AUTOBIOGRAFIJA DR FEODORA LUKAA (18921973) >

Burni vek u dnevniku jednog lekara

feodor luka

HIRURG, PIONIR SPORTA, ZALJUBLJENIK U GIMNASTIKU, FUDBALER I LAKOATLETIAR-REKORDER, DOBROVOLJAC U SRPSKOJ VOJSCI U PRVOM SVETSKOM RATU, NARODNI PROSVETITELJ I PROMOTER ZDRAVOG IVOTA FEODOR LUKA, UNUK ZEMLJORADNIKA SIMA LUKAA IZ VRGINMOSTA KRAJ KARLOVCA U HRVATSKOJ, SIN STEVE LUKAA, UMARSKOG INENJERA S BEKOM DIPLOMOM, I KATINKE, ROENE POPOVI, IZ SLAVONSKOG BRODA, OTAC ZNAMENITOG PROFESORA URNALIZMA SERGIJA LUKAA, U SVOJOJ AUTOBIOGRAFIJI 1972. DRAMATURKI SAIMA JEDNU EPOHU KROZ ONO TO JE PROIVEO U SARAJEVU, PETI, BEU, BERNU, GALICIJI, ALBANIJI, MOSTARU, ZRENJANINU, NOVOM SADU DVA SVETSKA RATA, IVOT U AUSTROUGARSKOJ I U DVE JUGOSLAVIJE
Sarajevski atentat 1914. Feodora Lukaa je zatekao na studijama u Beu, tu su ga mobilisali i poslali na front u Galiciju, gde su ga u Kolomoji zarobili Rusi i posle navaljivanja poslali u Srbiju s grupom dobrovoljaca, u civilnom odelu. Iz Prahova ga je srpska vojska posle kraeg sumnjienja uputila 1915. na front protiv Bugara, na Stracin, gde kao student medicine operie ranjenike. Odatle se povlai preko Prizrena, kroz Albaniju, uz manje arke i glad (za aku kukuruza davali su jedan napoleon). Jednog trenutka bio je dodeljen uz pratnju pokojnom Kralju Petru I, koji je sve vreme kroz Albaniju bio noen na nosilima. U San ovani di Medui, luci na Jadranu, provercovao se na jedan italijanski brod do Italije gde ga je prihvatio odbor za srpske izbeglice kojim je rukovodila tada najuvenija tragetkinja Eleonora Duze. Odatle dospeva do eneve. U Bernu ui medicinu, i uspeno se bavi lakom atletikom, 1918. godine upoznaje se sa Liny Guggisberg, s kojom e dobiti sina jedinca Sergija. Po svretku rata u Sarajevu se specijalizovao za hirurgiju kod uvenog profesora Milivoja Kostia i odluuje da kao lekar maja 1923. ode u Mostar, gde je postojala mala bolnica, ali hirurkog odeljenja uopte nije bilo. Tokom 18 godina u Mostaru izveo je 35.000 operacija, ne raunajui tu manje intervencije, a jedna od dramatinijih bila je ona kada su u bolnicu doneli potpuno besvesnog seljaka sa zaglavljenom sekirom u lobanji. Lekar i javni radnik, Feodor Luka je predsednik drutva Prosveta, posveen je sportu i borbi protiv alkoholizma, dri oko 300 predavanja o endemskoj epidemiji ehinokoka koja su seljaci paljivo sluali, ali nije sigurno da su to to su uli i primenjivali. Drao privatnu praksu. Doneo u Mostar prvi rendgen.

Imao veliki, 500 ccm motorni toak BSA, odvezao se do Metkovia, pa brodom do Trpnja na Peljecu i kao neka vrsta avangardiste turizma podstakao Mostarce da odlaze na more. U Mostaru je osnovao teniski klub, motociklistiki klub, a 1936, kada je kajakatvo postalo olimpijski sport, doneo je u Mostar prvi sklopivi kajak. (Na Bledu ga je jednom pozajmio mladom prestolonasledniku Petru.) Godine 1909. sa Emilom Najulom u Sarajevo preneo fudbalsku igru. Zalagao se za ukljuivanje ena u sport. Na poetku Drugog svetskog rata dobio je od katolikog biskupa fra Alojzija Miia jedan dokumenat sa trostrukim peatima, da je za sve vreme svog boravka prema Hrvatima imao naroito dobar odnos, na emu su mu, u mirnodopsko vreme, inae, zamerali mostarski Srbi a upozoravao ga je i mostarski vladika dr Jovan Ili. Feodora su ustae tokom jedne od prvih racija u Mostaru pokupile i s grupom talaca odvele na obalu Neretve svukli su ga do gola i u momentu kada su ustae pole nekoliko koraka unazad, da dignu puke, skoio je sa najblieg grebena sa visine od nekih osam metara u nabujalu i ledenu Neretvu, otplivao po mraku pod kiom metaka, krio se kod nekog seljaka u okolini, poslao pismo mostarskom proti da ode kod italijanskih vojnih vlasti i izdejstvuje da on, Feodor Luka, koji ima vojni in bude zarobljen i prebaen u Italiju. Prota, koji e kasnije i sam biti ubijen, nasmejao se mislei da se "na Luka prepao", ali je otiao kod italijanskog oficira, koji je Lukaa sproveo do Splita, gde su se on i supruga sklonili u privatnom sanatorijumu dr Rojia, istaknutog hirurga, Hrvata. Sina Sergija, koji je bio prisutan kada je otac odveden, majka je otpremila za Beograd. Feodor i Lini su se prebacili u vajcarsku januara 1942. godine, gde su se smestili kod Linine sestre Idette u Bernu. Pri kraju rata Feodor prikuplja vee koliine medikamenata i hirurkih instrumenata i sa dva kamiona, preko Marselja, britanskim brodom doguravi do Barija do nae sanitetske komande, a potom britanskim avionom preko Albanije, dospeva u Beograd, a odatle ga najhitnije upute u Zrenjanin, gde su zbog lake ishrane upuivali gro ranjenika sa Sremskog fronta, a gde je vladao oajniki haos u zbrinjavanju ratnih ranjenika. U Zrenjanin je doao i sin Sergije, koji je na Sremskom frontu bio vrlo teko ranjen, otac ga operie poto je prethodna operacija u Beogradu bila problematina. Iz Zrenjanina, Feodora alju u vojnu bolnicu u Novom Sadu, a kasnije ga Sanitetska uprava upuuje za glavnog hirurga VII vojne oblasti u Sarajevu, gde je na Medicinskom fakultetu izabran za docenta hirurgije. Ostao je u armiji sve do svoje 67. godine, penzionisan je, odlikovan Ordenom rada, preao na hirurku kliniku, izabran i za redovnog profesora univerziteta i stalnog efa Hirurke klinike. U Sarajevu je ostao sve do 1964. godine, kada prelazi u Beograd, nakon to mu je sin Sergije pomogao da izdejstvuje dozvolu da se preseli u vlastitu kuu, koju je bio kupio jo 1940. godine, kada se iz njegove kue iseljavao neki penzionisani general. Poslednje reenice njegove autobiografije opisuju mirnu starost: sa suprugom poseuje opere, sportska takmienja i lekare, zapisuje koncizni izvetaj o svom zdravstvenom stanju krepkog starca i prisea se dogaaja u ivotu i olimpijadama kojima je prisustvovao, ukljuujui i onu Hitlerovu iz 1936... Uz minimalne korektorske intervencije, tekst koji je vie od ivotnog rezimea Feodora Lukaa prenosimo iz materijala za buduu monografiju o njegovom sinu Sergiju Lukau, osnivau Katedre za novinarstvo Fakulteta politikih nauka.

Roen sam 2. novembra 1892. g. u Foi, malom mestu sa oko 3000 stanovnika u istonoj Bosni. Moj pokojni otac je slubovao kao umski inenjer (tada je uprava bila u austrijskim rukama). Kako mi je majka kasnije priala, te noi je u Foi bila takva zima, da su se sve vode i po kui smrzle i majka je u najveem strahu mene digla iz posteljice bojei se da se i ja nisam smrzao. Sluajno nisam se bio smrzao!

Iz ove omladine regrutovala se kasnije "Mlada Bosna", uvena po Principu i drugovima U tom vremenu poela je srednjokolska omladina da se manje-vie galamdijski buni protiv Austrije. Seam se da smo znali kolektivno izostati sa nastave. Seam se da smo se jednom strano tukli sa deacima iz okoline Tuzle (pod brdom Ilinicom), naravno kamenicama. Kad smo bili preli reicu Jalu, doli su muslimanskim deacima u pomo odrasli muslimanski momci i naterali nas natrag preko Jale, koju smo onako u odelima morali gaziti. Kui nisam smeo zbog mokrog odela do kasno u no! Od kuda nam je bila ve tada usaena ta strana netrpeljivost prema muslimanima? Ne seam se, da nas je iko od odraslih upuivao u tu iskonsku mrnju! Seam se, da smo kao uenici tuzlanske gimnazije negde oko 1906. godine trebali da vrlo sveano doekamo cara Franju Josifa I. Mi Srbi pobegli smo iz kole i naih domova na ve pomenuto brdo kraj Tuzle, Ilinicu. Naravno, bili smo kasnije kanjeni od kole karcerirna! Iz ove omladine regrutovala se kasnije "Mlada Bosna", uvena po Principu i drugovima koji su kasnije proveli atentat na Princa Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine. Moj najbolji kolski i sportski drug iz tih vremena bio je pokojni Dr. Emil Najul. Iz tih vremena, pre I svetskog rata, postoje nae velike ambicije na svim sportskim poljima. Godine l906. premeten je otac u Sarajevo, na vii poloaj. Stanovali smo na Gornjim Hisetama, preko puta kasnije i dananje Vojne bolnice. Otac je morao izdravati nita manje nego osam osoba (jedna stara tetka udova nije imala kuda, pa ju je otac prihvatio). Ja sam nastavio gimnaziju, peti razred. Nisam popustio u svojim ambicijama, da i u Sarajevu budem uzoran ak.

ivot bez pokrivala na glavi, poeo je tada u naem malom i skromnom Sarajevu Interes za sve vrste gimnastike nije popustio. Naprotiv! Doao sam nekako do tada uvene knjige "Mein Sistem " ud danskog higijeniara J. P. Mllera. U svojoj knjizi na vrlo razumljiv nain, nastojao je urazumiti evropskog oveka da bi trebao dnevno barem 15 minuta da posveti razvoju svojih miia i ventilaciji plua! Ja sam odmah poeo vebati njegov sistem i uskoro mi se pridruio celi razred. Autor je polagao najveu vanost na jaanje trbune muskulature, jer je ta kod modernog oveka najvie zaostala. Do tada se pogreno poklanjala najvea panja jaanju muskulature ruku. To je imponovalo. Ali, Mller je ipak bio u pravu, iako se razvijenost trbune muskulature ne vidi. Decenijama sam svako jutro vebao Mllerovih 15 minuta. Verovatno tome imam da zahvalim, da sam odrao sportsku formu do sadanje starosti (80 godina!).

Taj isti Mller napisao je kasnije vee delo "Hygienische Winke" do koga sam doao posle velike muke. U tom svom delu detaljno dokazuje da je svako pokrivalo glave (eiri i slino) za oveka po tuno nepotrebno i samo jedan uzrok vie, da stalno degeneriemo! Naravno, ja sam smesta bacio eir, ali kad sam stigao bez iega na glavi u kolu, pozvao me je razredni stareina na odgovornost: Da li je to opet jednom demonstracija protiv Austrije!" Muka je bila, to su hodanje bez eira odmah prihvatili i drugovi iz kole, pa i cela gimnazija. Dakle, ono to danas vidite po celom svetu, ivot bez pokrivala na glavi, poelo je tada u naem malom i skromnom Sarajevu! Jedne godine, kao sedamnaestogodinjaci, organizovali smo turistiki pohod na planinu Bjelanicu u zimskom mesecu i na skijama kroz visaki sneg. Onako bez kapa imali smo, razumljivo, ubrzo kosu preplavljenu snegom. Posle sedam sati mara probilo se sunce i na sneg se na glavama otopio, s time da ve; u prvi ju mrak sva kosa se sledi! Kad smo kasno u no pronali opservatoriju na Bjelanici i zvonili s molbom za prijem na noenje i kad je stari uvar otvorio vrata i ugledao nas s onim ledenim glavama, najpre je pitao da li smo poludeli i kako smo ba svi (nas sedmorica) pogubili kape? Nije mogao verovati, da ovek po onakvoj zimi (oko 15 stepeni ispod nule!) moe uopte opstati bez pokrivala na glavi. Sutradan se uverio, da nijedan od nas "nije ni kihnuo"! Kad sam posle vie godina, stigao u Petu, da nastavim studije, moja pojava u Peti bez ita na glavi, pobudila je takvu senzaciju, da me je uskoro po dolasku potraio novinar "Pesti hirlapa", da se uveri da postoji ovek koji hoda uvek (i zimi!) bez ita na glavi! Izaao je dug lanak i imao sam ast, da me esto ispituju (kao udovite), ali posle nekoliko meseci poeli su studenti i sami da odbacuju kapu i danas niko iv ne pita za kapu! Ja lino ostao sam veran nenoenju pokrivala na glavi ceo moj ivot!

Tadanja moja generacija sa pokojnim Emilom Najulom i danas (1972) jo ivim dr. Stevom Jokanoviem osnovala je prvi fudbalski klub u Sarajevu Srednjokolski klub . Od mojih profesora u sarajevskoj gimnaziji ostali su mi nezaboravni nekoliko od njih: Lazar Kondi, profesor matematike i fizike u viim razredima uspeo je da mnoge od nas uini ljubiteljima matematike, to je inae kod aka prava retkost! Predavao nam je i fiziku na akademski nain. Nije propitivao svakog asa, nego bi na poetku semestra najavio, da e predavati etiri nedelje na primer mehaniku i onda poeti ispitivanje onim redom, kako se budemo mi aci prijavljivali. Ja sam kod njega tako zavolio fiziku, da sam prilikom polaganja fizike na medicinskom fakultetu u Budimpeti, kod uvenog profesora Barona tvesa tako iznenadio profesora da me je pitao, a gde sam to uio fiziku u gimnaziji. I kad je uo, da se to odigralo u Sarajevu, morao sam odmah sutradan s njime lino u maarsko Ministarstvo prosvete, gde sam predstavljan kao udovite, jer sam bio prvi student iz Bosne i Hercegovine koji je doao u Petu da studira. Napravilo se politiko pitanje, kako to da studenti iz B i H studiraju iskljuivo u Beu i Pragu, a nijedan u Peti! Iako sam se opirao, moram sam prihvatiti naturenu stipendiju maarske vlade. Posle mene, onda su poeli dolaziti i drugi bosanski studenti u Petu!

Drugi profesor sarajevske gimnazije koji mi je ostao u ivoj uspomeni bio je profesor Mijo Poljak, profesor nemakog jezika. Kako sam ja vladao dosta dobro nemakim jezikom od kue, jer su i majka i otac studirali u Austriji, to sam bio zanemario uenje nemake gramatike. Profesor Poljak mi to nije opratao i znao bi sa vrata, pri ulazu u razred viknuti: "Luka, pluskvamperfekt od leiden". Ako smesta nisam znao, davao mi je lou ocenu, ali me nije nikad mogao oboriti, jer sam pismene zadatke radio odlino. Tako nam je za maturski rad iz nemakog dao: "Auantzung der Wasserkrfte". Uspeo sam da napiem punih sedam stranica velikog formata, a da mi profesor Poljak nije mogao staviti niti jednu jedinu crvenu ispravku. Ovo znanje nemakog jezika mnogo mi je koristilo kasnije za vreme studija u Bernu i Beu. I profesor Jovan Vasi, za srpski jezik, bio je osobenjak na svoj nain. On bi znao u VII razred doi i s vrata viknuti: "Luka, koji na knjievnik je tvoj ljubimac? Ja sam odgovorio: Simo Matavulj'." Morao sam o njemu referisati tako opseno, da sam morao drati referat celi as! Naravno iscrpio sam sve to sam znao. Kad tamo, sledeeg asa profesor Vasi opet s vrata: "Nastavi Lukau, gde si stao!" Nije mi preostalo nita drugo, nego da najveim delom priam isto kao zadnjeg asa i ostavio me je da se dovijam itav as. Njemu imam da zahvalim, da sam kasnije u svim prilikama znao, da se dovijam u referatima po ceo as! Profesor koji je s nama studentima imao prijesne kontakte i bio vrlo mlad, bio je profesor Miron Pieta za logiku. Zainteresovao se i za nae samostalne ake izlete u prirodu i jednom zaeleo da poe s nama. Poli smo preko Trebevia u brda i kad smo doli do jednog potoka, pravili smo najpre nama svima dobro poznate Mllerove vebe i onda kupanje u ledenom potoku. I on je vrio sve to i mi, a sutradan je u direkciji gimnazije podnio najpohvalniji izvetaj o naim izletima i gledanjima na ivot (sport!). Profesor Mateji (iz Vojvodine) bio nam je nastavnik gimnastike. Njemu imam da zahvalim, da sam dobro nauio maevanje i usavrio vebanje na spravama. Smatrao me je najboljim gimnastiarem u naoj gimnaziji. Kad sam bio u VII razredu sarajevske gimnazije, sluajno sam se u Zagrebu upoznao sa fudbalom, na igralitu tadanje "Concordije", srednjokolskog nogometnog kluba. Nabavio sam loptu i doneo je u Sarajevo. Kod aka pobudila je ogromno interesovanje. Tadanja moja generacija sa pokojnim Emilom Najulom i danas (1972) jo ivim dr. Stevom Jokanoviem osnovala je prvi fudbalski klub u Sarajevu Srednjokolski klub. Trenirali smo na Sarajevskom polju, ispred kasnijeg paromlina, na vojnom austrijskom vebalitu. Sami smo morali donositi za svaki trening grede za kapiju, a naravno i sami nabavljati svu opremu, poevi od fudbalskih cipela. Dakle, bili smo doista i neopozivo najii amateri. Za poveliku razliku od dananjih fudbalera! Godine 1911. poli smo, naa cela momad, na dugi izlet u Split. Do Travnika vozom, a od Travnika do Splita sve peice! Kad su u Splitu doznali za na dolazak, pozvao nas je tadanji "Hajduk" na utakmicu. Iako jo umorni od puta, dali smo prvog dana dobru partiju i dobili utakmicu sa 1:0, ali drugog dana tukao nas je "Hajduk" sa 5:1. Ta se utakmica i danas vodi u knjizi o 50-godinjici "Hajduka ".

Iz te, tada skromne, grupe, razvili su se na stranim fakultetima, u Beu i Bernu vrlo dobri atletiari koji su dobijali prvenstva Austrije i vajcarske

Ali mi se nismo ograniili jedino na fudbal. Uskoro smo doneli u Sarajevo disk i prvo koplje! Osnovali smo sekciju lake atletike, prvu u BiH i ve 1911. godine priredili smo u Sarajevu prvi lakoatletski miting, na naem fudbalskom igralitu u Koevu. Naravno, nai rezultati su tada bili skromni, jer je i igralite i trkalite bilo travnato, neravno. Ipak, iz te, tada skromne, grupe, razvili su se na stranim fakultetima, u Beu i Bernu vrlo dobri atletiari koji su dobijali prvenstva Austrije i vajcarske (o tome kasnije). Bili smo pravi "all-round " atlete: Uveli smo i prvo sportsko plivanje u velikom bazenu kupalita na Ba-ariji. Doneli smo i prvu vaterpolo loptu u Sarajevo. Uveli smo i prve skije i vozili smo po brdovitim terenima oko Sarajeva. Tada je bila poznata jedino tehnika po Zadarskom (sa jednom duljom motkom, a ne sa dva tapa). Mnoge planine oko Sarajeva obili smo na smukama (Belanicu, Trebevi, Jahorinu i druge), to je za ono vreme bez hotela bio podvig. Tako smo za turizam otkrili i Borke i Borako divno jezero. Kad smo 1911. godine doli peice od Konjica na jezero, udili su se seljaci oko jezera, kako li emo moi spavati pod jednim (oveim) atorom. A kada smo se sutra bacili u jezero, s namerom da ga preplivamo, iskupilo se celo selo, jer su nam najozbiljnije tvrdili da jezero niko ne moe iv preplivati, jer u njemu ivi adaja, koja svakog podere ko dopliva do polovine jezera. Stari glavar sela, Simo Andri uporno je tvrdio, da je on video jelena, kako iz planine bei prema jezeru i kad je doplivao do polovice, odjednom je nestao, kao da ga je jezero progutalo. Ne sluajui savete iskusnih seljana nas osmorica je zaplivalo u pravcu drugog kraja jezera (oko 700 m), ali na nae zaprepatenje na drugom kraju nije bilo kraja, nego gusta a i posve muljavo mekano dno, na kome se nije moglo stajati, nego se propadalo. Odmah smo krenuli nazad, plivajui, kad u sred jezera na dobar kolski drug Jakov Blaevi, godinjak pone da vie, da ne moe vie, da e potonuti! Simo je sa obale vikao: "Jesam li vam rekao!" A ja sam sluajno, za svaki sluaj bio ponio za gaice svezanu vaterpolo-loptu i hitno sam joj vrpcu zubima pregrizao (tada sam imao stvarno fantastine zube) i dodao Blaeviu, a on je siromah prihvatio grevito loptu, a mi smo ga vukli i gurali do obale. Ovaj isti Blaevi bio je kasnije, za vreme I svetskog rata, kao Hrvat, dobrovoljac u I srpskoj dobrovoljakoj diviziji i siromah poginuo je u borbama protiv Nemaca u Dobrudi. Kao mladi planinari preli smo jednog dana celo odstojanje od Konjica pa preko Prnja (popeli se i na Lupoglav) i Borakog jezera sve do Bijelog Polja, na 12 km od Mostara. Ali bili smo toliko iscrpljeni, da nismo bili u stanju prepeaiti jo i tu malu daljinu i kako tada jo nije bilo autobusa, to smo unajmili seljaka teretna kola koja su nas donela do Mostara. To je bila svojevrsna i sigurno prva ovakva aka ekskurzija! Bili smo i inae osobenjaci na svoju ruku! Svaki slobodan as bio je posveen nekom sportu, prvenstveno fudbalu, pa lakoj atletici i plivanju. Naa generacija nije znala za "korzo", ni igranke ili sastanke. S toga smo i postizali zapaene rezultate, kako u nastavi tako i u sportu i kasnije dali dosta u ivotu, (od nas 14 bili smo 13 za vreme I svetskog rata dobrovoljci u srpskoj vojsci, veinom vratolomnim beanjem iz austrijske vojske). Naa grupa, koju su zvali "Mllerovci ", zbog vebanja njegovih vebi i venog hodanja bez kape, prednjaila je stvarno i u nastavi. Ja lino imao sam u svim razredima gimnazije uvek maksimalno najbolje ocene, skroz "izvrsno" to je tada bila najbolja ocena. Jedino me nastavnik iz grkog Tandari nije podnosio, jer sam sluajno bio Srbin, a on Hrvat i ponekad uspavao je da mi da "pohvalno", drugu po vrednosti ocenu. Maturu

sam poloio jednoglasno sa "odlinim", a ispit iz latinskog ispao je kao mala senzacija. Kad su mi dali jednu Ovidijevu pesmu u etiri strofe, da ju proitam (skandirajui) i onda prevedem i ponudili da mi dadu znaenje svake rei koju ne poznam, ja sam moda preterano samosvesno odgovorio, da molim da pesmu ispriam na latinskom u prozi. Eto tako se nekad uio latinski u naim gimnazijama, kroz 8 godina!

Igrali smo prvu utakmicu protiv tada najboljeg kluba I lige Ferenczvaroa ... Posle mature, 1911. godine otac je zahtevao da medicinu nastavim u Budimpeti, jer sam od kue dobro znao nemaki, pa da bih toboe nauio jo i maarski. Preko ferija poeo sam naglo uiti sa profesorom maarski, ali kad sam stigao u Petu, odmah sam ustanovio da ne znam skoro nita! Posle 6 meseci morao sam ve polagati fiziku kod pomenutog profesora etvea.... U roku od 2 godine potpuno sam ovladao maarskim jezikom i lako i odlinim uspehom poloio prvi dravni ispit iz medicine. Naravno, ni u Peti mi avo nije dao mira. Odmah sam se povezao sa studentskim sportskim Klubom "Harnimczharom" klubom trideset trojice. Oni su tada igrali u I maarskoj ligi i imali su tada najboljeg vratara, uvenog Zsaka. Posle godinu dana dospeo sam u I etu i trener mi je otvoreno rekao da nemam ba dobru tehniku, ali da sam vrlo brz i stavio ne na desno krilo. Sa posebnim zadatkom: da uvek ekam loptu na granici ofsajda, i da ekam duge lopte od moga centra (zvao se Horvath). Igrali smo prvu utakmicu protiv tada najboljeg kluba I lige Ferenczvaroa. Posle oko deset minuta dobijem ja prema instrukcijama isturenu loptu od moga Horvatha i sruim se prema korner liniji. Bek koji me je trebao drati bio je za glavu vii od mene i oko 85 kg teak. Naravno, ja sam bio bri i sa korner linije sam otro centrirao, a moj centar je doekao glavom i to je bio prvi gol sa nas. Mene niko iv nije do tada poznavao meu publikom i poeli su se raspitivati ko je taj? To igra instinktivno oseti. Ne proe ni 15 minuta, a ja dobijem isto takvu loptu i opet projurim i centriram. A moj Horvath opet zabije glavom! E, sada je to ve bila senzacija svoje vrste. Pa da udo bude ba kompletno, u drugom poluvremenu postignemo na isti nain i trei gol i na najvee iznenaenje toga po podneva mi tuemo uveni Ferenczvaro sa 3:1. Igrao sam u tom svom klubu do kraja ljetnjeg semestra a onda sam preao na studije u Be, ba 1913. godine! Studije u Beu bile su, ini mi se, najlepe godine moga celog ivota. U toj godini nema ispita, predavanja se poseuju, ali niko ne vodi rauna ako se ne doe. Imali smo uvane profesore kao nastavnike, iz hirurgije Eisenstdter-a, nosioca tadanje srednjoevropske najvie hirurgije. Meutim, ni ovde u Beu nisam zaboravio svoje sportske preokupacije i ambicije. Odmah sam se upisao u sportski klub "Vienna" koji i danas 55 godina od toga davnog vremena postoji. Bio je to kraj 1913. i poetak famozne 1914. godine! Austrija se, kao i druge zemlje, poela spremati za Olimpijske Igre u Berlinu, koje su trebale da se odre 1916, ali zbog u meuvremenu poelog I svetskog rata nikad nisu odrane (do 1936. godine pod Hitlerom). U "Viennu " sam uvukao sve svoje drugove-sportiste jo iz Sarajeva, nas oko 12 (meu njima Stevo Jokanovi, Emil Najul, Duan Radevi i dr.). Mi smo, naravno, elili igrati fudbal i primljeni smo u studentsku etu. Meutim u "Vienni" se pojavi jednog dana novo-angaovani trener austrijske lakoatletske momadi, da ih trenira za Olimpijske igre u Berlinu. On nas je odmah upozorio da u fudbalu neemo postii mnogo, ali da

imamo talenta za laku atletiku. I odmah se bacio na intenzivan i vrlo instruktivan rad s nama. Rezultat, posle osmomesenog promuurnog rada s nama bio je frapantan! Na Prvenstvu austrijskih univerziteta u lakoj atletici za celu dravu odneli smo mi Jugoslaveni, studenti bekih fakulteta, od 12 disciplina nita manje nego 10! Austrijski ministar prosvete Hussarek, izrazio je svoje najvee uenje i estitao, pitajui da li su to stvarno prirodni ili utrenirani (rezultati). Bilo je i jedne i drugo. Meu nama je bio i tada uveni na sprinter, Zdravko Jeftanovi, koji je kasnije po dolasku u vajcarsku potvrdio svoj veliki talenat za sprinterske discipline. O naim uspesima u atletici pisala je i tadanja beka tampa "Die Zeit".

U atentat bio je umean i moj brat, pokojni Aleksandar Ali u julu 1914. dogodio se u Sarajevu junaki podvig mladoga Principa, naeg kolskog druga iz sarajevske gimnazije. On je izvrio atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, pri emu su poginuli on i njegova ena. U atentat bio je umean i moj brat, pokojni Aleksandar, koji je kao kolski drug dobio od grupe zaverenika runu bombu i s njom u depu ekao u jednoj ulici na dolazak Franca Ferdinanda. Meutim on nije proao tim putem i brat je uspeo da sakrije bombu u jedan kanal i tako ga nisu uhvatili. Ipak, otac je odgovarao disciplinski, zato sin nije bio u slubenoj akoj povorci! Ve nekoliko dana po atentatu, iako smo bili daleko od Sarajeva, na studijima u Beu, svi Srbi studenti, hitno srmo bili pozvani u austrijsku vojsku i stavljeni ped naroitu prismotru. Razbacali su nas u razne austrijske regimente, a ja sam dospeo u Trst. Kasnije sam prebaen u Ljubljanu, kao "jednogodinji dobrovoljac" ("Einjhriger Freiwilliger"). U slobodnom vremenu povezali smo se sa slovenakim patriotima i s njima srmo izlazili i u kavane. To je austrijskoj kontrapijunai odmah palo u oi. Zvali su me u komandu mesta na ispitivanje, ali naravno nisu mogli nita doznati i za osvetu uputili su i mene i mnoge druge nae istomiljenike na front u Galiciju, gde je rat ve besnio svim svojim uasom.

"E, ba nas aare predade Rusima!" To je bilo novembra 1914. Seam se dobro jedne strahovite noi: Mi smo imali zadatak, dolazei iz Ljubljane sa "marbataljonom " kao pojaanje naem puku koji je bio negde u Karpatima. Prestajali smo celu no u snegu debelom oko 1,20 m bez hrane i pokrivaa. Ujutru smo dospeli de taba puka i tu su mene odredili, da sa 20 bolniara odmah poem na front i da otvorim isturenu ranjeniku prihvatnicu. Poao sam odmah sa namerom, da se Rusima prvom prilikom predam, da ne bih morao za Austriju ratovati. Uspeo sam nekako da naem seljaku kuicu i da u nju vie silom nege milom uguram svoje bolniare. Bio sam upoznat sa situacijom, da Rusi nadiru sa premonim snagama prema Austrijancima i nadao sam se svaki as da e naii. I doista, kroz desetak minuta stigli su Rusi, a moji bolniari me stadoe jasno kritikovati: "E, ba nas aare predade Rusima!" U taj momenat vrata se otvorie i spolja ue posve mlad ruski oficir, kome ja odmah predam svoje ljude, a on nama odredi jednog jedinog starijeg vojnika koji nas povede preko otvorenog polja u tab ruskog puka.

Po polju su sada padale austrijske granate, ali od nas niko ne bi pogoen. U tabu ruskog puka na moju neverovatnu sreu bio je autant mladi ruski kapetan koji je vojne kole uio u Beogradu i perfektno govorio srpski. On me primi vrlo srdano i pogosti ajem i pred svojim komandantom upita, da ja to znam o rasporedu austrijskih trupa na tom frontu. Naravno da sam potanko dao sve podatke kojima sam raspolagao. Posledica toga je bila, da su Rusi, istina sa velikom ljudskom nadmoi, do nogu potukli i moj b[ivi] puk i susedan i zarobili nita manje ad 6000 ljudi. Meni su kao nagradu dali sprovodnika, Kozaka i konja za obojicu, da bismo to pre stigli da najblie eljenice u Kolomoji u Galiciji, gde je bio i tab ruske divizije. U tabu su nas na temelju "bumage " iz puka izvanredno primili i ugostili i ve sutradan uputili vozom, prvim razredom, sa ruskim oficirima za Kijev. U Kolomoju su u meuvremenu dopremljeni zarobljenici sa fronta, pa i iz moga b[iveg] puka. Neki bednici iz taba zapazili su da uivam poseban tretman sa strane Rusa i dovikivali su mi, da u to skupo platiti, im se rat svri! Napravili su navodno ak i poseban "Zapisnik" o mom sluaju. Jasno, nisu doivili, da mi sude, otpremljeni su hajvan-vagonima za Sibir. U Kijevu su nas smestili u "Krjepasti " i dozvolili meni i jo nekim Jugoslavenima koji su se svi predali Rusima slobodno kretanje po Kijevu. ekali smo mi, da ruske vlasti odlue, gde e da nas smeste, jer mi smo svi jednoduno izjavili da elimo, da nas prebace u Srbiju na front protiv Nemaca. Dok smo mi ekali, koristili smo da Kijev dobro upoznamo i ve drugog dana pronaao sam KijevskoPeerskuju Lavru, veliki nekoliko stotina godina stari pravoslavni manastir sa prekrasnim starim crkvama i katakombama u kojima su se od vajkada sahranjivali kalueri njihovog manastira. Sve je bilo antikno i vrlo impresivno, a pre svega crkveno pojanje: to je bio doivljaj za se! U sredini crkve peva hor od oko 40 mladih i posve starih kaluera. Mladi pevaju sopran i alt, a stari muke glasove, posebno impozantni ruski kontrabasovi. To crkveno pevanje na taj nain nismo nikad ranije uli. Ta je bilo savrenstvo crkvenog pojanja, sve bez nota! Kako je ba tada bila velika nedelja pred Vaskrs, ta je svaki dan bila sveana liturgija. Nisam propustio ni jedan dan, a da nisam odsluao tu neuvenu crkvenu muziku! U Kijevu smo se zadrali, nas devetorica bivih austrijskih oficira, a skupili smo i oko 200 vojnika, svi odreda iz istone Bosne, oko Foe i Rogatice, sve jedan lepi od drugog i nijedan ispod 180 cm! Dodijavali smo iz dana u dan, da nas to pre poalju u Srbiju, u rat. Ali kod Rusa je to ilo vrlo teko. Odobrili su nam da se premestimo u oblinji manji grad u Ukrajini, u grad Njein, u ernjigovskoj tadanjoj guberniji. Tamo smo dobro smeteni i hranjeni, a od graanstva upravo bratski primljeni. Ja sam ve prvu veer po dolasku u Njein bio pozvan na veeru kod tamonjeg direktora gimnazije, one iste gde je nekada uio Gogolj. (Na gimnaziji bila je ispisana "Zdjes uilsja Gogolj".) Sreom je direktor prilino dobro znao srpski, a ta je jo vanije bilo, imao je 3 vrlo simpatine keri za koje sam ja bio doivljaj! S njima sam u dnevnoj konverzaciji vrlo brzo poeo uiti ruski, ali sam od direktora dobio i odline udbenika i renike i za nepuna tri meseca ve sam se mogao sporazumevati. Njein je tada bio omanji gradi, sa nekih 22.000 stanovnika i sa nita manje nego dvadeset dve pravoslavne i jednom katolikom crkvom. Naravno i tu smo svi poli da ujemo kako ovde poje u crkvama i na nae veliko iznenaenje u tom malom gradu pojanje po crkvama bilo je izvanredno skladno, iako su imali male horove.

udom smo se udili, kad smo jednog predveerja videli na putu bosonoge seljanke, kad su se vraale sa poljskih radova, kako pevaju crkvene pesme i to u horu. Svaka je pevala svoju deonicu, kao to peva u crkvi, a devojka opet svoju. Bilo je to posebno uivanje i ve tada mi je bilo jasno, da su Rusi naroito muzikalan narod i da e Evropa imati emu da se divi! Da su ruske devojke sasvim drugaije raspoloene prema mukarcima nego nae, imao sam uskoro prilike da se lino uverim. Blizu naeg "pomjetenija" stanovala je dvadeset dve godine mlada ruska sestra bolniarka koja je radila u oblinjoj vojnoj bolnici. Meu nama razvila se velika i neobuzdana ljubav i tu sam se osvedoio, da ruske devojke daju vie nego druge devojke. Zvae se Njenila Mihajlovna evelj. Poto smo mi posle dugog ekanja ipak konano dobili dozvolu da moemo krenuti za Srbiju, to smo se tuna srca morali rastati. Nikad vie nisam mogao doi u vezu s njom, iako sam preko Crvenog krsta u enevi traio obavetenja o njoj.

Vezirov most... je bio toliko zaleen, da konji nisu hteli da zagaze na most(koji nije imao ogradu). Morali smo poskidati vojne mantile i konjima vezati oi , pa smo ih tako preveli na drugu stranu. Svi mi, dobrovoljci iz Njeina, dodijavali smo skoro dnevnim predstavkama naem poslaniku u tadanjem Petrogradu, Miroslavu Spalajkoviu. Ali vrlo dugo uzalud! Ruske vlasti nikako nisu mogle shvatiti (vrhovni komandant Nikolaj Nikolajevi) da bivi pripadnici austrijske vojske hoe da se bore protiv svoje vojske. Trebalo je da proe skoro cela godina dana (do novembra 1915), pa da nam ruske vlasti odobre prelazak u Srbiju. Priznajemo, da je to bilo skopano sa izvesnim tekoama! Morali smo mi oficiri dobiti lane isprave, kao da smo toboe inenjeri koji putuju na rad u Srbiji, a momci da su radnici. Svi smo dobili civilna odela i vozom dospeli do Renija, rumunskog grada na granici, a odatle brodom sve do prvog gradia Srbije, Prahova, gde smo se posle pet dana vonje Dunavom iskrcali. Posle nas svega je jo jedan brod uspeo da se probije, a svi kasniji dobrovoljci bili su upuivani u Dobrudu na front, gde su se izvanredno hrabro borili i mnogi ostavili i kosti u dalekoj zemlji. Srpske vlasti su nas primile sa izvesnom rezervom, jer je to bio prvi sluaj ovakvog uvrtavanja u redove srpske vojske. Ja sam bio odreen u XII puk drugog poziva i bio sam odmah upuen na front protiv Bugara, na Stracin. Svi dotadanji honorarni grki lekari na prvi pucanj puaka sramno su napustili svoje pukove i tako sam se ja, jadan, kao medicinar VII semestra sa vrlo malim znanjem iz ratne hirurgije, naao usred ratnog dejstva. Seam se da sam jo uspeo dati prvu pomo teko ranjenom kapetanu iz mog puka. Sa Stracina smo se morali povui naglim marevima i preko Kumanova stigli isti dan ak u Skoplje. Tu smo se nekako opet prikupili, ali dotle je Mackenzen sa premonim nemakim trupama nadirao preko Save i Dunava i prisiljavao celu srpska vojsku na povlaenje u pravcu Albanije. Stigli smo u Prizren, tu prenoili i preli albansku granicu i stigli do sela Puki. Preli smo usred noi i Vezirov most, koji je bio toliko zaleen, da konji nisu hteli da zagaze na most (koji nije imao ogradu). Morali smo poskidati vojne mantile i konjima vezati oi, pa smo ih tako preveli na drugu stranu.

Albanska epopeja ostale nam je svima u nezaboravnoj uspomeni za celi ivot. Ostali smo bez ikakve hrane i sledovanja. Arnauti nam nisu hteli dati hrane, a ako su prodavali, tada samo za napoleone! Ja nam imao od kue jo svega pet napoleona i za jedan napoleon davali su nam dve ake pune kukuruznog zrna. Pokuali smo da taj kukuruz kuhamo u manjerkama, ali ni posle dva sata stalnog vrenja zrna nisu postajala meka i naravno nismo ih mogli gutati. Neko se bio dosetio, da zrna namrvimo izmeu dva vrsta kamena i tako usitnjena zrnca su se dala donekle kuhanjem smekati i to nam je bila jedina hrana za osam dana i devet noi! Jedno tri dana povlaenja, imao sam osobitu ast, da budem dodeljen uz pratnju pokojnom Kralju Petru I, koji je celo vreme kroz Albaniju bio noen na nosilima, veoma slab i star. Kad smo konano stigli u Skadar, Vrhovna komanda Srpske vojske je oslobodila vojne dunosti nas dobrovoljce iz raznih krajeva budue Jugoslavije i tako sam se ja naao u drutvu kasnijeg dr. arka Pratala, Boria i drugih dobrovoljaca. Pratalo i ja krenuli smo posle dva dana odmora u Skadru sa otpusnim dokumentima koja i dan dananji posedujem. Poli smo prema najblioj maloj luci na Jadranu, San ovani di Medua koja je tada bila pusto i prazno malo selo. Bili smo u stalnoj opasnosti, da nas onako osamljene napadnu domai Arnauti, da nas opljakaju, premda nismo imali ni para ni iste odjee. Ve za vreme prolaza kroz Albanija od srpske granice, stalno su napadali u klancima celi na puk i jednom prilikom njih estorica zaustavili su na celi puk! Bili su na tri visoke kote koje su vladale naim klancem i mi nismo mogli ni koraka napred. Tada smo bili zadivljeni linom hrabrou jednog mladog Srbijanca, potporunika. On se dobrovoljno javio da ih napadne. Uzeo je samo jednog jedinog vojnika i prikrao se polako i neopaen prvoj albanskoj grupi od tri napadaa na nas. Kad im se primakao na trideset metara, hitnom automatskom paljbom ubio je dvojicu, a trei je pobegao. Na to je tek puk mogao krenuti, jer su se i ostali napadai razbeali. Dr. Pratalo i ja smo u San ovani di Medua ekali puna tri dana, bez ikakvog izgleda da bi nas mogli ukrcati u neki brod za Italiju. Kad smo ostali i bez hrane, [desio se] sluaj nesree jednog naeg broda na moru, koji je dovozio jugoslovenske dobrovoljce u pomo srpskoj vojsci, ali je naiao na austrijsku minu, ili ga je pogodila austrijska podmornica, tek pred naim oima potonuo je za nekoliko minuta, a na njemu je bilo mnogo slanine u velikim komadima koji su zaplivali po celom zalivu. Ja sam se, iako je bio mesec januar, odmah bacio u more, sa pedeset metara odstojanja dovukao za Pratala i mene ogroman komad slanine. Tu smo isekli u male komadie i u manjerki pravili varke, koje opet nije bilo lako jesti onako bez hleba! I ko zna kako bi se nae ekanje na obali Jadrana okonalo, da nije etvrtog dana iznenada pristao uz obalu italijanski brod od cca 3000 tona da bi prihvatio, na molbu srpske vlade, decu, uenike, iz Sremske Mitrovice koji su bili poli sa srpskom vojskom, koja se bila povukla posle zauzimanja Sremske Mitrovice i kasnije morala da se pred austrijskom premoi povue i posle povlaenje kroz Srbiju konano dospe do mora u Albaniji! Taj brod je dakle prihvatio tu decu sa njihovim profesorima, ali kako da nas dvojica uemo u brod? Uli smo! Na nedozvoljen nain. Pratalo se uvukao meu gimnazijalce, a ja sam pred samim brodom uoio onog

istog srbijanskog oficira kome sam pruio prvu pomo jo na Stracinu. On mi je dozvolio da budem njegov posilni i da ponesem njegove torbe u brod. Kad sam jednom bio na brodu, stutio sam se u najdonji zahod i zakljuao. Mnogobrojni su kucali na zahodska vrata, ali ja uporno ne otvarah nikome, dok brod nije poao od obale podaleko. Tako sam stigao brodom u Brindizi, ali kuda dalje i kako?

Tragetkinja Eleonora Duse (lina prijateljica uvenog kasnijeg faiste D Anuncija )... nam je nabavila pristojna odela i ponudila da ostanemo kao italijanski stipendisti Najpre su me odveli u gradsku policiju i ispitivali, ali nisu doznali da sam se prokrijumario ilegalno u brod. Tako me pustie, ja naem Pratala i s njime doguram do Rima. Tu je ve bio obrazovan neki prihvatni odbor za srpske izbeglice kojim je rukovodila tada najuvenija tragetkinja Eleonora Duse (lina prijateljica uvenog kasnijeg faiste d Anuncija). Ona nam je nabavila pristojna odela i ponudila da ostanemo kao italijanski stipendisti na studijama u Rimu. Mi, Pratalo i ja, sanjali smo samo o studijama u vajcarskoj i tako su nas posle mesec dana brige oko nas pustili i mi smo se obreli u enevi. Bez para i dokumenata. Ja sam bio prisiljen da u velikoj kavani "Du Nord " budem neka vrsta sudopera u kuhinji, ali sam imao barem hranu. Srpski konzulat u enevi doznao je za nae teke sudbine i priskoio nam je u pomo. Dobili smo ve posle mesec dana neku novanu pomo, a uskoro od srpske vlade u Londonu mesene stipendije za nastavak studija. Moja stipendija je bila vrlo mala. Svega 150 vajcarskih franaka meseno, to je bilo dovoljno da platim celi pansion, ali sam onda celi mesec ivio bez santima. Studije smo nastavili u Bernu, gde su tada delovali svetskog glasa nauenjaci: na hirurgiji uveni profesor Theodor Kecher, koji je prvi na svetu uspeo operisati strumu (guu), pa uvani patolog Wegelin i osniva savremene internistike dijagnostike Herrman Sahli. Ja sam, kao iskusan stenograf, svako njegovo predavanje stenografski hvatao i na kraju semestra imao njegova celokupna predavanja iz kojih sam onda s lakoom spremao ispite. im sam stigao u Bern, poeo sam se interesovati za laku atletiku. Na alost, ona je bila u prvim povojima u vajcarskoj. Prolazei jednom kraj vebalita, siao sam na skakalite i videi kako oni slabo vladaju tehnikom, poeo sam pokazivati pojedine trikove, zalet, potrebu brzine, zaleta i nain odskoka. Upisali su me u tada posve mladi atletski klub GGB (Gymnastische Gesellschaft Bern) i tu sam oberuke primljen i brzo imao svoju ekipu. Na prvim veim takmienjima redovito sam pobeivao na 100 metara, u skoku u dalj, i tadanjem etvoroboju (skok u dalj, 100 metara, i bacanje kugle desnom i levom rukom). Na prvenstvu vajcarske iz lake atletike te godine i jo tri uzastopne, bio sam prvak u skoku u dalj (iako je na primer 1918. godine bilo na samom skoku u dalj nita manje nego 260 takmiara). Te godine postavio sam i novi vajcarski rekord u skoku u dalj, sa 6,72 m, koji jo dugo nije bio prevazien. Ceo ivot u vajcarskoj je inae bio ispunjen ozbiljnim studiranjem, polaganjem ispita i sportom. Za kavane nisam imao ni novaca ni vremena. Napisao sam za moje drutvo i zapaene dve knjige: "Techik. Training

und Taktik der leichtathletischen bungen", koje je izdalo knjiarsko preduzee Paul Haupt u Bernu i koje je brzo razgrabljeno. Ja imam jo i danas jedan primerak. Kasnije sam pozvan lino od rektora Univerziteta u Bernu, da u ogromnoj hali Univerziteta u Bernu odrim, specijalno za ene, predavanje o vrednosti lake atletike i za ene. Odazvao sam se pozivu i pred najmanje 300 mladih ena u Bernu odrao etiriipoasovno predavanje, bez ikakvog itanja. Primljeno je sa oduevljenjem, a da je neto vredilo, verovatno je dokaz, da me je lino pozvao rektor bernskog univerziteta, da mu predam rukopis (koji sam naknadno morao tek napisati) i stvarno mi ga je rektorat tampao, a niko manji nego prof dr. de Quervain, ef hirurke klinike u Bernu, mi je napisao predgovor. I ta broura je brzo pokupovana i prvi energiniji korak je uinjen da se i enskoj atletici otvore do tada hermetiki zatvorene kapije. A danas?! Na taj i druge naine oduio sam se poneto zemlji vajcarskoj za sve to su oni uinili za mene i moje zemljake, kad smo, onako bedni, stigli iza nae albanske golgote. U vajcarske sam se 1918. godine upoznao i sa Liny Guggisberg, koja je kao mlada 17 godinja devojka stanovala nedaleko od moga pansiona i kraj ije kue sam morao prolaziti, kad sam iao na svoja predavanja. Iz poznanstva razvila se kasnije ljubav i mi smo se venali 25. oktobra 1919. godine. Pre toga, kad sam zavrio svoju obimnu doktorsku disertaciju o problemima raka na dojci. Ja sam najpre sam poao kui, da vidim svoju budunost u otadbini i kad sam dobio skromno mesto asistenta na hirurukom odeljenju Dravne bolnice u Sarajevu, vratio sam se u Bern i tu smo se venali civilno u Optini i kod pravoslavnog svetenika koji je bio na studijama u Bernu. Stanovali smo u vrlo skromnoj sobici u bolnici i kako nismo imali pravo na dve postelje, muili smo se u jednoj, a kako nismo imali pravo ni na dva obroka hrane, gladovali smo s jednim. Ve posle tano devet meseci naao nam se jedinac sin Sergije, najvea radost celog naeg ivota. K nama je neto kasnije dola i Linina sestra Fridika koja je bila ostala sama u Bernu (jer su oba roditelja bila umrla), ali sam u meuvremenu dobio veu sobu i dovoljno postelja. Ostala je kod nas dve godine (i kasnije po prelasku u Mostar).

"Ma zar ovek moe iveti bez ijednog bubrega?" Specijalizaciju iz hirurgije proveo sam kod uvenog profesora Milivoja Kostia skoro pune etiri godine. On je bio vanredan tehniar. Kod njega sam mogao nauiti najbolje tehniku, ali manje ga je interesovala dijagnostika i tada nam se dogodila nesrea, da smo jednoj tekoj bolnici odstranili jedan posve propali bubreg, sve u lokalnoj anesteziji (!!), a kad smo joj saoptili, da smo joj odstranili bubreg, zaplaeno je upitala: "Ma zar ovek moe iveti bez ijednog bubrega?" (jer joj je drugi ve pre dve godine bio odstranjen). Naravno, profesor Kosti joj je tek odstranjeni bubreg opet usadio i ena je ivela jo pet punih dana, a i inae ne bi dulje, jer je i taj bubreg bio cistama potpuno uniten. Drugom prilikom operisao je profesor Kosti, dok sam ja asistirao, uvenog naeg pesnika Aleksu antia. I pri toj operaciji dokazao je svoju blistavu tehniku spremu.

Usred operacije velikog hypernephroma desnog bubrega koji je bio intimno srastao sa velikim krvnim sudovim, pukla mu je vena cava i nastalo je strahovite krvoliptanje. Tad smo jo operisali bez rutinske transfuzije krvi i bolesnik bi bio glatko iskrvavio, da nije bilo Kostieve zapanjujue tehnike: Dok sam ja energinim pritiskanjem iznad i ispod rupe na veni zaustavljao krv, dotle je on sa tadanjim "crevnim" iglama (jer jo nisu bile poznate igle za uivanje krvnih sudova) uspeo da saije perforaciju vene cave i anti je ne samo preivio operaciju, nego se bio potpuno oporavio i umro je tek nekoliko godina po tome kod svoje kue u Mostaru na posve treoj bolesti. U maju 1923. godine prelamala se moja sudbina. Bio sam ve specijalista za hirurgiju i trebalo je da se odlui, kuda sada? Tadanji ministar za narodno zdravlje za BiH dr Uro Krulj traio je od mene da preem za Mostar i otvorim hirurko odeljenje, a moj dotadanji ef, profesor Kosti zahtevao je da poem s njim za Beograd, gde je on bio izabran za efa Hirurke klinike posle profesora dr Subotia. Kosti mi je obeavale univerzitetsku karijeru, najpre asistenta, a kasnije docenta za hirurgiju. Nasuprot tome, dr Uro Krulj mi je ukazivao neodlonu potrebu za hirurgom u Hercegovini. Ja sam kao dugogodinji asistent i deurni na hirurkom odeljenju u Sarajevu bezbroj puta doivljavao, da sam uzalud ekao najavljenog bolesnika iz Mostara (osobito zbog zapleta creva, puknutog ulcusa na elucu i sl.), ali koija bolnikih kola (jo nije bilo sanitetskih automobila) redovito bi me pri dolasku izvetavao: "Ne treba vie da eka, bolesnik je da si ti iv i zdrav umro izmeu Mostara i Konjica u vozu. "Stvarno za narod je bilo bolje, da hirurg doe u Mostar, nego u Beograd. Tako sam se i ja odluio na sudbonosni korak, da preem za Mostar, to me gotovo stalo ivota, kad su me ustae u Mostaru (posle 18 godina rada) odvele na streljanje.

feodor luka, beograd 1972. (oprema teksta, naslovi, podnaslovi: redakcija "vremena")
Nastavak moete itati u "Vremenu" od 10. januara 2013.