AMINOKISELINE KAO SPORTSKI SUPLEMENTI

Maksimovi Nataa Fitnes instruktor Beograd

AMINO ACIDS AS SPORTS SUPPLEMENTS Amino acids like ornithine, arginine, branch-chaind amino acids (isoleucine, leucine, valine), glutamine and aspartate are most popular in modern sport. Supplementation with amino acids is common in sports with weight categories (e.g. martial arts, wrestling, body building), along with intensive training and different weight reduction strategies. Yet, recent studies showed no improvement in athletic performance. Moreover, supplementation with amino acids could be related with significant side effects due to increase of ammonia and fatigue. There is no clear evidence that intake of amino acids is superior in performance improvement as compared to diet rich in proteins. In aim to achieve competitive edge some athletes uses ergogenic aids and doping to enhance performance potential above normal physiological level based on training and genetical factors. Keywords: amino acids, ergogenic, performance Aminokiseline koje su danas najee koriene u sportu su ornitin, arginin, aminokiseline ravastog lanca (BCAA, leucin, izoleucin, valin), glutamin i aspartat. Suplementacija aminokiselina je esta u sportovima gde postoje klase prema telesnoj masi, odnosno kombinacije intezivnog treninga i programa redukcije telesne mase (borilaki sportovi, rvanje, bodibilding). Meutim, studije ukazuju, da unoenje istih ne poboljava rad na treningu, ak tavie potencijalni lo efekat je u injenici da unoenje kombinovanih aminokiselina poveava amonijak u plazmi i miiima to doprinosi umoru. Ne postoje vrsti dokazi da posebne meavine aminokiselina obezbeuje bilo kakvu prednost u odnosu na normalnu proteinsku ishranu u stimulisanju rasta miia. Da bi se ostvarila prednost, neki sportisti koriste ergogena sredstva, odnosno sredstva koja poboljavaju takmiarsku sposobnost iznad nivoa zadatog genetskom predispozicijom ili treningom. Kljune rei: amino kiseline, ergogeno, postignue

Aminokiseline su organske kiseline, koje u svom sastavu, pored ugljenika, vodonika i kiseonika, sadre i azot. Ugljenik ini 50-55%, vodonik 6-7%, kiseonik 19-24%, azot 15-18%, a sumpor 0.32.4%. Za aminokiseline je karakteristino da svaka ima jednu amino (NH2) i karboksilnu grupu (COOH), koje daju svoja amfoterna (puferska) svojstva proteinima u iji sastav ulaze. Aminokiseline su meusobno povezane u molekulu proteina, tzv. peptidnim vezama. Kombinacije aminokiselina u molekulima proteina mogu biti razliite, to je bitno za brojne funkcije proteina u organizmu. Broj aminokiselina u proteinima organizma moe iznositi preko 300 (visokomolekularni polipeptidi). Aminokiselina ima 20, i po sastavu i funkcijama koje vre podeljene su na esencijalne i neesencijalne. elije organizma su sposobne da grade (sintetiu) obine aminokiseline (neesencijalne), dok je sinteza esencijalnih nemogua, pa se zbog toga moraju unositi hranom. To su histidin, fenilalanin, izoleucin, lizin, metonin, treonin, triptofan, valin, leucin. U neesencijalne spadaju alanin, cistein, glicin, arginin, asparagin, cistin, prolin, serin, glutamin, aspartatska kiselina, glutaminska kiselina, tirozin. U deijem uzrastu esencijalne su jo i aminokiseline arginin i histidin, jer se ne sintetiu dovoljno brzo, odnosno u koliini koja je neophodna za intezivne procese rasta u ovom periodu ivota. Esencijalne aminokiseline, kao to je pomenuto, moraju se unositi hranom, i to preteno ivotinjskog porekla (meso, riba, jaja, sir, mleko, jogurt, hleb, pirina, graak, kukuruz, voe). Koliina lizina je mala u penici, pirinu i kukuruzu, tako da ove itarice treba unositi u kombinaciji sa drugom hranom. Postoji i nizak sadraj metonina u pasulju, treonina u pirinu i triptofana u kukuruzu. Ispitivanjima je utvreno da nedostatak pojedinih aminokiselina dovodi do poremeaja u razvoju i odravanju azotne ravnotee. Smatra se da u nedostatku metionina dolazi do poremeaja u metabolizmu masti u
Sportska medicina Volumen 6 No 1

20

jetri, da nedostatak arginina i lizina izaziva poremeaj spermatogeneze i ovulacije i da je nedostatak triptofana uzrok nauzeje, vrtoglavice i preosetljivosti ula sluha, a da nedostatak histidina dovodi do smanjenja telesne teine. FUNKCIJE AMINOKISELINA U ORGANIZMU Aminokiseline mogu da izgube NH2 grupu (deaminacija), a aminokiselinksi ostatak koristi se za dobijanje energije oksidacijom preko Krebsovog ciklusa. Posle deaminacije, ostatak se koristi i za sintezu eera i masti. Aminokiseline daju svoju amino grupu za stvaranje novih aminokiselina iz ve postojeih i postaju materijal za izgradnju belanevina u telu. Amino grupa se spaja sa vodom i stvara se amonijak (NH3). Amonijak se zatim spaja sa CO2 gradei ureu, koja se izluuje mokraom. Jedna od osnovnih funkcija aminokiselina je gradivna - sinteza proteina (belanevina). Dnevni unos kod zdravih ljudi koji se ne bave sportom treba da iznosi 10-15% celokupnog energetskog unosa. Koliina proteina potrebnih sportistima koji se bave sportom snage i brzine je 1.2 do 1.8 grama na kg telesne teine. Sportisti koji se bave treningom izdrljivosti, treba da unose 1.2 do 1.4 g/kg telesne teine. Odavno je postavljena hipoteza, po kojoj bi suplementacija aminokiselinama delovala anaboliki to je naroito znaajno za treninge snage (uveanje miine mase). Ova hipoteza je bazirana na klinikim studijama, u kojima je utvreno, da intravenske infuzije nekih aminokiselina (npr. arginin, ornitin) stimuliu osloboenje hormona rasta, koji utie na uveanje miine mase. Meutim, ovo se odnosi na sluajeve deficita ovog hormona, kada je supstitucija ovog hormona dovodila do rasta u visinu i porasta miine mase. Suplementacija aminokiselina je esta u sportovima gde postoje klase prema telesnoj masi, odnosno kombinacije intezivnog treninga i programa redukcije telesne mase (borilaki sportovi, rvanje, bodibilding). Meutim, studije ukazuju, da unoenje istih ne poboljava rad na treningu, ak tavie potencijalni lo efekat je u posledica injenice da unoenje kombinovanih aminokiselina poveava amonijak u plazmi i miiima to doprinosi pojavi zamora. Ne postoje vrsti dokazi da posebne meavine aminokiselina obezbeuje bilo kakvu prednost u odnosu na normalnu proteinsku ishranu u stimulisanju rasta miia. Smatra se da obrok nakon sportske aktivnosti treba da bude sastavljen pre svega od ugljenih hidrata sa proteinima (iz mleka, jaja, ribe ili mesa) i da tako formulisan predstavlja najbolju strategiju, kako za promociju sinteze glikogena, tako i za stimulaciju sinteze proteina u miiima. to znai, da, ako se ishranom obezbedi adekvatan unos svih 8 esencijalnih aminokiselina, suplementacija pojedinanim neesencijalnim aminokiselinama nema dodatni povoljan efekat. AMINOKISELINE U SPORTSKOJ SUPLEMENTACIJI Aminokiseline koje su danas najee koriene u sportu su: ornitin, arginin, aminokiseline ravastog lanca (BCAA, leucin, izoleucin, valin), glutamin i aspartat. Aminokiseline ravastog lanca (leucin, izoleucin, valin) su jedine aminokiseline koje se metaboliu direktno u miiima. One se troe i iz krvi i elija itavog organizma. Suplementacijom ovih aminokiselina mogue je da se olakava oslobaanje anabolikih hormona (insulin, hormon rasta, IFG-1), uva miino tkivo, stimulie sinteza proteina, poveava izdrljivost, tedi se glikogen. Najbolji meusobni odnos lencina, izolencina i valina je 2:1:1 navedenim redosledom. Preporuena doza je 5 do 10 g dnevno. Aspartanska kiselina je aminokiselina ukljuena u konverziju amonijaka u ureu u jetri. Predpostavlja se da se dodavanjem aspartana moe pospeiti izluivanje amonijaka iz tela i time odloiti pojava zamora. Rizici upotrebe aspartana nisu poznati. Ornitin je aminokiselina koja se ne pojavljuje u proteinima. Primarna uloga ornitina je u mokranom ciklusu, gde uestvuje u stvaranju i izbacivanju amonijaka iz organizma koji nastaje kao produkt razgradnje belanevina. Smatra se da ornitin sa argininom uestvuje u oslobaanju hormona rasta. Suplementacijom ornitina poveava se i nivo arginina u organizmu, jer je arginin sastavljen od ornitina, a ornitin se opet stvara iz arginina u neprestanom ciklusu. Svojstva ornitina su i detoksikacija organizma, regeneracija i normalno funkcionisanje jetre, olakano stvaranje mokrae i eliminisanje amonijaka iz organizma kao i ubrzavanje oporavka nakon treninga. GLUTAMIN - OPIS, FUNKCIJE, PRIMENA Glutamin je jedina aminokiselina za koju se smatra da predstavlja osnovu za sve to neki sportista eli da postigne. Danas je naalost zapostavljen zbog prenaglaenog reklamiranja preparata poput kreatina, stimulansa, anabolikih aktivatora. Glutamin je prirodni produkt, neesencijalna aminokiselina, koja se moe sintetisati u ljudskom organizmu (pretvaranjem iz druge aminokiseline, glutaminske kiseline, primarno u skeletnim miiima i jetri). Sastoji se iz glutaminske kiseline, amonijaka i vitamina B6 (hemijska formula: C5N2O3H10). On je vaan gradivni element proteina, ali i sredstvo transporta azota izmeu tkivnih prostora. Glutamin je slobodna aminokiselina koja se u plazmi i miiima oveka nalazi u najveoj koncentraciji (60%
Sportska medicina Volumen 6 No 1

21

ostalih aminokiselina u skeletnim miiima nastaje od glutamina). Glavni korisnici glutamina su elije imunog sistema, tanka creva i bubrezi. Glutamin se u slobodnom obliku nalazi u jajima, mesu, mleku i mlenim proizvodima. Kao dodatak ishrani glutamin je najei u obliku Lglutamina, ije su karakteristike brza apsorpcija vode iz creva, poboljanje retencije intraelijske tenosti (voluminizirajui efekat), poboljanje barijerne funkcije creva i smanjenje rizika od endotoksemije, stimulacija sinteze proteina u miiima i uveanje miine mase; predstavlja podrku imunolokom sistemu i spreava pojavu infekcija, stimulie resintezu glikogena u miiima, unapreuje kapacitete za obnovu miinog tkiva i smanjuje miini zamor. Glutamin je neophodan za pravilno funkcionisanje mozga i poboljan metabolizam insulina. U trenucima stresa (naporan trening, bolest, povreda) organizam ima potrebe za dodatnim koliinama glutamina. Kataboliki stres, koji se povezuje sa stresom ili treningom, moe smanjiti nivo glutamina i vie od 50%. Svaki tei fiziki napor koji traje due od 120 minuta moe smanjiti nivo glutamina u krvi. Gladovanje ili gubitak telesne teine prouzrokuju gubljenje glutamina. Glutamin se metabolie u velikim koliinama unutar belih krvnih elija (limfocita) obezbeujui energiju i optimalne uslove za biosintezu nukleotida i samim tim elijsku proliferaciju. Glutamin se smatra znaajnim za funkciju limfocita i drugih elija sa brzom deobom ukljuujui elije crevnog epitela i kotane sri. Smatra se da smanjenje dostupnosti glutamina dovodi do inhibiranja funkcije imunolokog sistema. Smatra se da smanjenje koncentracije glutamina u plazmi moe biti delimino povezano sa imunosupresijom koja se javlja kod mnogih sportova izdrljivosti. Produena aktivnost na nivou od 50 do 70% VO2max, pokazalo se da dovodi do pada koncentracije glutamina u plazmi od 10 do 30% koji traje nekoliko sati nakon zavretka sportske aktivnosti. Ovaj pad u koncentraciji glutamina u plazmi, koincidira se otvaranjem prozora za ulazak infektivnih agenasa, nakon intenzivnog, produenog sportskog napora, kada je sportista osetljiviji na oportune infekcije. Nekoliko autora smatra da egzogeno dodavanje glutamina moe biti korisno u prevenciji inhibicije imuniteta nakon sportskih aktivnosti tipa izdrljivosti. Meutim, sama efikasnost glutamina u poboljanju imuniteta, uglavnom je zasnovana na klinikim studijama postoperativno tretiranih pacijenata. Glutamin igra vanu ulogu u kiselo-baznoj ravnotei kao nosa azota i kao prekursor makromolekula, proteina ili nukleinskih kiselina. S obzirom da sakuplja viak amonijaka on obezbeuje maksimalnu modanu aktivnost i ima snaan antikataboliki efekat. Na molekularnom nivou on spreava gubitak proteina miozina, koji odreuje kontraktilna svojstva skeletnih miia. Glutamin vezuje vodu unutar elije i tada dolazi do elijske hidratacije. Na taj nain, aminokiseline bolje ulaze u eliju, i time je podrana izgradnja miine mase. Poto ini vie od pola zaliha aminokiselina u skeletnim miiima, njegove meumiine zalihe se moraju redovno dopunjavati, u protivnom moe doi do razgradnje miia. Kada nivo glutamina u plazmi opadne, skeletni miii mogu ui u stanje katabolizma, pri emu proteini u miiima umanjeno proizvode slobodan glutamin za ostatak organizma. Obzirom da su skeletni miii osnovni izvor u proizvodnji glutamina (pored ishrane) prolongirani deficit glutamina u plazmi moe dovesti do drastinog smanjenja proteina u skeletnim miiima kao i u miinoj masi. Do danas je jako malo uraeno da veina komercijalnih glutaminskih dodataka stigne do ciljnih grupa kojim je namenjena: sportista takmiara. Poslednjih godina sprovedeno je najmanje est studija o glutaminskim dodacima kod sportista i postoji osnova za verovanje u efikasnost glutaminskih dodataka. Pretpostavlja se da glutaminski dodaci poveavaju nivo hormona rasta, koji moe pomoi prilikom sinteze proteina i podsticanju poveanja miine mase, ali pouzdani dokazi o ovim efektima glutaminskih dodataka nisu dobijeni ni prikazani u klinikim studijama. Glutamin je glikogena aminokiselina, to znai da uestvuje u sintezi glikogena u jetri. Njegova sposobnost konverzije u glukozu, omoguava mu visok energetski nivo. C glukoza proizvodi 36 mola ATP-a. Meutim, glutamin se ne nalazi u komercijalnim sportskim napicima, pre svega zbog svoje relativne nestabilnosti u rastvoru. Transport vode iz creva u cirkulaciju je stimulisan u prisustvu glukoze i natrijuma u konzumiranim napicima. Glutamin se transportuje u elije crevnog epitela kako natrijum-zavisnim tako i natrijum -nezavisnim mehanizmima, i dodavanje glutamina rastvorima za oralnu rehidraciju, pokazalo se da poveava brzinu apsorpcije tenosti u odnosu na unos iste vode. Potencijalni korisni efekti dodavanja glutamina komercijalnim sportskim napicima, nisu u dovoljnoj meri ispitani, i bilo kakav koristan efekat u smislu poveanja apsorpcije fluida je verovatno veoma mali. Nedostatak glutamina u organizmu se pokazao kao mogui faktor koji doprinosi sindromu pretreniranosti. Pretreniranost je rezultat prevelikohg obima treninga ili njegovog inteziteta koji su toliko naporni i uestali da ne daju telu dovoljno vremena za opravak, telo ne moe adekvatno da se oporavi, i to rezultira pretreniranou. Ono moe biti i posledica greaka u vebama - dugotrajni, monotoni treninzi, neodgovarajui stepen progresije vebi, propusti u adekvatnom planiranju treninga prema vremenu takmienja. Sindrom pretreniranosti je stanje koje nastaje kao rezultat pretreniranosti. Dva tipa sindroma pretreniranosti su simpatiki, kod koga postoji poveana simpatika aktivnost u mirovanju, i parasimpatiki, kod koga postoji
Sportska medicina Volumen 6 No 1

22

poveana parasimpatika aktivnost u mirovanju. Pokazatelji pretreniranosti su poveana ili smanjena srana frekvencija u mirovanju, smanjenje telesne mase, miina osetljivost, gubitak apetita, poremeaji spavanja, hronini umor, psihike promene, stalno prisustvo simptoma nalik nazebu, smanjena takmiarska sposobnost. Mnogi sportisti znaju da budu i po est meseci u stanju pretreniranosti. U skorijoj studiji, istraivai su koristili atletiare, koji su izvodili treninge na duge staze, i takve treninge su sprovodili svaki dan u narednih deset dana. Otkriveno je da su sportisti ak i posle est dana odmora imali veoma nizak nivo glutamina u plazmi. Sedmi dan su odradili jedan kratak trening sprinteva i nivo glutamina je opadao i do 45%. Iz ovoga se vidi da se pad nivoa glutamina moe desiti veoma lako i moe ostati takav dug vremenski period. Meutim, mera pretreniranosti jo nije ustanovljena. Iako su procenjivani mnogi parametri pretreniranosti npr. odnos izmeu ukupnog testosterona i kortizola, nivo kreatin kinaze, ekskrecija kateholamina u urinu tokom noi, profil laktata u krvi i izmenjeni T talas u EKG-u, nijedan od ovih faktora ne moe da potvrdi dijagnozu sindroma pretreniranosti. Sportisti koji su pretrenirani e se bre oporaviti ako potpuno miruju, a ne ako samo smanje trenano optereenje. Sastavni deo procesa oporavka trebalo bi da budu i redovni medicinski pregledi, saveti o ishrani i psiholoka podrka. Osim to je odgovorna za fizike sposobnosti, pretreniranost prouzrokuje i pad imuniteta. Istraivanje iz 1997. koje je sproveo Gatorade Institut za sportske nauke na uzorku od 2700 trenera u srednjim kolama i na koledima, 89% je pozitivno odgovorilo na pitanje:Da li verujete da pretreniranost moe dovesti do ugroavanja imunog sistema i bolesti sportista? Mnoge komponente imunog sistema pokazuju promene nakon dugotrajnog i tekog napora, ukljuujui visok broj neutrofila i nizak broj limfocita u krvi, izazvan visokom koncentracijom kortizona u plazmi, poveanje granulocita u krvi, kao i monocitne fagocitoze, kidanje miinog tkiva, smanjenje u granulocitnoj oksidnoj aktivnosti. Naalost, sportisti su manje zainteresovani za smanjenje fizikog napora, a vie za uzimanje dodatnih suplemenata koji su potencijalna odbrana od vebanjem izazvane imunosupresije. Glutamin, u kombinaciji sa vitaminom C, cinkom i ugljenim hidratima imali su najvei uticaj na imuni odgovor izazvan napornim vebanjem. Meutim, uzimanje samo glutamina, po dananjim istraivanjima, nema veliki uticaj na oslabljeni imunitet, koji je posledica napornog vebanja. U studijama, u kojima su testirani iskusni maratonci, napici bogati ugljenim hidratima, unoeni pre, tokom (1 litar na sat) i posle 2,5 sata treniranja, bili su povezani sa poveanjem nivoa plazmike glukoze, smanjenjem nivoa kortizola u plazmi, manja izmena u broju imunih krvnih elija, niih nivoa granulocita i monocita. Oralni suplementi, dostupni na tritu, su u formi L-glutamin tableta ili gelatinskih kapsula (250, 500 i 1000 mg) ili u obliku pudera. Preporuena dnevna doza je oko 1 g. injenice koje treba uzeti u obzir pri odreivanju potrebne koliine glutamina su telesna teina, nivo aktivnosti, ukupno zdravstveno stanje i nain ishrane. Treba uzeti u obzir i da li se spreava pretreniranost, poboljava sportski nastup ili poboljava imuni sistem (za spreavanje pretreniranosti preporuuje se uzimanje glutamina pre i posle treninga, kao i pre odlaska u krevet 5-10 dana). Istraivai koji su prouavali efekte glutamina na pad njegove koncentracije nakon treninga, preporuili su upotrebu 0.1 g na kilogram telesne teine svakih 30 minuta u toku 2 do3 sata nakon sportske aktivnosti. Glutamin se ne preporuuje osobama sa raznovrsnim poremeajima bubrene funkcije. Nisu poznati neeljeni efekti pri unosu glutamina u kraem vremenskom periodu. Velike doze mogu dovesti do stomanih tegoba (muka, gaenje, povraanje). Nisu poznati podaci o dugoronom unosu suplemenata u koliinama veim od 1g dnevno. Meunarodni olimpijski komitet nii druge sportske organizacije ne limitiraju upotrebu glutamina pre, za vreme ili nakon sportske aktivnosti i takmienja. Glutamin se nalazi u slobodnoj prodaji kao legalan preparat. ARGININ - OPIS, FUNKCIJE I PRIMENA Arginin je neesencijalna aminokiselina, poznatija i kao L-arginin (L oznaava prirodnu aminokiselinu, za razliku od D, koja oznaava sintetike aminokiseline). Arginin je prirodni sastojak biljnih i ivotinjskih belanevina. Prirodni izvori arginina su jezgrasti plodovi, mrki pirina, suvo groe, okolada, susam i namirnice bogate proteinima. Iako je neesencijalna amino kiselina (ljudski organizam je moe sintetisati u dovoljnoj koliini za svoje uobiajene potrebe) endogena sinteza moe biti nedovoljna u odreenim katabolikim stanjima kakva je, na primer, groznica. Tada se arginin moe smatrati uslovno esencijalnom aminokiselinom. Neke od funkcija arginina su zatita od sranih oboljenja, umanjuje nivo holesterola, smanjuje krvni pritisak, poboljava cirkulaciju. Arginin je kljuna komponenta putanje azot oksida i vaan kaskadni element u reakcijama povezanim sa vazodilatacijom (irenje krvnih sudova kao posledica putanja miinog zida krvnih sudova), kao i sa kardiovaskularnim funkcijama. Argininski dodaci smanjuju simptome povezane sa bolestima srca i mogu usporiti napredovanje arterioskleroze. U telu, arginin slui kao podloga za sintezu enzima azot oksida i katalizacijom arginina proizvodi se citrulin i azot oksid. U
Sportska medicina Volumen 6 No 1

23

elijama koje okruuju krvne sudove (endotelijumske elije) proizvodnja azot oksida izaziva vazodilaciju (otvaranje krvnih sudova). Azot oksid (NO) je ukljuen u optu regulaciju sistemske vaskularne otpornosti, pri emu blokira lepljenje elija i stranih materija za zidove krvnih sudova i pomae suzbijanju preteranog rasta glatkih miinih elija koje oblau krvne sudove. Kod ljudi kod kojih je povien nivo holesterola uobiajeno je zapaziti smanjenu sposobnost endotelijuma da proizvodi NO, i zbog toga se holesterol delotvorno iri. Uz to, usled smanjene proizvodnje NO, krvne elije e se verovatno zakaiti za spoljne zidove krvnih sudova i dovesti do zaepljenja. Argininski dodaci (8 - 21 g dnevno) su pokazali da obnavljaju endoteliku vazodilaciju u koronarnim arterijama kod ljudi sa visokim holesterolom, kao i da smanjuju mogunost prijanjanja krvnih elija za zidove krvnih sudova. Arginin se danas esto koristi u sportskoj suplementaciji zbog njegovog potencijalnog ergogenog efekta na hormonalni sistem. Smatra se da je oslobaanje insulina i humanog hormona rasta poveano posle stimulacije sa nefizioloki poveanim dozama arginina (2:3). Smatra se i da suplementi arginina izazivaju anabolike efekte posledino poveavaju miinu masu. Osim uticaja na oslobaanje hormona i klasinih funkcija aminokiselina, kao substrata za sintezu belanevina, vaan efekat na fiziologiju sportskog nastupa, sastoji se u njegovom kapacitetu do povea preuzimanje glukoze od strane miinog tkiva. Arginin uestvuje u sintezi uree, zavrni je produkt katabolizma proteina, obezbeuje azot za sintezu kreatina, olakava sintezu poliamina, koji imaju znaajnu funkciju u obnovi i izgradnji tkiva, uestvuju u formiranju kompleksa arginil-tRNA, neophodnog u degradaciji proteina. Istraivanjima je pokazano da sportom izazvan porast u koncentraciji hormona rasta fluktira kao posledica suplementacije solima arginina. Ovo je u saglasnosti sa opservacijama da je porast nivoa hormona rasta posle oralnog unosa arginina izuzetno varijabilan. U svakom sluaju, sadraj arginina u suplementima na tritu je verovatno prenizak da bi izazvao znaajan porast nivoa hormona rasta. Nema podataka o NO posredovanom uticaju na preuzimanja glukoze tokom sportskih aktivnosti, koji nastaje kao posledica suplementacije argininom sinteza NO u mirovanju i tokom napora nije substrat zavisna. Suplementi arginina esto su reklamirani kao monopreparati sa samo jednom aminokiselinom (arginin ili kombinacija sa slobodnim ornitinom i/ili lizinom) ili kao dipeptidi (esto sa aspartatom ili glutamatom kao sekundarnom aminokiselinom). Arginin se u prodaji nalazi u vidu tableta, kapsula ili prakova, koji sadre manje od 1 g aktivne supstance. Proizvoai suplemenata na tritu preporuuju unos od 0.5 do 1 g dnevno. Ova koliina nije tetna, ali verovatno i nema znaajni uticaj na sekreciju hormona. Iako su tokom klinikih studija koriene doze i do 30 g, njihovi efekti kod zdravih ljudi nisu u potpunosti rasvetljeni i potencijalni negativni efekat preoptereenja NO je pod znakom pitanja. Kod sranih bolesnika, koriste se argininski dodaci u dozama do 20 g na dan. Za poboljanje protoka krvi kroz srane arterije koristi se 9-14 g dnevno. Kod zdravih ljudi i sportista, dve nedelje dug program suplementacije sa ukupno 7 g arginina (i 7 g aspartata) doveo je do smanjenja koncentracije ostalih aminokiselina u plazmi i porasta nivoa arginina. Ovakav disbalans u koncentracijama aminokiselina, pokazano je, dovodi do smanjenja unosa hrane i telesne mase kod domaih ivotinja. Sve dok potencijalni tetni efekti doza od nekoliko grama ne budu u potpunosti ispitani na zdravim, humanim subjektima, suplementi arginina (ili drugih slobodnih aminokiselina) ne mogu se smatrati apsolutno bezbednim. Suplementi koji sadre arginin, ne preporuuju se osobama obolelim od dijabetesa i hroninih oboljenja bubrega. Doze od nekoliko grama mogu izazvati gastrointestinalne simptome (muka, gaenje, povraanje, proliv). Nisu istraivane posledice aminokiselinskog disbalansa u krvi humanih subjekata. Pre uzimanja suplemenata arginina, preporuuje se konsultacija sa lekarom dijabetiarem. MOK niti druge sportske organizacije, ne zabranjuju upotrebu arginina, i on se na tritu suplemenata nalazi u slobodnoj prodaji. UPOTREBA NEDOZVOLJENIH SREDSTAVA U SPORTU Da bi se ostvarila prednost, neki sportisti koriste ergogena sredstva, odnosno sredstva koja poboljavaju takmiarsku sposobnost iznad nivoa zadatog genetskom predispozicijom ili treningom. Od nedozvoljenih stimulansa, najee se koriste anaboliki steroidi, polni hormoni, najee testosteron, hormon rasta, hormon tireoidne lezde i ekstrati biljnih hormona (fito hormoni). Sami hormoni su hemijska jedinjenja koje elija ili grupa elija lui u telesne tenosti, koji kontroliu stepen aktivnosti elija u ciljnim tkivima. Hormon prvo aktivira receptore elija ciljnih tkiva, to izaziva menjanje funkcije receptora i najee preko posrednika ostvaruje efekat unutar elije. Hormoni su na osnovu hemijske grae podeljeni na 3 grupe proteinske hormone, derivate aminokiselina i grupu steroida. Uticaj hormona posle unoenja u telo, razlikuje se, kako po svom hemijskom delovanju, tako i po efektu koji se ostvaruje u organizmu. Pretpostavlja se da je danas prisutna vrlo iroka zloupotreba hormona rasta u sportu, iako nema dobro kontrolisanih studija koje bi demonstrirale stvarne efekte hormona na radni kapacitet sportista.

Sportska medicina Volumen 6 No 1

24

HORMON RASTA - OPIS, EFEKTI I PRIMENA U SPORTU Ljudski hormon rasta je polipeptid, molekularne mase 21.500 i sastoji se od 191 aminokiseline koje su povezane peptidnim vezama. Hormon rasta lui prednji reanj hipofize, adenohipofize (oko 30-40% svih elija adenohipofize lue hormon rasta). Prednji reanj hipofize sadri ukupno 5 - 10 mg hormona rasta, kog sintetiu i deponuju somatotropne elije. Na stvaranje hormona rasta utiu uzrast i pol, i procenjeno je da se dnevno stvara 0.4 0.1 mg kod odraslih mukaraca, a neto vie kod adolescenata i ena. Hormon rasta se sekretuje pulsatilno kod oveka, 3 - 5 pulseva u toku dana. Dnevne fluktacije u serumu odraslih mukaraca kreu se od 0.5 do 3 g/L a enske osobe i adolescenti imaju neto vie nivoe, posebno ene koje uzimaju estrogen. Hormon rasta stimulie sintezu proteina i izaziva rast skoro svih tkiva organizma, ukljuujui kosti, kou, miie i viscelarne organe. Vrhunac luenja se dostie 90 minuta poto se zaspi. Pojaano luenje hormona rasta poinje oko 3 godine, a njegov najvei intezitet je u periodu puberteta. Negde oko 40-te godine se smanjuje njegovo luenje, dok posle 70-te drastino opada. Prekomerno luenje hormona rasta (tumor hipofize) pre zavretka adolescencije uzrokuje gigantski rast, dok uroeni defekti u sekreciji hormona rasta, kada je njegovo luenje nedovoljno, dovodi do patuljastog rasta. Fizioloku sekreciju hormona rasta odlikuju niski bazalni nivoi, iznenadno prekidani sekretornim skokovima na 3 do 4 sata. Oslobaanje se moe spreiti poveanjem nivoa glukoze i glikokortikoida. Hipoglikemija poveava, a hiperglikemija smanjuje njegovo luenje. San poveava luenje hormona rasta (posle 90 minuta, na poetku sporotalasnog sna). Glavni efekti na metabolizam proteina hormon rasta pospeuje ulazak nekih aminokiselina u elije, stimulacija sinteze proteina na ribozomima, stimulacija stvaranja RNK i smanjenje katabolizma proteina i iskoriavanje aminokiselina u procesu glukoneogeneze (energetski metabolizam). Uticaj na anabolizam proteina ispoljava se na vie naina. Hormon rasta potpomae transport nekih amino kiselina kroz elijsku membranu i poveava njihovu koncentraciju u eliji. On direktno deluje na ribozome, pa oni sintetiu vie proteina. Zatim podstie transkripciju DNK u jedru, ime se stvara vea koliina RNK a poveava i translacija RNK i tako poveana sinteza proteina pod optimalnim uslovima. U isto vreme, smanjuje se katabolizam aminokiselina. Glavni efekti na metabolizam masti su stimulacija oslobaanja slobodnih masnih kiselina iz masti, stimulacija razgradnje slobodnih masnih kiselina do acetil-CoA, i dalje razlaganje i oslobaanje energije. Glavni efekti na metabolizam ugljenih hidrata smanjeno iskoriavanje glukoze, stimulacija sinteze i odlaganje glikogena u elijama i smanjeno preuzimanje glukoze u elijama, nakon zasienja elija glikogenom. Uloga hormona rasta na miie je sloena - rast miia je kompleksan proces koji je posledica uticaja hormonalnih faktora i miinog rada. Hormon rasta moe da deluje samo ako je prisutan i insulin kao i normalno prisustvo ugljenih hidrata radi obezbeivanja energije za sintezu proteina. Fiziki napor je moan stimulans za oslobaanje hormona rasta, koji se javlja posle 20 minuta u radu, intenziteta 75 - 90% VO2max. Hormonski odgovor zavisi od intenziteta i trajanja rada, pola, starosti, sastava tela, faktora okoline, treniranosti i uzimanja lekova. to je intenzitet rada vei, poviene koncentracije hormona u plazmi, ranije se javljaju. Najvee vrednosti naene su 15 - 30 minuta posle poetka rada, a njegov poluivot u plazmi iznosi 16 - 23 minuta. Vrsta rada utie na luenje hormona rasta. Intervalni rad izaziva veu koncentraciju od kontinuiranog, ak iako je ukupna koliina rada jednaka. Pri istom optereenju rad rukama izaziva veu koncentraciju hormona rasta od rada nogama (rad rukama je izazvao veu frekvenciju srca, krvni pritisak, i vee koncentracije noradrenalina i laktata u plazmi). Promene koncentracije najvee su u umerenom radu a smanjuju se ka bazalnim vrednostima u radu maksimalnog intenziteta. Kod ena je odgovor hormona rasta na rad vei nego kod mukaraca. Objanjenja za to variraju od uticaja estrogena do manje fizike sposobnosti i veeg psiholokog stresa u odgovoru na napor. Gojazne osobe slabije odgovaraju na napor od mravih. Bioloka dejstva hormona rasta ostvaruju se na dva naina direktno putem samog hormona rasta i indirektnim dejstvom preko IGF-1 (somatomedin C). Relacija hormona rasta i insulinuslinog faktora rasta (IGF-1) opisuje se kao osovina HR-IGF1. Danas je terapijska primena hormona rasta opravdana u sledeim situacijama kao to su zaostatak u rastu dece i patuljast rast nastao usled deficita HR; leenje primarne i sekundarne osteoporoze; stanja povezana sa procesom starenja; ubrzanje procesa leenja i zarastanja povrede. Razvoj rekombinovane tehnologije omoguio je dobijanje sintetskih formi hormona rasta koje su identine endogenom hormonu. Na taj nain ovaj hormon je postao iroko dostupan prvenstveno zbog pristupane cene. Pri usavravanju ove tehnologije korien je hormon dobijen iz delova hipofize umrlih ljudi - 1985. godine dobijao se od delova hipofize umrlih a kasnije je dobijana sintetika forma identina endogenom humanom hormonu rasta. Primena ovog hormona esto je bila praena tekom Creuzfeld Jakobovom boleu (tzv. bolest ludih krava). Dok je pre
Sportska medicina Volumen 6 No 1

25

10 godina ovaj hormon zbog visoke cene bio nedostupan velikom broju sportista, danas taj problem ne postoji, to je jedan od inilaca koji uslovljava iroku primenu u sportu. Osnovni motivi za upotrebu HR u sportu su uveanje miine mase (posebno u sportovima gde je potrebno razviti veliku miinu snagu i silu), redukovanje zastupljenosti masti u organizmu (u mnogim sportovima viak masnih materija predstavlja balast, naroito u sportovima snage i bodibildinga), poveanje depoa glikogena u miiima predstavlja beneficiju u sportovima po tipu izdrljivosti, ubrzanje obnove povreenih miino skeletnih tkiva. Sintetski hormon rasta najee se primenjuje u obliku muskularnih injekcija. U sportu se upotrebljavaju i razliite supstance farmakoloki i fizioloki stimulatori sekrecije hormona rasta. Tako su korieni lekovi levodopa (agonist dopamina), klonidin (alfa-2 adrenaliki agonist), propanolol (beta-2 adrenergiki blokator). Rairena je i upotreba suplemeneata aminokiselina (argimin, ornitin, glutamin, lizin, triptofan) koje stimuliu u normalnom metabolizmu oslobaanje endogenog hormona rasta. Problemi koji se mogu javiti kao rezultat zloupotrebe hormona rasta u sportu su medicinski i etiki. Dugotrajna upotreba visokih doza hormona rasta dovodi do ozbiljnih poremeaja u organizmu kao to su akromegalija; bolest koju karakterie porast mekih tkiva i hrskavice (usled zavenog okotavanja nije mogu rast kostiju) i nesrazmere u telesnim proporcijama. Ovo se najbolje uoava na licu obolelog gde se zapaaju isturene jagodice, velik i mesnat nos, poveane usne, poveane viline kosti, zatim uveanje aka, stopala i viscelarnih organa. dijabetes; poremeaj metabolizma, nastaje kao rezultat efekata na metabolizam ugljenih hidrata. Posledice su ubrzavanje ateroskleroze, dolazi do oteenja bubrega, moe doi do zaepljenja krvnih sudova i sranog udara infarkta miokarda, artritia i upale zglobova. Moe zahvatiti bilo koji zglob ali najee zahvata rameni zglob, koleno, vrat, zglobove ruku, donji deo karlice i kukove. ak 90% sluajeva povrede tkiva i tetiva u toku uzimanja hormona i steroida pripisuje se njima. Povremeno se javlja i suprotan antiergogeni efekat - poveanje masnog tkiva. Usled poveanog troenja masnih naslaga u telu postoji opasnost od poveane koncentracije triglicerida i holesterola u krvi. Javljaju se i miopatije, bolovi i slabosti miia, kardiomiopatije (posebno usled dueg korienja hormona i steroidnih lekova) usled stvaranje autoantitela na hormon rasta, to vodi u relativnu deficijenciju ovog hormona i konano hepatitis i AIDS (mogunost zaraze zbog primanja injekcija). Promene na licu i glavi kao i promene na kostima mogu biti trajne. Pored navedenog moe doi do alergijske reakcije, sranih oboljenja, problema sa ligamentima i zglobovima, miine slabosti. Mogu se ubrzati asrterosklerotine promene na krvnim sudovima, to utie na starenje, mentalne sposobnosti, cirkulaciju. Efekti tetnog uzimanja hormona mogu biti veoma drastini od pojave raka jetre, teih oblika ciroze i do teih depresivnih kriza. Razne psiholoke smetnje prouzrokovane su upotrebom hormona u zavisnosti od koliine i duine upotrebe. Ciklus uzimanja hormona traje nekoliko nedelja i u tom periodu osoba doivi napredak, a zatim predstoje stagnacija i pad forme. Usled elje da povrati prvobitno stanje, sportista se vraa na preparate i ponovo zapoinje ciklus. Treninzi postaju teki, naporni, pa ak i depresivni i dolazi do stvaranja psiholoke zavisnosti. Kod sportista koji koriste hormone ili steroidne lekove, moe doi i do poveane agresivnosti, koja poinje da se ispoljava ak i nakon treninga. Naalost u poslednje vreme se preparati ovog hormona sve ee upotrebljavaju u sportu, naroito u sportovima gde je bilo koju komponentu snage potrebno razviti do maksimuma. Kombinuju se najee zajedno sa anabolicima je navodno poternciraju njihov efekat. injenica je da do danas nema dobro kontrolisanih studija koje bi demonstrirale stvarne efekte HR na radni kapacitet sportista. Neka nauna istraivanja utvrdila su korisni efekat HR u razvoju bezmasne miine mase i u skladu sa tim i porast snage, meutim, treba istai da se radilo o osobama kod kojih je fizioloki nivo bio nii od standardnih vrednosti kod referentnog mukarca i ene. Dve naune studije su utvrdile da nema nijednog znaajnog anabolikog efekta kada se zdravim mukarcima tokom pojaanog treninga daje hormon raste. Metoda za jasnu detekciju upotrebe hormona rasta za sada ne postoje. Poslednjih godina intenzivno se radi na razvijanju postupaka za otkrivanje prisutva egzogenog hormona rasta. Dovoljna validnost ovih metoda je ono to nedostaje da bi bile primenjene u takmiarskom sportu. Postupci za detekciju na kojima se radi poslednjih par godina vezani su uglavnom za analizu krvi. Ima autora koji smatraju da detekcija vie markera (IGF-1, IGFBP-3, PIIINP, PINP, osteokalcin i leptin) koji su vezani za efekte hormona rasta, mogu pomoi u otkrivanju zloupotrebe egzogenog hormona rasta i separaciji od lano pozitivnih rezultata. Naalost, kampanja koju su sportske asocijacije sprovodile protiv dopinga nije urodila plodom. Koliko je problem dopinga ozbiljan problem, ukazuje i anketa koja je napravljena prilikom testiranja uesnika Olimpijade u Los Anelesu. Na pitanje da li bi upotrebili doping ako bi znali da nee biti otkriveni i kada bi znali da bi u tom sluaju osvojili zlatnu ili srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, ali time rizikovali da umru za 5 godina 76% sportista je dalo pozitivan odgovor. Rezultat je bio vie nego poraavajui.
Sportska medicina Volumen 6 No 1

26

Broj pozitivnih doping sluajeva je znaajno porastao tokom poslednjih nekoliko godina. Ovaj porast je bez sumnje odraz velike sume novca ukljuenog u profesionalni sport i veeg broja organizovanih takmienja to primorava sportiste da treniraju i da se takmie tokom cele godine. Novi milenijum je svedok dubokih promena u zakonodavstvu, koordinaciji i nainu borbe protiv dopinga kod olimpijskih i neolimpijskih sportova, kao i na svim nivoima nacionalnih i lokalnih sportskih aktivnosti. KORIENA LITERATURA Ceni-Miloevi D. Osnovi fiziologije. Stomatoloki fakultet, Panevo 2005. Micheli L. et al (eds.) FIMS prirunik za klupske lekare. UMSS, Beograd 2005. Ostoji SM. Sportski suplementi. Lama sport, Beograd 2002. Ugarkovi D. Osnovi sportske medicine. Via koarkaka kola, Beograd 2001. Vuli . Anabolni informator. Velarta, Beograd 1998. www.gssiweb.com www.issaonline.com www.sddh.hr/medicina.htm

Sportska medicina Volumen 6 No 1

27