ARISTOTEL

Aristotel se bavio skoro svim oblastima. Broj njegovih dela varira od 200-1000. Dele se na vie tipova: 1. 2. 3. 4. 5. 6. etiki, politiki, retoriki spisi "Nikomanova etika", Retorika Politika O pesnikoj umetnosti, Spis o dui, Metafizika.

Imao je svoju filozofsku kolu. Uitelj je Aleksandra Makedonskog. Rodom je makedonac i u Atini je imao problema zbog toga. Pre svoje filozofske kole on je bio 20 godina u Platonovoj koli. Imao je dva tipa predavanja: 1. Ezoterika izuavaju metafiziku 2. Egzoterika odnose se na sve oblasti sem metafizike.

Kritika Platona
"Drag mi je Platon ali mi je draa istina". Iako se donekle slae sa Platonovom teorijom ideja ne slae se sa Platonovom tvrdnjom da su ideje izvanzemaljski, kao ulni entiteti koji utiu na na svet. Problem Platonovog uenja je to se javlja jaz izmeu duhovnog i materijalnog sveta koji nije na najbolji nain premoen u Platonovom uenju. Ne vidi se nain na koji ideje deluju u svom svetu. Ovim se problemom bavi Aristotelovametafizika. Dva osnovna Aristotelova uenja su:

Metafizika Aristotelova etika

METAFIZIKA
Aristotelova Metafizika se bavi biem bivstvujueg s tim to bivstvujue ne moe da postoji bez bia, a bie postoji kroz bivstvujue i oni ine jedinstvo. Ideje postoje u pojedinanim stvarima a ne izvan njih. Po Aristotelu stvarnost se objanjava na osnovu etiri principa: 1. Materijani uzrok materija 2. Formalni uzrok (forma, oblik ili ideja)

3. Delatnu uzrok (kretanje) 4. Finalni uzrok ili svrha Stvarnost je materija koja ima neku ideju i kree se ka cilju. Prema Aristotelu prvi fiziari su otkrili materijalni i delatni uzrok. Platon je dodao formalni uzrok ili ideje a ono to dodaje Aristotel je finalni uzrok ili svrha stvarnosti. Materija je osnov, ono to trpi promene, to se menja. Pasivna je jer ne moe da se menja sama od sebe, ona se menja zahvaljujui formi ili ideji koja je aktivan princip (ideja oblikuje materiju). Svaka materija ima svoj oblik, neku formu. Jedinstvo materije i forme je supstancija. Svaka pojedinana stvar je jedinstvo materije i forme. (Supstancija postoji na kategorijalan nain odreen kvalitet, kvantitet (nalazi se u vremenu, prostoru...)). Materija ima stalnu tenju da pree u svoju formu, da se oblikuje, i taj prelazak je kretanje. Kretanje je zapravo promena. Kretanje je zapravo prelazak potencijalnog u aktuelno stanje. Mi smo ono to jesmo ali istovremeno i ono to bi trebalo da budemo. ivot je pretvaranje potencijanog u aktuelno stanje. Celokupna priroda postoji na takav nain. U oveku je formalni princip razum. Neodreeni kamen to je ono to je aktuelno, sirovina, potencijalno je neko umetniko delo, potrebna mu je forma, oblik i uzrok i kretanje ka cilju, svrsi. Svaka pojedinana stvar i stvarnost u celini ima svrhu postojanja. Ta unutranja svrha stvari (pokreta, akcija) naziva se entalehija. Priroda postoji na svoj nain teleoloki nain postojanja (telos = cilj). Cilj postojanja stvarnosti jeste ista forma, savrenstvo, a to je Bog kao najaktivniji princip. Bog je najvei stepen postojanja i najvei stepen saznanja. Svako bavljenje naukom nas pribliava uzroku svih uzroka, razlogu svih razloga, miljenju svih miljenja. Entelehija nas goni na susret sa Bogom. Cilj saznanja je susret sa Bogom. Aristotelov pojam Boga nije (hrianski) personalizovan ve neto apstraktno. Sudbina oveka se ogleda u tome da spaja nebo i materiju. U oveku imamo i materiju i formu.

ARISTOTELOVA ETIKA
Aristotel se bavi etikom u svom delu "Nikomanova etika". Svaki ovek po svojoj prirodi tei srei. Etika ispituje mogunosti da tu sreu postignemo. ovek moe da bude srean samo ukoliko razvije svoju specifinu prirodu a

to je razum i to na dva naina: teorijski i praktino. Zbog toga postoje dva tipa vrlina:

Etike vrline Dijanoetike vrline (dijanoja = razum)

1. Etike vrline su praktine, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One su vrline volje. Mi svojom voljom biramo svoju delatnost, praksu. One se postiu na taj nain to se volja usmerava ka principu mere (zlatne sredine). To je sredina izmeu preterivanja i zaostajanja za principom mere. Npr. hrabrost je vrlina. Kao takva ona se nalazi na sredini izmeu kukaviluka i nepromiljene smelosti. Ona je mera izmeu ove dve krajnosti. Razum uvek treba da upuuje na princip mere. Vrlina je dareljivost. Ona je sredina izmeu krtosti i rasipnitva. Ona je mera izmeu ove dve mudrosti. Ponos je vrlina izmeu malodunosti i oholosti (prevelikog i premalog poverenja u sebe). Vrlina je u umerenosti i nalazi se na sredini izmeu dve krajnosti. 2. Dijanoetike vrline su razumne vrline i one su teorijske. One podrazumevaju mudrost, razboritost i upuuju na bavljenje naukama. Bavljenje naukama omoguuje sreu naroitog tipa koje iskuavaju oni ljudi koji se bave prouavanjem uzroka svega to postoji. Prouavanje uzroka mora da vodi ka prvom uzroku Bogu (uzroku uzroka). Malo bavljenje naukom odbija od Boga a vie vodi ka Bogu. Bilo da se radi o etikim ili dijanostikim vrlinama, srea se uvek sastoji u skladu izmeu elja i mogunosti. Ona stoji na sredini izmeu elja i mogunosti. Bilo da se radi o teorijskim ili praktinim stvarima. Ukoliko elimo da budemo sreni uvek moramo da vodimo o tome rauna. Treba odmeravati svoje elje ali i mogunosti. Ali to ne znai odustajanje od visokih ciljeva ve samo treba biti realan. Treba teiti ostvarenju naih potencijala. Ono to je izvan nas ne treba da bude izvor nae nesree. Srea je relativna stvar. To znai da se pojam sree razlikuje od oveka do oveka. ovek u razliitim godinama svog ivota drugaije shvata sreu. Aristotel ne daje definiciju sree. Srea je relativna. Ko je bolestan srea je da bude zdrav. Za onoga ko je siromaan srea je bogatstvo...

Materijano bogatstvo, drutveni ugled, ulna zadovoljstva ne treba da budu primarni ivotni cilj ukoliko elimo sreu ali to ne znai da ih treba u potpunosti iskljuiti iz ivota (Aristotel ne propoveda asketizam kao kod Diogena). Ukoliko sve stvari dolaze kao posledica u vrlini treba ih prihvatiti. Da bismo bili sreni vrline treba da budu nae navike. Treba ih upranjavati da bismo bili sreni. One su nuan uslov za sreu.