Artur Rembo Arthur Rimbaud Artur Rembo je roen 1854. u arlevilu, gradiu na severu Francuske.

. Rastao je u porodici bez oca, pod tutorstvom prestroge i neosetljive majke. Od najranijih kolskih dana pokazao je izuzetnu darovitost dobijajui nagrade iz knjievnosti i prevoenja i piui, sa velikom virtuoznou, pesme na latinskom jeziku. Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor kole je rekao: "U glavi ovog deteta ne nastaje nita banalno. On e biti genije ili Zla ili Dobra." Verovao je da kao umetnik moe da stvori svet umetnosti koji e proizvesti "totalnu obnovu", ako ne drutva, a ono bar umetnika. U maju 1871. pie Polu Demeniju u kojem iznosi svoje vienje pesnika i poezije: pesnik mora biti "kradljivac vatre", on mora sii u tamne regije podsvesti da tamo otkrije ovekovo "ja", koje se bitno razlikuje od spoljanjeg, stilizovanog, drutvenog "ja". U Pismu vidovitog iste godine Rembo nam otkriva da e raditi na preobraaju svoga bia kako bi sebe uinio vidovitim, a to se postie dugim, ogromnim i smiljenim rastrojavanjem svih ula. On zato mora da upozna sve oblike ljubavi, patnje, ludila, da istrauje samog sebe, da postane vie nego iko veliki bolesnik, veliki zloinac, veliki prokletnik i vrhovni Uenjak kako bi na kraju stigao do neznanog. To biva istovremeno i njegov ivotni i pesniki program. Zbog potrebe da dosegne neki drugi svet daleko od skuene sredine arlevila pokuava da pobegne u Pariz. Na poziv Pola Verlena, tada najistaknutijeg pesnika u Parizu, 1871. godine Rembo ulazi u pariski pesniki krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu. Njegov raspusni ivot sa Verlenom, otrgnutim od ene i porodice, zavava se dramatino. Verlen je pucao u Remboa i lake ga je ranio kada je ovaj reio da ga napusti i tom prilikom zavrio u zatvoru. Rembo se vraa u roditeljsku kuu uz gorko oseanje poraza. Pie knjigu pesama u prozi Boravak u paklu (1873), svoju duhovnu biografiju, neku vstu izvetaja o proivljenoj krizi i neuspehu, otrenjenju. Njegov budui skitniki ivot protei e u znaku potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje e beleiti pre nego to kao pesnik konano ne zauti bie prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tiine i smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnanijim izvorom onoga to danas zovemo modernim poetskim izrazom. Sa dvadeset jednom godinom prestaje da pie i nastavlja ivot kao skitniar, trgovac, krijumar oruja i istraiva egzotinih krajeva. Iz Afrike se vraa u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije noge. Napisao zbirke pesama: Iluminacije (1872-74), Sezona u paklu (1873).

Ofelija

I Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju Bela Ofelija poput velikog krina Leluja velovima koji uranjaju... Odjek hajke stie iz uma, iz daljina. Ve vekovima Tuna Ofelija tako Plovi, sablast bela, rekom to crna tee. Ve vekovima krotka ludost njena lako Romori svoju romansu u lahor, u vee. Vetar velove vije, grudi joj celiva, voda ljuljuka velove, spletene, bele; Na ramenu joj drhte, plau rese iva, Nad elom koje sanja trske se nadnele. Uzdiu oko nje lokvanji koji venu; Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu: - Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda. II Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova! Da, Ti umre, dete, odnele su te vode. - Vetrovi to se rue s norvekih bregova aptali su ti rei opore slobode; To dah jedan to ti guste svijao kose udne nosae zvuke tvom dahu to sanja; Sluao ti je srce pev prirode, to se Javi uzdahom noi i tualjkom granja. To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan Slomi detinju grud, a preblaga je bila; To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan, Jadni ludak, nemo sede do tvog krila. Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja! Na toj si vatri bila ko sneg to se topi; Re ti vizija stesni u svoja zbivanja - Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi. III A pesnik kae da preko zvezdane pruge Dolazi nou, trai cvee to si brala, I da vide na vodi velove tvoje duge; Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Predoseaj U plav letnji suton, krenuu na staze, Hou, bockan itom, da kroz nisku travu, U njenoj sveini, moje noge gaze I da vetar kupa moju golu glavu. Bez misli, bez rei, pozvan od daljina, S duom, od ljubavi silne opijenom, Na put u da poem, poput ciganina, Kroz Prirodu - srean kao s nekom enom.

Bal obeenih Kraj crnih veala, ljupkog bogalja, Pleu, pleu paladini, Mravi druzi paklenog kralja, Kosturi, mrtvi Saladini. Gospodar Velzevul za kravatu vuce Crne te pajace to se nebu keze, I dok ih po celu starom cizmom tuce, Uz pesmu boicnu s njima igru veze. A pajaci na to splicu ruke tanke: Iz orgulja crnih, iz tih upljih grudi Koje su grlile ljupke vragolanke, Od tih se sudara runa ljubav budi. Ura, o igraci lieni stomaka! Skokovi su laki, dugo polje ovo! Hop! je li to bitka ili igra laka! Vrag je violinu loe natimovo! O tvrdih li peta kada se bos ide! Kad koulje koe sa tela otpire! Niceg to im smeta i cega se stide. Sneg im na lobanje stavio eire. Pod gavranom - kapom za naprsle glave S mrave se cupe parce mesa uti: Kao da su oni usred bitke prave S kartonskim oklopom vitezovi kruti. Na balu skeleta zvidi bura ljuta! Ura! - ko orgulje gubilite vice. Iz plavkastih uma vucji odjek luta, Crven se pakao horizontom mice... Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove to slomljenim prstom podmuklo prebiru Brojanice kicme, svoje prljenove: Pokojnici, niste sad u manastiru! Oh! evo gde usred mrtvackog plesa

Velik ludi kostur u plam neba skace, Zanet, kao konj se propinje i stresa I, jer mu je ue iju steglo jace, Grci pest na kuku to krcka od stiska, Pa se, ko cirkuzan u svoj ator, gura Natrag, sa cerenjem to je blizu vriska, U taj bal, zanjihan pevanjem kostura. Kraj crnih veala, ljupkog bogalja, Pleu, pleu paladini, Mravi druzi paklenog kralja, Kosturi, mrtvi Saladini. Uz muziku Trgom isecenim u leje sirote, Skverom gde red mori drvece i cvece, Sipljiv se gradanin, pod maljem toplote, U cetvrtak gordom glupocu razmece. - Tu vojni orkestar usred parka svira I valcer njihanjem koporane hvata; - Tu, u prvom redu, kico paradira; Belenik se kaci o visuljke sata; Rentijer s lornjonom lovi fal-tonove; Tu nadutog catu vuce krupna dama, A s njom ide vredni vodic za slonove, Pratilja, s karnerom divnim ko reklama. Tu umirovljeni bakalin na klupi Dara tapom pesak i ozbiljno zbori O sveoptem stanju; zatim burmut kupi Po srebru, pa opet ugovore kori... Tu katkad Flamanac na klupi rairi Burag, gdeno vie no u bacvu stane, I svoju lulicu, iz koje mu viri Krijumcaren duvan, sladi natenane. Tu se parkom keze probisveti divni; Jer od trube raste u srcu toplota, Mirisav ko rua, tu redov naivni Bebu neno milki, dadilju da smota... - Ja pratim, razdrljen, stazama u seni ivahne curice, a one to znaju, Pa se glasno smeju i okrecu k meni, A drske im tajne iz ociju sjaju. Cutljivo ih pratim, a pogled mi hvata Sve to kriju nakit i vitica smeda, Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata I oblih ramena, boanstvenih leda. Cizmice im svucem i carape bre... - Docaravi telo u zanosu plovim.

One tiho apcu, za smenog me dre... - A ja im estokom eljom usne lovim... Prvo vece Ona se bila vrlo svukla, A velika su stabla tu U prozor zlobno kronjom tukla, Da vide nju, da vide nju. U moju je fotelju sela, Radosno ruke sklopi tu, Ispod goliavog joj tela Noice treptahu na tlu. Pogledah zracak koji bludi - Iz kronje leptirasti let U njezin smeak i na grudi, Ko muica na ruin cvet. Moj poljubac joj nogu dirne. I kao kaznu za taj greh Cuh zvuke bistre i nemirne, Kristalno lep i surov smeh. Pod koulju je rairenu Sakrila noge: "Dosta s tim!" - Tu prvu smelost doputenu Kaznila smehom veselim! Drhtuljke jadne, oci njene, Dodirnuh usnom lagano. Neno mi glavu tad okrene: "Oh! svida mi se, svida to! Ali ti moram reci zato..." Ostatak joj u grudi ja Sakrih sa poljupcem, i na to Zacuh njen smeh to znaci: da... Ona se bila vrlo svukla, A velika stabla tu U prozor zlobno kronjom tukla, Da vide nju, da vide nju. Zateceni Tamni u snegu i u magli, Petoro malih su se sagli Nad okno to se kresi, S guzama uvis, i - o jade! Oci im divni prizor slade Dok Pekar hlebac mesi. Motre ga kako testo sivo Obrce, pa ga gurne ivo U rupu to se ari,

I cuju - dobri hleb se pece, Sa Pekarovih usta tece Nekakav napev stari. Tu cucureni, ne micu se, Dah sa okna udiu u se, Ko miris toplih grudi, Dok se zbog nekog nocnog slavlja Pletenica od hleba spravlja Pred pogledom to udi, Dok pod gredama to se dime Mirisna kora cvrci rime S popcima raspevanim, Pred rupom tom gde ivot die Ne vide svoje rite vie Ocima zacaranim. O, svaki sneva kako jede, Isusi jadni to se lede Pa ipak se tu kupe Da stisnu ruicaste njuke Uz reetke i, potrbuke, Da mumlaju kroz rupe, Otupeli, i tu se mole, Sagnuti tako snano dole Ka nebu odkrinutom, Da pucaju im bedne hlace I koulje im se izvlace U zimskom vetru ljutom. Zlo Dok zvide crveni ispljuvci karteca, Kroz modrinu neba, dok citave cete, Skerletne, zelene, kosi ratna seca, Kraj Kralja cijih su rugalica mete, Dok strana ludila bezbroj ljudi melju, Cineci brda to dime se ... - O leto! O jadni mrtvi, u travi, u veselju Prirode koja vas jednom stvori sveto! Postoji Bog to se smeje sa oltara U cvecu, tamjanu, kaleu od zlata, Kog hosane njiu pa ga dreme hvata, A bude ga majke koje bol obara, Kad mu, u suzama i pod crnim alom, Krupan gro pruaju u svom rupcu malom. Njoj U ruicasti vagon sa plavim jastucima Secemo, zimi, pa na put!

Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima Skrivace svaki dremljiv kut. Sklopice tada oci, da ne vidi kroz prozor Sav cudovini onaj puk U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom, Crn demon ceri, crni vuk. Tad ce ti iznenada pecnuti obraz neto. I sicuni poljubac vratom ce tvojim veto Potrcati, ko pauk lud... Rekavi: "Trai", ti ce prignuti glavu k meni; I traicemo dugo tu bubu, zaneseni, - A ona ce da skita svud... U vagonu, 7. oktobra 70. Spavac u dolu To je zelen-rupa s raspevanom rekom to srebrne prnje poludelo kaci O travu: tu sunce na bregu dalekom Bleti: to je dolac to penasto zraci. Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava. Jastuk mu je plava potocnica svea. Bled je, pod oblakom pruen preko trava, A svetlost mu dadi na zeleni leaj. S nogama u cvecu, on se u snu smeka, Kao dete koje muci bolest teka. Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori. Miris mu drhtaje nozdrva ne budi. Miran, mladic spava, s rukom preko grudi. Crvena mu rupa s desne strane gori. Oktobra 1870. Moje boemstvo fantazija Ja kretah, s rukama u dva depa uplja; Imao sam cak i kaput idealni; U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni Zatocnik to u snu cvet ljubavi skuplja. Rupom su zjapile hlace mi jedine. - Bejah Palcic-sanjar to slikove ite. Velika mi Kola behu konacite, A moja sazveda utahu iz tmine, Te, uz put sedeci u jesenje vece, Ja ih oslukivah, pustivi da tece Mojim celom rosa - sok to snagom vrca, Pa, slauci rime sred carobne tmice, Ja sam prebirao, ko na liri, ice Ranjenih mi cipela - stopu pored srca

Gavrani Gospode, kad se livada sledi, Kad angelusi svi odzvone Nad zaseokom koji klone, Na prirodu, gde cvece bledi, Srui s nebesa jata nova Dragih i divnih gavranova. Armijo cudna okrutnog krika, Na gnezda vam huje bure ljute! Vi, uzdu reka koje se ute, Kraj kalvarija mucenika, Na jarku, grani to se trese, Rasprite se, skupite se! Nad Francuskom, nad svakim poljem S prekjuceranjom etvom smrti, Nek vam se zimsko kolo vrti, Da zamisle se ljudi bolje! Izvikuj dunost u svako doba, O crna ptico, vesnice groba! Ali, Gospode, na jarbolima Hraca u opcinjenoj noci Nek majska ptica pesmu toci Za svakog ko u umskim dnima Bez buducnosti prikovan lei U travi iz koje niko ne bei. San za zimu Njoj U ruzicasti vagon sa plavim jastucima Sescemo, zimi, pa na put! Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima Skrivace svaki dremljiv kut. Sklopices tada oci, da ne vidis kroz prozor Sav cudovisni onaj puk U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom, Crn demon ceri, crni vuk. Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nesto. I sicusni poljubac vratom ce tvojim vesto Potrcati, ko pauk lud... Rekavsi "Trazi", ti ces prignuti glavu k meni I trazicemo dugo tu bubu, zaneseni, - A ona ce skitati svud... Zaseli Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjem Uokrug ociju, micu prste grube

I teme posuto pustim namcorenjem, Kao kad zid stari procveta od gube; Njihov cudni skelet na kostur stolica Nakalemila je strast padavicara, Od njihovih nogu i drven-noica U jutro i vece taman vez se stvara! Ti starci, spleteni sa tim seditima, Osecaju kad im sunce kou veze I drhte kad vene sneg na prozorima Ko to drcu abe pune bolne jeze. Mnoga ih udobnost za Sedite vee, Smedom ih je slamom meko obavilo, Dua starog sunca pali se sred mree Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo. I ovi pijanisti to bubnjati vole Prstima pod sobom, s kolenom uz zube, Sluaju u sebi tune barkarole, Nena ljuljukanja u cupe ih ljube. Oh! ne diite ih! Jer tu propast viri... Dignu se i frcu ko oamarene Macke, besnilo im lopatice iri, Cakire im prete s boka, naduvene. A vi ih sluate, i na zid im tamni Lepite celave glave, noge krive, Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni cepavi vam oci ko zenice ive. Nevidljivom rukom ubijaju mucki: Kad se smire, liju otrov zena, koji Skuplja se u oku prebijenoj kucki; A vi ste u levku, celo vam se znoji. Opet sednu, ruke sred masnih maneta Tope im se, i dok od zore do mraka Do tih to ih dignu misao im eta, Stresaju grozdove svojih podvaljaka. A kad strogi san im obori vizire, Tad na ruci sniju bica koja ljube, Te stolice koje, oplodene, vire U gorda nadletva koja ce da rube, Dok tintano cvece, koje polen pljuje Zapeta, vie ih du krotkih putira, Kao vilin konjic kad cvecem putuje... - I drai ih klasje to ud njihov dira. Faunova glava U zelenom lisju, krilji s mrljom zlata, U lisju kroz koje plovi treptaj blag, Gde u divnom cvecu san poljupce hvata, Rasparavi ivo taj prekrasni sag, Unezveren faun iri svetle oci

I belim zubima grize crven cvet, A s krvavosmede usne mu se toci, Kao staro vino, smeh u umski splet. I kad je pobego poput veverice, Smeh mu jo treperi sa listova svih, A zlatni Poljubac ume, to od ptice Bio se prepao, opet biva tih. Sedmogodinji pesnici I Majka, sklopivi svesku zadataka, Gordo bi otila, ne videc decaka, Cije krupno celo i oci mu plave Kau da mu duu sva gadenja dave. Citav dan je bio razuman i veto Pokoran, a ipak, bockae ga neto, Dvolicnost je htela malo da izviri. U mraku hodnika, gde se memla iri, Voleo je da se isplazi, podboci, Dok mu iskre teku pred sklopljene oci. Jedna vrata behu u mrak otvorena: On, na stepenitu, jeco bi zbog sena U zatonu dana to visi sa krova. Leti bi ga, slabog, tupog, cenja nova Odvela u nunik, gde sveina piri, Da, zamiljen, miran, nozdrve rairi. Kada bi u bati to je mirisala, Iza kuce, zimi, mesecina sjala, On bi ispod zidnog laporastog stenja Pred stisnute oci zvao prividenja, Sluo kako gmie ugavo rastinje. Igro se, saaljiv, s decom sirotinje, Koja, boleljiva, bezbojnih ociju, Mrave i blatne prste svoje kriju U dronjke to ire vonj na srackalicu - I zbore s ljupkocu kretena na licu! Kada bi, zatecen u tom saaljenju, Uplaio majku, u iznenadenju Njenom on hvatae nenosti najdrae. A ona imae plav pogled - to lae! Sa sedam godina piso je romane O pustinji punoj slobode neznane, O umi, o suncu, obali, ravnici. Crven, otrkio bi u novinskoj slici Smejanje panolke ili Italijanke. Kad bi, odevenu poput Indijanke, - U osmoj godini - ustru, crnooku Kcer komije sreo, ona bi u skoku Na leda mu pala, tresuc pletenicu; On joj je u coku grizao zadnjicu,

Jer gacice nije nikada obukla. A kad bi ga akom i petom istukla, U sobi je diso miris koe njene. Bojo se nedelje zimske, natutene, Kada je, zalizan, morao da hita Za sto za kojim ce Bibliju da cita; Nocu bi sanjao sve to, da izludi. Bog mu drag ne bee, nego crni ljudi to u sumrak s posla u predgrada stiu, Kada doboare to galamu diu Iz gomile prate smejanje i graja. - Sanjo je livade s talasima sjaja, I zdrave mirise, i rast zlatnih malja, I sve to uzlece, to se mice, valja! A to je sladio svoje tajne drage, Kad bi u smracenom kutku, punom vlage, Sakriven u sobu plavu i golemu, Citao svoj roman, mislio o njemu, Punom mokrih uma, neba to se uti, Zvezdanih stabala sa cvecem od puti, Bunila, padova, poraza i sloma! - Dok buka iz grada razbija mir doma, I dok on, leeci na caravu belom, Predoseca jedro svojom duom celom! Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava Juri sa stanica! jer stigli ste, hulje! Sunce arkim dahom bulevare brie Gde jednom varvarske vrvele su rulje. Sveti Grad pred vama na zapadu die! Hajdete! Nove ce poare da sprece. Evo vam kejova, kuca, bulevara Na lakom azuru, to je jedno vece Ozvezdan orgijom smrtonosnog ara! Skrijte mrtve dvore u dacane nie! Pogled vam jo davnim osveen je strahom. Evo rideg stada to kukove njie: Ludujte! smeni ste u divljanju plahom! Krik kuca od zlata, o pohotne kuje deracice kataplazmi, on vas trai! Hitajte! Noc grca, noc radosti truje Ulice! Pijanci, nek vam pice blai Ocaj! Zar necete - kad sjaj razuzdani, Rujuci kroz rasko, uz vas, pocne teci Sliniti u cae, mrtvi, savladani, Motreci kroz bele daljine, bez reci? Pijte za kraljicu raspusnih stranjica! Cujte glupi tucaj, agor koji bleji! Cujte kako skacu usred arkih tmica

Idioti, starci, pajaci, lakeji! O gnusovna srca, o uasna drela, O ralje, smrdite jo jace pred nama! Vino za prostacka obamrla tela... Pobednici, trbuh prepun vam je srama! irite nozdrve za ohole muke, Mocite otrovom ice svojih ija! Na decja temena Pesnik ce vam ruke Spustiti, zboreci: "Nek vas ludost vija, Hulje, jer kopate po trbuhu ene, Bojeci se njenog trzanja i vriska to bi vas smrvio, gnusne, uguene Na grudima njenim, od uasnog stiska! ta moete bludnom Parizu, vi lutke, Sifiliticari, kraljevi, ludaci? Dronjke, tela, due, i otrov va, cutke - O gnjilei! - on ce sa sebe da zbaci! I kad se, ituci svoj novac, bez svesti Sruite, dok vapaj utrobom vam bludi, Stiskace daleko od vas grube pesti Crvena bludnica krupnih bojnih grudi! Kad si se napleso u gnevu, o grade, Kada mnogi no je udarac ti dao, Kad si prolecni trak dobrote i nade U zeni, klonuvi, sacuvati znao, O moj bolni grade koga smrt vec hvata, Pruen u buducnost koja otvara ti Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata, Grade kome Prolost sme blagoslov dati, Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja, Opet guta stravu ivota, u kojoj Talas bledih crva ile ti osvaja, A leden prst igra na ljubavi tvojoj! I to nije loe. Jer sve to ne kida Krila tvom Napretku, ko to nekad nije Striks gasio pogled plav Karijatida Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije." I mada si oku uasan i jadan, Mada u prirodi nijedan grad ivi Jo nije postao cir toliko smradan, Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi! Mocni pokret sila titi te, a dani Olujni te svojom poezijom ljube, Tvoje delo kljuca, Grade izabrani! Nagomilaj pisku u glas gluhe trube! Pesnik ce uzeti plac Osramocenih, Mrnju Robijaa, viku Prokletnika, Sevnuce ljubavlju ko bicem po eni, Razglasiti pesmom: Evo razbojnika! Sredeno si, Drutvo! - jer orgija rida

Iz starih bordela, kao nekad, grobno, I plin, u bunilu, s crveneceg zida, Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno! Maja 1871. Ruke ane-Marije Snane su ruke ane-Marije I plamnim letom osuncane, Blede kao da smrt ih mije, Tamne ko ruke u Huane. Mocvara slasti da li toci Po njima preliv smede boje? Ili ih mesecina moci U jezeru vedrine svoje? Na kolenima divnim mirne, Zar varvarsko su nebo pile? Prodavahu li dijamante, Cigara zar su bezbroj svile? Pred arkim nogama Madone Zar outi ih zlatno cvece? San velebilja u njih tone I crna krv mu kroz njih tece. Ruke to teraju dvokrilce Kad bubamare kroz zore blede U nektar da zabodu rilce? Ruke koje otrov cede? U kakav san li one tonu U tegljenjima kad se ire? U san nesanjan na Sionu, Neznan za Kine i Pamire? Ne, limun nisu prodavale, Ni tamnile kraj nogu boga, Ni pelene jo nisu prale Deteta nekog placljivoga. To nisu ruke rodake male, Ni radnica, irokih cela, Koja pale, pjana od katrana, Na radilitu sunca vrela. To su ruke to kicmu tlace, Ruke to nikad zlo ne cine, Ruke, od konjske snage jace, Ruke kobnije no maine! Porazivi sve svoje jeze I vinuvi se poput plama, To meso peva Marseljeze, A nikad himne bojeg hrama! One vas mogu i na muke Da udare, o fine ene,

Da zdrobe vae gadne ruke, Narumenjene, nabeljene! Kad njihova se ljubav javlja, Svakoj se ovci smuti cupa! A silno sunce rubin stavlja U falangu im to nastupa! Od svetine im smedi beleg Ko u juceranjih nedara; Buntovnici im dati ele Poljupcem dokaz svoga ara! Izbledele su kao breze Na suncu koje ljubav kruni, Noseci teke mitraljeze Preko Pariza to se buni! Ah! katkada, o Ruke svete, Sa vas, gde opijenost duga Navek nam usne dri, lete Krici blistavih beocuga! A katkad, andeoske ruke, Bice se nae cudno smuti Kad krv iz prstiju nam puste Da zbriu sunce s vae puti! Samoglasnici A crno, E belo, I rujno, O plavo, U zeleno: tajna rodenja vam tu je: A, crn kosmat pojas muha to blistavo Nad svirepim smradom kupe se i zuje, Zatoni sene: - E, koplja gordih santi, Belina cadora, cvece zanjihano; I, krv ispljunuta, smeh to gnevno plamti Na usnama lepim, u kajanju pjanom; U, drhtanje kruno boanstvenih mora, Spokoj panjaka i stada, spokoj bora Koje alhemijom sticu ucenjaci; O, vrhovna Truba, puna cike lude, Mir kojim Andeli i svetovi blude, - Omega, Ociju silnih modri zraci! Zvezda ti uli rumena svoj sjajni plac u ui, Beskraj ti beo razli niz slabine svoj tok, Na dojke ti se more biserom ride srui, Covek crn iskrvari uz vladarski tvoj bok. Bitenja Kad nemirno celo decakovo cezne

Da se mutni snovi ko roj beli vinu, Uz krevet mu stanu dve carobne sestre I srebrni nokti s prstiju im sinu. Stavivi decaka uz prozor, za kojim Plavi vazduh tece po bujnome cvecu, U njegovoj kosi, punoj rose, svojim Prstima se stranim i carobnim ecu. On slua ta peva dah im to mirie Na med ruicasti; pesma koju blai Tihi um pljuvacke na usni, gde die Jedan tihi uzdah to poljubac trai. Slua kako trepcu trepavice njine U mirisnom miru, i kako ga draka Elektricni dodir prstiju, kad gine Pod kraljevskim nokotom neka sitna vaka. I vinom Lenosti omamljen, on sanja Uzdah harmonike ludovanju sklone, I oseca kako usred milovanja elja za plakanjem javi se, pa klone. Pijani brod Dok silaah, nedavno, niz nehajne Reke, Ladari me, osetih, prestadoe vuci; Njih, gole, o arene pribie direke, Za mete ih uzevi, Indijanci bucni. Nosac sukna engleskog i flamanskog ita, Bezbrian, bez posade bejah, u slobodi! Reke me, kad prestade mete da mahnita, Pustie da zaplovim kud me elja vodi. Gluvlji nego deciji mozak, prole zime, Dok me zapljuskivala plima rasrdena, Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me Od onog to odnosi kopna odronjena. Bura me prepustila svome blagoslovu. Od cepa laganiji, igrah usred vala Koje i kolevkama za mrtvace zovu, Deset noci, s prezirom za glup mig ferala! Slada nego jabuka za grlo decaka, Moju ljusku jelovu zelen-voda probi, Od plavicastih vina i od izbljuvaka Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi. I od tog se vremena kupam u Poemi Mora, sjajem sazveda obliven, i mlecan, Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi Zamiljeno ponekad slazi na put vecan; Gde, naglo obojivi bunilo, modrenje I prespore ritmove ispod danjih kola, Gorku ridost ljubavi obuzima vrenje Od svih lira snanije, od svih alkohola!

Znam nebo to munjama cepa se; stub vode, I udarce talasa, i struje; znam vece, Zore, kao golublji narod kad se rode, I videh to videti van sna covek nece. Sunce videh sputeno, sa pegama strave, Gde lije svetlucanje ljubicaste skrame Na treptaje kapaka koje vali prave Kroz dalj, slicni glumcima neke drevne drame! Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noci I poljubac to raste ka ocima mora, Protok soka neznanog, i kako se toci utoplavim titranjem pevanje fosfora. Besna stada talasa kroz niz dugih dana Ispracah u jurie na hridinu mnogu, Nesvestan da sipljivu njuku Okeana Svetle noge Marija savladati mogu! O Floride udarah to se ni ne slute, Gde oci ljudokoih pantera se jave U cvecu; i o duge, uzde namaknute Silnim sinjim stadima kroz vidike plave! I grdnih barutina video sam vrenja, Trcake u kojima Levijatan trune! I bonace prepune vodenih ruenja, I dalj to se pokrece da u ponor grune! Sante, sunca srebrna, sedefaste vale, eravice nebeske; drage kud me plima Bacala, gde udave stenice su drale, Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima! O da deci pokaem kroz te plave vale Te ribe to pevaju, te ribe od zlata! I pene su od cveca moj beg ljuljukale, Cesto me okrilila bura nepoznata. Klonulo od polova, zona nepojamnih, More, kroz uljuljanku slatku koju jeci, Pruae mi sisaljke sa cvetova tamnih, Te ostajah, podoban eni koja kleci... Skoro otok, njiuci bokovima svade I izmete brbljavih ptica oka plava, Ja hitah, a katkada kroz uad mi zade Utopljenik poneki, natrake, da spava! I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi, Uraganom zavitlan u eter bez ptica, Brod kom trup, to opi se vodom to ga nosi, Ne mogu da uhvate hajke krstarica; Slobodan, sa posadom izmaglica plavih, Ja koji sam buio zid neba ko bura, Zid to nosi slastice svih pesnika pravih, Liajeve suncane i sline azura; Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih, Zasuda elektricnim zracenjem iskara,

Kad juli obarahu toljagama grdnim Nebo ultramarinsko u levak pun ara; Ja to s jezom osetih kroz huku daljina Behemote pohlepne i Malstrome pjane, Vecni tkalac spokojnih i plavih irina, Ja jo alim evropske drevne lukobrane! Zvezdana sam otocja video! gde neznan Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika ceka. - Skriva li se, usnula, u toj noci bez dna, Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka? Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore. I mesec je okrutan, i suncevo oko. Ljubavi me opojnim mrtvilima more. O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko! Ako elim evropsku vodu neku, to je Lokva crna, prohladna, gde, kad suton zade, Jedan decak, cucnuvi, bled od tuge svoje, Kao majske leptire puta krhke lade. Vie tragom lepova ne mogu da krecem, Jer vaa malaksalost, vali, mene moci, Ni oganj ni barjake da gledam, da srecem Lada-robijanica strahovite oci. Suza Daleko od seljanki, od ptica i od stada, Pio sam, klececi usred nekog vresa Medu nenim leskama, pod zelenim maglama Smlacenog popodneva... Osim nemog bresta, I ledine bez cveta, i neba punog tmice, ta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj? ta sam to povukao iz vrga-cuturice? Napitak zlatni, bljutav i od kog tece znoj. Takav bih bogme bio za krcmu loa firma. No nebo se do veceri promenilo olujom. To behu crne zemlje, jezera, jata riba, Stanice, kolonade pod plavom nocnom strujom. U devicanski pesak voda je umska tekla, Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo, Pa ipak, kao lovcu na koljke ili zlato, Kad pomislim da meni do pica nije bilo! Maja 1872. Dobra jutarnja misao U cetiri jutrom, leti, San ljubavni jo se sanja. Miris nocnog svetkovanja Zorom kroz umarak leti.

Na ogromnom se Gradilitu, Gde sunce Hesperida tece, S rukavima zasukanim Komeaju Drvosece. U pustinji biljnoj treba Oplate da spreme krasne Gde ce rasko gradska da se Smeje ispod lanog neba. Za Radnike - podanike Jednog vavilonskog kralja Venero, pusti Ljubavnike Cija je dua puna slavlja. O Kraljice Pastira! Daj Radniku rakiju ivotvornu, Nek mu snaga bude mirna Do kupanja u podnevnom moru. Maja 1872. Majski barjaci Na blistavim granama lipe Boleljivi zov roga mre. Ali duhovnih pesama glas Lepra medu ribizlama. Nek nam sred ila smeje se krv, Evo se zaplicu vinogradi. Lepotom andela nebo sja Dok se pricecuju azur i val. Izlazim. Umrecu na mahovini Ako me rani sjajni zrak. Strpljiv biti, dosadu znati Mnogo je lako. Glup je moj jad. Neka me potresno leto vee U svojih srecnih kola spreg. Neka, Prirodo, dugo kroz tebe - Manje sitan i samotan - mrem. Umesto to Pastire skoro Smenom smrcu dariva svet. Nek me iscrpu godinja doba. Tebi se, Prirodo, predajem ja; Dajem ti glad svoju, svu svoju ed, Pa, ako eli, napoj, nahrani. Ne obmanjuje ba nita mene. Smekanje suncu postaje smeak Za roditelje, no do smeka mi nije, I nek je slobodna nevolja ta. Pesma s najvie kule

O mladosti, dokonosti to za ropstvo samo zna, Zbog previe tananosti Unitih svoj ivot ja. Ah! nek stigne onaj cas to zanosom prome nas! Rekao sam sebi: mani I nevidljiv budi ti, Obecanja se okani Svake vie radosti. Nek ne spreci tebi nita Slavni uzmak sa bojita. Toliko sam strpljiv bio Da me hvata zaborav. Strah mi se na nebo skrio, A bol mi je nesto sav. I bolesna ed se stvori Da mi mrakom ile mori. I Livada tako alje, Preputena zaboravu, Sve bujnije i sve dalje Miris, korov, cvetnu travu, Dok prljavi oblak muha Divlje zuji iz vazduha. Udovitva, ah! tolika Tako jadne due te Kojoj je sve blago slika Nae Gospe Marije! Zar do Bogomajke svete Da molitve nae lete? O mladosti, dokonosti to za ropstvo samo zna, Zbog previe tananosti Unitih svoj ivot ja! Ah! nek stigne onaj cas to zanosom prome nas! Venost Nadosmo opet. - Kog? Pa Vecnost izgubljenu. To su mora to krenu Sa vatrom suncevom. Straarska moja duo, Promrmljajmo priznanje O nitavilu noci I o tom ognju danjem. Sad spona ljudskih mnjenja I optih oduevljenja Na tebi vie nema

I ti leti prema. Jer, satanska eravice, Nestrpljenje smiri Jedino ona Dunost to se iz tebe iri. Tu orietur pada, Tu vie nade nema. Strpljenje, nauk vlada, Muka se samo sprema. Nadosmo opet. - Kog? Pa Vecnost izgubljenu. To su mora to krenu Sa vatrom suncevom. Maja 1872. Zlatno doba Ponekad jedan glas, No uvek andeoski - U pitanju sam ja Poruku jasnu nosi: Iz kruga pitanja silnih Koji se stalno iri Pijanstvo u sutini Ili ludilo viri; Prepoznaj pesmu tu, Veselja punu i milja, U svetu vala i bilja Svojtu ce naci svu! O veselje i milje, U lakom napevu tom, Vidljivo golim okom. . . - Ja se raspevam s njom Prepoznaj pesmu tu, Veselja punu i milja; U svetu vala i bilja Svojtu ce naci svu! . . . itd. . . . A zatim jedan glas - Zar nije andeoski! U pitanju sam ja, Poruku jasnu nosi: Cuje li? Pesma ona, Ko sestra silnog daha, U nemackome tonu, Al' puna ara i plaha: Taj svet je porok sam; Ta zar se cudi tome! ivi, nek nosi plam

Mracne nesrece tvoje. O lepa kulo naa, Vedrom ivljenju data! Iz kojeg li si doba, Prirodno zacarana Velikog naeg brata? itd . . . I moj glas uz njih poje: O sestre stostruke moje! Nipoto javni glasi! Va hor nek dane moje Stidljivom slavom krasi . . . itd. . . . Juna 1872. Svetkovine gladi Moja gladi, Ano, Ano, Na magarcu bei svom. Ako postoji neki moj tek, Njemu su kamen i zemlja lek. Din, din, din! Jedimo zrak, Nek ugalj i gvode guta svak! Menjaj, gladi! Travu zvuka Malo pasi. Otrov ladolea, lukav, Nek te gasi. Jedi ljunak od koga siromah ivi, Iz stare crkve kamen sivi, Oblutke koje poplava iri, Hleb koji lei na sivoj njivi! Moja glad, to je rub crnog zraka, Plavet to zvoni; To je muka moga stomaka, Jad to me goni. Gle, lice lista zemljom tom! I voce gnjilo ceka mene. Ljubice cu i odoljene Iz brazda brati rodnim tlom! Moja gladi, Ano, Ano, Na magarcu bei svom. Avgusta 1872. ta su za nas, srce, ti slapovi krvi, ar, i sva zlocinstva, kad krike die bes, I jecaj celog pakla, to svaki poredak mrvi, I vetra sa severa nad ruevinom ples, I osveta sva? Ba nita . . . ali ako nju

elimo, smrt vam tada, kneevi, senatori, Sruimo moc i pravdu, i istoriju svu! Hocemo krv da tece! Da zlatni poar gori! Sve ratu zato daj, i osveti, i stravi, Due moj! Ujedajmo, opet, bez oprosta! Republike sveta, neka vas udar smlavi! Carstva i vojske, koloni, narodi, dosta! Jer ko ce dici vihor da razjareno pali, Ako ne mi i naa takozvana braca? Vatreni druzi, divno ce da nam placa Vecnost nerada, o ognjeni vali! Svi kontinenti sveta, nestajte bez traga! Naa osveta stie svuda na vodi i kopnu! A nas ce same smrviti strana snaga Kada vulkani prsnu! I kad se mora propnu . . . O prijatelji moji! - Da, srce, to su braca. Napred, neznanci crni, iz zraka to nas gui. O nesreco! osecam, potres u meni jaca, I stara zemlja se trese, na vas! zemlja se rui. Nita zato; tu sam; jo sam tu. Sram Tek kad se rez u mozak spusti Da ga presece - u taj tren Taj sveanj zeleni, beli, tusti, Vazduhu nikad otvoren, (Ah! On, treba da odsece Svoj nos, i ui, usne skota, Svoj trbuh! i da odaleci Svoje noge! kakva divota!) Ali, ne; ja mislim: dok Rez ne pomogne glavi I ne lupi ljunak u bok, I plamen creva ne preplavi, To smetajuce dete, Poput ivotinje lude, Nece prestati da plete Varke, i izdajnik bude, Ko macak u Gori Kamenoj, Kroz sve sfere smrad mu digne! Nek ipak na smrt mu, boe moj, Molitva koja stigne! Seanje I Bistra voda; ko suze to mute decji vid, belina enskih tela to se na sunce valja;

svila, s cistotom krina, i zastava kralja s kojom je neka devojka branila gradski zid; igra andela; - Ne . . . svee ruke od trave, ruke crne i teke pokrece zlatni tok. Sen mosta i brega njoj su zastor, dok ko nebo nad krevetom nebesa joj se plave. II Ah! vlana okna bistre mehure ire! Na leaj voda lije bledo zlato bez dna. Zelena haljina decja postati zna vrba, gde ptice bez uzda nece da se smire. uti kapak oka, cistiji od cekina, neven vodeni - Suprugo, vernosti tvoja! u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja Crven-kuglu s neba sivog od vrelina. III Mnogo uspravna gospa na livadi bdi gde snee sinovi rada; suncobran joj je dat; ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat; deca sede u cvetnoj travi, i citaju svi knjigu od marokena crvenog! A On, jao, ko hiljadu andela koje put razdvaja, nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja, sva hladna, trci! Covek je otiao! IV al to proe cistu i mladu travu gustu! Zlato aprilskih luna to greju krevet svet! Slavlje smetlita recnih gde buja divlji splet kada klijati pocne trule u avgustu! Sada, pod bedemima u proticanju placi! Gore samo s lahorom topolin dah se sliva; posle je - voda, bez vrela, bez odraza, siva: starac, u mrtvoj barci, mucno mulj izvlaci. V O prekratka ruko! o nepokretni brode! Igracka mrtve vode, ja ni do jednog cveta ne mogu dopreti - do utog to mi smeta, ni do tog druga plavog, pepeljaste vode. Oh! prah sa vrba! Krilo to ih ljulja! Davno su progutane sve trskine rue! Moj camac, nepomican - a njegovo ue na dnu te silne vode - sred kakvoga mulja?

O zamkovi, o vremena, Koja je dua savrena? O zamkovi, o vremena! Prodoh magijski nauk srece Kom pobeci niko nece. Neka joj svako pozdrav klikne Kad galski pevac kukurikne. Ali ja nemam ni elja vie: Meni se samo sreca pie. Taj urok! napore mi rui, Vlada u telu mom, i dui . . . Jer kako rec mi razumeti? Zbog srece ona bei, leti! O zamkovi, o vremena! (Stigne li nesreca, sumnje nema, Nemilost njena mi se sprema. Jao! prezir osude njene Treba smrti da preda mene.) O zamkovi, o vremena! Pustinje ljubavi Uvod Ovi spisi poticu od jednog mladog, sasvim mladog coveka, ciji se ivot odvijao nije vano gde; bez majke, bez rodnog kraja, ne vodeci brigu ni o cemu poznatom, beeci od svakog moralnog pritiska, nalik na ivot vec mnogih kukavnih mladica. Ali on, toliko mrcvaren i toliko smucen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne strane i kobne nevinosti. Poto nije voleo ene - iako pun krvi! - on je bio vaspitao svoju duu i svoje srce, svu svoju snagu, u cudnim i tunim zabludama. Iz snova to slede - njegovih ljubavi! - koji su ga obuzimali u njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i njihovog svretka, proisticu pitoma religiozna razmiljanja. Moda ce se neko setiti stalnog sna legendarnih muslimana - oni su ipak srcani i obrezani! Ali poto ova cudnovata patnja poseduje izvesnu onespokojavajucu vlast, treba iskreno zaeleti da ova Dua, koja je zabludela izmedu svih nas, i koja, kao to izgleda, eli smrt, nade u onom trenutku ozbiljnu utehu i da bude dostojna! I To je zbilja isto polje. Ista seoska kuca mojih roditelja: cak i prostorija sa nadvratnikom od osmudenih pastorala, sa grbovima i lavovima. Za vreme vecere, ima jedan salon sa svecama i vinima i seoskom oplatom po zidovima. Sto za rucavanje je veoma velik. Slukinja! koliko se secam bilo ih je vie. - Bio je tamo jedan od mojih nekadanjih mladih prijatelja, svetenik i odeven kao svetenik, tada; tako je mogao biti slobodniji. Secam se njegove purpurne sobe, sa prozorima od utog papira, i njegovih skrivenih knjiga koje su bile zamocene u okean! Ja sam bio naputen u toj kuci usred beskrajnog polja; citajuci u kuhinji, sueci svoje blatnjavo odelo pred domacinima, za vreme caskanja u salonu; samrtno uzbuden uborenjem jutarnjeg mleka i nocu prolog stoleca. Bio sam u jednoj veoma mracnoj sobi; ta sam radio? Jedna slukinja dode k meni; mogu da kaem da je to bilo jedno kuce: iako je bila lepa i imala materinsku plemenitost koja mi je neizreciva: cista, poznata, savreno ljupka! Ona me utinu za ruku. Cak

se ne secam dobro njenog lica: ne zato da bih se setio njene ruke, ciju sam kou uhvatio medu dva prsta, ni njenih usta, koja su moja usta dograbila kao neki mali zdvojni talas koji uvek neto potkopava. Oborih je u jednu korpu s jastucima i brodskim jedrima, u jednom crnom uglu. Secam se samo njenih gacica s belom cipkom. Zatim, o ocajanje, zid neodredeno postade sena drveca, i ja se sunovratih u ljubavnu tugu noci. II Ovog sam puta u Gradu sreo enu, i govorio sam joj i ona mi govori. Bio sam u nekoj sobi, bez svetlosti. Dodoe da mi kau da je ona dola k meni, i ja je videh u mom krevetu, sasvim moju, bez svetlosti! Bio sam silno uzbuden, a osobito jer je to bio porodicni dom: stoga me obuze teskoba! Ja sam bio u dronjcima, a ona - svetska dama koja se podaje: trebalo je da ode! Teskoba bez imena: dograbih je i pustih je da padne van kreveta, gotovo gola, i, u svojoj neopisivoj slabosti padoh na nju i poceh se s njom vuci po cilimima, bez svelosti. Porodicna svetiljka obli crvenilom susedne sobe, jednu za drugom. Tada ena iceze. Isplakah vie suza nego to ih je bog ikad mogao da zatrai. Izadoh u beskrajni grad. O umore! Utopljen u gluhu noc i u bekstvo srece. To je licilo na zimsku noc, sa snegom to ce zacelo uguiti svet. Prijatelji kojima sam vikao: gde boravi ona, odgovarali su mi laima. Nadoh se pred prozorima njenog svakovecernjeg boravita; otrcah u jedan vrt to je leao pod mrtvackim pokrovom. Izbacie me. Silno sam plakao zbog svega toga. Najzad, siao sam na neko mesto utonulo u prainu, i sedeci na balvanima, pustio sam da s tom noci iz mene isteku sve suze. Razumeh da Ona pripada svome svakodnevnom ivotu, i da ce se nastup dobrote sporije obnoviti nego neka zvezda. Ona se nije vratila i nikad se nece vratiti. Voljena koja je dola k meni, to nikada ne bih bio pretpostavio. Tada sam se zaista vie naplakao nego sva deca sveta. Bet-Saida, banja sa pet tremova, bila je stecite came. Izgledae kao kobno ispiralite, uvek pritisnuto kiom i plesnivo; a prosjaci su se komeali po unutranjim stepenicama pobledelim od svetlucanja oluje, te prethodnice paklenih munja, i rugali se svojim plavim slepim ocima, svom belom ili plavom rublju u koje su bili umotani patrljci njihovih udova. O vojnicka perionice, o narodno kupatilo! Voda je bila stalno crna, i nijedan nemocnik nije padao u nju cak ni u snu. To bee mesto gde je Isus izvrio prvo ozbiljno delo, sa gadnim bogaljima. Bio je neki dan u februaru, martu ili aprilu, kad sunce od dva po podne iri veliku kosu svetlosti po sahranjenoj vodi; i kako bih ja, dole, daleko iza nemocnika, mogao da vidim sve one pupoljke i kristale i svice probudene tim jedinim zrakom, u tom su se odrazu, slicnom belom andelu to lei na boku, micali svi beskrajno bledi odsjaji. Tada se svi gresi, laki i ilavi sinovi demona, koji su, za malo osetljivija srca, cinili te ljude groznijima od cudovita, htedoe baciti u tu vodu. Nemocnici silaahu, ne rugajuci se vie, nego sa eljom. Govorilo se da oni koji su prvi uli izlaze isceljeni. Ne. Gresi su ih bacili natrag na stepenice i prisiljavali da trae druga mesta, jer njihov Demon moe da ostane jedino tamo gde je milostiva sigurna. Isus dode odmah posle podnevnog casa. Niko nije dovodio ni prao ivotinje. Svetlost u ribnjaku bila je uta kao poslednje lice u vinogradima. Boanski ucitelj stajao je pored jednog stuba; posmatrao je sinove Greha; u njihovom jeziku demon je plazio svoj jezik; i smejao se ili poricao. Die se Uzeti, koji je ostao da lei na boku, i oni, Osudenici, videe ga kako neobicno sigurnim korakom prolazi ispod tremova i icezava u gradu. Boravak u paklu

Nekada, ako se dobro secam, moj ivot bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.Jedne veceri posadio sam Lepotu na kolena. - I naao sam da je gorka. - I izruio sam je. Naoruao sam se protiv pravde. Utekao sam. O vetice, o bedo, o mrnjo, vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog kuha icili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam delate da bih, ginuci, grizao kundake njihovih puaka. Prizivao sam poasti da me ugue u pesku, u krvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opruen u blatu. Suio sam se na vazduhu zlocina. I dobro sam izigrao ludost. A prolece mi je donelo uasan smeh idiota. Naposletku, kada sam gotovo skiknuo, dokonah da opet potraim kljuc nekadanje svecanosti koja bi mi moda vratila apetit. Taj kljuc je milosrde. - Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao! "I dalje ce biti hijena, itd. . . ." uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. "Zaslui smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebicnjatvom i sa svim smrtnim gresima." Ah! dosta mi je svega. - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdraujte toliko zenicu! Ocekujuci neke male zadocnele podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poucavanje, otkidam iz svoje belenice prokletog ovih nekoliko runih listica. Zla krv Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko, skucen mozak i nespretnost u borbi. Smatram da je moja odeca varvarska kao i njihova. Ali ja ne maem kosu. Gali behu ivoderi i u svoje vreme najnespretniji palitelji trava. Od njih su mi: idolopoklonstvo i ljubav za svetogrde; - oh! svi poroci, jarost, bludnost - velicanstvena bludnost; - narocito la i lenost. Uasavam se svih zanata. Gospodari i radnici, sve to sam seljak, prostak. Ruka s perom vredi koliko i ruka s plugom. - Kakav je to vek ruku! - Ja nikad necu imati ruku. A zatim, sluenje vodi predaleko. Cestitost prosjatva para mi srce. Zlocinci su odvratni poput ukopljenika: ja sam cist, i to mi je svejedno. Ali ko je moj jezik ucinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i titio moju lenost? Nisam se sluio ni svojim telom da bih iveo, bio sam lenji od abe, a ipak sam iveo svuda. U Evropi nema porodice koju ne poznajem. - Mislim na porodice poput moje, porodice koje sve duguju deklaraciji Prava Coveka. Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica....... .....Da sam bar imao neki raniji ivot bilo kad u istoriji Francuske! Ali ne, nita. Jasno mi je da sam uvek bio nia rasa. Ja ne mogu da shvatim pobunu. grabe je bio svrha svih ustanaka moje rase; kao vuci na ivotinju koju nisu oni ubili. Secam se istorije Francuske, najstarije kceri crkve. Mora da sam, kao geak, hodocastio u svetu zemlju; u glavi su mi ceste u vapskim ravnicama, vidici Vizanta, bedemi Jeruzalima; oboavanje Marije, razneenost nad raspetim u meni se bude zajedno sa hiljadama ovosvetskih carolija. - Sedim, gubav, na razlupanim loncima i na koprivama, u podnoju zida izjedenog suncem. - Docnije, kao najamnik, mora da sam logorovao pod nocima Nemacke. Ah! jo neto! igram u vrzinom kolu na nekom crvenom proplanku, sa staricama i decom. Secanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hricanstva. Nikad mi ne bi dosadilo da se ogledam u toj prolosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; tavie, kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na Hristvim savetima, pa ni na savetima Vlastele - Hristovih predstavnika. ta sam bio u prolom veku: nalazim sebe samo danas. Vie nema skitnica, nema nejasnih ratova. Sve je prekrila nia rasa - ili narod, kako kau, razum; nacija i nauka.

Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za duu - poputninu - imamo medicinu i filosofiju - bablje lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneeva i igre koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju, mehaniku, hemiju! . . .......Nauka, nova plemstvo! Napredak. Svet se krece! Pa zato da se i ne okrece? To je prividenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je sasvim sigurno, to je prorocanstvo, ovo to govorim. Ja shvatam, a poto ne znam da se izrazim bez paganskih reci, voleo bih da cutim. Paganska krv se vraca! Duh je vec blizu; zato mi Hristos ne pomogne dajuci mi dui plemenitost i slobodu. Avaj! Jevandelje je prolo. Jevandelje! Jevandelje! Oblaporno cekam Boga. Pripadam najnioj rasi od pamtiveka. Evo me na armorickom alu. Neka gradovi uvece pale svoja svetla. Moj dan se svrio; ja naputam Evropu. Morski vazduh ce saeci moja pluca; u izgubljenim podnebljima koa ce mi potamneti. Plivati, mrviti travu, loviti, a narocito puiti; piti pica jaka poput kipuceg metala, kao to su radili oni dragi preci oko vatara. Vraticu se sa udovima od eleza, mrke koe, besomucna pogleda: zbog moje maske mislice da pripadam snanoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. ene neguju ove divlje nemocnike to se vracaju iz arkih krajeva. Bicu umean u politicke poslove. Bicu spasen. A sada sam proklet, uasavam se domovine. Najbolji od svega je san, zaista pijan, na alu. ..................... Ostajemo ovde. - Krenimo opet ovdanjim putevima, pod teretom mog poroka, poroka koji je kraj mene pustio svoje korenje patnje, pocev jo od doba sticanja razuma - koji se penje do neba, i tuce me, obara me, vuce me za sobom. Poslednja nevinost i poslednja bojaljivost. Reeno je. Ne pokazivati svetu svoje odvratnosti i svoja izdajstva. Napred! Kretanje, breme, pustinja, cama i gnev. Kome da se iznajmim? Koju ivotinju treba oboavati? Koju svetacku ikonu svi napadaju? Koja cu srca da skrim? Kakvu la moram podupirati? U kojoj krvi hodati? Radije cuvati se pravde. - Mucni ivot, jednostavno poivincenje - podignuti isuenom pesnicom poklopac mrtvackog sanduka, sestri, guiti se. Na taj nacin nema ni starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina. - Ah! toliko sam preputen sam sebi, da bilo kojoj boanskoj slici nudim zanos ka savrenstvu! O moje samoodricanje, o moje cudesno milosrde! Medutim, na ovom svetu! De profundis, Domine, ba sam glup! Jo kao dete divio sam se neumoljivom robijau na koga uvek zjapi robija; posecivao sam krcme i svratita koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim ocima sam gledao plavo nebo i cvetni ivot polja; njegovu sam kob njuio u gradovima. On je imo vie snage nego neki svetac, vie razboritosti nego neki putnik i sebe, samo sebe! za svedoka svoje slave i svog prava. Na putevima, u zimskim nocima, kad sam bio bez leaja, bez odece, bez hleba, jedan je glas stezao moje sledeno srce: "Slabost ili snaga: ti si tu, i Nastavak to je snaga. Ne zna ni kud ide ni zato ide, udi svuda, odgovori na sve. Kao ni neku leinu, niko te ne moe ubiti." Ujutro bih imao tako izgubljen pogled i tako mrtvo dranje da me oni koje sam sreo moda nisu ni videli.

Blato bi mi se u gradovima odjednom prikazalo crvenim i crnim, kao ogledalo kad se lampa krece kroz susednu sobu, kao neko blago u umi! S dobrom srecom! vikao sam, i video sam na nebu more vatara i dima; i sleva, zdesna, sva bogatstva kako plamte poput milijarde munja. Ali orgijanja i drugovanja sa enama bila su mi zabranjena. Nisam imao cak ni druga. Video bih sebe pred razdraenom gomilom, nasuprot ceti koja ce da me strelja, kako placem zbog nesrece koju oni nisu mogli razumeti, i kako opratam! - Kao Jovanka Orleanka! - "Svetenici, profesori, gospodari, vi se varate predajuci me pravdi. Ja nikad nisam pripadao ovom narodu; nikad nisam bio hricanin, pripadam rasi koja je pevala u mukama; ne razumem zakone; nemam osecanja za moral, ja sam ivotinja: vi se varate..." Da, moje oci su zatvorene za vau svetlost. Ja sam ivotinja, crnac. Ali zato mogu da budem spasen. Vi ste lani crnci, vi ste nastrani, svirepi, krti. Trgovce, ti si crnac; sudijo, ti si crnac; generale, ti si crnac; care, stari svrabe, ti si crnac; pio si neocarinjeno pice iz Satanine fabrike. - Nadahnuce ovog naroda jesu groznica i rak. Nemocnici i starci toliko su dostojni potovanja da trae da budu skuhani. - Najpromucurnije je napustiti taj kontinent, kojim tumara ludilo da bi tim bednicima pribavilo taoce. Ja ulazim u pravo kraljevstvo Hamove dece. Da li jo poznajem prirodu? Poznajem li sebe? - Ni reci vie. Ja sahranjujem mrtvace u svom trbuhu. Uzvici, dobo, ples, ples, ples, ples! Ne vidim cak ni onaj cas kad ce se belci iskrcati, i kad cu pasti u nitavilo. Glad, ed, krici, ples, ples, ples, ples! Belci se iskrcavaju. Pucanj topa! Treba se potciniti krtenju, odevati se, raditi. Dobio sam samilosni udar u srce. Ah! nisam ga bio predvideo! Ja nisam cinio zla. Dani ce mi biti laki, kajanje pritedeno. Dua ce mi sigurno biti liena muka, dua koja je gotovo umrla za dobro, koju ce ispuniti svetlost stroga kao sa pogrebnih votanica. Udes sina iz dobre porodice, preuranjeni mrtvacki sanduk posut bistrim suzama. Razvrat je bez sumnje glup, porok je glup, treba odbaciti trule. ali casovnik valjda nece doci dotle da otkucava samo cas cistoga bola! Valjda necu kao neko dete biti potignut u raj da se igram u zaboravu svih nesreca? - Brzo! Postoje li drugi ivoti? - Usnuti u bogatstvu nemoguce je. Bogatstvo je uvek bilo opte dobro, Samo boanska ljubav dodeljuje kljuceve nauke. Vidim da je priroda samo prizor dobrote. Zbogom tlapnje, ideali, zablude! Razumna pesma andela dopire sa spasiteljske lade: to je boanska ljubav. - Dve ljubavi! Ja mogu umreti od zemaljske ljubavi, umreti od predanosti. Za sobom sam ostavio due cija ce se muka povecati zbog moga odlaska. Vi birate mene izmedu brodolomnika, a zar oni koji su ostali nisu moji prijatelji? Spasite ih! Moj se razum rodio. Svet je dobar. Ja cu blagosiljati ivot. Volecu svoju bracu. To vie nisu detinjasta obecanja. Niti je to nada da cu izmaci starosti i smrti. Bog mi daje snagu, i ja slavim Boga.

Reka likera Reka likera doline udne plavi, Neznana za nas: Glas je prati stotine gavranova, - pravi Aneoski glas: Sa stresanjem jela, kad se strmoglavi Vetar u umski jaz. To polje valja buntovnih tajni sene I drevnog boja zanos sav I parkove sjajne, kule napuene: Tu nije svlad'o zaborav Viteza lutalica strasti ugaene; Ali nek vetar bude zdrav! Nek pesak gleda taj vidik bez oblaka, Hrabrost e da mu da. Boji vojnici, gavrani, eto laka ija lepota umom sja, Gonite odavde lukavog seljaka to se patrljkom kucat zna. No u paklu Progutao sam ogroman gutljaj otrova. Neka je triput blaen savet na koji sam nadoao! Utroba mi gori. estina otrova savija mi udove, izobliuje me, obara me. Umirem od ei, guim se, ne mogu da viem. To je pakao, veno muenje! Vidite plamen kako uklja! Gorim bas propisno. Pouri, avole! Nazirao sam povratak dobru i srei, spasenje. Zar mogu opisati svoje privienje, kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bia, jedan ljupki duhovni konvert, snaga i mir, plemenita astoljublja, i znam li ta sve ne? Plemenita astoljublja! A to je jo ivot! Ako je osuda veita! ovek koji eli da se osakati zaista je osuen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje uenje veronauke. Ja sam rob svoga krtenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreu; izazvali ste i svoju. Siroto nevinace! Pakao ne moe da napadne pagane. To je opet ivot! Slasti prokletstva bie docnije jos dublje. Hou zloin, brzo, nek padnem u nitavilo, po odluci ljudskog zakona. uti, ali uti! ..... Sramno je to prebacivanje ovde: Sotona koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes uasno glup. Dosta! ...... Dosta sa tim zabludama koje mi apuu, s tim arolijama, lanim mirisima, detinjastim svirkama. Pa recite da posedujem istinu, da vidim pravdu : moje rasuivanje je zdravo i odresito, spreman sam na savrenstvo .... Ponos. Koa na mojoj glavi sasuuje se. Milost! Gospode, bojim se. edan sam, tako edan! Ah! Detinstvo, trava, kia, jezero na kamenju, meseenina kada je zvonik tukao na dvanaest....... avo je tada na zvoniku.Marijo! Sveta device! ..... Uasava me moja glupost. A tamo dole, zar nisu sve to estite due, koje mi ele dobro .... Doite .... Imam nekakav jastuk na ustima, one me ne uju, to su aveti. Zatim, niko nikada ne misli na drugog. Nek se se ne pribliuju. Ja miriem na izgoretinu, izvesno je. Privienja su bezbrojna. To je zaista ono to sam uvek imao: ne verujem vie u istoriju,

zaboravljam naela. utau o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo krti kao more. Ah, gle! asovnik ivota upravo se zaustavio. Ja vie nisam na svetu. Bogoslovija je zaista ozbiljna, pakao je sigurno dole, - a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu. Koliko u panji polja ima obeenjastva .... Satan, Neastivi, tri sa divljim semenkama ... Isus ide preko purpurnih kupina, ne savijau ih .... Isus je hodao po razljuenim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, bled i smeih vitica, uz bok smaragdnog vala ..... Ja u skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti roenja, budunosti, prolosti, kosmogonije , nitavila. Ja sam majstor u fatazmagorijama. Sluajte! ... Ja posedujem sve darovitosti! Ovde nema nikoga i nekog ima : ja ne bih hteo rasuti svoje blago. Da li neko eli crnake pesme, ili plesove hurija? eli li neko da ieznem, da uronim u potragu za prstenom? eli li neko? Ja u praviti zlato, lekove. Poverite se dakle meni, vera daje olakanje, vodi, ozdravljuje. Doite svi, - ak i mala deca, da vas uteim, da se za sve vas raspe nae srce, - udesno srce! Siromasi, radnici! Ja ne traim molitava; samo vae poverenje dovoljno mi je da budem srean. - I mislimo na mene. Ja zbog ovoga ne alim mnogo za svetom. Imam sreu da ne patim vie. Moj ivot je bio samo slatka ludost, to treba aliti. Kojeta ! Nekreveljimo se to bolje moemo. Zaista, mi smo izvan sveta. Nema vie nikakvog zvuka. Moje ulo pipanja je iezlo. Ah! moja kulo, moja Saksonska zemljo, moj avrbova umo! Veeri, jutra, noi, dani .... to sam umoran! Morao bih da imam svoj pakao za bes, svoj pakao za bes, svoj pakao za ponos, - i pakao milovanja; koncert paklenih svetova. Skoro sam mrtav od umora. To je grob, ja odlazim k crviima, o uase nad uasima! Satano, lakrdijasu, ti hoe da me rastopi svojim arolijama. Ja traim. Ja traim! Udarac vila, kaplju plamena. Ah! opet se popeti u ivot! Oinuti oima nae nakaznosti. I ovaj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, krutnost sveta! Moj boe, milost, skrij me, drim se suvie loe! Ja i jesam i nisam sakriven. To je plamen koji uzdie sa svojim grenikom. Tajanstvo Na strmini padine aneli okreu svoje vunene haljine po travnjacima od elika i smaragda. Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija istoka i napretka. I dok se huka morskih koljki i ljudskih noi obre i poskakuje stvarajui rub iznad slike. Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, - prema naem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor. Being beauteous Pred snenim prostorom jedno visoko Bie, otelotvorenje Lepote. Fijukanje smrti i krugovi gluhe muzike ine da se to oboavano telo iri, raste i drhti poput aveti; na divnoj puti

svakoga asa planu grimizne i crne rane. iste boje ivota igraju, tamne i oslobaaju se oko Privienja, na radilitu. I drhtaji se diu i tutnje, i dok se besomuni ukus tih dogaanja optereuje promuklom muzikom i smrtonosnim fijukanjem koje svet, daleko iza nas, baca na nau prekrasnu majku, - ona uzmie, ona se uspravlja. Oh! - nae su kosti odevene u novo zaljubljeno telo. O pepeljevo lice, mali tite od vlasti, ruko od kristala! Tope, na koji moram da se strmoglavim u guvi drvea i lakog vazduha! Cvetovi Sa zlatne stepenice, - izmeu svilenih vrpca, sivih koprena, zelenih kadifa i kristalnih koturova to se crne kao tu na suncu, - ja vidim cvet pustikare kako se otvara na cilimu od srebrnog filigrana, oiju i kose. uti dukatu rasuti po ahatu, mahagonski stubovi to podupiru smaragdno kube, buketi belog satena i tananih prutova od rubina okruuju vodenu ruu. Poput boga s ogromnim plavim oima i snenim oblicima, more i nebo privlae na mramorne terase mnotvo mladih i mirisnih rua.