Você está na página 1de 126

ALEKSEJ JELAI

ISTORIJA RUSIJE

BEOGRAD, 1929. 1

PREDGOVOR. Otkada sam se sticajem prilika naao u ovoj gostoljubivoj i bratskoj zemlji, poeo sam da radim na upoznavanju moje brae sa Rusijom i ruskom kulturom, u koliko su mi to doputale moje skromne snage i znanja, pa i okolnosti, koje nisu uvek bile povoljne za rad. Ve vie semestara predajem rusku istoriju na Filozofskom Fakultetu u Skoplju. Nalazei uvek dobar odziv i mnogo interesa za saznanja o Rusiji, ja sam se reio da napiem i jednu originalnu popularnu istoriju Rusije, koje na srpskohrvatskom jeziku jo nema. Postoje samo dva prevodna dela, tampana latinicom: ono Ramboa, poznatog francuskog pisca (prevod prof. Adamovia, Zagreb, 1884.), sada prilino zastarelo; i drugo od D-ra Bidla, profesora na Karlovom ekom Univerzitetu u Pragu (prevod D-ra Milana Preloga, Zagreb, 1922.). Ovo drugo delo posveeno je samo dogaajima iz XIX i XX stolea, sa vrlo kratkim osvrtom na XVIII vek. U svome delu pokuau dati opti pregled istorije ruskoga naroda kao celine, jer polazim sa stanovita narodnog jedinstva Istonih Slovena, ne poriui, razume se, da tri plemena istonoslovenska: Velikorusi (ili nekadanji Moskoviti), Ukrajinci (Malorusi ili prosto Rusi) i Belorusi imaju duboke i znaajne antropoloke, psiholoke, jezine i kulturno-istoriske osobine. Zajednika im je preistorija njihova, koja je tesno vezana sa istorijom njihovih prethodnika na istono-evropskoj ravnici, i njihova stara istorija, sve do prve polovine XIII veka. Posle nastaje duboki istoriski rascep, prouzrokovan najvie tokom spoljno-politikih dogaaja. Dok Rusija severoistona, koja e se kasnije zvati Moskovskom ili Velikom, kao i donekle Rusija severozapadna, potpada pod uticaj i vlast Tatara, Rusija juna i jugozapadna i zapadna nalaze se pod uticajem Poljske i Litvanije, postepeno ulaze u okvir ovih drava, pa onda u okvir poljsko-litvanske zajednike drave. Ali ba onda, kada su Belorusi i Malorusi uli u sastav te drave, Moskva je ujedinila Velikoruse u Moskovsku Dravu, pa je otpoela ofanzivu prema jugu i zapadu. U toku druge polovine XVII i celog XVIII stolea ujedinjuju se sva istonoslovenska plemena u jednu veliku dravu - Sverusku Carevinu sa Petrogradom kao prestonicom. U toj dravi sve vie jaa narodna zajednika svest. Ova svest o narodnoj zajednici osea se ak i kod onih Ukrajinaca, koji, kao Crveni ili Galiki Rusi, Rusini, Galiani ili prosto Rusi ostaju i nakon prve deobe Poljske van ruske drave (od godine 1772. do 1918. pod Hapsburzima), pa i kod Karpatskih Rusa, koji su od prastarog doba bili podanici krune Svetog Stefana. U stvaranju moderne ruske drave, ruskog knjievnog jezika, (koji se, istina, najvie oslanja na severno-velikoruski narodni dialekat) i ruske kulture uopte, pa najzad i u ruskom revolucionarnom pokretu, najaktivnije su saraivali i Velikorusi i Ukrajinci i Belorusi. U ovome procesu stvoreni ruski vladajui stale i ruska inteligencija prestali su da budu samo Velikorusi ili Ukrajinci ili Belorusi, nego se mogu smatrati prosto kao Rusi. Ali u ovom procesu, zbog izvesnih esto nasilnikih, a svakako nezgodnih mera vlasti, stradale su kulturne osobine Belorusa i Ukrajinaca. Ovo je izazvalo kod njih opravdani revolt. Svetski Rat i naroito ruska revolucija izazvali su kulturno, a donekle i politiko odvajanje Ukrajinaca i Belorusa od ruske celine. Ukrajinci su sad razdeljeni dravnim granicama u vie delova, tako da se njihova veina nalazi u Sovjetskoj Uniji, a manji deo u Poljskoj, Karpatski Rusi u ehoslovakoj, a pojedini manji delii jo i pod Rumunijom (u Bukovini i Besarabiji). Sada su razdeljeni i Belorusi: vei njihov deo nalazi se u Sovjetskoj Uniji, manji, ali jo dosta veliki, u Poljskoj, dok su neznatne manjine u baltikim dravama. Toliko, kao uvodna re, u moje delo. Onim licima i ustanovama, koji su mi neposredno ili posredno pomagali u radu, rado izraavam najlepu zahvalnost. Naroito zahvaljujem uvaenim kolegama gospodi D-ru Milivoju Pavloviu i D-ru Petru S. Jovanoviu profesorima Filozofskog Fakulteta u Skoplju, od kojih je prvi ljubazno pregledao moj rukopis sa jezine strane, dok mi je drugi dao dragocene upute za tanu transkripciju ruske toponomastike na srpski. Dr. A. Jelai.

GLAVA I. Istono-evropska ravnica pre poetka ruske drave. Prve istoriske izvetaje o teritoriji sadanje Rusije dobijamo od Grka. Traei nova mesta za svoje naseobine grki iseljenici, u prvome redu Jonci iz Mileta i Dorci iz Herakleje, osnovali su niz kolonija du severnih obala Crnoga i na obalama Azovskog Mora. To su bile Tira na uu Dnjestra, Olvija na uu Buga, Hersones na junoj obali Krima, Pantikapeja na mestu sadanje Keri, Tanais na donjem Donu, Fanagorija na tamanjskom poluostrvu blizu ua Kubana. Ove naseobine vodile su intenzivnu trgovinu sa unutranjou zemlje, uvozile su grku robu, u prvom redu grnariju, metalnu robu, oruje i nakite, vino, tkanine, mirise, juno voe; a izvozile su hleb, konje, krzna, roblje. Grci su uticali na kopneno stanovnitvo, a i sami su donekle potpadali pod njegov uticaj, dok je puno tih varvara dolazilo u grke naseobine, gde su se ponekad zadravali due vremena. U istorisko vreme Grci su zvali one narode Skitima, kasnije Sarmatima; ve Homer spominje stanovnike sadanje June Rusije kao hipomolge... t. j. kao one koji doje kobile. Oni se hrane mlekom i zasluuju divljenje (Ilijada XIII, 5-6). Ime Skita javlja se prvi put kod Hesioda, t. j. u VIII stoleu pre Hrista. Ali ponajvie, i to veoma podrobnih podataka, skupio je o tim predelima znameniti grki geograf i istoriar Herodot, otac istorije. Ceo prostor na severu od Ponta Euksinskog (Crnog Mora), od Istra, t. j. Dunava, i do Tanaisa, t. j. Dona, u dubinu od dvadeset dana puta, Herodot zove Skitijom. Ova zemlja, znamenita po svojim velikim i lepim rekama, od kojih je Boristen, t. j. Dnjepar, najlepa i najkorisnija za oveka, proizvodi hleb, soivo, beli i crni luk, lan i konoplju. Od ivotinja u njoj ive konji, bikovi, magarci, divlje svinje, jeleni, zeevi, koze i pele. Nisam mogao saznati, veli Herodot, tanog broja Skita, ali sam uo dva miljenja o njima: jedni vele da ih je veoma mnogo, drugi - da pravih Skita ima malo, ali da tamo ivi vie raznovrsnih naroda. Na taj se nain Skitija i Skiti javljaju ve kod Herodota sa obelejem i geografskim i etnografskim. Kasnije nastaje potpuna zbrka pojmova. Skiti, kod jednih, stanovnici su June Rusije razliitog porekla; prema drugima, Skiti su potpuno odreen, jedan narod. Ima dve vrste Skita, jedni su zemljoradnici, drugi stoari. Odrediti poreklo i etnografsku pripadnost i jednih i drugih - to je jedan od najteih problema istoriske etnografije, koji dosad nije reen. Herodot govori otome, kako je monarhiska vlast kod carskih Skita veoma jaka, da Skiti veoma mnogo dre do svojih grobnica, naroito carskih, da umrlog cara voze u sveanoj povorci po celoj zemlji, dok ne stignu na mesto sahrane. Veoma interesantna je pria Herodotova o sahrani skitskih careva: masa sveta mrcvari sebe i jaue u slavu umrlog cara, ali ovo im ne smeta da prireuju velike gozbe; uz cara sahranjuju ne samo njegovo oruje, nakit, razliite domae predmete, nego i njegovog ubijenog konja, enu, sekretara i poslugu; nad mrtvacima grade itavu jednu veliku humku. Nakon godine dana prireuje se velika sveanost oko carske grobnice i tom prilikom ubijaju pedeset konjanika sa konjima. Arheoloka istraivanja naroito znamenitih humki ertomlicke i Kuljopske, u kojima su bili sahranjeni neki skitski carevi, u glavnome su potvrdila Herodotove podatke. Ona su dala izvanredno bogate zbirke predmeta neocenjive umetnike i istoriske vrednosti, koji se nalaze u znamenitom bivem carskom Ermitau u Petrogradu. Najvaniji predmet jeste ogromna srebrna vaza, na kojoj su u dosta visokom reljefu izraene lepe slike ivota Skita. Tip lica tih Skita je ariski. Ve je Herodot poznavao neke Savromate kao susede Skita. Kasnije izgleda da su Sarmati zamenili Skite u junoruskim predelima! Ali ograniiti i razdeliti Skite i Sarmate i u vremenu i u prostoru nije dosada polo za rukom naim istraivaima. Kod Herodota i u natpisima grkih naseobina sauvana su imena pojedinih skitskih i sarmatskih careva, a i pojedine rei njihova jezika. Produujui radove ranijih nauenjaka, na elu sa Svevladom Milerom, prof. berlinskog univerziteta Maksim Fasmer utvrdio je, i to izgleda definitivno, da se te rei objanjavaju jedino iranskim jezicima. Isto tako neki izvetaji o obiajima i drutvenoj organizaciji Sarmata pokazuju, da su oni bili neka vrsta Iranaca. Od sarmatskih suseda, pored Litvanaca, koji su se onda prostirali, kao to moemo suditi po 3

geografskoj nomenklaturi tih mesta i donekle po arheolokim pronalascima, duboko u sredinu Rusije, i Finaca, koji su zauzimali veliki deo srednje, severne i zapadne Rusije, naroito valja spomenuti Slovene. Prvo sigurno pismeno svedoanstvo o njima nalazimo kod Tacita. Po tom prikazu oni se razlikuju od Sarmata, jer grade kue, nose titove, i umeju da idu peke, dok Sarmati idu u kolima i na konju (Germanija, gl. 46). Tacit zove Slovene Venetima. Pod takvim imenom poznaje ih antiki svet dugi niz vekova. Pitanje o tome gde se nalazila slovenska pradomovina u Evropi spada u red najzamrenijih istoriskih pitanja, koje dosada nije reeno sa dovoljno sigurnosti. Najverovatnija je hipoteza do koje je doao, na osnovu paljivog prouavanja sve dosada poznate grae, znameniti eki nauenjak Ljubor Niderle. Slovenska pradomovina bila bi negde na Karpatima i u basenu gornje i srednje Visle, gornjeg i srednjeg zapadnog Buga, gornjeg Pruta, Dnjestra i junoga Buga, Pripeta i donekle srednjeg Dnjepra. Od II do kraja IV veka u dananjoj Junoj Rusiji vodeu su ulogu imali Goti; oni su potinili sebi vie slovenskih plemena, pa su imali i jednu veu dravu. Koncem tree etvrtine V veka poplavili su junoruske stepe Huni, koji su doli iz dubina Srednje Azije u Evropu. Kasnije su oni, naroito pod vostvom Atile, proirili svoju vladavinu daleko prema Zapadu. Sredite Atiline drave bilo je negde u Panoniji, gde je Atilu posetilo izaslanstvo vizantiskog cara. Uesnik tog izaslanstva, Prisk, opisao je svoje putovanje i dao dobru sliku tadanjih Huna. Iz njegovih podataka da se suditi, da su u Panoniji pod Hunima i sa njima ivela i neka slovenska plemena. Velika hunska drava spada u red prolaznih tvorevina istorije i, posle smrti Atiline (453.), u borbama njegovih sinova, brzo se raspada i propada. U VI veku poinje i razvija se prodiranje u Junu Rusiju Bugara, a malo kasnije i Avara, koje prvi ruski letopisac zove Obrima. Ruski letopisac slikovito pria o nasiljima Avara nad Slovenima: kad treba Avaru da ore polje ili da nekud ide kolima, upotrebljava on slovenske ene kao zapregu mesto konja ili volova. Pod uticajem avarskim, ili tanije pod pritiskom Avara, Bugari i Sloveni prodiru na Balkansko Poluostrvo u VI i VII stoleu. U isto vreme, pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima, vri se slovenska kolonizacija irom istonoevropske ravnice. Na jugu, slovenska plemena dolaze u izvesnu zavisnost od dosta velikog Hazarskog Carstva, koje ih sve do IX stolea titi od nomada. A u IX veku, negde u njegovoj drugoj etvrtini, navaljuju nove i snanije nomadske horde Peenjega i Maara. Slovenska kolonizacija istonoevropske ravnice, koja je u glavnim potezima izvrena do u VII stolee, nije dala ovim krajevima gusto, naroito pak slovensko stanovnitvo. Slovenska su se plemena grupisala samo kraj reka, reica i jezera. Zauzimajui uzvienija mesta, obino blizu ili kraj vode, slovenski naseljenici stvarali su sebi utvrena mesta, zvana gorodia t. j. mesta opkoljena lancem ili bedemom, pravljenim od zemlje; tragovi takvih gorodia sauvani su u velikom broju. Savremenici znaju priati o njima dosta stvari. Tako, na primer, skandinavska saga zove Rusiju Gardariki t. j. zemljom gradova; a anonimni geograf bavarski iz IX stolea veli za ruske zemlje sledee: Ulii jesu narod mnogobrojan: oni imaju 318 gradova; Buani imaju 231 grad, Volinjani - 70, Severjani - 325. Ove podatke potvruje moderna arheologija. Iz poetka, svakako, ogromna veina gradova ruske zemlje bili su samo utoita za seosko stanovnitvo protiv neprijatelja i divljih zverova. Na osnovu poglavito lingvistikog materijala moe da se stvori slika ekonomskog stanja i materijalne kulture slovenskih plemena razasutih i naseljenih na istonoevropskoj ravnici. Oni su bili zemljoradnjici, ali su se bavili uz to i stoarstvom, lovom divljai i ribe i pelarstvom. Kultura glavnih vrsta i sada poznatog ita, povra i voa bila im je u glavnom poznata. Verovatno da su se bavili polunomadskom zemljoradnjom, nalik na onu, koja se i sada moe videti na severu Rusije i u mnogim mestima Sibirije, t. j. oni su sekli i palili drvee i bunje u umi, sejali su ito i sadili povre u dosta primitivno obraenu zemlju, koju su pepelom gnojili; kad bi zemlja postala posnom, oni bi kretali dalje. Ali ve svakako od VII stolea u istonoevropskoj ravnici razvija se dosta iva trgovina. Pored mnogobrojnih izvetaja savremenika Arapa, pronalasci na podruju dananje Rusije velike mase pojedinanih novaca, kao i velikih blaga u kotlovima i drugim sudovimazakopanim u zemlju (ruski 4

) svedoe o razvijenosti ove trgovine. Trgovaki saobraaj se vrio laama, koje su se kretale u vie pravaca, ali dva su puta bila glavna;. jedan je vezao Baltiko More sa Crnim, drugi Baltiko More sa Kaspiskim Jezerom. Od sporednih puteva putevi po zapadnoj Dvini i Njemenu bili su najvaniji. Kanala, razume se, da nije bilo, i zato su iskoriavali takozvane voloke ili prevlake t.j. ue kopnene prostore izmeu pojedinih reka i jezera; preko njih su lae vukli konopcem, odnosno nosili na rukama. Isto tako su vukli ili nosili lae du obale Dnjepra, tamo, gde je on preseen od kamenih greda, t.zv. pregrada (ruski ). Glavni uesnici u trgovini bili su Skandinavci Normani, t.zv. Varegi ruskih letopisa i vizantiskih hronika i akata, zatim Arapi, Hazari, moda idovi, ali svakako i Sloveni su postepeno ulazili u ovu trgovinu. Trgovake zajednice valjda su stvarale sebi izvesne take za oslonac u ovim prostranim predelima, kao neke vrste utvrenih kontoara. Na taj nain moemo objasniti postanak pravih gradova u naem smislu ove oei, t.j. ekonomskih i kulturnih, pa onda administrativnih sredita. Moemo zamisliti, da su takva sredita bila: Kijev na Dnjepru, Novgorod na jezeru Iljmenju i reci Volhovu, Smoljensk na gornjem Dnjepru i jo nekoliko najstarijih gradova. Slovenska plemena u istonoevropskoj ravnici, prema izvetajima najstarijeg ruskog letopisa, s kojim se u glavnom poklapaju podaci spomenutog bavarskog geograf i vizantiskog cara Konstantina Porfirogenita u njegovom znamenitom delu O upravi carstva (gl. IX.), bila su sledea: u basenu jezera Iljmena - Sloveni, u basenu zapadne Dvine i Pskovskog Jezera - Krivii, u basenu reke Brezine - Dregovii, u basenu Pripeta - Drevljani, u basenu Soa - Radimii, na Desni - Severjani, na srednjem Dnjepru oko Kijeva - Poljani, na gornjoj Desni i njenom nritoku Sajmu i na gornjoj Oci - Vjatii, na jug od Drevljana - Volinjani, na junom Bugu - Tiverci, na Dnjestru - Uglii ili Ulii ili Duljebi, koje su nekad, prema letopisu, muili Obri. Na severu i severoistoku slovenska su plemena bila izmeana sa Fincima, na zapadu nalazila su se u dodiru sa litvanskim plemenima. GLAVA II. Legende i fakta iz istorije poetka ruske drave Prema izvetaju ruskih letopisa, dravni ivot nie na velikom putu iz Varega u Grke, sredinom IX stolea. Pod godinom 859. letopis belei da su severni Sloveni plaali danak Varezima, dok su ga juni Sloveni plaali Hazarima; zatim sledi beleka o izgnanju Varega od strane slovenskih plemena i o velikoj meusobnoj borbi meu severnim Slovenima i Fincima. Da bi uinili kraj anarhiji, severna slovenska i finska plemena sporazumno ree, da pozovu Varege iza mora, neka ponovno vladaju nad njima. I zaista, na poziv naroitog izaslanstva, koje ree kneevima varekim iz plemena Rusa (): Zemlja je naa velika i bogata, ali nema u njoj reda; doite da budete kneevi i vladari nai - dooe tri brata Rurik, Sineus i Truvor sa rodom svojim i postadoe kneevi kod Slovena (862.). Nakon smrti svoje brae Rurik ostade jedini knez, te ugui bunu novgorodskih nezadovoljnika, razmesti mueve po gradovima, ali izgubi jedan deo svoje vojske, koji se pod Askoldom i Dirom uputi na jug, gde su osvojili, nezavisno od Rurika, grad Kijev na Dnjepru (866.). Hronologija letopisa je vie nego sumnjiva, a i u celini i legenda, koja se jako ukorenila, ne izgleda sigurna. Pitanje o tome: ko su bili Varezi-Rus postalo je veoma zamreno, pa je izazvalo ogromnu literaturu. Da su Varezi kao i Rusi (da li je to isto, u to se sada sumnja) sredinom IX stolea krstarili po Crnom Moru, vodili trgovinu sa Grcima, pa i gusarili du obale, o tome imamo dovoljno podataka kod samih Grka savremenika. Najznamenitiji dogaaj u tim odnosima bio je napad Rusa na sam Carigrad godine 860., o kom su sauvane originalne propovedi patrijarha Fotija. God. 879. letopis belei smrt legendarnog Rurika, osnivaa Rurikove dinastije, koja se sredinom XI stolea poela deliti na vie loza, pa je kasnije (linija Danilovia - potomaka Aleksandra Nevskog) vladala u Moskovskoj Dravi, sve do godine 1598. Postoje jo i sada mnogobrojne ruske kneevske porodice, koje vode poreklo od Rurika. 5

Rurika je, sve prema letopisu, nasledio njegov maloletni sin Igor, umesto koga je upravljao njegov roak Oleg (879-912.). Oleg se uopte javlja sa crtama pravog legendarnog junaka, iako je njegovo ime kao velikog kneza ruskog, koji stoji na elu gomile drugih kneeva, spomenuto u ugovoru izmeu Rusa i Grka, ija se autentinost ne da osporiti. Oleg je osvojio itav put iz Varega u Grke sa Kijevom, gde je pogubio Askolda i Dira, a sam Kijev nazvao je majkom ruskih gradova (882.). On je pokorio silu slovenskih plemena, pa je, prema letopisu, uestvovao i u pohodu na Carigrad (907.). Ovaj je pohod, o kom se nije pronalo nikakvih podataka kod Grka, letopis okitio sjajnim pesnikim podrobnostima, oigledno pozajmljenim iz narodne pesme. Oleg je, prema letopisu i u njemu sauvenom ugovoru iz godine 907., uzeo tom prilikom od Grka veliki danak. Ovaj ugovor, takozvani prvi, verovatno je u letopisu izmiljen. Meutim, drugi ugovor iz god. 911. predstavlja nesumnjiv prevod grke isprave. U njemu su ureeni trgovaki i pravni odnosi Rusa i Grka. Oleg je uinio toliko jak utisak na savremenike i potomke, da su i smrt njegovu okitili bajkom. Prialo se, da je Olegu mnogoboaki svetenik proricao smrt od njegova omiljenog konja, ali je posle mnogo godina umro od ujeda zmije, koja se ugnezdila u lubanji toga mrtvoga konja (912.). Ova bajka veoma je slina sa priom skandinavske sage o junaku Orvardu Odu. Veliki knez Igor (912-945.) poznat nam je ne samo iz ruskih letopisa, nego i iz podataka koje nam pruaju strani pisci. Iz onog to se o njemu pria dobija se slika jednog slabijeg i nedovoljno odlunog vladara i vojskovoe. I za njegova vremena ipak se kijevska velika kneevina proirila, iako je veliki knez morao izdravati borbe sa susednim plemenima i njihovim stareinama. U jednoj takvoj borbi pobunjeni su Drevljani ubili nesrenog kneza na grozan nain, vezavi ga za dve do zemlje sputene breze, koje su ga onda rastrgle. Igor, odnosno njegovi odredi, gusarili su po Crnom Moru i Kaspiskom Jezeru, te izvrili dva pohoda na Carigrad, od kojih se prvi, blagogodarei upotrebi takozvane grke vatre od strane Grka zavrio veoma nepovoljno po Ruse. Ugovor, koji su Vizantinci i Rusi zakljuili god. 944. smatra se manje probitanim za Ruse, nego onaj Olegov; zanimljivo je, da su u njemu spomenuti Rusi hriani i hrianska crkva u Kijevu. Neki naunici ak i samog Igora smatraju kao hrianina, ali, drim, bez dovoljnog razloga. Igora je nasledio njegov maloletni sin Svetislav (Svjatoslav, 945-972.), koji je vladao i odrastao pod tutorstvom i upravom kneginje-matere Olge i vojvode Svjenelda. Olga se javlja u letopisu, oigledno na osnovu narodne tradicije i pesme, sa crtama najmudrije ene. im je odrastao, Svetislav se pokazao kao ratoboran junak, koji se odlikovao naroitom brzinom u svojim vojnikim podvizima. Letopis ga slikovito prikazuje na sledei nain: Bee on hrabar i lak, kao pardus, skupljae mnoge vojnike; kola iza sebe nije vozio ni kotla; meso nije kuvao, nego je izrezavi tanko konjsko meso, ili divlja, pekao to na uglju, pa jeo; nije imao atora, nego je spavao na sedlu; isto su inili i svi njegovi; i slae na sve strane govorei, doiu na vas. Ratujui irom cele istone Evrope, Svetislav je prodro sve do kavkaskih predela, pa se i tamo tukao sa plemenima Jasa i Kasega. Ali je naroito znamenit njegov pohod na Balkan, kuda su ga Grci pozvali da srue bugarsku carevinu. Svetislav je zaista i osvojio Bugarsku, ali se odlui da tamo i ostane. Sagradio je grad Prejaslavec na donjem Dunavu, pa je, prema letopisu, govorio za nj: Nije mi milo da budem u Kijevu, hou da ivim u Pjeraslavcu na Dunavu, jer je tamo sredina moje zemlje, jer se tamo skupljaju sva blaga sa sviju strana: od Grka zlato, svilene tkanine, vino i razliito voe, od eha i Ugara srebro i konji, iz Rusije krzna i vosak, med i roblje. Svetislav je sahranio u Kijevu svoju mater Olgu, koja se ranije, negde oko godine 955., pokrstila u Kijevu, pa je god. 957. ila u Carigrad da obie cara i patrijarha (o tome putu imamo dve prie: jednu u ruskom letopisu, okienu legendarnim podrobnostima o krtenju Olge u Carigradu, o kumovanju i prosidbi carevoj i tome slino; i autentinu priu samog cara Konstantina Porfirogenita u spisu O ceremonijama vizantiskog dvora, koja prua lepu kulturno-istorisku sliku varvarske kneginje na carskome dvoru). Svetislav je razdelio zemlju izmeu tri svoja sina - Jaropuka, Olega i Vladimira, uvenog potonjeg krstitelja Rusa, pa je otiao konano u Bugarsku. Sruivi Bugarsku pomou Svetislava i njegovih Rusa, Vizantija je onda svom snagom udarila na ovog za nju vrlo nezgodnog suseda, te ga je nadmonom snagom pobedila. O tome su sauvani savremeni izvetaji, 6

koji lepo prikazuju krvavu borbu Rusa i Grka. Svetislav, pobeen i tuen, morao je da primi kratak i veoma nepovoljan za njega ugovor, po kome je odustao od svakih traenja na Balkanu. Posle ugovora o miru, Svetislav, prema prii savremenika Lava akona, zaelio je da se sastane sa carem i da se razgovara sa njim. Jovan (Cimiskije) pristade na to i u pozlaenoj ratnoj odei, na konju, dojai na obalu dunavsku; njega je pratio odred konjanika u sjajnom zlatom ivenom odelu. Tu su zapazili Svetislava, koji je plovio na obinoj skitskoj lai, veslajui zajedno sa ostalim veslaima. On bee srednjeg rasta, te se ne bi mogao nazvati ni previsok, ni prenizak: imao je pripljosnast nos, plave oi, guste obrve, retku bradicu i dugake maljave brkove. Sve su kose na njegovoj glavi bile oiane, sem jednog pareta, to je svedoilo o plemenitosti njegovog roda. Njegova ija bila je debela, prsi iroke, a svi ostali delovi tela veoma razvijeni. U njegovoj spoljanjosti bilo je neeg mranog i surovog. U jednom uhu nalazila se minua sa crvenim kamenom i dva bisera. Belo njegovo odelo nije se ni po emu razlikovalo od odela ostalih Skita, sem po njegovoj istoi. Ne diui se sa klupe svoje lae, Svetislav je kratko vreme govorio sa carem o miru, pa se uputio natrag. Na povratku u Rusiju, blizu obale Dnjepra, Svetislav, koji je imao malu pratnju, bio je uhvaen od Peenjega, divljaka, koji su se pre nekoliko desetina godina u ruskim stepama ugnezdili, a potom i ubijen. Peenjeki knez napravio je sebi gozbenu au od lubanje Svetislavljeve (972.) Izmeu sinova Svetislavljevih, ili tanije izmeu njihovih krugova, izbile su borbe, koje su se zavrile tim, to je prvo od ruku pristaa starijeg brata Jaropuka poginuo srednji Oleg, pa je onda (po letopisu godine 980., verovatnije pak 978.) Jaropuk bio muki ubijen, kada je iao na izmirenje sa bratom Vladimirom. Smatra se, da je Jaropuk bio predstavnik hrianske stranke i njenih tenja, dok se Vladimir javio kao zatonik mnogobotva. Pria se, da je on obnovio i ak i razvio mnogoboaki kult u Kijevu, teei tim da utvrdi dravnu kneevsku vlast; bilo je sluajeva i ljudskih rtava bogovima, pa su jednom prilikom poginuli u Kijevu, kao rtva tim bogovima, hriani Varezi, otac i sin. Vladimir je vodio velike ratove, ne samo suzbijajui separatistike tenje sloveno-ruskih plemena, nego i osvajajui nove predele (Galiciju, sve do Karpata), ratujui i sa Hrvatima (Belim) u Galiciji, i sa Litvancima i sa Bugarima. O nainu ivota Vladimirova, o njegovim gozbama, naroito pak o njegovim haremima, koje je imao u veem broju, sa ogromnim gomilama ena, priala su se velika uda. Verovatno, da su te prie jako preterane. Ali jedno krupno zrno istine svakako se u njima nalazi: arapski pisci prikazuju ruske voe kao vlasnike velike mase robova i kao trgovce robljem, tako da je i kijevski veliki knez Vladimir lako mogao imati masu eljadi. Meutim hrianska stranka bila je veoma jaka u Kijevu, pa su i veze sa Vizantijom postajale sve tenje. Primanje hrianstva postalo je veoma aktuelno pitanje isto politike prirode. Ondanja Rusija bila je pod raznovrsnim verskim uticajima, ali u prvom redu hrianskim, sa jugoistoka. Ali su se oseali i zapadni uticaji; zna se da je zapadna crkva imala veza sa Kijevom jo za vreme Olgino. Hazari, pod ijom su vlau neko vreme bili junoruski Sloveni, behu s puno jevreja (ak i njihov car, kagan, bio je Mojsijeve vere), kao i muslimana. Sve ove uticaje letopis je prikazao u prii o tobonjem dolasku izaslanstava raznih vera Vladimiru i o iljanju s njegove strane naroitog izaslanstva za obavetenje o svim tim verama. Prie su ove obojene vrlo jakom polemikom bojom u istono-pravoslavnom i grkom duhu, ali su stvorene oevidno docnije, iza god. 1100., jer se u njima Jerusalim prikazuje kao grad otet od Jevreja i predat Bogom u ruke hriana (aluzija na krstaki rat i zauzee Jerusalima od krstaa 15 jula g. 1099.). Meutim, u Vizantiji je izbila buna vojskovoe Varde Foke protiv zakonitih careva. Dovedeni u teak poloaj, carevi Vasilije II i Konstantin obratie se na Vladimira, te behu pomognuti jakim odredom njegovih vojnika (Varega). im je opasnost prola, izgleda da su carevi pogazili uslove ugovora, i Vladimir je, da ih natera na izvrenje tih uslova, poao protiv njih. Zauzeo je, nakon due opsade, grad Hersonis tavriski ili Korsunj. Posle toga dolo je do novih pregovora i transakcije: Vladimir je primio Hristovu veru, uzeo je za enu grku princezu Anu, vratio je carevima Krim, pa je potom izveo i krtenje svojih Rusa. Svi ovi dogaaji padaju u godine 987.-989., a pria o njima zainjena je legendarnim 7

podrobnostima, koje je letopis uzeo bilo iz junake pesme, (motiv dobijanja neveste snagom oruja), bilo iz pobone tradicije (Vladimir je bio fiziki izgubio vid, ali ga je odmah dobio natrag im je uao u krstionicu). Krtenje Rusa, sem u Novgorodu, svuda je izvreno u miru, a imalo je velikih i politikih i kulturnih posledica, iako, razume se, nisu bili Rusi ni brzo ni duboko hristijanizirani. Pitanje o tome odakle je Vladimir dobio jerarhiju spada u najtee probleme ruske istoriografije; postoji veoma otroumna i zanimljiva hipoteza prof. Prisjolkova, prema kojoj je kijevska episkopija spadala pod ohridsku arhiepiskopiju, i na taj nain Vladimir je imao tesne politike i crkvene veze sa jugoslovenskom dravom Samuilovom. Posle krtenja, Vladimir se javlja u letopisu sa crtama veoma pobonog i milostivog vladara. Nesumnjivo je, da je on puno uinio za organizaciju drave i crkve, naroito za odbranu naroda od stepskih varvara (imamo veoma interesantan izvetaj zapadnoevropskog misionara Brunona o njegovoj poseti Vladimiru i putu u june stepe u cilju propovedi varvarima, od kojih je Vladimir odvojio svoju dravu vrlo dobro ureenom odbranbenom linijom). Vladimiru letopis pripisuje poetak ruskog kolstva, govorei kako on poe uzimati kod otmenog sveta decu i davati je na uenje pismenosti; matere pak plakahu kao da su deca ve mrtva. Vladimir je postao najomiljeniji junak ruske istorije i narodne pesme, koja ga prikazuje kao Vladimira, crveno sunace. U njegovoj porodici, sastavljenoj od sinova raznog porekla (deca ena mnogoboake vere i Grkinje, t. j. princeze Ane), nije bilo sloge. Uoi smrti Vladimir se spremao na rat protiv sina Jaroslava, a im je umro (15. jula 1015. god.) dolo je do pokolja u velikokneevskoj porodici; najstariji knez Svetopuk dao je zaklati svoju brau od Grkinje (Sveti Boris i Gljeb). Svetopuk, vezan branim vezama sa poljskom vladajuom kuom i prijatelj poljskog kneza (kasnije kralja) Boleslava Hrabrog, nije se ipak mogao zadrati u Kijevu. Brat mu Jaroslav, oenjen normanskom princezom Ingigerdom, i oslanjajui se na ponovo pozvate naroito jake odrede Varega, kao i na novgorodsku vojsku, pobedio je Svetopuka i proterao ga je iz Rusije. Svetopuk je umro negde u izgnanstvu, uavi u istoriju sa nadimkom Prokleti (). Jaroslav (1019-1054.), naprotiv, zadobio je veliku slavu u ruskoj istoriji kao Mudri. Prve polovine svoje vladavine Jaroslav je bio prinuen da razdeli dravu izmeu sebe i brata mu Mstislava, koji je drao ceo istok Rusije od Dnjepra; nakon smrti Mstislavljeve pa do svoje smrti bio je jedini vladar u Rusiji; plemenski kneevi iezavaju; samo u gradovima Polocku i Turovu ima sporednih kneeva varekog porekla. Jaroslav stoji na elu jedne velike evropske drave; on je u vezi sa celokupnim ondanjim evropskim svetom, to se vidi iz braka njegovih sinova sa evropskim princezama, dok su mu zetovi bili kraljevi norveki, maarski i francuski. Ogroman trgovaki grad Kijev bio je sredite trgovine Istoka sa Zapadom. U njemu se razvija industrija, umetnost i prosveta. Jaroslav je i sam bio veliki ljubitelj knjiga i imao je bogatu biblioteku. On je ulepao grad sa vie divnih graevina, od kojih su do danas ouvane ruevine Zlatnih Vrata i delovi saborne crkve Svete Sofije, Premudrosti Boije, u kojoj se i sada nalazi mermerna grobnica Jaroslavljeva. Peenjezi su vie puta uzrujavali kijevsku dravu, nanosili veliku tetu njenom blagostanju; naroito je opasna bila navala god. 1036., koja se zavrila ipak potpunim porazom ovih divljaka. Za vreme Jaroslavljevo desio se poslednji pohod Rusa protiv Vizantije, zbog trgovakih razmirica. Predvoeni od Jaroslavljeva sina Vladimira, Rusi su pretrpeli poraz (1043-1044.). Jaroslav je bio i graditelj novih gradova na periferijama ruske drave. Tako je u kraju finskih Estonaca dao sagraditi grad Jurjev u ast svoga sveca Svetog ora; dok je na Volzi tada sagraen grad Jaroslav, po njegovom narodnom imenu. Dugo vremena, na osnovu nekih rei u samom spomeniku, Jaroslavu su pripisivali izdanje zakonika pod naslovom Ruska Pravda (sauvano je vie redakcija njenih u veem broju prepisa). Pitanje o sastavu i postanku ovog pravnog zbornika, koji se sada vie ne smatra kao zakonik u pravom smislu rei, veoma je sloeno, te ga ovde ne moemo uzimati u pretres. Ipak je nesumnjivo, da nije Rusku Pravdu dao sastaviti, niti je objavio veliki knez Jaroslav, iako neki njeni delovi moda i vode poreklo iz Jaroslavljeva doba. Umirui (1054.) Jaroslav je razdelio zemlju izmeu svojih sinova i verovatno da je dao i uredbu 8

o redu naslea. Sva ruska zemlja (taj se pojam zaista stvarao u XI stoleu) ostaje svojinom cele kneevske porodice Rurikovia, ali se deli na vie pokrajina (volosti), u kojima vladaju kneevi, upravljajui njima preko svojih doglavnika (druina), a obino u sporazumu sa narodnim skuptinama (vee) glavnih gradova pokrajine. Na elu zemlje i kneevskog doma stoji veliki knez, najstariji lan kneevske familije. Ostali treba da se razmeste po pokrajinama tako, da stariji knez po redu dobije bolju i bogatiju pokrajinu. Na upranjeno velikokneevsko mesto dolazi sledei po redu knez, te se drugi kneevi penju takoe postupno u inu pribliujui se veliko-kneevskom prestolu. Kao stariji posle umrlog kneza nije se smatrao njegov sin nego najstariji brat. Deca onih kneeva, iji su oevi umrli jo pre nego to su doli na velikokneevsko mesto, gube pravo ne samo na ovo mesto, nego uopte na neki deo u ruskoj zemlji. Oni se smatraju kao izgoji.To je glavna sadrina Jaroslavljeve uredbe koja nije bila nikad tano izvrivana, iako su je smatrali za neku obaveznu normu dravnog prava. Zbog nezadovoljnih kneeva izgoja, iji je broj vrlo brzo porastao; zbog tenja roditelja da osiguraju svojoj deci a ne brai, pojedine pokrajine (takozvane otine t. j. oevine, batine) odnosno veliko-kneevski poloaj; zbog meanja u srodnike borbe i kombinacije samog naroda, gradskih vea, gradova i pokrajina, koji su imali spoje omiljene i omraene kneeve, odnosno kneevske linije, drava Rurikovia, ubrzo posle smrgi Jaroslavljeve, postaje poprite vrlo estih i vrlo surovih meusobnih borbi i ratovanja. Najvie su iskoriavali ovakvo stanje kijevske drave stepski nomadi, meu kojima su se druge polovine XI stolea najvie istakli Polovci ili Kumani. Jaroslava je nasledio njegov sin Izjaslav (1054 do 1078. sa prekidima). Ve su se za njegovo doba javile razmirice izmeu njega i brae; drugi brat Svetislav, knez ernjigovski, oteravi Izjaslava, doao je pre svoga vremena na velikokneevsku stolicu, to se kasnije stalno zameralo njegovim potomcima. Izjaslav se obratio za pomo caru Henriku IV, pa ak i samom papi Grguru VII., ali bez uspeha. Tek posle smrti Svetislavljeve on je mirno zavrio svoj ivot kao veliki knez. Posle njega su uzastopce vladali njegov brat Svevlad (Vsevolod) (1078-1093.) i sin Svetopuk II Mihajlo (osniva velikog manastira u ast svetog Arhanela u Kijevu, u kojem se mnogo radilo na letopisu; 1093. do 1113.). Za vreme ovog poslednjeg velikog kneza dolo je do estokih borbi i ratova izmeu kneeva. Za vreme Svetopuka II naroito se istakao unuk Jaroslavljev, a sin Svevladov, Vladimir, zvani Monomah. Bratoljubiv, milostiv prema siromasima i stradalnik za rusku zemlju tako ga karakterie letopis. On je napisao naroitu Pouku za decu, zanimljivi etiko-politiki spis, u kom poziva svoju decu da budu pravedna i milostiva, da tite siromahe i uboge, a naroito da ne daju svojim inovnicima da ine nasilja; poziva decu na meusobnu slogu i neumornu delatnost u ratu i miru. Vladimir se javlja kao ovek veoma poboan i oduevljen vaspita. On naroito podvlai da je njegov otac sedei kod kue poznavao vie jezika. Iz spisa Vladimirova vidi se, da je i on sam bio neumoran ratnik, putnik i lovac. Uopte, taj njegov spis, proet simpatinim ovekoljubljem i veoma lepo knjievno obraen, predstavlja dragocen spomenik kulture, ideja i naravi Kijevske Rusije. Vladimir Monomah uivao je naroite simpatije meu kijevskim gradskim masama, koje su ga vie puta pozivale na velikokneevsku stolicu. Ali je Monomah bio obazriv i lojalan, te je ekao da na nj doe red. Najzad god. 1113. Monomah je stupio na velikokneevsku stolicu. Njegovu dolasku u Kijev prethodila je pobuna kijevskog stanovnitva sa pljakom idova; to je bio pokret sa jasno obeleenim socialnim karakterom, izazvan tekim ekonomskim prilikama i uperen protiv zelenaa. Prvi akt novog velikog kneza bila je uredba o visini kamata, koje su bile znatno ograniene. Zanimljivo je, da su i manastiri bili u opasnosti prilikom ove bune, jer su se i kalueri bavili zelenatvom. Vladavina Monomahova prola je u miru, te se o njemu sauvala najlepa uspomena. Isto je tako mirno vladao njegov sin Mstislav (1125.-1132.) ali nakon njegove smrti uskoro su opet izbile razmirice izmeu kneeva, koje su trajale sve do dolaska na vladu najmlaeg sina Monomahova Jurija, zvanog Dolgoruki. Taj je knez drao kneevinu suzdaljsku na severoistoku Rusije, ali je sve do kraja svoga ivota teio za dedovskim zlatnim prestolom kijevskim. U Kijevu je umro god. 1157. Njegov stariji sin Andrija, zvani Bogoljupski, po najmilijem mu selu Bogoljubovu, nije ostao 9

uz oca, kada se ovaj utvrdio u Kijevu, nego se vratio u severoistone predele. Od njega su veliki kneevi zaseli na prestolu u Vladimiru na Kljazmi (pritoka Oke), te je Kijev izgubio svoj prvenstveni znaaj, tim pre to ga je vojska Andrijina god. 1169. u ratu zauzela i tom prilikom spalila i sasvim opljakala. Posle toga Kijev se slabo obnavlja i tek ivotari sve do opsade i uasnog pokolja i ruenja koje su izveli u njemu Tatari (1240.). U Rusiji se stvaraju nova dravna sredita, razvijaju se nove pokrajine: rostovsko-suzdaljska zemlja sa stonim gradom Vladimirom na severoistoku, novgorodski kraj sa Novgorodom i Pskovom na severozapadu, galicko-volinska zemlja sa gradom Galiem na krajnjem jugozapadu. GLAVA III. Ekonomsko i socijalno stanje, dravno ureenje i kultura Kijevske Rusije. Ruska drava u doba prevlasti Kijeva, kao njene prestonice, t. j. od kraja IX pa do druge polovine XII stolea, obuhvatala je vei deo istono-evropske ravnice. Basen Dnjepra, izuzimajui njegov juni deo, i sviju njegovih glavnih pritoka, basen gornje i srednjezapadne Dvine, gornjeg i srednje-junog Buga i Dnjestra, gornjih zapadnog Buga i Sana (pritoka Visle), gornjeg Njemena, gornje Volge, gornje i srednje Oke, najzad jezera Iljmena i Pskovskog i delimino Ladokog i Onekog, -to je bilo rusko dravno zemljite. Granice ove zemlje nisu bile odreene; one su se kolebale i menjale na jugu u stepama prema rezultatima borbe sa nomadima (Peenjezima, kasnije Polovcima ili Kumanima), na zapadu u vezi sa odnosima sa Poljacima, koji druge polovine X stolea stvaraju sebi dravu; dalje na severu prema litvanskim i donekle finskim plemenima. Sve se ovo zemljite sa neodreenim granicama delilo na vie autonomnih zemalja ili pokrajina: novgorodsku, polocku, smoljensku, ernjigovsku, kijevsku, volinsku, galiku, turovo-pinsku, perejaslavsku, suzdaljsko-rostovsku, muromo-rjazansku. Daleko van predela ovih zemalja nalazila se blizu ua Kubana mala ruska naseobina Tamatarha ili Tmutarakan. Svaka zemlja imala je sredinji grad i sporedne zavisne gradove koji su se na ruskome jeziku zvali . Kijev pak, kao stoni grad velikog kneza, kasnije jo i mitropolita, bio je mati svima ruskim gradovima. Stanovnitvo ruske drave bilo je veinom slovensko. Plemenski nazivi postepeno iezavaju, jo se pamte, a neki i upotrebljavaju u XII stoleu. Slovensko stanovnitvo prima rusko ime koje je iz poetka oznaavalo odrede Varega-Normana, zatim meovitu vareko-slovensku grupu stanovnitva, koja se bavila ratom, trgovinom i donekle upravom zemaljskom. Kasnije je ceo narod primio rusko ime. Pored toga svako se pleme obeleavalo jo i po svojoj pokrajini, odnosno po njenom glavnom gradu, tako da su se ljudi obino zvali Kijevljani, Novgoroci, Pskovii i t. d. Pored Slovena bilo je puno finskih elemenata, koji su se postepeno pretapali u Slovene utiui na njih, ali su dugo uvali svoju narodnost, tako da su njihovi ostaci preiveli duga stolea, pa se jo i sada mogu nai po nekim mestima Rusije. Od hazarskih vremena ostale su na ruskom jugu kolonije idova; od njih je kijevska bila mnogobrojna i uticajna. Normanski doljaci, takozvani Varezi, dosta su se brzo pretapali u Slovene i iezavali meu njima. Bilo je puno i drugih doljaka, naroito odonda, otkada se razvila velika drava sa meunarodnim politikim i ekonomskim vezama. Dokumentima je utvren boravak u Rusiji Grka, Junih i Zapadnih Slovena, Nemaca, Franaka, Jermena, Arapa. Veina stanovnitva bavila se zemljoradnjom, razume se primitivnom, uz to stoarstvom, lovom i pelarstvom, ali je i gradski ivot - trgovina, industrija i zanati - bio jako razvijen, mnogo jae, nego to se obino misli. Razume se, da nemamo nikakve statistike, ali podaci, koje nam pruaju savremeni pisci i ostaci materijalne kulture, koje je skupila i protumaila moderna arheologija, svedoe ipak o veoma intenzivnom razvitku trgovine ne samo tranzitne nego i uvozno-izvozne sa severnom i srednjom Evropom, Balkanskim Poluoostrvom i (do sredine XI stolea) Malom Azijom, najzad sa srednjim Istokom u Aziji, kao i sa krajevima s jedne i druge strane planinskog lanca Urala. Mrea trgovakih puteva, poglavito vodenih, spoljanjih i unutranjih, bila je dovoljno gusta. Iz poetka su iz Rusije izvozili gotovo samo sirovine: krzno, 10

vosak, med, hleb; od stoke konje; i uz to vrlo mnogo roblja. Kasnije razvija se, naroito u Kijevu, domaa industrija. Umesto jednostavnog graenja drvenih dosta primitivnih zgrada javlja se po glavnim gradovima graevinarstvo, koje se slui kamenom i izvodi velike graevine, u prvom redu crkve i kneevske dvorove, po uputama stranih majstora, sa velikim trokovima, i sa upotrebom mnogobrojne radne snage. Car Konstantin Porfirogenit pria, kako rusku trgovinu organizuju kneevi skupljajui danak jednim delom na prodaju u Vizantiju, preko karavana i laa, koje se pod vojnikom zatitom sputaju Dnjeprom u Crno More. Kasnije, trgovina dobija sve vie privatni karakter, iako je bez sumnje kneevi nikad nisu potpuno napustili; u ugovorima ruskih kneeva Olega i Igora sa Grcima nalazimo pravila o pasoima, o ponaanju i izdravanju ruskih trgovaca u Carigradu, o meusobnom kanjavanju krivaca, o meusobnom izdavanju robova koji su pobegli od gospodara, o postupanju sa nasledstvom u tuini umrlih trgovaca, kao i sa laama i imovinom onih trgovaca koji su pretrpeli neku nesreu na moru. Sve su te odredbe i pravila dosta precizni i za ono doba napredni. Zanimljivo je, da su ugovori sauvani samo iz X stolea; iz kasnijeg ih vremena vie nema. I na istonjakim trgovima ruski trgovci su bili veoma aktivan elemenat, dok za Srednju Evropu znamo da su naroito tesne veze postojale izmeu Kijeva i Regensburga na gornjem Dunavu, u kom su gradu sauvani tragovi nekadanjeg velikog trgovakog udruenja (hilde) ljudi, koji su se bavili trgovinom sa Kijevom. Od ruskih gradova naroito o Novgorodu znamo, da su u njemu ivele veoma mnogobrojne zanatlije. Isto tako moralo je biti i u Kijevu i u drugim gradovima. Sve do kraja X stolea Rusija nije imala svoga novca i sluila se novcem arapskim (dirgemi) i vizantiskim (solidi). Od vremena Vladimirova javlja se ruski novac, koji je toliko bio znaajan, da se za vreme Jaroslava, izgleda, upotrebljavao i u Skandinaviji. Pored metalnog novca verovatno su bili u upotrebi i novci pravljeni od koe. Svakako novac je bio redak i zbog toga su kamate bile visoke, a kao zalog, koji je obezbeivao povratak duga, sluila je esto linost samog dunika. Drutveno ureenje Kijevske Rusije tokom vremena postaje sve sloenije. S jedne strane opaamo podelu drutva na kneevsko i zemaljsko (druina i ). Druina se delila na viu i niu; pored toga bila je sva sila ljudi, koji nisu bili ratni drugovi i savetnici kneza, nego zavisni od njega, njegove privredne sluge. U daljem razvitku drutva, naroito u nekim kneevinama, stvara se vii stale t. zv. boljari, to su najvii i najuticajniji lanovi druine i zemaljske, upravo gradske, stareine, neka vrsta nasledne aristokratije. Slobodni ljudi delili su se na graane i seljake (, ova re je izazvala vie tumaenja). Ispod slobodnog drutva nalazili su se poluslobodni, t. zv. zakupi. To su bili dunici, koji su svoju slobodu zaloili za obezbeenje duga; oni zakupi, koji su radili na zemlji, zvani su bili rolejni. Najzad mnogobrojno je bilo roblje, potpuno bespravno. Odvojeno od graanskog drutva nalazilo se od XI stolea drutvo crkveno, sastavljeno od duhovnitva i njegovih porodica, od kaluera i onih svetovnjaka, koji su sluili u crkvenim ustanovama i najzad od onih. ljudi, koji su se nali izvan svojih drutvenih organizacija (stalea) - izgoji. Kijevska Rusija nije nikad bila jedinstvena drava: prvi vareki kneevi imali su pod sobom; ne samo svoje namesnike, nego i druge sporedne vareke voe kao i plemenske stareine ili glavare. O tome moemo zakljuivati po svedoanstvima naih izvora, a naroito po dosta jasnim u ovom sluaju tekstovima ugovora sa Grcima. Prvi od tih. ugovora, Olegov od god. 911., zakljuili su poslanici Olega, velikoga kneza ruskoga i sviju, koji su pod njim svetli boljari... po elji naih kneeva... Drugi ugovor spominje Igora velikog kneza ruskoga i sve kneeve (u letopisu upotrebljena je zbirna imenica ). Kako su kneevi Rurikova doma potiskivali plemenske stareine i druge vareke kneeve, ipak su pojedini kneevi u nekim oblastima bili autonomni. Iz toga su izlazile vrlo tetne borbe po rusku zemlju, ne samo izmeu kneeva, nego i izmeu pojedinih pokrajina. Te borbe bile su drugi vaan uzrok propadanju Kijevske Drave. Na poetku ruske drave kneevi su bili uvari granica i trgovakih puteva, dakle unutranjeg i spoljanjega mira, glavari vojske, organizatori trgovine, 11

donekle pak i suci. Ovaj karakter u glavnom su kneevi sauvali i kasnije, samo su manje neposredno uestvovali u trgovakim poslovima. Ali su zato sebi stvorili u mnogim kneevinama krupno seosko gospodarstvo, na kom su radili robovi. U hriansko doba kneevi se javljaju kao pokrovitelji vere i duhovnitva, kao crkveni ktitori; uz kneza postoji savet sastavljen od njegovih uglednijih ratnih drugova, u koji na vie mesta postepeno ulaze i stareine gradskog stanovnitva, tako da se stvara boljarska duma, kao izraz boljarskog stalea. S njome kneevi reavaju sva vanija pitanja rata i mira, uprave i sudstva; i izdaju zakone, u koliko ih je bilo. Po gradovima skupljaju se vea () t.j. skuptine odraslih slobodnih mukaraca ili moda samo efova porodica. Za vee, kao i za kneevsku vlast i boljarsku dumu, nema, razume se, pismenog ustava, ali je svakako nesumnjivo da su demokratska vea uzimala vrlo veliko uee u svima javnim poslovima, naroito onda, kada nije bilo kneza, odnosno kad je knez bio maloletan ili slab. Moemo lako zamisliti, a zato ima i izvesnih podataka, da su vea bila vie puta u opreci i borbi sa kneevima, a u isto vreme da su ona bila i poprite socijalnih sukoba. U dravnom ureenju Kijevske Rusije vidimo dakle kombinaciju klasinih drutveno-dravnih elemenata: monarhiskog (veliki knez i kneevi), aristokratskog (boljarska duma, gradske stareine) i demokratskog (mase gradskog stanovnitva sakupljene u veima). Vrlo veliki uticaj na tok ekonomskih, drutvenih i dravnih poslova Kijevske Rusije, nakon primanja hrianstva, imala je crkva. Razume se, da je hrianizacija ruskog stanovnitva ila veoma sporo, ali svakako crkva je bila gotovo jedini duhovni autoritet, jedino sredite prosvete, a u isto vreme i vlasnik veoma velikih i raznovrsnih dobara. Poput episkopskih stolica, stvarani su i mnogobrojni manastiri, od kojih je takozvana Kijevopeerska Lavra bila najvanija. Ona je dala Rusiji velike svece i velike prosvetitelje. Crkva je irila pojmove rimskog i crkvenog prava; stvarala je prve pravne zbornike. Valjda se uticajem crkve moe objasniti jako ogranienje, a zatim ukidanje krvne osvete, koje je sprovedeno u Ruskoj Pravdi ija starija redakcija jo priznaje, do due ogranienu, osvetu, ali mlaa redakcija ve je nema. Velikom broju ljudi crkva je sudila sama, po svojim propisima i u svim poslovima, dok celom drutvu u pitanjima porodinog i naslednog prava, kao i za krivice protiv vere i morala. Kraj crkve bile su prve kole, prve knjinice, prve dobrotvorne ustanove, a takoe i mnogobrojne umetnike radionice. Najlepe zgrade bili su hramovi, koje su nemilosrdno vreme i burni istoriski dogaaji veim delom sasvim unitili. U hramovima, koji su esto izvanredno lepi arhitektonski spomenici, razvijaju se divni mozaici i odlino slikarstvo alfresko. Mozaina slika Bogomatere, takozvane Orante, u apsidi saborne crkve sv. Sofije u Kijevu, zabavne freske svetovne sadrine du basamaka iste crkve, najzad tragino strogi likovi svetaca u crkvi sv. Spasa u Neredici blizu Novgoroda, jesu najvaniji spomenici ove umetnosti. Poznato nam je i ime jednoga majstora; to je nekakav Grin Petrovi ( ), verovatno Srbin. Pisana knjievnost javlja se u crkvenim krugovima. To su u prvom redu dela prevodne knjievnosti: Sveto Pismo, dela otaca crkve, objanjene Svetog Pisma Starog Zaveta, (t. zv. Paleje) i onda zbornici meovite sadrine, apokrifi i t. d. Najstariji poznati slovenski rukopisi u Rusiji jesu: Ostromirovo Evanelije iz god. 1057. i dva Izbornika, t. j. zbornika izraena za ernjigovskog kneza Svetislava godina 1073. i 1076. U jednom od njih nalazi se znamenita slika samog kneza i njegove porodice. Uz prevodnu knjievnost javljaju se i originalne crkvene propovedi, naroito znamenitog kijevskog mitropolita Ilariona (XI vek) i vladike turovskog Kirila (XII vek), polemiki spisi protiv Latina, itija svetaca, kao na primer ubijenih kneeva Borisa i Gljeba, igumana Teodosija, znamenitog osnivaa Kijevopeerske Lavre, velikog crkvenog i politikog poslenika Kijevske Rusije, zatim itava jedna zbirka itija t. z. Peerski Paterik; najzad, moda vrhunac crkvene knjievnosti, divni ruski letopisi, koji poinju sa takozvanim Nestorovim Letopisom ili prianjem o postanku ruske zemlje. U letopisu nalazimo puno elemenata isto svetovnih, ponekad naroito na prvim stranama, a takoe i u itavom Galiko-Volinskom Letopisu kao da ujemo narodnu junaku pesmu. Junake pesme pevali su na kneevim dvorovima naroiti pevai; ime jednog od njih, nekog Bojana, sauvano je u sasvim orginalnom i jedinom spomeniku ove vrste Slovu o Polku Igorevom, koji je nepoznati autor ispevao negde pod kraj XII veka. Tema ovog 12

genijalnog speva jeste nesreni rat kneza Igora sa Kumanima (1185). Pored velikih umetnikih lepota ovoga speva ispevanog snanim, veoma slikovitim jezikom, sa puno karakteristinih i finih izraza i dubokih psiholokih zapaanja, ima u njemu jedna naroita politika tendencija, iskazana sa velikim oduevljenjem: to je strasna tenja ka jedinstvu ruske zemlje. Autor Slova je nesumnjivo vatreni ruski nacionalista, koji ima izraenu nacionalnu svest. Ali on nije usamljen: istu i ak i slovensku svest ima i letopisac, koji je, na primer, metnuo u usta knezu Svetislavu jo u X veku divne rei: Ne smemo osramotiti rusku zemlju! Najzad istu svest moemo zapaziti i kod ernjigovskog igumana Danila, koji je prvih godina Jerusalimske Kraljevine posetio Svetu Zemlju i u svome i inae veoma zanimljivom putopisu zabeleio, kako je on zapalio na grobu gospodnjem kandilo za rusku zemlju. Slovo o Polku Igorevom je neka vrsta labudove pesme Kijevske Rusije, zemlje bogate kulture, burne istorije, velikih socijalnih nepravdi, zemlje, koju su ruili iznutra meusobno zavaene pokrajine, kneevi, stalei, a spolja svakojaki neprijatelji, u prvome redu nomadi. Kada se uz to poeo da menja pravac meunarodnih puteva trgovine, Kijevska Rusija poela je da opada. Veliki deo njenog stanovnitva bio je rasturen ili se sam odselio. U glavnome su bila dva pravca iseljavanja: na zapad i jugozapad u Galiinu, i na severoistok u suzdaljsko-rostovski kraj. GLAVA IV. Galicija. Galika Rusija bila je od prastarih vremena naseljena slovenskim plemenima. Veliki njen deo smatra se od mnogih istoriara kao slovenska praotadbina u Evropi (na primer krajevi Bojke). Galika Rusija nekada se zvala Crvena ( ili ). U sastav ruske drave crveni gradovi su uli tek za vreme sv. Vladimira (981.). Galika Rusija bila je esto predmet borbe izmeu Kijeva i Poljske; poljski kralj Boleslav Hrabri, za vreme naslednika sv. Vladimira, drao je neko vreme galiku Rusiju; za nju su se borili ruski kneevi Rurikove krvi, poljski i maarski kraljevi. U XII veku galiku zemlju drao je znameniti knez Jaroslav zvani Osmomisl, iju je mo opevao pesnik Slova o polku Igorevu. Posle stranih pokolja i pljake u Kijevu godine 1169. i 1202. galiko-volinska zemlja postaje sredite June Rusije i privlai mase ruskog stanovnitva iz drugih kneevina. U ovo doba se isticao galiki knez Roman, ali vrhunac slave i moi dostigla je Galika Rusija pod Romanovim sinom Danilom (1229-1264.). On je suzbio samovolju svojih velikaa, koji su vie puta i tokom mnogih godina upravljali zemljom, postao je pravi vladar, kakvi su se poeli javljati u Evropi ba u XIII veku. Kad je njegova kneevina, kao i ostala Rusija, potpala pod tatarsku vlast, Danilo je razvio iroku meunarodnu delatnost da stvori veliki evropski savez protiv Tatara. S tom namerom on je stupio u tesnu vezu i sa papom, koji mu je dao kraljevski naslov; Danilo se, posle toga, godine 1253. krunisao za kralja u gradu Dorogiinu. Ali savez sa papom nije doveo do krstakog rata u koji bi Evropa, na papski poziv, pritekla u pomo Danilu; zato je Danilo pred kraj svoje vladavine i prekinuo veze sa papom. Inae, njegova drava je nekoliko puta nastradala od Tatara, a i on sam morao je da ide na poklonjenje hanu. Iako odlino doekan u Hordi, on je ipak teko oseao svoj poloaj hanova vazala, kao to se vidi iz zabeleke letopisca o njegovoj poseti kod hana: Veliko je zlo poast od Tatara! Posle smrti Danilove Galika Rusija brzo opada pod vlau boljarskog stalea. Litvanci, Poljaci i Maari vie puta posreduju u razmiricama galikih kneeva. Najzad, sredinom XIV veka, kralju poljskom Kazimiru Velikom polo je za rukom da osvoji Galiku Rusiju, koja je od tog vremena pa sve do prve deobe Poljske, 1772., delila sudbinu Poljske, ali nije nikad izgubila svoju rusku svest i ruski karakter, iako je plemstvo bilo poljsko, a gradsko stanovnitvo velikim delom idovsko. Ono to ini najvaniju osobinu socijalno-politikog ureenja Galike Rusije za vreme njene samostalnosti, to je prevlast boljarskog stalea. Boljari su u Galikoj Rusiji bili veleposednici. Oslanjajui se na veliko zemaljsko dobro, na mnogobrojnu oruanu sluinad i mase zavisnih 13

seljaka, oni su bili pravi gospodari zemlje, odreivajui pravac politike i u linim i u naelnim pitanjima. Kneevi bi se mogli osloniti na gradsku i seosku demokratiju, naroito na onu prvu, protiv boljara. Ali oni ovo veim delom nisu inili. Zato je samo delimino, za vreme spomenutih kneeva Jaroslava i Romana, kao i kralja Danila, vrhovna vlast dobivala monarhisko obeleje. Kulturni ivot Galike Rusije bio je prilino razvijen. Kao njezin knjievni spomenik ostao je Galiko-Volinski Letopis, pisan veoma lepim jezikom, sa puno dramatskih epizoda, slikovitih opisa i izraza, koji nas potseaju na Slovo o polku Igorevom. GLAVA V. Suzdaljska Rusija. Tatarska vlast nad Rusijom. Sve do sredine XII stolea severoistona ruska oblast zvala se suzdaljska po gradu Suzdalju (pominje se prvi put godine 1023.) ili jo i suzdaljsko-rostovskom po gradu Rostovu Velikom. Ona je bila retko naseljena, i to vie od finskih plemena, nego od Slovena. Bilo je, istina, u njoj od vajkada nekoliko ruskih gradova (Rostov, Belo Jezero, Murom, Suzdalj, Vladimir, verovatno osnovan za vreme sv. Vladimira i Jaroslav, tvorevina Jaroslava Mudrog), ali u glavnom taj divlji i siromani kraj bio je gotovo van velikog toka ruske istorije. Na kneevskoj skuptini u Ljubeu godine 1096. zakljueno je, da se od suzdaljske oblasti stvori posebna kneevina, te je ona dodeljena Vladimiru Monomahu. Knez Vladimir samo se od vremena na vreme javljao u tom dalekom kraju, koji je kasnije. predao svome najmlaem sinu Juriju, zvanom Dolgoruki. Taj je vie mario za jug, nego za svoju pokrajinu, iako ba za njegova vremena jaa kolonizacija ove oblasti. Sam se Jurije javlja kao aktivan osniva gradova i sela i graditelj puteva. Jo je vie radio na napretku rodnog kraja njegov sin Andrija Bogoljupski, prvi veliki knez vladimirski, prvi Velikorus u istoriji kao to ga neki zovu, prvi apsolutni vladar u Rusiji. Andrija je na druge kneeve gledao ne kao na brau, odnosno decu, nego kao na sluge; isto tako bio je okrutan i naspram svojih doglavnika, svoje druine i dvora, kao i naspram varoke demokratije. Nije trpeo savete kneeva i boljara, nije doputao saradnju vea. Borio se na sve strane, naroito sa Novgorocima, koji su onda stvorili svoju, gotovo nezavisnu od velikog kneza, republiku. Njih je uspeo da pobedi samo na taj nain, to im je zatvorio dovoz ita, nateravi ih glau na pokornost. Okrutan i ohol prema najblioj okolini, on je izazvao zaveru, i to pravu dvorsku zaveru, uz uee svojih uraka, a moda i svoje ene; zaverenici su nou napali nenaoruanog velikog kneza u njegovoj spavaoj sobi i ubili ga i izmrcvarili (1174.). Pobunjeno graanstvo opljakalo je i spalilo njegov dvor. Andriju, koji nije imao dece, nasledio je njegov brat Svevlad III., zvani Veliko Gnezdo zbog mnogobrojne mu porodice. Doveli su ga takozvani mlai gradovi (Vladimir i drugi) protiv gradova starijih (Rostova i Suzdalja), u kojima je bila jaka organizacija vea. Svevlad je nastavio, ali mnogo vetije i opreznije, politiku svoga ubijenog brata i prema kneevima, i prema druini i prema varokoj demokratiji, naroito novgorodskoj, ali je uspeo da se relativno mirno odri na velikokneevskoj stolici kroz dugi niz godina (11741212.), da bude slavljen i potovan irom cele Rusije i van nje. Karakteristina pojava za vreme Svevlada III. bio je Mstislav Mstislavi zvani Junak (), knez toropski, praunuk Monomahov anarhista svoje vrste, veiti borac protiv apsolutizma velikih kneeva vladimirskih, saveznik novgorodske republike. U borbi ove republike i kneza Konstantina, starijeg sina Svevladova, kome je ovaj oduzeo pravo naslea nakon savetovanja sa duhovnitvom i svima ljudima (to je bila neka vrsta zemaljskog sabora), protiv naslednika Svevladova velikog kneza Jurija II, Mstislav je dobio znaajnu Lipecku bitku (1216.). Posle Konstantinove smrti (1217.) Jurije se vratio na stolicu velikog kneza vladimirskog, drao je u svojoj vlasti i Novgorod, te je mirno vladao, posredno i neposredno, nad velikim delom Rusije. Todine 1221. on je sagradio grad Njinji Novgorod (t. j. donji novi grad). Godine 1237. na suzdaljsku Rusiju su napali Tatari, te je u bitci sa njima, na reci Siti, poginuo Jurije II (1238.). Ova je tatarska najezda bila od, velikog znaaja za Rusiju, te emo se s toga na njoj malo zaustaviti. 14

Tatare je krajem XII i poetkom XIII stolea ujedinio Temuin (11541227.), koji se nazvao Dingishan t. j. veliki han (1206.). O Tatarima pie jedan kineski pisac, savremenik Dingishanov, sledee: Tatari se raaju i rastu u sedlu i na konju; oni se sami ue vojnikoj borbi, jer celi svoj ivot provode u lovu. Zato nemaju peadije, nego samo konjicu. Vojske se moe prikupiti kod njih nekoliko stotina hiljada. Gotovo nema kod njih slubenog dopisivanja, ali svi, poev od vrhovnog zapovednika pa do naelnika hiljade, stotine i desetine upravljaju lino. Svaki put kad oni hoe da zauzmu veliki grad, oni prvo navaljuju na manja mesta, pa, zarobivi njihove stanovnike, gone ih na opsadu. Zato izdaju naredbu da svaki konjanik zarobi deset ljudi; kad je ovaj broj popunjen, svaki ovek uzima izvesnu koliinu trave ili drva, zemlje, kamena; njih teraju dan i no, ubijajui zaostale. Prilikom opsade ne tede ni desetine hiljada rtava, i zato gradovi bivaju uvek zauzeti. Po zauzeu njihovom ubijaju, ne tedei, sve, bez obzira na to, da li su stari ili mladi, lepi ili runi, siromasi ili bogati, da li se njima protive ili ne; nikakva znamenita linost ne moe da izbegne smrtnu kaznu ako im se ona odupirala. Posle zauzea grada dele plen srazmerno broju uesnika u napadu izmeu viih i niih. Tatarska zemlja bogata je vodama i travom, zgodna je za konje i ovce koje im slue za hranu; samo kobilje mleko (kumis) dovoljno je da podmiri glad i e. Dingishan je postao vladar cele Mongolije, prodro u Kinu i 1219. god. ve je osvojilo Buharu u Srednjoj Aziji. Gonei ispred sebe buharskog emira tatarski odredi proli su kroz Severnu Persiju, urijansku, kavkaske planine, pa su se pojavili u junoruskim stepama gde su onda lutali Kumani. Kumani pozvae u pomo ruske kneeve, koji su se u velikom broju odazvali tom pozivu, iako su, prema izvetaju letopisa, tatarske voe epe i Subudaj Bogodur poruivali ruskim kneevima: Doli smo voljom bojom na nae robove i konjuare, na gadne Kumane; s nama pak vi sklopite mir, nemamo rata sa vama. Na reci Kalci, koja se uliva u Azovsko More, dolo je do odlune bitke, u kojoj su Rusi potueni do nogu (1224.). Posle te bitke Tatari su se vratili u Aziju, ali kroz nekoliko godina pojavie se ponovo, i to sa mnogo veim snagama, imajui kao vou Batija ili Batuhana, unuka Dingishanova. Njega je i onog od ranije poznatoga Subudaja uputio u Evropu veliki han Ugedej. Godine 1235.-36. osvojie Tatari zemlju kamskih Bugara, te upadoe u podruje rjazansko. Nijedan od ruskih kneeva nije se odazvao pozivu rjazanskih kneeva, da im pomogne. Posle pada rjazanske kneevine dooe na red i oni: Tatari prodree u suzdaljsku zemlju; Moskva, Vladimir, Suzdalj padoe u njihove ruke, te behu spaljeni; sam veliki knez Jurije II izgubi bitku i ivot na obalama Siti (1238.). Pohod Tatara na severozapad, u pravcu Novgoroda, nije se zavrio osvojenjem ovoga grada; movare i ume omele su napredovanje Tatara. Ali ipak i Novgorod priznade njihovu vlast. 1239-1240. Tatari su osvojili i opustoili junu Rusiju (Kijev je zauzet i poruen godine 1240.), pa se preko Galicije i Poljske uputie u Zapadnu Evropu. Tom prilikom oni su proli kroz Maarsku i Hrvatsku, a neki njihovi odredi prejurie ak i preko Bosne i Rake. Vrativi se u Rusiju oni su osnovali Zlatnu Hordu sa sreditem u Saraju na donjoj Volzi. Zlatna je Horda do godine 1260. bila u vezi sa glavnom Hordom u Mongoliji, a te je godine postala sasvim samostalna. Rusija je potpadala pod Zlatnu Hordu kao skup vazalnih kneevina. Iz poetka su tatarski hanovi drali ak i svoje vlasti u Rusiji, ali su kasnije kneevi izdejstvovali da zastupaju svoj narod neposredno pred hanskim poverenicima (daruga) u Saraju i da sami skupljaju danak (hara) na osnovu vrlo strogo sprovedenog popisa stanovnitva i njegove imovine. Ali to se utvrdilo tek postepeno; prvih pak decenija Rusi su grozno patili pod tatarskim jarmom. Nasilja hanskih poverenika u pokrajinama, baskaka i popisivaa, izazivala su bune, koje su svirepo uguivane. Kneevi su bili duni putovati u Hordu (do godine 1260. ak u Aziju, a ne samo u Saraj), da bi bili potvreni u svom zvanju, ili, kao to se onda govorilo, da dobiju jarlik na kneevinu. Neki su kneevi tom prilikom nastradali zbog vere; knez Mihajlo ernjigovski, na primer, god, 1246. nije hteo da izvri neke obrede koje je smatrao kao nemogue za hrianina, pa je s toga ubijen zajedno sa svojim boljarom Todorom (obojicu crkva smatra za svece). Tatarski jaram nesumnjivo je sasvim pocepao dravno i narodno jedinstvo Rusa, u koliko ga je bilo, iako nije sasvim uguio narodnu svest. Zapadne i jugozapadne ruske pokrajine nisu se dugo nalazile pod jarmom i uticajem Tatara, nego su dole pod uticaj i vlast Poljske, Litvanske i donekle Nemaca. Severozapadna Rusija, kao i severna, vie je nominelno bila 15

pod tatarskom vlau, dok je sredina zemlje ostala pod jarmom najvie i najdue. Tatarski jaram je imao kao veliku posledicu to, da je odvojio Rusiju od Zapadne Evrope. Zatim, on je doprineo znatno surovosti i grubosti narodnih obiaja i administrativne prakse. Mnogo orijentalskog ulo je preko Tatara u ruski ivot. Pozajmila je Rusija, upravo Moskva, moda i poneku korisnu crtu u organizaciji vlasti, finansija, statistike, ali se ova pozitivna dobit sasvim gubi pri uporeenju sa golemim zlom, koje su zla vremena nesumnjivo donela. Velikokneevsko dostojanstvo pripadalo je posle smrti Jurija II njegovu bratu Jaroslavu (1238. do 1246.), koga su tatarski hanovi u njegovom zvanju potvrdili. Njega je posle dueg niza promena i kolebanja (1246-1253.) nasledio njegov sin Aleksandar, zvani Nevski, knez novgorodski (1253-1263.). Knezu Aleksandru palo je u deo da brani severozapadnu Rusiju od veana i Nemaca. veani su onda prodrli u Finsku i pojavili su se godine 1240. na Nevi. Tu su bili potueni od kneza Aleksandra (odatle je i dobio nadimak Nevski). Nemci, upravo nemaki riteri monakih redova Maenosaca i Krstonosaca ili Teutonskog Reda utvrdili su se u to vreme u predelima finskih plemena Liva i Esta, du obale Rikog Zaliva, pa su se postepeno rairili i u basenu reke Pregela i sve do Mazurskih Jezera, odazvavi se na poziv poljskog kneza Konrada Mazoveckog i unitivi litvansko pleme Prusa. Trgovake su veze Rusa sa tim riterima bile veoma ive, te je iz prve polovine XIII stolea sauvano vie rusko-nemakih ugovora. Jedan od njih sadri itavu trgovaku pravdu, t. j. trgovaki zakonik. Ovi boji dvorjani, kako su se sami zvali, udarili su i na Rusiju i godine 1241. osvojili Pskov. Tu se javio knez Aleksandar sa svojom vojskom, te je Maenosce na ledu udskog Jezera potpuno potukao. Na taj je nain zaustavljeno napredovanje Nemaca u ruske predele (1242.). Po primeru i trudom Nemaca poela su da se postepeno bude i da se ujedinjuju razna litvanska plemena u basenu Njemena. Ona poesto navaljuju na ruske predele, ali je Aleksandar odbio i njihove navale. On je najveu slavu dobio svojom izvanredno vetom politikom prema Tatarima. Dobro shvativi da Rusi toga vremena ne mogu izdrati borbu s Tatarima, on je naporno radio na tome da narod i zemlja to manje pate. Naroito je teka bila godina 1257., kada su iz Horde dole u Rusiju gomile tatarskih inovnika, vojnih efova razlinog poloaja, kao i itave ete popisivaa stanovnitva. Svuda je dolo do otvorenih buna i okraja sa Tatarima i do ubistava pojedinih tatarskih zvaninika. Ali najvie su se odupirali popisu i plaanju danka Novgoroci. Veliki knez Aleksandar uspeo je ipak da zatiti Rusiju od veih beda. Zato, kada je na povratku iz Horde umro na Volzi, jauk se razlee irom cele ruske zemlje. Veliki kneevi posle Aleksandra Nevskog, koji su se izmenjivali uz razliite intrige u Hordi, a ponekad i uz borbe u samoj Rusiji, nisu, sve do pojave moskovske dinastije Danilovia, igrali neku naroitu ulogu i ni po emu se nisu istakli. Sa naslovom velikih kneeva vladimirskih i cele Rusije oni su veim delom sedeli u svojim udeonim kneevinama. Neke od sporednih kneevskih stolica podignute su u toku vremena na ast velikokneevskih, tako da se u severoistonoj i srednjoj Rusiji javilo vie velikih kneevina: tverska, smoljenska, jaroslavska, rjazanska, njiegorodska. Vladimirska je ipak ostala naglavnija, sveruska. sve dok nije Moskva konano zamenila Vladimir. Ruski se narod Vladimira kao svoje prestonice vie gotovo i ne sea. Odnosi kneeva prema stanovnitvu sve vie nose obeleje feudalno. Dravna vlast je razdeljena izmeu ogromnog broja nosilaca. Manastiri sudeluju veoma aktivno u kolonizaciji i obraivanju divljih prostora. Doba prvih velikih kneeva vladimirskih vreme je vee graditeljske i u isto vreme umetnike aktivnosti. Tih godina u nekadanjoj suzdaljskoj Rusiji stvorena su divna umetnika arhitektonsk adela,sauvana i do danas. Imamo tu i lepih obrazaca kiparstva i rezbarije u kamenu (visoki i niski reljef). Uz strane majstore (Grke i Talijane) rade i domai. Ali kasnije zapaa se divljatvo, siromatvo, nazadak ukusa, nemogunost umetnike delatnosti, to se sve potpuno objanjava tekim ekonomskim prilikama i uasnom politikom situacijom. Nazadak i mrtvilo opaa se i na polju prosvete i knjievnosti. Nema nijednog knjievnog imena ili dela suzdaljske Rusije koje bi vredilo spomenuti u jednom kratkom pregledu.

16

GLAVA VI. Severnoruske republike. Na severozapadu Rusije od pamtiveka su stanovala slovenska plemena, koja su osnovala nekoliko znatnih gradova. To su bila plemena Ilmenskih Slovena i Krivia sa okolnim plemenima finskim, koja su odavno poela da se pretapaju u Slovene. O tim plemenima pria se, da su bila na elu onog velikog saveza, koji je pozvao vareke kneeve. Od odlaska varekih kneeva na jug severozapadna Rusija, sa glavnim sreditima Novgorodom t. j, novim gradom i Pskovom, nije imala svojih posebnih kneeva. Kneevi su se obino nalazili u Kijevu: to su bili sveruski veliki kneevi; tek se ponekad u Novgorodu pojavljivao neki svoj knez, a inae je obino Novgorodom upravljao kneevski posadnik t.j. kneevski namesnik, koji je mogao da bude ili neki sporedni knez, ili kneevski dvoranin ili i neki istaknuti novgorodski graanin, u koga je knez imao poverenja. Novgorod je, prirodno, hteo da ima kneza i posadnika, koji bi odgovarali njegovim eljama. Poto su kneevi bili daleko ili nedovoljno uticajni, Novgorod se postepeno emancipovao od kneevske vlasgi: prvo, on je sebi zadobio pravo da bira posadnika, koji je, umesto da bude namesnik kneevski, postao gradski predsednik; zatim je utvrdio svoje pravo da sam sebi bira kneza po svome nahoenju, i, ta vie, da ga i menja po svojoj slobodnoj elji. Tako je poetkom XIII stolea bio u glavnome stvoren ustav i ureenje novgorodske republike. Pisanog ustava nije bilo, ali se ustavna praksa ipak donekle regulisala pismenim ugovorima suverenog novgorodskog naroda (Gospodina Velikog Novgoroda) sa izabranim knezom. Severozapadna Rusija nije mogla, naroito u velikim gradovima, da ivi od svoje zemljoradnje, nego je morala da svoje ito za ishranu dobija sa strane, i to u poetku sa srednjega Dnjepra, kasnije iz basena srednje Volge, sa niza, kako su u Novgorodu govorili. Da bi obezbedila svoj opstanak severozapadna Rusija, morala je da se bavi trgovinom i industrijom na veliko. Ona je prodavala sirovine i preraevine, uvozila je zapadne i severnoevropske artikle i izvozila ih je, kao i, svoje preraevine, u druge ruske pokrajine. Ovo ekonomsko stanje opredelilo je socijalnu strukturu drutva. Na vrhu severnoruskog drutva nalazili su se boljari: to su bili u prvome redu veleposednici, koji su obraivali velike komplekse zemlje i iskoriavali ogromne umske komplekse, uz pomo velike mase poluzavisnih i sasvim od njih zavisnih ljudi. Pored toga, to su bile najbogatije kapitaliste i bankari novgorodski, ali, poput starih rimskih senatora, nisu imali prava da neposredno vode trgovinu, nego su samo finansirali tua preduzea. Oslanjajui se na svoje ogromno bogatstvo i mnogobrojnu klientelu, bili su boljari temelj i osovina novgorodskog drutva: samo iz. njihove sredine, prema obiaju, birani su bili vii asnici dravne uprave. Odmah iza njih dolaze itiji ljudi i trgovci, prvi sa neto veim kapitalima nego poslednji i sa zemljeposednikim karakterom, koji nisu imali trgovci. Glavno njihovo zanimanje bee trgovina. Trgovci su se delili na nekoliko razreda prema svome bogatstvu; oni su sastavljali pojedine korporacije, grupisane oko hramova; najbogatija i najznamenitija je bila korporacija oko hrama Svetog Jovana. Za ulaz u nju trebalo je dati najvei ulog. Ispod ovih gospodareih slojeva novgorodskog drutva nalazili su se crni ili mlai ljudi, ogromna masa zanatlija, sitnih trgovaca, nadniara po gradovima, slobodnih i poluslobodnih seljaka-zemljoradnika po selima. Formalno svi su slobodni ljudi uzimali uea u otpravljanju suverene vlasti naroda koji se smatrao kao gospodar, ali je stvarno sva vlast bila usredsreena u dravnom sredinjem gradu Novgorodu i tek izvesno pravo samouprave pripadalo je sporednim gradovima, t. zv. prigorodima. Ima slinosti u upravljanju Novgoroda ovim raznovrsnim njegovim pokrajinama sa upravljanjem Rima u saveznikim zemljama i provincijama. Prigorodi i druga zavisna mesta unosili su obilate priloge u dravnu blagajnu, u sluaju rata slali su svoje pomone odrede, pokoravali su se zakonima i odlukama dravnog sredita, imali su vrhovnu crkvenu i sudsku vlast u Novgorodu. A u Novgorodu sva je vlast pravno pripadala, kako je reeno, suverenom narodu, okupljenom u veu. Vee su sastavljali svi domaini novgorodski, a i ljudi iz prigoroda izgleda da su imali pravo dolaziti na skuptinu, ali, razume se, to je pravo bilo vie nominelne 17

prirode. Vee nije imalo pisanog ustava; ono se skupljalo prema potrebi na poziv kneza, vladike ili gradskih vlasti. Ali bilo je sluajeva da su i privatni ljudi sazivali vee. U Novgorodu izgleda da nije bilo tolike razlike izmeu redovnih narodnih skuptina i vanrednog nagomilavanja sveta, to se jasno da zapaziti, na primer, kod starih Rimljana. U naelu odluke vea trebale su da budu jednoglasne, ali kada se manjina nije davala ubediti razlozima veine, onda su je terali silom da se pokori. Vee je imalo vrhovnu vlast; ono je biralo kneza, obino iz Rurikova doma, odobravalo ugovor, koji je vrlo jako sputavao i ograniavao vlast i prava tog kneza, otkazivalo ugovor knezu, ako je bio nepodesan; biralo je kandidate za vladiku (konani izbor odluivala je kocka izmeu izabranih kandidata); biralo je posadnika, koji je bio njegov predsednik i tisjackog (od rei , t.j. hiljada), koji je bio zapovednik vojske i pred-sednik trgovakog suda. Zatim je vee donosilo za-kone, odobravalo je meunarodne ugovore i glavne linije meunarodne politike dravne i u izvesnim) sluajevima vrilo je dunost bilo prizivnog sudita, bilo sudita prvog i poslednjeg stepena, u sluaju teih politikih krivaca. Knez i asnici bili su birani bez roka, svedok su narodu po volji. Razume se da je ovakvo jedno telo, sastavljeno od. vie hiljada ljudi, moralo imati jedan ui odbor starijih, autoritativnih, spremnih i strunih ljudi, koji bi stvarno vodili poslove i pripremali odluke suverenog naroda. Po svome obliku novgorodska drava bila je formalna demokratija. Ali stvarno u njoj se zapaa, kao i u antikim demokratijama, jaka prevlast glavnog grada nad manjim gradovima i selima, i, zatim, ne manje jaka prevlast bogatih ljudi nad. ljudima srednjeg imetka i siromasima. U ovom nalazimo klicu velikih unutranjih borbi koje su dovele do propasti ovu monu i cvetnu republiku. U XIII i XIV stoleu ona se nalazi na vrhuncu svoje moi i u jakom saobraaju sa vedskim gradovima i sa znamenitim nemakim savezom Hanze. Hanza je imala veliku faktoriju sa slagalitima. i katolikom crkvom u samom Novgorodu.. Pismenih tragova o tim politikim i trgovakim odnosima ima puno u obliku ugovora i drugih javnih a donekle i privatnih akata. itav red sukoba izbio je u samom Novgorodu na socijalnoj osnovi. Tu su se stvorile dve stranke: aristokratska i demokratska, i jedna i druga pod. vostvom najuglednijih i najbogatijih boljarskih familija, opet sasvim nalik na Rim i Atinu, kao i na srednjevekovne talijanske i nemake gradske republike, gde su velikai predvodili i konzervativne stranke pristaa arisgokratske vladavine i vie manje radikalne stranke prietaa demokratizacije drutva, ponekad dosta ekstremne. U Novgorodu je vie puta dolazilo ne samo do otrih prepirki i tua, nego i do pravih graanskih ratova u kojim su posredovali knez, a jo vie vladika. Vladika je igrao veoma vanu politiku i kulturnu ulogu u novgorodskom drutvu, jer su on i drugi glavni predstavnici crkve raspolagali i velikim imetkom i, za ono vreme, opirnim znanjem. Ali i pored toga uticaja Novgorod i Pskov, koji su bili u tesnim trgovakim i politikim vezama sa severnom i zapadnom Evropom, postali su jo u XIV veku sredite, gde se raaju revolucionarni pokreti i racionalistike sekte u okviru same crkve. Vrlo iv politiki, duhovni i kulturni ivot severnih ruskih republika ogleda se u spomenicima njihova zakonodavstva, u sudnim gramotama Pskova i Novgoroda. Od njih prva predstavlja za ono doba veoma napredno pravno delo. Zanimljiv je princip jednakosti sviju pred zakonom, koji je istaknut u pskovskom zakoniku. Umetnika dela severnoruska, od kojih su mnoga dobro sauvana, svedoe da tamo nisu alili ni vremena, ni truda, ni veoma velikih sredstava naroito za stvaranje lepih hramova. Na severu su radili prvorazredni domai i strani majstori, slikari i graevinari. I knjievnost ruskog severozapada dala je vie lepih dela. Na prvom mestu treba spomenuti obilate letopise Novgoroda i Pskova u kojima se, pored izrazita i ista jezika, nalazi slikovito, iako kratko, prianje i veliki smisao za prikazivanje i razumevanje socijalno-politikih dogaaja. Usmena narodna knjievnost novgorodska predstavljena je sa dva mala ciklusa pesama, koji se jo i sad pevaju sa vie ili manje varijanata, u kojima su opevana dva tipina junaka starog novgorodskog drutva: jedan je Sadko bogati trgovac, koji je plovio po mnogim morima i vodio veliku trgovinu, a drugi je Vasilije Buslajev, aristokrata poreklom i bogata, koji sakuplja etu ljudi besposliara i buntovnika, s njime pravi pokolj u Novgorodu i odlazi na Volgu i Kaspisko Jezero, da uz put pljaka gradove i trgovake karavane. U njemu je olien pokret novgorodskih ukujnika t. j. 18

renih gusara i njihovih smelih i esto zloinakih dela, koja su vie puta dovodila u pitanje odnose Novgoroda prema velikim knezovima srednje Rusije, naroito moskovskim. GLAVA VII. Postanak Moskve i moskovske drave. Grad Moskva, kome je bilo sueno da postane sredite velikoruske drave, da bude kasnije jedno od najveih sredita slovenskih i da, ta vie, dobije svetsko-istorisku ulogu, imao je veoma tamne poetke. U njegovoj se okolini naselja javljaju jo dugo pre prvih letopisakih izvetaja, jer je kroz ova mesta prolazio vrlo vaan trgovaki put, koji je vodio sa obala Baltikog Mora i iz basena zapadne Dvine u podruje srednje Volge i njene najvee pritoke Kame, gde se nalazilo veliko i bogato staro bugarsko carstvo. Prve spomenike o Moskvi nalazimo u letopisima pod godinama 1147. i 1156., gde se ona zove Kukovo ili Kuckovo, po imenu znatne boljarske porodice Kuka. Pored boljartine bio je tamo i kneevski dvor. Moskva je osnovana na uu reke Jauze, koja se tu uliva u reku Moskvu, a obe su reke bile u to vreme vrlo dobri putevi. Inae Moskva se onda javlja kao granino mesto izmeu suzdaljske i ernjigovske Rusije, kao vor puteva. Moskva je bila izvanredno vaan strateki i ekonomski trgovaki centar, a njena oblast postala je velikim kolonizacionim sreditem za elemente, koji su dolazili sa svih strana, ali naroito za one sa zapada i jugozapada. Ova metanastazika kretanja nisu dovoljno rasvetljena, ali izvesni podaci ipak postoje: znamo, na primer, donekle o dolasku u moskovsku oblast osnivaa buduih znamenitih boljarskih rodova; oni dolaze iz Muroma, iz Njinjeg Novgoroda, Rostova, Smoljenska, ernjigova, ak iz Kijeva, sa Volinije i iz Galicije. Poetkom XIV stolea dolazi, na primer, iz Kijeva jedan znatan gospodin, galianin poreklom, boljar, Rodion Nestorovi, sa hiljadu i sedam stotina slugu. Blagodarei ovim seobama, izazvanim jo naroito tim, to je moskovska oblast bila zatiena od opasnosti spolja, ona postaje veoma naseljena i bogata. O broju stanovnitva same Moskve moemo donekle suditi po tom, to je god. 1382. veliki knez Dimitrije Donski potroio 300 rubalja za sahranjivanje rtava onogodinje najezde tatarske, plativi po 50 kopejaka za 40 mrtvaca. Ubijenih je bilo, dakle, 24000. Za godine 1390. i 1395. letopis belei, da je u Moskvi izgorelo tada nekoliko hiljada dvorova. U bogatoj kneevini prirodno je, da su i kneevi bili bogati; zato su oni mogli voditi politiku, osnovanu na jaoj i iroj ekonomskoj bazi, nego njihovi susedi. Oni su uspeli: 1) da na se uzmu plaanje haraa Tatarima, oslobodivi oblast od dolaska tatarskih inovnika i osiguravi time velike olakice stanovnitvu, a sebi veu vlast, ugled i prihode; 2) da dobiju finansisku mogunost za kupovinu raznovrsnih vrednosti, na prvom mestu svakojakih nekretnina, i da bolje nagrauju svoje slubenike. Uz zdraviju i jau ekonomsku politiku vodila se, izgleda, i zdrava politika socijalna i administrativna; vodila se briga o seoskom stanovnitvu, pa se ozbiljno radilo na popravljanju imovne i line bezbednosti. Unutranje socijalne snage, na elu sa crkvom, radile su u prilog jaanja Moskve. Crkveni poglavica mitropolit sveruski preselio je svoju prestonicu u Moskvu (1326.) i tim je dao Moskvi naroit znaaj, jer je mitropolit bio jedan u itavoj Rusiji, dok je velikih kneeva bilo vie. Crkva je, blagodarei svojim vezama sa hanskom vlau, svom bogatstvu i svojoj verskoj kulturnoj moi, mogla da jako pomogne podizanje Moskve i to je zaista i uinila. Svi su mitropoliti, bez obzira na narodnost, Grci, Rusi i Srbi radili u istom pravcu. Isto je tako boljarstvo vezalo svoju sudbinu sa moskovskom dinastijom. Uz to i moskovska buroazija, koja je bila prilino jaka, pa izgleda i masa prostog puka, aktivno su uestvovali u istom poslu. Moskovski knezovi oslanjali su se, dakle, na velike optenarodne simpatije. Ali, u isto vreme, u prvome redu blagodarei svome bogatstvu, oni su bili omiljeni i u Zlatnoj Hordi, kod hanova, u njihovom haremu i kod njihove vlade. Horda je, pomaui Moskovskoj Kneevini, visoko dizala njezin autoritet i mo i tako je sama, do due nesvesno, potkopavala temelje svoje vlastite moi. Moskovski kneevi su sa svojim odredima pomagali Tatarima i u 19

njihovim kaznenim ekspedicijama. Meutim je sama Moskovska Kneevina bila poteena od tatarskih najezda, a njeni kneevi, poev od Jurija, stalno su dobijali najvaniju u to doba titulu velikih knezova vladimirskih. Tako postepeno i ova titula i same zemlje velike kneevine vladimirske postadoe batinom doma kneza Ivana Kaljite. lanovi toga doma ne predstavljaju za nas naroit interes; oni svi nekako lie jedan na drugoga. O velikom knezu Simeunu zvanom Gordi jedan izvetaj, na primer, veli da je bio prozvan Gordi zato, to nije voleo nepravdu i bune; sve krivce je sam kanjavao, pio je medovinu i vino, ali nije se opijao i nije voleo pijanice, nije voleo rata, ali je drao vojsku za nj uvek spremnu. Svi moskovski kneevi predstavljaju izvestan domainski tip, to jest tip dobrog upravljaa, dobrog gazde. Treba samo itati kako oni, u svojim testamentima, paljivo prebrojavaju redom svoje gradove, srezove, sela, pa i bunde, ubare, zlatne lance, sanduke, kutije i t. d., pa da se dobro osete ove njihove crte. Iz tih testamenata saznajemo jo i neto drugo: teilo se da stariji sin bude glavno lice u dravi i porodici, da dobije velikokneevsko dostojanstvo i uz to vei deo same Moskve, kao i gradova, srezova, sela i ostalog. Boljari, puk i crkva pomagali su tu tendenciju uzdizanja starijeg sina velikog kneza. Tako se postepeno, radom spomenutih inilaca, stvarala moskovska drava. A glavni su dogaaji tekli sledeim redom. Prvi samostalni knez moskovski iz one dinastije koja je kasnije postala carskom bio je Danilo, sin Aleksandra Nevskog (1261 1303.). Njegova je kneevina bila sasvim malena, kao mala oblast oko grada Moskve, koju je dobio najkasnije 1283. Bez obzira na to, Danilo je vodio borbu sa svojom braom, velikim knezovima vladimirskim Dimitrijem (1283.) i Andrijom (1296.). God. 1302., po testamentu, dobio je grad Perejaslavlj i time je znatno proirio svoju kneevinu prema severo-istoku. Danila je ruska crkva uvrstila u red svetaca. Njega su jedan za drugim nasledila dva nje-ova sina Jurije i Ivan koji je uao u istoriju sa nadimkom Kaljita t. j. dak (taj se nadimak objanjava na dva naina: prvo time, to je Ivan bio vrlo tvrd i dobar gazda, i drugo tim, to je bio veliki prijatelj prosjaka, pa im je stalno delio milostinju, nosei je u daku oko pasa). Jurije (knez u Moskvi 13031325.) prvi je moskovski knez, koji je dobio velikokneevsko dostojanstvo, prema ondanjem obiaju, od jednog tatarskog hana, kome je bio zet. On je znatno proirio svoju dravicu, naroito u borbi sa tverskim velikim knezovima, suparnicima u dobijanju velike kneevine vladimirske. Od ruke jednoga od tih knezova bio je i. ubijen u Hordi, bez hanove zapovesti. Ivan Kaljita (knez moskovski od god. 1325., veliki knez vladimirski od god. 1328., umro je god. 1341.) uspeo je da se jo bolje udvori Tatarima. Inae je on uspeo da obezbedi mir svojim krajevima, velikim kneevinama vladimirskoj i moskovskoj. Prenos mitropolitske stolice u Moskvu, koji se desio u Kaljitino vreme (1326.) bio je dogaaj kapitalne vanosti. To je obezbedilo savez Moskve i sveruske crkve, koji je bio toliko vaan za opstanak moskovske drave. Ivana Kaljitu su nasledili njegovi sinovi Simeun, zvani Gordi i Ivan, zvani Krotki ili Lepi. Prvome je hanska vlada dala jednu povelju (jarlik), prema kojoj su svi ruski kneevi bili dani pod njegovu ruku. On je otada drao vrsto upravu sa nazivom velikog kneza sve Rusije. Brat mu je Ivan bio slabi. U njegovo je vreme dolo i do unutranjih razmirica i do spoljanjih nezgoda, tako da je, nakon njegove rane smrti, njegov maloletni sin Dimitrije, kasnije zvani Donski, morao da se zadovolji samo Moskovskom Kneevinom, dok je knez suzdaljski Dimitrije Konstantinovi postao vladimirski veliki knez. Blagodarei energiji moskovskih boljara i naroito jednoga od njih, Eleuterija koji je ve od god. 1357. postao sveruski mitropolit pod imenom Aleksija, god. 1363. han je postavio Dimitrija Ivanovia za velikog kneza i od tog vremena velikokneevsku stolicu nisu naputali Kaljitini potomci. Ve je Dimitrije, umirui, predao po testamentu svome starijem sinu vladimirsku veliku kneevinu kao porodinu batinu. Kada je odrastao, Dimitrije je poeo borbe na sve strane, a naroito sa Litvanijom i sa Tatarima. Pored vladimirske velike kneevine, osvojio je kneevinu bjelozersku, galiku i gradove Kalugu i Dimitrov. A neumrlu slavu zadobio je Dimitrije sjajnom pobedom nad Tatarima na Kuljikovom Polju izmeu reice Njeprjadve i gornjeg Dona (za to je i nazvan Donski) (god. 1380.). Ovo je prva velika pobeda Rusa nad Tatarima, koja je dala Moskvi i 20

njenim knezovima naroit sjaj, iako nije konano oslobodila Rusiju od jarma. Kuljikovska bitka je opevana u vie spevova. God. 1382., Tatari su opet osvojili i spalili Moskvu, ali je ipak njihova nadmo poela oigledno da slabi. Njegovi naslednici, dva Vasilija, sin i unuk, nisu mu bili dorasli. To je vreme najvee prevlasti Litvanije nad Moskvom, usled slabosti obojice Vasilija. I sa Tatarima Vasilije je morao da izdri dva vea rata, i to sa velikim osvajaem Timurlenkom (1395.) i sa Edigejem. Ovaj poslednji rat (1408.) ispao je naroito nesreno. Inae, prve godine vladavine bio je Vasilije u dobrim odnosima sa Tatarima tako da je, koristei se njihovom pomou, uspeo da osvoji bez borbe Njinji Novgorod i Murom kao i celu veliku kneevinu njiegorodsku. Pored toga proirio je u razliitim drugim pravcima Moskovsku Kneevinu. Ali, posle njegove smrti, unutranje borbe i krize oko prestola zaustavile su za izvesno vreme napredovanje Moskve. Od njegovih naslednika naroito se proslavio Vasilije II za vreme crkvene krize, izazvane Florentinskim Saborom i unijom. Mitropolit moskovski Isidor, rodom Grk, svojski se bio zauzeo za uniju na florentinsko-ferarskom saboru (1439.). Ali, kada se on godine 1441. vratio sreno u Moskvu, pa, kao papin legat, imajui na elu povorke latinski krst (zvani u Rusiji kri) uao u Moskvu, Vasilije ga je svrgao i zatvorio. Isidor je uspeo da pobegne iz Moskve u Italiju, a ruski crkveni sabor zabaci odluke Florentinskog Sabora, skine Isidora sa mitropolije, proglasi autokefalnost ruske crkve i izabere za mitropolita jednog Rusa. Ovo je visoko podiglo ugled i znaaj Moskovske Kneevine, ali je oslabilo veze izmeu severnih i junih Rusa, jer je u Kijevu ostao posebni mitropolit u crkvenoj zavisnosti od Carigrada. Za vreme Vasilija II osnovan je novi tatarski hanat na srednjoj Volgi sa prestonicom u Kazanu koji je tokom sto sledeih godina bio veliki neprijatelj Moskve. GLAVA VIII. Doba Ivana III i Vasilija III. Obrazovanje velikoruske drave. Ivan III stupio je na velikokneevski presto, kao to rekosmo, bez ikakve smetnje i mirno (1462.). On je bio olien tip moskovskog vladara: oprezan, lukav, bezobziran, strpljiv u oekivanju rezultata svoga rada i postizavanju svojih ciljeva. Po testamentu svoga oca on je dobio preko polovine zemalja i prihoda velike kneevine. Njegova su mu braa bila podreena. Kad je neki od mlae brae umirao bez dece, njegov udeo prelazio je u ruke velikog kneza. Isto je tako u njegovu vlast preao bilo kupovinom, bilo po testamentu, bilo ponekad i putem nasilja itav niz kneevina, ak i jedna velika jaroslavska. Proces je pri tom bio od prilike ovaj. Primorani da predadu svoje batine velikom knezu, lokalni knezovi gube ove batine, dobijajui druge van svoga zaviaja; gube i naoruane svoje sluge (boljare i boljarsku decu), koji odlaze u slubu velikog kneza, pa najposle i oni sami stupaju u dvorsku i vojniku velikokneevsku slubu, dok moskovske vlasti ine nasilja u novoosvojenoj pokrajini, gonei elemente opozicije i lokalnog separatizma. Sa Gospodinom Velikim Novgorodom odnosi su bili veoma zategnuti. U gradu je i dalje trajala socijalna borba gospode i puka; i u spoljnoj politici oni su imali razlinu orijentaciju. Gospoda su u veini bila naklonjena Litvaniji, dok je puk voleo vie velikom knezu moskovskom. God. 1471., odravi neku vrstu zemaljskog sabora, sa svojim vazalima duhovnim i svetovnim, veliki knez Ivan objavio je rat Novgorodu, uzevi za povod njegov savez sa poljskim kraljem Kazimirom IV. Na reci elonji novgorodska vojska bila je pobeena, Novgorod osvojen i prisiljen na plaanje velike kazne i na predaju moskovskim gospodarima sviju voa litvanske, odnosno gospodske stranke. Dua ove stranke, Marta, zvana Posadnica, udovica posadnika Boreckog, bila je zarobljena i internirana, dok su njeni sinovi, kao i ostali voi njene stranke, izgubili glavu. Sa ovom traginom epizodom vezana je lepa legenda. Veerao je kod Marte kratko vreme pre ovih dogaaja sveti Zosim; tri puta je on pogledao na goste i tri puta je pognuo glavu i onda nije vie nita ni jeo ni pio. Kada ga je domaica zapitala ta znai ovo njegovo ponaanje, Zosim odgovori: Pogledah na tvoje goste, pa vidim da neki sede bez glave. 21

Kroz nekoliko godina Ivan je naao naina da sasvim ukine novgorodsku samostalnost. Ili je on potplatio novgorodske poslanike, ili su ga oni sluajno oslovili sa reju gospodaru u mesto gospodine, tek on je od toga napravio veliki diplomatski sukob i traio je od slobodnog grada izjanjenje kakvo gospodarstvo oni hoe? Na njihov odgovor, da se tu radi o omaci, Ivan im je javio, da e kod njih uvesti isto gospodarstvo, kao to ga ima i Moskva. Posle toga gradska nezavisnost bila je ukinuta, biranje gradskih magistrata i dranje vea zabranjeno, ak i samo veliko zvono, koje je sazivalo graane na zbor, odneseno je u Moskvu (1478.). Kroz nekoliko godina mnogobrojne novgorodske porodice, meu njima naroito boljarske, bile su preseljene u predele Velike Kneevine, dok su njihove zemlje i kue dodeljene moskovskim doseljenicima. Malo posle, Ivan je osvojio i Vjatku ili Hlinov, novgorodsku koloniju na severoistoku, (1485.). Potinivi svojoj vlasti i Pskov, on je ukinuo gradske republike u Rusiji. Bez ikakve borbe osvojio je Ivan i tversku veliku kneevinu, poto je veliki knez tverski, naputen od svojih boljara, koji su preli na stranu Moskve, pobegao u Litvansku (1485.). Na taj je nain Ivan stvarno ujedinio vrlo veliki deo velikoruskog plemena. Kada je njegov sin ukinuo formalnu samostalnost Pskova i rjazanske velike kneevine (1520.), koja je jo za vreme Ivana potpuno ula u okvir moskovske politike, onda je ovo ujedinjenje bilo svren in. Pored toga i Ivan i Vasilije razvijali su akciju u zapadnom i jugozapadnom pravcu, u predelima, gde se sastaju plemenske granice Velikorusa, Belorusa i Malorusa. Ovde su se nalazila itava gnezda siromanih kneeva, koji su, uz atribute dravne vlasti, drali samo neznatne batine. Ovi su se kneevi kolebali izmeu Moskve i Litvanske, te su se zbog njih, kao i zbog mnogo vanijeg Smoljenska, dosta velikog utvrenog grada na gornjem Dnjepru, obnovile dugogodinje razmirice izmeu Moskve i Litvanske. Udadba keri Ivanove, knjeginjice Jelene, za velikog kneza litvanskog Aleksandra, ne samo da nije poboljala moskovsko-litvanske odnose, nego je jo dala povoda Ivanu, da se ali na neka ogranienja verske slobode njegovoj keri, koja ona trpi kod svoga mua i da u tome nae razloga za nove diplomatske sukobe. Za vreme ovih sukoba moskovska diplomatija istakla je tezu, vrlo znaajnu, o jedinstvu sveukupne ruske zemlje, o pravu Ivana, kao batinika od starine, ne samo na Moskvu, nego i na Smoljensk, ernjigov, Kijev i uopte na celu rusku zemlju. Moskovski veliki knez, njegov dvor, vlada i diplomatija aktivno su radili na sveruskoj politici. Kao posledica toga doao je rat s Litvanskom, u kome je moskovska vojska postigla velike uspehe (1500.). Velika moskovska drava Ivanova uspela je da se potpuno oslobodi od zavisnosti prema Zlatnoj Hordi. Izvedeno je to bilo na dosta dramatski nain: Ivan umesto da pobono poljubi basmu (verovatno neku vrstu povelje, slike ili moda i nekog odela hanova), koju su mu doneli poslanici hanovi, bacio je sebi pod noge i, izgrdivi poslanike, izbacio ih je napolje, paje onda naredio da se oiaju i proteraju iz zemlje. Han je zbog toga uzalud navalio na Moskvu. Ivan se sam pokazao tom prilikom donekle kao kukavica; ali potpuna nezavisnost Moskve bila je postignuta (1480.). Do due jo i dalje Moskva je morala da strada od razlinih hanata i da i krv i novac i skupo krzno rtvuje, branei svoje predele, odnosno kupujui svoju sigurnost, ali to je bivalo sve samo s vremena na vreme. Od tog vremena Ivan se poeo imenovati samodrac, re koja je u to vreme znaila nezavisnost prema neprijatalju, bez obzira na unutranje ureenje drave. U aktu formalnog zbacivanja tatarskog jarma izgleda da je Ivan bio najvie potican od svoje druge ene, Sofije roene carske princeze Paleologove. Posredovanjem pape, Zoe ili Sofija Paleologinja dola je u Moskvu i postala velikom kneginjom moskovskom (1472.). Od tog vremena dvoglavi vizantiski orao postaje moskovski dravni grb, uz sliku Svetog ora pobednika, i na moskovskom dvoru uvodi se vizantiski ceremonijal. ta vie, moskovski veliki knez poinje da sebe smatra glavom pravoslavlja i naslednikom vizantiskih careva. Moskva dobija karakter i znaaj treeg Rima. Nakon razliitih diplomatskih i knjievnih pokuaja u tom smislu, starac Filotije formulie ve za vlade Vasilija III (negde oko 1514.) ovu teoriju u vrlo preciznim reima: Dva su Rima pala, trei Rim (t. j. Moskva) stoji; etvrtoga nee biti. Sofija i od nje uvedeni obiaji delovali su veoma ozbiljno i na unutranje prilike u Rusiji, veliki knez sve je vie postajao 22

gospodar u pravom smislu. Ivan je manje vodio rauna o miljenju i eljama svojih boljara, i to ba onda kada je boljarski stale dobio naroiti sjaj, primivi u svoju sredinu, pored starih moskovskih boljara bez titule, jo i mnogo velikih i udeonih knezova sa njihovim boljarima. Ta masa visoke gospode bila je rasporeena jerarhiski tako, da su se na prvom mestu nalazili bivi veliki kneevi i najvaniji udeoni, onda su dolazile stare moskovske boljarske familije, koje su zajedno sa Daniloviima izgradile mrskovsku dravu; ispod njih vidimo veinu udeonih kneeva i boljara bivih velikih kneeva; najzad, na najniem stupnju dvorske jerarhije nalaze se boljari bivih udeonih kneeva i neki od tih kneeva najmanjeg znaaja. U toj jerarhiji nalaze se zaeci vrlo vanog moskovskog obiaja zvanog mjesniestvo, o kom emo kasnije poblie govoriti. arenilo dvorske sredine i sloenost i suprotnost interesa pojedinih njenih grupa davali su moskovskom gospodaru, koji je postao poglavar veine Velikorusa, suprug vizantiske princeze i naslednik vasilevsa mogunost, da pokae svoju vanrednu nadmonost nad celim drutvom i samim njegovim vrhovima. Prilikom jedne veleizdajnike parnice, koja se vodila ve za vreme Vasilija III protiv konzervativnih boljara i Ivana Bekljemieva meu njima, naeno je, da je u intimnim razgovorima, zbog kojih je bio pogubljen, Bakljemiev optuivao Sofiju, da je promenila dobre stare moskovske obiaje, uzdrmavi tim same temelje drave. U Moskvu tih vremena doprli su i poneki odjeci Renesanse. Behu preduzeti radovi na ulepavanju rezidencije moskovskih vladara; obnovljeni su neki moskovski hramovi, po zamisli i upustvima znamenitog bolonjskog arhitekte Aristotela Fijoraventi, koji je sa sobom doveo veliki broj ponajvie talijanskih majstora. Fijoraventi je radio i na preureenju ruske vojske sa tehnike strane, a on je uio moskovske Ruse i da prave cigle i da peku kre. Tada su ve odlazila moskovska poslanstva u tue zemlje, a na obalama Moskve su se javljali poslanici i agenti stranih vladara. Radilo se ak i na zakljuivanju branih veza izmeu moskovskih Danilovia i Habzburgovaca. Za bolje, i to centralistiko, ureenje drave vaan je. bio sudski zakonik velikog kneza Ivana (Sudebnik, 1497.), u kom su propisana pravila sudskog postupka i sudske takse, da se suzbije nepravednost i podmitljivost sudaca. Zapaa se jaka briga i o odravanju javnog reda. To se najvie vidi iz pretnje smrtnom kaznom za opasne zloince, koja se tada prvi put javlja u jednom ruskom svetovnom zakoniku. Jedina, ali veoma vana odredba tog zakonika tie se odnosa zemljeposednika i seljaka: jedino o jesenskom urev-danu seljaci imaju pravo da napuste zemlje posednika na kojima su radili kao zakupci zemlje. Kao to su se u Moskvi javljali glasnici Renesanse, tako su se osetili i uticaji rane Reformacije, zavijene u lokalne oblike neke racionalistike sekte (jeres idovstvujuih) i pokret za sekularizaciju manastirskih imanja, t. j. njihova prelaza u ruke svetovnjaka, u prvom redu dravne vlasti, s tim da se kalueri potpuno predadu bogougodnom ivotu mesto da budu veloposednici i feudalna gospoda, koja ratuje i upravlja. Ta pitanja ustalasala su moskovski crkveni ivot, tako da su se javila dva crkveno-politika pravca: Josifljani i Njestjaatelji. Prvi su tako nazvani po imenu svoga voe Josifa Sanjina, igumana bogatog i vrlo uticajnog manastira na Voloku Lamskom, nedaleko od Moskve; a drugi su dobili svoje ime zato to su traili da se kalueri ne bave stjaanijem, t. j. da ne budu pohlepni za zemaljskim dobrima, u prvom redu za velikim zemljinjim posedima, koji su manastiri sticali u ogromnim rzzmerima, blagodarei blagoestivim darovima mirjana i putem poslovnih transakcija. Josifljani su ustajali protiv svakog slobodoumnog pokreta ili misli (iguman Josif, pisac veoma znaajnog traktata pod naslovom Prosvetitelj, izustio je uvene rei: Svima gresima je mati mnjenje, t. j. misao; mnjenje je drugi pad), oni su odluno branili neprikosnovenost manastirskih imanja; u dravnoj politici bili su pristae jake jedinstvene i neograniene vlasti moskovskog velikog kneza, koji je svima gospodarima ruske zemlje gospodar, i na iju sudsku presudu nema priziva; ta vie Josifljanji su prelazili u pravu idolatriju vlasti: prema Josifu, vladari su bogovi i sinovi vinjega! Ovako shvatanje njegovih prerogativa od strane Josifljana vuklo je velikog kneza na njihovu stranu. Ali i prema Njestjaateljima Ivan III oseao je izvesno lino raspoloenje, zato to su bili donekle tolerantni u verskom smislu, (a i sam Ivan je bio blizak racionalistima), i to su oni traili sekularizaciju manastirskih imanja. Ova pak mera 23

oigledno je ila u prilog jaanju veliko-kneevske vlasti. Ivan je u tome smislu spadao u red onih vladara toga doba, kojih je bilo puno u zapadnoj Evropi, a koji su teili da prigrabe velika crkvena imanja. Pri tom im je vrlo dobro dolo ideoloko obrazloenje te pljake sa evaneoskim tekstovima i principima visokog morala. Njestjaatelji su se grupisali oko sv. Nila Sorskog, pustinjaka i verskog zaneenjaka i propovednika neobine moralne istote i visokog duhovnog poleta. Po svojim nazorima Nil se pribliavao mistikoj sekti svetogorskih isihasta. Uz Nila su ili i takozvani zavolski starci, pisci otrih polemikih poslanica protiv Josifa. Njestjaatelji su brojali meu svoje i kaluera Vasijana, biveg kneza Vasilija Patrikejeva, koji je nastradao u sukobu sa Sofijom i njenim sinom; Vasilijem. Preko Vasijana, izvanredno obrazovanoga i za svoje vreme filozofski i verski vrlo naprednog oveka, autora mnogobrojnih znaajnih spisa i urednika ruske Krmije, Njestjaatelji su bili vezani sa boljarskom opozicijom, i ovo ih je upropastilo u oima Ivana III. Ve na crkvenom saboru godine 1503. Josifljani su dobili veinu i potporu velikog kneza, ali jo nisu mogli da proguraju sve svoje zahteve. Za vreme naslednika Ivanova, Vasilija III, jo vie sklonog autokratiji, dolo je i do formalnih crkvenih i politikih progona Njestjaatelja. Josip nije doiveo punu pobedu svojih ideja, kao to ni Nil poraz svoje grupe. Najvieniji ljudi u obe grupe za vreme Vasilija III behu meu Josifljanima mitropolit Danilo, meu Njestjaateljima kaluer Maksim zvani Grk, koji je doao u Moskvu iz Svete Gore, a boravio je jedno vreme i u Firenci, gde je postao sledbenik Savonarolin. ovek velikih vrlina i izvanrednog obrazovanja, Maksim se umeao u moskovske borbe, korio je ruske neznalice a i samog velikog kneza zbog samovolje i rastave braka, pa je dopao zatvora poglavito zbog veza sa nekim boljarima iz opozicije. Za vreme Vasilija III, koji je 1505. nasledio svoga oca, nije bilo nijednog ozbiljnog pokuaja da se promeni, a kamo li da se obori autokratski kurs politike. Na dvoru Vasilija III retko kad, i to samo u sveanim prilikama, sazivale su se sednice velikog boljarskog saveta t. zv. Boljarske Dume. Ni na tim sednicama nije Vasilije voleo slobodnih rei; jednom je prilikom ak isterao sa sednice jednog slobodnog govornika-boljara. Sve poslove obavljao je veliki knez u svojoj privatnoj sobi, zajedno sa nekoliko ljubimaca u rangu dijaka t. j. sekretara. Svesno je potiskivao sa uprave zemaljsku aristokratiju, a uvodio je prve poetke linog reima i birokratije sasvim nalik na svoje zapadnoevropske drugove. Poto su bile ukinute male nezavisne dravice (Pskov, Rjazan, Sjeversk), Vasilije je skrenuo panju na mnogobrojne kneeve, t. zv. knjaata, koji nisu sauvali prava na samostalnost, ali su imali svoje dvorove, vojne odrede, pravo veoma iroke senjorijalne policije i pravosua i finansisku autonomiju. Mnoge od njih Vasilije je silom iselio iz njihovih starinskih gnezda, a mnogima je naredio da razore svoja utvrenja od drva i zemlje. Ipak je, i pored ovih mera, moskovska provincija ostala za vreme Vasilijevo sa primetnim feudalnim obelejem. Vladavina Vasilija III u glavnom se moe sma-trati kao nastavak i pravo produenje vladavine njegova oca; gotovo se ne moe izneti nikakva nova jaa crta ni u spoljnjoj, ni u unutranjoj politici, ni u zakonodavstvu, ni u crkvi, ni u knjievnosti i politikoj publicistici, koja se toliko razvila u doba Ivana III. Vasilije III, i pored velikih neuspeha u ratu sa Poljskom (naroito je teko nastradala moskovska vojska u bitci kraj Ore 1514.) ipak je dobio od poljsko-litvanske drave smoljensku oblast upola belorusku upola velikorusku, i prodro je u oblast sjeversku, gde su izmeana sva tri ruska plemena. Nastavljeni su i pokuaji da se urede veze sa Zapadnom Evropom, te je Moskvu dva puta posetilo poslanstvo rimskog cara. Poslanik, baron Sigmund Herbertajn, u jednoj odlinoj knjizi, napisanoj na latinskom jeziku, izneo je svoja opaanja i dragocene podatke o moskovskoj Rusiji. Ova knjiga, koja i sada jo slui kao jedan od najboljih izvora za poznavanje Rusije XVI stolea, u svoje je doba bila pravo otkrovenje za evropski svet, jer ga je upoznavala sa Moskovijom, zemljom gotovo isto toliko divnom, kao to je bila divna pre kratkog vremena otkrivena Amerika.

24

GLAVA IX. Doba Ivana IV Groznog. Zbog maloletnosti Ivanove zemljom je upravljala njegova majka Jelena, koja je vladala zajedno sa boljarima, na elu sa njenim ljubimcem knezom Oboljenskim. Namesnitvo velike kneginje trajalo je svega pet godina, jer je ona 1538. umrla, verovatno od otrova. Iza toga nastaje devetogodinja isto boljarska uprava, koja nije vodila mnogo rauna ni o velikom knezu, ni o njegovom vaspitanju (sa mnogo gorine pominjao je kasnije Ivan svoje detinjstvo), ni o zemlji. To je bilo doba boljarske samovolje i borbi silnih velikakih familija (Bjeljskih i ujskih), koje je prekinulo, izvreno po nalogu trinaestogodinjeg Ivana, ubistvo njegova namesnika kneza Andrije ujskog (1543.). Svirepe borbe, koje su se vodile u okolini Ivanovoj i pred njegovim oima, zauvek su udarile naroit peat na njegovu linost i duu. God. 1547. Ivan se proglasi punoletnim, a uz to jo carem i samodrcem. To je titula, koju su samo ponekad upotrebljavali njegov otac i ded. On se oenio Anastasijom, devojkom retkih vrlina, iz odline velikake porodice Zaharijinih-Kokinih, iz koje je i kasniji osniva nove ruske dinastije, Mihajlo Romanov. Ipak i posle ovog proglaenja, Ivan je ostao daleko od poslova, vie predan svojim uivanjima i zadovoljavajui svoju opaku ud, dok su na upravi bili, umesto starih velikaa, njegovi novi ljubimci. Veliki poar i pobuna u Moskvi doveli su do izvesnog preokreta u duevnom raspoloenju Ivanovom i on se nekako uozbiljio. Negde u to vreme obrazovala se, pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima, nova vlada Ivanova t.zv. Izbrana Rada, sa kojom je u slozi car radio tokom sledeih, najlepih, godina svoje vladavine. U to vreme izdat je takozvani Carski Sudebnik ili Zakonik; sazvan je crkveni sabor, na kome je doneto vie odluka svrstanih u sto glava (Stoglavg., 1551.); reorganizovana je vojna sluba, te je preureena vojska odnela sjajnu pobedu pod Kazanom, osvojivi ovaj vani grad na Volgi i sruivi veliki hanat kazanski, koji je uao u sastav Moskovskog Carstva (1552.). Sudski zakonik ili Carski sudebnik izdao je car Ivan sa svojom braom i sa svojim boljarima, a uzevi blagoslov od crkvenih vlasti. Izradi Sudebnika prethodila je zapovest careva boljarima i drugim viim i niim zvaninicima i sucima da se izmire u odreenom roku sa svima hrianima. Ima vesti da je ovo izmirenje nepravednih sudaca sa narodom, kao i rad na Zakoniku, bio u vezi sa nekom vrstom zemaljskog sabora. Bilo kako mu drago, ali Carski sudebnik, razdeljen u sto lanaka, mnogo je savreniji i potpuniji od Sudebnika iz god. 1497. Pored podrobnih pravila sudskog postupka i zakona o sudskim taksama, sa nizom strogih propisa protiv nepravednih i podmitljivih sudaca, Carski sudebnik sadri i mnoge odredbe materijalnog prava, tako na primer o pravu batinika da otkupe imanje svojih predaka; dalje podrobnije odredbe, koje reguliu odnose seljaka i zemljeposednika. Pitanje o pravu manastira da budu vlasnici dobara, koje je toliko uzrujalo rusku crkvu i drutvo za Ivana III, opet je stavljeno na dnevni red za vreme reforama Ivana IV. Izgleda da je stranka Njestjaatelja nastojala da se sazove veliki crkveni sabor, na kom je, kao jedno od glavnih pitanja, uzeto u pretres pitanje o crkvenim i manastirskim imanjima. Na saboru car je stavio na reavanje 69 pitanja, veim delom crkvenih, ali je bilo tu i pitanja isto svetovnih, tako je n. pr. predloio saboru da izvidi, da li nema u Sudebniku neeg to je u opreci sa Svetim Pismom i crkvenim zakonima. Na saboru su veali: mitropolit Makarije, koji je pre toga uredio ogromnu zbirku itija ruskih svetaca i sproveo kanonizaciju mnogih, i to iz raznih pokrajina, i sa njim devet vladika i sva sila igumana, svetenika i svetovnjaka. Pitanje o crkvenim imanjima sabor je reio u duhu Josifljana. Ostala mnogobrojna crkvena, moralna i liturgiska pitanja sabor je reio u veoma konzervativnom duhu isto ruskog nacionalnog pravoslavlja. Rezultati saborske radnje sauvani su u Stoglavu, koji postoji u tri redakcije i vie spiskova. Stoglav predstavlja sve dosada temelj verskih i crkvenih shvatanja specijalne struje ruske crkve, koja je nikla druge polovine XVII stolea pod imenom Crkve starog obreda, a koju sadanja naa crkva smatra izmom (). Za istoriare to je jedan od najbogatijih izvora za poznavanje ruske prolosti XVI stolea i uopte kulture i nazora 25

moskovske Rusije. U sastavu Izbrane Rade nalazio se budui najvei protivnik i istoriar cara Ivana, knez Andrija Kurpski, carski duhovnik prota Silvestar i intimni carski prijatelj Aleksej Adaev. Aristokratska po svome sastavu, vlada Ivanova, blagodarei ueu u njoj ovih ljudi srednjeg stalea, nije imala karakter usko staleki. Meutim, sloga izmeu cara i vlade nije bila dugog veka; ve godine 1553. dolo je do prvog ozbiljnog sukoba izmeu Ivana i njegove okoline. Ivan je teko oboleo, te su se bojali za njegov ivot. Videi to, on je traio od svojih savetnika da se zakunu na vernost njegovu sinu, malianu Dimitriju; veina se tome usprotivila, govorei da nee sluiti ujacima i roacima malog prestolonaslednika. Na kraju krajeva ipak su pristali da poloe traenu zakletvu; Ivan je ozdravio, ali je postao nepoverljiv prema svojim savetnicima. Poslednji vani in izveden pod ovom vladom bee osvojenje astrahanskog hanata. Rusija je tako izala na Kaspisko Jezero, osvojivi ceo basen Volge. Izgleda, da je veina vlade nastojala da se udari i na trei hanat, krimski, dok je Ivan hteo da uputi moskovsku politiku u pravcu Zapada, u cilju osvojenja Baltikog Mora i puteva u Evropu. Ivan je naao ljude, koji su ga u tom i pomogli; upao je u Livoniju i otpoeo je takozvani Livonski Rat, koji je trajao etvrt veka i pretvorio se u tragediju vladara i zemlje. Ivan je sve vie pokazivao nepoverenje prema svojim doskoranjim savetnicima; kad mu je umrla carica Anastasija, Ivan lud od bola, okrivljuje svoju vladu za tu smrt. Pali su u nemilost Silvestar i Adaev i druga lica iz vlade i iz carske okoline. Nastala je itava panika meu dvorjanima, pa su neki velikai i vojskovoe pobegli iz moskovske drave, a meu njima i knez Andrija Kurpski, stupajui, prema starom feudalnom pravu, u slubu litvansko-poljskog kralja, iako je ovaj bio u ratu s carem. Oni su smatrali ovakvo ponaanje kao svoje pravo, dok ih je Ivan oglasio kao izdajnike; Ivan je stoga poeo da uzima taoce i da trai jemstvo u ogromnim svotama novca od roaka i prijatelja onih velikaa, koji su mu bili sumnjivi. Najzad je dolo do potpunog raskida izmeu cara i boljarstva. U tom sukobu se ogledala duboka politika i drutvena bolest moskovskog carstva. Jednog dana, krajem god. 1564., car je iznenada napustio Moskvu. Traili su ga svugde, ali ga nisu mogli nai. Zavladao je strah po Moskvi i celoj zemlji; prosti puk se bunio protiv boljara, kao glavnih krivaca za carev odlazak, zbog koga su oekivali velike bede. Kroz izvesno vreme car se javio u Aleksandrovoj slobodi, t.j. palanci, iji su stanovnici bili nekad osloboeni od poreza. Ovo mesto se nalazi nekoliko stotina kilometara istono od Moskve. Ljudi su odmah stupili s carem u vezu, pa su, nakon pregovora, sklopili ugovor naroite vrste: car je dobio pravo da odvoji za sebe izvestan deo drave, ljudi, zemalja, kua (u Moskvi i u drugim gradovima) i prihoda, kao svoj posebni dvor ili Oprinjinu. Ostalo se sve proglaavalo Zemtinom, sauvalo je staru organizaciju, u koju car u naelu ne treba da se mea. Kasnije je Zemtina dobila ak i naroitog nominelnog cara, pokrtenog tatarskog kneza ili carevia Simeuna Bekbulatovia, (dok se car Ivan ponekad zvao knez Ivanjec Moskovski). isto policajna uloga Oprinjine bila je: da se brine za zatitu carske sigurnosti; s tom misijom ona je uvela straan teror. Inae, smisao Oprinjine bio je u tome, da se razbije celina starih oblasti, da se mnogobrojne, naroito kneevske porodice feudalnog plemstva udalje sa svojih pradedovskih gnezda i da se izvri iseljavanje stanovnitva vrlo mnogih okruga, nepouzdanih za carsku vlast. Kada je neko mesto, odnosno kraj, prelazio u Oprinjinu, veliki deo stanovnitva, naroito uticajne porodice bile su preseljavane na nova mesta, dok su njihove stare batine dodeljivane pouzdanim ljudima naroito pak oprinjicima. I ova mera nasilnih seoba stanovnitva, i itav sistem pravih teroristikih akcija, progona, paljevina, oduzimanja imetka i smrtnih kazni, esto izvedenih na najgrozniji nain sa naroito udeenim muenjem rtava sve je to bilo u sutini neka vrsta socijalno-politike revolucije, koju je car Ivan izveo uz saradnju srednjeg i nieg plemstva protiv starog monog kneevsko-boljarskog stalea, kome su pre toga pripadali najkrupniji kompleksi zemljita, velike mase zavisnih (u feudalnom smislu) ljudi, t.j. seljaka i naoruanog nieg plemstva, gomile robova i svi najvaniji poloaji u prestonici, u vojsci i pokrajinama. Ovakva je politika prirodno nanela veliku tetu narodnom gospodarstvu, pa i seljacima; ovim poslednjim naroito jo zato to je, nitei i delei izmeu mase manjih vlasnika velike kneevske i boljarske latifundije, ruila celinu velikih seoskih optina, 26

oduzimala seljacima samoupravu i dovodila ih u zavisnost od mnogobrojnih malih gospodara i gospodaria, mnogo okrutnijih od velike gospode. Pored kneevsko-boljarskog stalea i njegovih istoriskih sredita i gnezda, nastradale su i oblasti stare gradske slobode i dravne nezavisnosti pokrajine nekadanjeg Gospodina Velikog Novgoroda. God. 1570. car je otiao u zemlje novgorodske da kazni svoje izdajnike; vie mesta bilo je opustoeno i opljakano od strane careve horde. Ali su najgrozniji pokolj i pljaka izvedeni u samom Novgorodu. Legenda veli, da je samo sluajnost spasla drugu bivu gradsku republiku Pskov od kobne sudbine Novgoroda. Pria se, da je pred cara izaao jedan jurodivi, t. j. sveta budala, sa parencem sirovog mesa, koje je caru ponudio. ta si poludeo? ree car, zar se sme jesti meso u post?! A zato ne, odgovori jurodivi, kada evo ti, Ivane, jede ljudsko meso. Car je onda odustao od pokolja u Pskovu. Meutim je Livonski Rat trajao sa promenljivom sreom; godine 1566. car je sazvao sabor zemaljski da se posavetuje o tom, da li treba nastaviti ovaj rat. Na saboru se veina izjasnila za to, da se rat nastavi. Tekoe ovoga rata bile su tim vee, to su Tatari iz takozvanog Divljeg Polja t. j. iz junih stepa sve jae navaljivali. June granice drave bile su uvane stalnom velikom vojskom, rasporeenom po garnizonima u specijalno sagraenim utvrenjima du granica. Mase plemstva i seljaka bile su tamo prinudno naseljene i ivele su pod veoma tekim okolnostima usred stalnih opasnosti. Za otkup zarobljenika od Tatara postojao je naroiti porez, ali je ipak mnogo naroda ginulo ili je bilo prodavano po istonjakim trgovima, gde su snani ruski radnici i lepe ene bili veoma cenjeni. Izvanredno skupo stali su Rusiju tatarsko susedstvo i neprekidna borba sa njima. Godine 1571. han je doao pred samu Moskvu i spalio je prestonika predgraa; tom je prilikom izgoreo i oprinji dvor, moskovsko sredite Oprinjine. Sledee godine bila je Oprinjina formalno ukinuta, te su mnoga imanja vraena preanjim gospodarima, ali je ipak glavni socijalnopolitiki rezultat Oprinjine ostao, kao to je u stvari zadrana i sama ustanova pod imenom Dvora. Formalno ukidanje Oprinjine valjda je bilo vezano sa kandidaturom Groznog na poljski presto, upranjen smru poslednjeg Jagelona, ali je car Ivan propao na izboru iako je imao uticajnih pristaa. Za poljskog kralja bee izabran princ Henrik Valoa. Ali nije dugo taj paparizlija ostao na obalama Visle; zbog smrti brata mu Karla IX postao je francuski kralj, te je kriom otputovao za Pariz. Na novim izborima govorilo se opet o moskovskoj kandidaturi; mislilo se vie na sina Ivanova Todora, nego na njega sama. Moda bi Todor i bio izabran, ali mu kandidaturu osujeti sam car. Na njegovu nesreu, Poljaci onda izaberu sibinjskog vojvodu, Stefana Batorija, starijeg oveka, odlinog vojskovou i organizatora, koji je pobedniki zavrio rat sa Moskvom zbog Livonije. Moskva je izgubila ne samo Livoniju nego i niz isto ruskih (beloruskih) gradova. Poslednje godine Ivana Groznog bile su uasne: nemajui unutranjeg mira ni politikog ni linog, muen strahom i griom savesti, naroito posle ubistva, u nastupu gnjeva, starijeg sina Ivana, fiziki i moralno bolestan i preumoran, Grozni Car je doiveo jo i potpuni slom svoje spoljanje politike. U mranim trenucima on se teio literarno-politikom polemikom (sa Kurpskim), verskom sa luteranskim i katolikim svetenicima (naroito sa papskim izaslanikom, isusovcem Posevinom,. koji je doao da izmiri Ivana i Batorija i da pokua da uvue Moskvu u krilo zapadne crkve) i razlinim asketskim vebama, kojima se bavio naizmence i uporedo sa ludim gozbama, razvratom i krvavim orgijama. Polemika Ivana IV sa knezom Kurpskim, s kojim je izmenio nekoliko politikih pisama, punih ui i mrnje, spada u red najznaajnijih proizvoda ruske politike knjievnosti i najvanijih izvora ruske istorije. Ivan Grozni izlae u veoma odreenom obliku formulisanu teoriju apsolutne vladavine. Kako se moe neko nazvati samodrac, pita Grozni ako ne radi sam? On tvrdi da ima neogranieno pravo hteti svoje initi, i prema tome slobodan je biti milostiv prema svome roblju ili ga kazniti. Za Ivana IV ceo narod, sa kneevima i boljarima, to je njegovo roblje. Kurpski nalazi, da je ova opaka doktrina potekla od josifljanske lukave ete, razumevajui pod etom crkveno-politiku stranku. On bi hteo da Rusija bude aristokratska ograniena monarhija, u kojoj bi car bio kao glava i voleo bi mudre savetnike kao svoje udove. Pored stalnog boljarskog saveta, car mora da ponekad saslua i miljenje Zemaljskog 27

Sabora, sastavljenog od predstavnika sviju stalea. Ove ideje Kurpskog sprovedene su i kroz njegovu Istoriju Ivana Groznog, jedan istorisko-politiki pamflet veoma bogate sadrine ali nesumnjivo u mnogome pristrasan. Politike ideje Groznog Cara nale su odjeka, ili su moda bile izazvane spisom nekog Ivanke Peresvjetova Pria o Petru vlakom vojvodi. Ideologija Peresvjetova nije samo monarhistika, nego i plemiska. Naprotiv, aristokratske ideje Kurpskog bile su zastupane u jo jednom znaajnom politikom pamfletu, Beseda prepodobnih Sra i ermana, valamskih udotvoraca, koja napada careve za njihove josifljanske tendencije i zbog zanemarivanja boljarskog saveta, te prorie velike bede Moskovskoj Carevini. Kratko vreme pred smrt Ivan IV doekao je jednu vrlo prijatnu vest: da su kozaci ovi ruski konkvistadori za raun velike ruske kolonizatorske porodice Strogonova, a pod vostvom svoga atamana Jermaka, osvojili zapadnu Sibiriju, otvorivi za rusku kolonizaciju i eksploataciju ogromne prostore preko Urala. Dok su Rusi ulazili u Aziju, pridruujui se sa svoje strane onom velikom osvajakom pohodu evropskih naroda, koji su u XV i XVI stoleu pronali i poeli da osvajaju velika vanevropska zemljita, Englezi su radili na prouavanju, pronalaenju i privrednom osvajanju same Rusije. Od god. 1553., kada su prve engleske lae sa kapetanom enslorom sasvim sluajno ule u severnu Dvinu, pa do kraja vladavine Ivana Groznog, veze izmeu Moskve i Engleske diplomatske i ekonomske postale su veoma ive. Englezima je bilo mnogo stalo do osvajanja ruskog trita, kao i tranzitnog trgovakog puta preko Rusije za Srednji Istok. Ivan je, sa svoje strane, traio u Engleskoj, izmeu ostalog, i enu za sebe, kao i eventualno utoite; on je ak pokuao da isprosi samu kraljicu Jelisavetu, a interesovao se i za njene roake. Livonskim Ratom, vezama sa Engleskom, sa papskom stolicom i drugim evropskim silama, pozivanjem stranaca, koji su, veinom pustolovi, poeli da sve ee dolaze u Moskvu u svojstvu vojnika, trgovaca, tehniara i lekara, Moskva je sve vie ulazila u evropski svet; a interesovanje za nju u Evropi poelo je da biva sve vee i sve ivlje. Spomenuto traenje utoita u Engleskoj vrlo je karakteristino za Ivana Groznog: on je bio u stalnom strahu za svoj ivot, poto se zavadio sa masom svojih podanika. A oni su ipak u glavnom ostali mirni. Mislilo se jedno vreme, da je Ivan otrovan; ali on je bio toliko istroen i bolestan da je mnogo verovatnija njegova prirodna smrt. Umro je za vreme jedne ahovske partije 18. marta 1584. godine. GLAVA X. Doba Velike Bune. Smutno Vreme. Smru Ivana Groznog ulazimo u predveerje katastrofe, koja je Rusiju zadesila na poetku XVII stolea. Savremenici priaju o pustoi itavih pokrajina, usled beanja stanovnitva u masama; naroito ovo istiu statistiki spisi onog vremena t. zv. piscove knjige. Zbog nedostatka radne snage dolazi znatno opadanje zemljoradnje i nesigurnost ekonomskog poloaja srednjeg i nieg plemstva, kome su seljaci obraivali zemlju, izdravajui ga svojim radom, dok je samo plemstvo vrilo ratnu slubu. Plemstvo ne samo da ne moe vie sluiti vojsku, niti da izvede u polje potrebne vojnike snage (naoruane seljake), nego jedva moe da uopte opstane. Meutim, velika vlastela, u koliko nije unitena, ima, kao i veliki manastiri vlasnici ogromnih imanja, mogunosti da pozove na svoje velike latifundije one seljake, koji nisu pobegli u stepe ili u tuinu, obeavajui im mnogo povoljnije uslove za ivot i rad, nego to behu oni koje seljaci imaju kod manjih i sasvim sitnih gospodara. Tako poinje borba, ali ne samo ekonomska, nego prava, oruana borba, zbog poseda ljudi. Veliki posednici vuku seljaka bilo milom bilo silom na svoja imanja; s jeseni, naroito oko jesenskog urev-dana (to je starinski rok, kad su seljaci menjali gospodara), po velikoruskim selima su na dnevnom redu otri sukobi i formalne bitke. Ova borba to je druga vidna crta opte krize, pored ili kao posledica onog begstva naroda. Trea vidna crta to 28

je politika borba izmeu carske vlasti i kneevsko-boljarskog stalea. U toj se borbi srednje i nie plemstvo sve vie istie na strani carevoj, uzimajui ulogu sasvim nalik na onu, koju su imali srednji stalei u zapadnoj i srednjoj Evropi za vreme borbe kraljeva i njihovih vasala. Kad tome svemu dodamo izvesne nemire u sredini gradskog stanovnitva, bar prestonikog, i njegovu, stranaku pocepanost, dobiemo vrlo tmurnu sliku moskovske drave. Krimski han stalno sprema upade, pa ih izvodi u veem ili u manjem stilu. Poljsko-litvanska drava rovari na zapadnim i jugozapadnim granicama, gde se skupljaju mase ruskih begunaca, koje su u begstvo naterali ne samo socijalna beda nego i politiki motivi, a donekle ak i e za pljakakim ivotom, i gde se, prema tome, stalno stvaraju bande opasnih razbojnika i nezadovoljnika, esto pomaganih, a uvek toleriranih od poljsko-litvanskih vlasti. vedska nije nikako prijatelj Moskve. Najzad, papski dvor i moni isusovaki red spremaju u tiini veliku politiku akciju protiv izmatike Moskve, poto nije uspela njihova prvobitna namera, da se Rusija izmiri sa jedinospasavajuom rimskom crkvom. Ba u vreme o kom govorimo polo je za rukom Rimu, da putem Unije uvrsti svoj poloaj u Ukrajini, Beloj Rusiji i Galiciji. A u to mutno vreme na prestolu moskovskom nalazi se jedan mladi, beskrajno poboan, naivan, umno potpuno nerazvijen i sasvim lien volje, drugi sin Ivana Groznoga Todor, koji je nasledio tog izvanredno talentovanog ali nesumnjivo nenormalnog cara. iveo je jo, do due, mlai sin Ivana Groznog mali Dimitrije, o kom su govorili da jako lii na oca, ali taj Dimitrije, udeoni knez ugliki (na severu od Volge u jaroslavskoj pokrajini), pokazivao je oigledne znakove degeneracije, jer je patio od epilepsije, a sem toga od mnogih nije smatran kao zakonito dete, jer je bio roen od pete venane, a od sedme redovne ene Ivana Groznog. U takvim prilikama bilo je jasno da jedino moe vladati careva okolina, te se postavljalo pitanje, kako da se ta okolina sastavi. Ivan Grozni je, istina, bar prema prianju nekih savremenika, naimenovao neku vrstu namesnikog direktorija sa pet lica, i to: ujaka Todorova Nikitu Romanova, kneza Ivana ujskog, koji se proslavio pri odbrani Pskova od Batorija, kneza Mstislavskog, boljara veoma znatnog porekla ali malog uma, Borisa Godunova, plemia, uraka Todorova, koji je bio oenjen njegovom sestrom, i Bogdana Bjeljskog, ljubimca Ivanova. Godunov i Bjeljski bili su ljudi iz Oprinjine. Dva kneza predstavljala su najvie veleposedniko plemstvo boljarski stale, dok je Romanov bio predstavnik boljara bez kneevske titule, a uz to je bio mladom caru najblii srodnik. Namesnitvo se vrlo brzo raspalo; ne zna se tano iz kojih sve razloga. Zabeleeni su i neredi, uz uee moskovskog graanstva. Romanov je umro, Bjeljskog su proterali, Mstislavskog su nasilno zakaluerili, dok su Ivana ujskog sa celim njegovim rodom oterali u daleko progonstvo, gde je veina ujskih poginula. Od te katastrofe spasao se jedino knez Vasilije ujski, budui car, koji je ostao uz Borisa Godunova. Tako je Godunov ostao sam kao neogranieni gospodar Rusije uz umno nesposobnog cara (1587.). Miljenik Ivana Groznoga, ovek usko vezan sa Oprinjinom, jer se oenio erkom najstranijeg oprinjika Maljute Skuratova, svirepog delata, ubice mitropolita Filipa, on je lino uspeo da ne uzme neposrednog uea u zloinima oprinog reima; na dvoru je uspeo da sebi osigura poloaj jo i kao roak careviev; pa je izvanredno dobro prouio optu situaciju, ljude i prilike. On je bio roeni politiar velikog stila. U unutranjoj politici bio je omiljen kod srednjeg stalea, prijatelj i zastupnik interesa obinog plemstva i graana, zatitnik svetenstva, ali, u isto vreme, i veliki potovalac svetovne prosvete. elei da crkveni poloaj Moskve uvrsti, on je 1589. moskovskog mitropolita uzdigao na stepen avtokefalnog patrijarha. Sem toga Boris bee zatonik to tenjih ekonomskih veza sa Evropom. Pristaa mira, on je dobro razumevao meunarodnu situaciju Moskve, koja je zaista traila sreenu miroljubivu politiku. Veoma lep, stasit, impozantna pojava, sa otmenim, sasvim vladalakim, manirima, sa lepim glasom, Boris je bio kao stvoren za najvaniju ulogu u dravi. Od godine 1587. do poetka god. 1598. on je upravljao moskovskom Rusijom. Za to je vreme zemlja uivala mir, i unutranji i spoljanji, prekinut samo jednom velikom navalom Tatara god. 1591. Ali, to je bilo zatije pred buru. Jedna tragina i krvava epizoda iz tog vremena izgleda da nije onda, kada se desila, izazvala preveliku uzbunu. 15. maja 1591. u svome gradu Ugliu, ak u svom vlastitom vrtu, poginuo je 29

carevi Dimptrije. Nali su ga sa preseenim grkljanom. Narod se odmah pobunio, poubijao je vie ljudi, a meu njima i jednog agenta moskovske vlade. Izaslata je odmah na lice mesta istrana komisija, sa knezom Vasilijem ujskim. Ona je nala da se Dimitrije sam ubio, igrajui se sa noem i dobivi napad epilepsije za vreme igre. Graani su bili osueni na teke kazne za ubistvo nevinih ljudi i ak je zvono sa gradskog zvonika otilo u Sibir! Ali za vreme Velike Bune, koja je izbila desetak godina docnije, nikle su dve legende o ovom traginom i nejasnom dogaaju: prema jednoj, Boris je naredio ubistvo eventualnog kandidata za ruski presto, jer je bilo jasno da Todor nee imati dece, koja e iveti, i da e Boris moda i samu glavu, ali svakako poloaj izgubiti, ako Dimitrije postane car. Prema drugoj legendi, Dimitrija je spasla od ruku ubica njegova okolina, a mesto njega bio je ubijen sin mesnog popa. Tako imamo tri objanjenja za jedno isto delo. Oko ove tajne ve su savremenici lomili koplja, pa su to nastavili posle i istoriari tako, da ni dan dananji nema opte primljenog reenja ove zagonetke. Jedino je bio jasan rezultat: nakon smrti Todorove presto e ostati bez zakonitog naslednika. 7. februara 1598. Todor je mirno umro sa blaenim osmehom na ustima, kao to je i iveo. Prialo se, da su aneli doli po njegovu svetu duu i da je on s njima govorio. Na pitanje o nasleu prestola Todor je odgovarao neodreeno, pozivajui se na boju volju. im je Todor umro, njegova udovica Irina zakaluerila se kao velika inokinja Aleksandra, te se povukla u manastir. Zemlja se ipak zaklela njoj na vernost. Uz nju je otiao u manastir, ali ne kao kaluer, nego kao gost-zatvorenik njen brat Boris. Uprava je prela u ruke patrijarha, Borisova prijatelja, Jova, i boljarskog saveta Dume. Privremena vlada sazvala je zemaljski sabor. Zadatak sabora bio je vrlo vaan: trebalo je izabrati cara! Moskva, koja je bila batina Kaljitina doma, oseala se vrlo udno u ovoj novoj, toliko neobinoj situaciji. Bilo je vie kandidata, iz kneevskog reda potomaka legendarnog Rurika i istoriskih Vladimira Svetog i Aleksandra Nevskog, i potomaka litvanskog velikog kneza Gedimina. Kandidata bez kneevske titule bila su dva: Todor-Nikiti Romanov, brat od ujaka poiveg cara i glava neobino popularne porodice Romanova, sam ovek neobine lepote, plemenitog i jakog karaktera i velike pameti; i uz njega urak carski i doskoranji namesnik Boris Todorovi Godunov. Ne samo simpatije, koje je prema njemu imao patrijarh, ne samo njegovo potajno rovarenje uz rasipanje novca meu birae lanove sabora i meu prestoniki puk, koji je, prirodno, uticao na saborsku veinu, nego i socijalni program Bo-risov i popularnost, koju je uivao kod srednjih stalea, koji su sainjavali saborsku veinu, doveli su Borisa na presto moskovski i sve Rusije. Njegov je uspeh olakalo suparnitvo izmeu drugih velikaa, koji nisu imali iza sebe neke jae stranke sa odreenim socijalno-politikim programom, nego samo line koterije. Tako je Boris na koncu konca bio jednoglasno izabran i nakon tobonjeg dugog odricanja i ponovnih molbi sabora i gomile i pretnje patrijarha da e na njega baciti prokletstvo, ako se i dalje bude opirao, Boris je primio carski venac, te se nekoliko meseci docnije krunisao sa velikom raskoi i sjajem. Boljarski stale drao se veoma rezervisano prema Borisu, i ve su se onda sigurno kovale zavere, koje su uskoro urodile plodom, veoma opasnim po Borisa. Iako izabran od cele zemlje, Boris, taj, prema reima jednoga savremenika, rabo-car t. j. car iz robova, nije se oseao siguran na prestolu. Sam tekst zakletve, koju je propisao zemlji, svedoio je o nesigurnosti i nekoj planji nosioca vrhovne vlasti. Ali su prve godine njegove vladavine prole u potpunom miru, te su bile nastavak prethodnog carovanja, kada je Boris bio samo namesnik. Nakon nekoliko mirnih godina nastale su meu boljarima neke zavere, ne zna se pozitivno da li prave ili fiktivne i u koliko udeene od tajne policije. Iza toga su doli progoni najuglednijih boljara sa Romanovima na elu, iji je ef Todor bio nasilno zakalueren (Filaret). Uz to su se javile i neke tamne intrige, a sa poljske strane irile su se neke udne vesti. Najzad dola je strana glad. koja je svet bacila u oajanje i ak ga dovela do ljudoderstva. Zbog gladi mase robova behu od gospodara isterane iz kua. Te mase su stvarale itave ete razbojnika, ak u blizini same Moskve, dok je drugi njihov deo beao preko granice, u Ukrajinu, koja je bila sva u vrenju i samo ekala znak za upad. Taj dugo oekivani znak dala je jedna linost tamnog i nepoznatog porekla, koja je silno delovala na savremenike. 30

Pojavio se bee neki mladi, koji se prvo tajno, malobrojnim intimnim prijateljima, a onda sasvim javno predstavljao kao carevi Dimitrije, koji se tobo udom spasao od ubica. Njega su priznali i pomogli mnogi poljski velikai, papski dvor i masa ruskih politikih begunaca, arena jedna gomila, u kojoj su se lanovi uglednih kneevskih porodica mogli nai pored odbeglog boljarskog roba ili uz kozaka, t. j. slobodnog oveka vojnika bez odreenog graanskog zanimanja i staleke pripadnosti. Sa rezervom i vrlo oprezno pomagao je novog Dimitrija i Sigismund III Vaza, poljski kralj. Dok je bio iv Boris, Dimitrije i njegovo areno drutvo nisu mogli postii trajna uspeha ni napredovati prema Moskvi. Boris je, da umiri svet, predloio da se poginuli carevi Dimitrije proglasi za svetog muenika, i naredio je, da se njegove moti prenesu iz Uglia u Moskvu. Kad je Boris umro, iako se Moskva zaklela na vernost njegovoj udovici i sinu Todoru, njegova porodica nije mogla da se odri na vlasti. Glavna vojska Borisova naslednika prela je na stranu pretendenta; na to je Borisova porodica zbaena s prestola i internirana u njihovoj boljarskoj kui, a najzad je na grozan nain bio ubijen nesreni car Todor i njegova majka, dok je carevna Ksenija ostavljena za utehu lanom Dimitriju. Novi Dimitrije je sveano uao u Moskvu, oduevljeno pozdravljen od cele zemlje, bar javno, a ak i od carice Marije, udove Ivana Groznog, kao sin njen i Ivanov. Vetina i sigurnost, s kojima je Dimitrije istupao, imponovale su ne samo savremenicima, nego i istoriarima, tako da ima istoriara, i Rusa i stranaca, koji jo i danas veruju, da je Samozvanac zaista bio pravi Dimitrije. Dananja veina istoriara slona je u tome, da Dimitrije nije bio samo varalica nego i prevaren, t. j. da je on bio ubeen u svoje carsko ime i poreklo, i da je pripremljen za svoju ulogu veoma verovatno u krugovima moskovskih boljara. Potpuno je dokazano da je bio ovek moskovskog vaspitanja iako je, donekle, imao pored toga i neto evropskog obrazovanja; da je bio ovek sa lepim dravnikim i vojnikim sposobnostima, da je bio dobar govornik i u glavnom veoma privlana pojava; ali ko je on bio po svome poreklu, to se jo uvek ne zna pouzdano. Ono, to je uinilo najvei utisak i na savremenike i na potomstvo, pa i na istoriare, to je ponaanje Dimitrijevo u aferi Vasilija ujskog. Ovaj spletka, koji je prvo tvrdio da se Dimitrije sam ubio, onda da je bio ubijen i da ga treba proglasiti za muenika, zatim, da nije bio ubijen nego da je spaen i da je pretendent doista pravi Dimitrije, poeo je na kraju iriti glasove, kako je Boris naredio da se ubije carevi i kako je ta naredba bila izvrena, i kako je novi car samozvanac. Dimitrije je stavio ujskog pod istragu, predao ga sudu zemaljskog sabora i, pomilovao ga, kad ga je sabor osudio na smrt, pa mu je vratio i imanje, i ast, i poloaj i doveo ga u svoju najbliu okolinu. Ovaj plemeniti, ali bezumni i lakomisleni postupak stao je Dimitrija glave, jer je ujski odmah poeo da ponovo sprema zavere. Iako je popularnost Dimitrijeva poela neto da opada zbog njegova slobodoumlja i nepanje prema izvesnim obiajima i praznovericama predaka, naroito zbog oholog ponaanja njegove verenice carice, poljske plemkinje, koja je zajedno sa ocem i velikom poljskom pratnjom na svakom koraku vreala verske oseaje i nacionalni ponos Moskovljana, ipak je Dimitrije bio jo dovoljno jak da osujeti otvorenu bunu. Ali, pred zoru, 17. maja 1606., ujski i njegove pristae pobunie narod veu, da caru preti opasnost od Poljaka, te, dok je narod udarao na Poljake, opijene vinom svadbene gozbe (car se tek pre desetak dana venao), zaverenici se uputie dvorcu, gde su ve ranije uspeli da nameste kao straare svoje pouzdane ljude. Dimitrije se naao gotovo usamljen pred zaverenicima, i poginuo je zajedno sa svojim doglavnikom Basmanovim, koji je pre godinu dana preao sa celom carskom vojskom na njegovu stranu. Ubijenog Dimitrija izmrcvarili su tako grozno, da mu se lice nije moglo raspoznati. Odmah se stvorila nova legenda, kako mu je i ovog puta uspelo da se bojom milou spase iz ruku ubica. Dva dana kasnije voa zavere Vasilije ujski bio je od svojih pristaa izvikan za cara. Stupajui na presto on je objavio, da je Dimitrije bio samozvanac, jeretik, i da je pravog carevia ubio Godunov u Ugliu, a da je blagovjerni gospodar car i veliki knez Vasilije Ivanovi blagoizvoleo stupiti na presto po molbi sviju stalea moskovske drave, po naslednom pravu, kao najstariji 31

potomak Aleksandra Nevskog. U sabornoj crkvi car Vasilije se zakleo, da nee bez svojih boljara osuivati na smrt i gubitak imanja svoje podanike, da nee sluati lane dostave i da nee kanjavati zajedno sa krivcima i njihove nedune roake. Meutim je telo ubijenog lanog Dimitrija lealo izmrcvareno, izvrgnuto ruglu, pa je onda spaljeno, a njegov pepeo je odnelo topovsko zrno u pravcu odakle je Dimitrije doao. Dolaskom Vasilija ujskog za cara nije bila reena politika kriza moskovske Rusije. Vladavina ujskog i po svom postanku i po poreklu samog cara i po sastavu njegove okoline bee oigledna reakcija boljarskog stalea. Neki podaci kazuju, da je ujski imao s poetka tenju da se osloni na neto iru socijalnu bazu, ali mu to nije polo za rukom. Vrlo su brzo izbili jaki pokreti, upereni protiv njegove vladavine. Ovi su pokreti imali izrazito socijalno obeleje, poto su u njima sudelovali svi stalei moskovskog drutva, naroito, kozaci, seljatvo i robovi. U ovu borbu su se posle umeali tuinci, tako da je moskovska drava dola na rub propasti. Ljudi su se kolebali tamo-amo, kao ovce koje nemaju pastira, kae jedan savremenik, knez Katirev-Rostovski; dok drugi odlini pisac i vieni uesnik dogaaja, kaluer Trojickog Manastira, Avramije Paljicin, govori kako je ruska zemlja sva pala u bezumno stanje. U borbi nisu nita i nikoga tedeli Isti Paljicin pria kako u crkvama zatvarahu konje, a pse hranie na oltarima... a putirima svete tajne sluahu se za pijanenje... Sami dogaaji ovog dela Velike Bune razvijali su se sledeim redom: prvo je izbila isto socijalna buna Bolotnjikova, jednog odbeglog velikakog roba, koji je proao kroz sito i reeto, robovao po turskim galijama i proputovao veliki deo Evrope. Pokret Balotnjikova, formalno vezan sa imenom cara Dimitrija, koji se toboe spasao od zloinaca i boljara, predstavljao je otvorenu pobunu siromaha, robova i kmetova-seljaka protiv gospode i bogataa. Proglasi Bolotnjikova bili su veoma karakteristini u tom pogledu. U njima se svet pozivao na ubistva i pljaku. Buntovnici, vele izvetaji vladinih agenata, nareuju boljarskim robovima da ubijaju njihove boljare, pa im obeavaju boljarske ene, batine i spahiluke; protuvama i lopovima bez imena nareuju da ubijaju bogate trgovce i uopte trgovaki stale i da pljakaju njihovu imovinu i pozivaju ih, te zloince, k sebi i hoe da im dadu i boljarsko zvanje i vojvodsko. Odziv na ove proglase bio je izvanredno velik; skupili su se, veli savremenik, boljarski ljudi (t. j. roblje i druga eljad) i seljaci, njima se pridruie graani sa Ukrajine, i strelci (t.j. vojnici stalnog kadra, koji su se u mirno vreme bavili gradskim zanatima i sitnom trgovinom), i kozaci, te poee po gradovima hapsiti naelnike i bacati ih u tamnice i razoravati imanja i domove svoje gospode i pleniti njihovu imovinu. Taj pokret bio je jedno vreme podupiran od itavog plemstva june Velikorusije sa vatrenim politiarima-voama srednjeg plemstva braom Ljapunovima na elu. Ovo je veoma zanimljiv prilog karakteristici ondanje potpune pometnje u pojmovima sviju drutvenih stalea. Ali su se uskoro saveznici razili, pa se plemiska vojska Ljapunova pridruila caru Vasiliju. Socijalno-revolucionarni pokret Bolotnjikova bio je posle toga u krvi uguen. Po naredbi cara Vasilija, pria jedan od ondanjih svedoka, Tatari i eremisi (divlja plemena sa Volge) zaratie na ljude ukrajinskih i sjeverskih gradova i srezova, te ih robljahu i imetak im pljakahu, to su toboe izdali moskovsku dravu i ubijali ljude cara Vasilija. Odmah po tom javio se drugi lani Dimitrije. Taj ovek, tamnog porekla, bio je, za razliku od prvog samozvanca, jedna obina varalica. Njemu je Moskva dala ime vora, t. j. lopova ili zloinca. Ali je Vor ipak postigao velike uspehe. Veliki broj pokrajina i gradova potpao je pod njegovu vlast. On je stvorio svoju prestonicu kraj Moskve, u selu Tuinu, Njegove pristae, takozvani Tuinci, behu arena gomila: tu su se viale u velikom broju strane avanturiste poglavito Poljaci, pa kozaci, odbegli robovi i pobunjeni kmetovi; a u isto vreme, pored njih, i vladike, igumani, svetenstvo, trgovci, plemii, pa ak i boljari. Tuinski tabor imao je pretenziju da bude prava carska prestonica, sve dotle, dok im nije jo polo za rukom da osvoje Moskvu, gde se drhtei jo drao car Vasilije. U Tuinu bee imenovan ak i patrijarh sve Rusije, vladika Filaret, bivi boljar Todor Romanov, od vremena prvog samozvanca mitropolit rostovski. Susedstvo dve prestonice delovalo je porazno na ondanji politiki moral; stvorio se tip takozvanog pereljota, oveka, koji je ruavao kod cara Vasilija a veeravao kod cara Dimitrija, te je i na jednoj i na 32

drugoj strani traio obilatu nagradu samo zato to je pripoznao istinitog gospodara. Najzanimljivija epizoda graanskog rata onog doba bila je esnaestomesena opsada Trojickog Manastira od strane Tuinaca i Poljaka, u kojoj su posada i kalueri pokazali mnogo junatva i o kojoj su se priale itave legende. Meutim su stranci, veani i Poljaci, poeli posredovati u moskovskim poslovima, videi da je Moskva lak plen za preduzimljive susede. vedsku intervenciju traila je vlada cara Vasilija. Na elu zajednikog vedsko-ruskog odreda nalazio se neak carev, knez Mihajlo ujski-Skopin, ondanja nada moskovske Rusije, mlad ovek, sjajno obdaren vojnikim i politikim sposobnostima. Poljski kralj Sigismund III Vaza naao se pobuen da zbog tog vedskog posredovanja i sam ustane protiv Rusije. Krenuvi u rat on je naredio Poljacima da napuste Vora i da stupe pod kraljevske zastave. Ali veliki deo Poljaka i ruskih Tuinaca ostao je ipak uz Vora, dok je drugi deo ruskih Tuinaca otiao u logor Sigismundov, pa mu ponudio da izabere njegova sina Vladislava za ruskog cara. 4. februara 1610. godine zakljuen je prvi ugovor izmeu ruskih pristaa Vladislavljevih i kralja Sigismunda. Skopin je za to vreme istio zemlju od neprijatelja i usled, toga se poloaj cara Vasilija oigledno popravljao. Ali na jednom ruku kod carskog brata Skopinu je pozlilo; za vrlo kratko vreme njega nije bilo vie u ivotu; umro je verovatno od tifusa. Javno mnenje optuivalo je meutim enu careva brata, da je ona otrovala Skopina, eventualnog naslednika prestola i suparnika njenog mua. Kada je taj carev brat, i zbog svoje nesposobnosti i zbog neplaanja plate vojnicima-strancima, izgubio bitku sa Poljacima (kod sela Kluina, na putu SmoljenskMoskva), u Moskvi se digla buna; cara Vasilija su zbacili s prestola i nasilno zakaluerili. Iz straha pred Vorom, Moskva se zaklela na vernost poljskom kraljeviu caru Vladislavu igimontoviu, te je privremena vlada, sastavljena od sedam boljara, predala Moskvu u ruke poljskom vojnom odredu. Voa poljske vojske, olkjevski, veto je spremio teren za kraljevia Vladislava. On nije samo zaposeo Kremlj, uzevi pod nadzor i patrijarha i boljare namesnike, nego je cara Vasilija i njegovu brau poveo sa sobom u Poljsku, kao zarobljenike, a najuglednije ljude u Moskvi uputio je Sigismundu pod Smoljensk kao veliko poslanstvo, da mole Vladislava da izvoli primiti carski venac i prei u pravoslavlje. Bio je tom prilikom izraen i ugovor, nalik na onaj od 4. februara, o pogodbama, pod kojima Vladislav treba da vlada moskovskom dravom. I u jednom i u drugom ugovoru glavne su misli ove: carska vlast dobija karakter ograniene vlasti; staleima se obezbeuje izvestan minimum prava, nalik na ona, koja su bila uneta, u svoje doba, u Veliku povelju o slobodama engleskog naroda (1215.) ili u Zlatnu bulu kralja Andrije (1222.). Svu vlast car vri zajedno sa Boljarskom Dumom, zakonodavstvo izdaje uz saradnju Saveta cele zemlje, t. j. Zemaljskog Sabora. Veliku su brigu imali sastavljai ugovora o tom, da se sauvaju neokrnjeni stari obiaji zemlje, naroito njeno pravoslavlje. U novom ugovoru izostavljena je zanimljiva taka iz prvog, u kojoj car obeava, da e unapreivati one manje ljude, koji to budu zasluili i da e svima dopustiti putovanje u inostranstvo radi kolovanja. Kralju Sigismundu i njegovoj okolini nije bilo mnogo stalo do toga, da dovedu na moskovski presto Vladislava. Oni su radili na tom da sam Sigismund postane car moskovski, kao to je ve bio kralj poljski i veliki knez litvanski, i da se onda stvori na istoku Evrope jedna ogromna drava pod njegovom vlau. U tom je smislu injen pritisak na veliko poslanstvo, od koga su traili jo i to, da naredi Smoljensku da se preda Sigismundu. Na kraju krajeva Smoljensk je bio primoran na kapitulaciju, dok se poslanstvo pocepalo: jedni su uinili po volji Sigismundu, a oni koji su ostali uporni bili su jednostavno internirani u Poljskoj. U Rusiji je, meutim, i dalje plamtio graanski rat. ete Poljaka, kozaka i pobunjenih kmetova i robova pustoile su zemlju; naroito su tom prilikom stradale spahije i bogato graanstvo. Svaka trgovina i svaki saobraaj po rekama bio je obustavljen. Zajednika socijalna opasnost revolucionarnog prevrata pobudila je srednje stalee da trae nekakav kompromis; a oigledna opasnost za sam opstanak samostalne drave i crkve takoe je delovala na njihovo zbliavanje i davala zapoe-toj borbi nacionalno-verski karakter. Moskva, posednuta od jakih odreda poljskih 33

vojnika, nije mogla da stane na elo pokreta, ali je u njoj ipak dolo do okraja sa Poljacima i do otvorene bune. Zbog toga su, 17, marta 1611., Poljaci veim delom zapalili rusku prestonicu. Ali to nije smirilo pokret. Patrijarh, kao voa naroda, upuivao je proglase na narod, u kojima ga je pozivao da istraje u borbi. Drugi slini proglasi upuivani su iz Troickog Manastira i iz mnogih gradova, u kojima se sad pojavio obiaj da se uzajamno dopisuju, da saoptavaju jedni drugima vesti i predlau mere za zajedniku odbranu od neprijatelja. To ima uspeha. U junu 1611. god. pod Moskvom se javlja ogromna nacionalna ruska vojska, sastavljena i od mobilisanih spahija i od gradskih odreda i od kozaka, na elu sa tuinskim boljarima knezom Trubeckim i atamanom Zaruckim (Tuinski car bio je u decembru 1610. god. ubijen). 30. juna 1611. godine sastao se u logoru kraj Moskve zemaljski sabor, koji je izabrao triumvirat za upravljanje zemljom. U nj su ule spomenute voe kozaka i voa plemstva Prokop Ljapunov. Po detaljnim odlukama Sabora uprava zemlje bee ureena po starinskim propisima; obnovljene su sredinje dravne ustanove, koje su odgovarale ministarstvima finansija, vojske, policije i pravde jedne moderne drave. Donete su vane odluke protiv kmetova i robova, kojima je nareeno da se vrate svojim gospodarima, kozacima je oduzeto pravo, da dodeljivanjem spahiluka ulaze u red spahija. Ova poslednja odluka bila je sudbonosna po ceo pokret: kozaci su pozvali na razgovor vou plemstva, Ljapunova, pa su ga muki ubili. Veina plemstva i gradskih odreda odmah napusti logor. Tako je propao prvi pokuaj jedne nacionalne akcije. Ali nisu ieznuli socijalni, nacionalni i verski motivi za njegovu obnovu. I zbilja, uskoro je stvoreno drugo sredite rada za spasavanje zemlje. Bogati trgovaki grad Ninji Novgorod sa svojim uglednim graaninom Kosmom Miljinim stao je na elo pokreta. Njemu se pridruie mnogi drugi gradovi, pa i seosko stanovnitvo, bogati i slobodni seljaci severne Rusije. Bogati ljudi pozajmljivali su dravi velike novane svote, a na nie gradske stalee udarie nove namete i poreze. Gradska buroazija uspela je tim sredstvima da prikupi toliko novca, da je mogla podii i izdravati itave odrede spahiske konjice i gradsko-seljake peadije. Za vou ove vojske bi izabran knez Dimitrije Poarski, vojskovoa drugog reda, ali ovek poten i hrabar. Polako i veoma oprezno, borei se sa izvanredno velikim tekoama, niegorodska vojska osvojila je sever i istok moskovske drave; stvorila je pogodnu bazu i prestonicu u Jaroslavu na Volgi, i onda je razbila konano Poljake pod Moskvom, uz saradnju jednog dela kozaka sa Trubeckim na elu. Nakon junake odbrane i stranih muka od gladi, predala je najposle poljska odbrana Kremlj ruskoj vojsci. Nominelna sveruska boljarska vlada, koja je bila u opsadi zajedno sa Poljacima, likvidirana je, a njeni lanovi su bili poslati na svoje batine. Na sazvani zemaljski sabor dolo je veliko mnotvo poslanika svetenstva, plemstva, graanstva i slobodnih seljaka; bili su zastupljeni i kozaci, koji su opet jako digli glavu, naroito posle razilaska velikog dela spahiske vojske. Nakon dugog veanja i mnogih spletaka donete su ove odluke: 1) da se ne bira nikakav stranac za cara; 2) da se ne bira sin drugog lanog Dimitrija; 3) da se bira neki lan velikih domaih porodica. Najzad bi jednoglasno izabran za cara Mihajlo Romanov, esnaestogodinji sin mitropolita Filareta. Velika popularnost porodice Romanova, kao i samog Filareta; njihove dobre veze sa kozacima kao i sa drugim staleima; najposle osobine samog kandidata, koji se smatrao veoma mirnim i prema tome pogodnim za ostatke boljarskog stalea, doveli su do izbora Mihajlova. Mnogo je ovome uspehu Romanova doprinela i njihova veza sa starom dinastijom. Rusija je tako ponovo dobila cara, priznata od velike veine zemlje. Ona je tako, u asu velike opasnosti, sauvala svoju dravnu samostalnost.

34

GLAVA XI. Zapadna i jugozapadna Rusija od XIV-XVII stolea Dok Galicija pod Kazimirom Velikim postaje sastavni deo Poljske, Volinija, Podolija, kijevski kraj, Podljaje i Crna Rusija ostaju kao zemlje, zbog kojih se sukobljavaju Poljska i Litvanska. Govorilo se, da je jugozapadna Rusija bila potpuno opustoena tatarskom invazijom, da je ostala gotovo prazna i da je tek za vreme litavsko-ruske drave ponovo naseljena novim stanovnitvom sa Karpata. Ali to je shvatanje naputeno. Nesumnjivo je, da je bilo mnogo migracija stanovnitva, da se jedan deo njegov zaista, i to u veem razmaku vremena, odselio na severoistok i da je neto karpatskih ljudi dolo u basen Dnjepra. Ali svakako zemlja nije bila toliko prazna koliko se to ranije smatralo. Pa i sam Kijev, koji je strano od Tatara nastradao, dosta se brzo i znatno oporavio i postao je opet vano trgovako sredite. Ali i Kijev, i drugi gradovi, i kneevine, kao i cela jugozapadna Rusija, izgubili su svoj preanji znaaj. Od znaaja je vladavina u litavsko-ruskoj dravi kneza Jagajla (1382.). On je bio pozvan od poljskih velikaa da bude mu njihove kraljice Jadvige, 1386. Jagajlo je preao iz pravoslavlja u katolianstvo, venao se sa Jadvigom i postao poljski kralj. Tako je dolo do prve unije litavske drave sa Poljskom. Istina je, da je Litva, za vreme od 1390. do 1501. godine, imala nekoliko velikih knezova i u toku vie desetina godina bila gotovo odvojena od Poljske, kao to je i u XVI veku, sve do Ljubljinske Unije sauvala svoju dravnu samostalnost. Prirodno je ipak, da se, posle tih veza sa Poljskom, iri katolianstvo, i mnogi poljski obiaji i zakoni. Kao to su ranije ugledne litavske porodice postajale ruske, tako su sada mnoge vane ruske porodice, isto kao i litavske, prelazile Poljacima. Zbog graninih malih kneevina, a naroito zbog Smoljenska (koji je od 1395. godine sastavni deo litavsko-ruske drave) izbijale su esto borbe izmeu litavsko-ruske i moskovske drave. Zajednica sa Poljskom mnogo je olakala poloaj litavsko-ruske drave prema Nemcima. Od 1466. opaki i opasni Nemaki Red je postao poljski vazal. U unutranjim odnosima litavsko-ruske drave opaa se ve u XIV stoleu jako razvijanje feudalizma. Seljaki stale, koji je u starim litavskim kneevinama, kao donekle i u ruskim, bio slobodan, potpada pod kmetovsku zavisnost i potpuno gubi svoju slobodu u korist vlastele. Gradski ivot ne razvija se jako, ali gradovi ipak uivaju samoupravu, najvie po statutima pozajmljenim iz Nemake. Crkveni ivot litavsko-ruske drave je dosta bujan. Vodi se borba izmeu Istone i Zapadne Crkve, a sredinom XV veka uinjeni su pokuaji stvaranja unije, posle Florentinskog Sabora i progona iz Moskve mitropolita unijata Isidora. Reformacija u Evropi imala je odjeka i u litavskoruskoj dravi, naroito u njenom litavskom delu, a za suzbijanje reformacije javljaju se mnogobrojni Isusovci. Godine 1569. na zemaljskom saboru Poljske i velike kneevine Litavske u Ljubljinu zakljuena je Unija. Posle smrti poslednjeg Jagelonca Sigismunda Avgusta obe drave treba da biraju zajednikog kralja. Obe drave imaju zajedniki zakon o podanstvu sa preimustvima u korist katolika, zajedniku diplomatiju, ujedinjeni gornji dom, takozvani Senat ili Radu, ujedinjenu vojsku, zajedniki novac i najzad zajedniki zemaljski sabor za reavanje vanijih poslova, koji se tiu obeju drava. Livonija, koja je onda vodila rat sa Moskvom, objavljena je kao svojina obeju zemalja, dok su Podolija, Volinija i kijevski kraj neposredno potinjeni Poljskoj. Iako je litavskoruska drava sauvala svoje autonomno zakonodavstvo, takozvani Litavski statut, ipak je ve onda bilo jasno, da e Poljaci postati gospodari i da e savezna drava biti u stvari Poljska. Zato su se litavski poslanici itavih devet meseci odupirali aktu Unije. Odmah iza Ljubljinske Unije otpoeo je politiki i knjievni rad i za pripremanje crkvene unije. Izmeu drugih sredstava upotrebljeni su i progoni pravoslavnih da se nateraju na prelaz u katolianstvo. U ovo doba, i tokom prve polovine XVII stolea, veliki broj ruskih porodica napustio je rusku narodnost i pretopio se u Poljake. Borbu za pravoslavlje preduzimale su neke velikake 35

porodice, a od velikaa naroito knez Konstantin Ostroki, koji se proslavio kao veliki mecena i osniva ruske tamparije, i politiki emigrant iz Moskve, knez Andrija Kurpski, koji je dobio od poljskog kralja koveljsku kneevinu. Jak pokret crkvenih bratstava po gradovima, na primer u Kijevu, Lavovu, Vilni i drugim mestima, takoe je ozbiljno podravao pravoslavnu crkvu. Ali se u tom krila i neka opasnost, jer je veina vladika zazirala od ovog meanja mirjana u crkvene poslove. Zato se neke vladike dogovore i na elu sa luckim episkopom Kirilom Terleckim zakljue godine 1595. uniju sa papskom stolicom. Priznavi papsko prvenstvo i dogmate katolike crkve, unijati su sauvali crkveno-slovenski jezik u slubi bojoj, priee u dva vida i pravo da se svetenici ene. Godine 1596. sastao se veliki crkveni pravoslavni sabor u Brestu. Odmah je dolo do raskida izmeu lanova sabora, koji su ostali verni pravoslavlju, i onih, koji su, na elu sa episkopatom, primili uniju. Stvorena su dva sabora, koji nisu nali nikakvih dodirnih taaka, nego su se uzajamno obasuli grdnjama i zavrili svoje delovanje uzajamnim prokletstvom. Meutim, kralj i vlada priznali su uniju i pravoslavna crkva je postala nezakonita. Razvila se veoma obilata literarna polemika, a bilo je i vie fizikih sukoba izmeu pristalica dveju crkava. Naroito je znamenita bila pobuna graanstva grada Polocka koje je ubilo i izmrcvarilo polockog unijatskog vladiku Josafata Kuncevia. Papa je na to proglasio Josafata svecem, a poljska vlada je surovo kaznila polocke graane. Najvei uspeh postigla je unija u Galiciji i u Belorusiji. Godine 1620. dolo je do obnove kijevske pravoslavne mitropolije pod mitropolitom Petrom Mogilom, koji je osnovao visoku teoloku kolu, obnovio eparhije i ustanovio mnogobrojne parohije. Ovaj preporod pravoslavlja u zapadnim i junim ruskim zemljama objanjavao se akcijom kozaka. Ve u XV veku u junim predelima litavsko-ruske drave, koje su stalno pustoili Tatari naroito pak du Dnjepra, javljaju se druine kozaka. Tokom XVI, veka kozatvo se razvija u jednu veoma razgranatu i jaku socijalno-politiku ustanovu. Poreklo njeno, kao i same rei kozak, nije potpuno rasvetljeno. U glavnom, drimo, da su kozaci slobodni ljudi, meovitog stalekog, a donekle i nacionalnog porekla, koji su napustili ureene predele drave, podvrgli se riziku stalne borbe sa Tatarima i Turcima, javljajui se u duploj ulozi pljakaa i zatitnika naroda i domovine. Od kraja XVI stolea kozaci dolaze u sukob sa Poljskom. Slobodno kozatvo veoma je primamljivo za mase seljaka-kmetova, t. j. za zavisne od spahija, i zato predstavlja golemu opasnost za Poljsku i njeno socijalno ureenje, koje poiva na kmetovskoj zavisnosti seljaka. Za vreme kralja Stefana Batorija, naroito godine 1559., poljska vlada preduzela je mere za ograniavanje prava kozake vojske i samog broja kozaka, koji je trebao da bude regulisan naroitim registrom (samo se onaj priznavao kao kozak, koji je unet u spisak); u Batorijevo vreme ve odavno je postajalo znamenito kozako sredite takozvana Zaporoka Si, utvreni logor na ostrvu Hortici na donjem Dnjepru. U taj se logor slobodnih vitezova (licara) primao svaki ovek, koji je izjavljivao da je hrianin i koji je vladao orujem. ene su bile iskljuene iz tog drutva; ono je sebi slobodno biralo voe, takozvane atamane. Pokuaj Batorija da ukine kozake slobode izazvalo je bune kozakih pripadnika. Bune su te bile krvavo uguene. Ali su kozaci bili u vie mahova veoma potrebni Poljskoj, i s toga im je ona, prema potrebama, morala davati iroke povlastice, naroito onda, kad su kozaci pod znamenitim hetmanom Petrom Konaeviem-Sagajdanim, ili protiv cara Mihajla i to pod samu Moskvu. Sagajdani je organizovao autonomno kozatvo. On je ivo radio i na tom, da se obnovi kijevska pravoslavna mitropolija, jer su se kozaci ve iz poetka unije izjasnili protiv nje. Godine 1621. Sagajdani je pomagao Poljake u njihovoj pobedi nad Turcima kod Hoima, gde je i poginuo. Odmah iza toga nastaje borba poljske vlade protiv kozakih sloboda. Uz to se produuju i progonstva pravoslavnih i socijalno ugnjetavanje ukrajinske seljake mase. Poljacima je polo nekoliko puta za rukom da potuku kozake u otvorenoj borbi ili da nameste svoje ljude za hetmane. Ove su borbe trajale sa prekidima od 16251638. godine. Pri kraju ovog doba poelo je iseljavanje pobeenih kozaka u moskovske predele, gde se stvorila takozvana Slobodska Ukrajina. 1638. kozako pravo je sasvim ukinuto. Oni nemaju vie prava da sebi biraju hetmana i pukovnike. Broj kozaka je sveden na 1200, a i ti su imali da budu pod zapovednitvom vladinog komesara. Od 1638. 36

1648. nastaje doba stranog pritiska u Ukrajini: novih poreza i dabina ustanovljeno je onda oko 40. Zbog toga mase ukrajinskog sveta i dalje bee u moskovske predele, a u Ukrajini se razvija vrlo jaka moskovska tendencija. GLAVA XII. Doba prvih Romanova. Izborom Mihajla Romanova za cara sviju Rusa Buna nije bila likvidirana ni spolja ni unutra. Spolja nije prestajao rat sa Poljskom, koja je drala u svojim rukama Smoljensk i druge zapadne pokrajine moskovske drave i iji se kraljevi i dalje smatrao kao moskovski car. U Poljskoj su se nalazili, kao zarobljenici i taoci, moskovski poslanici na elu sa mitropolitom Filaretom, carevim ocem i oznaenim patrijarhom; na okupiranom ruskom podruju, pored toga, postojala je stranka Rusa-pristalica cara Vladislava. Sa druge strane i vedski kraljevi Magnus nije se odrekao svojih pretenzija na moskovski presto, smatrao se pravim gospodarom Velikog Novgoroda, koji je zauzeo zajedno sa itavom pokrajinom. U zemlji je plamteo graanski rat. U Astrahanu se javila vlada cara Ivana Dimitrijevia, sina drugog Dimitrija Lanog, koja bee u dosluhu sa Persijancima. U administraciji vladao je haos: dravna blagajna bila je prazna, Moskva opustoena, Kremlj i carske palae u alosnom stanju. Veoma teak zadatak imao je jadni mladi car Mihajlo. Ali, i to je jedan od paradoksa ruske istorije njegova mladost i slabost nisu ometali tok dravnih poslova. U carevoj se okolini, pored obligatnih dvorskih ulizica i pokvarenjaka, nalo i dravnika, koji su bili sposobni za rad i upravu; a naroito se istakao carev otac kao dravnik prvog reda. Filaret, im se vratio iz Poljske, bee posveen za patrijarha, a zvao se Veliki Gospodar, kao i car, pa je i stvarno vrio dunost regenta. Rusko drutvo, upravo srednji stalei, koji su izvukli dravu iz ponora i iji su predstavnici i dalje ostajali na okupu u zemaljskim saborima, pokazali su veliku ivotnu snagu i dravniki smisao. U tom prvom buenju kritinog duha, prethodnika kasnijih reforama, bee glavni rezultat Bune. Vlada cara Mihajla oistila je zemlju od poljskih eta i domaih hajduka; zakljuila je, razume se nezgodne zbog tekih prilika ali apsolutno potrebne, ugovore sa Poljskom i vedskom; uredila je, koliko toliko, dravne finansije, administraciju i vojsku. Po ugovoru sa vedskom u Stolbovu (1617.) Novgorod je, sa veim delom njegove oblasti, vraen Moskvi, a samo je komadi Baltikog Primorja sa obalama reke Neve izgubljen za Rusiju. Po primirju u Deulinu (1618.) Poljska je zadrala sve osvojene krajeve, a vratila je samo zarobljenike. Vladislav se i dalje nazivao carem moskovskim. Od godine 1632. do godine 1634. Vodio se ponovo rat izmeu Moskve i Poljske, pa je ruska vojska blizu Smoljenska bila primorana na kapitulaciju, ali se Vladislav, posle oeve smrti kao kralj Poljske, pokazao preslab da zauzme Moskvu. Posle tog rata, koji Poljskoj nije doneo nikakve koristi, Vladislav se morao izrino odrei. titule moskovskog cara i priznati Mihajla. Saobraaj sa Zapadom i dolazak stranaca bio je dosta velik za vreme cara Mihajla. Meu strancima nalazili su se i preduzimai, koji su u Rusiji otvorili prve fabrike. Tad je doao i nauenjak Adam Olearije, koji je napisao odlino delo o moskovskoj Rusiji, i najzad danski princ Valdemar, za koga je car hteo da uda svoju erku Irinu, ali je taj pokuaj propao, jer su Rusi od Danca traili da napusti neastivu Luterovu veru. Kada je on to odbio, Rusi su ga internirali i gotovo zlostavljali. Moguno je, da je i ova alosna afera, u kojoj se lepo ogleda psihologija visokog moskovskog drutva, ubrzala ranu smrt cara Mihajla, koji je umro u svojoj 48. godini, mirno i neprimetno, kao to je i iveo. (1645.). Njegova su esnaestogodinjeg sina Aleksija, prema nekim izvetajima obrali, t. j. izabrali za cara. Iz poetka novi car nije mogao da igra neku veu politiku ulogu. Ali je kasnije postao dravnik, do due sasvim naroite vrste, ali, svakako, sa izvesnim idejama, metodom i temperamentom. Jedan savremenik veli, da mu prilikom izbora na carstvo nisu nametali nikakvih obaveza, dok su njegova oca bili formalno ograniili u vlasti. Prvih godina cara Aleksija vladala je kamarila, na ijem elu bee carev vaspita, boljar Boris 37

Morozov, carski urak. Nered, haos i nasilja u administraciji i sudstvu, koje se u pojaanoj meri uveli Morozov i njegovo drutvo, izazvali su u Moskvi otvorenu bunu prilikom koje se govorilo, da se ceo svet koleba. Razume se, da to nije bio pokret samo protiv nevaljalih i nesavesnih inovnika, nego i protiv vladajuih i bogatih uopte. Vlada je morala da poputa i u linim pitanjima i u naelnim. Prelo se odmah na izradu jednog novog zakonika, veoma potrebnog zbog nepotpunosti i zastarelosti carskog Sudebnika i nagomilanosti protivrenih ukaza. Novi zakonik, izraen prema eljama sabora i potpisan od saborskih lanova, objavljen je tampom 1649. kao Saborno Uloenje (1649.). Saborski Zakonik cara Aleksija nije reio teke probleme ruskog ivota: niti su administracija i sudstvo ozbiljno poboljani, niti su vorovi socijalnih nesuglasica razreeni. Ali je moskovska Rusija ipak dobila sistematizovan zakonik, koji je vaio kao osnova pravnog poretka drave sve do sredine XIX stolea. to se tie socijalnih sukoba, Zakonik je produio i pojaao tendenciju, koja je poela da izbija ve za vreme Ivana Groznog, da se produuje rok za traenje odbeglih kmetova sudskim putem; poto je Zakonik taj rok ukinuo, kmetska zavisnost dobija karakter veite veze izmeu seljaka i spahija, iako se jo seljak-kmet nije mogao smatrati kao rob. Neureenost i nepravinost administracije i sudstva, kao i socijalna nepravda i ekonomske nedae, izazvale su i posle Zakonika vie krvavih buna u pokrajinama i u samoj prestonici. Moskovska buna godine 1662., koja je bila uguena sa velikom svirepou, imala je kao neposredni uzrok novanu krizu. Zbog velikih ratova (sa vedskom i Poljskom) vlada je pustila u saobraaj mnogo bakrenog novca, koji je imao prinudni kurs srebrenog. Desilo se ono, to se obino deava prilikom kreditnih operacija takve vrste: iz poetka sve je ilo dobro, pa se bakreni novac lako odravao u vrednosti srebrenog, ali kada je kasnije poelo preveliko kovanje tog novca, razmena njegova bila je obustavljena, uinjene su velike zloupotrebe, i na posletku vlada je prestala da prima bakreni novac za plaanje poreza i taksa, dok je sama vrila sve svoje isplate u bakru. Usled toga nastao je zastoj u poslovima, dola je opta beda i velika skupoa. Vesti o grdnim zloupotrebama jo vie su uzrujale mase, pa je taka izbila pomenuta pobuna. Uguivi je, vlada je uskoro povukla taj kobni bakreni novac. Neraspoloenje masa prema reimu dobilo je nekoliko godina kasnije karakter opte pobune jednog velikog dela carevine. Sav se Jugoistok naao u poaru socijalne revolucije, poznate pod imenom Razinovtine. Stepan Razin je bio pravi kozak, jedan od onih starodrevnih ruskih ljudi koje narodna mata vezuje sa bitnim pojmom kozatva, ljudi kojima obilje njihove snage nije doputalo da trpe i sede kod kue, nego ih je vuklo meu slobodne kozake.) Razin bi polazio s prolea, kao izaslanik kozaki divljim narodima, a na jesen bi ve bio spreman da ide u hadiluk na suprotni kraj sveta, u Solovecki Manastir na Belom Moru, da se pokloni tamonjim svecima i njihovim motima: Mnogo je pobijeno, mnogo opljakano, treba i duu spasavati, kako veli u junakoj pesmi Razinu slian junak, gusar Vasilije Buslajev. Zaista, Stenjka Razin doao je bogat, toliko bogat, da se jedva moe verovati; na njegovim laama svi su konopci svileni, a jedra su im od skupocenih tkanina perziskih, ili takoer od svile satkana... Stepana Timotijevia veliali su kao cara; stajali su pred njim na kolenima, klanjali mu se do zemlje. Na njegovom pobednikom putu prate ga udesa i vizije, kao na primer prilikom opsade Astrahana, gde je cela carska vojska izuzev samo jednog od dvojice zapovednika, sa nekolicinom oficira i vojnika, i stranog efa artiljerije prela na njegovu stranu, skupa sa celokupnim graanstvom te bogate trgovake varoi. Ve prvo znatnije delo ovog voe jasno je obeleilo socijalnu sadrinu njegova pokreta, koja mu je otvarala gradove, predavala u ruke tvrave, carske topove, i ratne brodove, to bee: muenje i ubijanje efova carskog karavana, a putanje na slobodu robova i progonjenih, i organizovanje u bande prognanika i osloboenih robijaa. Oslobaanje kmetova, robova, zatvorenika; pljakanje i ubijanje bogatih i silnih i podela imanja meu sirotinju; upisivanje sviju u kozake; stvaranje demokratskih narodnih vea, ponekad otro istupanje protiv crkve n njenih obreda, i obeavanje da e spaliti sve hartije gore (t. j. kod cara); prekori plemstvu, vlastima, i vladi vernim vojnicima, da su izdajnici, i da ne slue verno caru; sve to privlai ogromne mase njemu. U jednom od Razinovih odreda uzima 38

uea i sam lani carevi Aleksije. Svi se kunu na vernost caru i Razinu. Kozaci i seljaci, varoka sirotinja, robovi, pobegli kalueri, neto iako veoma malo plemia renegata, od ruske drave tlaeni Tatari, i druga divlja i poludivlja plemena, najzad uopte pristae starog verskog zakona, svi su se ti skupili pod Razinovom zastavom. U velikoj vojsci, sakupljenoj protiv Razina, kako saoptava vojvoda u jednom referatu caru nalo se na okupu svega 209 lanova moskovskog prestonikog visokog plemstva, dok 583 lana nisu dola; od srednjeg plemstva prestonikog bio je u vojsci 291, a otsutno 1508, dok nie plemstvo uopte nije ni dolo, bilo iz straha bilo usled akcije Razinovih banda. Ali je ipak dravna organizacija carske Moskve, uz pomo stalnog kadra vojnikog, koji je onda poeo da se stvara, pobedila arene gomile socijalnih revolucionara, a Razin je, nakon neuvenih muka, svrio svoj burni ivot na gubilitu u Moskvi (1671.). Veliki potresi iz doba Velike Bune gotovo su posve zaboravljeni od ruskih masa i mi o njima znamo jedino iz memoara savremenika i iz razliitih dokumenata. Samo Razina lino narod nije zaboravio, uspomena na nj ivela je trajno u narodnom predanju i u pesmi, a njegov program dejstvovao je i u sadanjoj Rusiji nakon njegove smrti. On se od mnogih smatra kao neki prethodnik ruske socijalne revolucije, zato mu je podignut spomenik u njegovoj nekadanjoj prestonici Astrahanu, na uu njegove omiljene reke Volge, kojoj je on prineo na rtvu i svoju divnu ljubavnicu ker perziskoga hana. I crkva nije imala mira za vreme cara Aleksija. Ve je odavna stavljeno bilo na dnevni red pitanje o pravilnom tekstu Svetog Pisma i bogoslubenih knjiga, kao i o pravilnom nainu crkvenog pevanja i vrenja crkvenih i uopte verskih obreda. Zbog tih pitanja dolazilo je vie puta do veoma burnih polemika i otrih sukoba u crkvi. Tako su, na primer, izazvala otru i veliku polemiku pitanja o tome, da li treba prilikom sveane litije obilaziti crkvu prema suncu, ili da li treba za vreme crkvene slube izgovarati re aliluja dva ili tri puta. Sabor od 1551. godine utvrdio je u svome Stoglavu niz varijanata u itanju tekstova i kod crkvene slube, koje su dovele do razlika izmeu ruske i grke crkve. U XVII stoleu ruski strunjaci koji su bili loe spreme jo su vie umnoili ove razlike. Kad je Moskva dola u tenji dodir sa Kijevom, koji nije nikad gubio veza sa grkom crkvom i u kom je od godine 1620. cvetala za ono vreme lepo ureena visoka teoloka kola, nauenjaci, koji su u Moskvu dolazili iz te kole, upozoravali su moskovske crkvene vlasti na nepravilnosti, koje su se potkrale u obrede moskovske crkve. Za moskovske Ruse ovi su junjaci izgledali veoma sumnjivi, kao polulatinci; zvali su ih obljivanci, stoga, to su krteni samo sipanjem vode na njih prilikom krtenja, a ne sputanjem u krstionicu. Ali su Kijevljani bili bolje obrazovani i imali su jau dialektiku spremu. U Moskvu su bili pozvani i Grci, da izvedu potrebne ispravke u crkvenim knjigama i obredima. Na elo celog pokreta reforme stao je patrijarh Nikon. To bee ovek gvozdene volje, ali nasrtljiv i beskrajno astoljubiv. Stasit i lep, sa divnim glasom, on se istakao jo kao svetenik; onda je, posle smrti sve svoje dece, koju je shvatio kao znak boje volje da se zakalueri, otiao u manastir. Kao iguman, a kasnije vladika Nikon je uspeo da postane veoma popularan i potovan, upoznao se intimno sa carem i imao na nj moan upliv. Nena, donekle enska, estetska priroda cara Aleksija bila je potpuno osvojena od velianstvenog starca. Kao carski kandidat postao je Nikon vladika u Novgradu, gde se izvanredno lepo drao prilikom bune koja se tamo odigrala. Usred opteg metea i potpune bezglavosti vlasti, jedini Nikon nije izgubio prisebnosti duha, nego se javio kao odluan ovek, pa je ak od pobunjenika nastradao. Kad je uskoro zatim umro stari patrijarh, Nikona su sa oduevljenjem izabrali na njegovo mesto. Tom prilikom Nikon je iskoristio obiaj odbijanja ponuenog mu najvieg crkvenog zvanja, da bi naterao cara, crkvene i svetovne velikodostojnike, svetenstvo i narodnu masu, da mu se zakunu, da e ga naroito potovati i sluati i da e ga pustiti da izvri sve crkvene reforme, prema svom nahoenju. Malo kasnije car je Nikonu dao naslov Velikog Gospodara, a za vreme rata sa Poljskom i carevog odlaska na bojite Nikon, je vrio regentsku dunost. Crkvene reforme Nikon je izveo uz pomo Grka i junih Rusa na veoma otar nain: unevi u crkvene knjige potrebne popravke, on je naredio da se stare knjige spale; nepokorne svetenike proganjao je; a ikone, za koje je naao da nisu slikane kao to treba, dao je spaliti i razlupati. 39

Poto obredi i tekst, osveeni dugom tradicijom, imaju uvek i svuda veliki znaaj, razumljivo je, to su Nikonove mere naile na veliko negodovanje i otpor. U isto vreme Nikon je poeo uvoditi neku vrstu papocezarizma, istiui na svakom koraku prevlast svetenstva nad carstvom. Kudio je Zakonik od 1649., to je crkvena imanja stavio pod nadzor svetovnih ustanova i crkvene ljude pod svetovni sud (u nekim sluajevima). Ovom akcijom, kao i grubim postupcima prema pojedincima iz careve okoline, on se jako zamerio mnogima, pa na kraju krajeva i samom caru. Zapazivi da je car postao prema njemu hladan, Nikon je demonstrativno napustio Moskvu i patrijarisku stolicu, ali je iz svoje rezidencije, manastira Novog Jerusalima, produio svoj rad, piui veoma otra pisma caru. Taj crkveno-politiki sukob trajao je vie godina, a zavrio se 1667. godine velikim crkvenim saborom, uz uee dvojice vaseljenskih patrijarha. Na tom saboru car se lino parniio sa patrijarhom. Nikon je, pored line parnice, krenuo tu i naelnu raspravu o odnosima izmeu svetenstva i carstva. Svojim oholim ponaanjem i izazivanjem sabora Nikon je mnogo pomogao caru, da dobije ovaj znameniti proces. Sabor je osudio Nikona i oduzeo mu i patrijarhat i episkopstvo i sveteniko zvanje; kao prost kaluer otiao je on u progonstvo na daleki sever. Prilikom sveane degradacije, Nikon se rugao vaseljenskim patrijarsima i do kraja ivota ostao je nesalomljiv. U naelnim odlukama sabora izrino je potvreno moskovsko-vizantisko shvatanje prvenstva carstva nad svetenstvom, ali je Nikonu dato za pravo u celokupnom njegovom reformatorskom radu. Ljudi stare vere ili starog obreda bili su proglaeni za raskoljnike-izmatike; svetovna vlast je pozvana da sa onima, koji nee da se pokaju, postupi na najsuroviji nain. Mnogi svetenici i mnotvo naroda odbili su da se pokore saborskoj odluci i sa svoje strane su drali Nikonovu crkvu izmatikom i ak jeretikom. Mnogi su i samog cara oglaavali za Antihrista, to je odobrio saborske odluke, kojima se ruila stara pobonost; a ta se pobonost sastojala, pored potovanja starih knjiga i ikona, jo u pravljenju znaka krsta sa dva prsta, u pisanju imena Isusa sa jednim i, u vrenju liturgije sa pet hlebova i u upotrebi krsta sa osam tapova. Pravoslavni mora da umire za jedno az; Pre nas je tako poloeno od svetaca, neka lei tako do kraja tako je govorio voa staroveraca protopop Avakum, koga su vlasti najzad, posle mnogih progona, spalile na lomai. Njegova znamenita autobiografija, glavna sveta knjiga staroveraca, jeste dokumenat neobine duevne snage i retka svedodba o odlunosti i vrstoi karaktera i o bezgraninom verskom zanosu, koji imponuje ak i modernom itaocu, veoma dalekom od ovih interesa i borbi. Sa takvim voama, meu koje spadaju i dve ene iz najboljih moskovskih krugova, dvorske gospoe i boljarske supruge, koje su pole na muke, u progonstvo i smrt zbog stare vere, pokret je dobio velikog maha. I u Razinovtini su staroverci aktivno uestvovali, a digli su i posebnu bunu u Solovjeckom Manastiru, koja je trajala osam godina. Duhovni rascep u ruskom narodu, izazvan radom Nikonovim i odlukama sabora, imao je veoma veliko znaenje u toku celokupne politike, socijalne i kulturne istorije Rusije; od staroverstva poelo je jednim delom rusko sektatvo, veoma razgranato i isprepleteno sa mnogim strujama mlaeg i starijeg porekla. Spoljnji dogaaji u vreme cara Aleksija takoe su od velike vanosti u istoriji Rusije. Godine 1648. buknuo je u Ukrajini odavna pripremani ustanak protiv Poljaka. Ova buna nije bila prva, ali ovog puta ona je, voena od Bogdana Hmeljnickog, uglednog kozakog asnika iz okoline igirina u kijevskom kraju, dovela do ocepljenja velikog dela Ukrajine od Poljske i do njenog pripajanja Moskvi. Za kratko vreme Bogdan je uspeo da teku uvredu, koju je pretrpeo lino (jedan visoki poljski inovnik oteo mu je enu i ubio sina) pretvori u revolt celog naroda. Razume se, da se ta injenica moe najvie objasniti naroitim raspoloenjem samog naroda. U ovoj buni, koja je obuhvatila celu Ukrajinu u uem smislu sa jedne i druge strane Dnjepra, t. j. ernjigovske, poltavske i kijevske krajeve, pa se proirila na Podoliju, Voliniju i Galiciju, kozaci i pobunjeni kmetovi, koji im se sa oduevljenjem pridruie, potukoe u vie mahova Poljake i, uz pomo krimskog hana, opkolie kraj Zborova, u Galiciji, poljsku glavnu vojsku sa samim kraljem na elu. U borbama se i jedna i druga vojska pokazae kao izvanredno svirepe. Ali prema ugovoru o miru, zakljuenom u Zborovu, kralj je dao potpunu amnestiju pobunjenicima i priznao je Hmeljnickog kao hetmana, t. j. 40

kao vojvodu i poglavara kozaka. Seljaci su imali da se vrate u preanje stanje, a povien je broj povlaenih kozaka na 60.000. Tom prilikom ogranieno je pravo idova da se naseljavaju po Ukrajini; zabranjeno je jezuitima da ive u mestima gde ima pravoslavnih; priznata je ravnopravnost svih triju hrianskih veroispovesti: rimokatolike, grkokatolike i pravoslavne i kijevskom pravoslavnom mitropolitu dato je mesto u poljskom senatu. Zborovski ugovor pokazao se odmah kao neizvodljiv; Poljaci stvarno nisu hteli priznati ravnopravnost vere, a Bogdan nije mogao, niti je hteo da natera mase seljaka na povratak u omraeno podanitvo plemstvu. Svak je hteo da bude kozak, da bi dobio kozake povlastice. Tako se u nevolji zakljueni ugovor sprovodio neiskreno, i uskoro je dolo do prekida. Ovog puta Bogdan je bio loe sree, a izdaja uinjena u odsudnom trenutku od strane krimskog hana dovela je u pitanje sve tekovine prvog ustanka. Novi ugovor sveo je broj povlaenih kozaka na 20.000. Razume se, da je ovaj ugovor bilo jo tee ispuniti nego zborovski. Bogdan, koji je vodio pregovore na sve strane, odluio se najzad na savez sa Moskvom ili, kao to se onda govorilo, da stupi pod visoku carsku ruku. Moskovska vlada sazvala je Zemaljski Sabor da se izjasni o pitanju: da li treba primiti ponudu maloruskog hetmana. Poto se sabor izjasnio, da se ta ponuda prihvati, dolo je do velike skuptine ili Rade u Perejaslavlju 8. januara 1654. Na ovoj Radi Bogdan je, opkoljen starinom t. j. svojim tabom, vojnim velikodostojnicma i asnicima, zapitao sakupljenu vojsku pod iju ruku ona hoe. Svi su se izjasnili za cara istonog, pravoslavnog. Duhovi su bili pripremljeni za ovu odluku vetom politikom i verskom agitacijom i tradicijom estih odlazaka ukrajinskih nezadovoljnika u moskovske predele, naroito u takozvanu slobodsku Ukrajinu t. j. u harkovski kraj i june delove voronjeke i kurske gubernnje. Odluka je doneta jednoglasno. Ali je odmah dolo do neprilike, jer su Bogdan i starina, polaui zakletvu na vernost caru, hteli da u isto vreme prime zakletvu, koju bi, po njihovom shvaanju, moskovsko poslanstvo trebalo da poloi u ime carevo. Kad poslanstvo nije pristalo na to, onda su Bogdan, starina i vojska poloili jednostranu zakletvu. Odnosi izmeu Ukrajine i Moskve bili su malo kasnije ureeni na taj nain, to je Bogdan poslao u Moskvu jednu predstavku, na koju je doao carev odgovor. Pravnici nisu slonn u dravopravnoj oceni ovih akata, ali je svakako Ukrajina imala veoma iroku autonomiju, te se prvih godina Moskva gotovo nije nita meala u ukrajinske poslove. Prirodno je, da je Poljska smatrala ugovor Bogdanov sa Moskvom kao povod za rat. U borbama Poljaci nisu proli dobro i Poljska je morala priznati ocepljenje Ukrajine, leve obale Dnjepra i zaporoke vojske, ustupila je Moskvi Smoljensk sa njegovom oblau i sjeverski kraj. Godine 1686. i starodrevni ruski grad Kijev pripao je konano moskovskoj dravi. Za vreme rata sa Poljskom moskovska vojska je vie puta prodirala duboko u predele poljsko-litvanske. Cela Ukrajina i Belorusija bile su u rukama moskovske vojske i kozaka. Nespretna politika Moskve prema vedskoj, koja je dovela do rata, upropastila je ove velike ratne tekovine iako je mir sa vedskom bio sklopljen bez teritorijalnih ustupaka. Izmeu Moskve i Ukrajine, ve za doba Hmeljnickoga, dolazilo je do zadevica i razmirica; a posle smrti Hmeljnickoga hetmani su se menjali esto i na levoj i na desnoj obali Dnjepra, esto vodei protivmoskovske pregovore i sa Krimom i sa Turskom i sa Poljskom i ak stupajui u slubu ovih drava. Kozaci su se, branei svoju samostalnost, sukobili sa moskovskom vojskom u vie mahova. Sa moskovske strane nije uvek bilo ni dovoljno razumevanja, ni takta, ni iskrenosti u politici prema Ukrajini. Ali treba rei, da je ipak prost narod vie teio Moskvi, nego starina, koja je imala izvesne simpatije za Poljsku, ili je sanjala o potpunoj dravnoj samostalnosti, i vie svetenstvo, kome je bila glavna stvar samostalnost ukrajinske crkve, jer je Moskva pretila da e kijevsku mitropoliju potiniti moskovskom patrijarhu, to je kasnije i uinila. U vreme cara Aleksija, Rusija je uopte vodila dosta aktivnu spoljnju politiku, te su se moskovski poslanici sa pratnjom viali na svima evropskim dvorovima, kao i u Teheranu i ak u dalekoj Kini. Svuda su oni obraali na se panju udnovatim odelom i udnovato nasrtljivim ponaanjem, u kome se ipak jasno oseala nacionalna samosvest i vrsta volja da se ouva ugled zemlje i njenog cara i da se zatite njeni bitni interesi. Za vreme cara Aleksija ruska politika brinula 41

se, meu ostalim, i o zatiti balkanskih hriana, pa je i sam car Aleksije vie puta izjavljivao svoje simpatije potitenima, ne samo kao ljudima iste vere nego i istog jezika, kao Slovenima. Hrianski kalueri, naroito Srbi, bili su u to vreme lepo primani u Moskvi. Car Aleksije je stradao od prekomerne debljine. U 45. godini on je izgledao ve sasvim star i nije mogao da se due odri. Dve godine pred smrt on se postarao da obezbedi presto svom starijem sinu: car je predstavio carevia Todora boljarima, vojsci, plemstvu, narodu i stranim poslanicima, koji su se u Moskvi zatekli, kao da je traio pristanak tih faktora, da mu Todor bude naslednik. To je trebalo tim pre, to je sabor 1613. izabrao za cara Mihajla Romanova i njegova sina ali ne i sve njegove potomke. Tako je Todor proglaen za prestolonaslednika. Car Aleksije bio je oenjen dva puta. Od prve ene Marije Miloslavske imao je mnogo dece; ali, sinovi su mu se raali slabi, tako da je pred smrt imao svega jo dvojicu: vrlo sposobnog ali slabog Todora i sasvim bolesnog i gotovo kretena Ivana. Careve erke, meutim, behu vrlo zdrave, energine i pametne, naroito Sofija, devojka neobino astoljubiva, koja se pokazala i kao politiar od talenta. Iz drugog braka sa Natalijom Narikinom imao je car sina Petra, koji je izvanredno mnogo obeavao u svakom pogledu, jo kao malo dete, i erku Nataliju. Ove dve porodice carskih roaka, Miloslavski i Narikini, pripadali su niem plemstvu, ali, doavi u neposrednu blizinu prestola i raspolaui onda velikim bogatstvom, kao i sa vie mesta u Boljarskoj Dumi, one su dole na elo dvorskih stranaka. Tek to je car Aleksije zaklopio oi, poee Miloslavski svoje intrige, uperene protiv carice udovice Natalije i njenog roda. Rasterano je bilo celo njeno drutvo, a carica sa decom gotovo je zatvorena u seocu Preobraenskom kraj Moskve. Car Teodor, koji je imao lepih sposobnosti i ak izvesne spreme, nije se, zbog mladosti i slabog zdravlja, mnogo meao u dravne poslove. Za njegove vlade produilo se u glavnom irenje zapadno-evropskih, naroito poljskih obiaja; uvrivane su veze s Evropom; radilo se na tehnikom preureenju vojske; pa je u tom poslu od izvanrednog znaaja sveano ukidanje mjesnjiestva. Mislilo se i na iroku decentralizaciju Rusije, odnosno na federalizaciju drave i aristokratizaciju uprave: Rusija je trebala da bude podeljena na nekoliko pokrajina na elu sa uglednim boljarima-namesnicima, veinom knezovima. Ovaj pokret osujetio je patrijarh. Mislilo se, iako sa mnogo manje odlunosti i vie u tajnosti na pripremne radnje za likvidaciju kmetske zavisnosti seljaka, na ime na regulisanje njihovih obaveza prema spahijama sa znatnim olakicama za seljake. Otvaranje prve vie kole u Moskvi, Slaveno-grko-latinske Akademije, unosi naroito lepu i karakteristinu crtu u sliku ovog naprednog i zanimljivog doba. Poetkom godine 1682. car Todor jo je predsedavao veoma sveanoj i sa glumakom vetinom izvedenoj sednici proirene Boljarske Dume, na. kojoj su spaljeni akti i knjige o mjesnjiestvu, na veliku alost modernih istoriara i na veliku korist za tok ondanjih ratnih poslova u Rusiji. Uskoro zatim mladi car poeo je da se gasi. Ni lekarska pomo, ni brige njegove carice i sestre mu, carevne Sofije, nisu mogle da spasu Todora. im je on umro (27. aprila 1682. godine) odmah je otpoela borba za vlast izmeu Miloslavskih i Narikina. Obe su porodice imale svog kandidata za cara: prva carevia Ivana, a druga carevia Petra. GLAVA XIII. Kulturno stanje moskovske Rusije i kulturni preokret polovinom XVII stolea. Uoi reforama Petra Velikog moskovska Rusija obuhvatala je veliki deo istonoevropske ravnice. Granica njena ila je od Severnog Mora na Ladoko Jezero i, pribliujui se finskom zalivu, du udskog i Pskovskog Jezera sve pored vedske; na zapadu je graniila sa Poljskom, jednim delom rekom Dnjeprom, imajui na njegovoj desnoj obali mali deli zemljita sa Kijevom; od Dnjepra se granica produavala preko stepa gotovo na samo ue Dona i zatim opet preko stepa na gornji Kuban i gornji Terek, pribliujui se kavkaskim planinama i izbijajui na Kaspisko Jezero. Kaspisko Jezero bilo je granica sve do reke Urala; zatim su granica reka Ural i njegova pritoka Uj; 42

odatle je granica prelazila u Azijatsku Rusiju, gde nije bilo potpuno odreene granice. Ipak, znalo se, da je znatan deo Sibira pripadao Rusiji. Severnu granicu inilo je Severno More. Glavno zanimanje ogromne veine stanovnitva bilo je zemljoradnja i ono to je s njom u vezi. Velika veina naroda bili su seljaci. Gradski ivalj bio je malobrojan, a gradski ivot slabo razvijen. Veina gradova nisu bili nita drugo no administrativna sredita i utvrenja, najee malena i pravljena od drveta. ak i najvei gradovi liili su na velika sela, ne izuzimajui ni prestonicu. Sem samog Kremlja i tvrave i njegovih crkava sva je Moskva bila sagraena od drveta. Pored gradova i sela bilo je puno manastira, od kojih se mnogi javljaju kao kamena utvrenja. Zemlja je bila svojina ili drave, ili, kao to se tada govorilo, Velikog Gospodara, ili crkve i manastira, ili slobodnih batinika-plemia. Jedan deo dravnog zemljita iznajmljivao se slobodnim seljacima pod uslovom nasledne arende; to su bili dravni ili crni seljaci, gospodareva siroad; drugi deo dravne zemlje dobivali su kao spahiluke plemii, sluge careve za slubu. Znatan deo gradskog ivlja takoe se bavio zemljoradnjom, ali je bilo neto i zanatlija i trgovaca. Krupniji trgovci uestvovali su u velikim finansiskim poslovima drave i zajedno sa dravom bavili su se i velikom uvoznom, izvoznom i tranzitnom trgovinom. Industrije gotovo nije bilo; tek sredinom XVII veka javljaju se prve fabrike za preradu gvoa (oruje). Celo gospodarstvo imalo je dosta primitivan karakter. Ali svakako ve sredinom XVII stolea poinje ipak da se razvija trgovaki kapitalizam; u vezi s njim razvija se donekle i graanska ideologija, kao i merkantilistike teorije u vladinim krugovima. Saobraaj bio je zaostao; leti su se sluili najvie rekama, dok su zimi, inae veoma loi, kolski putevi postajali, blagodarei snegu, dosta upotrebljivi. Na saonicama putovalo se veoma brzo i dosta ugodno. Javna bezbednost na mnogim mestima bila je nedovoljna. Pored Rusa, Velikih, Malih i Belih, bilo je i mnogo razlinih drugih plemena, takozvanih alogena ili ruski inorodaca; pored kompaktnih masa Tatara na Volgi, bilo je i nomadskih stepskih, kao i umskih tatarskih i finskih plemena, vie ili manje poslunih prema vlastima. To su bili Bakiri, Kalmuci, uvai, Mordva, eremisi, Zirjani, Eskimi. U Sibiru je bila sva sila razliitih tatarskih i finskih plemena, koja su veinom samo nominelno priznavala rusku vlast i esto su se bunila. Drava i narod smatrani su kao batina careva. Ne samo Danilovii, nego i birani carevi Romanovi smatrani su kao batinici drave; oni su bili neogranieni samodrci. Njihova vlast je nosila, pored toga, i teokratsko obeleje: pomazanici boji i pokrovitelji crkve, oni su se javljali sa atributima isto boanske vlasti, usred ogromnog dvora, u raskoi i sjaju veoma sloenog ceremonijala. Sav njihov ivot, poev od ustajanja pa do odlaska u krevet, bio je neka vrsta obreda, a bio je prepun verskih obreda i molitava. Plemstvo je bilo vezano veitom slubom caru i dravi. Ono je imalo ogromne povlastice, zemljine posede, batine i spahiluke, naseljene masama zavisnih seljaka, koji su opet bili duni da veito i nasledno slue plemstvo, radei na njegovim njivama i dvorovima i dajui mu danak u novcu i plodovima. Od slobodnih najamnika i zakupaca, koji su nekad mogli lako napustiti svoje gospodare, a kasnije su o odreenom roku postali krpki zemlji i linosti gospodara, t. j. stalno su vezani uz imanje i linost plemia bez prava da ikad raskinu ovu vezu. Njihova sloboda konano je ukinuta saborskim Zakonikom cara Aleksija, dok ih nekoliko drugih zakona iz XVII stolea sve vite pribliavaju stanju ropske zavisnosti. U Moskvi je ovek mogao da proda sebe i da postane veiti rob sa enom i decom, ali ee je davao svoju linost u zalog na izvesno vreme, kao obezbeenje za zajam. Plemstvo je samo sudilo na svojim batinama i spahilucima. Velika gospoda, imajui ogromna imanja i bogate dvorove, sa masom sluinadi, ,od koje je jedan deo bio uvek naoruan, javlja se kao neka vrsta dravnih poglavara dravica u velikoj monarhiskoj moskovskoj dravi. Meu ovom velikom gospodom retko emo nai u XVII stoleu potomke starih vladalakih kua Rurikove krvi. Oprinjina Ivana Groznog i Velika Buna temeljno su promenile sastav gospodareeg stalea. Gospoda koja slue na dvoru, u vojsci i graanskoj upravi ograivala su sebe od prevelike carske samovolje veoma zapletenim sistemom takozvanog mestnjiestva. Ne ulazei u podrobnosti orvog obiaja, zabeleiemo samo da su ljudi dolazili do izvesnih vienijih mesta u 43

dravnoj slubi prema svome poreklu i da su jako pazili na to, da ne bi umanjili znaaj svoje porodice tim, to bi primili nia mesta, ako su njihovi preci imali bolja. Ovaj obiaj bio je jako tetan po tok dravnih poslova, a izazivao je veliku mrnju izmeu pojedinih gospodskih porodica. Ne samo gospoda, nego su i seljaci bili duni sluiti caru, odnosno dravi; slobodni ili dravni seljaci neposredno, a spahiski posredno. I jedni i drugi plaali su novane uloge, a u sluaju potrebe ili su i u rat. Sa patrijarhom na elu, odlino jerarhiski ureena, crkva je predstavljala veoma monu i bogatu organizaciju. Sva je prosveta bila jo crkvena. Kao to nije mogao sin plemia napustiti svoj stale, ili seljak svoj, tako su i sveteniki sinovi bili, po svom poreklu, crkveni ljudi. I svetenike kerke obino su se udavale za svetenike sinove. I trgovaki, odnosno gradski stale, bio je isto tako nasledno vezan za svoje gradove i zanimanja. Pored plaanja dosta velikog novanog danka, graani su vrili razline slube u finansiskoj upravi zemlje, odgovarajui lino i materijalno za tanost uplate dravnih dabina i za sigurnost uvanja i ekspedicije u sredinje blagajne prikupljenog novca. Najbogatiji i najvaniji trgovci, takozvani gosti, vrili su najodgovorniju finansisku slubu; bavei se spoljnjom trgovinom na veliko, oni su bili poverenici drave i carevi, jer se spoljnja trgovina smatrala carevim monopolom. Uprava je bila jako centralizovana. I ve u XVII stoleu bila je vie manje birokratska. Suvereni i donekle mistiki pokreta celokupne uprave bio je car, uz koga je bio stalni savet, takozvana Boljarska Duma. Ona se delila na intimno krunsko vee i plenarnu skuptinu. U sluaju potrebe sazivao se Zemaljski Sabor, sastavljen od crkvenog Sabora t. j. patrijarha, vladika i igumana vanijih manastira, Boljarske Dume i deputata pojedinih korporacija plemstva i graana. Zemaljski Sabor nije se sazivao u odreene rokove, nije imao detaljnog izbornog zakona i poslovnog reda, ali je ipak smatran kao ,,Savet cele zemlje, tako da je njegovo miljenje imalo veliki moralni i politiki autoritet. Centralna nadletva bila su neverovatno komplicirana i glomazna; uprava vrila se veoma sporo, a suenje je bilo nepravedno. Gradske optine i optine slobodnih seljaka, naroito na ruskome severu, uivale su dosta iroku samoupravu; ali je ova samouprava imala kao glavni zadatak da obezbedi pravilno plaanje poreza i drugih dabina. Siromana, tehniki, ekonomska, politiki i kulturno zaostala zemlja, moskovska Rusija bila je ipak puna samopouzdanja i prezira prema ostalom oveanstvu. Ogromna veina Rusa odlikovala se ksenofobijom i nacionalnom oholou koje su se ogledale u nainu primanja stranaca. Naroito zatucani u svojim praznovericama i konzervatizmu, ubeeni da oni sve znaju najbolje i da su njihova vera i obiaji Bogu potpuno ugodni, izgledalo je da Rusi, bar u veini, nisu sposobni ni za kakav drutveni, privredni ili kulturni napredak. Ali dravna potreba poboljanja vojne organizacije zemlje, koja je toliko patila od njenih nedostataka; zatim neodoljivi priliv stranaca; uspomene na Veliku Bunu, koja je uzdrmala prastare obiaje i naela, probudili su drutvenu aktivnost i kritiku misao. Tako se poeo da javlja izvestan broj ljudi sa smislom za reforme i sa kritikom postojeeg stanja. To je izazivalo kulturni preokret i pripremalo reformu Petra Velikog. Ve smo spomenuli jaanje trgovakog kapitalizma kao vrlo naprednu injenicu. Isto tako ne da se dovoljno oceniti veliki uticaj pridruenja Ukrajine Moskvi i dolaska vie talentovanih i naprednih, veinom crkvenih, ljudi iz Ukrajine i Bele Rusije u Moskvu. Najmarkantnija linost meu njima bio je Simeon Polocki, teolog, filozof, politiki mislilac, pesnik i pedagog. Moskovska knjievnost druge polovine XVII stolea formira se pod uticajem junih i zapadnih Rusa, koji su njeni glavni radenici. Tu imamo masu teolokih spisa i itija svetaca, i udbenika, i stihova (viri) i dramatikih komada na crkvene i moralistike teme. Od vremena cara Aleksija ostao je veoma zanimljivi spis, koji je pronaen i objavljen tek sredinom XIX stolea. Pisac tog dela, diplomatski inovnik Grigorije Kotoihin, emigrirao je izRusije i u vedskoj je napisao knjigu o svojoj domovini. Ova knjiga nije samo interesantna kao dragocen izvor za poznavanje Rusije sredinom XVII veka, nego i kao delo naprednog duha. Za cara Aleksija, oveka koji je imao mnogo naprednog, spremali su u njegovoj kancelariji rukopisne novine. Na njegovom dvoru mogli su se nai i zapadnoevropski muziki instrumenti, a radilo je i pozorite sastavljeno od zapadnoevropskih glumaca. 44

Zapadnoevropski obiaji prodiru pomalo i u mnoge velikake kue. Ministri cara Aleksija OrdinNaokin i Matvjejev pokuavaju da upute Rusiju prema Zapadnoj Evropi. Jedan od velikaa, knez Vasilije Goljicin, raspolae sa velikom bibliotekom i radi ceo jedan program reforama. Ali ne samo u njegovoj biblioteci, nego i na vrhu, t. j. kod samog cara, itaju se i rukopisna dela Krianieva. Jedan Jugosloven, Hrvat i katoliki fratar, Juraj Kriani, koji je doao bio na dvor cara Aleksija, postao je donekle preteom reforama Petra Velikog. Mene zovu, veli on, skitnicom, probisvetom, to nije istina; ja sam doao caru moga plemena, ja sam doao svome narodu, u svoju domovinu, u zemlju u kojoj moj rad jedino moe nai upotrebe i doneti koristi, gde moe imati cenu i nai trg moja roba poimence renici, gramatike, prevodi... A u svome spisu Politini dumi (ili Razgovori o vladateljstvu) on iznosi etiri zahteva, etiri take programa o reformi: 1) prosveta, 2) dravna reglementacija (u duhu koljbertizma), 3) politika sloboda, i 4) tehniko znanje. Izvesne take ovog programa, upravo prve dve i etvrtu, uneo je u svoj program i car-revolucionar, Petar Veliki. Izloena u prethodnoj glavi verska borba bila je reakcija na jake pojave zapadnjatva, kritike, naprednih pokuaja, ali ona nije mogla zaustaviti evropeiziranje Rusije. GLAVA XIV. Doba Petra Velikog (1682-1725.). Odmah iza smrti cara Todora poela su veanja o nasledniku prestola. Poto u Moskvi nije bilo odreenog zakona o nasleu prestola, a nije bilo ni neposrednog prestolonaslednika, prirodno je, da se to pitanje moralo reiti nekom vrstom izbora. Imajui pred sobom eventualne kandidate, starijeg slaboumnog carevia Ivana i mlaeg lepog, izvanredno pametnog i snanog Petra, velikodostojnici su se odluili u korist Petrovu. Njihov predlog prihvati ogromna gomila skupljena na Crvenom Trgu. Dolaskom na presto malodobnog Petra njegova mati i njeni roaci Narikini dobijali su prva mesta u dravi. Ali meu njima nije bilo nijednog dravnika i uopte nijednog oveka jakog karaktera. Oni su hitno pozvali iz progonstva biveg doglavnika cara Aleksija, znamenitog Matvjejeva, da stane na elo njihove vlade. Ali dok je on jo bio na putu, stranka carevia Ivana, njegovi roaci Miloslavski, postarali su se da uklone Narikine i Petra. Oni su za to iskoristili izvesno nezadovoljstvo vojske, moskovskih strelaca, a takoe i ljudi starog verskog zakona kao i moskovskih radnika i siromaha, i odmah iza dolaska Matvjejeva podigli su strelce na javnu demonstraciju pred dvorcem (15. maja 1682. godine.) Neredi su brzo preli u orgije. Strelci su ubili i izmrcvarili pred samom caricom i carem ministra Matvjejeva i nekoliko drugih protivnika. U isti mah javili su se u Moskvi i neki znaci socijalne revolucije, jer su robovi napadali na svoju gospodu, pljakali njihovu imovinu i razorili naroitu dravnu ustanovu, koja se bavila poslovima sa robovima. Po traenju strelaca obavljeni su novi izbori, i, uz cara Petra, proglaen je carem i carevi Ivan. Poto je carica Natalija skinuta sa namesnitva, a njeni roaci proterani, za regentkinju je proglaena carevna Sofija, izvanredno pametna, energina i obrazovana osoba. Njen ljubimac, knez Vasilije Goljicin, bio je dravnik naprednih ideja i irokih vidika. Carica Natalija i car Petar bili su ponovo uklonjeni u selo Preobraensko, gde se mladi car razvijao veoma slobodno i bolje, nego njegovi prethodnici na moskovskom prestolu. Prvi meseci vladavine Sofijine nisu bili mirni. Osetivi slobodu, strelci i moskovska svetina nalazili su se u nekoj vrsti stalne uzbune. Glava strelaca, knez Hovanski, predstavljao je opasnost po samu dinastiju. Tada se vlada odluila na odlazak carske familije i dvora u Trojicko-Sergijevski Manastir, kuda su pozvali mobilisano plemstvo za zatitu dinastije i zakonitog reda. Pod zatitom tog plemstva i odreda stranih najamnika vlada se osetila toliko sigurnom, da je energino prela na uguivanje revolucionarnog pokreta u Moskvi. Knez Hovanski i sin mu bie ubijeni, a najopasniji buntovnici kanjeni i uklonjeni iz Moskve. Posle toga je vlada pristupila radu i preduzela itav niz korisnih mera. Uprava carevne Sofije veli jedan savremenik, poela je veoma marljivo i pravedno prema svima i na zadovoljstvo 45

naroda, tako da nikad nije bilo toliko mudre uprave u ruskoj dravi. I sva drava za vreme njezine uprave, za preko sedam godina, dola je do cvata i velikog bogatstva. Isto tako razvila se trgovina i zanati; a poele su i nauke. Ako pisac iz simpatije poneto i preteruje, njegove rei donose ipak vrlo mnogo priznanja. Kulturni uticaj zapada sve vie raste. U Akademiji Teologije predaju se slobodne nauke, logika sa filologijom, fizika ili prirodna filozofija, etika ili filozofija moralna, i politika carska mudrost. Javlja se misao, da se otvori dravna knjinica. Javljaju se vaspitai po kuama velikaa; gospoda se oblae u poljske i madarske ruske i ak poinju da briju bradu. Radilo se na jednome planu socijalne brige o siromasima; shodno novim evropskim obiajima nareeno je da se izvri pregled prosjaka u Moskvi: lenive i zdrave trebalo je uputiti na rad, a bolesne i nesposobne smestiti u posebne domove. Zabranjeno je ii kolima po ulicama, udarajui prolaznike dugakim knutom, pucati po avlijama iz puaka, bacati na ulice mrtve ivotinje i ivinu, i tome slino. Dok je slaboumni Ivan mirno poivao kao krunisana lutka, mlai car Petar rastao je i sjajno se razvijao; njegova okolina spremala se da iskoristi u zgodan trenutak ivi temperamenat darovitog cara i da ga natera na traenje odstupanja carevne Sofije. Izmeu velikog dvora u Moskvi i malog u Preobraenskom postojala je gotovo otvorena mrnja i uzajamno spremanje za borbu. Od starine bio je u Moskvi obiaj, da se mladi carevii provode sa svojim vrnjacima, obino iz znatnih familija. I Petar je imao uza se jedno drutvo mladia, ali dosta areno po svome socijalnom poreklu. Od njih je on postepeno stvorio dva puka zvana zabavnim, jezgro budue ruske carske garde. Ova je zabavna vojska bila dobro izvebana i naoruana pravim pukama, ak i topovima. U isto vreme vodila se zapletena intriga, da se pridobiju za akciju protiv vlade mnogo ozbiljnije vojnike snage. Car Petar zabavljao se jo prvim poecima teoriske vojnike nauke, a skrenuo je naroitu panju na lae i mornaricu. Zabave i rad sa laama bili su poeci stvaranja ruske flote. ali nisu onda imali nikakva politikog znaaja. Saobraaj sa strancima, koji je otpoeo u vezi s tim i svake godine postajao sve intenzivniji i raznovrsniji, imao je ne samo dalekosenih politikih i kulturnih posledica, nego moda i neposrednih rezultata u praktinoj politici, jer su strani najamnici u odsudnom trenutku preli na stranu Petrovu protiv Sofije. Moda bi Petrova okolina i dalje ostala nemona, da se nije desio veliki neuspeh u spoljnjoj politici vlade. Posle turske opsade Bea i osloboenja carske prestonice, stvorena je velika koalicija evropskih drava protiv Turske, u koju je ula i Rusija. Zakljuen je, u vezi s tim, veiti mir s Poljskom, po kom su smoljenska i severska oblast, pokrajine Ukrajine na levoj obali Dnjepra i grad Kijev sa svojim srezom konano priznati kao stalni deo ruske carevine. Onda je ruska vojska krenula protiv Krima. Dva puta su moskovske trupe pod knezom Goljicinim i ukrajinski kozaci napadali Krim, ali bez ikakva uspeha i sa golemim rtvama. Ukrajinski hetman Samojlovi bio je optuen zbog veleizdaje, smenjen i interniran, a na njegovo mesto doveden je znameniti Ivan Mazepa. Knez Goljicin ne samo da nije bio kanjen ni ukoren, nego je jo dobio velike nagrade kao neki pobednik. Tom prilikom je izbio prvi otvoreni sukob izmeu Petra i Sofije. Ugled Sofijin bio je posle te afere osetno opao. Uskoro zatim intrige izmeu dva dvora i dve stranke pojaale su se toliko, da je jedne noi iekivan uzajamni napad i da su se obe strane spremale za borbu. Uskoro su se oko Petra skupili, pored zabavnih pukova, i neki odredi strelaca i mobilisanog plemstva. Zatim preoe na carevu stranu pojedini velikai, a meu njima i hetman Mazepa, kao i ljubimac carevne Sofije, Goljicin. Dolazak stranih najamnika sa generalom Gordonom imao je odluan znaaj. Posle toga mase strelaca i drugih ljudi napustili su Sofiju. Ona je morala da preda svoje prisne pristalice, a sama da se povue u manastir. Na taj se nain zzvrilo regenstvo carevne Sofije i dola je uprava carskog ujaka Narikina i nekih drugih ljudi iz Petrove okoline. Petar je, iako punoletan i neogranien gospodar, ostao podue po strani, provodei vreme u sve ozbiljnijim vojnikim i mornarskim vebanjima, a i u veselim pijankama i igrankama u nemakom predgrau Moskve, gotovo napustivi antipatinu mu enu Evdoksiju, s kojom je imao sina Aleksija. Prvi Petrov rat bio je sa Turcima. To je bio u stvari nastavak starog saveznikog rata; ovog puta udarili su Rusi na utvreni grad Azov, blizu ua Dona. Prva opsada Azova bila je dosta nesrena. 46

Petar, koji je i dalje preputao upravu svojim doglavnicima, ozloglaenim zbog njihova nehata, nepravednosti i pljaki, ve se onda pokazao kao organizator prvoga reda. On je svom snagom pregao da stvori flotu. Za nekoliko meseci, na pritoci Dona, na reci Voronjeu sagraena je prva ruska ratna flota, koja se pojavila pred Azovom. Druga opsada tog grada, u kojoj je, kao i pri graenju laa, najaktivnije sudelovao sam car Petar zavrila se zauzeem tvrave. Petar je bio zbog toga beskrajno oduevljen. U Moskvi mu priredie triumfalan doek, iji je plan, pun grotesknih detalja, on sam razradio. Da bi se poeta akcija protiv Turske pojaala, upueno je jedno veliko poslanstvo u inostranstvo, da obie Nemaku, Holandiju, Englesku, Austriju i Mletke. Tom poslanstvu, po elji mladoga cara, dat je oblik veoma neobian za jedno preduzee ovakve vrste: poslanicima je dodeljena ogromna pratnja ljudi srednjih godina i mladia, koji su trebali da se ue u inostranstvu. Meu tim uenicima nalazio se i sam Petar, obuzet neverovatnom eu za znanjem. Ja sam u inu onih, koji se ue, i traim one, koji me uiti hoe, glasio je natpis na peatu Petrovom koji je stavljao na svoja pisma i akta iz inostranstva. Petar je na taj put iao pod tuim imenom. Pored politike i pedagoke svrhe poslanstvo je trebalo da nae mnogo i tehniara i obrazovanih ljudi za Rusiju. Politiki je to poslanstvo svoj cilj potpuno promailo, ali su mnogi od njegovih mlaih lanova, a iznad sviju najvie sam car, nauili silu svakakvih stvari, iako ponekad bez sistema i esto naopako. Masa stranih strunjaka dola je u Rusiju. Sam Petar je radio i obavetavao se neumorno. Nije mu se svideo engleski parlamenat; nije se nauio ni lepim manirima na strani i ponaao se u drutvu visokih evropskih dama kao prostak i varvarin; ali je duboko osetio duh evropske napredne kulture. Pored toga, on je stekao dosta praktinih znanja, u prvom redu iz mornarstva, i utvrdio se u svom bezgraninom poverenju prema nauci. Svoje uenje na strani morao je Petar naglo prekinuti, kad su mu stigle vesti o novoj zaveri njegovih protivnika, a na elu sa carevnom Sofijom i o otvorenoj buni nekih streljakih pukova. Jo pre dolaska Petrova strelci su pretrpeli poraz; bili su razoruani i veim delom internirani; mnogi su zaverenici bili pohvatani. Petar se pojavio kao munja. Prvi njegovi postupci izazvali su velike senzacije: prilikom primanja vlade i velikaa, Petar je svima posekao brade i skratio dugake staroruske kaftane, naredivi svima da se obriju i da nose evropsko odelo, na holandski nain. Iza ove demonstracije Petar je uzeo na se da sprovede opirnu istragu, koja je trebala da otkrije i iupa za uvek sve korene zavera i buna. Svirepim muenjem uhapenih i optuenih strelaca, kao i nekih drugih linosti, bilo je iznueno mnotvo iskaza, iz kojih je izlazilo, da je postojala veoma razgranata zavera, u koju su bile umeane i careve sestre Sofija i Marta. Ciljalo se na to, da se car lii prestola. Car je kratkim putem doneo presude, velikim delom smrtne. Svoje sestre car je predao suenju neke vrste Zemaljskog Sabora, ali postupak tog Sabora ostao je dosada nerasvetljen. Zna se samo toliko, da su carevne zakaluerene i zavrile su svoj ivot u zatvoru. Isto tako odseno Petar se rastavio i od ene, zatvorivi je kao kaluericu u manastir. Pored individualnih kazni, Petar je doneo ovom prilikom odluku, da se streljaka vojska konano ukine. Poto mu je smetao i patrijarh u sprovoenju izvesnih njegovih kulturnih reforama, Petar je jedva doekao smrt starog svetog oca Adrijana, da ostavi nepopunjenu patrijarisku stolicu. U dravnu upravu Petar je uvodio isto graanski elemenat. Videlo se uskoro, da je Petar imao naroitih simpatija i poverenja prema merkantilistikim doktrinama i da je eleo dati trgovakom kapitalu i graanstvu mnogo veu ulogu u dravi i drutvu, nego to su je ranije imali. Godine 1700. nova godina se ve praznovala 1. januara na evropski nain, a radilo se i na uvoenju specijalnih graanskih slova, koja su nekoliko godina kasnije doista i uvedena. Tim je izvrena krupna reforma azbuke; stvorena je graanska irilica, kojom se u glavnom i sada slue Rusi, Srbi i Bugari, sa izvesnim dopunama i izmenama prema fonetikim osobinama pojedinih jezika i prema onim reformama, koje su kasnije bile izvedene. Uvoenje elemenata takozvanog niskog porekla, koje se zapaalo poneto jo i za vreme Vasilija III i Ivana IV, kao i za vreme Velike Bune, mnogo se ojaalo u Petrovo doba. Petar gotovo nije ni pitao za poreklo i drutvene veze onih ljudi, koje je dovodio na svoj dvor, u diplomatiju, vojsku i javnu upravu. Sve te struke behu pune ljudi tamnog porekla bilo Rusa, bilo stranaca. Za Petra je bilo glavno: energija, neumornost, sveina i vedrina 47

duha, osetljiva pamet, sposobnost brzog orijentisanja i irina vidika kandidata za pojedina mesta. Sam neumoran radnik, vedra duha, on je to isto traio i od svojih doglavnika, i uopte od ljudi kojima je poveravao kakav posao. Moralne kvalifikacije, u prvom redu lino potenje, traile su se, istina, od kandidata, ali su dolazile tek na drugo mesto. Zato za sve vreme vladavine Petra Velikog produuje se bezbroj procesa o raznovrsnoj korupciji dravnih organa i o kratkim postupcima samoga cara, koji je obino svoje saradnike kad skrive svojeruno kanjavao debelom batinom. Sredina, u kojoj je Petar radio, i ljudi s kojima je saraivao bili su veim delom jako pokvareni. Ali ono to im ipak treba priznati jeste bez ikakve sumnje njihova neosporna talentovanost i velika radinost. Tako su bile, pod vostvom neumornog cara, izvedene u Rusiji veoma raznovrsne reforme na svima poljima javnog i privatnog ivota. Po Karlovakom Miru, za kojim je sledio separatan ugovor Rusije sa Portom, Rusiji su dodeljene obale Azovskog Mora i Azov sa uem Dona. To je bila mala nagrada za velike rtve. Jo za vreme pregovora u Karlovcima Petar je lino vodio pregovore sa poljskim kraljem Stanislavom Avgustom Sasknm o savezu protivu vedske. U taj su savez uvukli i danskoga kralja. Svrha saveza bee, da se oduzmu vedskoj njene zemlje du Baltikog Mora, od kojih je Rusija bila sasvim odgurnuta nesrenim ugovorom u Stolbovu god. 1617. Smatrali su svi, da e pobeda biti laka, poto u vedskoj vlada lakomisleni i premladi kralj Karlo XII. im je dobio izvetaj, da je izmeu Rusije i Porte konano prestalo ratno stanje, Petar se krenuo sa vojskom u vedske predele. Tako je poeo, avgusta 1700., najvei rat za vreme Petra Velikog, takozvani Veliki Severni Rat, koji je progutao ogromne snage ruskog cara i njegovog carstva. Retko su se s kim deavali u ivotu onakvi preobraaji kakav se desio sa Karlom XII. im je uo za napad saveznika on se sa svojom malom vojskom pojavio pred Kopenhagenom i naterao je danskog kralja na kapitulaciju; zatim se dao brzo prevesti u Livoniju, u kojoj je jedna grupa nezadovoljnih plemia pokuala da digne ustanak u korist Petrovu. Petar je bio zauzet opsadom jake vedske tvrave Narve, na uu reke istog imena. U glomaznoj vojsci Petrovoj nije bilo dobrih zapovednika, a ono to ih je bilo, veinom stranci, nisu uivali poverenje svojih vojnika. Vojska je bila nejednaka, loe snabdevena, velikim delom slabo izvebana i slabo naoruana. Iznenadnim napadom na nju Karlo, iako je bio gotovo pet puta slabiji, naneo joj je straan poraz. Mase Rusa podavile su se u talasima Narve, dok su druge bile zarobljene sa celokupnim taborom, komorom, artiljerijom i zastavama. Samo su se dva gardiska puka jo nekako borila, pa su se povukla u nekom redu, ali pretrpevi teke gubitke. Petar je u panici pobegao sa bojnog polja jo pre odlunog trenutka. Ali se ba tad javila i sva veliina i mo njegova duha i karaktera: oporavivi se od stranog napada straha i malaksalosti, Petar je poeo da sa neverovatnom brzinom reorganizira vojsku, finansije i administraciju, u koliko su one trebale vojsci. U prvom redu trebalo je stvoriti ponovo artiljeriju. Petar se nije bojao nepopularne mere, oduzimanja crkvenih zvona, koja su pretopljena u topove. Karlo XII, ubeen da je s Rusijom svreno, nije uao u njene predele, nego je, ostavivi du ruske granice samo vrlo slabe snage, sa glavnom vojskom brzo krenuo preko Livonije u poljske predele. Prvi sukobi sa vojskom kralja poljskog ispali su sreno za Karla. Ali je poprite rata bilo preveliko; Karlo se gubio u ogromnim poljskim umama, jurei za svojim protivnikom. Ipak, on je protivnika 1706. potpuno dotukao. Dok se sve to deavalo u Poljskoj i Saskoj, Petar je stvorio novu vojsku i uspeo je da s njome prodre u vedske predele, da osvoji u jesen 1702. monu tvravu Noteburg na izlasku Neve iz Ladokog Jezera (Petar je tu tvravu nazvao liselburg t. j. Kljugrad), i da izae na prolee 1703. na Baltiko More, gde je osvojio ue Neve i malo ostrvo blizu njega; na ovom uu i ostrvu javlja se budua prestonicagrad Svetog Petra, nazvan na holandeski nain Sankt-Piterburh sa tvravom Svetih Petra i Pavla i sa utvrenim pristanitem Krontatom na spomenutom ostrvcu. Uz vojsku izbi na Baltiko More i ruska flota sagraena na jezeru Onjegi. Prvi sukobi ruskih ratnih laa sa vedskim bili su veoma uspeni po Ruse. Petar je imao zadovoljstvo da lino uestvuje u zarobljavanju jedne vedske lae. Ne zaustavljajui se na ovim uspesima, Petar je osvojio nekoliko pokrajina du Baltikoga Mora: Kareliju, Ingriju, Estonsku i Livoniju sa njenim glavnim gradom Rigom. 48

Meutim je Karlo krenuo protiv Petra. Poeci tog rusko-vedskog rata u Poljskoj nisu bili povoljni za Petra. On je morao pod dosta tekim okolnostima da se povlai. Karlo je krenuo za njim u unutranjost Rusije, ali je iao zaobilaznim putem, nadajui se u ustanak Male Rusije i hetmana Mazepe, s kojim bee zakljuio tajni ugovor. Dok je glavna vedska vojska prodrla duboko u Ukrajinu, pomona vojska, sa velikom komorom, bee potuena od Petrova doglavnika Menjikova kraj Ljesne u Belorusiji. Ovo je bio vrlo teak udarac za Karla, ali je jo tei bio potpuni neuspeh Mazepin u Ukrajini. Vrlo malo ljudi pristalo je tamo uz Mazepu i Karla XII. Veina naroda ostala je verna Rusiji. Tako je Petar mogao dosta lako da zadri svoje poloaje u Ukrajini, i da osvoji i razori Mazepino utvreno mesto Baturin, da zbaci samoga Mazepu, koji je bio tom prilikom i anatemisan, i da sprovede nov izbor hetmana, na koji je poloaj doao Rusima odan pukovnik Ivan Skoropadski. U maju i junu 1709. Karlo je bezuspeno opsedao utvreni grad Poltavu; kraj njega, u zoru 27. juna, po starom kalendaru, otpoela, a ve se oko podne zavrila i sudbonosna bitka izmeu glavnih vedskih i ruskih snaga. Petar, koji je u svojoj naredbi vojsci napisao uvene rei: O Petru znate, da mu ivot nije drag; samo neka ivi Rusija u slavi i srei, pokazao je udesa hrabrosti. Znamenita Poltavska Bitka zavrila se ne samo porazom, nego gotovo unitenjem vedske vojske i Mazepinog odreda. Karlo i Mazepa sa malobrojnom pratnjom jedva su se spasli begstvom preko Dnjepra i nali su utoite na turskom zemljitu u gradu Benderima u Besarabiji, odakle je Karlo podbadao Tursku na nov rat protiv Rusije. Godine 1711. izbio je novi rat izmeu Porte i Rusije. Petar Veliki zakljuio je tajni savez sa moldavskim i vlakim gospodarima i krenuo je u njihove kneevine, nadajui se u isto vreme i na pomo Junih Slovena. Kulturnih, pa donekle i politikih veza izmeu Rusa i Junih Slovena bilo je od prastarih vremena. Ali su one postale naroito ive za doba cara Petra Velikog. U nizu mnogobrojnih domaih i stranih saradnika Petra Velikog, pomonika i uesnika u njegovim pothvatima, bilo je puno Junih Slovena. Tako je meu njima bio, na primer, kao odlian carev diplomatski saradnik, i neki Sava L. Vladaslavi, poreklom od ugledne hercegovake porodice. Njegov otac, progonjen u zaviaju od Turaka, nastanio se bio u Dubrovniku, te je Sava kasnije postao i sam dubrovakim plemiem. Sava je zarana poeo da se bavi trgovinom, pa doavi u Carigrad, uhvatio je onde veze sa ruskim diplomatama knezom Goljicinom i Ukrajincevim, i postao je njihov tajni agenat. Vrei tako poslove tajnog poverenika ruske diplomatije i ujedno trgovca, on je godine 1702. doao sa robom preko Crnog Mora i Azova u Moskvu, gde ga je sam car lepo primio. Onda se opet, sa puno ruske robe, Sava (1705.) vratio u Carigrad, i tu je aktivno saraivao sa Petrovim ministrom Tolstojem, sve do godine 1708., kada ga opet vidimo u Moskvi, gde mu se daje pravo da trguje bez plaanja carine, a pored toga dobija na dar i kuu. Godine 1710. on je ve postao dvorski savetnik i ujedno spahija u Ukrajini. U carevu pohodu na Prut, koji se nesreno svrio (1711.), Sava je uestvovao oigledno kao politiki savetnik za sva balkanska pitanja. Car nalae zapovedniku svojih trupa da sporazumno sa Vladislaviem postupa u ureenju odnosa prema hrianima. Godine 1716. Sava ide u Italiju, i tu pored nadzora nad ruskim dravnim pitomcima obavlja i mnoge vane poslove, nastojei poimence da zakljui konkordat sa papom Klimentom XI, i vodei pregovore sa Mletakom Republikom, koja je tada bila zagazila u rat sa Turskom; napokon, vodei pregovore i sa Dubrovakom Republikom. Pri ovim pregovorima, Vladislavi, koji je imao u Dubrovniku dosta prijatelja, te kome je (kao plemenitom Iliru u Moskvi) Dubrovaki Senat pre vie godina preporuivao neke svoje sugraane upuene u Rusiju, nije uspeo da isposluje dozvolu Senata da se sagradi u Dubrovniku pravoslavna crkva, jer se Senat bojao da ne bi Dubrovnik preplavili pravoslavni Srbi otomanski podanici; a pored toga Senat nije bio ba zadahnut verskom tolerancijom. Ipak je Vladislavi poneo sa sobom veoma laskava pisma dubrovakog Senata adresovana Petru Velikom. Da spomenemo jo i to, da je za carevanja naslednice i ene Petrove, Katarine I, Sava postigao svoj najvei diplomatski uspeh, kao izvanredni ruski izaslanik na egzotinom i dalekom dvoru kineskog cara. Drugi jedan Jugosloven, Bokelj (roen 1680. u Perastu) Mata Zmajevi, odlian pomorac, stupio je u slubu carevu, i u njoj se odlikovao, kao talentovan ininjer i brodograditelj, i isto tako i kao 49

zapovednik flote. Najveu slavu stekao je Zmajevi u odlunoj pomorskoj bitci kod Tanguta, izmeu Rusa i veana, kojom je prilikom svojom vetinom i hrabrou spasao i flotu i samog cara. Pri kraju svoje karijere doao je do asti i poloaja velikog admirala; ali optuen radi pronevere dravnog novca (to se esto deavalo u ondanjoj Rusiji), pao je u nemilost, i umro je u Zadru gde je i sahranjen. Pored Zmajevia bila su tada u ruskoj slubi jo dva odlina primorca: dubrovani Jeronim Natali i Ivan Tudizi, i mnogo drugih njihovih uih zemljaka i sunarodnika. Kako se vidi iz veoma zanimljivih dokumenata dubrovakog arhiva, Dubrovnik se mnogo radovao odlasku i uspehu svojih sinova u Rusiji, pa je i u svojim pismima caru u vie mahova davao izraza svoga potovanja i ushienja; ali, to je jo mnogo zanimljivije, dubrovaki senatori iskazivali su tim prilikama svoja oseanja sveslovenske solidarnosti, istiui vie puta zajednicu krvi i jezika koja ih vezuje sa ruskim carem i njegovim narodom, te smatrajui malu slovensku republiku Sv. Vlaha na Jadranu ogrankom ogromnog slovenskog stabla. Mnogo manje zadovoljstva pokazivala je dubrovaka vlada u pogledu aktivne politike koju je vodio ruski car na Balkanu, poimence usled rovarenja njegovih agenata po Crnoj Gori, Boki i Hercegovini, u blizini granica Republike, koja su je dovodila esto u veliku nepriliku, naroito posle borbe vladike Danila i njegovih Crnogoraca protivu Turaka. im je, naime, car Petar poeo da se sprema na rat sa Turskom, on je potraio veze sa balkanskim hrianima. Od strane Srba su dolazili emisari, i to i od ugarskih Srba i od Srba pod Turcima. Tako je, jo u maju 1710., doao bio, u Moskvu kapetan Bogdan Popovi, nosei uza se pismo dvojice srpskih pukovnika, Jovana Tekelije i jednog njegova druga iz Arada i Segedina: O najblagoestiviji care, prekrasno sijajue sunce pravde!, tako su pisali u svom kitnjastom slovenskom jeziku srpski pukovnici; milostivim okom pogledaj na nas uboge i svojim carskim mislima pomisli o naoj oteeskoj srpskoj zemlji, pre mnogih godina podjarmljenoj od nevernika, naroito onda kada e Gospod Bog podignuti tvoju krstaku desnicu naspram njih i nemoj da zaboravi da i nas, najmanje, pozove i pomiluje, neka se i mi potrudimo u slubi za svoga pravoslavnoga Cara. Meu srpskim pridolicama sa Balkana naroito se istakao Hercegovac Mihajlo Miloradovi, koji je sa svojom braom, Gavrilom i Aleksandrom, stupio u carsku slubu. GBega je car, im je buknuo rat sa Turskom, uputio kao svog glavnog agenta meu Crnogorce. Miloradovi je nosio uza se carsku povelju, u kojoj se pozivaju na krstaki rat protivu Turina sve blagorodne (crnogorske) osobe, i uopte svi narodi koji oboavaju razapetog Hrista Boga naega... U predugakoj ovoj povelji, adresovanoj na pravoslavne hrianegrke i rimske vere, car spominje velike zasluge Crnogoraca, i to ak od ratova Aleksandra Maedonskog (neki tadanji pisci drali su da su u vojsci Aleksandrovoj uestvovali i Iliri, t. j.. Sloveni, a Petar to uee ovde jednostavno pripisuje Crnogorcima, da bi ih to bolje zadobio i osokolio). Crnogorci su samo ekali na ovaj mig carev, te je misija Miloradovieva uspela potpuno. Oktobra 1711. car je dobio odgovor iz Crne Gore, od vojvoda, kneeva, i ostalih iveih u predelima Zetskim i Crnogorskim, kojim su mu Crnogorci javljali, da su sa radou primili njegovu povelju, i da se rado odazivaju njegovu pozivu. I doista, ve 15. juna idue godine bila se kod Gacka prva bitka, a zatim je bilo okraja i na drugim mestima. Ali je Crnogorcima bilo teko zbog nedostatka oruja; oni ga zatrae od cara, a zamole ujedno da ih car i pristojno nagradi.. Stvar se ubrzo okrene sasvim na zlo, jer Petar, nakon katastrofe na Prutu, gde bi opkoljen od prevelike turske vojske, bi prinuen da kapitulie i da hitno zatrai mir od sultana i da prestane sa ratovanjem uopte. Tada Miloradovi razdeli meu Crnogorce poklonjene od cara dukate, a sam se vrati u Rusiju, gde je ostao kasnije sa slubom u Ukrajini, u inu pukovnika, u Gaau. U ovoj dunosti isticao se svirepou,u emu ga je jo nadmaala njegova ena (roena Butovieva, poreklom od jedne od najznamenitijih plemiskih ukrajinskih porodica). Miloradovii su uli u kolo najodlinijeg ruskog plemstva, dobili su velike posede poglavito po Ukrajini, a u kasnijim naratajima nosili su i grofovsku titulu. Dok je tako Mihajlo Miloradovi pravio karijeru u Rusiji, siroti Crnogorci imali su da ispataju svoje ratovanje i da teko trpe od turske navale. Turci pregazie Crnu Goru i poinie u 50

njoj bezbrojne zulume. Vladika i mnogi drugi ugledni ljudi bie primorani da se sklone na mletako zemljite. Ipak su i za sve to vreme ostali Crnogorci u vezi sa carem, kod kojega se nalazio i izaslanik vladike Danila arhiakon Maksim. Godine 1715. poao je u Rusiju i sam vladika. Ali je sve bilo uzalud. Veliko balkansko preduzee carevo bilo je propalo, i Vladika i Crnogorci imali su da se zadovolje, u ime ottete, poklonima u novcu, u crkvenom odelu i posuu, ikonama i knjigama. Cetinjskom Manastiru dozvoljeno je da alje u Rusiju izvestan broj kaluera i pripravnika, da prikupljaju milostinju. Ali je Vladici kasnije (nakon zavretka Severnog Rata) stavljena u izgled obilatija pomo. Rezultati takozvanog Prutskog Pohoda bili su veoma alosni za Rusiju. Petar je morao da se odrekne prava Rusije da dri ratne lae i da ima utvrenja na obalama Crnoga Mora i da vrati Turskoj Azov i ue Dona. Pored toga pretrpela je Rusija i goleme novane rtve i veliko politiko ponienje. Tada se Petar svom snagom upustio u borbu sa vedskom. Nekoliko godina trajao je rat u Finskoj, u Pomoranskoj i na moru. U isto vreme Petar se ozbiljno upleo i u srednjo-evropsku, naroito nemaku politiku, pa ga vidimo kako svaki as tri po Nemakoj, i zbog ratnih preduzea, i zbog politikih intriga, i zbog leenja i odmora po banjama, i zbog kulturnih poslova, koje nikada ne naputa, dolazei pored ostalih u dodir i s takvim ljudima, kakav bee genijalni nemaki filozof Lajbnic. Ovaj je bio oaran dinovskom pojavom ruskog vladara i koji je izradio za nj vie znaajnih projekata, a meu njima i nacrt za Rusku Akademiju Nauka. U svome lutanju po Evropi Petar je 1717. godine napravio duu posetu Francuskoj i njenom malom kralju Luju XV. Politiki ova poseta nije dala nita, iako se htelo da se privue Francuska na stranu Rusije, kao i da se zakljui brana veza izmeu Romanova i Burbona udajom Petrove erke za kralja Luja. I u jednom i u drugom poslu Petar nije uspeo. Sledee godine jedan je sluaj oslobodio Petra; od opasnog protivnika, Karla XII, koji je poginuo. Uverivi se u beskorisnost ratovanja po Nemakoj Petar je onda svu svoju panju upravio na glavno poprite rata; njegova vojska dva puta je provalila u samu vedsku, i na kraju krajeva umorene zaraene strane, posle dugog veanja, zakljuie mir u Nitatu godine 1721. Po ovom miru Rusija je dobila potvrdu sviju svojih osvojenja, izuzev veeg dela Finske. Tada su ruskoj dravi konano pripale ove zemlje: deo Finske, sa Viborgom, Karelija, Ingrija, Estonska i Livonija sa ostrvima mozunskim i gradom Rigom. Rusija je uvrstila svoj poloaj na Baltikom Moru, gde je raspolagala sa vie odlinih pristanita i sa velikom trgovakom: i ratnom flotom. To su bile tvorevine Petra Velikog. Prirodno je, da su oduevljeni Petrovi doglavnici, graanski velikai i visoki vojni asnici, proglasili Petra Imperatorom (ova se titula smatrala veom od carske, te se osporavala due vreme ruskim vladarima od strane drugih dvorova), Ocem Otadbine i Velikim. Nakon neverovatno raskonih i fantastinih svetkovina zbog pobede nad vedskom Petar je dao svojoj vojsci kratak odmor, ali se brzo okrenuo na drugu stranu. On je poeo da mata o srednjem i dalekom Istoku, spremajui istraivaka putovanja u Kinu i u jo dalje krajeve, upuujui jednu itavu ratnu ekspediciju (kneza Bekovia-erkaskog) u Indiju preko srednje Azije, a sam sa vojskom i mornaricom krenu preko Kavkaza i Kaspiskog Jezera na Persiju. Kao posledica ove ekspedicije, koja nije bila loe zamiljena, ali je izvedena sa vie krupnih greaka, pripali su Rusiji krajevi na Zapadu i Jugu od Kaspiskog Jezera, a meu njima i predeo Baku, jedno od najbogatijih mesta sa izvorima nafte. Rat sa Persijom, izazvan ovom ekspedicijom, zavrio se veoma povoljnim mirom za Rusiju. To je bilo poslednje krupno delo spoljnje politike Petra Velikog. Paralelno uz monu delatnost ratnu i diplomatsku razvijala se unutranja politika Petrova. Prvo, to odmah pada u oi oveku koji tek poinje da se bavi prouavanjem doba Petra Velikog, to je zavisnost unutranje njegove politike od potreba i interesa rata. Veliki deo takozvanih reforama Petra Velikog izveden je u neposrednoj vezi sa ratnim poslovima. Par se, po miljenju jednoga od najboljih poznavalaca ondanje Rusije, Fokerota, sa naroitom marljivou trudio oko poboljanja svojih ratnih snaga. Najomiljeniji posao, veli na jednom mestu Fokerot, bilo je za cara graenje laa i drugih stvari, koje se tiu mornarstva. O unutranjim merama na korist drave, sudstva, 51

gospodarstva i trgovine on se veoma malo, ili se nikako nije brinuo tokom prvih trideset godina svoje vladavine i bio je potpuno zadovoljan, ako su mornarica i vojska bile dovoljno snabdevene novcem, drvom, regrutima, mornarima, hranom i municijom. Meutim, poslednjih godina Petar je sve vie ulazio u druge grane dravne uprave. Pored toga, moderni istraivai su vrlo dobro uoili, da je Petar u prvoj periodi svoje vladavine radio bez ikakvog sistema, ta vie esto na vrat na nos, dokle kasnije unosi sve vie ozbiljnosti i plana u svoje poslove. Treba odmah istai, da je Petar uvek imao vrlo ivo interesovanje za prosvetu i nauku; moda ih je on shvatao i previe utilitarno, ali je to ipak bilo od koristi i to treba svakako podvui. to se tie ureenja same vrhovne vlasti ona je za vreme Petrovo sauvala svoj apsolutni, neogranieni karakter; ta vie, Petar je prvi dao jednu zaokrugljenu teoriju ruske samodravne vladavine. Njegovo Velianstvo jeste samovlastan monarh, koji nikome na celome svetu ne treba da polae raune o svojim poslovima, a ima silu i mo da svoje zemlje i drave, kao hrianski gospodar, po svome nahoenju i volji upravlja tako glasi Vojniki ustav od godine 1716. Jedna vana novina, koju je Petar uneo u rusko dravno pravo, jeste to, to je naslee prestola doveo u zavisnost od volje vladareve, dok je ranije ustavni obiaj ruske carevine priznavao dva kombinovana naela u popunjavanju carskog prestola: volju boju; koja se ogleda u sluajnosti roenja ove ili one linosti, i istu volju boju koja se ogleda u slobodnim izborima cara, odnosno prestolonaslednika od strane cele zemlje zastupljene na Zemaljskom Saboru. Ukaz, koji je Petar izdao o nasleu prestola, obrazloio je jedan od njegovih doglavnika, crkveni i politiki pisac, vladika Teofan Prokopovi, u naroitom spisu Pravda volje monarha u odreivanju svojega naslednika. Ovoj vrlo vanoj teoriskoj raspravi data je gotovo snaga zakona. Inae, Petar je davao svojoj neogranienoj monarhiji sve vie policajni i birokratski karakter. On je bio svakako pravi pretea, a pogotovu ve i predstavnik prosveenog apsolutizma. Za vreme Petrovo u neposrednoj vezi sa ratnim potrebama, preduzete su bile vane mere za reorganizaciju vojske i dravne slube, vojne i graanske, a s tim u vezi i za preureenje celokupne drutvene organizacije. Za vreme Petrovo staleke slube postale su mnogo tee. Plemstvo je bilo mnogo stroije uvueno u dravnu slubu nego pre; samo treina svake plemiske porodice imala je pravo da slui u graanskoj slubi, a ostali, su, od mladih godina pa do starosti, bili duni da slue u vojsci ili u mornarici, i to poev od redova. Da bi nekako popravili svoj poloaj bogatiji, znatniji i jai plemii teili su najvie da idu u gardiske pukove, koji su dobijali aristokratsko obeleje, dok je masa nieg plemstva, kao i prostog sveta, popunjavala armiske pukove. Unapreenje bilo je stavljeno u zavisnost ne samo od preporuke komandanata, nego i od tajnog glasanja zbora ljudi viih inova. Bez ina plemi nije imao potpun znaaj pravog plemia, dok je svaki ovek, bez obzira na njegovo poreklo, koji je dobio prvi oficirski in ili sedmi po redu in graanske slube postajao nasledni plemi. Plemstvo se rusko demokratizovalo i donekle birokratizovalo. Stvorena je dobro promiljena tabela inova u vojsci, mornarici, dvorskoj i graanskoj slubi. Traei od plemstva teke i duge slube, ograniavajui ga veoma osetno u pravu slobodnog raspolaganja imanjima i to ne samo spahilucima, nego i samim batinama; nastojei najzad da mlae plemstvo bude jo i kolovano i podvrgavajui ga naroitim ispitima, Petar ga je u glavnom ostavio gospodarom nad seljatvom, u koliko seljaci nisu bili regrutovani za carsku vojsku. Seljak novak bio je slobodan od trenutka, kada je stupio u carsku vojsku i njemu su bili otvoreni, barem u teoriji, putevi za unapreenje i ulazak u oficirski kor i nasledno plemstvo, ali je taj seljak vojnik bio izgubljen za selo, porodicu i gospodarstvo. Da bi sva masa od plemstva zavisnih ljudi sluila dravu, Petar je vrio regrutaciju i meu kmetovima i meu robovima. Za plaanje poreza od strane njihovih lanova bile su odgovorne optine slobodnih graana i slobodnih dravnih seljaka; ova poslednja kolektivna odgovornost seljaka za ispravno plaanje njihova duga postala je vana injenica u stvaranju kolektivistike ruske optine uvenog mira. Petar se mnogo brinuo o gradovima: merkantilist po svojim ekonomskim shvatanjima, on je, i zbog potreba ratnih, a i inae puno radio na razvijanju pristanita, na dizanju izvozne i uvozne trgovine, naroito one prve, i na stvaranju domae industrije. Pored nepotrebnih ili malo potrebnih 52

fabrika, graene su i veoma korisne, a isto se tako neumorno radilo na istraivanju i iskopavanju ruda. Radilo se puno i na poboljanju saobraajnih prilika: graeni su i popravljeni javni drumovi, regulisane su reke, kopani su kanali. Preduzimane su takoe mere za uvanje ogromnih umskih bogatstava Rusije, koja su se dotle nemilice utamanjivala. Razume se, da je najvie truda i trokova uloeno u omiljenu prestonicu Petrograd, carev paradis, koji je neumorni car gradio, naseljavao i ulepavao i protiv prirode i protiv ljudi. Sva ova golema delatnost, koja je esto dovodila do tekih kriza i do velikih izliva narodnog nezadovoljstva iziskivala je velika finansiska sredstva. Sva reforma Petra Velikog prolazila je u znaku teke borbe za budetsku ravnoteu, koja nikad nije bila postignuta. Sva vladavina Petrova prola je u izmiljanju razlinih finansiskih mera za poveanje prihoda. Primenili su i takozvano kvarenje novca; tada su prvi put izmiljene u Rusiji taksene marke i hartije i svakojaki monopoli i dabine, kao na primer veoma zanimljivi porez na brade. Ali drava nikad nije izlazila iz finansiske krize. Meutim, ratna i trgovaka mornarica bili su pozitivan rezultat Petrove vladavine, kao i dosta jaka, na novi nain organizovana, stajaa vojska. to se tie administrativne organizacije Rusije, ona se za vreme Petra Velikog vie puta menjala. Centralne ustanove stare moskovske Rusije likvidirane su. Ve poetkom XVIII stolea prestala je da radi starodrevna Boljarska Duma, taj stup aristokratije i utoite konzervativaca. Posle raznih pokuaja da vri funkcije vrhovne vlasti preko pojedinaca snabdevenih izvanrednim punomostvima i preko raznih ustanova, Petar je, odlazei na Prut i oekujui velike opasnosti, kratkim vlastorunim ukazom stvorio najvie dravno telo, neku vrstu Namesnikog Vea. U redovnim prilikama to je bio organ najvieg suda i nadzora nad svima granama uprave, takozvani Upravni Senat. U nj su uli najvaniji doglavnici Petrovi. Kasnije su uz taj senat postavljeni: general-prokuror, koji je trebao da bude oko gospodarevo i da vri nadzor nad samim najviim upravnim telom i sudom u carevini; zatim itava organizacija fikala t. j. istraivaa i kontrolora; general-rektmajstor za primanje i isleivanje tubi privatnih lica; najzad geroldmajstor za nadzor nad plemstvom, njegovim rasporeivanjem po grupama i inovima, za davanje diploma za titule kneevske i novouvedene grofovske i baronske, i za grbove, koji su takoe onda uvoeni u Rusiju. Uvedene su i glomazne kolegije t. j. kolegijalne ustanove za razline grane uprave, po primeru vedske. Tada je nastala i Duhovna Kolegija ili Sveti Sinod pravoslavne crkve kojim je Petar zamenio godine 1721. ukinuto patrijarisko zvanje. Sastavljen od vladika i svetenika (mislilo se, da se u nj uvedu i svetovne linosti) Sinod je bio potpuno posluno orue carske vlasti; radio je pod nadzorom oberprokurora, na koje je mesto, po ideji Petrovoj, trebao da doe neki energian oficir, to je iz poetka i bilo. Petar je slomio crkvenu mo, i to ne samo ovom merom, nego i ograniavanjem kompetencije duhovnih sudova, oduzimanjem ogromnih crkvenih imanja, likvidacijom mnogih manastira i dosta otrim merama protiv kaluera. Zanimljiva je bila i veoma neozbiljna i runa ustanova Petrova, takozvani Sabor najveih budala i pijanica, s kojim je Petar prireivao itave orgije i sa neverovatnom grubou ali sa glumakom vetinom izvodio parodije na razline obrede crkvene. Ve spomenuti vladika Teofan napisao je naroit pravilnik za Sveti Sinod (takozvani Duhovni reglament) u kom su izloene i obrazloene osnovne take zakonodavstva i politike Petrove u poslovima crkve. Provincijalna administracija menjala se nekoliko puta za vreme Petrovo. Bila je stvorena nova podela Rusije na takozvane guvernije, na elu sa guvernerima, u veini sluajeva generalima, koji su imali ogromnu vlast, gotovo kao neogranieni gospodari svojih pokrajina. Pokuaj da se uz njih stvore neke vrste od plemstva biranih kolegijalnih ustanova nije uspeo. Vaniji guverneri koji su esto bivali senatori, zvani su vrhovna gospoda. Oni su postali neka vrsta oligarhiske vlade uz Petra, oni su bili izvanredno bogati, uzimali su vidnog uea u svakojakim finansiskim transakcijama i trgovakim i industriskim poslovima, a u veini nisu bili pripadnici stare aristokratije. Najvei ovek meu njima bee ve spomenuti Menjikov, tamnog porekla, koji je dospeo do kneevske titule i do najveih poloaja u dravi. Guvernije su se delile na provincije i srezove, sa vojvodama i komesarima na elu. 53

Poslednjih godina Petar je izveo, ne vodei rauna o ruskim pravnim obiajima, reformu sudskog postupka, a i zanimljiv pokuaj da odvoji sudstvo od administracije i da stvori nezavisne kolegijalne sudove. Ali se ova reforma pokazala kao neizvodljiva i nepraktina i zbog potpunog nedostatka spremnih sudaca i zbog pokvarenosti sudakih kolegija. Uopte sve mere Petrove stradale su, koliko od tog to su bile vetake kombinacije, toliko i zbog nedostatka saradnika i izvrilaca, kao i zbog neobrazovanosti i upravnih stalea i mase naroda. Oseajui na svakom koraku tetu od neznanja i praznoverica, kao i od golemih praznina u vlastitom obrazovanju, Petar je inio ogromne napore, naroito poslednjih godina, da to vie rairi prosvetu u Rusiji; on otvara kole, pomae knjievnost, dovodi u Rusiju obrazovane strance, alje Ruse u inostranstvo radi kolovanja, tera plemstvo na uenje, barem kod kue, prireuje ispite, bez kojih ovek nije dobijao slube ni dozvole da se eni. Uz to se radilo na promeni obiaja, na evropeiziranju naina ivota i manira, barem kod viih stalea drutva. Njegov dvor bio je ureen na evropski nain, samo bez one stroge etikecije, na koju se toliko pazilo po svima evropskim dvorovima. Petar je odluno zabranio zatvaranje ena, koje je bilo u obiaju kod viih stalea. Kulturna i prosvetna politika Petrova, koja je postigla izvesne pozitivne rezultate, imala je svakako revolucionaran karakter, i zato je izazivala, pa i sad izaziva ushienje jednih, a negodovanje i mrnju drugih. Ona je bila proeta slobodoumnim antiklerikalnim, ali ne antiverskim naelima. Petar je mrzeo bigoteriju, nazadnjatvo i trule tradicije stare Moskovije, naroito njenog dvorskog ivota. Ne treba preterivati i, poput nekih savremenika Petrovih a i pojedinih kasnijih pisaca, smatrati, da je taj Petrov posao doveo do potpunog preobraaja Rusije, ali ne treba u tim reformama gledati ni niz drugorednih promena, koje su dobile tako velik znaaj tek u iluzijama savremenika i potomaka, opravdanim donekle zbog one strane povike, koju su izazvale. Reforma, ije su se mnoge posledice pokazale kao tetne, donela je ipak i lepih i znaajnih plodova. Tim reformama mnogo je smetao suvie otar nain, na koji su uvoene. Ta oskudica obzira izazivala je este bune. Narodne mase roptale su i protiv novotarija i protiv cara. Mnogi Rusi smatrali su Petra kao samozvanca, kao Nemca, koji ne veruje u Hrista, kao samog Antihrista. Naroito je to miljenje vladalo kod staroveraca, koji su nastavili svoju opoziciju crkvi i vlastima. Najopasniji bio je pasivni otpor: nehat i nerad inovnitva, dezertiranje plemstva, neplaanje poreza, nedolazak regruta, nerad i nered pri graenju Petrograda, utvrenja, gradova, laa, drumova i kanala. Drava, car i vlada bili su u stalnoj borbi sa vlastitim narodom. Ipak, oigledno je, da su reforme odgovarale izvesnim tenjama i raspoloenjima u narodu; inae, od njih zaista ne bi bilo nita, a i sam bi car bio oboren od svojih podanika mnogo pre, nego to su ga slomili bolest i preveliki napori jednog ivota, koji bee pun samopregora i neumornog rada, ali i svakojakih besnih uivanja i preterivanja. U ruskim arhivama sauvane su mase svakojakih predloga najraznovrsnijih ljudi, upuivanih caru i vladi, koji su govorili o razliitim reformama. To je svakako jak dokaz za izvestan drutveni pokret u prilog reforama. Petrov porodini ivot nije bio srean. Sa svojom prvom enom rastavio se dosta grubo. Njihov sin jedinac, carevi Aleksije, odrastao je daleko od oca i sa puno nepoverenja prema njemu. U svom ivotu Petar je imao bezbroj avantura, ali i jednu veoma ozbiljnu vezu sa zarobljenicom njegova doglavnika eremetjeva, nekom Martom, Litvankom. Ova aeantura pretvorila se tokom godina u trajnu i duboku ljubav, tako da je Petar uzeo Katarinu, kako se Marta prozvala prilikom prelaza u pravoslavlje, za zakonitu enu. Od Katarine je imao vie dece. Od njegovih keri Ana se udala za vojvodu holtajnskog, dok je Jelisaveta ostala devojka. Neko vreme bio je u ivotu i jedan sin iz tog braka, takoe Petar. Ovaj je pokvario odnose izmeu oca i starijega sina Aleksija. Aleksije bee nada reakcionarne stranke. Izmeu oca i sina bio je dubok jaz. Svi pokuaji Petrovi da natera sina na poslunost propali su. enu, koju mu je otac doveo, princezu Sofiju od BraunvajgVolfenbitela Aleksije je mrzeo iako je imao od nje dvoje dece. Najzad, nesreni carevi pobegao je iz Rusije sa jednom svojom ljubaznicom. Doglavnik Petrov, lukavi i bezobzirni Petar Tolstoj, uspeo je da begunce vrati natrag i da ga zatvori. Nastala je strana parnica, u kojoj je sam car uzeo na se 54

ulogu istranog suca. Muen na svirep nain, carevi Aleksije je bio osuen na smrt, ali izgleda da je podlegao mukama jo pre izvrenja presude. Majka Aleksijeva teko je nastradala, a nekoliko drugih linosti bile su kanjene smru. Kao politika posledica ove mrane i strane porodine drame, koja je posluila Merekovskom za roman o Antihristu, a slikaru Nikoli Ge za divnu sliku Petar i Aleksije, javio se ukaz Petrov, kojim je on prisvojio neogranieno pravo da raspolae prestolom. Ve odavno oslabljeno zdravlje monog cara, tog dina telom i duhom, naroito je nastradalo prilikom spasavanja nekih vojnika koji su se davili u Finskom Zalivu. U ovom sluaju neverovatno svirepi i bezobzirni car Petar javlja se sa crtama najvee hrianske ljubavi i divnog samoportvovanja. Kao posledica jakog nazeba, koji je tom prilikom car dobio, dola je smrt. Petar je izgubio svest za vreme kratkog bolovanja pre, nego je uspeo da oznai naslednika. Din po svome telesnom rastu, Petar je bio dosta lep ali tokom godina strani doivljaji i neograniena uivanja dali su njegovu licu udnovat, jeziv izgled. Temperamenat njegov imao je previe bujnosti. Bee obdaren gvozdenom voljom, neverovatnom radinou, fanatinom radoznalou i sposobnou izvanredno brzog shvatanja. Priroda svirepa, ulna i strasna, on je bio u isto vreme proet i idealizmom i to idealizmom rada i vatrene ljubavi prema otadbini. GLAVA XV. Doba dvorskih prevrata (1725-1762.). Iza smrti Petra Velikog nastaje takozvano doba dvorskih prevrata, doba vladavine ena iz favorita. Petar Veliki je umro ne odredivi naslednika, pa su dravni velikodostojnici veali o nasleu prestola. Dok su neki velikai isticali kandidaturu Petra Aleksijevia, desetogodinjeg sina ubijenog carevia Aleksija, dotle su drugi, na elu sa Menjikovim, bojei se ne samo za svoje poloaje, nego i za celokupno imanje, pa i za sam ivot, predlagali enu cara, koji je umirao. Spor je reilo veto pripremljeno posredovanje garde, iji su se oficiri dosta grubo umeali u veanje. itava garda je opkolila dvorac i pokazala se spremna za svaku akciju (na primer da razlupa glave boljarima, kao to veli jedan svedok). Pod pritiskom s te strane senat, sinod i generalitet proglasili su Katarinu, udovicu Petra Velikog, za caricu. Iako stvar nije ila svuda glatko, ipak je u glavnom kratko carevanje Katarine I (17251727.), izbranice i ljubimice gardine, prolo mirno. Njim je inaugurisano doba ginekratije i uprave ljubimaca. Glavni ljubimac cariin bee Menjikov. Carica se drala potpuno po strani od dravnih poslova, odavi se najgrubljim uivanjima i pazei samo na to, da se ne bi zamerila gardi. Njena je vlada gotovo suvereno obavljala dravne poslove. Vlada se u prvom pobrinula o tome da nekako uredi svoj poloaj. Radi toga, bio je ozakonjen naroiti Savet uz osobu cariinu, (Vrhovni Tajni Savet) koji je stvarno ograniio apsolutnu vlast cariinu i malo rasteretio narod od pretekog poreskog bremena, koje mu je natovario CarReformator. Menjikov. je izrekao mudre rei, da je vojnik vezan sa seljakom, pa kad ne bude seljaka, nee biti ni vojnika, obrazlaui ovim reima potrebu olakica. Radei u ovom pravcu vlada je oslobodila seosko stanovnitvo od neposrednog izdravanja armiskih pukova, oslobodila je poreske obaveznike od nasilne egzekutivne naplate glavarine, ukinula je niz nadletava i izvela redukciju inovnitva; najzad je poela da ukida monopole i da predaje dravne fabrike, u privatne ruke. Ova politika nastavljena je i posle smrti Katarine I. Kao vidan znak da se politika pokojnog cara ipak nastavlja sveano je otvorena, po njegovoj misli osnovana, Akademija Nauka (1725.), i izvedena je i znamenita ekspedicija Beringova na Dalekom Istoku (pronalazak Beringova moreuza.). Kada je teka bolest oborila Katarinu I, doao je na presto unuk Petra Velikog Petar II toboe po testamentu Katarininom, a u stvari blagodarei sporazumu velikaa i garde. Vladavina ovog umno i moralno nedovoljno razvijenog deka predstavljala je u mnogom reakciju vladavini Petra Velikog, koja se donekle zapaala za vreme Katarine I. Proteran je u Sibir, izgubivi ogromno 55

imanje i prvi poloaj u dravi, svemoni Menjikov. Dvor se preselio u Moskvu, pa je bilo zabranjeno, pod pretnjom teke kazne, da se ak pominje mogunost njegova povratka u Petrograd. Prestala je briga o ruskoj mornarici. U odnosima prema Ukrajini uveden je veoma pomirljiv kurs politike, te je dolo do obnove njene autonomije prilikom izbora novog hetmana Danila Apostola (1728.), dok Petar i njegova naslednica nisu doputali da se popuni to mesto, upranjeno smru hetmana Skoropadskog (1722.) Umesto i pored ljudi iz nieg plemstva, stranaca i ljudi tamnog porekla, ponovo se istiu lanovi visokog plemstva, naroito knezovi Dolgoruki (iz ove porodice mladi car je sebi izabrao i ljubimca i verenicu). Ovo carevanje bilo je kratkog trajanja; car, istroen gozbama, uivanjima i neurednim ivotom, podlegao je velikim boginjama nou izmeu 18. i 19. januara 1730. u Moskvi, nekoliko sati pre vremena, odreenog za njegovo venanje. Sa Petrom II ugasila se muka loza kue Romanova, pa je presto prirodno preao u ruke predstavnika njene enske linije; samo je trebalo reiti ko e od tih predstavnika doi na presto Sveruske Carevine. U obzir su dolazili u prvom redu potomci cara Petra Velikog, onda potomci njegova slaboumnog starijeg brata Ivana V. Odbacivi erku Petrovu Jelisavetu, kao roenu pre braka, pa i njegova unuka (od starije mu erke Ane), Petra, vojvodu Holtajn-Gotorpskog, budueg Petra III; odbacivi najzad i stariju erku Ivanovu Katarinu, vojvotkinju od Meklenburga, zbog opake udi njena mua i opasnosti da e on uvui Rusiju u politiku svoje vojvodine, vrhovna gospoda su, na predlog najjae glave izmeu njih, kneza Dimitrija Goljicina, izabrala za caricu drugu erku Ivanovu, Anu, udovicu kurlanskog vojvode. Ali tom prilikom vrhovna gospoda su odluila, isto na predlog kneza Goljicina, da se formalno ogranii carska vlast nekom vrstom pisanog ustava. im je u nonoj sednici proirenog Vrhovnog Tajnog Saveta na njegov predlog izabrana za caricu vojvotkinja Ana, Goljicin je predloio da se treba pobrinuti o olakanju poloaja gospode; treba, ree on sebi volju poveati. I onda je drugog dana stavio na pretres takozvane take uslova (kondicija), na osnovu kojih Ana treba da se primi uprave nad zemljom. U najveoj tajnosti prihvaene su i pretresane ove kondicije i tajno poslate u Mitavu, zajedno sa javnim pozivom vojvotkinji da doe u Moskvu i po elji cele zemlje stupi na presto svojih predaka. Ove kondicije Ana je primila i potpisala; bila je srena da se oslobodi Mitave, gde je provela oko 20 godina udovikog ivota, puna neprijatnosti i ponienja. U kondicijama Ana je obeavala, da se nee udavati, niti sebi imenovati naslednika za ivota ili posle smrti; ona se obavezala voditi upravu u saglasnosti sa Vrhovnim Tajnim Savetom, koji je duna sadravati u sastavu od 8 lica. U ovoj taci opaa se isto oligarhiska i ak lina tendencija celog preduzea vrhovne gospode, kojih je bilo tano osam. Bez pristanka toga Saveta carica ne sme: 1) da objavljuje rat, 2) da zakljuuje mir, 3) da optereuje podanike novim porezima, 4) da unapreuje u inove vie od pukovnika i poverava nekome znatne poslove. Garda i ostale trupe neka budu pod upravom Vrhovnog Tajnog Saveta. Dalje su sledile jo i ove take: 5) od plemia ne odu-imati ivot, imanja i asti bez suda, 6) batina i spahiluka ne darivati nikome; 7) u dvorske inove bez saveta Vrhovnog Tajnog Saveta nikoga ne postavljati ni od Rusa ni od stranaca; najzad ,8) Ana nije smela da rashoduje dravni novac bez odobrenja Saveta. Pri kraju su stajale sledee drastine rei: Ako pak budem neto od ove obaveze ne ispunila ili prekrila izgubiu rusku krunu. im su dobila pristanak Anin da zauzme upranjeni presto i potpisane kondicije, vrhovna gospoda su pozvala Senat, Sinod i generalitet, da sasluaju ova vana dravna akta. itanje tih akata napravilo je veoma muan utisak na itav sveani skup. Pod utiskom izvesnih protesta, Goljicin je pristao, da prisutni izrade i podnesu Vrhovnom Tajnom Savetu svoje nacrte dravnog ureenja. Nekoliko dana kasnije ista dozvola bila je data i plemstvu. im se poelo sa izradom ustavnih projekata, opozicija, koja se dotle nalazila u velikom strahu, javila se otvoreno, kritikujui vrhovnu gospodu i pretresajui ustavna pitanja. Bilo je podneto Savetu vie projekata, od kojih su dva najvanija. Jedan je sastavila visoka birokratija, generali i donekle visoko plemstvo, a drugi srednje plemstvo, koje se u velikom broju skuplja u Moskvi, pozvano na venanje cara Petra II. Oko 1100 ljudi stavilo je svoje potpise pod razline projekte. I sam knez Goljicin izradio je jedan 56

ustavni nacrt. Taj knez bio je onda najobrazovaniji ruski politiar, dobro upoznat sa tadanjom politikom (poglavito stranom) literaturom, koja se za njega prevodila trudom naroitih prevodilaca. U svojim ustavnim projektima on se sluio primerom vedske, a uzimao je u obzir i organizaciju Rimske Carevine sa njenim savetom kneeva biraa i Mletake Republike sa njenim Savetom Desetorice. Goljicin je izmislio jedan sloen ustav, po kom je carica igrala isto dekorativnu ulogu predsednika Vrhovnog Tajnog Saveta, sastavljena od. malog broja predstavnika najznatnijih familija. Odavno nije Moskva ivela toliko intenzivnim politikim ivotom. Pored toga, nikad pre u politiki ivot nije bilo uneto toliko teoriskih rasprava, nikad pre nisu se pozivali na evropske ustavne primere, zakone i naune rasprave o njima. Pravi cilj vrhovne gospode bio je nesumnjivo u tome da se utvrdi oligarhija uz caricu,. ali je moguno da se mislilo i na republiku; ostalim grupama nije bilo toliko stalo do oblika vladavine, koliko do reenja izvesnih socijalno-ekonomskih, pravnih i administrativnih pitanja. Ali svakako su svi, i pristae apsolutizma i ustavobranioci, bili odluno protiv oligarhije i lino protiv vrhovne gospode; Sauvaj Boe, govorio je jedan ugledni plemi, da ne bude umesto jednog samodravnog vladara deset samovoljnih i silnih familija; onda emo mi, plemstvo, sasvim da propadnemo, pa emo morati gore nego pre klanjati se i moljakati milosti kod sviju. Zato, kada je Ana dola u Moskvu, nala je dosta pogodne uslove za rad na obnovi samodravne vladavine. Iako je narod poloio zakletvu prosto gospodarici, bez naslova samodrice, i u isto vreme otadbini, ipak je za svakog paljivog posmatraa bilo jasno da e preduzee vrhovne gospode skoro propasti. Ve pre ulaska u Moskvu Ana je bez obzira na kondicije proglasila sebe za pukovnika garde. Onda je stupila preko ena u vezu sa nezadovoljnicima, koji su bili toliko razjareni da su neki drski, prema reima jednog svedoka, bili spremni na krajnje mere. Ubrzo javila se velika gomila, oko 800 velikodostojnika, generala, viih oficira i prostih plemia sa pismenom molbom, da carica naredi pretres podnetih molbi o ureenju drave. Carica je odmah naredila taj pretres i pozvala je vrhovnu gospodu na ruak. Ovim manevrom ona je nju odvojila od mase, u kojoj je rad pristaa apsolutizma uzimao sve veeg maha. Posle ruka gomila tih ljudi izala je sa velikom vikom pred caricu, traei da ona bude samodrica, poput njenih predaka, i obeavajui da e pred njene noge baciti glave njenih zloinaca. Ana naredi da se donesu kondicije i pred razjarenom gomilom zapita vrhovnu gospodu da li treba kondicije ponititi. Nesreni oligarsi samo klimnue glavom, te Ana pocepa prvi pisani ustav ruske carevine. Odmah iza toga narod se ponovo zakleo na vernost carici i samodrici Ani, Vrhovni Tajni Savet bio je ukinut, a zatim je nastala osveta zloincima. Porodica Dolgorukih je prva nastradala. Mnogi od njenih uglednih lanova, izgubivi slubu i imanja, behu proterani u Sibir; kasnije su neki od njih osueni i kanjeni smru, posle neuvenih muka. Knez Goljicin ispoetka se nalazio samo u nezvaninoj nemilosti. Ali kasnije i njega osudie na smrt, koju mu je carica zamenila doivotnim zatoenjem, oduzevi mu celu imovinu. Meu konfisciranim stvarima nalo se na tuim dijalektima i na ruski jezik prevedenih oko 6000 knjiga; tri sanduka sadravala su raznovrsne knjige na holandskom, panskom, engleskom i vedskom jeziku. Muke Goljicinove u tvravi bile su kratkog veka: kroz nekoliko meseci stari knez je umro (1737.). Uopte, carevanje Ane Ivanovne bilo je puno politikih parnica i progona, izazvanih donekle bunama i zaverama (u jednoj zaveri uestvovao je i neki mladi dvoranin Srbin, po imenu Todor Miloevi), ali jo vie razgovorima, opasnim ili neugodnim po caricu i vladu. Da bi zablagodarila plemstvu, koje je oslobodilo od tutorstva vrhovne gospode, Ana je rado potpisala nekoliko ukaza u njegovu korist: tako je bio ukinut zakon Petra Velikog, prema kome je samo jedan od sinova plemia mogao da mu bude naslednik. Tom prilikom utvreno je u naelu, da samo plemstvu pripada pravo da dri u svojini. takozvana naseljena imanja, t. j. poljska dobra sa seljacima kmetovima. Ovo je bila izvanredno vana mera. Kasnije su bili doneti zakoni, na osnovu kojih je otvorena vojna akademija i smanjen je rok obavezne slube plemia. Ana, razume se, nije mogla da sama upravlja. Postepeno se stvorio njen ui krug, koji je stvarno vodio sve poslove. U njemu su se naroito isticali cariini ljubimci Levenvolde i Biron, obojica 57

Nemci, sa itavom gomilom manje poznatih ali veoma tetnih Nemaca. Ova uprava Nemaca vreala je nacionalno oseanje ruskog plemstva, a pored toga Biron je izveo u velikom stilu jednu ekzekutivnu naplatu dune glavarine, te su tom prilikom, pored seljaka, osetno stradali plemii spahije, kao i lokalni administratori. Iako su neki od novijih istraivaa pokuali da prikau u povoljnijoj svetlosti ovu vladavinu, ipak moramo rei, da u glavnom ova istoriska rehabilitacija nije uspela, te, prema tome, treba smatrati doba carice Ane kao vrlo mrano u istoriji Rusije. Sama carica nije bila bez inteligencije; nije bila. ni bez sposobnosti; ali, pretrpevi mnogo beda i ponienja, kao udova kurlanskog vojvode, pa naavi se odjedared u poloaju neograniene vladarke velike drave, izgubila je potpuno moralnu ravnoteu, dala je volju svojoj opakoj udi i, gotovo ne meajui se zbog lenosti, slabe obavetenosti i loe spreme u tok dravnih poslova, ona je obino pokazivala da je vladarka svojim raspikustvom i pakou u velikim razmerama. Spoljnja politika vlade carice Ane nije zabeleila znatnih uspeha, iako je bila dosta aktivna sa stalnim uplitanjem u evropske poslove. Tako je ruska vlada pomagala, kandidaturu saksonskog kneza izbornika Stanislava Avgusta III. za poljskog kralja protiv kandidature domaeg poljskog plemia Stanislava Leinskog. Malo kasnije vlada je bila primorana, da vrati Persiji osvojenja Petra Velikog na jugu od Kaspiskog Jezera (1735.), gubitak, koji nije bio kompenziran malo ranijim osvajanjem pustinja na severu od istog jezera, na jugu i na istoku od reke Urala (1731.). Da bi podigla svoj ugled vlada je razvila ivu akciju u Istonom Pitanju; zajedno sa Austrijom objavila je rat Turskoj. Ovaj krvavi rat doneo je ruskoj vojsci novu i veliku slavu (pobede Miniha kod Hoima i Stavuana), ali je stao Rusiju golemih rtava, te se zavrio Beogradskim Mirom (1739.). Po njemu Austrija je izgubila severnu Srbiju, a Rusija je morala da vrati Turskoj vei deo svojih osvajanja, zadovoljivi se stepama na obalama donjeg Dnjepra, sve do Azovskog Mora i uvenim Azovom, ali bez prava da od njega stvori tvravu. Rezultat svakako nije ni iz daleka opravdao podnete rtve. Ana je odredila uoi svoje smrti za svoga naslednika tada tek roenog princa Ivana, sina njezine neakinje Ane, erke njene sestre Katarine i vojvode Leopolda od Meklenburga, udate za princa Antona Uljriha od Braunvajg-Lineburga. Tako je, istina za vrlo kratko vreme, takozvana Brauneajka familija zauzela prvo mesto u Ruskoj Carevini. Za regenta je carica odredila, umesto roditelja budueg cara, svoga ljubimca Birona, ve onda izabranog, blagodarei njenom zauzimanju, za vojvodu kurlanskog. Odmah posle njene smrti (17. oktobra 1740.), vojna zavera na elu sa Minihom, u tren oka, bez ijednog kuruma oborila je mrsku ru; Biron je bio uhapen, premlaen i u Sibir prognan. Majka mladog cara proglaena je regentkinjom, a njegov otac vrhovnim zapovednikom vojske. Garda i prestoniko plemstvo, nezadovoljni neozbiljnou i nemakim karakterom ove vladavine, pristali su onda uz carevnu Jelisavetu, jedinu ivu naslednicu Petra Velikog. Isto tako lako, kao to je bio oboren Biron, bila je obo-rena i Braunvajka familija. Nakon progona na sever, nesreni car Ivan VI bio je zatoen u liselburgu, gde je 1764. zavrio svoj jadni ivot, ubijen prilikom jednog bezuspenog pokuaja da ga oslobode i vrate na presto. Dolazak na presto carice Jelisavete pozdravili su plemstvo, pa ak i iri krugovi sa velikim oduevljenjem; desili su se tom prilikom jaki izgredi protiv Nemaca uopte. Nekoliko Nemaca velikodostojnika izgubili su svoje poloaje i otili su u progonstvo (meu njima i Minih). Vladavina poslednje od Romanova carice Jelisavete, iako spada u doba dvorskih prevrata, ipak se donekle razlikuje od prethodnih esnaest godina, koje su protekle posle smrti njenog oca, i to neto veom ozbiljnou, relativnom stabilizacijom prilika i izvesnim spoljnjim i unutranjim uspesima. Carica Jelisaveta bila je bez ikakve sumnje dovoljno obdarena prirodom i naroito je imala dobro srce. Ali i nju su donekle pokvarile godine provedene u nemilosti vlastodraca, u relativnoj bedi i izvesnom strahu za svoju sudbinu. Opasna pretendentkinja na ruski presto, ona je bila stalno pod paskom za vreme vladavine njene sestre od strica, Ane Ivanovne, i njene sestriine Ane Leopoldovne. Ipak je, u glavnom, Jelisaveta odrala svoju prirodnu veselu ud i zato je njeno carevanje bilo puno uivanja i veselja. Njeni dvorci u Petrogradu bili su vie nalik nalik na neku privremenu kasarnu. Privatne sobe i same carice i njene najblie okoline, bile su tesne, neugodne, neureene, neukusne, dok su sale za primanja, rukove i naroito balove sijale raskoju i bogatstvom, kao i one zabave, koje su 58

se u njima odigravale. Carica je prednjaila u raskoi svojih toaleta; posle nje je ostalo oko 15.000 haljina, masa svakojakog rublja, eira i drugih toaletnih stvari, pa i neisplaenih rauna. Veseli balovi bili su ponekad pokvareni nekom bujnom eksplozijom cariinog gneva: najee se to deavalo zbog toga, to bi poneka dvorska dama pogazila red uveden od carice ili se pojavila u haljini ili eiru nalik na cariine, to je bilo najstroe zabranjeno, naroito ako je nesrenica izgledala lepe od same carice. Ponekad je takva eksplozija enske surevnjivosti imala stranijih posledica, nego to je javno amaranje previnjom rukom ili prostake grdnje iz previnjih ustiju; tako su dvorskoj gospoi Lopuhinoj iz odline plemiske porodice, koja je bila lepa od carice, te je naljutila svojim ponaanjem i nekim neugodnim reima, napakovali teke krivice; osuena zbog veleizdaje i uvrede velianstva, nesrenica je bila javno iibana, jezik joj je odsekao delat, i ona je otila u Sibir. Veina politikih parnica, kojih je bilo veoma mnogo i u ovo vreme, imale su za uzrok neke nezgodne rei, kazane esto u intimnom krugu, izgovorene vie pod uticajem alkohola, ali dostavljane vlasti. Ozbiljnih zavera i politikih istupa nije bilo, kamo li buna, sem pojedinih izgreda ozlojeenih seljaka protiv plemstva. Carica se retko kada meala u dravne poslove; ee se ipak bavila spoljnjom politikom, unosei u nju motive line mrnje ili simpatije; ali se i u toj politici oseala krajnja nesprema cariina. Za primer toga se obino navodi, kao utvren fakat, iskazano negde ve pri kraju carevanja, njeno uenje kada je saznala da se ne moe suvim putem doi u London. Izmeu ministara i enerala tog doba istaklo se nekoliko ozbiljnih i sposobnih ljudi, iako su oni gotovo svi bili i podmitljivi i veliki kradljivci. Dve su ustanove okupljale glavne dravnike snage carstva: Senat, koji je igrao naroito znatnu ulogu u doba, kada se na svakom koraku isticala vanost tradicija Petra Velikog, te su se trudili da im bar donekle sleduju, i kasnije Konferencija na Previnjem Dvoru, vie intimni savet cariin. I jedna i druga ustanova sprovodile su odluno plemisku politiku, pa se carevanje Jelisavetino moglo smatrati kao zlatno doba plemstva. Niz mera uvrstio je njegove socijalne i politike poloaje, te se u krugu carici bliskog visokog plemstva spremalo osloboenje plemstva od obavezne slube dravi, koje je formalno ozakonio njen naslednik. U nacrtu novog zakonika, koji je izradio naroiti odbor a odobrio ga Senat (taj zakon nije dodue nikad ugledao sveta, ali je njegov uticaj na kasnije zakonodavstvo van svake sumnje) bilo je formulisano takozvano krjepostnoje pravo t. j. pravni odnos spahija plemia i seljaka kmetova ureen je tako, da je taj odnos pretvoren u pravu ropsku zavisnost seljaka. Seljak je postajao gotovo instrumentum vocale (alat koji govori) starog rimskog prava i rimske gospodarske knjievnosti. U nizu mera donesenih u korist plemstva bilo ih je i takvih, koje su bile korisne i za itav narod; takva je bila, na primer, mera: ukidanje unutranjih carinskih linija, koje su jako smetale razvijanju trgovine i privrede. Ovu je meru predloio jedan od glavnih dravnika iz vremena Jelisavetina grof Petar uvalov, ovek neistih ruku, ali odlian finansier. On je izveo nekoliko finansiskih reforama, koje su omoguile Rusiji da izdri bez velikih potresa i raspikustvo dvora i velika ratovanja. Brat ovog uvalova grof Ivan, iako nije bio onakav idealista, kakvim bi ga neki hteli prikazati, ipak zasluuje da bude spomenut sa zahvalnou. Veliki i pravi prijatelj prosvete, on je nastojao da se otvori moskovski Univerzitet, prvi Univerzitet u Rusiji sa veinom stranih profesora, ali sa ruskim, i to iz raznih stalea, sastavljenim korom studenata (12. januara 1755. god. na dan svete Tatijane). Ime Ivana uvalova nerazdvojno je vezano sa imenom velikana ruske prosvete i nauke Mahajla Lomonosova (1711. do 1765. god.) Sin jednog seljaka pomorca, Lomonosov je, edan prosvete, ve kao zreo mladi pobegao od kue u Moskvu, svrio tamo teoloku kolu, pa onda poao u Nemaku da nastavi nauku. Vratio se otud kao izraen nauenjak. Tek je sadanjost ocenila kao to treba njegove radove i otkria, naroito na polju fizike i hemije. Tome Lomonosovu pomagao je i titio ga je od zavisnika i neprijatelja uvalov. Pored isto naunih radova, Lomonosov se istakao kao talentovan pesnik i kao jedan od reformatora ruskog jezika. Donekle u vezi sa intimnim ivotom cariinim stajala je njena ukrajinska politika. Posle smrti hetmana Apostola (1734.) vlada carice Ane nije dopustila izbor hetmana Male Rusije, nego, drei 59

se politike Petra Velikog, ponovo je radila na ogranienju i postepenom ukidanju ukrajinske autonomije. Poverena je vlast u ovoj pokrajini naroitoj Upravi hetmanskog ureda, potinjenoj Senatu, a ne Kolegiji spoljnjih poslova, s kojom su se slubeno dopisivali raniji hetmani. Godine 1744. Jelisaveta je posetila Kijev (s tim je u vezi graenje u tom gradu skromnog ali izvanredno lepog carskog dvorca i saborne crkve apostola Andrije, moda jedne od najlepih arhitektonskih tvorevina XVIII veka; obe graevine su dela uvenog Rastrelija.) Jelisaveti su ukrajinska starina, t. j. kozake stareine i mesni plemii, podneli molbu da se dozvoli izbor hetmana. Carica, vezana prvo ljubavlju, a onda i zakonitim crkvenim brakom sa lepim kozakom, bivim pevaem njene kapele, Aleksijem Razumovskim, koji se inae drao veoma povueno i nije se meao u dravne poslove, kao to su to obino radili drugi ljubimci, rado je ispunila molbu ukrajinskih prvaka, samo je stvar bila odgoena, dok ne odraste irilo Razumovski brat cariinog mua koji se kolovao u inostranstvu. im je on zavrio svoje kolovanje bio je sa uobiajenim sjajnim ceremonijalom izabran i od carice potvren kao hetman Male Rusije (1750.), On je bio poslednji hetman stare Ukrajine. U isto vreme bee Razumovski predsednik Akademije Nauka i uopte vrlo karakteristina i znaajna linost: prosveen, slobodouman, uljudan, ali len i razmaen. U junim predelima Ukrajine nastavila je vlada Jelisavetina kolonizacione pokuaje cara Petra i carice Ane. Radilo se o naseljavanju praznih, ali plodnih zemalja ugroenih od stepskih razbojnika Tatara, i to poglavito doseljenicima iz naroda jednokrvnih i jednovernih, u prvom redu Srba, koji behu nezadovoljni austro-ugarskom, odnosno turskom vladavinom. U to vreme desilo se razvojaanje Potiske i Pomorike Krajine, pa se dosta veliki broj Srba, koji nije tano utvren, uputio u Rusiju, na poziv ruske vlade, a pod vostvom Horvata, Preradovia i evia (1752 do 1754.) Sem na jugu, vrila se kolonizacija i na jugoistoku, u basenu reke Urala. to se tie srpskih naseobina, o njima se ukratko moe da kae ovo: Srbima su bila dodeljena dosta prostrana i plodna zemljita. Oni su grupisani u dve vee naseobine, u Novu Srbiju i Slaveno-Srbiju. Koliina dodeljenog zemljita zavisila je od ina doseljenika. Doseljenici su se delili na pukove i ete, sa obavezom stalne vojne slube o svom troku u mirno, a o vladinom troku u ratno doba. To je bila organizacija sasvim nalik na onu u Vojnoj Granici. Srbi su imali svoje svetenike i svoju upravu i sudove i iveli su po svojim obiajima. Ali uskoro se celo ovo preduzee pokazalo kao promaeno: izbili su meusobni sukobi izmeu voa; uinjene su izvesne zloupotrebe, bilo je unutranjih nereda, parnica i neprilika, naroito sa okolnim stanovnitvom druge narodnosti. Pored toga i uslovi za ivot pokazali su se prilino teki. Ipak, sve do carevanja Katarine II te naseobine su postojale, sauvavi svoju avtonomiju. Ali prvih godina ove carice Horvat je bio uklonjen, a naseobine su potpale pod redovnu vojnu i civilnu upravu. Unutranja istorija, kao i podrobnosti spoljnje istorije srpskih naseobina, nisu jo obraene i rasvetljene. Vlada carice Jelisavete nije vodila aktivne politike vezane sa Istonim Pitanjem i drala se u tom pogledu veoma oprezno. Veze sa balkanskim hrianima ograniavale su se na iljanje blagoestivih poklona i poneto novca za manastire i crkve. Poneki balkanski hrianin, koji 6i doao u Rusiju, bio bi vrlo lepo doekan, naroito Crnogorci, od kojih su neki boravili due vremena u Rusiji, a neki su stupili u rusku slubu, poveavi na taj nain broj srpskih doseljenika, koji su se dosta brzo pretopili u Ruse. (Ivav Podgorianin, na primer, dobio je grofovsku titulu i ogromna imanja u harkovskom okrugu). Spoljnja politika Rusije tih godina bila je vie orijentisana u pravcu srednjeevropskih interesa, sa naroitim obzirom na ruski poloaj na Baltikom Moru. Tako se godina 174243. ratovalo u Finskoj sa vedskom. Taj se rat zavrio proirenjem ruskih predela u Finskoj. U rat za austrisko naslee Rusija se nije umeala, ali se aktivno umeala u Sedmogodinji Rat, i to na strani Austrije a protiv Fridriha II. U ovom ratu, koji nije imao nikakva bitnog interesa za Rusiju, ruska se vojska pokazala na visini; loe snabdevena, bez ikakvog saniteta, sa slabim glavnim zapovednicima, ona je ipak, blagodarei talentima sporednih zapovednika, hrabrosti i neuvenoj izdrljivosti niih oficira i vojnika, dobila nekoliko lepih uspeha. Ona je osvojila veliki deo Pruske sa Berlinom. Tu je stekao svoje prvo ratno iskustvo, prve rane i prva odlija, budui veliki vojskovoa, nepobedivi Suvorov. 60

Posle smrti carice Jelisavete njen naslednik, oboavalac Fridriha Velikog, Petar III odmah je napustio savez sa Austrijom, opozvao je rusku vojsku iz Pruske i vratio je Fridrihu sva ruska osvojenja bez ikakve naknade. Jelisaveta je spremala za naslednika svoga neaka, sina njene sestre Ane, vojvodu Holtajn Gotorpskog Karla Petra Uljriha, koji je, primivi pravoslavlje, nazvan Petrom Todoroviem. Umna i moralna, a donekle i fizika (usled velikih boginja) nakaza, naslednik ruskog prestoda bio je uvek predmet javnog negodovanja i prezira svoje tetke carice, prikrivene mrnje svoje ene, neobino pametne i talentovane velike kneginje Katarine, roene princeze Sofije Doroteje arlote od AnhaltCerpsta, i tajnog nezadovoljstva sviju, koji su s njim dolazili u dodir. Kada je taj osniva poslednje vladalake ruske dinastije zauzeo carski presto, (na Boi 1761.), on je pokazao sve svoje mane: nedostatak takta, krajnju umnu ogranienost, amoralnost, mrnju prema svemu ruskom, zajedno sa neobuzdanim prusofilstvom i oboavanjem Fridriha Velikog, kome je sluio kao dostavlja sa ruskog dvora za vreme Sedmogodinjeg Rata. Ipak, neke mere ovog vladara nisu bile loe: tako, na primer, ukidanje zloglasne tajne kancelarije. Znameniti ukaz o slobodi plemstva, pripremljen jo za vreme Jelisavetino, imao je ogroman istoriski, politiki, socijalni i kulturni znaaj. Tim je ukazom rusko plemstvo osloboeno od obavezne slube dravi, u isto vreme ostavljena su mu u neogranienu svojinu sva nepokretna imanja, i batine, i spahiluci, sa svima kmetovima, podanicima njegovim. Ovaj ukaz od 18. februara 1762. pogodio je teko seoski svet, jer su njegova s mukom sticana prava bila ukinuta. On je odgovorio na nj ubrzo velikim brojem buna. Na prestolu sveruskih careva Petar III je imao vidik i interese vojvode jedne male nemake kneevine. On se spremao, da se ruskom krvlju obrauna sa istoriskom neprijateljicom svoje kneevine, sa Danskom, poslavi protiv nje rusku vojsku sa gardom i mornaricom. Vojna zavera osujetila je tu nameru; gardiski dravni udar od 28. juna 1762., koji je proao bez prolivanja krvi, zbacio je Petra III i doveo na ruski presto njegovu suprugu Katarinu. Nekoliko dana kasnije ovaj dravni udar dobio je svoj krvavi epilog. Zatoen u letnikovcu Ropi, zbaeni car provodio je vreme u pijanstvu, zajedno sa nekim od zaverenika i ljubimaca njegove ene, koji su ga 28. juna oborili. Jedne veeri izbila je neka svaa izmeu napitog Petra i njegovih drugova i oni su ga u tui ubili. Okolnosti ovog gadnog ubistva ostale su u detaljima nerasvetljene. Ali svakako, presto Katarine II bio je okaljan krvlju njenog supruga, te ju je misao o eventualnoj osveti kao bauk stalno pratila celog njenog ivota. Tim dogaajem zavrava se doba dvorskih prevrata, i nastaje znamenito doba carice Katarine II. GLAVA XVI. Doba Katarine II. Katarina II, nemaka princeza, uspela je da se dobro snae u ruskom drutvu. Obdarena od prirode otrom i vitkom pameti, ljupkom spoljanjou (iako nije bila lepotica), ona je dosta tune godine, provedene na ruskom dvoru, kao zabaena prestolonaslednikovica, kraj nemilog i ludog supruga, iskoristila tako, da stvori sebi jak oslonac u vladajuim krugovima, da prilino dobro izui prilike i osobine zemlje nad kojom joj je bilo sueno da vlada. U isto vreme se upuivala u tehniku dravnih poslova i temeljno je izuila najvanija dela ondanje politike knjievnosti i filozofije prosvete. Takt i vetina vladanja to su bile, uz neverovatnu radinost i snagu pamenja, glavne osobine carice Katarine. Samo jedini Bog i ljubljena Otadbina naa preko izabranika svojih dali su nam ezlo carevine govorila je Katarina u jednom od svojih proglasa. U svojim proglasima Katarina je otro osuivala politiku i postupke svoga supruga, toliko otro, da je drugi od tih proglasa (takozvani podrobni od 6. jula), bio kasnije poniten ukazom cara Pavla i nije uao u zbirku ruskih zakona. U isto vreme carica je obilato nagradila neposredne izvrioce dravnog udara od 28. juna, i starala se da na svaki nain ini dobro svojim biraima t. j. plemstvu. Niz ukaza iz doba njene vladavine obeleavao je politiki kurs u duhu prohteva plemenite gospode. Oslanjajui 61

se na ire krugove plemstva i naroito garde, Katarina je uspela da izbegne i opasnost od pojedinih zavera i da ukloni preveliki uticaj velikaa, okupljenih u Senatu. U odnosima prema ovoj velikoj gospodi mlada carica je pokazala naroitu vetinu politikog manevrisanja. Izmeu velikaa najvie se isticao grof Nikita Panjin, bivi ruski poslanik u tokholmu, zagrejan aristokratskim ureenjem vedske. Panjin je izradio nacrt neke vrste ustava sa Carski Savet, koji je trebao da formalno ogranii carsku vlast. Katarina je taj nacrt potvrdila, ali ga nije nikad dala objaviti, pa je na taj nain ostao kao zanimljiv dokumenat samo za istoriju politikih ideja u Rusiji! U nizu mera, koje su trebale da to vie zadovolje cariine birae, da poveaju njenu popularnost u celoj carevini, u krugu sviju stalea,. i van zemlje meu prosveenim drutvom, od najvee je vanosti saziv Komisije ili Odbora za izradu nacrta novog Zakonika. Ideja takve jedne komisije nije bila nova ni originalna, ali ostvaranje njeno spada u red najvanijih i najzanimljivijih dogaaja ruske istorije. Odmah posle izdanja saborskog zakonika cara Aleksija pokazalo se, da je taj zakonik nepotpun i nedovoljan. Zato su izlazili,. kao njegova dopune, odnosno delomina zamena, razlini ukazi, koji su se toliko nagomilali, naroito za vreme cara Petra Velikog, da su postali stalan izvor administrativnih nereda i svakojakih zloupotreba. Da bi se moglo snai u masi raznovrsnih zakona i uredaba, trebalo je izraditi neki novi Zakonik, upravo sastaviti novi od tih posebnih zakona i velikog Zakonika iz godine 1649. Takav cilj je postavio jo car Petar, ali ga nije izveo ni on ni njegovi neposredni naslednici. Za uee u tom radu vlada je vie puta pozivala i birane predstavnike slobodnih stalea, ali su u izborima ovih odbora stalei veoma labavo uestvovali, pa esto nisu nikoga birali, ili su namerno birali invalide, prostake, i siromahe, tako da vlada ne bi znala ta s njima da pone; ponekad su izabrani poslanici smatrali ovakav posao naprosto kulukom, i beali u ume, spasavajui se od svojih mandata, tako da je u jednom sluaju guverner, po nalogu vlade, morao imanje poslanika da stavlja pod sekvestar, a njegovu porodicu i najblie sluge da okuje! Katarina II, prilikom stupanja na presto, zatekla je nekoliko desetina izabranih poslanika i jo nezavrene izbore. Tek krajem 1766. carica je mogla izdati znameniti proglas od 14. decembra, u kom je pozivala slobodne stalee da biraju poslanike. Ovi poslanici su bili duni da u prestonici podnesu vrhovnoj vlasti elje i tegobe svojih biraa, i pored toga da sudeluju u izradi nacrta novog Zakonika. Najjae predstavnitvo dobili su gradovi, a tek onda plemii; izbori su imali karakter staleki. Stalei seljaka, kmetova i duhovnitva, taj stup staroruskih zemaljskih sabora, bili su odstranjeni od uea u izborima. Dravna nadletva, plemstvo, i veina gradova birali su poslanike neposredno, dok su ostale grupe biraa birale prvo poverenike a tek onda poslanike. Iako veliki broj biraa nije uzeo uea u izborima, zbog neureenosti puteva, nedovoljne obavetenosti, nedostatka obrazovanja i politike svesti, ipak su izbori gotovo svuda bili veoma ivi. Bilo je agitacije, diskusije, izborne borbe, i, to je moda najinteresantnije, razailjani su nacrti poslanikih programa i uputa iz jednog mesta u drugo, tako da postoje pojedine grupe takvih uputa veoma slinih. Svega je bilo izabranih poslanika: od dravnih ustanova 28, od plemstva 261, od gradova 208, od slobodnih seljaka 79, od alogena 34, od kozaka 54. Uputa i programa je bilo vie nego poslanika, naroito uputa seoskih biraa. Njih je bilo oko 2000. Oni predstavljaju grau od ogromne vrednosti za poznavanje stanja ondanje Rusije i raspoloenja njenog slobodnog stanovnitva. Od dravnih nadletava veliki uput izradio je Sinod ruske crkve, koji je pokupio obilatu grau o stanju crkve i, donekle, o eljama duhovnitva. Druga nadletva iznosila su svoje primedbe o stanju poverenih im grana uprave; tako je, na primer, Akademija Nauka govorila u svome uputu o stanju prosvete i o potrebama prosvetnih radenika. Najzanimljiviji je svakako uput Glavne t. j. prestonike Policije; to je veoma opsean (u 403 take) elaborat, koji predstavlja neku vrstu dosta originalnog, ponekad kominog sistema drutvene filozofije prosveenih policajaca. Plemstvo je trailo da se ouva neokrnjen postojei drutveni red, da samo ono ima pravo da bude vlasnik nepokretnih imanja seoskih, naroito takozvanih naseljenih, ali da ono, pored toga dobije i neogranieno pravo da se bavi industrijom i trgovinom na veliko i na malo onim proizvodima, koji su u vezi sa seoskim gospodarstvom, shvaenim u najirem obimu. 62

Srbi su uestvovali u tim izborima kao oficiri, odnosno plemii husarskih pukova utog i Crnog (u Novoj Srbiji) i Bahmutskog (u Slaveno-Srbiji). Oni su, prema izbornom zakonu, dali svojim poslanicima upute, pod kojima stoje njihovi potpisi. Iz tih se potpisa jasno vidi, da je veliki deo oficirskog kora tih pukova bio sastavljen od samih Srba, ali se oni ni u jednom uputu ne zovu Srbi, nego pravoslavni narod, koji se odazvao na carski poziv, pa je doao u Rusiju pun odanosti i ljubavi prema carici i carstvu, koje junaki brani, a uiva zato izvesne naroite povlastice. Srbi oficiri trae da se te povlastice sauvaju i da se one stvarno izvruju, pa i proire, U prvom smislu oni trae dovoljno dodeljivanje zemlje oranice, livada i ostale, prema obeanjima ruske vlade i prema stvarnoj potrebi gospodarstva. Dalje, oni trae da budu posve izjednaeni sa ruskim plemstvom, da primaju platu poput ostalih ruskih oficira, da bude regulisan poloaj penzionisanih oficira kao i porodica umrlih oficira, i da se olaka uvoz vina iz inostranstva. Za poslanike su bili izabrani: od utih husara major Josip Olievski, od crnih husara major Gligorije Bulacelj i od Bahmutskog puka major Avram Rakovi; dakle samo jedan Srbin je postao poslanik. Ali po zakonu su spreeni poslanici imali pravo da predadu privremeno svoj mandat drugim licima. Valjda je na taj nain doao u odbor jo i drugi jedan Srbin, narednik Mihajlo Tokovi. Dok se Olievski i Bulacelj nisu niim istakli u Skuptini, Tokovi i Rakovi naroito pak ovaj poslednji, bili su veoma aktivni. Graanstvo i slobodni seljaci, u glavnom tuei se na svakojaka nasilja i zloupotrebe, traili su da im se obezbedi staleka samouprava i da se uvede vie reda i zakonitosti u zemlji. U pokrajinama, koje su ivele sa naroitim zakonima i lokalnim povlasticama, t. j. u Finskoj, Estonskoj, Liflandiji, smoljenskoj oblasti i u Ukrajini, naroito u ovoj potonjoj, osetio se jak autonomistiki, ta vie separatistiki pokret. Za izbranu komisiju, u njenoj celini, pored uputa, koje su dobili svi poslanici od svojih biraa, carica je dala i jedan veliki zajedniki uput. Taj uput je u glavnom raen po delima ondanje napredne politike knjievnosti, po Monteskiju (Duh zakona), Bekariju (O zloinu i kaznama) Bilfeldu, Justiju i jo nekima. Carica Katarina javlja se tu kao liberalni ideolog prosveenog despotizma i (donekle) staleke monarhije. Ali se naroito brine o tom, da ouva neokrnjenu carsku vlast, kao i postojei drutveni poredak. Ona je htela pored toga da stvori i takozvani trei stale koga gotovo i nema u Rusiji. Za popravku stanja seljaka mislila je, da treba ograniiti samovolju plemia i uiniti neto za imovinu robova, kao to carica naziva seljake kmetove. Verska tolerancija, i elja da se preuredi i pobolja sudstvo, da se ukine muenje okrivljenih (ak ponekad i svedoka), da se uopte postavi na oveniju osnovu krivino pravo to su najlepe crte ovog znamenitog cariina uputa. 30. jula 1767. Komisija je poela rad u Moskvi na svean nain; carica je prisustvovala sednici, sluajui ta se radi, iz jednog skrivenog mesta. Ona i njena okolina nalazili su se u velikom zanosu. U zakletvi su poslanici obeavali da e veliki svoj posao poeti i zavriti po pravilima ugodnim Bogu, koja utvruju ovekoljublje i dobre naravi za uvanje blaenstva i mira oveanstva; dravni potkancelar u pozdravnom govoru spomenuo je, da od lanova komisije oekuju primera svi narodi pod suncem. Pretresanja u skuptini trajala su sve do decembra godine 1768., kada je Komisija bila odgoena na neodreeno vreme zbog rusko-turskog rata. U strunim odborima, kojih je bilo 19 na broju, rad je produen do godine 1773., kada su i oni rasputeni. Veanja komisije ila su bez plana i stvarnog reda, iako po spoljanjosti veoma pristojno. Glasanja nije bilo ni po jednom pitanju, pa nisu donete i nikakve zakonodavne odluke. Komisija se rasplinula u besplodnom teoretisanju i u kolebanju izmeu potpuno razliitih shvatanja i interesa. Ipak, izbori za Komisiju, i ceo rad u njoj i oko nje, imali su znatan uticaj na rusko drutvo i uneli su nesumnjivo sveu struju u ivot ruskih pokrajina, varoi i palanki, a takoe i plemiskih spahiluka; pa se osetilo njihovo dejstvo, u izvesnom pogledu, i u poboljanju dravne administracije, poimence sa tehnike strane. Dobivi obavetenja koja su joj bila potrebna i popularnost za kojom je eznula, carica Katarina raspustila je konano Komisiju, ali je, u nizu zakona, pokuala da sprovede i uvede u ivot mnoge 63

tenje lanova Komisije. Tako je staleka (plemiska i gradska) organizacija dovrena, i naroito su plemiske optine (po srezovima), ujedinjene onda po gubernijama, dobile velik uticaj na lokalnu upravu i na sud (formalno odvojen od uprave). Potvrene su sve povlastice plemstva, naroito neograniena vlast nad seljacima, i iskljuivo vlasnitvo zemlje! Drugi stalei, meutim, nisu dobili nikakvo pravo vlasnitva nad seljacima (iako je bilo izuzetaka). Izvesnim zahtevima drugih korporacija bilo je udovoljeno u toliko to su i one uzele izvesno, iako veoma ogranieno uee u lokalnoj upravi. Ali sve te druge korporacije, mimo plemstva, nisu bile od znaaja ili uticaja. Inae, i u pogledu suda, prosvete, privrede, uinjeno je poneto, i preduzete su razne korisne mere. Samo seljaci-kmetrvi nisu dobili nita, i to je meu njima izazvalo ozbiljno vrenje, u kom su docnije, kada se pokret proirio, uzeli uea i mnogi drugi stalei i zapostavljeni elementi, tako pored kozaka zaetnika pokreta jo i fabriki kmetovi, divlja i poludivlja finska i tatarska plemena (t. zv. inoroci), varoka sirotinja, vojnici stalnoga kadra, i najzad ljudi staroga verskoga zakona. Pored vojnika i fabrikih kmetova, i u ovom pokretu nalazimo one iste nezadovoljnike koji su potpomagali Razina oko godine 1670., dakle na sto godina ranije. Naravno da meu ovim izlivima i strahovitim poarima socijalne revolucije ima neposredne veze, jer ni u meuvremenu, za onih sto godina, gotovo nikada nije bilo pravoga mira na ruskom selu, naroito po junim i jugoistonim pokrajinama drave. Nepravde koje su injene prema itavom nizu narataja ruskih seljaka gomilale su se, dok nije buknuo poar oko godine 1770. On je neposredno izazvan stanjem ruskog sela i ruskog seljaka u XVIII veku, koje je ostalo bez veih i dubljih promena sve do ukidanja kmetske zavisnosti seljaka (19. februara 1861.), te koje je udarilo dubok peat na socijalno-politiki, ekonomski i kulturni ivot cele zemlje i u XVIII i u XIX veku i sve do poslednjih godina. Vredi s toga da se na njemu malo zaustavimo. U doba Petra Velikog seljaci kmetovi bili su gotovo izjednaeni sa robovima. Evo kako opisuje stanje seljaka jedan savremenik, slobodni seljak i trgovac Ivan Posokov, ovek izvrsnih sposobnosti i jake pameti iako potpuno nekolovan (u svojoj knjizi: O siromatvu i o bogatstvu, posveenoj caru Petru): ...I to ne izgleda sasvim pravo, da spahije tovare na svoje seljake bremena koja se jedva nose. Ima i takvih neovenih plemia koji u radno vreme ne daju svojim seljacima nijednoga dana slobodnog, u koji bi mogli neto za sebe da privrede, te na takav nain seljaci gube sve doba oranja i kositbe; ili, primivi od seljaka onaj novani danak ili danak u naravi, ti plemii trae od svojih seljaka jo neke prekomerne danke, i tim preteranim traenjem teraju seljake do prosjakog tapa, i im je neki seljak samo malo sitiji, oni mu odmah poveavaju danak... Mnogi plemii kau: Ne daj seljaku da dobije vunu, nego ga strii kao ovcu do gole koe!... Usled take bede seljaci naputaju svoje domove, i bee, jedni na donju Volgu, drugi u Ukrajinu, a neki preko granice, te naseljavaju tue zemlje, a svoju ostavljaju pustu i praznu... Ovo alosno stanje isti pisac objanjava tim, to spahije nisu veiti vlasnici svojih seljaka, pa se zato o njima mnogo i ne brinu. On trai da se . izda carski ukaz po kom bi seljaci imali da postanu opet seljaci kao nekad, a ne prosjaci, jer bogatstvo seljako jeste bogatstvo carsko..., pa predlae kao konkretnu meru tano ureenje dunosti i razvrstavanje danka seljaka prema spahijama. Ove i ovakve misli Posokova bie da su izgledale i odvie opasne, jer je nesreni ruski neuki mislilac, koji je pokuao izneti svoje poglede i projekte samo pred presvetle carske i velikake oi, a nipoto u nameri da buni narod, zavrio svoj ivot pod vladom carice Katarine I, u tvravi Petra i Pavla u Petrogradu. Ni za vreme cara Petra stanje ruskog seljaka nije se popravljalo, a posle njega puno je zakona i uredaba kojima se sve vie izjednauje poloaj kmetova sa poloajem robova, dok robovski stale nije ukinut i formalno (zakonskom novelom od 1729.). Usled toga veliki broj seljaka prestaje da bude pravi seljak-zemljoradnik, nego postaje ili industriski kmet (sa prinudnim radovima po rudnicima i u fabrikama), ili dvorska i velikaka sluinad, koja se nagomilava po imanjima i dvorcima velike i male gospode. Ti su dvorovi postajali onda pravom Golgotom mnogobrojnih seljaka, sreditem neuvene eksploatacije, nasilja i razvrata, koje ni do danas nije zaboravio ruski narod, te u kojima prvenstveno treba traiti klju za razumevanje mnogih po-java sadanjosti. Bolji je bio poloaj onih seljaka koji su, uivajui optinsku samoupravu i ne radei kuluk, bili duni 64

samo da plaaju svojoj gospodi izvestan danak u novcu, ili i neto u naravi, iako su ovi danci esto bivali teki. Ali svuda i svagde najgore i najuasnije bilo je: nesigurnost i neodreenost poloaja seljaka, njihova potpuna zavisnost od udi gospode, i od po-treba njihovih; svaki dug u koji bi zapao plemi, bilo usled kartanja, bilo zbog ljubavnica, ili nesrene spekulacije, ili kojeg drugog raspikustva, dovodio je do pojaanja kuluka, odnosno do poveanja danka u novcu ili naravi. Nije bilo nikakve granice vlasti gospodara u finansisko-privrednom pogledu, pa ni u sudskom i policiskom, jer su same spahije imali pravo da seljake gone u Sibir za veito vreme, kao iseljenike i kao robijae u tekim okovima, donosei presude bez apelacije. Spahije su svoje ljude oinski kanjavali batinama i korbaem, esto zbog sitnica, a nisu nipoto retka bila i premlaivanja, to je sve ipak prolazilo najee bez kazne za spahije, jer je seljacima, pod pretnjom najsurovije kazne, knute i robije, bilo zabranjeno podnoee makakve tube protiv vlastelina. Prestonika policija ila je na ruku vlasteli i skrivala je krivce. Tako je znamenita Saltiiha, grofica Saltikova, ena feldmarala, sa znanjem policije, drala kod sebe u spavaoj sobi u kavezu berberina kmeta, samo radi toga da niko ne bi saznao za njenu periku. Ona je, isto tako, tukla na mrtvo ime u svojoj spavaoj sobi druge mukarce, na razne sadistike naine, tako da su neki poumirali, a mnogi su ostali sakati! 21 tuba protiv nje ostavljena je bez posledica u toku godina 175662., a tuioci su prema presudi policije ili suda izlupani korbaem. Uopte, policija i sud, plemiski po poreklu i simpatijama, nisu nikako stajali na put samovolji plemstva, a u sluajevima kada bi zloini doprli u javnost, odreene kazne bile su obino nikakve, a parnice su trajale godinama. U gornjem sluaju grofice Saltikove, sud ju je, dodue, osudio na smrt, no Carica je smanjila kaznu pretvorivi je u doivotnu tamnicu. Da sluaj Saltikove nije bio usamljen, svedoi, pored mnogih drugih fakata, pripovedanje sentimentalnog ali humanog i potenog, i prema seljacima paljivog plemia Bolotova, koji je ostavio opirne i veoma dragocene memoare za kulturnu istoriju svoga doba. On u njima iznosi mirne due i svoja sopstvena svirepa dela, i ljuti se u isti mah da su seljaci hteli da ga ubiju. Evropsko, toboe liberalno-humano prosveivanje toga doba, i knjievni uticaj sentimentalne i ljubavno-sladunjave literature, koja se onda naveliko uvozila u Rusiju i bila veoma omiljena meu ruskim plemstvom u drugoj polovici XVIII veka, nisu ni najmanje uticali u pravcu poboljanja prilika na selu. Evo jedne ilustracije ovakih naravi iz ruskog Spektatora ivopisec, satirikog asopisa, koji je izdavao duhoviti filantrop Novikov: Gospoa, posle uobiajenog jutarnjeg kanjavanja seljaka i seljakinja u tali (gde se obino vrilo batinanje seljaka), uzimala bi u ruke kakvu francusku ljubavnu knjiicu, i neprikriveno objanjavala svome trinaestogodinjem sinu sve divote ljubavi... Seljaci su mogli da budu, ba kao roblje i stoka, prodavani, sa zemljom ili bez zemlje, sa celom porodicom ili pojedinano, ve prema sporazumu izmeu kupca i prodavca; isto tako za dugove, i to putem javne drabe. Bili su takoe prodavani da poslue kao regruti, ili su menjani, davani na poklon i kao miraz. Poznati srpski rodoljub Sava Tekelija, koji je posetio Rusiju u slobodoumno doba carice Katarine II, pria kako su ljudi prodavani po vaarima, kako su Jermeni kupovali ne samo devojke nego i mlade mukarce; on iznosi, meu ostalim, i jednu jezovitu sliku: kako je zapazio jednu gomilu od nekih 40 devojaka, koje su jako vikale. Zato viu? zapitao je svoga koijaa, Zato to ih prodaju. Zar ljude prodaju?... i tu se Tekelija zgrozio saznavi da je spahiji slobodno prodati mua odvojeno od ene, enu samu bez mua, decu bez roditelja, kuu, kravu, ak i odelo seljaka! Jo je saznao Tekelija i vrednost devojaka u zamenu za kuke: u jednom sluaju 120 devojaka dato je u zamenu za jednu kuku!... Biva, veli Tekelija, i takvih propalica, da stave na kocku svoga seljaka, pa ga prokockaju!... Zadrali smo se malo due na ovim pojavama, jer su one veoma vane i karakteristine; a i zato to je u bitnim svojim momentima stanje seljaka ostalo nepromenjeno sve do osloboenja, iako su pojedine, najotrije crte kmetske, upravo ropske, zavisnosti seljaka tokom vremena ili sasvim zaglaene, ili su bar otupljene. Rekli smo ve, da tako stanje seljaci nisu mirno trpeli, te je samo izmeu godine 1762. (a to je godina Manifesta o slobodi plemstva) i 1774. bilo na 40 znaajnih pobuna; a nakon razoaranja u Komisiji od 1767. i usled neispunjenih carskih obeanja, buknula je 65

na jugoistoku velika buna socijalno-revolucionarnog karaktera, na ijem je elu stajao donski kozak (kao nekad Razin) Jemelijan (Jemeljka) Pugaov, koji je prisvojio ime cara Petra III. Buna Pugaova izbila je u jugoistonim krajevima drave, naroito u kozakoj i alogenskoj sredini. Kao Car Petar Pugaov je pokuao da uredi dravnu i vojnu administraciju donekle na uobiajen nain i da suzbije anarhiju. Ali preavi u krajeve gde je bilo puno kmetova, on je dao svome programu socijalno-revolucionarno obeleje. Taj se program vidi iz sledeeg carskog ukaza, koji je on objavio 31. jula 1774.: Darujemo ovim naim ukazom, uz nau monarku i oinsku milost, svim onima koji su se dosad nalazili u poloaju kmetskom i podanstvu spahiskom, pravo da budu otsada verni podanici i robovi ravno naoj Kruni, i nagraujemo ih starinskim krstom i molitvom (starom verom), glavama i bradama, voljom i slobodom, veitim kozatvom, ne traei od njih regruta, ni codune (danak koji je plaala svaka seljaka dua, samo muka, iznad deset godina), ni drugih novanih dabina, i (darujemo im) zemlje umovite, livade, ribne reke, i slana jezera, bez kupovine i bez danka, te oslobaamo sve od dabina i tereta ranije nametnutih od strane zloinaca plemia i gradskih lopova sudaca, seljacima i svemu narodu i elimo svima vama spasenje dua i mira u svetom ivotu, zbog kojeg smo mi okusili i pretrpeli od reenih plemia progonstvo i velike bede. Ovaj ukaz delovao je silno. Ja sam va zakoniti car, govorio je Pugaov, prilikom jednog primanja, moja ena prela je na stranu plemia, i ja sam se zakleo pred Bogom da u ih istrebiti sve do poslednjeg. Oni su nju ubedili, da vas sve njima daje u ropstvo; ja sam se tome odupro, pa su se oni na mene naljutili i poslali ubice da me ubiju, ali me je Bog spasao. Car pravde i osvete i socijalna revolucija pod tom zastavom podigoe se goleme mase puka po ogromnome ruskome carstvu. Mi smo svi bili sigurni veli jedan savremeni plemi, koji se prilikom bune Pugaova nalazio u Moskvi, da su cela svetina i sav puk, a naroito kmetovi i sluge nae, ako i ne javno, a ono u srcu svom odani toj protuvi... Naravno, jer nije straan Pugaov, strano je opte nezadovoljstvo, kao to je slubeno ja-vio Katarini II pametni general Bibikov koji se sa bunom borio. Prema zvaninim podacima ubijena su u ovoj buni 1572 plemia-spahije pored svetenika i vojnika odanih vladi. Ali je vlada i ovog puta nadvladala prosti puk, uguivi u krvi ustanak. Narod nije zaboravio Pugaova, kao ni Razina, a i plemstvo i vlada drhtali su pri samoj uspomeni na nj, sve do uoi Druge Revolucije. Zabranjeno je bilo pri predavanjima sa projekcijama pokazivati sliku bune (ilustraciju Pukinovoj prii Kapetanova ki, koja opisuje ovu bunu). Posle bune, naravno, samo je jo ojaan plemisko-policiski reim, a za seljaka nije opet uinjeno nita. Plemstvo i dvor.plivali su u veselju kada je, januara 1775. u Moskvi, krvnik posekao bujnu glavu Jemeljana Pugaova. Carica Katarina nije dopustila da se Pugaov podvrgne mukama, i uopte sudsko uguenje bune bilo je dosta milostivo, dok su mere generala Petra Panjina pre izvoenja glavnih krivaca pred sud bile izvanredno surove. Buna Pugaova i sve to joj je prethodilo i desilo se u vezi s njom, izazvala je niz velikih zakonodavnih akata carice Katarine i ono, to je jedan moderan istoriar nazvao centralizacijom krjeposnog reima t. j. drutvenog ureenja, osno-vanog na kmetskoj zavisnosti seljaka. Godine 1775. izaao je Ustav gubernija koji je sama carica smatrala kao veoma vaan i izvanredno uspeo zakon. Po njemu upravljalo se Rusijom sve do doba Aleksandra II, a mnoge su njegove ustanove i pravila bili na snazi jo godine 1917. Godine 1782. izaao je zakon o policiji, najzad 1785. izdane su Milostive povelje plemstvu i gradovima. Ovim zakonodavnim aktima konano je Rusiji udaren peat staleke i u isto vreme policajne monarhije. Rusija je razdeljena na vie gubernija, a gubernije su razdeljene na srezove (). Na elo svake gubernije stavljen je gubernator, a dve do tri gubernije ujedinjene su pod vlau Gospodareva namesnika. Namesnici, odnosno guverneri, dobili su ogromnu, ne samo policajnu i administrativnu vlast u najirem smislu, nego i sudsku, iako su uz njih stavljene razline kolegijalne ustanove. Izmeu ostalog namesnici su upuivani na to, da stanu na put raznovrsnim zloupotrebama a naroito raskoi prekomernoj i razornoj, da suzbijaju razvrat, raspikustvo, tiraniju i svirepost. U skuptinama namesnik je imao pravo na naroito sedite, imao je naroitu poasnu strau sastavljenu od mladih plemia. U srezovima, kojih je stvoreno vie stotina, na elo upravne vlasti uopte stavljeni su takozvani 66

kapetani-ispravnici, izabrani od plemia kao predsednici kolegijalne isto tako plemiske ustanove nieg zemskog suda. Sud je bio staleki za plemstvo, graane i slobodne seljake. Pored stalekih sudova postajale su i takozvane Palate t. j. apelacioni sudovi za krivine i civilne parnice, ali su i za njih plemii birali sudije. Carica je visoko cenila dve originalne ustanove svog Ustava Savesni sud i Zavod drutvene pomoi. Prva ustanova duna je bila da sudi u sluajevima nehotinih krivica, krivica ludaka ili ljudi, koji su u trenutku zloina bili van sebe. Pored toga, Savesni sud fungirao je i kao izborni. Druga ustanova brinula se o kolama, siroadi, bolnicama i slinom. Kasnije su kole dobile naroitu upravu. I jedna i druga ustanova jako su podbacile. Sudovi su i dalje davali obilnu hranu tubama i satiri zbog nepravinosti, podmitljivosti i nesavrenog postupka. Ali je bila stvorena policija vrste ruke za suzbijanje eventualnih revolucionarnih pokreta i donekle hajduije i individualnih zloina. Sav pak reim dobio je svog monog efa u linosti generala Potjomkina, koji nije bio samo obian ljubimac cariin, poput drugih, nego kao njen glavni namesnik, stvarni diktator ili veliki vezir drave. Njegovu su diktaturu oseali ne samo nii stalei, nego, moda jo vie, gospoda i vlast. Vane ustanove i uredbe svoje carica Katarina je uvodila ne samo u krajevima moskovske drave, koji su joj pripadali pre godine 1767., nego irom cele carevine. Njena politika bila je izrazito centralistika. Godine 1764. ona je iznudila ostavku od poslednjeg maloruskog hetmana grofa irila Razumovskog i nije dopustila da se hetman vie bira. Kao svoga namesnika postavila je tamo bezobzirnog generala Rumjancova, pa je dala sprovesti niz vanih mera za izjednaenje zakona i uprave Ukrajine sa ostalom carevinom. 1775. njen general, Srbin Tekelija, razorio je Zaporoku Si i razjurio je zaporoke kozake. Godine 1783. pretvoreni su maloruski slobodni seljaci u kmetove. Isto tako izjednaena je sa ostalim. pokrajinama Smoljenska provincija. Suzbijao se separatizam nemakog plemstva i graanstva u baltikim pokrajinama. Nakon osvojenja litvanskih, beloruskih i ukrajinskih krajeva Poljske i na njih je proirena ruska uprava. Katarina je vrlo rado zvala u Rusiju doseljenike, jer se onda smatralo da je to vei broj podanika koristan za dravu, a od stranaca se oekivalo da mogu biti i hrabri vojnici, i vredni zemljoradnici, zanatlije i trgovci. Stranci su dobivali i znatne povlastice. Staleke korporacije plemstva po gubernijama i srezovima i graana po gradovima carica je uredila naroitim poveljama. Ove korporacije birale su ne samo svoje asnike, nego i funkcionere javne uprave. I jedna i druga staleka samouprava, naroito ona gradska, jako su podbacile. Posle smrti Katarine II gradska samouprava poela je opadati, poto je gotovo sva vlast po gradovima prela u ruke carske policije na elu sa gorodnjiima, iji je tip postao besmrtan blagodarei Gogoljevom Revizoru. Plemiska samouprava, koja je imala dosta iroko pravo peticija, upuenih na samu vrhovnu vlast, ipak je jae delovala sve do revolucije 1917. godine. Plemiske korporacije i njihove skuptine, koje su iz poetka bile naroito sjajne i dizale svest svojih lanova, postale su u poslednje vreme oslonac konzervatizma i reakcije. Carica Katarina spremala je jo i ureenje staleke samouprave za slobodne seljake, ali do toga nije dolo. Unutranja politika poslednjih godina Katarine II krenula je u pravcu reakcije, naroito pod uticajem Francuske Revolucije. Ova revolucija nije imala u Rusiji nikakva odziva meu seljacima i u glavnom neznatan odziv u krugovima plemstva i graanstva, ali je strano uplaila staru caricu i njen dvor. Semjon Ivanovi ekovski, ef tajne politike policije, ovek toliko straan, da su ljudi padali u nesvest, kad bi uli da ih on zove na sasluanje, postao je vana linost kod carice. U knjievnosti i drutvenom ivotu za vreme Katarine II sve do poslednjih godina opa-alo se dosta jako vrenje koje je za vreme Francuske Revolucije dovelo do vie progona i veleizdajnikih parnica. Doba Katarine II bilo je vreme izvanredno ivih veza sa Zapadnom Evropom. Blagodarei njima i unutranjem razvoju ruskog drutva, javljaju se u to doba mnogobrojni knjievni, kulturni i drutveni pokreti. U knjievnosti se jo oseaju uticaji lanog klasicizma u dramama Sumarokova, koji je tada zavrio svoju karijeru, u epskom i dramskom pesnitvu Heraskova i u basnama Hemnicera, i 67

drugim delima manje vanosti; ali u isto vreme uju se i odjeci sentimentalizma i primeuju se pojave graanske drame. Sladunjavo moralisanje u duhu XVIII stolea ispunjava mnogobrojna dela same carice Katarine II, dok frivolna poezija ima sjajnog predstavnika u Bogdanoviu, piscu aljivog speva Duenjka t. j. Duica-Psiheja. Javljaju se i dva velika originalna pisca Fonvizin sa dvema odlinim satirikim komedijama, u kojima se, iako pod nesumnjivim uplivom sa strane, lepo prikazuje ondanji ruski varoki (Brigadir) i seoski (Nedoraslost) ivot; i pesnik G. R. Deravin, moan lirski talenat i jedan od tvoraca modernog ruskog knjievnog jezika. Upliv slobodoumne filozofije XVIII veka, u prvom redu Francuske, osea se moda ponajvie. itaju se njihova dela u velikom broju, prevode se, prepisuju i tampaju na veliko. Sama carica prednjai u tom isticanju i zanosnom potovanju filozofa XVIII stolea. Dopisuje se stalno sa Volterom i Dalamberom, Didroa je pozvala u sam Petrograd i s njim je provodila podue vremena u raspravljanju ak i o pitanjima dravnog i drutvenog ureenja Carevine. Uverena, da se irenjem korisnih znanja, osnovanih na pronalascima nove nauke i naroito udeenim vaspitanjem moe da stvori nova fela ljudi, osniva Katarina II specijalne vaspitne zavode po planu njenog znamenitog saradnika na prosvetnom polju, Ivana Beckog, koji je radio u duhu najnaprednijih pedagokih ideja onog veka. Ugledni radnik na prosveti u Rusiji bio je jedan Srbin, Todor Jankovi iz Mirijeva. Na prosveti se puno radilo na sve strane; izdaju se mnogobrojne knjige na svima podrujima nauke, javljaju se prve ruske znatnije grupe naunika, pravih Rusa, i to prirodnjaka, istoriara, geografa, lingvista, ak i pravnika. Meu ovima naroito se istie profesor moskovskog univerziteta Simon Desnjicki, koji je doktorat graanskog i crkvenog prava poloio u Glazgovu i preveo na ruski jezik uvenu Blekstonovu knjigu o engleskom dravnom ureenju. On je sa katedre i u svojim ustavnim nacrtima predlagao, da se zavede u Rusiji pravi ustav. i narodno predstavnitvo nalik na englesko. Slobodoumni nazori irili su se po zabaenim kutovima prostrane carevine; u nekoj primitivnoj palanci ili na spahiluku odvojenom od celog sveta mogli su se u to vreme nai slobodoumni predstavnici naprednih mislilaca, i tip volterijanca oveka, koji je esto dosta duboko poznavao Volterova dela, postajao je prilino obian. U knjievnosti struja politikog i verskog radikalizma veoma je jaka, ak se javlja i socijalni utopizam u duhu negativnog i neto maglovitog socijalizma. Kod pisca Levina, na primer, opisuje se stanje drutva na mesecu: tamo nema vladara, nema stalekih razlika; svi ive u kolektivu. Kod ulkova radnja se jednog utopistikog romana odigrava opet na mesecu, sve je kod njih bilo zajedniko, svi su jednaki, nema privatne svojine. Mistika i filantropska knjievnost, naroito ona vezana sa masonskim pokretom, bila je takoe jako zastupljena u Rusiji. Najvie je u tom pogledu radio N. I. Novikov. Moskovski plemi, istokrvni Rus, on je bio jedan od najjaih poslenika na kulturnom polju za vreme Katarine II; i moe se smatrati kao jedan od najznamenitijih - predstavnika ruske inteligencije. Satirikih asopisa niklo je u Rusiji vie, ak uz linu saradnju Katarine II, a najlepi su bili oni koje je Novikov ureivao, naroito ivopisac, pretampavan pet puta od samog izdavaa. Ne zadovoljavajui se optim i apstraktnim napadima na neke poroke, kao i ismevanjem galomanije vrhova ruskog drutva, besmislenih manira i runog rusko-francuskog jezika Rusa i Ruskinja, kominih i preteranih sledbenika lakomislenih parizlija, vaspitanih od zloglasnih stranih uitelja, veinom Francuza, varalica bez ikakvih umnih i moralnih kvalifikacija, Novikov prelazi u pravu socijalnu satiru, izvrgava ruglu i obasipa grdnjama i pokvarenost administracije i sudova i, to vredi naroito istai, loe postupanje spahija sa seljacima i zlo stanje seljaka u kmetskoj zavisnosti. Za prvih sedam godina Novikov uspeva da natampa 366 knjiga najraznovrsnije sadrine, i za isto vreme da podigne broj pretplatnika na novine primljene od moskovskog Univerziteta od 600 na 4000. Ovaj prosvetni rad Novikova bio je odjedared obustavljen, po nalogu carice Katarine, njegove nekadanje saradnice na satirikim asopisima, a on sam uhapen, njegovo drutvo rasterano, imovina konfiskovana. Iz lislburke tvrave, gde je bio zatvoren, Novikova je oslobodio car Pavle, ali ve slomljena i nesposobna za rad. Koji su uzroci ovih progona? Glavni uzrok treba traiti u golemom strahu, koji je zadala staroj carici Francuska Revolucija. 68

Kao odjek na Revoluciju javila se znamenita knjiga, gotovo odmah od vlasti unitena, Putovanje iz Petrograda u Moskvu (1790.), koju je napisao ef petrogradske carinarnice, bivi nemaki ak, Radiev. U toj se knjizi trai emancipacija seljaka i politika sloboda, i sva je proeta republikanskim oseanjem. Smrtna presuda za pisca, koga je carica pomilovala i prognala u Sibir, bio je odgovor vladajuih krugova. Ve druge godine po stupanju Katarine na carski presto, njena vlada je bila primorana da posreduje u poljskim poslovima. Smru kralja Avgusta III Saksonskog poljski presto bio je upranjen. Kao uvek, otpoela je izborna groznica i borba uz uee stranih drava. Ruska vlada aktivno je pomogla Stanislava Ponjatovskog, uglednog poljskog plemia i diplomatu, intimnog prijatelja carice Katarine, te mu je obezbedila uspeh na izborima. Onda, koristei se anarhijom, koja je vladala u Poljskoj, ruska je vlada poela energino traiti ravnopravnost disidenata, t. j. pravoslavnih i protestanata sa katolicima. U tom jrusku vladu pomagao i Fridrih II. Kada je poljski sabor odbio podneti mu predlog poljske vlade o poboljanju poloaja disidenata, ruski poslanik knez Repnjin uhapsio je usred Varave prvake nepomirljivih katolika i nastojao je otvorenim nasiljem da proturi zakon o disidentima. Na to su poljski patrioti i vatreni katolici odgovorili organizovanom pobunom, takozvanom konfederacijom, ije se sredite nalazilo u varoici Baru u Podoliji. Ruska vojska krenula je protiv konfederata, dok su protiv njih krenuli jo i pobunjeni seljaci i donekle kozaci na desnoj obali Dnjepra. Ovi ukrajinski ustai, zvani hajdamaci, pod vostvom Gonte i eleznjaka, izvrie velike pokolje Poljaka i idova, pa, uz put, spalie i dve turske granine varoice. Ovaj dogaaj Porta je uzela kao povod za objavu rata Rusiji. Meutim, ruska carska vojska u krvi ugui prvo pokret hajdamaka, pa zatim i barsku konfederaciju. Ruska vojska je tom prilikom posela znatan deo Poljske. U to su se umeale Pruska i Austrija, pa, nakon vie manje dugakih pregovora, dolo je do ugovora o prvoj deoba Poljske. Rusija je dobila beloruske pokrajine, vitepsku i mogiljevsku, na srednjem i gornjem toku zapadne Dvine i na gornjem Dnjepru; Austrija Galiciju, dobivi tako pod svoju vlast jedan deo rusko-ukrajinskog naroda, najzad Pruska zapadnu Prusku. Pored toga bio je poljski ustav (upravo nered) jo ranije stavljen pod zatitu Rusije. Posredovanja Rusije u poljskim poslovima dala su povod Porti, da, pod uticajem Francuske, objavi Rusiji rat. U tom ratu tatarsko-nomadska plemena izmeu Dnjepra i Dnjestra kao i na obalama Kubana i na Krimu aktivno su pomagala redovnu tursku vojsku upuenu protiv Rusa u poljske predele. Ruska vojska, u kojoj su se naroito istakli generali Rumjancov i Suvorov, dobila je niz sjajnih uspeha; nomadi behu rastureni i pokoreni, Krim je bio posednut i opustoen od Rusa, a turska vojska tuena u vie mahova. Rumjancov, koji je za to dobio grofovsku titulu sa nazivom Zadunajski, prodro je do samog Balkana. Meutim, ruska flota obila je celu Evropu i, unitivi tursku flotu kod esme kraj maloaziske obale, postala je gospodar Jonskog i Egejskog Mora. Na Crnom Moru gospodarila je eskadra ruskih lakih laa, sagraenih na brzu ruku. Vlasi i Moldavci primili su tada rusko podanstvo, dok su Crnogorci aktivno ratovali sa Turcima (u te godine pada i znamenita epizoda sa epanom Malim, koja je prilino zabrinula caricu, jer je taj ovek, kao Pugaov i neki drugi samozvanci, uzeo ime Petra III). Po miru u Kuuk-Kajnardi (1774.) Rusija je postigla ogroman rezultat. Proglaena je nezavisnost Krima od Turske (time je zapeaena njegova sudbina), Rusiji su dodeljene zemlje Kabardinaca na severnom Kavkazu, Azov, Ker, Enikale, Kimburn i stepe izmeu junoga Buga i Dnjepra, t. j. ua Dona, Dnjepra, Buga i moreuz izmeu Azovskog i Crnog Mora. Ruskim laama bilo je slobodno putovati u turskim vodama; ruski podanici dobili su u Turskoj pravo podanika saveznikih zemalja; Porta je priznala imperatorsku titulu ruskih careva, amnestirala je sve pobunjenike, garantovala je slobodu vere balkanskim hrianima, priznavi pravo Rusiji da ih titi i da intervenie u njihovu korist. Najzad, pored drugih taaka, sve u korist Rusije, Turska se obavezala da plati za ono vreme veoma veliku svotu od 4,500.000 rubalja. Na jugu, na obalama Crnoga Mora, otpoeo je intenzivan rad; taj je rad vezan sa imenom kneza Potjomkina, pa je dobio naroito veliki obim i zamah, kada je Krim godine 1783. postao ruskom 69

pokrajinom. U Novoj Rusiji gradili su varoi i sela, puteve i pristanita, dozivali su strane doseljenike i preseljavali na imanja velikaa ruske seljake-kmetove. Na Crnom Moru graena je ratna i trgovaka flota i sve to je za nju bilo potrebno. Bilo je u tom radu mnogo nametenog, te je izraz Potemkinova sela postao internacionalno znamenit. Zaista, prilikom sveanog putovanja carice Katarine i njenoga gosta, cara Josifa II po Dnjepru, na obalama su bile sagraene dekoracije sela i dovedeni su, ponekad iz daleka, lepo odeveni seljaci, koji su igrali ulogu sretnih doseljenika. Ali treba priznati, da su rezultati celog posla na jugu ipak bili prilino lepi. Ne zadovoljavajui se postignutim proirenjem granica i mnogobrojnim uspesima, carica Katarina i njena vlada zagrejavali su se jo i nekim preteranim politikim matarijama, kao to je bio takozvani Grki projekat. Mislilo se na nita manje, nego na unitenje Turske Carevine i obnovu Carevine Grke sa ruskim princem kao carem i sa prestonicom u Carigradu. Krst je trebao da ponovo zablista nad Svetom Sofijom. Grki car Konstantin XII ovog projekta (unuk Katarine II veliki knez Konstantan Pavlovi) trebao je da se odrekne za sebe i za svoje potomke od prava na rusku krunu. Godine 1787. izbio je drugi rat izmeu Rusije i Turske, izazvan od Turaka. Vrhovni zapovednik Potjomkin nije se pokazao dorastao zadatku; austriska saveznika vojska, iako je donekle pomogla rusku, ipak nije dovoljno sudelovala u ratu. Meunarodne i unutranje neprilike naterale su Austriju na obustavu rata, pa je tom prilikom propao i poznati srpski pokret, zvani Koina krajina. Od ruskih vojskovoa naroitu je slavu u ovom ratu zadobio genijalni i nepobedivi Suvorov. Njegova odbrana tvrave Kimburna na uu Dnjepra, pobede kod Fokana i Rimnika u Moldaviji, zauzee Kilije i Izmaila, koji se smatrao nepristupanom tvravom na donjem Dunavu, to su neumrli podvizi ruskog oruja. Po ugovoru o miru zakljuenom u Jau 29. decembra 1791. Porta je potvrdila ugovor zakljuen u Kuuk-Kajnardi, priznala je osvojenje od strane Rusije Krima, Tamanji i obala Kubana, stepa izmeu Dnjepra i Buga. Na novo osvojenoj obali Crnoga Mora nikla je Odesa, koja se tokom XIX veka razvijala neverovatnom brzinom. Rezultat nije ni iz daleka odgovarao veliini rtava. Rusija se, koja je za vreme rata imala neprilika i ak i bezrezultatni rat sa vedskom (1788.90.), nalazila pred velikim komplikacijama u Poljskoj. Pod utidajem nacionalne katastrofe godine 1772. i dogaaja velike francuske revolucije, u Poljskoj se probudila patriotska i dravnika svest; na saboru godine 1788.1792. izvedene su ozbiljne reforme, koje su krunisane znamenitim ustavom od 3. maja godine 1791. Taj je ustav poboljao i donekle demokratizovao poljsko dravno ureenje, pod neposrednim uplivom francuskih ustavotvornih radnja, ideja Monteskjea i severoamerikog ustava od godine 1787. Konzervativna stranka je stvorila protiv novog ustava Targovicku konfederaciju i, dignuvi bunu, pozvala je Rusiju da posreduje. Poto je ruska vlada jo godine 1768. garantovala poljsko ureenje, ruska vojska ue u Poljsku i brzo osvoji veinu zemlje sa Varavom. U Grodnu je poljski sabor u sednici utanja, u kojoj ne hotei da glasa za ruske zahteve, a ne smejui da brani svoje, nijedan poslanik nije ni rei progovorio, tim utanjem toboe odobrio akt druge deobe Poljske, obrazloen irenjem revolucionarnog duha. Prema tom aktu Rusija je dobila gotovo svu Litvansku, ostalu Belu Rusiju i Ukrajinu na desnoj obali Dnjepra (kijevski kraj, Podoliju i Voliniju). Pruska druga uesnica deobe dobi Veliku Poljsku. Uskoro se zatim Poljaci pod vostvom Kostjuka pobunie protiv okupacionih ruskih trupa, te izvedoe u Varavi pokolj ruske posade. Tada otpoe poslednji rusko-poljski rat u XVIII stoleu u kom je Ruse predvodio Suvorov. Veina poljskog naroda, koja je i dalje ostala u kmetskoj zavisnosti, nije pomogla patriote, te ih je Suvorov nadvladao. Osvojivi na juri predgrae Varave, Pragu, naterao je poljsku prestonicu na predaju. Kralj Stanislav Avgust odrekao se prestola, i Poljska je onda bila konano razdeljena izmeu Rusije, Pruske i Austrije. To je trea deoba Poljske (1795.). Odmah iza toga sabor kurlanske vojvodine zakljui da se ova zemlja pripoji Rusiji. Presti i ugled ruske carevine dignuti su bili u doba carice Katarine na zavidnu visinu; na primer, u pitanju slobode pomorske trgovine za vreme rata, koje je postalo veoma akutno prilikom rata za osloboenje severoamerikih naseobina Engleske, Rusijina je re bila presudna.

70

GLAVA XVII. Doba cara Pavla I (1796-1801.). Poslednjih godina svoje vladavine Katarina II se ozbiljno bavila milju da ukloni od naslea prestola svoga sina Pavla i da dovede na presto starijeg unuka Aleksandra. Izmeu majke i sina nije nikad bilo razumevanja, kamo li ljubavi, tako da ak postoji neutvreno miljenje, prema kojem Pavle nije bio sin Katarinin. Kad je odrastao, Pavle nije krio da smatra majku uzurpatorkom svoje krune. enio se dva puta. Starije sinove: Aleksandra i Konstantina carica je jednostavno oduzela od roditelja. Pavle je iveo odvojeno u varoici Gaini, koju je uredio u duhu najstroijeg policajnog nadzora nad svima i svaim; imao je i malu vlastitu vojsku uniformisanu na pruski nain, sa najstroijom disciplinom. Sve ideje i uopte sve to je dolazilo od matere Pavle je mrzeo i osuivao. Govorilo se, da je Pavle javno obeao kako e kao car iibati i proterati u Sibir ljubimce svoje majke. Ali, kad je ona umrla, Pavle je nastavio u stvari politiku tih istih ljubimaca, uvajui jako centralizovanje vlasti i postojei reim kmetske zavisnosti seljaka. On je celog ivota oseao strah od seljaka i zato je nareivao surovo uguivanje seljakih buna i nereda, koji su odmah posle njegovog dolaska na presto na vie mesta izbili. Mase slobodnih seljaka poklonio je svojnm ljubimcima, u svojim proglasima na narod tvrdio je da je zavisnost seljaka osnovana na bojoj volji, ali je u isto vreme pozvao seljake da mu poloe zakletvu, kao i slobodni podanici njegovi, i u krunidbenom proglasu pokuavao je da ogranii rad seljaka za spahije na tri dana nedeljno. Ova mera nije imala sree; kada su se seljaci tuili njemu na gospodare, Pavle ih je dao batinati, ime je, po iskazu jednog savremenika, zasluio sebi optu pohvalu i zahvalnost celokupnog plemstva. U glavnom Pavle je bio predstavnik policajnog reima: jo kao mladi matao je kako bi trebalo narediti svima sve. Postavi car, on je poeo da na dvoru, u vojsci, meu plemstvom, inovnicima i graanima goni raskalaenost i slobodoumlje, koji su, kako je on nalazio, uzeli velika maha za vreme njegove matere. Promenio je dvorske obiaje na vojniki nain, uveo je u svu rusku vojsku neukusnu i neugodnu prusku uniformu, mnogo stroiju disciplinu i otrije kazne, pokuao je da uniformie plemstvo i graanstvo, da regulie mode, da utie na obiaje, zabave i same misli svojih podanika. Bojao se jakobinske zaraze mnogo vie nego Katarina II, iako je amnestirao osuene u njeno doba, Radieva i Novikova; zatvorio je privatne tamparije; zabranio uvoz knjiga i nota iz inostranstva, putovanje Rusa preko granice, ak nonju jakobinskih okruglih eira. Mase asnika i inovnika njegove prethodnice behu otputeni, neki i proterani, a meu njima i veliki vojskovoa Suvorov, koga je Pavle penzionisao i internirao na njegovom spahiluku. Uopte, sluiti za vreme cara Pavla, a naroito u njegovoj blizini, bilo je veoma neugodno, ta vie i opasno, jer je on stalno terorisao svoju okolinu i svoje slubenike. Svojim policajnim reimom on je zamorio visoko drutvo i oficirski kor, a naroito svoju najbliu okolinu, a donekle i celokupno stanovnitvo prestonice. Bio je ne samo okrutan policajac sa osobinama poluluda oveka, nego jo i ovek zagrejan nekim naroitim misticizmom, smatrajui sebe za namesnika bojeg na zemlji igrajui neku prvosveteniku ulogu; to se izmeu ostalog videlo i u tome to se on priestio prilikom krunisanja sam, a ne iz ruku svetenika, to je napravio sebi neku vrstu vladianskog odela i to je sebe u zakonu o prestolonasleu god. 1797. proglasio glavom crkve. U tom redu ideja Pavle se primio za velikog majstora katolikog Maltekog Reda, to ga je dovelo do sukoba sa Francuskom, iji je vojskovoa, Napoleon Bonaparte, zauzeo ostrvo Maltu. U spoljnjoj politici Pavle se iz poetka drao miroljubivo, pa je zavrio rat sa Persijom, koji se i inae u poslednje vreme labavo vodio. Obustavio je pripreme za rat sa Francuskom; sa Poljacima se trudio da naini nekakav kompromis, osuujui deobu Poljske i ukidanje njene samostalnosti. Meutim, impulzivan i nedosledan, on se dao uvui u rat sa Francuskom, i to zbog Malte, poslao je svoje lae u Jonsko More, a svoje trupe u Nizozemsku, gde su stradale od loe klime i nedovoljne hrane, i u Italiju, stavivi im na elo velikog Suvorova. Suvorov je jo jedanput proslavio sebe i 71

rusko oruje u nekoliko sjajnih bitaka, oistivi Italiju od Francuza. U vajcarskoj je veliki vojskovoa izveo svoj poslednji podvig prelaz preko Svetogothardskog Prevoja i opasnog avolovog Mosta. Meutim je, nedovoljno pomognuta od Austrijanaca, druga ruska vojska generala Korsakova bila tuena od Francuza na obalama Cirikog Jezera. Naljuen zbog toga Pavle je opozvao svoju vojsku, otkazao savezniki ugovor Austrijancima i Englezima, i doao u dodir sa Napoleonom, koji je tada postao Prvi Konzul. Tada je Pavle poeo da sanja o nekim osvajanjima u Indiji, uputivi u Srednju Aziju jednu naroitu ekspediciju, koja je tamo strano nastradala. Engleska, videi da nema ta da se nada od Pavla, podravala je preko svoga poslanika u Petrogradu, Uitvorta, nezadovoljstvo viih krugova drutva protiv Pavla. Uz uee engleskog poslanika i ruskog dravnog potkancelara grofa Panjina, bila je skovana zavera, koja je ila za tim da cara oglasi ludakom i stavi pod tutorstvo. Naslutivi ta se sprema, Pavle je otpustio i zatvorio Panjina, a poto su odmah diplomatski odnosi sa Engleskom bili prekinuti, Uitvort se vratio u London. Ludorije careve se nastavie; one su postajale sve nesnosnije i opasnije, tako da su u zaveru stupili, odnosno o njoj znali, oba starija sina careva i njegova ena, kao i prestolonaslednikovica; ta vie, zaverenici, na ije je elo stao upravo sam vojni guverner prestonice i ef tajne policije, Palen, uspeli su da dobiju od prestolonaslednika Aleksandra pismeni pristanak za zbacivanje i interniranje njegova oca. Slutei opet da mu se radi o glavi, Pavle se spremao da uhapsi caricu, prestolonaslednika sa enom i velikog kneza Konstantina, da otstrani Aleksandra od naslea prestola i da imenuje za prestolonaslednika jednog svoga roaka. U meuvremenu dolo je do otvorenog rata izmeu Rusije i Engleske, u kom je rusko javno mnenje, u koliko ga je bilo, simpatisalo Englezima protiv svoga vladara omraenog tirana, tim pre to je od rata sa Engleskom, bez ikakve potrebe i mogune naknade, stradala ruska privreda. Zaverenici preduhitrie Pavla i u noi izmeu 11. i 12. marta 1801. provalie u carev zamak i zatraie od uplaenog Pavla da se s mesta odrekne prestola. Pavle odmah pristade na to. Ali u taj trenutak zau se neka larma u susednoj sobi; to su pridolazili novi zaverenici. Oni koji su ve bili u carevoj spavaoj sobi, pomislie da to tre vojnici da spasu cara i pohitae da Pavla udave oficirskom earpom. Na to doe carska porodica; prestolonaslednik je ekao rezultat u drugoj sobi, a udova Pavlova, kraj njegova izmrcvarenog lea, stupila je u prepirku sa oficirima, traei da nju, kao Katarinu II, proglase za caricu vladarku. Zaverenici su meutim oduevljeno pozdravili prestolonaslednika Aleksandra. GLAVA XVIII. Ukrajina od smrti Bogdana Hmeljnickog do kraja XVIII st. Odmah iza smrti Bogdana Hmeljnickog, kozaka starina, t. j. stareine, zbaci njegova sina Jurja i dovedu za privremenog hetmana Ivana Vigovskog, koji je bio plemi poljskog porekla, omiljen meu uglednim Ukrajincima zbog svojih aristokratskih tendencija, a poznat po svojim simpatijama za Poljsku. Ali je odmah izbio demokratski pokret protiv novog hetmana. Poltavski pukovnik Pukarenko digao je bunu i ispoetka imao uspeha. Iako je on dostavio u Moskvu, da hetman sprema izdaju, ipak se u Moskvi odluie da pomognu Vigovskog. Tako je dolo do njegovog konanog izbora za hetmana na Radi u Perejaslavlju. Prilikom ovoga izbora Rada odobri traenje poverenika moskovske vlade, da se u maloruske gradove Kijev, ernjigov, Njein, Perejaslav i druge, prime moskovske vojvode i garnizoni. To je bilo jedno od najvanijih pitanja ondanjih moskovsko-ukrajinskih odnosa, da li treba i sme Moskva da dri svoje posade po ukrajinskim gradovima. Svrivi, najvie uz pomo najamnih pukova, u kojima je zabeleeno uee Srba, sa bunom Pukarenka, Vigovski je poeo da aktivno izvodi svoju zamisao o ponovnom ujedinjenju Ukrajine sa Poljskom. 7. septembra 1658. Rada u Gadjau je odobrila takozvani Gadjaki Ugovor sa Poljskom; Ukrajina se ponovo vraala u poljsko podanstvo, pod sledeim glavnim uslovima: pravoslavna vera uiva ista prava kao i katolika, pravoslavni su izjednaeni sa katolicima i est 72

njihovih vladika treba da zasedaju u poljskom senatu. Ureuje se u Kijevu akademija i priznaje se sloboda kole i tampe; sva Ukrajina stoji pod upravom hetmana velike kneevine Ruske Ukrajinske; poljska vojska i inovnici ne smeju ulaziti u Ukrajinu, koja je slobodna od svakog danka; hetman ima pravo da kuje svoj novac; uesnicima borbi sa Poljskom daje se potpuna amnestija; kozaci nisu duni da pomau Poljsku u borbi sa Moskvom, ali odriu se veza sa carem; prijateljstvo sa krimskim kanom je naprotiv dozvoljeno. Uskoro zatim protiv Vigovskog digla se buna; pobunjenici pozvae moskovsku vojsku i proglasie Vigovskog zbaenim sa hetmanstva. Hetman onda postaje opet sin Hmeljnickoga. Sad je Rada, skupljena u mestu zvanom erdjajeva Dolina, odluila da trai od Moskve povratak onog stanja, koje je bilo ugovoreno od starog Hmeljnickog; samo su pristali da puste moskovskog vojvodu u Kijev, i u naroitoj taci podvukli su zavisnost maloruske crkve od carigradskog patrijarha, a ne od patrijarha moskovskog. Ovaj nacrt novog ugovora bio je sa moskovske strane odmah zabaen. Glavni moskovski zapovedcik u Ukrajini sazove ponovo Radu u Perejaslav, gde je ona, veajui pod nadzorom moskovskih trupa, potvrdila Jurija Hmeljnickog za hetmana i primila ugovor predloen iz Moskve. Pored potvrde starih taaka iz doba Hmeljnickog-oca, dodate su nove, koje su ograniavale prava hetmana i u reavanju izvesnih spornih predmeta i u postavljanju viih vojnih asnika. Opet je potvreno, da e u ukrajinskim gradovima biti carske vojvode; najzad je reeno da nee vie narod imati prava da smenjuje hetmana (17. oktobra 1659.). Kada je idue godine moskovska vojska pretrpela teak poraz kod udnova na Volini, mladi Hmeljnicki pree na poljsku stranu i prihvati Gadjaki Ugovor Vigovskog. Odmah iza toga na levoj obali Dnjepra izbi jak pokret protiv Hmeljnickog, koga proglasie izdajnikom. Pokuaj Hmeljnickog da proiri svoju vlast na levoj obali Dnjepra, jer se na desnoj drao pomou Poljaka, svrio se neuspehom. Hmeljnicki sam morade otii u kaluere. Posle razliitih pretendenata na levoj obali utvrdi se kao hetman Ivan Brjuhoveci, koga izabrae na takozvanoj Crnoj Rada u Gluhovu (1663.), uz uee graana i seljaka. Meutim na desnoj obali Dnjepra utvrdio se jedan od najpopularnijih i najznamenitijih hetmana Petar Doroenko. Odluni protivnik Moskve, on se kolebao izmeu Krima i Poljske, dok nije postao turski saveznik i tienik, i uestvovao je u ratu Turske sa Poljskom na strani Turske pomaui sultanu u odlunoj borbi kod Buaa u Galiciji. Zavrio je svoju karijeru preavi u Moskvu gde je bio interniran, a kasnije je postao sreski vojvoda u nekom dalekom kutu moskovske Rusije. Dok su se tako razvijale prilike na desnoj obali Dnjepra, drugi je deo Ukrajine jako stradao od ratova, naroito pak od turske najezde i jednim je delom ak potpao pod Tursku. U drugom delu zemlje hetman Brjuhovecki, izgubivi oslonac kod kue, ne videi u opasnosti drugoga izlaza, predao se potpuno moskovskoj vladi. Na jesen godine 1665. on je prvi od sviju hetmana otiao lino u Moskvu i dao potvrditi nove take o odnosima Moskve prema Ukrajini. Pored ponovljene dozvole Moskvi da dri svoje garnizone, u tim takama je bilo ugovoreno, da e car skupljati prihode po Ukrajini. Ruske ete uticale su posle na izbor hetmana, ostajui u Ukrajini. Na desnu obalu Dnjepra nije se hetmanova vlast prostirala. Tamo je zavladao haos; Turci i Tatari borili su se sa Poljacima; pojavljivali se razlini hetmani, koji su imali raznoliku orijentaciju; najzad jedno vreme u ime Turaka upravljao je zemljom moldavski gospodar. Zemlja je bila jako opustoena i njeno se stanovnitvo najveim delom razbeglo. God. 1687. izabrae za hetmana Ivana Mazepu, kozakog plemia i oveka bogatog, uticajnog i veoma obrazovanog, uz to okretnog i veoma pametnog diplomatu. Mazepa se mnogo trudio diui kole i crkve. Prema Moskvi drao se veoma lojalno, tim pre to po takama, koje su primljene prilikom njegova imenovanja, hetman i stareine behu obavezni da se trude oko zbliavanja Velikorusa i Ukrajinaca. Vreme Mazepino karakterie se otrim socijalnim borbama narodnih masa protiv stareina. Odluni trenutak nastao je godine 1704., kada je car Petar naloio Mazepi da pree sa vojskom na desnu obalu Dnjepra i da pomae poljskoga kralja u borbi sa veanima. Mazepa je u najveoj tajnosti otpoeo pregovore sa protukraljem poljskim Leinskim, kasnije i mnogo ozbiljnije sa Karlom XII. Mazepa je tada teio da odvoji Ukrajinu od Moskve, a za sebe da stvori poloaj gotovo samostalnog vladara. Pregovori 73

sa Karlom XII behu otkriveni i celo preduzee Mazepino bilo je osujeeno, jer je car Petar preduzeo vrlo otre i brze mere, dok se narod u veini drao prema Mazepi hladno. Mazepa je delio alosnu sudbinu Karla XII i umro je u izgnanstvu (god. 1710.), dok su u Ukrajini izabrali potpuno odanog caru, a inae beznaajnog pukovnika Ivana Skoropadskog. Iako je car Petar potvrdio uslove pod kojima se Ukrajina ujedinila sa Moskvom godine 1654., ipak je oigledno teio da ogranii ukrajinsku avtonomiju. Kod hetmana su se stalno nalazili carevi komesari, dok su prava hetmanova i pukovnika ograniena u nekoliko mahova specijalnim carskim ukazima. Na nekoliko mesta postavljani su ljudi, koji nisu bili maloruskog porekla. Neki carevi doglavnici, kao i vieni balkanski emigranti, na primer braa Miloradovii, dobie u Ukrajini velika nepokretna imanja, naroito na raun konfiskacija imanja Mazepinih pristaa. Godine 1722. Petar je ukazom otvorio naroitu Malorusku Kolegiju, koja je trebala da upravlja Ukrajinom. Kada je skoro iza toga Skoropadski umro, car nije dopustio da se izabere hetman, iako ga je o tome sa velikim nastojanjem molio vrilac hetmanske dunosti, pukovnik Pavle Polubotok. U jednom od carskih reenja, na molbu Polubotka i drugih stareina o izboru hetmana, bilo je reeno i to veoma otro: Svima je poznato da su od doba prvog hetmana Bogdana Hmeljnickog pa sve ak do Skoropadskog svi hetmani bili izdajnici i zato je naa drava, a naroito pak Malorusija, trpela veliku bedu... Meutim Polubotok i njegovo drutvo nisu prestajali, da trae povratak starih prava. Petar je onda stavio ukrajinsku gospodu pod istragu i naredio da se Polubotok i drugi najvieniji ljudi zatvore u tvravu Sv. Petra i Pavla. Tamo je Polubotok i umro, ali druge stareine vlada carice Katarine vrati u Ukrajinu. Pod Katarinom II neveta agitacija izvesnih pristalica poslednjeg hetmana (17481764.) Razumovskog, da se za njega stvori nasledno hetmansko dostojanstvo, dala je carici Katarini povoda da zatrai od Razumovskog ostavku i da ne dopusti vie izbor hetmana. Hetmana je zamenio cariin poverenik, general-guverner Rumjancov sa Maloruskom Kolegijom. Rumjancev se proslavio vrstom, ak i okrutnom politikom, u pravcu unifikacije Ukrajine sa ostalom Rusijom. Naroito je okrutno postupio prema poslanicima i prema biraima za vreme izbora u uvenu komisiju god. 1767., kada su se pojavile jake autonomistike i separatistike tenje. 1782. g. u Ukrajini su ukinute stare ustanove i zavedena su guvernijalna nadletva, upravna i sudska, prema ruskom zakonu od god. 1775. Godine 1784. obustavljeno je za uvek davanje maloruskih inova; godine 1785. maloruske stareine dobie pravo ruskih plemia; godine 1786. ukrajinski manastiri preureeni su na velikoruski nain; izmeu godine 178991. ukrajinski kozaki pukovi su ukinuti, i ovo je izazvalo seobu mnogih kozaka u Tursku i Ugarsku. Godine 1793. Ukrajina na desnoj obali Dnjepra, sem Galicije i Humske Rusije, pripala je Ruskoj Carevini; na nju su odmah proireni svi ruski zakoni. Istorija naroda na levoj obali Dnjepra to je istorija njegova postepenog podjarmljivanja. Iako je u Ukrajini bila dosta iva mala industrija i trgovina ipak je glavno zanimanje velike veine stanovnitva bila zemljoradnja. Vrlo brzo se pokazalo, naroito od vremena Mazepina, da mesto oborenog, delom izgnanog, delom istrebljenog poljskog plemstva zauzimaju domaa gospoda, kozake stareine. Pored hetmana, koji je dobivao ogromna imanja, njegovi doglavnici, koji su bili nalik na neku vrstu ministara, takozvana generalna straina, pa pukovnici i sotnici pretvaraju se u pravu naslednu gospodu, u vlastelu. Svi su oni imali pravo na imanja prema rangu; pa su ih postepeno smatrali kao lina vlasnitva; uz to su se oni koristili svakom prilikom da prigrabe bilo kupovinom, bilo nasiljem, bilo na neki drugi nain tue njive, ume, livade, bate, mlinove, ciglane i t. d. Seosko stanovnitvo sastavljeno je bilo od kozaka, koji su vrili vojnu dunost, budui upisani u naroiti registar, i na pospolite ili slobodne seljake, koji su sedili na tuoj zemlji sa pravom odlaska u odreene rokove. Postepeno, znatan deo kozatva pretvara se u pospolite, a pospoliti po svome poloaju sve se vie pribliuju velikoruskim kmetovima. Gospoda u vie mahova trae, da se i formalno pospoliti, svi bez izuzetka, pretvore u kmetove. Za vreme uprave poslednjeg hetmana Razumovskog uinjeni su zakonodavni pokuaji u tom smislu, dok najzad Katarina II ukazom godine 1783. zabrani poslednjim pospolitima da se slobodno sele. Kozaci, izgubivi svoj 74

vojniki karakter, ostaju kao neka vrsta slobodnih seljaka. Tokom XVIII stolea optenarodna samouprava, oliena u Generalnim Radama, kao i lokalna samouprava pukova i stotina brzo opada. Iezava u gradovima starinska samouprava na osnovu iz Poljske pozajmljenog nemakog magdeburkog gradskog prava. Raspadaju se, iezavaju po gradovima nekad veoma vane ekonomske i verske crkvene zajednice, takozvana bratstva. Umesto svega toga pojavljuje se od god. 1785. dosta tura staleka samouprava plemenitih optina. Ukrajinska gospoda koja su dugo vremena u veini teila aristokratskoj Poljskoj, pretvara se u odane sluge ruskog carskog prestola, jer su sa te strane u punoj meri zadovoljene njihove socijalne aspiracije. Narodni dijalekat, narodna kultura i osobine narodnog ivota uvaju se poglavito od strane irokih narodnih masa, u manjoj meri od svetenstva i graanstva, i sasvim slabo od strane plemstva. GLAVA XIX. Doba cara Aleksandra I. Novog vladara Aleksandra I. i enu mu caricu Jelisavetu prestonica je doekala sa neopisanom radosti. Ve prvih meseci Aleksandar se latio reformatorskog posla. Bile su uklonjene najomraenije linosti i mere sruenog reima. Dozvoljeno je slobodno putovanje Rusa u inostranstvo, kao i dolazak stranaca u Rusiju; dozvoljen je uvoz stranih knjiga i skinut je sekvestar sa privatnih tamparija. Zabranjeno je tampanje oglasa u slubenim novinama o prodaji seljaka javnim putem, kao i prodavanje pojedinih lanova seljakih porodica, odvojeno od cele familije. Dozvoljeno je dalje, i drugim slobodnim stanovnicima carevine, a ne samo plemiima, da budu vlasnici nepokretnih imanja van gradova. Za izradu novih zakona i pregled starih imenovana je naroita komisija, u koju je uao ak i znameniti revolucionarni pisac Radiev. Godine 1802. preureena je centralna uprava zemlje tim, to su ukinuti poslednji tragovi kolegija Petra Velikog i to je ureeno deset ministarstava. Meu njima je bilo i Ministarstvo Prosvete; prosveta je prvi put tada postala posebna grana vrhovne uprave. Reeno je, da se otvore novi univerziteti, i to u Petrogradu, Kijevu, Harkovu, Kazanu i Vilni. Godine 1804. izdat je prvi zakon o univerzitetima i opti plan narodne prosvete. Ministri i ministarstva stavljeni su pod, do due samo nominalni, nadzor Senata, kome je vraen preanji sjaj i dato pravo da stavlja primedbe na neuputne ukaze i zakone. Inicijativom jednog od velikaa i veleposednika, grofa Sergija Rumjancova izdat je godine 1803. zakon o slobodnim zemljoradnicima, prema kome je stvorena zakonska mogunost, da seljaci dobijaju slobodu neposrednim sporazumom sa spahijama. Sve ove mere, kojima se ne moe poricati dobra svrha, ipak su nosile vie dekorativno obeleje: poslednji zakon ostao je gotovo bez posledica; seljaci su i dalje prodavani bez zemlje i na licitaciji, kao i odvojeno od svojih porodica. Kada se Senat usudio da stavi primedbu na jedan ukaz, car je naredio da se taj ukaz ipak izvri, a Senatu je preporuio da se mane tih primedaba. Tako se Senat nije nikad vie tim pravom posluio sve do prve revolucije god. 1905., a izmeu prve i druge revolucije samo je jedanput stavio primedbu na jedan carski ukaz. U liberalnoj komisiji za sastavljanje novog zakona Radiev je jedared dobio tako surov ukor za svoje slobodoumlje, da se odmah iza toga otrovao, oekujui novo progonstvo u Sibir. Ipak su se uli oduevljeni liberalni govori u drutvu, oseao se svei dah u knjievnosti, naroito u publistici, u kojoj se veoma istakao sa svojim Vesnikom Evrope talentovani pisac Karamzin. S druge strane, u konzervativnim krugovima, naroito u Moskvi, napadali su jakobinske tenje mladoga cara i njegovih mladih prijatelja. Ovi takozvani mladi prijatelji: knez Adam artoriski, poljski velika i ruski dravni podsekretar, a posle ministar spoljnjih poslova, graf Pavle Stroganov, knez Koubej i Novosiljcev inili su takozvani tajni odbor uz cara, koji je radio na velikom planu preureenja rune graevine ruske carevine. U pripremnim radovima uestvovao je i budui ljubimac i prvi doglavnik Aleksandrov, Speranski. Od celoga toga rada, pored spomenutih, vie manje beznaajnih mera, koje nisu duboko zasecale u ruski dravni ivot, ostalo je sila raznog materijala pisanog na 75

francuskom jeziku, gomile papira koje nisu imale nikakva uticaja na tok dravnih poslova i objavljene su tek u nae dane. Mladi prijatelji bili su intimni carevi savetnici i u poslovima spoljnje politike; naroito je u tom pogledu bio jak uticaj kneza Adama, koji se nadao pomou Aleksandrovom obnoviti poljsku kraljevinu u njenim istoriskim granicama, eventualno u samo linoj uniji sa Rusijom. U glavnim svojim linijama politika Aleksandrova prvih godina bila je anglofilska; izmirenje Rusije sa Engleskom bio je neposredan rezultat smrti cara Pavla. Rat sa ovom dravom, koja je odavno postala za Rusiju najbogatija pijaca za izvoz gvoa, ita, drva, sumpora, lana i konoplje, najvie je uzrujao javno mnenje protiv pokojnog cara. Posle njegove smrti trebalo je poto-poto uiniti ratu kraj. Prirodno je, da su mir i prijateljstvo sa Engleskom doveli prvo do zategnutih odnosa, a onda i do raskida sa velikim takmacem Engleske u to vreme, sa Francuskom, koja je pod Napoleonom zadavala Aleksandru i njegovoj okolini velikih briga. Posle nekoliko diplomatskih sukoba, dobivi obilatu novanu pomo od Engleza i sklopivi savez sa Austrijom, car se zaleteo u rat sa Napoleonom. Uz put uinio je pokuaj da obnovi Poljsku, posednuvi ruskim trupama pruske delove Poljske. Ali je pruska vojska blagovremeno dojurila na rusku granicu, tako da se Aleksandar I morao zadovoljiti samo izjavama simpatije i odanosti poljskog plemstva, koje se u oktobru 1805. skupilo u zamku artoriskih u Pulavima, gde je Aleksandar proveo nekoliko nedelja pred pohod protiv Napoleona. Ruska vojska je zakasnila na bojite u junoj Nemakoj, gde je glavni deo austriske vojske bio zarobljen u tvravi Ulmu. Austriski car bi prinuen da napusti Be i da se skloni u Moravsku, u Olomuc, gde se sastao sa Aleksandrom. Meutim je ruska vojska morala da se iz eke povue u Moravsku, vodei pod Kutuzovim dosta uspele borbe sa Francuzima. Krajem novembra ruska vojska, sa ostacima austriske, zauzela je poloaje u moravskoj ravnici na istoku od Brna, gde se smestila vrhovna komanda Napoleonova. Austriski generalni tab, koji je bio potpuno siguran u svom poznavanju terena i okolnosti i duboko ubeen u nesumnjivu pobedu, izradio je plan bitke, osnovan na sasvim krivoj pretpostavci: da se Napoleon sprema na povlaenje i da ga treba u tom povlaenju razbiti i spreiti. U jutro 2. decembra 1805. ceo plan pokazao se kao pogrean i neostvarljiv, te su ruske i austriske trupe, i pored brojne nadmonosti, naavi se iznenada pred Francuzima u ofanzivi, za kratko vreme bile strano tuene i naterane u begstvo. Nekoliko pukova bee zarobljeno u celini, kao i vei deo artiljerije i komore. Aleksandar nikad nije zaboravio tu nesrenu bitku, iz koje se jedva spasao. Napoleon, koji je na dan posle bitke noio u zamku Kaunica, u varoici Austerlic (Slavkov), nazvao je tu bitku austerlikom. Ona je imala velikih posledica, jer je razbila prvu koaliciju protiv Napoleona, u kojoj je Rusija uestvovala. Po miru u Bratislavi, zakljuenom 26. decembra 1805., Austrija je izgubila Dalmaciju i Boku, a austriski car se odmah iza toga odrekao zvanja rimsko-nemakog cara, tako da je ova carevina tim aktom i pravno prestala da postoji. Rusija nije zakljuila formalan mir sa Francuskom, ali neko vreme nije ni ratovala, nego je ak podravala jednu vrstu poluzvaninih diplomatskih odnosa sa Francuskom. Meutim, tokom godine 1806., opet na podsticaj Engleske, zakljuena je druga koalicija protiv Napoleona, u kojoj su uestvovale Rusija i Pruska. O obnovi Poljske pod takvim okolnostima nije moglo biti rei i zato je poljski patriota knez Adam dao ostavku na poloaj ruskog ministra spoljnjih poslova, a zamenio ga je beznaajni baron Budberg. Aleksandar je bio sam svoj ministar spoljnjih poslova. Za Napoleona je poljsko pitanje bilo veoma lep mamac i u njegovoj vojsci nalazila se posebna poljska legija. I ovog puta ruska je vojska zakasnila na bojite, tako da je Napoleon uspeo da, kraj Jene i Auerteta, sasvim uniti prusku vojsku. U isto vreme on je uspeo naterati Portu da objavi Rusiji rat. Ruska vojska, loe snabdevena, teko je stradala u zimu godine 18061807., po blatu i snegovima Istone Pruske i Poljske,. iako se lepo drala u sukobima sa Napoleonom (Pultusk, Prajsi-Ejlau). Napoleon je ovom prilikom proglasio obnovu Poljske. Posle niza beznaajnih arki i komplikovanog manevrisanja, obe vojske su se odluno sukobile kraj Fridlanda na jednom vrlo uskom zemljitu. Ruska vojska pretrpela je teke gubitke i bila je naterana na povlaenje u neredu (14. juna 1807.). Kroz nekoliko dana dolo je do sastanka cara Aleksandra i 76

Napoleona u Tilzitu na Njemenu. Prvi sastanak udeen je, kao neka pozorina predstava, pod jednim atorom, na skeli usred Njemena. Oba vladara uinila su sve da oaraju i prevare jedan drugoga. U vazduhu Tilzita rodilo se kratko prijateljstvo careva i carevina. Po ugovoru o miru, Aleksandru je polo za rukom da spase Prusku, ali jako okrnjenu u korist samog Napoleona, njegovih nemakih saveznika i poljske drave, delimino obnovljene u obliku Velike Vojvodine Varavske pod francuskim tutorstvom i nominalnom vlau saksonskog kralja. Prusija je morala da plati veliku ottetu, a dotle da ostane pod francuskom okupacijom. Napoleon je dobijao odreene ruke u zapadnoj i srednjoj Evropi, dok je Rusija morala prekinuti odnose sa Engleskom i pristati na takozvanu kontinentalnu blokadu, t. j., pored diplomatskih prekinuti i trgovake veze sa Englezima i zabraniti uvoz robe na engleskim brodovima u ruske luke. Na Balkanu, gde je u Boki i du junih dalmatinskih obala, dolo takoe do sukoba izmeu Francuza i Rusa i Crnogoraca , Napoleon nije obeao nita stvarno Aleksandru i nije ga pomagao u likvidaciji borbe sa Turskom zapoete zbog Napoleonova podbadanja Porte protiv Rusije (smenjivanje komandanta i vlakog gospodara, koji su tobo pomagali Srbe). Ali zato Rusija nije izgubila ni jednog pareta svoga zemljita i nije platila nikakve ottete. Povratak Aleksandrov u Petrograd bio je dosta alostan, i bilo je oigledno da javno mnenje ne odobrava savez sa Francuskom i prekid sa Engleskom, koji je dosta jako pogodio rusku privredu, a naroito interese veleposednike aristokratije, koja je prela u otvorenu frondu protiv vladara. Meutim je Aleksandar uporno stajao uz Napoleona i godine 1808. udeen je ponovni sastanak obojice careva u nemakom gradu Erfurtu. Kao posledica tih odnosa doao je nominalni rat sa Engleskom, od koga je stradala ruska privreda i sasvim ozbiljan rat sa vedskom, krenut uticajem Engleza. Ovaj rat, u kom su se naroito istakle sjajne osobine ruskog vojnika, zavrio se potpuno pobedom Rusije i osvajanjem (mir u Fridrihsgamu 1809.) cele Finske do reke Torneo i severnog Ledenog Mora sa Alanskim Ostrvljem. Ali jo pre mira sastao se finski sabor u gradu Borgo i proglasio je Aleksandra za finskog velikog kneza. Tom prilikom Aleksandar je potvrdio slobodu i ustavna prava Finske. Zanimljivo je da su finski seljaci vodili ogorenu borbu sa ruskim odredima, dok su vedsko graanstvo i plemstvo bili u veini za pridruenje Rusiji. Aleksandar je dao naroito ureenje Finskoj, iako nije sazvao njen sabor; ta vie, pridruio joj je i one finske krajeve, koje je Rusija osvojila jo za vreme Petra I i carice Jelisavete. Ali poloaj Finske, uz Rusku Carevinu bio je uopte dosta dvosmislen: 1) on nije bio jasan u smislu njenih pravnih veza sa carevinom, i 2) Finska je bila ustavna pokrajina, dok se Rusija upravljala po naelima neokrnjene autokratije. U koliko je Aleksandar mogao da bude nezadovoljan pasivnim dranjem Napoleonovim u ruskoturskom i rusko-vedskom ratu, u toliko je i Napoleon mogao da bude ogoren dranjem Rusije u njegovom ratu sa Austrijom. Taj se rat vodio godine 1809. sa promenljivom sreom. Rusija je takoe objavila Austriji rat, ali su ruske i austriske trupe na svaki nain izbegavale sukob, i nisu izmenile ni jednog kuruma. ta vie, ruski generali i oficiri nisu krili svojih simpatija prema Austrijancima. Bitka kod Vagrama reila je i taj rat u korist Napoleona. Po Bekom Miru Austrija je bila jako okrnjena. Slovenaki i veliki deo hrvatskih krajeva ustupljeni su Francuskoj i zajedno sa Dalmacijom i ukinutom Dubrovakom Republikom sastavljali su Napoleonovu Ilirsku Kraljevinu. Velika Vojvodina Varavska poveana je na raun Austrije, a i Rusija je dobila na ime naknade za svoje uee u ratu trnopoljski okrug u Istonoj Galiciji. Iza Tilzitskog Mira car Aleksandar se opet odao reformatorskom radu, ali nije vie radio sa mladim prijateljima tajnog odbora, nego sa dravnikom visokog poleta, koji se zvao Mihajlo Mihajlovi Speranski. Sin jednog siromanog seoskog popa Speranski je poeo da ui u nekom manastiru, posle je svrio bogosloviju i visoku teoloku kolu u Petrogradu. Kao magistar teologije predavao je kratko vreme u teolokoj koli, zatim je bio privatan nastavnik kod jednog velikaa, kneza Kurakina. Za vreme cara Pavla taj knez je postao ministar, a Speranski ef njegovog kabineta, pa je tu ostao i dalje, sve dok nije doao u komisiju za izradu zakona sa zvanjem i pravima dravnoga sekretara. Neverovatna radinost, izvanredno dobro disciplinovani um, odlian stil i umenost, da se snae i u praktinoj politici, i u pitanjima najzamrenije teoriske politike, uz to 77

otmeno ponaanje sve je to dovelo Speranskog do najveeg poloaja i poasti u dravi. Skoro posle Tilzita on postaje omiljeni referent carev, prati ga u Erfurt kao ef njegova civilnog kabineta, a nakon povratka postaje prvi doglavnik Aleksandrov. Speranski je radio na stvaranju sistema ruskih zakona, u prvom redu graanskog zakonika i na planu preureenja ruskog dravnog ustava. Glavne linije ovoga plana su sledee: vrhovna vlast ostaje po zakonu apsolutna, ali stvarno se ograniava zakonima i sistemom dravnih ustanova. Neposredno pod carem nalazi se darev kabinet i Dravni Savet, sastavljen od velikaa koje imenuje car; taj Savet ujedinjuje sve grane vlasti. Zakonodavna vlast delomino se preputa Dravnoj Dumi, sastavljenoj od narodnih poslanika. Vlast izvrna nalazi se u rukama ministara, koji odgovaraju naroitom Upravnom Senatu; za zajednike poslove ministri se sakupljaju u Komitet Ministara. Sva drava razdeljena je na gubernije, srezove i volosti (nekoliko sela); u svakoj takvoj jedinici radi samoupravna skuptina, zvana Duma. Volosnu Dumu biraju svi vlasnici nepokretnog imanja. Zatim, Dume biraju svoje odbore i poslanike vie Dume. Na takav nain Dravna Duma proizlazi iz narodnih izbora, ali u etiri stupnja. Osnovna ideja je Speranskog, da nema vlasti bez pristanka naroda. Posve je jasno, da je ovakav, za ono doba prilino napredan, plan reforme logiki vodio ka ukidanju kmetske zavisnosti seljaka. Ova liberalna i donekle demokratska tendencija Speranskog uzrujavala je rusko plemstvo, naroito veliku gospodu, koju je Speranski vreao i svojom sjajnom karierom i nekim merama, koje je ona smatrala kao opasne. Uz to, Sperdnski je bio izrazit frankofil u politici, iako angloman u nekim svojim privatnim obiajima i ukusima. Protiv Speranskog vodila je aristokratija stalnu borbu, ali je on imao pristaa u vioj trgovakoj buroaziji i kod nekih birokrata, koji nisu bili plemiskog porekla. Razume se, nisu ga drale ove simpatije, nego jedino milost i poverenje carevo, i to samo dotle, dok nije dolo do raskida sa Napoleonom. Od celog plana Speranskog ostvarena je bila samo reforma Dravnog Saveta, koji je pretvoren iz jednog malog intimnog konzultativnog tela u dravnu velikaku skuptinu, u koju je car imenovao najuglednije dravnike, poverivi stvarno rukovanje poslovima samom Speranskom. Otvaranje ove nove Skuptine na novu godinu 1810. bilo je vrhunac moi i slave Speranskog. Formula, kojom su otsada poinjali zakoni i druga vanija carska akta: sasluavi na Dravni Savet izgledala je kao neki poetak ustavnog doba u Rusiji. Speranski je sproveo kroz Dravni Savet zakon o reformi Senata i vrlo vane i korisne mere za saniranje ruskih dravnih finansija. Bile su jo sprovedene neke ispravke u ureenju ministarstava; i to je bilo sve, to je uspeo da sprovede Separanski. Njegov plan je ostao samo na papiru i dugo vremena smatran je za dravnu tajnu. Sredite agitacije protiv Speranskog bio je dvor careve sestre, velike kneginje Katarine, koja je svojim ponaanjem i pameu jako podseala na njenu znamenitu babu (Katarinu II). Kod nje, u gradu Tveri, bio je primljen od cara znameniti publicista i pripoveda Karamzin, onda ve dravni istoriograf koji je uruio caru svoju Zapisku o Staroj i Novoj Rusiji. Ovaj je spis, napisan veoma uno i energino, odluno osuivao shvatanja Speranskog, a sadravao je i itavu filozofiju ruske istorije u duhu konzervativnog oboavanja samodravne vladavine, i to sa jako istaknutom simpatijom ka moskovskoj Rusiji i delominom osudom reforama Petra Velikog. Karamzin se uz to javljao kao apologet plemstva. Ali tada jo pad Speranskog nije dozreo (mart 1811.). Godinu dana kasnije, poto je rat sa Francuskom bio sasvim na pomolu, car Aleksandar otpusti Speranskog, koji je bio odmah, po carevu nalogu, uhapen i straarno sproveden prvo u Njinji Novgorod na Volgi, onda u daleki Perm, gde je ostao interniran, sve do godine 1818. Meunarodna situacija, poev od godine 1809., razvijala se u pravcu novog francusko-ruskog rata. Prijateljstvo sa Napoleonom nije donelo Aleksandru oekivanih koristi, a ruska privreda, kao to je reeno, u izvesnim granama ozbiljno je stradala od prekida odnosa sa Engleskom. Pod uticajem pogoenih visokih drutvenih krugova car Aleksandar je gotovo ukinuo kontinentalnu blokadu, i izdao je carinsku tarifu, koja je osetno tetila francuske trgovake interese. Uz to poljska politika Napoleonova, koja je, i pored sviju uveravanja, oigledno ila za tim da uspostavi Poljsku Kraljevinu u njenim granicama od godine 1772., bila je stalno puna nezgoda i opasnosti za rusku dravnu politiku. Isto tako su se sukobljavali interesi francuske i ruske politike i na Balkanskom 78

Poluostrvu, gde je Rusija vodila naporan i teak rat sa Turskom, imajui cromenljivu sreu u tom ratu, koji se vodio sa prekidima, dok je Francuska nastavljala sa tradicionalnom politikom. Ratovalo se i na Kavkazu. Godine 1804., izbio je Prvi Ustanak Srba. U vezi s tim podneo je mitropolit karlovaki Stevan Stratimirovi caru Aleksandru preko prote Samborskog, dvorskog svetenika njegove sestre velike knjeginje Aleksandre, supruge ugarskog palatina, jedan memorandum o poloaju srpskog naroda, o potrebi da se car zauzme za nj i o mogunosti stvaranja jedne velike slovenske drave. Memorandum Stratimiroviev, pisan tekim sloveno-srpsko-ruskim jezikom, bio je za cara Aleksandra preraen, ali izgleda, da se car na nj nije mnogo obazreo. Isto tako bez ozbiljnih posledica svrilo se i putovanje prvog srpskog izaslanstva u Petrograd. Po odluci skuptine, drane u Ostrunici, pooe u Petrograd, poetkom septembra 1804., preko Vlake, srpski poslanici prota Matija Nenadovi, Petar Novakovi-ardaklija i Jovan Proti. U Petrogradu bee srpsko izaslanstvo ljubazno doekano i primljeno dvaput na podui razgovor od kneza Adama artoriskog. Jezgro se cele diskusije sastojalo u reima kneza Adama, koji je odobravao dranje Austrijanaca, to nisu mogli pogaziti ugovor, isto tako, kao to sada i Rusija ne moe da pokvari ugovor (sa Portom). Poslanstvo se, ne dobivi stvarno nita, vratilo natrag. Meutim, ustanak se produio, i Rusija sama zagazi u rat sa Turskom. 11. januara 1807., ruski zapovednik na balkanskom bojitu, general Mihelson, uputio je Karaoru pismo, stupajui s njim na taj nain prvi put u dodir, i pozvao ga je na daljnju borbu sa Turskom i na proglaavanje nezavisnosti od Turske, to iziskuje dostojanstvo srpskog naroda. I zaista, uskoro je dolo do prekida srpskih pregovora sa Turskom. Od toga vremena nastaje ua saradnja izmeu Rusa i Srba, i, kao najjai znak ove saradnje, javlja se zajednika vojnika borba srpskih i ruskih odreda u okolini Vidina, gde se odlikovao Milenko Stojkovi, koji je bio nagraen ruskom sabljom sa natpisom za junatvo. Isto tako je i Karaore dobio od cara na poklon sablju sa natpisom Braniocu Vere i Otadbine. Ve 17. juna 1807. god. doao je u Srbiju kao ruski diplomatski agent, Konstantin K. Rodofinjikin, rodom Grk. On je igrao veoma vanu ulogu u srpsko-ruskim odnosima, pa i u unutranjoj srpskoj politici. Karaore nikad nije imao prema njemu poverenja, a i u vladinim srpskim krugovima, pa ak i u narodu, nisu mu mnogo simpatisali, kao Grku, naroito zbog njegova prijateljstva sa beogradskim mitropolitom Leontijem, tipinim fanariotom. Rodofinjikin bio je zvanino u Srbiji poverenik ruske vrhovne komande na balkanskom bojitu. U tajnoj instrukciji reeno je bilo Rodofinjikinu, da ruski car nee ostaviti nikakva mogua sredstva da im pomogne; samo kad se u njih uveri, da se oni u svima svojim radnjama nee nikako kloniti od toga, ve da e se saobraavati sa pravcima Ruske Carevine. Postoji i ugovor izmeu Karaora i carevog autanta, markiza Pauluia od 27. juna 1807. U njemu je predvien potpun protektorat Rusije nad Srbijom, s tim da se upravnik i vii vojni i civilni asnici postavljaju ukazom carevim. U tom ugovoru obeana je bila obilata ruska pomo Srbima u svima oblicima. Ali su odredbe tog ugovora bile vie elje i namere nego stvarnost. Od 18071810. ratovali su na istonom bojitu Srbi i Rusi zajedno protiv Turaka i imali nekoliko uspeha. Od tih zajednikih borbi najslavnija je pobeda na Varvarinu (6. septembra 1810.). Nepovoljni obrt meunarodne politike za Rusiju promeni situaciju na tetu Srba. Rusi bie prinueni da prekinu ratovanje na Balkanu i da u Bukuretu sklapaju mir s Turcima (16. maja 1812.). U osmoj taci ugovora o miru predviena je za Srbe opta amnestija i jedna vrsta samouprave, koju e sporazumno izraditi Porta sa ustanicima. Rusija je elela, da u onim po sebe tekim prilikama uini za Srbiju to moe. Meutim, sultan je nalazio, da su to veliki ustupci za Srbe i odbio je da ratifikuje tu taku Bukurekog Ugovora. Sultan je mogao tako postupati, jer Napoleon bee na putu ka samom srcu Rusije. Malo posle toga, Porta je prela preko svih obzira i unitila je srpsku samostalnost. Karaore i mnogi drugi prvaci, nakon jednogodinjeg interniranja po austriskim tvravama, preoe u Rusiju, gde su ih sve srdano primili. Pored velikih i sitnih dravnih pitanja careve Napoleona i Aleksandra delila su i mnoga lina pitanja. Nepovoljno primljena i na brzu ruku prekinuta pronja Napoleonova, koji je traio ruku 79

Aleksandrove sestre Ane; zatim francuska aneksija Oldenbuke Vojvodine, iji vladari behu bliski roaci Aleksandrovi; najposle, rusko ponovno prijateljstvo s Engleskom, sve je to davalo grae za novi sukob. Bilo je samo pitanje, ko e koga pretei i ranije prei u ofanzivu. Zakljuivi savez sa gotovo celom Evropom, i obeavajui Poljacima obnovu njihove kraljevine, Napoleon je pretekao Aleksandra, pa je u junu 1812. god. sa vojskom od preko 600.000 ljudi preao rusku granicu i odmah bez boja zauzeo prestonicu litvanske velike kneevine Viljnu. Ruska vojska bila je razdeljena u tri glavna dela: jedan je vodio general Barklaj De Toli (oko 120.000 ljudi), drugi knez Bagration (oko 45.000), a trei general Tormasov (oko 35.000). Po osnovnom planu trebala je armija Barklajeva da se povlai i da Napoleona uvlai sve dublje u zemlju, dok je Bagration imao da udari na bok i pozadinu francuske vojske. Zbog ogromne nadmonosti Napoleonove druga polovina plana bila je oigledno neostvarljiva. S toga se glavni zadatak ruskih armija sveo samo na to, da to pre dou u meusobni dodir. Napoleonova namera bee da sprei ujedinjenje ruskih armija. Ali, blagodarei izdrljivosti i brzini manevrisanja Rusa, kao i hrabrosti ruskih zatitnica, dve su se glavne ruske armije sastale, dok se trea drala pasivno. Ona je privukla na se jedan Napoleonov odred, sastavljen veim delom od Austrijanaca, koji su isto tako sada izbegavali sukobe sa Rusima, kao to su Rusi na miran nain ratovali s njima godine 1809. Slino su postupali i Prusi, kojima je Napoleon izdao naredbu da zauzmu Rigu i da zaprete Petrogradu. Naiavi na prvi otpor, Prusi su zauzeli pasivan posmatraki stav na zapadnoj Dvini. Meutim je Napoleonova glavna armija napredovala, a ruska se vojska postepeno povlaila, ali uvek sa borbama, Najozbiljniji boj bee kraj Smoljenska, starog utvrenog grada, koji je tom prilikom najveim delom izgoreo. Zbog stalnog povlaenja mnogo su osumnjiili Barklaja kao stranca, da je toboe u vezama sa Napoleonom. S toga je Aleksandar najzad pristao, da imenuje vrhovnim zapovednikom starog generala Kutuzova, Suvorovljeva uenika, koji je ba tada zavrio rusko-tursko ratovanje. Vie iz politikih nego iz stratekih razloga, pred samom Moskvom, kraj sela Borodina, reio se Kutuzov da primi glavnu bitku. Ceo dan 26. avgusta trajala je vrlo uporna bitka, u kojoj su i jedna i druga strana pokazale veliku hrabrost i u kojoj su Rusi, u glavnom, zadrali svoje poloaje. Ali, kada su uvee prebrojali gubitke, nalo se, da je ruska vojska toliko nastradala, da joj je bezuvetno bilo potrebno naglo pribiranje. S toga se povukla prema Moskvi. U Moskvi je nastala panika i begstvo veeg dela stanovnitva, i evakuacija dravnih nadletava i dravne imovine. Sve je izvreno u takvoj hitnji, da je neprijatelju ostavljena ogromna masa ranjenih Rusa (oko 25.000). S poetka se mislilo da se Moskva svakako brani, ali u noi 1. septembra u selu Filjama, kraj Moskve, na ratnom savetu, protiv miljenja veine generala, Kutuzov je naredio povlaenje ovim znamenitim reima: Sa gubitkom Moskve jo nije izgubljena Rusija; nareujem povlaenje. 2. septembra uao je Napoleon u Moskvu gotovo sasvim naputenu, ali, i Napoleonova vojska bee proreena; ona je ve spala na manje od etvrtine onog, to je imala na poetku rata. Nije utvreno, iako se stvar vie puta utvrivala, kako je Moskva ovom prilikom zapaljena. Nesumnjivo je poar Moskve jako pogorao poloaj Napoleona i posluio kao signal za veliki narodni pokret. Seljaci, koji su se dotle kolebali, listom su se digli protiv osvajaa i ometali su njihovo snabdevanje. S druge strane, Napoleon je uinio ogromnu greku ostavivi na miru Kutuzova. Ponuda mira, uinjena caru Aleksandru, ostala je bez odgovora. Kutuzov je ak odbio da zakljui i primirje. Bez dovoljno hrane, s proreenim trupama, u dalekoj i neobinoj sredini, Napoleon se osetio u velikoj nezgodi. S toga se u oktobru odlui na odstupanje. Tom prilikom razorena ruska prestonica bila je konano opljakana, a uinjen je i varvarski pokuaj, da se Kremlj baci u vazduh. Napoleon je hteo da odstupi u Ukrajinu, ali nije mogao tuda da prokri put, nego je morao da skrene na stari smoljenski drum i da odstupa preko razorenih mesta. Ruska vojska je ila u stopu za njim, dok su ga strano uznemiravali kozaka konjica i neredovne seljake ete. Uz to su preli u napadaj i oni ruski odredi, koji su dotle bili na sporednim bojitima. Kritiki poloaj Napoleonove vojske postao je neizdrljiv, kada je nastupila vrlo rana i surova zima. Francuska vojska bila je u Rusiji sasvim unitena, tako da su svega hiljadu gardista ga pukama i devet topova pod maralom Nejom preli u redu rusku granicu. Napoleon je jo pre konane katastrofe napustio 80

alosne ostatke svoje razbijene armade. Stradanje Francuza i njihovih saveznika na povlaenju (meu njima i hrvatskih i srpskih graniara, koje je Napoleon regrutirao u Ilirskoj Kraljevini) ne daju se opisati. Svi svedoci govore ak i o sluajevima ljudoderstva. Ali i ruska vojska je teko stradala i pretrpela goleme gubitke. Kutuzov je smatrao da treba prestati sa ratovanjem. I nije bio usamljen. Ali je car Aleksandar naredio poetkom godine 1813. dalju ofanzivu u kojoj su se ruskoj vojsci pridruili i Prusi. Napoleon je uspeo da na brzu ruku skupi nove znatne snage i da se sa 200.000 ljudi pojavi u Nemakoj. Ali tokom 1813. godine njega su napustili mnogi nemaki vladari i austriski car, a pored toga protiv njega je ustao i vedski kralj bivi njegov maral Bernadot. Verni su mu ostali samo saski kralj i Poljaci, ali od njih nije bilo velike koristi. Ipak se Napoleon dobro drao i u nizu sukoba sa saveznicima, kod Budiina, kod Licena, naroito kod Drezdena tukao ih je. Ali teke gubitke Francuza nije bilo lako popunjavati, dok su saveznici dobijali svee snage i sve veu nadmonost. Sudbina rata bila je reena u Nemakoj u oktobru 1813., u okolini Lajpciga. U trodnevnoj bici naroda, koja je bila najvea po broju uesnika u toku sviju Napoleonovih ratova, Napoleon je bio nateran na povlaenje i do kraja godine 1813. ispraznio je Nemaku. Saveznici se tad poee kolebati, da li treba nastaviti rat. Naroito je austriski car bio za mirne pregovore. Ipak, rat je produen, ponajvie zbog nastojanja cara Aleksandra. Sve do kraja marta 1814. borilo se sa promenljivom sreom; napokon se Napoleon naao dosta daleko od Pariza sa ostacima svojih snaga, a Pariz je kapitulirao 31. marta 1814. Napoleon je onda zahvalio na prestolu i bio je interniran na ostrvu Elbi. Ulazak cara Aleksandra u Pariz bio je vrhunac njegove slave i moi. On je bio kao neka vrsta arbitra meunarodne situacije. Njemu najvie imaju da blagodare Burboni, to su ponovo doli na francuski presto. Za sklapanje trajnog mira i likvidaciju posledica Napoleonovih ratova, sazvan je bio veliki kongres u Beu. Na tom kongresu pokazala se jaka protivnost u interesima saveznika. U prolee 1815. Evropa se gotovo nalazila pred novim, ovog puta meusaveznikim, ratom. Spaslo je Evropu od te nevolje begstvo Napoleonovo sa ostrva Elbe. Njegovo iskrcavanje u Francuskoj i oduevljeni prijem u celoj zemlji, ujedinili su saveznike. Aleksandar se ponovo pokazao kao najodluniji protivnik Napoleonov. Ovog puta rat je bio reen bez neposrednog uea Rusa, snagama Engleza i Prusa, na Vaterlou. Na drugom Bekom Kongresu (1815.), posle niza intriga i diplomatskih borbi, utvrene su nove granice evropskih drava. Francuska je vraena u svoje granice iz godine 1792. Austrija je dobila Ilirsku Kraljevinu i veliki deo severne Italije sa Mlecima. Od nemakih drava i dravica obrazovan je nemaki savez, ali bez stvarne sredinje vlasti i pravog narodnog jedinstva. Poljska je pretrpela takozvanu etvrtu deobu ukidanjem Varavske Velike Vojvodine i ponovnom podelom njenih zemalja izmeu Rusije, Pruske i Austrije. Starodrevni grad Krakov proglaen je slobodnom republikom. Poljskoj, u njenim etnografskim granicama, car Aleksandar je bio obeao naroite povlastice i parlamentarni ustav, to je bilo uzeto na znanje od strane kongresa. Uspeh Rusa olakao je i poloaj Srba. Porta je morala voditi rauna o svojim obavezama prema pobednikoj Rusiji i odmah je, 1815., pokazala gotovost da pregovara s voom novog ustanka, Miloem Obrenoviem. Na kongresu nisu bila reavana samo meunarodna pitanja, nego je odluena u optim linijama i unutranja politika drava potpisnica. Razume se, da ove odluke nisu ule u zapisnike i ugovor, ali su one stvarno postojale, po optem duhu ugovora, a i na osnovu jednog naroitog akta, koji je veina evropskih vladara primila, na predlog Aleksandra I. To je bio akt takozvane Svete Aliance, koja je teila da povrati revolucijom poremeeni legitimitet i mir u meusobnim odnosima drava, i da ouva neokrnjena prava prestola, oltara i vladajuih sgalea. Sveta Alianca morala je da bude, po zamisli njenog inicijatora cara Aleksandra, proeta idejama Evanelija. U stvari, ceo pravac ondanje politike, takozvane Restauracije, bio je ne samo konzervativan, nego i reakcionaran. U Rusiji, u svom proglasu na narod, na novu godinu 1816., Aleksandar I je izjavljivao, aljui narodu svoj carski pozdrav i tvrdei da su zasluge naroda u prolom tekom ratu neizmerne, da e ih Bog nagraditi za njihove rtve. U prevodu na obian jezik ova sveana izjava znaila je da e u Rusiji 81

ostati neokrnjen carski apsolutizam, birokratsko policajno ureenje i kmetska zavisnost seljaka. Narodi su, nezadovoljni i razoarani, na vie strana doli u sukobe sa svojim vladaocima, naroito sa tuincima. U Nemakoj se razvio jak pokret za ujedinjenje. Gotovo odmah posle svretka Bekog Kongresa poelo je izvesno revolucionarno strujanje. Car Aleksandar, preputajui svojim doglavnicima, na prvom mestu generalu Arakejevu, faktiku upravu nad Rusijom, brinuo se najvie o uvanju meunarodnog reda. Vladari i njihovi ministri sastajali su se na naroitim kongresima, da se dogovaraju o zajednikoj akciji za spasavanje reima stvorenog 1815. godine. Car Aleksandar je aktivno sudelovao na svima tim kongresima: u Ahenu (1818.), u Ljubljani, gde se i sada pokazuje njegova spavaa soba (1819.), u Opavi (1820.) i u Veroni (1822.). Pobeda junoamerikih revolucionara i proglas nezavisnosti latinskih republika preko Atlanskog Okeana bili su prvi ozbiljni udarac novom sistemu. U kraljevini Poljskoj, nakon kratkog medenog meseca ustavne slobode, nastalo je uzajamno nezadovoljstvo i podmukle borbe, u kojima se pokazalo da car Aleksandar ne misli ozbiljno da bude ustavan vladar, a uticajni poljski krugovi nisu pokazivali volje, da budu lojalni prema vladaru, a kamo li prema carevini. to se tie politike cara Aleksandra u Rusiji, ona je bila, u glavnom, inspirisina reakcionarnim naelima Bekog Kongresa. Ali se vraalo ponekad i na staru liniju. Tako, na primer, oko godine 1820., dravni sekretar Novosiljcov, po nalogu carevom, spremao je neki nacrt Dravne ustavne povelje za carevinu. Neto se govorilo u vladinim krugovima i o pitanju osloboenja seljaka. Ali jedino to je bilo uinjeno, to je bilo osloboenje lotikih, estonskih i ruskih seljaka kmetova u baltikim pokrajinama, ali bez zemlje. Mera je bila nesrena i dovela je do proletarizacije seoskih masa, koja je tamo postala strana socijalna bolest. Najkrupnija linost iz okoline cara Aleksandra, u drugoj polovini njegove vladavine, bee grof Arakejev. Arakejev je nekako umeo da dobije neogranieno poverenje cara Pavla, kome je bio potpuno odan, ali je nekako uklonjen iz okoline Pavlove ba u najopasnije vreme zavere. Govorilo se da zavera ne bi uspela, da je Arakejev ostao kraj cara. Arakejev je posle nastavio isto tako odanu slubu caru Aleksandru i bio je na veoma uglednim poloajima jo pre velikog rata. Poslednjih godina bio je stvarno neogranieni gospodar Rusije, poto su njegove naredbe trebale da budu primane kao i carski ukazi. Glavni ivotni posao Arakejeva behu takozvane vojne naseobine. Ljudi, koji su iveli u tim naseljima, bili su u isto vreme i seljaci i vojnici. Rasporeeni po svojim kuama, i bavei se seoskim gazdinstvom, oni su se u isto vreme stalno vojniki vebali, pokoravajui se ne samo za vreme tih vebanja, nego i u privrednim i u celokupnom privatnom ivotu, nastroijoj vojnoj disciplini. Uredbe koje je Arakejev za ove naseobine izradio izgledale su pune humanih ideja: od oficira se traila strpljivost i pravednost, pazilo se na to da ljudi budu potpuno obezbeeni, gledalo se na dobre odnose i mir u porodici, naroito na red i istou. Ali sve je to bila samo dekoracija: u sutini svojoj ivot naseljenika bio je pravi pakao, tako da je surova disciplina izazivala ne samo stalno nezadovoljstvo, nego i potpuno oajanje meu naseljenicima, koje se javljalo u mnogobrojnim samoubistvima, u estim izgredima protiv vlasti, u oajnim molbama upuivanim na cara, a ponekad i u otvorenim bunama. Markantna linost meu dravnicima Aleksandrova doba bee knez Aleksandar Goljicin, bivi dugogodinji carski poverenik kod Svetog Sinoda, a onda, sve do 1824. god. kada su ga oborili jo mraniji tipovi, ministar prosvete i crkvenih poslova. Nekadanji slobodni mislilac, gotovo ateist i lakomisleni salonski junak, Goljicin je, uavi u crkvene poslove, postao, s vremenom, pravi pravcati verski zaneenjak, pun misticizma i mranjatva. Za vreme njegovog ministrovanja cenzura, koja je spadala u njegov resor, gonila je knjievnost, a prema univerzitetima i slobodi nastave preduzete su bile naroite mere: suspendovano je, stavljeno pod sud, a onda otputeno zbog liberalnih nazora nekoliko najboljih profesora petrogradskog univerziteta. Ogromnu senzaciju napravila je revizija, koju je sproveo u Kazanu na Univerzitetu neki Magnicki, nekadanji liberalni saradnik Speranskoga, koji se posle upravljao prema pogledima svoga novog efa. Posle pregleda kazanskog univerziteta on je predloio, da se taj zavod prosto porui; ali poto je ipak nezgodno 82

ruiti univerzitete, on je stavio u izgled niz mera za njegovo ozdravljenje. Tako su, na primer profesori i studenti trebali da budu neka vrsta kaluera; iz biblioteke su imale biti izbaene vrlo mnoge nezgodne knjige; profesori prirodnih nauka upuivani su na Sveto Pismo, a medicinarima je bilo zabranjeno secirati leeve, poto je to stvar mrska pred Bogom. Kneza Goljicina istisnuo je sa njegova poloaja neuki mistiar, arhimandrit Fotije, tip svirepoga mranjaka i pretea kasnijih mistikih tipova, koji su svojim monim okultnim delovanjem na ruskom dvoru toliko nahudili i ugledu carskog prestola i pravilnom toku dravnih poslova i samoj srei i blagostanju Rusije. Uz Fotija javlja se i mistika enska-grofica Orlova, ki velikog pobednika kod esme. I sam car mnogo uiva u blagoestivim razgovorima arhimandritovim i rado slua njegove spasonosne savete. Atmosfera mistikog ludila obuhvatala je cara sve vie, a irila se i po svima drutvenim krugovima. Napregnutost verskih oseanja ogleda se za vreme Aleksandrovo i u jaanju sekata, kao to su, na primer, duhoborci ija nauka predstavlja neku vrstu moralnog i spiritualietikog hrianstva. Pored vie-manje salonskih mistikih vebanja gospodskih drutava, javlja se i mrani i svirepi pokret skopaca t. j. kastrata, koji su eleli da postanu pravi sveci. Prialo se, da je sam car prijateljski razgovarao sa voom ovih ludaka, Kondratijem Selivanovim koga su njegovi potovaoci smatrali nekim sinom bojim a u isto vreme i Petrom III! Uopte drutveni pokreti u doba Aleksandrovo bili su vrlo ivi. I u knjievnosti javljaju se raznovrsne struje, veoma zanimljive i sa estetskog i sa politikog gledita. Zavrava se; ivot i knjievna karijera starih pisaca Heraskova, Dimitrijeva, Deravina, Karamzina, koji izdaje svoju ogromnu Istoriju Ruske Drave u 11 svezaka (dvanaesta sveska izila je posle smrti pieve). Delo je epohalno, iako sada potpuno zastarelo, a i nesavremeno po svojoj istoriskoj i politikoj filozofiji. Razvija se potpuno talenat finog pesnika klasike umetnike kole Baukova; mudrog basnopisca Krilova; jednog od najveih umetnika ruskog stiha, dubokog i nenog liriara, ukovskog, koji ini prelaz sentimentalnog pravca ka romantizmu. Tada se javlja genije Pukinov, oko koga se grupie itava plejada malih pesnika. Pukin je smatran kao velik ve onda, i to kao nenadmaan majstor forme i stiha i kao veliki znalac ruskog jezika. Sklon romantizmu on potpada pod moan upliv Bajrona, koji je onda bio gospodar dua, misli i srdaca mlade Evrope. Ondanje rusko drutvo najvie je cenilo Pukina kao revolucionarnog pesnika; njegove une i beskrajno duhovite epigrame, kao i mnogo dublje graanske pesme prepisuju mnogi i ue napamet. Policija prati Pukinovo kretanje i goni ga, dok; on luta po Junoj Rusiji i Kavkazu, nastavljajui svoj rad. Mnogo je izrazitija, iako pesniki slabija, lirika revolucionarnog pesnika Riljejeva. Uza nj daje oduke svom bujnom temperamentu u; vrlo sonim i borbenim pesmama i mladi Aleksandar Bestuev (Marljinski). Duh protesta osea se i u vrlo plastinom i divnim ruskim jezikom napisanom pozorinom komadu Gribojedova Nesrea od pameti. Zapadnoevropska politika i ekonomska knjievnost ita se na veliko i u originalu i u prevodima. Pukin predstavlja svoga junaka Onjegina kao itaoca engleskog ekonomskog pisca Adama Smita i kao dubokog ekonoma. U drutvima stalno se vode razgovori o politici i drutvenim teorijama. Od domaih pisaca se istie Nikola Turgenjev, daleki roak budueg ruskog velikog romanopisca. U njegovoj znamenitoj knjizi Pokuaj jedne teorije poreza nalazimo izmeu ostalog i sledee rei: Jedna ureena drava ne sme svoje blagostanje da osniva na nepravdi i da prema tom ugnjetavanje jednog stalea od drugih ne moe da bude temelj blagostanja jednog velikog naroda. Veliko vrenje u drutvu ogleda se u stvaranju svakojakih zajednica i kruoka. Reakcionarni pisci i ljubitelji knjievstva skupljali su se u zajednicu nazvanu Beseda ljubitelja ruske knjievnosti, dok su se mlai i napredniji (u knjievnom smislu) elementi okupljali u drutvu zvanom Arzamas. Pod uticajem Francuske Revolucije i ratova, kao i usled neposrednog dodira sa Evropom, prilikom ratovanja i logorovanja u njoj ruskih eta, razvila su se u krugovima ruskih intelektualaca, onda samo plemia i, u ogromnoj veini, oficira, tajna udruenja, najpre sa maglovitom humanitarnom i liberalnom tendencijom, a onda sa odreenim prevratnikim ciljem. Sve jai reakcionarni kurs cara Aleksandra sa jedne strane, as druge strane vesti kako se car spremao da odvoji od Rusije neke pokrajine bive kraljevine Poljske i da ih doda svojoj samoupravnoj Poljskoj, probudili su i 83

revolucionarne i nacionalistike ideje Rusa. Godine 1820, izbila je gotovo neoekivano pobuna u Semjonovskom gardiskom puku; iako je to bio isto lokalni pokret bez ideoloke motivacije i odreenog revolucionarnog obeleja, ipak su ga veoma ozbiljno shvatili i u krugovima tajnih udruenja i na dvoru. Car Aleksandar je bio obaveten o postojanju tajnih udruenja i u glavnom je znao njihove tenje i glavne linosti. Bilo je tu lica i iz viih krugova i dobro poznatih caru, na primer general Orlov, sam krilni autant carev. Ali Aleksandar nije preduzimao nikakvih otrijih mera protiv tajnih udruenja, samo je 1. avgusta 1822. iziao carski ukaz kojim su sva tajna udruenja zabranjena i rasturena, a od oficira i inovnika traena je pismena izjava da nee ulaziti u tajna drutva. Razume se, da je ovaj ukaz imao samo dekorativni karakter i da se na nj malo ko obazirao. Umesto rasputenog i relativno mirnog i lojalnog Saveza Opte Sree stvorila su se dva nova tajna udruenja: Severno i Juno, ve potpuno revolucionarnog karaktera. Njima se kasnije pridruilo jo i Drutvo Ujedinjenih Slovena. Na elu Severnog Drutva, sa seditem uprave u Petrogradu, nalazili su se pesnik Riljejev, politiki teoretiar, ininjerski kapetan Nikita Muravjov i gardiski generaltabni porunik knez Evgen Oboljensni; na elu Junog Drutva stajao je peadiski pukovnik Pavle Pestelj i potpukovnik Sergije Muravjov; drutvo Ujedinjenih Slovena bilo je osnovano od ininjerskog porunika Borisova. Dva poslednja drutva radila su na ruskom jugu, poglavito u glavnim sreditima druge armije. Drutva su se najvie bavila pretresanjem problema politike teorije i preureenja ruske drave, a onda pitanjima praktine politike, kako da se doe do ostvarenja drutvenih ciljeva, a naroito ta da se radi sa carskom familijom, jer se veina apsolutno sloila u tome, da je treba svakako ukloniti. Knez Sergije Trubeckoj, jedan od uesnika, pisao je ve tada, da je stanje Rusije takvo da prevrat mora neminovno doi; za ovo miljenje on je nalazio razloge u ovim pojavama: 1) u estim pobunama seljaka protiv spahija, koje su postajale sve ee i sve due, 2) u optim tubama protiv zuluma lokalne administracije i najzad 3) drao sam da e, pored toga, obrazovanje vojnih naseobina biti uzrokom prevrata. U Severnom Drutvu glavni teoretiar bee Nita Muravjov, koji je izradio ustavni projekat za Rusiju. S njim se slagala veina severnjaka. Rusija je trebala da postane federativna monarhija sa carem na elu, iji bi poloaj potpuno liio na onaj predsednika Severoamerike Unije. Kmetska zavisnost seljaka trebala je da bude ukinuta, ali uz graansku jednakost samo su imuni stalei dobivali politika prava, u prvom redu prava biranja dravnih i pokrajinskih sabora. Junjaci kao i Sloveni behu mnogo radikalniji; oni su bili svi mahom republikanci i pristae najotrijih mera. I jedni i drugi mislili su da put vodi preko vojne pobune, dravnog udara, imenovanja provizorne vlasti sastavljene od voa zavere i liberalnih velikaa i saziva ustavotvorne skuptine, kojoj su oni davali istoriski naziv Zemaljskog Sabora. Originalnost Ujedinjenih Slovena sastojala se u tome, to su oni teili ka sveslovenskoj republikanskoj federaciji, traili sporazum sa Poljacima, a u red. ujedinjenih slovenskih naroda, pored Srba i drugih Slovena, uvodili su jo i Erdeljce i Maare. Godine 1825. zaverenici su smatrali, da se moe prei na posao. Oni su ak odredili i rok veliki vojniki manevri godine 1826. kada e se izvesti dravni udar. Vlada je bila o svemu dobro obavetena, i vrlo opsean referat o tom bio je dostavljen caru u Taganrog, gde se on nalazio kraj bolesne supruge i gde je sam oboleo, verovatno od trbunog tifusa. Taj referat car je ostavio bez posledica, ali ga je naao iza careve smrti ef njegova taba, Dibi, koji je odmah celu stvar javio kuda je trebalo, a na prvom mestu brai umrlog cara: velikom knezu Nikoli u Petrogradu i presumptivnom prestolonasledniku careviu Konstantinu u Varavu. Taj carevi se godine 1823. tajno zahvalio na nasleu prestola, ali njegov akt u tome smislu nije bio objavljen. Smrt cara Aleksandra, koja je dola neoekivano, u jednoj zabaenoj palanci, dala je maha ozbiljnoj revolucionarnoj opasnosti; ova je izazvana s jedne strane zamrenou pitanja o nasleu prestola i za jednu monarhiju veoma neprirodnim stanjem kada nema cara, s druge strane odlunou zaverenika da uine pokuaj dravnog udara. Izmeu Petrograda i Varave vodila se iva prepiska, jer je veliki knez Nikola proglasio carem carevia Konstantina, na navaljivanje nekih velikaa, naroito pak general-guvernera petrogradskog 84

grofa Miloradovia. Carevi Konstantin, poto se ranije tajno zahvalio na nasleu prestola, proglasi carem svoga brata. Usred ovih pregovora stigle su velikom knezu Nikoli vesti o zaveri. Zaverenici behu spremili plan bune, koji nije bio lo. Trebalo je odbiti zakletvu, zauzeti senatsku zgradu, naterati Senat da suspenduje carsku vlast i da imenuje privremenu vladu, dok bi odreene ubice uklonile velikog kneza Nikolu. Ulogu glavnog noa ustanka preuze na se zaneenjak Kahovski. Diktatorom je bio imenovan knez Sergije Trubeckoj, a njegovim pomonikom pukovnik Bulatov. Ali, 14. decembra Zimska Palata pokazala se jaom od zaverenika. Od celokupnog prestonikog garnizona samo je jedan puk odbio da poloi zakletvu caru Nikoli. Senat se naao u Zimskoj Palati i nisu ga mogli uhvatiti. Pobunjeni moskovski puk proveo je gotovo itav dan sa nekim malim delovima drugih pukova i gomilom civilnih ljudi meu kojima je bilo mnogo radnika, stojei na Senatskom Trgu. Poto nisu mogli ni mitropolit, ni veliki knez Mihajlo, na koga je pucao pesnik Kiheljbeker, ni grof Miloradovi, koga je smrtno ranio Kahovski, da ubede pobunjenike, da se pokore caru, car je upotrebio prvo konjicu, pa onda artiljeriju. Topovi su reili sudbinu dana. Ve uvee pobunjene ete bile su razoruane i internirane a veliki broj zaverenika, meu njima i sam diktator, pohvatani i dovedeni u Zimsku Palatu. Pobeda vlade novoga cara Nikole bila je potpuna: pobunjenici nisu uspeli da proire svoju akciju, jer im mase nisu pruile nikakvu znatniju pomo, i oni su brzo propali bez ozbiljne borbe. Onda je poelo beskrajno istraivanje, sasluavanja i suoavanja, moralne i fizike patnje uhapenih po kazamatima tvrave Petra i Pavla, moralni teror pri sasluavanju, pri kom se naroitom vetinom odlikovao sam car. Pobunjenici.su izloili mnotvo svojih ideja u iskazima i dali su kritiku sliku ondanjeg stanja Rusije. Vrhovni Sud, koji nije ni video optuene, a u kojem je ulogu dravnog tuioca igrao niko drugi do nekadanji liberalni ministar cara Aleksandra, grof Speranski, osudio je zaverenike na strane kazne, koje je car Nikola smanjio i ublaio, te je petorici glavnih voa zamenio smrtnu kaznu ereenja na etiri dela nekom drugom smru pri kojoj se ne prosipa krv osuenih. Vrhovni Sud uvaio je carsku elju, te ovu petoricu osudio milostivo samo na veala. Tako su 13. jula 1826. ova petorica pesnik Riljejev, pukovnik Pestelj, pa Bestuev, pukovnik Sergije Muravjev, voa june bune, i Kahovski umrli na vealima, dok su ostali njih 121 na broju otili veinom na robiju. Nikola Turgenjev, umean u zaveru, uspeo je da se spase u inostranstvo, gde je perom nastavio zapoetu borbu. GLAVA XX. Carevanje Nikole I. (Doba zvanine narodnosti). (1825-1855.). Dosta mlad (nije jo imao 30 godina) i nedovoljno iskusan, stupio je car Nikola I na presto, okaljan krvlju podanika (izraz samog cara u pismu careviu Konstantinu). Tragedija Decembarske Bune uinila je veoma dubok utisak na cara; ona ga je lino jako uplaila, unevi muan elemenat straha u njegov ivot i njegovu politiku pa ga je utvrdila u njegovoj gotovo slepoj privrenosti naelima konzervatizma i vojne discipline. Pored toga, ona je ulila u nj nepoverenje prema svima drutvenim pokretima i drutvenim, snagama, a u prvom redu prema plemstvu, koje je on smatrao kao stale zaraen duhom bune i tenjama ka ograniavanju samodravne carske vlasti. Budno uvajui socijalne povlastice plemstva, on je, u isto vreme, hteo da vlada i upravlja, drei plemstvo po mogunosti daleko od efektivnog uea u dravnim poslovima. On je teio da upravu drave to vie birokratizira, iako u isto vreme nije imao velikog poverenja ni u birokratiju, smatrajui inovnitvo nepouzdanim i pokvarenim. Za vreme znamenite veleizdajnike parnice protiv Decembrista (uesnika u decembarskoj pobuni) on je dolazio u neposredan dodir sa veinom optuenih; i desila se neka vrsta uda: optueni i usmeno i pismeno izloili su caru, svome glavnom tuiocu, potpuno iskreno svoje miljenje o stanju drave i o merama, koje treba preduzeti da se alosno stanje popravi. Car je 85

naredio, da ef kancelarije istrane komisije, potonji senator, Borovkov, napravi izvod iz zapisnika sasluanja tih zloinaca, iz njihovih projekata i pismenih iskaza. Tako je postao jedan dokumenat, koji je posle kod cara stalno leao na stolu, a u kom je data svestrana, i to porazna, kritika dravnog i drutvenog ureenja Rusije dvadesetih godina XIX veka. Ovu kritiku i uopte impresije, dobijene od procesa, car je upotrebio za rad na reformama. Ali ovaj je rad sprovodio isto birokratski, u tolikoj tajnosti, da nisu ak ponekad ni sami ministri znali; onda neverovatno sporo i sa stalnim strahom da nekakva najskromnija, najsitnija reforma ne izazove lana umovanja, tetne razgovore, nered i bunu. Trebalo je vriti reforme,. ali tako da ih niko ne bi primetio i da bi postupne i gotovo neosetljive promene to manje menjale postojei red. Budni i strogi uvar tog reda, car Nikola je smatrao svojom svetom dunosti da i van granica carevine pazi na odravanje postojeeg reda i da odmah intervenie, gde god stigne, ako se taj red poremeti. Zadatak se Rusije, prema reima ministra spoljnjih poslova grofa Neseljrodea sastajao u tome, da podrava vlast svuda gde ona postoji, da je pomae tamo, gde ona opada, da je brani tamo, gde je otvoreno napadaju. Treba spomenuti jo i to, da je car Nikola bio izvanredno savestan u vrenju svoje vladarske dunosti: oskudicu svoga bednog obrazovanja on je stalno popunjavao vrlo raznovrsnim i obilatim itanjem, a provodio je mnogo vremena prouavajui ona pitanja koja su dolazila preda nj. Iz njegovih mnogobrojnih pisama, rezolucija i primedaba po razliitim predmetima, kao i iz njegovih govora u zatvorenim i tajnim sednicama Dravnog Saveta, tog velikog savetodavnog tela, stvorenog od njegova brata, vidi se da je car Nikola stekao veliku rutinu upravljanja dravnim poslovima, da je imao izvesnih ideja, koje je umeo da lepo izrazi i da je imao ire vidike i jau pamet od mnogih svojih doglavnika. Ali je sve njegovo staranje propa-dalo uzalud: on je bio u sutini stvari veliki utopista, jer je hteo ouvati jedan skroz truo drutveni red, hteo ga je popraviti nekim neosetnim reformama i, najzad, sanjao je o tom da moe sve reiti sam. Celog svog ivota on se borio sa duhom vremena i prenatrpanou svakojakim poslovima, i u jednom i u drugom vrei neku vrstu Sizifova posla. Kako je u svojoj borbi sa napretkom vremena nemilice sputavao slobodnu misao i surovo gonio nezavisne ljude, on je postao omraen kod sviju naprednih ljudi u Rusiji i van nje. 6. decembra godine 1826. izalo je tajno nareenje carevo da se obrazuje jedan ui odbor za prouavanje spisa, koji su ostali od pokojnog cara i pitanja o popravkama u dravnom ureenju. Taj Odbor 6. decembra radio je etiri godine i pregledao je ne samo hartije cara Aleksandra, nego je prouavao i razline grane dravne uprave i javnog ivota. Kao plod tih veanja izalo je vie predloga za nove zakone i razline reforme, ali sve to nije zasecalo duboko u sutinu stvari. Radi toga je ceo taj rad ostao bez ikakvih bitnih posledica. Car Nikola nije vie posle toga sastavljao odbore, koji bi imali za zadatak da pretresaju celokupno stanje drave. Ali je za pojedina pitanja imenovao vie tajnih strunih odbora; tako je, na primer, pitanje o kmetskoj zavisnosti seljaka bilo pretresano u devet tajnih odbora, ali i to bez ikakvog stvarnog rezultata. Pored tajnih odbora, car se u zakonodavnoj delatnosti sluio i redovnim putem, t. j. ministarstvima koja su svoje obrazloene predloge podnosila na miljenje Dravnom Savetu. Ali je i ta ustanova izgledala caru nekako opasna; on je ograniavao njena veanja, nareivao je ponekad kakav zakljuak treba da bude primljen, a veliki broj zakonodavnih predmeta reavao je konano i bez sasluanja Dravnog Saveta. Car Nikola je naruio uvenom reformatoru Speranskom, da skupi ruske zakone i utvrdi sastav ruskog zakonodavstva. Speranski je predloio, da se prikupe svi ukazi i uredbe sa snagom zakona izdati od 1649. godine, da se rasporede hronolokim redom i tako tampaju. Zatim je trebalo da se iz te ogromne grae izvade norme postojeeg prava, pa da se one sistematiziraju, kodificiraju i izdadu u obliku zbornika ili takozvanog Svoda. Najzad, trebalo je preraditi Svod u jedan zakonik. Car je odobrio samo prve dve mere, te je Speranski sa svojim saradnicima uspeo da prikupi i rasporedi grau i izda 25 ogromnih svezaka Prve pune zbirke ruskih zakona od 16491825., zatim nekoliko svekaza druge Pune zbirke, u koju su uli zakoni iz doba cara Nikole. Postojee pravo sistematski je izloeno bilo u 14 svezaka Svoda zakona Ruske Carevine. Sav je posao bio 86

gotov godine 1833. a 1. januara 1835. Svod je bio uveden u ivot, kao obavezan zakonik. Posle smrti Speranskog, nagraenog grofovskom titulom, (1839.) izdata je 15. sveska Svoda, koja je sadravala kazneni zakonik, jednim delom izraen jo od Speranskog. Taj se odlikovao vrlo surovim kaznama za zloine protiv dravnog ureenja, koji su u mnogim sluajevima bili kanjavani smru. I pored sviju mana, gotovo neizbenih u poslovima ove vrste, Speranskoga zbirke predstavljaju monumentalno pravniko delo i bile su od nesumnjive koristi za Rusiju. Seljako pitanje ralanjavalo se u glavnom u dva dela: u pitanje o kmetskoj zavisnosti seljaka od spahija i u pitanje o pravnom i ekonomskom poloaju seljaka-dravnih kmetova. Car Nikola smatrao je kmetsku zavisnost kao veliko zlo. Na jednoj sednici Dravnog Saveta, na kojoj je bio pretresan zakonski nacrt o fakultativnom osloboenju kmetova po njihovom sporazumu sa spahijama, car Nikola je izgovorio znamenitu besedu, koja je poinjala ovim reima: Nema sumnje da kmetska zavisnost u sadanjem njenom stanju jeste i kod nas zlo osetno za sve i oigledno, ali dirati u nj sada, znailo bi uiniti neto jo mnogo gore. Dakle, vlada nije ila dalje od pojedinanih, vrlo skromnih mera, koje su ile zatim da se odstrane najgroznije zloupotrebe spahiskog prava i vrlo sporo smanji broj kmetova, naroito kune sluinadi, koja se po spahiskim dvorovima nalazila u najgorem stanju. Zabranjena je prodaja seljaka bez zemlje; ogranieno je pravo spahija da svoje seljake mogu slati u Sibir na robiju; donekle je izmenjen i poboljan nain oslobaanja seljaka putem sporazuma sa spahijama. Neto radikalniji zakon iz godine 1848., koji je doputao seljacima da kupe slobodu prilikom prodaje imanja putem javne drabe, bio je odmah posle objave nekako obustavljen, jer je izazvao mnoge razgovore o predstojeem osloboenju seljaka. Jedino se ozbiljnije radilo na preureenju uprave i donekle gospodarstva kod dravnih kmetova. U tom poslu koji je trebao da bude kao neka vrsta primera za spahije, velike je zasluge stekao liberalni doglavnik careva Aleksandra i Nikole, general grof Petar Kiseljev. Kao ef jednog odelenja Careve Kancelarije, kasnije ministar dravnih imanja, Kiseljev je uprostio i znatno poboljao administraciju sa dravnim kmetovima; teio je da te kmetove pretvori u slobodne seljake; smanjio im je poreske terete; pomagao njihovu zemljoradnju; uredio im jeftini kredit, kole i bolnice. Ali taj primer postupanja drave prema svojim kmetovima nije izazvao gotovo nikakvog interesa, a jo manje podravanja kod spahija-plemia. Preivelo, trulo i omraeno naslee kmetske zavisnosti ostalo je i dalje u svoj svojoj neprikosnovenosti kao najvea rugoba Rusije i pretnja njenom opstanku. Za prosvetu je injeno dosta, ali se budno pazilo da prosveta ne postane suvie pristupana za ire krugove. Tako su u naelu univerziteti i gimnazije bili namenjeni za decu plemstva i inovnitva, dok je trgovako-zanatliski stale trebao da se zadovolji sa kolama od prilike ravnim niim gimnazijama. Ipak su izvesni elementi iz niih stalea prodirali i u srednje, i u vie kole. Umesto zatvorenog poljskog univerziteta u Vilni otvoren je ruski u Kijevu. Univerziteti su godine 1835. dobili malo slobodniji ustav. Bilo je otvoreno puno novih katedara, meu njima naroito slavistike. Vie mladih nauenjaka poslato je u inostranstvo. Putovanje tih dravnih stipendista, Sreznjevskog, Boanskog, Vasilija Grigorovia po slovenskim zemljama ini vaan datum u istoriji slovenske uzajamnosti. Ali u prosvetnoj politici car-Nikoline vlade nije bilo iskrenosti. Nju je kvario reakcionarno-policajni duh itavog reima. Istina je, da se na ruskim univerzitetima pojavljuju prvi put u veem broju ljudi dostojni imena naunika: istoriari Solovjov, Granovski, pravnici Kaveljin, Rjetkin, medicinar Pirogov, slaviste Sreznjevski, Boanski, Lavrovski i sila drugih, dok u knjievnosti imamo velik broj lepih talenata i znaajnih pisaca. Pukin tada dozreva i daje svoju punu meru, a Ljermontov se takmii sa starijim pesnikim genijem Pukinovim, dok Gogolj stvara rusku prozu. Pri kraju ovoga doba javljaju se veliki pripovedai i romanopisci Dostojevski, Turgenjev, Gonarov, da spomenemo samo najkrupnija imena. Genijalni kritiar Bjelinski, taj prvi veliki intelektualac-neplemi, popularie i sudi golemu literarnu produkciju epohe, i daje mnotvo znaajnih filozofskih, estetskih, moralnih i drutvenih ideja. Publicistika se razvija u filozofskim i polemikim spisima slavenofila i zapadnjaka koji su dali pravac daljem razvitku ruske misli. Najzad i likovna umetnost, te muzika i gluma, imaju u to doba u Rusiji mnoge 87

znatne predstavnike, i to neke grane prvi put u Rusiji uopte (takav je sluaj muzike). Pri svem tom, ove vane injenice ne mogu spasti cara Nikolu i njegovu vladavinu od stroge osude potomstva, jer su svi ovi tvorci ruske kulture radili veim delom usprkos njegovim nastojanjima. To nije teko dokazati primerima: Pukin je stalno ometan u radu, on je proganjan i zlostavljan, dok nije pao rtvom salonske intrige; Ljermontov, koji je na tu intrigu i na smrt svog velikog pesnikog druga ispevao pesmu punu gneva i srdbe, bio je radi te pesme proteran na Kavkaz gde je naao preranu smrt. Gribojedovljev spomenuti komad osakaen je cenzurom, i nije doiveo da bude predstavljan na pozornici za ivota pieva. Filozofa-publicistu adajeva proglasili su ludakom, a asopis u kom je obelodanjivao svoje misli, nezgodne i nepovoljne za vladu, bio je obustavljen, a urednik stavljen pod nadzor policije. Gogolja su ikanirali, i on je tek neke od svojih spisa mogao da tampa, a Revizor se mogao prikazivati samo na linu intervenciju carevu. ivot u Rusiji izgledao je i konzervativcu Gogolju toliko odvratan da se osetio moralno prinuen da pobegne iz Rusije. I najkonzervativniji slavenofili bili su pod nadzorom policije. Bjelinskog nisu bacili u tamnicu samo zato to ga je policija, doavi da ga uhapsi, nala na samrti; Dostojevskog, i njegovu druinu na elu sa talentovanim Mahajlom Butaeviem-Petraevskim osudili su na smrt, odveli na gubilite, i otuda poslali na viegodinju robiju u tekim okovima ni zbog kakvih dela, ve jedino zbog razgovora i itanja knjiga zabranjenih od vlade i planova o osloboenju seljaka, o slobodi tampe.. Genijalnog ukrajinskog pesnika evenka poslali su u daleko izgnanstvo, kao prosta vojnika, sa zabranom da ita pie i slika (on je bio veliki pesnik i talentovani slikar), a njegove kulturne drugove osudili su na razne kazne. Hercena i Ogarjova naterali su na begstvo iz Rusije nakon progona i ikana. I koliko je drugih, manje poznatih, ljudi proganjano, zlostavljano, stavljeno u nemogunost da rade! Koliko je knjiga zabranjeno, koliko spisa izmrcvareno neukom, mranjakom, vie puta beskrajno glupom i samovoljnom cenzurom! Nije s toga udno da su gotovo svi ruski pisci toga doba bili protivu reima. U pesmi i u romanu i pripoveci, u knjievnim radovima Gogolja i Grigorovia, Pisemskog i Turgenjeva, najzad i tolikih drugih, na razne naine i sa razlinih strana, prema razlinim temperamentima i talentima, prikazana je strahovita slika socijalne nepravde i moralne pokvarenosti Nikolajevske Rusije. Ono to je bilo najstranije u njoj nije bila samo anarhija uprave, niti to to je ona bila u sudovima crna crnom nepravdom, kako to kae u uvenim stihovima konzervativni slavenofilski pesnik i filozof Homjakov, nego ono proganjanje duha, ono mrcvarenje slobodne oveje misli i linosti. Meutim je optimizam bio zvanino priznata i od vlasti irena nauka. U to je doba skovana znamenita doktrina takozvane teorije zvanine narodnosti, t. j. zvaninog optimistikog i reakcionarnog nacionalizma. Zaetnik ove teorije bio je grof Sergije Uvarov, dugogodinji ministar prosvete cara Nikole, koji je u svome godinjem izvetaju caru godine 1833., pisao: ...Sreom, Rusija je sauvala vatrenu veru u spasonosna naela, bez kojih ona ne moe ni da cveta, ni da se osnai, ni ak da ivi. Duboko i iskreno vezan. uz crkvu svojih predaka, Rus je uvek smatrao nju kao drutvenu i porodinu ustanovu. Bez privrenosti k veri predaka svaki narod svaka osoba, gine; Rus, odan svojoj otadbini, nee nikada pri-stati na to da napusti ma i jednu samo dogmu svog pravoslavlja, da rtvuje ma i jedno zrnce bisera Monomahove diademe (praznina kamilavka moskovskih careva). Samodravna vladavina, to je osnovni; uslov politikog opstanka Rusije, i ruski din oslanja se na nju kao na kamen-temeljac svoje veliine. Kada se ovo prevede na obian jezik, to znai: nikakvih ozbiljnih promena, jer sve to postoji dobro je; mogune su samo tehnike popravke i uklanjanje sluajnih zloupotreba nesavesnih inovnika.. U isto vreme proglaenje naela pravoslavlja zahtevalo je, u najmanju ruku, ogranienje delatnosti drugih priznatih konfesija, te progone osoba starog verskog obreda, pa onda slobodoumnih ljudi i; pripadnika sekata i otpadnika od pravoslavlja. Svi pokuaji reforama prestaju konano godine 1848. Revolucija godine 1830. u Francuskoj i u Belgiji imala je naroitog odjeka u Poljskoj, gde se jedan deo poljske vojske i gradskog stanovnitva u Varavi pobunio, isterao iz Poljske namesnika, velikog kneza Konstantina, i nastojao je pred Zemaljskim Saborom (Sejmom) da taj proglasi nezavisnost Poljske Kraljevine, ocepljenje 88

od Rusije, i zbacivanje sa prestola cara i kralja. Car Nikola morao je upotrebiti veliku vojsku, koja je tek posle sedmomesene krvave borbe, prvo pod znamenitim Dibiem, a onda posle smrti Dibia pod Paskjeviem osvojila ponovo Poljsku. Poljska revolucija omela je zamiljenu intervenciju cara Nikole u Belgiji. Ali je jo vei utisak od Decembarske Bune i dogaaja iz godine 183031. napravila na cara Nikolu revolucija 1848. On bi hteo da je ugui, ali su se jedino Hapsburzi obratili na njega sa molbom da ih spase od pobunjenih Maara. Car se rado odazvao na poziv svoga mladog druga Franje Josifa, pa je velika ruska vojska pod Paskjeviem ula preko Dukljanskog prevoja u Maarsku. Car Nikola se bojao Maara jo za to, to su u njihovoj vojsci ratovali mnogobrojni poljski emigranti. I sada jo u Karpatskoj Rusiji i Slovakoj rado se seaju prolaska ruske vojske god. 1849. Ona je budila slovensku svest u tim zabaenim krajevima. Iz ruske pobede nad Maarima izvukla je korist samo Hapsburka Monarhija, koja je likvidirala nacionalne aspiracije i Maara, i Talijana, i Slovena. Car Nikola nije bio ni ranije sklon da te aspiracije pomae. On je povodom Ilirskog Pokreta izjavio, da nikad nee pomagati podanike protiv njihovih vladara, iako je Gaj bio lepo primljen u Rusiji. Dostojevski je napisao u zatoenju, u Sibiru, besmrtne Zapiske iz Mrtvoga Doma. Tako je on nazvao sibirsku tamnicu, ali se isto tako mogla nazvati i itava ondanja Rusija. Jedan od najboljih ruskih pisaca Gljeb Uspenski, seajui se kasnije na ovo doba, veli o njemu sledee: Ne treba se micati, iako moe matati; treba da krije da uopte misli; ali ne treba kriti da se boji, da cepti, ak i onda kad nema razloga za strah: evo ta su napravili od ruske gomile. Treba se uvek bojati: to je koren ivotne istine; sve ostalo moe da bude a moe i da ne bude, nije sve ostalo ni potrebno jer e pasti u nepriliku. Ove njegove rei potvruju potpuno referat, koji je caru podneo jedan od njegovih doglavnika general Kutuzov, koji je bio upuen da pregleda tri gubernije i da cara obavesti o njihovom stanju. Mi moemo samo navesti nekoliko reenica iz tog vanredno znaajnog i zanimljivog dokumenta: Prilikom putovanja moga, pie Kutuzov, u najbolje vreme godine t. j. za vreme kosidbe sena i etve ita, nisam uo nijednog glasa radosti, nije se zapaao nijedan pokret, koji bi svedoio o narodnom zadovoljstvu. Peat nesree i tuge udaren je na sva lica. Tragovi oseanja tuge toliko su zajedniki svima staleima, dokazi drutvenog siromatva toliko su oigledni, nepravda i ugnetavanje svuda i u svemu toliko su opasni za dravu, da i protiv volje postavlja sebi pitanje: Zar ne moe sve ovo stii do prestola Vaeg Carskog Velianstva?... I naravno ne moe, jer, nastavlja preuzvieni autor oko prestola Vaeg Velianstva skupilo se nekoliko ljudi, koji su, opkoljavajui ga, napravili zid, preko koga nikakve zloupotrebe nisu za vas vidljive i glas ugnjetavanja i stradanja vaeg naroda ne dolazi do vaih uiju... Godine 1835. od 231.099 ljudi u vojsci bilo je bolesnih 173.992 od kojih su 130.000 bolovali od vrlo tekih i opasnih bolesti. Umrlo je 11.023 vojnika. General Kutuzov iznosi dalje varvarsku disciplinu, totalni haos u intendanturi i sanitetu kao uzroke ovog propadanja i raspadanja armije. Pod takvim okolnostima treba se jo diviti kako je nikolajevska Rusija mogla da vodi toliko aktivnu i sve do katastrofe Krimskog Rata uspenu spoljnju politiku vezanu za nekoliko tekih, dugih i krvavih ratova. Prvi veliki rat, koji je Rusija vodila za vreme cara Nikole, bio je rat sa Perzijom. Odnosi sa Perzijom poeli su da se kvare ponovo naroito poetkom XIX stolea, poto je Rusija primila u podanstvo urijansku Carevinu na Kavkazu. Ova prastara hrianska carevina u toku dugih vekova borila se za svoju samostalnost protiv Turaka i Perzijanaca. Poev od XVI veka, naroito od doba Todora Ivanovia, urijanci trae pomoi i zatite od Rusije. Za vreme Katarine II ruska se rpanica primakla urijanskoj; Rusija je bila odvojena od nje samo kavkaskim planinskim narodima. U to vreme, na molbu urijanskog cara, proglaen je protektorat Rusije nad malom zakavkaskom carevinom; najzad Pavle I uoi svoje smrti izdade proglas o ulasku urijanske, kao pokrajine, u sastav ruske drave. Kada su stigle u Perziju vesti o nagloj smrti cara Aleksandra i pobunama u Rusiji, orijentalci su shvatili ove vesti kao znak rasula ruske drave, pa su perzijanski odredi bez objave rata upali u zakavkaske ruske predele. Znameniti general Jermolov, komandant ruskih trupa na Kavkazu, bio je preslab da zaustavi navalu Perzijanaca. Kad je dospela 89

pomona vojska pod generalom Paskjevaem Perzijanci su bili potueni i osvojen je Erivan. Paskjevi je uao u samu Perziju. Perzija je bila primorana da zatrai mir u Turkmanaju. Po tom miru Rusija je dobila dosta opirne perziske predele na levoj obali Araksa sa tvravom Erivanom. Od tog vremena Rusija je do-bila gospodarei poloaj u Zakavkazju, naroito prema Perziji. Balkanska politika cara Nikole odlikovala se velikom aktivnou. Umesto da prepusti Grke njihovoj sudbini car Nikola je nastojao da se Grci spasu turskog jarma i da im se obezbedi ira samouprava. U tome smislu potpisan je protokol izmeu Rusije i Engleske 13. marta 1826. u Petrogradu, koji je trebala da primi i Porta. Gotovo istovremeno Rusija je uputila Porti ultimatum, prema kojem se od Porte trailo da odmah oslobodi od svojih trupa dunavske kneevine, i da uspostavi stanje od pre 1821., kad je bila pogaena autonomija tih kneevina i kad su one bile okupirane od Turaka. Isto se tako trailo od Porte neka odmah izvri svoje obaveze prema Srbima u smislu ta. 8. Bukurekog Ugovora. Najzad, bili su izneti zahtevi koji su se ticali isto ruskih dravnih i privatnih interesa. Ve 22. aprila Porta pristade na ultimatum. 25. septembra potpisana je uvena Akermanska Konvencija u kojoj su ureena sva pitanja, koja su proizilazila iz Bukurekog Ugovora, kao i iz nekih drugih meunarodnih akata i obaveza. Tako su obnovljene povlastice Dunavskih Kneevina, regulisano je pitanje izbora njihovih gospodara, koji nisu mogli biti smenjeni bez pristanka Rusije; zatim se Porta ponovo obavezala da ispuni sve uslove Bukurekog Ugovora, i da u roku od 18 meseci, a prema sporazumu sa srpskim delegatima, obezbedi Srbiji samoupravu. Specijalno je bilo reeno da Srbija bude proirena sa onih njenih est nahija, koje su se pre nalazile pod Karaorevom upravom. Obeano je, da e sva prava srpskog naroda biti potvrena sultanovim hatierifom i da e sve to biti stavljeno do znanja ruskom caru. Meutim, jo pre nego to je dolo do ostvarenja onoga, to je ugovoreno u Akermanu, dolo je do novih zapleta na Balkanskom Poluostrvu. Turska je odbijala da zadovolji traenja Velikih Sila, koja su pravno proizlazila iz obaveza primljenih od Porte u Petrogradskom Protokolu. Kada su ta nastojanja ostala bezuspena, saveznike flote ule su u Navarinski zaliv i blokirale su tursko-misirsku flotu. 20. oktobra 1827. god. turske lae su prve osule vatru na lae saveznika. U bitci, koja je trajala nekoliko sati, cela je tursko-misirska flota bila spaljena. Posle ovoga dogaaja francuski, ruski i engleski ambasadori napustie Carigrad. Sultan Mahmud uzeo je ratoboran stav prema Rusiji, proterao je ruske podanike iz Turske, zabranio ruskim laama ulaz u Moreuze, javno je osporavao vrednost Akermanske Konvencije i sveano je pozivao muslimane na sveti rat sa Rusijom. 14. aprila 1828. car Nikola je objavio Turskoj rat. Taj se rat vodio u Zakavkazju i na Balkanu. Mladi Njego pozdravljao je taj rat u prvoj svojoj oveoj pesmi O vojni Rusah i Turakah. Miloeva Srbija nije uestvovala u ratu; car Nikola izrino je izjavio da ne zove balkanske hriane u rat sa Turskom, dok je knez Milo na skuptini u Kragujevcu govorio: Nama nije do toga to se carevine meu sobom kavde; one e se pobiti pa i pomiriti, ali onome slabom ko se u njihovu kavgu uplete bilo bi teko, kad ga koja strana ostavi. Meutim, rat se pokazao dosta teak za Ruse, naroito na Balkanskom Poluostrvu. Pored neodlunosti glavnog zapovednika, starog grofa Vitgentajna junaka iz god. 1812., naroito su delovale nezgodne saobraajne prilike, neureenost intendanture i saniteta. Mnogo vie no same borbe desetkovale su rusku vojsku bolesti. Borba je trajala sa promenljivom sreom oko godinu i po dana. Samo su na moru Rusi postigli potpunu i odlunu prevlast. Naroito su se vrsto drale neke turske tvrave, kao umla. Ali posle sjajne pobede koju je izvojevao kod Kuleve novi zapovednik, general Dibi, i posle prelaska Dibieva preko Balkana i njegova ulaska u Jedrene, Turska je hitno zakljuila mir u Jedrenu 14. septembra 1829. godine. U Jedrenu Dibia pozdravie i izaslanici kneza Miloa. Po ugovoru o miru Rusija je vraala Turskoj Dunavske Kneevine, sve zemljite na Balkanu i veliki deo svojih osvojenja u Aziji. Rusija je dobila neka ostrva u dunavskoj delti, uz pravo prolaza ruskih ratnih brodova kroza nju. Dunav je proglaen slobodnom rekom. Rusi su dobili velike trgovake povlastice i otetu. Priznata je sloboda Grke, dok je Dunavskim 90

Kneevinama obezbeena preanja samouprava pod ruskom garantijom. Potvreno je sve, to je Srbiji obeano Akermanskom Konvencijom. Car Nikola je doskora smanjio ratnu otetu, koju je Turska bila duna platiti i uopte vodio je veoma prijateljsku politiku spram Turske, tim pre to je Turska poela ispunjavati svoje obaveze. Tako je ve godine 1830. sultanovim hatierifom potvrena samouprava Srbije. Prirodno je da je posle toga ruski uticaj postao veoma jak u Miloevoj Srbiji, gde su ruski agenti, pa i sami kuriri primani sa najveim poastima, i da je srpski pokrovitelj, car Nikola, uivao kod Srba najvei ugled i ljubav. Mnogo brige zadavala je Rusiji mala Crna Gora. Stalni granini sukobi izmeu Crnogoraca i Turaka izazivali su este intervencije Rusije. O Crnoj Gori specijalno se brinuo Jeremija Gagi ruski konzul u Dubrovniku. God. 1833. dolo je do prvog puta Njegoeva u Rusiju, s koga je on poneo najlepe uspomene. Tada je on bio i zavladien, u prisustvu samoga cara. Pored drugih povoljnih rezultata, Vladika je doveo iz Rusije u Crnu Goru tampadura i slova, tako da je mogao otvoriti srpsku tampariju na Cetinju. Meu prvim publikacijama koje su izale iz ove tamparije bila je zbirka pesama Vladiinih, Pustinjak Cetinjski (1834.), koja je puna reminiscencija na Rusiju i proeta odlunim rusofilstvom. Caru Nikoli I posveuje Vladika dve ode; jednu svrava sa panslavistikim stihovima: Zdrav Slavjanah budi care! Svi protivni za te mare, Brani ecu, te Slavjane, Njine prti sve dumane! Oduevljeno pozdravljajui jo u Pustinjaku Cetinjskom ruske gradove, naroito Moskvu, Njego je mnogo kasnije (1846.) u pismu Moskovskom drutvu istorije i starina ruskih slavio Moskvu jo jednom: Panja Moskve neocenjena je za vladaoca ake onog naroda koji je osuen sudbinom na iskuenja, na rtvu za pravoslavije i za est imena naroda, kojeg su etiri stotine godina gnjavile i istrebljavale inoplemene drave, a koji je svoje bie sauvao, samo sa vjerom i eu imena, i koji je doiveo blaenu epohu u kojoj ga se setie Car i majka slavenske veliine. Vladika se svakako svesno i savesno trudio, politiki i pesniki, da se nikad ne pomute odnosi prema velikom slavenskom bratu malog narodia, koji na usta serdara Jova (u epanu) kae: I mi Ruse ka' brau ljubimo... Mnogi Rusi, i kao diplomatski agenti i kao putnici (na primer nauenjak Nil Popov, pisac znamenitog dela Rusija i Srbija, kome je vladika Rade posvetio na rastanku toplu pesmu), svojski su radili na odravanju i uvravanju uzajamnih simpatija. Sve do 1840. godine Rusija je gospodarila na Balkanskome Poluostrvu. Ne samo hrianski narodi i vasalne prema Porti dravice, nego i sama Porta nalazila se pod tutorstvom cara Nikole. I u Pruskoj nijedna ozbiljna politika mera, ak ni isto unutranja, nije se mogla sprovesti bez pristanka ili bar znanja ruskog cara. Ruski poslanik na pruskome dvoru vodio je usred Berlina cenzuru nemakih knjiga. Kad je kralj Fridrih Vilhelm IV bio 1847. prinuen da sazove Zemaljski Sabor, car Nikola je zauzeo neprijateljski stav prema Pruskoj i svome uraku kralju i spreio je pruski pokuaj da zauzme lezvig-Holtajn i da se bori sa Danskom. ta vie, osujetio je i pokuaje Pruske da doe do hegemonije u Nemakoj i pomagao je svoga saveznika i tienika iz god. 1849. cara Franju Josifa, da vodi odlunu re u Nemakoj. Godine 1840. nadzor nad stanjem na Balkanskom Poluostrvu predat je uzajamnim ugovorom pet Sila Rusije, Engleske, Francuske, Austrije i Pruske njihovim ambasadorima u Carigradu. Na taj se nain ruska garantija pretvorila u evropsku, i ruski presti na Balkanskom Poluostrvu bio je donekle uzdrman. Ali se car Nikola i dalje ponaao kao suveren ne samo Rusije, nego i Istoka. Nepoverenje, koje su evropski dravnici i javno mnenje sve vie tajili prema Rusiji, postalo je naroito teko po samu Rusiju posle dogaaja revolucionarnih godina 1848-49. Politiku izolovanja Rusije i podbadanja Turske protiv nje predvodio je engleski predsednik vlade lord Palmerston. A i francuska vlada, i sam predsednik Republike Luj Napoleon Bonapart, potonji car Napoleon III, svojski su podravali englesku politiku. Austrija se nije obazirala na to, to je opstanak njene drave i dinastije bio obezbeen 1849. god. samo pomou Rusije, nego se u potaji ve spremala da, prema 91

uvenoj krilatici, zaudi svet svojom nezahvalnou. U takvoj atmosferi izbio je jedan novi veliki rat. Rat taj, Krimski, bio je sudnji dan cara Nikole i Nikolajevske Rusije. Izbio je 1853. god. imajui kao neposredan uzrok sukob izmeu Rusije, Porte i Francuske zbog prava protektorata nad Svetim Mestima u Palestini i naina izvravanja tog protektorata. Razvijao se tako nepovoljno za Rusiju, i pored divnog junatva njene vojske, da car Nikola nije hteo da doivi sramotni svretak ovoga rata. Jo pun ivotne snage, ali slomljena duha usled neuspeha celog svoga ivotnog dela, on je sebi oduzeo ivot (1855.). Njegov sin Aleksandar II (18551881.) primio je teko i nezahvalno naslee. GLAVA XXI. Doba Aleksandra II (1855-1881.). (Velike reforme, reakcija i revolucija). Aleksandar II primio je naslee tekog Krimskog Rata. Taj se rat u glavnom odigrao ovako: godine 1853. ruska vojska operisala je na Dunavu i u Zakavkazju. Za te operacije ruska flota trebala je da obezbedi nesmetan saobraaj Crnim Morem. U tome je bio smisao znamenite sinopske bitke, u kojoj je ruska flota admirala Nahimova sasvim unitila tursku flotu. Sinopska bitka dala je neposredno povoda zapadnim dravama Engleskoj i Francuskoj da objave Rusiji rat. One su povukle za sobom neutralnu Austriju, koja je naterala Rusiju na povlaenje iz Dunavskih Kneevina-Englesko-francuska flota blokirala je rusku flotu u Sevastopolju i iskrcala je jak odred Francuza, Engleza i Turaka kod Eupatorije na Krimu. Pokuaj ruskih trupa kneza Menikova da zaustave napredovanje saveznika propao je. Iza toga otpoela je jedanaestomesena opsada Sevastopolja, kojoj se poetkom 1855. godine pridruie talijanske trupe kralja Viktora Emanuila. Ruska flota bila je veim delom potopljena na ulazu u Sevastopoljski Zaliv. Novi pokuaji ruskih glavnih snaga da oslobode Sevastopolj (bitke kod Inkermana i na Crnoj Reci) svrili su se neuspehom, i posle neuvenih borbi i dugotrajnog bombardovanja, za vreme koga su Rusi ponekad gubili preko 1000 ljudi na dan, francuske trupe zauzee na juri Malahov breuljak, koji je bio klju odbrane. Ruski zatitnici opustoenoga grada i poruenih utvrenja napustie grad. Posle ovog nastalo je gotovo svuda zatije, bez formalnog primirja. U novembru 1855. godine Rusi zauzee zakavkasku tvravu Kars; ovo je stvorilo povoljnu psiholoku situaciju za pregovore o miru. Istroena, razorena Rusija, u kojoj je nikolajevski reim doiveo potpun slom, nije mogla produiti ratovanje. Saveznici sa svoje strane nisu imali izgleda da postignu neke nove brze i velike uspehe, i tako je dolo do Pariskog Kongresa. Taj je Rusiji vratio mesta osvojena od saveznika, a Rusija je izgubila osvojenja u Zakavkazju i odrekla se obale donjeg Dunava (izmailski srez u Besarabiji). Najvanija taka ovog ugovora za Rusiju, i u isto vreme najtea, sastojala se u zabrani, da Rusija ne moe imati tvrava, utvrenih pristanita i ratnih laa na Crnome Moru. Car Aleksandar imao je 37 godina, kada je stupio na presto. On je bio ve potpuno izraen ovek. Njegovi pogledi i naela stvarani su pod dvostrukim uplivom: njegova oca i visokog dvorskog i vojnog drutva koje je oboavalo cara Nikolu i udvaralo mu se, i veoma humanih i liberalnih vaspitaa Merdera i uvenog pesnika ukovskog, kao i njegova profesora ekonomije Arsenjeva, koji je ranije, kao profesor petrogradskog univerziteta, bio gonjen zbog liberalizma. Car Aleksandar bio je spreman da brani samodravnu vladavinu i interese njenog glavnog oslonca, plemstva, ali je u isto vreme bio proet i saaljenjem za narodne mase; a bee i svestan da bez temeljnih promena u ruskom selu ne moe opstati Ruska Carevina. Inae, car Aleksandar bio je lino veoma simpatian ovek; njegova spoljanjost inila je na sve najlepi utisak. U svojim manirima on nije imao krutosti oeve, bio je dobar govornik i obrazovan ovek, a glavna mu je mana bila samo u slaboj volji. Krimska katastrofa ubedila je mnoge, pa i samog cara, da su potrebne velike reforme. Seljako pitanje stajalo je u prvome redu. Ekonomski, politiki i isto psiholoki, Rusija je izala potpuno iz onog stanja, u kom bi se kmetska zavisnost seljaka mogla bar donekle odravati i pravdati. 92

Osloboenje seljaka bilo je hitna i bezuslovna nuda. Jo u martu 1856., primajui moskovsko plemstvo, Car je govorio veoma oprezno: ire se glasovi kako ja hou proglasiti osloboenje seljaka; ovo nije tako, ...ali ja neu da kaem ni da sam protiv osloboenja: mi ivimo u takvo jedno doba da se ovo mora desiti kasnije ili pre. Ja mislim da ste vi moga miljenja. Dakle, mnogo je bolje da ovo doe odozgo, nego odozdo. U plemstvu je vrenje otpoelo. Plemii litvanskih gubernija podneli su namesniku generalu Nazimovu molbu da se dozvoli pretres pitanja o osloboenju seljaka, bez ustupanja zemlje. Na to izie znamenito carevo runo pismo od 20. novembra 1857., kojim je plemstvo ovlaeno da se bavi seljakim pitanjem, i to s tim, da pravo plemia na zemlju ostane neokrnjeno i da seljak dobije slobodu i svoju kuu sa batom, ali i to uz otetu spahiji. Krajem 1857. i tokom 1858. godine plemstvo je poelo da u svojim strunim odborima pretresa nain reenja seljakog pitanja. U isto vreme otpoelo je pretresanje ovog pitanja i u tampi, i to ne samo u emigraciji, nego i u Rusiji, gde su na se obratili najveu panju svojom erudicijom i odanou interesima seljaka lanci mladog ekonomskog pisca ernievskog, kao i vatreni lanak vienog profesora pravnika Kaveljina. Tokom 1859. obrazovane su uz Glavni Odbor o seljakom pitanju speci-jalne komisije za izradu zakonskih nacrta. Za sve vreme trajale su uporne borbe izmeu razliitih struja u birokratiji i plemstvu, koje su teile da ree na razline naine seljako pitanje. Jaka je bila struja, koja je traila da seljaci budu stvarno osloboeni bez zemlje. Samo nastojanjima cara Aleksandra treba pripisati to je reforma bila ipak poetkom 1861. gotova i to je veoma brzo prola kroz Dravni Savet. Ovaj je samo uspeo, da u poslednji trenutak unese jedan veoma tetan paragraf, prema kome su seljaci, sporazumno sa spahijama, mogli da dobiju takozvani prosjaki deo sasvim badava i da se time, dobivi etvrtinu zemlje koju su ranije imali, ree odmah svih obaveza prema svojim bivim gospodarima. Ova mera je znatno smanjila povrinu seljake zemlje i postala je jedan od uzroka docnijoj sloenosti agrarnog problema. Na dan svoga dolaska na presto, t. j. 19. februara 1861., Aleksandar II je potpisao znameniti, ali veoma nespretno sastavljeni proglas na narod o osloboenju. 5. marta proglas je bio objavljen celom narodu. Povlaeni stalei nalazili su se u velikoj panici, u oekivanju bune, dok su se mase drale potpuno mirno i utljivo. Spahiskih kmetova bilo je tada u Rusiji na 21,000.000 zemljoradnika i oko 1 1/2 milion takozvanih dvorovih, t. j. kunih slugu plemstva. Osim toga jo i 4,700.000 kmetova carske kue i 20,000.000 dravnih kmetova. Sutina reforme, u koliko se ona ticala spahiskih kmetova, sastojala se u sledeem: 1) sluge (dvorovi) dobijali su prosto slobodu, bez daljih uslova, samo su bili duni da jo dve godine slue; ekonomski poloaj mnogih od njih, nakon osloboenja, bio je oajan, jer je njih plemstvo naveliko otputalo a oni esto nisu imali ni kue ni zemljita, niti su bili vini kakvom korisnom zanatu; 2) zemljoradnici su isto tako dobijali slobodu provizorno, jo za dve godine ostajui pod vlau plemstva, vezani razlinim dunostima prema svojim ranijim gospodarima; 3) nakon dve godine ukidala se vlasteoska sudbenost i policija, a kua i bata seljaka, sa sporednim zgradama predavale su im se uz izvestan danak; ali je to moglo da se pretvori i u vlasnitvo s pomou ugovora izmeu plemia i dotinih seljaka, koji su onda plaali otkupninu; isto su tako 4) i seoske optine, takozvani mirovi (poglavito u velikoruskim gubernijama), odnosno pojedine porodice (poglavito u gubernijama malo- i beloruskim) dobijaju na uivanje one zemlje koje su ranije obraivali uz plaanje danka, dok je doputena bila i otkupnina, uz pripomo drave; 5) odnosi izmeu plemstva i bivih kmetova imali su da budu udeeni u pojedinim spahilucima dobrovoljnim sporazumom stranaka, uz posredovanje specijalnog vladinog pouzdanika, ali je kasnije sprovedena prinudna likvidacija seljako-plemiskih odnosa, gdegod nisu dotle bili ureeni i likvidirani dobrovoljnom pogodbom; 6) seljaci su sauvali svoje obiajno pravo, samoupravu, gde je ranije bila, pa je ovaka staleka samouprava zavedena u sve optine, a optine su grupisane u vee teritorijalne komplekse, t. zv. volosti sa izbornim stareinom, i sa naroitim sudom koji je imao da reava seljake civilne parnice, pa i manje krivine stvari; 7) u optinama velikoruskim, zemlja oranica i livade nisu bile privatno vlasnitvo pojedinaca, nego mira, ali to nije bio kolektivizam eksploatacije nego samo vlaenitva, sa vie ili manje estom promenom delova zajednikog zemljita koja su se nalazila u obradi i uivanju pojedinaca. 93

Reforma je, kako se vidi, u osnovi svojoj bila dosta radikalna; pa ipak ni izdaleka nije zadovoljila seljake, a nekim svojim odredbama dovela je do stalnog nezadovoljstva. Iza seljake reforme doao je niz drugih velikih reforama koje emo sad redom izloiti. Sa najveom promiljenou i veoma sistematski je izraena reforma sudstva. Sudovi u Rusiji bili su staleki, glomazni; loe plaene i loe spremljene sudije bile su poznate po svojoj podmitljivosti i nesavesnosti; sudski postupak bio je neverovatno zastareo i osnovan na isto pismenoj proceduri. Reforma cara Aleksandra dala je Rusiji sud brz, pravedan, milostiv, jednak za sve. Pored drugih korisnih ustanova, bila je uvedena porota u svima vanim kriminalnim parnicama i mirovna pravda, t. j. nii sudovi za brzo reavanje manjih krivinih i graanskih parnica. Rusija se sa pravom ponosila ovim Sudbenim Ustavom cara Aleksandra II (od 20. novembra 1864). Telesne kazne, esto veoma surove, titale su vrlo teko ruski radni narod. Godine 1863. njihova je upotreba bila jako ograniena: samo robijai, osueni na gubitak izvesnih prava, vojnici u takozvanim disciplinskim bataljonima, i najzad u mnogo slabijem stepenu seljaci, po presudama stalekih sudova, mogli su da budu podvrgnuti relativno lakoj telesnoj kazni. Tek etrdeset godina kasnije, prilikom roenja prestolonaslednika Aleksija, car Nikola II je ukinuo telesne kazne za seljake. Iste godine, kada su delimino ukinute telesne kazne, sprovedena je vana finansiska reforma, kojom je ukinuta po narodnu privredu i drutveni moral veoma tetna ustanova takozvanih otkupika t. j. bogatih ljudi, koji su iznajmljivadi od drave monopol prodaje alkoholnih pia. Reforma univerziteta dala im je administrativnu autonomiju, relativnu slobodu nauke i nastave, i uopte napredniju uredbu. Najzad, godine 1864., izdata je uredba o samoupravnim ustanovama guvernijalnim i sreskim. Zastupnici ovih novih ustanova, takozvanog Zemstva, bili su birani od samoga stanovnitva, zemljeposednika, posednika industriskih preduzea i seoskih optina. Uz guvernijalne i sreske skuptine delovali su i njihovi izvrni organi, takozvane Uprave. Zemstva su se brinula o narodnoj privredi, narodnom zdravlju i prosveti, sve na dosta irokoj osnovi. Ona su postala veoma napredan inilac ruskog drutvenog i dravnog ivota. Godine 1870. ureena je samouprava gradova. Organe te samouprave Gradske dume t. j. vea, sa njihovim izvrnim osobljem, birali su svi posednici u gradu bez obzira na staleku pripadnost. Godine 1865. izaao je zakon o tampi. Iako je po tome zakonu ouvana cenzura, ipak je tampa dobila vie olakica, te se mogla bolje razvijati. Zastarelost organizacije vojske, neverovatno dugi rok vojne slube, od koje su bili osloboeni povlaeni stalei, sve je to izazivalo veliko nezadovoljstvo u narodu. Ministar vojni, general Dimitrije Miljutin, izveo je temeljnu reformu ruske vojske u naprednom i demokratskom duhu. Organizacija vojske i samog vaspitanja oficira i vojnika bila je jako poboljana, rok u stalnome kadru bio je smanjen, obaveza linog uea u odbrani otadbine proirena na sve (1874.). Takve su bile ove znaajne reforme, koje su u mnogome promenile oblik Rusije i svedoile o pojavi, odnosno jaanju novih drutvenih grupa graanstva, inteligencije, slobodnog seljatva. Pregled ideolokog, socijalno-politikog pokreta u prvom redu, poeemo sa stvaranjem kola t. zv. slavjanofila i zapadnjaka. U glavnom socijalnom pitanju svoga doba oba ova tabora bila su jednoduna: ropstvo su svi osuivali. Mi (t. j. zapadnjaci) i slavjanofili, veli Hercen, mi smo predstavljali neku vrstu Janusa sa dva lica; oni su gledali unatrag, mi pak unapred. Ali smo u oseanjima bili jedno, i naa su srca podjednakom snagom kucala za naeg mlaeg brata, seljaka. Za njih je to bila kao neka uspomena, za nas proroanstvo... Dok su zapadnjaci bar njihova veina, traili, da Rusija ide istim putem kojim je ila Zapadna Evropa, te zapadne zakone, ustanove, i ureenja smatrali uzorom za kojim i Rusija treba da tei ako hoe da ostane velika, dotle su slavjanofili sumnjali u istinitost zapadnih prosvetnih naela, u valjanost morala i drutva, i u primenjivost ustanova zapadnih zemalja na Rusiju. Oni su gledali da svoju nauku crpu iz primera i uspomena ruske prolosti pre Petra Velikog, delei svoje simpatije izmeu drevne Moskve i Kijeva; hteli su da utvrde samostalna naela ruskog ivota. Rusija je prihvatila bila hrianstvo u obliku 94

vaseljenskog pravoslavlja, i ostala je uvek u okviru Vaseljenske Crkve, pa je i klasinu prosvetu dobila posredstvom Crkve, bez elemenata trezvenog racionalizma. Rusija s toga nije znala za rimske pravne ustanove, za ugovore i formalizam feudalnoga drutva, u njoj je pravo hriansko shvatanje, koje je po svojoj sutini jedna celina mudrosti, udarilo svoj peat na ureenje i ivot. Ovo se shvatanje najbolje ogleda u dragovoljnom pozivu Varjazima, da dou u Rusiju i da vladaju, razume se sporazumno sa narodom; dalje u Crkvi, koja daje duhovna naela dravi i drutvu; u unutarnjoj pravdi samih zakona i u uvanju istinitog dostojanstva svake linosti; u jedinstvu i lepoti moralnog ivljenja, u priroenoj iako svesnoj skromnosti, dok je Zapad pun oholosti i samopouzdanja; ali napose, i vie svega, u ruskoj seoskoj optini miru. Dodamo li jo ovome formulu slavjanofilskog politikog programa, prema kojoj treba vratiti ono to je bilo u dravnom ureenju stare kijevske i moskovske Rusije, naime dati narodu, zemlji, vlast mnjenja, a caru vlast sile, te uspostaviti i ureenje i prosvetu i spoljanji oblik ivota, i obrede, obiaje, pa ak i mode Rusije pre Petra Velikog, onda emo dobiti potpunu sliku slavjanofilstva, kakvo su propovedali, pored Kirjejevskog, i braa Aksakovi i Homjakov, Samarin, i ostali. Konzervativni i nacionalistiki elementi u ovoj doktrini naroito su jaki kod epigona slavenofilstva (oko 1880. r. i kasnije). Poevi pak od 1860. godine slavjanofili su se naroito istakli propagandom u korist Junih Slovena, poimenice Srba i Bugara, i uopte izvesnim panslavistikim idejama. Jedan od glavnih predstavnika doktrine tih godina, Nikola Danjiljevski, smatrao je oprenost Rusije i Evrope kao neki zakon istorije. Ali, vera u samostalnost ruskih istoriskih naela, u neovisnost od Evrope i u zamanu originalnost istoriske sudbine Rusije, kao i simpatije prema optini miru, igrale znatnu ulogu i pri stvaranju ideologije takozvanog narodnjatva; a preko narodnjatva ove su ideoloke pretpostavke ule i u stranaki program i poglede stranke socijalista revolucionara, gde su, udnovato isprepletene i izmeane s elementima marksizma, sindikalizma, i anarhizma (najvie Bakunjinova pravca), doprinele mnogo stvaranju ideologije boljevikog pokreta; dok ortodoksni marksistiki pokret i ortodoksna socijal-demokratija u Rusiji, isto kao i glavne struje ruskog vie ili manje demokratskog liberalizma, vode svoje poreklo (u najveoj meri) od zapadnjatva. U doba prvih godina velikih reforama, sledbenici slavjanofila i zapadnjaka ili su u tri glavna politika pravca: konzervativni, liberalni i socijalistiki; ovaj poslednji uz znatno uee ponekih zapadnjaka, najvie Hercena, koji zauzima u ruskom ideolokom razvitku veoma ugledno mesto. Pozitivni politiki i ivotni ideal Hercenov stvoren je pod neposrednim uticajem knjievnosti francuskog racionalizma, pa liberalnih pisaca vremena Restauracije, i najzad utopistike i socijalistike knjievnosti, dok mu je kritinu sadrinu dala ruska stvarnost kmetska zavisnost seljaka i despotizam cara Nikole. Hercen se u Rusiji razvio u ubeena revolucionarnog zapadnjaka. Ali kada je doao, na kratko vreme pred Revoluciju od 1848., u zapadnu Evropu odakle se nije vie ni vratio, on je ubrzo zapazio, da su ustavnost, politike slobode, progres i prosveta, o kojima je toliko sluao, uopte sva kultura Evrope, puni bitnih nedostataka. Republika od 1848., i revolucija, doveli su do jo tunijih razoaranja. Kudagod se krene duva varvarstvo, iz dvorova isto kao iz radionica... Savremeni narataj ima jednog jedinog boga, kapital, i nema drugih bogova do njega. ...Evropa se sada dosetila, da bi parlamentarni sistem mogao biti otroumno sredstvo kojim e, tako rei hemiskim nainom, drutvene potrebe i energiju akcije pretvoriti u rei i beskonane sporove... Demokratija ima stranu mo ruenja; a kad se lati graenja, gubi se u uenikim eksperimentima i u politikim vebanjima. Ovo je pisano uoi revolucije od godine 1848. Jo je vee bilo razoaranje Hercenovo nakon njena neuspeha. A 1864., godine osnivanja Prve Internacionale, Hercen sabira svoje iskustvo i daje ovu ocenu Evrope i njene civilizacije: Filistarstvo, to je poslednja re civilizacije, ceo obrazovani svet otiao je u filistre. Dragi prijatelju, vreme je da se mirno i smireno uvidi, da je filistarstvo zavrna forma zapadne civilizacije, njena zrelost, filistarstvom se zavruje dugi red njenih snova, epopeja njena razvia, roman njene mladosti. Posle svih matanja i tenja, filistarstvo prua ljudima skromni i tihi kutak i neuzbudljiv ivot... Ali na ivici moralne propasti, on je naao spas u veri u Rusiju: Ja oseam srcem i umom 95

da se istorija gura kroz naa vrata (1857.). U Rusiji, koja e poi svojim vlastitim putem, iskoriujui i irei njoj bitno priroeni duh socijalne pravde, koji se najbolje oliava u seoskoj optini, u kolektivizmu i zadrugarstvu seoskoga mira, i u buntovnom duhu naroda, doie do konane pobede pravde, i odatle e nastupiti pravi preobraaj Evrope i oveanstva, na osnovu naela ruskih i slovenskih bitno razlinih od zapadnih (romano-germanskih). Tako Hercen, u izvesnom smislu, prua ruku slavjanofilima, i vezuje ruski nacionalizam i rusko-slovenski mesijanizam s evropskim utopistikim socijalizmom. U filijaciji socijalnih i filozofskih ideja ruskih, u stvaranju narodnjatva, a preko njega i modernog komunizma, Hercenu pripada vano mesto. Socijaliste i liberali sviju pravaca bili su, i u mnogom su jo, njegovi uenici, pa i sam tvorac i pokreta anarhizma, osniva a onda ruilac Prve Internacionale, Bakunjin, koji je na njega snano uplivisao, bio je od svoje strane pod njegovim uticajem. Popularnost Hercenova bila je neobina, tako da je njegovo Zvono, zabranjeno u Rusiji, postalo u vreme velikih reforama najomiljeniji i najvie itani ruski list. Tek nakon poljskog ustanka (1863.), kada su Hercena napustili leviari revolucionarci, zbog izvesne umerenosti, pa i umereni liberali, nezadovoljni njegovim polonofilstvom, poelo je naglo opadanje slave Zvona, pa i Hercenove uopte. U godinama takozvanih reforama stvara se u Rusiji pravo javno mnjenje. Relativna sloboda tampe, i u vezi s tim pojava grupe ljudi, prilino mnogobrojne, koji ive od pera, pa zadrugarstvo, advokatura, a malo kasnije i organi lokalne samouprave, koji daju posla znatnom broju intelektualaca, sve je to doprilo stupanju u javni ivot takozvane inteligencije raznoga zvanja, koji nisu ni plemii, ni seljaci, ni svetenici, ni trgovci. Njima u izvesnom smislu prua ruku plemi koji se kaje kaje se to je odrastao na tlu nepravde i to ivi na raun naroda, tip koji vie ne umire. Visoke kole, u kojima broj aka brzo raste, pune su toga elementa. Seljatvo, u celini dosta mirno, prihvaa reforme. Ali taj mir je prividan. Pesnik Njekrasov opisao je ovo utanje seljaka sjajnim stihovima: Po prestonicama huka i buka, besni besedniki rat... A tamo, u dubinama Rusije, vlada veiti mir... U dui, seljatvo nije zadovoljno. Ono smatra, s pravom, da su mu preteki tereti nametnuti u korist plemstva, i da je podela zemljinog poseda ispala na njegovu tetu; u dui seljaci smatraju da oni uopte ne bi trebali nita da plate, jer su oni pravi vlasnici zemlje, te da je uopte postojanje spahiluka golema nepravda. Vlastelinski dvor postao je za njih simvol ponienja. Gospodska oranica, uma, livada i panjak, u svemu tom vide oni od njih oduzeto dobro, Koje je njima od preke potrebe, a koje uopte ne pripada tim plemenitim badavadijama. Sve to treba natrag osvojiti za seljaka. Pri tom su oni monarhisti do dna due, u njima ivi ideal velikog, pravoslavnog, samodravnog Cara, njihova gospodara, njihova oca. Car-bauka prevaren je i zarobljen od plemstva. Car je milostiv, ali je psar nemilostiv kae jedna narodna poslovica. Meu inteligencijom su se onda najvie isticali revolucionarnim duhom knjievnici i visokokolci, kojih je tada ve bilo na hiljade; pa neto, ali u mnogo manjem broju i u pozadini pokreta, i neki ljudi liberalnih profesija, najzad i neto, veinom niih, inovnika i ak i oficira. U isto su se doba neke voe mladih zemstava, mnogi profesori visokih kola, i neto visokih birokrata (naroito predsednika i lanova novih sudova), istakli kao pokretai i glasonoe liberalizma, koji je na suprot socijalnim, pa ak i socijalistikim tenjama inteligencije raznoga zvanja i omladine naglaavao potrebu jaanja liberalnoga kursa, poboljanja administracije i sudstva, razvijanja ustanova lokalnog seli-governement-a, koji ima da bude krunisan (t. j. da bude zavedeno narodno predstavnitvo), dakako uz proklamaciju graanske jednakosti i politikih sloboda. Revolucionari nisu mnogo marili za ovakve politike reforme. Njihove idejne voe bili su tada odlini kritiari i publiciste Dobroljubov i Pisarev (koji je uneo revolucionarne ideje i isto naturalistiko i grubo utilitaristiko shvatanje ak i u estetsku kritiku, odbacujui i Pukina, kao pesnika bez ikakve vrednosti), pa najvei apostol nove generacije, ernievski, koji se, uz temeljno poznavanje politike ekonomije i zapadnih socijalnih doktrina, zagrevao naroito za rusku optinu i 96

za originalne nacionalne ruske metode i puteve, koji e konano dovesti do opteoveanske cpee. I on je dakle bio narodnjak, pa ni njemu nije bio tu ruski mesijanizam, samo to ga je on zaodenuo u isto materijalistiko i ateistiko shvatanje. Glavna karakterna crta inteligencije oko 1860. i dalje bio je takozvani nihilizam re koju je uneo u jezik i knjievnost Turgenjev, u svome znamenitom romanu Ocevi i deca. Sloljanja grubost, vulgarno ponaanje, preziranje sviju drutvenih obzira, filozofski materijalizam i verski ateizam, uz socijalno-politiki radikalizam i idealistiku odanost interesima prostog puka to su glavne crte ovog pokreta, ili, tanije rei, mentaliteta. S jeseni godine 1861. buknuli su neredi na univerzitetima: vei broj aka izgubio je stipendije, mnogi su otputeni i proterani u pokrajine. Ovo raseljavanje inteligentnih bundija po celoj Rusiji bilo je od znaaja za jaanje nezadovoljstva u samom narodu. Uzbuenje, oseaj nesigurnosti, sve su vie rasli. Poari, koji su se na neobjanjen nain irili po veim i manjim gradovima Rusije; pojava letaka, kao to je bila itava jedna serija pod naslovom Velikoros, ili posebni letak Spahiskim seljacima, u vezi s kojima je zatvoren, pa onda i na dugogodinju robiju osuen ernievski; pojava neke Zlatne gramote (t. j. povelje), kojom je car toboe darivao seljacima puno vlasnitvo na zemlju, te ukidao porez na glavu i otkupninu za zemlju, isto kao i regrutiranje, s pozivom seljacima na bunu protiv spahija i vlasti, ako se ovi budu oduprli ovoj carskoj naredbi, - sve su to bili znaci snanog pokreta. Godine 1863. stvorena je tajna prevratna organizacija, koja je proglasila prvi put znamenitu lozinku: Zemlja i volja (t.j. sloboda), kao odgovor na pitanje ta treba narodu? Ba ovih godina nastale su vrlo ozbiljne komplikacije u Poljskoj. Po dolasku na presto, car Aleksandar, prilikom posete Varavi, pozvaoje Poljake da napuste neostvarljiva matanja, ali su ipak u Poljskoj verovali u novog vladara i nadali se da e uiniti neto za Poljake. Amnestija bivim revolucionarima i pojedini ustupci izazivali su vee nade. Vlada je dopustila osnivanje Poljoprivrednog Drutva, koje je domalo postalo sredite politike akcije. Kao lan pokrajinske uprave doao je markiz Veljopoljski, koji se svojski trudio da udari vrste temelje autonomiji kraljevine i da sprovede seljaku reformu na dosta irokoj bazi, ali oslanjajui se na Rusiju i naputajui misao o Velikoj Poljskoj. Dok su se iroke narodne mase drale potpuno pasivno, u viem drutvu, u inovnitvu i u oficirskom koru, nastalo je sve jae vrenje. Niko ozbiljno nije podravao Veljopoljskog. Kada je, posle nekoliko sukoba i manifestacija, vlada raspustila Poljoprivredno Drutvo, dolo je do velikih demonstracija po ulicama Varave, 8. aprila 1861., koje su bile krvavo uguene. To je bio poetak revolucije. Stvorene su dve tajne organizacije: umerenija Direkcija Belih i revolucionarnija Tajni Komitet Crvenih. Misija carskog namesnika i brata, velikog kneza Konstantina, da umiri razbuktale strasti nije uspela, a krajem 1862. godine tajna revolucionarna organizacija, pretvorivi se u revolucionarnu vladu, proglasi opti narodni ustanak. Mase puka ostale su i dalje pasivne i ustanak, iako se proirio na Litvu, Belorusiju i Voliniju, bio je u glavnom dosta lako, ali vrlo krvavo uguen. Intervencija Francuske, Engleske i Austrije u korist Poljaka bila je od ruske vlade odbaena, a poljska revolucionarna vlada uhvaena i obeena. Seljako pitanje u Poljskoj reeno je veoma povoljno za seljake. U Poljskoj sve do 1905. god. sprovodila se veoma okrutna rusifikatorska politika; u Litvi, Belorusiji i na Ukrajini, na desnoj obali Dnjepra, poljske manjine i katolianstvo bili su jako gonjeni. Godine 1875. bilo je slubeno ukinuto unijatstvo, koje se ipak odralo, gonjeno od vlasti, sve do godine 1905. U vezi sa svim ovim dogaajima, naredbama iz godine 1863. i naroito 1876., zabranjena je svaka slubena upotreba ukrajinskog ili maloruskog jezika i jako je ograniena njegova upotreba ak i u lepoj knjievnosti. Plan jedne opte bune, godine 1863., bio je kombinovan sa poljskim ustankom, i mogao je da bude veoma opasan, da nije uskoro otkriven i osujeen. Ali ve godine :865. javlja se takozvana Organizacija sa sledeim programom: 1) propaganda meu seljacima za nacionalizaciju zemlje, 2) buna seljaka protiv posednika, protivu plemstva, i protivu vlasti; 3) osnivanje kola, drutava (zadruga), radionica (knjigoveznica, ivaih radnja, i slino), kao sredstvo da se stupi u blii dodir sa narodom; 4) osnivanje itaonica i besplatnih kola, organizacija drutava (pododbora) u 97

pokrajinama, na osnovu naela komunizma; 5) socijalistika propaganda u narodu, s pomou uitelja i aka bogoslovije. Kada je jedan od lanova Organizacije, plemi Dimitrije Karakozov, pucao (u aprilu 1866.) na cara, iako je on to uinio na svoju ruku i bez znanja veine Organizacije, ipak je to bio znak za estoke progone, pa ak i za obustavu nekih radikalnijih organa tampe. Velik broj intelektualaca, po nevolji i dragovoljno, meu njima i enskih, esto iz odlinih porodica (kao na primer znamenita teoriskinja Sonja Perovska), kojima je ruska vlada uskratila pravo poseivanja visokih kola u Rusiji, krenuo je onih godina u Evropu, i itave grupe ruskih studenata, vie-manje zavaenih sa carskom policijom, skupljale su se po veim univerzitetskim gradovima Evrope, tako naroito u Cirihu, gde su s njima dolazili u dodir i vezu i srpski leviarski omladinci. Tamo je meu njima poeo da prikuplja pristae, pa je onda preneo akciju u Rusiju, i to i u prestonice i u pokrajinu, bivi uitelj Njeajev, ija je akcija i organizacija dala sadrinu romanu Dostojevskog Zli dusi, u kom ima vie genijalnih proroanstava o buduoj ruskoj revoluciji, ili tanije, genijalnog predvianja i dubokih zapaanja i zakljuaka na osnovu stvarne grae iz ivota ruskih revolucionara. Ta organizacija imala je sledei program: Jedini cilj Drutva, to je potpuno osloboenje i blagostanje naroda. Ali budui da je Drutvo ubeeno da se taj cilj daje postii samo narodnom revolucijom, ono e se sluiti svim moguim sredstvima da bi se u narodu razvila i rairila svest o patnjama, koje mogu najvie da iscrpu strpljenje narodnih masa, te da se digne neophodna opta buna. Drutvo ne podrazumeva pod revolucijom neki pokret udeen prema klasinim evropskim uzorima. Ovaj pokret nee da se zaustavi pred privatnom svojinom i pred tradicijama socijalnog reda, nee da se smatra zadovoljenim poto uniti jednu po-litiku formu, da bi je jednostavno zamenio drugom, i uredio ono to se zove revolucionarna drava. Revolucija ne moe da bude spasonosna za narod dogod ne iskoreni sve elemente dananje drave, ne istrebi sve tradicije socijalnoga reda, i ne uniti sve stalee u Rusiji. Na posao, to je strahovito ruenje, potpuno ruenje, opte i bez saaljenja. I zato, im doemo u doticaj sa narodom, mi treba da se ujedinimo pre svega sa pukom beskunika, tih jedinih pravih ruskih revolucionara, i stvorimo od njih jednu nepobedivu i sve unitavajuu silu, to je celokupnost naeg zadatka, nae organizacije, i naih ideala!.. Organizacija je otkrivena pre nego to je izvrila ma to znaajnije. Uskoro zatim vlada je pozvala emigraciju da se vrati u otadbinu, zabranivi joj kolovanje u inostranstvu. Mase mlade inteligencije, koje su se tada vratile u Rusiju, posluile su kao elementi za prosvetnu, i mirnu po metodama, iako revolucionarnu po konanoj svrsi, organizaciju ajkovskog, te za snani pokret ulaska u narod. O njemu veli Njekrasov u uvenim stihovima: Ne idi prostranim Putem grenikim, Svoje strasti rob! Idi k snudenim I potitenim, Blai jad im ljut! Gde se najvie, Pati, uzdie, Tu prvi bud! (prevod A. Harambaia) Masa inteligentnih mladia i devojaka, esto iz odlinih i bogatih kua, pokuali su da rade meu narodom, da ga ue, da vre meu prostim svetom vie-manje maglovitu propagandu. Pokret se ovaj zavrio spolja, u glavnom, potpunim porazom, procesom i progonima. Ali su njegovi uesnici ipak postigli to su eleli: pribliili su se narodu, upoznali su se s njim. Godine 1876. osnova se ponovo, na mnogo iroj bazi, organizacija Zemlja i Volja. Jedan od njenih prvih istupa jeste golema demonstracija u Petrogradu 19. novembra iste godine. Idue godine, zbog rata za osloboenje balkanske brae, Rusija je malo mirnija, ali ve sledee (1878.) godine revolucionarni i liberalni pokreti nalaze se opet u punom jeku. Pred polazak na odlunu borbu, revolucionari moraju da se opredele, da jasno oznae svoje ciljeve, i da odrede svoje odnose 98

prema liberalima. U tom pravcu sastavljao je osnovna pitanja taktike Petar Lavpov, bivi profesor Generaltabne Akademije, sociolog i publicist. On je opominjao lanove i omladince, da ne zaborave, da je uvek dosad, kadgod je dolazilo do saveza izmeu narodnjaka i buroazije, narod bivao prevaren, jer da nema nita zajedniko izmeu socijalne revolucije i revolucije koja se stvara samo da se dobije liberalan ustav. Bilo da vreme za revoluciju mora da doe, bilo da ne mora, bilo da as za nju nastupi pre ili posle stvaranja buroazije u Rusiji, revolucija koju mi traimo mora biti narodna i socijalna! Ona mora biti upuena ne samo protiv vlade, njena svrha ne sme se sastojati samo u tome da se vlast preda u druge ruke, ona mora iz temelja da srui sve privredne osnove postojeeg drutvenog stanja! Tu, kod Lavrova, vidimo opet jasno formulisanu teoriju socijalne revolucije, koja karakterie revolucionarno narodnjatvo. Zemlja i Volja prihvatila je dodue program socijalne revolucije, ali je ostalo privremeno nereeno pitanje, kojim e putem ona udariti: da li pravim teroristikim ili putem propagande. Jedna grupa bila je za teror i zavere, za aktivno nastupanje, za napadaj ubeene revolucionarne manjine, koja moe da, eventualno, i koordinira svoj rad s akcijom levoga krila liberalnog plemstva i graanske inteligencije. Druga grupa bila je protivna i terorizmu i uopte politikoj akciji, nego je mislila da treba sav rad usredsrediti na pitanja isto socijalne propagande, da bi se narodne mase to pre uvukle u borbu, te da s toga treba ubaciti u njih lozinku ornavo peredijela, pod kojim se reima razumevala u narodu ponovna podela zemlje, i uopte sviju dobara, prema naelu potpune jednakosti i ravnopravnosti. To je bila sasvim primitivna koncepcija gotovo detinjastog i naivnog narodnog kolektivizma. Pristae ove grupe, razume se, nisu bili shvatili stvar tako grubo i jednostavno, ali su u traenju popularne lozinke dohvatili ba ovu omiljenu narodnu ideju koja je najlake dizala mase na bunu. Najstraniji, najvei, i najglasovitiji proces koji se odigrao tada (1877.), Proces sto devedeset trojice pokazao je najbolje koliko je daleko zahvatio bio pokret Zemlje i Volje. Nakon toga procesa dolo je do rascepa u Organizaciji: na grupu Narodne Volje (teroristika), i na grupu ornavo Peredijela (socijalno-propagandistiku). Ne moemo ovde pratiti u podrobnostima uvenu borbu izmeu carske vlade i tajne revolucionarne akcije Ekzekutivnog Odbora Narodne Volje. Reiemo samo toliko, da se i sa jedne i sa druge strane pokazivalo mnogo odlunosti, revnosti, i svireposti. To je bio pravi graanski rat. Grupe ovih ljudi bacale su u vazduh eleznike mostove, ubijale inovnike i generale, irile svuda propagandistiku literaturu, koju je i sam car nalazio na svome pisaem stolu; one su oslobaale vie puta svoje drugove koji bi dopali tamnice!... To su oni sve postizavali samoportvovanjem, a zatim i blagodarei simpatijama koje su uivali u svima krugovima drutva, ak i meu visokom birokratijom i kod generaliteta. Ne treba, pie ministar Valujev u jednom slubenom referatu (1879.), preuveliavati znaaj potekoa i opasnosti, iako je situacija dosta neugodna. Ravnodunost koju pokazuju gotovo svi odlini ljudi prema borbi vlade protiv relativno neznatnog broja zloinaca zaista je lo znak. to se pak tie naroda, on je uzbuen ali ravnoduan, i izgleda da oekuje svretak borbe ne stavljajui se na stranu vlade... Kada je izgledalo, za neko kratko vreme, da e ministar unutranjih dela, upravo diktator, grof Loris Meljikov, koga je car pozvao da umiri strasti, uspeti da neto uini u liberalnom pravcu, 25 najodlunijih liberala podneli su mu (1880.) memorandum, u kojem trae za ruski narod ozbiljne garantije linih prava (graana). Ali uzalud. Car Aleksandar se do poslednjeg trenutka kolebao da potvrdi i da dade objaviti umereni projekat Lorisa Meljikova, kojim se pozivaju zastupnici okrunih skuptina da sudeluju, kao neka vrsta strunjaka, u pripremnim zakonodavnim radovima vlade. Taj projekat (tobonja konstitucija) bio je poslat da se slae u Dravnu tampariju ba onog jutra (1. marta) kada je baena bomba okonala carev ivot. To je bio ve trinaesti atentat! Dotada je car kao nekim udom ostao nepovreen. Kobnog 1. marta on je pre podne otiao nekud kolima, pa je, na povratku u Zimsku Palatu, na Katerininom kanalu, baena na nj bomba. I ovog puta ostao je nepovreen. Ali, dok se zadravao na mestu atentata, drugi terorista bacio mu je pred noge drugu bombu. Atentator je ostao na mestu mrtav, ali je i car bio smrtno pogoen. 99

U istoriji ruske knjievnosti godine 1860. do 1880. spadaju u red najsjajnijih. ista knjievnost blistala je sa nekoliko imena ogromne vrednosti. Ivan Turgenjev (18181883.), koji se javlja jo etrdesetih godina sa nekoliko divnih pripovedaka, izdaje godine 1852. svoju vanredno lepu i socijalno zanimljivu zbirku Lovevih Zapisa. Od druge polovine pedesetih pa sve do druge polovine sedamdesetih godina javljaju se njegovi socijalni romani, est ih na broju, koji prestavljaju hroniku umnog i socijalnog razvitka Rusije tog doba. U pripovetkama, koje izlaze uporedo sa romanima, i koje e moda sauvati svoju umetniku vrednost i znaaj mnogo due i u mnogo veem stepenu nego romani, zasieni interesima trenutka, Turgenjev se javlja kao veliki majstor duboke psiholoke analize i mislilac, pun poleta i originalnih ideja. Po svojim politikim nazorima Turgenjev spada u red odlunih liberalnih zapadnjaka; liberalni asopis Vesnik Evrope smatra Turgenjeva kao svoga najboljeg saradnika. Pred svoju smrt Turgenjev objavljuje zbirku takozvanih Pesama u prozi: to su lirski odlomci proeti dubokim oseanjima vaseljenske ljubavi, humanosti, ali i tekog pesimizma; jedna od tih pesama, koja onda nije mogla da bude legalno objavljena, slavi podvig onih devojaka iz otmenog drutva, koje su se bacile u vrtlog revolucije, rtvujui sebe za dobro naroda. Kratak odlomak o ruskom jeziku velikom i bogatom i monom, koji jedini spasava pisca usred tekih sumnja o sudbini Otadbine jeste pesniki i politiki testamenat velikog pisca, koji nee izgubiti svoju vrednost dok postoji Rusija i ruski narod. Turgenjev je pozdravio kao velikog pisca ruske zemlje mlaeg svog savremenika Lava Nikolajevia Tolstoja (18281910.). Ba one godine kada se Turgenjev proslavio Lovevim Zapisima, javlja se sa pripovetkom Detinjstvo ovaj budui knjievni din, jedan od najveih pisaca oveanstva. On je bio tada mlad spahija, lan najvieg plemstva, oficir, koji je provodio mlade godine u veselom i raskalanom drutvu, ali je ve tada bio dubok mislilac, i posmatra ivota sa neobino pronicavim okom, knjievnik, koji je savreno vladao najlepim ruskim jezikom. Neobino jake realistike pripovetke, takozvane Sevastopoljske, u kojima su plastiki prikazane krvave slike iz opsaenog Sevastopolja; uz to zanimljive pripovetke iz kavkaskog ivota, stvorile su mladom piscu veliko knjievno ime. U aleksandrovsko doba javljaju se dva njegova velika romana, koja su mu donela svetski glas: Rat i Mir, velianstvena epopeja ruskog ivota s poetka XIX stolea, proeta fatalistikom filozofijom istorije, i Ana Karenjina, socijalni i filozofski roman iz savremenog ivota. Tolstoj nije spadao u neku politiku stranku, ali je imao izvesnih dodirnih taaka sa konzervativcima, i zato su njegovi romani tampani prvi put u asopisu glavnog konzervativnog publiciste tog doba Mihajla Katkova, u Ruskom Vesniku. Trei velikan ruske knjievnosti i misli tog vremena jeste Todor Mihajlovi Dostojevski (18221881.). Poreklom Belorus, ali opteruski pisac, on je posle robije, na koju je bio osuen kao politiki krivac, iveo izvesno vreme interniran u Sibiru. Godine 1856. vratio se po amnestiji u evropsku Rusiju. Tu je pokuao da radi publicistiki, blizak konzervativcima i slavjanofilstvu. U svojim romanima Ponieni i uvreeni, Zloin i kazna, Zli dusi, Idiot, Braa Karamazovi, u slikama Zapisci iz mrtvog doma, u pripovetkama Njetoka Njezvanova, Koikar, Zapisi iz podruma, Selo Stepanjikovo, i dr. Dostojevski postie vrhunac psiholoke analize, i postavlja sa neobinom jainom najzamanije i najstranije probleme, koji zanimaju i mue oveanstvo. Kao kod Tolstoja, i kod Dostojevskskog prevlauju hrianske koncepcije, ali preraene na vlastiti nain. Pored pretresanja veitih problema i stvaranja veitih opteoveanskih tipova, Dostojevski daje veoma aktuelnu sliku savremene Rusije i na vie mesta obrauje probleme tekue politike, ali shvaene sa jedne vie take gledita i stavljene u vezu sa veitim problemima duha. U tom smislu najvei znaaj imaju mu Zli dusi. Poraznu kritiku drutva pre reforama, kao i za vreme reforama i reakcije, dao je u svojim romanima, pripovetkama, uspomenama, priicama i crticama genijalni satiriar Mihajlo Saltikov-edrin. Pored ovih najkrupnijih ljudi moemo samo po imenu spomenuti odlinog romanopisca Ivana Gonarova (Oblomov, Ponor), Pisemskog, autora mnogih romana i pripovedaka, Dimitrija Grigorovia, zatim pripovedae Pomjalovskog, Rjeetnjikova, Gljeba Uspenskog, Zlamovratskog, Ljeskova, grupu divnih lirskih pesnika: Todora Tjuteva, koji se odlikuje dubinom filozofske misli, Aleksija Tolstoja, koji je bio jak i u drami (istoriska trilogija iz doba Velike Bune) Apolona 100

Majkova, Pleejeva, Feta i Polonskog. Ali je najkarakteristiniji pesnik tog doba Nikola Njekrasov koji se odlikuje jakim socijalno-politikim lirizmom. Rusko dramsko pozorite ima u to vreme velikog pisca Aleksandra Ostrovskog i odline glumce. U spoljnjoj politici Rusija nastavlja u izvesnom smislu sa tradicionalnom politikom legitimizma, t. j. uvanja postojeeg stanja i odbrane monarhiskog naela. Tako je rusko Ministarstvo Spoljnjih Poslova, na elu koga je stajao knez Aleksandar Gorkov, po izrinom nalogu cara protestovalo protiv nasilnog spajanja Sicilije sa kraljevinom Sardinijom i protiv ukidanja drugih talijanskih dravica, zatim protiv zbacivanja hanoveranske i dveju hesenskih dinastija. Mnogo ozbiljnije je bilo meanje Rusije u Kritsko Pitanje. Intervencijom kod grke vlade i kod kralja ora, koji je bio oenjen ruskom velikom kneginjom, spreena je slobodna Grka da pomae kritske ustae. Ruska diplomatija isticala je svoje stanovite kod hrianskih podanika sultanovih, da budu verni svom vladaru i da strpljivo ekaju poboljanje svoga stanja od milosti Visoke Porte. Iza Krimskog Rata Rusija je na Balkanu radila u sporazumu sa Francuskom, tako da je neko vreme izgledalo kao da je izmeu cara Aleksandra i cara Napoleona III dolo do neke vrste linog prijateljstva. U pitanju zamene kneza Aleksandra Karaorevia starim knezom Miloem Obrenoviem, kao i u pitanju spasavanja Crne Gore od turske osvete, posle bitke na Grahovu, Rusija se potpuno slagala sa Francuskom. Ali je brzo dolo do nesporazuma zbog francuske intervencije u korist Poljske. Poljsko pitanje dovelo je do zbliavanja izmeu Rusije i Pruske. Vlada cara Aleksandra, drei se prijateljski neutralno za vreme sukoba Pruske sa Danskom, sa Austrijom i Francuskom, obezbedila je zalee Pruskoj, i uinila je tim veliku uslugu nemakom ujedinjavanju. Rusija se tim, ujedno, posredno osvetila Francuskoj i Austriji, koje su bile tuene od Prusa. Zato se pruski ministar predsednik i kasniji kancelar Nemakog Carstva, Bismark, koji je jedno vreme bio pruski poslanik na petrogradskome dvoru, zalagao za dobre odnose sa Rusijom. Rusija je, na meunarodnoj konferenciji u Londonu, godine 1871. dobila odobrenje za ukidanje izvesnih klauzula Pariskog Ugovora, koje su joj zabranjivale da podie tvrave i ratne luke i da dri ratne lae na Crnom Moru. U Srednjoj Aziji, nakon niza ekspedicija, ogromni prostori, i to ne samo pustinja nego i divne kulturne oaze, prelaze bilo u vlasnitvo, bilo pod protektorat Rusije; tamo se stvara prava ruska kolonijalna imperija, koja onda jo nema za Rusiju veliki ekonomski znaaj, ali svakako predstavlja iroke mogunosti za ekspanziju ruskog kapitala. Na Balkanu, Rusiju teraju na aktivno istupanje, pored pitanja dravnog prestia, i isto ideoloki motivi, da se pomogne potlaenoj brai. U Moskvi se stvara Slovensko Dobrotvorno Drutvo sa odelenjima u Petrogradu, Kijevu i Odesi. Na elu njegovom stoje vieni slavjanofili, naroito Ivan Aksakov. Vodi se intenzivna propaganda za ujedinjenje Slovenstva, za konano osloboenje Srbije i Crne Gore i za ujedinjenje s ostalim Srbima, za stvaranje bugarske drave i osloboenje Bugara ne samo od politike vlasti Turaka, nego i od crkvene Grka-fanarijota. Pokuaj da se izvede nekakvo, barem ideoloko, ujedinjenje Slovena na slovenskoj etnografskoj izlobi u Moskvi godine 1867. razbija se radi poljskog pitanja i oigledne simpatije znatnog dela eha prema Poljacima. Slavjanofilska propaganda i njeni elementi na dvoru, u vojsci, i u visokoj birokratiji, grupie se oko linosti prestolonaslednika Aleksandra. Oni ne mare mnogo zapadno katoliko Slovenstvo uopte, zajedno sa Slovencima i Hrvatima, dok su prema Poljskoj direktno neprijateljski raspoloeni. Zato je cela panja odgovornih i neodgovornih inilaca, aktivnih politiara i publicista, skrenuta na Balkan, gde su bili spremni naroito da se zauzmu u korist Bugara, kao konzervativnog i primitivnog elementa. Pojava Rusije u Srednjoj Aziji izaziva veliku zabrinutost engleske diplomatije i ona tei da uvue Rusiju u komplikacije na Balkanu. I zvanina vlada u Petrogradu smatra, da se javno mnenje treba aktivnije baviti balkanskim pitanjima, da bi se skrenula panja od unutranje krize. Ustanak u Bosni i Hercegovini, 1875. godine, i ulazak Srbije i Crne Gore u rat daju vrlo dobar povod za takve akcije. Taj rat, iako nije bio pomagan od strane zvanine Rusije, ipak je naao iv odziv u ruskom javnom mnenju. Naroito se tada istaklo Slovensko Dobrotvorno Drutvo, koje se, prema duhovitoj rei jednog ruskog istoriara, nalazilo u ratu sa Visokom Portom. Nekoliko hiljada dobrovoljaca, na 101

elu sa generalom ernjajevim, koji postaje komandant srpske vojske, i nekoliko miliona ruskih rubalja stiu u Srbiju, skupljeni uz veoma aktivno uee tog Dobrotvornog Drutva. Poraz Srbije kod unisa izaziva i zvaninu intervenciju Rusije, koja nastojava prvo da se zakljui primirje, a onda i mir, na osnovu status quo ante. Meutim, politike promene u Turskoj, gde su revolucionarni elementi oborili sultana Abdul-Azisa i zamenili ga Abdul-Hamidom, proglasivi ujedno i ustav, turski nacionalistiki izgredi, i naroito krvavi pokolji po Bugarskoj, sve je to spremalo teren za ratnu akciju Rusije na Balkanu. Be nekoliko godina Rusiju je zastupao u Carigradu vrlo agresivni eksponent slavjanofilske politike, general Ignjatijev, koga su u ali zvali vice-sultanom. Sa promenom reima u Turskoj njemu nije ostalo nita drugo nego da upuuje stvari u pravcu ratnog sukoba. U oekivanju neizbenog sukoba car Aleksandar otiao je u Rajhtat na sastanak sa carem Franjom Josifom. Tu je 22. juna reeno, da Austro-Ugarska moe okupirati jedan deo Bosne i Hercegovine, a za sluaj raspada Otomanske Imperije reeno je da se ni u kom sluaju ne dozvoli stvaranje jedne velike slovenske i kakve druge drave na Balkanu. 3. januara 1877. zakljuena je i tajna vojna konvencija izmeu Rusije i Austro-Ugarske. Za diplomatsku pomo i neutralnost Austro-Ugarska je dobijala odreene ruke u Hercegovini, Bosni i ak u Sandaku. I sa Rumunijom je zakljuen ugovor o prijateljstvu i o slobodnom prolazu ruskih trupa kroz Rumuniju. Poto su ostali uzaludni svi pokuaji velikih sila da spree ratni sukob, car Aleksandar je u Kienjevu 12. aprila 1877. objavio rat Turskoj. Rat je bio pripremljen dosta neozbiljno. Aktivna vojska bila je brojno nedovoljno jaka, slabo naoruana i loe snabdevena. Vrhovna Komanda bila je u neredu; i tako se rat razvijao dosta nepovoljno za Rusiju i stajao je golemih rtava. Naroito je bila teka opsada utvrenog logora Osman-Pae kod Plevne. I ovom je prilikom ruska vojska pokazala svoje uveno junatvo i izdrljivost, a sem toga naroito prilikom sjajne odbrane prevoja na ipki. Ruski slikar-Vereagin u svojoj uvenoj slici ruskog vojnika, koji se smrzava, ali verno uva strau na ipki, sauvao je uspomenu na uvene kominikeje ruske Vrhovne Komande: na apki sve je mirno, kojima je ona karakterisala svakodnevne tragine udese na ovom prevoju. Od juna 1877, u rat je stupila na strani Rusije i Rumunija, zatim od decembra iste godine Crna Gora i Srbija. Kapitulacija Plevne, zauzee Karsa u Aziji, prelaz ruskih trupa preko Balkana i zauzee bez borbe Plovdiva i Jedrena, i najzad pojava ruskih trupa pred vratima samog Carigrada, nespremnog za odbranu sve je to dovelo do potpune kapitulacije Turske u San-Stefanu. Po san-stefanskom preliminarnom ugovoru stvorena je velika Bugarska, a Srbija je dobijala izvesno, vrlo malo, proirenje zemljita. Dobruda je trebala da pripadne Rumuniji u zamenu za delove Besarabije, koje je Rusija po Pariskom Miru izgubila. U Aziji Rusija je dobivala znatne teritorije sa Karsom, Ardaganom i Batumom. Porta se obavezala, da e Rusiji isplatiti veliku otetu. Jo za vreme brzog napredovanja ruskih trupa u pravcu Carigrada pokazalo se, da se ne samo Engleska, nego i Nemaka i Austro-Ugarska spremaju da ometu konanu pobedu Rusije. Zato za obavetene i nije bilo nikakvo iznenaenje, kada su Sile zatraile da se ceo San-stefanski Ugovor revidira na jednom evropskom kongresu. Taj je kongres odran u Berlinu, 1878. god. Po Berlinskom Ugovoru stvorena je kneevina Bugarska, a na jugu od Balkana obrazovana je autonomna provincija Istona Rumelija sa hrianskim generalnim guvernerom. Po 25. lanu tog Ugovora Austro-Ugarska je dobila pravo da, kao mandator Evrope, posedne i upravlja Hercegovinom i Bosnom, koje ostaju samo pod nominelnim suverenitetom sultanovim; pored toga Austrija je dobila pravo da razmesti svoje garnizone i u Sandaku. Srbija i Crna Gora proglaene su kao potpuno nezavisne, isto tako i Rumunija. Sve tri ove drave dobile su i izvesno teritorijalno proirenje. Odredbe, koje su se ticale teritorijalnih promena u Aziji, u Dobrudi, i Besarabiji, kao i o oteti Rusiji, ostale su u glavnome nepromenjene. Berlinski Ugovor posvedoio je, da je Rusija tom prilikom bila gotovo usamljena i da se njen presti opet srozao, budui da je bila i vojniki i finansiski jako iscrpena. Ali se ve tada moglo oekivati zbliavanje izmeu Rusije i Francuske, koju je car Aleksandar linom intervencijom god. 1875. spasao od novoga napada Nemake. Treba jo spomenuti, da je za vreme cara Aleksandra II Rusija proirila svoje granice na dalekom istoku do reka Amura i Usura i da je dobila itavo ostrvo Sahalin. Posedi Rusije u Americi 102

(poluostrvo Aljaska), kojom je Rusija vladala preko naroitog rusko-amerikog drutva, poev od 1822., bili su 1867. prodati Severoamerikoj Uniji. GLAVA XXII. Doba Aleksandra III (1881-1894.). Poznati ruski vajar, knez Paolo Trubeckoj izvajao je ogroman kip cara Aleksandra III, na konju, koji jo i sada stoji blizu Nikolajevske stanice u Petrogradu. Tu se vidi jedan debeo, teak, solidan i mraan ovek, sa neim od ruskog muika, koji mirno, nekako uspavano sedi na snanom konju. Kakav kontrast izmeu ova dva jahaa: Petra Velikog, koga je izvajao Falkonet, i Aleksandra III! Prvi je sav vatra, sav polet, iniciativa, revolucija; drugi je pokoj, inercija, san. Aleksandar III, posle kratkog kolebanja, shvatio je svoju dunost kao zadatak ne samo da bude uvar istoriskih tekovina ruske samodravne vladavine, nego i voa reakcije protiv revolucionarnih reforama. Aleksandra III, roenog godine 1845., nisu s poetka spremali za vladalaki poziv; tek posle smrti njegovog starijeg brata doao je on za prestolonaslednika. Za sistematsko uenje bilo je ve prekasno. Tako je Aleksandar III ostao ovek bez modernog obrazovanja i razumevanja novih ideja, Ali nekoliko jednostavnih ideja vodilja, nekoliko politikih linija konzervatizma on je energino usvojio i sprovodio, poto je bio ovek prav, iskren, uvek dosledan sebi, a uz to lino poten i strog u svojim moralnim naelima. Njegova porodica, osnovana u srenom braku sa verenicom njegovog pokojnog brata, danskom princezom Dagmarom, prozvanom u Rusiji Marijom Feodorovnom, (koja je umrla nedavno), bila je uzor estite, skromne, konzervativne porodice. Odmah posle stupanja na presto car Aleksandar je morao da rei pitanje o pravcu unutranje politike. Ekzekutivni Odbor Narodne Volje predloio mu je mir jednim pismom od 10. marta 1881. godine. Razume se da izmirenje izmeu vlade i revolucije nije bilo moguno. Znameniti filozof Vladimir Solovjov, kao i Lav Tolstoj, preporuivali su amnestiju ubicama Aleksandra II. Solovjova je vlada zato suspendovala od docenture i kaznila policajnim izgonom, dok je pismo Lava Tolstoja ostalo bez posledica. Ubice Aleksandra II umrli su na vealima. Ali mnogo sloenije je bilo pitanje o tome, ta da se radi sa projektima reforama koji su ostali od cara Aleksandra II. Na sednicama krunskog vea car je diskutovao sa svojim ministrima o njima. Dok je veina traila napredni kurs, vrhovni dravni poverenik kod Svetog Sinoda, bivi profesor graanskog prava, lini profesor cara i prestolonaslednika, Konstantin Pobjedonoscev, najjai i najobrazovaniji ideolog reakcije, proet mrnjom prema evropskoj prosveti i parlamentarizmu, odluno se borio protiv svih reforama. Njegov uticaj pobedi i dade politici Aleksandra III onaj kurs, koji smo gore karakterisali. Reformni projekti bie zabaeni, liberalni ministri otputeni. Resor unutranjih dela poveren je ministru prosvete cara Aleksandra II, grofu Dimitriju Tolstoju, koji je vrstom rukom uguio poslednje trzaje revolucionarne akcije i, zajedno sa Pobjedonoscevim i ministrom prosvete grofom Djeljanovim, izvodio na irokoj osnovi zamiljen program reakcije u cilju uvrivanja naela samodravne vladavine, pravoslavlja i zvanine ruske narodnosti. Poto su se reforme prethodnog carevanja smatrale kao neka vrsta ogranienja samodravlja, to su u njima uinjene znatne popravke: porota nije uvedena u one okruge, u kojima je nije bilo; tamo, gde je postojala, bila je ograniena, sudski aparat je stavljen pod jai, naroito politiki, vladin nadzor, mirovni suci u veini okruga ukinuti su i vei deo njihovih funkcija, uz mnogobrojne administrativne funkcije, dodeljen je takozvanim zemskim naelnicima, nekoj vrsti vladinih politikih komesara na selu. Pod tutorstvo tih zemskih naelnika stavljeni su seljaci i njihova samouprava, i to se moglo smatrati kao neka vrsta povratka kmetskoj zavisnosti. Zemstva i gradske samouprave behu skueni i stavljeni pod nadzor gubernatora. Staleki princip u njima je pojaan, a naroito je povean uticaj plemstva. Poto su lokalne plemiske korporacije postajale sve siromanije i malobrojnije, poto su plemii izumirali, prodavali imanja i prosto ih naputali, uskoro je dolo dotle, da je broj odbornika, koje bi trebalo da 103

izaberu plemii, bio vei od broja samih biraa. Po mnogim junoruskim varoima i varoicama izbie veliki idovski pokolji, na mnogim mestima gotovo tolerirani od policije, iako neposredno uee policije u tim ispadima nije dokazano. Kao posledica toga javlja se pootravanje zakona protiv idova; oni nisu smeli da se naseljavaju u selima i van odreenog teritorija. Ova je mera imala ba obratan rezultat od onoga, na koji se ciljalo: ruski seljaci i siromani graani nisu osloboeni od idovske eksploatacije gde je bilo, nije oslabljen antisemitizam, nego je pojaano revolucionarno raspoloenje idova, a u isto vreme i korumpiranost ruske policije, koja je za lepe novce doputala idovima da se naseljavaju gde hoe. tampa i knjige su gonjene gotovo kao za vreme Nikole I. Na univerzitetima je ukinuta avtonomija, i nekoliko najboljih profesora naterano je da dadu ostavku, ili je prosto otputeno, kao znameniti pravnici Sergije Muromcev, budui predsednik prve Dume, i Maksim Kovaljevski, ovek svetskog glasa, budui lan Gornjeg Doma od Akademije Nauka i Univerziteta. Studenti su potinjeni policajnom nadzoru. Poto se smatralo da je uee zemstava i privatne iniciative politiki tetno u nioj koli, to su zabranili i jedno i drugo, a zasnovane su crkvene parohijalne kole, koje su trebale da ire znane osnovano na naelima klerikalizma i reakcije. Vlada Aleksandra III trudila se svom snagom da rusificira druge narodnosti u Rusiji, pa i Poljake. Poela je likvidaciju finske avtonomije; borila se sa prevlau Nemaca u baltikim pokrajinama, gde su nemaki baroni i graani (manjina) pritiskivali veinu Estonaca i Lotia, naroito seljake, koji behu ostali bez zemlje prilikom osloboenja. Meutim, vlada cara Aleksandra nije mogla da se zauzme za socijalna prava veine stanovnigva baltikih pokrajina, jer je glavna taka njenog programa bila da titi plemstvo i njegove posede, koji su prelazili u neplemiske, u graanske, a i seljake ruke. Plemstvo je dobilo i jedan veoma vaan ekonomski poklon u obliku ustanove Dravne Plemiske Hipotekarne Banke, koja je plemiima davala obilate svote novca pod veoma povoljnim uslovima. Plemstvo je plaalo manje kamate, nego to je davala drava imaocima obveznica te banke. Treba priznati, da je vlada cara Aleksandra pokuala da uradi neto i za nie stalee. Ukinuta je glavarina i porez na so; ubrzana je likvidacija pravno-prinudnih veza izmeu seljaka, bivih kmetova i njihovih spahija. Ali su to bili palijativi, kao to su palijativne bile i prve mere za reavanje agrarnog pitanja, sa osnivanjem Seljake Hipotekarne Banke. Treba zabeleiti i prve poetke neto ozbiljnijeg radnikog zakonodavstva, izazvanog brzim razvijanjem industrije. Ali se drutvo dralo pasivno. Ni u knjievnosti ni u umetnosti ne moe se istaknuti nijedna jaa struja, nijedno novo veliko ime, sem ehova, koji se javlja sa prvim malim pripovetkama. On e postati sa svojom nenom tugom i drutvenim pesimizmom pripoveda-pesnik umirueg drutva i umirueg sistema. Car Aleksandar III zasluio je naziv Mirotvorac. Rusija nije za njegovo vreme vodila nikakvog rata; topovska pucnjava po Srednjoj Aziji nije mogla biti uzeta ozbiljno u obzir. Govorilo se, da je car imao veoma teke uspomene iz rata, od 1877-78. god., ali je verovatnije, da je tu odluivala njegova zdrava pamet, koja mu je jasno govorila, da je svaki ratni mete veoma opasan po Rusiju i po ceo reim. Mir je ulazio u njegov konzervativni program. I vladajui krugovi bili su onda veoma oprezni; htelo se postii to vie uspeha ali bez krvavog rizika rata. Velika panja bila je obraena na Srednju Aziju. Tamo je ruska vlast ojaana; osvojena je velika oaza Merva; a zbog Avganistana u malo nije dolo do sukoba sa Englezima. Ali je Mirotvorac izbegao ratni sukob. Otpoela je tada i kolonizacija Srednje Azije od strane Rusa zemljoradnika. Na Dalekom Istoku pripremala se akcija veega stila; njen poetak behu radovi na jednom upravo velianstvenom i svetsko-istoriskom preduzeu, na graenju velike sibirske eleznice, koja je trebala da vee Petrograd sa Vladivostokom, Atlanski Okean sa Tihim. Kamen temeljac za tu prugu postavio je prestolonaslednik Nikola, koji je bio i nominalni ef preduzea. Njegovo sa velikom slavom prireeno putovanje kroz Daleki Istok bilo je predznak aktivne politike Rusije u tim predelima. Na Balkanu Rusija je meutim nastavljala aktivnu politiku, u kojoj se sada mogla zapaziti i jedna nova crta, vezana sa razvijanjem kapitalizma u Rusiji: u Bugarskoj se radilo i na ekonomskoj ekspanziji Rusije u izvesnom obliku (gradnja eleznica od ruskog gvoa, pod nadzorom ruskih 104

inenjera, eventualno snagama ruskih radenika, a na troak velikih ruskih eleznikih drutava, koja su tada energino gradila rusku elezniku mreu). Tu su se ruski interesi i ruska politika sve vie sukobljavali sa politikom Austro-Ugarske, iza ijih se lea oseala akcija Nemake. Tu su se ocrtavale i prve konture budue katastrofe, iako je s poetka Aleksandrova carevanja izgledalo, da izmeu triju konzervativnih careva postoji puna saglasnost (sastanak u Skernevicama, u ruskoj Poljskoj godine 1884.). Austro-Ugarska je meutim, po okupaciji Bosne i Hercegovine i Novopazarskog Sandaka, postala potpuno balkanska drava; teila je na Solun; i ila je za tim da potini svome uticaju i Bugarsku i Srbiju. U Srbiji je u tome u glavnom i uspela zahvaljujui dranju kralja Milana. Suparnitvo izmeu Rusije i Austro-Ugarske u Bugarskoj ispalo je veoma nepovoljno po Rusiju. Knez Aleksandar Batenberg, roak ruskih careva, jo se nekako kolebao izmeu te dve drave, dok ga Rusija kao nepouzdana nije sruila, ali Ferdinand Koburki, njegov naslednik, izabran i doveden na presto Ujedinjene Bugarske protiv volje Rusije, uveo je Bugarsku potpuno u krug austro-ugarske i nemake politike. Njega je car Aleksandar prosto bojkotovao. Rusija je izgubila u Bugarskoj dosta simpatija zbog svog meanja u bugarske unutranje stvari, i zbog nespretnih postupanja ruskih generala Soboljeva i Kauljbarsa, od kojih je prvi bio ministar predsednik, a drugi vojni ministar kneza Batenberga. Austriska agitacija, vrlo aktivna, tvrdila je, da Rusija toboe ide za tim, da jednostavno osvoji Bugarsku i da je pretvori u nekakav Zadunavski kraj. Porodine veze izmeu crnogorske i ruske dinastije, odnosno udaja crnogorskih princeza Stane i Milice za ruske velike kneeve Nikolu i Petra Nikolajevie, dala je naroit znaaj ruskocrnogorskim intimnim odnosima u ovo doba. Car Aleksandar je tada crnogorskog kneza Nikolu nazivao i javno svojim jedinim iskrenim prijateljem. Sukob sa Austro-Ugarskom i Nemakom nagonio je Rusiju, da trai saveznike na drugoj strani, Poto je zbliavanje sa Engleskom zbog aziskih pitanja onda jo bilo nemogue, ostala je od velikih sila jedina Francuska, sa kojom se moglo doi u veze. A i za Francusku, ponienu i uvreenu od Nemake, bilo je to zbliavanje sa Rusijom preka potreba. Francuska je ozbiljno pomagala Rusiju obilatim zajmovima, koji su delom ili na razvijanje ruske velike industrije, a delom na reorganizaciju ruske vojske. Poseta francuske flote u Krontatu i ruske u Tulonu bile su psiholoka priprema pravog vojnikog saveza, koji je godine 1892. stvarno zakljuen. U to se vreme na nemakom prestolu nalazio mladi Viljem II, koga je car Aleksandar prosto prezirao. Kancelar Bismark, koji je ipak imao obzira prema Rusiji, bio je potisnut s vlasti. Kratko vreme pre svog odlaska s vlasti on je objavio formalni ugovor o Trojnom Savezu, kome je bila prila i Rumunija, hotei da malo zastrai Rusiju. Ali se tu gvozdeni kancelar prevario. To objavljivanje samo je ubrzalo formalno sklapanje rusko-francuskog saveza. GLAVA XXIII. Doba cara Nikole II (1894-1917.). Povuen i skroman, idealan suprug i otac, koji je stupio na presto u svojoj 27. godini, car Nikola II, stariji sin Aleksandra III, nije bio od prirode obdaren ni dravnikim umom, ni sposobnostima administratora, ni besednika, ni vojskovoe. Od sviju vladalakih osobina on je imao samo vrlo lepo ponaanje, koje mu je privlailo i podanike i strance. Car Nikola je mogao da bude i stvarno je bio, u vie mahova, veoma popularan, ali, u svojim politikim postupcima i obeanjima nedosledan, plaljiv i neiskren, on je uspeo da izgubi steenu popularnost i da sroza dravni i svoj autoritet. Carica Aleksandra, roena princeza Alisa od Hesena, dobra ena i majka, nije nikad bila popularna u Rusiji; uvek su je smatrali kao Nemicu i tuinku, iako je ona postala mistiki pobona erka pravoslavne crkve, i trudila se da ue u ruski duh. Izgledalo je, kao da nekakva kob lebdi nad carskim parom. Gotovo elementarna nesrea na Hodinskom Polju, kada je, zbog administrativnog nehata, besmisleno poginulo, prilikom krunidbenih sveanosti na hiljade nedunih ljudi, otpoela je 105

niz daljih nedaa; zla kob kao da se osea u strahotama prve revolucije i njenog uguenja, i u. nesreama Japanskog i Svetskog Rata, pa i u alosnoj sudbini carevia Aleksija: peto dete, udno oekivano, carevi se rodio sa naslednom boleu Hesenskog Doma hemofilijom. Odatle proizlazi i strani misticizam carskog para, koji je prelazio u zaslepljenost: najodvratnije varalice uspevale su da iskoriste ovu osobinu cara i carice da se uvuku u dvor, da se meaju u visoku politiku i da, prema izreci jednog ruskog romanopisca, amaraju veliku Rusiju. Dinastija i dvor, kao i visoka birokratija, vojna i civilna, nisu se pokazale na visini u tekim prilikama; oni su bili u opreci sa velikim delom prosveenog drutva i sa golemom veinom ruskog naroda. Veina plemstva podravala je reim, ali to nije bio pouzdan oslonac prestola; politiki nejako plemstvo nalazilo se u ekonomskom i moralnom opadanju. Ve u drugoj polovini XIX veka industrijalizacija Rusije i razvitak i snaenje gradskog ivota brzo i lepo napreduju. Za ovih trideset godina pre 1897., kada je izvren opti popis stanovnitva cele carevine, stanovnitvo gradova sa manje od 1000 stanovnika (prema popisu od 1866.) popelo se na 5%, gradova sa 10005000 stanovnika na 16%, sa 5000 -10.000 na 45%, sa 10.000 do 20000 na 78%, sa 20.000-50.000 na 96%, sa 50 do 100.000 na 129%, i napokon u gradovima sa stanovnitvom odvie nego 100.000 dua na 123%! Dakle, to je grad bio vei, u toliko se bolje razvijao. Tako je, na primer, Petrograd imao godine 1866. na 539.000 dua, a godine 1897. 1,267.000; Moskva je sa 352.000 skoila na 1,035.000, Odesa sa 119.000 na 405.000, i t. d. Neki industriski gradovi nikli su kao iz zemlje: Vladikavkaz je sa 3.000 stanovnika skoio na 44.000; Blagovjeensk sa 2.000 na 33.000 a Ivanovo-Voznesensk ak sa 1000 na 53.000! Proseno je gradsko stanovnitvo poraslo od godine 1885. do 1897. za 33.8%, dok je u istom razdoblju seosko napredovalo samo za 12.7/o. Godinje poveanje industriske produkcije bilo je u %, u periodu 187887.: 26.1; u periodu 188892.: 41.6; i u periodu 189397.: 161.2%. Bilo je, razume se, neto vetakog u ovom brzom napredovanju gradova i industrije, u njemu su igrali vanu ulogu i dravni protekcionizam (naroito ministra finansija Sergija Vitea), pa imigracija stranih, naroito francuskih kapitala; ali je injenica, da su ove nagle promene socijalnih i privrednih prilika nastale i da su znatno delovale sve do Svetskoga Rata. Protekcionizam od strane drave doneo je politike posledice: a) buroazija nije postala nezavisna, odluujua politika snaga prema vladi, te uopte nije imala dovoljno borbenosti i otpora u sebi, to se lepo pokazalo za vreme revolucije, i b) radnitvo je ostalo pod dravnim pritiskom, i bilo naroito jako gonjeno od policije, budui da je industrija postala u neku ruku grana dravne uprave. Kulturne i ekonomske prilike seoskog stanovnitva Rusije bile su jo uvek veoma nazadne pri kraju XIX veka. Iako je narod van svake sumnje napredovao, nepismenost i opta nerazvijenost padali su u oi na sve strane, naroito i zbog siromanosti i oskudice kola. Pri kraju XIX stolea raunalo se da u Rusiji ima svega 48.000 osnovnih kola (dok ih je trebalo biti najmanje na 150.000); a sasvim su nedovoljna bila sredstva vankolske prosvete, do krajnosti ograniene policajnim merama vlade. Privredno stanje seljaka bilo je isto tako loe. Zaduenost poreskim upravama, na primer, koja je godine 1880. iznosila svega 22% od celokupnog godinjeg iznosa, godine 1900. popela se na 117%, dok se je zarada smanjila, iako cene ivotnih namirnica nisu pale. Seljaci su imali za hranu od prilike 15 do 23, a najvie 26 pudi (pud = 16 kg.) hleba godinje (dok normalni minimum iznosi 28 p.). Utvreno je (1903.) slubeno, da seljaci dobijaju 30% manje hrane nego to treba za normalni ivot. Godine 1901. eera se troilo u Rusiji 13 funti (1 kg. = 2.44 funte) na oveka, dok se u Francuskoj troilo 27, u Americi 69, u Velikoj Britaniji 79 funta. Agrarno se pitanje, prema objanjenju najboljih ruskih strunjaka, sastojalo u glavnom u ovome: deo zemljita koji su seljaci dobili prilikom osloboenja bio je posve nedovoljan, i po koliini i po kakvoi, jer nije obezbeivao opstanak seljake porodice, preko svake mere optereene plaanjem otkupnine i poreza; u isti mah, na njemu se nije mogla da zaposli sva radna snaga dotine porodice, te se uopte nije mogla da vodi ekonomija bez najma tueg zemljita. Usled ovakvih prilika, a ivei u tradicijama i uspomenama ranijih seljakih pokreta, o kojima se 106

prialo i pevalo, i u uverenju da zemlja apsolutno mora da bude seljaka i da plemstvo odnosno veleposednici uopte nemaju ta da rade na selu, nije nimalo nerazumljivo to se u ruskom seljatvu javljalo i sve vie irilo tajno revolucionarna raspoloenje. Za karakteristiku stanja na ruskome selu, pri kraju XIX veka, treba jo naroito istai, pored niske kulture i tekih privrednih prilika, i usled njih, veoma nedovoljno i nezadovoljavajue zdravstveno stanje seoskog stanovnitva. Tu se stanovnitvo poveavalo veoma lagano, bez obzira na ogroman broj roenja; postotak smrtnosti u Rusiji iznosio je u to doba 3.5, dok je u skandinavskim zemljama bio 1.7, u Velikoj Britaniji 1.9, u Francuskoj 2.2, u Nemakoj 2.4. Smrt je naroito desetkovala decu ispod pet godina: na svaku 1000 dece ovih godina umrlo je godinje po 450! Bog dao, Bog uzeo govorili su fatalistiki ruski seljaci. Isto tako loe je bilo i ekonomsko i pravno stanje ruske radnike klase. Liberalni plemii, liberalno graanstvo, liberalni i revolucionarni intelektualci brinuli su se o poboljanju dravne organizacije, administracije, sudstva, o ureenju odnosa samouprava prema vladi, zavoenju ustava i politikih sloboda. Napredni pravoslavni ljudi tuili su se na zavisnost crkve od vlade, a pripadnici drugih vera, naroito staroverci i sektai, imali su puno razloga da se bore za versku toleranciju. Ravi rezultati rusifikatorske politike oseali su se naroito u Poljskoj; teki su bili i progoni ukrajinskog i beloruskog dialekta, kojim govori veliki deo samih Rusa. Jednom rei, elemenata za nezadovoljstvo bilo je na sve strane. Prvi su izali javno liberalni zimski odbornici sa vrlo skromnim eljama, ali je to car karakterisao u svom, govoru, pripremljenom od Pobjedonosceva, kao matarije koje nemaju smisla, i tim oporim reima prvi put je uzdrmao poverenje drutva prema sebi. Godine 1897. izbili su ekonomski trajkovi u Petrogradu. Idue godine stvorena je ruska socijalno-demokratska stranka. Godine 1899. izbili su neredi na visokim kolama, naroito u Kijevu, Petrogradu i Moskvi. Vlada je otpustila nekoliko profesora i hiljade studenata. Iza toga poinje teroristika akcija i propaganda revolucionarnog narodnjatva, i razvija se stranka socijalista revolucionara. Ubistva ministra prosvete Bogoljepova i ministra unutranjih dela Sipjagina uinila su veoma muan utisak na vladajue krugove. U prolee 1902. javljaju se ozbiljni agrarni neredi u poltavskoj, harkovskoj i saratovskoj guberniji, koji su bili ugueni na veoma surov nain. Sve to se dogaalo tada u Rusiji naiemo i u knjievnosti, tome ogledalu ivota. Od starijih pisaca ovoga doba prvo mesto pripada Lavu Tolstoju. On je delimino ve bio napustio umetnost, pa je poao putem knjievne verske propagande, i propovedao uzviene nadzemaljske doktrine moralistikog i spiritualizovanog hrianstva. Ali, na negativnoj strani, u kritici, koju je vodio u obliku teoriskih rasprava i u obliku kraih priica, pa i u obliku romana {Voskresenje), on je strasno udario na temelje postojeeg drutva: na feudalno plemstvo, na birokratiju, sudove, policiju, na politike podvige vlada, i na odnose vlasnitva; sve je to postalo predmetom ivahne, une, duhovite, ponegda i grube, kritike velikoga majstora. Mnogi njegovi radovi nisu smeli biti tampani, oni su prepisivani u hiljadama primeraka i tako ireni po celoj zemlji; izdavana u inostranstvu, dela Tolstojeva bila su na veliko uvoena i krijumarena u Rusiju. Njegovo isterivanje iz Crkve, koje je 1901. naredio Pobjedonoscev postalo je senzacijom i politikim skandalom. Pored Tolstoja, koji je nagovetavao buru, mlaa generacija pisaca pri kraju veka davala je izraza oseajima straha i odvratnosti, amotinje i tuge, koji su svedoili o bolesti drutvenog organizma, i o nastupanju krize. Straan je ivot... Da li uopte mogu da izbegnem ludilo i uas?... (Verecajev Sastanak); ...Kako su osamljeni oni koji trae lepotu, pravdu, i vie radosti za sebe i za druge u ovoj dinovskoj umskoj zemlji... Koliko je velianstvena, koliko je bogata ova Zemlja... ali kakva strahota u njenim daljinama... (Bunjin). Strane impresije tamne daljine Andrejeva, pa izazivanje bogatih i povlaenih od strane junaka Gorkog, koji su jaki, oholi, spremni na sve, koji prete drutvu da he uskoro jurnuti na nj sve su to znaci nastupajuih potresa. Nama treba jedan mali pobedniki rat, da bismo se osigurali od revolucije, tako je od prilike sudio, prema iskazima grofa Vitea, mininistar unutranjih dela i dravni sekretar Veeslav Pleve. I careva tatina trebala je isto tako pobeda i slave. 107

Jo osamdesetih godina poela je da se opaa izvesna aktivnost ruske vlade u pitanjima Dalekog Istoka. Kada je godine 1891. poeto graenje velike sibirske eleznice, ovo nije samo oivelo beskrajne sibirske prostore i, posle 1896. godine, jako povealo broj ruskih doseljenika iz velikoruskih i ukrajinskih gubernija u Sibir, nego je otvaralo i ogromne mogunosti za rusko irenje na Daleki Istok. Veliki sibirski put pisao je u jesen 1892. tadanji ministar saobraaja, Vite, otvara nove vidike i za svetsku trgovinu, i ovaj njegov znaaj stavlja ga u red svetskih istoriskih dogaaja, od kojih poinje nova epoha u istoriji naroda i koji esto izazivaju temeljne preokrete u ekonomskim odnosima izmeu drava. Ba za vreme te gradnje dolo je do rata izmeu Japana i Kine. Kina je bila brzo i potpuno tuena i po Simonoseskom Ugovoru, pored ostrva Formoze, ustupila je Japanu dva poluostrva, koja zatvaraju ulaz u uto More. Rusija je posredovala u korist Kine, pa je Japan pristao da ova poluostrva napusti, pod uslovom da mu se plati 400 miliona franaka otete. Poto Kina nije raspolagala tolikom gotovinom, bila je prinuena da zakljui zajam. Rusija je postala garant tog zajma i tim je dobila pravo da se mea u pitanja kineske politike. Odmah iza toga Rusija je dobila veoma povoljnu koncesiju za graenje velike eleznice kroz Manduriju. Kako Vladivostok nije bio slobodan od leda kroz itavu godinu, to su ruski dravnici doli na misao da trae jedno pristanite na Tihom Okeanu, uvek slobodno od leda. Poetkom 1898. ruska flota zauze pristanita Portartur i Talijenvan. Kina ustupi to za 99 godina i odmah iza toga Rusija pristupi graenju velike tvrave i baze za ratnu mornaricu u Portarturu, dok je u Talijenvanu, koji je dobio rusko ime Dalnji udeeno slobodno pristanite. Nemaka i naroito njen car Viljem II igrali su veliku ulogu u ruskoj politici na Dalekom Istoku. Car Viljem je na svaki nain ubeivao Nikolu II, da treba svu snagu ruske politike uputiti na Daleki Istok, osgavivi Nemakoj slobodne ruke na Bliskom i Srednjem Istoku, a priznavi uz to i naroite interese Austro-Ugarskoj na Balkanu. Be 1897. (26. aprila) pokuala je Austrija da dobije od Rusije priznanje za aneksiju Bosne i Hercegovine i Sandaka, ali je odbijena. Godine 1900. izbio je u Kini takozvani Bokserski ustanak, koji nije bio s poetka uperen protiv Rusa, nego samo protiv ostalih stranaca. Ali u toku dogaaja bili su i Rusi ugroeni, a nemaki je poslanik ak ubijen. Oruana intervencija velikih sila, u kojoj je i Rusija veoma aktivno sudelovala, zavrila se krvavim uguenjem bune i osvetom Kinezima. Rusija je tada okupirala itavu Manduriju, gde su se grozniavom brzinom privodili kraju radovi oko graenja istone kineske eleznice, koja je vezivala ne samo Vladivostok nego i Portartur sa sreditem Rusije. ta vie, grupa ruskih preduzimaa dosta avanturistikog tipa, uvukavi u svoj posao veoma visoke linosti i iskoristivi ak za obrazovanje drutvenog kapitala neka lina careva srestva, otpoela je veoma intenzivnu akciju da ekonomski svoji i Koreju, u kojoj su dobili naroito bogate umske koncesije na reci Jalu. Na Dalekom Istoku stvoreno je carsko namesnitvo, koje je povereno jednom salonskom admiralu, Aleksejevu, oveku veoma sumnjivom, koji je dobio pravo diplomatskog dopisivanja sa Japanom i koji se svesrdno trudio da zamuti rusko-japanske odnose. Utvrdivi nespremnost Rusije za rat i zakljuivi savez sa Engleskom, Japan je prekinuo diplomatske odnose sa Rusijom i odmah iza toga japanska flota, bez objave rata, napade ruske lae u Portarturu i u korejskom pristanitu emulpu (9. februara 1904.) Tako je otpoeo rusko-japanski rat. On se sa ruske strane vodio sa krajnjom neozbiljnou, bio je u Rusiji apsolutno nepopularan i otkrio je, kao i Krimski Rat, sve mane ruskog dravnog i drutvenog ureenja i vojne organizacije. I pored junatva vojske, koja se i opet pokazala puna izdrljivosti i hrabrosti, Rusi su pretrpeli niz tekih poraza. Naroito je bila teka katastrofa kod Mugdena, februara-marta 1905. Poetkom januara 1905. god. kapitulirala je i tvrava Portartur i one ruske lae koje su se nalazile u njegovoj luci bile su unitene od vlastite posade. Mnoge druge lae potopljene su u bitkama, dok su neke uspele da se sklone u neutralne luke, gde su bile razoruane. Iz Rusije je sa velikom pompom upuena eskadra admirala Roestvenskog, za kojom je pola i eskadra admirala Njebogatova. Roestvenski je predviao poraz, ali se nije usudio da to javi caru. Lae Njebogatovljeve flote bile su stare i nesposobne za ratovanje. Flota admirala Roestvenskog, obiavi svu Evropu, Afriku i Junu Aziju, srela se u Cuimskom Moreuzu sa nadmonom japanskom flotom i ba na dan carevog 108

krunisanja (14. maja 1905.) bila je gotovo sva unitena ili zarobljena, nanevi Japancima sasvim neznatnu tetu. Rat je bio oigledno izgubljen. Goleme nesree Japanskog Rata, kombinovane sa ravim radom drugih inilaca, izazvae u leto i jesen g. 1904., i naroito poetkom godine 1905. teku revolucionarnu krizu. Tako 15. jula 1904. terorist Sazonov ubi bombom ministra Plevea. U novembru na sastanku delegata ruskih zemstava izraen je plan liberalnih reforama, a 12. decembra car objavi ukaz, kojim je stavio u dunost komitetu ministara, da se postara oko izrade niza reforama. Krajem godine u Petrogradu je dolo do velikih nemira, poglavito do trajkova, koje je organizovalo naroito Drutvo ruskih fabrikih radnika. Ovo drutvo, koje je imalo na elu veoma astoljubivog i bezobzirnog popa Gapona, bilo je pod naroitim pokroviteljstvom petrogradske policije. Iniciativom Gapona petrogradsko radnitvo krenulo se izjutra 9. januara 1905. u pravcu Zimske Palate, da trai od cara mir, saziv ustavotvorne skuptine i ekonomske i politike reforme. Ministar unutranjih dela, miroljubivi i liberalni knez Svetopuk-Mirski, i policija nisu uspeli da zaustave demonstrante, koji su, sa crkvenim zastavama, ikonama i carskim slikama, ili Zimskoj Palati. Car je dan pre hitno napustio Petrograd. Praznu palatu su branili jaki odredi vojske, koji su pucali u narod. rtve su bile mnogobrojne. Car je tom prilikom zapisao u svome dnevniku: Teak dan! U Petrogradu je dolo do ozbiljnih nereda zbog elje radnika da dou pred Zimsku Palatu. Vojska je morala da puca, i bilo je vie mrtvih i ranjenih. Boe, kako je to teko i muno... Iza toga su nemiri i teroristiki akti u Rusiji rasli sve vie; od njih je napravilo najvei utisak ubistvo bombom careva strica i jednog od prvih dravnika carske Rusije, velikog kneza Sergija. 18. februara izaao je manifest, u kom je car naroito ukazao na ovo ubistvo, kao i na druge krvave i strane dogaaje, i pozvao je sve verne Ruse da se okupe oko prestola, da zajedno sa carem brane istoriska naela neokrnjenog samodravlja. Ali istog dana objavljeno je i runo pismo carevo ministru unutranjih dela Buliginu, u kom mu je naloeno da spremi zakon o narodnom predstavnitvu, koje bi trebalo da ima samo konzultativan karakter. Najzad, u carskom ukazu Senatu dozvoljeno je svima korporacijama i licima da podnose svoje predloge o boljem ureenju drave. Reformatorska akcija vlade; drutveni pokreti zemstava, korporacija, intelektualaca; revolucionarni pokreti radnika, omladine, terorista; agrarni neredi seljaka, sa trajkovima poljoprivrednih radenika, paljenje spahiskih zgrada, seenje spahiskih uma i otimaina spahiske pokretne imovine, sve je to ilo upored i isprepletalo se. Vlada je preduzimala sve mere da suzbije revoluciju: proglasila je iznimno stanje, hapsila je, gonila, ubijala. Stanje je postalo naroito opasno, kada se pobunila posada velike oklopnjae Potemki u Crnom Moru i kad joj se pridruila i druga oklopnjaa, ore Pobednik. Kolebanje dravne politike najbolje se videlo pri carevom prijemu liberalne deputacije rektora moskovskog univerziteta, kneza Sergija Trubeckoga i drugova, i jedne druge reakcionarne deputacije. I jednoj i drugoj deputaciji car je govorio tako, da se u glavnom obema dopao. Liberalne su mere careve bile ove: ukaz o irokoj verskoj toleranciji, koji je izaao na Uskrs godine 1905., reenja o olakicama poljskoj manjini u Litvi, Beloj Rusiji i Ukrajini; o dozvoli tampanja Svetog Pisma na ukrajinskom jeziku i o proirenju veoma skuenih prava tampe. Ali glavna reforma bee ustanova Dravne Dume kao od naroda biranog konzultativnog tela, (manifest i zakon 6. avgusta 1905.). Izbori su bili zamiljeni kao kombinacija stalekog principa (seljaci su trebali da glasaju u svojim stalekim optinama) i principa zastupanja imovnih interesa. Ovaj zakon nikad nije bio primenjen. Zanimljivo je, da car ovu reformu nije dao sprovesti kroz Dravni Savet, nego je donelo naroito Krunsko Vee, sastavljeno od njegovih roaka i velikodostojnika. Stenografski zapisnik sednica ovog Krunskog Bea daje poraznu sliku kukaviluka i neobavetenosti carevih savetnika, njihove mrnje protiv reforama i straha pred narodom, na koji su ipak polagali izvesne nade. Oni su mislili da e seljaci, u bitnosti, braniti osvetana naela. Meutim je u Portsmutu, u Americi, grofu Viteu polo za rukom da zakljui mir sa Japanom. Japan je bio finansiski toliko iscrpen, da je pristao na uslove mira, koji su za Rusiju bili prilino povoljni. Rusija je izgubila od svog zemljita samo junu polovinu ostrva Sahalina i svoja prava 109

dugorone okupacije Kvantunskog Poluostrva i junog dela mandurske eleznice. Ratna oteta nije plaana, i to je za Rusiju bio znatan pozitivni rezultat. To sve ipak nije ublailo unutranju krizu u Rusiji. Da bi nekako lokalizovao nemire po velikim gradovima, svemoni ef policije Trepov predloio je, a car je izdao ukaz od 27. avgusta kojim je univerzitetima vraena avtonomija. Obrazovani su radikalno demokratski Savez saveza svih organizacija intelektualaca, i revolucionarno-socijalistiki Sovjet radnikih deputiraca, koji su sredinom oktobra 1905. proglasili generalni trajk. Taj je trajk obuhvatio celu Rusiju i zaustavio je sav politiki i poslovni ivot. Sam car je bio gotovo odseen od ostalog sveta u svojoj vili Peterhofu blizu Petrograda. Iako je ef policije Trepov izdao uvenu naredbu ne tediti fieke ipak je bilo oigledno da treba poputati, jer je vlada bila apsolutno nemona da ugui trajk. Veliki knez Nikola Nikolajevi, komandant garde i petrogradske armiske oblasti i predsednik Saveta Dravne Odbrane, koji je dotle bio za vrste mere radi suzbijanja anarhije, traio je tada od cara da da neku vrstu ustava. Car je potom, po savetu velikog kneza, pozvao svoga biveg ministra finansija i proslavljenog portsmutskog mirotvorca grofa Vitea na savetovanje. Vite je predloio reforme i poputanje. Car je primio sugestije i dao je Viteu mandat za obrazovanje vlade. U isto vreme potpisao je znameniti manifest od 17. oktobra 1905. Njim su: 1) narodu obezbeene slobode savesti, rei, skupljanja i udruivanja, te lina neprikosnovenost; 2) obeana je izmena izbornog reda, u pravcu proirenja birakog prava i 3) nareeno je ustanoviti kao nepokolebljivo pravilo, da nijedan zakon ne moe stupiti na snagu bez odobrenja Dravne Dume, i da izabranim od naroda predstavnicima bude obezbeena mogunost stvarnog uea u nadzoru nad zakonitou postupaka imenovanih od Nas vlasti. Jedinstveni front Revolucije bio je ovim aktom probijen, i svi oni dravnici koji su estitali Viteu, to je spasao dinastiju i monarhiju, bili su sasvim u pravu. Odmah su se na vie strana javili jaki pokreti radosti, i optimizma, dok je u isti mah na drugim stranama dolazilo i do revolucionarnih istupa ekstremista. Lozinka koja je svuda palila bila je arobna re Amnestija! amnestija za sve koji su patili, i po ruskim zatvorima i u sibirskoj tajgi (praumi), po dalekim rudnicima, i u tvravi lisburkoj, i isto tako i za one koji su lutali po svetu kao beskunici. Vlasti su se drale veinom pasivno, ne znajui ta e i kako e. Ali su neki guverneri i upravnici gradova ipak ostali u dodiru sa reakcionarima i etama bandita, meu kojima je bilo i mnogo detektiva, pa je iza proglasa Manifesta dolo do krvavih pokolja u Kijevu, Odesi, Minsku, Tveri, Tomsku, pa ak i u obema prestonicama; najvie su tom prilikom stradali idovi. Najgope je bilo u Tomsku, gde su spalili pozorite i u njemu nekoliko stotina intelektualaca i omladinaca. Grof Vite, kako izgleda, nije hteo da na preac sve menja. Samo je simvolinu linost dravnog prokuratora kod Sv. Sinoda, Pobjedonosceva, car otpustio odmah. Zloglasnoga efa policije Trepova, meutim, Vite je jo malo zadrao, da se ne bi pokazao odvie popustljiv prema javnom mnjenju. Posle je Trepov imenovan komandantom Carske Palate, te je tako stvarno postao ovek najblii caru. Vite je nastojao da popuni svoju vladu sa nekolicinom veoma umerenih politiara, koji su se naroito bili istakli u organima lokalne samouprave; ali su se svi pregovori razvlaili te najzad i razbili radi Viteove elje da poto-poto za ministra unutranjih dela postavi Petra Durnovo, koji je bio poznat u svakome pogledu sa najgore strane. Tako je morao da sastavi jedan dosta aren birokratski kabinet, u kome je bio i taj ozloglaeni Durnovo. Sveruski Seljaki Savez, jedno staleko-profesionalno drutvo, koje je stajalo u vezi sa strankom socijalista-revolucionara, poeo je da dejstvuje jo pre revolucije: prvi njegov zemaljski sastanak odran je u dubina uma, u tali jednoga seoceta. Druga skuptina ve je bila vie nalik na kongres, a odrana je uoi same Revolucije u Moskvi; na njoj su istaknuti zahtevi agrarne revolucije kao i na prvoj. Ali i na jednoj i na drugoj skuptini seljaci su se dobro uvali od napadaja na cara; tek na treem kongresu za vreme same revolucije oni su poeli da naputaju monarhizam, a u isto doba su prihvatili i naelo nacionalizacije zemlje, t. j. i spahiska i seljaka zemlja imala je da postane optenarodnom svojinom. Kako se drala vlada prema ovoj agrarnoj revoluciji? Na jednoj strani, bio je objavljen carski proglas narodu (od 3. novembra), u kojem car kae, kako sa 110

bolom u dui slua, da je narod poeo da napada, niti i pljaka tuu imovinu; na drugoj strani, seljacima su smanjena, a od 1. januara 1907. i sasvim oprotena, plaanja kamata za otkupninu zemlje jo neisplaene od doba osloboenja i iz g. 1881. Izdat je nalog Dravnoj Hipotekarnoj Banci za seljake, da kupuje spahisku zemlju pa da je preprodaje seljacima. Postepeno vlada je savladala seljake, i privremeno je uguila agrarne nerede, ali ne bez pomoi i posredovanja umerenijih i razboritijih elemenata meu seljacima, koji su se zaloili za ekanje na mirno reenje agrarnog pitanja, poglavito u vezi s izborima za Dravnu Dumu. Meutim su svi, u prvom redu umereni krugovi, oekivali od vlade da izvri obeanje Manifesta od 17. oktobra: ukidanje vanrednoga stanja. Garantovane slobode ureene su zakonima (o tampi 24. novembra 1905., o zborovima i udruenjima 4. marta 1906.) Zakon o izborima za Dravnu Dumu (od 11. decembra) proirio je izborno pravo na neke kategorije posednika na selu, na sve stanare, inovnike, penzionere, samoupravne, saobraajne, bankarske i trgovake slubenike, te na zanatlije; pored toga, stvorena je naroita, izborna kategorija radnika; Ali sistem izbora ostao je kao to je bio i ranije, posredan i glomazan, veoma udaljen od naela jednakosti. U brzini su spremani jo neki zakoni, za koje se dralo da e biti izneseni kao nacrt pred Dumu; ali su i oni otkroisani. To su bili ustavni zakoni za Dravnu Dumu i Dravni Savet (Gornji Dom), te izborni red za Dravni Savet, i najzad Ustav Ruske Carevine. Da bi sasvim obezbedio, nezavisno od Dume, funkcionisanje svoje vlade, Vite je uoi njenog sastanka uspeo da zakljui jedan veliki zajam, poglavito u Francuskoj. Inae, zakon o Dravnom Savetu davao je ovoj ustanovi poloaj podjednak sa Dumom, a Savet je bio sastavljen od 98 biranih lanova (34 izaslanika okrunih skuptina zemstava, 6 od duhovnitva pravoslavne crkve, 18 zastupnika plemsgva, 12 zastupnika trgovine i industrije, 6 zastupnika nauke, 6 zastupnika veleposednika Poljske Kraljevine, 16 zastupnika veleposednika onih gubernija koje nisu imale zemstava.). A da bi konzervatizam ovoga tela bio jo pojaan, car je sebi rezervisao pravo na imenovanje istog broja zastupnika koliko je bilo biranih. No kako je imenovanih lanova bilo preko stotine, car je svake godine, na predlog predsednika vlade, odluivao ko he u toku te godine biti prisutan u Savetu, o emu je svakog 1. januara izlazio ukaz. Oktroisani Ustav Carevine davao je caru gotovo neograniena prava. Slobode su bile zagarantovane, ba kao i zakonodavna vlast oba doma; ali stvarno, ta vlast i te slobode bile su veoma skuene. Predlog za promenu Ustava mogao je da potekne samo od cara; mnoge grane zakonodavstva i budeta nisu spadale u kompetenciju domova; vlada nije bila odgovorna, a imala je pravo da i u meuvremenu, kad domovi ne rade, donosi zakonske uredbe. Slobode nisu postojale, jer je zemlja sve do Druge Revolucije ivela u izuzetnom stanju, koje se produavalo bez zakonske osnove, obinim ukazom, na predlog ministra unutranjih dela. Ustav je dakle jo u temelju svome bio neiskren, pa su zato neki nemaki pravnici i obeleili novo stanje kao prividnu ustavnost. Izborna borba za Prvu Dumu provodila se uz slabo uestvovanje i smetanje , vladinih organa. Vladi je samo polo za rukom da ukloni sa biralita nekoliko uglednih politiara, ali u celini se moe smatrati, da su izbori obavljeni slobodno. Zbog tekih saobraajnih prilika i nedovoljno razvijene politike svesti, uee biraa bilo je mnogo slabije nego to se moglo oekivati. U izborima su uestvovali: krajnja desnica, koja je istakla kao program uvanje neokrnjenog starog reima; umereno-liberalna stranka oktobrista, koji su se zadovoljavali sa manifestom od 17. oktobra i dravnim ustavom od 23. aprila. Najvei uspeh (161 poslanika) dobila je stranka Narodne Slobode ili konstituciona lista demokrata zvanih obino kadetima. To su bile pristalice parlamentarne demokratske monarhije, i irokih socijalnih reforama. Pored toga kadeti su bili za avtonomiju Poljske i iroke povlastice Ukrajincima i manjinama Rusije u pogledu upotrebe njihovih jezika u lokalnoj upravi i samoupravi, sudu i kolama. Poljaci, Tatari i neki drugi manji narodi izabrali su za Dumu poslanike avtonomiste. Pored toga izabrana je masa vanstranakih seljakih poslanika, koji su u Dumi obrazovali Radni klub (oko 100 poslanika.) Taj je traio konfiskaciju spahiskih zemalja, nemajui inae odreenih pogleda na dravno ureenje Rusije. Socijalistike stranke: boljevici i menjevici i narodnjake-socijaliste-revolucionari eseri i narodne socijaliste (en-esi) bojkotovale su izbore. Tek kada se stvorila leviarska Duma, menjevici su uestvovali na izborima, 111

koji su se kasnije obavili u nekim azijatskim okruzima. Glavna naela socijalne demokratije bila su izraena u ovom stavu njihovog programa: Zamenivi privatnu svojinu sredstava proizvodnje i obrta, i ustanovivi sistematsku organizaciju drutvenog produktivnog procesa za obezbeenje blagostanja i svestranog razvitka sviju lanova drutva, socijalna revolucija proletarijata ukinue podelu drutva na stalee, i tako e osloboditi sve potlaeno oveanstvo, jer e uiniti kraj svim oblicima eksploatacije jednog dela drutva od strane drugog. Neophodnim uvetom ovake socijalne revolucije bie diktatura proletarijata. Uoi saziva Dume, odmah iza oktroisanja ustava, car je otpustio grofa Vitea i jedan deo njegovih ministara i poverio je obrazovanje nove vlade dravnom sekretaru Goremikinu, ovoj staroj bundi, koja se vadi iz naftalina, kada duva hladan vetar. 10. maja car je sveano otvorio Dumu prestonom besedom u Zimskoj Palati, a odmah iza toga Duma je aklamacijom jednoglasno izabrala za predsednika moskovskog kadetskog poslanika, advokata Sergija Muromceva, biveg profesora moskovskog univerziteta i jednoga od najsjajnijih ljudi liberalne Rusije. U adresnoj debati postignuta je potpuna sloga, adresa je usvojena jednoglasno. Ona je, uz uobiajene izraze odanosti monarhu, sadravala itav program kadetske stranke i odluno traila potpunu politiku amnestiju. Car nije primio predsednitvo Dume koje je htelo da mu lino preda adresu, nego je naredio da se adresa preda pismenim putem. Odmah iza toga vlada se javila sa reakcionarnom izjavom. U debati o agrarnoj reformi govorio je u ime vlade ideolog reakcionarnog plemstva, pomonik ministra unutranjih dela Gurko, koji je vrlo vatreno i otro polemisao sa kadetskim predlagaima. Duma osudi vladu i prihvati kadetsku osnovu agrarne reforme. S najveim uzbuenjem i za vreme pobuna u celoj zemlji, koje je vlada bezobzirno uguivala iznimnim merama, vojnim sudovima i smrtnim kaznama, Duma je veala o osnovnim socijalaim i politikim reformama. Sa vladom se vodila neprestana borba. Vlada izdade protiv Dume jedno polemiko saoptenje, u kom se kae: ...Vlada smatra potpuno pogrenim uverenje koje se iri meu seoskim stanovnitvom, kao da zemlja ne sme da ostane privatnom svojinom ve mora da bude na raspoloenju sviju koji je obrauju, te da prema tome treba oduzeti sve privatne zemaljske posede; jer, stoji tu dalje, eksproprijacija nee poveati seljake prihode, a osiromaie dravu, pa e time osuditi samo zemljoradniko seljatvo za veito na prosjaki tap i ta vie na glad... Duma je odgovorila na to, stavivi na dnevni red pitanje: da li treba, i u kojem obliku, obavestiti narod o reenju agrarnog pitanja, pa je reeno da se takav proglas uputi. 7. jula Duma je primila proglas na narod, u kom je bilo jasno i otro podvueno naelo o eksproprijaciji privatnog zemljita. Po savetu komandanta svoje palate Trepova car je prvo mislio da poveri sastav vlade kadetima. Ali poto je Trepov uzalud pregovarao sa voama stranke, a za njim, isto tako bezuspeno, iako sa istijim namerama, i umereno-liberalni ministar spoljnjih poslova Izvoljski, bi primljeno reenje da se Duma raspusti. Car je potpisao proglas kojim optuuje Dumu, da nije sa istim srcem radila na dobru naroda. Duma je imala biti rasputena, a nova se sazivala za 20. februara sledee godine. Ali se preko noi car predomisli, i polje autanta predsedniku vlade s pozivom da da obustaviti tampanje ovih dravnih akata. Predsednik se, meutim, bio zatvorio i nije nikoga putao sebi, i tako su i ukaz i proglas otampani. Idueg dana bio je smenjen Goremikin, a zamenio ga je Stolipin. Ali se Duma nije mirno razila: velik broj leviara otiao je u Finsku, i tu su u Viborgu, pod predsednitvom Muromceva, 169 poslanika izdali proglas na narod, u kome su ga pozivali da ne plaa poreze niti da daje regruta, dogod se spreava veanje Dume. Proglas je ostao u narodu gotovo bez posledica. Vlada je povela parnicu protiv potpisnika proglasa, i stavila ih pred petrogradski sud, oduzevi im na taj nain izborno pravo. Predsednik vlace Petar Stolipin je gvozdenom rukom suzbijao pobune i anarhiju u zemlji. Nisu ga zaustavile u tom ni teroriste sa njihovim stranim atentatom u njegovoj vili, pri kom je ranjena erka Stolipinova i jo oko 40 osoba. Pored policajnih mera i zavoenja prekih sudova, koji su zamenili blage i redovne vojne sudove, Stolipin je spovodio i neke reforme. Tako je, na primer, regulisan poloaj verskih optina staroveraca i sektaa, ukinuta su poslednja ogranienja graanskih 112

prava seljakog stalea; utvreno je radno vreme u radnjama; izdata je uredba od 9. novembra 1906., kojom su seljaci dobili pravo da naputaju mir t. j. kolektivistike seoske optine i da trae od mira da im izdvoji u njihovo privatno vlasnitvo onaj deo zemlje, na koji su oni imali pravo prema brojnom sastavu porodice. Ovom uredbom Stolipin je iao za tim da stvori u Rusiji stale bogatih seljaka-vlasnika, potporu vladi, i da slomi neku vrstu kolektivisgikih agrarnih navika kod seljaka, na koje su eseri polagali nade. Za Drugu Dumu vlada se ozbiljno spremala: s jedne strane radilo se na zakonskim osnovama, koje bi vlada predloila Dumi, a s druge strane vlada je energino posredovala u toku izborne borbe pomaui desniare i gonei, gdegod je mogla, kadete i socijaliste. Sve su socijaliste, sa boljevicima, uestvovale u izborima. Dravna Duma, otvorena bez ikakvih ceremonija itanjem carevog ukaza 20. februara 1907., imala je mnogo jau desnicu nego prva. Ali uz to je dola i jaa i ekstremnija levica. Kadeti su izgubili 60 mandata, ali su socijal-demokrate dobili viak od 48 mandata, a i eseri su se pojavili sa 35 predstavnika. Razume se, da je izmeu vlade i Dume otpoela una borba, koja je trajala sve dotle, dok nije Stolipin ultimativno zatraio od Dume da mu izrui gotovo sve socijal-demokratske poslanike, optuene zbog spremanja bune. Predsednik Dume, kadet Golovin, i drugi kadeti, dotle su veto manevrisali izmeu vlade i levice, ali ovaj vladin ultimatum nisu mogli prihvatiti. Onda je 3. juna izaao carski ukaz o rasputanju i ove Dume i uredba o novom izbornom redu za Dravnu Dumu koji je obezbedio prevlast veleposednika i bogatog graanstva nad ostalim staleima i grupama. Po-to je u mnogim drutvenim slojevima otpoela reakcija, zbog umorenosti od atentata, buna i prevratnike akcije ekstremista, Trea Dravna Duma bila je potpuno posluna i sa jakim reakcionarnim obelejem. U njoj je opozicija bila predstavljena sa nekih 50 kadeta, oko 20 lanova radno-seljake grupe i socijal-demokrata i neto Poljaka avtonomista. Imajui poslunu Dumu i u glavnom posluan Dravni Savet, uivajui ako ne simpatije, a ono neogranieno politiko poverenje carevo, Stolipin je mogao da vrstom rukom sprovodi svoj program, koji se u glavnom sastojao u stiavanju zemlje i u odlunom nacionalistikom kursu, naroito prema Finskoj (sprovedene su mere koje su ile zatim da u izvesnom pogledu potine Finsku zajednikoj vladi i zakonodavnim organima, koje Finci nisu priznavali, tvrdei da oni imaju sa Rusijom samo zajednikog vladara), Poljacima i drugim narodnostima, a takoe i protiv ukrajinskog pokreta, koji je poeo jako da se razvija. Pored toga Stolipin se starao da popravi ekonomsko stanje zemlje, da pobolja administraciju, da reorganizuje vojsku i mornaricu. Opadanje revolucionarnog pokreta bilo je oigledno, kao i popravljanje ekonomskog stanja zemlje. Ali ipak Rusija se nije bila toliko oporavila, da bi mogla uzeti odluan stav prilikom aneksione krize godine 1908-9. Rusija je tada bila primorana da kapitulira pred Nemakom i da zatrai od Srbije kapitulaciju pred Austro-Ugarskom. To je bila veoma ozbiljna opomena, koju su teko osetili i vlada i nacionalistiki i liberalni drutveni krugovi. Rad na reorganizaciji vojske bio je posle toga pojaan. U isto je vreme energino raeno i na poboljanju spoljanje situacije. Rusija je ve godine 1907., posle ugovora sa Englezima o podeli interesnih sfera u Persiji, sklopila s njima preko Francuske srdaan sporazum (Entente). Tako se stvorila Trojna Antanta protiv Trojnog Saveza. Antantina se sloga manifestovala god. 1911. u krizu zbog Maroka, gde je Francuska odnela diplomatski pobedu nad Nemakom. Doivevi teak diplomatski neuspeh u aneksionoj krizi, ministar spoljnjih poslova Izvoljski otiao je za poslanika u Pariz, a na njegovo je mesto Stolipin doveo vrlo sposobnog i spremnog diplomatu Sergija Sazonova, koji je dotle bio ruski ministar kod Vatikana. U zimu 19101911. izbie veliki neredi na visokim kolama, trajkovi i demonstracije. Vlada je uguila pokret. ak je i Trea Duma s velikom veinom osudila vladu, ali Stolipin se nije na to obazirao, kao to se nije obazirao ni na istupanje protiv njega veine Dravnog Saveta. Savet je, naime, odbio da potvrdi Stolipinov zakonski nacrt o zavoenju biranih zemstava u beloruskim i ukrajinskim gubernijama na desnoj obali Dnjepra. Ovaj je zakon bio nepravedan prema Poljacima. Stolipin je sa pretnjom ostavke prinudio cara da odgodi na tri dana oba Doma i da potpie tu protivustavnu uredbu. Oba doma osudie Stolipina, ali je on i dalje vladao neogranieno, dok ga nije ubio jedan terorista, koji je u isto vreme bio i agent tajne policije. U poslednjem svojstvu, bio je 113

ubica odreen u tajnu strau koja je uvala cara i njegovu porodicu, i vladu, pri velikim sveanostima septembra 1911. u Kijevu. Taj policiski agent i terorista uao je u pozorite za vreme sveane predstave, uvajui visoke goste, pa je izmeu inova, pred oima cara i sjajnoga skupa, pucao i na smrt ranio ministra-predsednika. Naslednik Stolipinov, ministar finansija grof Vladimir Kokovcov, nastavio je njegov kurs, samo bez one otrine, kojom se odlikovao njegov prethodnik. Za njegovo se vreme pominjao moan uticaj na dvoru jednog mranog tipa, sibirskog muika i sektaa, osuivanog za krau konja, koji je stekao alosnu svetsko-istorisku slavu pod imenom Raspuina. Ovaj je ovek uticao povoljno, verovatno hipnozom, na stanje zdravlja boleljivog carevia i, blagodarei tome, potpuno je sebi potinio volju carice. Tim je uspeo, da prvo dobije mogunosti za razline privatne intervencije na dvoru, a onda i za upliv na politike poslove. Njegov uticaj postao je naroito velik i koban za vreme Svetskog Rata. U jesen godine 1912. obavljeni su izbori za Dumu. Iz njih je opozicija izala pojaana. Na krajnjoj levici pojavio se veoma jak govornik, mladi advokat Kerjenski, budui diktator. Oktobristi nisu bili u svojoj veini suvie naklonjeni vladi; iz njihove je sredine izaao predsednik Dume Mihajlo Rodzjanko. Rodzjanko je bio za liberalni kurs, ali se naroito brinuo o moralnoj sanaciji drutva. Drutvena uzrujanost sve je vie rasla, naroito pod uticajem Balkanskog Rata, koji je bio oigledno predznak mnogo veih dogaaja. U tom ratu su simpatije Rusije bile potpuno odreene i energino yz balkanske hriane; a u Srpsko-Bugarskom Ratu, u leto 1913., vei deo javnog mnenja nalazio se na srpskoj strani. Demonstracije u Petrogradu prilikom proleterske sveanosti 1. maja 1914. godine bile su poetak veoma ozbiljnih nemira. Izgledalo je da poinje druga velika revolucija, i u tome smislu obavestio je cara Viljema II njegov ambasador u Petrogradu grof Purtales. Ovo je davalo pruskim militaristima potrebno samoupozdanje i drskost, da otponu ofanzivni rat prvom zgodnom prilikom, jer su verovali da e ruski narod dii bunu, im ga car pozove pod zastave, a s druge strane nuno je bilo pretei Rusiju, koja je, kako se tada oekivalo, imala da bude godine 1917. spremna za rat. Predsednik Francuske Republike Poenkare, koji je sa svojim predsednikom vlade Vivijanijem posetio zvanino Cara u julu 1914., bio je svedok prave pobune u Petrogradu, koja je omela program sveanosti. Ali, im je buknuo Svetski Rat, sva se Rusija, kao jedan ovek, digla da zatiti Srbiju. To je bio psiholoki momenat ogromne svetsko-istoriske vanosti. U Rusiji je nastao unutranji mir. Duma je izdala vatren proglas u patriotskom duhu, primljen jednoglasno, a revolucionarni radnici i omladinci sa oduevljenjem su demonstrirali pod nacionalnim trobojkama i sa carevim slikama. Mobilizacija ruske vojske bila je izvrena brzo i tano. Poto je najispupenije delove Poljske Rusije napustila, otpoela je ruska vojska jednu veu ofanzivu u nekoliko pravaca, u istonoj Pruskoj i istonoj Galiciji. U istonoj Pruskoj ruske trupe brzo su napredovale, imajui veliku nadmonost nad garnizonima Nemaca sastavljenim od drugo- i treepozivaca. Znaaj ove operacije, u koju je ruska komanda ula dosta neoprezno, bio je u tom, to je, zbog ruskog napredovanja nastala opasnost za mnoga vana mesta u Nemakoj, i za sam Berlin, te je Nemaka morala da povlai trupe sa Zapada i smanjuje energiju ofanzive u pravcu Pariza. Time je Francuska bila u taj mah spaena. Generalu Hindenburgu, koji se vratio u aktivu, polo je za rukom da opkoli veliki deo ruske vojske generala Samsonova, pa je u bojevima 30. i 31. avgusta kod Soljdau-Tanenberga ta ruska armija gotovo sva unitena, Samsonov ubijen i preko 80.000 Rusa zarobljeno. Odmah iza toga druga ruska armija generala Renenkamfa, koji se vie proslavio pljakom nego vojnim sposobnostima, a nije u nevolji pomogao generala Samsonova, morala je da se brzo povlai, pretrpevi teke gubitke. Junaka odbrana male ruske tvrave Osoveca zadrala je brzo napredovanje Nemaca. Dok se tako, korisna po optu stvar ali veoma teka za Ruse, istonopruska operacija zavrila neuspehom, jugozapadne armije generala Ivanova, naroito armija generala Brusilova, imaahu velike bojeve sa austro-ugarskom vojskom. Ruske su trupe nastupale u pravcu Galia i Lavova, a austro-ugarske u pravcu Ljubljina, teei da razdvoje ruski zapadni i jugozapadni 114

front. Ove teke borbe zavrile su sa sjajnim uspehom ruskog oruja.. Austro-ugarska ofanziva bila je zaustavljena, a ruske trupe posele su Lavov i zauzele na juri Gali. Nastavljajui ofanzivu u zapadnom pravcu, Rusi su opkolili prvoklasnu tvravu Pemisl. U ovim bitkama naroito su se odlikovali generali Kaledin, budui za vreme revolucije ataman donske kozake vojske, Kornjilov, budui voa protivboljevikog pokreta, i Bugarin Ratko Dimitrijev, koji je hteo da svojim ueem u ratu na strani Rusije popravi veliki zloin Bugarske, koja se drala tobo neutralno, spremajui se da zada u zgodan as teak udarac Srbiji, a preko nje svojoj osloboditeljki Rusiji. Jeseni 1914. godine bile su velike borbe u Poljskoj, Zapadnoj i Istonoj Galiciji i na Karpatima. Borbe su voene sapromenljivom sreom. Be je tada ruska vojska poela da strada od nedostatka oruja, a naroito od nedostatka municije. Isto tako ni intendantura ni sanitet nisu bili kao to treba. Naroito su teki bili bojevi u Karpatima i u okolini Loa; za vreme operacija oko Loa sam vrhovni zapovednik ruskih trupa, veliki knez Nikola Nikolajevi, umalo to nije bio zarobljen. Prilikom ofanzive u pravcu Varave Nemci su bili toliko sigurni, da e ui u poljsku prestonicu, da su spremali jednu vrstu povratka saskog kralja na poljski presto. Dolazak ruskih sibirskih pukova, pravo iz vagona u boj, zaustavio je Nemce pred samom Varavom. Na austro-ugarskom frontu bilo je estog predavanja, i to ne samo mnogobrojnih pojedinaca, nego i itavih eta i pukova Slovena. Srbi, Hrvati, Slovenci, esi, Slovaci, Ukrajinci, Karpatski Rusi i galiki Rusini prelazili su na rusku stranu. Treba spomenuti, da se meu Poljacima, a i meu Ukrajincima, vodila jaka agitacija protiv Rusije. Pruski Poljaci drali su se veoma rezervisano, dok su meu austriskim Poljacima, koji su od sviju Slovena imali najpovoljniji poloaj u dunavskoj Monarhiji, bile stvorene specijalne legije, koje su trebale da budu jezgro poljske vojske u slubi centralnih sila. Meutim su ukrajinski odredi, odani Hapsburzima, bili veoma malobrojni. Zima 1914 15. g. prola je u izvanredno tekim borbama, koje su voene u Poljskoj, Galiciji i naroito na Karpatima, i u istonoj Pruskoj, gde je uinjen ponovan pokuaj jedne ofanzive veeg stila. I ova ofanziva zavrila se novim, i opet veoma tekim porazom ruskih trupa, naroito u velikim umama kraj Avgustova u Poljskoj, nakon niza neuspeha meu mnogobrojnim mazurskim jezerima u istonoj Pruskoj. Deseta ruska armija bila je velikim delom unitena i itav jedan armiski kor zarobljen. Vrhovna Komanda optuila je posle toga zbog pijunae ruskog andarmeriskog potpukovnika Mjasojedova, koji je bio osuen i obeen. Ova linost svakako je prljava i sumnjiva, ali izgleda da je Vrhovna Komanda jako preterala cenei njegovu ulogu. Taj udar ublaila je donekle kapitulacija monog Pemisla, u kom je zarobljeno vie od 100.000 austro-ugarskih asnika i vojnika. Ovaj sjajni uspeh prinudio je nemaku Vrhovnu Komandu da uini veliki napor i da udari s velikom snagom protiv Rusa. Celu operaciju vodio je general Makenzen, koji je bacio ogromne mase, poglavito nemakih trupa, na ruske poloaje na reci Dunajcu i kraj Gorlickog Prelaza kroz Karpate. Ofanziva je poela jednom dotle nevienom i neverovatno snanom topovskom bubnjarskom vatrom. Teak poraz ruskih trupa na Dunajcu bio je poetak stranog povlaenja ruske vojske, koje je trajalo od aprila do septembra 1915. Bez oruja i municije ruske trupe su vie puta prelazile u oajne kontra-napade i ponekad su vie dana zadravale nadmonog protivnika, umirui onako, kako, izgleda, moe umirati samo ruski vojnik; ali su stalno sve vie i vie gubile i zemljite, i samopouzdanje, i topove, i komoru. Usled toga nastaje demoralizacija i rasulo. Krajem avgusta ruske su trupe napustile gotovo svu Galiciju i Bukovinu, pa posle i svu Poljsku sa Varavom i tvravama Ivangorodom i Modlinom, veliki deo Litvanije sa bivom prestonicom Vilnom i tvravom Kovnom, gotovo svu Kurlandiju sa pristanitem Libavom i prestonicom bive kurlanske vojvodine Mitavom, velike delove Belorusije sa tvravama Grodnom i Brest-Litovskom, koje se gotovo nisu ni branile, i najzad delove Volinije sa gradovima Koveljem i Luckom. Poela je evakuacija ne samo Minska, nego i Kijeva. U celoj zemlji zavladala je panika, ali se u isto vreme javila i nekakva nova otporna snaga. Protiv miljenja svoje vlade, car je smenio vrhovnog zapovednika, velikog kneza Nikolu Nikolajevia, postavivi ga za namesnika i komandanta na Kavkazu, gde se vodio rat protiv Turske, a sam je primio na se vrhovno zapovednitvo. U tom traginom trenutku vojna srea se nekako opet okrenula Rusima. U bitci u 115

pravcu Lucka glavnokomandujui na jugozapadnom frontu, general Brusilov, naneo je znatan poraz austro-ugarskoj vojsci, a na drugim mestima ofanziva centralnih sila bee zaustavljena. Posle ruskog poraza stupila je u rat Bugarska na strani Nemake i Austrije. Aktivnost ruske flote, koja se pod admiralom Kolakom odlino drala na Crnome Moru, nije mogla da ozbiljno deluje na Bugarsku. Zbog neutralnosti Rumunije jedini pravac koji je stajao Rusima na raspoloenju za pomo Srbiji bio je bukovinski, i tako je dolo u novembru i decembru 1915. do neverovatno tekih borbi ruskih trupa u Besarabiji i Bukovini, gde su one esto gotovo goloruke juriale na odlino utvrene neprijateljske poloaje. U isto vreme car Nikola se svom snagom zalagao za to, da se Srbiji ukae pomo sa zapada i da se bar spase ono to je od aktivne Srbije ostalo posle albanske Golgote. U tekom poloaju, u zimu 1916., moral Rusa je jako podiglo zauzee Erzeruma, u Jermenskoj, koje je junaki izveo komandant armije Judeni. Na prolee godine 1916. osetilo se znatno poboljanje na celom ruskom frontu. Rusija je ne samo mobilisala ogromne snage vojske, nego ih je i dobro naoruala. Snabdevanje vojske municijom, hranom i ostalim potrebama, kao i organizapija saniteta i ureenje saobraajnih prilika, behu znatno popravljeni, uz aktivno uee irokih krugova ruskog drutva. Uz vie demonstrativnu ofanzivu na severozapadnom i zapadnom frontu, otpoela je juna 1916. vrlo ozbiljna i opsena ofanziva na frontu generala Brusilova. Kao to je nesrena ruska ofanziva avgusta 1914. u istonoj Pruskoj spasla Pariz, tako je u jo mnogo veoj meri ofanziva Brusilova spasla Italiju, koja se tada nalazila u oajnom poloaju. Posle mone topovske pripreme ruske trupe na irokom frontu juriale su na austro-ugarske poloaje i nanele su protivniku niz tekih poraza, zarobivi stotine hiljada neprijatelja, dobivi ogroman ratni plen, sa mnotvom tekih i lakih topova; zauzevi stotine kilometara neprijateljskih rovova. Septembra meseca ova je ofanziva obustavljena, ne samo zbog upornog odupiranja Nemaca i nadmonosti njihove artiljerije, nego i zbog unutranjih politikih prilika, koje su u Rusiji postajale sve gore. Cela ofanziva, iako nije dala sve plodove, ipak je bila veliki, ali na alost i poslednji uspeh Rusije u Svetskom Ratu. Ulazak Rumunije u savez Antante nije doneo oekivanih koristi. U Vlakoj, Moldaviji i Dobrudi ruske trupe su jako nastradale. U Dobrudi one su se borile rame uz rame sa jugoslovenskim dobrovoljcima, a imale su protiv sebe Nemce i Bugare. Katastrofalni tok ratnih dogaaja na rumunskom frontu bio je takoe jednim delom rezultat potpunog politikog rasula, koje je nastalo u Rusiji. Opte oduevljenje i sloga kojim je Rusija poela Svetski Rat ve odavno behu zaboravljeni. Car i njegove vlade, u koje su esto ulazile linosti posve negativnih umnih i moralnih kvalifikacija, nisu se pokazale na visini neverovatno teke situacije. Car je verovao najvie carici zaslepljenoj u ludom misticizmu i pokvarenoj i nesposobnoj kamarili. Caricu bez dovoljno razloga, a kamarilu izgleda sa veoma jakim razlozima, optuivae narod i zbog veleizdaje. Re izdaja bila je na svima ustima, na frontu i u pozadini. Finansisko i administrativno rasulo pripisivani su najvie izdaji. Vlada je sasvim izgubila poverenje naroda, sposobnost orijentisanja i stvarno ak samu upravu nad zemljom. Ekonomske neprilike postajahu sve jae, iako je iz poetka narod mnogo tedeo, blagodarei zabrani prodaje alkoholnih pia. Ministar-predsednik tirmer, pod optom sumnjom zbog veleizdaje, bio je moda najkarakteristinija linost ovog sutona Rusije. Ali glavni krivac za slom postao je ministar unutranjih dela Protopopov, nekad umereno-liberalni politiar, koji je onda formalno poludeo, spremajui revolucionarne istupe, koji bi mu dali mogunost da fiziki uniti voe opozicije. Ne samo Duma, u svojoj veini ujedinjena pod imenom Naprednog Bloka, ne samo razne drutvene organizacije, nego i strani ambasadori, plemiske korporacije, konzervativni lanovi Dravnog Saveta, pa i veina lanova dinastije sa caricom-majkom upozoravahu cara na sve vee rasulo i oevidnu katastrofu, koja je pretila i monarhiji i zemlji. U noi 29/30. decembra, u palati carskog roaka kneza Feliksa Jusupova i uz njegovo uee, a u prisustvu carevog brata od strica, velikog kneza Dimitrija, ugledni narodni poslanik i voa krajnje desnice Vladimir Purikevi ubio je Raspuina. Monarhiju to nije moglo spasti, jer je raspuinski otrov poeo ve da deluje... Da li ima smisla ubijati zmiju kada je ve ujela? Tako rezimira dogaaj u svojim Uspomenama ugledni desniarski poslanik Vasilije uljgin. Pa nastavlja:.. Mi 116

idemo ka ponoru... Revolucija je propast; a mi idemo pravo u revoluciju... a i bez revolucije sve se ve brzo raspada... Ali taki smo mi ruski politiari. Svrgavajui vlast, mi nismo imali smelosti ili bolje rei spasonosne . plaljivosti da pomislimo na praznine, koje oko nas zjape. Politika nemo, i vlastita i tua, ponovo mi je pogledala u oi, podrugljivo i strano.. Ovim reima lepo je prikazana sva teina i tragedija situacije. Carski par je bio potpuno usamljen. Vlada je izgubila ugled i mo, pozadina se nalazila u rasulu. Front se jo drao, ali goleme mase dezertera i oko dva miliona zarobljenika to su bili znaci vrlo ozbiljne bolesti aktivne vojske. GLAVA XXIV. Druga ruska revolucija Svi su oekivali revoluciju, ali je ona ipak dola nekako iznenada. Prema prianju Rodzjankovom car se ve spremao da imenuje novu vladu, koja bi uivala poverenje naroda, ali se u poslednji as predomisli i napusti svoju rezidenciju. Odlazei u Mogiljev, u sedite Vrhovne Komande, car je ostavio ministru predsedniku ukaz o odgaanju Dume. 25. februara knez Goljicin iznenada popuni ukaz, usred veanja Dume o aprovizaciji prestonice, u kojoj su poeli trajkovi i neredi po ulicama. U noi 26/27. predsednik Dume dobio je taj ukaz. Duma mu se nije zvanino oduprla, ali, poto je u gradu otpoela anarhija i pravi graanski rat, a vlada se nalazila u oiglednoj paralizi, Duma na privatnoj sednici od 27. februara izabere Privremeni Odbor s ciljem, da suzbije anarhiju i da se pobrine o linoj i imovnoj sigurnosti. Sledeeg dana, poto su se i trupe pobunile, obrazovan je Savet radnikih i vojnikih deputacija. Savet je bio oigledno revolucionaran. Car je iz Mogiljeva uputio protiv pobunjenika specijalni odred starog generala Ivanova, ali mu elezniari nisu dali da se priblii Petrogradu. Posle toga car je pokuao da poveri obrazovanje vlade Rodzjanku, ali je to ve zakasnilo. Petrograd je bio u revoluciji. Car, koji je pokuao da prodre u Carsko Selo, naao se, i protiv svoje volje, u glavnom stanu komandanta severnog fronta, generala Ruskog. Tu, u Pskovu, poto je prikupio miljenja svoga naelnika taba i sviju zapovednika frontova, koji su, izuzimajui jednog, traili njegovu abdikaciju, car je dao spremiti tekst ove abdikacije, koju je i predao lanu Dravnog Saveta Gukovu i lanu Dravne Dume uljginu, koji su mu doli. O ovim odsudnim asovima pie car u svom dnevniku ovo: 2. marta, etvrtak. Izjutra me je posetio Ruski i proitao vrlo dugaak razgovor koji je vodio na aparatu s Rodzjankom. Po njegovim reima, stanje je u Petrogradu takvo da ministarstvo sastavljeno od lanova Dume nije u stanju nita da uini, jer se protiv njih bori esdekovska partija u licu radnikog komiteta. Potrebna je moja abdikacija. Ruski je poslao ovaj razgovor u Glavni tab Aleksejevu, i svima glavnim komandantima na frontu. U 12 asova nou stigli su odgovori. Radi spasenja Rusije, i da bi vojska ostala na frontu, ja sam se reio na ovaj korak. Ja sam pristao, i iz Glavnog taba su mi poslali projekt manifesta. U vee su iz Petrograda stigli Gukov i uljgin, sa kojima sam razgovarao, i predao im potpisan i popravljen manifest. U jedan sat po ponoi otputovao sam iz Pskova, sa tekim oseanjima; oko mene izdajstvo, kukaviluk, obmana. Dok su se u Pskovu vodili pregovori, bila je ve imenovana u Petrogradu Provizorna Vlada, koja je, primivi carsku abdikaciju, odmah stupila u dodir sa novim carem Mihajlom Aleksandroviem, bratom cara Nikole II. Posle dugog razmiljanja i diskusije, veliki knez Mihajlo potpisao je sledei proglas: Teko breme povereno mi je voljom moga brata koji mi je-predao Imperatorski Sveruski Presto, u vreme besprimernog rata i narodnog vrenja. Oduevljen, sa celim narodom, milju, da iznad svega stoji dobro nae Domovina, primio sam se ovoga, vrsto reen da samo u tom sluaju ostanem na vrhovnoj vlasti ako tako bude volja naeg naroda, koji je nadlean svenarodnim glasanjem, preko svojih predetavnika u Ustavotvornoj Skuptini, da odredi formu vladavine, i nove osnovne zakone Ruske Drave. Velikom knezu Mihajlu nije bilo sueno da u Rusiji vlada; naklonjen vie tihom porodinom 117

ivotu, bez ikakvih politikih ambicija, skroman, on je povueno iveo i za vreme Revolucije, dok ga nisu boljevici uhapsili, internirali na istoku Rusije i jednom prilikom ubili. Hronoloka ema glavnih dogaaja Februarske Revolucije izgleda ovako: 1. Prva vlada kneza Ljvova, od 2. marta do 2. maja; isto graanska sa jednim socijalistom (Kerjenskim), koalicija kadeta i umerenijih elemenata. II. Druga vlada kneza Ljvova, ili produenje Prve Vlade, ali bez Gukova (ministar vojni) i Miljukova (ministar spoljnjih poslova); u nju ulaze dva socijaldemokrata, jedan narodni socijalist i socijalni revolucionar ernov (vo stranke i njen glavni ideolog), t.zv. seljaki ministar, koji preuzima ministarstvo poljoprivrede. Ova vlada graanskosocijalistike koalicije traje od 2. maja do 2. jula, kada izbija prva akutna kriza, usled proglaenja autonomije Ukrajine od strane veine vlade, te kabinet Ljvova odstupa. Posle uguenja boljevike bune u Petrogradu i dugih i munih pregovora obrazuje se: III. Druga koaliciona vlada ili prva vlada Kerenskog, sastavljena u glavnom od kadeta i socijalista, koja traje do 28. avgusta; onda u vezi sa pokretom generala Kornjilova izbija duga kriza, i nakon jo duih i teih pregovora i odugovlaenja dolazi do IV. Tree koalicione vlade, ili druge vlade Kerjenskoga, koja je trajala do 25. oktobra kada su je oborili boljevici (Oktobarska Revolucija). Svaka od ovih vlada bila je slabija od svoje prethodnice, i svaka je imala da preivi itav niz manjih ali tekih unutarnjih kriza, koje su, uz veoma teku i nepovoljnu spoljnju situaciju, dovele konano do propasti provizorne graanske republike. Glavna karakteristika ovih vlada bile su slabost, odnosno beskrajne i neograniene politike slobode za sve, koje su se pretvarale u anarhiju. Sve etiri vlade nastavljale su rat, iako veoma labavo. 20. i 21. marta Nemci su izveli jedan jak napad na poloaje ruskih trupa, koje su uvale liniju reke Stohoda, na mestu gde su se spajali zapadni i jugozapadni front. Pokazalo se da je ruska vojska jako oslabljena, da strae nisu budne, da itavi pukovi nee da se bore. Dok su se neke jedinice jo dobro drale, druge su kukaviki naputale poloaje bez dovoljno razloga, ili su se drale pasivno. Nemci su naneli ruskim trupama teke gubitke, naroito je mnogo Rusa tom prilikom zarobljeno. Ova alosna lekcija nije posluila kao ozbiljna opomena Rusiji. ta vie, dolo je na mnogim delovima fronta do ludoga bratimljenja Rusa sa Nemcima i drugim protivnicima. Ruske trupe su bile demoralisane, a Nemci su uspevali da mnogo tota saznadu o stanju ruskih poloaja i njihovih trupa. Meutim, ipak Rusija samim faktom svog uea u ratu zadravala je na svojim frontovima goleme mase protivnika. Ovakvo, isto pasivno, voenje ratnih operacija nije davalo nikakve nade na uspeh i skori zavretak rata. Saveznici su traili od Rusije vie aktivnosti. Vrhovni komandant, veliki knez Nikola Nikolajevi, koga je prilikom abdikacije vratio na njegov poloaj poslednji car, bio je odmah od Privremene Vlade razreen dunosti. Njegov naslednik, naelnik taba Vrhovne Komande, general Aleksjejev doao je u sukob sa Privremenom Vladom i bio je stavljen na raspoloenje. Njega je zamenio glavnokomandujui na jugozapadnom frontu, jedan od najpopularnijih ruskih vojskovoa Svetskoga Rata, armiski konjiki general Brusilov. Brusilov je spadao u red dvorskih generala i miljenika, ali je umeo veto da se prilagodi ne samo liberalnoj i onda liberalno-socijalistikoj Privremenoj Vladi, nego i buntovnom raspoloenju svojih vojnika. Ipak, kao pravi vojskovoa, Brusilov je traio da se otpone ofanziva, ako se ne moe zakljuiti mir. Ministar vojni u drugoj vladi kneza Ljvova, Kerenski, bacio je svu snagu svoga besednikog dara na agitaciju meu trupama, u prilog ofanzive. Mase drugih agitatora radile su u istome smislu. 18. i 19. juna 1917. ruske su trupe, poglavito na jugozapadnom frontu generala Gutora, koji je zamenio Brusilova, prele u odlunu ofanzivu; naroito je teak zadatak pao u deo trupama armiskog generala Kornjilova, jednog od legendarnih junaka rata. Ruska artiljerija, pucajui neverovatnom snagom i preciznou, ruila je jaka utvrenja protivnika i nanela mu veoma teke gubitke. Ruske trupe znatno su napredovale, zadobivi veliki ratni plen i zarobivi masu neprijatelja, veinom austro-ugarskih asnika i vojnika. Ali, ubrzo je dolo do promene raspoloenja kod Rusa, i njihova je ofanziva bila zaustavljena. Strategiski znaaj ove ofanzive bio je ipak ogroman. Centralne sile opet su morale da prebace mase svojih trupa na ruski front i time je poloaj zapadnih saveznika bio znatno olakan. Zamenivi na vie mesta nepouzdane austro-ugarske jedinice odlinim nemakim 118

trupama, centralni saveznici su poetkom jula preli u kontraofanzivu, opet na jugozapadnom frontu. Nekoliko ruskih pukova nisu ni branili svoje poloaje. Ruski front bio je na vie mesta probijen i dolo je do povlaenja, a ponegde i do begstva ruskih trupa u potpunom rasulu. General Gutor bio je smenjen, a na njegovo mesto bi postavljen znameniti Kornjilov. injeni su oajni pokuaji da se situacija spase; otpoeta je dosta uspela ofanziva na rumunskom frontu. General Brusilov bio je, kao nedovoljno jaka linost, stavljen na raspoloenje, a na njegovo mesto doe Kornjilov, u koga su polagane najvee nade. U Ministarstvu Vojnom postao je stvarno ministar, iako zvanino samo zamenik ministrov, terorista Boris Savinkov, u koga su takoe polagane nade, da e zajedno sa Kornjilovom zavesti red i ouvati vojsku bar od daljeg rasula. Umesto razgovora i agitacije poeli su primenjivati drastinije i mnogo ubedljivije mere. Da bi skrenula panju zemlje na izvanredno teak poloaj, Privremena Vlada sazove Dravnu Skuptinu u Moskvu, (12. avgusta) sastavljenu od sviju bivih lanova Dravnih Duma i mase delegata najraznovrsnijih organizacija. Tu je vodio glavnu re Kerjenski, ali najvea panja sviju bee obraena vrhovnom komandantu. Stvar je domalo dobila karakter linog sukoba izmeu Predsednika Vlade i Vrhovnog Komandanta. Uz prvog bila je veina socijalistikih, a uz drugog liberalni i konzervativni elementi. Bojei se eventualnog ojaanja ruske vojske, Nemci su za to vreme preduzeli novu ofanzivu. U pozadini su njihovi agenti bacili u vazduh ogromna vojna slagalita u Kazanu, iskoristivi zloinaku nepanju strae, dok je glavni udar na frontu bio izvren na liniji zapadne Dvine do Baltikog Mora. Nemake lae potpomagale su kopnenu akciju. Ruska vojska se povukla gotovo bez borbe; Riga je pala u ruke Nemaca, koji su tamo dobili ogroman plen. Sa velikim naporom polo je za rukom zaustaviti ruske trupe na drugim odbranbenim linijama u pravcu prema Petrogradu. Najblia okolina generala Kornjilova ubeivala ga je o neophodnoj potrebi korenite promene kursa: trebalo je naterati Privremenu Vladu ili da se pokori njegovim odlunim merama ili da odmah podnese ostavku. Sovjetske organizacije na frontu i u pozadini trebalo je da budu rasputene, petrogradski Sovjet, ovo leglo ekstremista, da bude rasteran, a petrogradski garnizon razoruan, fabrike i eleznice militarizovane. Kornjilov je verovao da ima na svojoj strani veinu Vlade sa samim Kerjenskim, ali je odjednom izbio nekakav nesporazum, koji sve dosada nije, potpuno rasvetljen, kao to nisu rasvetljene i druge pojedinosti celog dogaaja, koji je vlada proglasila Kornjilovljevom bunom. Nesueni diktator ostao je odjednom gotovo usamljen, jer nije naao ozbiljne pomoi ni u vojsci, ni u pozadini. Nekoliko zapovednika pojedinih frontova, odnosno armija, meu njima i, general Denjikin, bili su uhapeni odmah, im su stavili vladi do znanja da su solidarni sa Vrhovnim Komandantom. Vlada je naredila da se Kornjilov smeni i uhapsi. To je izveo bivi vrhovni komandant general Aleksjejev, kome se Kornjilov dragovoljno predao, da bi izbegao strahote graanskog rata. Nekoliko dana Rusijom je upravljao direktorijum na elu sa Kerjenskim, pod jakom kontrolom centralnih sovjetskih organizacija. Kerjenski se primi i vrhovnog zapovednitva nad trupama. U meuvremenu vlada je raspustila parlamenat i proglasila republiku. Suverena Privremena Vlada stvarno nije imala za sobom gotovo nikoga. A i Nemci nisu ostali pasivni. Njihova flota zagospodarila je na Baltikom Moru. Ona je pomogla da se posedne Moonzusko ostrvlje. Okupacija tog ostrvlja jeste valjda najalosnija stranica ruske ratne istorije: ogromni demoralisani garnizon predao se Nemcima sa oduevljenjem. Jedino su spasle ast ruskog oruja nekoliko ruskih ratnih laa, koje su se borile junaki i oajno. Revolucija, tako su mnogi mislili s poetka, bila je proizvod razoaranja naroda i vojske u sposobnosti vlade da pobedniki zavri rat. Glavna i prva svrha Revolucije, prema tome, trebala je da bude u snaenju vojske i zemlje, da bi se postigla to potpunija pobeda. Ali za ciljeve rata masa narodna nije imala mnogo smisla, i ta nezainteresovanost masa poela je vrlo brzo da izbija na povrinu. Da bi ovo raspoloenje postalo aktivno trebalo je jo samo da slobodno ponu uticati na razvoj dogaaja dve injenice: sa jedne strane internacionalna i pacifistika propaganda izvesnih krugova ruskih socijalista, naroito ruske socijalistike emigracije (od Lenjina preko Trockog do ernova), i sa druge strane neposredna akcija defetista svake vrste, i Nemaca. Ove tri stvari: 1) nesvesni pacifizam usled krajnje zamorenosti masa i vojske, 2) svesni pacifizam levog krila ruskog 119

socijalizma, i 3) akcija plaenika i Nemaca, poklapajui se meusobno stvarale su veoma nepovoljne uslove za produenje rata. U prvim izjavama Privremene Vlade istaknuti su veoma odluno motivi borbe do pune pobede i saglasnosti sa saveznicima; ali ve 3. marta predstavnik petrogradskog Sovjeta (socijaldemokratski poslanik ejide) otvorio je sednicu reima: Neka ivi svetski proletarijat! Podignuta je zastava meunarodnog proletarijata!... Stavljena je, dakle, na dnevni red ideja meunarodne proleterske solidarnosti, koja je imala da dokraji rat, ne vodei rauna o grupisanju ratujuih drava. Dolo je vreme, govorio je petrogradski Sovjet u proglasu (od 14. marta) na narode svega sveta, da se povede odluna borba protiv osvajakih tenja vlada sviju zemalja, dolo je vreme da narodi uzmu u svoje ruke reavanje pitanja o ratu i miru. Dodue, isti Sovjet obraao se i na narode Centralne Evrope pozivajui ih da stresu lance svog samodravnog ureenja. I Privremena Vlada je pod uticajem revolucionarnih organizacija i tampe, na prvome mestu Sovjeta, objavila uskoro (28. marta) jedan proglas na rusko graanstvo, u kome se o ratu govori na ovaj nain: Ostavljajui volji naroda da, u uskoj zajednici sa saveznicima, rei sva pitanja u vezi sa Svetskim Ratom i njegovim zavretkom, Privremena Vlada smatra za svoje pravo i za svoju dunost, da ve sada izjavi da cilj slobodne Rusije nije u vladanju nad drugim narodima, u oduzimanju svih njihovih nacionalnih dobara, u nasilnom osvajanju tuih teritorija, nego u osiguranju stalnoga mira na osnovu samoodreenja naroda. Ruski narod ne trai da ojaa svoju spoljnu mo na raun drugih naroda, kao to mu nije ni cilj da ikoga podjarmi ili ponizi. Ali? u isti mah, ruski narod nee dopustiti da njegova domovina izae iz velikog rata poniena i oslabljena. Privremena Vlada, poputajui u nekoliko Sovjetima, u glavnom je ipak radila u duhu meusaveznike solidarnosti. Ali jo istog dana, na Sveruskoj Konferenciji Delegata Radnikih i Vojnikih Sovjeta, uli su se zahtevi, i zatim je (30. marta) prihvaena rezolucija, u kojoj se trailo da vlada preduzme energine korake za ostvarenje mira. Kada je Miljukov, saoptavajui saveznicima prepis proglasa Privremene Vlade od 28. marta, propratio svoje saoptenje notom koja konstatuje svenarodnu elju da se Svetski Rat dovede do odlunog kraja, ova je nota izazvala pravu bunu protiv Privremene Vlade, usled ega je dolo do odstupanja ministra spoljnjih posdova i ministra vojnog, te do koalicije izmeu socijalista i liberalne buroazije. Tada su se svi socijalisti veoma mnogo uzdali u tokholmsku Socijalistiku Konferenciju, sazvanu sa programom: Borba protiv izmirenja stranaka, obnova klasne borbe, zahtev da se odmah obustave neprijateljstva, i da se mir zakljui bez aieksija i kontribucija, na osnovu samoodreenja naroda. U zvanian program Prve Koalicije ulo je naelo mira bez osvajake politike i kanjavanja kontribucijom... Meutim, veina socijalista i sovjeta, sticajem prilika, bila je prinuena da nastavi rat. Vie nego rezervisana politika Centralnih Sila, ak i nemake socijal-demokratije, isto kao i raspoloenje Antante, pa i veine njenih socijalista, sve je to govorilo ruskim socijalistima da treba voditi ne samo aktivnu politiku mira nego i aktivnu politiku rata. Bilo je jasno, da e i prijatelji i neprijatelji samo onda voditi rauna o revolucionarnoj Rusiji ako ona bude vojniki jaka. Otud je proizala intenzivna akcija sovjeta i vlade da se ojaa vojska i pripremi opta ofanziva. Usled toga se izmeu vlade i socijalistikih stranaka sa jedne, i veine naroda i vojske sa druge strane, otvarao sve dublji jaz, dok nezadovoljstvo masa nisu odluno i uspeno iskoristili boljevici, veto agitujui protiv rata. U vezi sa problemom rata i mira stajao je i problem organizacije vojske, ali svi pokuaji da se rei ova malo neobina kvadratura kruga; t. j. da vojska bude najslobodnija u svetu, a da se u isto vreme pokorava disciplini, ostali su potpuno jalovi. Iz poetka je izgledalo da Privremena Vlada uiva opte poverenje; u Petrogradu se meutim odmah opaalo da postoji jaka akcija socijalistikih elemenata sovjeta, koji su bili spremni davati poverenje Vladi samo pod izvesnim uslovima. Takvo stanje u sreditu drave uticalo je nepovoljno na raspoloenje cele zemlje, pa su veoma brzo poeli da izbijaju sukobi i u provinciji izmeu tri faktora vlasti: vladinih komesara, koji su zamenili guvernere i viceguvernere i otputene sreske 120

naelnike, sovjeta i egzekutivnih odbora drutvenih organizacija preteno graansko-liberalnog karaktera, i sovjeta radnikih i vojnikih deputiraca, u kojima su socijaliste vodile prvu re. Ovome treba dodati jo dve injenice: rasputanje stare policije, koju nije mogla da zameni na vrat na nos stvorena milicija, i metode nove vlade, koja nije htela da se slui atributima prinudne vlasti nego je svu nadu polagala u moralno naelo uverenja i poverenja. Osnovni princip dravne uprave za Privremenu Vladu bio je: dragovoljna poslunost slobodnih graana prema vladi koju su oni sami stvorili; ona prema proglasu od 26. aprila trai oslonca ne u fizikoj nego u moralnoj snazi. Ovaj idealistiki utopizam lepo se vidi ne samo iz bezbroj proglasa i reenja vlade, ve naroito iz govora kneza Ljvova na sveanoj sednici (27. aprila), prigodom godinjice otvaranja prve Dravne Dume; on tu kae izmeu ostalog: ...Velika ruska revolucija zaista je divna u svom velianstvenom mirnom pokretu... divna je sama sutina njene ideje-vodilje sloboda ruske revolucije proeta je elementima svetskog vaseljenskog karaktera. Pojedine narodnosti i pojedine pokrajine traile su za sebe slobodu, neke ak i odvajanje (kao Finska), ili federaciju (Ukrajinci, Esti, Tatari), ili bar iroke avtonomije (Kozaci, Sibir), i odvojenu vojsku. Ovaki zahtevi, ponekad ultimativne prirode i veoma opasni, naroito s obzirom na rat, ugroavali su ivotne interese ruske dravne celine. Vlada je pokuavala da odgodi nacionalna pitanja, kao i sva ostala vana dravna pitanja, do saziva Konstituante; ali u tome nije uspela. Ukrajina je dobila pokrajinsku vladu, te lokalni parlamenat (Centralna Rada), a formiranje svakojakih nacionalnih pukova veoma je nakodilo ruskoj armiji kao celini i voenju rata. Reenje agrarnog pitanja Privremena Vlada je u svakom sluaju htela da odgodi do saziva Konstituante; a ba u ovom pitanju mase naroito nisu mogle ni htele da shvate ovako odlaganje, i agrarna anarhija irila se po celoj Rusiji, poevi od samovoljnog iskoriavanja vlasteoskih livada za pau stoke, pa sve do paljenja i ruenja kua i gospodarskih zgrada veleposednika, i ubijanja samih spahija i drugih posednika. Pri tom su naroito jako stradale seoske fabrike i kulturne institucije, pa ak i dravna dobra i imanja samoupravnih tela. U leto i s jeseni godine 1917. Rusija je postala zemlja bez vlasti, zapaljena s jednog kraja na drugi poarom socijalne i nacionalne revolucije. Upravljai su bili bez volje i bez snage, a sve su vie dizali glave ekstremni elementi okupljeni oko boljevikih voa. Ve sam njihov program znaio je revoluciju bez kompromisa. Njegove glavne take bile su ove: 1) tenja za centralistikom organizacijom: Vodei organi nipoto ne treba da se stvaraju na temelju izbora, treba da su obrazovani od svesnih revolucionarnih voa, koji e voditi pokret, a nee tek ii iza masa ekajui da ove postanu svesne svojih interesa; 2) neophodno je ne propustiti trenutak revolucije, kada voe stranke treba da prigrabe vlast u ruke, u interesu ostvarenja diktature proletarijata i seljatva; 3) neophodno je upotrebiti taktiku grube sile, da bi se zapalile mase i uao u njih revolucionarni entuzijazam; 4) da bi se na stranu proletarijata privukla i sitna seljaka buroazija, tua socijalizmu, potrebno je dati joj mogunost da prisvoji sebi svu spahisku zemlju i imovinu; 5) jo rezolucijom iz godine 1906. trai se, kao neophodna, borbena i bojna priprema masa, da bi ove mogle pristupiti vanom zadatku ruenja dravnog, napose policajnog i vojnog aparata: 6) naputajui strogo marksistiko shvatanje, boljevici su jo godine 1906. smatrali neophodnim Sovjete, i to ne samo kao iskljuivo stranake organe radnikog proletarijata nego i kao osnovne elijice nove vlade, sastavljene od zastupnika revolucionarne demokratije, poimence i seljaka, vojnika i mornara. Taktiki plan akcije, od samog poetka, zamislio je Lenjin. Vladimir Ili Uljanov, Lenjin, roen je godine 1870. u Simbirsku, i po svome poreklu pripada ruskoj srednjoj birokratiji. Revolucionarno raspoloenje javlja se kod njega vrlo rano, a izbija snano na univerzitetu u Kazanu, pod dvostrukim uticajem: neposrednim, njegova starijeg brata narodnjaka-teroriste, koji je glavom platio za svoju akciju , te knjikim, naroito onim Karla Marksa. Njegova je nauka sinteza ruskog revolucionarnog narodnjatva i ideja marksizma, koje Lenjin shvata kao teoriju i apologiju okrutne socijalne revolucije. Sa radnicima imao je Lenjin neposredna dodira ve od svoje mladosti. Tada je bilo u Rusiji doba cvetanja legalnog knjikog marksizma, na kom je polju Lenjin ubrzo 121

stekao veliko ime. Ali se jo vie istakao tajnom revolucionarnom propagandom meu radnicima, koja je i dovela do stvaranja socijal-demokratske(radnike) stranke (1898,). Prognan iz Rusije, Lenjin je iveo neko vreme u izgnanstvu, pa se godine 1905. vratio u Rusiju, gde je dodue ostao u pozadini, pripremajui konani program i taktiku boljevizma. Nakon neuspeha prve revolucije Lenjin je ponovo napustio otadbinu, te je boravio sve do aprila godine 1917. u inostranstvu, u stalnoj borbi sa menjevicima i s oportunizmom u svojoj stranci. Na internacionalnim socijalistikim kongresima ratovao je protiv reformistikih i patriotskih tendencija, a za vreme rata je najvie radio za sastanak internacionalnih konferencija u Cimervaldu i u Kintalu. On je tada dobro uvideo revoluciokarne mogunosti u vezi sa iskoriavanjem ratnih nedaa u Rusiji, pa je vrlo rado prihvatio predlog da poe u Rusiju preko Nemake. Ovaj je predlog moda potakao sam nemaki general-tab; s toga su ruski rodoljubi Lenjina i osuivali kao veleizdajnika i slugu nemakog imperijalizma. On je uzeo na se zadatak da izazove meunarodnu socijalnu revoluciju sa svrhom opteg osloboenja. Za ovaki cilj sva su sredstva bila, po njegovu uverenju, dobra i dozvoljena. On je bio ovek neuvene duevne snage i doslednosti, i neverovatne agilnosti, bezobziran i cinian do krajnosti, sa intuicijom pravoga revolucionara, osim toga i taktiar prvog reda, koji je umeo da povue i hipnotie mase. Kada se poetkom aprila iskrcao iz vagona na finskoj stanici u Petrogradu, te otiao, praen klicanjem mnogobrojnih radnika, u od boljevika posednutu palatu bive carske ljubaznice balerine Kesinske, poeo je sa balkona te palae svakodnevno da propoveda svoju nauku, koja je u prvo vreme izgledala suluda, ali se uskoro pokazala kao strani motor prevrata i ruenja, pomou koga je jueranji emigrant-defetist postao faktini ef najvee drave na svetu i jedan od voa i diktatora oveanstva. Znamenite teze nove nauke, Lenjinova Evanelja, objavljene su u Pravdi, dnevniku Glavnog Odbora boljevika, 7. aprila 1917., te su posluile kao prvi nacrt za program Oktobarske Revolucije. Tu se predlae odluna akcija u prilog mira, i to poto poto, i protiv parlamentarne republike, Privremene Vlade i demokratije, a istie se lozinka sva vlast sovjetima. Agrarna revolucija, nacionalizacija banaka i radnika kontrola nad industrijom stavljaju se na dnevni red. Najzad kao najaktuelniji problem proglaeno je osnivanje Tree Komunistike Internacionale. Podrobno izlaganje ovih teza nalazimo u kasnijoj knjizi Lenjinovoj Drava i Revolucija. (Petrograd 1918.) Zanimljivo je, da je i sama Pravda tampala tada Lenjinove teze sa rezervom, da i ne govorimo o drugim strankama koje su ih primile kao puku ludoriju. Lenjin je tano pogodio ice u koje je trebalo udariti. Iza zahteva za mirom zahvatila je najire krugove ideja da se ima odmah zapleniti zemlja i vlasteoska imovina. A onda je upalila i bezobzirna demagogija: mrnja prema gospodi, prema oficirima, prema burujima, i prema svemu to ima negovane ruke, to nosi kragnu, i jo naroito prema enama u eiru!... Osveta, krvna osveta! To se trailo. Kada su videli da im socijaliste nee i ne mogu dati ona na ta oni raunaju, najaktivniji elementi naputali su socijalistike stranke, ostavivi odbore kao tabove bez vojske, te hrlei u naruje novih apostola, koji su vie obeavali, i koji kao da nisu obeavali naprazno. Vojnu organizaciju ovih masa izveo je Trocki, koji dotle nije bio u stranci. On je bio onaj boljeviki zapovednik koji je izveo dravni udar 25. oktobra. Gotovo bez borbe pala je Privremena Vlada. Iste noi, kada su pobunjeni radnici i mornari zauzeli na juri Zimsku Palatu i uhapsili lanove Prirremene Vlade, na Drugom Sveruskom Kongresu Sovjeta boljevici, koji su raspolagali golemom veinom, zbacili su Privremenu Vladu i proglasili Republiku Sovjeta. Oni sastavie svoju novu vladu Sovet Narodnih Komesara, skraeno Sovnarkom i obratie se svima zaraenim dravama sa predlogom o hitnom zakljuenju mira. Iza prvih vratolomnih dekreta sledili su drugi: o ponitenju dravnih unutranjih i spoljnjih dugova, o nacionalizaciji banaka, privatnih eleznica, privatne trgovake mornarice, uma i rudnika, spoljanje trgovine, mnogih grana velike industrije, o potinjavanju celokupnog narodnog gospodarstva dravi, o radnikoj kontroli u tvornicama i radnjama, o ukidanju stalekih razlika, o potpunom odvajanju crkve od drave, o pravu pojedinih naroda, plemena i pokrajina ruske drave 122

na samoodreenje, ak i na odvajanje od celine, o ukidanju zemstava i gradskih samouprava, koje su zamenili Sovjeti, o ukidanju sudova i javnih belenitava, o znatnim ogranienjima i zatim o potpunom ukidanju slobode tampe, koja je kasnije monopolisana u rukama vladajue stranke, o rasterivanju i zabrani sviju opozicionih stranaka, o osnivanju revolucionarnih prekih sudova i izvanrednih komisija za suzbijanje kontrarevolucije, sabotae i zelenatva (to su uvene e-Ka), o biranju oficira sa ukidanjem vojnih inova, ordenja i odlija, o zameni vojske crvenom gardom i tako dalje i tako dalje. Mi smo dali sumaran katalog najmarkantnijih mera, koje su proglaene tokom prvih meseci boljevistike revolucije. Vlast Sovnarkoma i lokalnih njegovih organa dosta se brzo utvrdila nad veim delom Rusije, kao i u aktivnoj vojsci. Prvih dana je Kerjenski, koji je uoi prevrata uspeo da izmakne, skupio neke trupe i s njima je pokuao da zbaci Sovnarkom, ali je ovo preduzee vrlo brzo propalo. Sovarkom razrei dunosti vrhovnog komandanta generala Duhonjina, koji je primio komandu, poto je Kerjenski iezao bez traga i glasa, i postavi za vrhovnog komandanta uglednog boljevika, rezervnog zastavnika Nikolu Kralenka, gimnaziskog nastavnika i publicistu. Krilenko sa odredom mornara zauze Mogiljev i Vrhovnu Komandu. Iako je Duhonjin odustao od borbe, ipak ga mornari ubie na divljaki nain. Meutim se Finska odvoji potpuno od Rusije; u Estonskoj, Lotikoj i Beloj Rusiji uinjeni su pokuaji. da se obrazuju samostalne protivboljevike vlade. Nekoliko pokrajina stvorie svoje posebne vlade. To su bile: Ukrajina, Besarabija, Krim, oblast Donskih Kozaka; oblast Kubanskih Kozaka, oblasti kozaka terskih, orenburkih i uralskih, Tatarska Republika na Volzi i Bakirska na Kami i Beloj, sve u Evropskoj Rusiji; u Aziskoj Rusiji isto tako su nikle avtonomne pokrajine Jermenska, urijanska, Azerbedan, Sibir, oblasti sibirskih kozakih vojski, Turkestan, Burjatska Republika i t. d. Sudbina sviju ovih novih formacija bila je u glavnom, sa malim izuzecima, slina: svuda je buktao poar socijalne revolucije, lokalni boljevici dizali su bune, potpomognuti najee od mase demobilisanih vojnika,. koji su jurili kuama i od Sovnarkoma, koji je objavio deklaraciju o pravu sviju na samoodreenje i nezavisnost. U stvari Sovnarkom je odmah poeo da suzbija separatizam, meajui se u borbu demokratskih vlada sa mesnim boljevicima, potpomaui crvene protiv belih. Za nekoliko meseci Sovnarkom je, uz pomo odreda crvenih gardista i oslanjajui se na lokalne boljevike, likvidirao gotovo sve avtonomne pokrajinske vlade. Isto tako sverusko politiko sredite, koje se poelo stvarati u Donskoj Oblasti pod zatitom takozvane Dobrovoljake Armije generala Aleksjejeva i Kornjilova bilo je uniteno, i oba su generala sa svojim odredom i gomilom politiara najureni da bee u stepe, gde su vodili strane borbe sa nadmonim neprijateljima. Ali jo pre nego to je poeo na vie mesta strani graanski rat, bili su izvreni izbori za sverusku Konstituantu, gotovo na celokupnom od neprijatelja neokupiranom podruju Rusije. U izborima je uestvovalo vie od 36 miliona biraa mukih i enskih. Najvei uspeh su imali socijaliste revolucionari, koji su dobili oko 22 miliona glasova i veinu mandata; iza njih su boljevici, sa svojih devet miliona glasova, prestavljali samo manjinu Rusije. Od graanskih grupa donekle su imali uspeha, i to samo u gradovima, kadeti. im su opazili da su ostali u manjini, boljevici izjavie da je Konstituanta preivela, dok su ranije optuivali Privremenu Vladu to odugovlai sa sazivom Konstituante. Videlo se odmah da Konstituanta nee iveti. Pokuaji nekih socijalistikih i demokratskih elemenata da se okupe za zatitu Konstituante nisu uspeli. Uoi dana kad je Konstituanta ipak trebala da se sastane, nekoliko boljevikih mornara muki pobie bolesne i pohapene kadete, lanove Konstituante i bive lanove Dravne Dume i Privremene Vlade, lekara d-ra ingarjova i profesora-pravnika Kokokina. Razume se, da su ti mornari ostali nekanjeni. Na sam dan sastanka Konstituante boljevike su trupe pucale na mirne manifestante, koji su pozdravljali ustavotvorce. Terorisana skuptina ipak je pokuala da radi, proglasila je Rusiju federativnom demokratskom republikom, ali je odbila da prizna Sovnarkom. Iste noi, za vreme diskusije o agrarnom pitanju, rasterao je Konstituantu jedan odred mornara, a nekoliko dana docnije bila je formalno rasputena. 123

Boljevici su doli na vladu sa lozinkom da e dati mir, hleb i slobodu. Slobodu su jednostavno ukinuli oduzevi celom narodu njegovo suvereno pravo; umesto obeanog hleba nastala je u gradovima strana glad i neverovatna skupoa; u pogledu mira Centralne Sile naterae boljevike da prime sramotni Brest-litovski Mir. Sem baltikih pokrajina od Rusije behu oduzete Belorusija, Besarabija (njom su zavladali Rumuni), Transkavkazija i Ukrajina sa Krimom. U svim tim zemljama zavladae Nemaka i Austro-Ugarska i efemerne samostalne vlade pod nadzorom i tutorstvom okupatora. Nemci su dobili ogromne politike i ekonomske povlastice u Rusiji, koja je uz to platila veliku ratnu otetu. Poloaj boljevika bio je godine 1918. izvanredno opasan jo i za to, to su, usled prodiranja Nemaca u Donsku Oblast, donski kozaci uspeli da se pod atamanom Krasnovim otarase boljevika, a dobrovoljci generala Denjikina, zajedno sa Kubancima, oistie od boljevika Kubansku Oblast. U isto vreme boljevici zagazie u rat sa ehoslovakim legijama, koje su htele razoruati, a koje su se bojale da e biti predane u ruke Centralnih Sila. ehoslovaki pokret bio je pomagan od razliitih elemenata ruskog drutva: seljaci, ozlojeeni zbog rekvizicije hleba, socijalistika inteligencija i radnici, ozlojeeni rasterivanjem Konstituante, graanstvo i oficiri, sve se to pridruivalo ehoslovacima, Na Volzi je bio stvoren nov front protiv boljevika od ehoslovaka i narodne vojske. Sav Sibir, velik deo Srednje Azije, istona i jugoistona evropska Rusija behu zbacili boljevike. Ba u ovo vreme na podruju, koje je jo ostalo pod njihovom vlau, boljevici razvie najstraniji teror. Crvenu gardu hitno su zamenili dobro organizovanom crvenom armijom, uz saradnju mnogih iskusnih generala i oficira. U podrumu kue trgovca Ipatijeva u Katerinburgu streljani su car, carica, prestolonaslednik, sve etiri velike kneginjice i nekoliko slubenika i slugu, koji su do kraja delili sudbinu svojih gospodara. Vie drugih lanova carske kue streljano je ili u okolini Petrograda, na primer glasoviti istoriar, veliki knez Nikola Mihajlovi, ili na Uralu u gradu Alapajevsku. Pod zatitom ehoslovakih legija sastala se u gradu Ufi mnogobrojna skuptina, koja je izabrala Sveruski Direktorijum od pet lica sa eserom Avksentijevim, bivim lanom Kerjenskove vlade na elu, i sa generalom Boldirjovim kao vrhovnim komandantom. Ali uskoro izbi nesloga i razmirice na frontu i u pozadini narodne armije, te su boljevici osvojili ponovo istonu Rusiju i proterali Sveruski Direktorijum iz Ufe u Omsk; 18. novembra jedna grupa oficira uhapsila je direktore, a njihova vlada, koja se najvie oslanjala na sibirske demokrate, proglasi vojnog ministra Direktorijuma, odlinog mornara, biveg junakog komandanta crnomorske flote, admirala Kolaka vrhovnim upravljaem Rusije. Dok su se ovi dogaaji zbivali na Istoku, na Zapadu su Centralne Sile kapitulirale pred Antantom i otpoelo je hitno povlaenje sa okupiranog ruskog podruja nemakih i austro-ugarskih eta, jako boljevizovanih i u rasulu. Boljevici su odmah zaposeli vei deo Estonske, Lotike, Litve i Belorusije. Lokalne vlade ili su pobegle, ili su se zatvorile u svoje prestonice. U Ukrajini pobunjeno seljatvo zbacilo je od Nemaca postavljenog hetmana generala Skoropadskog i krvavo je likvidiralo njegovu vladu. Ukrajinski kongres proglasi nezavisnost Ukrajine, objavi rat Sovnarkomu i sveano izjavi da se Ukrajina nad Dnjeprom ujedinjuje sa Ukrajinom nad Dnjestrom t.j. sa istonom Galicijom, koja se onda odvojila od Hapsburke Monarhije. Sve je ovo bilo kratkog veka. Boljevici uoe u Ukrajinu i gotovo bez borbe zauzee vei deo njenog zemljita, sa Kijevom i sa Odesom. Poljaci, koji su obnovili svoju samostalnu dravu, osvojie ukrajinske zemlje Humsku Rusiju i istonu Galiciju. U isto vreme u Ukrajini, na Krimu i u Donskoj Oblasti boljevici potukoe u vie navrata Denjikinovu vojsku i kozake. to oni nisu ve tada propali konano, moe se objasniti snanom ofanzivom admirala Kolaka, koji je veoma uspeno ratovao u istonoj Rusiji. Ovi Kolakovljevi uspesi izazvae najvee napore boljevika da se odre. Niz strategiskih i politikih pogreaka Vrhovne Komande i vlade Kolakovljeve, njegove razmirice sa ehoslovacima, koji su teili da se vrate kui, i sa Antantinim prestavnicima, zamorenost njegovih trupa i, najzad, rovarenje opozicije, na. elu sa eserima, sve je to olakalo posao boljevika, koji su od aprila godine 1919. preli u kontraofanzivu i u nizu velikih bitaka pobedili Kolaka. Januara 124

1920. Kolak je izgubio veliki deo svoga teritorija, onda vlast i slobodu, a najzad i sam ivot, poto su ga Antantini predstavnici predali neprijatelju. Dok su boljevici digli vei deo svojih snaga protiv Kolaka dobrovoljake trupe generala Denjikina, donski, kubanski i terski kozaci obnovie ofanzivu. Luda politika bezumnog eksperimentisanja i krvavih nasilja, koju su sprovodili boljevici, uzdrmala je njihovu vlast u Ukrajini. Denjikin i kozaci oistie od boljevika kozake pokrajine i mnoge velikoruske krajeve. Denjikin je ve govorio da e uskoro zauzeti Moskvu. Poraz Kolaka dao je boljevicima mogunosti da bace sve snage protiv drugih protivnika. Besmislena borba Denjikina sa Ukrajincima, koja je poela na ulicama Kijeva, njegovi pokuaji agrarne restauracije, povratak spahija i njihova divlja osveta nad seljacima, loa administracija, pokolji idova, sve je to dovelo do brzog propadanja cele akcije generala Denjikina. Do marta 1920. boljevici su suzbili svoje mnogobrojne protivnike, pa i Denjikina u toliko, to je on sa ostacima svojih razbijenih trupa traio spasa na Krimu, dok su mase ranjenih i bosih vojnika i graanskih begunaca bile evakuisane u Jugoslaviju, u Bugarsku, u Misir i na ostrva Egejskog i Mermernog Mora. Denjikin je dao ostavku i kao privatan ovek otiao u inostranstvo, postavivi na svoje mesto generala Vrangela. Novi vrhovni zapovednik trupa i guverner June Rusije, upravo samo Krima, general Vrangel, i pored opomena Engleza, koji su dotle zajedno sa Francuzima pomagali Denjikina, reio se da produi borbu sa boljevicima. Obdaren neuvenom energijom i velikom linom hrabrou, general Vrangel je uspeo da povrati red u vojsci, da se uvrsti u Krimu, da zauzme nekoliko srezova van njega i da u vie mahova razbije boljevike trupe. Ali su uspesi Vrangelovi ipak vie zavisili od sudbine tekoga rata, koji su boljevici vodili sa Poljacima, udruenim sa Petljurinim Ukrajincima. Pilsudski i Petljura prodree do Dnjepra i zauzee Kijev, ali odmah iza toga nastupila je boljevizacija poljskih i ukrajinskih trupa i za kratko vreme boljevici ne samo to vratie izgubljene krajeve, nego jo zauaee i Vilnu i naoe se pred Varavom i blizu Lavova. Opadanje discipline u boljevikim trupama i oajni napori poljskih patriota i francuske vojne misije spasli su Varavu i Lavov, pa i samu Poljsku. Boljevici sa neverovatnom brzinom, u potpunom neredu, ispraznie Poljsku, Galiciju, Litvu, i delove Bele Rusije i Ukrajine. U Varavi se pojavi jedna grupa ruskih politiara, na elu sa Borisom Savinkovim, koji su sanjali da u savezu sa Poljacima pobede boljevike u samom njihovom sreditu. Poelo je formiranje nekakve demokratske ruske vojske, koja se onda potinila Vrangelu. Ali su dani Vrangelove vlade bili ve izbrojani. Boljevici hitno sklopie sa zamorenim Poljacima primirje i sva njihova snaga bi upotrebljena protiv Vrangela. Za nekoliko dana boljevici osvojie Krim, a Vrangel sa vladom, vojskom i masom graana ode u izgnanstvo. Sledee godine boljevici zakljuie s Poljskom neku vrstu Brest-litovskog Mira (Riki Mir, marta 1921.), prema kome znatni delovi Bele Rusije i Ukrajine pripadoe Poljskoj. U ovoj knjizi mi neemo da dajemo pregled i karakteristiku boljevike uprave. U graanskom ratu boljevici su izdrali i ak i pobedili, ali ceo sistem njihov pokazao se ipak dobrim delom kao neostvarljiv. Neverovatne rtve nisu bile dovoljne da obezbede pobedu boljevikih naela. Februara i marta 1921., pred bunom seljaka, radnika i krontatskih mornara Lenjin je kapitulirao i samo tako je spasao komunistiku stranku. Pod lozinkom Natrag ka kapitalizmu razvija se od onog vremena takozvana Nova ekonomska politika (skraeno Nep), koja je, posle strane gladi godine 1921., dovela do relativne ekonomske obnove Rusije. Stvaraju se snage nove Rusije, ekonomske i socijalne. Nie i nov, originalni kulturni ivot. Republika Sovjeta nalazi se na pragu novih promena i moda je blizu ve i dan obnove i ujedinjenja velike i prave demokratske Rusije.

125

SADRAJ
Predgovor.............................................................................................................................................2 1. Istono-evropska ravnica pre poetka ruske drave........................................................................3 2. Legende i fakta iz istorije poetka ruske drave..............................................................................5 3. Ekonomsko i socijalno stanje, dravno ureenje i kultura Kijevske Rusije...................................10 4. Galicija...........................................................................................................................................13 5. Suzdaljska Rusija. Tatarska vlast nad Rusijom..............................................................................14 6. Severnoruske republike..................................................................................................................17 7. Postanak Moskve i moskovske drave...........................................................................................19 8. Doba Ivana III i Vasilija III. Obrazovanje velikoruske drave.......................................................21 9. Doba Ivana IV Groznog.................................................................................................................25 10. Doba Velike Bune. Smutno Vreme...........................................................................................28 11. Zapadna i jugozapadna Rusija od XIV-XVII stolea...................................................................35 12. Doba prvih Romanova..................................................................................................................37 13. Kulturno stanje moskovske Rusije i kulturni preokret polovinom XVII stolea.........................42 14. Doba Petra Velikog (1682-1725.).................................................................................................45 15. Doba dvorskih prevrata (1725-1762.)..........................................................................................55 16. Doba Katarine II...........................................................................................................................61 17. Doba cara Pavla I (1796-1801.)....................................................................................................71 18. Ukrajina od smrti Bogdana Hmeljnickog do kraja XVIII st........................................................72 19. Doba cara Aleksandra I................................................................................................................75 20. Carevanje Nikole I. (Doba zvanine narodnosti). (1825-1855.)...............................................85 21. Doba Aleksandra II (1855-1881.). (Velike reforme, reakcija i revolucija)..................................92 22. Doba Aleksandra III (1881-1894.).............................................................................................103 23. Doba cara Nikole II (1894-1917.)..............................................................................................105 24. Druga ruska revolucija................................................................................................................117

126