Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

221

Miomir G. Petrovi Fakultet za kulturu i medije, Megatrend univerzitet u Beogradu Srbija

SLINOSTI I RAZLIKE IZMEU MIMETIKOG PRIPOVEDANJA () PO ARISTOTELU I DIEGETIKOG PRIPOVEDANJA () PO PLATONU U OKVIRIMA KREATIVNOG PISANJA**
UDC 808.1:1(38)

Originalan nauni rad

Ve prilikom prvog susreta sa terminom kreativno pisanje, koji je kao takav u mnogo iroj upotrebi u anglo-amerikom ili atlanskom kulturolokom prostoru pod nazivom Creative Writing (mada se taj termin koristi i u drugim kulturama i jezicima, naroito u korporativnom izdavatvu), itaocu se namah javlja veoma logina dilema na koju se to vrstu pisanja misli? Odnosno, kakva je to vrsta pisanja - ukoliko ve ima umetnike pretenzije a da, sama po sebi, nije kreativna? Ve u samom uvodu u pojam kreativnog pisanja treba naglasiti da svaki produkt, artefakt umetnikog pisanja, bilo da je re o pesmi, zbirci pesama, prii, zbirki pria ili, najzad, romanu, nuno sadri normativne elemente, naela i druge karakteristike kreativnog pisanja - ali i da svako kreativno pisanje nije nuno umetniko. Jedan od osnovnih ciljeva ove studije jeste da pokae kako se u savremenom poimanju medija, kada je re o pripovedanju, ono (pripovedanje) pojavljuje u mnogim formama i pojavnim oblicima (romanu, filmskom i televizijskom scenariju, drami namenjenoj pozorinoj inscenaciji, radio-drami, poeziji ali isto tako i reklamnom spotu, ija je priroda dramska odnosno narativna, TV reklami, koja poseduje dramsku radnju itd., sve do muzikog spota, koji je najee takoe pria u malom), ali da neki od osnovnih postulata, poznatih jo od davnina, iz perioda usmene knjievnosti, i dalje imaju jasnu imanenciju i posledice. Reju, sve to pria priu i svako ko pripoveda mogu se podvesti pod termin kreativnog pisanja, isto onako kako se svaki artefakt kreativnog pisanja ne mora - ili jednostavno ne moe - nuno posmatrati kao umetniko delo. U tom smislu treba razgraniiti da ono to je plod kreativnog pisanja nije nuno umetniko delo. Odnosno da knjievno ili, jednostavnije reeno, pripovedalako delo, opet, nuno sadri karakteristike o kojima e biti rei u ovoj studiji. Od oigledne konstatacije dilema na prvi pogled postaje komplikovana i gotovo nerazmrsiva.

Kljune rei: kreativno pisanje, diegezis, mimezis, mimetiko, diegentiko, naratologija, poststrukturalizam

Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend, Goce Deleva 8a, 11080 Beograd; e-mail: mpetrovic@megatrend.edu.rs ** Rad je deo udbenika (u pripremi) pod nazivom Kreativno pisanje, naratoloki pristup tekstu i kontekstu, Megatrend univerzitet u Beogradu, 2011.

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

222

U prvom poglavlju dela Ars Poetika (O pesnikoj umetnosti) Aristotel pie: Dakle, ep i tragedija, zatim komedija i ditiramb, i najvei deo auletike i kitaristike: sve te umetnosti u celini prikazuju

podravajui, a postoji izmeu njih trostruka razlika: one podravaju ili razlinim sredstvima ili razline predmete ili razlinim nainom, a ne na isti nain (Aristotel, 1982). Zanimljivo je tumaenje Slobodana Lazarevia, koji sugerie da Aristotel:
Pojam pojesis definie u tesnoj vezi sa pojmom mimezis, pa se otuda stie utisak da ovi pojmovi za njega imaju identina znaenja. Preko ove injenice kao da se bezbroj puta olako prelazilo, s obzirom da termin pojesis ne samo za Aristotela, ve i za njegovog uitelja Platona, ne oznaava pesniku umetnost, nego jednu mnogo iru i naelnu pojavu - stvaranje - dok je pesnika umetnost tek jedan od njenih vidova... Poprilino nesporazuma bilo je i oko tumaenja termina mimezis, tim pre, jer se on gotovu po pravilu prevodio sa imitatio, to je neretko, upuivalo na znaenje - podraavanje. Radi razjanjivanja ovog, i za nau analizu, vanog termina valja se podsetiti kako se za indoeropski koren rei mimezis uzima mei to znai obmanjivati. U sanskritu koren je povezan sa reju maya - preobraaj, neto kao privid ili preruavanje. Preruavanje nije samo formalne prirode, nego je promena u punom smislu znaenja te rei: promena naina na koji se bie ispoljava i obeleava (Lazarevi, 2001).

Ako se obratimo primerima pesnikog stvaralatva na koje Aristotel misli u svom delu, a to su Eshilove, Sofoklove i Euripidove tragedije i Aristofanove komedije, svakako emo videti da se u pomenutim delima sigurno ne radi samo o podraavanju prirode, ve i o podraavanju mitova i legendi, dakle o podraavanju podraavanog. Ve su jednom ranije podraavani siei vezani za Elektru, Edipa, Antigonu, Hipolita, Oresta, Agamemnona, Klitemnestru, Medeju itd. Oni su tako dospeli u mitsko saznanje, kojim se u svom podraavanju slue antiki pesnici. Tako je tumaenje da Aristotel misli iskljuivo na podraavanje ljudi koji delaju prema naem miljenju donekle pretenciozno i njima se poglavito slue teoretiari drame i pozorita koji po svaku cenu, ne

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

223

prihvatajui da je dramsko delo samo jedan od pojavnih oblika svekolike knjievnosti, knjievnosti u irem smislu, pokuavaju da pisanje za pozorite odrode od kreativnog pisanja i daju mu poseban dignitet, dostojanstvo i autogenerinost, koje ak ni rodonaelnik teatrologije Aristotel ne implicira na taj i takav nain. Jer, ukoliko Aristotel tolerie podraavanje podraavanog i ukoliko su teme ili polazni siei antikih pesnika neto ve jednom podraavano, onda teko moemo govoriti o originalnosti u onom iskljuivom, nedovoljno inventivnom i najzad nedovoljno preciznom odreenju, prema kome originalnim delom

smatramo samo ono iji delovi ni u formi ni u sutini nikada ranije nisu interpretirani. S druge strane, ukoliko posegnemo za terminolokim distinkcijama iste epohe, dakle antike, brzo emo doi do zakljuka da je

Aristotelovom pojmu mimezis () suprotstavljen Platonov pojam diegesis (), primenljiv u umetnikom stvaralatvu na slian ali sveobuhvatniji nain od Aristotelovog pojma. Po Deraldu Prinsu i njegovom delu Naratoloki renik (Gerald, 2003), diegezis predstavlja polje fikcionalnog, izmatanog sveta koji svojim stilom i sintaksom doarava pripoveda i u kome je pripovedanje (autorska itendacija) na mestu Aristotelovskog prikazivanja. Kako pripoveda pripoveda ne samo delanje fikcionalnih junaka ve esto i njihove misli, atmosferu, psiholoko stanje karaktera, koje odreuje njihovu motivaciju i slino, diegetiki postupak nastoji da prikae iri aspekt lika i njegovih postupaka, a pripoveda je neka vrsta Demijurga, kosmotvorca sveg, pa i fikcionalnih likova. Pripoveda moe govoriti kroz svoje likove, ali i lino presuivati i komentarisati sve to obuhvata polje njegovog fikcionalnog sveta. U treoj knjizi Republike (Platon, 1980), Platon kae da za razliku od tragedije i komedije kojima vlada mimezis, ditirambom i epom caruje upravo diegetiki postupak, odnosno autorska itendacija. Naravno da je prema Platonu pozicija pripovedaa daleko kreativnija ali i moralnija od uloge glumca, jer se narator nikada ne pretvara da je neko ko nije, i

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

224

govori u svoje ime, za razliku od onoga koji prikazuje i pretvara se da je neko ko nije. Tako, dok Aristotel daje komparativnu prednost tragediji nad epom, Platon se, putem teorije o diegezisu, zalae za prednost epa nad tragedijom. Dok se kroz mimezis odreeni kontekst predstavlja, u diegezisu se o njemu pripoveda; jedan transformie, dok drugi daje indikacije transformacije; jedan postupak poznaje samo sadanjost, drugi

istovremeno saobraava prolost, sadanjost i budunost. Ipak, ono to je najvanije, a proizilazi iz prethodnog, jeste injenica da se u diegetikom postupku naratoru omoguava da se poziva na druge izvore, dogaaje i radnje (bone radnje); da pria priu u prii; da vri digresije i citira, a ne samo da pripoveda centralnu, osnovnu priu. Savremeni naratolozi, kao to je erar enet, slau se da je osnovna karakteristika diegetikog postupka sadrana u formuli diskurssie/pria-fabula. enet razlikuje tri diegetika nivoa: 1. ekstradiegetiki nivo (nivo pripovedaevog pripovedanja,

pripoveda nije deo prie koju pria); 2. diegetiki nivo (prostor koji pripada junacima pripovedane prie i karakteriu ga njihove misli, oseanja, psihologija); 3. metadiegetiki ili hipodiegetiki nivo (polje diskursa, pria u prii, bonih radnji, istorijskih pojanjenja, komentari

pripovedaa...).

Ipak, ukoliko podraavaju mit, ta pesnici zapravo podraavaju? Mit je pria, najee spornog autorstva, koja pokuava da objasni razloge za odreene pojave u prirodi, da objasni verovanja i prirodne fenomene. Posebna karakteristika mita lei u injenici da je ta pria uvek vezana za religijske rituale i verovanja. Verodostojnost mita se gotovo po pravilu ne da utvrditi, ve je za verovanje u mit potrebno generalno pripadanje odreenoj zajednici. Mit govori o bogovima ili pojedincima koji se po svojim delima pribliavaju bogovima i esto su i sami polubogovi. Njihova dela prevazilaze sfere svakodnevnog ivota ili ih potpuno

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

225

premauju, ali su svakodnevni ivot i svakodnevne moi neto to je postojano u mitu, reper prema kome zajednica moe da uporedi dela mitskih junaka i donese sud o njima. Prethodno izneto tumaenje govori i o tradiciji prema kojoj se tumai znaenje mita i mitolokog, i karakteristino je za

zapadnoevropsku kulturu, ili preciznije za anglosaksonsku tradiciju, u kojoj se zbog konzervativnijeg pristupa tradicionalna verovanja ili samo tradicionalni naini za definisanje odreenih pojmova, pa bili oni i iz sfere onirinog, nemogueg i fantastinog, potuju istovetno kao da su naune injenice. Zanimljivo je, zbog uporeivanja, videti kako se mit shvata u po mnogo emu drugaijoj sredini ili ideolokoj atmosferi, na prostorima bive SFRJ:
Mit, od grke rei mytos - pria, je osnovni oblik ideolokog stvaralatva u doklasnom drutvu; dok legenda izlae dogaaje heroja i ljudskih bia koja su bilo im obdarenija od obinih ljudi, mit se vie dri boanskih bia. Kod naroda u fazi lovake i sakupljake privrede najee predstavlja priu ija je tema poreklo sveta, bogova, nekog predmeta, prirodne pojave, nebeskog tela, ivotinje, biljke, verskog obreda, znaajnije drutvene ustanove; mitova ima svuda, npr. o poreklu vatre koja je obino negde sakrivena, a zatim oteta da bi je ljudi mogli upotrebiti. Helenski mit je prvi i osnovni oblik u kojem su mislila helenska plemena; sjajna poezija skupljena u Homerovom i Hesiodovom imenu ouvala je glavne helenske mitove i dala polet mnogim drugim; za pesnika i umetnika mit je idealno ogledalo ljudskog ivota; kako se njegovo bogatstvo ne moe iscrpsti, on je nepresuan izvor gradiva za nova umetnika uobliavanja. S druge strane, mitologija je izlaganje i pretresanje razlinih predstava koje su stari Heleni, Rimljani i drugi narodi imali o bogovima i herojima, o njihovoj moi da utiu na sudbinu ljudi, kao i o atributima pojedinih boanstava. Pokazalo se da mnogi mitovi nisu samo ideoloki oblici kod Helena i Rimljana, nego da uz neke sitne razlike pripadaju indoervopskim narodima u doba prvobitnih zajednica i da su ba tada nastali (kurziv M.P.). Otud uporedna mitologija daje veliku pomo u shvatanju helenske i rimske mitologije (Prosveta, 1986).

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

226

Na osnovu prethodnih redova moemo, dakle, zakljuiti da je druga koncepcija uloge oveka u uobliavanju sveta, sasvim drugaija

ideologija, spremna da odmah odrekne mitu verodostojnost, i da je prema tome mit neto to je uvek izmiljeno, a razlog takvog izmiljanja je u pragmatinoj, posebice ideolokoj (dakle manipulativnoj) prirodi mitologije. Neki su filozofi, poput elinga, u mitu videli neraskidivo jedinstvo postojeeg i onoga to je postojee stvorilo. Tako eling nudi neto jednostavniju klasifikaciju mitova, delei ih na tri osnovna tipa. To su:
1. Idealistiki tip mitologije koji se javlja u civilizacijama poput indijske, persijske i hrianske. Alegorijsko prikazivanje bogova i heroja u ovakvim mitovima je esta i najplastinija forma kojom se inkorporira mitski obrazac. 2. Drugi tip, Realistiki tip mitologije najee se sree u kineskoj, vavilonskoj i egipatskoj civilizaciji. Teite u pojavnom odreenju mita je ovde u sferi ulnog, telesnog, proivljenog. Forma prikazivanja boanstava je simbolika. 3. Na kraju, tu je Real-idealistiki tip mitologije koju pronalazimo u antikoj Grkoj. Za nju je karakteristian napor prevazilaenja razlike izmeu materije i ideje, tela i duha. I za nju je karakteristian simboliki nain prikazivanja (eling, 1989).

Hegel pak smatra da je: Mit uopte jedno prikazivanje koje se slui ulnim oblikom, koje unosi ulne slike koje su udeene za predstavu a ne za misao, u njemu se nalazi izvesna nemo misli (podvukao M. P.) koja jo ne ume da se vrsto dri za sebe, ne ume da izae na kraj. Mitsko prikazivanje kao starije jeste takvo prikazivanje u kome misao jo nije slobodna Mit pripada pedagogiji ljudskog roda. (Hegel, 1983) Upravo se u ovom razmiljanju o mitu, pogotovu u delu koje je naglaeno (nemo misli) krije odgovor na pitanje kolike su i gde se nalaze razlike izmeu rituala i mita, o emu e biti rei kasnije, jer uoptavanje ovih termina dovodi do povrnog zakljuka da je ritual u sferi nerazjanjenog, instinktivnog, dok bi mit sledstveno trebao da

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

227

bude artikulacija sadraja koje nosi ritual. S druge strane, tvrdnja da mit pripada pedagogiji ljudskog roda odgovara na pitanje o

angaovanosti umetnikog dela koje bi mitom da misionari svoje vjeruju, kako je ve karakteristino za metod an-Pol Sartra. Kako su artefakti kreativnog pisanja, bilo da je re o romanu, drami, filmskom ili televizijskom scenariju, poeziji ili nekoj drugoj vrsti pripovedanja (naracije) plod mate pisca, treba ve na poetku naglasiti demijurku, kosmotvoraku prirodu narativnog dela. Dok je u ostalim umetnikim medijama (likovnim umetnostima i muzikoj umetnosti), naroito nakon moderne i prihvatanja modernog (nekanonskog) oblika umetnikog dela, recipijentu (primaocu poruke) odmah jasno da je tu re o predstavi neega, a ne o samom predmetu, kod pripovedanja primalac poruke esto pomilja da se predmet pripovedanja zaista dogodio ili da se zaista odvija (dogaa). To potie od prirode medija koji, za razliku od likovnih i muzikih umetnosti, ne utie na irok spektar naih ula istovremeno, ve najpre i najvie apeluje na na razum. Pre svega, ukoliko izuzmemo diskurse kao to su dadaistiko i nadrealistiko automatsko pisanje, knjievnost bi trebalo da dobrim delom bude realistina i uverljiva, da bi uopte komunicirala s primaocem poruke. Tako moemo rei da su i fantastika i naunafantastika, kao anrovska odreenja nekog narativnog dela, vid opsene ukoliko i u kosmikom brodu u dalekoj budunosti i jo daljoj galaksiji protagonisti dela na psiholokom i motivacionom planu ne reaguju kao iva bia s kojima realno moemo da se poistovetimo onda nema komunikacije. Tako je pripovedanje nuno realistiko, ili nije

pripovedanje, ve neka vrsta buncanja. Ipak, nije sve to proitamo u romanu, a ini nam se poznatim, vienim, jasnim, prepoznatljivim u sopstvenom iskustvu, nije sve to vidimo na pozorinoj sceni ili zapaamo u filmskom kadru realno. Odnosno, gotovo da nita nije realno. Ta na prvi pogled kontradiktorna oksimoronska izjava ukorenjena je u injenici da je sve posledica

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

228

spisateljskog stvaranja, pre koga je pisac bio usamljen pred ontikom belinom, pred belim papirom ili kompjuterskim ekranom. Dakle sve, pa i najmanju sitnicu koja uopte nije vana za sam tok naracije, svaki rekvizit, svako stanje, svaki deli scenografije stvorio je pisac. Otuda je pisac, kao i svaki umetnik koji kreira (a ne reprodukuje delo), mali bog kada je re o njegovom delu. Sve u tom delu, ma koliko podsealo i trudilo se da podsea na realni svet koji nas okruuje, ne postoji samo po sebi, ve je to svet koji je napravio pisac (narator). On je uredio ili ispravio, harmonizovao, rastavio delove sveta, pa ih ponovo sastavio u drugaijem poretku. Onakvom kakvim ga on vidi, ili kakav misli da treba da bude. Tako pozornica knjievnog dela nije realan ve mitopoetski svet, sazdan od autorovih linih preferencija. To je svet koji, samim tim, poseduje svoju linu mitologiju, u irem smislu te rei.
Mitopoetski model sveta najee pretpostavlja tesnu vezu, pa ak i identinost makrokosmosa i mikrokosmosa, prirode i oveka. Po ovom konceptu sve je upleteno u kosmos, izvedeno iz njega i potvruje se poredei se sa njim. U odreenim tradicijama model sveta pretpostavlja ispoljavanje kosmologiziranog modusa vivendi i osnovnih parametara vasione: prostorno-vremenske veze, veze prostora i vremena i odgovarajua predstava jedinstvenog kontinuuma; nebo, godina, drvo sveta; organizacija vremena koja ukazuje na maksimalno

kosmologizirane take: centar sveta i njegove konkretne i apstraktne predstave koje se reprodukuju u glavnom godinjem ritualu i prema tome na sakralno oznaene take prostora sveto mesto, svetinja i vremena sveti dan, praznik. U mitopoetskom modelu ovaj ritual kosmologizacije upravo je orjentisan na red koji sreuje haos, odnosno preobraava ga u kosmos (kurziv M.P.) (Lazarevi, 2001).

U tom smislu, mitopoetski model sveta jeste predstava nakon artikulacije priroda-ritual-mit-priroda, i moe se rei da se mitopoetska kategorija suprotstavlja naunom objanjenju, time to ga ne potire ve ga ignorie preuzimajui za sebe ekskluzivitet stvaranja. To je red koji sreuje haos i pretvara ga u kosmos, u sveobuhvatnu, mikromakrokosmiku sferu u kojoj vladaju odreena pravila.

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

229

Poreklo sveta odreuje se upravo intervencijama u mitopoetskom smislu, i samo je to svet dela. Kako je uvek neophodna aktuelizacija, opredmeenje ili ritualizacija verujueg sadraja, to znai da je potrebno delanje koje moemo samo uslovno nazvati umetnikim da bi se haos uredio, odnosno svet stvorio i objasnio. Umetnik je u okviru pomenutog modela pre svega vra, du-du, aman, onaj koji rukovodi ritualom i sprovodi odnosno aktuelizuje osnovne nivoe rituala. U mitopoetskom smislu cilj rituala je stvaranje sveta, odnosno njegova preformulacija, i stoga je esto u umetnikim delima koja u sebi sadre mitsku matricu vidan pokuaj snanijeg stvaralakog delovanja nego to se oekuje, jer je cilj umetnika prevaziao mimetike (podraavalake) uslove. Sasvim namerno izabravi u studijama sluaja umetnika dela koja pripadaju razliitim medijima a zajednika im je naracija (prianje prie), namera nam je da pokaemo univerzalnu primenu mitske matrice, kao i da pokaemo da je po pravilu re o prilagoavanju a ne o izmeni dubinske strukture, tj. da se, samim tim, radi o transformaciji povrinske strukture. Tako su intertekstualne veze najtanije analitiko polje za analizu mitske matrice u delima. Danas se sva tri termina ritual, kult i mit esto koriste bez pravog poznavanja stvari, naroito kada je re o popularnoj kulturi (popkulturi), ali i o popularnoj, rudimentarnoj psihologij, gde se ovim terminima odreuju stvari potpuno suprotne izvornom znaenju ovih termina. Tako je ritualno sve ono to u bihejvioralnom smislu individua ponavlja na isti nain, dakle navika, dok je kultno sve ono o emu se esto govori, neto to je neprozirno, definisano i petrifikovano u svojoj veliini. Naravno, budui da je jezik iva stvar i da se neprekidno transformie, te pojedini termini dobijaju nova znaenja i ulaze u upotrebu, ne elimo da na ovom mestu propagiramo jeziko istunstvo, ve da ukaemo na labave veze izmeu pravog znaenja postojeih termina i novonastalog, ovijalnog smisla u kome se upotrebljavaju. U tom smislu ritual je moda najee upotrebljavan termin koji je na

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

230

velika vrata u umetnost prolog veka uneo Antonen Arto teorijom o Novom ritualnom pozoritu.

Ritual je veoma sloena simbolika i praktina aktivnost jedne religije, vere. Svuda gde postoji religijska vera, postoje i odreene ulne, opipljive radnje njenih uesnika, koje esto prate ples, muzika, prinoenje rtve, izgovaranje molitve. Mira Elijade je tano primetio da u onom to se vidi, kae i radi, ritual izraava psihiki, drutveni i religiozni svet svojih uesnika. Potrebno je skrenuti panju kako se esto susreemo sa oblicima vere, odnosno religije koje ne poznaju hram, niti koriste molitvu, da i ne govorimo o tome, kao kod naega naroda, kako esto izostaje mitski jasno definisani teorijski korpus vere to se kulta tie, on je kudikamo sloeniji fenomen nego to su to ritual i obred. Dok je obred iskljuivo praktina strana religije, dotle kult, istovremeno, ukljuuje i a) praktinu ali i b) duhovnu stranu, pa je zbog toga nerazdvojno povezan i sa religijom, odnosno sa mitom i obredom. esto ga je veoma teko razlikovati od religije i mita. Ernst Kasirer je, ini se, tano odredio odnos mita i kulta, uveravajui kako je mit teorijski, a kult praktini element sistema vere. Stoga, na pravo objektiviranje

fundamentalnog mitsko-religioznog oseanja ne nailazimo u pukoj slici bogova, nego u njihovom kultu. Kult je ovekov aktivan odnos prema svojim bogovima. U njemu se ono boansko ne samo posredno predstavlja i prikazuje, nego se na njega i neposredno utie. Tako kult predstavlja predstupanj mita i njegovu objektivnu osnovu (Kasirer, II, 1985: 208). Dakle, jedno duboko unutranje religijsko oseanje ne moe se nikada konkretno ispoljiti, niti zadovoljiti i ispuniti. Objektivizovati se moe samo i jedino u prostoj mitskoj prii, u misaonoj ideji boga apstraktno zamiljenog u domenu svesti, ve samo i jedino u kultu, u kome, kroz ritual, rtvu i molitvu, ja - kao jedinka, ili Ja - u zajednici sa drugima, uspostavlja aktivan odnos prema bogu, i u ritusu se identifikuje sa njim. Kult je, tako, objektivna, stvarna osnova mita. A ideja boga je subjektivna, misaona predstava. Mogli bismo kult najjednostavnije odrediti kao nain da se kroz ritual ostvari identifikacija sa viim biem i to kroz obogotvorenje: a) neke stvari, predmeta i bia iz prirode - iz ega sledi kult prirode, ili kroz b) obogotvorenje dua ili duhova predaka (kosti ili moti umrlih, relikvije, grobovi predaka) - tako da na toj liniji imamo kult predaka. Dakle, kult se nuno vezuje za oboavanje neeg ulno opipljivog, zbog ega je posebno karakteristian za tzv. prirodne, paganske ili politeistike religije. Razume se, tragove kulta nalazimo i u monoteistikim religijama, prema tome i u pravoslavlju i katolianstvu, u ijim verskim ritualima dolazi do izraaja

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

231

oboavanje ikona, moti svetaca, relikvije. Izvesno je da ni Islam nije lien primesa drevnog kultnog oboavanja, kakav je, na primer, sveti kamen (Petrovi, 1999).

Otuda nas jasna distinkcija izmeu pomenutih termina okree ka zakljuku da je ritual materijalizacija (u svom najveem domenu na nivou estetike predstavljakog) mitoloke predstave, te da je kult kategorija koja miri misao sa radnjom, odnosno stoji izmeu ta dva. Kult je aktivniji od mitoloke predstave, ali manje konkretan u odnosu na ritual. On je skup predradnji u religijskom, ali i u estetskom (predstavljakom) smislu. Treba ponoviti da Levi-Stros razlikuje

primarni i sekundarni mit, a ta se terminologija, iako se donekle razlikuje od nae, moe upotrebiti i kada je re o razlici izmeu mita i kulta. Za njega je primarni mit onaj koji je izraen reima, a sekundarni onaj o kome se iz igre zakljuuje o njegovom sadraju. Podela se moe napraviti u odreenju mitskog prisutnog nivoa ulnog ili mit razumskog posledica u je

saobraavanju

materijala.

Primarni

racionalizacije a sekundarni je u vezi sa mitom preko ulnih opaaja. O odnosu mita i kulta mislilo se razliito u pojedinim epohama. Neto drugaije miljenje od uobiajenog iznosi ve citirani Sreten Petrovi u svojoj knjizi Sistem srpske mitologije:

Smatralo se da mit predstavlja ono to je prvo i prvobitno, dok je kult forma koja mu se kasnije pridruila i znai neku vrstu njegovog prikazivanja, tanije operacionalizovanja mita. Miljenja sam, meutim, da se, ontoloki posmatrano, mit i kult teko mogu razdvojiti. Na prethodno postavljeno pitanje o ontikom prvenstvu mita i kulta, danas je preovladalo miljenje prema kome je kult kompletnija i kompleksnija forma, koja je ak u toj meri samostalna da joj mit bezuslovno i nije potreban. Sa druge, pak, strane: mit je taj kome je potreban kult Ako mit znai slikovito pripovedanje, onda je samo to kazivanje, kao neposredno dogaanje, neka vrsta kultne delatnosti. U tom smislu Grcima je mit istovremeno oznaavao neto to je iskazano izgovoreno, ali on je i neposredno prisustvo neega to jeste. Jednom rei, izlaganjem, prianjem mita obrazuje se jedan poseban akt u inu kultne ceremonije. Od kultne delatnosti oekuje se isto blagosloveno delovanje kao

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

232

i od izlaganja mita. Prilikom proslavljanja novogodinjih praznika u staroj Mesopotamiji, na primer, u trenutku kada je trebalo da se simboliki iznova rodi i obnovi novi svet, nova godina, recitovala se Pesma o stvaranju, koja je, u stvari, bila jedna vrsta ponavljanja udesa stvaranja (Vries, 1961: 313). Prilikom kultnog pripovedanja mita, Re treba da ima posebnu snagu kako bi izazvala udo. Mitska re u carstvu stvari ne oznaava prosto neku apstraktnu misao, ideju, neko transcendentno bie, ve je sam taj govor jedno autentino dogaanje, pojavljivanje same stvari, Bia. Tako je, prvobitno, u grkom jeziku bilo zamiljeno znaenje. Jedinstvo Izraza i Bia, svakako, neshvatljivo je racionalnom - rei = miljenju. Jednom reju, sluanjem mita, izlaganjem ivog oblika, oveku se kroz verovanje

istovremeno otkriva nerazlikovano jedinstvo Miljenja i Bia. Kult nije sa mitosom samo nerazluivo povezan, nego je sutinski Jedno. Pravi, iskonski mit jeste svojevrsna forma kulta, kao to je i drevni kult samo poseban oblik mita. Oni su Jedno, utoliko, to se u obema formama oblikujue otkriva boanska blizina i to tako to je u a) kultu u formi delanja, a u b) mitu je kao istinska re. Zato pravom kultu pripada mit na isti nain kao to istinskom mitu odgovara kult (Petrovi, 1999).

Na taj nain kult moemo shvatiti i kao kategoriju koja se stapa sa kategorijom rituala, koja je u uzrono-posledinom odnosu sa mitom. Bilo kako bilo, na planu predstavljakog ili ire, estetskog, za nas je kult (ritual) sve ono ime se predstavlja mit, te je tako i pripovedanje mitske prie deo rituala. Tako je i knjievnost zasnovana na mitu kultna, odnosno ritualna, dok je njen sadraj mit. Jer nema pripovedanja bez autorske itendacije, bila ona informativna ili stilska. Ili oboje. Nortrop Fraj, poznati teoretiar knjievnosti koji se u mnogim svojim delima bavi mitskim implikacijama u knjievnosti, pie da je mit
kao vrsta prie oblik verbalne umetnosti, i pripada svetu umetnosti. Kao umetnost, nasuprot nauci, mit se ne bavi svetom o kome ovek razmilja, ve koji stvara. Totalna forma umetnosti... predstavlja svet ija je sadrina prirodna, forma ljudska, stoga ona podraava prirodu izjednaavajui je sa ljudskim oblicima... Svaka razvijena mitologija tei da se zaokrui, da prikae ceo jedan univerzum u kojem bogovi predstavljaju celokupnost prirode u humanizovanom obliku i, istovremeno, u perspektivi pokazuju poreklo oveka, njegovu sudbinu, granice njegovih moi, i irinu njegovih

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

233

nadanja i elja. Mitologija moe da se razvije pomou srastanja, kao u Grkoj, ili pomou strogog kodifikovanja i odbacivanja nepoeljne grae, kao u Izraelu, ali je ista tenja ka verbalnom obuhvatanju ljudskog iskustva vidljiva u obe kulture. Analogija i identitet predstavljaju dva velika pojmovna naela koja mit koristi da bi prirodu saobrazio ljudskoj formi (Fraj, 1991).

Sve ovo smo pomenuli jer je prianje prie, kao i sluanje prie, vrsta ritualne radnje i u prolosti je zaista bila neodvojivo povezana sa ritualnim ili religijskim. Ova studija naravno ne pretenduje na to da govori o ritualu u uem smislu te rei ili o religiji. Ipak, pripovedanje je i danas ritualna radnja: pisac kreira, stvara novi svet; on je

prvosvetenik, predvodnik svih onih koji ele da ga prate na putovanju (kroz priu), a to su itaoci ili recepcijenti uopte. Kao recepcijenti, mi prihvatamo uslovnosti i okolnosti spisateljskog sveta, postajemo na tren deo njega. Bez te uzrono-posledine veze izmeu pisca i itaoca, preko knjievnog (narativnog) dela nema komunikacije. Zato su nam neki romani dragi i itamo ih po nekoliko desetina ili stotina puta tokom ivota, iako dobro znamo o emu govore, ta opisuju i kako e se radnja zavriti, jer elimo da se iznova na tren osetimo delom tog mitopoetskog sveta. Sa prilinom sigurnou moemo konstatovati da je stvaralako interesovanje za mit toliko vitalna kategorija da se ak i kratkim pregledom ustaljenih trasa istorije umetnosti, a pogotovo savremene skoro izjednaava s vitalnou mita u irem smislu, kao i

sakarakteristikom mita da preivi potiranje i iskrivljenje, ili da se prilagodi novim, mlaim formama i konvencijama (delujui, u tom sluaju, subverzivno i prikriveno). Mit, bez obzira koje provinijencije, zadire u predele praprolosti, kolektivnog, i ma koliko proizvoljno bilo tumaenje mita uvek postoji aura mistinog oko prostiranja mitske prie. Zato se, esto iz potpuno pomodnih razloga i bez utemeljenja, mitu okree svako (stvaralac ili receptor) ko eli da u nanosima prolog i kolektivnog pronae odgonetku na pitanja sadanjeg i individualnog.

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

234

Ovde je, meutim, potrebno uiniti jednu ogradu. Pojedini, pa i noviji mitolozi prirode, meu njima pre svih Zike, Hizing, Erenrajh, tuken i Frobenius, prave metodoloku greku kada pretpostavljaju kod svih grupa svetskih naroda istovetnu psihiku strukturu, a to znai i postojanje kod svih naroda a priori iste tendencije ka prirodno mitskom nainu miljenja. Oni pri tome ne uvaavaju znaajnu ulogu drutvenih faktora, odnosno injenicu da je oveanstvo diferencirano na kulturne grupe, to je u biti dovelo do izgradnje razliitih mitolokih sistema. Upravo stoga se danas moe sasvim jasno uoiti kako pojedine grupacije naroda uopte nemaju nikakav smisao za mitsko oblikovanje, na primer, astralnih dogaanja; drugi narodi, pak, poseduju upravo takav smisao u naglaenoj meri, kao to, opet, trei narodi u sredite svoga mitolokog zanimanja stavljaju mesec, a etvrti iskljuivo sunce. Iz toga je i roena socioloki opravdana lunarnu pretpostavka dok da je

matrijarhatske

kulture

pretpostavljaju

mitologiju,

patrijarhatskim kulturama svojstven solarni mit (Vries, 1961: 331) (Petrovi, 1999).

Ipak, ne moe se porei da je najinspirativniji domen rada za svakog mitologa upravo ukrtanje, prepoznavanje mitskih obrazaca jedne kulturne grupe u uzorku druge kulturne grupe, to ne govori samo o komunikaciji izmeu te dve grupe (plemena), ve i o moguem zajednikom prapoetku koji, u istorijskom smislu, opovrgava same identifikacione ideje pomenute dve grupe, stapajui ih u treu,

preanju, zajedniku.

ta je mit? Danas je preovladalo miljenje da je mit najstarija forma, u kojoj su ljudi antikog doba sagledavali svet i boanske stvari. U mitu se istina otelovljuje u slici kao simbolu, tako da je mit, u stvari, misaona slika. Opaanja antikog oveka zaodevala su se u priama o dogaajima i doivljajima bogova, i mi upravo ove slike, ove prie nazivamo mitom. Mit sadri istinu u formi lepote: mit je poezija, najstarija i najuzvienija poezija naroda. Mit je istovremeno i istina i pesnitvo; istina se nalazi u njegovom sadraju, a poezija i poetsko u njegovoj formi. Opaena istina u formi lepote upravo je poezija. Iako se moe ustvrditi da se istina i stvarnost esto uzajamno proimaju. Treba ovaj stav precizirati u smislu koji mu je dao Zimrok: Iako ono Stvarno nije mit, ali je zato Mit i istinit i stvaran (Simrok, 1878. U tumaenju termina mitos telin tvrdi da stoji nasuprot rei

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

235

do 1-2). Re polazi od korena meudh - mudh, u znaenju setiti se, videti se, te bi mitos, konano, oznaavao obavetenje, vest, istoriju, glas, u smislu vesti, prie, sage, fabule. Tako se ova re nalazi u misaonoj blizini onim pripovedanjima, iji karakter, svakako, nije neto to je istinito - to ini Logos. Prema teoretiaru Out, mit je autoritativna re koja govori o stvarnom i o bogovima. Jednom rei, mit je u starom veku predstavljao temelj celokupne religioznosti, bio je osnova vere. Kao to je njegovo prisustvo u poetskom, imaginarnom tvoratvu naroda omoguavalo njegovu popularizaciju ili poetizaciju, tako je, sa druge strane, ritual, odnosno obred, predstavljao praktinu demonstraciju jedne vere, religije. Obred i ritual su u izvesnom smislu sinonimi i oznaavaju istu stvar. Malinovski je bio uveren da je jedna od znaajnih uloga mitova da reguliu ljudska delanja, a naroito u odnosu prema verskim dogmama i obredima. Jednom rei, snevajui o bogovima, antiki ljudi hteli su da prodru do onoga to se nalazi iza pojavnog sveta. Tek uz pomo mitologije u stanju smo da shvatimo taj duhovni napor antikog oveka, da shvatimo istinu za kojom je tragao, i koju je zaodevao u mitsko-poetskim slikama. Drevni ovek je, nema sumnje, u tim izmatanim, mito-poetskim slikama, koje bi snabdeo mislima i oseanjima, video stvarna bia. Osnovni elementi svake religije jesu: mit, vera, kult, ritual, rtvovanje, molitva, hram. Izraz religija vodi poreklo od latinskog religare - to doslovno znai: povezati, svezati. Najjednostavnije bi se moglo rei da svaka religija pretpostavlja duhovnu povezanost jedne zajednice ljudi, katkada i samo jednog njenog lana i nekog zamiljenog natprirodnog ili monog bia. To bie kojem teimo oznaavamo kao neto Sveto. Njemu se ovek klanja, uvaava ga, ali i strepi od njega. Isto tako, za religiju je karakteristino da ovek, uz pomo molitve ili magijskih praktinih radnji, konkretno, prinoenjem rtve svojim bogovima, viim silama, ili duhovima, zahteva, zauzvrat, pomo i blagostanje, milost. Svaku religiju odlikuju tri stvari: 1) teorijsko uverenje oveka u postojanje natprirodnog sveta, i u tome najvieg bia, 2) verovanje u mogunost odnosa izmeu natprirodnog i prirodnog sveta - koji je za oveka koristan, i 3) ovekovo faktiko uspostavljanje odnosa s natprirodnim svetom, to se izraava u organizovanju kulta - vrenjem obreda ili rituala u kome vernici ostvaruju praktino sjedinjavanje sa Svetim ili Sakralnim, kao i u odgovarajuim intelektualnim i emotivnim reakcijama. Dakle, ljudi najpre veruju - imaju svest o nekom nadljudskom biu, o Svetom - to ini teorijsku, pojmovnu stranu religije, a zatim izvode rituale - koji predstavljaju praktinu, obrednu stranu religije, kako bi se na delu, stvarno, uspostavila veza ili savez jedinke ili zajednice s viim ili najviim biem, koje je predmet vere, kulta ili

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

236

oboavanja. To najvie bie ne mora obavezno biti personifikovano. Naa narodna vera, a zatim budizam, na primer, ne poseduju predstavu takvih bia (Petrovi, 1999).

Sofisticirana drama, drama koja se dakle ne plai da zakorai u pesnitvo, hermenautiku, filozofiju i postmoderno poigravanje sa

istorijskim faktima, drama koja tretira mit kao predloak za ostvarenje autentinog dramskog teksta, sredinom prolog veka postaje markantni izam, karakteristiku koja premreuje Evropu. Ova karakteristika moe se pronai mnogo dalje od kruga frankofone knjievnosti, odakle je prvobitno krenula na estetiko putovanje. Tako primera radi, u predgovoru knjige Izabrane drame Velimira Lukia, teoretiar drame i pozorini kritiar Vladimir Stamenkovi komentarie odnos strune publike prema prvim delima domaih pisaca ostvarenim u ovom stilu:

tavie, izgledalo je da svi oni imitiraju prosede uveden u evropsku dramu od Andre ida i ana irodua, da su nai pokuaji te vrste samo provincijski odjek sa etrdesetak ili ak ezdesetak godina zakanjenja - u zavisnosti od toga da li u obzir uzimamo idovog Filokteta (1889) ili iroduovog Amfitriona (1929) - odavno prohujalih strujanja u evropskom pozorinom prostoru. Ali, tvrditi tako neto znailo bi grubo prevideti injenicu da su nai dramski pisci, ma koliko da su ih inspirisali idov ili iroduov primer, u stvari razvijali tu liniju francuske drame, koju su, krajem etrdesetih i poetkom pedesetih godina, revitalizovali Kokto, Anuj, Sartr i Kami. Valja znati da je Luki u onoj istoj godini, 1965, kada je Sartr, u skladu sa svojim filozofskim stavom ve objavio etiri takve drame Okamenjeno more, Dugi ivot kralja Osvalda, Valpurgijsku no i Bertove koije. Ne sme se zaboraviti ni to da su Livingovci1 otprilike tada, 1967, kada smo na Bitefu gledali njihovu verziju Antigone pribegavali antikom mitu za definisanje jednog novog avangardnog pozorinog pokreta sa izrazito politikom, drutvenom dimenzijom (Stamenkovi, 1987).

Misli se na ameriki The Living Theatre.

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

237

Analizirajui

dramski

opus

pisca

Velimira

Lukia,

Vladimir

Stamenkovi dolazi do zakljuaka o uzroku nastajanja antimitske drame i o njenom mestu u tadanjoj domaoj dramaturgiji:

Ali, on je (Velimir Luki, prim. M. P.) na slian nain postupao i kasnije kada je, izbegavajui da se bavi mitom u izvornom obliku, poeo sam da konstituie pseudomitove, da stvara mitske legende kako bi mu posluile kao pozorino ogledalo u kome e oslikati, prikazati dramu savremenog oveka, njegovo muno iskustvo sa drutvom i istorijom... Kada je poeo da pie drame u teatru je bilo isteklo vreme plitkog, povrnog optimizma, tog nunog nusprodukta u umetnosti to ga proizvodi svako drutvo u poletu. U vazduhu se prosto oseao pritisak tragikog doivljaja ivota, ljudi su poinjali da govore o politici i istoriji kao o zamci, da ih doivljavaju kao neku vrstu moderne sudbine (Stamenkovi, 1987).

Ve u prvom susretu sa graom - kako sam pisac daje odrednicu - farsinog moraliteta u deset slika, tragikomedije Tebanska kuga Velimira Lukia, pada u oi slinost tematskog okvira ove drame i drame Muve an-Pola Sartra. Kako kod Sartra strana epidemija kuge koju prenose muve kanjava grad Arg, kojim - na krvavom prestolu preotetom od Agamemnona - vladaju Klitemnestra i Egist, tako kod Lukia drama poinje mranim otkriem da kuga hara Tebom u jubilarnoj dvadesetoj godini vladavine Edipa i Jokaste. Ipak, ako posmatramo jo jednog savremenog domaeg dramatiara koji je u formi antimitske ili polemike drame komentarisao svoje vreme mislimo na Jovana Hristia i na njegove drame iste ruke (1960) i Orest (1961), koje su nastale kao komentari na Sofoklova, Eshilova, Euripidova, Senekina, Kornejeva, Volterova, elijeva, idova, Koktoova, ali i Sartrova dela - videemo da je, i pored slinog tematskog okvira i zapleta, vienje poznatih antikih mitova u savremenoj dramaturgiji svojevrsna gradacija ideje, dovoenje u sklad sa vremenom i njegovom ideologijom. Zbog toga, uporedne analize radi, moemo rei da Sartr posmatra Orestiju oima radikalnog egzistencijaliste, koji omoguava likovima da se definiu kroz postupke i kroz delanje, a ne kroz apriorni

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

238

fatum (Sartrov Orest ubija Egista ali u njemu nema one raskalane strasti osvetnika), dok kod Hristia u radnji Orestije ima skepticizma i humanog egzistencijalizma, koji je mnogo blii filozofiji Albera Kamija (Hristiev Orest dolazi sa namerom da se osveti, ali vremenom gubi veru u osvetu videi u njoj samo in ubistva nekih ivih ljudi). an Kokto, s tree strane, Edipa vidi kao roba (Koktoov Edip u drami Paklena maina ima vezane ruke i trpi i kada veruje da dela), dok ga Hristi vidi kao neporonu linost kojom manipulie Tiresija, glavna, ovozemaljska siva eminencija.

Literatura

Aristotel. (1982). Ars Poetika (O pesnikoj umetnosti). Rad: Beograd. Lazarevi, S. (2001). Preinaenje mitskog obrasca. Kragujevac: Centar za mitoloke studije Srbije. Prosveta (1968). Mala enciklopedija Prosveta. Beograd: Prosveta. Plato (1980). Republic. Book III. Oakland: Sifrin Press. Prince, G. (2003). A Dictionary of Narratology. Lincoln: University of Nebraska Press. Petrovi, S. (1999). Sistem srpske mitologije. Ni: Prosveta. Stamenkovi, V. (1987). Izabrane drame Velimira Lukia. Beograd: Nolit. Fraj, N. (1991). Mit i struktura. Sarajevo: Svetlost. Hegel, G.F. (1983). Istorija filozofije. Beograd: BIGZ. eling, F.V. (1989). Filozofija umetnosti. Beograd: BIGZ.

Petrovi, M.: Slinosti i razlike izmeu mimetikog pripovedanja po Aristotelu... Komunikacija i kultura online: Godina II, broj 2, 2011.

239

Zusammenfassung

GEMEINSAMKEITEN UND UNTERSCHIEDE ZWISCHEN DEM MIMETISCHEN ERZHLEN NACH ARISTOTELES UND DEM DIEGETISCHEN ERZHLEN NACH PLATO Schon bei der ersten Begegnung mit dem Begriff Kreatives Schreiben, der im angloamerikanischen oder atlantischen Kulturraum weitaus gelufiger ist, unter der Bezeichnung Creative Writing (wenngleich dieser Terminus auch in anderen Kulturen in Umlauf ist, ins Besondere im korporativen Verlagswesen), wird der Leser umgehend vor ein durchaus logisches Dilemma gestellt - welche Art des Schreibens ist damit eigentlich gemeint? Oder, was fr ein Schreiben ist dies, welches - sofern es bereits knstlerische Prtensionen hat - nicht von sich aus kreativ ist? Bereits in der Einfhrung in den Begriff des kreativen Schreibens soll betont werden, dass in jedem Produkt, in jedem Artefakt des knstlerischen Schreibens: ob es sich um ein Gedicht, eine Gedichtsammlung, eine Erzhlung, eine Erzhlsammlung oder, letztendlich, um einen Roman handelt, normative Elemente, Prinzipien und andere Merkmale des kreativen Schreibens mit enthalten sind - wobei jegliches kreative Schreiben nicht notwendig knstlerisch ist. Eines der grundlegenden Ziele dieser Studie ist es auch, aufzuzeigen, dass dem modernen Medienverstndnis zufolge, wenn es um das Erzhlen geht, dieses (das Erzhlen) in vielfltigen Formen und Erscheinungsweisen vorkommt (im Roman, in Drehbchern fr Film und Fernsehen, in fr das Theater zu inszenierenden Dramen, im Hrspiel, in der Lyrik, aber nichtsdestoweniger im dramatisierten bzw. narrativ strukturierten Werbespot, in der Fernsehwerbung mit dramatischer Handlung bis hin zum Musikvideo, das ebenfalls meist auch eine Geschichte im Kleinformat ist), wobei einige der seit Menschengedenken und aus der Zeit der oralen Literatur bekannten Grundpostulate auch weiterhin eine eigene, eindeutige Immanenz sowie begleitende Nachwirkungen haben. Mit anderen Worten, alles, was eine Geschichte erzhlt, und jeder, der eine Geschichte erzhlt, knnen unter den Begriff kreatives Schreiben subsummiert werden, ebenso wie jedes Artefakt des kreativen Schreibens nicht notwendig als Kunstwerk zu betrachten ist. In diesem Sinne sollte auch differenziert werden, dass alles aus dem kreativen Schreiben Hervorgegangene nicht notwendig als Kunstwerk zu gelten hat. Dies bedeutet, dass das literarische oder, besser gesagt, erzhlerische Werk wiederum notwendig Merkmale in sich trgt, die in diesem Aufsatz nher errtert werden. Dieses Dilemma, welches anfangs noch eine selbstverstndliche Feststellung war, wird auf, so scheint es zunchst, immer komplizierter und nahezu unentflechtbar.

Schlsselwrter: keatives Schreiben, Naratologie, Poststrukturalismus.

Diegesis,

Mimesis,

Rad primljen: 12. april 2011. Ispravka rukopisa dostavljena: 25. septembar 2011. Rad prihvaen: 10. oktobar 2011.