Escolar Documentos
Profissional Documentos
Cultura Documentos
1
У Зети долази до покушаја осамостаљивања властелина Жарка (1356),
иако Зета званично припада царици Јелени. Ипак, овај покушај је брзо
осујећен.
2
званичан карактер када је угарски краљ Лудовик (Лајош) кренуо у припреме за
рат. Цар Урош је наредио затварање дубровачких трговаца, а Дубровчани су
узвратили истом мером. Команданту галије која је блокирала Котор је
дозвољено да пустоши поданике српског цара све до Бара. Од тада су Србија и
Дубровник и званично у рату.
До сукоба Дубровника и Котора дошло је због трговачких интереса –
Котор је уживао подршку српског цара и дарован му је Мљет, али је Дубровник
имао успешнију трговину. Због поморске блокаде, Котор је одвојено затражио
мир с Дубровником јер није могао да рачуна ни на Урошеву ни на Војислављеву
помоћ.
Војислав је опседао Дубровник и пустошио градску територију.
Дубровчани су уценили главу кнеза Војислава и спровели економску блокаду
према залеђу, забранивши увоз соли, а организовани су и упади на територију
кнеза Војислава. Ситуацију им је отежавала неодређена позиција краља
Лудовика који је настојао да им смањи аутономију.
Преокрет у рату представља савез Дубровчана и Балшића. Дубровчани су
предлагали заједнички напад на Котор, али до тога није дошло. Предмет
интересовања и Војислава и Балшића била је Будва, која је формално била
потчињена српском патријарху. Будвани су након 1360. ступили у пријатељске
односе са Дубровником, а градом је почео независно да управља кастелан
Површко, који је примљен у ред дубровачких грађана и који је у рату стао на
страну Дубровчана. У сличном положају као Будва био је и Улцињ, који
Балшићи заузимају тек 1362. Дубровчани дозвољавају трговину са свим
приморским градовима изузев Котора.
Долази до преговора о миру. Прво преговоре нуде Которани, али
Дубровчани их не прихватају јер су изузетно љути на Которане и сматрају их
главним узроком сукоба са Војиславом. У Дубровник долази посланство српског
цара на челу са Марком Мрњавчевићем. Договорена је деблокада трговине са
Србијом, изузев Војислава и Котора.
Ови догађаји најбоље показују слабљење централне власти и формирање
засебних области. Српски властелини, Војислав и Балшићи, ратују међу собом;
ни српски приморски градови немају заједнички став, па је Котор на једној, а
Улцињ, Бар и Будва на другој страни. Српски двор је за мир, а кнез Војислав за
наставак рата.
Обе сукобљене стране трпе штету, пре свега економску, па је Дубровник
ангажовао све утицајне људе у Србији да издејствује мир. Послата су писма
цару Урошу, царици Јелени, патријарху и виђенијој властели, а нешто касније
се шаљу и посланици Вукашину и царици Јелени (1362). Са српског двора
стижу позитивне реакције. У Дубровник прво стиже Иван Голубић, а затим и
његов брат, кесар Гргур Голубић. Они добијају награду и дубровачко
грађанство, а новчана награда је обећана и цару Урошу и његовом ставиоцу
Лазару Хребељановићу ако мир успе.
3
Урош прихвата мир којим се потврђују трговачке повластице
Дубровчана, као и жупа Жрновница, док Урош задржава Мљет, а Котор узима
под заштиту. Потписује се мир у Оногошту (1362).
Војислав наставља непријатељства за свој рачун јер нису остварене његове
територијалне претензије на Стон и Пељешац, док је чак и његова Жрновница
даривана Дубровнику. Урош му је доделио светодмитарски доходак, а Војислав
је касније одвојено потписао уговор о миру.
Након рата са Дубровником, Војислав се спремао за рат са Балшићима
(1363) и у ту сврху је од Дубровника тражио једну оружану галију, али су
Дубровчани одбили тај захтев. Убрзо, Војислав Војиновић умире (1363).
Издвајање Серске области пада почетком 60-их година XIV века. У
почетку царица Јелена влада заједно са својим сином, али се временом његово
име изоставља из повеља. Царица Јелена формира у Серу свој двор по узору на
цариградски. Дворани се сматрају њеним слугама. Она уводи институцију
Сената, карактеристичну за Византију, као и васељенске судије и друге
институције византијског карактера. Меша се у судске спорове, мири великаше,
а и самостално дарује манастире.
Серска држава доживљава и признање од Цариграда када услед турске
опасности долази цариградски патријарх Калист да преговара о помирењу
цркава и сарадњи у борби против Турака (1364). Преговори су пропали јер је
сам Калист у међувремену умро. Најистакнутија личност Јелениног двора је
Угљеша Мрњавчевић, који још увек није самостални господар, бар не пре њеног
повлачења (1365).
Ни сам Вукашин није прва личност српског двора, бар не за живота кнеза
Војислава Војиновића, иако му Дубровчани шаљу писмо током преговора о
миру. Могуће је да се цар Урош оженио ћерком кнеза Војислава и тако
учврстио односе са њим.
4
Угледна личност био је севастократор, односно деспот Дејан, који је био
ожењен Душановом сестром Теодором. За време цара Уроша добија титулу
деспота. Управља територијом између Скопске Црне Горе и реке Струме, а
баштина су му жупе Жеглигово и Прешево. Дејан је спојио своју баштину и
«државу» дату му на управу и формирао самосталну област. Привремено је
заузео област близу града Мелника. Његови синови, Јован и Константин, су
били притиснути од стране суседног властелина, Влатка Паскачића.
Влатко Паскачић је потиснуо Дејанове синове и након очеве смрти им је
одузео Прешево, а својој области је придружио и жупе Врање и Иногоште,
чиме је баштину Дејановића свео на Жеглигово и Горњу Струму. Иначе,
баштина Влатка Паскачића било је Славиште. Његова задужбина је манастир
Псача, у коме се налазе портрети цара Уроша, краља Вукашина и њега, а он се
наводи као севастократор Влатко.
Синови деспота Јована Оливера, Крајко и Русин, не играју никакву улогу с
обзиром да су малолетни. Највећи део њиховог поседа заузима Вукашин, а
угрожавају их и Дејановићи и Паскачићи. Њихова баштина је Злетово и Овче
Поље.
Јужно од севастократора Влатка и деспота Дејана управљао је велики
војвода Никола Стањевић, који је од Душана у баштину добио жупу Конче,
између Штипа, Брегалнице и Струмице. Био је царев сродник, али је потиснут
од стране Вукашина и Марка Мрњавчевића, с којим је држао део Тиквеша.
Постојала је и властела која је остала верна цару Урошу и која се није
осамосталила. Првенствено су ту браћа Голубићи, кесар Гргур и његов брат
Иван. Они су држали област између Полога и Охридског језера, а њихова
задужбина је манастир Заум на Охридском језеру. Уживали су поверење цара
Уроша, а учествовали су и у преговорима са Дубровчанима пре потписивања
мира у Оногошту (1362).
После смрти великог кнеза Војислава Војиновића (1363), водећу улогу у
српској држави преузимају браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша. Први
помен Угљеше је из 1346. када као намесник цара Душана држи неке крајеве око
Дубровника, вероватно Требиње и Конавле. Делатност Мрњавчевића је ипак
везана за Македонију, а Вукашин се као жупан у Прилепу јавља 1350. Угљеша је
био ожењен ћерком кесара Војихне, Јефимијом. Изгледа да је брже напредовао
од Вукашина, па самостално издаје једну повељу 1358. у којој се титулише као
велики војвода, док се у повељи византијског цара Јована V Палеолога из 1365.
наводе разговори са деспотом Јованом Угљешом у Хрисопољу, као човеком од
поверења краљице Јелене.
Вукашин је спорије, али поступније напредовао, пре свега због снаге
великаша у старим српским земљама, поготово великог кнеза Војислава
Војиновића. Не зна се обим Вукашинове баштине, а спомиње се његов син
Марко који држи крајеве око Тиквеша заједно са великим војводом Николом
Стањевићем. Вукашинова улога постаје значајнија током српско-дубровачког
рата из 1361-2. када му се Дубровчани обраћају писмом и шаљу му посланике у
5
преговорима о миру, а касније када се обраћају њему и Балшићима због
блокаде путева у Зети (1364).
Снага Мрњавчевића се огледа у њиховим родбинским везама: Угљеша је
био ожењен ћерком кесара Војихне, господара Драме; са Балшићима је
учвршћен однос браком Вукашинове ћерке Оливере за Ђурађа Балшића;
Вукашинов син Марко је био ожењен ћерком Радослава Хлапена, господара
Бера и Водена, а могуће је да су и са Влатком Паскачићем били у сродству.
Вукашин је при уздизању за савладара на подршку или бар немешање
породица са којима је био у сродству, а након смрти Војислава Војиновића није
имао озбиљнијег такмаца.
Вукашин је за Урошевог савладара постављен вероватно половином 1365.
док је том приликом и његов брат Угљеша добио титулу деспота, а Влатко
Паскачић севастократора. Изгледа да је тада и Вукашинов син Марко постављен
за «младог краља», чиме је фактички предодређен за престолонаследника. То је
значило смену светородне династије Немањића и успостављање нове, династије
Мрњавчевића, на шта властела и црква нису могли гледати благонаклоно.
Могуће је да је Вукашин пре титуле краља носио титулу деспота.
6
Војислава Војиновића, Гоислава, влада само јужним деловима Војислављеве
«државе». Горњу Зету јој отимају Балшићи, а Никола Алтомановић земље на
северу. Она номинално ужива подршку цара Уроша и прима стонски, а у 2
наврата и светодмитарски доходак. Долази до почетка сукоба између Николе и
Гоиславе око наслеђа Војиновића (1367). Гоислава је остала без помоћи са
стране и некако одолевала до 1368, када је Никола избио на море, а она се преко
Дубровника повукла у Албанију.
На страну младог жупана стао је Твртков великаш Санко Милтеновић
одметнувши се од босанског бана. Дубровчани су се осетили угроженим пошто
су били окружени територијама ратоборног Николе, па су осим преговора с
Николом настојали да измире и бана Твртка и Санка. Санко се вратио Твртку, а
када је Никола заратио против Дубровника, Санко је предводио босанску
помоћну војску. Санко је на кратко преотео Конавле од Николе (1370), али га је
и изгубио, након чега је дошло до споразума између бана Твртка и Николе.
Дубровчани нису успели да буду обухваћени овим мировним споразумом.
Дошло је до стварања коалиције рашке властеле против Мрњавчевића јер
им је сметало њихово даље снажење. Коалицију су чинили жупан Никола
Алтомановић и кнез Лазар, а изгледа да су себи привукли и цара Уроша чији су
односи са савладаром Вукашином захладнели. До битке два табора дошло је на
Косову (1369), а том приликом је Лазар издао Николу побегавши са бојног
поља, што је довело до пораза жупана Николе. Од тог времена престаје сваки
утицај цара Уроша. Лазар од Николе преотима Рудник (1370).
Против Николе Алтомановића је створена коалиција коју су чинили
Мрњавчевићи, Балшићи и Дубровник (1371). Већ припремљену акцију омео је
позив деспота Угљеше краљу Вукашину да му помогне у борби против Турака
који су угрожавали његову област.
7
Након смрти, дошло је до распада области Мрњавчевића. Вукашиновим
синовима, Марку и Андрејашу, остала је само област западно од Вардара
између Прилепа и Охрида. Већи део Серске области приграбили су
Византинци. У њеним западним крајевима осамосталили су се синови деспота
Дејана, деспот Јован и господин Константин, који су осим својих баштинских
земаља држали и област Николе Стањевића, а од Паскачића су преотели
Врање, Иногоште, Прешево и Славиште.
Као нови господар Скопља и Косова јавља се господин Вук Бранковић,
који Скопље држи од 1377. Око Призрена се отимају Балшићи и Никола
Алтомановић, али га осваја Ђурађ Балшић (1372).
Никола Алтомановић је повратио Рудник и освојио Звечан, тако да је
употпунио некадашње области свог стрица. Мири се са Дубровчанима (1372), а
они пристају да му исплаћују светодмитарски доходак и «кумерк солски». Мир
је трајао кратко јер он ступа у савез са Балшићима и Венецијом око напада на
Дубровник, Котор и Драч који признају власт угарског краља. Дубровчани се за
помоћ обраћају краљу Лудовику (1373), који подстиче своје вазале, босанског
бана Твртка и кнеза Лазара, да уз помоћ мачванског бана Николе Горјанског
крену против Николе Алтомановића. Никола се прво повукао у Приморје,
након чега се вратио у Ужице где га је кнез Лазар опсео и заробио. Жупан
Никола Алтомановић је ослепљен и погубљен, а Твртко и Лазар деле његове
земље. Лазар узима крајеве од Рудника до Косова, а Твртко добија горње
Подриње.
Балшићи користе прилику и освајају Требиње, Конавле и Драчевицу који
такође треба да припадну Твртку, али их држе до 1377. када Твртко диже
устанак против њих и преузима ове области. Кнез Лазар је на северу побеђује
Радича Бранковића Растислалића (1379) и успоставља контролу над сливом све
три Мораве.
8
БАЛШИЋИ
9
Земља између Скадра и ушћа Бојане у то време још увек формално
припада српском цару, а власт врши Блаж Матаранго. У области Драча јача
Карло Топија, на сличан начин као и Балшићи.
Током 1363. се у Дубровнику срећу људи Ђурађа Балшића, Блажа
Матаранга, Карла Топије и Површка, али се не зна разлог. Неко од господе је
желео да освоји Драч, а вероватно да је Карло Топија био уз Драчане који су
били у лошим односима са Блажом Матарангом и Балшићима због напада на
дубровачке трговце. Балшићи и Површко били су у добрим односима. Те
године на јадрану избија куга и активности се прекидају.
Дубровчани шаљу Вукашину и Балшићима посланство ради
омогућавања трговине и отварања тргговачких путева (1364). Вукашин је
вероватно био у савезу са Балшићима зато што му је Ђурађ Балшић био зет.
Заједнички интереси приближили су Котор и Карла Топију, а заједнички
непријатељ били су Балшићи. Ратовање се завршило несрећно по Балшиће јер
је у сукобима са Карлом Топијом заробљен Ђурађ Балшић, а Которани су
успели да заузму Будву и убију Површка. Мир између Балшића и Карла Топије
закључен је 1366. и договорено је ослобађање Ђурађа. У име Балшића је
преговоре водио Балша II, а браћа су иначе увек иступала колективно и са
једнаким правима.
10
третирати као пиратске, а Котор се обавезао да неће помагати Николу
Алтомановића против Балшића.
11
године у Милешеви крунише «сугубим венцем». Ђурађ Балшић изгледа ствара
савез са Карлом Топијом и пљачка све до Невесиња.
Ђурађ Балшић умире 1378. Изгледа да је дошло до несугласица када је
питање наследника у питању између Балше II и Ђурађа II Страцимировића
Балшића.
Те године избија млетачко-ђеновљански рат око Тенедоса у Егеју, а
захваљујући Угарској се преноси на Јадран јер Угарска помаже Ђенову.
Млечани освајају Котор. Которани се приближавају Твртку који због њих
блокира трговину Дубровника са залеђем. Међутим, Котор успева да збаци
млетачку власт, али се потчињава директно угарском краљу.
Након краја рата (1381), Твртко остаје без трга соли, па одлучује да
изгради трг Нови у Суторини, због чега долази у сукоб са Дубровником. Твртко
попушта након смрти угарског краља Лудовика (1382) јер има у плану да заузме
Котор. Котор опседа Балша II од 1382-84, али се Котор на крају потчињава
Твртку (1385).
Дука драчки
12
трговачке повластице Дубровчанима (1386), а нешто касније и Млечанима
(1388).
Око Котора је дошло до новог сукоба између Балшића и краља Твртка.
Не зна се када је Ђурађ II средио односе с Турцима, али је извесна његова улога
у турским провалама у Босну 1386. и 1388. Непозната је улога Ђурађа II у бици
на Косову (1389), али је вероватно да није узео учешћа. Вук Бранковић је желео
да прошири своју област на рачун Балшића с обзиром да је држао Будимљу и
Горњи Лим.
Нову опасност за Ђурађа II представљало је појављивање његовог брата
од стрица, Константина Балшића, сина Ђурађа Балшића. Константин Балшић
је био још сналажљивији у проналажењу породичних веза. Његова мати
Теодора, удовица Жаркова, била је рођена сестра Константина Дејановића.
Када се Јелена, кћи Константина Дејановића, удала за византијског цара
Манојла II, његове везе ишле су до цариградског двора. Одржавао је контакт и са
Мркшом Жарковићем и Руђином, својим полубратом и сестром од стрица.
Приближио се султану Бајазиту и постао његов вазал, а покушао је да преотме
Драч од Ђорђа Топије.
Ђурађ II је некако ступио у везу са папом у Риму, Бонифацијем IX, и
приклонио се римској цркви, па чак и обећао своју земљу папи уколико остане
без мушких наследника. Добио је дозволу да развије заставу римске цркве у
борби са свима онима које подржавају Турци, а Ђурађ је то одмах искористио
против Константина Балшића.
На вест о смрти краља Твртка (1391) Ђурађ је кренуо на Котор. Прекинуо
је копнене везе Котора са Босном, а услед превирања у Босни Котор није могао
да рачуна на помоћ. Коначан исход је плаћање данка Ђурађу од стране Котора.
Долази до рата између Ђурађа II, Константина Балшића и Радича
Црнојевића (1392). У сукобе се мешају Турци, па током неких преговора између
Ђурађа и скопског санџакбега Пашајита Ђураш бива заробљен, а Пашајит
захтева да му се предају Улцињ и остала места у Зети. Јелена Балшић тражи
помоћ од Млечана, али без успеха. Заробљавање Ђурађа искористио је Радич
Црнојевић који запоседа Будву и Светомихољску метохију (Луштица,
Љешевићи, Превлака), а од Дукађина преотима Љеш који нуди Млечанима од
којих добија грађанство.
Ђурађ II је морао да се нагоди с Турцима, па им је препустио Скадар,
Дриваст и Свети Срђ, а вратио се у Улцињ и пристао на плаћање данка.
Након смрти Ђорђа Топије, Млечани заузимају Драч. Константин
Балшић успева да загосподари Кројом под неразјашњеним околностима (1394),
а оженио се Јеленом Топијом која је полагала права на Кроју. Добио је и Дањ са
царином.
Ђурађ II од Турака преотима Скадар, Дриваст и Свети Срђ (1395), а од
Константина Дањ, можда у време док су Турци учествовали у бици на
Ровинама. Ђурађ даје Млечанима све што је освојио (1396), а за себе задржава
13
Улцињ и Бар. Млечани му плаћају годишњу провизију од 1000 дуката и јамче
неповредивост поседа. Из Венеције стижу 3 провидура да преузму градове.
Оживео је сукоб са Радичом Црнојевићем јер је овај опсео Котор и заузео
Грбаљску жупу. Которани су убеђивали Радича да ће се предати Млечанима, па
је дошло до преговора Радича и Венеције. Међутим, као опасност за Ђурађа се
сада појављује и велики војвода Сандаљ Хранић, који се услед слабљења
централне власт у Босни сматрао баштиником права босанских владара када је
у питању Котор. Которани су признали власт Сандаља, а он им је препустио
Светомихољску метохију. Сандаљ је заузео и Будву, а себи је привукао оне људе
који су у Зети били против Балшића. Није познат ток сукоба међу њима, а ни
њиховог споразума.
После погибије Радича Црнојевића, превласт у породици преузима грана
Ђурашевића која успоставља добар однос са Ђурађем и бори се с њим да
истисну Сандаља из Будве.
Ђурађ II се прекидањем односа с Турцима приближио угарском краљу
Жигмунду. Жигмунд се након пораза код Никопоља (1396) враћао заобилазним
поморским путем у Угарску. Срео се са Ђурађем и том приликом га поставио
за кнеза Хвара, Брача и Корчуле.
14
Ђурађ је очекивао да су у Ангорској бици изгинули околни албански
великаши из његових некадашњих области, па је желео да поврати територије,
али су се они убрзо вратили и добили подршку Млечана.
Ђурађ II умире 1403. а наслеђује га Балша III, његов једини син. Балши III
у владавини помаже његова мајка, Јелена Балшић, под чијим се утицајем он
везује чвршће за Деспотовину којом влада његов ујак Стефан. Њима је била
страна политика коју је до тада водио Ђурађ и која се сводила на попуштање
Млецима и уступању стратешки важних градова и територија. За сукоб са
Млечанима могли су да рачунају на ратнички расположену зетску властелу,
скадарске пронијаре и незадовољне сељаке.
На ширем политичком плану дошло је до повлачења Ладислава
Напуљског из Далмације што је Жигмунду омогућило да потегне питање својих
права. И један и други су рачунали на подршку Венеције која се држала по
страни. Хрвоје Вукчић, намесник Ладислава за читаву Угарску, оптуживао је
Балшиће да опседају Котор, иако је то босански град поверен њему на управу.
Дубровчани су, пак, као одане Жигмундове слуге наговарали Которане да пређу
у Жигмундов табор и приближе се Балшићима, али су Которани град нудили
Венецији.
Јелена Балшић је била против Млечана због њихове монополистичке
трговачке политике, тако да није предузимала ништа против својих људи који
су кријумчарили робу, махом жито, са млетачких поседа. Јелена је била
огорчена на Млечане и због њиховог односа према православним црквама
којима су укинули бенефиције.
Након успеха деспота Стефана у борбама с Бранковићима (1404),
Млечани су кренули да јачају утврђења у страху од могућег повезивања деспота
Стефана и Балше. Међутим, пре него што су и стигли да ураде нешто избио је
општи устанак који је захватио цео скадарски крај (1405). Сам Балша III је
подстицао устанике, а одмах је похватао и млетачке трговце у Светом Срђу.
Балшине снаге су запоселе побуњене градове и околину, а Млечанима је остала
само скадарска тврђава и Љеш. Због тога што су се борбе водиле око Скадра,
овај рат се и назива скадарски.
Изгледа да су се Балша и Јелена више ослањали на спољне факторе него
на своје снаге. Затражили су помоћ од Дубровчана који су остали по страни.
Очекивали су и помоћ српског деспота, али су у Србији опет избиле
унутрашње борбе, сада између Стефана и Вука Лазаревића који се окренуо
Сулејману и од брата тражио да му преда власт или уступи половину државе на
управу.
Млечани су били заузети ратом против Падове, па су се и они више
уздали у друге него у себе. Послали су провидуре у Љеш да подигну околне
господаре, а рачунали су и на услуге Сандаља Хранића. Млетачки капетан
15
Јадрана, Каравело, кренуо је 1405. да помогне браниоцима тврђаве и том
приликом су ослободили Скадар и околину. Каравело је тада понудио
ослобођење од пореза у наредне 3 године зетским градовима који му се буду
предали. То су учинили Улцињ, Бар и Будва и ставили се под млетачку власт.
Балша и Јелена су побегли у Дриваст који су Млечани касније ослободили.
Млетачки Сенат је поседање 3 Балшина града сматрао привременом
мером против Балшића до склапања мира, али је услед даљег отпора
присталица Балшића у њима уведена млетачка управа.
Балша III је морао да се за помоћ обрати Турцима, па је постао
Сулејманов вазал и пристао да му плаћа харач. Турске и српске чете Вука
Лазаревића су притекле у помоћ Балши и залетале се до Дриваста, Скадра и
Улциња. Сукоб се распламсао.
Венеција је покушала да среди односе с Турцима, али није у томе успела,
па је морала самостално да решава проблем са Балшом. Обе стране су настојале
да себи привуку локалну властелу. Млечани су имали у томе више успеха, па су
привукли Закарије и Јониме, а хтели су да овладају Горњом Зетом и
преговарали су са Ђурашевићима. Преговори са Ђурашевићима су пропали
јер су они тражили Будву, а Млечани су им нудили само једно село (1406-7).
Млечани су пренели на локалну властелу сав терет рата, док је Балша био
немилосрдан према својим одметницима кажњавајући их најтежим телесним
казнама.
Рат се свео на Балшине повремене изненадне нападе. Један од већих
напада био је онај из 1406. када су Млечани одбили предлог да Балши врате
градове, већ су му предложили да напусти Зету и одсели се у било који
млетачки град. Тада је Балша са војском продро у област између Улциња и
Бара. Дошло је до битке у којој је млетачки командант погинуо. Балша је кренуо
у Бар, а затим и у околна брда, али му се нико није придружио што га је
разочарало и натерало да отпочне преговоре са Млечанима.
Балшини посланици тражили су Будву и Дриваст, села око Улциња и
исплату скадарске провизије, али су их Млечани заробили и пустили тек 1407.
након заједничког напада Балше и Турака. Балша је онда покушао да преговара
преко својих утицајних рођака – деспота Стефана, Маре Бранковић и Никите
Топије, свог будућег таста. До преговора је дошло, а Млечани су пристали да му
врате Будву желећи да га гурну у сукоб са Сандаљем и Ђурашевићима, који су
такође желели овај град. Млечани су тражили да Балша лично оде у Венецију
што је он одбио, па су се преговори наставили преко посредника (1407-8).
Млечани онда нуде Сандаљу Будву ако протера Балшу и обезбеди им управу
над Горњом Зетом.
Сандаљ је желео Будву и Бар, тако да од одговора није било ништа.
Млечани су били спремни да Балши понуде Бар, али је он овластио Никиту
Топију да са драчким бајилом преговара о миру. Дошло је до споразума о миру,
а Балша је пристао да Бар и Улцињ остану Млечанима, а да он добије Будву,
16
Луштицу, Паштровиће и солане, као и 1500 дуката годишње, док би питање
Забојане остало нерешено (1408).
Млечанима је мир био потребан због односа са султаном Сулејманом.
Међутим, до реализације мира није дошло јер обе стране нису поштовале
договор. Балша шаље посланике у Венецију са захтевом да му се врате сви
поседи које је држао његов отац (1409). Млечани нису могли да пристану на то,
па су размишљали како да реше однос са Балшом. Ступили су у контакт са
Пашајитом који је за 500 дуката годишње обећао да ће спречити Балшу да
напада млетачку територију.
Јелена Балшић је одлучила да сама крене у Венецију на преговоре (1409).
Док је она била на путу и задржала се у Дубровнику, Млечани су у међувремену
обавили два велика посла: на основу мира са Балшом су склопили мир са
султаном Сулејманом који им је потврдио поседе у Зети за које су плаћали
харач од 1000 дуката, док су на другој страни од Ладислава Напуљског откупили
права на Далмацију за 100.000 дуката, али су за њу морали да се боре.
Преговори су се отегли јер је Јелена осим понуђене Будве и Крајине око
Скадарског језера тражила и Забојану. На крају су се договорили да свако
задржи оно што има и потписали мир на годину дана.
Док су се водили преговори, султанов изасланик је стигао у Зету и објавио
мир између Венеције и Турске. Становници Забојане су се одлучили да буду
под Млецима, што је Венецији дало прилику да уцењује Балшу. Уместо
договореног једногодишњег мира Млечани су тражили трајни мир, а поновили
су првобитну понуду у којој дају Будву и 1500 дуката годишње, што Балша није
хтео да прихвати.
Балша је ударио на млетачке поседе (1410), а Млечани су се жалили
Порти да Балша крши мир. Међутим, у Турској је дошло до унутрашњих борби
око престола, прво између Сулејмана и Мусе, а затим Мусе и Мехмеда. Дошло
је до побуне на млетачким поседима, а након побуне пронијара појавио се
Балша који је опсео Скадар и опустошио околину.
Након повлачења Ладислава Напуљског, босански краљ и властела су
прешли Жигмунду. Сандаљ Хранић је успоставио пријатељске односе са
деспотом Стефаном који је био Жигмундов савезник, а дошло је и до брака
између Сандаља и Јелене Балшић, Стефанове сестре.
Которани су поновили захтев да се ставе под млетачку заставу (1410) не
спомињући права Сандаља Хранића. Када се током преговора појављују
посланици Сандаља, Млечани одустају не желећи да ремете односе с њим због
Далмације.
Млечани сада нуде мир Балши (1411), не желећи сукоб са Сандаљем због
Далмације коју су почели да преузимају. Нуде и Забојану коју не могу да
задрже, као и плаћање провизије. Балша је сада онај који уцењује и тражи све
више, па склапање мира одлаже краткотрајним примирјима. Сандаљ се залаже
за мир и обећава да ће га Балша поштовати (1412), а то потврђује и Балшин
17
посланик који напомиње да ће бити тако само ако Венеција врати све
територије које је некад држао Балшин отац.
Балша осваја Бар (1412), а опседа и друге млетачке градове. Венеција је
приморана на мир, тако да Балши враћа Улцињ, Бар и Будву, тј. пристаје на
status quo. Млечани плаћају 1000 дуката скадарске провизије. Балша повељом у
Бару ратификује мировни споразум (1413), чиме је I скадарски рат завршен.
18
У Зету 1419. стиже Балшин рођак, Стефан Балшић Марамонте, син
Константина Балшића и Јелене Топије која је отишла сестри међу породицу
Марамонте, по којој Стефан носи ово презиме. Рођаци су се одлучили за рат са
Венецијом.
19
20