PEDAGOKI FAKULTET U SOMBORU

Priredio: Prof. dr Mile Nenadi

SOCIOLOGIJA DETINJSTVA
- HRESTOMATIJA

SOMBOR, 2011.

SADRAJ

Poglavlje 1: Dete i detinjstvo /1/ Poglavlje 2: Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva /14/ Poglavlje 3: Staranje o deci i razvoj apatije /31/ Poglavlje 4: Detinjstvo u istoriji izmeu ideje i prakse /41/ Poglavlje 5: Detinjstvo i savremeno drutvo: Paradoksalan odnos? /52/ Poglavlje 6: Dimenzije detinjstva /58/ Poglavlje 7: Postmoderno dete /72/ Poglavlje 8: Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo, obeanje i problemi /80/ Poglavlje 9: Deja prava /95/ Poglavlje 10: Kod kue je najbolje:Distinkcija javno/privatno u dejem teoretisanju o riziku i bezbednosti /103/ Poglavlje 11: Prijatelji i poznanici /114/

Poglavlje 1

Dete i detinjstvo
Anelka Mili,
Sociologija porodice, igoja tampa, Beograd, 2001., str. 153-170

1. Pojam i razvoj koncepta U najveem delu dosadanje istorije dete i detinjstvo bili su u zasenku roditelja i roditeljstva. Deca su bila u inferiornom drutenom statusu a dominacija roditelja nad decom smatrana je oiglednom i po sebi razumljivom injenicom. O takvom univerzalno podinjenom poloaju dece u prolosti svedoe, izmeu ostalog, izrazi koji su upotrebljavani i koji su se do danas odrali za oslovljavanje mladih osoba, a u kojima se jasno istie njihova podinjenost i inferiorizacija od strane starijih. (J. H. Plumb, 1974:339). Sve do poetka 70-ih teko je bilo nai posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu u sociolokim prirunicima i udbenicima. O deci se govorilo iskljuivo u kontekstu odnosa roditelji-deca, pri emu je uvek u prvom planu bilo izuavanje ponaanja i vrednosti roditelja, njihove socijalizacijske prakse, dok bi se o detetu govorilo tek u pokojem paragrafu i kao o zavisnoj" varijabli ili posledici. Pedagogija koja je pledirala da ima prvenstvo u bavljenju detetom, u stvari se najmanje bavila detetom, stoje naroito bio sluaj u bivim socijalistikim zemljama. U novije vreme pojavljuje se neka vrsta podele rada i specijalizacije izmeu drutvenih disciplina koje u svoj predmet istraivanja ukljuuju dete i detinjstvo. Primeuje se da se psihologija i pedagogija sve vie orijentiu na prouavanje deteta na mikro i eventualno mezo nivou, bavei se konkretnim problemima ili pojedinim grupama dece. Za razliku od njih sociologija, istorija i antropologija nastoje da problemu priu sa makro ravni ispitujui temeljne uslove dejeg odrastanja u prolosti i savremenosti. Naroito se insistira na komparativnim, istraivanjima uslova detinjstva i odrastanja dece (Jens Qvortrup, 1986). Sve doskora dete je u sociologiji iskljuivo prouavano iz aspekta teorije socijalizacije kao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih brojnih agencija: Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa socijalizacije" (Jens Qvortrup, 1986:132). U preokretu koji zapoinje sa ,,baby boom"-om u poratnim generacijama u Americi, u javnom i naunom diskursu dolazi do jedne vrste hipertrofiranog naglaavanja deteta i njegove glorifikacije to nije moglo da proe bez racionalne osude i kritikog komentara. Jedan od pionira savremenog izuavanja generacijskih 3

odnosa morao je da konstatuje da svaka doktrina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne, a one organizovanog drutva kao sekundarne jeste socioloka anomalija" (Kingslev Davi, 1940:217). Druga novina koju donosi prouavanje deteta i detinjstva izvan konceptualnog polja socijalizacije jeste odustajanje da se o detetu govori samo sa stanovita budunosti, tj. Roditeljskih projekcija, oekivanja, ciljeva i vrednosti koje nastoje da usade u detetovu linost. Koncept detinjstva upuuje, meutim, na prouavanje ivljene stvarnosti deteta u svakodnevici savremenih drutava. Detetu i njegovoj praksi pristupa se, dakle, iz subjektivne perspektive deteta kao glavnog aktera detinjstva. Revoluciju u drutvenim naukama po pitanju deteta i detinjstva izvrio je francuski istoriar Filip Arije (Philippe Aries) sa svojom sada ve klasinom studijom ,,Vekovi detinjstva" (1962,1990) koji je na neobino imaginativan nain pristupio prouavanju socijalnih predstava o detetu.od ranog srednjeg veka pa do modernog doba. Ustanovio je da se tokom itavog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislu njegove posebne organske i socio-kulturne organizacije, ve se dete tretira kao ovek u malom". U skladu sa takvim poimanjem, deca nisu izdvajana iz sveta odraslih, ve su tretirana kao njegov integralni, ali nedorasli i inferiorni deo, pa je tako prema njima postupano. Jedan psiholog prati od poetka ljudske istorije stupnjeve evolutivnog razvoja odnosa izmeu roditelja i dece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanjima o specifinostima deteta i njegovog razvoja. On razlikuje sledee stupnjeve tih odnosa: na poetku infanticid, pa zatim odbacivanje, ambivalentnost, dominacija, socijalizacijski uticaji i dananja permisivnost (Lloyd de Mause, 1974). ime se objanjava ovo dugo zanemarivanje i preutkivanje deteta i posebnosti detinjstva u ljudskom ivotu i drutvu? Svi autori koji su se bavili ovim problemom slau se da je u pitanju bila, bar to se premodernih epoha tie, visoka smrtnost dece i mladih i sa druge strane veoma visok fertilitet koji je trebalo da nadoknadi ovu ranu smrtnost. U situaciji visokog rizika za odrastanje deteta, ni roditelji a ni drutvena zajednica nisu nalazili za potrebno niti racionalno da troe mnogo energije, vremena i

oseanja ali i svih drugih resursa u decu, sve dok ne budu sigurni da e se ta ulaganja isplatiti u smislu preivljavanja dece. Tako je ostavljano dobrim delom prirodnoj selekciji da izvri svoje, pa tek kada bi ona zavrila sa svojim, roditelji su se prihvatali svoga dela posla u dovravanju budueg lana zajednice. Veina istoriara koji su se bavili otkriem detinjstva" slau se da novi pogled na dete poinje da prodire u saznanje i svest ljudi od kraja.XV veka. Jedan domai autor istie tezu da prve jasne promene mogu da se prate ve u XIV veku u ranore-nesansnim italijanskim gradovima u okviru porodica istaknutih zanatlija ili bogatih trgovaca gde roditelji ispoljavaju gotovo moderan brian i nean odnos prema svojoj deci. (Karei Turza, 1996). Ali tek od XVI veka se pojavljuju prvi znaci prepoznavanja i brige za ono to bi se moglo nazvati posebna deja priroda", da bi tokom XVIII veka takva orijentacija sasvim prevagnula, te tako dete postalo centar panje u svetu odraslih. To je vek poznat kao ,,vek pedagogije" koja pokuava normativno ali i u praksi da uspostavi principe odnoenja odraslih prema posebnosti deteta i detinjstva. Zanimljivo je, meutim, u ovom kretanju to da kako dete dospeva u centar panje roditelja, porodice i drutva, tako postupak i odnos prema deci postaje sve vie uskogrud, gubi na prirodnoj spontanosti, i svodi se na podvrgavanje dece raznim procedurama pouavanja i disciplinovanja i liavanja njihovog autentinog slobodnog iskaza u ponaanju i govoru. Tako jedan od savremenih istraivaa istorije detinjstva i porodice primeuje daje: naa moderna porodica izrasla na konceptima autonomije domainstva i disciplinovanja dece..." (James Casey, 1989: 147). Ovu tezu potkrepljuju i istraivanja nastanka i delovanja prvih kolskih institucija u kojima je esto osnovni cilj bio slomiti" deji otpor (J. Donzelo, 1980, Ph. Aries, 1962). Ideoloko obrazloenje za ovakav pristup prualo je protestantsko uenje o radnoj askezi koje se suprotstavlja porocima lenjosti, neurednosti, uivanja i razmetljivosti u ime boanske predestinacije. (Ibid, str. 164). Smenu oputenog pristupa detetu srednjevekovne zajednice disciplinovanim obuavanjem dece za uloge odraslih graanske zajednice u nastajanju veoma slikovito sumira Kurt 4

Dancinger (K. Danzinger) u jednom opsenijem pasusu koji emo citirati: Dok je pre sredine 18. veka preporuavajui tretman za odojad nalagao permisivnost, pretena orijentacija ka strogosti i kontroli razvija se u potonjem periodu i traje sve do u na vek. Ranije su bebe hranjene kada su to one traile, dojenje je trajalo do dve godine, odbijanje od dojenja je ilo postepeno, dok treniranje za stolicu nije preduzimano u prvim godinama ivota i nije se trailo da dete nou bude suvo sve do pete godine; nisu se iskazivale niti spominjale ikakve zabrane u pogledu deije golotinje ili infantilnog iskazivanja seksualne elje; deteje ostajalo uz majku u krevetu sve dokje dojeno a uspavljivano je ljuljukanjem; ono je drano slobodno, maeno od strane odraslih a njegovo plakanje nailazilo je na brz odgojiteljski odgovor. Poetkom 19. veka slika je potpuno promenjena: vreme dojenja je skraeno, uvedeni su striktni vremenski razmaci u ishrani, treniranje za stolicu poinje ranije i ranije se zavrava; infantilna seksualnost se kanjava (ovo postaje opte mesto odgoja tek pri kraju 19. veka), ljuljukanje, cuclanje i trenutni odgovor na bebino plakanje se ne odobravaju. Sa druge strane, sada se ohrabruje detetova sloboda u motornim aktivnostima, stoje ranije bilo spreavano. Nuno grubo, poreenje podataka na osnovu posmatranja 75 razliitih drutava u svetu tokom 19. veka pokazuje daje svirepost toga veka bila neobina u odnosu na humanistiku normu, dokje ranije postupanje bilo mnogo vie u skladu sa optom praksom oveanstva" (1971: 140-141). Jaanje strogosti i rigidnosti u odnosu prema detetu to se vie pimiemo savremenosti, tj. to se moderno drutveno ureenje sve vie utemeljuje, moglo bi nai svoje adekvatno objanjenje u Fukoovim analizama nastupanja modernog saznajnog diskursa nauka o oveku koje preuzimaju sve snaniji nadzor nad ovekom i njegovim nagonima. U skladu sa ovim Fukoovski utemeljenim pogledom otkriva se kako napredovanje u odreenim saznajnim praksama modelira pristupe i odnos prema detetu i detinjstvu u modernoj eri. Osnovna teza poznatog nemakog sociologa jeste da se specifinost uloge deteta oblikuje u zavisnosti od znanja o procesu socijalizacije (Kurt Luscher, 1975: 360). U tom smislu on razlikuje sledee stupnjeve razvoja tih spoznaja

i njima odgovarajue tumaenje deteta: ideoloko saznanje koje se uglavnom zasnivalo na hriansko-crkvenom tumaenju vrednosti ivota i roenja, potom dolazi era medicinskih saznanja koja se obrazuju oko nekoliko oblasti (ginekologija, pedijatrija), pri emu naroito veliki znaaj imaju saznanja u domenu ishrane deteta i odojadi. Zatim, nastupa etapa saznanja o sposobnostima i vrstama uenja kod dece pri emu se, sa jedne strane, forsira uenje kroz praksu, tj. kroz rad i egrtovanje", a sa druge, sistematsko sticanje znanja putem kole. Ovaj niz zavrava se saznanjima o linosti i njenom razvitku ime se konano sredinom 20. veka okonava ali i utemeljuje saznanje o detetu kao linosti in nuce. Ukupnost ovih znanja grade okvir za evoluciono shvatanje razvoja kompetencija ljudskog roda, to naravno ne znai da e ova znanja uvek biti i adekvatno iskoriena u praktinom procesu odgajanja i socijalizovanja dece. Ali o tome odluuju drugi faktori a ne samo znanje. Slinu zamisao o smenama pojedinih saznajnih orijentacija u razumevanju deteta ali sa jasnim kritikim naglaskom iznosi jedna savremenija autorka. Ona kritiki ukazuje kako svaki od saznajnih talasa razumevanja deteta vodi zapravo ka njegovom postvarenju kao objekta. Dete postaje sukcesivno pacijent" razlilitih struno-institucionalnih slubi organizovanih na novim saznajnim standardima. Ona razlikuje prema redu nastanka obrazovni, medicinski, psiholoki i ekoloki saznajni talas. Pri tom ukazuje da to znanje vie napreduje, to dete biva njime sve dublje unazad obuhvaeno; tako danas kontrola poinje ve od samog fetusa. (E. Beck-Gernsheim, 1988). Ista autorka primeuje da kako raste lista ovih saznanja koja dete treba da zatite od sve veeg broja opasnosti i da razviju njegove dispozicione potencijale u istoj srazmeri raste i lista nemoi da se dete odbarni u svojim elmentarnim potrebama od naruavajuih i unitavajuih elementa moderne civilizacije i drutvenog poretka. 2. Dete i detinjstvo kao drutveno konstruisana praksa Detinjstvo je ranije posmatrano kao prirodna" stvar i uparvo stoga je ostajalo izvan naune panje. Naprosto, detinjstvo je smatrano 5

za posledicu univerzalnih biolokih zakonitosti, pa otuda neizbeno, ali privremeno i prolazno stanje u ljudskom ivotu. Otuda i marginalizacija deteta i detinjstva, jer zapravo ono stoji na ivici izmeu prirode i drutva. Nova paradigma detinjstva" nastoji da ove zdravorazumske postavke preispita, odbaci i konstruie nov pogled na dete i detinjstvo. Dominantno vienje dece i mladih u drutvenim naukama definisalo ih je kao bia u nastajanju (becomings) a ne kao ljudska bia" (J. Qvrortrup, 1992:132). Sociologija detinjstva kao nova institucio-nalizovana disciplina razvija pristup detetu i detinjstvu kao tvorevini odreenog drutveno-kulturnog i istorijskog konteksta, odnosno kao socijalnoj strukturi koja je u interakciji sa drugim strukturalnim segmentima. Proces odrastanja deteta nije iskljuivo automatski proizvod internih biolokih i fiziolokih procesa ve zavisi od specifinih drutveno-kulturnih uslova, od saznanja i ideologija koje vladaju u datoj drutvenoj sredini. Nain artikulisanja detinjstva u pojedinim drutvima definie detetov drutveni poloaj ime je odreen njegov identitet" (Smiljka Tomanovi-Mihajlovi, 1997:10). Detinjstvo moe biti posmatrano u statinoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar kojih se odvija ivot deteta i konstituie njegova socijalna pozicija. Ovde je naglasak na ukazivanju na promenljive socio-kulturne aranmane i normiranje oekivanja od deteta, postavljanje granica njegovom ponaanju i defmisanje njegovih potreba a sve iz perspektive odraslih. Odgovor deteta na ova oekivanja, koja su manje ili vie sputavajua ili otvorena proizvodi dete kao aktera sui generis. Drugi dinaminiji pristup prilazi detetu kroz svakodnevicu doivljaja i iskustava koja ono stie u svetu koji ga okruuje. Ovaj pristup eli da detinjstvo definie iz detetovog vidokruga, iz autentinog vidokruga njegove prakse. Ali se taj pristup suoava sa preetabliranim predstavama o detetu koje treba da razoblii kako bi doao do autentinog detetovog doivljaja sebe i svog sveta. To stvara ozbiljne epistemoloke tekoe za koje sociologija detinjstva nije uspelajo uvek da nae adekvatmja reenja. Moglo bi se utvrditi da sociologija detinjstva u novom kljuu polazi od sledeih postvaki: 1. Detinjstvo posmatra samo za sebe i

naroito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija i ideologija budunosti. 2. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prezentnu stvarnost koju dete ivi i kroz koju formira sopstveni identitet. 3. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i objekta vlastite prakse odrastanja kojom konstituie svoju subjektivnost i transformie objektivni svet relacija i znaenja koje zatie. Nova paradigma sociologije detinjstva ujedinjuje u sebi dve paradigme koje su do sada opstajale nezavisno jedna od druge: stanovite ana Pijaea da drutvo ima odgojni karakter" (1966:245) ali istovremeno nastoji da pokae da je dete roditelj oveka" (M. Mead), pa u tom smislu dovoljno kompetentan akter koga bi valjalo ozbiljno prouavati. U novom kljuu koncept detinjstva se problematizuje u tri aspekta (Igor Kon, 1991): 1. Ideja detinjstva - simbolike predstave o detetu, normativni modeli deteta i odrastanja i stavovi o detetu i njegovim potrebama koje ga razlikuju od odraslih. 2. Praksa detinjstva - stvarni poloaj deteta u porodici i drutvu, odnosi dete-odrasli, postupci prema detetu u same aktivnosti deteta. 3. Kultura detinjstva - dete u dejem svetu, unutranji svet detetovog doivljaja i slika sveta samog detinjstva, kao i interaktivne aktivnosti meu samom decom. Zahvaljujui pionirskom doprinosu Ph. Ariesa, istraivanja koja pripadaju ovom novom diskursu najvie su se koncentrisala na prvu oblast - rasprave na idejnosimbolikom i ideolokom planu u vezi sa otkriem detinjstva" kao drutvenog i kulturnog fenomena. Valja upozoriti da u ovim studijama postoji realna opasnost od ideologizacije deteta i detinjstva. Umesto da slue otkrivanju istine o prolosti, tj. zabluda prolosti, deava se da ova istraivanja slue davanju legitimiteta savremenim vladajuim ideolokim predstavama nudei nam navodno proverene iskustvene istorijske injenice" (A. Mili, 1988:31). U tom smislu ideja o modernoj drutvenosti koja je detecentrina, a koja mora biti ozbiljno proveravana, esto se legitimie idejom o prolosti koja je prema detetu bila ravnoduna ili ak neprijateljska. Na nivou prakse, sociolozi ukazuju na prelaz od prakse integrisanog" detinjstva u difuznom i arolikom svetu srednjevekovnih 6

domaih zajednica u kome je dete stalno prisutan ali istovremeni i nezapaen i sporedan deo tog sveta u potpuno novu situaciju segregacije" deteta i njegovog sveta od sveta odraslih i ivota zajednice. Ovaj proces izdvajanja deteta koji istovremeno vodi ka detecentrinom" diskursu i organizaciji svakodnevnog ivota odvija se uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja moderne porodice, koja se i sama, sa jedne strane povlai u svoju intimnu osobenost, a sa druge odvaja od sveta javnih, privrednih i politikih zbivanja i odnosa. Centar nove porodinosti koja je svedena na najui reproduktivni srodniki krug postaje dete kome se posveuje celokupna porodica: ukupnost porodinog ivota - ekonomske aktivnosti privreivanja vre se u ime zasnivanja nove buroaske loze nalsednika, koja se mora dokazati svojim radom umesto aristokratske tradicije prenoenja privilegija; na drugoj strani, ukupan unutranji ivot porodice organizuje se oko brige, rasta i razvoja buduih naslednika. Pri tom ena dobija povlaeni" zadatak da orgamzuje iznutra ovaj novi porodini pogon orijentisan ka detetu. Od kraja XVIII veka i poetkom XIX veka delom i kao posledica slabljenja religiozne moralnosti dolazi do glorifikacije deteta u okviru romantiarske vizije porodinog doma, ene posveene materinstvu i deteta kao simbola dobrote, nevinosti, neiskvarenosti i prirodnosti. Pri tom, naroito Arije insistira na prodoru nove oseajnosti", kao potpuno nove perspektive kroz koju se odvijaju i doivljavaju odnosi izmeu deteta i njegove porodine okoline u graanskoj klasi. Tu novu praksu odlikuju sve snaniji izlivi nenosti prema detetu, iskazivanje topline i ljubavi prema njemu, u specifinoj vrsti govora koji odrasli neguju u odnosu prema detetu (tepanje), ljubljenje i milovanje deteta, zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje detetu da se ukljui u svakom momentu u komunikaciju odraslih. Meutim, dokazivanje promene u emocionalnom odnosu i postupanju roditelja prema deci u ovim istorijskim studijama predstavlja izuzetno teak i ozbiljan metodoloki problem. Postavlja se pitanje da li su zaista roditelji u srednjem veku bili neoseajni i ravnoduni prema svojoj deci, kakvim ih opisuju neki istraivai (Lloyd de Mause), za razliku od novovekovnih roditelja? Ili, pak, savremenim istra-

ivaima koji polaze od gotovo opsesivne" potrebe za iskazivanjem ljubavi kod savremenih roditelja, nekadanji uzdraniji stav roditelja izgleda kao hladna bezoseajnost ili ak i surovost prema deci? Drugo, postavlja se pitanje na temelju kakvih saznanja, kakvih znakova se moe uoptavati o nastupanju nove oseajnosti", odnosno o postojanju bezoseajnosti" u odnosima prema deci i mladima u prolosti. Dokazivanje oseajne klime" je veoma teak i sloen, a u nekim sluajevima i nemogu zadatak i za savremena drutva, a nekmoli za istraivaa prolosti koji raspolae sa veoma suenom i fragmentarnom emprijskom evidencijom, pogotovu u ovoj sferi drutvenih odnosa. Osim toga, istorijska istraivanja pate od jednog ozbiljnog sociolokog nedostatka. Ona se u prvom redu bave detetom i porodicama viih i najviih drutvenih slojeva u prolosti iza kojih je ostala bogata istoriografska graa. Postoji opasnost da se na osnovu ove delimine slike generalizuje za drutvo u celini, da se najavljuje novi", moderni", generalni" obrazac prakse detinjstva i ponaanja prema detetu. Optost tog novog obrasca upravo mora biti dovedena u pitanje iz jednog specifinog ugla. Naime, veina dosadanjih studija detinjstva ne bavi se oiglednim raskorakom u pristupu i shvatanju detinjstva i deteta koje postoji izmeu oseajne" porodice i brutalne" kole u eri nastupanja modernosti. To se moe pripisati nedovoljnoj sociolokoj diferenciranosti pristupa novom fenomenu detinjstva koji je oito oblikovan od samog poetka od razliitih drutvenih nosioca i sa razliitim interesima i namerama u vidu. Postavlja se pitanje koje su drutvene snage nosioci ovog drutvenog prevrata u odnosu prema deci i prema porodici u celini? U ime kakvih i ijih interesa one nastupaju, kakva su njihova shvatanja drutva, emu tee i nadaju se u budunosti? Dok Arijes ili Stoun (L. Stone, 1960) prve zaetke promena lociraju u aristokratske krugove kasnog feudalizma, dotle drugi autori iskljuivo ukazuju na buroaziju kao nosioca tih kretanja (Demos, 1970, Donzelo, 1979 i dr.) Podjednako ostaje nejasno koji se procesi nalaze u osnovi ovih kretanja: da li su to urbanizacija i industrijalizacija, migracije, nuklearizacija porodice, skolarizacija ivota dece, religijske reformacije i transformacije? 7

Najmanje je, ipak do sada, postignuto na planu razumevanja dejeg sveta" ili kulture deteta" i zakonitosti na kojima se oni konstituiu. Ovde u najveoj meri nedostaju saradnja sociologa, psiholga, pedagoga i antroploga. Veoma malo su prouavane deije predstave o svetu, stavovi prema okolini koja ih okruuje: porodici, vrnjacima, koli, nastavnicima. Ovde, takoe, spadaju prouavanja deijeg vremenskog budeta, kao i deijeg prostora, naina odmaranja, zabave, druenja, komunikacije, te naroito u savremenim drutvima ogromne mas-medijske produkcije namenjene iskljuivo ili prvenstveno deci; ispitivanje deijih moda" i stilova ivota i naina kako ove prakse bivaju proizvedene i prihvaene od same dece. (J. Zinnecker und R. Silberreisen, 1996). Studije detinjstva bez obzira na teorijske razlike dokazuju, meutim, znaaj povezanosti novog koncepta deteta i moderne nuklearne porodice. Pokazuje se da ve od proto industrijskih oblika porodine modernizacije, nuklearna porodica predstavlja jedinstvenog idejno-ideolokog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspostavljanju, prihvatanju i irenju nove organizacije i naina ivota koji sobom nosi procvat kapitalizma na evropskom tlu a u okviru koga dolazi i do irenja prostora i razumevanja za potrebe deteta i detinjstva. Upravo tu tezu nastojaemo da preispitamo sa raznih strana u narednom odeljku. 3. Porodica usreditena ka detetu. Stvarnost i mit Od poetka 20 veka dete dospeva u centar svih porodinih zapleta. To se pre svega duguje Frojdovom otkriu ranog seksualnog razvoja dece i problema koji taj razvoj stvara za stabilizaciju odrasle linosti. Sa druge strane, socioloka teorija u svojim glavnim teorijskim razmiljanjima stavlja proces socijalizacije u sredite drutvene reprodukcije. Parsons e tako u svom stanovitu koje sintetizuje uvide Frojda, interakcionizma i funkcionalizma u jedinstven poged, postaviti porodicu kao centralni agens procesa socijalizacije dece u drutvu. Pri tom je taj proces osnovni za internalizaciju i afirmaciju socio-kulturnih vrednosti drutvenog sistema u sistemu linosti pojedinaca, pa prema tome za

obnavljanje i uvrivanje svakog savremenog drutvenog sistema. Porodica i dete tako postaju u savremenom teorijskom diskursu osnovne ose na kojima se gradi integracija i kohezija drutvenih zajednica. Moderna porodica od poetka 20. veka biva postepeno rastereivana od nekadanjih brojnih funkcija koje su lanovima uzmale najvie energije i vremena (proizvodnja, odbrana, zatita, staranje) pa moe objektivno da se daleko vie posveti svom najslabijem lanu detetu. Ali ovaj preokret nije istovremeno nuan i dovoljan uslov za prevrat u odnosu prema detetu i njegovoj ukupnoj drutvenoj poziciji. Naprotiv, ima dovoljno suprotnih dokaza na osnovu kojih se moe tvrditi da bez obzira na savremenu detecentrinost" porodice i drutvene zajednice, moderno drutvo i porodica predstavljaju neprijateljsku sredinu" za dete, vie nego to su to bila drutva u prolosti (L. Wilk, 1990). U stvari, kao to se moderna porodica i roditelji u njoj nalaze razapeti izmeu neusklaenosti i protivurenosti modernog drutva, tako isto se deava i sa decom. Neke od tih glavnih protivurenosti emo ovde analizirati. 3.1. Dete kao vrednost: od uspenog projekta" do nostalgije" Detecentrinost kao praksa porodica i ponaanje i stav roditelj a u dobroj meri se zasnivala, kao to smo ve konstatovali, na novoj proceni deteta kao vrednosti. Ali u emu se nalazila ta novootkrivena vrednost deteta u graanskoj civilizaciji? Bilo bi brzopleto da se ona iskljuivo trai i pronalazi iz ugla ekonomske cene i isplativosti investicija u dete, kako se u svetu preduzetnitva posmatraju sve stvari i odnosi. Ali sigurno daje taj aspekt bio snano prisutan ali u neto modifikovanijoj i proirenoj formi u odnosu na isto ekonomistiko procenjivanje. Dete je u modernoj porodici imalo znaenje ivotnog projekta" roditelja: deca su postala na ljudski kapital, naa budunost" (Chris Jenks, 1996:14), odnosno ekonomskim jezikom reeno naa investicija u budunost". Ovakav koncept deteta na strani roditelja podrazumeva bezgranino podreivanje roditelja interesima deteta, odnosno rtvovanje za dete. Ali isto tako na strani deteta ovakav koncept deteta 8

pretpostavlja zavisnost deteta od roditelja, venu zahvalnost roditeljima, detetovu pasivnost i prezatienost. Takav stav i odnos prema deci proizvodio je itav niz protivurenih posledica u drutvu, porodici i u poloaju same dece u fazi zrelog kapitalizma kao to su: 1. Suprotnost izmeu visokih ekonomskih trokova izdravanja dece i njihove neodgovarajue drutvene cene, a stoje roditelje dovodilo u situaciju raskoraka izmeu mogunosti i oekivanja. 2. Suprotnost izmeu detecentrinog sveta porodice i segregacije deteta u drutvenom svetu odraslih, poevi od kolskog sistema pa nadalje. 3. Ambivalentan odnos izmeu emocionalne zatienosti deteta i socijalne pasivnosti koja je imala za posledicu ne tako retke situacije radikalizacije mladih i omladine kao socijalnog segmenta detinjstva i odrastanja deteta u modernim zapadnim drutvima. Najspektakularnija i viestruko posledina od tih pobuna jeste 1968. godina sa kojom dolazi i do zavrnice u ovoj etapi drutvene konstrukcije deteta i detinjstva. Od kraja 60-ih nastupa nova faza u razvoju koncepta i vrednosti deteta koja umesto roditeljskog i drutvenog delovanja ,,u ime deteta" nastoji da uspostavi dete kao subjekat vlastitog injenja. Naravno da je ovo lake rei nego uiniti, pa otuda teorije deteta i detinjstva koje nastoje da se izgrade na takvoj paradigmi pate od apstraktnosti i neodreenosti budui da im nedostaje adekvatna konceptualizacija subjekta" koga promoviu. Naime, nauka jo uvek nije u stanju da dovoljno razumljivo protumai Jezik" detinjstva Uprkos ne malim preprekama na uspostavljanju takvog gledita, moe se ipak utvrditi da je osnovna konceptualna i stvarna promena sadrana u figurativnom kljuu" (M. Mead, 1979) tj. kao partnerstvo dece i roditelja u porodci, dece i odraslih uopte. Ali dok izgleda da se na partnerski odnos deca lako usmeravaju jer to lei u prirodi" njihovog statusa i potreba, u sluaju roditelja ova nova orijentacija zahteva mnogo vie napora i samokontrole nego to su oni na to navikli. U ovom kontekstu svakako treba pomenuti zanimljivo gledite poznatog istraivaa detinjstva Krisa Denksa (Chris Jenks) koji nov

odnos prema detetu postmodernom drutvu tumai kao nostalgino" prizivanje prolosti od strane odraslih u kom stavu dete zapravo reprezentuje taj izgubljeni svet sigurnosti, ugodnosti i topline. U odnosu na moderno drutvo, postmodemo drutvo se predstavlja kao drutvo rizika" (Beck, 1992) koje trai stalnu refleksivnu reprezentaciju sopstva koja nema vie za svoje utoite niti fiksirane prostore niti fiksirane identitete. Otuda se dete u toj nostalginoj" potrazi fiksira kao ljubavnik, suprunik, prijtelj i drugar sa posla i najednom drugaijem nivou kao simbolika reprezentacija samog drutva" (Ibid, 1996:20). Odrasli pokuavaju koz identifikaciju sa detetom u sebi da prevaziu strahove i napetosti nesigurne dananjice. Ali u tom nostalginom" kljuu, prema ovom autoru lei i dvosekli ma odnosa prema detetu u dananjici: sa jedne strane nastojanje da se detetu omogui autentini i samostalni razvoj, ali sa druge strane i poveano iskoriavanje, zloupotrebe i zlostavljanje deteta u situaciji bespomonosti odraslih. Na ove aspekte vratiemo se pri kraju ovog odeljka. 3.2. Deca kao drutveno bogatstvo i redukcija nataliteta Dok u savremenim drutvima preovlauje ideoloka orijentacija usmerenosti ka deci, istovremeno dolazi do stalnog i sve veeg opadanja nataliteta i fertiliteta u razvijenim zemljama. Demografi, ekonomisti, sociolozi i svi ostali strunjaci slau se da je prvenstveni uzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertiliteta koje ak idu ispod nivoa potrebnog za obnavljanje stanovnitva u pojedinim zemljama, rezultat ogromno uveanih trokova u podizanje dece, tj. ulaganja koja su neophodna da bi se dete izvelo na put samostalnosti. esto izrican stav da su deca najvee bogatstvo" nije samo metafora, kojom se iskazuje promenjeni vrednosni sistem u savremenoj porodici i drutvu koji dete tretira kao vrhunsko dobro, ve je re o stvarno visokoj ceni kotanja deteta. Trokovi odgajanja deteta su u poslednjoj polovini veka izuzetno porasli te sa ekonomskog stanovita dete zaista nosi u sebi veliku vrednost. Kada je re o individualnim porodicama 9

one ne oekuju, niti raunaju sa fman-sijskim povraajem uloenih sredstava u podizanje i odgajanje dece. Dobrim delom i zato to deca vie ne predstavljaju u porodici radni resurs. Empririjska istraivanja pokazuju konstantno opadanje uea dece u obavaljanju kunih poslova unazad od II svetskog rata, sa tendencijom da to opadanje postane jo jae u meri u kojoj dolazi do opadanja ruralnih porodica i porasta obrazovanih ena. (F. Goldscheider and L. J. Waita, 1991:169-170). Ipak, optimizam u pogledu redukcije radnog iskoriavanja dece mora da splasne ako se imaju u vidu injenice iz celog sveta, a ne samo iz njegovog najrazvijenijeg dela. Istraivai danas upozoravaju na irinu problema eksploatacije deijeg rada naroito u polurazvijenim periferijskim zemljama, mada ne samo u njima. Tako se raspolae sa podatkom o 60 miliona dece do 14 godina starosti koja su registrovana kao radna snaga. Ali to je samo vrh ledenog brega! Koliko ih jo ima neregistrovanih? (J. Qvortrup, 1985:129). No, uz pretpostvaku da se finansijski dug dece prema roditeljima ili mlaih prema starijima moe bar delimino namiriti, postavlja se pitanje jednog duga koji ostaje trajno neizmiren. Re je o afektivnom dugu deteta prema roditeljima koji ostaje nepodmiren (F. Bimbi, 1992: 149). Na slian nain stvar argumentuje neto ranije jedna drugi istraiva koji ukazuje da se deca na Zapadu doivljavaju kao emocionalno neprocenjivo dobro to od roditelja trai veoma visoka ulaganja i intenzivno emocionalno ukljuivanje (V. A. Zelitzer, 1985). Raskorak izmeu ulaganja i trokova, bilo daje re o ekonomskom ili emocionalnom budetu roditelja vodi ka znaajnom smanjenju fertiliteta i nataliteta. No, to nisu i jedini uzroci. esto se istiu i drugi kao zapoljavanje ena i afektivno zasienje roditelja sa jednim detetom. Moglo bi se zakljuiti da pad nataliteta ima za posledicu veu brigu i bolji standard dece u savremenom drutvu. No, to je tano samo do izvesne mere i za isvestan deo porodica, ali nikako za sve. 3.3. Ekonomsko blagostanje deteta naspram ekonomske zavisnosti i siromatva

Nema sumnje da u ekonomskom pogledu i bar to se tie razvijenih zemalja, deca danas uivaju prave blagodeti. Ne samo da se roditelji trude individualno da obzbede optimalne (ako ne i maksimlane) materijalne uslove za njihovo odrastanje (ishrana, stanovanje, oblaenje, kolovanje, zabava) ve tome u susret ide i moderna drava blagostanja" koja na razliite naine, direktno i indirektno nastoji da participira u trokovima porodica oko izdravanja dece. U susret dejem blagostanju" ne sumnjivo ide i moderna potroaka civilizacija koja u deci nalazi i preko njih stvara obrasce masovne potronje naroito u sferi dokolice i zabave. Deca i omladina su danas postali najatraktivniji konzumenti masovne industrije potronih artikala oko ije naklonosti se takmie najmonije industrije sveta. Kao masovni potroai deca i mladi su danas u stanju ne samo da zadovolje obogaen i proiren repertoar svojih osnovnih potreba ve im obilje omoguava da veoma rano ponu da samostalno izgrauju vlastiti ukus i identitet. Ali to su samo prividno blagostanje i sloboda izbora. Iza potroakog obilja za decu stoji njihova potpuna finansijska i ekonomska zavisnost koja se sve vie produ-ava u meri u kojoj se iri fenomen produene mladosti". Tako se moe rei da deji i omladinski konzumerizam poiva na staklenim nogama deije i omladinske finan-sijske nesamostalnosti i finansijske (ne) moi roditelja ije zarade i standarda sve tee mogu da prate visoka potroaka oekivanja koje razvija podkultura mladih. U toj situaciji jedan deo mladih ije finansijske mogunosti ne dozvoljavaju praenje tog standarda dolaze u sukob sa drutvom pokuavajui da nelegitimnim i nelegalnim sredstvima ostvare ove potroake standarde. Otuda sve vei deo mladih koji kree stazama maloletnike delinkvencije, narkomanije, alkoholizma i drugih devijatnih ponaanja. Potroako obilje razvijenih drutava prikriva ozbiljnu egzistencijalnu ugroenost dece koja se ogleda u sve rasprostranjenijem siromatvu koje pogaa ne samo decu u veem delu nerazvijenog sveta ve i sve vee segmente dece u najrazvijenijim drutvima. Prema uporednoj studiji ivotnog standarda dece u deset OECD zemlaja dolo se do otkria novih i suptilnijih formi deprivacije dece" (Kennnedv et ali., 1996:145). Meu tim zemljama Amerika poka10

zuje zapanjujui" obim siromatva dece (Ibid, 152)s tj. ona je zemlja koja prema svim pokazateljima ima nadprosean broj dece ugroene siromatvom u odnosu na ostale posmatrane zemlje. vedska prema istom posmatranju stoji daleko ispred svih ostalih po visini standarda koji uivaju najmlai, dok se ostale zemlje grupiu u sredini. Veliina deijeg standarda odnosno siromatva u znaajnoj je korelaciji sa nenovanim doprinosima koji dolaze od drave blagostanja i njenih agencija u vidu razliitih promotivnih zatitinih mera prema deci i porodicama. Pa ipak, uprkos rastu dravnih davanja i ukupnom porastu ivotnog standarada, istraivanje belei kontinuirani porast dece ugrone siromatvom. To se dovodi u vezu sa porastom jednoroditeljskih porodica, sa jedne strane i porastom nezaposlenosti, to najvie pogaa majke upravo iz jednoroditelsjkih porodica. Tako moemo da konstatujemo jo jednom kako se reprodukcioni krug siromatva, bede i eksploatacije zatvara u enskoj podinjenosti i eksploataciji. Napokon, ovde treba ukazati na jo jedan kontrast koji pogaa blagostanje dece u savremenom svetu. To je injenica koju su ve 80-ih godina uoili demografi (a koju sada istiu sve vie sociolozi i ekonomisti. Re je o tome da dolazi do kompeticije izmeu najstarije i najmlae populacije u razvijenim drutvima oko podele znaajnih budetskih sredstava namenjenih socijalnoj sigurnosti i standardu stanovnitva. Kako, sa jedne strane, najstariji deo popualcije ne samo da postaje brojano sve vei u odnosu na najmlai i sa druge kako on jo uvek raspolae veim uticajem i moi, to se raspodela odvija tako da udeo potronje ovog dela stanovnitav postaje sve vei u odnosu na udeo potronje namenjene deci i mladima. (Kennedy et ali 1996). 3.4. Deca izmeu porodine ljubavi i uene U savremenoj porodici okrenutoj deci" roditelji ele da kroz decu ostvare svoje emocionalno i ljudsko ispunjenje, dok sa druge strane od dece oekuju da upravo zato to u njih toliko ulau zadovolje svoja unapred postavljena oekivanja i ciljeve. Pri tom se ljubav,

emocije, nenost, majinska toplina, bliskost esto i nesvesno instrumentalizuju od strane roditelja da bi se ostvarili odreeni pozitivni odgovori dece, tj. postignua koja se od njih oekuju. (Arnold. W. Green, 1960). Instrumentalizacija ljubavi kod dece proizvodi povratni efekat otpora prema roditeljima, nepoverenje, agresivnost ili povlaenje kao ponaajne simptome nezadovoljstva. Neki savremeni istraivai su skloni da govore o familizaciji" deteta, u smislu neke vrste porodine posesivnosti i ekskluzivizma kada su u pitanju deca i njihovo osamostaljivanje. Porodice su sklone da preuzimaju na sebe sve vie obaveza odgovornosti i trokova oko dece, a deca sve vie postaju zatvorena i vezana za porodicu, te postaju nevidljiva za drutvo, tj. vidiljiva samo iz perspektive porodice i za porodicu. Familistiku praksu danas podstiu i odreene politike snage u savremenim razvijenim drutvima. Prema miljenju britanske naunice, takva ideologija i politika, poznata kao taerizam, nastojala je da decu to vie izoluje i zatvori u porodicu umesto da ih otvori prema svetu i pripremi za njegovu sloenost i kontradiktornost. (J. Brannen, 1992). 3.5. Produena nezrelost i pravna individuacija U modernim drutvima pravna, formalna zrelost i samostalnost mladih ljudi je skraena u odnosu na 19. vek, ali i premoderna drutva, ukoliko se ima u vidu da u tim drutvima mladi do smrti svojih roditelja nisu bili samostalni ili nisu mogli da upranjavaju neka pravna svojstva (pravo raspolaganja imovinom i si.). U tom pogledu mladi danas sa 18 godina stiu sva prava pravnog subjekta, a neka prava im se priznaju i pre napunjenih 18 godina. No, sa druge strane, ovoj ranijoj pravnoj zrelosti mladih objektivno se suprotstavlja situacija produene mladosti", odnosno produena ekonomska i fmansijska zavisnost mladih ljudi zbog sve dueg kolovanja koje mlade u pojedinim profesijama onemoguava da do svojih srednjih godina steknu nezavistan profesionalni status u drutvu (lekari, pravnici, ininjeri itd.). Osim toga, i kada zavre kolovanje sve je vei broj mladih ljudi koji ne mogu da dobiju zaposlenje, 11

pa stoga njihova pravna sloboda i jednakost ostaju nerealizovani. Sa druge strane, savremeno drutvo insistira na pravnoj individuaciji pojedinaca od nijihovog najranijeg doba, tako da se danas uveliko uvodi korpus normi dejih prava u normativne sisteme kako pojedinih drutava, tako i meunarodne zajednice. Pravna samooblikovanost dece ne znai da su ona samo korisnici prava koja idu u njihovu korist; deca sve ee postaju predmet specifinog normativnog uobliavanja koje ide protiv njihove autonomnosti i kreativnosti. Ako pogledamo vek unazad, onda moemo da konstatujemo da moderno drutvo nije poznavalo toliko oblika krivino pravne odgovornosti dece i maloletnika, kao stoje to sluaj sa savremenim pravom. Ali jo vie od pravnih normi decu danas ograniavaju, usmeravaju, disciplinuju i standardizuju razne vrste nepravnih normi kao to su zdravstveni, psiholoko-psihijatriski, pedagoki i koski propisi. Pod izgovorom brige za deji razvoj, savremeno pravo i druge regulativne institucije faktiki suavaju i osiromauju razvojni pluralitet dece i mladih uprkos poveanju materijalnog standarda. 3.6. Kulturna segregacija i paternalizam nasuprot autentinosti kola je prvi i najsnaniji kulturni moderator koji decu segregira u odnosu na odrasle i socijalni svet uopte. Zatieni prostori i nadgledane aktivnosti" (Fuko) ograniavaju razvoj komptencija kod dece, smanjuju sloenost interakcija sa socijalnim svetom na vrnjake grupe, fragmentiraju svet deteta i njegovu mo da samo sebe vodi i kontrolie. (L. Qvortrup et ali., 1994 Engelbert et ali.). Ali kola je samo jedna u nizu kulturnih institucija koja kroz legitimirani drutveni paternalizam vodi formiranju zasebnosti dejeg sveta, njegovoj praktinoj izolaciji i segregaciji od sveta odraslih i drutvenog ivota. Neki pedagozi i psihilozi u takvom dejstvu kolske ustanove vide barijeru za razvoj deje kreativnosti ali i slobodnije integracije u drutvo te zahtevaju ukidanje kole" (Ivan Ilich), ili zamenu njenih rigidnih didaktikih obrazaca slobodnom samorazvojnom igrom (Summer Hill projekat). Meutim,

ovakva shvatanja nisu naila na vee drutveno razumevanje i odobravanje. U poslednjem veku kola je uinjena manje represivnom u odnosu na njenu 19vekovnu prethodnicu, ali njeni osnovni nedostaci nisu uklonjeni (izolacija mladih, rutiniranost, komformizam i si.). Otuda se medu mladima iz drutvenih slojeva sa margina drutva sve ee ispoljava agresivnost prema koli, zato to im ona ne nudi mogunosti za integraciju u drutvo, a niti prua mogunosti da zadovolje autentine mladalake potrebe i interesovanja. Slian dvostruki efekat i uticaj imaju i druge sve brojnije i raznovrsnije ustanove kulturne potronje dece kao to su deji film, knjiga, pozorite, novine, mas mediji, televizija, video i kompjuterski programi i igre. Sa jedne strane, svi oni pomau komercijalizaciju sveta mladih, ali sa druge strane, otvaraju prostore deje i omladinske kreativnosti i autonomije. U slinom dvostrukom odnosu prema svetu mladih nalazi se i svet sporta i sportskih aktivnosti, pri emu profesionalizacija i komercijalizacija sporta ipak sve manje pomae omasovljenju sporta kod mladih. 4. Brakovi bez dece Traumatizacija roditeljstva sa jedne strane, ali i opta tendencija segregiranja dece iz drutva odraslih, jasno je uoljiva kroz trend porasta u drugoj polovini XX veka alternativnog porodinog oblika brakova bez dece". Sa njihovim porastom i sama institucija braka definitivno menja svoj sadraj i funkciju, o emu je ve ranije bilo govora. Trend rasta jasno je vidljiv u sluaju Nemake gde se od 8, 4% uea ovih brakova u 1899, njihovo uee penje na 18, 0% u periodu 1973-77, a pretpostavlja se da e se krajem veka njihovo uee ustaliti na itavih 20,0%, tj. jednu petinu svih brakova. (R. NaveHerz, 1989:241). Prema istoriarima porodice, masovnija pojava ovog oblika predstavlja veliko istorijsko pomeranje budui daje 'brak bez roditeljstva' u principu bio stran staroevropskom svetu" (Mitterauer, 1979:21). U tom kontekstu treba imati u vidu da sam izraz brak bez. dece" ili neroditeljstvo" sadri znaajan stepen diksriminacije i negativnog etiketiranja, 12

ali nauka za sada ne raspolae nekim neutralnijim izrazom. S obzirom na potencijalne mogunosti promena u individualnim biografijama (razvodi, ponovno stupanje u brak, kohabitacija i si.) brak bez dece" predstavlja u dobrom delu ivotne istorije pojedinca samo aktuelno stanje koje je podlono izmenama. Otuda se u istraivanjima ovog fenomena postavlja znaajno pitanje razgranienja odnosno definisanja pojave. Nemaka autorka predlae da se pod brakom bez dece" tretiraju situacije kada venani partneri nemaju brano priznatu decu i ne ive zajedno sa decom u istom domainstvu. Ova definicija ima u vidu socijalno roditeljstvo, a ne i bioloko (R. Nave-Herz und Markefka, 1989:378). Meutim, tekoe u definisanju ove pojave proizilaze iz jo jednog znaajnog momenta: utvrivanje uzroka nastanka i opstanka ovih brakova tek omoguava uspostavljanje stvarne predstave i stanja u pogledu uea i rasta ove pojave u savremenim drutvima. Ve citirana nemaka istraivaica ukazuje na pet tipova brakova bez dece" sobirom na nain i uzroke njihovog nastanka. To su:

A. Medicinski razlozi:

1. organski uzroci (biolok i sterilitet) 2. psihosomatski uzroci 3. doivotno bez dece 4. odricanje na odreeni rok 5. prolazni, privremeni brak bez dece.

B. Svesno i planirano odbacivanje roditeljstva: C. Jo neispunjena elja za decom

U ovom momentu zanemariemo razloge medicinski uzrokovanog steriliteta i njegove savremene rasprostranjenosti. Samo emo ukazati da prilikom ocene o udelu tih uzroka treba imati u vidu izuzetno snaan porast medicinskih saznanja i tehnolokih dostignua

koja omoguavaju ukljanjanje organskih, pa ak i psihosomatskih uzroka steriliteta partnera. Za nas je svakako najinteresantnija kategorija brakova koji svesno i planirano ili na neodreeni rok odlau roditeljstvo ili ele da ga se potpuno lie. Prema istraivanju nemake autorke, osnovni razlog ili motiv za takvo ponaanje lei u ambivalentnoj situaciji ena koje se odluuju na ovaj korak a koje ele da ostvare karijeru i visoke zarade sa jedne strane, i sa druge, koje smatraju da roditeljstvo odnosno materinstvo podrazumeva potpuno posveivanje deci, tj. prestanak rada i zaraivanja. Odustajanje od dece u situaciji ovih suprotnih vrednosnih orijentacija, prema ovoj autorki, znai u stvari odreenu vrstu strategije reavanja internog konflikta (R. Nave-Herz und Markefka, 1989:383). Ista autorka, meutim, ukazuje da postoji i obrnuta vrsta ustruavanja ena od raanja, a to je u situaciji nezaposlenosti i ekanja na posao, to u svojoj ukupnosti ukazuje da u sluaju ena jo uvek nije prevaziena ideoloka i stvarna suprotnost izmeu rada i porodice. Jedna amerika autorka koja se takoe dugotrajno bavila dobrovoljnim liavanjem od roditeljstva u braku konstatovala je na osnovu vie amerikih istraivanja da je primarni motiv (u 79% ispitivanih sluajeva) sloboda od odgovornosti za brigu i staranje o detetu i odatle vie prilika za samoispunje-nje i spontanu mobilnost pojedinca odnosno partnera. Sa mnogo niom uestanou pojavljuju se motivi ostvarivanja veeg zadovoljstva i razumevanja u branoj zajednici, enina karijera, novane prednosti, pa i do takvih motiva kao stoje miljenje daje savremeni svet uopte nepovoljan za decu i njihovo odrastanje. (Sh. Houseknecht, 1987). Istraivanja i u Nemakoj i u Americi ukazuju, meutim, da brakovi bez dece" u svom bliem i daljem drutvenom okruenju nailaze i danas na dosta predrasuda, negativnog etiketiranja, pa ak i diksriminacije. Tako, na primer, u nekim nemakim federalnim dravama suprunici bez dece plaaju mnogo vee poreze na svoje prihode, to predstavlja svakako jedan vid drutvenog i dravnog sankcionisanja takvog ponaanja. Ali ovakvom predrasudnom stavu podleu i sami praktiari ove forme braka, budui da pristaju da svoju situaciju sameravaju normalnom obrascu" braka sa decom, zbog ega na svoj brak gledaju kao Jo uvek nedo13

vren" odnos, odnosno ometenu porodicu", a ne kao na alternativnu ivotnu formu i legitimni individualni izbor. (Nave-Herz und Markefka, 1989:385). 5. Zlostavljanje dece u porodici U ovoj raspravi oganiiemo se na posmatranje zlostavljanja dece u porodici, mada u savremenom drutvu izvan porodice postoji itav niz drugih oblika zloupotrebe dece, poevi od eksploatacije u radu, preko deje prostitucije, pronje, narkomanije, trgovine dejim organima itd. Za najvei deo dece na svetu siromatvo je osnovni problem koji determinie sve ostale oblike zapostvaljanja i zloupotrebe dece izvan ali i u porodici. Problem zlostavljanja dece u porodici je delikatan problem sa kojim se teko hvata u kotac jer je uglavnom nevidljiv. Otuda se nauka sa njim suouava sa velikim zakanjenjem. Prema pregledu koji je obavljen za vodei struni asopis u sociologiji porodice u periodu od 1939. do 1970. godine nije mogao da se pronae naslov koji je sadravao re nasilje u porodici. (O 'Brien, 1971). Slobodno se moe tvrditi daje neosetljivosti nauke za ovaj problem doprinela njena temeljna ideologiziranost koja je proizvodila samo glorifikaciju pozitivnih porodinih vrednosti a odbacivala da sagleda neprijatne strane ivota u savremenoj porodici. U Americi je 1962 medicinski potvren simptom pretuenog deteta" (Kempe, C. H. et ali), a tek 1970. godine se pojavljuje prva socioloka studija koja na nacionalnom uzorku raspravlja o pojavi, nastoji da utvrdi uzroke, obim i mogue poristupe sanaciji i terapiji pogoenih porodica i dece (David E. Gil). Ovaj autor daje i prvu definiciju zlostavljane dece u porodici koja je iroko prihvaena a glasi: fiziko zlostavljanje dece je namerna upotreba fizike snage ili namerno proputanje da se uine neke radnje od strane roditelja ili drugog staratelja u toku interakcije sa detetom u toku njegovog odgajanja koji imaju za svrhu da se dete povredi, ozledi ili uniti". (1973:115). Razlog to se toliko odugovlailo sa otkrivanjem" pojave i raspravama o njoj u akademskim krugovima i iroj javnosti, lei u postojanju jo uvek snane kontradikcije u sameravanju odnosa privatnosti i javnosti u modernoj porodici.

Uzorci ispitivanih porodica najee potiu sa klinika ili iz sudske prakse, te prema tome nisu reprezentativni za populaciju. Poto pre 1970. ne postoje nikakva pouzdanija saznanja o pojavi, to je veoma teko njeno hronoloko praenje i uporeivanje. Sve ovo upozorava da postojea saznanja o rasprorstranjenosti pojave u razvijenim drutvima treba uzeti sa krajnjom rezervom. Procene se kreu od optimistikih 6000 sluajeva godinje za Ameriku (Gil, 1971), do realistinije ali i zapanjujue cifre od 100. 000 sluajeva godinje (Lights, 1974) na bazi ponovljene ankete. Empirijska ispitivanja roditelja da li i koliko upotrebljavaju batine u disciplinovanju dece donelo je najpreciznije podatke za procenu, s tim to su iz uzorka izostavljenje jednoroditeljske porodice. Prema podacima iz jedne amerike studije, priblino troje od 100 dece godinje je tueno, udarano i amarano od strane svojih roditelja dok je osam od sto imalo bar jednom takvo iskustvo u svom detinjstvu. Napokon, troje od 100 dece je odrastalo pod stalnim roditeljskim pretnjama noem ili pitoljem, a isti procenat je imalo i prilike da oseti upotrebu ovih sredstava na sebi. (S. K. Steinmetz: 1987:736). U Nemakoj, prema empirijskim istraivanjima u anketama oko 8% nemakih roditelja priznaje daje tuklo svoju decu (L. de Mause, 1974: 42). Nema mnogo teorijskih pokuaja da se ova pojava objasni. Oni uglavnom poivaju na teorijama koje naglasak stavljaju na individualne inoce, sociopsiholoke inioce i sociokulturne inioce. Prema jednom psihoanalitikom uvidu u ovu pojavu konstatuje se daje visoka brutalnost postupanja prema deci gotovo civilizacijska odlika oveka jer samo je druga polovina ovog stolea liena izrazitijih oblika ove vrste nasilja nad decom (Llozd de Mause, 1974). Ovaj autor smatra da se objanjenje pojave nalazi i stalnom stavu neprijateljstva odraslih prema deci poto im deca slue za projekciju vlastitim strahova i neizvesnosti. To neprijateljstvo se ublaava ili poinje da nestaje kada odrasli poinju da razumevaju vlastitete strahove iz detinjstva i prestaju da ih projektuju na svoju decu. U tom smislu psihoanaliza moe da poslui kao znaajno preventivno sredstvo u smanjivanju intenziteta i rairenosti ove pojave. Ovo objanjenje, bar to se tie evropskog civilizacijskog kruga, poziva se na ustanovljene 14

regularne prakse ritualnog rtvovanja dece. Takav sluaj je poslednji put zabeleen u Evropi u Nemakoj u 16. veku (Steinmetz, 1987:728). I u naoj kulturi zabeleeni su primeri rtvovanja dece, ali i rasprostranjeno neprijateljsko dranje odraslih prema deci (arko Trebjeanin, 1991). Najnovije objanjenje porasta fizikog zlostavljanja dece nudi i teorija nostalginog" pristupa detetu od strane odraslih prema kojoj dete simbolizuje prolost koja nepovratno iezava (Ch. Jenks, 1996). Ali ova teorija ipak vie objanjava poveanu okrenutost drutva i odraslih prema populaciji dece nego to objanjava pobude za njihovo masovno zlostavljanje. Pretenija su nastojanja da se ove pojave objasne iskljuivo individualnom nepri-lagoenou ili nastranou roditelja sa im ne bi smelo da se preteruje. Bez obzira koliko ovi inioci bili stvarno prisutni u konkretnim porodinim situacijama, ne bi smeli da budu iskljueni iri drutveni inioci koji omoguavaju roditeljima takve zloupotrebe dece. Trebalo bi

voditi rauna o empirijskim istraivanjima koja upozoravaju daje zlostavljanje dece u porodici endemska pojava" (Gil, 1971: 127) jer se upotreba sile u vaspitavanju tretira kao gotovo normalno pedagoko sredstvo. Jedna druga amerika autorka podrava tezu da na porodino nasilje utie socijalni okvir uenja agresivnog ponaanja" (S. Steinmetz, 1987:. 750) te smatra da za objanjenje injenice daje Amerika jedna od zemalja sa najveom zastupljenou zlostavljane dece u porodicama treba povezati sa injenicom daje to i zemlja sa najveim stopama kriminaliteta. Uopte treba smatrati da svi oblici drutvene agresije koji su prisutni u drutvu utiu na poveavanje agresije u porodici. O tome ubedljivo svedoe podaci iz nesistematskih istraivanja u naoj zemlji koji sasvim pouzdano ukazuju na poveavanje intenziteta agresivnosti u porodicama u toku ratova koji su se odvijali na bivim jugoslovenskim teritorijama. (A. Mili, 1995, M. Blagojevi, 2000).

15

Poglavlje 2

Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva

Nenadi Mile

1. POJMOVNE DIMENZIJE DETINJSTVA Sociologija najee polazi od stvar koje na prvi pogled izgledaju kao da su toliko jednostavne da ne zavreuju da se pominju, da bi na kraju, nasuprot svakom oekivanju, otkrila neto to se pokazalo veoma vanim i znaajnim. Bolje rei, za stvari koje na poetku izgledaju kao da su jednostavne, sociologija na kraju utvrdi da su veoma sloene ali da se naprosto radilo o njihovom pojednostavljivanju. Gaston Baelar (Bachelard, Gaston) lepo kae: Ono to je jednostavno uvek i iskljuivo je ono to je pojedonostavljeno. Ukljuivanjem dobnih drutvenih odnosa u svoje analize sociologija postaje posebno moan oblik analize drutva u celini. Ona je to pokazala i u sluaju analiza rodnih odnosa. Epistemoloku distinkciju, koju je feministika teorija rodnih odnosa uvela u socioloku analizu: da je pol bioloka, a rod drutvena kategorija, moemo primeniti i na dobnu perspektivu uzrasne strukture, s tom razlikom da je uzrast bioloka, a dobnost drutvena kategorija. Izmeu biolokih i drutvenih injenica ivota ne moe nuno stajati znak jednakosti, a ipak se dogaa da se ove dve injenice ujedinjuju. Poput polnih drutvenih odnosa i uzrasni odnosi su veoma uobiajena stvarnost, i stoga se i oni doivljavaju i predstavljaju kao da su prirodni. Bioloke oiglednosti i vrlo realne posledice koje je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni rad socijalizacije biolokog i biologizacije drutvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu odnos izmeu uzroka i posledice i ine da naturalizovana drutvena konstrukcija (rodovi kao polni habitus, /a mi bismo dodali i doba kao starosni habitus/) izgleda kao prirodna osnova proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti (Burdje, 2001:8). Dobnost kao starosni habitus je neto to je najprirodnije u strukturi drutva, prirodnije ak i od podele izmeu polova, a da i ne govorimo o podeli na osnovu boje koe. Ukoliko podrazumeva borbu protiv svih oblika vladavine, demokratija mora ukljuiti i borbu protiv vladavine koja se uspostavlja na osnovu dobnih drutvenih odnosa. Dobna perspektiva sociologije detinjstva je uspela raskrinkati mehanizme i institucije koje su odgovorne za pojednostavljivanje i vulgarizovanje detinjstva kao bioloke oiglednosti. Dobna perspektiva kao novi pristup prouavanju detinjstva polazi od epistemolokih pretpostavki nove paradigme za sociologiju detinjstva, a koja detinjstvo tumai kao kulturni proizvod odreenih drutvenih uslova i odnosa (Prout and James, 2005:56-80). Ovom teorijskom pristupu je uspelo da demontira procese koji su odgovorni za pretvaranje istorije detinjstva u prirodu. Znaenje izraza priroda ovde je izmenjeno. U ovom sluaju izraz priroda oznaava stav koji se ne dovodi u pitanje, neto o emu se ne raspravlja, to se uzima zdravo za gotovo. Sociologija je uspela da se konstituie kao nauna disciplina upravo zahvaljujui svojoj sposobnosti da svaki stav o tome da su neki odnosi ili strukture

prirodni dovede u pitanje. Paradigma o detinjstvu kao drutvenoj pojavi, instituciji kao drutvenom konstruktu ne znai da se njegovim istorizovanjem treba obespriroditi deji ivot. Naprosto se radi o promeni pristupa, novoj paradigmi koja polazi od pretpostavke da je detinjstvo socijalni i kulturni konstrukt, a ne bioloka injenica ivota. Uvek postoji rizik da se odreeni istorijski mehanizmi i institucije koji nisu prestajali u toku istorije da bioloke injenice izvlae iz istorije uzimaju kao privilegovani predmeti i tumae kao da su prirodni. Deji vrtii, kole, mediji, internet i druge hiper-organizovane i kurikularne totalne ustanove su privilegovane kulturne institucije koje kao deje okruenje mogu osnaivati faktore novog isezavanja detinjstva. Deca ne mogu poput odraslih definisati svoje okruenje kao carstvo kojim oni gospodare. Ono im se uvek spolja namee kao diferencirana stvarnost, i to uz aroganciju odraslih. Diferencirano i artificijelno okruenje, koga uz stalni rizik kontroliu odrasli, neprijateljski se postavlja prema deci. Artificijelno okruenje ograniava i zakida decu za njihov integralni svet i celovito iskustvo. Ekskomunicirana iz svog integralnog sveta, deca i mladi sebe doivljavaju na dezintegrisan nain. U fragmentiranom okruenju deca ue da je svet nejedinstven, nepovezan i nezavisan. Potreba za environmentalistikim pristupom svetu primarno pripada deci, jer je jedinstvena prirodna sredina osnovna pretpostavka za njihov razvoj. S druge strane, dobna perspektiva otkriva da se uspostavljeni dobni poredak doivljava kao da je naturalizovana drutvena konstukcija, i da upravo takva njegova predstava pomae njegovom odravanju. Nova dobna perspektiva ne porie da se dobni odnosi koji su izuzetno uobiajeni drutveni odnosi zasnivaju na telesnim svojstvima mladosti i odraslosti, ali istie da to ne znai da se oni mogu izvesti iz naturalistike injenice ivota. Ovom vanom saznanju Karl Manhajm daje veliki znaaj u definisanju generacije. Zakljuak koji izvodi za generaciju vai i za detinjstvo: u krajnjem sluaju ne zasnivaju se na biolokom ritmu roenja i uzrasnim promenama. Ako se neto zasniva na nekom faktoru ne znai da se ono obavezno moe izvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva u njemu. Ako se neka pojava zasniva na drugoj, ona ne moe postojati bez te druge pojave; meutim, ona poseduje odreene karakteristike

specifine za nju samu, karakteristike koje ni u kom sluaju nisu pozajmljene iz osnovne pojave (Horkhajmer, 2009:349-350). Naime, detinjstvo ne postoji izvan drutvenog konteksta i zato je vano otkriti drutveni i kulturni znaaj biolokih faktora. Detinjstvo poinje u taki u kojoj se otkriva drutveni kontekst biolokih faktora, ili, kako stoji kod antropologa Dejna La Fontena (Jean S. La Fontaine): Nezrelost dece je bioloka injenica ivota, ali nain na koji se ta nezrelost shvata i dobija na znaaju jeste injenica kulture (La Fontaine, 1979). Ontiki gledano, opstanak ljudskog roda se zasniva na biolokim faktorima, ali ne zavisi pre svega od njih. Opstanak i razvoj ljudi zavisi od kulturnih i istorijskih faktora: ako ne uspemo da se snaemo u kulturnom okruenju nije kriva kultura. Uzroke svemu to se dogaa u ljudskom ivotu moramo traiti u delatnosti samih ljudi i njihovim promenama. Probabilistike kataklizmike mogunosti se ne raunaju. Detinjstvo spada u ontiku dimenziju ljudskog ivota. Dobna se perspektiva usmerava na istraivanja naina na koja se uzrasnost shvata, a to znai da se interesuje za dete kao kulturno otkrie, a i kada se interesuje za bioloke injenice ivota, ona ih istrauje sa stanovita naina na koji se one shvataju i dobijaju na znaaju (Manhajm, 2009:350; Praut i Dejms, 2004:51-52; Burdje, 2001:4-10). Sve do 70-tih godina prolog veka sociologija nije otkrila znaenje dobnih odnosa i naina ivota dece. U ranom periodu moderna drutva nisu pridavala veu vanost staranju o deci, a jo manje njihovom delovanju. Socijalizovanje putem obrazovanja je bio jedini ideal za koga su vezivali decu i njihovo delovanje. I ovaj se ideal rasprio poput ideologije, najpre usled katastrofa XX veka, a kasnije kao posledica procesa karakteristikih za riziko drutvo kasne modernosti. Nove socioloke perspektive su ponovo usredsreene na odraslost, a ne na detinjstvo, tako da su deca i mladi od koleteralne tete u vreme ekonomskih kriza i velikih ratova XX veka napredovala do koleteralne tete procesa vlastite tranzicije u odraslost u liberalnoj demokratiji XXI veka. Stoga i ne treba da se udimo da meu uglednijim sociolozima nema poznatijeg imena koje se posvetilo prouavanju detinjstva i dobne strukture iji je ono sutinski deo (Ambert, Anne-Marie). Nakon konstitusanja sociologije detinjstva, ivot dece je postao znaajna dimenzija njenih 17

istraivanja. Dobna perspektiva je doprinela da u sociolokom diskursu o detinjstvu deca ne figuriraju kao epifenomen odraslosti, a niti se dobni drutveni odnosi podvode pod istorijske mehanizme koji su inherentni odraslosti. Drutvo je dobilo jo jednu vanu dimenziju detinjstvo, i naprosto prestalo da funkcionie kao adultocentrina realnost. Dobna perspektiva je takoe pomogla da univerzalne antropoloke kategorije sloboda, jednakost, bogatstvo, ljudska prava i slino stvarno postanu univerzalne: postale su potreba ili zahtev i dece i odraslih. Bez bavljenja detinjstvom ne moe se adekvatno objasniti drutveno, kategorini su Denks i Praut (James, Jenks and Prout, 1998). Detinjstvu je priznato da je homologno odraslosti. Dete je ljudsko bie koje moemo pretpostaviti svakom drugom ljudskom biu, a detinjstvo drutvena institucija koju moemo pretpostaviti svakoj drugoj instituciji. Detinjstvo je drutvena kategorija koju nije mogue objasniti ukoliko se drimo injenice da se ono zasniva na biolokom faktoru, a niti se moe izvesti iz njega. Uostalo, ni jedna se drutvena pojava ne moe neposredno izvesti iz prirodnih inilaca, ma koliko se na njima zasnivala. Uzmimo primer prisnosti odraslih prema deci ili privrenost dece roditeljima. Ovaj emotivni odnos se ne moe podvesti pod prirodnu reakciju odraslih odnosno dece. Privrenost dece nije instinktivan proces, iako se zbog njega pojavljaju razni oblici frustriranosti (strah od nepoznate osobe, strah od razdvajanja ili da e biti naputena, strah od nestajanja ili smrti) (Zlotovic, 1989). Ako se samo letimino osvrnemo na probleme zapostavljanja, zlostavljanja i iskoritavanja dece, teza o prisnosti ili instinktivnoj privrenosti pada u vodu (SatonSmit, 1989:38-39). Dobna socioloka perspektiva dodatno radikalizuje odnose prema biolokoj oiglednosti boji koe, polu, ivotnoj sredini posebno kada ukljuuje probleme detinjstva. Detinjstvo se jo uvek u odreenim slojevima drutva doivljava prevashodno kao bioloka oiglednost, a tek potom o njemu sude kao o drutvenoj injenici. Istorijski gledano, detinjstvo je dugovean i inertan fenomen koji sporo i jednolino napreduje kroz vreme, stoga ga i doivljavamo kao da se radi o evolutivnoj promeni, a ne o drutvenom i kulturnom konstruktu. Zbog takve svoje vremenske inertnosti ono je, iako smeteno u samo sredite drutvenog ivota, jedva primetno u odnosu na brze promena

svih drugih istorijskih mehanizama i institucija oko sebe. Detinjstvo se ne doivljava kao aktivni istorijski inilac, zato se i dogaa da se o dejim rtvama (stradalim u ratu, umrlim od gladi u ekonomskim i politikim krizama) moralizuje ili ideologizuje, ali da se one ne raunaju. U tom se pogledu nije nita promenilo do dana dananjeg. U tradicionalno usmerenim drutvima relativna indiferentnost prema deci i dalje postoji: u njima deja prava ili potreba za priznanjem detinjstva nisu na prvom mestu. Dobnim perspektivama se prigovara da se zalaganjem za priznanje detinjstva atakuje na prirodnu hijerarhiju porodinih uloga, pa ak i na svetu ulogu porodice, a ide se ak i dotle da se optuuju za potkopavanje samih temelja drutva. Ironija dobne socioloke perspektive je u tome to ona nain ponaanja dece stavlja u kontekst kritike naina na koji odrasli vide nain na koji se deca ponaaju. Postojanje Konvencionalnog shvatanja deteta na svom mestu (engl. proper children) ne znai da postoji jedan nain na koji se deca trebaju ponaati, nego ukazuje na injenicu da postoji nain ponaanja dece. Sociologija kritikuje svako konvencionalno shvatanje (navika i obiaj), pa samim tim i konvencionalno shvatanje detinjstva, zato to nas ona sputavaju u priznavanju da je deji ivot jednako delatan i valjan kao i odraslost. Priznanje detinjstva spada u boemski ideal sociologije, jer predstavlja jedan od oblika leenja sopstva. Dobna socioloka perspektiva aktivno doprinosi saznanju da detinjstvo nije izvor ogranienja i uvreda, nego da je najvredniji deo onoga to ovek u bitnom smislu jeste. Deca zasluuju da budu priznata kao deca, zasluuju da se uje njihov glas. Budui da nema ni jednog dobrog razloga da ne doe do priznanja detinjstva uprkos injenici da se o njemu i dalje iri degradirajua slika dobna perspektiva ne otkriva detinjstvo nego ga konstruie. Nasuprot civilizacijskom napretku, detinjstvo i predstave o detinjstvu su i dalje u senci odraslosti. Proaktivna uloga dece i mladih aktivno se suoavaju sa trajnim strukturalnim (stratifikacijskim i sistemskim) ogranienjima kao i sa novim izazovima i rizicima postindustrijskog drutva dobni je kapital od velikog znaaja. Priznanjem detinjstva ovaj se kapital potpuno oslobaa. Da bi dolo do toga, mladi moraju prvo sebe kulturno proistiti od potcenjivakog samopredstavljanja. Poslednjih decenija XX veka nominovano je i priznanje detinjstva (Nenadi, 2010:265-283). 18

Politika priznanja detinjstva polazi od pretpostavke da detinjstvo ima jednaku vrednost kao i odraslost. Potrebu za njegovim priznanjem treba izjednaiti sa sa zahtevom za priznanjem kultura, rodnom jednakou ili jednakou svih ivih bia (specizmom). Kao to diskurs o rodnoj i rasnoj nejednakosti, odnosno specizmu (propust da se, s obzirom na pripadnost vrsti ili karakteristike tipine za neku vrstu, bilo kojem svjesnom biu prida jednak obzir i potovanje' /J. Dunayer/) nije odmah primljen s oduevljenjem, tako se i diskurs o priznanju detinjstva prihvata s nevericom i uenjem. Priznavanje detinjstva dovodi u sumnju sva naturalistika i esencijalistika gledita koja su isupala detinjstvo iz drutvenog i kulturnog konteksta. Nasuprot svima koji misle da se sa idejom jednakog priznanja ne postie mnogo, ova ideja je sve prisutnija u naunoj zajednici (Gatman, 2003). Potreba za priznanjem detinjstva nema nita zajedniko sa sentimentalizacijom detinjstva, praksom populariziranja porodice kao sentimentalne institucije. Sociologija na detinjstvo ne gleda kao na ivotni put dece kojim upravljaju sentimentalnost, uvaavanje, uljudnost i humanost, nego kao na realnu poziciju koju deca zauzimaju u konkretnom drutvu. Njen predmet ini splet socijalnih i kulturnih injenica za koje se moe rei da detinjstvo ine drutvenom institucijom Sociologija detinjstva je preokupirana potrebom, odnosno zahtevom za jednakim priznanjem dece. Slini zahtevi su se pojavili u drugoj polovini XX veka, a odnosnili su se na priznanje rasne, kulturne i rodne jednakost, ali i na environmentalistike probleme. Dete je uvek neto vie od pasivnog objekata nesavrene drutvenosti, a detinjstvo neto vie od subalterne uzrasne grupe. Diskurs o detinjstvu kao drutvenom i kulturnom konstruktu kategorija pomak je od funkcije ka znaenju (Crick). Nakon otkrivanja ideje i davanja znaenja detinjstvu o njemu se vie ne razmilja kao o prirodnoj injenici, a to znai iz pozicije nezrelosti i zavisnosti. Sociologija detinjstva se suprostavlja logici odrasle osobe koja decu doivljava pre svega kao mlade ljude koji su razliiti, tj. kao nezrela, nesavrena, bespomona, ranjiva i zavisna bia. Gledano iz perspektive zapadnocentrine antropoloke tradicije razliitost je eufemizam za drugost, kulturnoantropoloki koncept po kome biti drugaiji zapravo znai biti primitivan, divlji ili

necivilizovan. Veza izmeu detinjstva, primitivizma i iracionalnosti, ili prelogizma, obeleava na savremeni doivljaj detinjstva. On se rodio kod Rusoa, ali pripada istoriji XX veka. On je tek nedavno preao iz psiholokih, pedagokih, psihijatrijskih i psihoanalitikih teorija u opte mnjenje... (Arijes, 1989:166). Zapadnocentrina antropologija poiva na ideolokom gleditu po kome su narodi izvan zapadnog kulturnog kruga primitivni i necivilizovani, a upravo takva slika divljaka preneta je i na decu: dete je divljak u naem dvoritu ili naem domu. Stvari su se vremenom promenile, ali ne do kraja. Naalost, lake je prihvaena injenica da se razlike mogu izjednaiti nego da ne postoje potpuno drugaiji kada je re o kulturi, rasi, polu ili uzrastu. Deci je priznata jednakost, to dokazuju i deja prava, ali se i dalje s njima postupa kao da su potpuno drugaija. Ni kola nije uinila mnogo na tom planu iako se to od nje oekivalo. Pedagozi (nastavnici) o deci i danas sude iz pozicije da su deca drugaija, ne daju glasa deci, ne putaju ih da ona govore. Istorijski gledano, kolstvo je proeto obrascem detinjstva kao tabulae rasae: deji ivot pre ulaska u kolu se brie Drutveni ivot i kultura dece za kolu poinje od dana kada deca dou u dodir sa kolskim ivotom i kolskom kulturom. Isterivanje ranog detinjstva iz kole ima svoj potmuli zadatak da prikrije jedan paradoks paradoks da su deca pre nego su dola u kolu nauila vie nego to se u koli moe nauiti. Nauila su govoriti, razlikovati dobro i zlo, prihvatati svet kao jedinstvenu celinu i slino. Brisanje svega toga, pa ak i seanja na to, da bi se urezala kolska kultura jeste paradoks obrazovanja. U svojoj psihoanalizi Sigmund Frojd je otkrio da je potiskivanje proivljenog detinjstva, zapravo, traumatina stvar na ije se razreenje kad-tad mora vratiti. Institucionalno nasilje nad detinjstvom dovelo je do krize savremenog obrazovanja, koja se manifesuje pre svega kroz sukob kolske kulture i kulture mladih. Po ko zna koji put se potvruje da su i najvei kulturni i civilizacijski koraci odraslih tek mali koraci za decu i mlade! kolska ideologija, a na tragu tradicionalne pedagogije i psihologije, i dalje gleda na detinjstvo kao na neto to je unutranje drugaije. Neophodno je uoiti razliku izmeu neposredno drugaijeg, odnosno drugaijeg u naoj blizini, i drugaijeg koji je udaljen od nas, tj. 19

unutranje i spoljanje drugaije... (Fabijati, Maligati i Matera, 2002:15). Drugaije koje je udaljeno, spoljanje drugaije esto je blie od naposrednog drugaijeg, drugaijeg u naoj blizini. Nisu samo kultura, religija, rasa i pol drugaije u naoj blizini (Mark Oe). I uzrast (deca) su drugaje koje poinje u naoj neposrednoj blizini. Ovo blisko, unutranje drugaiji ostalo je nevidljivo za pedagogiju. Veo utanja o detinjstvu kao unutranjem drugaijem naneo je ogromnu tetu i deci i pedagozima (uiteljima). Deji ivot trpi veliku tetu od strane nepriznavanja detinjstva. Bioloka distanca izmeu nejake i nezrele osobe i odraslih uvek e postojati, ali zato kulturna dinstanca izmeu njih mora izgubiti znaenje nejednakosti. Bez te jednakosti demokratija nema smisla. Staviti se u socijalnu ili kulturnu poziciju deteta, posebno ako se radi o sasvim malom detetu, ini se nemoguom misijom ak i za uitelje. Sve do XIX veka mnogi se uitelji nisu mogli staviti u poziciju deteta, iako je pedagogija ranije pokazala da to nije nemogua misija. Nivo profesionalnosti uitelja i danas treba meriti nainom pedagokog pozicioniranja nastavnika u odnosu na detinjstvo. Pedagoko pozicioniranje uitelja stoji nasuprot infantilnoj fiksaciji male dece na roditelje, a pre svega na majku. Hipotetiki gledano, fiksacija uenika na uitelje samu nastavnu delatnost ini izlinom, naroito u niim razredima. Infantilna fiksacija ugroava poziciju i delatnost uitelja, zato se on i trudi da vaspitnim i didaktikim merama pomogne ueniku da se oslobodi takve fiksacije. Ideal obrazovanja ne sme biti ni permisivna fiksacija uitelja na svet deteta, ni fiksacija dece na svet odraslog. Ono to kolu ini moguom jeste otvoreni dijalog izmeu uitelja i uenika: deca svoj identitet formiraju dijalogu, a ne na osnovu ve definisanih socijalih uloga, stavova ili miljanja. Stavljanje nastavnika u poziciju deteta za pedagoge odavno nije nereiv problem. Uzlazna linija veze izmeu obrazovanja i detinjstva, ispoljena kroz uvaavanja iskustva deteta, uverila je Dorda Mida da odrasli mogu da se postave u poziciju deteta. Podseajui na literaturu iz XVI, XVII, pa i XVIII veka on kae da u njoj moete naii na decu s kojom se postupa kao s malim odraslima. Pogreno je na decu gledati kako objanjava D. Mid kao na odrasle s manjkavou koje treba disciplinirati kako bi bila dovedena do uzornog dranja. Tradicionalni

model deteta kao odraslog s manjkavou uitelja stavlja u poziciju da sve to se ui, deci daje u onom obliku u kojem se odrasli njime slue. Najvea tajna modernog obrazovanja i jeste u tome da se sve ono to se deci daje ne daje u obliku u kome se odrasli njime slue, nego u obliku u kome ga deca mogu prihvatiti i razumeti. Stvari su se pomakle s mesta, ali jo uvek ne toliko da se nastavnici oseaju komotno da uu u iskustvo deteta i uvae ga s veim potovanjem (Mead, 2003:302). Fridrih Nie je iveo u uverenju da ideal autentinosti mlade due moe postati imperativ novovekovnog pojma obrazovanja. U isticanju ovog ideala Nie se poziva na Pindarovu formulu: Postani onaj koji jesi!. Diskurs o novovekovnom pojmu obrazovanja polazi od toga da norma koja se priznaje kao sveta, uzor (Bild) prema kome se obrazovanje (Bildung) orijentie, upravo nije neka veita ideja, ve pre klica, dispozicija, odreenje koje tek treba ispuniti, ostvariti (Asman, 2002:80). Ni pre ni posle Niea nije niko toliko insistirao na obrazovanju kao produktivnom nemiru traganja. On upozorava mladu duu da ne treba da ivi sa svojim vremenom i njegovim ljudima s javnim miljenjem: Nekom dalekom pokolenju naa epoha moe izgledati najmranija i najneizvesnija, zato to je najneoveniji deo istorije. Nie upuuje mladu duu na to da sledi glas svoje savesti, koja govori: 'Budi ono to jesi! Sve ono to sada ini, misli i emu stremi to sve nisi ti'... Niko ne moe da sagradi most kojim e upravo ti moi da pree preko reke ivota, niko osim tebe samog (Nie, 1987:8-9). Detinjstvo je otkriveno kao drutvena reakcija detetovog procesa postajanja u svetu odraslih. Detinjstvo treba izuavati predlae Igor Sejmonovi Kon ne samo kao produkt socijalizacije, drutvene akcije odraslih, ve i kao autonomnu sociokulturnu realnost, svojevrsnu supkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu, funkciju, pa i tradiciju. Ako su do sada naunici gledali na detinjstvo oima odraslih, onda sada oni ele da promene ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dejeg doivljavanja (Kon, 1989, 100). * Istorijski gledano, nepriznanje detinjstva kao i njegovo naopako priznanje obeleilo je skoro celokupnu istoriju detinjstva. Zahtev za 20

priznanjem dobija na znaaju posredstvom pretpostavljenih veza izmeu priznanja i identiteta. Identitet oznaava neto kao (samo)razumevanje osobe naime, to ko je ona njene fundamentalno definiue karakteristike kao ljudskih bia (Tejlor, 2003:33). I identitet deteta je kao i na identitet delimino oblikovan priznanjem ili njegovim odsustvom, a esto i naopakim priznanjem od strane drugih. Deca trpe stvarnu tetu, stvarno izoblienje, ukoliko im ljudi ili zajednica oko njih uzvraaju slikom koja je ograniavajua, poniavajua ili prezriva. Nepriznavanje ili naopako priznavanje odista moe da nanese tetu, budui da predstavlja oblik tlaenja tim to nekoga zatvara u laan, iskrivljen i redukovan nain bivstvovanja (Ibid.). Burdije ovaj oblik tlaenja naziva simboliko nasilje (Burdije, 1998: 143-158; 2001). Nepriznavanje ili naopako priznanje dece ostavlja iste posledice koje nepriznanje ili naopako priznanje ostavlja, na primer, na ene. Istorijski gledano, vekovi detinjstva su vekovi u kojima su deca poniavana, kanjavna, tuena, silovana i seksualno zlostavljana (De Mause, 1931). Ideja o detinjstvu priznata je tek krajem XVIII veka. Koliko je dug put do njenog priznanja svedoi i izraz childhood koga u engleskom jeziku nema pre XII vek (MerriamWebster). Filip Arijes insistira na injenici da je slikarima lik deteta bio nepoznat sve do XII veka: u tom svetu nema mesta za detinjstvo. U svetu romanskih oblika, sve do kraja XIII veka nema dece obeleene posebnim izrazom, ve odraslih ljudi, samo smanjenih. To slepilo umetnosti za deju morfologiju uoljivo je, uostalom, u veini starih civilizacija (Arijes, 1989:58-59). Detinjstvo je umetnicima ostalo nevidljivo sve do XVIII veka. Na svoje Budi onaj koji jesi! deca su morala ekati do druge polovine XX veka. Kroz itavu istoriju modernih drutava, posebno onih koja se nazivaju zatvorena drutva, a to su ona koja inkliniraju premodernosti, ljudi su bili peokupirani pre svega javnom sferom, drutvenim prostorom odraslih; dok je privatnost, zapravo jedini drutveni prostor dece, ostala nevidljiva. Smetena u takvo okruenje i takve situacijske dimenzije, deca su postala nevidljiva. Drutvena teorija je dugo bila slepa i gluva za probleme deje deprivacije u situacijama kakve nameu uslovi intimne tiranije i prisnog ugnjetavanja (Ch. Sennett) u porodici. Nevidljivost detinjstva nije posledica stanja u kome su odrasli zakinuti za iskustvo detinjstva, ali ne i zato

to njihov ukupni ivot u osnovi ne zavisi od njihove indivudualne biografije iz doba detinjstva. Detinjstvo je ostalo nevidljivo zato to je naizgled previe obino, jednostavno, svakidanje i neproblematino. Podruje javnog ivota a to je samo ivot odraslih mnogo je sloenije, neobinije, nesvakidanje, tj. problematinije od sfere privatnosti, a posebno od depriviranog detinjstva u njegovom sreditu. Javni istup je prikladan ako u njemu nastupa odrasla muka osoba, ali ne i dete ili ena. Zabrana pristupa deci i eni na javnom mestu jedna je od najstarijih kulturnih institucija. Privatnost je spoljna strana odnosa i odluka, okrenuta unutra i uinjena privatnom (Bek, 2001:). Javni sud, a to uvek znai moralni sud, o deci se donosi samo u sluaju krenja ili nepotovanja javnih principa. Podruje privatnosti unutar graanske porodice ivot ogranien na svakodnevnicu, prisno ugnjetavanje i tiranija intimnosti pripada eni i deci. Upravo zato to dele isti ogranieni i deprivirani drutveni prostor ene su etiketirane kao nepouzdane, nepoverljive i nesigurne. Decu (zajedno sa enama) kao nemarkiranu drutvenu grupu grupa koja ne usmerava panju na sebe odlikuje receptivnost (sposobnost primanja ili osetljivosti na neto), izraena empatija i nesebinost. Od dece (i ena) se oekuje da ime se ne uje glas, da nisu na oku. Postoje mnoga javna mesta (trg, posebne odaje u kuama, kafana, klubovi) na kojima poeljna. Nakon to je moderna porodica poprimila znaenje privatnosti povuena je jasna granica izmeu javnog i privatnog. Smetanjem javne sfere u kafane i klubove stvoreni su uslovi za nastajanje javnog mnjenja. Zabrana pristupa javnim mestima posledica a ne uzrok njihove apstinencije u javnom ivotu. Rizik, shvaen kao odreena praksa ili iskustvo, deca najee vezuju za fiziki prostor izvan kue. Zatita dece velikim delom podrazumeva regulisanje njihovog uea u javnom prostoru gde idu, s kim, na koje vreme, iz kojih razloga i slino a ne u kui. Kua, shvaena u prostornom i vremenskom smislu kao privatna sfera, jedini je drutveni prostor u kome se deca oseaju sigurno (Harden, 2004:244). S jedne strane, na pojavu distinkcije javno/privatno reaguje se tako da se roditelj stidi vlastite dece zato to ih je zatekao u kafani (Sennett, 1989:122), a s druge strane, sredinom XVIII veka u Parizu i Londonu decu iz srednje i vie klase esto prebacuju direktno od dadilja u college, instituciju zaduenu za brigu o deci izmeu sedam i jedanaest ili dvanaest godina, pri emu se 21

briga uobiajno tumaila kao neprestano fiziko kanjavanje. Zaputanje dojenadi i dece ima dugu tradiciju u zapadnoj Evropi. Danas sa nevericom itamo Ispovesti an-aka Rusoa (Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), francuskog filozofa i knjievnika, koji je, iako osniva ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta, svojih petero dece dao u sirotite i dadiljama, ne oseajui pri tome naroitu griu savesti. Detinjstvo se prvobitno konstruie kao doba bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti. Zavisnost, zahvalnost, ljubav su drutvene konstrukcije, a ne prirodno stanje. Od kvaliteta odnosa privatnog i javnog (porodice i drutva) zavisie i kvalitet subalternog poloaja dece. Zavisnost, zahvalnost i ljubav dece prema roditeljima ne mogu se objasniti biolokim faktorima, ne mogu se izvesti iz nezavisnih prirodnih injenica kao to su nezrelost ili uzrast. Od naina na koji se oni konstruiu zavisie i nain na koji se konstruie ivot dece. Da bi se on promenio, mora se promeniti i nain na koji se oblikuje detinjstvo, a on se ne moe promeniti ukoliko se ne promene predstave o detinjstvu, ali i praktini postupci kojima se ono stvara i odrava. Odrasli koji su znaajni drugi (significant other) roditelji, rodbina, prijatelji, znaajni ljudi iz drutvenog okruenja zbog simbolikog kapitala (simbolike moi) kojim privilegovano raspolau nevoljno pristaju na promene drutvenog odnosa vladavine nad decom. Ovom izuzetno uobiajenom drutvenom odnosu je stalo da opstane uz primenu simbolikog, a ne fizikog nasilja. Simboliko nasilje je, za razliku od fizikog nasilja, blago, neosetno, nevidljivo, a svojstveno mu je da se vri samo simbolikim putevima komunikacije i znanja, ili tanije, neznanja, zahvalnosti, ili na kraju, ljubavi. Ono daje legitimitet roditeljima i drugim znaajnim osobama iz dejeg okruenja (uitelji, svetenici i vaniji uglednici) da vladaju nad decom. Treba istai da simboliki princip vladavine znaju i priznaju i onaj koji vlada i onaj kojim se vlada (Burdije, 2001:5-6). Logiku vladavine u ime simbolikog principa deca odobravaju roditeljima uz znak zahvalnosti i ljubavi, tako da se i onima koji vladaju i onima koji su potinjeni ona ini kao da je prirodna. (Priroda je stav koji se ne dovodi u pitanje). Simbolikom nasilju je svojstveno da se vri putem zahvalnosti i ljubavi prema roditelju per se, a ne, na primer, prema biolokom roditelju. Simbolika mo ne iskljuuje znaaj uticaja drugih instrumenata

moi, kao to su: bogatstvo, politika mo, drutveni ugled ili kulturni kapital. Ekonomski kapital je osnovni instrument svake moi pa samim tim i simbolikog principa vladavine nad decom. Drutveno blagostanje dece u krajnjoj instanci zavisi od ekonomskog kapitala. Dramatino smanjenje bogatstva (ekonomske moi) dramatino smanjuje i simboliku mo. Detinjstvo je deprivirana oblast drutvenog ivota: deca su u stanju permanentne prikraenosti, lienosti ili zakinutosti. Kreu se u ogranienom, esto skuenom drutvenom prostoru, ostrvima unutar javnog ivota, izolovana u porodino-graanskoj privatnosti, zaaranom krugu intimne tiranije. Porodica je jedini drutveni prostor u kojem znaajni drugi mogu praktino delovati. Nain povijanja, dojenja, negovanja, hranjenja, odevanja, obrazovanja i vaspitanja (posebno polna socijalizacija) u celosti su podreeni javnim zahtevima, interesima i potrebama. Javna sfera kontrolie svaki oblik interakcije izmeu osoba koja se razvijaju i onih koji tome aktivno doprinose. Juri Bronfenbrener (Urie Bronfenbrenner) ovu interakciju naziva ekologija ljudskog razvoja. Ekoloko okruenje smatramo setom ugnjedenih struktura od kojih se svaka nalazi u narednoj poput seta ruskih babuki. Bronfenbrener svim nivoima ekolokog okruenja pridaje isti znaaj. On ih deli na: (1) neposredno okruenje na krajnjem unutanjem nivou (dom, uionica); (2) njihove meusobne veze (veza izmeu kole i kue); (3) dogaaje koji se deavaju u okruenjima u kojima se osoba koja se razvija ak i ne nalazi (na primer: uslovi zaposlenja roditelja) i (4) fenomen koji se tie sva tri gore pomenuta nivoa ekolokog okruenja: u okviru svake kulture ili supkulture, okruenja odreene vrste kao to su domovi, ulice ili kancelarije tee da lie jedno na drugo, dok se veoma razlikuju u razliitim kulturama. Od izuzetne vanosti za sociologiju detinjstva je Bronfenbrenerova formulacija da je za ponaanje i razvoj bitna sredina onako kako je opaena pre nego ona koja moda postoji u 'objektivnoj' stvarnosti (Bronfenbrener, 1997:14-15). Za detinjstvo je vanije kako je ono doivljeno nego kakvo ono objektivno izgleda. Ovo istiemo zato to osobe u razvoju, putem interakcije sa onima koji su im od znaaja, postaju ljudski delatnici (agenti) u pravom smislu. Tek kao agenti oni su sposobni da razumeju sami sebe i da definiu sopstveni identitet. Deca sa drugima 22

komuniciraju na razliite naine, ukljuujui pored govora i jezik pokreta, mimiku, ljubav i tome slino. Svoje jezike za samodefinisanje, osobe u razvoju ne stiu same; obrnuto, one se upoznaju sa njima putem interakcije sa drugima koji su im vani, a to su one osobe u njihovom ivotu koje D. H. Mid naziva znaajni drugi (Mead, 2003). Svoj identitet deca definiu uvek u dijalogu, ponekad u sukobu, sa onim to nai znaajni drugi ele da vide u nama. ak i kada vremenom izgubimo neke od ovih drugih, svoje roditelje, na primer, i oni nestanu iz naeg ivota, razgovor s njima se nastavlja kao interiorizovan dok god ivimo (Tejlor, 2003:39). Svi koji danas prouavaju svet deteta shvataju injenicu da se ne radi prosto o objektu vaspitanja, socijalizacije i drugih spoljanjih uticaja, ve o samosvesnom aktivnom subjektu ivotne aktivnosti. Tradicionalna etnografija i istorija su prouavale decu i detinjstvo pre svega, i skoro iskljuivo, kao objekat i produkt delatnosti odraslih: kakvu

predstavu odrasli imaju o deci, kako ih vaspitavaju, ue disciplini, uvode u kulturu i sl. Sami pojmovi vaspitanja, socijalizacije itd...., preutno polaze od neravnopravnosti i asimetrinosti odnosa odrasli/dete, gde se prvi shvata kao subjekt, uitelj, rukovodilac, a drugi kao objekt (u najboljem sluaju agent), produkt i rezultat te delatnosti... Da bi se dolo do novog kruga problema, potrebno je izuiti svet detinjstva ne samo kao produkt socijalizacije i uenja od strane odraslih ve i kao autonomnu sociokulturnu realnost, svojevrsnu subkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu, funkcije, pa i tradicije. Ako su do sada naunici gledali na detinjstvo oima odraslih, onda sada oni ele da promene ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dejeg doivljavanja (Kon, 1990:100). Zadatak uitelja profesionalca je da iznutra oseti svet deteta, jer deca ive u svetu odraslih ali po svojim vlastitim zakonima, kao azilanti ili kao u rezervatu.

2. ISTORIJSKE DIMENZIJE DETINJSTVA Filip Arijes (Aris, Philippe) je autor knjige Lenfant et la vie familiale sous LAncien Rgime (Dete i porodini ivot u Starom reimu) koja se bavi istorijom detinjstva. Objavljena je 1960. g., a prvi put prevedena na engleski 1962. (Centurius of Childhood). Vremenom je postala referentna taka brojnih istraivanja u mnogim studijama o detinjstvu. Arijesova teza je da detinjstvo u srednjem veku nije postojalo, ni na koji nain nije bilo predstavljeno. Deca su prikazivana kao odrasli u minijaturi. U srednjem veku i poetkom modernog vremena, a jo dugo u narodnim slojevima, deca su poistoveivana sa odraslim (Arijes 1989:306). Detinjstvo je otkriveno u XVIII veku. Helenistika paideia (obrazovanje), a pre nje i kultura neolita, podrazumevale su razliitost sveta dece i odraslih. Razlika se u srednjem veku izgubila: Deca su pripadala drutvu odraslih, i u njemu se nisu izdvajala (Arijes, 1989:176). Moderno drutvo je ponovo vratilo pojam deteta ili ideju detinjstva, ali je ironino da se ukidanjem generacijske razlike izmeu roditelja i dece po nalogu modernih, demokratskih, pregovarakih strategija, ponovo brie pojam deteta kao deteta (Vederli, 2005:192; Postman, 1994). Ako ga izbriemo, preti li nam poast, pita Rob Vederli. U knjizi Nestanak detinjstva (The Disappearance of Childhood) Nil Postman iznosi tezu da je istoriografija detinjsva jedan od simptoma smrti detinjstva, indikator njegovog ponovnog nestanka: Istorija detinjstva se javlja tek kada je odreeni dogaaj zavren, kada je razdoblje iscrpljeno, kada vie nije verovatno da sledi neka nova i jo snanija faza... Istoriari obino stiu tek na sahranu (Postman, 1994:5). Nepostojanje ideje detinjstva u srednjem veku ne znai da su ljudi tada decu zapostaviljali, odbacivali ili zlostavljali: oni su bili naklonjeni deci ali nisu imali svest o posebnosti dece, nisu primeivali po emu se dete razlikuje od odraslog. U feudalnoj i ranoj modernoj graanskoj porodici, nisu se razvijala sutinska, duboka oseanja izmeu roditelja i dece. To ne znai da roditelji nisu voleli svoju decu; oni su se njima bavili manje radi njih samih, a vie zbog uea dece u 23

zajednikom delu, u stvaranju porodice i reprodukcije zajednice. Feudalna porodica je pre bila moralna i drutvena stvarnost nego plod oseanja (Arijes, 1989:258-259). Graanska porodica i kola su ozdvojile decu od drutva, iskljuili ih iz zajednikog ivota i stvorili pretpostavke da mogu pripadati sebi. Moralni uticaj graanske porodice i briga kole za obrazovanje i vaspitanje stvorili su pretpostavke za nastanak detinjstva. Doivljaj detinjstva je postao osnova novog duha porodice. Arijes je detinjstvo uveo u drutvenu teoriju kao njeno novo podruje. Na rezultate njegove istorije detinjstva poziva se veliki broj autora. Spomenuemo samo najpoznatije: Miel Fuko (Foucoult, Michel), Ivan Ili (Illich, Ivan) i Riard Senet (Sennett, Richard) Igor S. Kon, Lorens Stone (Lawrence Stone), Lojd Demoz (Lloyd de Mause), Neil Postman (Nail Postman). I. S. Kon ovako vrednuje Arijesov teorijski doprinos: Otkrivanje 'tajanstvenog plemena' dece, koje ivi u svetu odraslih po svojim vlastitim zakonima kao u rezervatu, imalo je vane teorijske posledice (Kon, 1989, 102). Teze Filipa Arijesa entuzijastiki prihvataju mnogi istraivai i dandanas, a studenti rado itaju Vekove detinjstva kao obaveznu literaturu. Arijes je pionir meu istoriarima mentalit pristupa drutvenom ivotu u prolosti. O prolosti se sudi polazei od drugaijeg naina miljenja, razlika u shvatanjima ili sklonostima, ali i na osnovu dubljeg duhovnog ustrojstva zajednice. Tezu o nepostojanju ideje detinjstva u srednjem veku Arijes nudi kao potvrdu ispravnosti mentalit istorije. Arijes polazi od pretpostavke da je detinjstvo dugovean i inertan fenomen. Fenomene ove vrste Entoni Gidens svrstava u okotale institucije. To su institucije koje vremenom postaju neadekvatne onome to treba da predstavljaju; isto se zovu ali im se priroda iznutra promenila (Gidens, 2005:44 i 83). I detinjstvo je takva institucija. Sve do XVII veka odrasli su sebe smatrali, predstavljali i doivljavali kao bia koja u osnovi nisu razliita od dece. Ljudi tog doba nisu imali ideju da su deca razliita, nisu ih doivljavali kao posebnu klasu bia. Filip Arijes sebi nije postavio zadatak da ospori prethodno izneene teze o detinjstvu. Ideja detinjstva naprosto nije postojala. Arijes je panju usmerio na detinjstvo, drutveni ivot za koji se mislilo da nije vredan pomena. U tome je njegov genije. U srednjem veku deca su etiketirana kao

odrasli u minijaturi. Arijes je poseban po tome to je otkrio smisao i znaenje detinjstva. Dokaze za svoje otkrie detinjstva nalazio je u istoriji umetnosti, posebno vizuelne umetnosti, u istoriji igara i igraki, odevanja, zlostavljanja dece i slinim detaljima svakodnevnog ivota. Srednjovekovni slikari nisu raspolagali likom deteta, tako da se deca na njihovim slikama nisu razlikovala od odraslih. Bili su to odrasli u minijaturi, smanjeni odrasli, ljudi u malom. Prvo dete koje je imalo lik deteta bio je mali Isus. Realistiki lik deteta nastao je tek u XVII veku. Slepilo slikara za deju morfologiju ne zadire toliko u postojanje deteta, u njegovu fiziku konstituciju, ve se odnosi na prirodu doivljaja detinjstva. Dete se, znai, razlikovalo od odraslog oveka, ali samo stasom i snagom, a ostale karakteristike su bile sline (Arijes, 1989:17). Dokaza o slepilu srednjovekovnih slikara za deju morfologiju ima na pretek. Dete Isus je prikazivan poput miiavog odraslog mukarca. Ljudi se u X, XI veku nisu zadravali na licu deteta, jer detinjstvo za njih nije imalo nikakvog znaaja, pa ak ni realnosti. Na ilustracijama u zbirci psalama svetog Luja iz Lejdsa, s kraja XII i poetka XIII veka, Ismail, ubrzo po roenju, ima trbune i grudne miie odraslog oveka (Arijes, 1989:59-60). Filip Arijes navodi primere iz srednjovekovnog slikarstva iz kojih se vidi da slikari sve do XII veka naprosto nisu umeli likovno predstaviti lik deteta. Na freskama i minijaturama pre tog perioda vidi se kako su umetnici telo deteta izobliavali u telo odraslog oveka. Tako se na jednoj francuskoj minijaturi vidi kako se oko Isusa okupilo osmoro zbilja odraslih ljudi koji treba da predstavljaju decu koja prilaze Isusu. Svi likovi su bez ijedne deje crte. Na drugoj minijaturi je neto slino: lik Isusa bebe predstavljen je sa trbunim i grudnim miiima odraslog oveka atlete. Isus beba u krilu Bogorodice pre lii na oveka koji bi Mariji mogao biti stric, a ne sin. Na drugoj francuskoj minijaturi s kraja XI veka troje dece, koje sveti Nikola die iz mrtvih, takoe su predstavljeni kao odrasli ljudi u minijaturni, bez drugih razlika u izrazu ili crtama (Arijes, 1989, 58-77). Oskudnost dejih likova u umetnosti posledica je toga to se svet deteta poistoveivao sa svetom odraslih, a takvo stanje se zadralo sve do kraja XVIII veka. U svesti ljudi niih drutvenih slojeva, posebno ljudi u tradicionalnim zajednicama, sve do poetka XX veka jedva da 24

ljudi iz svih drutvenih slojeva imaju ideju o tome ta je detinjstvo. Knjievnost takorei ni jednim stihom, dramskim dijalogom, a kamoli kompletnim delom o svetu deteta nita ne kazuje sve do devetnaestog veka. Knjievnost za decu je nedavni izum knjievnika, i njena starost se moe meriti decenijama, a ne vekovima. Slino je i sa muzikom. Umetnost je tek nedavno otkrila puni sjaj sveta detinjstva, to svedoi o posebnom i novom doivljaju detinjstva (Arijes, 1989, 58-59). S druge strane, sve do kasnog XVII veka nije vreno razgraniavanje igara na one koje zabavljaju decu i na one kojim se igraju odrasli: odrasli su igrali igre koje mi danas svrstavamo u deje. Na jednoj tapiseriji s poetka XVI veka, seljaci i plemii... igraju trule kobile. Nema dece (Arijes, 1989:105-106). Veliki broj igraki je namenjen svima jednako. Navodei primer guranja obrua, igraka koja je u poetku bila namenjena samo za odrasle, a kasnije prela u vlasnitvo dece, Arijes primeuje: Izgleda, naime, da igraka, da bi zadrala interesovanje dece, mora podseati na svet odraslih (135). I Norbert Elijas iznosi pisana dokumenta u kojima se vidi da su detinjasta zadovoljstva zanimala odrasle kao i decu, ak njih i vie. Elijas je zasluan za uvoenje izraza dobna uravnilovka kojim se iskazuje jednoobraznost a ne razliitost odraslih i dece (Elijas, 2001). U to doba nije postojalo otro razgranienje izmeu odraslih i dece: deca su se najee prikazivala zajedno sa odraslima, a kada bi ih pak samostalno i prikazivali, pazili su da se njihov portret uklopi u zbirku portreta odraslih (Arijes, 1989; Senet, 1989; Elijas, 2001). Tek je krajem XVII i poetkom XVIII veka povuena otrija linija izmeu detinjstva i zrelosti. Iznenauje s kolikom prirodnou su odrasli i deca u srednjem veku delili krevete. Spavanje u istom krevetu bilo je tada veoma rasprostranjena praksa, u svim slojevima U XVII veku otpoinje prava kampanja za iskorenjivanje takve navike (Arijes, 1989: 151, 162). Figurativno govorei, zid izmeu odraslih i dece bio je veoma nizak, tako da su deca stvarno ivela sa odraslima. I druge umetnosti, a ne samo slikarstvo, nisu poznavale lik i svet deteta. Uostalom, da su deca bila nezapaena nije karakteristino samo za svet vizuelnog prikazivanja: i odea dokazuje do koje je mere dete bilo nezapaeno. U svojoj neizdiferenciranoj drutvenosti, srednji vek je odevao sve starosne kategorije na isti nain, brinui da jedino kroz odeu mogu biti sauvana

obeleja drutvene hijerarhije. Nita na toj odei nije pokazivalo da se dete razlikuje od odraslog (Arijes, 1989:78). A kada se, krajem XVIII veka prvi put pojavila odea dece, pojavila se s namerom da da se deca obelee, odvoje kroz uniformu. Odrasli su uivali da svoje deake oblae u odela slina mornarskim ili vojnikim uniformama. Tako je stvoren tip malog mornara, koji se odrao od kraja XVIII veka do dananjih dana. Balkanska etno-folkloristika i danas uva takvu idilinu sliku etno-deteta. U folkloristikim predstavama deca su predstavljena kao odrasli u minijaturi, obuena kao odrasli. Ova slika deteta posebno je negovana u vreme komunistikog etno-nacionalizma: radilo se o instrumentalizaciji lika deteta u ideoloke svrhe. Arijes ukazuje i na razlike u rodnom odevanju dece. Promena u odevanju dece odnosila se najpre na deake: Doivljaj detinjstva najpre se razvijao u korist deaka, dok su devojice ostale due u svetu tradicionalnog ivota u kojem su ih poistoveivali sa odraslima: biemo primorani da vie no jednom primetimo da ene sa zakanjenjem prihvataju izraene oblike moderne civilizacije, koja je prevashodno muka (Arijes, 1989:78-91). * Za razliku, na primer, od Lorensa Stonea i Lojda Demoza, Filipa Arijesa nisu zanimali ivoti dece, nego ideja detinjstva unutar porodine zajednice i drutva u celini. Arijes naglasak stavlja na istorijske mene ideje detinjstva. Njegova istorija detinjstva ima pravolinijsko kretanje, kakvo je likovno predstavljeno u putanji od umanjenih odraslih u srednjevekovnom slikarstvu, preko malog Isusa i kupidonalnih anelia pa do realistinih likova dece u XVII veku. Lojd Demoz se u svojoj istoriji detinjstva fokusira na odnose dece i roditelja: istorija detinjstva otkriva spor i jednolian napredak kroz vreme. Istorija detinjstva relativno dugotrajnog i inertnog fenomena (okotala institucija) evolucijski je proces uslovljen pre svega psihodinamikom odnosa roditelja i deteta, a ne ekonomskim faktorima (de Mause, 1974:3). Demozova psihogena interpretacija istorije detinjstva predstavlja zanimljivo poglavlje u interpretaciji detinjstva u prolosti. Demozova koncepcija detinjstva nije prihvaena s oduevljenjem. Stone se, na primer, zapitao kako se postaviti prema tako smionom, izazovnom, dogmatinom, entuzijastikom, bolesnom, ali ipak 25

izvorima jako dobro potkrepljenom modelu (Stone, 1979:124). Istorija detinjstva to je komarni san iz koga smo tek nedavno poeli da se budimo. to dublje ide u istoriju sve je nii nivo brige o deci, sve ee decu ubijaju, bacaju, teroriu, tuku i siluju (Lloyd deMause, 1931). Demoz je ovo napisao u uvodnom lanku zbornika The History of Childhood (1974), gde jo stoji i ovo: Pre savremenog doba veina dece je bila muena: dadilje, sluge, pa ak i roditelji, polno su zlostavljali malu decu; odrasli preobueni u ogromne (udovine) figure urlajui i pravei se da e ih progutati prestravljivali su odojad. Veina odojadi je svakodnevno zaranjana u ledenu vodu kako bi ovrsla. Lenjinova majka je kao dete u krevet odlazila umotana
Glavni psihogeni modeli po Lojd deMozu su: Karakteristike odgoja dece

u hladne mokre pekire. Ubijanje novoroenadi je bilo veoma rasprostranjeno sve do devetnaestog veka. kole su obiajile da vode ake da posmatraju veanje, a deca su ibana kako bi bolje zapamtila ono to su videla. Postojala su posebna sela za 'dadilje-ubice' kojima su roditelji plaali da bi glu ili otrovom umorili njihove bebe. Demozova koncepcija istorije detinjstva predstavlja model jednolinog kretanja istorije prema sve savrenijim oblicima. Istoriju detinjstva Demoz vidi kao napredak u odnosu na glavne psihogene stilove, koje on deli na infanticidni, odbacujui, ambivalentni, dominirajui, socijalizirajui i permisivni. Njegov psihogeni pristup prolosti detinjstva shematski se moe prikazati na sledei nain:

Modeli

Istorijske manifestacije
rtvovanje i infanticid, prekaljivanje, aveti i magije, trgovina decom. Rano stanje rtvovanja dece, rano udovoljavanje majci-boginji kao introjekcija zadovoljenja majke adaje (Jungov termin)

Infanticidni

Rani infanticidalni odgoj dece: Visoka stopa infancidnosti, ritualnih rtvovanja, incesta, sakaenja tela, silovanja i torture. Kasni infanticidalni odgoj dece: Dok mlaa deca nisu previe esto naputana od strane majke, mnoga novoroenad, posebno devojice, su ostavljana da umru.

Odbacujui

Rani hriani smatraju da se deca raaju sa duom, ali su obuzeti avoljim zlim namerama. Rutinski infanticid je zamanjen grupnom fantazijom o prinoenju rtve Hristu, koga je njegov otac poslao da bude ubijen zbog grehova drugih. U manastirima i na drugim mestima nastavlja se sa navikom pederastije, a silovanje devojica je opta pojava. Roditelji praktikuju ambivalentni odnos i ljubav i mrnja prema deci. U 12. veku se prvi put pojavljuju uputstva za odgoj i osnovna dejija prava zatite, mada najvei broj majki jo emocionalno odbacuje svoju decu. Deca su esto tretirana kao erotski objekti odraslih. Tokom 16. veka, naroito u Engleskoj, roditelji se prestrojavaju, i od naporne brige za rast dece prelaze na kontrolu kako bi ih napravili poslunim. Roditelji postaju sve blii detetu, ali uporedo s tim jako ele da potpuno kontroliu ne samo ponaanje, nego i misli, volju, ljutnju, pobude dece i nain na koji e voditi svoj ivot. Poetkom 19. veka, majke poinju stvarno uivati u nezi deteta, a i oevi poinju participirati u razvoju deteta. Namera je da roditelji svoje ciljeve usade u dete pre nego to doe do njegovog osamostaljivanja. Psiholoka manipulacija i udaranje po zadnjici su se koristili da bi dete bilo posluno. Moda socijaliziranja je ostala kao veoma popularan metod roditeljstva u SAD i Zapadnoj Evropi sve do danas. Poinje sredinom 20. veka, kada roditelji prihvataju permisivnu ulogu i podravaju ambicije dece kako bi postigla ciljeve u ivotu koje oni ele, pre nego da ih

Infanticid zamenjen naputanjem. Dugako povijanje, davanje dece drugim roditeljima, dojenje napolju, rtvovanje muke dece slanjem u manastire a enske u samostane, kao i na egrtovanje.

Ambivalentni

Krajem srednjeg veka naputa se praksa davanja dece u manastire. Klistiranje, batinjanje dece ranog uzrasta, kratko povijanje, plakanje za umrlim detetom, prethodnica saaljevanja.

Dominirajui

Priprema dece ranog uzrasta za korienje toaleta, suzbijanje deje seksualnosti, kraj povijanja i dojenja, uivljavanje u nove mogunosti, porast pedijatrije.

Socijalizujui

Korienje krivice, mentalna disciplina, poniavanje, podizanje obaveznog kolovanja, poveravanje roditeljima podsvesnih elja. Podizanje deteta postaje manje usmereno na suzbijanje detetove volje, a vie usmereno na kontrolisanje te volje. Ovaj socijalizirajui model je izgradio moderan svet.

Permisivni

Pokret dejih prava, rakolovanje (deschooling) i sloboda kolovanja, prirodni poroaj, uzimanje dece

26

socijaliziraju kako bi ispunjavali elje roditelja. Manje psiholokih manipulacija, vie bezuslovne ljubavi. Deca odgajana na ovaj nain imaju daleko vie empatije prema drugima nego to je to bio sluaj sa ranijim generacijama.

ozbiljno.

Istorija antikog doba prepuna je svedoenja o probirljivosti antikog oveka u njegovoj brizi o deci. Nalazimo ih u raspravama Hipokrata, oca medicine, i Sorana Efeskog, oca ginekologije koji pie o tome kakva treba da budu novoroenad koja zasluuju da budu negovana. Drugaije nisu mislili ni Aristotel, Ciceron i Seneka, koji su smatrali da je potpuno pravian i razuman zakon koji trai da se nijedno nakazno dete ne hrani. Sve do modernog drutva dete je tretirano kao nie bie; i bukvalno je pripadalo roditeljima kao svojina. Dete je svrstavano u vernakularna dobra domainstva, poput drebadi, jagnjadi ili teladi. Pravo da punovlasno odluuje o ivotu i smrti deteta bilo je oduzeto oevima tek oko 390. godine. Imperator Konstantin je infanticid proglasio za zloin 318. godine, ali je trebalo ekati skoro pola veka da se ubistvo deteta izjednai sa ubistvom odraslog. Kodeksima iz tog vremena prvi put su ograniavana prava pater familias-a da odluuje o ivotu i smrti novoroeneta, tzv. ius vitae ac necis. Kasnije i Kuran zabranjuje ubijanja dece: Ne ubijajte svoju decu iz straha da ete osiromairi. Mi emo nahraniti i njih i vas (sura 17.) (Kon, 1989, 273). Ni nakon Konstantinovog kodeksa koji osuuje edomorstvo sa ovom praksom se nije prestalo. Poloaj dece u antikom dobu i srednjem veku bio je straan. Njih nemilosrdno tuku, more glau, prodaju. Vizantijski imperatori

izdaju specijalne zakone kojima zabranjuju prodaju dece i njihovo kastriranje mali evnusi su bili tri puta skuplji (Kon, 1989, 273). Ko se ne bi uasnuo pri pomisli da ponovo mora da proe kroz svoje detinjstvo i ko ne bi tome pretpostavio smrt, rei su svetog Avgustina (Augustinus, Aurelius, 354-430), hrianskog teologa i filozofa. Veina srednjovekovnih pisaca svoje detinjstvo pominju sa uasom. Razmenjuju ga, prodaju, naputaju, ubijaju i tako dete srednjeg veka nema vlastitog ivota sve do desete godine, kada poinje raditi na polju ili u domainstvu. Pre tog doba ono je tek opasnost, corpus delicti; deja se smrtnost tolerie, prihvata, a izaziva se pobaajem i infanticidom nain na koji se upravlja novim zlom: telo ubija telo (Attali, 1984, 62). Igor S. Kon navodi da su u starom Japanu novoroenad priznavali za punovredne ljude tek poto prou kroz specijalne obrede. Ubistvo novoroeneta nije smatrano tekim zloinom, i nije, ak, oznaavano reju korosu ubiti, ve reima kaesu ili modosu poslati natrag, vratiti, to je znailo vratiti novoroene natrag u svet duhova, umesto da bude primljeno u svet ljudi (Kon, 1989, 274). Zbog indiferentnog odnosa prema deci srednji vek je definisan kao period demografske pustoi. Tako je srednjovekovne depopulacije definisao Filip Arijes. Razloge nezapamene depopulacije ne treba traiti samo strukturalnim 27

momentima kao to su materijalni inioci i kuga. Indiferentnost prema detinjstvu vaan je faktor depopulacije srednjovekovnog drutva. Prekid sa praksom edomorstva ne oznaava i praksu u kojoj se deci priznaju pravo na autonomno postojanje i ponaanje. Ekologija detinjstva, a posebno ekologija odojadi vrvi od primera kako se deca ubijaju, mue, siluju i plae. Plaenje dece od strane odraslih spada u najee praktikovano ponaanje odraslih. Poelo se od bogova, pa preko titana i heroja, divova, vampira i vetica, a dospelo do bajki i zlih maeha. Analiza mitova, religioznih objava, legendi, bajki i basni dali bi iste rezultate kao i horor filmovi holivudske produkcije. Brajan Saton-Smit nas obavetava da su u zastraivanju dece uestvovala sva istorijska drutva. Igor S. Kon (1991) navodi da se u Bibliji na oko 2000 mesta pominju deca. Meu njima su mnogobrojne scene prinoenja dece na rtvu, kamenovanja, prebijanja; na mnogim mestima se od dece trai ljubav i poslunost, ali nigde nema nagovetaja o saoseanju sa decom i razumevanju dejeg doivljaja sveta (Kon, 1989, 273). Indiferentnost prema detinjstvu, pie Filip Arijes, bliska je neosetljivosti drutva prema deci. U rimskom i kineskom drutvu, ali ne samo u njima, novoroenad su izlagana vetru i kii kako bi se utvrdila njihova otpornost. U toj neosetljivosti nema niega to bi trebalo da nas iznenadi: to je bio jedini prirodan stav u uslovima tog vremena (Arijes, 1989, 176). U srednjem veku doivljaj detinjstva nije postojao. Ljudi su bili do te mere ravnoduni prema detinjstvu da svet deteta nisu ni primeivali, samatrali su ga neim to je uobiajno toliko da nije zasluivalo pridavanje i najmanje panje. Verovatno bi bilo interesantno istraiti studije sluaja (sace studys) negacije doivljaja detinjstva. Miel de Montenja (de Montaigne, Michel, 15331592), francuski filozof, sin bogatog i uglednog plemia i gradonaelnik Bordoa, u Esejima pie: Izgubio sam dvoje troje dece, ne bez aljenja, ali bez velikog bola. Po njemu, deca nemaju ni umne delatnosti, a ni telo im jo nije dobilo nikakve karakteristike. Njegov odnos prema deci treba shvatiti kao izrazitu negaciju doivljaja detinjstva. On je smatrao da je nedopustivo posveivati veliku panju deci, kao to je nedopustvo prema njima biti nean i maziti ih. Ne slae se s tim ni da se deca vole, da se njima ljudi bave, a posebno se grozio svakog zabavljanja s decom kao da su majmunii.

an-Batist Molijer (Moliere, Jean-Baptiste, 1622-1673), koji se smarta najveim francuskim dramskim piscem svih vremena znao je rei: Premala deca, koja jo nisu ukljuena u ivot odraslih, ne raunaju se (Arijes, 1989, 177.). Najvie bi nas ipak iznenadila i zbunila studija sluaja negacije doivljaja detinjstva anak Rusoa (Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), francuskog filozofa i knjievnika, koji je i sam proiveo nesretno detinjstvo. Iako je bio osniva ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta pedagozi ga poznaju kao pisac Emila on je svojih petero dece, koje je izrodio sa prijateljicom Terezom, dao u sirotite, ne oseajui pri tome naroitu griu savesti. O tome je i sam u svojim Ispovewstima zapisao: Iz nae veze je bilo roeno petero dece, i sva su bila smetena u bolnicu za nahodad uz tako malo razmiljanja o njihovoj identifikaciji da nisam zabeleio ak ni datume njihovog roenja (niti pol). Poslednjih nekoliko godina samooptuivanje to ga je u meni pobudilo to zapostavljanje unelo je nemir u moj um i uskoro u umreti a na majinu i svoju veliku alost nisam u stanju tome da pronaem lek... Znam da nije postojao ovek koji je vie od mene voleo i posmatrao deicu alei se i igrajui se s njima... Sigurno bi za Elojzu i Emila bilo najudnije da budu delo oveka koji nije voleo vlastitu decu. Mnogo lagodnije bi se oseao pred nekim azijatskim vlastodrcem no pred detetom kome treba tepati (navedeno prema: William Kessen, Rouseaus Children, Deadalus, 107, 3 (1978), 1326; Saton-Smit, 1989, 39; Kon, 1989, 279) Ove negacije doivljaja detinjstva predstavljaju specifino stanje duha kojim se izraavalo protivljenje prvom artikulisanom doivljaju detinjstva nastalom sa nastankom moderne porodice. On je neka vrsta pripreme za drugi artikulisani doivljaj detinjstva koji dolazi izvan porodice. Pripadnici crkve i sudstva 16. veka te brojni moralisti 17. veka nastoje da kanaliu, disciplinuju i kanjavaju, odnosno dresiraju decu (Fuko, 1997, 196-201). U 17. veku obuavanje i vaspitanje dece stalno je uporeivano sa dresiranjem konja, lovakih ptica i pasa, pri emu je sve to bilo zasnovano na principu podreivanja volje. Telesne kazne, surovo ibanje, iroko su primenjivani, kako u porodici, tako i u koli, ukljuujui i univerzitet. Nastavnik se, prosto, nije mogao zamisliti bez pruta. Decu su fiziki kanjavali u svim civilizacijama i svim vremenima, svuda u svetu, ali je ova praksa bila naroito uvena u 28

Engleskoj. Engelski pedagozi i roditelji iz 16. i 17. veka bili su uveni po svojoj surovosti prema deci u celoj Evropi. ibanje je doprinelo pojavi mazohizma kod nekih deaka, koji su u 18. veku Evropljani nazivali engleskim porokom (Kon, 1998, 193, 208). Moemo rei da se indiferentnost prema deci zadrala i do doba klasicizma. Igor Sejmonovi Kon navodi proraune Francuza F. Lebrena sainjene na osnovu statistike 18. veka. Od 1000 novoroenadi prvu godinu doivi 720, petu 574, a desetu godinu 525 dece. U najteem poloaju su bila dece koja su davana ili prosto ostavljana na vaspitavanje u utoite kakva su bila sirotita, bolnice, lokalne dadilje. Broj ostavljene dece posebno se uveao u 18. veku. Prema podacima F. Lebrena, prosean godinji broj na-

putene dece u periodu 1771790. godine u Parizu je iznosio oko 5800 dece (na 20-25 hiljada poroaja!). Tek kada je krajem 18. i poekom 19. veka pobedeo detocentrizam buroaske porodice, odnos prema deci se radikalno promenio. Od tada se, naime, na decu se gleda kao na svojinu roditelja; od tada su deca potrebna roditeljima, samoj porodici. Deca su predstavljala jedan od glavnih oslonaca buroaskog individualizma; borei se protiv svih, mlada i herojska liberalna buroaska porodica branila je svoje prirodno, svetsko pravo kako se tada govorilo da se stara o svojoj deci. Meutim, treba primetiti da je odnos prema detetu i dalje ostao kao prema objektu, a ne kao prema linosti. Jo uvek se ne priznaje posebnost sveta i kulture deteta.

Zakljuak Modernosti je svojstveno da produava detinjstvo. Neki u tome nalaze dokaze infantilizacije kulture. Period detinjstva odavno prelazi 16-tu godinu ivota. U eseju Detinjstvo Emil Dirkem o duini trajanja detinjstva iznosi sledee: Detinjstvo je, u strogo etimolokom smislu, doba u kome ljudsko bie u nastajanju jo uvek ne moe da govori (od lat. in-fans, ne govori). Ali uobiajena praksa je bila vie naklonjena produavanju perioda na koji se odnosi ova re; taj period bi trebao, kae Emile Littr (Dictionnaire de la langue franaise, 1844, M.N.), da obuhvata vreme 'od roenja do, otprilike, sedme godine'; ali on dodaje da ona u uobiajnoj upotrebi podrazumeva 'malo vie od toga, do trinaeste ili etrnaeste'. U Dictionnaire de l'Academie stoji da je 'to doba do oko dvanaeste godine' (Durkheim, 2005:25). kolskim sistemima i produavanje obaveznog obrazovanja na srednjokolski nivo treba zahvaliti to je detinjstvo produeno ak iza 20-tih godina ivota. Informatika revolucija i Internet u kolsku kulturu unosi konfuziju: tradicionalni nastavnici zahtevaju valjan rad, posveenost, saradnju i potovanje autoriteta i spremnost da se ui, a postmoderni nastavnici imaju negativan stav prema autoritetu, kritiki stav prema sistemu, elju da se svest raskrinka kao podmitljiv, korumpiran, kriminalan, rasistiki, seksistiki i slino. ini se da ovakvi nastavnici, zapravo kau: Sluajte! Kad je u pitanju ruenje autoriteta, mi smo na vaoj strani. Zaboravite potiskivanje, sublimaciju i uzdranost. Budite slobodni! (Vederli, 2005:240). Od svih modernih ideolokih bojita ostalo je samo obrazovanje, pa nije ni udno to su standardi pali. Od kole se trai da neodlono rei sve konflikte i sve probleme. Zbog krize kolske kulture, a ne zbog bizarnosti kulture mladih, narasle su potrebe za posebnim naukama, odnosno naunim disciplinama o mladima. To vie nije posao koji moe obavljati standardna generacija uitelja; to je posao za novu generaciju. Pored psihologije, koja se tradicionalno bavi problemima razvoja dece, nastavnici moraju dobro poznavati i druge discipline (istoriju, sociologiju, antropologiju i, svakako, drugaiju pedagogiju). Tradicionalne predstave o detinjstvu najdue su se zadrale upravo u koli. One polaze od pretpostavke da je detinjstvo neto to se podrazumeva a ne objanjava: detinjstvo je bioloki injenica ivota ljudi i stoga nema socijalno i kulturno znaenje. A upravo je obrnuto: detinjstvo je socijalni i kulturni konstrukt iji smisao tek treba otkriti. Predstave o odraslima su sasvim drugaije. Odrasli o sebi imaju predstavu kao o svom socijalnom, kulturnom i istorijskom identitetu. Sliku o sebi oni ne grade na osnovu biolokih injenica starosti. Takva slika je rezervisana za decu i ene. S druge strane, deca i ene svoj identitet ne stvaraju na osnovu ili na nain na koji ga grade odrasli mukarci. U odnosu 29

na odraslog, deca su Drugo. Drugost je naturalizovana drutvena konstrukcija. Kao takva ona izgleda kao prirodna, tj. podrazumeva se a ne objanjava. Uzrast je socijalizirana bioloka stvarnost, a predstave o njoj su biologizirana drutvena stvarnost. Kada se ove dve stvarnosti biologizacija drutvenog i socijalizacija biolokog postanu prirodno-prirodna, tj. kada se ujedine u zaveri da preokrenu odnos izmeu uzroka i posledice, poast i haos su neminovni. Detinjstvo se kao drutvena kategorija ne moe objasniti na osnovu biolokih injenica (ivota, fizikih promena), ali ni na osnovu ideolokih predstava o institucionaliziranom detinjstvu koje izgleda kao prirodno. Isti se logiki kod moe primeniti i na polni habitus: Bioloke oiglednosti i vrlo realne posledice koje je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni rad socijalizacije biolokog i biologizacije drutvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu odnos izmeu uzroka i posledice i ine da naturalizovana drutvena konstrukcija (rodovi kao polni habitus) izgleda kao prirodna osnova proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti i koja se namee ponekad i samom istraivanju (Burdje, 001:8). Deca i ene su drutvene kategorije koje se uzimaju (koriste) kao da su prirodne. Kada o eni i deci govorimo, govorimo slobodno, na bizaran nain, neobavezujue, a to znai nadugo i nairoko i obavezno bez objanjavanja. Ni jedan socijalni fenomen nije zatrpan bagaom jednostavnosti kao ove dve drutvene grupe. Ali, kao to smo na poetku rekli: Ono to je jednostavno uvek je i iskljuivo ono to je pojedonstavljeno (Gaston Baelar). * Recentna struna enciklopedija (Encyclopedia of Historians and Historical Writing) Filipa Arijesa svrtava meu pionire mentalit pristupa drutvenom ivotu u prolosti. Upravo kao istoriar mentaliteta on je drutvenu teoriju obogatio dotad nezanimljivim podrujem (Hamerak, 2004, 1066). On je upozorio da u mentalnoj strukturi ljudi srednjeg veka nije postojala ideja detinjstva, da su ljudi tog vremena dete videli samo kao umanjenog odraslog, kao odraslog u minijaturi. U glavama savremenih ljudi doivljaj detinjstva je promenjen. A kada tvrdi da je detinjstvo bilo nedirnuto podruje unutar drutvene teorije, time se ne misli da do tada nije bilo nikakvih istraivanja detinjstva.

Due od dva veka dete je prisutno u diskursu velikog broja teoretiara drutvenih nauka, posebno u dejoj i pedagokoj psihologiji, pedagogiji, ali i u sociologiji porodice. Zapravo, svaka od raspoloivih tehnologija znanja primenjenih u drutvenim istraivanjima kao to su psiholoki eksperimenti, psihometrijsko testiranje, sociometrijsko mapiranje, etnografsko opisivanje i longitudinalni pregledi dale su svoj doprinos strukturisanju razliitih teorijskih predstava o detetu. Ali, upravo kada je savremeni koncept deteta postao dominantan dogodilo se veliko otkrie detinjstva: detinjstvo, a ne samo dete, konano je postalo predmetom drutvene teorije. Kao to smo videli, sociologija na dete poinje gledati kao na specifini drutveni konstrukt, odnosno dete se sagledava unutar irokog kulturnog konteksta. Po tome se sociologija detinjstva pre svega i razlikuje od tradicionalne sociologije porodice, iji tekstovi spominju decu, ali samo uzgredno (podizanje dece, socijalizacija, obrazovanje, deca i brane uloge, kanjavanje dece, vanost dece za roditelje) (Mili, 2001, 153-170). Nastupajua paradigma (emergent paradigm) ukazuje i na posledice tradicionalnog pristupa detinjstvu, a ne samo na njegovu budunost. Tradicionanoj psihologiji je uspelo da zapadnjaku konceptualizaciju detinjstva nametne kao univerzalnu. Ona je istakla da su psiholoka objanjenja dejeg razvoja, koja i danas dominiraju, i podravala i bila podrana pravilima podizanja/vaspitanja dece, ime su premoavala jaz izmeu teorije i prakse, roditelja i deteta, uitelja i uenika, politiara i narodnih masa. Stoga je prevashodno razvojna psihologija obezbedila okvir za objanjenje deje prirode, i svakako opravdala koncept prirodnosti samog detinjstva (Praut i Dejms, 2004, 53-54). Univerzalistika psiholoka predstava polazi od nezrelosti kao bioloke injenice ivota, a zanemaruje injenice kulture. Ali, ne treba zaboraviti da je nezrelost dece bioloka injenica, a da je nain na koji se ta nezrelost shvata i dobija na znaaju injenica kulture (La Fontaine). Sociologija detinjstva se pre svega interesuje za injenice kulture. Drutvene nauke su dugo trpele posledice odsustva interesovanja za decu, ali se to ne moe rei za pedagogiju. Ona se interesovala za decu ali na pogrean nain: deca su nedorasla bia koja treba pouavati a ne i prouavati (Jenks). Istorija i sociologija detinjstva su discipline koje 30

su deci dale glas tako to su ih poele prouavati po njihovom vlastitom pravu, a ne samo kao skladita pouavanja odraslih (Hardman). Arijesova knjiga Vekovi detinjstva ima veliku epistemoloku vanost. Ona nije vana samo zato to je otvorila, a za neke i obuhvatila, novo podruje istraivanja, nego i stoga to je interes tog podruja usmerila prema Literatra:
Allport, G., Personality. A Psychological Interretation, Henry Holt&Co.,New York, 1957. Arijes, F. Vekovi detinjstva, Zavod za izdavanje udbenika i nastavna sredstva, Beograd 1989. Asman, A., Rad na nacionalnom pamenju, Biblioteka XX vek, Beograd, 2002 Beck, U. and Besk-Gernsheim, E., Individualisation, Sage, London, 2000. Beck, U., Mo protiv moi u doba globalizacije Nova svjetskopolitika ekonomija, kolska knjiga, Zagreb, 2004, Beck, U., Pronalaenje politikog Prilog teoriji refleksivne modernizacije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001a. Bek, U., Rizino drutvo U susret novoj moderni, Filip Vinji, Beograd, 2001 Bellingham, Bruce (1988): The Hislory of Childhood Since the 'Invention of Childhood': Some Issues in the Eightics". Journal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3 Berger, P. L., Invitation to Sociology, New York, 1963. B1um, A., Sumrak amerikog uma, Prosveta, Beograd, 1990. Bourdieu, P. & Passeron, Reproduction in Education, Society and Culture, London, 1977. Bourdieu, P., Structures, Habitus and Practics u Giddens, E. et al. (ed.), The Polity Reader in Socijal Theory, Polity Pres, Cambridge, 1994. Bronfenbrener, J., Ekologija ljudskog razvoja Prirodni i dizajnirani eksperimenti, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997. Bronowski, J., Porijeklo znanja i imaginacije, Stvarnost, Zagreb, 1979. Burdije, P., Vladavina mukaraca, CID&Univerzitet Crne gore, Podgorica, 2001. Burdije, P., Drutveni prostor i simbolika mo u Spasi, Ivana (ed.), Interpretativna sociologija, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd 1998. Burdije, P., Nacrt za jednu teoriju prakse Tri studije o kabilskoj etnologiji, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999. De Mause, L. (ed.), The Evolugion of Childhood u The History of Childhood, Psychohistory Press, New York, 1979. Dirkem, E., Solidarnost grupa zanimanja, u Parsons, T. (ed.), Teorije o drutvu I, Vuk Karadi, Beograd, 1969. Dirkem, E., Vaspitanje i sociologija, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1981. Durkheim, E., Childhood. U Jenks, C. ed. (2005) Childhood Concept in Sociology, Routledge, New York. 2005. Elijas, N., Proces civilizacije Sociogenetika i psihogenetika istraivanja, Izdavaka knjinica

prouavanju detinjstva kao kulturne konstrukcije, kao istorijski promenjive i rastresite kategorije (Hamrak, 2004:1078). Detinjstvo se vie ne moe tretirati na monolitan, idealizovan nain, kao da se nije menjalo i kao da se, to je jo vanije, nee menjati tokom istorije. Dobni identitet ili stadijum ljudskog razvoja u razliitim vremenima i drutvima tema je koja obeava.

Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001. Foucault, M., Madness and Civilization, Blackwell, Oxford, 1967. Frnes, I., Dimensions of Childhood, u Quortrup, J. et al. Eds., Chaildhood Matters: Social Theory, Practices and Politics, Aldershot: Avebury, 1994:145-165. (vidi i u: Tomanovi, S., Sociologija detinjstva Socioloka hrestomatija, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004:96-110. Fuko, M., Nadzirati i kanjavati Roenje zatvora, Prosveta, Beograd, 1997. Gatman, E. (ed.), Ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad Giddens, A., The Constitution od Society: Outline of the Theory of Structuration, University of California Press, Berkley, 1984. Gidens, E., Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd, 2005. Gidens, E., Posledice modernosti, Filip Vinji, Beograd, 1998. Golubovi, Z., Anrtropologija u personalistikom kljuu, Gutenbergova galaksija, Beorad-Valjevo, 1997. Gouldner, W., A., The Coming Crisis of Western Sociology, Basic Books, New York, 1970. Gouldner, W., A., Za sociologiju, Globus, Zagreb, 1980. Hamerak, M., Desetljee Arijsove povijesti djetinjstva, asopis za suvremenu povijest, N0 3. Zagreb, 2004. Haralambos, M. i M. Holborn, Sociologija Teme i perspekitve, Golden marketing, Zagreb, 2002. Harden, D. (2004): Kod kue je najbolje: Distinkcija javno/privatno u dejem teoretisanju o riziku i bezbednosti, u Tomanovi, S., Sociologija detinjstva Socioloka hrestomatija, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd Horkhajmer, M., Esej o sociologiji znanja, Mediterran publishing, Novi Sad, 2009. James, A., Jenks, Ch. and Prout, A. (eds), Theorizing Childhood u: Theorizing Childhood, Polity Press, Oxford, 1998. Janji Komar, M., Prava deteta u porodinim odnosima, Centar za udbenike i publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu, 1987. Janji, Komar, M. i Obrekovi, M., Prava deteta prava oveka, Udruenje pravnika Srbije za socijalno pravo, Beograd, 1996. Jeneks, Ch., Inequality: A Reassessnzent of the Effeet of Family and Schooling in America, Penguin Books, Harmondsworth, 1996. Jenks, C. ed. (2005) Childhood Concept in Sociology, Routledge, New York, 2005 Kon, I.S., Dete i kultura, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991.

31

Kun, T., Struktura naunih revolucija, Nolit, Beograd, 1974. La Fontaine, J.S. ed. (1979): Sex and Age as Prindiples od Social Differentiation, Academic Press, London Lasch, Ch., Narcistika kultura, Naprijed, Zagreb, 1986. Liotar, -F., Postmoderno stanje, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1988. Lipovecki, ., Doba praznine Ogledi o savremenom individualizmu, Knjievna zajednica, Novi Sad, 1987. Mause, Loyd de (1976): The Evolution of Childhood, u: L de Mauseed. The Histori of Childhood. New York: Souvcnir Press Mead, H. M., Um, osoba i drutvo, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2003. Merton, R. K., O teorijskoj sociologiji, Plato, Beograd, 1998. Mili, A. (ed.) Raanje moderne porodice, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988. Mili, A., Sociologija porodice, igoja tampa, Beograd, 2001. Nenadi, M., Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja, Sociologija, Vol. LII, No 3, Beograd Nenadi, M., Obrazovanje, tiranija trenutka i promene besnom brzinom, Pedagogija, No 1, Beograd. Nenadi, M., Novi duh obrazovanja, Prosveta, Beograd, 1997. Nenadi, M., Socioloki itinerer, Prosveta, Beograd, 1999. Nikadinov, N. D., (1996), Obrazovanje u Rusiji posle prestrojke potraga za novim vrednostima, Norma, No 3, Sombor Olweus, D., Nasilje meu decom u koli: ta znamo i ta moemo uiniti, kolska knjiga, Zagreb, 1998. Postman, N. (1994): The Disappearance of Childhood, New York

Praut, A. and Dejms, A., Nova paradigma za sociologiju detinjstva Poreklo, obeanje i problemi u: Tomanovi, S. (ed.), Sociologija detinjstva socioloka hrestomatija, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004. Prout, A. and James, A. (eds.), A New Paradigm for the Sociology of Childhood - Promise and Problems, u: Constructing and Reconstructing Childhood: Contemporary Issues in the Sociology of Childhood, the Falmer Press, London, 1990. Prout, A. and James, A., A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems in Jenks, C. (ed.), Childhood: Critical Concepts in Socilogy, Routledge, New York, 2005. Saton-Smith, B., Igrake i kultura, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1989. Senet, R., Nestanak javnog oveka, Naprijed, Zagreb, 1989. Senet, R., Ulica i kancelarija: Dva izvora identiteta, u Hatin, V. i Gidens, E., Na ivici iveti sa globalnim kapitalizmom, Plato, Beograd, 2003. Tejlor, . Politika priznanja. U Gatman, E. (ed.), Multikulturalizam Ispitivanje Politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad, 2003. Tomanovi-Mihajlovi, S., Detinjstvo u Rakovici. Svakodnevni ivot dece u radnikoj porodici, ISI FF, Beograd, 1997. Tomanovi, S. (ed), Sociologija detinjstva, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004. Tomanovi, S., Detinjstvo u istoriji, izmeu ideje i prakse, Sociologija, vol. XXXVIII, No. 3. 1996. Zlotovoc, M. (1989): Strahovi kod dece, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd

32

Poglavlje 3.

Staranje o deci i razvoj apatije

Rob Vederli,
Kolaps kulture, Clio, Beograd, 2005, str. 162-185. (Rob Weatherill, Cultural Collaps, London, 1994)

I. OD DREVNIH VREMENA DO MODERNOG DOBA Naredna tri poglavlja posvetiemo uglavnom strukturisanju detinjstva i predstavama o njemu tokom modernog doba. Poput ena, i deca su nekada imala status lica u ije ime govore drugi. Izvesno vreme decu niko nije ni video, ni uo (u srednjovekovnoj umetnosti portreti dece pojavili su se tek u XII veku, a njihove slike na kalendarima tek u XVI veku), a sada ona zauzimaju mesto u samom sreditu slike, to e se dokazati kao problematino. Nekada ih niko nije slikao, odnosno prikazivali su ih samo kao male odrasle osobe, ili male ljude. Danas deca predstavljaju sredite panje na razvijenom Zapadu, dok su u siromanijim delovima sveta jo marginalizovana. Na poetku navodimo pregled istorije staranja o deci u Evropi. Neophodno je detaljnije ispitati istoriju detinjstva da bi se shvatio radikalni kontrast izmeu starog i modernog okruenjajjjkojem deca odrastaju (videti Aries, 1960). U srednjem veku vrlo mala deca iznajmljivana su drugim porodicama da u njima rade kao posluga. Ona su posluivala za stolom, nametala krevete, pravila drutvo svojim gospodarima i uglavnom imala status egrta. Sve obrazovanje sticala su tokom egrtovanja. Upravo tokom takvog sluenja, vlasnik domainstva prenosio je na dete ne svoje, ve na tue sve znanje, praktine vetine, iskustvo i ljudske vrednosti koje sam poseduje. Deca su zapoinjala svoj mladi ivot u tuoj porodici da bi nauila lepe viteke manire ili neki zanat. Prenoenje iskustva s generacije na generaciju bilo je obezbeeno svakodnevnim ueem dece u ivotu odraslih. Gde god je bilo odraslih ljudi, bilo je i dece - u trgovini, zanatima, radionicama, ak i u krmama na loem glasu. Deca su spoznavala ivot u bliskom kontaktu sa svakakvim ljudima. Tako su izmicala vlastitim porodicama. Roditelji su brinuli o njima tek da bi pruili svoj doprinos ostvarivanju zajednikog cilja ire zajednice sela, seoskog poseda, gazdinstva ili neke velike kue. Obrazovanje se sticalo iz knjiga koje su sadravale pravila o lepom ponaanju i utivosti i detaljna uputstva o tome kako se treba ponaati u svakom aspektu ivota, i praktinom, i moralnom. Deca su upuivana u ivot koji je tekao u drutvenim kontaktima i razgovorima rukovoenim najstroim pravilima ponaanja. Pravila ponaanja za stolom, u kojima je svaija uloga bila precizno definisana, imala su naroit znaaj. Obroci su predstavljali znaajne drutvene ceremonije tokom kojih je svako morao posebno da obrati

panju na svoje ponaanje, jer je to bilo u interesu svih ostalih. Sve asocijalne aktivnosti bile su zabranjene; svako je morao korektno da pozdravlja druge ljude, nije smeo da govori grube reci, morao je da bude doteran i uredan i da prikriva negativne emocije jer se u svakom asu nalazio usred velike i veoma zahtevne drutvene mree. Pojam privatnosti nije ni postojao, jer moralo je da se iv u drutvenoj sredini koja je poricala postojanje bilo kakvog privatnog prostora. Prema tome, obuavanje deteta egrtovanjem tokom srednjeg veka i njegovo uvoenje u drutvene odnose bili su veoma znaajni zato to tada nije postojalo redovno kolovanje i zato to je isticano zajdnirvo. Knjige s pravilima o uljudnosti i utivosti bile su uvari osnovnih drutvenih vrednosti i zauzimale su najznaajnije mesto u obrazovanju, to predstavlja sutu suprotnost dananjem manje-vie perifernom priznavanju lepog ponaanja. Tokom XV i XVI veka odgajanje dece poelo je sporo, ali postepeno da se menja: naime, sistem egrtovanja zamenjen je kolovanjem koje je bilo sve zastupljenije, barem kada je re o obrazovanju srednjih i viih slojeva drutva. kole su polako postajale uobiajen instrument drutvene inicijacije. Pedagozi su nastojali da izoluju mlade ljude od onoga to su smatrali iskvarenim svetom odraslih, i da im prue vie teorijskog obrazovanja u zamenu za stare praktine oblike egrtovanja. kole su i roditeljima donele olakanje, jer su oni sve vie eleli da budu u prisnijem kontaktu sa svojom decom. Najvea promena koja je nastupila ogledala se u sve veoj usedsreenosti porodice na dete. Kako vie nisu eleli da alju decu van kue, da bi itavo detinjstvo provela sluei u nekoj porodici daleko od rodnog doma, roditelji su nastojali da ostvare prisniji kontakt s njima i poeli su vie da se staraju o njihovoj optoj dobrobiti. Najpre su porodice iz redova srednje klase pokazale ovakvo razumevanje za potrebe dece i njihovo obrazovanje. U radnikoj klasi sistem egrtovanja zadrae se sve do novijeg doba. Iz aristokratskih porodica, mladi plemii putovali su u Italiju i Nemaku i odlazili na inostrane dvorove ili u kue u raznim zemljama da bi uili jezike, lepe manire i plemenite sportove. To je bio nastavak tradicije egrtovanja. Meutim, poetkom XVII veka ovaj obiaj poeo je da ustupa mesto akademskom kolovanju koje je u veoj

meri bilo teorijsko i uskostruno. Postepeno irenje kolovanja u poetku je bilo dostupno samo deacima srednje klase. Devojice tada nisu ile u kolu, osim retkih koje su pohaale male kole ili enske samostane. One su uglavnom bile odgajane kod kue, ili kod suseda ili nekog roaka. Morae da ekaju do XVIII, ili do poetka XIX veka, jer tek tada e i njima biti dozvoljeno da se koluju. Meutim, sticanje znanja u kolama bilo je veoma kritikovano. Vladalo je miljenje da se kole nalaze u rukama sitniara i moralista i da je disciplina u njima prestroga. Deca su se sada izdvajala iz svog prirodnog drutvenog okruenja i pretila im je opasnost da upadnu u loe drutvo ili da ue detinjarije. Smatralo se da veliki broj uenika u svakom odeljenju predstavlja prepreku i za uenje, i za njihov moral. Preovladavalo je miljenje da ivot u heterogenoj drutvenoj sredini moe da prui mnogo vie znanja nego teorijsko uenje iz knjiga, bez obzira na vreme koje se na takvo uenje utroi. U XVII veku knjige s pravilima ponaanja i dalje su zauzimale sredinje mesto u drutvenom prilagoavanju, ali sada je u njima bilo vie uputstava o tome kako deca treba da se ponaaju u koli i kako roditelji treba da se ophode prema svojoj deci. Na primer, roditeljima se savetuje u kojim sluajevima da kanjavaju decu, kada da ponu da ih ue slova, kao i da na kraju svakog dana treba da razgovaraju s njima o tome ta se dogaalo u koli i da razmotre prirodu svakog poinjenog prestupa. Ukoliko su prestupi ozbiljni, kao, na primer, svetogre, lopovluk ili lai, neka drska uvreda upuena spremaici u koli ili domaru, ili tvrdoglava neposlunost, kazna treba da bude ibanje. Roditeljima je zatim savetovano da se prilagoavaju potekoama svoje dece u uenju, da imaju puno razumevanja i da prue dobar primer, da vode rauna o tome s kim se njihova deca drue, te da im ne priaju izmiljotine koje truju duu. Bilo je i saveta o izboru kole i zanata. Jednom reju, priznata je priroda moderne porodice koja je lagano nastajala i sve vie se posveivala detetu, i priznata je brinost za dobrobit i potrebe deteta. Sklonost rane moderne porodice da se povlai u sebe bila je u raskoraku sa izuzetno gustom drutvenom mreom i mnogobrojnim obavezama prema drutvu. ak i krajem XVII veka niko nikog ne ostavljao na miru. Povlae-

nje u osamu bilo je doslovno nemogue. Usled zahteva proisteklih iz ovekovih raznih veza s drugim ljudima on vie ne moe da bude sam. Ova tradicionalna drutvenost i razvoj moderne porodice kao izolovane jedinice neko vreme trajali su uporedo. Ta kombinacija naroito je bila karakteristina za kue - velike kue - znamenitih ljudi i drugih uglednih graana oko kojih se razvijao itav sloen drutveni svet. Ovu drutvenu matricu treba uporediti sa dananjim vremenom i tako je podrobnije ispitati. U bogatim kuama ivele su porodica i itava populacija posluitelja, radnika, svetenika, pisara, tienika, egrta i drugih. Posetioci su tu neprestano dolazili, ne samo zbog druenja, ve i zbog posla, koji je voen u istim prostorijama u kojima se ivelo svakodnevnim ivotom. Osim kuhinje, ostale prostorije u ovim kuama nisu imale specijalizovane funkcije. Ljudi su spavali u sobi u kojoj su obedovali, iveli i primali goste. Krevete su po potrebi razmetali, te sklapali i uklanjali. Vie ljudi spavalo je u jednoj sobi, a sve sobe na jednom spratu bile su prolazne. U tadanjoj potpunoj drutvenoj pomeanosti, sinovi vlasnika kue igrali su se s posluiteljima i radili zajedno s njima, posluivali za stolom, sekli meso i toili vino. Uili su ista pravila ponaanja i sticali istu versku obuku. Ove kue bile su prava mesta drutvenog okupljanja s gustom mreom uzajamno zavisnih meuljudskih odnosa koji tada jo nisu bili kategorisani. One su predstavljale sredita ivota u zajednici. Osim velikih kua bogatih i znamenitih ljudi, postojale su i male, sa samo jednom ili dve sobe, u kojima su iveli brani par i nekoliko njihove mlae dece. Na selu, jedna od moda dve sobe bila je rezervisana za ivotinje. Ove kue bile su zapravo kolibice u kojima veoma siromani nisu mogli da preive kao porodica. Njihova deca, jo kao sasvim mala, odlazila su da ive kao egrti u kuama bogatijih ljudi. Poetkom XVIII veka porodica je poela da se distancira od drutva. Mnogi aspekti ivota polako su se odvajali od nje. Porodica je sve vie postajala privatna i posveivala se deci. Posetioci vie nisu bili dobrodoli u bilo koje doba dana ili noi kao ranije. oveku je bilo lepo kad je kod kue. Nova pravila ponaanja isticala su potrebu da se pptuje privatnost drugih ljudi. Stari obiaji i sveanosti trajali su krae, pa je ak i za

obroke troeno manje vremena. Sve vie se istiu zdravlje i higijena, a naroito brinost za zdravlje dece. Davanje nadimaka deci postalo je uobiajenije i odraavalo je prisniju vezu izmeu roditelja i dece. Ukoliko bi izgubili dete, roditelji vie nisu mogli da se utee raanjem drugog deteta; deca su postala dragocenija nego ranije i nezamenljiva. Zdravlje i obrazovanje bili su osnovne preokupacije modernih roditelja srednje i vie klase (Davidov i Hol, 1987). Porodica se sve vie odvajala od ire zajednice i postala joj je oprena. S pojavom moderne porodice, pojavili su se moderni tipovi kue sa prostorijama koje su imale i posebnu namenu. Vie nije bilo kreveta po celoj kui, ve su postojale spavae sobe, sobe u kojima se obedovalo i one u kojima su se primali gosti. Svaka soba imala je izlaz u hodnik i vie se nije prolazilo kroz jednu sobu da bi se ulo u drugu. Posluga je bila na odstojanju to je obezbeivalo veu privatnost. Naravno, ove promene koje su vodile ka modernoj porodici najpre su se desile iskljuivo u najviim slojevima drutva veina ljudi i dalje je ivela onako kako su ivele srednjovekovne porodice. Od XVIII veka ideal moderne porodice postepeno je prodirao i u nie drutvene slojeve. Meutim, mnogi faktori, kao to je stupanje u brak u poznijim godinama, potekoe u vezi sa zaposlenjem, nuna pokretljivost najamnih radnika i egrtska tradicija, predstavljali su prepreke za potpuno prihvatanje naina ivljenja u modernoj porodici sve do novijeg doba. U pokuaju da se rezimiraju promene u okviru povezanih pojmova porodice, deteta i odgajanja decefu periodu od srednjeg veka do poetka modernog doba, treba izdvojiti izvesne kljune teme. Pre svega, iz potpune tmine tokom srednjeg veka deca izlaze kao linosti po sopstvenom pravu. Smatra se da ona imaju specifine potrebe od kojih je najznaajnija potreba da idu u kolu i da se obrazuju, esto na najstroe i najmoralnije naine i uz veoma mnogo kazni. Vodi se rauna i o njihovoj optoj dobrobiti, zdravlju i budunosti. Detinjstvo se smatra prelaznim periodom od roenja do zrelog doba, u kojem sutinski znaaj ima odvajanje od iskvarenog sveta odrasrih. Moderna porodica srednje klase odvaja se od uzavrelog drutvenog ivota, da bi se posvetila deci; postaje sve vie privatna, okree se sebi i optuuju je da unitava staru heterogenu drueljubivost srednjovekovnog

drutva. U sve veoj meri izolacionistika, ona postaje i sve vie materijalistika, klasno svesna i eli odvojeno kolovanje, odvojeno

domainstvo i slobodu individualistike ciljeve.

da

sledi

II. POPULARRIZOVANJE TEORIJE O ODGAJANJU DECE Dravino dete Tek u XX veku postajemo svedoci velikog popularizovanja psiholokih teorija o odgajanju dece i arke elje da se detetu prui ono to je najbolje. Poetkom veka posrednike institucije izvan porodice poele su da preuzimaju funkcije koje su ranije ostvarivane u okviru porodice. Pre Prvog svetskog rata ve je postojala obimna literatura o staranju o deci, uglavnom medicinske prirode. Ova literatura bavila se pre svega fizikim preivljavanjem, ali se ve raspravljalo i o drutvenim i emotivnim potrebama dece. asopisi za ene poeli su da objavljuju lanke i korespondenciju o staranju o deci. Sve vei broj proizvoda namenjen je deci. S manjim brojem dece u jednoj porodici, u porodinom domu bilo je manje guve, a vie vremena za nenost i poklone. U Britaniji deca su zatiena Zakonom o deci iz 1890. godine, a kazna zatvora za decu je ukinuta. Drava se sve vie ukljuivala u socijalizaciju mladih. Rastao je broj organiznvanih omladinskih pokreta uz podrku vlasti, dobrovoljnih drutava i crkve. Poetkom XX veka vrsto je ustanovljen pojam adolescencije i uspostavljena je podela izmeu delinkventne i disciplinovane omladine. Zbog potrebe da se slobodno vreme deteta ispuni na konstruktivan nain, sve popularniji bili su Izviaki pokret i enski izvia, naroito u porodicama srednje klase. U periodu izmeu dva rata, loa disciplina i izgrednitvo bili su problem meu velikim brojem mladih ljudi koji su imali novac, ali ne i porodine obaveze. Trebalo je kanalisati njihovu energiju: pripadnici desnice brinuli su o nacionalnoj efikasnosti" i propadanju vlasti; meu leviarima, humanitarna i socijalna brinost dovela je do obrazovanja itave mree klubova i organizacija za mlade. Deca su sve vie smatrana dravnom imovinom, a sve manje svojinom roditelja. Vladalo je miljenje da je socijalizacija deteta previe znaajna da bi se preustila roditeljima. Lekari, psihijatri, strunjaci z aodgajanje

dece, brani savtinici, lideri javnog mnjenja i ostali koji su se bavili onim to bismo danas mogli nazvati profeesijama pruanja pomoi smatrali su da su roditelji previe uskogrudi, previe sebini i previe klasno ogranieni da bi mogli da olakaju optimalan razvoj svojih potomaka u graane spremne na saradnju i naporan rad. Nauka, a naroito psiholoke i drutvene nauke, sticala je znaajan autoritet. Struno miljenje o odgajanju dece razvijalo se tokom mnogih konfliktnih etapa u kojima je ono upuivano roditeljima kao stroga opomena, pri emu je svaka nova moda zahtevala visoku naunu pozadinu. Strogo kontrolisano dete Tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka vladao je bihejviorizam. Godine 1928. Don B. Votson objavio je znaajnu knjigu Psiholoko staranje o odojetu i detetu, u kojoj je energino tvrdio da roditelji treba direktno i manipulativno da nadziru okrunje svoje dece. Suprotno progresivnim teorijama Dona Djuija koji je smatrao da treba dopustiti da se u detetu razviju sve skrivene mogunosti i sposobnosti, Votson, je smatrao da u detetu ne postoji nita to bi trebalo da se razvije. U svom pristupu on se radikalno pozivao na okruenje u kojem dete raste: neophodno je jedino da se nadzire okruenje u kojem se ono nalazi da bi njegovi uslovni refleksi mogli ispravno da se razviju. Neprikladne emotivne reakcije trebalo bi da se svedu na najmanju moguu meru: izbegavati glasne zvuke koji bi prekomerno stimulisali reakcije straha, dopustiti deci da nose komotnu odeu da bi se na najmanju meru svele reakcije gneva i, to je najznaajnije, ne treba stimulisati reakcije ljubavi ako dete neprestano pokuava da bude samostalno. Votson je zahtevao da se s decom postupa kao da su ona mlade odrasle osobe. Kontakti izmeu roditelja i deteta treba da budu propisani strogim pravilima. Moda je u redu da se dete poljubi pred spavanje, ali Votson se gnuao

maenja dece kad se spotaknu i povrede. Izraavanje roditeljske nenosti treba da se svede na rukovanje s njima ujutru", ili moda na maenje po glavi kad uine neto izuzetno dobro ili obave neki teak zadatak" (Watson, 1928, str. 82). Tadanji lekari naglaavali su potrebu da se deca hrane prema strogo utvrenom vremenskom rasporedu i upozoravali su da je prekomerno majino zatitnitvo tetno. Ubeenje da postoje nauni dokazi da je majina ljubav sama po sebi opasna iz temelja je uzdrmalo staru izreku da majka najbolje zna". Strunjaci su ustanovili da vrsta uverenost mlade majke da prirodno zna ta treba da uini za svoju decu proizlazi iz neznanja i samodopadljivosti. Osim toga, novo saznanje bilo je da ono to majka zaista uini za svoju decu ima izuzetno veliki znaaj za razvoj njihove linosti i njihovo budue psiholoko zdravlje. Nije teko zamisliti kako majke tog vremena postaju veoma nesigurne, oseajui strahopotovanje pred novim medicinskim i psihijatrijskim stanovitem koje je bilo tek u zaetku. Tokom prvih godina XX veka, majinstvo je poprimilo status zanimanja. Raanje dece vie nije predstavljalo samo slepu bioloku i drutvenu neminovnost. Pojava sredstava za kontracepciju znaila je da e se smanjiti broj neeljenih trudnoa, te da e se stoga vie vremena posvetiti manjem broju dece. Prema tome, raanje dece sada je predstavljalo jednu manje automatsku, a vie samosvesnu i ozbiljnu aktivnost. Meutim, kontrola nad decom, koja je postojala u to vreme, pretvorila se u neto ekstremno tokom prvih decenija XX veka. Posleidaca uspeha industrijske revolucije i nauke i tehnologije bila je pote uverenje da progres moe da se kree samo napred i navie. inilo se da nauka ima reenje za sve, pa je stoga i odgajanje dece moralo da se zasniva na zdravim tehnikim naelima. Industrijska proizvodnja zahtevala je regularnost, ponavljanje i planiranje; roditelji su morali da podvrgnu svoju decu istoj vrsti sistematizacije kakvu su rukovodioci zahtevali od svojih radnika na proizvodnoj liniji. Dete mora da bude odgajano planski, jer e, inae, biti upropaeno. Roditeljima je savetovano: Nikada nemojte dati detetu ono za im plae; pustite ga da se isplae i da se odvikne od plakanja. Sa bebama mlaim od est meseci roditelji nisu smeli da se igraju da one ne bi

postale nervozne i razdraljive. Moglo bi se rei da nikada nije voeno toliko rauna o istoi. Podsticana je i upotreba laksativnih sredstava i klistira da b se pospeilo regularno funkcionisanje probavnih organa dece svih uzrasta. Regularnost probavne funkcije stekla je moralni status u frazama poput: istoa je pola zdravlja", a neredovna stolica bila je znak neistoe koja podstie masturbaciju. Zadravanje fekalija smatrano je za prkoenje majci i povlaenje u sebe i trebalo je da bude kanjeno sapunastim rastvorom glicerina umesto epia. Regularnost probavne funkcije znai regularnost i istou tokom celog ivota. Meutim, moglo se uiniti i vie od davanja obinog klistira za pranjenje creva i smatralo se da je to dragocen tretman za uklanjanje otrovnih materija. Naime, odoje se postavi na plastinu muemu, a cev od dvanaest ili vie centimetara sa sapunastom vodom ubacuje se u debelo crevo da bi se dete ispralo. Detaljna uputstva, zajedno sa ilustracijama, navedena su u knjizi ozefine Bejker Zdrave bebe (1920). Loe navike takoe su bile podvrgnute strogoj kontroli. Najvea panja bila je posveena kontroli grickanja noktiju, masturbacije i sisanja palca, i izmiljene su vrlo dosetljive strategije da bi se takve navike iskorenile. Deaci su obrezivani da bi se spreila masturbacija, a neki lekari smatrali su da to moe da bude lek i za druge lake bolesti. Da bi dete prestalo da sisa palac, zaivali su mu rukave, mazali vrhove prstiju neim gorkim, vezivali ruku uz bok ili mu navlaili aluminijumsku rukavicu izraenu za tu namenu. Ipak, smatralo se da je masturbarija najloija od svih, navika i ona je morala da se iskoreni to pre. Za odojad su preporuivane mehanike naprave za obuzdavanje, ali one nisu bile prikladne za stariju decu. Masturbacija je dovoena u vezu sa nervozom, nedostatkom samokontrole, naruenim zdravljem, umanjenim oseajem moralnosti, nastranou, umobolnou i sl. Ove tvrdnje nisu poivale na naunoj osnovi, a nije bilo ni nastojanja da se takva osnova uspostavi, jer je psiholoka nauka u narednim decenijama poela da se zanima za psihometriju. Nevolja s takozvanim loim navikama male dece nije bila samo u tome to su one primetno kodile samom detetu, ve je jo vie zabrinjavalo to to su one majci otkrivale dokaz o svojevoljnom i prkosnom dejem

duhu. Stoga je esto naglaavano da treba zatraiti lekarski savet. Majka vie nije uspevala sama da kod svog deteta kontrolie seve to je potrebno i morala je da trai pomo strunjaka. Ideal deteta kod kojeg sve savreno funkcionie, poput maine koja besprekorno radi i kojom su viktorijanci bili toliko oarani, velian je jo vie zahvaljujui Darvinovim otkriima koja su poetkom ovog veka sricala sve veu popularnost. Mlada nauka o genetici takoe e imati uticaja. Stvaranje savrenog deteta zahtevalo je spajanje savrenih roditelja. Neki roditelji nikada ne bi treblo da imaju decu ukoliko u sebi nose neke nasledne mane, a u Priruniku za materinstvo, uticajnom asopisu koji je izlazio u to vreme, bio je naveden praktian spisak genetskih mana". Roditelji su podsticani da pohaaju kurseve obuke da bi bili u najbljoj fizikoj i duhovnoj kondiciji pre no to dobiju decu. (Lamarkov pojam naslednosti steenih osobina, koji je tokom XIX veka podravao ideje o nasleivanju osobina, jo je imao uticaja i ostao je nesporan sve do poetka XX veka (Donnelly, 1983). Prema tome, ako su roditelji bili u dobroj fizikoj, psiholokoj i moralnoj kondiciji u vreme kada se zaelo dete, to je znailo da e te dobre osobine biti prenete i na Nesputano dete Votsonovi koncepti jo su imali uticaja, ali su tokom tridesetih i erdesetih godina neki teoretiari poeli da istiu dugu krajnost. Dela Frojda i neofrojdista bila su pogreno shvaena i pogreno tumaena u javnosti kao dela koje se zalau za potpuno ukidanje spolja nametnutih obranienja u ponaanju. Pojavljuju se liberalne i progresivne obrazovne metode. kola Samerhil" koju je osnovao Aleksander S. Nil poela je s radom 1921. godine. Dartington hol" osnovan je 1926. Bila je to meovita kola, i uenici su iveli u sobama, a ne u spavaonicama. To je takoe bila progresivna kola. Postojala je i Bembrika kola (1919) na ostrvu Vajt, zatim kola Vinstouns i Majkl hol, osnivaa Rudolfa tajnera, a Bertrand Rasel i njegova supruga vodili su Frenem Hajts" od 1927. do 1943. godine. Iako su ovi eksperimenti predstavljali tek siuni deo ak i privatnog sektora obrazovanja u Britaniji, bili su Veoma uticajni i zalagali su se za to da se deca

njihov podmladak. Ako je neko imao bilo kakvu manu, to je znailo da e i njegova deca imati problema, da e i itavo njegovo potomstvo imati problema, to nije bilo dobro ni za naciju u celini). Ne samo drutvo u celini ve iindividualna jedinica porodice, kao funkcionalna jedinica drutvenog i ekonomskog darvinizma, bie na taj main ojaani i usavreni. Svaka porodica morala je da se bori kao jedinica u konkurentnom svetu. Prema tome, svako dete moralo je da bude isto, neiskvareno, moralnoj zdravo, da bi se prirodno razvilo u savrenu odraslu osobu. Samo drutvo transforrnisae se zahvaljujui vlastitoj deci. Ovaj u sutini bihejvioristiki eksperiment u drutvenom inenjeringu bio je prvi sistematini pokuaj da se deca tretiraju kao objekti prouavanja i kontrole. Ako se ozbiljno shvati - a takve metode bile su veoma rasprostranjene - to je znailo da osnovne ljudske potrebe dece treba namerno da se zanemare. Unutranjost i spoljanjost njihovih tela trebalo je da budu podvrgnute strogoj kontroli. Votsonova dogma, koja je bila van svake pameti, nalagala je da ne treba da se igrate sa svojom bebom".

oslobode besmislene discipline i da im se prue sloboda i pravo izbora u svim oblastima. Zastupali su miljenje da treba pustiti da se linost razvija iznutra i dozvoliti otvorenost u vezi sa seksualnim pitanjima. Najzad, uticaj masovnih stremljenja ka drutvenom ugledu i konformizmu kojima je vren veliki pritisak na omladinu radnike i srednje klase da stiu oznake i simbole statusa - kolska uniforma, prvo odelo, odlikovanja, priznanja itd. - morao je da izazove reakciju. Ljubav, koja je do tada predstavljala veliku opasnost, sada je poprimila apsolutno sutinski znaaj. Deca moraju da oseaju da su eljena. Sve mora da se prilagodi potrebama deteta. Svi vremenski rasporedi ishrane odbaeni su u korist hranjenja na zahtev". Sreno i slobodno dete moi e samo da regulie sve to je potrebno". Kontrolisano dete bilo je nesreno, otueno, mrzelo je i sebe i druge, nije bilo spontano, ve mehaniko, i bilo je nekreativno i neurotino.

Deci mora da se dopusti da pronau vlastiti put i da sve ine onda kad to ele, bez roditeljskih ogranienja. Vladalo je osnovno uverenje da e dete, ukoliko mu se prui sloboda, sazreti i odrasti sa dovoljno samopouzdanja i bez unutranjeg konflikta i anksioznosti. Nil je rekao: Treba da dozvolimo deci da budu ono to jesu. Zato moramo da odbacimo svu disciplinu, svako usmeravanje, sugestije, moralnu obuku, religiozno upuivanje... Sve to je potrebno mi smo imali i ranije; potpuno verovanje u dobrotu deteta nikada nije pokolebano; ono se samo pretvorilo u jednu krajnju veru (Nill, 1962, str. 20). Nil je bio blizak lini prijatelj Vilhelma Rajha koji je, prema miljenju mnogih, predskazao to novo oslobaanje. Rajh je razvio jedinstvenu i linu teorijsku meavinu Frojda i Marksa, prema kojoj se moderna civilizacija zasniva na seksualnoj represiji koja poinje u ranom detinjstvu u autoritarnoj buroaskoj porodici. Represija izaziva blokadu seksualne energije i spreava mogunost doivljavanja orgazma. Tako nastala odbrambena psiholoka struktura manifestuje se psihosomatski kao telesna napetost i kao neto to je Rajh (1927-1933) nazvao oklop Reakcija - roditelji moraju da odrede ogranienja

karaktera". Ovi antiseksualni pritisci karakteristini su za patrijarhalnu porodicu koju ne odrava ljubav ve oeva represivna primena moi. Patrijarhalna drutva okoriste tu mo da bi stvorila pokorno stanovnitvo koje se moe navesti na pobunu i revoluciju. Rajh je razvio stanovite koje se odnosi na tav svet i u kojem se jasno tvrdi da bi se uklanjanjem seksualne represije okonali patnja i jad. Dozvolite da dete samo kontrolie sve to je potrebno i ukinite frustriranje u vezi sa seksom i mentalno zdravlje e prirodno uslediti: oseaj dunosti bie zamenjen uivanjem u radu, a umesto otuenost ipostojae jedinstvo prirode i kulture, ljubavi i rada, seksualnosti i moralnosti. Mali broj roditelja usuivao se da sledi rajhovce u pruanju slobode deci, ali prekomerna popustljivost prema njima bila je neto to e ipak opstati. Tokom ezdesetih godina vie razliitih autora, poput Aleksandera Louena, Ronalda Lejnga i Herberta Markuzea, popularizovalo je Rajha i antiautoritarno raspoloenje, to je dodatno podravalo nain odgajanja dece u kojem je sve radikalno usredsreeno na dete.

Meutim, iz brojnih razloga prekomerna popustljivost ubrzo je izazvala reakciju. Pre svega, bilo je nerealno oekivati da e roditelji svu slobodu pruiti deci, i da nimalo od te slobode nee sauvati za sebe. Drugo, roditelje je poela da uznemiruje injenica da su svojoj deci prestali da prenose tradicije i vrednosti kojima su u detinjstvu i sami bili poduavani. Oseali su da deca moraju da usvoje neke od tih vrendosti. Tree, neka deca prekomerno popustljivih roditelja izrasla su u prekomerno zahtevne ljude, tirane i egocentrike. Neki roditelji, pak, shvatili su da nisu dobro odgajali decu, ali nisu znali gde su pogreili, niti ta dalje da rade. Godine 1946. Bendamin Spok objavio je knjigu Staranje o odojetu i detetu, koja je"prodata u vie od dvadeset miliona primeraka. Pogreno shvaen kao neko ko se zalae za prekomernu popustljivost, Spok je zapravo jedan od njenih kritiara. U pismu

upuenom itaocima te knjige on istie da decu treba uiti kako da se ukljue u drutvo. Pozivajui se mnogo stariju tradiciju, on kae: Verujte vlastitim instinktima... ono to majke i oevi instinktivno ele da uine za svoje bebe obino je najbolje... Bolje je napraviti i nekoliko greaka ponaajui se prirodno nego doslovno sve initi iz oseanja zabrinutosti" (Spock, 1946, str. 17). On govori o umerenoj strogosti" i kae da roditelji treba da zahtevaju od dece da se lepo ponaaju, da budu neodlono posluna i uredna. On govori o izgraivanju vlastitih uverenja i o oekivanju da i drugi ispunjavaju svoje obaveze. On je, takoe, svestan da i roditelji imaju svoje potrebe, naroito pred prekomerno naglaenim potrebama deteta. Postoji opasnost da roditelj bude previe savestan i da prui detetu sve od sebe; posledica toga moe da bude prezir deteta prema roditeljskoj ulozi i prema sebi samom, jer, konano, dete i nije trailo toliko mnogo ljubavi. Stoga je neophodno da se

postigne uravnoteenjost potreba. Osim toga, roditelji treba i da oekuju neto od svoje dece: Ne izgovorene rei zahvalnosti zato to su roena i to se roditelji staraju o njima - to je previe ve obzirnost, privrenost i spremnost da prihvate standarde i ideale svojih roditelja" (str. 31). U to vreme mnogima je bilo jasno da je samopouzdanje roditelja u svoju sposobnost da podiu decu u velikoj meri uniteno i neki strunjaci zapazili su da su roditelji neprijateljski raspoloeni prema strunjacima za porodicu i savetnicima. Zabrinuti i zbunjeni roditelji kojima je ostalo malo autoriteta postali su lak plen brzog razvoja industrije reklama i potroakih proizvoda iji je cilj bio da uveri mlade majke da treba da postupaju ispravno" sa svojom decom. Biti dobra majka znailo je imati istu, svetlu, blistavu kuu, odgovarajuu vrstu hrane, vitaminske dodatke, paste za zube, sredstva za ispiranje usta, a da i ne spominjemo odgovarajue igrake i edukativna pomagala i enciklopedije. Mada su psiholozi i pedijatri sa Iskreni roditelji i deca Budui da kritika prekomerne popustljivosti nije uspela da povrati roditeljsko samopouzdanje, ona se ubrzo razvila u nov nain razmiljanja koji je nalagao da se premosti generacijski jaz i prema kojem roditelj ne treba da bude ni prekomerno popustljiv niti autoritaran, ve efikasan. Nova metoda izvedena iz naela nedirektivnog savetovanja" dobila je naziv obuka o roditeljskoj efikasnosti (PET - Parent Effectiveness Training) i najpre je uvedena u Sjedinjenim Amerikim Dravama jo tokom pedesetih godina. Ona se zalae za komunikaciju izmeu roditelja i dece u kojoj je sve razjanjeno - za komunikaciju oseanja. Oseanja imaju primarni znaa. Prekomerno popustljiv roditelj smatrao je da mora da prikriva negativna oseanja da ona ne bi nakodila njegovom detetu u psiholokom smislu, dok je autoritaran roditelj skrivao i pozitivna i negativna oseanja pod platom tiranije i kritikovanja. Potiskivanje svih oseanja ograniavalo je efikasnu komunikaciju. Od roditelja se sada zahteva da budu autentini i spontani i da se vie ne skrivaju iza nekakve uloge. Uverenja da treba biti iskren" i ponaati se u saglasnosti sa

zakanjenjem ipak priznali da su izazvali konfuziju, da je ideja da dete ne moe da uini nita pogreno" otila predaleko i da roditelji moraju da budu u stanju da kau ne", pored kompetentnosti roditelja ostao je da stoji veliki znak pitanja. Od njih se sada trai da ponu da nameu zabrane i da odreuju ogranienja, dok im se istovremeno upuuju strana upozorenja da se deci koja ne rastu okruena ljubavlju i sigurnou nanosi nepopravljivo zlo. Roditeljski impulsi koji poivaju na neznanju" moraju da se ispitaju kritiki" da bi se u njima otkrili skriveni motivi koji podstiu na to da se postane roditelj. Bilo je oigledno, sasvim oigledno, da je zapravo roditeljima potrebna edukacija. Loe izvedeni pokuaj psihijatrijskog establimenta da ojaa roditeljsko samopouzdanje ponovo se vratio do neiscrpne teme o neadekvatnosti roditelja i njihovom neznanju. Ovo je ipak Vek deteta (naslov knjige o unapreenju drutva koju je 1909. objavila Elen Ki), i za roditelje bi najbolje bilo da naue kako da mu se prilagode.

svojim oseanjima" predstavljaju deo pokuaja da se popularizuje ova nova moda i da se izgrade slogani za nju. Ovo je u sutini terapija samopomoi u korist klijenta, a protiv medicinskih strunja. To je vie praksa nego to je teorija. Ona je iz osnova demokratska porodica je postala jedna demokratija. Mi smo svi jednaki. Knjiga Tomasa Gordona Kako biti efikasan roditelj (1970) bila je izdanak PET kola za roditelje. U njoj on analizira nain na koji mi kodiramo poruke jedni drugima i tako onemoguujemo pravu komunikaciju. Ako dete neim naljuti roditelja, on treba da pokae da se naljutio, a ne da odri detetu predavanje o njegovom loem ponaanju. Slino tome, ukoliko dete izrazi svoje miljenje o kolana primer, roditelj ne treba da pokua da proceni ispravnost dejeg suda o koli, ve samo da mu pokae da razume njegova oseanja. Gordon podstie roditelje da primenjuju jednostavne i efikasne metode koje koriste profesionalni savtnici s ciljem da izazovu oseanja. Upuujte ,,ja-poruke umesto tiporuka. Na primer, neprihvatljivo ponaanje deteta obino zavrava time to mu roditelj upuuje ti-poruku" kao: Prestani; ti se

ponaa kao beba; ti si napast" itd. Meutim, kada roditelj saopti detetu kako se sam osea zbog njegovog ponaanja, poruka postaje japoruka", kao na primer: ,Ja ne mogu da se odmorim ako mi se neko neprestano uvlai u krilo; ja se ljutim to mi je kuhinja opet prljava" itd. ,,Ti-poruka" ne saoptava pravo roditeljsko oseanje umora ili loe volje. Razmotrimo jo jedan primer koji navodi Gordon. Porodica je krenula na dugi put a deca se na zadnjem seditu tuku, plau i veoma oteavaju putovanje. Na kraju, otac silazi s druma i zaustavlja kola. Umesto da uputi deci ti-poruku" kojom bi im saoptio da moraju da budu obzirniji, da mogu da izazovu saobraajnu nesreu ili da treba ve jednom da odrastu i ponaaju se pristojno, on im upuuje ja-poruku": Ja jednostavno ne mogu vie da podnesem svu tu galamu i skakanje po kolima. Hteo bih da uivam u svom odmoru, ali, doavola, kad vi tu nazad galamite, ja se nerviram i ne vozi mi se" (Gordon, 1970, str. 140). Deca su se iznenadila i pomalo uplaila i to mu i kau. Mislili su da mu ne smeta! Majka je kasnije izjavila da su deca potom bila obzirnija i da se vie nisu tako grubo igrala. Pomou ja-poruke" i direktnog izraavanja onoga to osea otac je vrlo efikasno uspostavio komunikaciju. U drugom primeru, majka maloletne devojke ostala je budna do pola dva posle ponoi ekajui ker da se vrati sa urke. Njihov prvobitni dogovor bio je da se vrati do ponoi. Kad je ker najzad stigla kui, majka je, pokuavajui da komunicira na PET nain, kazala: ,Ja sam ljuta na tebe; zaista sam ljuta to zbog tebe nisam mogla da zaspim... Toliko sam brinula da sam se skoro razbolela." Njen instruktor u PET koli bio je sasvim zadovoljan, ali pitao ju je ta je zapravo prvo osetila kad je ugledala ker koja se vratila kui. To bi, sloili su se oni, moglo da se saopti na sledei nain: O, Linda, hvala Bogu, dobro si. Tako sam se uplaila da ti se neto desilo." Linda bi na to moda odgovorila: Hej, mama, pa ti se stvarno raduje to me vidi, je 1' da?" Ovde Gordon iznosi vrlo ispravno stanovite da roditelji esto proputaju priliku da iskreno pokau deci svoja pozitivna i nena oseanja. Oseanja kao to su strah, zabrinutost i povreenost mogu brzo da se pretvore u srdbu. Mi vie volimo da se ljutimo nego da, oseajui se povreenima, ostanemo u relativno ranjivoj poziciji. On kae: eljni da nauimo svoju decu pameti,

proputamo zlatne prilike da ih nauimo bitnijim stvarima. Na primer, da ih mnogo volimo i da bismo strahovito patili kad bi e oni povredili ili kad bi poginuli" (str. 135). Gordon obrauje itavu problematiku roditeljske moi, autoriteta i uticaja. Sve to funkcionie samo dok je roditelj krupniji od deteta, ili dok moe da primenjuje efikasne kazne. im dete postane manje zavisno od roditeljske sigurnosti, roditeljsko uporite koje poiva na moi je uzdrmano. Gordon kritikuje roditelje koji smatraju da moraju da utiu na svoju decu onako kako to eli drutvo i koji veruju da je to u najboljem interesu deteta. On postavlja pitanje: Ko treba_da odlui o tome ta je u najboljem inteesu za drutvo? Dete? Roditelj? Ko zna ta je najbolje?... Opasno je prepustiti roditelju da odredi ta je u 'najboljem interesu'" (str. 195). Osim toga, on posmatra porodini dom kao jedan od poslednjih bastiona moi i zahteva od roditelja da nastoje da pronau nove kreativne metode koje ne poivaju na moi", zato to se, na kraju, primenom moi ne postie nita. Zatim on govori o metodi bez promaaja" koju treba primeniti u reavanju sukoba, a koja podrazumeva pregovaranje s decom o donoenju znaajnih zajednikih odluka. Odnos roditelj-dete vie se ne oblikuje prema staroj strukturi moi, ve prema odnosu konsultant-klijent. Roditelj-konsultant deli svoje znanje i iskustvo sa klijentom koji je odgovoran za prihvatanje ili odbacivanje dobijenih informacija. Konsultanti obino nude informaciju samo jednom: oni ne navaljuju na klijente da ih prihvate. Gordon upozorava: Dananja omladina oslobaa svoje roditelje dunosti dajui im do znanja da njihove usluge vie nisu potrebne jer je malo koji roditelj efikasan konsultant svojoj deci... roditelji su krivi zbog agresivnog nametanja'. Nije udo to u veini porodica deca oajniki govore roditeljima: 'Ostavite me na miru. Prestanite da navaljujete'..." (str. 274). PET oigledno, zahteva od roditelja da se odreknu autoriteta nad decom iz dva razloga. Pre svega zato to je autoritet kao mo, sila i obuzdavanje nemoralan, a potom zato to se njime ne postie nita. Ukoliko ne uspete da uverite svoju decu da treba da prestanu da pue, da se drogiraju, da se kreu u loem drutvu itd., i ukoliko ona nastave to da rade uprkos vaim savetima, onda vam ne preostaje nita drugo nego da odustanete i da prihvatite to kao neto to ne moete da

promenite". Roditelji su svedeni na informativne (i to samo ponekad!) pasivne posmatrae koji se podstiu da ispolje svoj nemoni gnev prema onome to njihova deca povremeno uine, ali ija je funkcija uglavnom samo da pruaju informacije, izraavaju miljenje i da se ophode prema deci kao prema sebi ravnima. Nestalo je zdravorazumsko stanovite da deca moraju da se zatite od zapadanja u emotivne kripce - usled zaokupljenosti jednom jedinom aktivnou do te mere da su sve druge iskljuene. Nestala je i dunost koju su roditelji oduvek oseali, a koja se odnosi na prenoenje kulturnog naslea s ciljem da se kod dece razvije elja da se ukljui u ivot zajednice i da budu od koristi. Da, roditelj moe da prenese informaciju takve vrste, ali ako dete iz svog emotivnog hira odlui da ostane nezainteresovano, roditelj tu vie nita ne moe da uini. To ukazuje na kolaps roditeljskog odluivanja usled uverenosti da je dete autonomno. ini se da roditelji vie ne treba ni da se staraju o deci jer to se, u najboljem sluaju, smatra primenom dobronamerne moi da bi se nametnule roditeljske elje. Roditelji, a verovatno ni dede ni babe, vie ne umeju da objasne detetu kako svet funkcionie, niti da ih ue etikim vrednostima koje prevazilaze mo poimanja i roditelja i deteta. Roditelji ostaju nemoni, a ako su sluajno uporni u svojim nastojanjima, upuuje im se upozorenje da mogu da postanu suvini. Ne moe se tvrditi, kao to ti ine neki

koji podravaju PET, da PET nije ni autoritaran ni prekomerno popustljiv, jer ova metoda odgajanja dece (mada taj termin ne znai mnogo u ovom kontekstu) jeste prekomerno popustljiva i prema deci i prema njihovim roditeljima. I jednima i drugima doputeno je da gledaju svoja posla i niko ni prema kome nema obaveze. Prvi put roditelji su osloboeni obaveza. Ako u prava dece spadaju i slobodan izbor i ravnopravnost s roditeljima, kako onda da se oekuje od roditelja da na bilo koji realan nain budu odgovorni za ono to ine? Naravno, instruktori PET rei e vam da najvei otpor s kojim se sreu u ponovnom edukovanju" roditelja predstavlja njihovo uporno nastojanje da sauvaju mo i odgovornost. Reci e vam da je zaprepaujue kako se ove stare navike bore za opstanak do poslednjeg daha. Svako je osloboen krivice i obaveza. Mi smo autonomni, mi smo individue. Sve to inimo, inimo zato to to elimo i zato to smo tako odluili, a ne zato to nam je neko naredio. To vai i za decu i za roditelje. Neki roditelji moda imaju vie znanja i iskustva i moda su realniji od dece, ali to je sporedno. U stvari, u mnogim sluajevima roditelj treba da ui od dece. I tako smo sada moda dospeli do potpune konfuzije: ozakonili smo teoriju koja je u nekom ranijem razdoblju mogla da odgovara buntovnom adolescentu - svrgnite roditelje i ono to oni predstavljaju; pomozite sebi; izaberite sebe; budite slobodni i ivite ovde i sada...

Poglavlje 4.

Detinjstvo u istoriji izmeu ideje i prakse

Tomanovi Smiljka
Detinjstvo u istoriji izmeu idje i prakse, Sociologija, Vol. XXXVIII, No. 2., B eograd 1996.

Uvod
Osnovni postulat na koje se zasniva nastajua nova paradigma sociologije detinjstva je da je detinjstvo drutvena tvorevina, socijalni konstrukt (Tomanovi, 1993). Nasuprot gleditu koje proistie iz prevelencije moderne ideje rasta ili razvoja, a koje detinjstvu pripisuje konotacije prirodnosti i univerzalnosti, sociologija detinjstva tumai kao specifinu kulturnu i strukturalnu karakteristiku razliitih drutava. Sa stanovita pojedinaca kao aktera u svakodnevnom ivotu delinjstvo je tvorevina odreenog drutvenokulturnog i istorijskog konteksta, a sa stanovita teoretiara odreenog teorijskog gledita. Po miljenju nekih autora, o detetu moemo govorili kao o kulturnom otkriu", s obzirom da su razliite kulture gledano uporedno sinhronijski i istorijski izmislile" razliitu decu, kao to su to uinili i razni drutveni teoretiari, pre svega filozofi i psiholozi (Kessen, 1983). Razliitost shvatanja i sadraja detinjstva, kao i shvatanja starosne klasifikacije kao principa drutvene diferencijacije i stratifikacije u raznim kulturama, dokumentovali su brojnim istraivanjima antropolozi i na taj nain demantovali tezu o meukulturnoj univerzalnosti detinjstva. Istorijskom kontekstualnou ideje i sadraja detinjslva u zapadnoj kulturi bavi se istorija detinjstva. Od svojih poetaka, koji se vezuju za objavljivanje klasinog Arijesovog dela Dete i porodini ivot pod starim reimom 1960. godine, problematika detinjstva u istoriji je inspirisala brojna istraivanja, tako da se sa pravom govori o novom polju prouavanja u okviru istorije porodice, o novoj disciplini drutvene istorije. Kao i veina problematike koja se tie razliitih aspekata drutvene istorije, i istorija detinjstva je podruje u kojem su prisutne brojne polemike. Neki autori smatraju da se u okviru istorije detinjstva mogu razlikovati dva fokusa prouavanja: deca kao predmet kulturnih definicija i deca kao predmet formalnih institucija sistema (Bellingham. 1988: 348). Drugim recima, detinjstvo se javlja dvostruko: kao kulturni konstrukt i kao sadraj razliitih drutvenih ustanova. Poto se potonje podruje vie bavi istorijom institucija koje su posveene deci nego samom decom u tim institucijama, odluili smo da analizu koncentriemo na problematiku koja se tie drutvenokulturne konstrukije detinjstva. Koncept detinjstva obuhvata tri osnovna nivoa kojima korespondiraju tri pristupa njegovom prouavanju. To su: ideja detinjstva - odnosno simbolike predstave o detetu. normativni model deteta i odrastanja, stavovi i sl.; praksa detinjstva - obuhvata stvarni

poloaj deleta u porodici i drutvu, odnose, postupke, aktivnosti i sl.; kultura detinjstva - odnosi se na unutranji svet detela. njegov doivljaj i sliku sveta, aktivnosti i interakcije meu decom, i sl. (Uporedi, Kon, 1991:37). Drugim reima, koncept i pristup detinjstvu kao drutvenoj tvorevini obuhvata tri razliita aspekta, odnosno definicije detinjstva: detinjstvo kao skup ideja i stavova; detinjstvo kao skup odnosa i aktivnosti detinjstvo kao deiji svet. Osnovni polemike vezane za istoriju detinjstva proistiu, po naem miljenju, iz nerazluivanja, nepovezivanja ili pogrenog povezivanja ovih sadraja pojma detinjstva i njima odgovarajuih nivoa analize. Ovaj rad predstavlja pokuaj da se u optim crtama prikau osnovni problemi istorije detinjstva i izvori polemika unutar njih. Naa analiza e se koncentrisati na probleme ideje i prakse detinjstva i njihovog odnosa. S obzirom da je problematika kulture detinjstva malo prouavana u istorijskoj perspeklivi, o njoj e manje biti rei. Nastanak i razvoj moderne ideje detinjstva Tezu o nastanku moderne ideje dctinjstva u novovekovnoj Zapadnoj Evropi koja dominira socijalnoistorijskim prouavanjima poslednje tri i po decenije prvi je formulisao Filip Arijes u pomenutom delu (Arijes. 1989). S obzirom da je njegovo stanovite dobilo iroku podrku u naunim krugovima i javnosti, postalo je uvreeno o njemu govoriti kao o Arijesovoj tezi". Osnovni Arijesov stav je da detinjstvo kao drutvena injenica kakvu danas poznajemo nije oduvek postojalo: ono je proizvod novovekovnog graanskog drutva. Arijesova analiza francuskog drutva pokazuje da u Srednjem veku ne postoji ideja o detinjstvu kao posebnoj fazi u ljudskom ivotu. Nakon prvih godina ivota, kada je jedva primeivano njihovo prisustvo, deca su automatski prelazila u svet odraslih, to je obeleeno njihovim ueem u radnom procesu i ivotu domainstva. U drutvu koje se ne diferencira prema uzrasnim ve prema statusnim kategorijama, koncepti deteta i odraslog ne postoje. Na osnovu analize sekundarnih istorijskih izvora, kao io su

ikonografija, knjievnost i pisani dokumenti. Arijes nalazi dokaze za svoju tvrdnju o nepostojanju lika deteta u srednjovekovnoj ikoniografiji, u nepostojanju izdiferencirane deje odee i igara, u odsustvu moralnih stega i seksualnog zazora pred decom. u nepostojanju termina za dete kao ni posebnog jezika obraanja deci i slinom. Formiranje koncepta detinjstva i promena stava prema deci, pojava koju naziva otkrie detinjstva, odigravala se, prema Arijesu, postepeno u periodu od XVI do XVIII veka. Dete je u XVI veku otkriveno kao izvor zabave i oputanja, predmet maenja. Tokom XVII veka postepeno prodire saznanje da su deca razliita od odraslih, pre nego njihove umanjene replike. Moralisti decu poinju da posmatraju kao nevina i nezatiena Boija stvorenja kojima je potrebna posebna briga, zatita i disciplinovanje. Ovim se konceptima u XVIII veku pridruuje i briga za fiziku dobrobit deteta, tako da od tada dete postaje centralna figura u porodici oko koje se razvija nova porodina oseajnost. Arijesovo osnovno stanovite je, sa odreenim varijacijama, podrano od strane mnogih autora koji su istraivali druga zapadna drutva. Tako, Don Demos (John Demos), u istraivanju puritanske kolonije u Plimutu (Masausets, SAD) iz 1630. godine, pokuava da rekonstruie stvarni ivot deteta, istovremeno krilikujui Anjesa to to nije inio (Demos, 1970). Svoje zakljuke, meutim, on zasniva na istraivanju fizikih injenica, kao to su: veliina kue, nametaj, tip odevanja. i na analizi dokumenata, kao to su testamenti i zvanini izvelaji o koloniji. Demosovi zakljuci se slau sa Arijesovim: detinjstvo se u ovoj koloniji jedva opaalo kao poseban period, odnosno nije postojao oseaj da deca mogu bili posebna grupa sa vlastitim potrebama i interesima. U istraivanju porodinog ivota u Engleskoj, Lorens Stoun iznosi tezu da su tokom Srednjeg veka interesi pojedinca bili podreeni interesima grupe, te su, stoga, deca bila zapostavljena (Stone. 1977). Edvard orter ide dalje tvrdei da su se deca nalazila toliko nisko na drutvenoj lestvici, bila tako malo cenjena, da nisu ni smatrana ljudskim biima (Shorter. 1976). Znaajna promena u stavu prema detinjstvu odigrala se, prema autorima kole istorije oseajnosti (Anedersen, 1980), u XVIII i XIX veku. Arijes ovu prometni povezuje sa prodorom

kolstva i moralistike filozofije. Prema njegovom miljenju, otkrie delinjstva. odnosno stvaranje novovekovne ideje detinjstva i njoj odgovarajuih stavova prema detetu, raa i novi, do tada nepoznat vid porodine oseajnosti. Drugim recima, svojim afektivnim koncentrisanjem oko deteta nuklearna porodica postaje ono to se danas naziva detecentrina porodica (child-centeredfamily). Drugi autori, meutim, smatraju da je otkrie detinjstva proizvod obimnijih promena na planu oseajnosti. Tako Stoun govori o prodoru afeklivnog individualizma, a orter o domestifikaciji (sklonosti ka porodici). Moderno detinjstvo nastaje dok se buroaska porodica okuplja oko novootkrivenih porodinih vrednosti unutar nove brane privatnosti (Anderson, 1980). Nastanak moderne ideje detinjstva je, prema veini autora, proizvod modernosti i buroaskog etosa. Ova promena je kognitivne prirode, a vodi promeni stavova i ponaanja roditelja i zajednice, odnosno poveanju roditeljske ljubavi i drutvene brige za decu. Tako Somervil govori o detocentrinosti" kao proizvodu modernizacije, odnosno orijentacije ka budunosti kao njenog sastavnog dela, to je obeleje razvoja modernih drutava zapadne civilizacije, a uslovilo je da se na decu gleda kao na budunost drutva (Somerville, 1982). Nakon spoznaje o specifinosti detinjstva kao faze u ivotnom ciklusu, kao i posebne prirode i potreba dece, razvoj naih stavova prema deci je bio pod stalnim uticajem trenutno preovlaujuih ideolokih paradigmi, a posebno teorija o detinjstvu. Modeli detinjstva koji se ire kroz teorije filozofa i psihologa, kroz knjige i prirunike o nezi dece, kroz umetnosl i popularnu kulturu, kroz biografije, usmena predanja i sl., oblikuju dominantnu praksu vaspitanja i obrazovanja. U modernoj zapadnoj civilizaciji Kleverli i Filips prepoznaju nekoliko takvih modela koje nazivaju vizijama detinjstva: environmentalistiki model - dete kao tabula rasa" (eng. environment, okolina, sredina); puritanski - dete kao nosilac prvobitnog greha iju volju treba slomiti; rusoovski - slobodno dete;

evolucionistiki - ontogeneza ponavlja filogenezu; frojdijanski - o ne-nevinosti detinjstva; socijalizujui - o drutvu koje dominira nad detetom; bihejvioristiki - o uslovljenom detetu; razvojni - o stupnjevitom razvoju deteta tehnoloki - o detetu kao maini koja misli (Cleverley J. & D. C. Philips. 1986). Analizirajui dominantne trendove u vaspitanju dece od XVIII do XX veka odnosno iroke socioloke pokrete koji se mogu otkriti u praksi vaspitanja dece u poslednjih dve stotine godina Don i Elizabet Njuson su izdvojili nekoliko osnovnih skupova ideja koje su nazivali moralnostima (Newson, J. & E., 1974: 80). Religijska moralnost potekla od evangelista bila je dominantna u XVIII i XIX veku i njeni zagovornici su institirali na tome da detetova volja mora biti slomljena. Tokom dvadesetih godina XX veka medicinska moralnost je propovedala da dete mora razviti samokontrolu tako to e formirati vrste navike u najranijim godinama. Nju je nasledila moralnost prirodnog razvoja i potreba koja je uticala na razvijanje interesovanja za prirodni intelektualni i drutveni razvoj deta i na vie popustljivosti u vaspitanju. Moralnost zabave je trend koji se razvio etrdesetih godina u Americi, da bi se, irei se na druge prostore, zadrao i do danas. Deca nisu predmet autoritarnog vaspitanja, ve zabave i uivanja. Zabava i igra nisu, meutim, postale samo dozvoljene, ve se postavljaju kao imperativ pred roditelje (Wblfenstein, 1955). Promena u praksi vaspitanja se moe opisati kao kretanje od potpune kontrole i obuzdavanja nagona kod beba i male dece do potpune popustljivosti. Vizije detinjstva o kojima govore Kleverli i Filips jo su jasnije u knjievnosti. Za prosvetitelje detinjstvo ima samo instrumentalni znaaj. Naime, postoje dete kandidat za oveka za njega postoji interesovanje samo kao za objekat vaspitanja. U romantizmu se, meutim, javlja kult detinjstva u kojem deca nisu deca ve simboli idealnog sveta. Njihova nesposobnost i nevinost srenih divljaka se suprotstavlja hladnom i izopaenom svetu koji simbolizuju odrasli (Kon, 1991). U svojoj istoriji evolucije ideja o detinjstvu, Somervil tvrdi da je ova romantiarska (rusoovska) lana glorifikacija nanela mnogo tete deci,

postoje skoro do XX veka spreavala sagledavanje detetovih stvarnih mogunosti i potreba (Somerville, 1982). Tek su nauna saznanja od Darvina preko Frojda do savremene razvojne psihologije demitologizovala decu ukazavi na njihovu stvarnu prirodu koja nije nemona, nevina, aseksualna i intrinistiki (sutinski, unutranji) dobra. Ovo skidanje dece sa pijedestala aneoskih bia je omoguilo da se, bez predrasuda koje namee gledite odraslih, sagleda stvarno dete. Sumirajui rezultate prethodne rasprave moemo zakljuiti da postoji velika saglasnost autora da ideja detinjstva ima svoju istorijsku kontekstualnost. Ranije neprepoznavano kao posebna faza u razvoju oveka, detinjstvo je postepeno otkrivano sa razvojem graanskog drutva, da bi XVIII vek predstavljao prekretnicu u njegovoj spoznaji. Proizvod modernosti i buroaskog etosa, ideja detinjstva nastavlja svoj razvoj pod uticajem dominantnih ideolokih paradigmi i trendova. Praksa detinjstva u istorijskoj perspektivi Sagledavanje razvoja moderne ideje detinjstva izgleda manje ili vie neproblematino. Problem nastaje prilikom prelaska sa ideje na praksu detinjstva, odnosno sa analize ideolokih obrazaca na analizu konkretnih postojeih postupaka i odnosa koji su inili svakodnevni ivot dece ili sadraj detinjstva u prolosti. Prvenstveni fokus Arijesovog dela kao i radova njegovih sledbenika su stavovi odraslih prema deci i detinjstvu, pre nego stvarni sadraj detinjstva u prolosti (Meckel, 1984: 415). To, meutim, ne znai da njihovi radovi ne sadre tvrdnje i dokaze koji se tiu odnosa roditelja i dece, kao i postupaka koji ine praksu socijalizacije. Osnovno obeleje odnosa roditelja prema deci u Srednjem veku, po ovim autorima, jeste ravnodunost (indiferentnost). Iako je postojao bezlini emotivni odnos, odnosno naklonost, odnos roditelja prema deci je bio distanciran i formalan. Tako Arijes govori da ne treba meati oseanja prema deci sa idejom detinjstva: ,,U srednjovekovnom drutvu, koje smatramo polaznom osnovom, doivljaj detinjslva nije postojao: to ne znai da su decu tada zapostavljali, odbacivali i zlostavljali" (Arijes, 1989: 176).

Ona samo nisu smatrana vrednim posebne panje i investiranja posebnih oseanja, jerim bi dete prevalilo period najvee opasnosti od smrti kada su izgledi da preivi mali poistoveivalo se sa odraslima" (Ibid.: 177) Osnove indiferentnosti roditelja prema deci Arijes nalazi u neizvesnosti ranog detinjstva usled velike smrtnosti beba i male dece i u njegovom kratkom trajanju. Iako u gore navedenom citatu iznosi stav da deca nisu bila zapostavljana i odbacivana, u predgovoru za izdanje iz 1973. godine Arijes prihvata rezultate nekih istraivanja koji govore o uobiajenoj praksi da se deca koju roditelji ne ele da zadre jednostavno puste da umru ili da im se 'pomogne' u tome ... Pomoi prirodi da se oslobodi bia koja su tako malo sposobna da ive samostalno, nije se odobravalo, ali se isto tako nije smatralo sramnim" (isto: 20, 21) Pored navedenih pojava infanticida, odbacivanja i ravnodunosti prema smrti male dece, dokaze za nepostojanje posebne oseajnosti prema deci autori vide u praksama povijanja, ostavljanja dece same na dui period i slanja dece dojiljama. U poslednjem Sorter vidi dokaz da te majke nije bilo briga (Shorter, 1976: 204, kurziv u originalu). U nedostatku majinske brige neki autori vide primarni uzrok visoke smrtnosti odojadi. Dokumentovana navodno iroko rasprostranjena praksa slanja dece na egrtovanje (apprenticeship) se tumai i kao izvor nepostojanja bliskosti izmeu roditelja i dece i kao dokaz za to. Arijes u egrtovanju vidi dominantan oblik socijalizacije u Srednjem veku: Celokupno vaspitanje i obrazovanje odvijalo se dakle u vidu egrtovanja, uenja, a tom pojmu davao se daleko iri znaaj od onog koji je poprimio kasnije. Deca se nisu zadravala u roditeljskim domovima, nego su odlazila u druge porodice, uz ugovor ili bez njega, da tu borave i upute se u ivot, ih da naue viteke manire, ili neko zanimanje, ili ak da idu u kolu i naue latinska slova. 'egrtovanje' treba posmatrati kao iroko rasprostranjen obiaj, i to u svim slojevima"(Ibid.: 256) Formiranje ideje o detinjstvu, otkrie detinjstva, iniciralo je i promenu odnosa prema deci. Arijes tvrdi da je rastue interesovanje za decu dovelo do rastue strogosti discipline i

stalnog nadzora:Svest o jedinstvenosti detinjstva, spoznaja da je ono razliito od sveta odraslih, nastaje kroz elementarni doivljaj o njegovoj nejakosti, koji ga sputa na nivo najniih drutvenih slojeva" (Ibid.: 205). Represivno vaspitanje koje kao glavni metod ima ibanje bilo je uobiajeno za tadanji kolski sistem: Porodica i kola, zajedno su odvojili dete od drutva odraslih... Zajedniko staranje porodice, crkve, moralista i upravitelja liili su dete slobode koju je uivalo meu odraslima. To staranje upotrebilo je na detetu bi. zatvor, kazne namenjene zatvorenicima najnieg stalea" (isto: 309). Slino miljenje podravaju i drugi autori. Tako Stoun pie da su od XV veka deca podreena strogoj disciplini koja krajem XVI i tokom XVII veka postaje skoro varvarska. Brutalne metode kanjavanja su, po njegovom miljenju, uzgredni proizvod vee brige za moral i obrazovanje dece. kao i doktrine prvobitnog greha" (Stone. 1977: 193). Sa druge strane, Don Demos pie o represivnom ali ne i zlostavljajuem odnosu puritanaca prema deci. Iako se nakon najranijeg perioda ivota, a sa poetkom ispoljavanja detetove volje koja je prepoznavana kao jasan znak prvobitnog greha, primenjivana otra disciplina puritanska zajednica u XVII veku ima zakone koji spreavaju roditelje u zlostavljanju dece (Demos, 1970). I Plamb se slae daje u XVII veku stav prema deci bio autokratski, a odnos skoro surov (Plumb, 1975). Najekstremnije je gledite koje zastupa Lojd De Moz u svojoj psihogenoj teoriji istorije koja tei da otkrije psihogene promene roditelja koje su uticale na promene interakcija izmeu roditelja i dece. Rekonstrukciju detinjstva De Moz sprovodi putem analize evolucije roditeljstva koja se odvija kroz est faza obeleenih razliitim stilovima vaspitanja: 1. infanticidni stil (do IV veka n.c); 2. odbacujui stil (od IV do XIII veka); 3. ambivalentni stil (od XIV do XVII veka); 4. dominirajui stil (XVIII vek); 5. socijalizujui stil (XIX vek i prva polovina XX veka) i 6. permisivni stil (poinje polovinom XX veka) (Mause, 1976: 51, 52). Prema ovom autoru, vei deo istorije detinjstva obeleavalo je nasilje i zapostavljenost dece.

Veina autora se slae da se najvea promena u odnosu roditelja prema detetu i u praksi vaspitanja odigrala tokom XVIII veka. Arijes smatra da je strogost prethodnog perioda odravala drugaije oseanje nego sto je srednjovekovna ravnodunost i da je bila priprema za novi period opsesivne ljubavi koja e zavladali drutvom poevi od XVIII veka (nav. delo: 309). Po njegovom miljenju, slabljenje kolske discipline ilo je uporedo sa novim stavom prema detinjstvu i sa novim oseanjem prema detetu: koji vie nije usredsreen na 'slabosti' deteta i vie ne priznaje potrebu da se ono poniava" (isto: 206). ve se dete priprema za ivot odraslog paljivim i postupnim formiranjem linosti. Ovde je oigledan prelaz na moderni koncept socijalizacije ili model socijalizovanog deteta koji je obeleio XIX vek. Po miljenju Anelke Mili, misaoni prelaz sa koncepta vaspilanja na koncept socijalizacije se odvijao u drugoj polovini XIX i poetkom XX veka u delima Dirkema. Djuija, D. H. Mida. Kulija i Frojda (Mili, 1982). Slino kao i u sluaju prethodnih argumenata, sledbenici Arijesove teze" ga i ovde podravaju. Tako Plamb pie da se tokom XVIII veka za decu otvara ceo novi svet: knjige, igre, posebna deija odea, vie zabave i mogunosti za obrazovanje (Plumb. 1975). On, takoe, konstatuje da su deca bila na dobitku ali i na gubitku, jer je njihov privatni ivot (naroito polni) bio vie pod kontrolom i disciplinom. Promena se moe objasniti kao prelazak sa fizikih na vie psiholoke metode disciplinovanja, saglasno prelasku sa puritanskog na socijalizatorski model vaspitanja. U tome se. izmeu ostalih, slau i orter, Stoun i De Moz. Postoji nekoliko osnovnih determinanti kojima se objanjava opisana tranzicija u odnosu roditelja prema deci. Linda Polok navodi sledee: 1. pojavu obrazovnog sistema; 2. promene u strukturi porodice; 3. nastanak kapitalizma; 4. rastuu zrelost roditelja i 5. pojavu duha dobroinstva (Pollock. 1983: 28, 29). Prema Arijesovom miljenju, mala grupa moralnih reformatora svojim insistiranjem na znaaju obrazovanja bila je odgovorna za odvajanje sveta detinjstva od sveta odraslih. kole su i odvajale decu od odraslih i produavale period delinjstva (Arijes, 1989). Obavezno obrazovanje

sa produenim trajanjem kolovanja, po miljenju Milerauera i Zidera, uticalo je na homogenost sastava porodice a time i na uvrivanje emocionalnih odnosa meu njenim lanovima (Miteraucr M. i R. Zidcr, 1988: 203). O uticaju prodora obrazovanja moe se, po naem miljenju, vie govoriti, ako ne i samo, u smislu promene ideje klime, nego u smislu rairene prakse. Naime, preterana teina koju Arijes daje obrazovanju kao determinanti objanjenja prelaza moe se, po naem miljenju, opravdati samo ukoliko se razvoj kolskog sistema tumai kao pokazatelj ali i promotor promene stava prema detinjstvu koji je imao uticaj na iru populaciju. Imajui u vidu veoma nizak i drutveno segregisan obuhvat dece formalnim obrazovanjem u zapadnoevropskim drutvima sve do kraja XIX veka, oigledno je da se ne moe o njemu govoriti kao o dominantnom obrascu prakse vaspitanja koji je uticao na promenu odnosa roditelja prema deci. O promenama u strukturi porodice kao i u njenoj oseajnosti, nastanku kapilalizma kao i stava koji Polokova naziva duhom dobroinstva treba govoriti kao o spletu ulicaja koji ine matricu za objanjenje promene u praksi detinjstva. Promene u spoznavanju detinjstva Arijes povezuje sa promenama u porodici njenoj strukturi i njenom unutranjem ivotu, oseajnosti. Srednjovekovna porodina zajednica je prema ovom autoru, bila ira grupa uklopljena u zajednicu preko svoje drutvenosti. Zajedniki ivot vie generacija srodnika i nesrodnika, drutvenost u smislu otvorenosti prema iroj zajednici i nepostojanje doivljaja porodice kao grupe bila su obeleja porodinog ivota u Srednjem veku: ,,U svetu oseanja i vrednosti, porodica nije tako znaajna kao rod (pol). Moglo bi se rei da je pripadnost rodu (polu) jedini doivljaj porodice u srednjem veku" (Arijes 1989: 240). Promenu u doivljaju detinjstva koja je karakteristina za period XVI i XVII veka Arijes tumai kao poseban izraz jedne optije promene doivljaja porodice (Isto: 237). Istovremeno, novi doivljaj detinjstva, za koji je insistira Arijes najzaslunije irenje kolstva, pomae razvoju nove porodine oseajnosti i modernog doivljaja porodice koji je: ...neposredno vezan za detinjstvo. On se sve vie udaljava od brige o ouvanju asti rada ili o nedeljivosti oevine, ili o

drevnosti i ouvanju imena: on izvire iz neponovljivog zajednitva roditelja i dece (isto: 251) Naputanje socijalizacijske prakse egrtovanja i povratak dece u porodicu uslovio je narastanje svesti o ravnopravnosti dece kao lanova porodice. Po Arijesu, to svedoi o prelasku porodice sa tradicionalne forme na modernu porodicu zasnovanu na oseanjima: Ljubavi izmeu dece i roditelja, staroj koliko i svet, ljudi nastoje da daju novu vrednost, jer na njoj zasnivaju celokupnu porodinu realnost" (isto: 263) Komplementarni ovim procesima nastajanja nove oseajnosti sa novim doivljajem detinjstva i oko njega, jesu procesi nuklearizacije porodice, njenog zatvaranja u odnosu na drutvenu zajednicu i narastanja njene privatnosti: Od XVII veka porodica poinje da se udaljava od svog dotadanjeg drutva, i poinje da ga istiskuje iz, sve veeg, prostora namenjenog privatnom ivotu" (isto: 295) Privatizacija porodinog ivota podrazumeva i privatizaciju njenog ivotnog okruenja: Organizacija kue odgovara novoj potrebi zatite od sveta. To je moderna kua, u kojoj su prostorije odvojene, i svaka izlazi na hodnik... Rekli smo da se udobnost raa u tom razdoblju: ona se javlja u isto vreme kad i intimnost, diskrecija, izolovanost - ona je njihov izraz" (Isto: 295). Vea intimnost podrazumeva smanjenu porodicu, koju ine roditelji i deca, iz koje su odstranjeni posluga, klijenti, prijatelji (Isto: 297). Jaanje afektivne povezanosti njenih lanova i unutranje kohezivnost porodice nije, po Arijesu, kompatibilno sa drutvenou koja je bila obeleje porodinog ivot u Srednjem veku: Grupa roditelja i dece, srena u svojoj samoi, odvojena od ostalog dela drutva to vie nije porodica XVII veka, otvorena preplavljujuem svetu prijatelja, klijenata, posluge to je moderna porodica (isto: 300). Porodica XVIII veka, meutim, jo uvek ni moderna jer se istie ogromnom drutvenou (isto: 301). Ona e to postati tek u XIX veku kada se odvoji od sveta i drutvu suprotstavi izolovanu grupu roditelja i dece, koja: celokupnu energiju ulae u podizanju dece, svakog posebno i bez ikakve zajednike ambicije: deca su iznad porodice" (isto; 302). Ni Arijes, ni njegovi sledbenici ne ulaze u

razmatranje uslova i uticaja pod kojima se odvija promena u strukturi porodice. Proces nuklearizacije porodice Arijes konstatuje kao injenicu i sastavni element modernizacije. S druge strane, mala, nuklearna porodica se proglaava modernom i kao takva tumai kao osnov za raanje afektivne povezanosti i njene unutranje kohezivnosti. Odnos veliine i strukture porodice i procesa industrijalizacije i modernizacije nije, meutim, jednostavan i neproblematian, ve predstavlja pitanje oko koga su se razvile izrazite polemike unutar prouavanja porodice. Ne ulazei u problematiku irih drutveno-ekonomskih uslova i uticaja koji su pratili, ako ne i uslovili pojavu moderne porodice, teoretiari kole istorije oseajnosti su ostali jednostrani u objanjenju promena u porodici, pa time i odnosa roditelja i dece. Tako Stoun povezuje odnos prema deci sa tipovima porodice (otvorena porodica loze; ograniena patrijarhalna nuklearna porodica"; zatvorena domestikovana nuklearna porodica") ne objanjavajui naine njihove promene kao ni inioce prelaska sa jednog lipa na drugi (Stone. 1977). orter, na slian nain kao Arijes, vidi tradicionalnu porodicu kao mehanizam prenoenja imanja i statusa sa generacije na generaciju, dok moderna porodica postaje manje zainteresovana za finansijsle pozicije, slabi veze sa spoljnim svetom, istovremeno ojaavajui unutranje (Shorter. 1976). Ne umanjujui kritiku za neosetljivost njihove analize na druiveno-ekonomske injenice, moemo ipak utvrdili da su pomenuti teoretiari ukazali na jedno znaajno podruje drutvenosti ime su poljuljali funkcionalistiku tezu da je moderna porodica pasivna posledica i odraz industrijske revolucije. Ukazujui na promene na idejnom i afetktivnom planu, ovi su teoretiari ukazali na aktivnu ulogu porodice u procesu modernizacije, pokazavi da je porodica kako pre nastupa industrijalizacije, tako i posle njega predstavljala snanog idejno-ideolokog i vrednosno-kulturnog posrednika u prihvatanju i uspostavljanju nove organizacije i naina ivota koji su doneli procvat kapitalizma i njegova industrijska tehnoloka organizacija (Mili. 1988: 39). I novi odnos roditelja prema deci je, prema pomenutim autorima, posledica modernog buroaskog etosa koji se gaji u porodici. Sloun ga naziva afektivnim individuailizmom, a orter

ga opisuje kao talas oseajnosti ija je jedna od odlika sklonost prema porodici. On ak tvrdi da je nuklearna porodica stanje svesti, pre nego posebna struktura, ili skup kultnih aranmana. Ono to posebno razlikuje nuklearnu porodicu od drugih obrazaca ivota u zapadnom drutvu jeste poseban oseaj solidarnosti koji razdvaja domau jedinicu od okolne zajednice. To oseanjce se naziva sklonou ka porodici (domestieity S.T.M.)" (Shorter, 1976: 205). Jedni od retkih autora koji povezuju promenu u porodinoj oseajnosti sa promenom u obrascima produkcije su Miterauer i Zider (nav. delo. 1988). Oni prelazak sa autarkinog privreivanja u okviru i za potrebe domainstva na industrijski nain privreivanja povezuju sa promenama u ivotnom ciklusu porodice. Dok je premoderna porodica zbog potreba odranja stalnog nivoa radne snage esto menjala veliinu i stav, dotle je moderna porodica postojanija u svom sastavu. Za razliku od onih autora koji se priklanjaju ideacionom objanjenju kao to je otkrie detinjstva, Miterauer i Zider tvrde da je verovatnije da bi sve vea rodbinska bliskost unutar porodine grupe trebalo da se objasni postepenim odvajanjem radnog mesta od doma, to se izgleda deavalo kod sve veeg dela stanovnitva. Ovo odvajanje ima iste korene kao i sve postojanije porodino grupisanje, naime, ukidanje kune grupe kao osnove za proizvodnju. injenica da manje jedinice sastavljene od roditelja i dece sada ive zajedno dui vremenski period mora produbiti emocionalne odnose"(isto: 204). Materijal koji pomenutim autorima slui kao dokaz za potkrepljivanje tvrdnje o promeni u odnosima roditelja prema deci koja se odigrala u XVIII veku prilino je oskudan. Veina autora se slui sekundarnim istorijskim izvorima kao to su ikonografija, knjievnost i dokumenti kako da potkrepi tvrdnju o nepostojanju ideje detinjstva u Srednjem i ranom Novom veku, tako i da dokumentuje promenu koja se kasnije odigrala. Prvenstveno na osnovu analize likovnih izvora Arijes, na primer, tvrdi da se promena u stavu i odnosu prema detinjstvu i deci moe videti u pojavi posebne odee za decu koja je razliita od one koju nose odrasli, u pojavi posebnih igara i igraaka za decu, u iskazivanju posebne linosti deteta u umetnosti, u razvoju posebnog diskursa kada se govori o deci i sa decom i si. Slino postupa Stoun kada dokaze za poveanu panju

koja je poklanjana detinjstvu vidi u pojavi zabavnih knjiga za decu i prodavnica igraaka, kao i porodinih portreta na kojima su deca prikazana kako sede u majinom krilu. Dokaze za mali interes za decu i detinjstvo u plimutskoj puritanskoj koloniji Demos nalazi, kao to smo ranije naveli, na osnovu analize veliine kue, nametaja, tipa odevanja, kao i analize dokumenata kao to su dokumenti i zvanini izvetaji o koloniji. Zastupnici teze da je visoka stopa smrtnosti odojadi posledica majinskog nemara, u njenom opadanju vide dokaz za promenu odnosa prema deci (Pollock. 1983: 28). Problem mogunosti zakljuivanja o praksi detinjstva i dokazivanja na osnovu sekundarne (a esto i oskudne) istorijske grae dovodi nas do jednog znaajnog epistemolokog problema. On se moe izraziti putem pitanja: koliko je opravdano na osnovu ideoloke stvarnosti koja je predstavljena u analiziranim izvorima zakljuivati o praktinoj stvarnosti porodinog ivota, posebno o takvom njegovom aspektu kao to je oseajnosl. Sa jedne strane, postoji opasnost na koju ukazuje Anderson (nav. delo. 1980). da se neke pojave tumae kao nove zato to su prvi put prikazane. Sa druge strane, nepromiljeno prelaenje sa ideja na praksu, njihovo nerazluivanje, odnosno poistoveivanje ideja o porodici sa stvarnou porodinog ivota i odnosa u njoj sadri po recima A. Mili ozbiljnu opasnost od ideologizacije stvarnosti pri kojoj istorijsko istraivanje umesto da slui otkrivanju istine, zapravo daje legitimitet savremenim vladajuim ideolokim predstavama jer ih snabdeva, navodno, iskustvenom istorijskom podlogom" (Mili. 1988: 31). Reenje problema sklada ili nesklada izmeu dominantnih ideja i prakse ljudi, ova autorka vidi u traganju za evidencijom koja bi pokazivala ta se u svakodnevnom ivotu ljudi u prolosti stvarno deavalo, kakvi su bili njihovi odnosi i oseanja, a ne samo ideal i doivljaj tih odnosa. Tu se, meutim, nanovo postavlja problem oskudnih izvora evidencije o ivljenoj stvarnosti ljudi iz prolosti. Upravo na osnovu analize preko etiri stotine primarnih izvora: dnevnika, pisama. Autobiografija, Linda Polok tvrdi da je dominirajua teza (tzv. Arijesova) stereotip, nastao iz pogrenog tumaenja istorijskog materijala, sa ciljem da se podri unapred razvijena teza (Pollock. 1983:270).

Prema ovoj autorki, nikada nije postojao kulturni diskontinuitet koji je obeleio otkrie detinjstva. Dokaz da je detinjstvo bilo prepoznavano u svojoj posebnosti i u ranijim vekovima tvrdi Polokova nalazi se u injenici da je normativni model ljubavi prema deci stalno opstojao: roditelji su se uvek ponaali prema normama da su deca emocionalno draga. S obzirom daje ustanovila da su mogle postojali promene u postupcima hranjenja i neke male promene u stavovima, ali se nije dogodila dramatina promena u praksi podizanja dece u XVIII veku Linda Polok predlae da istoriari treba svoje napore da usmere ka otkrivanju upravo zato je roditeljska briga jedna promenljiva tako udnovato otporna promeni (isto: 270). U potonjem stavu se, meutim, upravo vidi ogranienost analize ove autorke. Postavivi u centar analize roditeljsku brigu, ona razvija u osnovi sociobioloki pristup koji tei da dokae da je ona univerzalna injenica, nepromenljiva u svim ljudskim kulturama. Tragajui za izrazima bazine afektivnosti. ponovnim itanjem dnevnika i autobiografija Linda Polok ispravlja neka preterivanja, ali ne uspeva da porekne da je dolo do znaajne promene u odnosu prema deci i uslovima njihovog ivota (Bellingham. 1988: 349). Ukljuivanje, pored analize stavova, drutveno-ekonomskih inilaca proiruje saznanja o tome kakvo je detinjstvo u prolosti stvarno bilo i neminovno ispravlja neke pogrene (ideologizovane) zakljuke. Dobar primer za to je jedna od najzasnovanijih analiza rairene i dugotrajne prakse slanja dece dojiljama u Francuskoj koju daje Sasman (Sussman. 1977: Sussman. 1982). Suprotstavljajui se orterovoj tezi daje pomenuta praksa izraz tradicionalne majinske ravnodunosti prema malom detetu. Sasman pokazuje da pripadnici slojeva gradskih zanatlija i trgovaca alju decu dojiljama iz potrebe materijalnog odranja porodice. Naime, u dugom periodu prelaska sa predindustrijske na industrijsku ekonomiju, koji je u Francuskoj trajao tokom celog XVIII i XIX veka, uee majke u radu porodinog preduzea je bilo apsolutno neophodno i zahlevalo je prihvatanje posebnih aranmana brige o bebama, kao stoje njihovo slanje dojiljama. Ovaj institucionalni aranman, ili porodina strategija, opstala je dugo u slojevima sitne buroazije uprkos tome to je bio suprotan

dominantnom ideolokom stavu, odnosno uprkos stalnoj kritici od strane strunjaka i drutvenih reformatora. Nestanak ove prakse poetkom ovog veka ne pokazuje, pie Sasman. da su Francuskinje naglo postale dobre majke, ve da je opala potreba za njihovim masovnim ukljuivanjem u radni proces (Sussman. 19X2). Osnovni problem analize u delima autora koji se bave istorijom detinjstva, kao to smo pomenuli, njena socioloka nesuptilnost, odnosno drutvena neizdiferenciranost. Pored toga to u analizu ne ukljuuju drutveno-ekonomke inioce i uslove kojima bi objasnili pojavu i promenu odreenih obrazaca prakse detinjslva, veina autora rezultate svoje analize, preutno ili ne, uoptava na sve drutvene slojeve. Iako Arijes tvrdi da je novi doivljaj porodice i odnos prema deci (odnosno buroaski etos") ono ime je porodica graanskog sloja u nastajanju teila da se diferencira od aristokratije i irokih narodnih slojeva polimorfnog drutva (nav. delo, 1989: 310) u njegovoj analizi je esto nejasno na koje se drutvene grupe ona odnosi, kao to je prisutno i nezasnovano pripisivanje nekih obrazaca socijalizacije (kao to je egrtovanje" ili formalno obrazovanje) irokim slojevima stanovnitva. Stoun, na primer, iako se veina njegove analize odnosi na viu klasu, svoju studiju naziva Porodica, seks i brak u Engleskoj 15001800 (Stone. 1977). Takvim naslovom, pretpostavljamo, autor pledira na rekonstrukciju porodinog ivota u celokupnom engleskom drutvu odreenog razdoblja. Osnovana je, meutim, kritika koju mu upuuje Anderson da je njegov pokuaj dragocen za analizu viih klasa, ali skoro beskoristan za ostatak drutva" (Anderson. 1980: 85). Zakljuivanje o svakodnevnom porodinom ivotu, pa time i praksi detinjstva tzv. irokih narodnih masa skoro je potpuno onemogueno nepostojanjem evidencije. Ta injenica, ipak, nije spreila izvesne autore da donose zakljuke zasnovane veim delom samo na projekciji ideolokih obrazaca. Tako je nastao stav da roditelji iz radnike klase nisu voleli svoju decu i da su ljubav nauili preuzimajui kulturne vrednosti srednje klase (Belhngham. 1988). Iz injenice o eksploataciji rada dece iz radnikih porodica koji se kosio sa ideologijom detocentrine porodice i drutva koja je dominirala u XIX veku, ovi autori su zakljuivali o ravnodunosti roditelja radnika

prema vlastitom potomstvu. Znaajno objanjenje promena u radnikoj porodici u periodu od 1870. do 1930. godine koje ne boluje" od ideologizovanih pristrasnosti daje Vivijen Zelicer (Zelizer. I985). Ova autorka tumai prelazak sa kulturnog koncepta ekonomski korisnog na konstrukt emocionalno neprocenjivog deteta kao kljuni za formiranje savremenog detinjstva, njegove ideje i prakse. U XIX veku se u slojevima buroazije, a pod uticajem filantropa i reformista, stvara koncept ekonomski bezvrednog ali emocionalno neprocenjivog deteta. Istovremeno, gradska radnika klasa prelazi sa privreivanja na gazdinstvu ili porodine ekonomije, koja je ukljuivala i pomo dece, tzv. dobar rad (good work), na industrijsku proizvodnju i ekonomiju porodinog dohotka. S obzirom da jo nije uveden sistem plata za glavu porodice, opstanak radnike porodice je zavisio od dohotka svih lanova steenih na tritu rada, pa tako i od rada dece. Daleko pre nego to je bio zakonski zabranjen, rad dece je bio moralno prokaen, i otuda prezir moralista prema radnikoj porodici koja dozvoljava lo rad" (bad labour) dece. Prema tumaenju Zelicerove, moralisti nisu razumeli logiku porodinog dohotka pa su decu posmatrali kao radnu snagu pod ugovorom, a ne kao deo domae grupe. Poseban doprinos istraivanja V. Zelicer je tumaenje procesa nastanka pojma detinjstva kroz kulturni konflikt dva razliita porodina sistema: buroaskog sistema domestikacije i radnikog sistema porodine ekonomije koji je trajao tokom celog XIX veka (Bellingham, 1988: 352). Ova autorka je pokazala kako mezonivo grupe posreduje izmeu individualnih oseanja i makroobeleja kulture, oblikujui detinjstvo kao drutvenoistorijski proizvod. Sumirajui rezultate pomenutih analiza koje se odnose na praksu detinjstva u prolosti moemo zakljuiti da je potvrena teza o njenom istorijskom diskontinuitetu koji se izraava kao prelaz sa jednog na drugi obrazac socijalizacije. Nakon nekoliko prvih godina ivota kada je jednostavno bilo prisutno, dete je u razdoblju Srednjeg veka automatski prelazilo u svet drutvenosti zajednice. Njegova socijalizacija se odvijala kroz uee u ivotu zajednice, u radnom procesu kroz egrtovanje, u svetkovinama, igrama, razgovorima i drugim aktivnostima koje ine svakodnevnu praksu. Socijalizacija deteta u

zapadnim drutvima u Srednjem veku je, prema tome, bila kontinuiran proces, kao to je to sluaj u veini premodernih drutava (i tzv. primitivnih) (Benedict, 1955). iroki talas" modernizacije, sa promenama koje je doneo na drulveno-ekonomskom, idejnom, oseajnom i porodinom planu koje generiu novu ideju i doivljaj detinjstva, izmenio je i njegovu praksu. Spoznaja jedinstvenosti i specifinosti delinjstva kao faze u ovekovom razvoju usmerila je panju roditelja i drutva na posebne potrebe i interese dece. Posledica otkria detinjstva u idejnom smislu bio je diskontinuitet u odrastanju, u praksi detinjstva. Deca sada pripadaju deijem svetu i potrebno je obezbediti njihov prelaz u svet odraslih. Oko ovih obreda prelaza formiraju se, kao io smo videli. razliite teorije i pristupi vaspitanju i/ili socijalizaciji. Oko novog doivljaja i stava prema detetu formira se u XIX i prvoj polovini XX veka itav svet detinjstva. Pored stvaranja specijalizovanih naunih disciplina ija se saznanja i diskurs putem masovnih komunikacija na popularan nain plasiraju (i nameu) irokoj javnosti, za njegovo oblikovanje je zaduena itava industrija iji su proizvod novi prostori (deija soba. igralite), nova odea (posebna deija), novi sadraji i aktivnosti (knjievnost, muzika, filmovi, pozorite. televizijske i radio emisije, tampa, igre i igrake) - za decu. Mnogi autori u ovoj pojavi vide uzrok kontroverznog poloaja dece u modernom svetu. Neki autori govore o domestikaciji" dece, odnosno njihovom povlaenju u zatvorene i segregisane prostore koji pored bolje zatite obezbeuju i kontrolu nad njima (Zelizer. 1985; Donzelot. 1979) prisutna je istovremeno i kolonizacija dece na tritu (Anderson, 1980), kao i rastua monetizacija i komercijalizacija deijih ivota (Zelizer. 1985: 15). Neki autori govore o ogoljavanju" detinjslva kroz institucionalizaciju dece u industriji brige o deci" sa njenom strukturalnom rigidnou (Suransky, 1982). Svi se ovi autori slau u miljenju da se otkrie delinjstva" sada pretvara u svoju suprotnost: ono naglaava negativne uslove egzistencije deteta u savremenom svetu razotkrivajui ideoloki karakter drutva usreditenog na decu. Postoje autori koji smatraju da detinjstvo nestaje poto mnogostruke odlike savremenog drutva briu barijere i pribliavaju svetove dece i odraslih (Postman, 1982). U ponovnoj neizdiferenciranosti

detinjstva iz sveta odraslih neki autori vide pojavu novog Srednjeg veka u odnosu prema deci (Winn, 1980).'"

Zakljuak
Prethodna analiza problema i polemika u okviru istorije dctinjstva navodi na nekoliko zakljuaka. Kao to smo izneli u pretpostavci, pokazalo se da osnovni izvori polemika proistiu iz nerazluivanja i neopreznog povezivanja idejnog i praktinog aspekta detinjstva kao drutvene tvorevine. Njihovo analitiko razlikovanje je osnovni preduslov da se izbegne ideologizacija stvarnosti od koje, kao to smo videli, trpe pojedina tumaenja prakse detinjstva i ire svakodnevnog ivota porodice. Sledei preduslov moe se izraziti kroz zahtev da je u tumaenju pojava kakva je na primer praksa detinjstva neophodno ukljuiti splet (matrix) inilaca i uslova na razliitim nivoima drutvene stvarnosti: drutveno-ekonomskom, kulturnom (idejnom i oseajnom), politikom (institucionalnom), grupnom (porodinom). Pokazalo se kakve opasnosti krije tumaenje prakse detinjstva samo kao refleksije hipostaziranih kulturnih normi. Za tumaenje prakse detinjslva u prolosti kako je pokazala Zelicerova neophodna je analiza grupnog (ili mezo) nivoa stvarnosti domae grupe ili porodice. Umesto da se govori o detinjstvu u jednini, kao prostoj refleksiji dominantne norme i doivljaja delinjstva, plodonosnije je i jedino ispravno govoriti o detinjstvima u mnoini kao proizvodu specifinih uslova ivota dece u razliitim drutvenim slojevima koji za njih definiu poloaj i uloge modifikujui aktuelni normativni model deteta. Ako se detinjstvo tumai kao kulturni proizvod posebnih drutvenih uslova i odnosa, onda se, kako je pokazala Zelicerova, ne moe, na primcr, govoriti o ljubavi prema deci kao o otkriu buroaske klase u nastajanju. Pitanje koje je u centru polemike o istoriji dctinjstva: da li su ljudi u prolosti voleli ili nisu voleli svoju decu (ili radnici u skorijoj prolosti), pokazuje se kao lano. Nije, naime, re o oseanju, kao stoje bazina afektivnost koja je uvek postojala, ve o manjem ili veem investiranju u decu, to je stav pa tako i sastavni deo porodinih vrednosti. Iz

stava prema (ne)znaajnosti investiranja u decu generie se socijalizacijska praksa i ostale aktivnosti koje ine svakodnevni ivot deteta. S obzirom da je investiranje u decu (u budunost) sas-

tavni deo porodinih strategija socijalne reprodukcije, smatramo da je neophodno prouavanja detinjstva redefinisati u tom pravcu.

LITERATURA:
Anderson, Michacl (1980): Approaches to the History of Western Family, 1500-1914, London: Macmillan Arijes, Filip (1989): Vekovi detinjstva, Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva Bellingham, Bruce (1988): The Hislory of Childhood Since the 'Invention of Childhood': Some Issues in the Eightics". Jomrnal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3 Benedict, Ruth (1955): Continuities and Discontinuities in Cultural Conditioning", u: M. Mead & M Wolfwcnsitfin, eds. Childhood in Contemporary Cultures, Chicago: University Press Cleverley. J. & D. C. Philips (1986): Visions of Childhood. Influental Models from Locke to Spock, New York: Tcachers Collegc Press Demos, John (1970): Family Life in a Plymouth Colony, Oxford: Universily Press Donzelo, ak (1988): Vladanje posredstvom porodice, u: Mili. A., prir. Raanje moderne porodice. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva Donzelot. Jaeques (1979): The Policing of the Families, New York: Rondom House Dorevi, Tihomir (1990): Deca u verovanjima i obiajima naeg naroda. Beograd: Idea. Ni: Prosvela Erlich, Vera (1971): Jugnslmeiiska porodica u transformaciji. Zagreb: Liber Kessen, William (1983): The Child and Othcr Cultural Inventions. u: Kessen. F. S. & A. W. Siegcl. eds . The Child and Othler Cultural Inventions. New York: Praeger Kon, Igor S. (1991): Dete i kultura. Beograd: Zavod za udbenike i nitavna sredstva Lasch, Christopher(l986): Narcistika kultura. Zagreb: Naprijed Mause, Loyd de (1976): The Evolution of Childhood, u: L de Mauseed. The Histori of Childhood. Ncw York: Souvcnir Press Meckel. R. A. (1984): Childhood and the Historians: A Rcview Essay", Journal oj Famih Histon. Vol 9. No. 4 Mili, Anelka (1982): Ideja vaspitanja i istorijska stvarnost porodice, u: Vaspitanje i porodica. Beograd: Institut za pedagoka istraivanja Mili, Anelka (1988): Porodica - dijalog sociologije i islorije, u: A. Mili. prir.. Raanje modeme porodice,Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva Miterauer. M. i R. Zider(l988): Nastanak ciklusa modeme porodice, u A. Mili. prir. Raanje moderne porodice. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva Newson. John & Elisabcth (1974): Cultural Aspects of Child Rearing in ihe English-Speaking World, u: M. Riehards. ed.. The Itleration of a Child into a Social World, Cainbridge: Universilv Press Plumb. J. (1975): The New World of Children in Eiehteen Century England. Past and Present. Vol. 67 Pollock, Linda (1983): Forgotten Children, Cambridge: Universiijr Press Polloek, Linda (1987): A Lasting Realationship, Parents and Children over Three Centuires, London: Fourlh Estate Postman, Neil (1982): The Disappereance of Childhood. Ncw York:Laurel Shorter, Edward (1976): The Making of the Modrn Family, London: Wilham Collins Somerville, John (1982): The Rise and Fall of Childhood, Los Angeles: Sage Puhlications Stone, Lawrence (1977): The Family, Sex and Marriage in England. 1500-1800. London: Windefeld & Nieolson Suransky, Valerie (1982): The Erosion of Childhood, Chicago: Universitv Press Sussman, G. (1977): The End of Wet-Nursing Bussincss in France. 1874-1914, Journal of Family History, Vol. 2 Sussman, G. (1982): Selling Mother's Milk: Wet-Nursing Bussiness in France. 1715-1914. Urbana, Ill.: Universitv of Illionois Press Trebjeanin, arko (1991): Predstava o detetu u srpskoj kulturi. Beograd: SKZ Turza, Karel (1995): Zaeci modrnosti u porodinom ivotu u renesansnim gradovima, magistarski rad, Filozofski fakultet, Beograd Winn, Maric (1980): Children Without Childhood, New York: Panlhcon Books Wolfenstein, Marta (I955): Fun Morality: An Analysis of Recent Child-Training Literature, u: M. Mead & M. Wolfenstein, eds., Childhood in Contemporary Cultures, Chicago: University Press Zelizer, Vivien (1985): Princing the Priceless Child: The Changing Social Value of Children. New York: Basic Books

Poglavlje 5.

Detinjstvo i savremeno drutvo:

Paradoksalan odnos?
Jens Kvortrup Childhood and modern society: A paradoxical relationship?,
u Brannen, J. and M. OBrien, eds. Childhood and Parenthood, London, Institut of Education, 1995, str. 189/199.

UVOD Ve nekoliko godina uobiajeno je da se govori o novom istraivanju o detinjstvu, pa ak o bumu u tom novom istraivanju. Taj ogroman porast interesovanja moe se lako dokumentovati: jo pre nekoliko godina - sredinom osamdesetih - u jednom lanku (Ambert, 1896) pokazano je kako je iznenaujue malo do sada napisano o detinjstvu, od strane klasinih ili severnoamerikih sociologa; deca jedva da su bila zastupljena u specijalizovanim asopisima, dok su u asopisima o porodici ili edukativnoj sociologiji, gde bi se moglo oekivati da je naen prostor za decu, ona retko kad bila u sreditu panje; na univerzitetima nije postojao predmet iz sociologije detinjstva, a sociolozi detinjstva nisu imali nikakav organizacioni program za promovisanje svojih zajednikih interesa. Danas je dosta toga makar poelo da se menja: veliki projekti sprovode se na meunarodnom nivou; poinju da se pojavljuju knjige iz sociologije detinjstva i poprilian broj lanaka dospeva u asopise i knjige - ak izlazi nekoliko asopisa posveenih sociologiji detinjstva. to se tie organizacije, mogu se uoiti nove aktivnosti: sa zakanjenjem od otprilike jednog veka, u poreenju sa psihologijom, psihijatrijom, pedagogijom itd., sociolozi su se po prvi put okupili 1990, na svetskom kongresu sociologije i ve na kongresu 1994. postao je problem da se obezbedi vreme za sve one koji ele da predstave svoju

disertaciju. Nacionalne organizacije pojavile su se u Velikoj Britaniji, Nemakoj, nordijskim zemljama i SAD, gde su za veoma kratko vreme vie od 450 ljudi postali lanovi. Dakle, bum je tu, ali da li je u pitanju novi problem i zato sada dolazi do buma? Uspeo sam da pratim trag termina sociologija detinjstva unazad sve do tridesetih godina XX veka, ali je tokom polovine veka koja je usledila samo nekoliko knjiga imalo te reci u svom naslovu. Meutim, pitanje je da li bi one bile prihvaene od strane veine savremenih istraivaa; u svakom sluaju, vei deo njih ukazuje na socijalizaciju kao na glavni problem u sociologiji detinjstva (Furstenam, ak 1973) stanovite koje bi mnogi sociolozi dananjice sa oklevanjem usvojili. Ipak, postojalo je interesovanje za decu tokom nekih perioda pre Drugog svet-skog rata. Na primer, zanimljivo je primetiti da, iako u izdanju meunarodne Enciklopedije drutvenih nauka iz 1968 (Encvciopedia ofthe Social Sciences) nije bilo pomena o drutvenom ivotu dece (samo upuivanje na psihologiju i pedagogiju), izdanje iz 1930. imalo je 58 strana o detetu - podeljeno na 12 odeljaka. Ipak, sutina se nesumnjivo odnosila na probleme socijalne politike u irem smislu, mnogo vie nego na traganje za spoznajom prirode dejeg poloaja u drutvu. Smatram da je opravdano rei isto to za poprilian broj

knjiga koje su se prvi put pojavile poetkom veka u Velikoj Britaniji, kao i za uvenu knjigu Elen Ki (Ellen Key), Vek deteta (The Century ofthe Child), koja je izala 1990. Vei deo interesovanja koje vodi savremene istraivae ne razlikuje se mnogo od tog prethodnog interesovanja - stoga je pitanje otkud taj bum novih istraivakih interesovanja od, recimo, sredine osamdesetih? Moda nema jednostavnih odgovora na ovo pitanje; ukazuje se na neobian razvoj podele rada u akademskim disciplinama (Furstenberg, 1985); na prethodno slab renome te teme, koja otuda nije bila isplativa u akademskom ivotu (Ambert, 1986; Wakster, 1986); na publikovanje nekoliko plodonosnih radova - naroito knjige Filipa Arijesa o istoriji detinjstva (Philippe Aries, 1962), a moda i zbornika lanaka Lojda de Moza o tom istom problemu (Lloyd de Mause, 1974). Nijedna od ovih sugestija nije mnogo uverljiva, ve se samo vrti u krug. Jedini odgovor koji po meni ima smisla - a Ambert ga se na kratko dotie - jeste da e se sociolozi ozbiljno pozabaviti sistematskim prouavanjem interakcija izmeu Patadoksi u odnosu detinjstvo i drutvo odraslih: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

detinjstva i drutva tek kada samo detinjstvo pone nairoko da se smatra neim to je drutveni problem ili plodan izvor drutvenih problema (parafraza Mertona, vidi Ambert, 1986; 13) ili, to je jednom rekao Adorno, ono to se projektuje na svet putem naune podele rada samo odraava ono to se zaista odigralo u svetu (Adorno, 1973; 10). Ovaj odgovor na pitanje zato sada dolazi do buma potkrepljen je injenicom da se nova orijentacija u istraivanju detinjstva pojavila manje-vie istovremeno, mada nezavisno, u razliitim industrijskim zemljama koje u globalizovanom svetu pokazuju uglavnom istu vrstu drutvenih odlika, Dakle, koje probleme detinjstvo predstavlja za drutvo ili delove drutva? Koje su potekoe izmeu detinjstva i drutva odraslih? PARADOKSI Suoeni smo sa veim brojem paradoksa u odnosu izmeu detinjstva i drutva odraslih. Nabrojau neke od njih koje smatram naroito relevantnim.

Odrasli ele i vole decu, ali ih raaju sve manje, dok im drutvo obezbeuje sve manje vremena i prostora. Odrasli uveravaju da je dobro da deca i roditelji budu zajedno, ali u svakodnevnom ivotu sve vie ive odvojeno. Odrasli visoko vrednuju spontanost dece, ali je deji ivot sve organizovaniji. Odrasli izjavljuju da deci treba dati prioritet, ali se veina ekonomskih i politikih odluka donose a da se deca nemaju u vidu. Veina odraslih misli da je za decu najbolje da roditelji preuzmu glavnu odgovornost za njih, ali u strukturalnom smislu postepeno nestaju okolnosti u kojima roditelji mogu preuzeti tu ulogu. Odrasli su saglasni da deci treba pruiti najbolju polaznu taku za ivot, ali deca odrastaju u sve siromanijim delovima drutva. Odrasli se slau da decu treba odgajati u slobodi i demokratiji, ali se drutvo stara o njima preteno u vidu kontrole, discipline i upravljanja. Odrasli uglavnom smatraju kolu vanom za drutvo, ali ne priznaju vrednost dejeg doprinosa dolaenju do spoznaje. Detinjstvo je dragoceno za drutvo u materijalnom smislu ali ne za roditelje; uprkos tome, drutvo preputa masu tokova roditeljima i deci.

Ovom spisku se moe dodati jo toga, ali dovoljno je dugaak da nagovesti da su drutvo odraslih i detinjstvo jedno s dugim u neskladu po vie pitanja, kao i da se predloi da istraiva - sa

izvesnim uenjem - ponu da razmiljaju o tome zato je dolo do ovakvog razvoja. Njihova prouavanja podstaknuta si poprilinom koliinom javnih debata koje pokreu ili nastavljaju

politiari, primorani da pronau, reenja svakodnevnih manifestacija ovih paradoksa. Nita manije znaajno je i to to su istraivai usmerili panju na naizgled sve vei broj zlostavljane dece i od njih se trai da bolje razjasne ovakav razvoj. Osim toga porast stope razvoda i neusklaenost izmeu radnog vremena roditelja i njihove elje da se staraju o svojoj deci, umesni su problemi o kojima se mnogo raspravlja. Iipak, izgleda da je u optem smislu pravi paradoks sledei: zat se mnoga deca jo uvek mue u zemljama koje su bogatije i imaju pristup veoj koliini znanja o deci, vie nego ikada ranije? METODOLOKE TENDENCIJE Ovi paradoksi, pitanja i problemi povod su pojavljivanja razliitih teorija meu istraivaima, kao i razliitih metoda za ispitivanje ivotnih uslova dece. No, ma koliko velike da su razlike izeu njih, te teorije i metode imaju i neto zajedniko i to treba naglasiti. Po mom miljenju, zajednika osnova razliitih niti onoga to nazivamo novo drutveno-naiuno razmiljanje o deci i deinjstvu moe se formulisati negativno i pozitivno: negativno govorei, to je udaljavanje od tradicionalne preokupiranosti socijalizacijom; u pozitivnom smislu, to je priznavanje neophodnosti direktnog usredsreivanja na deju ivotnu situaciju. Pored toga, po mom miljenju je umesno rei da je istraivanje koje predstavlja prekid u poreenju s tradicionalnim istraivanjem o deci sve vie zainteresovano za tipine, normalne i obine okolnosti veine dece, sredite panje nisu vie samo deca u naroito kritinom poloaju. Tako je, na primer, za veliki meunarodni projekt Detnjstvo kao drutveni fenomen (Childhood as a Social Phenomenon, 1990-1994) izabran makroorijentisan pristup, u kome je detnjstvo shvaeno kao deo drutva (za razliku od individualizovanih straivanja u kojima se o deci govori kako postaju pripadnici drutva). Opis i objanjenje detinjstva usled toga je izraeno pomou nekoliko strukturalnih promenljivih koje imaju implikacije na drutvo u celini, bilo da su u pitanju ekonomske, politike, drutvene, kulturne, tehnoloke ili demografske promenljive. Dokazano je da sve ove promenljive imaju odluujui uticaj na uslove ivota svih pripadnika drutva. Prema tome, opravdana je sugestija da one isto tako imaju presudnu ulogu u formiranju

onog dela drutvene strukture koji nazivamo detinjstvo. Ne elim navesti na pomisao da su ove globalne sile jedino vane; treba takoe uzeti u obzir uticaj inilaca na mezo- i mikronivoima; na primer, uslovi ivota grupa dece (ili ak dece pojedinano), odreeni su i drutvenim statusom roditelja ili naroitim porodinim okolnostima. Vano je spomenuti specifine okolnosti da bismo obrazloili razlike izmeu dece koja pripadaju razliitim sektorima ili slojevima drutva. U ovom projektu razlike izmeu grupa manje su nas zanimale. Glavni fokus nae panje zapravo su bile opte odlike detinjstva, zato to nam takav pristup omoguava pravljenje istorijskih i meugeneracijskih poreenja: istorijski, to nam je omoguilo da uoimo menjanje arhitekture i parametara detinjstva kako se drutvo uopte menja; meugeneracijski, moemo da pravimo poreenja izmeu uobiajenih ivotnih okolnosti dece i optih ivotnih prilika drugih starosnih grupa. U principu, ne postoji protivrenost izmeu razmatranja zajednikih faktora i specifinosti ivotnih okolnosti dece; u stvari, ta dva pristupa moraju se dopunjavati. Zajedno, ta dva pristupa nam omoguavaju da bolje uoimo i razumemo protivrenosti i paradokse izmeu linog, porodinog i strukturalnog nivoa. Paradoksi koje smo gore spomenuli u velikoj meri se tiu odnosa izmeu linog ili privatnog i strukturalnog ili drutvenog aspekta ljudskog ivota. OBJANJENJE NEKIH PARADOKSA Hajde da poblie pogledamo neke od paradoksa, poto ovde nema dovoljno prostora za razmatranje svakog od njih pojedinano. Arijes i De Moz, koje smo ve spominjali, reprezentuju dva naizgled suprotstavljena gledita o razvoju detinjstva. Arijes je kritian prema naoj savremenoj civilizaciji dok kritikuje nau kulturu zbog ograniavanja deje slobode - i u vremenskom i u prostornom smislu. De Moz, s druge strane, velia roditelje zbog toga to tokom istorije, na kraju, usvajaju sve pozitivniji stav prema deci. Uprkos vie - svakako presudnih - razlika izmeu ova dva autora, mislim da se njihova suprotna stanovita mogu uskladiti u jednoj krucijalnoj dodirnoj taki: zapravo se moe argumentovati da su strukture neprijateljske, dok su roditelji - i uopte odrasli - prijateljski nastrojeni prema deci. Lino smatram da je od njih dvojice Arijes

uverljiviji, to je posledica injenice da su - kako ja to vidim - strukturalni uticaji mnogo snaniji od linih elja. Zaista je paradoks savremenog drutva da je ba sada, kada je dostignut visok nivo saoseanja i empatije prema deci (upor. de Moz), broj dece, relativno uzevi, drastino smanjen. Od poetka veka, proporcija dece ispod 15 godina opala je od jedne treine na jednu petinu i u veini industrijskih drutava danas roditelji nisu voljni da raaju i podiu decu u broju koji bi bio dovoljan da se odri populacija. Da bismo uskladili Arijesa i de Moza po ovom pitanju, nema nam druge do da sugeriemo da su roditelji isto tako rtve strukturalnih promena kao i deca; naime, da bi roditelji pokazali svoj pozitivan stav prema deci, oni su prinueni da smanje broj dece - ne zato to to ele ve zato to tako moraju da bi iveli u skladu sa svojim sopstvenim idealima. U stvari, pronalazimo svedoanstvo koje ukazuje da bi veliki broj majki - ako ih neko pita - rekle da bi elele bar jo jedno dete, da su okolnosti za to povoljnije. Prema tome, korienje kontraceptivnih sredstava nije uzrok opadanja stope raanja, ve je sredstvo kojim se roditelji slue da bi postigli onaj broj dece koji smatraju poeljnim pod datim okolnostima. Ali izgleda da su, kada se deca rode, roditelji jo uvek prinueni da prave kompromise u pogledu svojih ideala. Tokom proteklog veka bili smo svedoci brojnih dramatinih promena u naem drutvu - urbanizacija, tehnoloki razvoj, neuven ekonomski porast, revolucija u obrazovanju, sekularizacija, individualizacija i, u najskorije vreme, snana tendencija ka ravnopravnosti polova. Uprkos ovim fundamentalnim promenama, jedan princip je ostao netaknut, naime princip da su prevashodno roditelji odgovorni za decu. Radi saetosti, nazovimo ovaj princip ideologijom porodice. ini se da se pridravamo nerevidirane ideologije porodice, nepromenjenih odnosa izmeu generacija - kao da se u svetu oko nas nita nije dogodilo. Izgleda da insistiramo na svemogunosti porodice kao da revolucija u drutvenom razvoju nema nikakve veze s decom i njihovim ivotom. Ne moramo negovati neka politika ili ideoloka gledita da bismo shvatili da takav stav ima brojne posledice po decu i formiranje detinjstva. Jedna posledica je i sistematsko pogoranje relativnog materijalnog poloaja dece u drutvu. Neu ulaziti u pojedinosti u vezi sa metodama

koje su koriene pri dolaenju do ovog saznanja; dovoljno je rei da je to jedna vana spoznaja koja je postignuta usredsreivanjem direktno na decu umesto na porodicu. To pogoranje je demonstrirao Kolmen (SAD) za period od stotinu godina (Coleman, 1990). to se tie poslednjih decenija, postoji obimno svedoanstvo koje pokazuje da deca u proseku, i u pore-enju sa drugim starosnim grupama, pripadaju niim ekonomskim ealonima (npr. O'Higgins, 1988; Sgritta, 1994). Naravno, ovo je paradoks u smislu da niko ne eli (niti je ikad planirao) da deca budu relativno uskraena, ali moe se objasniti s obzirom na dva glavna inioca: jedan inilac je kolonizacija dejeg vremena kroz drutvo; drugi inilac je insistiranje praktino svih odraslih, ukljuujui i same roditelje na ideologiji porodice - to je udno, jer su roditelji zbog toga, istorijski gledano, izgubili radnu snagu. Ako je nekada deja radna snaga bila pod vlau roditelja, za koje su deca, uopteno uzevi, bila na kraju krajeva ekonomska vrednost, danas se od dece zahteva da obavljaju obavezni rad za drutvo bez ikakve nadoknade bilo roditeljima ili deci. U tom smislu porodica je bila prinuena da preda drutvu - besplatno - deju radnu snagu. Drugde sam ekstenzivno obrazlagao ovu tezu, tvrdei da je ona uzrono povezana sa tri vane injenice: opadanjem stope raanja, relativnom materijalnom uskraenou dece u poreenju sa drugim starosnim grupama i gubitkom renomea dece kao konstruktivnih aktera, dok se ideoloki liavaju njihovih kompetencija (Qvortrup, 1995). Druga posledica vladavine ideologije porodice tie se vremenskih i prostornih uslova za decu. Te posledice je verovatno najobuhvatnije rezimirao Zineker (Zinnecker), pomou koncepta Verhuslichung detinjstva - to je termin koji se ne moe prevesti, neto vie od pukog odomaivanja detinjstva; doslovno znai neto poput udomljivanja. Po njegovim recima, Podruje delovanja dece sve se vie i kvalitativno suava. Svet dejeg ivota sve se vie uvodi u zatiene prostorije, zatvorene prema prirodnom svetu i ograene od sfera delovanja drugih starosnih grupa (Zinnecker, 1990; 142). S obzirom na uverenje da je vano da deca budu u kontaktu s prirodom i na retoriku u vezi sa tim, kao i prosuivanje da su ona spontana bia, zaista je paradoksalno - i neto to sutinski ne elimo - to to se deca sve vie spreavaju da imaju spontan od-

nos sa onim to smatramo prirodnom okolinom. ivot dece se odvija u zatvorenom prostoru ne samo u najoptijem smislu, ve on takoe poprima specifini oblik institucionalizacije, na koju ovde ukazujemo kao na treu posledicu. To podrazumeva novi nain ivota za veinu dece; deca su sve vie podvrgnuta organizovanim i rukovoenim vidovima postojanja; ona su izloena ovim reimima koji su podeeni prema vremenu i prostoru kao nikada dosad. Ona se sve vie spreavaju da samostalno istrauju svet; umesto toga, on im se objanjava iz druge ruke. To svakako ima prednosti utoliko to su deca zatiena vie nego ikad pre i, ako slobodnije protumaimo de Moza, drutveno roditeljstvo je zadobilo nova svojstva i unapreeno profesionalnim i promiljenim staranjem. S druge strane, Arijes moda dokazuje da svaka zatita dece ide ruku pod ruku sa kontrolom, koja je usmerena ne samo na spreavanje da im se dogodi neto loe, ve i na obezbeivanje boljeg kvaliteta ivota, to moda na kraju moe dovesti do boljeg kvaliteta odraslih. Ovaj razvoj obuhvata sve vie dece sve mlaeg uzrasta. injenica da se deca upisuju u vrtie i obdanita u sve veem broju ukazuje da se o njima staraju ne samo s obzirom na fizioloke i afektivne potrebe, ve i da su zbrinuta unutar nove drutvene definicije ranog detinjstva, to zahteva neko pedagoko i profesionalno obrazloenje - zata se u Francuskoj zalau ambordon i Prevo (Chamboredon & Prevot, 1975). Tako je ak i rano detinjstvo sve vie isplanirano - utoliko pre jer su i igra i spontanost takoe postali deo nastavnog plana u obdanitima. Iz ove perspektive detinjstvo postaje sve kraa faza u ljudskom ivotu: podvrgava se formama i sadrajima koji izgledaju slini onim vanporodinim strukturama u kojima odrasli provode svoj ivot. etvrta posledica je da roditelji i deca provode sve vie vremena razdvojeni, iako se uglavnom smatra preporuljivim da deca provode vreme sa svojim roditeljima - ako ni zbog ega drugog, onda zato to je to preduslov da bi roditelji praktikovali odgovorno roditeljstvo. Ovo je samo logika posledica institucionalizacije detinjstva. Sve vie odraslih se stara o tuoj deci umesto o svojoj vlastitoj. To znai da se i sama deca donekle individualizuju - ba kao to su individualizovani roditelji i drugi odrasli. Deca

provode sve vie vremena predstavljajui sama sebe, a ne svoju porodicu; imaju svoje identifikacione kartice, svoje kljueve, svoj vlastiti novac, a ve su obavljeni i neki eksperimenti s plastinim karticama koje bi svakodnevno koristila deca u vrtiima da bi se, iz ekonomskih razloga, kontrolisalo kako ona provode vreme. ZAKLJUAK Vei deo svega to je ovde reeno moe zazvuati i alosno i pesimistino. To nije nuno sluaj; u pogledu mnogo toga deci je dobro u dejim vrtiima, na primer, i svakako da vrtii i druge institucije esto predstavljaju najbolju, ako ne i jedinu, opciju u svakodnevnom ivotu dece. Ono to ja zapravo elim da pokaem jeste stepen podudarnosti izmeu uobiajene i mone retorike o deci i stvarnosti. Te podudarnosti esto nema, ali nije nam potrebno moralistiko kritikovanje, ve kritika moralnost. Prinueni smo da se zapitamo - ne samo u vezi s dejim razvojem - da li se razvoj detinjstva odigrava onako kako zaista elimo ili smo izgubili kontrolu nad nekim iniocima koji imaju presudan uticaj na ivot dece. Moj pristup i moja perspektiva mogu se, osim toga, optuiti da se ne samo deca, ve i roditelji, smatraju nekakvim rtvama istorijskog i drutvenog razvoja. Svakako, ne treba preuveliavati mo struktura i nema sumnje da svi roditelji imaju do izvesne mere mo da donose odluke u pogledu svakodnevnog ivota svoje dece. Ali, samo u izvesnoj meri; dosta toga se odluuje u ime dece izvan porodice i mnogo toga roditelji teko mogu izbei: na primer, situacija kada su oba roditelja zaposlena predstavlja imperativ zbog novca, ukoliko nije posledica prilinih materijalnih reperkusija. Stoga se slaem sa Kaufmanom (Kaufmann, 1990) kada govori o strukturalnom zanemarivanju i strukturalnoj nezainteresovanosti vis-a-vis dece i njihovih porodica. To je zapravo postala jedna od posledica razvoja koju sam spomenuo, da se odluke od dalekosenog znaaja za decu donose bez uzimanja u obzir same dece i njihovih porodica. Deca nemaju nikakve branioce ni ljude koji lobiraju za njih ili, ako pravimo poreenje, veoma slabe; dece je sve manje, a roditelji se staraju o njima tokom mnogo kraeg vremenskog perioda nego ranije, tako da se postepeno sma-

njuje njihova zanimljivost kao predmet interesovanja politiara. Nije lako rei kako bi se ova tendencija mogla promeniti, mada se moe doneti jedan uopten zakljuak; pitanja u vezi s decom moraju se ukljuiti u sferu politikog odluivanja i, ako je mogue, ojaati politiki uticaj onih ljudi koji nose svakodnevnu odgovornost za decu. Ukoliko se to ne dogodi, oni koji snose tu odgovornost

sve e tee izlaziti u susret dejim zahtevima. Moda e doi vreme kada roditelji i budui roditelji nee vie prihvatati ono to se moe protumaiti kao iskoriavanje roditeljstva od strane drutva; zapravo, taj preokret ve moe biti uoen u naoj kulturi.

Poglavlje 6.

Dimenzije detinjstva
Iver Frenes, Dimensions of Childhood,
u: Qvortrup, J. et al. eds. Childhood Matters: Social Theory, Prctice and Politics, Aldershot: Avebury, 1994: 145-165.

INTERPRETACIJE DETINJSTVA sanja detinjstva. Naziv glavnog projekta, Detinjstvo kao drutveni fenomen, stavlja naglasak na injenicu da detinjstvo nije samo jedna faza ivota ve i kulturni, ekonomski i drutveni konstrukt. Od kada se pojavila Arijesova knjiga Vekovi detinjstva (Aries, Centuries of Childhood, 1982), objavljeni su mnogi lanci o drutvenom i kulturnom formiranju detinjstva i njegovom istorijskom razvoju. Oni reprezentuju sve vee interesovanje za ovu temu i veliku raznovrsnost perspektiva u odnosu na tumaenje detinjstva. Detinjstvo je prouavano unutar konteksta ivotnog ciklusa, porodice, medija i obrazovnog sistema i klasifikovano je kao ivot i uenje dece, kao psiholoki koncept u odnosu na prva iskustva koja utiu na linost i ponaanje i kao odreeni kulturni konstrukt, skup ideja o deci i njihovim obiajima. Postmenov postulat o ezavanju detinjstva (Postman, 1982) rasvetljava jednu dimenziju ovog konstrukta, kojim se kulturni i drutveni odnosi izmeu odraslih i dece smatraju jednom od temeljnih osovina kulturnog konstrui-

Postmen definie detinjstvo kao naroito zatieno i odvojeno carstvo, koje je istorijski stvoreno obrazovnim sistemom i buroaskom porodicom; otuda se iezavanje detinjstva podudara sa razaranjem ovog carstva od strane savremenih medija i savremenih metoda podizanja dece. Postulat da detinjstvo iezava moe podstaknuti debatu izmeu sociologa kulture, ali po svoj prilici nee uticati na rad razvojnih psihologa. Nee imati neki naroit uticaj ni na sociologe blagostanja, preokupirane ivotnim standardom dananje dece i raspodelom blagostanja izmeu drutvenih klasa i generacija. Kada se posmatra iz jedne perspektive, drutvena promena je moda fundamentalna; iz druge perspektive, ona obuhvata samo oreureivanje odreenih, prilino perifernih faktora. Kada se razmatraju kao deo stanovnitva, deca se mogu klasifikovati kao starosna grupa

koja se na izvestan nain razlikuje od drugih starosnih grupa ili kao jedna generacija u prvoj fazi svog ivotnog ciklusa. Manhajmova konceptualizacija generacije (Mannheim, 1952) inspirisana je konceptom drutvenih klasa. Na osnovu svoje pozicije u ivotnom ciklusu i svojih istorijskih korena, generacije se smatraju nosiocima kulture, vrednosti i interesovanja. Starosna grupa je drutveni entitet sasvim razliit i od generacije i od klase. Ima zajednike elemente i sa jednim i sa drugim, ali se karakterie neprekidnom smenom svojih pripadnika. U savremenom drutvu, starosne grupe su organizovane kao ivotne faze. U nekima od njih, kao to je detinjstvo, godine su inilac koji odreuje pripadnitvo nekoj ivotnoj fazi. Druge ivotne faze karakterie kombinacija godine ivota i drugih inilaca, kao to je mladi brani parovi s malom decom". Starosni sastav ove ivotne faze varira, a samo njeno postojanje ukorenjeno je u savremenom odnosu izmeu braka, plodnosti i godina ivota. Ideja o deci kao drutvenoj kategoriji suprotstavljena je ideji o deci iz perspektive socijalizacije, koja stavlja naglasak na proces odrastanja i budui status dece kao odraslih. Ova perspektiva socijalizacije esto se podrazumeva u raspravama o detinjstvu; na primer, prosuivanje vrednosti obrazovnog sistema kao dela dejeg ivotnog standarda zapravo se odnosi na deju budunost. Promene u obrazovnom sistemu takoe utiu na drutvenu i kulturnu sredinu dece. Koncepti kao to je institucionalizacija detinjstva, koji se odnose na sve vei uticaj obrazovnih institucija ili organizacija slobodnih aktivnosti, ili feminizacije detinjstva, koji ukazuje na preovlaivanje ena u obrazovnim ustanovama za decu, ilustruju kako se ovi institucionalni razvoji mogu posmatrati iz razliitih perspektiva. Nove generacije, u Manhajmovom smislu reci, predstavljaju sve kontakt, utirui put drutvenim promenama i, u isto vreme, proizvodei potrebu za kulturnim transferom i drutvenom kontrolom. esto se smatra da se prenoenje tradicije odigrava sa jedne generacije na drugu, to jest sa odraslih na decu. Ali detinjstvo se, kao starosna grupa, sastoji od niza starosnih skupova. Tradicije se prenose ne samo sa odraslih na decu, ve sa dvanaestogodinjaka na desetogodinjake, pa na estogodinjake i

tako dalje. To ini meusobno delovanje kultura mnogo kompleksnijim nego to se esto pretpostavlja u teorijama socijalizacije, u kojima su kulturne norme i vrednosti esto prikazane kao da se naprosto prenose sa roditelja, ili nekih drugih odraslih, na decu. Detinjstvo se moe analizirati iz vie razliitih perspektiva i svaka e perspektiva dovesti do drugaijeg tumaenja, a ponekad ak i do drugaijih zakljuaka o istoj temi. Ako jedan teoretiar drutvenih nauka tvrdi da pozicija porodice slabi, a drugi da porodica postaje vanija, oboje mogu biti u pravu. Potpun prikaz detinjstva mora biti zasnovan na nizu perspektiva koje reprezentuju razliite naine interpretiranja tog fenomena. MODERNIZACIJA DETINJSTVA Tumaenje promena koje se odigravaju u detinjstvu zahteva konceptualizaciju koja obuhvata relevantne procese i, u isto vreme, razmatra modernizaciju detinjstva isprepletanu sa optijim procesom kulturne modernizacije. Razliite teorije o modernosti mahom naglaavaju pojavljivanje individue iz tradicionalnog okvira predindustrijskog drutva. Ovaj proces obuhvata dve razliite razvojne dimenzije: individuaciju i ono to u nazvati individualizacijom. Individuacija se u ovom kontekstu ne odnosi prevashodno na zahtevanje individualnih politikih prava, to je povezano sa protivljenjem buroazije vladanju aristokratije, mada je to traenje svojih prava istorijska osnova i individuacije i individualizacije. Individuacija se odnosi pre svega na tendenciju savremene drave i organizacionog sistema da tretiraju individuu kao osnovnu jedinicu. Zakonska prava i obaveze, oporezivanje i dodeIjivanje beneficija socijalnog staranja u sve veoj meri se primenjuju na individue, a ne na domainstvo. Ovaj proces individuacije razvija se kao sistem klasifikacija sa individuom kao jedinicom i temelj je birokratskog sistema na kome se zasnivaju drutvena kontrola i individualna prava. Svrha pojaane individuacije nije naglaavanje jedinstvenosti svake pojedine individue, njegove/njene individualnosti, ve osiguravanje da svi imaju jednaka prava i dunosti i da se kontrolisanje i potpomaganje uine delotvornijim. To,

za uzvrat, stvara potrebu za diferenciranjem, da je pravda izvrena u smislu da bi prema svakom pripadniku odreene kategorije trebalo postupati na isti nain. Razvoj profesija koje se tiu raspodele blagostanja i tehnika osposobljenost rukovanja sve veim dotokom informacija proizveli su sve razraenije i iscrpnije eme klasifikovanja koje se zasnivaju na individui kao jedinici, a ipak stavljaju isti peat na sve individue. Birokratizacija u Veberovom smislu (Weber) dovodi do individuacije, a ne individualizacije. Individualizacija, naglasak na individui kao psiholokoj linosti, nije odgovor na birokratske potrebe. U sociolokim teorijama o modernosti, individualizacija se moe pratiti unatrag sve do ruenja institucionalnog i normativnog reda. Ovaj su proces opisali modernisti kao to je Habermas (u svojim ranim radovima i, odreenije, u svom poslednjem radu), neokonzervativci kao to su Berger i Lakman (Berger and Luckmann; vidi Drutveno konstruisanje stvarnosti (The Social Construction of Reality, 1972) i postmodernisti kao to je Cihe (Ziehe, u svojim poznijim radovima, kao i u Pldoyer fur ungewohnliche Lernprozesse, 1982) i to je druga glavna tema, pored individuacije, u analizama o razvoju modernosti. Proces individualizacije je istorijski proces pomou kojeg se sve to je vrsto rastapa u nitavilo, to je moda najbolje ilustrovao Arnold Gelen (Arnold Gehlen) svojim prikazom nestajanja arhaine karakteristike institucija, ostavljajui oveka lienog svog drutvenog karaktera i sa problemom da se utemelji kao linost. Potreba za samo-konstruisanjem javlja se kada popusti institucionalni okvir. Zamisao postmodernog drutva podrazumeva, pored drugih stvari, novo ubrzavanje procesa individualizacije. Prilino kontradiktorna tumaenja modernosti, s jedne strane kao gvozdenog kaveza, a s druge kao okruenja u kome je individua osloboena tradicije i kulturne kontrole, mogu se do izvesne mere pratiti unazad sve do pomanjkanja pravljenja razlike izmeu individuacije i individualizacije. Individuacija je u nekim periodima izraenija, a individualizacija u nekim drugim, ali obe su deo istog istorijskog razvoja modernizacije. U Habermasovom konceptualnom okviru, individuacija se uglavnom dovodi u vezu sa sistemom, dok je individualizacija jedan aspekt ivotnog sveta (1984).

Proces modernizacije delovao je na detinjstvo prvo premetanjem dece iz radne snage u sistem obrazovanja, ali je kulturna modernizacija detinjstva uglavnom posleratni fenomen. Proces individualizacije prvobitno je bio ogranien na period adolescencije, ali danas zahvata i mlae starosne grupe. Razvoj savremenog detinjstva je ilustracija i individuacije i individualizacije, a i paradoksalnih i kompleksnih obrazaca savremenog drutva. DIMENZIJE U PROUAVANJU DETINJSTVA Detinjstvo se moe definisati kao period ivota tokom kojeg se ljudsko bie smatra detetom, kao i kulturne, drutvene i ekonomske karakteristike tog perioda. Ovde u obrazlagati da se vei deo istraivanja o detinjstvu usredsreuje na aspekte koji spadaju u jednu od etiri glavne kategorije: odnosi izmeu generacija, odnosi izmeu dece, njihovo odgajanje i njihovo obrazovanje. inioci iz jedne kategorije mogu, naravno, imati znaaja i u drugoj, kao to je institucionalni aparat koji se bavi decom znaajan u analizi deje kulture ili odnosa izmeu dece i roditelja. Ove etiri perspektive u odnosu na detinjstvo zvau dimenzijama detinjstva. Svaka dimenzija reprezentuje jednu sferu ili optu perspektivu, koja mora biti obuhvaena da bismo doli do potpunog razumevanja detinjstva i njegovog istorijskog razvoja. Neke od ovih dimenzija sasvim su dovoljno zastupljene u istraivanju o deci, dok je drugima, kao to je dimenzija dece kao jedne starosne grupe, posveeno malo panje. Analize o odnosima izmeu generacija fokusirane su na kulturne i drutvene odnose izmeu generacija. One se mogu baviti odnosima izmeu generacija u porodici ili izmeu onih koje emo zvati istorijskim generacijama. Studije o istoriji i konstruisanju detinjstva esto su usredsreene na ovu dimenziju. Prouavanje odnosa izmeu dece fokusira se na odnose izmeu vrnjaka, deju kulturu ili deje aktivnosti i nain provoenja vremena. Ova dimenzija obuhvata neka od prouavanja ukorenjena u teorijama o dejem razvoju i antropolokim i etnografskim bavljenjima dejom kulturom. Istraivanja o institucionalnom ureenju

detinjstva bave se biroima i institucijama koji se tiu dece. Analiza institucionalnih ureenja i njihovog sadraja, oblika i razvoja sama po sebi sainjava oblast za istraivanje, koja se protee od istraivanja o pojedinanim institucijama do prouavanja opteg okvira institucionalnog razvoja. Institucionalni okvir utie na optu strukturu detinjstva i otuda deluje i na sve aspekte dejeg ivota. Perspektiva detinjstva kao starosne grupe zasniva se na pojmovima drutvene klase i generacije, s obzirom na to da nastoji da identifikuje poloaj dece kao drutvene grupe u strukturi moi i u kontekstu raspodele bogatstva. U savremenim studijama koje primenjuju ovu perspektivu preovlauju istraivanja o raspodeli blagostanja, fokusirajui se na porodice sa malom decom. Kompleksan pojmovni okvir koji je neophodan za analiziranje poloaja dece u odnosu na drutvo u celini do sada je bio razvijen samo u ogranienoj meri i doveo je do nekoliko empirijskih prouavanja. Demografske studije mogu predstavljati deo dimenzije starosne grupe. Ovde se demografske promene upotrebljavaju kao osnova hipoteza o poloaju dece u drutvu i o odnosima izmeu generacija. Demografski inioci, kao to su ukupan broj dece, broj brae/sestara, starost roditelja, stopa razvoda i tako dalje, snano utiu na sve dimenzije detinjstva i stoga su neophodan deo svake njegove analize. Modeli istorijskog razvoja detinjstva i karakteristike savremenog detinjstva razlikuju se u zavisnosti od dimenzije i analitike perspektive koja je izabrana. Na primer, moe postojati prilina razlika izmeu analize mladih kao starosne grupe i fokusiranja na kulturne i drutvene odnose izmeu generacija. Ako se posmatra iz perspektive generacijskih odnosa, povrinska slinost u izgledima modernog tridesetogodinjaka i nekog tinejdera moe dovesti do zakljuka da mladost kao takva vie ne predstavlja plodan koncept poto kulturni simboli vie ne izgledaju tako izdiferencirani. S druge strane, usredsreivanje na poloaj mladih ljudi u pogledu raspodele bogatstva pokazuje da se poloaj mladih pogorao u sedamdesetim i osamdesetim; prema tome, jo uvek postoji potreba za perspektivom koja konceptualizuje mladost i konflikte izmeu generacija. Ti konflikti jo uvek postoje, ali poprimaju oblik klasinih

konflikta izmeu mlaih i starijih oko ekonomske raspodele, to je zamenilo konflikte oko kulturnih simbola. Kulturni konflikti izmeu tinejdera i roditelja, koji su isticani u izvesnim istorijskim periodima, imaju manji znaaj u nekim drugim periodima, a slabljenje ekonomskog poloaja mladih ljudi kao starosne grupe pripisuje sve veu vanost ekonomskom aspektu porodinih odnosa. Slabljenje pozicije starosne grupe jaa znaaj drutvene klase ili drutvenog porekla. Savremeni masovni mediji smatraju se sredinjom dimenzijom u konstruisanju savremenog detinjstva, a njihov mogui uticaj povod je strepnji roditelja i sveopte javnosti. Masovni mediji utiu na uobliavanje detinjstva du svih dimenzija koje su ovde predstavljene. To pokazuje Postmenov model, u kome je prikazano kako se televizija namee zatienom carstvu detinjstva i menja kulturne odnose izmeu generacija, a i istraivanja koja pokazuju kako gledanje televizije utie na deje interakcije izmeu vrnjaka i na sadraj njihovih igara. Istorijski i drutveni razvoj detinjstva treba protumaiti unutar konteksta razliitih analitikih perspektiva. Termin dimenzije detinjstva nain je klasifikovanja ovog skupa perspektiva. Razliite perspektive povlae sobom razliite interpretacije istorijskog razvoja i, kao posledica toga, razliite interpretacije modernosti. INSTITUCIONALIZACIJA DETINJSTVA Institucionalizacija detinjstva odnosi se na proces putem kojeg organizovana ureenja, uglavnom kolski sistem, utiu na ivot dece i organizuju ih. Savremene institucije ili organizacije ukore-njene su, istorijski govorei, u heterogeno tlo. To se esto odraava na njihove oblike i metode. Obrazovni sistem je povezan s potrebom za osposobljavanjem, za drutvenim kontrolisanjem i za nadziranjem i aktiviranjem mladih ljudi koji su iskljueni iz trita rada. Obrazovni sistem sastoji se od velikog broja aktera koji meusobno deluju jedni na druge da bi proizveli rezultat. Institucije za staranje o deci potrebne su kada se majke odreknu voenja domainstva. No, pored obezbeivanja obrazovnog sistema u

kome se dete obuava za njegovu/njenu budunost u koli, ustanove za staranje o deci zadovoljavaju potrebu za igrom i drugarstvima meu vrnjacima, koju su zadovoljavale lokalne zajednice u doba domaica. Umnoavanje organizacija za slobodne aktivnosti kao to su sportski klubovi odraava, s jedne strane, poveanje prosperiteta i specijalizovanih slobodnih aktivnosti a, s druge strane, potrebu roditelja da kontroliu svoju decu i da im pomognu da se bave prikladnim aktivnostima. Pored toga, institucije, naravno, obezbeuju arenu gde individue mogu slediti vlastite ciljeve i interesovanja. Institucionalizacija zahteva individuaciju, formalno lanstvo, registrovanje i raspored asova, dok se lokalna zajednica zasniva na neformalnim pravilima. Starosno doba je osnovni inilac u institucionalnoj emi klasifikacije, a takoe se protee i na drutveni i normativni nivo, kao kada deca koriste godine starosti i poziciju u koli kao kriterijum drutvenog klasifikovanja. S jedne take gledita, institucionalizacija predstavlja kolonizaciju ivotnog sveta, u Habermasovom smislu reci. Detinjstvo je preplavljeno pravilima i emama klasifikacije ukorenjenim u potrebi za obrazovanjem, profesionalnom negom i drutvenom kontrolom. Ali, uprkos injenici da institucije organizuju decu u skladu s principom slinosti (slian uzrast, interesovanja i postulirane obrazovne potrebe), institucionalizacija moe dovesti i do individualizacije. Savremene teorije psihologije i edukativne metode naglaavaju individualnost uenika. Predkolsko dete ne samo to je deo kategorije deca u odreenoj starosnoj grupi; on/ona je jedna individualna, jedinstvena linost i treba je tako i tretirati. Ekspanzija obrazovnog sistema, sve vei broj institucija za staranje o deci i organizacija koje obezbeuju slobodne aktivnosti za decu, kao i pojava profesija i poluprofesija koje se tiu razliitih aspekata socijalizacije dece, esto se smatraju znakom da dravni organi vlasti i institucije preuzimaju funkcije i sfere koje su nekada pripadale porodici. No, razvoj obrazovnih institucija i njihove profesionalne kulture, te sve vei znaaj obrazovanja takoe uzrokuju odgovarajue ponovno stavljanje naglaska na porodino okruenje i ulogu roditelja kao stimulatora i nadzornika razvoja njihove dece. Institucionalizacija dejeg slobodnog vremena, na ta uka-

zuje ravnomeran porast broja dece koja uestvuju u slobodnim aktivnostima koje organizuju odrasli, stvorila je generaciju dece koja vie nego ikad ranije zavise od ekonomskih i kulturnih resursa svoje porodice i od spremnosti roditelja da troe vreme i novac na njihove aktivnosti. Pojam institucionalizacije obuhvata veoma heterogenu selekciju aktivnosti za koje se obino ne smatra da su povezane s institucijama, koje variraju od izviaa do baleta i fudbala. Postoje varijacije i u okviru svake aktivnosti; na primer, organizacija, kultura i aktivnosti izviaa mogu se razlikovati od jedne do druge ete. Obrazovni sistem varira u zavisnosti od nastavnog plana, grupisanja dece prema godinama, karaktera sistema i naina pouavanja. kole se veoma razlikuju po veliini, po svom okruenju i svojoj ideologiji. Posledice institucionalizacije mogu biti otkrivene samo pomou empirijske analize stvarnog organizovanja odreene obrazovne sredine. DETINJSTVO I ODNOSI IZMEU ISTORIJSKIH GENERACIJA Postmen implicitno definie detinjstvo u odnosu na zatieno kulturno carstvo buroaske dece, koje je bilo uticajno tokom odreenog istorijskog perioda. To kulturno carstvo podrazumevalo je kontrolu kao i zatitu, to nagovetava Don Holt naslovom svoje knjige Bekstvo iz detinjstva (John Holt, Escape from Childhood, 1975). Postmen naglaava iezavanje simbola onoga to bismo mogli nazvati klasino detinjstvo i povratak uniformnijem izgledu, zajednikom za sve generacije. No, postoji mnogo moguih interpretacija i posledica jedne takve promene. Uprkos slinostima u stilu i stanovitu, pomniji pogled na ivotne stilove razliitih generacija iz osamdesetih po svoj prilici e razotkriti da njihovi simboli nisu identini. Ono to se izgubilo je tradicionalno otra podela izmeu detinjstva i odraslog doba ili izmeu detinjstva i mladosti, i homogenost simbola u svakoj starosnoj fazi. Moe se tvrditi da je karakteristika savremenog detinjstva to da starosno doba naznaavaju skupovi upletenih kulturnih pojedinosti koji se razlikuju ne samo izmeu generacija, ve i izmeu dece razliitog doba.

ak je i starosno doba u izvesnoj meri stvar individualnog izbora i simbolikog konstruisanja. To je najoiglednije u drutvenim etapama koje karakterie tranzicija: jedan trinaestogodinjak mora da bira izmeu vie kulturnih renika, koji ukazuju i na drutveno doba. Savremeni mediji obezbeuju predstave za obavljanje samokonstruisanja i njihov simboliki renik dalje se razrauje i pridaju mu se lokalna znaenja putem interakcije izmeu vrnjaka. Pop zvezde, koje su naroito popularne u starosnoj grupi od 10 do 14 godina, odraavaju ovu funkciju. Umetnici kao to je Madona (Madonna) ili zloglasna panorama hevi-metal grupa prikazuju jednostavne i veoma uoljive simbolike kodove koji su sasvim prikladni za eksperimentisanje sa identitetom. U dejoj kulturi ili kulturi mladih, simboli pop kulture esto se koriste kao gradivni elementi u konstruisanju drutvenog doba, kao to napredovanje od 12 do 14 godina podrazumeva promenu od oboavanja jedne pop grupe ili zvezde do neke druge. Predstave i kulturni konstrukti povezani su jedni s drugima. Nae ideje o svetu odraslih boje nau predstavu o detinjstvu. Prikazivanje mladosti kao perioda previranja i nemira (Sturm und Drang) i kao glavnog prelaznog perioda moda je doprinelo predstavi o detinjstvu kao suprotnosti: periodu stabilnosti. Predindustrijsko evropsko drutvo posmatralo je brak kao pristupanje drutvu odraslih sa potpunim lanstvom. Brak je podrazumevao sposobnost ekonomskog izdravanja porodice, ne samo srean izbor mua ili ene; opte uzev, ljudi su se venavali u prilino poznom dobu. Pedesetih godina, rano venavanje (omogueno stambenim subvencijama i podizanjem ivotnog standarda) i ograniena dostupnost seksualnih odnosa stvorili su situaciju u kojoj su se (za mukarce) zapoljavanje, brak i potpun seksualni ivot deavali u kratkom vremenskom periodu, ukazujui na nekakvo prirodno doba za prelazak u pravi svet odraslih. Danas potreba za dugim periodom formalnog osposobljavanja dovodi do situacije u kojoj iezavaju jasne podele izmeu detinjstva, mladosti i odraslog doba. Dete moe biti u izvesnom smislu zrelo, na primer seksualno, a jo uvek biti kolski uenik. Slabljenje kulturnih tradicija i stavljanje veeg naglaska na identitet kao individualni konstrukt jaa ovu tendenciju

ka raznolikosti. Pretpostavka ovog rada jeste da su se kulturni odnosi izmeu generacija promenili, a sa njima i simboliko izraavanje detinjstva u pravcu sloenijeg diferenciranja drutveno-kulturnog doba i kulturnog identiteta. Ovaj razvoj je isprepletan sa promenama drugih odnosa izmeu generacija. Sveopti slom tradicionalnih hijerarhija obuhvata i odnose izmeu generacija. To je uoljivo u odnosima izmeu uenika i nastavnika i odnosu roditelj - dete. ODNOSI IZMEU GENERACIJA U PORODICI: Deca i roditelji U literaturi o porodinom razvoju javljaju se dve protivrene slike razvoja porodice. Jedna prikazuje porodicu kako gubi svoje tradicionalne funkcije i kako su je zamenili strunjaci i institucije. Druga slika je jo paradoksalnija: lino bogatstvo jaa porodine odnose time to poveava znaaj privatnih ekonomskih tokova. Obrazovne institucije naglaavaju ulogu roditelja kao stimulatora razvoja svoje dece, dok pristupanost organizacija slobodnih aktivnosti zavisi od novanih sredstava porodice. To znai da e se deca iz porodica koje nisu u mogunosti da ispune svoje funkcije zatei u tekoj situaciji, uprkos meanja javnosti u njihovo podizanje. Dakle, imajui u vidu socijalizaciju, moe se smatrati da je porodica stekla novi znaaj, ali je, u isto vreme, izgubila svoje nekadanje funkcije. irenje ideja iz psihologije u popularnoj kulturi podstaklo je raanje ideje o deci kao tvorevini roditelja, ime je roditeljima pripisana odgovornost i za njihove uspehe i neuspehe. To po svoj prilici ojaava kulturnu poziciju roditelja. Proces individuacije proizvodi porodicu koja se sastoji od individua, ali takoe naglaava odgovornost roditelja za te mlade individue. Proces individualizacije istie da su deca jedinstvene linosti, ali u isto vreme pripisuje roditeljima odgovornost za razvoj tih linosti. To dovodi do paradoksa koji se ne mogu zanemariti kada se porodica razmatra kao institucija i kao drutvena organizacija. Razvoj savremene porodice najee se prikazuje kao proces koji vodi od institucije zasnovane na opstanku, tesno povezane sa zajednicom i tradicijom i integrisane u patrijarhalnu strukturu moi, ka jedinici koja je osnovana iz

emocionalnih razloga i koju u sve veoj meri karakteriu i individuacija i individualizacija. Savremeni brak se smatra ugovorom izmeu autonomnih individua, to ilustruje nain na koji brani savetnici istiu individualnost branih partnera i njihovog odnosa umesto institucionalni aspekt braka i njegovu ulogu u ispunjavanju socijetalnih funkcija i drutvenih normi. Nain na koji ovaj proces individualizacije utie na odnos izmeu dece i roditelja jeste pitanje kome je posveeno manje panje nego odnosu izmeu branih partnera. Klasino detinjstvo u srednjoj klasi XIX veka istie drutvenu kontrolu i roditeljski autoritet, to je najoiglednije ilustrovano dugotrajnim detinjstvom devojica iz viih klasa. Na savremenu individuaciju deteta ukazuje novo naglaavanje dejih formalnih prava, slabljenje roditeljskog ili porodinog autoriteta i razvoj institucionalnog aparata koji zahteva individuaciju. Proces individualizacije, ilustrovan naglaskom na deci kao individualnim linostima, izvrio je uticaj ak i na fiziku i kulturnu sredinu doma. Vlastita soba, za dete, nije samo privatna prostorna sfera koju je omoguilo uveanje porodinog imetka; ona je, takoe, i privatna simbolika sfera koja istie poziciju deteta kao individue i linosti. Individualizacija detinjstva pomie uobiajene kategorije dece i roditelja dalje u pozadinu i naglaava intencije i linost individualnog deteta ili roditelja. Kulturni i drutveni renici dece kao individua se uveavaju, a raznolikost oblaenja dece, dejih asopisa i aktivnosti odraava individualizaciju detinjstva. Princip individuacije znai da svako ima demokratsko pravo na svoje miljenje, a to vai i za porodicu. Individualizacija istie ideju o deci kao linostima, a to zahteva psiholoku pronicljivost roditelja. Zahtevi koje procesi individuacije i individualizacije stavljaju pred porodicu deluju na porodinu kulturu na sasvim odreen nain. Kulturu savremene, demokratske porodice karakterie pregovaranje, putem kojeg se odigrava donoenje odluka i drutveno kontrolisanje. Pregovaranje osigurava uestvovanje dece, naglaava poziciju individualnog aktera i, u isto vreme, istie demokratski autoritet roditelja. Kultura pregovaranja podrazumeva otvorenost i individualna prava, ali isto tako i

kontrolu i podrku od strane roditelja, zato to moe uspeti samo ako su ugovori o autoritetu i ponaanju sastavljeni i ispotovani. ini se da je proizvod ovog stila roditelj-stva u skladu sa jednim od ciljeva savremenog podizanja dece: autonomno i samopouzdano dete. Nekoliko studija pokazuju da ovaj tip porodinog ivota podstie autonomnost, samopouzdanost, sposobnost odluivanja i preuzimanje standarda ponaanja odraslih (vidi Coleman and Hendry, 1980). Mobilnost mladih ljudi i poputanje kontrole u lokalnoj zajednici ono je to ini rano tinejdersko doba naroito opasnom fazom. Roditelji esto oseaju potrebu da kontroliu svoju decu za vreme te starosne faze; meutim, u isto vreme, njihove metode podizanja i atmosfera unutar porodice doveli su do odreene slobode dece, koja mogu poeleti primenu svoje autonomije u sferama aktivnosti koje njihovi roditelji nekad ne odobravaju. S druge strane, vei broj studija ukazuje da u demokratskoj porodici postoji manje konflikata nego u porodicama koje karakteriu bilo autoritarno upravljanje ili liberalni stavovi, bez naglaavanja deje autonomije, pregovaranja i roditeljske podrke i nadgledanja (vidi Baumgrind, 1973, na primer; Dornbusch, 1978). Reenje dileme u pogledu deje autonomije nasuprot roditeljskoj drutvenoj kontroli esto je korienje nekih drugih mera demokratske kontrole od strane roditelja, kojima se umanjuju potencijalne opasnosti koje okruuju tinejdere organzovanjem njihovog drutvenog ivota i aktivnosti. Motivacija roditelja za pomaganje dejih organizovanih aktivnosti esto nije sama aktivnost, ve potreba da se deca sklone sa ulice i dre podalje od drugih podruja koja se smatraju opasnim (Grue, 1984).

DECA KAO STAROSNA GRUPA Ekonomski resursi dece usmeravaju se ka njima iz dva izvora porodice i javnih slubi. Deca vie nego druge starosne grupe zavise od kvaliteta lokalnog okruenja, koje oblikuju privatni resursi kao i dravna politika. Naravno, odnos izmeu privatnih i dravnih kanala razlikuje se od zemlje do zemlje i od deteta do deteta, u zavisnosti od porodinih prihoda

i sastava domainstva. Poveanje porodinih prihoda tokom proteklih dvadeset godina pre je uzrokovano poveanjem broja zaposlenih ena i promenama u sastavu domainstva nego promenama u visini neto prihoda. Porodica s dva prihoda je komercijalizovana porodica i promene u ceni dnevnog boravka, prevoza, hrane i tome slino pogodi-e tu porodicu vie nego porodicu sa dva roditelja a jednim prihodom. Poveanje linih prihoda koje su obezbedile zaposlene ene stvara paradoks porodice koja postaje sve bogatija, a u isto vreme sve vie zavisi od javnih slubi i na nju sve vie utie dravna politika. Drutvo u kome obrazovanje igra kljunu ulogu ima tendenciju pomeranja perioda najveih prihoda ka poznijem delu ivotnog ciklusa. Demografski inioci i usporavanje ekonomskog rasta pojaali su ovu tendenciju tokom proteklih dvadeset godina, dok su drugi inioci prouzrokovali nagli porast trokova stanovanja i zasnivanja porodice. Ova promena u distributivnom obrascu prihoda i rashoda izmeu generacija imala je izraziti uinak kod porodica s decom (Frnes, 1985; 1990). Dananja raspodela bogatstva izmeu generacija ide naruku sredovenima. To moe biti jedan od inilaca koji doprinose poveanju prosene starosti roditelja, a u Norvekoj je to nesumnjivo glavni razlog to roditelji s malom decom imaju najdue radno vreme. (Skoro polovina norvekih oeva s malom decom radili su vie od 45 sati nedeljno u 1987.) To ukazuje na jedan drugi paradoks u vezi sa blagostanjem: blagostanje dece je bio najei argument u borbi za skraenje radnog vremena, a ipak je radno vreme roditelja s decom produeno. Krae radno vreme moe predstavljati preraspodelu tereta posla, koja ne ide naruku porodicama s decom ve starijim generacijama, iji lanovi mogu sebi priutiti vie slobodnog vremena. Raspodela bogatstva izmeu generacija ukazuje da su odreene skupine ljudi sve vreme imale korist od ovakvog razvoja: oni su bili mladi kada je to bilo profitabilno i sauvali su poziciju generacije kojoj je ekonomski razvoj najvie naklonjen (Frnes, 1986). Generacije nisu strogo razdvojene jedinice; one su povezane porodinim sponama i novana sredstva se usmeravaju preko porodinih veza. Male porodice, sve vea imunost meu sredo-

venima i starijima i poveanje nasledstva koje e dobiti manji broj dece kao posledica toga to je praeno opadanjem socijalne pomoi, dovode do stanja u kome deji ivotni standard zavisi ne samo od ivotnog standarda njihovih roditelja ve, u sve veoj meri, i od ivotnog standarda njihovih baka i deka (Frnes, 1986; 0verbye, 1987). U okviru sistema drave blagostanja poveava se znaaj ekonomskog prenoenja izmeu lanova porodice, stariji mlaima. Deca nemaju mo formulisanja svojih interesa i stoga su upuena na to da ih zastupaju druge starosne grupe. One se uglavnom sastoje od njihovih roditelja i politikih predstavnika za deja pitanja. Uticaj koji deca vre preko svojih roditelja zavisi od politike moi roditelja i od stepena do kojeg se poklapaju interesi dece i roditelja. U socijetalnoj strukturi moi, u kojoj vetina postizanja da se tvoje miljenje saslua zavisi od toga kako su tvoji interesi organizovani, interesi neke ivotne faze, kao to je biti roditelj male dece, verovatno e zauzeti slabiju poziciju nego interesi koji su postojani tokom dueg vremenskog perioda. Manje je verovatno da e interesi neke ivotne etape biti organizovano ispoljeni, poto politiko investiranje verovatno nee doneti rezultate dok politiki aktivisti imaju interese koji su ih i naveli da se politiki aktiviraju. Prirodno je to je poslednja ivotna faza najbolje organizovana, ne samo zbog logike ivotnog ciklusa, ve i zbog ekonomske pozicije penzionera koji primaju svoje prihode iz malog broja jasno odreenih izvora i stoga imaju izrazito uoljive, zajednike politike interese. Politika pozicija dece varira u zavisnosti od ukupnog broja roditelja meu stanovnitvom, tj. prema broju glasaa. Manje porodice i manji razmak izmeu dece utiu na politiku mo roditelja. Jedna karakteristika savremenog ivotnog toka jeste da period ro-diteljstva s malom decom zauzima mnogo krai vremenski raspon odraslog ivotnog doba nego to je bio sluaj nekoliko generacija ranije. Ovaj inilac utie na kulturu savremene porodice i poloaj dece i u porodici i u drutvu. Interesi roditelja i dece ne poklapaju se uvek, ak ni u pogledu raspodele blagostanja. Deca e verovatno imati koristi od boljih uslova stanovanja, ali da li e moi ili ne da upotrebe svoj novi zatvoreni prostor u vlastite svrhe zavisi od kulturnih inilaca. Poboljanje opteg

ivotnog standarda moe se pokazati sasvim drugaije za decu, kao kada se deja igralita pretvore u parking-mesta da bi se izalo u susret porodicama sa dva automobila. Visoka stopa nesrenih sluajeva meu decom, kao u Norvekoj, moe ukazati na rizinu okolinu; no, isto tako moe nagovestiti da postoji visok stepen slobode - penjanje po drveu je rizian poduhvat. Opadanje uestalosti nesrenih sluajeva meu decom moe znaiti da su uslovi za decu bolji, ali to moe biti i posledica stroe drutvene kontrole koja je usledila nakon propadanja lokalnog okruenja. Deca kao starosna grupa mogu imati interese koji su sukobljeni s njihovim interesima kao generacije, koji pokrivaju celokupan raspon ivota, i sa interesima drugih starosnih grupa i njihov ivotni standard mora se zasebno analizirati. Istorijski, pozicija dece kao starosne grupe promenila se sa razvojem edukativnog drutva, koje je decu izdvojilo iz radne snage. Uinak meusobnog delovanja kulturnih i ekonomskih odnosa moi na poloaj dece u drutvu tek treba analizirati na sistematski nain. Ekonomska situacija porodica s decom samo je jedan pokazatelj kvaliteta dejeg ivota, koji najverovatnije nije uvek tako pouzdan. DEJA KULTURA I ODNOSI IZMEU VRNJAKA Sa etnografske take gledita, deja kultura, sa zagonetkama i pesmicama, igrama i igrakama, smatra se konstruktom koji se prenosi sa jedne generacije dece na sledeu; mnoge igre, kao to su deje kolice, potiu od davnina. Socioloki, prouavanje igre moe staviti naglasak na funkcije igre i odnose izmeu vrnjaka u procesu socijalizacije, Sociolog kulture moe se usredsrediti na simboliko znaenje kulturnog renika i ta se pespektiva esto primenjuje na kulturu mladih, ali rede na deju kulturu. Jedan od razloga moe biti i to to smo o detinjstvu skloni da razmiljamo kao statinom u svom simbolikom ispoljavanju. Nove simbolike forme naprosto su protumaene kao funkcionalni ekvivalenti nekih drugih formi i tako je, manje ili vie, zanemareno da su pokazatelji detinjstva koje se menja. Suprotan sluaj preo-vlauje u analizama mladosti, u kojima su

ak i neznatne prome-ne u simbolikom reniku esto protumaene kao pokazatelji promene i nepostojanosti. Vrlo je verovatno da kulture mladih predstavljaju nestalniji simboliki renik nego deje kulture, ali logino je pretpostaviti da renik dejih kultura prolazi kroz promene u pravcu veeg variranja i diferenciranja. Deja kultura moe se smatrati i protivkulturom podreene starosne grupe koja se temelji na mehanikoj solidarnosti, slinosti u godinama i poloaju i suprotstavljenosti svetu odraslih. Kao to su jasno odreene kulturne podele izmeu generacija zamagljene razvojem sloenijih individualizovanih odnosa, distinkcije izmeu nas i njih postaju kompleksnije i nejasne i doprinose sve veoj heterogenosti drutvenog i kulturnog sveta dece. Promene u meugeneracijskim odnosima utiu na odnose izmeu vrnjaka i na deju kulturu. U prouavanju kulture mladih, tradicionalne ideje o adole-scentskom drutvu" i tipinom tinejderu zamenjene su sveu o potkulturama i podgrupama i stil ivota slui kao pojmovni most izmeu drutva i pojedinca, izmeu linosti i kulturnog okvira. Taj isti proces individualizacije po svoj prilici e biti otkriven i u odnosu na deju kulturu, da kolska deca mogu ak i u istom okruenju predstavljati razliite stilove ivota, mada, u isto vreme, imaju zajednike drutveno-kulturne simbole. Tradicija koja dominira u prouavanju odnosa izmeu vrnjaka i svakodnevnog ivota dece usredsreena je na deje drutveno konstruisanje stvarnosti. Analize dejih razgovora i interakcija nastoje da pokau pozadinsko konstruisanje znaenja razotkrivanjem procesa komunikacije. Ta prouavanja se fokusiraju na teme koje variraju od lingvistike do deje kulture i podrazumevaju perspektivu u kojoj se dete smatra drutvenim akterom. Jedna druga tradicija u prouavanju svakodnevnog ivota dece fokusira se na deje obrasce aktivnosti, a esto i na ureenja koja su organizovana za decu. No, ista ta tradicija obuhvata prouavanje optijih obrazaca drutvenog okruenja dece, koje se obino bavi odnosima izmeu vrnjaka i, uopte, njihovim aktivnostima, lako se mogu identifikovati opte tendencije, obrasci dejih drutvenih interakcija variraju ne samo u zavisnosti od optih kulturnih konfiguracija, ve i s obzirom na lokalne zaje-

dnice i druge lokalne faktore. Drutvena sredina pojedinane dece u njihovoj vlastitoj zajednici moe se prikazati samo putem naroite analize nekog odreenog okruenja. Opta pretpostavka u teoriji igre jeste da je igra osnovno sredstvo za razvijanje sposobnosti neophodne za hvatanje u kotac sa kompleksnou i da su vrnjaci glavni partneri za interakciju u igranju. Sve vee diferenciranje drutvenog i simbolikog okruenja drugova u igri proizvodi kompleksniju drutvenu sredinu, koja je prikladna za uenje kako da se izae na kraj s drutvenom kompleksnou. Meutim, ova pretpostavka ne postulira funkcionalni odnos, koji bi predstavljao proces diferenciranja u odnosima izmeu vrnjaka kakvim ga uzrokuju potrebe drutva. Moe vrlo lako biti sluaj da se u nekim okolnostima savremena deca suoavaju sa pojednostavljenjem njihovog okruenja vrnjaka, s posledicama po drutveni razvoj. KOMPARATIVNE PERSPEKTIVE NA DETINJSTVO I KOMPLEKSNO MEUSOBNO DELOVANJE FAKTORA Sprovedeno je nekoliko poreenja detinjstva u razliitim zemljama i moja namera ovom prilikom jeste da pre svega pokaem kako e preterana simplifikacija naii na empirijsko opiranje. Dimenzije detinjstva deo su opteg drutvenog i kulturnog okvira. Na primer, institucionalizacija detinjstva moe poprimiti razliite vidove, ak i kada je jednak broj asova u koli ili dejem vrtiu. Odnos izmeu drave i porodice razlikuje se od jedne zemlje do druge. Aktivna uloga koju igra drava u Izraelu i vedskoj ukore-njena je u razliitim istorijskim tradicijama, a kole u Norvekoj, Francuskoj i Nemakoj proizvod su drugaijih kultura i obrazovnih tradicija. Javni statistiki podaci, koji se tiu broja zaposlenih ena i ena s visokim obrazovanjem ili onih koje se obrazuju ili obuavaju, te stopa razvoda, stopa zajednikog ivota i broj dece pokazatelji su tradicionalizma ili modernizma u porodinim ulogama. Mera institucionalizacije moe se donekle pokazati brojem dece u dejim vrtiima i brojem kolskih asova u sedmici. Struktura deje kulturne i drutvene sredine van njihovog institucionalnog ivota moe se izvesti

iz prouavanja vremena koje provode u razliitim aktivnostima i razliitim okruenjima; na primer, vreme provedeno u igri ili broj sati ispred televizijskog ekrana i gde deca provode svoje slobodno vreme i s kim. Ovi prilino grubi pokazatelji moraju se protumaiti u odnosu na razliite drutvene, ekonomske i kulturne kontekste. Ta ista kompleksna slika odnosi se i na poziciju dece kao jedne starosne grupe. Investiranje u obrazovanje moe se shvatiti kao ulaganje u deji razvoj, ali i kao ulaganje u drutvenu kontrolu. Moe se protumaiti kao podrka dece ili kao kapitalizacija detinjstva, odnosno organizovanje dejeg ivota u skladu s odreenim socijetalnim potrebama. Na isti nain, politika porodice povezana je i sa dejim blagostanjem i sa politikim ciljevima koji se tiu porodice i polnih uloga. Potpomaganje komplementarne porodice najverovatnije e poprimiti oblik odbijanja od poreza, dok smanjivanje trokova za decu u savremenoj simetrinoj porodici zahteva razvijanje rasprostranjenih obrazovnih institucija i ustanova za dnevno staranje. Razmatranje zakonskih prava dece kao starosne grupe moe dovesti do nekih paradoksa. Na primer, u ideologiji drutvenog demokratskog blagostanja nordijskih zemalja deca su ovlaena odreenim pravima i na zatitu. To se moe ilustrovati injenicom da je, s jedne strane, sputena starosna granica za glasanje (18 godina), dok je, s druge, podignuta starosna granica punoletnosti (15 godina), lako norveke porodice i sistem kolstva naglaavaju demokratsko vaspitanje i autonomiju, pravo na kupovinu alkohola, na primer, stie se tek sa 20 godina. Ovakva situacija ilustruje paradoks savremenog detinjstva u obrazovno orijentisanom, ne-tradicionalnom drutvu blagostanja: spoj produene zavisnosti i ranog sazrevanja. Roditelji i drutvo ele da prue deci autonomiju, ali da ih istovremeno kontroliu i tite. Proporcija dece u drutvu utie na njihovu poziciju kao starosne grupe. Na primer, moe se pretpostaviti da e mali broj dece poveati njihovu vrednost" i tako privui panju drutva. Broj dece ne samo da nam govori koliko je dece u porodinoj sredini, ve je isto tako pokazatelj kulture porodice i odnosa izmeu roditelja i dece. Veliki broj dece u porodici esto podstie neku vrstu njihove autonomije, ali je kultura

individualizacije, opte uzev, ve-rovatno vezana za male porodice. Podaci iz Norveke pokazuju da su preovlaujue aktivnosti dece drutveni kontakti s drugovima, koji se obino dogaaju napolju ili kod kue, u dejim sobama (Fr0nes, Jensen and Solberg, 1990). Ovde televizija zaokuplja mnogo manje dejeg vremena nego drutvene aktivnosti. U ehoslovakoj, vreme provedeno ispred TV ekrana skoro je dvostruko due od vremena koje se provodi u drutvenim aktivnostima (Kovarik, 1992). U amerikim prikazima dejeg provoenja vremena, televizija zauzima otprilike 2,5 sati dnevno kod dece od devet do jedanaest godina, a igra zaokuplja samo 1,1 sat (Hevnes, 1990). Kategorija ostalo verovat-no obuhvata izvestan broj nespecifikovanih drutvenih aktivnosti. U svakom sluaju, odnosi izmeu televizije i igre s vrnjacima sasvim su drugaiji od raspodele u Norvekoj, to ukazuje na drugaiju drutvenu i kulturnu sredinu. Gledanje televizije treba razmatrati ne samo kao fenomen sam po sebi, ve i u odnosu na ire drutveno i kulturno okruenje. Struktura lokalne zajednice utie i na broj sati provedenih u gledanju televizije i na interpretaciju poruka koje taj medij prenosi. Kulturna i drutvena struktura u kojoj deca treba da provode svoje slobodno vreme kod kue podstie gledanje televizije, u poreenju sa situacijom u kojoj se od dece oekuje da se igraju napolju bez nadzora odraslih. Stopa razvoda ukazuje ne samo na uestalost razvoda, ve i na prisustvo razvoda u kulturi kao mogueg drutvenog ina. Simetrina porodica zasniva se na ideji da se partneri sjedinjuju na ravnopravan nain radi zadovoljavanja emocionalnih i drutvenih potreba putem konstruisanja svoje verzije porodice. Ovaj tip porodice podrazumeva razvod kao mogui kulturni, drutveni i ekonomski izlaz i svaki partner prima na znanje da onaj drugi moe otii. Savremeni zajedniki ivot, koji u Norvekoj funkcionie kao probni brak, daje mladim ljudima priliku da isprobaju kako se slau; on takoe naglaava aspekt braka kao privatnog ugovora. Tip simetrine porodice pretpostavlja ne samo da udate ene rade, ve i da imaju odreenu profesiju. Pregovaraki nain upravljanja porodicom i vaspitavanja najverovatnije e biti dominantan u zemljama s relativno visokom

stopom razvoda, visokim stepenom obrazovanja ena i, verovatno, prilino poznim stupanjem u prvi brak. Rano stupanje u brak i snana zakonska i kulturna ogranienja razvoda ukazuju na drugaiju strukturu porodice. Prema ovom nainu rasuivanja, procesi individualizacije i individua-cije u ovoj sferi ivota bie u znatno veoj meri razvijeni u nordijskim zemljama nego, na primer, u Irskoj, vajcarskoj ili Italiji. Odnos izmeu porodice i obrazovnog sistema jedan je primer variranja koji ukazuje na kompleksnost kulturnih i istorijskih razvoja. Ako uporedimo vajcarsku i vedsku, nailazimo, s jedne strane, na oekivani obrazac tradicionalne zemlje s relativno malim brojem zaposlenih majki, a s druge strane na individualizova-no drutvo, u kome su zaposlene majke pravilo, i statistiki i kulturalno. U vajcarskoj odnos izmeu obdanita, kole i porodice istie dominirajuu poziciju ene domaice i odgovara tradicionalnoj porodinoj kulturi (Engstler and Luscher, 1991). Investiranje veana u dnevne boravke za predkolsku decu i za decu tokom prvih nekoliko godina kolovanja saglasno je s onim to bi se moglo oekivati od vedske kulturne ideologije i porodinih obrazaca, sa njihovim naglaavanjem slobode ena da rade. Ali ako uporedimo Norveku i Francusku, pronalazimo da se moderni i tradicionalni porodini obrasci vie ne odraavaju na odnos izmeu porodice i kole. Francuska tradicija ecole maternelle, koja je pristupana skoro svakom detetu od tri godine i koja je besplatna, i norveko drutvo blagostanja u kome je 1989. oko 14% predkolske dece imalo pristup celodnevnom boravku i u kome je samo neznatan deo (2%) bio u dodiru sa dejim vrtiem u 1970., nagovetava da je politika i kulturna slika kompleksna. Ecole maternelle nije prevashodno proizvod modernizacije porodinog ivota, a modernizacija porodinog ivota u Norvekoj je samo u ogranienoj meri bila propraena ulaganjem u dnevno staranje i institucionalizaciju kao posledicu toga. Demografske cifre priaju istu priu o kompleksnosti kulturnih obrazaca. Dramatino opadanje stope raanja u Italiji i porast stope raanja u vedskoj ukazuju da jedna krajnje niska stopa raanja moe biti privremen kulturni fenomen prouzrokovan naroitom kombinacijom inilaca. Razliiti kulturni obrasci mogu imati iste posledice, kao to Nordijke i Japanke imaju

vrlo razliite pol-ne uloge, a ipak i jedne i druge imaju veoma male porodice. Ekstenzivna poreenja statistikih pokazatelja na makronivou mogu biti plodna i najverovatnije e biti deo buduih istraivanja o detinjstvu. Ali komparativne analize u ovoj oblasti zahtevaju informacije o razliitim drutvenim i kulturnim okruenjima, koja daju znaenje statistikim pokazateljima. DETINJSTVO I SOCIJALIZACIJA Socioloke teorije socijalizacije ne usredsreuju se na proces socijalizacije kao takav, ve konceptualizuju taj proces na osnovu rezultata. Mnogi sociolozi (na primer, Parsons, 1952; Berger and Luckmann, 1972) skloni su da ograniavaju primarnu socijalizaciju na porodicu, naroito majku, u prvim godinama ivota. Socijalizacija koja se odigrava nakon toga pripisuje se obrazovnim institucijama, medijima, organizacijama za slobodne aktivnosti i tako dalje i smatra se da je vie povrinskog karaktera. Teorija socijalizacije zahteva konceptualni okvir koji prikazuje strukturu podruja delovanja u savremenom drutvu. Habermas (1984) tumai racionalnost savremenog drutva kao podruje komunikativno zajednike intersubjektivnosti, koja proizvodi potencijal za izvestan oblik komunikativnog delovanja. On opisuje socijetalnu evoluciju kao homolognu sa kognitivnom evolucijom, kao to prikazuju Pijae (Piaget) i Koelberg (Koehlberg). Pretpostavka da naini moralnog uenja u savremenom drutvu odgovaraju najviem nivou moralnog razvoja po Koelbergovoj emi, nagovetava da proces socijalizacije u tom drutvu sadri neke kvalitete ili potencijale koji su svojstveni tom tipu drutva. No, uprkos pozivanju na Pijaea i Koelberga, Habermasovo ambiciozno delo nije usredsreeno na proces socijalizacije kao takav. Konceptualizacija individualnog razvoja nuno se mora snano oslanjati na teorije o drutvenom razvoju. Ali Pijae, Erikson (Erikson) i Frojd (Freud) ne pruaju teoriju socijalizacije, ak iako je drutveni razvoj neophodan deo jedne takve teorije. Tradicija razvojne psihologije ne nastoji da povee drutveni razvoj sa razvojem individue. Definicija drutvenih odnosa postala je obuhvatni-ja u savremenijim studi-

jama, kao kada se jezik i kultura smatraju usaenima u drutvene odnose (Bruner, 1987), ali ak i tada prouavanje drutvenih interakcija i drutvenog razvoja nije fokusira-no na detinjstvo kao drutveni i kulturni konstrukt. Veina teorija o drutvenom razvoju tretira detinjstvo kao specifian psiholoki proces koji utie na linost odraslog oveka. Po ovom gleditu, na detinjstvo kao fazu drutvenog razvoja utiu kulturni i drutveni inioci. Detinjstvo, kako smo ga definisali u ovom lanku, retko kad je obuhvaeno teorijama o drutvenom razvoju. ak i opte socioloke teorije socijalizacije ne sadre specifinu kulturnu, drutvenu i ekonomsku konfiguraciju za koju tvrdim da predstavlja detinjstvo. Struktura i forma drutva utiu na socijalizaciju time to oblikuju drutveni i kulturni okvir detinjstva. Tako detinjstvo funkcionie kao konceptualni most izmeu drutvenog i individualnog razvoja. Potreba za tim konceptualnim mostom moe se ilustrovati odnosom strukture detinjstva i stupnjeva drutvenog razvoja. Empirijsko istraivanje pokazuje da ne postoje jasno odreene podele izmeu stupnjeva kognitivnog razvoja, iako postoji korelacija izmeu kognitivne eme i starosnog doba (Gelman and Baillargeon, 1983; Schweder, 1982). Meutim, stupnjevi razvoja mogu se takoe definisati pomou sociolokih termina. U tom kontekstu, konfiguracija detinjstva e onda uticati na formu i sadraj drutvenih faza i na to kada se i kako razvijaju kognitivne faze. Drutveno i kulturno strukturisanje ili uobliavanje dejeg ivota u odreenom starosnom periodu presudno je za razliite vrste razvoja i uenja i, naravno, za drutveno-kulturno definisanje deteta. Ono to ovde elim da pokaem u vezi sa sociologijom detinjstva jeste da drutvene promene proizvode odgovarajue promene ne samo u detinjstvu kao kulturnom fenomenu, ve takoe po osi socijalizacije i drutvenog razvoja. U vigotskijanskoj perspektivi kritinih perioda, strukturisanje drutvenog razvoja putem drutvenih sila deo je teorije, ali naroito preko odnosa izmeu stupnjeva i institucionalnih ureenja, kao to su prelasci iz predkolskog u kolu, iz kolskog doba u mladost i tako dalje. Eriksonova razvojna teorija nastoji da spoji analizu drutvene strukture i psihoanalizu. No, kultura je predstavljena prevashodno kao sred-

stvo za kanalisanje psiholokih sila. Time to deluju na konfiguraciju detinjstva, drutvene promene utiu ne samo na sadrinu drutvenih interakcija ve i na sadr-inu i na odnose izmeu drutvenih stupnjeva individualnog razvoja. Jedna teorija je da su faze koje su u poslednje vreme najvie otvorene za promene kasno detinjstvo i rana adolescencija (11-14, 15 godina), koje su se stopile u jednu novu fazu zbog promena u kulturnoj konfiguraciji detinjstva (Frnes, 1988; 1990). Jedna od posledica ove teorije, pored razvoja nove faze u kojoj su procesi individualizacije u svom najveem intenzitetu, jeste da starosni period pre ovog novog puberteta, koji se donekle poklapa s periodom latentnosti, postaje presudno znaajan za drutveni razvoj zato to se odreene vrste sposobnosti moraju stei tokom ove faze. To znai da se koncept Montesori (Montessori) osetljivih faza", prvobitno ukorenjen u biologiji, danas shvata kao drutveni konstrukt u izvesnoj meri (Fr0nes, 1991b). Formiranje drutvenih stupnjeva i starosno doba u kome dete prelazi iz jednog stupnja u drugi varirae ne samo prema optem razvoju u drutvu, ve i u zavisnosti od lokalne kulture, t.j. lokalne konfiguracije detinjstva. Prouavanja lokalnih zajednica u Norvekoj pokazuju da ak i u homogenom drutvu lokalne razlike u industrijskim i kulturnim obrascima imaju ogroman uticaj ne samo na kulturu porodice, ve i na kulturu vrnjaka. Razliiti obrasci kulture vrnjaka, odnosa izmeu generacija, i institucionalizacija detinjstva stvaraju razliite konfiguracije detinjstva i tako utiu na drutveni razvoj. No, ak ni lokalna kultura ne proizvodi jednake obrasce. Interakcija izmeu lokalne kulture, poloaja u zajednici, individualnih faktora i meusobno delovanje ovih i ireg kulturnog i drutvenog konteksta mogu stvoriti kontekst koji nosi razliite puteve za individualni razvoj. Ovaj odnos ilustruje jedna studija o dejoj kulturi u norvekom selu. Izgleda da u toj tradicionalnoj ruralnoj zajednici devojice od 13 godina moraju da izaberu izmeu toga da postanu mlada osoba ili da i dalje budu dete, a taj su izbor one same opisale kao izbor izmeu modernog i tradicionalnog. Lokalni kulturni kontekst obezbeuje prelazak iz detinjstva u mladost u tom dobu u vidu kulturnog skoka, od uloge devojice u tradicionalnoj zajednici (pravo na

zadnje sedite automobila) do odgovarajue uloge mlade osobe. Kulturna napetost izmeu tradicionalnih normi i modemosti, ekonomska i kulturna struktura s malim brojem povoljnih prilika i izrazito promenljiva kultura mladih proizveli su dva odvojena puta kulturnog i drutvenog razvoja za devojice (i sasvim drugaiju situaciju za deake). Ovaj razvoj ukazuje da starosno doba stupanja u fazu drutvenog puberteta moe varirati kao posledica meusobnog dejstva drutva i kulture, ak i u maloj zajednici. Rano ili kasno javljanje drutvenog puberteta utie na sadraj i formu prethodnih faza, te stoga i na drutveni razvoj (za dalju diskusiju o ovome, Frnes, 1991 b). Ta ista studija (Frnes, 1987) pokazala je da se drutveno najzrelije i najpromiljenije grupe trinaestogodinjaka mogu nai u gradskim podrujima, to ukazuje da savremena gradska okruenja, sa svojom drutvenom i kulturnom kompleksnou i dvosmislenostima, drutveno kompleksnim sistemima vrnjaka i autonomnom ulogom mladih u odnosu na njihove roditelje, stvaraju mlade ljude koji su drutveno promiljeni, to je u skladu sa otkriima savremenih drutveno-kognitivnih studija i sa klasinim prouavanjem Lurije (Luria, 1976). Drutveni i kulturni kontekst detinjstva utie na razvoj drutvene i kulturne kompetentnosti. Odnos izmeu detinjstva i socijalizacije moe se ilustrovati i iz drugaijeg ugla. Deca razvijaju sposobnost hvatanja u kotac s komunikativnom kompleksnou doivljavanjem ove vrste kompleksnosti. Do tog iskustva dolazi se, pre svega, u grupi vrnjaka i kroz igru. Sve vea institucionalizacija dejih aktivnosti moe umanjiti drutvenu i komunikativnu kompleksnost igranja, a time i sposobnost igre da podstakne uenje. Usled odnosa izmeu interakcije vrnjaka i razvoja, pojavio se jedan mogui paradoks savremene socijalizacije - strogo organizovanje dejih aktivnosti i okruenja radi unapreivanja deje osposobljenosti, koji moe imati suprotan efekat time to smanjuje kompleksnost interakcije izmeu vrnjaka i njihove komunikacije. Koncept detinjstva koji je ovde prikazan menja koncept odnosa izmeu detinjstva i drutvenog razvoja. Detinjstvo se shvata ne kao proces na koji deluju drugi inioci, ve kao skup struktura koje utiu na drutveni razvoj individue. Tako detinjstvo sainjava analitiki i konceptua-

lni most izmeu drutva i individualnog razvoja i socijalizacije. Taj most e biti od presudnog znaaja u drutvima koja karakteriu promene. STRAUKTURISANJE I RAZVOJ DETINJSTVA Prouavanje detinjstva, deje kulture, dece i socijalizacije stecite je razliitih teorija i disciplina. Detinjstvo se tumai i prouava iz mnotva perspektiva, iz kojih izgleda da izranja skup njegovih osnovnih dimenzija ili sfera. Jedna od njih tie se odnosa meu generacijama, druga drutvenih i kulturnih odnosa izmeu dece, trea institucionalnog okvira detinjstva, a etvrta dece kao starosne grupe. Pretpostavka ovog rada jeste da svaka od sredinjih dimenzija savremenog detinjstva prolazi kroz proces diferenciranja, koji se zasniva na individualizaciji i individuaciji. Taj proces je paradoksalan i obuhvata, s jedne strane, sve veu institucionalizaciju i drutveno kontrolisanje, a s druge,

raznolikost ivotnih stilova i sve veu autonomiju i individualizaciju. Taj isti paradoks uoava se i u porodici, koja istovremeno gubi funkcije i dobija na znaaju. Meu decom kao starosnom grupom, ovaj paradoks poprima oblik tendencija ka marginalizaciji, u okviru opte tendencije ka poveanom bogatstvu, t.j. pojaanoj nejednakosti koju naglaavaju savremene ekonomske i drutvene okolnosti. Meu decom kao i vrnjacima postoji sve vee razlikovanje prema ivotnim stilovima. Odnosi izmeu generacija karakteriu se slabljenjem prethodno jasno odreenih distinkcija i vie individualizovanim odnosima u okviru produene ekonomske zavisnosti i ranog sazrevanja. Detinjstvo se tumai kao skup drutvenih, kulturnih i ekonomskih struktura pomou kojih se moe shvatiti njegovo uoblienje. U isto vreme, ovaj koncept funkcionie kao most izmeu makronivoa i mikronivoa, izmeu drutva i individualnog razvoja.

Poglavlje 7:

Postmoderno dete
Kris Denks, "The Postmodern child", u Brannen, J and M. O'Brien eds. Chil-dren in Families: Research and Policy, London: The Falmer Press, 1996: 12-26. UVOD U ovom poglavlju bavim se sloenim drutvenim konstruktima detinjstva koji su nastali u toku moderne, a koji danas pucaju i reformiu se u razliitim smerovima na tragu modernosti. Jedno od obeleja naeg doba jeste porast prijavljenih sluajeva zlostavljanja dece u zapadnim drutvima tokom poslednjih trideset godina, koji je detaljno dokumentovan; uestalost se nesumnjivo poveala. Iako ovde ne nastojim da pruim uzronu analizu ili, pak, morfologiju ovog fenomena, zaista smatram da su njegovo prepoznavanje i izbor pokazatelji ne samo promene prirode odnosa koji postoji izmeu odraslih i dece, ve i stanja ireg drutva. Iz te polazne take istraujem prelazak sa stanja modernosti na stanje postmodernosti i razvijam dva modela ili vizije detinjstva koji odgovaraju tim strukturalnim oblicima. To su vizije budunosti, odnosno nostalgije. Zavravam time to se vraam na problem zlostavljanja dece i ukazujem da je nae dananje poveano uoavanje ovog problema razumljivo s obzirom na gubitak linog identiteta koji je svojstven postmodernom stanju. DETE U MODERNOSTI: BUDUNOST" Odakle je poteklo moderno dete? Upravo je Ruso (Rousseau) u Emilu [Emile, 1762) objavio manifest deteta u moderni, sa njegovim imanentnim, idealistikim, racionalnim osobinama. Uglavnom se pretpostavlja da se od tog vremena zapadno drutvo nije osvrtalo unazad. Ruso je iskovao neosporivu sponu izmeu naeg razumevanja deteta i duevnih emocija. On je proglasio da je oveanstvo po prirodi dobro i da ga samo ogranienja koja su implicitna u izvesnim drutvenim strukturama ili iskvarenost nekih formi drutvenih institucija ine loim. Decu, koju je Ruso smatrao nosiocima ove dobrote u prvobitnom stanju, treba vaspitavati i socijalizovati u skladu sa prirodnim naelima. Rusoov divljak (bie koje je u potpunosti bez antropolokih konotacija primitivnosti) jeste dete izrazito obdareno dispozicijama da voli i da ui, opremljeno sklonou da postane dobar suprunik, roditelj i graanin. Ovakvo idealno bie, slika i prilika deteta moderne, ne poznaje pohlepu i nadahnuto je uroenim altruizmom i dobrodunou. I vie od toga, ovo Rusoovo ve preoptereeno stvorenje istovremeno poseduje i svu neophodnu mudrost. To dete otelotvoruje afektivnu sigurnost koja ne mora ispunjavati spoljanje, objektivne kriterijume i koja se, nadalje, izoluje od pomnog ispitivanja Rusoovim preutnim relativizmom i otuda privatizacijom uverenja. Ovde smo svedoci proiavanja naela staranja koje upravlja savremenim odnosom izmeu odraslih i dece; no, i vie od toga, uoavamo poetak izrazitog posveivanja detinjstvu u zapadnim drutvima, to je

jedan vid obeanja. To je obeanje nesluenog delovanja, ali i proirenje naih planova i ograda oko naeg vlastitog delovanja kao jo uvek nedovrenog. Ta posveenost nam je tokom nekoliko generacija omoguila da se prepustimo ugodnom sanjarenju u pogledu sutranjice. Pretpostavlja se da smo nekada bili neopisivo surovi prema deci (DeMause, 1976), da jedno vreme nismo uopte vodili rauna o njihovoj posebnosti i razliitosti (Aries, 1966) i da smo ih tokom itavih epoha rutinski ostavljali na cedilu (Boswell, 1988). No, vodei se optimistinim prosveenjem doba prosvetiteljstva, deca su postala naa glavna preokupacija, mi smo postali njihovi zatitnici i hranitelji, a ona glavni predmeti nae ljubavi, na kapital u ljudstvu i naa budunost. Sve neoprosvetiteljske povesti o ranom detinjstvu i sazrevanju svedoe o ovoj ogromnoj tatini i ta prouavanja podstiu nae savremeno samodopadanje time to se arheologija podizanja dece posmatra prezrivim pogledom unazad. Mi zamiljamo da su kratkotrajnost, neupuenost, okrutnost i opta runoa drevnog roditeljstva bili istisnuti vizijom i stavom koji se iskristalisao u obliku razumne maine za othranjivanje porodice i njenog makroko-zma, drave. Savremena porodica postala je mesto sticanja politike i individualne psihologije, ali i vie od toga, ona se pojavila kao osnovna jedinica za dravno upravljanje, a takoe i njegovo mesto (Donzelot, 1980; Rose, 1989), to jest, ona i apsorbuje i, za uzvrat, distribuira drutvenu vlast. Tokom moderne, detinjstvo je postepeno plenilo iskustvo odraslih, polaui pravo na due trajanje u okviru celokupnog ivotnog iskustva, uzurpirajui i zauzimajui sve vie segmenata rada odraslih: kognitivni, afektivni i manuelni. Osim toga, detinjstvo je progutalo poveano materijalno opskrbljivanje i takav obrazac sticanja ustanovljen je kao prirodno pravo voeno ideologijom staranja i nepokolebljivo utemeljeno u emocijama. Odrasli, dodue pre svega majke, rtvuju sve za svoju decu i od njih, za uzvrat, oekuju da doive najlepe doba u svom ivotu. Odrasli su se odrekli tog prostora i te moi s obzirom na strogo moralnu dimenziju koja je oliena u konceptu zavisnosti, ali time se moda prikriva motivacija optimizma, ulaganja i ak savremene obrade Veberove teskobe spaavanja. Ovde nisu sporni roditeljska

ljubav i blagonakloni paternalizam odraslih u optem smislu, ve forme drutvenih struktura koje pojaavaju njihov intenzitet i proiruju njihovo vaenje. Nije veliki skok da se uoi apsolutna neophodnost i sredinji poloaj savremene nuklearne porodice kao stoernog drutvenog prostora u ovom sistemu socijalizacije. Naravno, organizacija ovakvog obrasca odnosa i pojavljivanje kvazisuperiornosti u afektivnom stavu nije se dogodilo izolovano, niti naprosto usled silne nadahnutosti Rusoovom romantinom vizijom. Rekonstruisanje ljudskih odnosa u arhitekturi savremene porodice bilo je prepoznatljivo upotpunjavanje podele rada putem industrijalizacije, koje nije cinino isplanirano, ali se nije ni prirodno razvilo. Savremena porodica postala je osnovna jedinica drutvene kohezije u razvijenom kapitalizmu i kroz predstavu o sebi kao punoj ljubavi i podrke postala je pravo olienje poduhvata racionalnosti. Porodice su elijske, mobilne, njima se moe upravljati i pristupane su nastupajuim sredstvima masovne komunikacije, za razliku od proirenih porodica koje su im prethodile. One su, osim toga, samoodrive, samoupravne, odvojene, a ipak potpuno javne po svom usmerenju, a i bioloki i kulturno reproduktivne (Bourdieu, 1971; Donald, 1992; Jenks, 1993). One su glavna komponenta u primeni savremenih naela prilagoavanja i integrisanja; one pomau svojom racionalnou time to olakavaju promene, dok istovremeno svojim lanovima demonstriraju postojanost. Savremena porodica omoguila je savremenoj dravi da investira u budunosti. Ideologija staranja je istovremeno podmazala i ozakonila ulaganje ekonomskog i kulturnog kapitala u obeanje detinjstva. Detinjstvo je transformisano u jedan vid ljudskog kapitala koji je u moderni bio posveen budunosti! Metaforinost pomou koje je izraeji diskurs detinjstva izrie se zbog odsutnosti eljene sutranjice, sa rastom, sazrevanjem i razvojem koji su ispisani velikim slovima na nivou individualne socijalizacije, i prognoze sposobnosti i zabrinutosti zbog traenja talenta na nivou formalne dravne socijalizacije. Kao deca i preko dece, tokom moderne smo matali o budunosti i time opravdavali i traili opravdanje za insistiranje pristalica ekspanzionizma moderne na postdarvinovskom stapanju rasta i

napretka. Postojea vizija detinjstva postala je tokorn XIX i XX veka vizija budunosti i toliko hvaljeni prirast naina odgajanja putem staranja, pomaganja, omoguavanja, olakavanja, primer je i eksplicitnog buenja kolektivnog stava vee osetljivosti prema potrebama dece, ali i implicitnog priznavanja njihove vrednosti, a otuda i prikladnog postupanja. Oigledno postepeno smanjivanje zlostavljanja dece tokom XIX veka i dalje, u XX veku, moe se shvatiti kao promiljen prelazak sa neposrednog na odloeno zadovoljenje od strane sve prosveenijeg drutva odraslih. DETE U POSTMODERNOSTI: OSTALGIJA Ba kao to su obrasci potronje moderne nadmaili ekonomiju XIX veka, podela rada u kasnoj moderni i pratee drutvene strukture promenile su se prekoraivi zajednice i solidarnosti koje je opisivala klasina sociologija. Tako su svakodnevni naini odnoenja kasne moderne prevazili nuklearnu porodicu od sredine XX veka. Stvari nisu onakve kakve su bile i to nije posledica razaranja porodice, mada se to esto sugerie retorikom savremene politike, u nastojanju da se na razliite naine prebaci problematika sa globalnog i nacionalnog nivoa na lokalni i, svakako, lini. Porodice su se promenile, kao i priroda odnosa koje su nekad obuhvatale a, spomenimo i to, i koji su njih nekada obuhvatali (Wllerstein & Blakeslee, 1989; Giddens, 1991; Beck, 1992; Stacey, 1990; Lasch, 1980). Meutim, ta promena nije uzrona ve je deo skupa nastupajuih okolnosti koje su poele da se ocenjuju kao kasna - ili post - moderna (Lytard, 1986; Bauman, 19.92; Smart 1993). Upravo u tom kontekstu se pojavila nova vizija detinjstva i jedan od putokaza ka toj novoj viziji je naizgled neuven porast zlostavljanja dece poslednjih godina XX veka. Ta je vizija mnogo drugaija od budunosti moderne. Bel (Bell, 1973) i kasnije Turen (Touraine, 1984, 1989) verovatno su prvi pobudili nau panju prema menjanju tradicionalnog tkiva odnosa koji su sainjavali modernu. Oba ova liberalna (ili svakako neokonzervativna) teoretiara obelodanili su da vie ne preovlauju tradicionalna

sekularna uverenja i kategorije pripadnosti zajednici koje su uzimane zdravo za gotovo. Diskutabilno je da li je Bel, proglasivi kraj ideologije, podstakao doba post svojom tezom koja opisuje promenu i u nainu i u odnosima proizvodnje. Baza proizvodnje, obavetavaju nas Bel i Turen, preobrazila se putem trinih sila i napretka tehnologije u postindustrijsku, a sistem drutvene stratifikacije, koji se ve odavno ne moe razumeti u smislu polarizacije, proirio se u struku kroz niz drutvenih pokreta da bi obuhvatio srednju uslunu klasu, tako da se uobiajeni antagonizam izmeu klasa rasuo i preobrazio u postkapitalizam. Ova dva koncepta, iznosi Bauman: Dobro su posluili svrsi: izotrili su nau panju prema onome to je novo i u diskontinuitetu i pruili nam taku oslonca za pro-tivargumente u prilog kontinuiteta (Bauman, 1992, str. 217). Primeuje se da mesta povezanosti pojedinca sa kolektivnim ivotom koja su nekada zauzimana, kao to su drutvena klasa, radna grupa, lokalna zajednica i porodica, danas gube svoju mo spajanja, u skladu sa zahtevima postfordistikog naina proizvodnje, globalne ekonomije i mree komunikacija, i eksponencijalnim prodiranjem koje tehnoloke nauke i dalje vre u prethodno lociranim sreditima znanja i vlasti. Pojedinci su danas mnogo prepoznatljiviji po njihovom neposrednom mestu boravka i projektima nego po pripadnitvu grupi ili prethodno ustanovljenom identitetu. Novi doivljaj istorije i na idividualnom nivou, kao i nivou institucija, iskustvo je diskontinuiteta, a ne kontinuiteta. Istrajavanje modernosti, prakse koja potie od vrstog verovanja u prosveenost i emancipaciju, dovelo je do vrstog kulturnog uverenja da je sve , u naoj vlasti. Ta se vlast zasnivala na mogunosti objektivnog saznanja putem procesa rasuivanja, prvenstvu centralizovanog, komunicirajueg ja i uverenju da se razliitost moe uskladiti pomou analize i diskursa. Ovakva osnova osiguravala je da rezultirajui stav bude i odriv i udoban. Takav stav je bio duboko ukorenjen u nunosti, odrivosti i moralnoj izvesnosti napretka. Napredak oveanstva obavezao je drutveno delovanje na beskonanu borbu za vie oblike ivota. Kontingentnost, stanje koje je vladalo pre moderne (divljak pre Rusoa), sada je postalo deo stratekog prorauna koji je

ekao na homo sapiensa, prema garancijama koje nam pruaju primenjene nauke. Uzbuenje i svrha drutvenog bia, snovi i obeanja usaeni naoj deci - sve se odnosilo na posezanje za zvezdama, sve vee kontrolisanje neobuzdanosti svemira i stvaranje ljudske kulture kao trijumfa konanosti nad beskonanou. Ono to se ne moe ostvariti danas, moe se zapoeti za sutra. Patnje, nematina i neznanje naih roditelja svakako nee snai sledeu generaciju, nau budunost, nau decu. Holokaust se nee ponoviti, ve e umesto toga doi do masovnog obrazovanja i masovne potronje. To to je sve prirodno u toku modernosti obuzdano obezbeuje da sve pojave postanu drutvene i istorijske. U tom smislu premoderna kontingentnost se preokree i sve pojave poinju da zavise od ljudskog postupanja, ukljuujui i naine njihove spoznaje i postupke interpretiranja. Uprkos injenici da priroda s vremena na vreme uzvraa udarac, a primer je zemljotres u Los Anelesu, njen karakter se anticipira i njen uinak smanjuje na najmanju moguu meru. Nova svemogunost preneta je na ljudski stav, to je moda primer drugog umiranja boanstva: prvo je obeleio Nieov iracionalizam; drugo je urezala Hiroima u pamenje ljudi. Meutim, Hejvud (Heywood) je izneo sledee: To se ne odnosi samo na probleme koji prate prirodu savreme-nog naoruanja i ratovanja, globalne industrijalizacije, revolucionarnog, 'dekonstruktivnog' delovanja kapitalistikih trinih sistema na sve aspekte ljudskih odnosa... Na jednom dubljem nivou, to je povezano sa okonavanjem prirode i tradicije u kasnoj modernosti... i nastavlja o tome da je to izraeno: ... u vidu pojavljivanja potpuno socijalizovane prirode, to oznaava nastupanje ljudske vlasti kao globalno odluujue i neosporene, koja nema premca ni granice, ograniavajui oblik ili telos, sada kada su njeni stari protivnici priroda i 'druga priroda' tradicionalnih kultura pobeene. Mogunost, zapravo nunost, radikalnog samoformiranja nalazi se pred pojedincima, institucijama i itavim drutvima. Prilike za ostvarenje emancipacije kao obeanja prosvetiteljstva uravnoteuju se mogunostima drutvenih, ekolokih,

politikih i kulturnih neprilika u neuvenim razmerama (Heywood, 1995, str. 6). Ova zapaanja pozivaju se na Bekov koncept rizinog drutva (Beck, 1992) i slue kao primer Gidensove (Giddens, 1991) zategnute ice izmeu ontoloke izvesnosti i egzistencijalne teskobe. U okviru ovih tendencija kasne modernosti, lino delovanje i line tenje preuzimaju razliite vidove. Prethodno centralizovano, trajno ja modernosti postaje pre jedan refleksivni projekat koji obuhvata disparatne ravni interakcije, a one su nainjene koherentnim pomou naracije o sopstvenom identitetu koja se moe revidirati. I na isti nain na koji se institucije dre zajedno pomou dobro smiljene prakse ovladavanja krizom, tako se i refleksivni projekt ja odrava putem strategije autobiografskih pria koje se domiljato mogu obnoviti. Kasna moderna poziva na neprestano, refleksivno, ponovno predstavljanje sebe (Goffman, 1971). Naravno, to je presudno za doivljaj bivanja detetom, ali, to je jo znaajnije, presudno je s obzirom na to kako odrasli danas razumeju decu i odnose se prema njima. Drutveni prostori koje zauzimaju odrasli i deca su se promenili, ne samo kao mesta, ve i po svom karakteru, i prostori koji su nekada bili namenjeni za fiksne identitete odraslih, dece i porodica su se preobrazili. Ali ova prostorna dimenzija drutvenog iskustva nije jedina u njegovoj novootkrivenoj raznovrsnosti, njegov tempo se takoe promenio. Nakon stabilnog perioda istorijske neminovnosti, danas smo takoe svedoci uvoenja novina u renik o vremenu, koje drastino menjaju na odnos prema itavom skupu kulturnih konfiguracija, uspostavljenih prema motivu moderne napretku. Kao to je to formulisao Virilio (Virilio, 1986): Gubitak materijalnog prostora vodi vladanju samo vremena ... U ovoj neizvesnoj fikciji, brzina moe iznenada postati sudbina, jedan vid napretka; drugim recima, 'civilizacija' u kojoj je svaka brzina neto poput 'podruja' vremena, (str. 141)... Nasilnost brzine postala je i mesto i zakon, sudbina sveta i njegovo odredite (Virilio, 1986, str. 151). To ima neposredni uinak na nau viziju o detetu. Tokom moderne, samo vreme je mereno i obuhvatano, izraavano u minutima, danima,

nedeljama, godinama i kategorijama kao to su generacije. Oznaavali smo svoju vlastitu sposobnost, odgovornost, funkcionalnost, smrtnost i opta oekivanja od sebe i drugih pomou tih podela. Odabrali smo periodni sistem unutar kojeg moemo okupiti nepovezane dogaaje i pripisati im status postignua ili napretka. Na taj nain su okupljane generacije i akumulisanje drutvenog delovanja koje se s tim poklapalo podvoeno je pod posebni naziv odreenog doba (Chanev, 1994) kao, na primer, poletne ezdesete, lako su formalni podeoci na satu i u kalendaru ostali isti, naa kolektivna oekivanja primerenog hronolo-kog napredovanja su se promenila: ljudi poinju kasnije da se obrazuju; brak nije nuno vremenski odreen cilj, a osim toga, to se iskustvo moe ponoviti; porodice se zasnivaju na samoj granici plodnosti ene i kad su mukarci u godinama koje im garantuju da nee doiveti adolescenciju svoje dece; profesionalne karijere se prekidaju i ljudi se odluuju za rano penzionisanje; ogroman broj ljudi proivljava nezaposlenost tokom celog svog ivota. Nekada neizbrisivi, normativni pokazatelji drutvenog iskustva (u vidu postignua i statusa) postaju relativizovani, nekad usled pritiska materijalnih okolnosti, ali isto tako i zbog ispoljavanja proliferacije novih i drugaijih znaenja svrhe. Zaista, svrha se vie ne vezuje za napredak. Vii oblici ivota, ka emu je teila moderna od prosvetiteljstva, bile su utopije slobode, jednakosti, dobronamernosti, mira i prosperiteta, za koje je jo odavno priznato da su nedostine i da imaju ideoloki sadraj. Takve utopije danas se smatraju pukim iframa, maglovitim predstavama koje potiu od sanjarenja o budunosti, od snova koji su sanjani preko dece i preko njihovog obeanja detinjstva. Kada se vratimo stvarnim, aktivnim ljudima, ne uoavamo snove niti, pak, ostvarenje nonih mora, ve pragmatino stanje gubitka iluzija. Umesto ivota provedenog u potrazi za utopijama, stanje kasne moderne je stanje izbegavanja ili minimiziranja distopija (dystopia, suprotno od utopije). Koriste se horizontalne strategije za ukidanje konvencija, odvija se proces detradicionalizacije. Alternativni ivotni stilovi su tako uobiajeni i rasprostranjeni da je teko pokazati u odnosu na ta su oni alternativni. Na primer, sirov finansijski materijalizam postoji rame uz rame sa

holistikom medicinom, zdravom hranom, kulturom tela, astrologijom, zavisnou od narkotika i dilerima, tajanstvenim sistemom verovanja New Age, masovnim ubicama i jednoroditeljskim porodicama. Ovo nije spisak patologija, ve samo letimian pogled na mnoge aspekte kasnomodernog iskustva, od kojih su neka bizarna i zloinaka, a druga dobroudna ili naprosto zabavna. Svi ovi naini izraavanja, kao i mnogi drugi, sreu se na ulici i svi su danas senke mejnstrima. U kontekstu ovog opadanja kolektivnih aspiracija ili demistifikacije (Bek, 2001) u pogledu oseaja svrhe koji je nekada predstavljao koncept napretka [na ta Liotar (Lyotard, 1986) ukazuje kao na smrt metanaracije], ljudi su domiljati u svojoj potrazi za alternativnim razlozima postojanja, kao i za novim mestima povezanosti s kolektivnim ivotom, lako je, kao to uverava Gidens (Giddens, 1991), pojedinac kasne moderne moda manje zadojen snanim oseajem postojanosti unutranjosti i kulturnog naslea, te je stoga moda razvio snanu strategiju prilagoivanja putem pogaanja i pregovaranja sa spoljanjim svetom, situacija je ipak takva da pripadnici kasnomodernog drutva i dalje tee koherentnosti samoidentiteta i kontinuiteta sa prolou. Klasini socioloki akteri koji su nastanjivali Dirkemovu (Durkheim) organsku solidarnost, nastalu krajem XIX veka, bili su neprestano nesigurni s obzirom na potencijalno destruktivne anomine (gr. anomia, bezakonje; a ne i nomos zakon) sile koje su inherentne u nainu podele rada u moderni. Njihov spoljni odgovor bio je razvijanje sekularnog kreda meusobne zavisnosti, ali njihov unutranji odgovor predstavljao je ponovno uspostavljanje mozaika podrke mehanikih solidarnosti u vidu radnih grupa, profesionalnih esnafa, crkvi i porodica. Ova unutranja tenja za koherentnou i kontinuitetom odrala se u kasnoj modernosti, ali, kao to sam obrazlagao, ovi izvori integrisanja u XIX veku nisu tako lako pristupani. Meutim, postoje dva oigledna pokazatelja odravanja unutarnjeg hodoaa u kasnoj moderni. Smatram da je prvi pokazatelj evidentan razvoj i, u isto vreme, ukidanje stigmatizovanja psihoterapije u zapadnim drutvima. Psihijatrijski i psihoterapeutski reimi uglavnom se sprovode putem regresivnog pripo-

vedanja, pri emu individue pronalaze svoj put pronalaenjem uzroka i vezanosti u prolosti unutranje dete. Drugi pokazatelj je stvarno dete, odnosno naa nova vizija o detetu i na praktian odnos s njim. Drutvo kasne modernosti ponovo je prigrlilo dete. Dete u okruenju onoga to se danas konceptualizuje kao postmoderna kulturna konfiguracija postalo je teren preusmeravanja diskursa koji se tiu postojanosti, integrisanja i drutvenih spona. Danas se dete predoava kao jedan vid nostalgije, udnje za prolim vremenima, a ne za budunou. Deca se danas shvataju ne toliko kao obeanje, koliko kao glavni i nesumnjivi izvori ljubavi, ali i kao partneri u najfundamentalnijem vidu odnosa koji se ne bira niti pregovara. Poverenje koje se nekad oekivalo u braku, partnerstvu, prijateljstvu, klasnoj solidarnosti i tako dalje, danas se u veini sluajeva investira u dete. To se moe empirijski posvedoiti na vie naina: preko afektivnog produenja adolescencije; borbe roditelja oko deteta tokom razvoda; podizanja poloaja deteta na vii nivo putem savremenog unapreivanja dejih prava (kao to je Zakon o detetu iz 1989. u Velikoj Britaniji, Children's Act); savremene ikonografije deteta u politici pomoi u Treem svetskom ratu i u zapadnjakim kampanjama protiv bolesti zavisnosti i kriminaliteta; u poveanom interesovanju za odnos mukaraca prema deci i mukaraca za decu i taj razvoj obeleava porast sociolokog istraivanja o maskulinitetu i oinstvu sve od osamdesetih godina XX veka. Nepostojanost i neophodna fleksibilnost svih vidova odnosa, osim odnosa izmeu odraslih i dece, inilo ih je tokom kasne moderne nepouzdanim skladitima za unutranjost, bilo u obliku oseanja, altruizma ili same drutvenosti. Bek je to izloio ovako: Dete postaje poslednji, preostali, neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos. Partneri dolaze i odlaze. Dete ostaje. Na njega se usmerava sve ono to se prieljkuje, a ne moe da se ostvari u partnerstvu. Dete sve veom fragilnou odnosa izmeu polova stie monopol na praktian ivot udvoje, na izraavanje oseanja u biolokom davanju i uzimanju, to inae postaje sve rede i problematinije. U njemu se kultivie i slavi jedno anahrono socijalno iskustvo, koje procesom individualizacije postaje upravo ne-verovatno

i koje se prieljkuje. Prekomerna nenost prema deci, 'insceniranje detinjstva' koje se prua - ovim jadnim, nadasve voljenim biima - i ljuta borba oko dece tokom i posle razvoda jesu neki simptomi ovoga. Dete postaje poslednja alternativa usamljenosti koju ljudi mogu da izgrade protiv ljubavnih mogunosti, koje im izmiu. To je privatan oblik 'ponovne mistifikacije', koja dobija svoj znaaj demistifikacijom i iz demistifikacije (Bek, 2001, str. 206). Zaudo, deca se shvataju kao pouzdana i postojana, kako nijedna druga osoba ili osobe nipoto ne mogu biti. Vrtlog koji je stvoren ubrzanjem drutvenih promena i menjanjem nae percepcije tih promena znai da, dok su se nekada deca drala nas, u toku modernosti, da bismo ih vodili ka njihovoj/naoj budunosti, danas se mi, tokom kasne modernosti, drimo njih radi nostalginog utemeljenja jer su te promene za nas nepodnoljive i dezorijentiu nas. Dete je partner, suprunik, prijatelj, kolega i, na jednom drugom nivou, simbolika reprezentacija samog drutva. Kao to je izneo Skater (Scutter) u svojoj analizi literature za decu: ... karakteristino je da se dete dovodi u vezu sa vrednostima koje izgledaju suprotne onima koje se pripisuju odraslima, ba kao to izgleda da je Petar Pan postavljen kao antiteza svetu odraslih i odrastanja. Ali savremeno dete i adolescent ... stalno se iznova potvruju kao superiorniji skup onih vrednosti koje im pripisuje svet odraslih, a koje njima nedostaju. Dete je bolji odrastao (Scutter, 1993, str. 12). Iako ovo delo pripada literarno-tekstualnom svetu, veoma je pouno. Zemlja Nedoija Petra Pana nije vie jogunasta zemlja u kojoj decu treba zarobiti da bi nastavila sa svojom budunou; ona je ono to je i bila: ljubav i briga, uzajamnost i drutvenost. Skater nastavlja: ... zemlja Nedoija zapravo nije deje carstvo ve carstvo odraslih (Scutter, 1993, str. 12). Deca su nam potrebna kao odriva, pouzdana, dostojna poverenja, danas staromodna riznica drutvenih oseanja koja su poela da reprezentuju. Naa nostalgija za njihovom sutinom deo je sloenog, kasnomodernog, zatitnikog pokuaja razreenja protivrenih zahteva neprestanog prevrednovanja vrednosti sa proglaa-

vanjem drutvenog identiteta. Poto su nam deca potrebna, mi ih pazimo i razvijamo institucije i programe da bismo ih pazili i nadgledali ouvanje onoga to ona, i samo ona, danas uvaju. Mi smo oduvek pazili na decu, ali nekada kao uvari njihove/nae budunosti, a danas zato to se taj odnos na suptilan nain preokrenuo i ona su postala uvari, staratelji dobrog u naem odnosu. Izlino je rei da je nae poveano nadziranje obelodanilo vie ometanja njihovog stanja dobrobiti. Zlostavljanje dece, u svim svojim manifestacijama koje obuhvataju fiziko (Kempe et al; 1962), seksualno (Finkelhor, 1979) i psiholoko (Garbarino & Gilliam, 1980), nesumnjivo se umnoilo usled poveanja opsega naeg nadgledanja krajem XX veka. To se moe pokazati na osnovu dva izvora. Pre svega, to se tie promene u perspektivi Kempeovih (Kempe & Kempe, 1978), izgleda da se izum zlostavljanja dece u ezdesetim preobraava u otkrie zlostavljanja dece u sedamdesetim. Uzimanje maha zlostavljanja dece kao drutvene prakse daleko od toga da se ponovo spontano pojavilo u drugoj polovini XX veka. Ono je zapravo bilo relativno postojano, to se moe posvedoiti ponovnim interesovanjem Kempeovih za istorijsku dimenziju ovog fenomena. Meutim, uestalost zlostavljanja dece tokom tog perioda, s obzirom na prijavljene i zabeleene sluajeve, trebalo je tretirati kao novi fenomen, fenomen koji se iri i koji sam po sebi zasluuje dalje objanjenje. Drugo, kod Dingvola et al. (Dingvvall et al; 1983), koji u sutini stavljaju naglasak na etnometodologiju u pogledu rutinskih praksi slubi koje daju procene, ispituju se psiholoki i drutveni procesi putem kojih socijalni radnici donose odluku o tome da li je dete bilo zlostavljano ili nije. Dingvol et al. razvijaju koncept profesionalnih strategija i iznose dva modela, pesimistiki i optimistiki. Sugerie se da prvi model usvajaju socijalni radnici zbog pritiska drave, medija, lokalne zajednice i javnosti (na primer, za vreme moralne panike koja je stvorena aferom Klivlend (Cleveland) 1987. u Velikoj Britaniji) i sastoji se od pristupa to je sigurno sigurno; to podrazumeva da se svako dete posmatra kao da je potencijalno zlostavljano, to za uzvrat vodi neverovatnom poveanju prijavljenih sluajeva. Optimistika strategija koja potie od drugaije atmosfere oeki-

vanja ili, to je ironija, nastaje kao reakcija na zazor koji je esto izazvan prethodnom strategijom, podrazumeva da se stvarno zlostavljanje smatra najmanje verovatnom dijagnozom porodinih problema od strane socijalnih radnika. Ipak, dramatian porast prijavljenih sluajeva zlostavljanja dece tokom kasne moderne ne moe se svesti iskljuivo na poboljanje tehnike naeg ispitivanja, niti samo na nau marljivost, ma koliko da su se ovi pojaali. Razlog tome je intenzitet nae kolektivne reakcije na same kasnomoderne okolnosti. Ono to se tako ljubomorno uva uz pomo nove, nostalgine vizije o detetu jeste metanaracija samog drutva. Pria o postmodernom detetu i njegovom zlostavljanju sainjavaju jedan palimpsest. Zlostavljati dete danas znai zadati udarac preostalom, otelotvorenom tragu drutvene spone, te je razumljivo to je posledica toga kolektivna reakcija koja odzvanja i puna je prekora. Glasan povik na zlostavljanje je povik naeg vlastitog kolektivnog bola zbog gubitka drutvenog identiteta. Poreklo krivice za ovo zlostavljanje, bilo da se projektuje u vidu psihopata, perverznjaka, oboavatelja avola, majki u dosluhu s njima, mukaraca ili ak nekompetentnih socijalnih radnika, treba zapravo potraiti u nainu na koji smo, vremenom, poeli da organizujemo nae drutvene odnose. ZAKLJUAK Ubrzanjem tempa drutvenih promena pri kraju XX veka, ljudi prisustvuju nestajanju taaka njihove povezanosti s kolektivnim ivotom ili, u najboljem sluaju, priznavanju sasvim prolazne prirode tih taaka povezivanja. Sa rasipanjem, fragmentacijom i detradicionalizacijom etabliranih izvora rasuivanja, kao to su kognitivni, etiki i estetiki, individua doivljava sve vei diskontinuitet izmeu nekadanjih interesovanja, uverenja i obaveza i onih ma koje koherentne grupe. Politika postaje isposredovana brzinom, a vlast rizikom. Dok je klasina sociologija ukazivala da lek za dezintegraciju poiva u uspostavljanju etike meusobne zavisnosti, danas takav pozitivni altruizam ili pragmatiki reciprocitet nisu mogunosti na raspolaganju. Aktuelni doivljaj subjektivnosti je estoka tenzija izmeu zavisnosti i nezavisnosti.

Veza izmeu starosnog doba i zavisnosti uspostavljena je naroito u buroaskom drutvu. Osloboeno od neophodnosti rada, a ipak iskljueno iz drutvenog sveta odraslih, detinjstvo je sve vie postalo zbunjujui fenomen. Njegovo odvajanje je opravdavano na osnovu deje 'nezrelosti' i 'bespomonosti', na osnovu njihove oigledne potrebe da se neko brine o njima (Ferguson, 1990, str. 11). Meutim, zavisnost nije vie odlika odnosa izmeu odraslih i dece, koja se uzima zdravo za gotovo. ta je sa zahtevima povelje o dejim pravima, ta sa decom koja se rastavljaju" od roditelja i sve cininijim okolnostima zlostavljanja, to je predmet ovog rada, koje upravlja primenom sve i svake kontrole izmeu odraslih i dece. Pri tom je svakako sluaj da zavisnost vie nije cenjena odlika ma kog odnosa izmeu odraslih. ini se da je nezavisnost postala dislocirana oznaka linosti (u originalu: personhood, linosnost) u postmodernom ivotu, kriterijum koji oslobaa ja od zastarelih ogranienja starog poretka, ali koji predupreuje analiziranje uspenih mehanizama kulturnog reprodukovanja koje je inherentno unutar tog strukturalnog poretka, kao to je to formulisao Kauard (Coward, 1993): Primenjujemo termin 'zlostavljanje' tako iroko da smo u opasnosti da pogreno prikaemo savremene odnose drutvene moi... Preterano usredsreivanje na zlostavljanje stavlja zavisnost pod znak pitanja, ali nam ne omoguava da razumemo ili kritikujemo mo. Umesto toga, kritikuju se tipovi karaktera onaj koji zlostavlja i zlostavljani, zloinac i rtva i njihov se odnos smatra patolokim. Danas se ljudi koji zlostavljaju smatraju najgorim podlacima, podmuklijima i od onih koji se okoriavaju stvarnim nejednakostima u drutvu (Coward, 1993). Zavisnost poiva na potrebi i autoritetu radi zadovoljavanja te potrebe zlostavljanje zahteva zloupotrebu ili korumpiranost tog autori-

teta. Postmoderno rasipanje autoriteta nije dovelo do demokratije, ve do doivljaja nedostatka moi; to nije potencijalni izvor identiteta, ve recept za viktimizaciju (rtva, zlostavljanje, stradalatvo, proganjanje). Ja ukazujem na to da deca u velikoj meri figuriraju kao simbolike reprezentacije ove zbrke neizvesnosti, i bukvalno i metaforino. Politika korektnost, jo jedan postmoderni regulator iskustva, predstavlja optu strategiju za opiranje nametanju ma kog vida autoriteta (prevashodno u lingvistikom smislu) i aktuelna atmosfera zlostavljanja proizlazi iz kontinuirane pometnje izmeu moi i njenog ozakonjenja. Deca su postala probni poligon za neophodnost nezavisnosti u konstituisanju ljudske subjektivnosti, ali isto tako i simboliko utoite poeljnosti poverenja, zavisnosti i brige u meuljudskim odnosima. U ovoj drugoj ulozi, detinjstvo odrava samu metanaraciju drutva i zlostavljanje, i stvarno i pretpostavljeno, izraava nau dananju ambivalentnost prema - i nemo nasuprot - strukturalnim okolnostima koje neprestano nastaju. Budui da uoavamo manje doslednosti i trajnijeg znaenja u doivljaju nae vlastite subjektivnosti i u naim odnosima s drugima, svedoci smo sve veeg simbolikog zlostavljanja dece. Prinueni smo da se staramo o dobrobiti i izgledima tue dece jer je to uslov ouvanja nae nacije. Ako se izgubi vrednost koja se pridaje nacionalnom ivotu i istisne duhom autonomije i razdvojenosti, nai odnosi sa decom i drugim ljudima se iz temelja menjaju. Deca gube svoj kolektivni status i vie ne predstavljaju vezu sa precima i pradedovima, sponu nacionalnog kontinuiteta. Umesto toga, ona postaju lina prisustva ije je stupanje u svet uzrokovano tenjom za vlastitim ispunjenjem. Dete izbora postaje odgovornost odraslih koji biraju. Kvalitet ivota i ivotne anse dece sve vie odraavaju proizvoljne sluajnosti porodinog porekla i genetske obdarenosti

Poglavlje 8.

Nova paradigma za sociologiju detinjstva:

Poreklo, obeanje i problemi Alan Praut i Alison Dejms,
A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems u A. James and A. Prout , (eds.) Constructing and Reconstructing Childhood: Contemporary Issues in the Sociology of Childhood, London, the Falmer Press, 1990: 7-35

UVOD: PRIRODA DETINJSTVA Naslov knjige, Konstruisanje i rekonstruisanje detinjstva, zahvata ideju u okviru koje je i osmiljena. Pre svega, u uvodu smo raspravljali o onome to smo tamo nazvali nastupajua paradigma". U ovom poglavlju prikazujemo je upravo u tom svetlu pristup prouavanju detinjstva koji nastaje i koji jo nije dovren. Drugo, naslov jezgrovito izraava ono to smatramo prirodom drutvene institucije detinjstva: skup drutvenih odnosa o kojima se aktivno pregovara i u okviru kojeg se konstituiu prve godine ljudskog ivota. Nezrelost dece je bioloka injenica ivota, ali naini na koje se ta nezrelost shvata i dobija na znaaju jeste injenica kulture (La Fontaine, 1979). Upravo te injenice kulture" mogu se razlikovati i za njih se moe rei da detinjstvo ine drutvenom institucijom. U tom smislu se, dakle, moe govoriti o drutvenom konstruisanju detinjstva, a isto tako, kao to se pokazuje u ovoj knjizi, i o njegovom rekonstruisanju i dekonstruisanju. U tom dvostrukom smislu detinjstvo se i konstruie i rekonstruie i za decu i od strane dece. Nastojei da opiu i analiziraju kvalitet tog iskustva, istraivai su tokom godina poeli da razvijaju nove pristupe prouavanju detinjstva. Jedan od prethodnika ove nastupajue paradigme, Sarlot Hardmen (Charlotte Hardman) uporeivala je 1973. svoje bavljenje antropologijom dece sa prouavanjem ena, tvrdei da se i ene i deca moda mogu nazvati 'priguenim grupama', t.j. grupama koje se ne primeuju ili koje nam izmiu (s obzirom na nekoga ko prouava drutvo) (1973;85). U ovoj raspravi ukazujemo da je termin priguen zaista primeren. Istorija prouavanja detinjstva u drutvenim naukama nije obelezena odsustvom interesovanja za decu kao to emo videti, to je daleko od istine ve njihovim utanjem. Ono to nastupajua paradigma nastoji jeste da deci da glas tako to, kao to je sugerisala Hardmen, shvata decu kao ljude koje treba prouavati po njihovom vlastitom pravu, a ne samo kao skladita pouavanja odraslih" (ibid. 87). U onome to sledi tragamo za poreklom ovog pristupa, analiziramo njegove prednosti i naznaavamo neka pitanja na koja se nailazi u njegovom daljem razvoju. Pokazujemo naine na koje je drutveno-politiki kontekst omoguio alternativne pristupe u prouavanju detinjstva kako se doivljaj detinjstva za decu menjao. Lociramo te promene u odnosu na nove teorijske pravce kojih su se poduhvatile drutvene nauke,

stoje Krik (Crick) opisao kao pomak od funkcije ka znaenju, koji je omoguio prouavanje drutvenih kategorija umesto grupa (1976;2). Konano, ukazujemo na potencijal koji nastupajua paradigma ima za budui razvoj u sociologiji detinjstva. Prema tome, koristie nam da na ovom mestu ponovimo ta smatramo kljunim obelejima ove paradigme. 1. Detinjstvo se smatra drutvenim konstruktom. Kao takvo, ono obezbeuje interpretativni okvir za kontekstualizovanje prvih godina ljudskog ivota. Detinjstvo, razliito od bioloke nezrelosti, nije ni prirodno ni univerzalno svojstvo ljudskih grupa, ve se pojavljuje kao specifina strukturalna i kulturalna komponenta mnogih drutava. 2. Detinjstvo je promenljiva drutvene analize. Ona se nikada ne moe u potpunosti razdvojiti od drugih promenljivih kao to su klasa, rod ili etnicitet. Komparativne analize i analize vie kultura pokazuju raznolikost detinjstva, a ne jedan jedini i univerzalni fenomen. 3. Deji drutveni odnosi i kulture vredni su prouavanja po svom vlastitom pravu, nezavisno od perspektive i interesovanja odraslih. 4. Deca jesu, i treba ih posmatrati kao aktivne u konstruisanju i odreivanju svog vlastitog drutvenog ivota, ivota ljudi oko njih i drutva u kome ive. 5. Etnografija je naroito korisna metodologija za prouavanje detinjstva. Ona omoguava deci direktnije izraavanje i uee u dolaenju do sociolokih podataka nego to je to obino mogue putem ekperimentalnih ili anketnih naina istraivanja. 6. Detinjstvo je fenomen u odnosu na koji je dvostruka hermeneutika drutvenih nauka izrazito prisutna (Giddens, 1976). Naime, proglasiti novu paradigmu sociologije detinjstva znai isto tako pozabaviti se procesom rekonstruisanja detinjstva u drutvu i odgovoriti na njega. Oigledno je da ovih est taaka predstavljaju samo grubu skicu potencijala koji nastupajua paradigma moe imati u prouavanju detinjstva. Potrebno je jo mnogo rada na upotpunjavanju, teoretskom razvijanju i empirijskoj razradi ovih parametara. Nije izvesno da li oni predstavljaju radikalni prekid s prolou, kao to to ponekad tvrde oni koji se moda malo previe zalau da prouavanje detinjstva stekne priznanje

i status u okviru mejn-strim sociologije, lako svakako jeste tano da su sociolozi nedovoljno panje posvetili detinjstvu kao predmetu interesovanja samom po sebi i da su mnogi od kljunih pojmova koji se koriste za razmatranje detinjstva problematini, na pogrenu pomisao navodi sugestija da detinjstvo nije prisutno u diskursu teoretiara drutvenih nauka. Naprotiv, vek deteta moe se tako okarakterisati upravo zbog ogromnog korpusa znanja koje su nagomilali psiholozi i drugi teoretiari drutvenih nauka sistematinim prouavanjem dece. Ako se koncept detinjstva kao posebne etape u ovekovom ivotnom ciklusu iskristalisao u zapadnoj misli XIX veka, onda je XX vek omoguio razraivanje teoretskog prostora i njegovo ispunjavanje iscrpnim empirijskim otkriima. Tehnologija znanja, kao to su psiholoki eksperiment, psihometriko testiranje, sociometriko mapiranje, etnografsko opisivanje i longitudinalni pregledi, sve je to bilo primenjeno na detinjstvo i strukturisalo nae razmiljanje o deci. To je takoe dovelo do, to je i kljuno za preokupaciju ove knjige, sve jaeg nametanja specifino zapadnjake konceptualizacije detinjstva na svu decu, to efektivno prikriva injenicu da je institucija detinjstva jedan drutveni konstrukt. Stoga je na zadatak ovde da ono to je novo smestimo u kontekst onoga to je prolo, da bismo prosudili koliko je to delotvorno za savremene koncepte detinjstva. Kompleksnost pozadine nastajanja nove paradigme ini neophodnim da prihvatimo u sutini tematski umesto istorijskog prikaza razvoja koji je omoguio, a povremeno i predupredio, promene u razmiljanju o detinjstvu. Nema sumnje da su psiholoka objanjenja dejeg razvoja, koja su obznanjena poetkom XX veka, do nedavno preovladavala u prouavanju detinjstva. Ona su i podravala i bila podrana pravilima podizanja dece / vaspitanja, ime su premoivala jaz izmeu teorije i prakse, roditelja i deteta, uitelja i uenika, politiara i narodnih masa. Stoga je prevashodno razvojna psihologija obezbedila okvir za objanjenje deje prirode i svakako je opravdala koncept prirodnosti samog detinjstva. Meutim, tokom ovog perioda pojavila su se drugaija miljenja u ideologijama populistikih pokreta i iz paradigmi koje su se menjale u okviru drutvenih nauka. Ali, dugo su ona bila nezapaena i nepoznata ili su, svakako,

bila uutkivana. Sada se postavlja pitanje njihove istaknutosti u devedesetim godinama, kada je rekonstituisana sociologija detinjstva zaista po prvi put postala neto vie od obeanja jedne mogunosti. Da bismo otpoeli sa rasplitanjem niti ovih debata, poeemo od poetka, od dominantnih eksplanativnih okvira. DOMINANTNA I DOMINIRAJUA OBJANJENJA Kljuni koncept u dominantnom okviru koji okruuje prouavanje dece i detinjstva jeste razvoj i tri teme preovlauju u vezi sa tim: racionalnost, prirodnost i univerzalnost. Ove teme su strukturisale nain miljenja koji se protee preko disciplinarnih granica psihologije, vrei uticaj ne samo na socioloke pristupe prouavanju dece, ve i na sam drutvenopolitiki kontekst detinjstva. Koncept razvoja nerazmrsivo povezuje bioloke injenice nezrelosti, kao to je zavisnost, sa drutvenim aspektima detinjstva. Kao posledica toga, univerzalnost drutvenih praksi koje okruuju detinjstvo, to predstavlja sredite panje savremenih kritika, smatrala se relativno neproblematinom sve do kasnih sedamdesetih. Oslanjanje na pretpostavljenu prirodnost detinjstva zapravo je ostavilo malo teorijskog prostora unutar kojeg bi se mogle ispitati alternativne mogunosti. Ovaj dominantan razvojni pristup detinjstvu koji je obezbedila psihologija zasniva se na ideji prirodnog razvoja (Jenks, 1982). U pitanju je samoodriv model ije se odlike mogu grubo skicirati na sledei nain: racionalnost je univerzalno obeleje odraslog doba, dok detinjstvo predstavlja period obuavanja za njegovo razvijanje. Stoga je vano prouiti detinjstvo kao predsocijalni period razliitosti, kao bioloki odreen stupanj na putu ka punom statusu ljudskog bia, tj. odraslom dobu. Prirodnou dece upravlja (i ona upravlja) njihova univerzalnost. To je u sutini evolucijski model: dete koje se razvija u odraslog oveka predstavlja napredovanje od jednostavnosti ka kompleksnosti miljenja, od nerazumnog do razumnog ponaanja. Kao eksplanativni okvir, on dobija svoje nadahnue iz jednog ranijeg doba, doba buenja naunog interesovanja za drutvo. Za vreme XIX veka, zapadni teoretiari sociologije, samoizabrani

predstavnici racionalnosti, u drugim kulturama su videli primitivne oblike ljudskog stanja. Smatrali su ih detinjastima u njihovoj jednostavnosti i nerazumnima u njihovim uverenjima. Povodei se Kontovom (Comte) teorijom drutvene evolucije, divljak je shvaen kao pretea civilizo-vanog oveka, to se moe porediti sa nainom na koji dete nagovetava ivot odraslog oveka. Na primer, Tajlor (Tvlor) je tvrdio da je esto pravljeno poreenje divljaka s decom podjednako prikladno na njihovo moralno, kao i na intelektualno stanje (1871; 31). Bliska veza divljaka s prirodnim svetom uinila je Ru-soovo dete prirode zgodnom metaforom za drutvenu evoluciju tokom XIX i poetkom XX veka. Model dejeg razvoja koji je poeo da preovladava u zapadnoj misli dovodi na slian nain u vezu bioloki i drutveni razvoj: deje aktivnosti jezik, igra i interakcije znaajni su kao simboliki pokazatelji napredovanja u razvoju. Smatra se da one kao aktivnosti nagovetavaju budue uestvovanje dece u svetu odraslih. Nedovoljno panje je posveeno njihovom znaaju u dejem drutvenom ivotu ili variranju koje pokazuju u drutvenom kontekstu detinjstva. Smanjivanje iracionalnosti deje igre sa sazrevanjem uzima se za merilo evoluirajue racionalnosti miljenja, pratei naine na koje primitivni koncepti bivaju zamenjeni sofisticiranim idejama. Snaan i postojan uticaj ovog eksplanativnog okvira moe se ilustrovati razmatranjem uinka dela Zana Pijaea (Jean Piaget) na deji razvoj. U tom pogledu, znaajno je to to Pijae priznaje da ga je Levi Brilovo (LevvBruhl) bavljenje primitivnim" miljenjem inspirisalo za razvijanje njegovih vlastitih ideja. Kao to primeuje Pol Lajt (Paul Light), upravo pristupi nalik Pijaeovom dominiraju istraivanjem spoznaje za vreme poslednjeg kvartala ovog veka, u potpunosti zasenivi prethodne teoretske pozicije koje su nastojale da objanjenje kognitivnog razvoja utemelje u dejim drutvenim iskustvima" (1986; 170). Po miljenju Pijaea, deji razvoj ima naroitu strukturu i sastoji se od niza unapred odreenih stupnjeva, koji vode do konanog postizanja logike kompetentnosti. To je obeleje racionalnosti odraslih. Unutar takve konceptualne eme, deca su marginalizovana bia koja, preko sticanja kognitivnih umea, iekuju vremenski prelazak u drutveni svet odraslih.

Jednina termina dete, koja se stalno pojavljuje i u naslovu i u tekstu Pijaeovih spisa, osmiljena je u vezi s dve srodne pretpostavke o prirodnosti i univerzalnosti detinjstva. Deca se ne moraju javljati: dete, kao telesno ispoljavanje kognitivnog razvoja od ranog detinjstva do odraslog doba, moe predstavljati svu decu. Kao naslednici zapadne intelektualne tradicije usredsreene na naunu racionalnost, dete je predstavljalo laboratorijski prime-rak za prouavanje primitivnih vidova spoznaje; i zaista, decu su dovodili u laboratorije da bi ih prouavali. Deca razliitih starosnih doba, kao reprezenti predracionalnih faza, sluila su za otkrivanje sekvencijalnog procesa nastajue racionalnosti deteta. Takav pristup je konzistentan sa evolucijskom perspektivom koja je svojstvena onome to Boaz (Boas, 1966) opisuje kao kulturni primitivizam XIX veka. Delo Pijaea predstavljalo je inspiraciju mnogim drugim objanjenjima detinjstva i, svakako, mnogim drutvenim praksama u vezi s decom. Na primer, upravo njegov prikaz razvojnih stupnjeva u spoznaji i dalje podstie savremena zapadna ortodoksna miljenja o pravilima podizanja dece (Urvvin, 1985) i, kao to pokazuje Vokerdajnova (VValkerdine, 1984), takoe se nalazi u sri savremenih edukativnih teorija i praksi. Zaista, ta perspektiva je toliko inkorporirana u uobiajeno shvatanje dece u zapadnim drutvima da je teko razmiljati van nje. Na primer, uobiajeno jadikovanje roditelja to je samo faza kroz koju prolazi snano se oslanja na implicitni pijaeovski model dejeg razvoja, pruajui bioloko objanjenje krize u drutvenim odnosima. Osporavanje ovog ortodoksnog miljenja od strane savremenih pristupa detinjstvu tim je izuzetnije s obzirom na pretenu dominantnost razvojnih psiholokih modela u svakodnevnom ivotu. Nauno konstruisanje iracionalnosti, prirodnosti i univerzalnosti detinjstva kroz psiholoke diskurse preneto je pravo u socioloka objanjenja detinjstva u vidu teorija socijalizacije tokom pedesetih godina. U vreme kada je pozitivizam snano uticao na drutvene nauke, pruao je nauno" objanjenje procesa putem kojeg deca ue da uestvuju u drutvu. U okviru strukturalno funkcionalistikih prikaza drutva, individua je ubaena u jedan ogranien broj drutvenih uloga. Prema tome, socijalizacija je

predstavljala mehanizam preko kojeg se te drutvene uloge reprodukuju u uzastopnim generacijama. Ta teorija imala je za cilj da objasni naine na koje deca postepeno stiu saznanje o tim ulogama. Meutim, ona esto nije uspevala u tome; to kako se socijalizacija zbiva esto je ignorisano ili ulepavano onim to Rafki (Rafkv) opisuje kao neodreeno, donekle zbrkano ... preterano 'psihologizovanje' (1973; 44). Zaista, ima tako mnogo teorijskih pogreki u pogledu ovog pitanja o procesu: reci kao to su asimilacija, indukcija i prirast spreavaju razmatranje odreenih naina na koje deca postaju spoznajui subjekti. Svojim promiljanjem o teoriji socijalizacije, Tonkin (Tonkin, 1982) pokazuje da tradicionalni model sadri jednu fundamentalnu zabunu koja je odgovorna za ovakve sofizme i zapravo je prepoznavanje toga prokrilo put savremenim pristupima. Uvoenje psiholokog modela direktno u socioloku teoriju istovremeno je uruilo dve definicije o tome ta konstituie subjekat - individua kao primerak vrste i osoba kao primerak drutva. Kao to primeuje Tonkin, individua je sredite panje u klasinoj psihologiji i to je razlog to se, kako ona ironino komentarie, varijacije u ponaanju malog broja univerzitetskih studenata mogu smatrati primerima variranja uopte u svetu (1982; 245). Nasuprot tome, prevashodni fokus panje u okviru sociologije su drutveni aspekti linosti* (u originalu: presnonhood, lonosnost, stanje biti linost). Upravo o njima se pregovara i njima se manipulie u drutvenim odnosima; psiholoki aspekti individue suvini su u sociolokom objanjenju. Tradicionalni funkcionalistiki prikazi socijalizacije stapaju ove distinkcije i na kraju ne uspevaju da objasne proces putem kojeg individua postaje linost [ibid.: 245). Denks to formulie ovako: drutvena transformacija deteta u odraslog oveka ne proizlazi direktno iz fizikog razvoja, kao to je nuno sluaj u tradicionalnim objanjenjima socijalizacije (1982; 12). Implicitna binarnost psiholokog modela nekritino je preneta u klasinu teoriju socijalizacije. U jednom takvom prikazu, deca se smatraju nezrelima, nerazumnima, nesposobnima, nedrutvenima (i) nekulturnima, dok su odrasli zreli, razumni, sposobni, drutveni i autonomni (Mackav, 1973; 289). Zapravo,

postoje dva primerka vrste. Socijalizacija je proces koji magino preobraava jedan u drugi, klju koji pretvara nedrutveno dete u odraslog drutvenog oveka. Prema tome, pretpostavlja se da je deja priroda drugaija; da bi taj model funkcionisao, to stvarno mora biti sluaj. Dete je prikazano kao laboratorijski pacov, kao da je na milosti i nemilosti spoljanjih nadraaja; pasivno i povodljivo. Ono je izgubljeno u drutvenom lavirintu, a odrasli su ti koji pokazuju put. Dete, kao i pacov, reaguje u skladu sa tim i na kraju je nagraeno time to postaje drutveno, postaje odrastao ovek. Budui da je dete iskonstruisano kao nesposobno da zapone interakciju, njegova priroda je zamiljena kao fundamentalno drugaija od prirode odraslih. Elkinov (Elkin) prikaz iz ezdesetih godina pokazuje kako bi ovaj model trebalo da funkcionie: Akteri socijalizovanja pouavaju, slue kao modeli, i pozivaju na uestvovanje. Svojom sposobnou da daju nagradu i da je uskrate, oni navode na saradnju i uenje i spreavaju razornu devijantnost (1960; 101). Kao i totalitarni reim upravljanja, i ovaj model socijalizacije odravao je teoretsku stabilnost funkcionalistikog objanjenja drutva i svakako je doprineo opstajanju funkcionalistikog pogleda na svet. Na taj nain je proizveo novi skup problema povezanih sa navodnim neuspehom socijalizacije u svakodnevnom iskustvu neke dece. Delimian uzrok ove neusklaenosti izmeu teorije i prakse jeste taj to su perspektive za prouavanje detinjstva, izvedene iz teorije socijalizacije, bile zasnovane prevashodno na zainteresovanosti odraslih za reprodukovanje drutvenog poretka. Deca nisu bila od nekog znaaja osim kao pasivni predstavnici budue generacije, to je, kao to se ispostavilo, teorijski bila ogromna odgovornost. Prikazujui ukratko tradicionalne pristupe teoriji socijalizacije, ildkraut (Shildkrout) objanjava da se: ... deja kultura smatra probom za odrasli ivot; socijalizacija se sastoji od procesa pomou kojih se, jednom ili drugom metodom, deca navode na prilagoavanje u sluajevima uspene socijalizacije, ili postaju devijantni u sluajevima neuspele socijalizacije (1978; 109-10). Ovo zanemarivanje procesa socijalizacije, sa stavljanjem preteranog naglaska na njen ishod, iznedrilo je itav niz rasprava i moralne panike u

vezi sa detinjstvom. One su se usredsredile na ulogu porodice i kole kao aktera socijalizovanja, dok je malo znaaja pridato razmatranju uinka ili znaenja tih institucija u ivotu dece. Kao vana obeleja u drutvenoj sredini odraslih, za njih se, od strane odraslih, pretpostavljalo da su presudni za razvojni napredak njihove dece. Nedovoljno panje je posveeno mogunosti protivrenosti ili svakako konflikta u procesu socijalizacije. Vezan za implicitni psiholoki model dejeg razvoja, socioloki prikaz odrastanja zasnovan je na inherentnom individualistikom naturalizmu. Sva deca za koju je izgledalo da se spotiu u procesu socijalizacije potencijalno su obuhvaena novim skupom kategorija deteta: neuspena u koli, devijantna i zapostavljena deca. Neuspean pokuaj skladnog socijalizovanja u funkcionisanje drutva znailo je, zapravo, neuspeh da se bude ovek. DRUGAIJA MILJENJA: Osporavanje ortodoksnih uverenja Ustrajavanje psiholokih objanjenja drutvenosti dece i pothranjivano je i podravano njihovom sveprisutnou. Na gotovo jednak nain kao to se kategorija ene smatrala u predfeministikoj misli nekom vrstom univerzalije, kategorija deca je u okviru tradicionalnih objanjenja povezivana sa onim to je Hastrap (Hastrup) zvao semantika biologije (1978; 49). Bioloke injenice o ivotu, roenju i ranom detinjstvu neprestano su koriene za objanjavanje drutvenih injenica o detinjstvu, dok nijedna kulturna komponenta nije dovoljno uzeta u obzir. No, postepeni porast svesti da se znaenja koja se pripisuju kategorijama dete i detinjstvo mogu razlikovati u vremenu i prostoru poelo je da destabilizuje tradicionalne modele dejeg razvoja i socijalizacije. Kako primeuje Denzider (Danziger, 1970), tradicionalni model socijalizacije razvijen na zapadu sadravao je implicitnu kulturnu pristrasnost, to ga je inilo slabo upotrebljivim u komparativne svrhe. Nasuprot tome, nastupajua paradigma polazi od pretpostavke da se dete socijalizuje tako to pripada odreenoj kulturi na odreenom stupnju njene istorije (Danziger, 1970; 18). Nema sumnje da je razvoj interpretativnih perspektiva u drutvenim naukama, naroito

simbolikog interakcionizma i socijalne fenomenologije, pruio podsticaj novim pravcima u prouavanju detinjstva. Naroito je podsticano interesovanje za decu kao drutvene aktere i detinjstvo kao odreenu vrstu drutvene stvarnosti. Na primer, preokupiranost drutvenim aktivnostima u svakodnevnom ivotu interesovanje koje je postalo sredinje u interakcionistikoj sociologiji - doputalo je mogunost preispitivanja onoga to je pre toga smatrano neproblematinim. U okviru interpretativne tradicije, aspekti svakodnevnog ivota koji su uzimani zdravo za gotovo ispitivani su stavljanjem van zagrade. Namera je da se procesom iscrpnog i kritikog promiljanja uine kulturno neobinima, ime bi se uveli u sferu socioloke analize. Jedna druga i krucijalna perspektiva je da drutvena stvarnost nije fiksirana, konstantna ili jedinstvena. Zapravo, drutveni ivot se shvata kao da se neprestano stvara aktivnostima drutvenih aktera. On je postignue ljudskih bia i ostvaruje se na osnovu uverenja, perspektiva i tipizacija koje uzrokuju smisleno i intencionalno delovanje. Objanjenje drutvenog ivota zahteva razumevanje znaenja koje ima za uesnike u kontekstu njegovog specifinog dogaanja. Ova dva obeleja interpretativne sociologije sjedinjena su da bi se stvorilo naroito interesovanje za perspektive grupa s niskim statusom u drutvenim organizacijama i okruenjima. Jedna od tih grupa s niskim statusom su, naravno, i deca. Dakle, pedesetih i ezdesetih godina XX veka interpretativne sociologije bile su moan izvor kritikovanja tada dominantne paradigme strukturalnog funkcionalizma, iz kojih su potekla shvatanja deje socijalizacije. Ta opta kritika preokrenula je strukturalno-funkcionalistiki odnos izmeu strukture i delanja, dok su interpretativisti naglasili ulogu kreativne individualne aktivnosti u konstituisanju ljudskog drutva. Napad na preovlaujue zamisli socijalizacije bio je sastavni deo toga, to je moda rezimirano u Vrongovoj (Wrong, 1961) nezaboravnoj optubi da je Parsons (Parsons) zastupao preterano socijalizovano shvatanje oveka. Dati su obrisi fenomenoloke (Rafky, 1973) i interakcionistike (MacKav, 1973) alternative, koje su deci pridale aktivniju ulogu. Odatle do sugerisanja da je sam koncept detinjstva unutar teorije socijalizacije pogrean bio je mali korak. Mekej je ovo stanovite izloio ukratko:

Ako su obe tvrdnje tane, da su deca kompetentni tumai drutvenog sveta i da poseduju zasebnu(e) kulturu(e), onda prouavanje interakcije odrasli-deca (nekada socijalizacija) postaje prouavanje kulturne asimilacije ili, to je teoretski vanije, prouavanje smislene drutvene interakcije (1973; 31). Drugi i noviji podsticaj novim pravcima koji su preduzeti u prouavanju detinjstva potie od strukturalizma u mnogim njegovim vidovima i od naviranja interesovanja za semiologiju. Sledei uruavanje tradicionalnih modela socijalizacije i kritike dejeg razvoja, to su do tog vremena bili glavni putevi kojih se dralo prouavanje detinjstva, ove intelektualne tendencije usredsredile su pomniju panju na naine na koje procesi drutvenog klasifikovanja strukturiu ne samo institucionalna ureenja drutvenog ivota, ve i sam nain njihovog razumevanja. Mogunosti alternativnih pogleda na svet, razilaenja u miljenju i osporavanja hegemonije koje su ove intelektualne rasprave razotkrile, utrlo je put nagovetaju da neke drutvene grupe mogu imati drugaije shvatanje drutvenog sveta od veine. Semiologija je poela da se smatra sve vanijom za razumevanje ekspresivnih znaenja u svakodnevnom ivotu i proizvela je plodan stil simbolikih analiza. Mnoge od njih bile su usredsreene na upotrebu neverbalnih vidova simbolikog izraavanja od strane grupa s niskim statusom (Hebdige, 1979), kao i na mo jezika u oblikovanju drutvene stvarnosti (Ricoeur, 1978). Promene u optoj intelektualnoj klimi tokom sedamdesetih godina pokrenule su nove pravce u prouavanju detinjstva unutar mnogih disciplina, ali su poetni koraci moda preduzeti ba u istoriji. Delo francuskog istoriara Filipa Arijesa (Phillip Aries) izvrilo je veliki uticaj na drutvene nauke, mada on nipoto nije bio prvi istoriar koji je predloio radikalnu kritiku koncepta detinjstva. Sociolozi su se nestrpljivo pozabavili njegovom dramatinom i smelo izloenom tvrdnjom da u srednjovekovnom drutvu nije postojala ideja o detinjstvu (1962; 125). Ona je vrlo brzo bila prihvaena kao primer promenljivosti ljudskog drutva, tim korisnija jer se nije odnosila na egzotino ili primitivno, ve na prolost zapadne Evrope koju dobro poznajemo. Arijesovo osporavanje ortodoksnog uverenja poivalo je u njegovoj sugestiji da se

koncept detinjstva pojavio u Evropi izmeu XV i XVIII veka, otvorivi time ogromnu rupu u tradicionalnim pretpostavkama o univerzalnosti detinjstva. Sluei se u velikoj meri srednjovekovnim ikonama, on je tvrdio da deca nisu na njima prikazivana, osim u zavisnoj fazi ranog detinjstva. Ona su tu samo kao minijaturni odrasli. Meutim, od XV veka naovamo, deca poinju da se pojavljuju kao deca, to odraava njihovo postepeno sklanjanje iz svakodnevnog ivota drutva odraslih. Prema Arijesu, to je prvo podsticano razvojem novih stavova tetoenja dece, ime su naglaeni njihova posebna priroda i potrebe. Drugo je pojava formalnog obrazovanja i dug period kolovanja, to je za decu predstavljao preduslov preuzimanja odgovornosti odraslih. Prvobitno izvodljivo ekonomski i praktino samo za vie klase, koje su jedine imale vremena i novca za detinjstvo, ove tendencije su se irile nadole kroz drutvo. Detinjstvo je za sve postalo institucionalizovano. Arijesovo delo izazvalo je nalet istorijskih prouavanja u vezi s decom i porodicom. Neka od njih pruala su potkrepu Arijesovoj ideji otkria detinjstva, dok drugi radovi nisu priznavali to osporavanje. Na primer, Lojd de Moz (Lloyd de Mause, 1976) vrsto se drao zamisli o detinjstvu kao ljudskoj univerzaliji, radije karakteriui davnanje obiaje podizanja dece kao tako brutalne i izrabljivake da malo nalikuju na one u savremenim zapadnim drutvima. Detinjstvo je, tvrdi on, isto; roditelji su ti koji su se promenili. Arijesova teza je takoe bila predmet pomnog kritikog ispitivanja od strane drugih istoriara u pogledu njegove istorijske metode, dokaznog svedoanstva i interpretacije. Rasprava traje i dalje, ali se jedna od interesantnijih kritika moe nai kod Polokove (Pol-lock, 1983). Koristei 415 primarnih izvora izmeu 1500 i 1900, ona komentarie: Mnogi istoriari su se saglasili s pogrenim uverenjem da, ako neko drutvo u prolosti nije imalo savremen zapadnjaki koncept detinjstva, onda to drutvo nije ni imalo taj koncept. Takvo stanovite je potpuno neodbranjivo - zato bi nekadanja drutva posmatrala decu na isti nain kao dananje zapadno drutvo? Povrh toga, ak i ako se na decu gledalo drugaije u prolosti, to ne znai da nisu smatrana decom (1983; 263). Ovo nije nipoto senzacionalno kao Arije-

sovo originalno delo i zavrava se umerenijom tvrdnjom da, iako i nekadanja i dananja zapadna drutva prave razliku izmeu dece i odraslih te pripisuju deci karakteristike i tretman druguije nego kod odraslih, osobeni oblik savremenog detinjstva je ipak istorijski specifian. Mada ta spona nije potvrena, ova manje grandiozna formulacija tvrdnje da je detinjstvo drutveno konstruisano potkrepljena je prethodnim prouavanjima drutvenih antropologa koja su se ticala kulture i linosti. Ta prouavanja, namenjena ilustrovanju neizmerne plastinosti kulture i kulturne relativnosti, usredsredila su se na obiaje podizanja dece kao lokusa razliitosti. Benediktova (Benedict, 1935) pruila je opte poznat primer. Uporeujui detinjstvo kod Zunija (Zuni), Dobua (Dobu) i Kvakijutla (Kwakiutl), ona je otkrila izrazite razlike u pogledu preuzimanja odgovornosti koje je bilo doputeno deci, njihovog stepena podreenosti odraslima i naina na koji su raspodeljene karakteristike roda. Jo pre toga, Margaret Mid (Margaret Mead, 1928) kao glavna predstavnica kole kulturalinost, nastojala je da se svojim istraivanjem ostrvlja Samoa (Samoa) suprotstavi sugestiji Stenlija Hola (Stanlev Hali) da je adolescencija period prirodnog buntovnitva, pokazujui da na Samoi to ne postoji. Meutim, uprkos tom naglaavanju varijabilnosti detinjstva, ovi pisci su zadrali konvencionalno shvatanje socijalizacije kao procesa oblikovanja koji obavljaju odrasli. Oni koji su istraivali unutar okvira kultura-linost, obraali su naroitu panju na obiaje podizanja dece jer su oni, po njihovom tvrenju, glavni naini prenoenja kulturnih obeleja. Nedovoljno panje je posveeno detinjstvu kao fenomenu za sebe ili deci kao aktivnim uesnicima u procesu vlastitog podizanja. Antropoloko zanimanje za starosno doba kao princip drutvenog diferenciranja i stratifikacije manje je poznato. No, moglo bi se pokazati da je mnotvo teorija i etnografskog materijala prikupljenih pod ovom rubrikom (o emu se raspravlja u ovoj knjizi u James & Prout) imalo postojaniji uinak na novo aktuelno promiljanje o detinjstvu nego oiglednije relevantno prouavanje pisaca u okvirima kultura-linost. Danas klasino delo Ajzentada (Eisenstadt, 1956) o generacijskoj tranziciji u savremenim drutvima podsea na potencijal koji to poseduje. Piui iz perspektive parsonijanskog strukturalnog fun-

kcionalizma, uz bogato pozajmljivanje iz antropologije, Ajzentad ukazuje da je izraeno odeljivanje po starosti funkcionalno za drutvenu stabilnost savremenih drutava. On posebno identifikuje potkulture mladih kao nain na koji se budue porodine i profesionalne uloge mogu i drati po strani i vebati na sigurnom. Ta zamisao da snano udruivanje starosnih grupa meu mladima ini prelaznu fazu u kojoj su delimino odvojeni od drutva odraslih, odraava antropoloko bavljenje starosnim sistemima u razliitim kulturama. Od tih poetaka proizalo je mnotvo prouavanja potkulture. Teoretiari funkcionalizma, kao to je Mazgrouv (Musgrove, 1964), dalje su razvili Ajzentadovu sugestiju, obrazlaui da su mladi potroaki odreena klasa izvan strukturisanih diferencijacija kapitalistikog drutva. Ovo gledite je kasnije odbaeno u analizama koje su potekle iz Centra za savremene studije kulture (Centre for Contemporary Cultural Studies; vidi Hali & Jefferson, 1976). Kombinujui marksizam i semiologiju, pisci u okviru ove tradicije su, naprotiv, smatrali da potkulture mladih izraavaju protivrenosti i konflikte klasne strukture. Najslavniji primer je Koenova (Cohen, 1972) analiza skinhedsa. Koen opisuje kako skin-hedsi, svojim izmama, pojasima, majicama bez okovratnika i kratko podianom kosom, pokuavaju da na magian nain obnove tradicionalni ivot zajednice engleske radnike klase koji je poeo naglo da iezava s urbanim rekonstruisanjem u ezdesetim godinama. Pojavljivanje i kasnije analiziranje potkultura mladih iz radnike klase kao drutvenih grupa sa specifinim ideologijama podstaklo je socioloko zanimanje za starosno doba kao princip drutvenog klasifikovanja u zapadnim drutvima. Neke druge starosne kategorije, kao to su deca i stariji, poprimile su novi status kao drutveni problemi u drutvenopolitikom kontekstu stanovnitva koje stari i drutava sve vie usredsreenih na decu. Prema tome, paralelno sa prouavanjem pogleda na svet potkultura nagoveteno je da bi i mlaa deca mogla takoe nastanjivati poluautonomne drutvene svetove sa ijim znaenjima svet odraslih tek treba da se sporazume. Na primer, Hardmen je 1973. opisala svoje istraivanje u smislu pokuaja otkrivanja da li u detinjstvu postoji jedan samoupravljaki, autonomni svet koji ne

odraava nuno prvobitni razvoj kulture odraslih (1973; 87). Semioloki pristupi napipali su dragocenu icu u jeziku i pojmovima koje upotrebljavaju deca: kad vie nije bilo neophodno da se ponaanje ili jezik dece opisuju kao preddrutveni i predracionalni, postalo je mogue staviti ih u kontekst kao izraavanje njihovog drutvenog sveta (James, 1979a; 1979b). Iako je neposredan uinak ovih novih teorijskih perspektiva na empirijsko prouavanje bio uglavnom razoaravajui, jedna oblast, sociologija kolovanja, odskae od tog generalnog pravila. Na primer, pionirska prouavanja Hargrivza (Hargreaves, 1967) i Lejsija (Lacev, 1970) o znaenju i procesu drutvenog diferenciranja u potkulturama uenika srednje kole dalo je snaan podsticaj interesovanju za deja miljenja o njihovom svakodnevnom ivotu. Takvo prouavanje je izraeno teorijski u (tada) novim perspektivama u sociologiji obrazovanja (Young, 1971). Jang se u sutini zalagao za korienje interpretativnih perspektiva radi pomeranja sociologije obrazovanja od njenih tradicionalnih preokupacija strukturalnim svojstvima obrazovnih sistema, ka preispitivanju samog procesa kolovanja. To je podrazumevalo kritiko ispitivanje pojmova kao to su postignue, sposobnost i znanje, s obzirom na njihovo znaenje za one koji su ukljueni u proces kolovanja. Sredite prouavanja postale su interakcije izmeu aktera (uglavnom nastavnika i uenika) u konkretnom obrazovnom okruenju, to su u poetku bile uionice, ali se to uskoro proirilo na druge kontekste u ivotu uenika. U tom okviru, deca su kao kolski uenici transformisani od predmeta obrazovnih sistema do aktivnih uesnika, pararelno s transformacijama deje subjektivnosti u preoblikovanim perspektivama na socijalizaciju, lako ova perspektiva nije nipoto bila nesporna, jedan pozitivan ishod bilo je stvaranje potpuno novog anra empirijskog prouavanja kojim su opisivane i analizirane kulture i doivljaji uenika (Woods, 1980). U okviru psihologije, koja je, kao to smo ve pokazali, u drutvenim naukama oduvek bila glavno podruje istraivanja o detinjstvu, tokom kasnih ezdesetih poele su takoe da se izraavaju sumnje. Ovde su se interpretativne perspektive ponovo udruile sa sveu o kulturnom i istorijskom relativizmu da bi prouzrokovale radikalnu kritiku. U Britaniji se izdavanje zbornika

1974, koji je priredio Martin Riards (Martin Richards), i jednog slinog severnoamerikog koji su priredili Kesel i Zigel (Kessell &c Siegel, 1984), uglavnom smatraju znamenjima novog pristupa. Riards je kasnije opisao njegovo uporite kao: ... kritikovanje psihologije koja se zasniva na univerzalnim zakonima koji bi trebalo da vae u svim drutvima i svim istorijskim vremenima. Tvrdi se da termini kao to su 'majka' i 'dete' ne samo to izraavaju optost bez znaenja, ve takoe pogreno predstavljaju odnos izmeu pojedinca i drutvenih svetova i prikazuju drutvena ureenja kao da su utvrena zakonima prirode (1986; 3). Iako je individua ostala u sreditu panje, prepoznavanje da je detinjstvo drutveno iskontruisano dovelo je do pojaane svesti o drutvenom kontekstu unutar kojeg se odvijaju psiholoki procesi. Istraivaki program koji su proizvele ove nove perspektive bio je izvanredno plodan. Dva pravca ispitivanja, oba podstaknuta, a sainjavala su nove perspektive, ilustruju uinak interpretativne metodologije. Prvi je usredsreen na eksperimentalnu sr klasinog pijaenizma. Objektivnost eksperimenta dovedena je u sumnju istraivanjem Mekgerigla i Donaldsona (McGarrigle & Donaldson, opisano u Donaldson, 1978), koje je, zamenjivanjem odraslog eksperimentatora nevaljalim medom, pokazalo da deca ostvaruju naizgled prerano zrele rezultate na testu. Sugerie se da se takvi rezultati mogu obrazloiti injenicom da je ekperi-ment, putem aktivnosti nevaljalog plianog mede, postao daleko smisleniji za decu. Preispitivanje Pijaea, do ega je dovelo ovakvo istraivanje, jo nije dovreno a ni razreeno, ali je Lajt (1986) nedavno sugerisao da i drutveni kontekst odnosa odrasli-deca, i simbolika znaenja koju deca unose u ekperiment s obzirom na drutvena pravila i predmete koji se upotrebljavaju, mogu uticati na rezultate. Razjanjenje pravila i znaenja u svakodnevnom ivotu bio je glavni cilj drugog udara interpretativizma u psihologiji. Herova (Harre, 1979) zamisao etogenske metode moe se shvatiti kao davanje primera svojih glavnih naela: fokusiranje na sistem znaenja unutar kojeg se odigrava drutveno delovanje; bavljenje nainom na koji se subjektivnost i intersubje-

ktivnost konstituiu unutar jezika i svrha korienja zdravorazumskih shvatanja u okviru istraivakih procesa. U principu, ovaj metod nije ogranien starosnim dobom drutvenih aktera koji se prouavaju, ali se u praksi vei deo istraivanja koja se sprovode u okviru ove perspektive bavi decom i mladima. Ona su dovela do prouavanja koja imaju puno zajednikog s obrazovnim i potkulturnim istraivanjima koja smo razmatrali ranije (Marsh, et al., 1978). Dakle, ovo su neke od intelektualnih tendencija koje su stvorile teorijski uverljiv prostor pod imenom drutveno konstruisanje detinjstva". Bilo bi, meutim, naivno podrazumevati da je uspostavljanje takvog prostora omoguilo samo zajednitvo teoretiara drutvenih nauka. Na primer, nema sumnje da je uticaj interpretativne filozofije unutar drutvenih nauka potpomognut politikim mogunostima koje je izgledalo da prua. Ako su drutvene (i psiholoke) stvarnosti konstrukti ljudskog razuma i intencionalne aktivnosti, onda one mogu biti ponitene kao to su i stvorene. Optimistinije verzije ovog voluntarizma preplavile su radikalne politike pokrete ezdesetih i sedamdesetih godina i podrale veliki deo njihovog kontrakulturnog miljenja. Pokreti antikolonijalizma za graanska prava, antipsihijatrijski i enski pokreti - svi su ukazivali da drutveni odnosi nisu utvreni drutvenim i psiholokim zakonima, ve da se mogu iznova uspostaviti (putem raznih oblika drutvene i politike borbe) na drugaijoj osnovi, lako je optimizam u pogledu drutvenih promena moda oslabio tokom protekle decenije, kada je bio najsnaniji, poelo je preispitivanje ak i drutvenih odnosa koji su najvie uzimani zdravo za gotovo. Deca i detinjstvo, mada nemaju sredinje mesto u ovom preispitivanju, imali su sporednu ulogu u, na primer, naviranju interesovanja za deja prava (nedavno pretresano u Franklin, 1986). Razmatrajui pitanje odnosa izmeu drutvenih nauka i drutva, ve smo pokazali nain na koji je pijaeanska razvojna psihologija oblikovala praksu pouavanja u osnovnoj koli. Opte uzev, dok sociologija i psihologija pokuavaju samo da razumeju svet kakav jeste, njihovi proizvodi, otkria, terminologija i naini objanjavanja sveta ipak se apsorbuju natrag u njih i postaju sastavni deo drutva koje se istrauje. U tom smislu ne mogu postojati koncepti detinjstva

koji su drutveno i politiki bezazleni. Dok je radikalizam ezdesetih godina smatrao da oslobaa decu od ugnjetavanja, danas uoavamo kako praktiari drutvenih nauka opreznije priznaju ulogu njihovih disciplina u proizvoenju detinjstva u svom dananjem obliku. PREPREKE I IZGLEDI ZA KONSTRUISAIMJE NOVE PARADIGME Poreklo nove paradigme za prouavanje detinjstva praeno je vijugavom stazom; za sada je jo uvek prilino fluidna i neuobliena i ima jo mnogo prepreka koje treba savladati pre no to bi se moglo rei da sociologija detinjstva ima vrsto teoretsko uporite. U ovom poslednjem odeljku ukazaemo na neke od njih. Pre svega, treba znati da su jo uvek dominantni koncepti razvoja" i socijalizacije" izuzetno otporni na kritikovanje. Oni opstaju uprkos svemu to je navedeno protiv njih. Na primer, Riards (1986; 3) ali to uprkos iroko rasprostranjenom raspravljanju o neophodnosti da se kognitivna i razvojna psihologija lociraju u okviru drutvenog i kulturnog konteksta, samo manji deo empirijskih istraivanja obavljenih u poslednje vreme razmatra tu mogunost, makar i neznatno. Slino tome, u sociologiji koncept socijalizacije i dalje dominira teorijom i istraivanjima o deci. Nedostatak promena ovde je istaknut naroito upadljivo u sociologiji porodice, na primer. Iako je feministika kritika radikalno izmenila promiljanje o enama i porodici, razmiljanje o deci ostalo je prilino statino, kao nepokretna taka u sreditu oluje. Na primer, postoje ogromne razlike u obraivanju veine tema izmeu Morganove izvanredne knjige Drutvena teorija i porodica (Social Theory and the Family, 1975) i njegovog objavljivanja (podjednako dobre) knjige Porodica, politika i drutvena teorija (Familv, Politics and Social Theory, 1985), deceniju nakon toga. Meutim, detinjstvo ostaje manje-vie nepromenjeno i, ako nita drugo, jo je marginalnije u drugom nego u prvom radu. Treba to pre priznati da ovakvo stanje stvari proizlazi delom iz produktivnosti dominantne pozicije. Ona je bila, uprkos kritikovanju koje smo naveli ranije, izuzetno plodna u stvaranju saznanja o detinjstvu i svaki dalji razvoj oslanjae se na taj temelj. Zaista, utoliko to se

nastupajua paradigma razvija u odnosu na stare ideje, one se mogu smatrati delom njenog izvora. Ipak, danas je oigledno da te ideje vie nisu odgovarajue. Njihova kontinuirana prevlast je delimino odgovornost onih koji su (kao i mi) mnogo priali o sociologiji detinjstva, a malo toga objavili. Ova knjiga je delimino ispravljanje te greke, ali treba takoe priznati da postoje neki duboko ukorenjeni izvori opiranja ponovnom konceptualizovanju detinjstva unutar sociologije. Ambertova (Ambert, 1986) razotkriva neke od njih u svom razmatranju detinjstva u severno-amerikoj sociologiji. Ona ukazuje da je relativno odsustvo dece ukorenjeno u istim iniocima koji su spreili posveivanje panje enama (i rodu), odnosno sociologiji kojom dominiraju mukarci, koja ne pridaje vanost staranju o deci, a jo manje aktivnostima same dece. Udrueno s konzervativizmom i strukturom karijere orijentisane na mukarce, to znai da ... uvari discipline... i dalje pripisuju visoku vrednost odreenim tipovima znanja, podataka i istraivakih metoda ... Ne postaje se poznato ime u sociologiji prouavanjem dece" (Ambert, 1986: 16). Opiranje novim nainima razmiljanja o detinjstvu protee se izvan granica sociologije. Postoji podudaranje izmeu koncepta drutvenih nauka i naina na koje se detinjstvo drutveno konstruie. Na primer, pojmovi kao to je socijalizacija urezani su u nain postupanja prosvetnih i socijalnih radnika i to osigurava da se njihovo kritikovanje protee na (i suoava sa) optim opiranjem. To nije naprosto stvar navike, udobnosti, lane svesti ili uloenih interesa, ve onoga nata Fuko upuuje kao na reime istine" (Fo-ucault, 1977). On ukazuje da oni funkcioniu kao samoispunjavajua proroanstva: naini razmiljanja o detinjstvu stapaju se sa institucionalizovanim praksama da bi proizveli samosvesne subjekte (nastavnici, roditelji i deca) koji razmiljaju (i oseaju) o sebi pomou tih naina razmiljanja. Stoga se istina" o njima i njihovoj situaciji samopotvruje. Zato se moe pokazati tekim prodiranje u to nekom drugom istinom" (proizvedenom drugaijim nainom razmiljanja o detinjstvu). Na primer, otpornost socijalizacije kao dominantnog koncepta poiva delom u nainu na koji su zamisli o detinjstvu usaene unutar vrsto strukturisane matrice znaenja koja povezuje detinjstvo sa porodicom i situira ga u odnosu na nju, kao to primeuje Lena Alanen

(Leena Alanen): Pokazuje se da je trougao detinjstva, porodice i socijalizacije uoblien iz jednog komada koji se ne moe rastaviti na sastavne delove da bi se oni zasebno razmotrili... ime se spreava mogunost da se makar zamisle drugaiji odnosi izmeu tih komponenti" (1988; 54). Razotkrivanje tih odnosa jedan je od osnovnih teoretskih zadataka u razvoju alternativnog okvira. Kako se tome moe najbolje pristupiti? U jednom smislu, paradigma koja je ovde skicirana predstavlja poetak tog procesa. Kritika prethodnih hegemonijskih koncepata olabavila je neke veze i omoguila neto kreativnog zamiljanja" o kome govori Alanenova. Ve je izvesno vreme mogue razmiljati o teorijskom prostoru u kome se deca, na primer, mogu posmatrati kao aktivna drutvena bia koja konstruiu i stvaraju drutvene odnose, a ne kao kulturni tupani" teorije socijalizacije. Slino tome, mogue je postaviti odnose izmeu starosnih doba kao ozbiljnu dimenziju za analiziranje, pored dimenzija klase, roda i etniciteta i rad na tome je ve zapoet. Ipak, verujemo da bi bilo pogreno misliti da teoretisanje o detinjstvu treba ili da se moe odvijati van teorijskih rasprava mejn-strim sociologije. Naprotiv, ono bi trebalo da se nadovezuje na rasprave u drutvenim naukama uopte - i da im doprinese - da ne bi postalo odvojena i ezoterina specijalizacija. Takav ishod bi bio skoro isto tako tetan kao da uopte nema sociologije detinjstva, poto bi druge grane sociologije razreio obaveze promiljanja implikacija po njihovo vlastito razmatranje detinjstva. Cilj, zapravo, mora biti sociologija detinjstva koja je dovoljno koherentna da bude nezavisna, ali i da istovremeno vri c iljan uticaj na druge grane discipline. Da bi se to postiglo, njene preokupacije moraju biti saglasne i povezane sa irim sociolokim raspravama. Paradoksalno je to to je jedna od najznaajnijih niti teorijskog miljenja koju treba uzeti u obzir imala najvei uticaj meu psiholozima zainteresovanima za detinjstvo. To se odnosi na pokuaj smetanja dejeg razvoja u drutveni kontekst, to je dovelo do onoga to je Her (1986) nazvao korak ka socijalnom konstrukcionizmu". Ispostavilo se da je projekat integrisanja drutvenih i psiholokih perspektiva kompleksan zadatak. Uvia se da otvoreni poku-

aji pridavanja veeg znaaja drutvenom kontekstu" ponavljaju fundamentalnu binarnost pojedinac-drutvo koju smo ve kritikovali. Kao to je Indilbi (Ingelby, 1986) uverljivo obrazlagao, razvoj-u-drutvenom-kontekstu samo zdruuje psiholoke procese i drutveni kontekst, a ne specifikuje njihove veze. Naime, teorije o razvoju-u-drutvenom-kontekstu pretpostavljaju individualnog subjekta koji postoji zasebno od drutva i koji unapred sebi predoava drutvo. Ova Indilbijeva glavna misao pozajmljena je iz poststrukturalistike perspektive Henrika et al. (Henriques et al., 1984), koji i sami duguju zahvalnost idejama Fukoa. Ovde se sugerie da je zamisao o subjektu koji postoji izvan drutvenih odnosa naslee kartezijanskog dualizma, koji tek treba prevazii u drutvenim naukama. Dok je strukturalizam razreio taj dualizam (ili binarizam, kako mi to zovemo) ukidanjem" subjekta, smatrajui individue pukim nosiocima drutvenih odnosa, poststrukturalistika misao zadrava subjekte smatrajui ih efektima diskursa". Taj koncept diskursa premauje De Sosirovu (De Saussure, 1983) distinkciju parole/langue time to postavlja diskurs" kao skupove pojmova i jezik pomou kojeg se pomiljaju kao neodvojive od drutvene prakse i institucija i stopljene sa njima. Ideje, pojmovi, znanje, naini govora itd. kodifikuju drutvene prakse i redom ih konstituiu. U okviru tih diskursa stvaraju se pozicije subjekta (kao to je dete"). Dakle, kada se posmatra sa te take gledita, razliiti dis-kursi o detinjstvu konstituiu detinjstvo (i decu) na razliite naine - ne samo kao skupove akademskog znanja, ve isto tako i u drutvenim praksama i institucijama. Indilbi ilustruje obeanje teorije diskursa u razumevanju detinjstva kao drutvenog konstrukta pozivanjem na bavljenje Vokerdajnove dejim vrtiima. Ona pokazuje kako aktivnosti u uionici kao to je imitiranje bolnice", ubacuju decu u diskurzivno konstituisane pozicije subjekta (doktor", bolniarka", pacijent"), koje su ve proete odnosima moi i roda. Uprkos tome, deca su sposobna da se prebacuju iz jednog diskursa u drugi i Vokerdajn upadljivom ilustracijom prikazuje kako jedna devojica pretvara Vendinu kuu" od bolnice u porodicu, preobraavajui pozicije subjekta tako da ona kao majka" moe da naredi doktoru da pojede svoj ruak".

Mada ne u mejnstrimu discipline kojom se bave, neki psiholozi su dalje nastavili Fukoovo delo kao nain prevladavanja binarnosti pojedinac-drutvo razumevanjem kako se subjekti stvaraju unutar i putem diskurzivnih praksi. Nema sumnje da je zanimanje za individualnu svest ostala vana preokupacija psihologije ak i u ovom radikalno transformisanom stanju i bavljenje psihologa kao to je Urvin (Urwin, 1985) konstruisanjem moi i elje u detinjem psihikom razvoju pokazuje koliko to moe biti plodno. No, pitanja koja su ukljuena u raspravljanje o subjektivnosti i drutvenim odnosima isto tako su znaajna za sociologe. Da je to tako ilustruje mera u kojoj se postojee akademske distinkcije (kao stoje ona izmeu sociologije i psihologije) ponitavaju socijalnim konstrukcionizmom. Zaista, zbog toga to se diskurs konceptualizuje tako da prolazi kroz drutvene institucije, prakse, svakodnevni ivot i subjektivnost, on deluje tako to ini neodrivim mnoge tradicionalne socioloke distinkcije - na primer, one izmeu makro- i mikrosociologije (Silverman, 1985). Uprkos tome, sociolozi i socijalni antropolozi mogu zadrati svoje osobene preokupacije naglaavanjem dejstva diskursa u konstituisanju praksi i institucija umesto subjektivnosti i psihikih procesa. Na primer, Armstrong (Armstrong, 1983) pokazuje kako u okviru pedijatrijske medicine promene u diskursu od patologije do nadgledanja normalnog razvoja rekonstituiu telo deteta u medicinskoj praksi. Na taj nain on prikazuje kako je jedna izrazito vana verzija detinjstva u XX veku iskonstruisana. Nekoliko autora se u ovoj knjizi, u jednom delu svoje analize, implicitno poziva na pojam detinjstva kao diskurzivnog uoblienja (ili uoblienja) u okviru kojeg se konstituiu razliiti tipovi dece i detinjstva: u Hendrikovom (Hendrick) osvrtu na istorijski pregled konstruisanja i rekonstruisanja detinjstva; Gloserovom (Glauser) dekonstruisanju koncepta deteta sa ulice" u kontekstu Paragvaja i Kvortrupovoj (Qvortrup) analizi konstituisanja detinjstva u drutvenoj statistici. Meutim, primena teorije diskursa na detinjstvo nije poteena problema. Pre svega, postoji pitanje biolokih i socijalnih inilaa u konstruisanju detinjstva; mera u kojoj se moe razumeti detinjstvo kao tekst, nezavisno od detinjstva kao jednog stupnja biolokog razvoja i

sazrevanja. Ako je, kao to nagovetava Armstrong, telo deteta rekonstituisano menjanjem diskurzivnih praksi medicine, da li onda treba da shvatimo telo samo kao drutveni konstrukt (Bury, 1986)? Ako je tako, onda uzimanje u obzir drugaije fizike veliine dece, na primer, i njihove relativne miine slabanosti u poreenju sa odraslima (oba pola) nije relevantno za socioloka objanjenja, na primer, nejednakosti u moi izmeu dece i odraslih. Ovo, meutim, izgleda kao apsurdni primer onoga to Timparano (Timparano, 1975) zove kulturnim determinizmom", odnosno izuzimanjem ljudskih bia od ostatka ivotinjskog sveta time to se poriu ma kakve posledice naeg biolokog i fizikog postojanja. No, da bismo shvatili detinjstvo kao ujedno bioloko i drutveno, kao to smo uveravali na poetku ovog poglavlja, kakav znaaj treba pridati svakom iniocu? U nekim drutvima, na primer, od dece se oekuje da obavljaju mnogo zahtevniji fiziki rad nego to je to sluaj u Evropi i Severnoj Americi. Da li da to obrazloimo kao deo kulturne varijabilnosti detinjstva ili da prihvatimo da bioloke injenice u nekom trenutku spreavaju argumentisanje i primoravaju nas da se pozovemo na etike i politike kategorije kao to su zloupotreba i eksploatacija? Drugo pitanje potie od primene striktne logike na zamisao da je detinjstvo drutveno iskonstruisano i da se konstituie u diskursu. Ako je to tako, onda ne moe postojati neki predmet kao to je pravo dete" (ili ma koja varijanta na tu temu, kao to je autentini doivljaj detinjstva"). Umesto toga, moramo se zadovoljiti analiziranjem toga kako razliite diskurzivne prakse proizvode razliita detinjstva, od kojih je svako pravo" u okviru svog vlastitog reima istine. Mnogima koji su aktivni u sociologiji detinjstva ovo je teko prihvatljivo. Postoji snana sklonost da se zadatak sociologije shvati kao raskrinkavanje, demistifikovanje i oslobaanje detinjstva od ideolokog izopaenja dominantnim drutvenim teorijama i praksama. Naroito se preporuuju etnografske metode kao sredstvo pribliavanja istini" o tome kakvo je detinjstvo (Gubrium & Silverman, 1989). Meutim, savremena etnografska metodologija slae se sa teorijom diskursa, makar u tome to odbacuje naturalistiko shvatanje etnografskih podataka. Sav etnografski materijal treba razu-

meti refleksivno, odnosno kao proizvod istraivakog procesa u kome posmatra daje odreeno tumaenje s obzirom na okruenja u kome su obavljena posmatranja. Ali, nije li mogue da etnografija polae pravo na slabije znaenje verodostojnosti, ime su prethodno neistraeni ili neprikazani aspekti detinjstva stavljeni na raspolaganje i deci koja su pre toga bila bez glasa dato pravo da govore? Na primer, vei deo prouavanja dejih iskustava kolovanja izgleda da spada u tu kategoriju, lako (obino) ne tvrde da pruaju privilegovane prikaze ivota kolske dece, ta prouavanja su, u okviru granica ma kog situiranog tumaenja, dala pravo glasa onima koji ga prethodno nisu imali. Ova pitanja drutvenog konstruisanja, subjektivnosti i verodostojnosti tesno su povezana u glavnoj teorijskoj raspravi savre-mene sociologije, odnosno problemu odnosa izmeu delanja (u originalu stoji agency, to se moe prevesti i kao dejstvenost ili delovanje) i strukture u drutvenom ivotu. Ta rasprava ima naroito istaknuto mesto u sociologiji detinjstva, poto je od inter-pretativne sociologije potekao veliki deo podsticaja da se preispita uloga dece kao aktivnih bia koja proizvode znaenja. Interpreta-tivna sociologija stavlja naglasak na kreativno proizvoenje (,,delanje") drutvenog ivota umesto na determinisanost socijalnog ponaanja sistemima drutvenog organizovanja. U izvesnom vremenskom periodu, u ezdesetim i sedamdesetim godinama, izgledalo je da postoje dve rivalske vrste sociologije: jedna je isticala sistem drutvenih odnosa u drutvu (nain proizvodnje, mo i vladanje, sistemi uverenja i ideologija, itd.); druga je naglaavala kreativnu aktivnost, svrhe i pregovarake interakcije izmeu individualnih aktera. Nastojanja da se ove alternativne verzije sociologije ujedine bio je glavni cilj teoretiara kao to je Gidens (Giddens) u njegovoj teoriji strukturisanja". Gidens tvrdi da sociolozi moraju shvatiti i delanje i strukturu jer su oni zapravo razliite strane jednog istog novia: Svaki in koji doprinosi reproduko-vanju strukture je isto tako in proizvoenja i kao takav moe pokrenuti promene menjajui strukturu istovremeno dok je reprodukuje" (1979; 69). lako je Gidensov pokuaj razreenja ove rasprave kritikovan (Clegg, 1989), jedno takvo shvatanje, kako struktura i delanje upotpunjavaju jedno drugo, ini se neophodnom komponentom

u svakoj novoj sociologiji detinjstva. Vano je ponovo uvesti decu kao drutvene aktere (i njihovu aktivnost kao povod drutvenih promena); kao to su interpretativisti uporno isticali, to samo po sebi nije dovoljno. Moramo, ipak, da shvatimo detinjstvo kao drutvenu instituciju koja postoji izvan aktivnosti ma kog pojedinanog deteta ili odraslog. Mora postojati teoretski prostor i za kon-struisanje detinjstva kao institucije i aktivnosti dece u okviru (i na osnovu) ogranienja i mogunosti koje stvara institucionalni nivo. To svakako izgleda mogue; na primer, Kicingerova (Kitzinger) analiza seksualnog zlostavljanja dece zadrava i strukturu i delanje. Istraivanjem odnosa izmeu ova dva nivoa moemo poeti da razjanjavamo veze izmeu datih drutvenih institucija (uglavnom definisanih od strane odraslih) i kultura koje deca konstruiu za sebe i meu sobom. To je vano barem iz dva razloga: prvo, ukoliko mi to ne uradimo, prikazi dejih kultura uvek e biti u opasnosti da se smeste na margine i drutvenog i sociolokog interesovanja. To je u znaajnoj meri bila sudbina pionira kao to su Opijevi (Opie & Opie, 1977, 1984) koji, uprkos obilatosti etnografske arhive koju su sakupili, prikazuju sliku detinjstva kao jednog odvojenog sveta. On je povezan sa dominantnom kulturom odraslih samo kao nekakav anahronisticki tavan koji sadri ostavljenu starudiju iz prolih vremena (vidi James & Prout u ovoj knjizi). Drugo, ako pokuamo da obrazloimo kako su deca i ograniena strukturom i akteri koji delaju u strukturi i na strukturu, moemo izneti uverljivu tvrdnju da su takvi prikazi, ako su rigorozni, vero-dostojni". Ne u smislu da otkrivaju neku do sada bezvremenu sutinu" detinjstva, ve pre da tano prikazuju aspekte detinjstva kako se konstituie u odreenom trenutku vremena i taki u prostoru. U stvari, temporalnost je svojstvo detinjstva kome je posveeno nedovoljno panje, lako je, naravno, nerazdvojivo od zamisli psiholokog razvoja, tu se pojavljuje samo kao prirodna konstanta, pozadinski tok teleolokog razvijanja deteta. U sociologiji, pojam socijalizacije slui kao neka vrsta potiskivaa sadanjosti detinjstva, usmeravajui analizu ili ka prolosti (ta je polo naopako u socijalizaciji) ili budunosti (ta bi trebalo da budu ciljevi socijalizacije). To zanemarivanje sadanjosti je neobino poto su sociolozi skloni da obavljaju sinhrone analize,

radije preputajui istoriarima bavljenje sledom dogaaja u vremenu. Jedno reenje bilo bi stapanje istorijskih i sociolokih poduhvata, lako bi to moglo biti plodonosno, rezultirajua sinteza bi verovatno takoe tretirala vreme kao da je naprosto prirodna stvar, u okviru koje se zbivaju dogaaji. Ono to je potrebno jeste potpunije analiziranje vremena kao drutvenog konstrukta za vreme detinjstva. U zakljuku ove knjige (James &c Prout) zapoinjemo jednu takvu analizu. POLITIKA I ETIKA U ISTRAIVANJU O DETINJSTVU Konano, pozabavimo se znaajem empirijskog prouavanja detinjstva jer uprkos naglasku u ovom poglavlju mislimo da bi bilo pogreno posmatrati put unapred samo u odnosu na teorijski razvoj. Dobro obavljena empirijska prouavanja, kao to su ona Solbergove (Solberg), Kicingera i Glosera iz ove knjige, neophodna su dopuna teorijskom radu. Ipak, sasvim nezavisno od ove simbioze izmeu teorije i empirijskog istraivanja, verujemo da je naroito sociologiji detinjstva potrebno jo mnogo prouavanja koja bi otvorila do sada zanemarene teme - deca i rad, politika, zdravlje i tako dalje. One bi same po sebi mogle poeti da skreu panju sociologiji detinjstva od stereotipnih tema kao to su porodica i kolovanje. Kroz celo ovo poglavlje isticali smo da drutvene nauke nisu neutralna objanjenja detinjstva ve aktivni inioci u njegovom konstruisanju i rekonstruisanju. Kompleksni su procesi putem kojih se to dogaa (Giddens, 1984) i samo su delimino u nadlenosti svesnog delanja. Ipak, ini se da prepoznavanje drutveno konstitutivne uloge drutvenih nauka zahteva obraanje panje na drutvene implikacije sociolokog prouavanja. Meutim, nije nimalo oigledno kako bi se ova pitanja mogla najbolje obraditi. Tradicionalna zamisao o nepristrasnom nauniku pala je u vodu, ali ta e je zameniti? Ovo pitanje nije vezano iskljuivo za sociologiju detinjstva, ve je problem o kome se trenutno raspravlja irom drutvenih nauka (Silverman, 1985). Finova (Finch, 1985), na primer, u svojoj raspravi o odnosu izmeu kvalitativnog istraivanja i socijalne politike sugerie da bi deca koja su pod starateljstvom drave

sociolozi trebalo sebe da vide kao one koji pruaju prosveenje" u okviru irih debata o politici, umesto odreenih drutveno podeenih" reenja socijalnih problema. Ona skree panju da odnos drutvenih nauka prema socijalnoj politici (i, moemo dodati, drugim procesima putem kojih se konstituie drutvo) nije neposredan. Odluke se donose (ili izbegavaju) kompleksnim politikim procesima u okviru kojih sociolozi mogu (ili ne mogu) imati uticajnu, ali retko (ako ikada) odluujuu ulogu. Ona se zalae za demokratski" pristup u kojem bi sociolozi obezbeivali uvide uesnicima na svim nivoima u institucijama i drutvu. Ona naroito zagovara da bi sociolozi trebalo da se pozabave i zainteresuju za iroke mase" organizacija, odnosno za one koji imaju najmanje formalne moi i uticaja, umesto to naprosto usmeravaju svoju panju ka vrhovnim" kreatorima politikih smernica. Iako je uglavnom primamljiva, primena ove perspektive na detinjstvo uvodi neke naroite probleme. Uprkos naem priznavanju da su deca aktivna drutvena bia jo uvek je tano da njihove ivote u velikoj meri odreuju i/ili ograniavaju odrasli i malo je sluajeva da se deca organizuju na nivou irokih masa" da bi sama sebe nezavisno zastupala. Nasuprot tome, skoro svi politiki, obrazovni, zakonski i administrativni procesi imaju temeljne posledice po decu, ali ona imaju neznatan ili nikakav uticaj na njih. Na primer, sudski procesi u vezi sa staranjem o deci trebalo bi da se sprovode u najboljim interesima deteta, ali deca koja su u pitanju esto se uopte ne konsultuju. Slino tome, nedavne promene u odredbama o socijalnom osiguranju u Engleskoj i Velsu veoma su mnogo oteale mladim ljudima da nakon uzrasta od esnaest godina ive nezavisno od svojih porodica, podstiui ih da ostanu u domainstvima koja moda smatraju neprikladnim, neprijatnim ili sasvim opasnim, lako postoje primeri nezavisnog politikog delovanja dece (na primer, trajk u Barston koli, Burston school, 1914. ili uloga dece u pobuni u Sovetu, (Soweto, 1976.), njegova povest se esto prikriva ili potiskuje. To ne samo to oteava da budu obuhvaeni akademskim prikazima, ve i osujeuje ma kakav kontinuitet politikog organizovanja dece. Ipak, nastojanja dece da govore u svoje ime" i dalje opstaju. Na primer, trenutno u Britaniji poinju da formiraju svoje vlastite organizacije, a

projekti kao to su ,,Deji pravni centar" (Children's Legal Centre) i usluge savetovanja putem telefona za decu koja misle da im je potrebna pomo koraci su koje preduzimaju dobronamerni odrasli koji su takoe na tom tragu. Sociolozi moraju ustanoviti odnos i prema dejim vlastitim aktivnostima i spram drutvenih procesa koji oblikuju i ograniavaju deji ivot, ali u koje oni sami nisu nuno ukljueni. Taj odnos morao bi doputati izvestan stepen analitike nepristrasnosti - da bi se izbegla zamka pukog artikulisanja interesa odreenih grupa dok u isto vreme ne bi poricao odgovornost za posledice koje moe imati. To nije jednostavna pozicija ni za uspostavljanje, ni zauzimanje i uvodi neke teke dileme. Na primer, aktuelna

preokupiranost seksualnim zlostavljanjem dece usredsreena je na potrebu da se deca zatite od seksualnog iskoriavanja. Ali, kao to uverava Kicinger u ovoj knjizi, mnogi postupci putem kojih se ta zatita uspostavlja i sami onesposobljavaju i onemoguavaju decu time to potvruju tradicionalno shvatanje dece kao pasivnih rtava. Dakle, kako moemo doprineti suzbijanju zlostavljanja dece dok istovremeno dovodimo u sumnju ove pretpostavke? Jo uoptenije, kako se sociologija detinjstva moe praktikovati na nain koji je otvoren prema politikim i etikim problemima koje neminovno nosi sobom? Stavljamo na raspolaganje ovaj zbornik eseja kao nain pokretanja tih problema, podsticanja debate i davanja izvesnog doprinosa njihovom reavanju.

Poglavlje 9.

Deja prava
Gerison Lensdaun,
Children's Rights" u Berry Mayall: Children's Child-hoods: Observed and Experienced, London: The Falmer Press, 1994: 45-63.

U naem drutvu, kao i u veini drutava, ako ne i u svim ostalim, deca se tradicionalno posmatraju kao svojina njihovih roditelja, koji su nosioci prava koja se smatraju neophodnima da bi izvrili svoju dunost. Meutim, tokom ovog veka postali smo svedoci fundamentalnih proea u stavovima vezanim za odnos izmeu roditelja i dece. Prva promena tie se sve izraenijeg priznanja da prava roditelja u odnosu na njihovu decu nisu nepovrediva i da drava ima pravo da intervenie radi zatite dejih interesa. Britansko zakonodavstvo registruje te promene. Sve do reforme zakona o razvodu u 1970-im presude o deci zasnivale su se na krivici roditelja ili neemu slinom: partner koji je bio kriv gubio je starateljstvo bez obzira na uinak na dete. Danas, meutim, dobrobit deteta je najvaniji momenat koji treba uzeti u obzir u presudama koje donosi sud prema Zakonu o deci (Children Act, prim. prev.) iz 1989. Isto tako, sve vie se uvia da su roditelji u stanju da nakode svojoj deci i da ih zlosavljaju. To saznanje je danas toliko uobiajeno

da je teko shvatiti zgraavanje koje je izazvao sluaj Marije Kolvel (Maria Colwell) kada je po prvi put dospeo na naslovne strane, remetei pretpostavke o prirodi porodinog ivota. Danas je nesumnjivo prihvaeno da deca imaju pravo da budu zatiena od takvog zla i da drava snosi odgovornost u pogledu intervenisanja radi obezbeivanja te zatite. Druga velika promena je priznanje da nisu samo roditelji odgovorni za svoju decu. Sada se potvruje da drava igra kljunu ulogu u pruanju podrke roditeljima. Uvoenje optih dejih beneficija i redovnog obrazovanja od pete godine, besplatna zdravsvena nega, a naroito obezbeivanje redovnih zdravstvenih pregleda dece, kolska zdravstvena sluba, zubna i ona nega, sve to svedoci o stepenu brige za optu dobrobit i zatitu dece u naem drutvu. Da li je taj stepen brige dovojan, pitanje je za politiku debatu, ime se ovde neu baviti. Ali, sutina je u tome da postoji opta saglasnost da ni prava a ni odgovornosti rodieljstva nisu sveuobuhvatna ni apsolutna, mada postoje fundamentalne razlike u uverenjima u pogledu toga gde treba povui crtu.

Takoe je vano shvatiti da nae percepije detinjstva prolaze kroz neprestane promene i da su ambivalentne i protivrene u pogledu mnogo ega. Mnogi odrasli shvataju detinjstvo proeto prilino romantizovanom predstavom o bezazleosti - kao period bez odgovornosti ili konflikta, kojim dominiraju fantazija, igra i mogunosti. Pa ipak, za mnogu decu raznih kultura i klasa, dominantno obeleje detinjstva je nedostatak moi i kontrole nad onim to im se deava. Neki odrasli decu vide kao sutinski iracionalnu, neoovornu i nesposobnu da donose pametne odluke o stvarima koje ih se tiu, a nae zakonodavstvo jo uvek u prilinoj meri odraava to shvatanje Zakon o deci je astan izuzetak. Veoma su raznolika miljenja o sposobosti dece da budu zaposlena, da budu sama, da se igraju bez nadzora, da uestvuju u potpunosti u demokratskim procesima, da izaberu svoju veroispo-vest. A ta gledita nisu statina. Na prier, 1971. godine, 80 odsto dece uzrasta od sedam do osam godina imalo je doputenje da idu sama u kolu, ali je do 1990. ta cifra opala na devet odsto (HiIIman et al., 1990). Barem u vreme kad sam ja odrastala, u 1950-im godiama, bilo je uobiajeno da se mlaoj deci doputa mnogo vie aktivnosti bez nadzora nego to je to prihvatljivo danas. Slino je i sa zaposlnjem: nae aktuelno zakonodavstvo koje potie iz 1920-ih odredilo je da 13 godina bude donja starosna granica za poslove sa skraenim radim vremenom, ali sada Evropska zajednica vri pritisak da se ta granica pomeri na 15 ili ak 16 godina. Dakle, koncept o tome ta je dete razikuje se unutar razliitih kultura, razliitih druvenih grupa i u raznim istorijskim trenucima. Ipak, postoji izvestan stepen konzistennosti svojstvene i tradicionalnom shvatanju prava roditelja i aktuelnom priznavanju mere partnerstva izmeu roditelja i drave: deca su percipirana kao ranjiva kategorija kojoj je potebna zatita. Koje god da se postave granice detinjstva, deca su kao grupa ljudi ranjivija od odraslih i stoga su potrebne specijalne mere zatite i unapreivanja njihovih potreba. No, ono to sutinski nedostaje u svim debatama je neko istinsko priznanje da deca imaju i prava, a ne samo potrebe. elela bih da zaponem ispitivanjem implikacija zatitnikog modela odnosa odraslih prema deci, pri emu u obrazloiti da je vano

razviti analizu o pravima unutar koje bi se stvorio neophodan okvir za promene radi umanjivanja tetnih posledica ranjivosti. Deca su ranjiva. ta to znai? Htela bih da pokaem da je njihova ranjivost dvostruka. Sama injenica njihove fizike slabosti, nezrelosti, nedostatka znanja i iskustva, ini decu zavisnom od odraslih iz njihove okoline. Kad su u pitanju veoma mala deca, njihov opstanak zavisi od kvaliteta nege i posveenosti koje im pruaju odrasli koji za njih snose odgovornost. Njima je potreban krov nad glavom, hrana, obrazovanje, zdravstvena nega, ljubav i zatita, a njihov opstanak zavisi od dobre volje i sposobnosti odraslih da zadovolje njihove potrebe. Stepen ranjivosti se svakako ubrzano smanjuje kako postaju starija i sposobnija da preuzmu odgovornost na sebe. STRUKTURALNA RANJIVOST Deca su, uz to, ranjiva i usled potpunog nedostatka politike i ekonomske moi i graanskih prava u naem drutvu. Ovaj aspekt detinjstva potie od istorijskih stavova i pretpostavki o prirodi detinjstva. To je drutveni i politiki konstrukt, a ne inherentna ili neminovna posledica samog detinjstva. Deca, po pravilu, nemaju pristup novcu, nemaju pravo glasa, nemaju pravo da izraze svoje miljenje ili da budu shvaena ozbiljno, nemaju pristup sudovima, nemaju prava - osim u okviru Zakona o deci - da dovedu u pitanje odluke donesene u njihovo ime, nemaju prava da odluuju o svom obrazovanju, u okviru porodice nemaju zakonsko pravo na telesni integritet - roditelji mogu slobodno da ih udare ako je to u okvirima razumnog kanjavanja" - i uopte nemaju nikakvo formalno pravo glasa u drutvu. Odnos izmeu inherentne i strukturalne ranjivosti oigledno je izrazito determinisan kulturnim uverenjima. elim da pokaem da postoji sklonost ka suvie snanom oslanjanju na pretpostavke o dejoj biolokoj i psiholokoj ranjivosti pri razradi naeg zakona, politike i prakse, a nedovoljno usredsreivanja na to u kojoj meri nedostatak graanskog statusa doprinosi ranjivosti. Koristie nam da razmotrimo poloaj ena kao analogiju. ene i deca su tradicionalno

svrstavani zajedno u slabe i ranjive pripadnike naeg drutva. ene su percipirane kao da im je potrebna muka zatita u liku oca ili mua, i zbog nedostatka fizike snage i zbog toga to su intelektualno i emocionalno nesposobne da u potpunosti preuzmu odgovornost za sebe. Ovakvo shvatanje sluilo je dugo vremena za opravdavanje ouvanja drutvenog poloaja ena kao svojine mukaraca. Drugim recima, njihova pretpostavljena inherentna ranjivost bila je izgovor da se izbegne bavljenje njihovom strukturalnom ranjivou. Kada je otpoela borba za otklanjanje tih strukturalnih inilaca - za dobijanje prava glasa, prava na sopstvenu imovinu, prava na starateljstvo nad decom, prava na odbijanje seksa u braku, prava na telesni integritet i prava na nenapadanje, prava na jednaku platu, prava na nediskriminaciju, prava na privatnost - poelo je da bledi shvatanje ena po kojem im je sutinski potrebna neija zatita. Pred enama je dug put pre nego to postignu potpunu ravnopravnost sa mukarcima, ali su se nai stavovi u pogledu graanskih prava ena, na osnovu principa jednakosti, izrazito promenili u toku proteklih sto godina. Da bismo unapredili poloaj dece u drutvu, neophodno je da ostvarimo promene uporedive sa onima koje su postignute kad su u pitanju ene. Ostvarivanje takvih krupnih promena naih temeljnih uverenja u pogledu dece uinilo bi nunim promene u zakonu, politici i praksi u javnoj i privatnoj sferi. U tom kontekstu od ogromnog je znaaja ratifikacija Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija. Konvencija o pravima deteta UN, koja je usvojena na Generalnoj skuptini UN 1989, predstavlja prekretnicu u meunarodnom pokretu za deja prava, i to u dva smisla. Prvo, ona obezbeuje obuhvatan okvir za priznavanje prava koja se odnose ne samo na deju potrebu za negom, zatitom i adekvatnim obezbeivanjem ve takoe i na potrebu uestvovanja. Drugo, Konvencija je obavezujua i zahteva da drave lanice aktivno donesu odluku da je ratifikuju. Dok nije bila usvojena Konvencija o pravima deteta, nije postojao obavezujui meunarodni instrument koji bi obuhvatao obaveze drava prema deci. Konvenciju je do danas ratifikovalo 156 zemalja (mart 1994). Ratifikovanjem vlada

obznanjuje svoju spremnost da postupa prema odredbama Konvencije, i poto je pristala da bude njome obavezana, od nje se zahteva da podnosi izvetaj Komitetu za prava deteta UN o napretku u sprovoenju tih odredaba, prvo u roku od dve godine, a zatim svakih pet godina. Vlada Velike Britanije je ratifikovala Konvenciju 16. decembra 1991, i sada se od nje zahteva da svoj deci osigura zadovoljavanje standarda koje Konvencija otelotvoruje. Vlada je podnela izvetaj Komitetu za prava deteta UN o postignutom napretku u januaru 1994. Konvencija je ugovor veoma irokog opsega i primenjuje se na svu decu mlau od 18 godina. Principi koje sadri mogu se razvrstati u tri glavne kategorije - obezbeivanje, zatita i uestvovanje. lanovi o obezbeivanju priznaju drutvena prava dece na minimalne standarde zdravlja, obrazovanja, na socijalno osiguranje, telesnu negu, porodini ivot, igru, rekreaciju, kulturu i slobodno vreme. lanovi o zatiti ustanovljavaju prava dece da budu zatiena od diskriminacije, fizikog i seksualnog zlostavljanja, eksploatisanja, zloupotrebe tetnih supstanci, nepravde i konflikta. lanovi o uestvovanju tiu se graanskih i politikih prava. Oni priznaju prava dece na ime i identitet, da se pitaju i da se uzmu u obzir njihova miljenja, prava na telesni integritet, na pristup informacijama, na slobodu govora i miljenja, kao i pravo da opozovu odluke koje su donesene u njihovo ime. Upravo bi ova trea grupa principa, ako se u potpunosti sprovede, predstavljala znaajnu promenu time to priznaje decu kao uesnike u drutvu; ona postavlja stvarnu pretnju tradicionalnim granicama izmeu odraslih i dece. Ovde u razmotriti dva kljuna lana Konvencije koji na iz-vestan nain razotkrivaju inherentnu napetost izmeu, s jedne strane, shvatanja dece kao zavisnih od zatite odraslih i nesposobnih da preuzmu odgovornost za svoje sopstveno odluivanje, a s druge strane, kao ljudi sa osnovnim graanskim pravima, ukljuujui i pravo da u potpunosti uestvuju u donoenju odluka koje se tiu njihovog ivota. Prvi je lan 12, koji nalae: Drave ugovornice e obezbediti detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno miljenje pravo slobodnog izraavanja tog

miljenja o svim pitanjima koja se tiu deteta, s tim to se miljenju deteta posveuje duna panja u skladu sa godinama ivota i zrelou deteta. U tom cilju detetu e posebno biti pruena mogunost da bude sasluano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se tiu deteta.* Ovaj je princip fundamentalan i za Konvenciju i za svako priznavanje dece kao ljudi sa pravom da budu sasluani. To samo po sebi zvui razumljivo i prilino bezazleno, ali ako se shvati ozbiljno, ima temeljne implikacije. Danas smo vrlo daleko od potpunog pridravanja ovog principa. Zakon o deci u Engleskoj i Velsu otelotvoruje taj princip, zahte-vajui da se deje elje i oseanja uzimaju u obzir pri donoenju odluka koje ih se tiu. Nedavni sluajevi obraanja dece sudu radi prosuivanja o tome gde ive i sa kim pozitivni su primeri primenjivanja ovog prava. Interesantno je pratiti odjeke ovih sluajeva u medijima. Zakon o deci je etiketiran kao Povelja derita" koja najavljuje raspad porodice. Mnogi su se osetili temeljno ugroeni idejom da deca imaju formalna prava da budu sasluana u sudskom sistemu. Ipak, ta prava postoje u zakonu i danas ih deca sve vie koriste. No, sasvim je drugaija situacija kada razmotrimo obrazovni sistem u kojem ne postoji nikakva obaveza da se dete saslua ili njegovo miljenje shvati ozbiljno. Interesantno je primetiti da su pre ratifikacije u naoj zemlji u Ministarstvu za obrazovanje i nauku tvrdili da se u potpunosti pridravaju Konvencije te da stoga nema potrebe za nekim merama radi usaglaavanja. Pa ipak, ne postoji obaveza da se saslua miljenje deteta pri odluivanju o izboru kole, i dete nema pravo da bude sasluano kada ga izbacuju iz kole. Poslednjih meseci poprilino je raspravljano, naroito u vezi sa odredbama Zakona o obrazovanju iz 1993, da li da se dalje napreduje ka sistemu subvencionisanog kolstva, u vezi sa polemikama oko testiranja, povelje roditelja, roditeljskog izbora, predloenog redukovanja stepena obrazovanja za uitelje u obdanitu i osnovnoj koli. Ni u jednom trenutku u toku tih rasprava nije sasluan glas dece - o njihovom pravu na

obrazovanje, njihovom pravu da budu sasluana, da uestvuju u diskusijama u vezi sa testiranjem i nacionalnim nastavnim programom, maltretiranju u kolskim dvoritima i o tome kako se upravlja kolama. Malobrojne su kole koje imaju kolska vea, a jo manji broj njih funkcionie na osnovu uzajamnog uvaavanja uenika i nastavnika. Deca imaju pravo da se smatraju potroaima a ne samo produktima obrazovanja. Vlada dosledno odbija da razmotri ovaj problem. Oni nas, s jedne strane, uveravaju da su ova prava obuhvaena Zakonom o deci, a oigledno je da nisu, a sa druge, da su takva prava neprikladna i potencijalno opasna, a takvo stanovite je neuveno krenje Konvencije na koju ih obavezuje meunarodno pravo. U zdravstveno zakonodavstvo nije unesena obaveza da se dete saslua i da se uzme u obzir njegovo miljenje. Princip Gilik (Gillick) utvrdio je pravo kompetentnog" deteta da donosi odluke u svoje ime u pogledu lekarskog tretmana (Gillick v. West Norfolk & Wisbech AHA 3 AU ER 402, 1985). Ta presuda jasno ukazuje da se pitanje ukljuivanja dece u odluivanje o njihovoj medicinskoj nezi odnosi na svu dovoljno razumnu decu, bez obzira na uzrast. Meutim, ovaj je princip ozbiljno ugroen presudom Apela-cionog suda u sluaju esnaestogodinje anorekticne devojke (re W.A. Minor: Consent to Treatment 1 FLR1, 1993). Ta presuda je takoe dovela u pitanje statutarno pravo, obuhvaeno aktom o reformi Zakona o porodici iz 1969, na potpuno samoopredeljenje esnaestogodinjaka i sedamnaestogodinjaka u Engleskoj i Velsu u pogledu leenja. Dato objanjenje je da pravo na pristanak ne obuhvata pravo odbijanja pristanka. Kada mlada osoba eli da odbije leenje, njegove/njene elje mogu se odbaciti bez obzira na kompetentnost te mlade osobe. Ova odluka ima temeljne implikacije u pogledu prava svih mladih ljudi na autonomiju i samoopredeljivanje. Naravno, u ovom sluaju je postojala bojazan da ivot mlade ene moe biti doveden u opasnost, ali bi se s tim, s obzirom na specifine okolnosti, prikladnije izalo na kraj da je primenjen Zakon o mentalnom zdravlju. U Britaniji ne postoji ak ni zahtev da se unutar porodice uzima u obzir miljenje deteta. U Finskoj je, u njihov ekvivalent Zakona o deci unesen zahtev da se roditelji moraju konsult-

ovati sa decom pri donoenju svih vanih odluka koje se odnose na njih, to je uslovljeno uzrastom i razumnou deteta. Sline odredbe postoje i u Nemakoj, vedskoj i Norvekoj. U kotskoj je Zakonodavna komisija prilikom nedavnog savetovanja o predlozima za zakon o porodici uoila da postoji iroko rasprostranjena podrka za neke sline odredbe kod nas. Meutim, do danas takvog zahteva nema u zakonu. Dug je put pred nama u Britaniji pre nego to budemo mogli da tvrdimo da ispunjavamo standarde koje zahteva lan 12. U Jedinici za unapreivanje dejih prava u poslednjih nekoliko meseci preduzeli smo seriju konsultacija sa mladima u pogledu njihovog utiska o tome u kojoj se meri potuju njihova prava na uestvovanje. Miljenje na koje nailazimo sa izuzetnom doslednou je da nemaju utisak da ih uvaavaju, sluaju, niti ozbiljno shvataju. Uprkos zahtevima Zakona o deci, oigledno je i to da deca o kojoj se staraju lokalni organi vlasti i dalje imaju oseaj nemoi i otuenja od sistema i da se malo toga poboljalo od kada je sproveden ovaj zakonski akt. Mi nemamo kulturu sluanja dece. Ozbiljna primena ovog principa zahtevala bi da: osiguramo da deca imaju pristup odgovarajuim informacijama primerenim njihovom uzrastu, pomou kojih bi mogli da' formiraju svoja uverenja. Na primer, deca u bolnikom okruenju moraju biti obavetena o tome ko je odgovoran da im sa-opti ta se deava, koje su implikacije lekarskog tretmana, koje su uzgredne pojave, koje su im opcije na raspolaganju, koje su implikacije ako se ne podvrgnu leenju, da li e to boleti, koliko dugo e trajati (videti Oldersonov lanak u ovoj knjizi); deci pruimo stvarnu mogunost da izraze svoje miljenje i ispitaju opcije koje su im na raspolaganju. To zahteva ozbiljno obavezivanje na potovanje dece i njihovog prava da uestvuju u svemu to je od znaaja za njih, bilo da se nalaze u koli, pod starateljstvom ili u bolnici. Nuno je odvojiti potrebno vreme da bi se obezbedilo da deca imaju dovoljno mogunosti da istrae probleme sa kojima se susreu. Da bi bila efektivno ukljuena, moraju se pozabaviti svojim sumnjama, strepnjama i nedoumicama. Pri

procenjivanju kompetentnosti mlade osobe da uestvuje u odluivanju, vano je uzeti u obzir miljenje same mlade osobe o sopstvenoj kompetentnosti. Sposobnost deteta da donosi odluke u svoje ime zavisi od samog deteta, ali i od toga koliko je obaveteno i koliko ga ostali uesnici uvaavaju; sasluamo miljenja dece i razmotrimo ih sa uvaavanjem i ozbiljnou, kao i da im saoptimo kako e njihova miljenja biti razmotrena. Oigledno je da nema svrhe sluati deje miljenje ukoliko nemamo nameru da ga shvatimo ozbiljno. Neophodno je biti jasan u pogledu toga u koje se aspekte deje nege, ili obrazovanja, ili zdravstva, ili igre, on/ona moe ukljuiti. Da bismo dopustili deci da uestvuju u donoenju odluka koje ih se tiu, odrasli moraju biti spremni da ih sasluaju i uvaavaju i da govore u saradnji sa njima a ne kao njihovi zastupnici; obavestimo decu o ishodu svake odluke i, ako je ta odluka suprotna njihovim eljama, obezbedimo da se u potpunosti objasne razlozi takvog ishoda; obezbedimo deci koja koriste javne slube delotvorne, pristupane i prave puteve za pritube, uz pristup nezavisnom zastupnitvu u situacijama kada dete smatra da se sa njim loe postupalo, da je bilo zapostavljeno ili na bilo koji nain zlostavljano. U Lotianu (Lothian) su se udruili upravni organi za socijalni rad, obrazovanje i zdravstvo radi donoenja deje povelje (Children's Charter), koja ustanovljava zajedniku deklaraciju principa, podranu pojedinostima o ovlaenjima unutar svake od njihovih slubi. Svako dete se obavetava o Povelji, koja, osim toga, uvodi i nezavisnog sudiju kojem se mogu obratiti ako misle da nisu ispotovani principi ili ovlaenja. Dakle, Konvencija nalae da je dunost osoba koje imaju roditeljsku odgovornost da ukljue decu u donoenje odluka koje se tiu njihovog ivota, u skladu sa njihovim uzrastom i razumnou. Prema tome, ona uspostavlja model uestvovanja i, osim toga, nalae obavezu delanja u najboljem interesu deteta. Drugi kljuni lan koji elim da razmotrim je lan 3: ,,U svim aktivnostima koje se tiu dece, bez obzira da li ih predu-zimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi,

administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta bie od prvenstvenog znaaja." Navedeni princip nedvosmisleno locira odrasle kao one koji snose odgovornost za dobrobit dece. Htela bih, pre svega, da ispitam ovaj lan da bih videla u kojoj je meri u britanskom zakonu priznat kao princip kojim se rukovodi pri odluivanju koje se tie deteta, a zatim da razmotrim implikacije samog principa. To je glavni princip u Zakonu o deci u Engleskoj i Velsu, sa svojim zahtevom da dobrobit dece mora biti od najveeg znaaja. Meutim, Zakon o deci i prevashodan znaaj dobrobiti deteta pri-menjuju se samo u sudovima koji razmatraju pitanja u vezi sa podizanjem deteta. Nisu svi sudovi u Britaniji podreeni tom principu. Primeri za to su tribunali koji sasluavaju imigrante i njihove molbe za dobijanje dravljanstva, kao i svi tribunali koji deluju u okviru obrazovnog sistema i koji se bave pitanjima u vezi sa izborom kole, specijalnim potrebama, izbacivanjem iz kole. Prologodinji sluaj majke koja je bila uhapena dok je iekivala deportaciju, a njeno troje dece - od kojih je jedno bilo beba, svi sa britanskim dravljanstvom - povereno starateljima, razotkriva surovu realnost zakonodavstva koje ne vodi rauna o dobrobiti deteta. Izvan suda, koncept najboljih interesa deteta takoe je primetno odsutan. U zakonu o obrazovanju ne postoji princip najboljeg interesa. Od kola, lokalnih vlasti ili upravnih tela ne zahteva se da uzimaju u obzir bilo dobrobit pojedinanog deteta kada donose odluke u vezi sa tim detetom, bilo dece kao grupe. To znai da odluke da se izbaci dete, da se obustavi specijalna pomo, da se zatvori kola, da se promeni kriterijum za prijem, da se uvede obavezno noenje uniforme, da se pravi razlika izmeu uenica, da se ne primaju deca sa specijalnim potrebama, da se zapone disciplinski postupak protiv deteta ili da se objavljuju rang-liste dece, ne moraju biti donete s obzirom na najbolji interes deteta ili dece. Prvenstvo mogu preuzeti drugi razlozi, kao to su ekonominost, roditeljski izbor, ugled kole ili efikasnost. Slino tome, principom najboljeg interesa se ne rukovodi u oblasti zdravstvenih usluga ili zdravstvene nege. Ne postoji niko sa nekom statutarnom odgovornou ko bi osiguravao

zatitu posebnih interesa dece pri donoenju takvih odluka, ili ko bi vodio rauna da zdravlje deteta ima prioritet u odnosu na efikasnost" ili ekonominost". Isto tako, ako razmotrimo pitanja urbanistikog planiranja i zatite ivotne sredine, uoiemo da obziri prema deci uopte nisu na dnevnom redu. Kada bismo ozbiljno shvatili dunost navedenu u lanu 3, bilo bi neophodno da povedemo rauna o implikacijama za decu kada se predlae izgradnja novog puta - koje bi implikacije po njihovo zdravlje proizale iz zagaenja bukom i olovom, teeg pristupa igralitima, smanjene mobilnosti i mogunosti kretanja unutar lokalne zajednice. Koliko se deji najbolji interesi uzimaju u obzir pri izgradnji stambenih naselja koje vidimo svuda oko naih gradova - kojima nedostaju igralita i trotoari, sa opasnim peakim prelazima i tome slino. Treba obratiti panju na dve stvari. Prvo, oigledno je da, osim Zakona o deci, koncept dobrobiti deteta ne postoji u naem zakonodavstvu. Dobrobit deteta nije najvanija stvar u donoenju odluka irom drutva. Nema sumnje da bi mnogi strunjaci koji rade sa decom tvrdili, i to opravdano, da u njihovom svakodnevnom radu taj princip zauzima centralno mesto. Ipak, zbog toga to nemaju status graana, sama deca nisu u mogunosti da osiguraju da se njihovi interesi potuju, i stoga, bez principijelnog zakonodavnog sistema koji bi to podrao, nema garancija da e njihovi interesi biti uzeti u obzir ili da e im na neki nain biti nadoknaena teta. Drugo, pogreno je misliti da je izvravanje principa najboljih interesa inherentno korisno za decu. Naprotiv, to moe biti moan instrument u rukama odraslih, koji ga mogu upotrebiti za opravdavanje nekih svojih aktivnosti i za nadglasavanje elja i oseanja dece. Izuzetno je teko svakoj odrasloj osobi da ustanovi ta je to najbolji interes deteta. Veina roditelja je bar nekada dola u konflikt sa partnerom u vezi sa tim ta je najbolje za njihovo dete - na primer, u pogledu svakodnevnog odluivanja o tome kada je vre-me da ide na spavanje, koliko da ostane napolju, o disciplini i tako dalje. Prema tome, iako je neophodno da odrasli, kojima se pridaje odgovornost za decu ili aspekte njihovog ivota, pri donoenju tih odluka vode rauna o dobrobiti

dece, isto tako je nuno da postoje jasni, eksplicitni i formalni putevi pomou kojih bi deci bilo omogueno da dovedu u pitanje izvravanje principa dobrobiti kada smatraju da je bio pogreno primenjen ili da njihovo miljenje nije uzeto u obzir. Jo je vanije priznanje da deca imaju osnovna graanska prava - pravo da budu sasluana i shvaena ozbiljno, pravo na slobodu izraavanja, pravo na slobodu savesti, pravo na telesni integritet. Ako se ovi principi prihvate kao dati, oni obrazuju principijelan okvir u odnosu na koji se moe testirati koncept najboljih interesa. Bez toga, prava deteta mogu biti podvrgnuta linim predrasudama, nedostatku elje da se konflikt razrei, pomanjkanju razmatranja deje perspektive ili, naprosto, borbi za mo, u kojoj su odrasli uvek jai. Razmotrimo odluke donesene u kontekstu usvajanja, to nam moe posluiti kao korisna ilustracija. U praksi se model dobrobiti koristi za odluivanje u pogledu trajnog smetaja dece. Drugaiji pristup bio bi sastavljanje skupa principa na osnovu prava iz Konvencije UN, to bi sainjavalo okvir unutar kojeg bi se odluke testirale. Na primer, svako dete ima pravo na svoj identitet, pravo na ime, dravljanstvo, pravo da poznaje svoje roditelje i da se oni staraju o njemu, pravo na sopstvenu kulturu, jezik i veroispovest, pravo da ne bude odvojeno od svojih roditelja, osim ako je to neophodno u najboljem interesu deteta, a ako je odvojeno, pravo da ostane sa njima u kontaktu, pravo da uestvuje u donoenju svih odluka i da njegovo miljenje bude ozbiljno shvaeno. Kada bi socijalni radnici ispitivali okolnosti zahteva za smetaj nekog deteta, taj bi okvir pruao koherentnu strukturu u odnosu na koju bi se moglo prosuivati ta je dobrobit tog deteta. Bez toga se mnoge odluke donose u ime neodreenog koncepta najboljih interesa, te se ne mogu proveriti niti kontrolisati. S druge strane, ukoliko bi se ti principi priznali, dete bi bilo u prilici da ospori odluke ako smatra da njegova/njena prava nisu bila sasvim uzeta u obzir ili potovana. Poslednjih godina strunjaci koji se bave dejom negom, advokati i policija u prilinoj meri su se fokusirali na pitanja zatite i dobrobiti dece. Primena principa dobrobiti kojom se ne ostvaruje pravo dece da uestvuju u

donoenju odluka koje ih se tiu, potkopava njihovu mogunost samoopredeljivanja. Princip dobrobiti slui da se odri strukturalna ranjivost umesto da tei da im prui vie mogunosti da preuzmu kontrolu nad svojim ivotima. Na primer, zlostavljanje dece tokom vie godina u domu u Lesteriru (Kirkwood, 1993) i Stafordiru (Lewy & Kaahan, 1991) slikovito nam ilustruje nemo i ranjivost dece kada se ne potuju ova fundamentalna graanska prava. Da su ta strukturalna prava bila ostvarena, potencijal za zlostavljanje dece koji potie od njihove inherentne ranjivosti bio bi znatno umanjen. Ukoliko se u naem zakonodavstvu, politici i praksi koja iz nje proizlazi, ne prizna da su deca ljudi te da imaju prava koja se moraju potovati i podrati, njihova inherentna ranjivost nastavie da se uveava zbog toga to nemaju graanski status. Meutim, razlozi koji idu u prilog dejim pravima nisu nesporni. Ove godine smo bili svedoci izrazitog protivljenja ideji da deca imaju prava na vei stepen uestvovanja. Argumentuje se da nije prikladno davati prava deci, ve da treba da se fokusiramo da ih nauimo da budu odgovorna. Deca su prikazana kao da nemaju moralnost, da su van kontrole i da im nedostaje iskustvo na koje bi se pozvala da bi delotvorno uestvovala. Na tragu ratifikacije Konvencije i povodom sprovoenja Zakona o deci, poprilino se raspravljalo o ravnotei izmeu prava roditelja i prava dece. Neki, na primer, tvrde da Zakon o deci ide suvie u pravcu promovisa-nja prava roditelja na tetu dejih prava. Drugi, sve glasniji lobi, tvrde da unapreivanje dejih prava ugroava prava roditelja i porodini ivot. Da bismo analizirali konflikt izmeu roditeljskih i dejih prava, moda bi nam koristilo da ispitamo poreklo prava koja su u pitanju. Prava roditelja, kako ih je definisao lord Skarmen (Scarman) u Gilik presudi, proizlaze iz njihove odgovornosti da unapreuju dobrobit deteta, pri emu ih ta odgovornost ograniava. U lanu 5 Konvencije opisuju se prava i odgovornosti roditelja s obzirom na obezbeivanje odgovarajueg usmeravanja i savetovanja deteta u ostvarivanju njegovih prava na nain koji je u skladu sa razvojnim mogunostima deteta. Prema tome, i Konvencija i Gilik presuda nameu veoma jasna ogranienja

u pogledu prava roditelja. Ona postoje samo onoliko koliko je neophodno za zatitu, dobrobit i unapreivanje dejih prava. im dete zadobije mogunost da ta prava nezavisno ostvaruje, nestaje pravo roditelja da ostvaruju svoju odgovornost. Tamo gde postoji konflikt, to zapravo nije konflikt izmeu prava roditelja i prava dece. To se moda moe prikladnije opisati kao konflikt izmeu odgovornosti odraslih da zatite dete i deje tenje za pravom na uestvovanje i sa-moopredeljenje, pravo da bude sasluano i shvaeno ozbiljno. Drugim recima, to je konflikt izmeu, s jedne strane, dejeg prava da bude zatieno i, s druge strane, dejeg prava na izraavanje. Ovakva konstrukcija nipoto ne otklanja dileme i potekoe svojstvene pokuaju reavanja konflikta izmeu odraslih i dece, ali obezbeuje valjaniji okvir unutar kojeg se taj konflikt moe razumeti. Ona takoe locira razreenje konflikta kao neophodnost iznalaenja reenja koje je za dete najbolje. U poslednje vreme smo svedoci ponovnog bunog zapoinjanja ove rasprave u polemikama vezanim za pravo osobe koja uva dete da ga sa doputenjem roditelja, udari [The Guardian, 12. februar 1994). To moe da bude dobra ilustracija pomenutog konflikta. Ako se prihvati da su deca ljudi sa drutvenim i graanskim pravima koja se mogu porediti sa pravima odraslih, onda bi trebalo da su im data ista prava na telesni integritet kao i odraslima. Drugim recima, trebalo bi da imaju pravo, koje odrasli u naem drutvu uzimaju zdravo za gotovo, da ih niko ne dodiruje bez njihovog pristanka, da ih ne zlostavlja ili povreuje. Meutim, ova rasprava je, bez razlike, uobliena u kontekstu prava roditelja da disciplinuju dete na nain koji oni smatraju neophodnim ili prikladnim, a ne s obzirom na pravo deteta da ga niko ne udara. Ovo pitanje je vano osmisliti s obzirom na graanska prava deteta, a ne samo s obzirom na njegovu zatitu ili dobrobit. Zatita namee dunost odraslima da postupaju prema deci na odreeni nain, ali mnogi roditelji pravdaju primenu telesnog kanjavanja u ime zatite deteta. Ako se argument oblikuje s obzirom na deje pravo na telesni integritet, pitanje poinje od deteta i postaje jasna stvar principa. Drutveno i zakonsko odobrenje udaranja dece je jedna od najsimbolinijih indi-

kacija njihovog niskog statusa u naem drutvu, i sve dok ne prestanemo da to odobravamo kao opravdano kanjavanje, nastaviemo da krimo Konvenciju i da odravamo ranjivost dece prema zlostavljanju odraslih. Kad su u pitanju deca, skloni smo da koristimo model u kojem se polazi od pretpostavke zatite na roenju, sa postepenim pomakom ka samoodreivanju deteta, kako ona ili on pokazuje sposobnost da donosi odluke po sopstvenom pravu. Drugim recima, dete treba da zaslui" pravo na samoodreivanje. Postoji i alternativni pristup, i taj je model usvojen za odrasle u demokratskim i participativnim drutvima - to je da poemo od pretpostavke samoodreivanja i da je samo kada to oigledno nije u najboljem interesu deteta ili kada bi to ugrozilo prava nekog drugog, opravdano da se odbaci ili uskrati detetu to graansko pravo. Ovakvim pristupom na odraslima je teret da opravdaju intervenisanje, umesto da se dete bori za pravo uestvovanja u donoenju odluka koje se tiu njegovog ivota. Svakako, to je dete manje, vea je potreba da se intervenie. ak i u tom sluaju postoji svedoanstvo o primeni ove filozofije na male bebe; pomak od rutine davanja obroka na etiri sata ka hranjenju koje se ravna prema zahtevima deteta, primer je doputanja detetu da odredi i kontro-lie zadovoljavanje svojih potreba. Odrasli ipak imaju oiglednu odgovornost u pogledu zatite i dobrobiti dece. U oblasti deje nege ta je odgovornost vezana za zahtev da se deluje u najboljem interesu deteta. U drugim sferama, i privatnim i javnim, ne postoji ak ni ogranienje u pogledu postupanja ili delovanja. Ipak, ono to treba priznati jeste da deca imaju graanska prava koja moraju obrazovati okvir u odnosu na koji se donose odluke i presude. Pri tome bi trebalo da prevlada pretpostavka kompetentnosti, a tamo gde je ona odbaena, celokupno delovanje bi trebalo testirati u odnosu na unapreivanje i potovanje tih prava.

Poglavlje 10.

Kod kue je najbolje:

Distinkcija javno/privatno u dejem teoretisanju o riziku i bezbednosti
Deni Harden, There's no place like home: the public/private distinction in children's theorizing of riskand safety" u: Childhood, Vol. 7. No. 1, 2000: 43-59.

UVOD Savremeno socioloko istraivanje bavi se rizikom kao drutvenom konstrukcijom (Giddens, 1991). Dokazuje se da laiko teoretisanje o riziku mora biti drutveno situirano i kontekstualizovano s obzirom na javne diskurse i socioekonomske strukture koji oblikuju nae ivote (Green, 1997; Scott et al., 1998). To je na vie naina relevantno za raspravu o deci i riziku. Prvo, javni diskursi o deci i riziku zasnivaju se na savremenim zapadnjakim idejama o detinjstvu (Jackson & Scott, 1999). Detinjstvo se konstruie kao doba bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti (Jenks, 1996). Drugo, rasprava o rizicima po decu fokusira se selektivno na odreene rizike (Roberts et al., 1995). Tree, u tim diskursima su rizici sa kojima se deca suoavaju locirani uglavnom u javnoj sferi, a ne u privatnoj sferi porodice. Savremene kampanje organizacija za decu nastoje da skrenu panju na rizike sa kojima se deca suoavaju u pogledu nasilja u porodici, a ipak se vei deo javnog diskursa o deci i dalje usredsreuje na rizike locirane u javnom ivotu. Osim toga, postoji tendencija fokusiranja na posebne tipove rizika po decu. Prilina medijska panja posveena je sluajevima otmice dece, umiranja od droge meu decom i siledijstva, a manje interesovanja se pokazuje za sluajeve povreivanja dece u kui. Tvrdi se da se to odraava na zabrinutost samih roditelja kada je u pitanju bezbednost njihove dece. Procenjuje se da opasnost od nepoznatih ljudi" predstavlja najveu bojazan za 98 odsto roditelja, iako je u Velikoj Britaniji izmeu 1984. i 1994. bilo ubijeno manje od estoro dece ispod 14 godina godinje (Moran et al., 1997). To se moe uporediti sa otprilike 600 dece koja godinje stradaju u nezgodama u kui (Harker & Moore, 1996). Primeuje se da uestvovanje dece u javnom ivotu nosi odreene rizike. Zato se smatra da to uestvovanje treba da kontroliu i ograniavaju odrasli. Zatita dece obuhvata

regulisanje njihovog uea u javnom ivotu gde idu, s kim, na koliko dugo, iz kojih razloga. U tom pogledu je zatita dece takoe izvor kontrolisanja dece (Valentine, 1997a). Granice delokruga deje autonomije koje postavljaju roditelji i zakonodavstvo tesno su povezane sa idejom o deci kao drutvenoj grupi koja je nezrela, naivna, ranjiva i opasna po samu sebe (Pilcher, 1996). Ipak, pravi se razlika s obzirom na opaenu deju sposobnost da savladaju rizike, a i izmeu dece u pogledu uzrasta. Na primer, Nacionalno drutvo za prevenciju okrutnosti prema deci (National Societyfor the Prevention of Cruelty to Children, NSPCC) daje smernice o tome u kojem se uzrastu deci mogu dozvoliti odreeni stepeni autonomije. Na primer, primeuje se da su deca sa osam godina suvie mala da idu sama u kolu [The Observer, rubrika Life, 10. mart 1996). U ovom lanku se ispituju deje konstrukcije o riziku i bezbednosti u njihovom svakodnevnom ivotu u odnosu na dihotomiju javno/privatno, lako je u okviru feministikog istraivanja bilo poprilino rasprava u pogledu implikacija koje distinkcija javno/privatno predstavlja za ene (Gamarnikovv, 1983), manje su poznate implikacije vezane za decu, odnosno kako sama deca konstruiu svoj ivot s obzirom na tu distinkciju. U lanku se prvo prikazuje kontekst ovog prouavanja iz kojeg su izvueni prikazani podaci. Drugo, u glavnim crtama naznaena su kljuna pitanja u raspravama vezanim za distinkciju javno/privatno unutar sociologije, kao i primerenost tih pitanja za raspravljanje o deci i riziku. Ta su pitanja, zatim, dalje istraena s obzirom na podatke dobijene intervjuisanjem dece. Deca su bila promiljena u svom konceptualizovanju rizika u javnom ivotu i naprosto nisu prihvatala zvanine diskurse o deci i riziku. Argu-mentuje se da deca konstruiu svoja rizina i bezbedna okruenja s obzirom na pojmove privatnog, lokalnog i javnog. Pokazano je da, dok je privatna sfera porodice opisana s obzirom na bezbednost i sigurnosti, deca izraavaju zabrinutost u pogledu svoje ranjivosti u javnom ivotu. Deji prikazi takoe definiu posrednu sferu izmeu privatne i javne - sferu lokalnog, koja je identifikovana u pogledu blizine kue i dobrog poznavanja mesta i ljudi.

POZADINA STUDIJE Ovaj lanak se zasniva na podacima iz istraivanja kojim je ispitivano kako deca i roditelji izlaze na kraj sa rizicima, bezbednou i opasnou. Fokus istraivanja stavljen je na rizik i strepnju zbog rizika uopte, kao i na njihove posledice na svakodnevni ivot dece, a posebno na seksualizaciju rizika u odnosu na decu. U intervjuima je korien tematski vodi za ispitivanje svakodnevnih bojazni i briga dece, dejih stavova o ogranienjima koja im postavljaju roditelji, dejim strategijama za savladavanje rizika i pregovaranje o roditeljskim ogranienjima. Primenjeni su i raznovrsni postupci u vidu zadataka, ukljuujui dopunjavanje reenica, mrene dijagrame i vebe grupisanja. Obavljeni su individualni intervjui sa 51 detetom iz 30 porodica. Od 51 deteta, njih 34 imala su izmeu 9 i 13 godina i u vreme intervjuisanja bila su u osnovnoj koli. Da bi se ispitala prisutnost rizika unutar domainstva, intervjuisan je i stariji brat/sestra kada je to bilo mogue: 17 dece bilo je uzrasta 12-15 godina i u srednjoj koli u vreme intervjuisanja. U obe starosne grupe bilo je podjednako devojica i deaka. Za uzorak su odabrane jedna kola u urbanom podruju i etiri kole u ruralnim podrujima u kotskoj da bi se istraila prostorna distribucija rizika izmeu urbanih i ruralnih lokacija (Valentine, 1997b). Korienje kola za pravljenje uzorka omoguilo je istraivaima da intervjuisu decu koja su potencijalno bila meusobno povezana i delila zajednika lokalna iskustva. Deca iz ovog istraivanja potiu preteno iz vie radnike klase i nie srednje klase i sva su, osim dvoje dece, belci, to odraava etniki sastav prouavanih podruja. Iako se uoava da deca ne predstavljaju homogenu drutvenu grupu i da njihova iskustva i stavovi variraju, centar interesovanja ovog lanka nije izvoenje sistematskog poreenja zasnovanog na strukturalnim razlikama. Umesto toga, panja je usmerena na to da se istaknu znaajne take koje razlikuju decu na osnovu uzrasta, roda i mesta boravka. DISTINKCIJA JAVNO/PRIVATNO I RIZIK

Razlikovanje izmeu javnog i privatnog primenjivali su sociolozi na vie razliitih naina i vie razliitih konteksta. Povlaene su distinkcije izmeu javnog i privatnog u pogledu: dravne administracije/trine ekonomije; kolektivnih/individualnih interesa; porodine/trine ekonomije. Kao to primeuje Vajntraub (Weintraub), distinkcija javno/privatno... nije jedinstvena ve protejska (poprima razliite oblike, poput grkog boga Proteja). Sastoji se ne samo od jednog para suprotnosti ve od sloenog skupa suprotnosti, koje se ne mogu svesti jedna na drugu, kao to nisu ni sasvim nesrodne" (Weintraub, 1995, 284). Pored toga, nain upotrebe tih pojmova moe da varira. Ribens Mekarti i Edvards (Ribbens McCarthv & Edwards, 1999) ukazuju na razliite upotrebe, s jedne strane identifikovanja javnog i privatnog sa posebnim fizikim prostorima, a s druge, njihove identifikacije sa odreenim drutvenim praksama i iskustvima. Kao to primeuje Slejter (Slater, 1998), javno i privatno se posmatraju kao razliite oblasti iskustva i vrednosti, u prostornom i vremenskom smislu, koje su odvojene i oliene razliitim vrstama ljudi i uloga (Slater, 1998, 144). U pitanje se dovodi i stepen u kojem se otro razlikuje javno i privatno. Novi vidovi zaposlenja, na primer, slobodne profesije, zamaglile su razliku izmeu javne sfere radnog mesta i privatne sfere kue (Slater, 1998). Bek (Beck) primeuje: Privatna sfera nije ono to izgleda da jeste: sfera koja je odvojena od okruenja. Ona je spoljna strana odnosa i odluka, okrenuta unutra i uinjena privatnom, koje se donose negde drugde, u televizijskim stanicama, u obrazovnom sistemu, u firmama, na tritu rada, u sistemu saobraaja itd., uz veliku dozu neobaziranja na privatno-biografske posledice" (Beck, 2001). Tvrdi se da postoji jedna posredna sfera izmeu javne i privatne. Ribens Mekarti i Edvards (1999) ukazuju na druenje" kao sferu potpore izmeu drave i pojedinca dajui primer prijateljstva. Slino tome, Hanter (Hunter, 1995) uverava da izmeu javne i privatne sfere postoji malograanski drutveni poredak", koji se odnosi na komunalno i lokalno. Distinkcija javno/privatno sutinska je za teoretisanje o riziku, s obzirom na fizike pros-

tore kao i naine doivljavanja. Pre svega, Gofman (Goffman, 1971, 385) ukazuje na sve veu ranjivost koja se dovodi u vezu sa javnim ivotom. Gofman je razvio koncept Umwelt (okruenje, sredina, okolina) radi ukazivanja na sferu oko individue unutar koje se nalaze potencijalni izvori uzbune" (Goffman, 1971, 297). Gofman konceptualizuje Umwelt prevashodno u prostornom smislu. Zaista, on ukazuje na kritino rastojanje" oko individue u kojem se moe osetiti poziv na uzbunu (Goffman, 1971:299). On primeuje strukture Umwelta, aspekte naeg svakodnevnog ivota koji mogu izazvati uzbunu - ureen okvir koji se odnosi na sigurnost povezanu sa unutranjim, ograenim prostorima; skrovite putanje i take pristupa koje se tiu prostornih taaka ranjivosti i drutvena mrea koja se tie nae brige za druge ljude u javnim prostorima (Goffman, 1971, 335337). Drugo, raspravljanje o riziku i strepnji zbog rizika usredsreeno je na individualnost i kolektivnost. Gidens (Giddens) obrazlae da, iako javne rasprave mogu oblikovati strepnje zbog rizika, mi se sa tom neizvesnou hvatamo u kotac kao individue, pri emu sredinje mesto zauzima individualno promiljeno praenje rizika. Stvar je u tome... ne da je svakodnevni ivot inherentno riziniji nego to je to bio u prethodnim epohama. Pre je u pitanju to da je, u uslovima modernosti, za nestrune aktere, kao i za eksperte u odreenim oblastima, razmiljanje s obzirom na rizik i procenjivanje rizika manjevie stalno prisutan zadatak, delimino neprocenljive prirode" (Giddens, 1991: 123-124). Uprkos tome, kritikuje se znaaj koji je se pridaje individualnom promiljanju pri razumevanju rizika i strepnji zbog rizika. Furlong i Kartmel (Furlong & Cartmel) uveravaju da je individualizacija, iako istovremeno i realna i retorika odlika kasne modernosti, obuzdana protivdejstvenim pritiscima na standardizaciju i individualno odluivanje odigrava se unutar konteksta drutva koje karakteri-e meusobna zavisnost" (Furlong & Cartmel, 1997, 113). Pored toga, moe se dovesti u pitanje, u odnosu na decu, da li se svi pojedinci smatraju podjednako promiljenim. Javne debate o riziku retko kada obuhvataju miljenja same dece. Umesto toga, rizike po decu definiu i njima upravljaju

odrasli u ime dece. Izgleda da se deci uskrauju elementi izbora, odgovornosti i promiljanja koji se pripisuju odraslima u pogledu rizika.

RAZUMEVAIMJE DEJEG TEORETISAIMJA O RIZIKU I BEZBEDIMOSTI Podaci iz ovog istraivanja pokazuju da su deji Umwelten kompleksni i uslovljeni mnogim razliitim, ali meusobno povezanim iniocima, koji obuhvataju prostor, vreme, ljude i ponaanje. Zajednika nit koja povezuje te razliite strukture je eksternalizacija rizika i dovoenje u vezu javnog ivota, dece i rizika. U odeljcima koji slede dalje su istraeni naini na koje deca definiu odreene prostore i svoj doivljaj tih prostora s obzirom na rizik i bezbednost. Pri tome emo se takoe pozabaviti time u kojoj se meri deca uputaju u promiljeno praenje rizika. DOM KAO SIGURNA LUKA Idealizovanje privatne sfere porodice centralno je obeleje modernosti (Slater, 1998). Kljuni element toga idealizovanja je segregacija dece i detinjstva u privatnu sferu: porodica se smatra mestom prikladnim za podizanje dece, ime se olakava njihova zatita, fizika i moralna, od spoljanjeg sveta. To se odraava na deje konstruisanje rizika i bezbednosti. Hud i saradnici (Hood et al., 1996) ispitivali su pregovore izmeu dece i roditelja u vezi sa pitanjima rizika i bezbednosti u kui. Uvideli su da i deca i roditelji imaju sklonost ka eksternalizovanju rizika, odnosno rizik je lociran kao da se nalazi van kue. U naem istraivanju veoma mali broj intervjuisane dece spomenuo je rizik u kui. Zaista, mnogi su oznaili svoju porodicu i kuu kao bezbedne. Na primer, u vebi dopunjavanja reenice jedna devojica je napisala: Oseam se bezbedno kada uvee sedim u kui pored vatre sa svojom porodicom" (Dil, 10); to je slika koja prikazuje oseanja vezana za sigurnost koju, kako se misli, porodica reprezentuje. Privatni fiziki prostor kue je vaan ele-

ment da se kua dovede u vezu sa bezbednou. Gofman obrazlae da zidovi, plafon i pod slue za postavljanje spoljanjih granica okruenja, uz pretpostavku da su te barijere dovoljno vrste da dre podalje stvari koje su potencijalni izvor uzbune. One uspostavljaju 'unutranjost' i 'spoljanjost'" (Goffman, 1971, 334). Dakle, fiziki prostor kue omoguava kontrolu nad svima koji tu stanuju i koji stupaju u taj prostor. Ta kontrola, meutim, moe biti istisnuta kroz izvesne take pristupa" (Goffman, 1971, 336). lako su deca bila sklona da opisuju kuu kao bezbednu, ona su takoe pokazala zabrinutost da bi ta bezbednost mogla biti naruena. Ja i Karolina smo svake subote ujutro pretravale u piamama da gledamo TV. Mrzelo nas je da se oblaimo, a mama bi samo trknula do prodavnice iza oka. Oseale bismo se tako nesigurno. Ne otvaramo vrata, samo sedimo tako i svaki put kad ujemo da se neto pomakne na ljunku, recimo ptica ili tako neto, odmah uh, oh! (Kristina, 12). Prema dejim prikazima, izgleda da je esto taj doivljaj nesigurnosti najsnaniji nou, to je opisao jedan deak: Pa, iz nekih razloga plaim se samo nou i tada mi se uvek ini da neko moe provaliti po noi i, kao, ubiti me ili ta god. Tek ti, kao, rasturiti kuu ili tako neto" (Vil, 11). Bezbednost i sigurnost, koje su deca vezivala za boravak u kui, odraava njihovo uverenje da su ljudi unutar kue poznati porodica i prijatelji - te da su bezbedni. Jedan deak je objasnio da se osea bezbedno u svojoj kui zato to tu nema nikog neobinog" (Oven, 10). Mada se argumentuje da esto pokuavamo da pobegnemo" od rutine, poznatih i oekivanih staza naeg svakodnevnog ivota (Cohen & Tavlor, 1992), poznato i blisko se takoe dovode u vezu sa bezbednou. U privatnoj sferi porodice deca znaju sve ljude koji ih okruuju i kako se oni ponaaju, a poznaju i mesto, bilo svoju kuu bilo kuu svojih drugova. Meutim, kako tvrdi il (Cheal, 1991), ba ta privatnost i zatvoreni prostor kue i porodice koje ova deca povezuju sa sigurnou moe sluiti prikrivanju porodinog nasilja (Cheal, 1991, 82). lako se stvarnost porodinog ivota mnoge dece veoma razlikuje od slike koja je ovde prikazana, deca u naem istraivanju su konstruisala svoje pejzae rizika oko sopstvenog doivljaja sigurnosti. Ako

je njihov dom i bio rizian i nesiguran, oni su izabrali da to ne obelodane u intervjuima. Iako bi stvarni fiziki prostor kue mogao biti naruen sferom javnog, moda je najoigledniji nain na koji spoljanji svet prodire u sferu privatnog putem medija, naroito televizije. Ve poprilino dugo traje akademska i javna rasprava u vezi sa uinkom koji gledanje neprikladnog" sadraja na televiziji moe imati na decu (Buckingham, 1994). Taj diskurs o riziku pojavljuje se u dejim prikazima. Gledanje programa koji sadre nasilje opisano je kao opasno za razvoj dece. Jedan deak je primetio da takvi programi mogu kod dece izazvati none more i mogu takoe uticati na njihov razvoj tako da postanu prilino opasni kada porastu" (Luis, 10). Deca su pravila razliku izmeu razliitih uzrasta s obzirom na sposobnost dece da podnesu psovanje ili nasilje na televiziji, a da to na njih ne utie (Kellev et al., 1999): - Pa sa 12 se ne uplai tako lako. A sa 9 i 10 ima, kao, none more mesecima ako vidi neto kao da nekoga ubijaju ili da udovita izlaze iz neije glave. Ja sam u fazonu 'o ne'. Posle toga ne moe da spava (Karolina, 10). Starija deca su esto sebe stavljala nasuprot svog mlaeg brata/sestre: - Ali film nije stvaran, on je kobajagi. Sada kad sam starija, znam ta je stvarno, a ta ba i nije, pa zapravo i nije tako strano. Alj Dil misli da je sve to je na TV-u... ona misli, o, to svi rade, i zato je u fazonu, zato ne bih mogla i ja? (Denet, 15). Ipak, deji prikazi nisu naprosto reprodukovali razvojnu teoriju svojstvenu ovom diskursu. Umesto toga, deca su konstruisala sopstvene diskurse o riziku na osnovu svojih linih osobina. Deca su u vie sluajeva ukazivala na takve karakteristike, kao to su razumnost, zrelost ili odgovornost, kao na kljuni inilac u njihovom procenjivanju rizika. Kao rezultat toga, esto su pravljene distinkcije izmeu onoga to se smatra rizinim za decu uopte i onoga to dete smatra da je rizino za njega/nju lino: Ne bih to uradila zato to sam prilino, suvie sam pametna da bih to uradila, da odem i uzmem drogu zato to to neko na TV-u radi. Pretpostavljam da neki ljudi to urade" (Dil, 10). Pri rasuivanju o tome ta je prikladno da

gledaju, deca su takoe pravila razliku izmeu nasilnog i seksualnog sadraja. Mnogi od njih su istakli da su psovanje i nasilje deo njihovog svakodnevnog ivota, ali ne i seks. Jednog deaka smo pitali ta je, po njegovom miljenju, loije za decu da gledaju: - Moe da bude strano da ima runih reci, ali ne bih mogao da gledam nita sa puno seksa i golotinje. To je, kao, malo previe. Pa, mislim, ta je zabavno u tome da se gledaju dve osobe kako se svlae i vode ljubav? Pre bih gledao 5 minuta horora nego sat vremena toga (Tim, 13). Deca su definisala opasnost od televizije s obzirom na ono to je relevantno za njihov ivot. Pravila su razliku izmeu sebe i druge dece u pogledu godina i karaktera, i razlikovala su razliite vidove rizika s obzirom na sopstvena iskustva. Pretresanje cfejih stavova o opasnosti od televizije ilustruje nain na koji se sfera javnog moe nametnuti privatnoj sferi porodice. Kao to primeuju Hud i saradnici, granice privatnog i javnog se tako prelaze ka unutra; spoljanje opasnosti dospevaju u kuu i treba ih kontrolisati, savladati i, sve u svemu, stupiti u interakciju sa njima" (Hood et al., 1996, 106). Uprkos ovom prepoznavanju javnih rizika u privatnoj sferi, deji izvetaji pokazuju da ona privatnu sferu porodice preteno dovode u vezu sa sigurnou. Pored toga to su locirani u javnoj sferi, smatra se da rizici postoje spolja", nasuprot unutranjosti" kue. IZMEU JAVNE I PRIVATNE: LOKALNA SFERA Za razliku od kue, deca su esto odreivala javni prostor s obzirom na rizik. Ipak, deca su pravila razliku izmeu susedstva i prostora izvan granica njihove ulice/sela/mree kua drugova. Na taj nain deca su oznaila posrednu, lokalnu" sferu izmeu javne j privatne. Upravo u toj sferi su deca svih uzrasta provodila najvei deo svog vremena i, kao rezultat toga, ta mesta i ti ljudi su im postali poznati i bliski. Lokalno se delimicno odnosilo na podruje u neposrednoj blizini kue: Jer ovo je stvarno malo mesto pa gde god da poem... ne mo-

ram da se puno udaljavam da bih videia svoje drugove" (eril, 9). Deje konstruisanje rizika i bezbednosti je, u izvesnom pogledu, zavisilo od udaljenosti od kue: - Jer, to si dalje, sve je, kao, vie stvari koje ti se mogu desiti, kao, na putu... Ali ako si u kraju, tu negde u bloku i neko te povredi, moe prosto da ode do svoje kue. Ali ako si negde daleko, tu ne bi znao mnogo ljudi (Nil, 13). Ali, lokalno se odnosi i na ljude koji ive u toj posrednoj sferi. Hanter (Hunter, 1995: 216) opisuje posrednu sferu izmeu javne i privatne kao kvalitativno razliitu od javnog ureenja. To nije svet nepoznatih graana. Ovo se moe videti iz komentara jedne devojice u vezi sa brigom njene majke za njenu bezbednost: Pa, ona se ne brine mnogo jer zna da mogu nekako da se staram o sebi u ovom kraju jer znam puno ljudi naokolo" (Pem, 10). To je bilo najuoljivije kod dece iz ruralnih podruja, jer se selo u izvesnom smislu doivljava kao proirena porodica ili zajednica ljudi koji paze jedni na druge: Pa to je, kao, nikad ne zna ta se deava dole u gradu i tako to. A na selu, kao, svi te nekako dre na oku, ali ne i u gradu" (Stiv, 11). Meutim, jedna devojica je opisala kako takvo motrenje moe biti i ograniavajue: - Naroito poto radim u prodavnici, a moja mama radi u selu, i svi znaju ko sam. Tako ako me neko vidi da idem ulicom sa nekim ko pui, do moje mame e doi informacija da ja puim. iako ne puim (Seli, 15). Ipak, lokalna sfera se ne povezuje sa istim stepenom bezbednosti kao privatna sfera kue. Uvekje bilo nekih lokalnih podruja koja su deca opisivala kao rizina: Pa pruga nije tako sigurna kao park jer nekad neki udni ljudi idu tamo" (Liam, 10). Osim toga, lokalna sfera nije fiziki ograniena na isti nain i otuda je izloenija opasnostima iz javne sfere. Bezbednost koja se dovodi u vezu sa lokalnim oblastima, kao to su parkovi, prema tome je nesigurna za decu. Odreeni incidenti mogu promeniti deji doivljaj lokalnog podruja. To je oigledno iz prie koju nam je isprialo nekoliko dece iz jednog kraja, o oveku za kojeg se govorilo da je uznemiravao decu u lokalnom parku: - U Grin park mora da ide sa nekim odraslim... Jer je tamo jednog deka iz moje

kole neko podigao i spustio mu pantalone Tako mi sada nije dozvoljeno da tamo idem bez nekog odraslon dok ga ne uhvate (Dim, 9). Uz to, mlaa deca su prikazivala da bezbednost tog parka zavisi od doba dana. Dok je preko dana igralite puno dece, uvee tu dolaze tinejderi: Jer, kao, svi tinejderi i takvi, svi oni idu tamo da piju i da se drogiraju, i tako to" (Stiv, 11). To je, iz deje perspektive, promenilo prirodu tog okruenja - od bezbedne do rizine. Deji pejzai rizika iskonstruisali su lokalnu sferu na osnovu blizine kue, poznavanja i bliskosti sa okolinom i ljudima, u okviru koje su imali oseaj relativne bezbednosti. To je veoma odudaralo od njihovih stavova u odnosu na javnu sferu. DECA I RIZIK U JAVNOJ SFERI Predstave detinjstva kao doba ranjivosti, zavisnosti i nesposobnosti uticale su na oblikovanje identiteta dece u javnom ivotu. Deca su opisivala oseaj nezatienosti u javnom ivotu u vezi sa njihovom zabrinutou u pogledu nepoznatih prostora i ljudi. Mnoga deca su opisala svoja strahovanja vezana za mogunost da se izgube. To je bilo najoiglednije kada su mlaa deca govorila o mogunosti da po prvi put odu u centar grada sa drutvom. esto su prikazivala trni centar zatvorenog tipa van grada kao jedan korak ka tom cilju, lako se moglo oekivati da e gradska deca, s obzirom na to da su navikla na ivot u gradu, pokazati vie samopouzdanja u vezi sa tim pitanjem, ona su zapravo izrazila istu zabrinutost kao i seoska deca. Prema tome, izgleda da su iskustva dece bila vrsto situirana u privatnim i lokalnim sferama i da je izlaenje iz njih bilo istovremeno i izazovno i zastraujue. Starija deca, koja su imala vie pristupa javnom ivotu, diskutovala su o nainima na koje su procenjivala javni prostor s obzirom na rizik i bezbednost. Jedan deak je opisao kako je on odreivao da je neko podruje rizino: Svuda izlomljeno staklo, to ti uglavnom da neku sliku o tom mestu, pretpostavljam i zidovi skroz iarani sprejom" (Piter, 13). Fizika svojstva, esto dovoena u vezu sa rizinim prostorima, bila su zasnivana na klasnim razlikama.

Na primer, postojala je tendencija da se vizuelne predstave rizinog okruenja dovode u vezu sa odreenim izgledom stambenog naselja: - Pogleda niz ulicu i shvati da moda ipak ne eli da ide tamo, i to samo na osnovu toga kako izgleda, recimo stambeni blok, pa pomisli kako izgleda pomalo grubo. Zato ja ne idem na takva mesta, jer ako mene pitate, tako sam trai nevolju (Pol, 14). Najnaglaenije je bilo deje ispoljavanje zabrinutosti vezano za ljude iz njihove blizine u javnom ivotu. Javni prostor sainjavaju tela unutar njega (Sennett, 1994, 370); u dejim prikazima izgleda da je javni ivot opasan zbog ljudi, tela unutar njega. Mi egzistiramo u drutvenom svetu esto okrueni drugim ljudima. Da bismo funkcionisali, moramo verovati da ti ljudi ne nameravaju da nam nakode (Goffman, 1971, 384). Pa ipak, poverenje se esto prikazuje kao opasna osobina kod dece zato to se ona smatraju inherentno ranjivom grupom (Jackson & Scott, 1999). Zaista, s obzirom na to da se naglasak u obrazovanju dece o bezbednosti stavlja na nepoznate ljude, nije udno da su deca bila obazriva u odnosu na druge ljude u javnom prostoru. Jedan deak je ispriao ta ga plai: Drugi ljudi i sve to ne poznajem... kada hodam ulicom i neko me tek tako pogleda i ja pomislim 'zato li me gleda?' i sve tako" (Dru, 10). Uprkos tome to su esto bila okruena drugima, deca su esto ukazivala da je prisustvo poznatih ljudi jedan vid zatite i osnovni nain savladavanja rizika. Jedna devojica je, diskutujui o opasnosti od seksualnog napada, primetila: - U stvari, skoro sva deca kojima se to dogodilo, oni su bili uvek, kao, sami, ili ih je bilo tek nekolicina. Mislim, kad idemo u diskoteku idemo u velikoj grupi i ne izlaemo se opasnosti tako to idemo po dvoje ili troje (Keri, 13). Valentajn (Valentine, 1997a) uoila je da naroito devojice stiu oseaj samopouzdanja i zatienosti kada imaju podrku drugova. Meutim, u istraivanju smo otkrili da su i deaci i devojice primetili da postoji rizik kad si sam" u javnom prostoru. Razlozi njihove zabrinutosti su varirali - dok je za deake podrka drugova bila potrebna u sluaju tue, devojice su je smatrale zatitom od seksualnih napada. Deca se ue kome da veruju, a kome ne,

naroito putem vaspitanja o opasnosti od nepoznatih". To vaspitanje je analizirano kao deo ovog istraivanja i uoeno je da ono ima tendenciju pojaavanja dihotomije javno/privatno u odnosu na rizik - nepoznati su oni koji se muvaju po parkovima, voze du ulica u kojima se igraju deca, vrebaju iza kolskih kapija. Nepoznati ljudi se, po definiciji, nalaze u javnim, a ne u privatnim prostorima. Zaista, veliki broj dece je izrazio zabrinutost da ih mogu odvesti" nepoznate osobe jer su deca: Pa verovatno e nepoznata osoba pre pokupiti dete nego nekog odraslog zato to... neko odrastao nee naii i pokupiti drugog odraslog i rei mu 'hej, ti ide sa mnom'" (Rebeka, 11). Takvim vidom obrazovanja o bezbednosti deca stiu standardi-zovana znanja pomou kojih se mogu snai u javnom ivotu, lako su deca ponavljala zvanini diskurs o nepoznatima u svojim prikazima, na primer, ne razgovaraj sa nepoznatima", u intervjuima je bilo oigledno da su mnogi od njih taj diskurs protumaili na svoj nain. Veliki broj dece je prikazao sopstvenu procenu odreenih situacija u koje su bili upleteni nepoznati". Oni su bili svesni da se naziv nepoznati" odnosi skoro na svakoga u javnom ivotu, i stoga je pravilo ne razgovaraj sa nepoznatima" doivljeno kao problematino u interakcijskom smislu: - Recimo, ljudi u radnji, oni su nepoznati, a moda treba da ih neto pita. I ti si isto tako nepoznat drugim ljudima i moe se desiti da upita nekoga da ti pokae put i da taj neko pomisli to isto za tebe (Amanda, 11). - Ako vidim da je neko u nevolji, recimo da je ispao iz invalidskih kolica... tada bih zastao i pomogao mu. Ali ne bih stao da pomognem oveku koji pokuava da napumpa gumu ili nekome ko pere kola (Piter, 13). Mada decu ue da ne veruju nepoznatim osobama, takoe ih ue da postoje bezbedni nepoznati", te da su opasnosti neizve-sne. Deji prikazi pokazuju da su ona bez sumnje donosila svoj sud o nepoznatima na osnovu kriterijuma u koje spadaju njihov izgled; njihov rod; njihovo dranje i ponaanje; vrsta pitanja koja postavljaju i njihova relativna ranjivost. Pored toga, iz intervjua je oigledno da su deca, iako su mnoga izrazila zabrinutost u pogledu nepoznatih", esto izvetavala da su upravo starija deca ili tinejderi, a ne odrasli nepo-

znati ljudi, izvor rizika: - Odrasli su pametniji. Tinejderi samo idu naokolo sa noevima i drogama i unitavaju stvari (Karolina, 10). - Mladi, zna, oni petnaestogodinjaci koji te stalno neto uznemiravaju, mislim da su oni tip ljudi koji bi trebalo da te zabrinjava... kad bih video dva, recimo petnaestogodinjaka ili esnaestogodinjaka koji, zna, idu ulicom, vie bih se zabrinuo nego zbog dva etrdesetpetogodinjaka (Deren, 15). Deca svih uzrasta su govorila o tinejderima po parkovima koji se drogiraju, previe piju i muvaju se naokolo. Moda je vea verovatnoa da e tinejderi, a ne mlaa deca, dovesti u pitanje monopol odraslih na korienje javnog prostora (Percy-Smith, 1998), i deca su njihovo prisustvo doivljavala preteim. Jedna devojica je opisala kako se oseala u autobusu u prisustvu tinejdera: -Ja i Rebeka smo, kao, sedele na istom seditu i samo smo tako sedele jer su oni, oni su, kao, svi bili pijani pozadi i pevali su i sve tako, i to je bilo stvarno stravino. Plaile smo se da progovorimo ili bilo ta drugo (Rozmari, 10). Starija deca, sami tinejderi, imali su pomeana oseanja o ovom pitanju, lako su i oni, kao i mlaa deca, izraavali zabrinutost u vezi sa svojim vrnjacima, oni su takoe diskutovali o svojim iskustvima tinejdera, o tome da ih drugi vide kao izvor pretnje: - Ja mislim da sam ja prilino bezopasna osoba, samo odajem takav utisak, znate, veliki, i jo tinejder. To je samo, to je stvar stereotipa, ljudi me samo vide i kau: o, on je opasan, on je tinejder i spreman je na sve (Deren, 15). Deje opisivanje njihove ranjivosti i nedostatka poverenja prema nepoznatima, to je posledica toga - i prema odraslima i prema deci - odnosilo se na njihove percepcije i doivljaje sopstvenog tela u javnom prostoru. Javni prostor je osmiljen prevashodno za odrasle, zbog ega fizika veliina dece oteava njihovo uestvovanje u javnom ivotu. To, opet, pojaava oseaj da je javni prostor - prostor odraslih. Zaista, veliki broj mlae dece opisao je sebe kako su u opasnosti u javnim prostorima zbog svoje fizike veliine: - Jer kao odrasli, ako je pored tebe neko od odraslih, jer oni imaju vie ansi kada se potuku sa nekim jer su veliki. Dok god si sa oko

sedam svojih drugova, to ti doe na isto kao neko odrastao (Tom, 12). Neka deca su takoe opisivala fizike razlike izmeu deaka i devojica koje ine da devojice izgledaju ranjivije: Devojice su fiziki slabije od deaka. A deaci, ene uglavnom ne prilaze deacima, i deaci su pomalo obazrivi" (Rebeka, 11). Izvesni rizici su ponekad takoe smatrani kao rodno odreeni. Deak koji je priao o seksualnoj opasnosti objasnio je zato on nije zabrinut zbog toga: - Mislim da me to ne brine stvarno... devojice se verovatno neto vie brinu o tome. Kao, OK si sa mukarcima, osim ako im se sviaju deaci. Ali teko da e, kao, ene krenuti da trae de-ake tinejdere ili ta god. Verovatnije je da e mukarci traiti privlane devojice (Don, 13). Iako su deca bila svesna svoje telesnosti u javnim prostorima ona su takoe diskutovala o svojoj ranjivosti u vezi sa svojim nedostatkom znanja i/ili iskustva. Deca su bila sklona da sebe opisuju kao manje upuene i stoga manje kompetentne u javnom ivotu od odraslih: - Jer ponekad roditelji mogu izgledati pomalo nepravedni prema tebi, ali oni su obino u pravu. Recimo, oni mogu da ti kau da ne bi trebalo da izae i neto uradi, i onda bi ti, onda bi ti verovatno trebalo to i da uradi jer su oni obino u pravu zato to oni znaju. Jer oni su, kao, obino stariji, pa pretpostavljam da vie znaju o tome (Dozi, 12). Izgleda da su deca dovodila u direktnu vezu znanje i savladavanje rizika. Tako su razliite vidove znanja o rizicima smatrala prikladnima za odreene uzraste: - Pa jo nas nisu uili o tome jer se o drogama pria u srednjoj koli. U osnovnoj koli ui sve deje stvari, a u srednjoj koli sve o drogama... Jer bi inae mlaa deca mogla poeti da ih uzimaju. A starija deca su pametnija pa to nee uraditi... Jer oni ue sve pametne stvari, kao ta da rade u poaru i tako to. Mi radimo samo projekte kao vikinzi" (Dim, 9). Prema tome, na osnovu nekih dejih prikaza, ini se da znanje u izvesnoj meri nadoknauje potrebu za uenjem putem iskustva. To se odnosi na korelaciju koju su deca povukla izmeu rizika i nepoznatog i korelaciju nepoznatog sa rizikom i opasnou. Meutim, kao to obrazlae Gofman, svakodnevni ivot se

ne proivljava u stanju neprestane strepnje, pre je u pitanju to da uimo da osetimo opasnost i kako da s tim izaemo na kraj. Mi ne upoznajemo toliko svet oko nas", koliko postajemo iskusni i uveba-ni u hvatanju u kotac s njim" (Goffman, 1971: 294). Ipak, mera u kojoj se deca uputaju u taj proces postajanja iskusnima i uvebanima" u hvatanju u kotac sa javnim ivotom odreena je njihovim podreenim poloajem u odnosima odrasli - deca. GRANICE UESTVOVANJA DECE U JAVNOM IVOTU U svojoj studiji Kahil iznosi argumente u prilog tome da je ,,poznata pria o istoriji detinjstva u zapadnim drutvima povest odvajanja mladih zbog toga to sve vei broj starijih smatra da je to za dobro mladih" (Cahill, 1990: 392). Zaista, javni prostor postaje odreen kao prostor odraslih u kojem se deca posmatraju ili kao da su u opasnosti ili kao da su sama izvor opasnosti (Valentine, 1996). Deje uestvovanje u javnom prostoru kontrolie se i ograniava na vie naina. Prvo, postoje formalna, esto zakonska ogranienja u pogledu toga gde je deci doputeno da se kreu. Najekstremniji primer za to je interesovanje koje su britanska vlada i policija pokazale za primenu policijskog asa na decu u SAD (Drakeford & Butler, 1998). Policijski as za decu ispod 16 godina sproveden je u probnom periodu izmeu oktobra 1997. i aprila 1998. u Hamiltonu u kotskoj, kojim je pristup dece u javni prostor zakonski ogranien. Komentariui policijski as u Hamiltonu, policijski narednik je izjavio: - Ovo nije sluaj nametanja sile zakona. U pitanju je upozoravanje ljudi na opasnosti sa kojima se deca suoavaju. Deca su izloena opasnosti od preprodavaa droge i pedofila, a u nekim oblastima ljudi se ale da ih mladii ugroavaju i uznemiravaju. Pobuda je bezbednost dece i dobro ele zajednice, i to ne smemo izgubiti iz vida (The Observer", 12. april 1998). Drugo, postoje roditeljska ogranienja u pogledu uestvovanja dece u javnom ivotu i pristupa njemu (Hood et al., 1996). Granice koje postavljaju roditelji ograniavaju iskustva dece u pogledu toga ko, ta, gde, kada i zato deca

uestvuju u javnom ivotu. esto su ta ogranienja zasnovana na pretpostavkama da deci nedostaju sposobnosti za savladavanje rizika kojim bi se zatitila, lako je ta pretpostavka dovedena u pitanje (Hutchbv & Moran-EI-lis, 1997), pretpostavljeni deji nedostatak kompetencije je uprkos tome uticajan u oblikovanju roditeljskih ogranienja u pogledu uestvovanja dece u javnom ivotu (Valentine, 1997a). Na primer, savet za bezbednost na putu u Lidsu (Leeds), daje na znanje: Deca SVIH uzrasta su nezrela, impulsivna, nepredvidiva, nedostaju im vetine i iskustvo, nisu sposobna da procene brzinu i udaljenost, ne rade uvek ono to im se kae... Ma koliko razumno vae dete izgledalo, ak i sa 15 on ili ona je jo uvek dete" (Hillmanetal., 1990). Tree, postoje ogranienja u pogledu ponaanja dece u javnim prostorima. Oekuje se da su mala deca u pratnji odraslih, u toj Tieri da decu koja su sama odrasli esto pitaju gde su im roditelji (Cahill, 1990). Mogue je da su tinejderi grupa koju najee kri-tikuju zbog njihovog ponaanja u javnom prostoru, i, muvanje naokolo" se najprimetnije doivljava kao pretnja drutvenom redu (Cahill, 1990). Najzad, mnoge javne pogodnosti su podeene za upotrebu odraslih s obzirom na njihovu fiziku veliinu, na prj. mer, visina javnih govornica (Cahill, 1990). Uprkos tome, deca ne prihvataju naprosto ograniavanja njihovog uea u javnom ivotu. Neka deca su kritikovala formalna ogranienja: Jer smo mali i nije nam dozvoljeno da idemo u radnje bez odraslih, a to ba nervira. Mora da bude u pratnji odraslih u veini radnji... To je pomalo dosadno" (Holi, 10). Druga su se alila na ogranienja njihovog uestvovanja koja im namee njihova manja fizika veliina: - Volim bioskop, jedino to mrzim u vezi sa tim, ima samo dve stvari koje mi se ne sviaju kod bioskopa, to je sedite, i to su ljudi. Mislim, ako su visoki, a ja idem u esti razred osnovne kole i dosta sam mali, prilino sam mali za svoje godine, a obino neko odrastao sa nekim mlaim, oni obino sednu ispred mene i obino ja moram da promenim sedite (Luis, 10). Pored toga, deca koriste razne strategije za izigravanje zakonskih i roditeljskih ograni-

enja. Jedna dvanaestogodinja devojica je opisala svoju strategiju da bi ula da gleda film za koji je minimalni uzrast bilo 15 godina: - Prilino sam sitna i nisam, ne izgledam stvarno kao da imam 15 godina. Zato su mi drugovi rekli, sve to treba da uradi je samo da se puno naminka i da se ponaa kao da ti je 15 godina i kada ulazi, kada, kao, prolazi pored tih ljudi, samo se pravi kao da se saginje jer ti je kao, neto ispalo, i oni e misliti da se samo saginje... Pitala sam svoj drugaricu: Kako se ponaa kad ima 15 godina?", a ona mi je rekla Pa, samo se ne smeje puno, recimo, kada neko neto kae, ne smeje se sve vreme. Ne grize nokte", jer ja stalno grizem nokte... Pokuala sam da uem unutra i da hodam to uspravljenije, jer ljudi nekad misle da izgleda starije ako si vii... Nosila sam cipele sa visokim tiklama i pokuavala sam da izgledam via (Dozi, 12). Na slian nain deca su aktivno pregovarala o tim granicama sa svojim roditeljima. Deca su primenjivala vie razliitih strategija u neposrednim i posrednim vidovima pregovaranja: laganje; uskraivanje informacija svojim roditeljima; krenje pravila; tajno dogovaranje sa sestrama/braom radi obmanjivanja roditelja; upornost u moljenju roditelja; mrzovolja prema roditeljima; dobijanje prava za izlazak pokazivanjem svoje odgovornosti; okretanje jednog roditelja protiv drugog. lako su uoene male razlike meu decom u pogledu korienih strategija, ono na ta su te strategije bile usmerene esto se razlikovalo. Na primer, dok je Dil (10) opisala kako je prekrila pravilo time to je gledala program na televiziji u svojoj sobi iako joj je reeno da to ne radi, Sali (15) je ispriala kako je pila alkoholna pia sa svojim drutvom. Osim toga, starija deca su moda bila vetija u umeu pregovaranja sa svojim roditeljima: - Jer sam se ranije, u poetku, ulagivala i radila svata, ali sam onda shvatila da oni to, u stvari, znaju. Tako sada kaem: u redu, ako to hoe, onda u redu. A onda ih ponovo pitam i ne padam u vatru... i onda oni na kraju kau da mogu to da uradim (Sali, 15). Takve strategije ne samo da demonstriraju deje razumevanje porodice i svog mesta unutar nje, ve pokazuju i njihovu kompetentnost u procenjivanju i savladavanju izvesnih rizika.

Ipak, Keli i saradnici (Kellev et al., 1997) uoili su da je vea verovatnoa da e se deca usprotiviti roditeljskom ograniavanju njihovih aktivnosti kada nije oigledna povezanost izmeu tih ogranienja i zatite. To je bilo jasno i u naem istraivanju. U mnogim sluajevima deca su opisala roditeljska i zakonska ogranienja kao neto to je za njihovo dobro": Naa mama je dobra. Previe na titi, ali bolje je da ima mamu koja puno brine o tebi nego neku koja ti dozvoljava da divlja i da upadne u nevolju" (Piter, 13). Osim toga, proces pregovaranja izmeu dece i roditelja ogranien je dejim doivljajem granica u pogledu njihovog uestvovanja u javnom ivotu: - Uvek kaem sebi, ak pre nego to se gnjavim da pitam mamu, to je pomalo glupo. Recimo, ako bih poeleo da odem do Edinburga usred noi, poznajui sebe verovatno ne bih eleo da idem kad bih razmislio o opasnostima i tim stvarima (Don, 13). Prema tome, iako su deca oekivala da mogu donekle da pregovaraju sa svojim roditeljima, ona su isto tako oekivala da ih njihovi roditelji zatite ograniavanjem njihovog pristupa javnom prostoru i uestvovanja u njemu. ZAKLJUAK Teoretisanje dece o riziku, bezbednosti i opasnosti moe biti situirano u okviru distinkcije javno/privatno. Deca su definisala fizike lokacije s obzirom na bezbednost i rizik. Ona su pravila razliku izmeu bezbednosti privatne unutranje" sfere kue i rizine prirode spoljanjosti" - lokalnog susedstva i irih javnih prostora. Deca su takoe opisala svoje odnose sa drugima na tim lokacijama. Najznaajnije je to to su d^ca izrazila zabrinutost zbon svog uestvovanja u javnom ivotu 3 obzirom na ugroenost od drugih ljudi. To je naroito odraavalo nedostatak poverenja za koje Gidens (1991) uverava da je r agrieno. Kao rezultat toga strepnja od rizika postala je odlika svakodnevnog ivota. Dakle, iako se ini da su deca odraavala javne diskurse o deci i riziku, ona su takoe promiljeno konceptualizovala rizik. Ona nisu naprosto prihvatala zvanine diskurse o deci i riziku, ve su zapravo, konstruisala svoj identi-

tet unutar javnog prostora na osnovu sopstvenog iskustva. Pored toga, deca su pregovarala i o roditeljskim i zakonskim ogranienjima u pogledu njihovog uestvovanja u javnom ivotu. U tom pogledu deca su demonstrirala svoju kompetentnost u procenjivanju i savladavanju rizika. Ipak, mera u kojoj se deca uputaju u individualno promiljeno praenje rizika mora se kontekstualizovati. Prvo, opseg i priroda dejeg uestvovanja u javnom ivotu odreene su na isti nain kao i kod odraslih, klasom, rodom i tako dalje. Na primer, drutvena klasa moe odrediti meru u kojoj su deca izloena riziku po zdravlje ili nesrenim sluajevima (Roberts et al., 1995). Drugo, deje individualizovane predstave rizika stvaraju se u kontekstu diskursa o njihovoj bezbednosti i riziku, na pri-

mer, kolskog obrazovanja o bezbednosti. Ti standardizovani diskursi prikazuju sliku deteta u opasnosti koja daje oblik njihovoj individualnoj" proceni rizika. Tree, ivoti dece su standardizovani njihovim podreenim poloajem u odnosu na odrasle (Hood-Williams, 1990). lako Bihner i saradnici (Buchner et al., 1994) argumentuju da je ivot dece danas vie individualizovan, to je posledica njihovog ranijeg sticanja nezavisnosti, roditeljske percepcije rizika jo uvek su uticajne u oblikovanju svakodnevnog ivot.i dece (Hood et al., 1996). Prema tome, iako su deca promiljeno konstruisala i pratila rizik i bezbednost, to se mora locirati unutar ireg konteksta drutvenih odnosa koji sainjavaju svakodnevni ivot dece.

Poglavlje 11.

Prijatelji i poznanici
Alison Dejms, Friends and Acquaintances", u A. James: Childhood Identities, Edinburgh University Press, 1993.

DEFINISANJE PRIJATELJSTVA Kompleksan i esto nepostojan obrazac dejih meuljudskih odnosa koji je opisan u ovoj knjizi razotkriva kaleidoskop subjektivnih razmiljanja o Ja i Drugom pomou kojih se drutveni identiteti stvaraju i unapreuju, umanjuje im se vrednost ili se unitavaju tokom detinjstva. Svakom pojedinom detetu uestvovanje u toj zamrenoj mrei drutvenih odnosa potpomae u oblikovanju identiteta i doivljaja svog Ja koji se usvaja kako on(a) napreduje ka odraslom dobu i postaje linost u drutvu. Ali, iako u tom smislu socijalizovano dete moe kao odrastao ovek konano posvedoiti o sferi delovanja i efektivnosti socijalizacije, sam taj proces moe se dokumentovati samo nepotpuno. U prethodnim poglavljima izdvojeni su neki od raznolikih aspekata ovog prelaska na linost (personhood) dece ubritanskom drutvu i putem niza kameja koje se jedna za drugom otkrivaju, postepeno se rasvetljavaju dinamika i znaaj

meusobnih drutvenih odnosa dece Jedna implicitna tema koja se stalno ponavlja u ovom prikazu dejeg drutvenog ivota i u njihovim komentarima o tome jeste uinak koji razliiti naini ponaanja, stilovi interakcije i lina prezentacija mogu imati na izbor drugova i obrasce drugarstva. Jedna implikacija koja se iz toga moe izvui je, dakle, da deje iskustvo imanja drugova i bivanja drugom igra presudnu ulogu u njihovom sticanju drutvenog identiteta i Jastva. Drugi zakljuak je da iskustvo drugarstva predstavlja stoer u nastajanju oseaja pripadnosti. Ona deca koja imaju potekoa u sklapanju drugarstva izlau se opasnosti da postanu drutveno marginalizovana pri svakodnevnom druenju u uionici i kolskom drueljubivosti ili za koju se misli da se na neki nain znaajno razlikuju, mogu vrlo lako ostati bez drugova. Iako to naizgled nije predstavljalo neki problem za osmogodinjeg Kristijana koji je tumarao sam po kolskom dvoritu, druga deca su mnogo tee podnosila

takvo javno obelodanjivanje njihove drutvene izolova-nosti. Dranje nastavnika za ruku u vreme razonode, muvanje oko drugih grupa dece koja se igraju ili uspinjanje na sprave moe odavati utisak kao da su ona uz drugarske grupe ostale dece, ako ne i da im pripadaju (Putallaz & Gottman, 1981). To da sama deca spremno priznaju vanost drugarstva kao drutvenog odnosa naznaeno je prilinom lakoom kojom poinju da upotrebljavaju terminologiju drugarskih odnosa. U koli Hiltop (Hilltop School), iako su ih etvorogodinjaci samo povremeno izgovarali, reci drug/arica", ,,najbolji/a drug/arica", sviati se" i mrzeti" veoma su brzo poele da obogauju deje razgovore kada se polaskom u kolu proirilo njihovo drutveno iskustvo. Takve reci postaju korisne za pravljenje razlike izmeu pojedinaca u dijapazonu drutvenih susreta: ona mi je drugarica, Doniju se sviam, meni se on ne svia i tako dalje. Na taj nain, dok postanu deveto- ili desetogodinjaci, biti drug/arica ili imati drugove/drugarice postae glavno obeleje dejih drutvenih odnosa: strepnje zbog promene kole pogoravale su se zbog budueg odsustva drugova/drugarica ili ublaavale saznanjem da su oni i dalje prisutni, a pretnja uskraivanjem drugarstva koriena je kao mona drutvena sankcija za uticanje na ponaanje druga/rice i njegovo/njeno obuzdavanje. Meutim, prividna deja verbalna i praktina kompetentnost u meuljudskim odnosima koje drugarstvo obuhvata u isto vreme je naizgled opovrgnuta krhkou tih odnosa. este bune svae, prepirke i posvaanost" - to je model mnogih drugarstava mlae dece, to je navelo Bigiloua i La Gapa (Bigelow & La Gaipa) da primete da postojanost ba i nije karakteristika dejih drugarstava sve do uzrasta od otprilike 16 godina" (1980; 38). Te nesuglasice odraslima deluju dosadno jer, ako su ti odnosi stvarno prijateljstvo, zar ne bi trebalo da se prevaziu razilaenja u uverenjima i promene raspoloenja? Pozivajui se na kulturni ideal pravog" prijateljstva (Allan, 1989), odrasli mogu trivijalizovati ili iritantno uzimati sa rezervom prekid odnosa, prelazei preko suza, znajui da e se sledeeg dana taj drugarski odnos najverovatnije obnoviti. Istovremeno, to je donekle paradoksalno, ba ta nepostoja-nost dejih drugarstava izaziva strepnje u pogledu

sree i dobrobiti dece u svetu odraslih. Ta je bojazan, na primer, inila kontekst poprilinom delu psiholokih istraivanja preduzetih radi pronalaenja inilaca koji doprinose ili ometaju popularnost i marginalnost u dejim drutvenim odnosima (Putallaz & Gottman, 1981) i to podupire vei deo savremenog interesovanja za istraivanje siledijstva (Tattum & Lane, 1989). Mislim da paradoks koji uokvirava ovakvo rasuivanje odraslih o obrascu i kvalitetu dejeg prijateljstva potie od pretpostavke da deja prijateljstva karakterie ista forma prisnosti, poverenja i uzajamnosti, za koje se smatra da idejno oblikuju prijateljstva odraslih u zapadnim kulturama (Allan, 1989). Ali, da li je takav koncept prijateljstva" prirodan, nepromenljiv, instinktivan aspekt svih ljudskih odnosa, fundamentalan za ljudsku drutvenost? Ili je, kao to uverava Pejn (Paine, 1974) kulturno specifian, iz odreenih drutvenih svetova i vezan za njih? Naspram tih optijih pitanja o prirodi prijateljstva, ovo poglavlje je usredsreeno na dva naroita pitanja. Prvo, koji oblik imaju deja prijateljstva i koji smisao deca pridaju spektru afektivnih odnosa meu sobom? Drugo, posmatrajui prijateljstva odreena rodom, u ovom poglavlju se postavlja pitanje - kakav znaaj imaju te afektivne veze u svakodnevnim drutvenim odnosima dece? Odnosno, da li je koncept prijateljstva kao zajednikog, prisnog i dobrovoljnog odnosa odgovarajui okvir unutar koga se mogu istraiti i razumeti afektivni odnosi dece svih uzrasta ili kulturna specifinost tog prijateljskog odnosa znai da deca tek postepeno i sa oklevanjem ue da uestvuju u njegovim suptilnim sloenostima, polagano razumevajui njegov taan semantiki opseg? Prema tome, ako deca moraju da naue da zaponu i uzmu uee u kulturno specifinim odnosima prijateljstva, zar to ne bi moglo da objasni krhku prirodu njihovih prvih pokuaja da se sprijatelje? Sledea dva razgovora izmeu dece razliitih uzrasta nagove-tavaju pre irok nego uzak dijapazon znaenja koja deca pripisuju pojmu drugarstva. Oni takoe ukazuju na znaaj kontekstuali-zovanja tih znaenja, jer iako deca u oba razgovora upotrebljavaju re drug/arica" gramatiki ispravno, postoji prilino semantiko razilaenje izmeu ta dva navoda. Osim toga,

razliiti diskursi u okviru kojih se javlja termin drug/arica" uoblieni su sasvim razliitim emocijama i stavovima koji menjaju kontekstualno znaenje naizgled jednostavnog termina drug/arica. U prvom razgovoru, tri etvorogodinjaka priaju u uionici: RODER: Jesi li mi drug? TONI: Jesam. RODER: Moe da doe na moju urku. (Pauza) RODER: Jesi li mi ti drug? SOL: Ne. RODER: Udariu te posred lica. Ova konverzacijska razmena je saeta i primerena. Izgleda da za ove etvorogodinjake niz kratkih i direktnih pitanja i odgovora na zadovoljavajui nain definie ta je drugarstvo. U sutini, to je odnos razmene. Drugarstvo je prikazano krajnje ekstremno, kao da obuhvata otvoreno trgovanje naklonostima, a emocionalno investiranje je minimalno. Tek Roderova reakcija na Solovo odbijanje da ga svrsta u druga - njegova pretnja udarcem - nagovetava da ovi deaci moda poinju da shvataju drugarstvo kao odnos koji je vie zajedniki i participativni nego to je u pitanju puka funkcionalna razmena. Meutim, izgleda da ve kod devetogodinjaka drugarstvo" postaje mnogo kompleksniji drutveni odnos. Sasvim suprotno od nedvosmislenog razgovora malih deaka, Emili mi se poverila da njenu vezanost za jednu devojicu kvari stalna ambivalentnost nabijena emocijama. Otuda u navodu koji sledi drugarstvo nije prikazano kao odnos koji se moe brzo i nedvosmisleno uspostaviti iskazivanjem naklonosti ili pretnji, niti je naprosto odnos razmene. Granice drugarstva su neizvesne, oslobaa se dijapazon emocija koje je teko uskladiti, a unutranja dinamika je takva da se ne moe obuzdati: Kada se njoj (njenoj drugarici) neko ne svia a tebi se svia, ona kae. Pa, jel' ti se ona svia, a ja kaem Da, a ona e na to, E pa, onda se ti meni ne svia, a ja kaem, Pa i nisi neka drugarica jer bi drugarici trebalo da se svia sve vreme." Vratiu se ovim kratkim odlomcima razgovora sa odreenim razlogom. Trenutno je ipak dovoljno da obratimo panju na veoma razliita znaenja drugarstva. Suptilnost emo-

cionalnih veza drugarstva koje je opisala devojcica uopte ne postoji u razgovoru deaka. Dok se u ovom sluaju kontrast nesumnjivo moe pripisati razlikama izmeu dece u pogledu godina i roda, u ovom poglavlju istraiemo druge inioce koji takoe oblikuju obrazac i tok dejeg drugarstva. Time emo pokazati da su afektivni odnosi prevashodno kulturni odnosi koji se stiu drutveno i kontekstualno tokom vremena, onako kako deca razvijaju svoje efektivno uestvovanje u kulturi detinjstva. IMATI DRUGOVE/DRUGARICE I BITI DRUG/ARICA Za neku decu drugarstvo je stvar iste koristi, posledica njihove zajednike izolovanosti ili drutvene iskljuenosti iz glavnog skupa dece. To je nemi izraz solidarnosti koji nastaje iz zajednikog iskustva da te ostala deca identifikuju kao na neki nain znaajno razliitog". Kao to su pokazala druga istraivanja, iako se ta deca mogu udruiti da bi se zajedno igrala - te da ne bi sama lutala naokolo u vreme razonode koja predstavlja javnu demonstraciju drutvenosti - to vidljivo zajednitvo malo govori o kvalitetu njihovog odnosa (Gottlieb & Levser, 1981; Putallaz & Gottman, 1981). Da li je to odnos koji sadri poverenje i prisnost ili je samo udruivanje? Na drugom kraju, drugarstvo se moe karakterisati znatnim emocionalnim investiranjem i ispoljavanjem posveenosti. Razumevanje tih razliitih vrsta drugarsta-va iziskuje potanko opisivanje pojedinosti konteksta u kojima se moe razluiti doivljaj bivanja drugom/drugaricom od doivljaja imanja druga/rice. Na primer, poznato je da roditelji esto vre uticaj na drugarstva mlae dece, podstiui svog sina ili erku da pozove neko dete, pre nego neko drugo, kui na aj. Slino tome, prethodno uspostavljeno prijateljstvo izmeu majki moe vremenom podstai razvoj drugarstva izmeu dece. Tako, iako su estogodinje Eni i Fibi poricale da im se sviaju deaci, Eni mi je priznala da joj je Juan drag zato to se (njenoj) mami svia njegova mama". Do promisljenijeg ureivanja interakcija izmeu odreene dece moe doi u koli. Na primer, osoblje Hiltop kole procenilo je da jedna estogodinja devoj-

ica postaje suvie zavisna od jedne druge, te su je u godinjem pregrupisavanju odvojili od njene najbolje drugarice. Sledee godine devojice su morale da budu u razliitim odeljenjima i taj je korak preduzet radi podsticanja njihovog oslanjanja na sopstvene snage. Isto tako, razdor i neprilike izazvani linim sukobima i konfliktima izmeu odreene dece umanjeni su njihovim fizikim razdvajanjem. U tom smislu, dakle, puka blizina i obrasci svakodnevne interakcije u uionici mogu, isto kao i bihejvioralni i drutveni faktori identifikovani u prethodnim poglavljima, doprineti oblikovanju ukupnog sastava dejih drugarskih grupa. Zaista, time se moe delimino objasniti tesna podudarnost koja esto postoji izmeu rasporeda sedenja u uionici i obrasca dejih drugarstava. Meutim, mnogo je tee proceniti kvalitet tih iskustava drugarstva. U svojoj analizi razgovora mlae dece Garvi (Garyev), na primer, napominje da zajedniko igranje, izbegavanje ozbiljnih tua i deljenje stvari i aktivnosti... takvu definiciju drugarstva daju deca predkolskog uzrasta ako ih pitate" (1984; 171). Tokom mog istraivanja na terenu takvo eksplicitno i apstraktno razmiljanje o prirodi drugarstva bilo je mnogo ee meu starijom decom. Mlaa deca su retko kad dobrovoljno definisala ovaj ili neki drugi drutveni odnos. Umesto toga, morala sam da zakljuujem o njihovom shvatanju prirode drugarstva na osnovu naina njihovog upotrebljavanja te terminologije, usputnih komentara i posmatranjem njihovih susreta. Neverbalni znaci mogu odati njihovu naklonost prema drugome: uzvraen osmeh, uznemiren pogled, udarac akom ili podmuklo tipanje, dranje za ruke, igranje jedno pored drugog, pribliavanje ili udaljavanje od neke grupe dece. Moe se videti kako neki od principa prijateljstva - ljubaznost i uzajamnost, na primernastaju u tim susretima, kao to prime-uje Garvi. Ali mislim da za samu decu oni ostaju uglavnom implicitni i da ih ne prepoznaju kao okvire odnoenja jer izgleda da je mnoge etvorogodinjake vie zanimao njihov status nekoga ko ima drugove/drugarice a ne iskustvo bivanja drugom/drugaricom. Zaista, kao to u pokazati, ovo prvo logiki prethodi drugome. U predkolskom odeljenju, kome sam se prikljuila kada su se deca ve skoro devet meseci igrala i uila jedno pored drugog, esto

se mogao uti termin drug/arica". Stoga se povrnom posmatrau moglo uiniti da su drugarstva u grupi ve nesumnjivo uspostavljena. Meutim, obraanje pomnije panje na strukturu dejih razgovora otkrilo bi da se termin drug/arica" najee koristi u upitnim iskazima. U tom smislu, postavljana su pre pitanja nego to su iznoena vrsta uverenja o prirodi drugarstva: Jesi li mi drug/arica" ili Ti si mi drug/arica, zar ne?" Neto rede su izricane pozitivne i negativne izjave: Ja sam tvoj/a drug/arica"; Nisam ti drug/arica". Jo rede su deca izjavljivala neto o treoj osobi: Dozefina je moja drugarica". Ali koja su znaenja deca pripisivala toj reci? ta su razumela kada je uju i upotrebe i koje su bile drutvene posledice njene upotrebe? Prvo tumaenje moe biti da etvorogodinja deca upotrebljavaju termin drug/arica" samo kao sredstvo klasifikovanja. Ipak, kategorino svrstavanje nekog deteta u druga/ricu" nekog drugog moe biti privremeno, a ne stalno. Moe trajati samo nekoliko trenutaka, onoliko vremena koliko je potrebno da se pree neka prostorija zajedno; moe trajati dok traje neka igra ili jedno jutro, dan, sedmicu. U tom smislu se ne moe rei da termin ,,drug/arica" nuno oznaava neki kontinuitet naklonosti ili poeljnost meusobnih drugarskih veza kada ga koriste cetvorogodisnja deca. Izgleda da njegova upotreba, umesto toga, slui za registrovanje aktuelnog drutvenog pozicioniranja Drugih u odnosu na Ja. Jesi li mi drug/arica" i Ti si moj/a drug/arica, zar ne?" bila su dva tipina poetna pitanja u nekoj sekvenci interakcije izmeu dece (Corsaro, 1979). Ta pitanja su esto postavljali etvoro- i pe-togodinjaci ubrzo nakon zapoinjanja zajednikog igranja. Ali, iako se pitanje naizgled tie svrstavanja Drugog - tebe, u stvari je usredsreeno na ja". Da li ja" imam drugove/drugarice? Da li je ova osoba moj/a drug/arica? U tom smislu moe se rei da imati druga/ricu" nagovetava sopstveni status deteta i identitet toga biti drug/arica". Ovo drugo iskustvo obuhvata mnogo komplek-sniji proces interakcije i povezanosti sa drugima, o emu u raspravljati kasnije. Stoga, kada je Piter upitao Robina Jesi li mi drug?", on je zapravo pitao Robina da potvrdi da on - Piter - ima druga, da je on - Piter drutveno prihvatljiv da bude ili

postane drug. Ovakvi primeri potkrepljuju Pejnovu (Paine, 1974) provizornu sugestiju da se prijateljstvo u zapadnjakim kulturama pre sastoji od ina pronalaenja ruke koja e stisnuti tvoju" nego, kao to se obino pretpostavlja, ina pruanja ruke" (1974: 119). To je proces klasifikovanja Ja a ne Drugog, traganje za linim identitetom pre nego za obostranim odnosima. Ali kako prepoznati da je ruka tu? Garvi ukazuje da se meu mlaom decom termin drug/arica obino odnosi na ono to shvataju kao drugarsko ponaanje" (1984; 171). Obrnuto je takoe tano: deca mogu odbaciti kao drugove one ije je ponaanje protumaeno i klasifikovano kao nedrugarsko. Jo jedanput, potanko opisivanje konteksta u kojima deca upotrebljavaju termin drug/arica" pokazuje naine na koje deca poinju pojmovno da popunjavaju razliite nijanse njegovog znaenja. Tumaenje susreta kao prijateljskih" a ne neprijateljskih" prvi je korak u tome, to se moe videti iz ove beleke sa terena: Tobi i Doel sede jedan pored drugog i sastavljaju slagalicu na stolu. Oni se obino ne drue jedan s drugim. Nakon nekog vremena Doel podigne pogled i kae Tobiju: 'Haj'mo do dole.' On misli na 'neuredni' deo prostorije gde se slika i obavljaju aktivnosti sa vodom. Tobi deluje zadovoljno, smei se i kae: 'Aha... mi smo drugovi, zar ne?'" Tobi tumai Doelov poziv da se premeste na drugo mesto kao znak njegove sopstvene prihvatljivosti. On pita Doela da potvrdi da on - Tobi - ima druga, te da se stoga moe kategorizovati kao neiji drug. Ali formulisanje njegovog pitanja - zar ne?" - takoe nagovetava njegovu svesnost da je obeleje toga biti drug" obo-stranost. On zna da i taj uslov mora biti zadovoljen pre nego to se moe formulisati samoreferencijalni iskaz - Tobi je moj drug", lako je kratko trajao - vreme koje je bilo potrebno da se prostorija pree - kroz ovaj susret deaci su poeli da sastavljaju upotrebljiv koncept drugarstva. Kao to primeuje Fajn (Fine), deca ue kroz reakcije drugih da njihovo ponaanje ima posledice" (1981; 32). Prema tome, drugarstvo moe biti prilino dinamino i fluidno, naroito meu mlaom decom, i privrenosti se mogu menjati za vreme kratkotrajnih interakcija. Implicitnim poree-

njem sa modelom postojanog i dugotrajnog prijateljstva odraslih, ovakav obrazac drutvenih odnosa neminovno vodi patolokom tumaenju dejih meuljudskih odnosa. Postoji jedno neizgovoreno ali jasno uverenje da bi nekako bilo 'bolje' kada deca ne bi tako esto menjala drugove" (Bigelow & La Gaipa, 1980; 39). Meutim, ini se da te strepnje slabo dotiu shvatanje drugarstva kod etvorogodinje dece; tek kasnije trajnost kao svojstvo poinje da poprima znaaj. (...) Dosad izneti primeri pokazuju da deca tee saznanju svoje sopstvene klasifikacije i drutveno pozicioniranog identiteta u okviru grupe. Oni potvruju da biti drug/arica" znai pre svega imati drugove/drugarice". Stoga su starija deca, razmiljajui o svom prelasku u udaljenu srednju kolu, najpre govorila o svojoj bojazni da tamo nee imati drugove/drugarice, pre nego to su alila zbog gubitka odreenog drugarstva. Ali u predkolskom odeljenju Hiltop kole neka deca su delo-vala sigurnije u pogledu svog poloaja vis-a-vis drugih. Ona su Poela da uzimaju uee u trajnijim odnosima - onima biti drug/arica - koji su svojstveniji starijoj deci (Bigelovv & La Gaipa, 1980). Odreeno grupisanje i sparivanje postalo je oigledno dok su se deca izmeu aktivnosti slobodno kretala po uionici za predkolski uzrast i ta su deca davala razliite izjave o drugarstvu Sigurnija u svoju poziciju, ona su sebi doputala komentare i miljenja o drutvenom poloaju druge dece. Tako je jednog dana Rut, koja se uvek igrala sa Elspet, upitala Timija: Je li Dozef jo uvek tvoj drug?" Ubacivanjem priloga jo uvek" ona je potvrdila da je trajnost za nju ve vano obeleje drugarskog odnosa. Postojanje ovakvog suptilnijeg razumevanja prirode drugarstva, pored upotrebe termina drug/arica" kao elementarnog sredstva za klasifikovanje etvorogodinjaka iz istog odeljenja, razlog je zbog kojeg su razvojni modeli prijateljstva, povezani sa hronolokim uzrastom, u krajnjoj liniji nezadovoljavajui. Upravo je drutveno iskustvo, a ne naprosto prolaenje vremena ono to je presudno. To omoguava sticanje neophodnih drutvenih vetina da moe da se sprijatelji i odri prijateljstvo. Neka etvorogodinja deca poela su da

shvataju kvalitativne, a ne klasifikatorske aspekte termina drug/arica". Tako, iako je ret-ko kad pravljena razlika izmeu neko ti se svia" (afektivni odnos drugarstva) i neiji/a si drug/arica" i rede je upotrebljavano, deca su, uprkos tome, ponekad izraavala miljenje o drutvenosti nekog drugog s obzirom na granice drugarstva. (Konrad prilazi da mi neto kae). KONRAD: Artur mi vie nije drug. Ugrabio je trotinet. Ovaj primer pokazuje da, iako je dotada pravo sankcionisanja u prijateljstvu, koje je karakteristino za odnose starije dece, retko korieno, neka deca su ga ipak primenjivala. Tako mi je Dimi rekao: Oliver mi nije drug jer me prati unaokolo", a Tomi je opisao kako se Pirs potukao sa mnom kad mi nije bio drug". U predkolskom odeljenju sam retko kad ula da etvorogodinjaci postavljaju pitanje, Da li ti se sviam?" ili da kau o nekom drugom On mi se ne svia". Samo je jednom prilikom dete upotrebilo re mrzim" za nekog drugog. Umesto toga, ono to se moe smatrati nedopadanjem - afektivni odnos drugarstva najverovatnije se ispoljavalo prosto kao ravnodunost i sprovodilo u skladu sa tim: etvorogodinja deca bi naprosto ignorisala prisustvo onog drugog. Stoga mi je sledea razmena izmeu tri etvorogodinjaka upala u oi kao prilino neobina zbog diskusije o naklonosti: KONRAD: Deni, tebi se sviam, zar ne? NIL: Je I' ti se svia Adam? KONRAD: (Deniju) Meni se sviate Nil i ti. NIL: (Konradu) Video sam te u mom autobusu. KONRAD: (smei se i izgleda zadovoljno): Aha, video si me. Ovde Konrad, koji je esto pokuavao da proceni svoj relativni drutveni poloaj, jo jednom zabrinuto nastoji da preispita svoj identitet i svoju linost. Deni odbija da odgovori, pa Konrad prilino hrabro prua svoju ruku, izjavljujui da se njemu sviaju i on i Nil. Ali - i Konrad je iznenaen - Nil, a ne Deni, je onaj koji oduevljeno odgovara na njegovu izjavu, pokazujui spremnost da se sprijatelji time to spominje da je video Konrada u autobusu. Konrad je veoma zadovoljan to se on toga sea; to mu potvruje da on ima priznat drutveni

identitet, prepoznatljivu linost: Aha, video si me", kae on ponosno. U ovom navodu uvodi se jo jedna tema u deja drugarstva: njegov performativni aspekt. Drugarstvo nije samo kognitivni odnos naklonosti; ono se mora utvrditi, potvrditi i ponovo potvrditi drutvenim delovanjem. To objanjava kako se isticanjem isto-vetnosti" i podudarnosti u dejim drutvenim odnosima noenje iste odee, konzumiranje iste hrane, navijanje za iste fudbal-ske timove - postie ublaavanje znaaja koji moe imati razliitost. To predstavlja jednu oiglednu demonstraciju drugarstva, jer upravo putem tog javnog ispoljavanja deca vrednuju i priznaju svoje meusobno drugarstvo: biti drug ne moe se samo doiveti, ve mora biti primeeno da se doivljava. Kroz svoje svakodnevne drutvene interakcije sa drugima, deca uviaju granice drugarstva i stepen posveenosti koji odreeni odnos iziskuje. To je proces finog podeavanja afektivnih odnosa meu decom, koji se javno ispoljavaju. Meutim, stil tog ispoljavanja varira u zavisnosti od uzrasta. Kako deca rastu, poinju da se menjaju znaenja koja ona pripisuju drugarstvu i oekivanja koja imaju u pogledu njegovog dramatskog ispoljavanja. Ve sam nagovestila neke od naina na koje se to odigrava, ali, na emu takoe insistiram, to ne znai da uzrast ima uvek isti uinak, lako postoji vie razliitih etapa kroz koje drugarstvo logiki napreduje, vrste drugarstva nisu uslovljene uzrastom. Tako, iako se dokazuje da deca tek sa osam godina mogu kognitivno da saosecaju sa drugima (to znai da pre tog uzrasta uzajamnost u drugarstvu nije mogua), ne moe se potkrepiti jednostavan hijerarhijski razvojni model drugarstva (Bigelovv & La Gaipa, 1980). Kategorije drug/arica" mogu biti prilino nejasne i svako pojedino dete moe biti u razliitim etapama drugarstva sa razliitom decom. Prema tome, deca ue o prijateljstvu i doivljavaju ga kroz njegova posebna ispoljavanja, to znai da drutveni kontekst u kome se deca zatiu, a ne samo njihove godine, ima vaniju ulogu u oblikovanju dejeg shvatanja tog pojma. Stoga su devetogodinjaci Bobi i Semjuel, razmislivi o tome, mogli da klasifikuju svoje poznanstvo iz prethodnih godina kao drugarstvo Iz perspektive njihovog sadanjeg iskustva druenja, oni uviaju da je trajnost vana

odlika: ELISON: Znai vas dvojica ste najbolji drugovi. Da li ste to odu-vek bili? SEMJUEL: Poeli smo da se druimo u drugom BOBI: Ne, ve u treem razredu. ELISON: Znai drugovi ste dve godine? SEMJUEL: On je imao jednog drugog druga, ali on se odselio. Stoga, iako uzrast moe minimalno oblikovati optu putanju po kojoj se razvijaju koncepti prijateljstva, njegova znaenja mogu poprilino varirati. Kao to su primetili Bigilou i La Gaipa, Jo uvek se malo zna o tome ta deca oekuju od svojih drugova/drugarica, kako se ta oekivanja menjaju tokom vremena i koji je uinak te drutvene spoznaje na izbor drugarstva" (1981; 15). DRUGARSTVA ODREENA RODOM: DOIVLJAJ DRUGARSTVA Mo ukljuivanja ili odbacivanja, imenovanja ili neimenovanja, obznanjivanja drugarstva ili ignorisanja onog drugog kljuna je u dejim drutvenim odnosima. Deca mogu upravljati ponaanjem onog drugog izricanjem pretnje - Kaem ti" - ili, kao alternativa, privremeno prekinuti drugarstvo - Kazao sam ti". Taj proces bukvalnog poistoveivanja deluje i na diferencijalni pristup moi -pomou koje deca sprovode promene ili obnavljanje u svojim drutvenim odnosima - i na performativnu demonstraciju drugarstva, koja omoguava deci da dodele identitete, da personifikuju jedno drugo. Na taj nain odreeni odnosi postaju nabijeni poprilinim emocijama. Ali nain korienja prava poistoveivanja i personifikovanja u drugarstvu razlikuje se kod deaka i devojica i u sledeem poglavlju se ispituje priroda drugarstva odreena rodom. lako sam rod postavlja neznatna ogranienja drutvenim odnosima male dece, doputajui relativno neproblematino uestvovanje deaka i devojica od etiri i pet godina u zajednikim igrama, prelazak dece na (i kroz) kulturu detinjstva svedoi o sve veoj svesnosti o rodnim razlikama poev od uzrasta od est ili sedam godina. Model strogog odvajanja rodova koji se u kontekstu kole razvija u dejim igrama, preslikava se na njihove drugarske veze. U

tom smislu, rod za decu ima dvostruki znaaj. Njegov potencijal za pravljenje razlike istovremeno pojaava (i pojaan je) odreenim formama igre i obrascima drugarstva, koje, opet, stvara kulturne modele odreenih rodnih identiteta i za odreene rodne identitete. Stoga nije iznenaujue to to kruto ograniena i odreena forma igara devojica odraava i prelama izrazito dvojni obrazac njihovih drugarskih veza. Slino tome, labavija ali takmiarska ekipna struktura igara deaka obino svedoi o njihovom usvajanju manje prisnih formi drugarstva. I ba kao to uestvovanje devojica u igrama moe biti i zatvorenog tipa i iskljuujue, tako su i njihova drugarstva obavezujue duevne veze koje sadre prilinu emocionalnu povezanost, dok u javnoj sferi kolektivni duh koji se iri u igrama tipinim za deake od sedam, osam i devet godina skida naglasak sa linog. Stoga, iako to nipoto nije iskljuivo iskustvo devojica, bliske veze naklonosti koje se smatraju kljunima za zapadnjaki koncept prijateljstva, ee artikuliu devojice nego deaci. Ova razlika se moe protumaiti naprosto kao funkcija rastue socijalizovane svesti dece o implicitnoj binarnoj klasifikaciji koja povezuje ispoljavanje emocija sa stereotipima o rodu i kojom se i dalje proglaava da u zapadnim kulturama deaci ne plau i da su devojice one koje se brinu. Meutim, mada se to nesumnjivo deava, devojice stiu drugaija iskustva na osnovu svog uestvovanja u takvim oblicima drugarstva: one poinju da spoznaju i upotrebljavaju kompleksnost moi. To je znaajno kulturno iskustvo koje im je esto uskraeno u drugim sferama ivota. (...) Kao kod devojica, njihov (deaka, prim. prev.) dijadni odnos bio je zatvorenog tipa; oni su retko kad doputali da im se prikljui neko drugi i imali su vremena da razmiljaju o svom iskustvu bivanja drugom. Ostali deaci retko su priali o drugarstvu na ovaj nain, radije su u razgovoru pruali prikaz u kome su naglaavali njegove instrumentalne pre nego afektivne aspekte. Za njih su drugovi bili ljudi sa kojima se igraju ili tuku, lanovi svakodnevne fudbalske ekipe koja se okupljala u kolskom dvoritu. To ne znai da deaci nisu imali posebna i bliska drugarstva. Sigurna sam da mnogi jesu. Nekoliko deaka je imenovalo svog najboljeg

druga" u neto privatnijim razgovorima sa mnom. Zapravo se time sugerie da su oni nauili da o tome ne govore ili da ne pokazuju svoj odnos sa drugima u javnom kontekstu uionice ili kolskog dvorita. Oni su shvatali da deca koja suvie spremno priznaju svoju naklonost postaju predmet zadirkivanja i ruganja" (Fine, 1981; 35). Moda je to bilo u osnovi Metjuove dileme j uzrok njegove drutvene izolovanosti. Dakle, klasifikacijski status imanja drugova, emu su etvoro- i petogodinji deaci nestrpljj. vo teili otvorenim ispitivanjem jedan drugog: ,,Jel' ti se sviam?", Jesi li mi drug?", osmo- i devetogodinjaci pretvaraju u predstavu. Biti drug mora se javno odigrati zajednikim uestvovanjem u bunim i grubim igrama. I upravo su takve igre Semjuel i Bobi, mirni i paljivi u svom drugarstvu, izbegavali. Meutim, to se tie devojica, status imanja drugarica" oigledno je manje kodiran u njihovom ponaanju na igralitu. Stoga moe biti sluaj da klasifikacijska mo drugarstva za njih poiva u privatni-jem i prisnijem iskustvu biti drug/arica". Ta zatvorenost dijadnih odnosa devojica dovoljno je doku-mentovana (Lever, 1976; Steedman, 1982). Manje je bilo reci o tome kako oni nastaju i o odnosima moi koji strukturiu njihovo ispoljavanje. To je klju za razumevanje iskustvenog aspekta drugarstva devojica, koja su uobliena i ine kontekst za brigukontrolu koju one, kao svoju buduu ulogu odrasle ene - briga za druge koji od njih zavise, usvajaju putem socijalizacije na nekom drugom mestu (Hockev & James, 1993). Naime, sposobnost brige za druge moe se istovremeno protumaiti kao vid upravljanja i tu dvostruku odliku brige devojice doivljavaju i postaje im oigledna kroz njihova dijadna drugarstva. U drami nezgode u kolskom dvoritu devojice su te koje preuzimaju kontrolu putem ina brige: Kad god neka devojica ili deak iz prvog razreda padnu u kolskom dvoritu, starije devojice ih odmah okrue, dajui savete i objavljujui uzbunu. Danas se dogodila jedna takva drama. Reeno mi je da je Sindi pala i, sa veom uzrujanou, da je neko vreme leala mirno". Sama Sindi uzdrava se od komentara. Kao i u svim takvim sluajevima, povreeno dete ostaje pasivno, dok stariji, koji ih neguju,

govore u njihovo ime. Socijalizovani identiteti devojica kao negovateijica dolaze do izraaja u drugarstvima (i kroz njih), koja one sklapaju. Vremenom, to pomae u formiranju same zatvorenosti tih drugarstava putem snanih restrikcija koje brinost sobom donosi. Stoga se drugovi/drugarice" za koje su mi mnoge etvorogodinje devojice rekle da imaju meu malom odnosno mlaom - decorri/ mogu shvatiti u tom smislu. Sa take gledita estogodinje devojice, sigurne u presti koji godine i veliina donose, na ta sam ve ukazala, ta mala (mlaa) deca mogu se paziti i maziti istovremeno sa obznanjivanjem veliine" same devojice. to se njih tie, mala deca pozdravljaju takvu panju s obzirom na njihov interes da najpre imaju drugove/drugarice, da bi kasnije mogli da budu drugovi/drugarice. To to su nainjena predmetima bavljenja starijih devojica, njima moe dati znak da su njihov drutveni identitet, njihova linost, javno priznati. (...) Dakle, ukratko, drugarstva devojica sainjavaju promenljivi obrasci bliskih i emocionalnih veza, koje su zauzvrat oblikovane suptilnim promenama u odnosima moi. Nasuprot tome, pri veem grupisanju nas" kod deaka - fudbaleri, buldog (Bulldog) igrai ili karate poklonici - to se razlikuje od sasvim drugaijih njih", drugarstvo manje obavezuje u javnosti iako se iskustvo od-baenosti nita slabije ne doivljava. (...) Utoliko to su odnosi deaka manje zatvoreni, i biti drug se esto poklapa s njihovim uestvovanjem u veem grupisanju nas" nasuprot njih", pa su promene u sastavu grupe manje primetne. To odudara od sparivanja devojica u manja drugarstva, pri emu svaki raskid moe neposredno ubrzati ponovno udruivanje u druge dijadne odnose. Poto su manje vezani jedni za druge, deaci lake prelaze iz jedne grupe u drugu i njihovi odlasci i dolasci smatraju se manje dramatinima. Nasuprot tome, za devojice je gubitak drugarice uvek dogaaj.