Fridrih Nie

TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

KNJIGA ZA SVAKOGA I NI ZA KOGA

PRVI DEO
ZARATUSTRIN PREDGOVOR 1. Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zaviaj i jezero svoga zaviaja, i otiao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: Veliko svetilo nebesko! u emu bi bila tvoja srea, da nema onih kojima sija! Deset godina penjalo si se amo k mojoj peini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrou, kao pela koja je nakupila previe meda; oseam potrebu da se prema meni ruke ire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri meu ljudima ne nau naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromani opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao to ti to ini veerom, kad pada za more pa jo i donjem svetu ponese svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zai, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, to bez zavisti moe da gleda i preveliku sreu! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoe da opet ostane prazan a Zaratustra hoe da opet postane ovek. Tako otpoe silazak i pad Zaratustrin. 2. Zaratustra sie sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je uao u umu, obrete se pred njime jedan starac, koji je iziao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po umi. I starac ovako progovori Zaratustri: Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre vie godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosi vatru svoju u doline? Zar se ne boji kazne kojom se kazni palikua? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gaenje. Ta koraa eto kao igra! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: ta bi ti sada kod onih koji spavaju? iveo si u samoi kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoe zar da izae na kopno? Vaj, ti hoe opet sam da prati svoje telo? Zaratustra odgovori: Ja volim ljude. A ega radi, ree svetac, dooh ja u umu i u pustinju? Zar ne stoga to sam odvie voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. ovek mi je rabota suvie nesavrena. Ljubav prema oveku ubila bi me. Zaratustra odgovori: ta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima. Ne daj im nita, ree svetac. Bolje im jo neto oduzmi pa ponesi s njima skupa to e im najvie goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im ba hoe da da, ne daj vie nego milostinju, i pusti da i to jo prose! Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah. Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Nai im koraci odvie usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad nou u svojim posteljama uju nekoga gde hoda, mnogo pre nego to se sunce rodilo, tako se oni tad

pitaju u sebi: kuda e to lopov? Ne idi k ljudima ve ostaj u umi! Bolje jo idi k ivotinjama? Zato nee da si ovakav kao ja, medved meu medvedima, ptica meu pticama? A ta to radi svetac u umi? pitae Zaratustra. Svetac odgovori: Pravim pesme i pevam ih, i pravei pesme smejem se, plaem, i gunam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plaem i gunanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali ta je to to ti nosi nama na dar? Kada je Zaratustra uo ove rei, odmahnu rukom i ree: ta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da to pre odem, da vam ne bih to uzeo! I tako se rastadoe jedan od drugog, starac i ovek u punoj snazi, smejui se ba kao to se smeju dva deaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: Da li je to moguno! Ovaj stari svetac u svojoj umi jo nita ne zna o tom, da je Bog mrtav! 3. Kada je Zaratustra doao u prvi grad, koji lei do ume, nae tu mnotvo sveta iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da e se videti jedan igra na konopcu. I Zaratustra progovori svetini ovako i ree: Hou da vas uim ta je to natovek. ovek je neto to treba prevladati. ta ste vi uinili, da biste ga prevladali? Sva bia dosad stvorila su neto vie od sebe: a vi zar hoete da budete oseka te velike plime, rae jo da se ponovo vratite k ivotinji nego da prevladate oveka? ta je majmun za oveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to bie ovek za natoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste preli put od crva k oveku, ali je u vama mnogo jo ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a ovek je jo i sada vie majmun nego ikoji majmun. Onaj to je najmudriji meu vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kaem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hou da vas uim ta je to natovek! Natovek je smisao zemljin. Vaa volja treba da kae: neka bude natovek simisao zemljin! Preklinjem vas, brao moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to ivota koji izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srean im put! Nekad je hula na Boga bio najvei greh, ali Bog je umro, i tako umree i ti grenici. Huliti na zemlju, to je sad najstranije vie ceniti utrobu onog to se ne daje progledati nego smisao zemljin! Nekad je dua gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo neto najvie: volela je da ga vidi mravo, runo, i izgladnelo. Mislila je, da e tako moi izmai i njemu i zemlji. O, ta je dua i sama bila jo mrava, runa, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrae toj dui! Ali i vi jo, brao moja, recite mi: ta kazuje vae telo o vaoj dui? Zar nije vaa dua jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kaem, ovek je jedna velika prljava reka. To mora biti ve more, koje e primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hou da vas uim ta je to natovek: on je to more, u njemu moe da se utopi vae veliko preziranje. ta je najvee, to vi moete doiveti? To je as velikoga preziranja. as, u kojem e vam se i vaa srea pretvoriti u gaenje, i isto tako va razum i vaa vrlina. as, u kojem ete rei: ta je stalo do moje sree! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja srea opravda i sam moj opstanak! as, u kojem ete rei: ta je stalo do moga uma! Zar udi on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. as, u kojem ete rei: ta je stalo do moje vrline! Jo ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo! as, u kojem ete rei: ta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam ar i ugalj. A pravednik je sam ar i ugalj! as, u kojem ete rei: ta je stalo do moga milosra! Zar nije milosre krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosre nije razapinjanje na krst. Da li ste ve govorili tako? Da li ste ve glasno klicali tako? Ah, kad bih vas ve uo bio da glasno kliete tako! Ne va greh vaa uzdrljivost vapije na nebo, vaa krtost u samom vaem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja e vas inuti svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hou da vas uim

ta je to natovek: on je ta munja, on je to ludilo! Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: Dosta smo ve uli o igrau na konopcu; daj sada da ga vidimo! I sav narod smejae se Zaratustri. A igra na konopcu, koji je drao da je re o njemu, otpoe svoj posao. 4. Zaratustra pak gledae po narodu i uae se. Pa onda progovori ovako: ovek je konopac, razapet izmedu ivotinje i natoveka, konopac iznad ambisa. Opasan je pogled preko, opasan put onamo, opasan pogled unatrag, opasno oklevanje i zastajanje. to je veliko na oveku, to je da je on most a ne cillj: to se moe voleti na oveku, to je da je on i prelazak i prolazak. Ja volim one, koji ne umeju da ive drukije nego prolazei, jer su to oni koji prelaze. Ja volim velike prezritelje, jer su oni veliki potovatelji, i strele eznua za drugom obalom. Ja volim one, koji ne trae tek u zvezdama razloge da propadnu i da budu rtvovani: nego se rtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natovekova. Ja volim onog, koji ivi da bi doao do saznanja, i koji hoe da dode do saznanja, da bi jednom poeo da ivi natovek. Te na taj nain hoe svoju propast. Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za propadanjem i strela eznua. Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natoveku kuu nazidao i za nj zemlju, ivotinju i biljku pripremio: jer na taj nain hoe on svoju propast. Ja volim onog, koji ne zadrava za se ni truna duha, ve sav hoe da je duh svoje vrline: tako prelazi on u vidu duha preko mosta. Ja volim onog, koji od svoje vrline naini sebi nagon i zao udes: tako on svojoj vrlini za ljubav hoe jo da ivi a i nee vise da ivi. Ja volim onog, koji nije rad da ima odvie mnogo vrlina. Jedna je vrlina vie vrlina nego dve vrline, jer je vie vor za koji se hvata zao udes. Ja volim onog, ija se dua rasipa, koji nee da mu kau hvala niti sam kae hvala: jer on uvek daje i nee da se sauva. Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist, i koji tad pita: zar sam ja varao u igri? jer hoe da propadne. Ja volim onog, koji baca zlatne rei ispred svojih dela a uvek jo vie dri nego to je obeao: jer taj hoe svoju propast. Ja volim onog, koji opravdava one koji dolaze a iskupljuje one koji su bili: jer taj hoe da propadne sa onima koji su tu. Ja volim onog, koji huli na svoga boga, zato to voli svoga boga: jer e taj propasti od gneva svoga boga. Ja volim onog, ija je dua duboka i u pregorevanju, i koji je u stanju da propadne i usled malog doivljaja: tako taj ide rado preko mosta. Ja volim onog, ija je dua prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe, a da su sve stvari u njemu: tako e njegovo propadanje nastupiti usled sviju stvari. Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast. Ja volim sve one, koji su kao pune kapi to padaju jedna po jedna iz crnog oblaka koji se nadvio nad ljudima: one oglauju da je blizu munja, i odlaze u propast kao glasnici. Evo, ja sam jedan glasnik munjin, i jedna puna kap iz oblaka: a munja, to je natovek. 5. Kad je Zaratustra ove rei izrekao, pogleda opet po narodu, i zauta. Eto, stojte tu ree u srcu svom, i smeju se: ne razumeju me, ja nisam usta za ove ui. Treba li im moda prvo razbiti ui, da bi nauili sluati oima? Treba li zveketati kao to ine talambasi i propovednici po crkvama? Ili, veruju li moda oni samo onima koji mucaju? Oni imaju ime se ponose. Kako li zovu samo to to ih ini ponosnima? Obrazovanou zovu ga, ono ih odlikuje od obana. Nerado stoga sluaju kad se s njima u svezi spomene re 'preziranje'. Ja u dakle da govorim njihovoj ponositosti. Ja u im govoriti o onom to je najdostojnije preziranja, a to je poslednji ovek. I Zaratustra stade ovako govoriti narodu: Vreme je, da ovek postavi sebi svrhu. Vreme je, da ovek zasadi klicu svoje najvie nade. Jo je njegovo tle dosta plodno za to. Ali to e tle postati neplodno i turo, i iz njega nee moi vie nii visoko drvo. Vaj! Doi e doba, kad ovek nee vie moi prebaciti strelu svoga eznua preko oveka, i kad nee vie umeti da zatreperi ica na njegovu luku! Evo vam kaem, treba imati u sebi jo kaosa pa moi roditi treperavu zvezdu. I kaem vam: vi imate jo kaosa u sebi. Vaj! Doi e doba, kad ovek

nee vie raati zvezde. Vaj! Doi e doba oveka koji je najvie za preziranje a koji se sam nee vie umeti prezirati. Evo! Ja u vam pokazati ta je to poslednji ovek. ta je to, ljubav? Sta je to, stvaranje? ta je to, enja? ta je to, zvezda? tako pita poslednji ovek, i mirka oima. Tada e zemlja postati mala, i po njoj e skakutati poslednji ovek koji sve ini malim. Njegov soj ne daje se istrebiti, kao soj zemljine muice, poslednji ovek ivi najdue. Mi smo pronali sreu kau poslednji ljudi, i mirkaju oima. Oni su napustili predele gde je muno iveti: jer im treba toplote. Oni jo ljube blinjega i taru se o njega: jer im treba toplote. Biti bolestan i biti nepoverljiv, ini im se greh: mnogo paze kako e i ta e. Lud im je, ko se jo spotie preko kamenja ili preko ljudi! Kadikad pomalo otrova: to daje prijatne snove. Naposletku mnogo otrova, da bi umiranje bilo lako. Rade jo, jer je posao zabava. Ali paze, da zabava ne napregne odvie. Ne postaju vie bogati niti ostaju siromani: i jedno i drugo napree. Ko bi jo vladao? Ku bi jo sluao? i jedno i drugo napree odvie. Ne treba pastira a stado je jedno! Svaki hoe isto, svi su jednaki: ko drukije misli, ide svojevoljno u ludnicu. Nekada je bio ceo svet u zabludi kau ponajfiniji, i mirkaju oima. Mudri su, i znaju sve to se dogodilo: te se mogu potsmevati do mile volje. Jo se svade, ali se brzo mire da ne bi pokvarili eludac. Imaju svoje sitno zadovoljstvo za dan, i svoje sitno zadovoljstvo za no: ali uvaju zdravlje. Mi smo pronali sreu kau poslednji ljudi, i mirkaju oima. I tu se zavrava prvi govor Zaratustrin, koji se moe nazvati i predgovorom jer tu ga prekide vika i veselje gomile. Daj nam te poslednje ljude, o Zaratustra, tako su vikali naini nas tim poslednjim ljudima. A mi ti poklanjamo natoveka! I sav narod klicae od radosti i udarae jezikom o nepce. A Zaratustra posta tuan i ree u svom srcu: Ne razumeju me: ja nisam usta za ove ui. Suvie sam dugo iveo u gorama, suvie sam mnogo sluao ta govore potoci i drvee: ovi me sad, kad, govorim sluaju kao to sluaju obane. Neuzburkana je moja dua i jasna kao gora pred podne. A oni misle da sam hladan, i da sam podrugiva koji pravi grozovite dosetke. Gledaju me eto i smeju se: i smejui se jo me i mrze. Ima leda u njihovom smehu. 6. Tada se dogodi neto, da sva usta zanemee a sve se oi unezverie. Jer se meutim igra na konopcu dao bio na svoj posao: izaao je kroz jedna vratanca, pa se uputio preko konopca razapela izmeu dva tornja, tako da je visio s jednog kraja na drugi kraj pijace nad glavama ljudi. Ba kad je igra prispeo do sredine svoga puta, otvorie se ponovo vratanca i iza njih iskoi jedno areno eljade, lakrdija ta li, i poe brzim skokom za onim napred. Bre, kljakonogo, uzvikivao je svojim stranim glasom, bre lentino, utvo, beskrvnie! Sad u te zagolicati svojom potpeticom! ta e ti tu izmedu tornjeva? U toranj s tobom, treba te zatvoriti jer prei puta boljemu od sebe! I sa svakom reju prilazio mu je blie: a kad je bio samo jo jedan korak iza njega, tada se dogodi neto strano, to je uinilo da sva usta zaneme i svaije se oko unezveri: prodera se kao vrag i preskoi onog to mu je stajao na putu. A ovaj, kad vide gde ga suparnik pobedi, izgubi i glavu i konopac; odbaci od sebe motku i bre nego ona strovali se u dubinu, kao klupko od ruku i nogu. Pijaca i narod izgledahu kao more kad njime iznenada zavitla oluja: sve se razbee kojekuda i kako ko stie, a ponajvie odonud gde je trebalo da padne telesina. Zaratustra pak ostade, i ba pored njega pade telesina, isprebijana i izmrcvarena ali jo ne mrtva. Posle nekog vremena povrati se razdrobljenomu svest, i on vide Zaratustru gde klei kraj njega. ta e ti tu? ree naposletku, ja sam ve odavna znao, da e mi hromi daba podmetnuti nogu. Sad e me odvui u pakao: zar hoe da ga sprei? Tako mi asti, prijatelju, odgovori Zaratustra, svega toga nema, ne postoji to o emu ti govori: niti ima avola niti pakla. Dua e tvoja pre jo biti mrtva nego tvoje telo: ne boj se ve nieg vie! ovek ga pogleda s nepoverenjem. Ako istinu zbori, ree tad, onda ne gubim nita ako izgubim ivot. Ja nisam mnogo vie nego zverka koju su nauili da igra, batinama i putajui je da gladuje. A ne, ree Zaratustra, ti si od opasnosti nainio sebi poziv, to nije neto to

treba prezirati. A sad te tvoj poziv upropauje: zato u te ja svojim rukama zakopati. Kad je Zaratustra ovo rekao, ovek na umoru nije vise odgovarao; ali je micao rukom, kao da trai ruku Zaratustrinu, da bi mu se zahvalio. 7. Meutim se spusti vee, i pijaca utonu u suton: tada se razioe svi, jer i radoznalost i strah najzad se umore. A Zaratustra osta sedei na zemlji pokraj mrtvaca, i zaduben u misli: tako zaboravi na vreme. Ali naposletku doe no, i hladan vetar poe duvati preko usamljenoga. Tada se podie Zaratustra i ree u svome srcu: Odista, lep je ribolov imao danas Zaratustra! Nije ulovio oveka ali je ulovio leinu. Neprijatno tajanstven ivot je ljudski, i uvek jo bez smisla: jedan lakardija moe da mu bude sudbonosan. Ja bih da nauim ljude ta je smisao njihova bia: to je Natovek, munja iz crnog oblaka ovek. Ali jo sam ja daleko od njih, i za moj smisao oni jo nemaju smisla. Jo sam ja za ljude nesto posredi izmeu lude i leine. Mrana je no, mrani su puti Zaratustrini. Hodi, hladni i ukoeni drue! Poneu te onamo gde u te zakopati svojim rukama. 8. Kada je Zaratustra to rekao u svome srcu, natovari leinu na lea i poe. Ali nije iao ni sto koraka, a privue se uza nj jedan ovek pa mu poe aputati na uho i gle! Taj to je tu govorio, bio je lakrdija s tornja. Idi iz ovoga grada, Zaratustra; ovde te premnogi mrze. Mrze te potenjaci i pravednici, i nazivaju te svojim neprijateljem i prezriteljem; mrze te ispovednici prave vere, i nazivaju te opasnou za gomilu. Imao si sree, to su ti se smejali: i odista, govorio si kao kakav lakrdija. Imao si sree, to si se pridruio onome mrtvom psu; zato to si se tako ponizio, spasao si se, za danas. Ali idi iz ovoga grada ili u sutra tebe preskoiti, ja iv tebe mrtvoga. I kad je to izrekao, nestade oveka; a Zaratustra ode dalje kroz mrane ulice. Na kapijama grada sretoe ga grobari to kopaju rake: oni mu prinesoe plamen svetiljke uz lice, poznadoe Zaratustru, i mnogo ga ismevahu, Zaratustra nosi mrtvog psa: lepo je to je i Zaratustra postao grobarem! Jer nae su ruke odvie iste za takvu divlja. Da li Zaratustra hoe moda da ukrade avolu njegov zalogaj? Nama je pravo! I prijatan ruak! Samo, bie da je avo bolji kradljivac od Zaratustre! on moe ukrasti i jedno i drugo, i moe pojesti i jedno i drugo. I oni se smejahu skupa i aputahu neto na uho jedan drugome. Zaratustra ne ree na to ni rei, i iae svojim putem. Kad je iao tako dva sata, pokraj uma i movara, naslua se dosta zavijanja gladnih vukova, pa i sam ogladne. Zastade pred jednom osamljenom kuom u kojoj je gorela svetiljka. Glad navaljuje na me, ree Zaratustra, kao kakav razbojnik. U gori i sred movara spopade me moja glad, i u dubokoj noi. udne je udi moja glad. esto mi dolazi tek posle ruka, a danas mi nije dolazila po itav dan: gde je to zaostala? I Zaratustra zakuca na vrata od kue. Pojavi, se jedan starac; on je nosio sveu, i zapita: Ko dolazi k meni i k mome nevaljalome snu? Jedan ivi i jedan mrtvac, ree Zaratustra. Dajte mi da jedem i pijem, zaboravio sam da to uinim preko dana. Onaj koji gladna nahrani, osveie svoju roenu duu: tako kae mudrost. Starac ode ali se ubrzo vrati, i ponudi Zaratustru hlebom i vinom. Rav je ovo kraj za one koji gladuju, ree; zato sam se ovde i nastanio. Zverovi i ljudi dolaze k meni, pustinjaku. Nego, pozovi i tvoga pratioca da jede i da pije, on je umorniji od tebe. Zaratustra odgovori: Mrtav je moj pratilac, teko da u ga moi nagovoriti. To se mene slabo tie, ree starac gunajui; ko kucne na moja vrata, mora uzeti to mu dajem. Jedite i nasitite se! Zatim je Zaratustra opet iao dva sata, poveravajui se stazi i svetilu zvezda: jer on je bio stari nonik, i voleo je da zagleda u lice svemu to spava! Ali kad je zora zazorila, nae se Zaratustra u gustoj umi, i ne vide vie staze kojom bi iao. Tada metnu mrtvaca u jedno uplje drvo, sebi iznad glave da bi ga sauvao od vukova a sam lee na tle i na mahovinu. I nabrzo zaspa, umoran telom ali neuzburkane due. 9.

Dugo spavae Zaratustra, i nije samo zorina rumen prela preko njegova lica, nego je prelo i prepodne. Naposletku, otvori se njegovo oko: zaueno gledae Zaratustra u umu i u tiinu, zaueno gledae u svoju duu. Tada se podie hitno, kao mornar koji odjedared ugleda kopno, i uskliknu glasno: jer vide jednu novu istinu. I on ovako stade govoriti u svome srcu: Svanulo mi je pred oima: potrebni su mi saputnici i to ivi, - ne mrtvi saputnici i leevi koje mogu da nosim sa sobom kuda ja hou. Svanulo mi je pred oima: ne treba Zaratustra da govori narodu, ve pratiocima! Ne treba Zaratustra da bude i pastir stadu i njegov pas! Da odmamim od stada - zato sam doao. Neka se ljute na mene narod i stado: Razbojnikom hoe da postane pastirima Zaratustra. Ja kaem pastiri: a oni se nazivaju potenjacima i pravednicima. Ja kaem pastiri: a oni se nazivaju vernima prave vere. Vidi te potenjake i pravednike! Koga mrze najvema? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, razbijaa, razbojnika: a to je onaj koji stvara. Vidi verne sviju vera! Koga mrze najvema? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, razbijaa, razbojnika: a to je onaj koji stvara. Saputnike trai onaj koji stvara a ne mrtvace, i ne stada ni verne. Saradnike trai onaj koji stvara, one koji e nove vrednosti pisati na nove tablice. Saradnike trai onaj koji stvara, i saeteoce: jer je kod njega sve zrelo za etvu. Ali mu nedostaju stotina kos: zato on kida vlae i zle je volje. Saradnike trai onaj koji stvara, i to takve koji e umeti da naotre svoje kose. Unititeljima zvae njih ostali, i prezriteljima dobra i zla. Ali to su oni koji anju i slavu slave. Saradnike trai Zaratustra, saeteoce, i sveare, s kojima e slavu slaviti, trai Zaratustra; to e njemu stada i pastiri i mrtvaci! A ti, moj prvi saputnie, ostaj zbogom! Dobro sam te zakopao u tom tvom upljem drvetu, dobro sam te skrio od vukova. Hou da stignem ka svojem cilju, da idem svojim putem; preko onih to zastajkuju i oklevaju preskoiu. Moj prolazak bie njihov prolazak, njihova propast. 10. To je rekao Zaratustra u svome srcu kad je sunce pokazivalo podne: tada pogleda ispitujuim pogledom u vis jer je iznad svoje glave uo otri krik jedne ptice. I gle! jedan orao kruio je nairoko po vazduhu, a o njemu visila je jedna zmija, ne kao plen ve kao prijatelj: jer mu se bee obavila oko vrata. To su moje zveri! ree Zaratustra, i radovae se od srca. Najponosnija zver pod suncem, i najmudrija zver pod suncem oni su poleteli po svetu, da vide ta se radi. Hoe da vide da li je Zaratustra jo u ivotu. Odista, da li sam jo u ivotu? Opasnije mi je ii meu ljudima nego meu ivotinjama, opasnim putem ide Zaratustra. Neka mi budu voom moje zveri! Kada je Zaratustra to izrekao, padoe mu na um rei sveca iz ume, te uzdahnu i progovori ovako u srcu svom: O kad bih mogao biti lukaviji! kad bih mogao biti lukav iz dna due, kao moja zmija! Ali ja evo item nemogue: molim dakle jedino moj ponos, da uvek ide skupa sa mojom mudrou! A ako me jednom moja mudrost izneveri: ah, ona tako rado hoe da odleti! neka onda moj ponos bar leti skupa s mojom ludou! - Tako otpoe silazak i pad Zaratustrin. ZARATUSTRINI GOVORI

O tri preobraaja Otkriu vam tri preobraaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo tekog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopotovanja: njegova jakost ite ono to je teko, i to je najtee. ta je teko? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajui pada na kolena, kao kamila, i eli da ga dobro natovare. ta je najtee, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, da bih to uzeo na sebe te da uivam u svojoj jaini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju

ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskuavati iskuitelja? Ili je ovo: hraniti se arom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u dui? Ili je ovo: biti bolestan a bolniare ne primiti, ni drugovati s gluhima koji nikad ne mogu uti ta hoe? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine, i ne goniti od sebe hladne abe i tople krastavice. Ili je ovo: voleti one koji nas preziru, i pruati ruke prema sablasti kad hoe da nas zastrai? Sve to to najtee uzima duh voljan da nosi na sebe: kao to natovarena kamila hita u pustinju, tako hita on u svoju pustinju. A u najusamljenijoj pustinji deava se drugi preobraaj: tu lavom postaje duh, slobodu hoe da dograbi kao plen, i da gospodarem bude u svojoj roenoj pustinji. Svoga poslednjeg gospodara tu on trai: hoe da mu postane neprijateljem, njemu i svome poslednjem bogu, hoe da se bori o pobedu sa velikim zmajem. Ko je taj veliki zmaj to ga duh nee vie da naziva gospodarem i bogom? Ti treba da zove se veliki zmaj. A duh lavlji govori Hou. Ti treba da, lei pred njim na stazi, blistajui se u zlatu, zver s krljutima a na svakoj krljuti sjaji se zlatno ti treba da!. Tisuugodinje vrednosti sjaju se na tim krljutima, a ovako zbori najsilniji od svih zmajeva: sva vrednost to je imaju stvari sjaji se na meni. Sva vrednost stvorena je ve, i sva stvorena vrednost ja sam. Odista, ne treba da bude vie nikakvog 'Hou'. Tako kae zmaj. Brao moja, emu je potreban lav u duhu? Zato nije dovoljna teretna ivotinja, koja se odrie svega a puna je strahopotovanja? Stvarati nove vrednosti to ne moe jo ni lav: ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje to moe snaga lavova. Da bi stvorio sebi slobodu i jedno sveto Ne i pred dunou: za to je, brao moja, potreban lav. Prisvajati sebi pravo na nove vrednosti to je najstranije prisvajanje za duh voljan da nosi i duh bogobojaljivi. Zaista vam kaem, to je za nj grabljenje i posao grabljive zveri. Nekad je on, kao neto to mu je najsvetije, voleo ono ti treba da: a sad treba tatine i samovolje da nade i u onom to je najsvetije, da bi ugrabio sebi slobode od onoga to voli: lav je potreban za takvo grabljenje. Ali recite mi, brao moja, ta je to jo to moe dete a to ni lav nije mogao? to to mora grabei lav da se pretvori jo i u dete? Nevinost je dete i zaborav, jedno poinjanje snova, jedna igra, jedan toak koji se iz sebe kotrlja, jedan prvi kret, jedno sveto Da. Jeste, za igru stvaranja brao moja, potrebno je jedno sveto Da: jer svoju volju hoe sad duh, svoj svet osvaja sebi za-svet-izgubljeni. Otkrio sam vam tri preobraaja duha: kako se duh pretvorio u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Tako je govorio Zaratustra. A tada se nalazio u gradu koji se zove: arena krava. O propovedaonicama vrline Hvalili su pred Zaratustrom jednog mudraca, kako ume lepo da govori o snu i o vrlini: mnogo ga, rekoe, potuju i nagrauju za to, i svi mladi ljudi sede pred njegovom govornicom. Zaratustra ode k njemu, i sa svim mladim ljudima seae pred njegovom govornicom. A ovako govorae mudrac: ast snu i stid pred njim! To pre svega! I sklanjajte se s puta svima koji ravo spavaju i nou bdiju! Stidljiv je ak i lopov pred snom: uvek se krade tiho kroz no. Ali bestidan je straar noni, i bestidno nosi svoj rog. Nije mala vetina spavati: jer ceo dan zatim treba provesti budan. Treba deset puta na dan da se sam savlada: to stvara dobar umor, i to je mak za duu. Deset puta treba da se ponovo izmiri sa samim sobom, jer savlaivanje je gorina, i ravo spava onaj koji se nije izmirio sa sobom. Deset istina treba da nae na dan; inae e traiti istinu jo i nou, jer je tvoja dua ostala gladna. Deset puta na dan treba da se smeje i da bude veseo: inae ti nou ne da mira eludac, taj otac nevolje. Malo njih to znaju: ali, treba imati sve vrline da bi se moglo dobro spavati. Da li u se krivo zakleti? Da li u initi preljube? Da li u poeleti devojku blinjega svoga? Sve se to ne bi slagalo s dobrim snom. Pa ak kad se i imaju sve vrline, treba jo jedne umeti: i same vrline poslati u dobar as da spavaju. Da se ne bi meu sobom svadile, gizdave enice! I to zbog tebe, nesrenie! Mir s Bogom i sa susedom: to trai dobar san. I mir ak jo i sa susedovim

avolom! Jer e inae nou tumarati po tvojoj kui. ast vlasti i poslunost, pa i nakrivo nasaenoj vlasti! Tako to ite dobar san. ta ja mogu zato, to vlast rado ide na krivim nogama? Za onog u uvek rei da je najbolji pastir, koji svoju ovcu tera na najzeleniju livadu: tako se to slae sa dobrim snom. Neu mnogo poasti, niti velika blaga: to raspaljuje u. Ali ravo se spava bez dobra imena i malog blaga. Vie volim malo drutvo nego drutvo zlih: ali treba da ga ima i da ga nestane u dobar as. Tako se to slae s dobrim snom. Mnogo mi se svide i oni koji su nii duhom: oni san lakim ine. Blaeni su oni, naroito kad im se uvek daje za pravo. U tome protie dan onome koji je pun vrlina. A kad dode no, tad se dobro uvam da ne zovem san! On nee da ga zovu, san koji je gospodar vrlina! Nego premiljam, ta sam preko dana radio i mislio. Prevaui pitam se, strpljivo kao kakva krava: koji su bili deset tvojih savlaivanja? I koji su bili deset pomirenja i deset istina i deset smehova, kojima si se naslaivao u srcu svom? Premiljajui o tom, i ljuljukan od etrdeset misli, prepadne me odjedared san, nezvani gost, gospodar vrlina. San zakuca na moje oko: i ono otea. San dodirne moje usne: i one ostanu otvorene. Odista, u mekoj obui prilazi k meni, najmiliji od svih kradljivaca, i ukrade mi moje misli: i stojim tad nem kao ovaj sto. Ali ne stojim tad vie dugo: i ve sam legao. Kad je Zaratustra uo mudraca ovako besediti smejao se u sebi: jer je njemu u taj mah svanulo neto pred oima. I on ovako poe govoriti u svom srcu: Ludak je ovaj mudrac sa svojih etrdeset misli: ali drim, da se dobro razume u spavanje. Srean je ve i ko boravi blizu ovoga mudraca! Jer takav je san zarazan, i zarauje ak i kroz debeo zid. I sama njegova govornica ima ari. Nisu uzalud sedeli mladii pred propovednikom vrline. Njegova je sva mudrost: ostati budan, da bi se dobro spavalo. I odista, kad ivot ne bi imao smisla i kad bih se morao privoleti besmislu, onda bi bio ovo i meni besmisao kojemu bih se najlake privoleo. Sad mi je jasno, ta su pre svega nekad hteli kad su traili uitelje vrline. Hteli su dobra sna, a uza nj jo i uspavljivih vrlina. Svi su ti hvaljeni mudraci sa govornica gledali mudrost u spavanju bez snova: oni nisu znali za bolji smisao ivota. I danas zacelo ima jo vie njih koji su kao ovaj propovednik vrline, i ne uvek tako potenih: ali njihovo je vreme prolo. Nee stojati vie dugo: i ve e leati. Blaeni su ovi sanjivci: jer oni e skorim usniti snom. Tako je govorio Zaratustra. O onima koji veruju u zagrobni ivot Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane oveka, kao svi oni koji veruju u zagrobni ivot. Delo jednog bolnog i napaenog boga izgledae mi tada svet. San mi izgledae tada svet, i spev jednog boga: aren dim pred oima jednog boanskog nezadovoljenika. I dobro i zlo i radost i alost i ja i ti aren dim injae mi se sve, pred stvaralakim oima. Hteo je tvorac da okrene glavu i da ne vidi sebe, pa je stvorio svet. Opojna je radost za onoga to pati, da okrene glavu od svoje patnje i da zaboravi na sebe. Opojna radost i samozaborav injae mi se nekad svet. Ovaj svet, veito nesavren, slika i prilika jedne protivrenosti, i to nesavrena slika i prilika opojna radost za svog nesavrenog tvorca: takav mi se injae nekada svet. Tako sam dakle i ja nekad bacao svoje praznoverje s one strane oveka, kao svi koji veruju u zagrobni ivot. Da li zaista s one strane oveka? Ah, brao, taj Bog to sam ga ja stvorio, bio je delo ruku oveijih i nerazuma oveijeg, kao i svi bogovi! Bio je ovek, tek jedno jadno pare od oveka i od Ja: iz roenog pepela i roene ari dola je k meni, ta sablast, i zaista vam kaem. Nije dola k meni. S one strane! I ta bi tad, brao moja? Ja sam savladao sebe, svoje patnje, poneo sam svoj roeni pepeo na breg, pronaao sam jasniji plamen za sebe. I gle! Sablast ustuknu ispred mene! Patnja bi bila sad za mene, i muka meni koji sam ozdravio, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene, i ponienje. To ja eto kaem onima koji veruju u zagrobni ivot. Patnja i nemo oni su

stvorili sve verovanje u zagrobne ivote; i onaj kratki ludi zanos sree, koji pozna samo onaj koji najvema pati. Umor, koji jednim skokom hoe da se surva, jednim strmoglavim skokom bedan neznalaki umor koji ve vie nee ni da hoe: on je stvorio sve bogove i sve ivote posle smrti. Verujte mi, brao moja! To je telo poelo da oajava samo o sebi ono je stalo da se odupire prstima zaluenoga duha o krajnje zidove. Verujte mi, brao moja! To je telo poelo da oajava o zemlji ono je ulo kao da utroba bia njemu progovara. I tada je pokualo da glavom probije poslednje zidove, i ne samo glavom, da bi stiglo preko u onaj svet. Ali onaj svet je dobro sakriven za oveka, onaj neoveanski neoveni svet koji je jedno nebesko nitavilo; a utroba bia i ne govori nita oveku, ili govori kao i ovek. Zaista vam kaem, teko je dokazati da ikoje bie,postoji, i teko ga je nagoniti da progovori. Recite, brao, zar nije najudnija od sviju stvari jo ponajbolje dokazana? Da, ovo Ja, i protivrenost i zbrka toga Ja, govore jo ponajpravije o svome opstanku; to delatno, svesno, odreujue Ja, koje je mera i vrednost sviju stvari. I to najpravije to postoji, to Ja ono govori o telu, i ono eli jo telo sve i kad mudrije i sanja i polee na skrhanim krilima. Sve pravije govori, to Ja: i to vie govori, tim vie ume da nae rei i pohvale za telo i za zemlju. Novome ponosu nauilo me je moje Ja, njemu hou da nauim ljude: da ne zagnjuruju vie glavu u pesak nebeskih stvari, ve da je nose uspravno, svoju zemaljsku glavu koja stvara smisao zemljin! Novoj volji hou da nauim ljude: da ele da idu onim putem kojim je slepo iao ovek, i da kau da je to dobar put, i da ne slaze vie s njega i ne polaze stranputicama kao bolesnici i umirui! Bolesni i umirui poeli su prezirati telo i zemlju, i pronalaziti svetove nebeske i kap krvi koja isceljuje: pa jo i te slatke i smrtonosne otrove, uzeli su od tela i od zemlje! Hteli su da pobegnu od svoje bede, ali su im bile zvezde predaleko. Tad zavapise: O, bar da ima nebeskih puteva, da bi se moglo odmileti u drugi ivot i u drugu sreu! i tada pronaoe sebi svoje mudrolije i krvave napitke! Mislili su, da su izmakli svome telu i ovoj zemlji, nezahvalnici. A kome su imali da zahvale za zanos i nasladu toga svog izmicanja? Svome telu, i ovoj zemlji. Blag je prema bolesnima Zaratustra. Odista, on se ne ljuti ni na njihove pokuaje utehe i nezahvalnosti. Neka same ponu ozdravljati i prevlaivati sebe, i stvarati sebi jedno vie telo! Ne ljuti se Zaratustra ni na onog, koji se die od bolesti pa se jo neno osvre za svojim praznoverjem, i nou u pono obilazi potajno grob svoga Boga: ali bolest i bolno telo za mene su jo i suze njegove. Mnogo boleljivoga sveta bilo je oduvek meu onima,koji mataju i nadahnuti su Bogom, uno mrze oni onoga koji ide za saznanjem, i onu najmlau vrlinu to se zove: slobodno priznanje. Oni se osvru unatrag u tamna vremena: tada su dabome praznoverje i vera drukije stajali; ludilo razuma bila je slinost boanstvu a sumnja greh. Vrlo dobro poznajem ja te obraze i ta podobija boanstva: oni hoe da se u njih veruje a da je sumnja greh. Vrlo dobro znam i to, u ta oni sami najvie veruju. Zaista vam kaem, ne u ivote iza smrti, i u kaplje krvi kuje isceljuju: nego i oni najvie veruju u telo, i njihovo roeno telo za njih je stvar po sebi. Ali za njih je ono bolesna stvar: i rado bi iskoili iz koe. Stoga oslukuju da li e uti gdegod kakvog zapovednika smrti, a sami propovedaju o ivotima posle smrti. Bolje vi sluajte, brao moja, glas zdravoga tela: to je poteniji i praviji glas. Potenije govori zdravo telo, i jasnije, telo savreno i uspravno: a ono kae, da zemlja,ima smisla. Tako je govorio Zaratustra. O prezriteljima tela Prezriteljima tela hou da kaem ta mislim. Ne item da okrenu s uenjem i s pouavanjem, ve samo da se odreknu svoga tela te tako zaute. Telo sam i dua kae dete. I to ne bismo govorili kao deca? Ali onaj koji je progledao, koji zna neto, kae: telo sam i samo telo, i nita druga sem toga; a dua je samo re za neto na telu. Telo je jedan veliki um, jedinstvo u mnoini, rat i mir, stado i pastir. Pa i taj tvoj mali um, brate, koji ti naziva duhom, nije drugo do orue tvoga tela, malo orue i igraka tvoga velikog uma. Ja kae ti za sebe, i

gord si na tu re. Ali vei su to ti nee da veruje tvoje telo i njegov veliki um: taj ne govori Ja, nego tvori Ja. to ulo oseti, to duh pozna, u tome nikad nema krajnje take. A ulo i duh hteli bi da te obmanu da su oni krajnja taka svega: toliko su tati oni. Orue su, i igraka su ulo i duh: iza njih lei tek tvoja sutina. Ta sutina i gleda i oima ula, i oslukuje i uima duha. Jednako oslukuje sutina i gleda: uporeuje, savlauje, osvaja, razorava. Ona vlada, i njoj je i Ja podlono. Za tvojim mislima i oseajima, brate moj, stoji silan gospodar, neznan mudrac taj se zove sopstvenost. U tvom telu stanuje on, tvoje je telo on. Vie je pameti u tvome telu, nego u svoj tvojoj mudrosti. I da li ko i zna, ega radi e tvome telu ta tvoja najvea mudrost? Tvoja se sopstvenost smeje tvome Ja i njegovim oholim skokovima. ta su mi ti skokovi i. letovi misli? kae ona sebi. Zaobilazni put k mojoj svrsi. Ja sam ta koja vodim na uzici Ja i koja ga nadahnjujem pojmovima. Sopstvenost kae oveku: Sad oseti bol. I njegovo ga Ja oseti, i bolujui premilja kaku e ga preboleti radi toga je potrebno da ovek ume misliti. Sopstvenost kae: Sad oseti radost. Ja je oseti, i radujui se premilja kako bi se jo esto radovalo i radi toga je potrebno da ovek ume misliti. Prezriteljima tela hou da kaem jo neto. Oni preziru zato to potuju. ta je to, to je stvorilo i potovanje i preziranje i vrednost i volju? Stvaralaka sopstvenost stvorila je za se i potovanje i preziranje, stvorila je radost i alost. Stvaralako telo stvorilo je sebi duh, kao ruku svoje volje. Jo i u svojoj ludosti i u svome preziranju, prezritelji tela, vi sluite sopstvenosti. Evo vam kaem: sama vaa sopstvenost htela bi da umre i okree se od ivota. Ona ne moe vie ono to bi joj bilo najmilije: stvarati vie od sebe. To bi joj bilo najmilije, to je njena najivlja elja. Ali joj je prekasno stalo do toga: zato hoe vaa sopstvenost da je nestane, prezritelji tela. Hoe da propadne vaa sopstvenost, i zato ste postali vi prezriteljima tela! Jer ne moete da stvarate vie od sebe. I zato ste sad kivni na ivot i na zemlju. Nevesela zavist krije se u razrokom pogledu vaeg preziranja. Ja neu ii vaim putem, prezritelji tela! Vi niste za me mostovi koji vode ka natoveku! Tako je govorio Zaratustra. O radosnim i ravim strastima Dragi brate, ako ima kakvu vrlinu, tvoju vrlinu, onda je ona samo tvoja i niija vie. Ali ti bi, naravno, da joj da ime, i da joj tepa; ti bi da je sme povui za uho, i da se moe poigrati s njom. A gle! Tad je i puk zove kao to je zove ti, i ti si postao puk i stado sa tvojom vrlinom! Bolje bi bilo da si rekao: ne daje se iskazati, i ne moe se krstiti imenom ono to mojoj dui zadaje bola i to joj godi, i ega je gladna jo i moja utroba. Tvoja vrlina stoji isuvie visoko za poverljivost koju daje ime: a ako ba mora o njoj govoriti, nemoj se stideti da o njoj muca. Reci i promucaj: To je moje dobro, to volim, samo tako mi se dopada, samo tako hou ja ono to je dobro. Ja ga neu u obliku boje zapovedi, niti u obliku oveijeg zakona i pravila: ne trebam ga da mi bude vo u zemlje nadzemaljske i u rajeve. Zemaljska je vrlina, koju ja volim: malo je u njoj dosetljivosti, a ponajmanje uma sviju. Ali ta je ptica kod mene gnezdo svila: zato je volim i milujem, ona sad lei kod mene na svojim zlatnim jajima. Tako treba da muca i da uzdie svoju vrlinu. Nekada si imao strasti, i nazivao si ih zlima. Ali sad ima samo jo tvoje vrline: one su nikle iz tvojih strasti. Svoj glavni cilj poverio si ovim strastima: i one se tad pretvorie u tvoje vrline i u dobre strasti. I ma ti bio od roda naprasitih ili od roda sladostrasnih ili do ludila pobonih ili osvetljivih: Naposletku su sve tvoje strasti postale vrlinama, i svi tvoji avoli anelima. Nekada si imao divlju paad u tvome podrumu: ali se ona naposletku pretvori u ptice i mile pevaice. Iz svojih otrova skuvao si sebi melem; muzao si svoju kravu amotinju, sad pije slatko mleko iz njenih vimena. I nita zlo nee vie iz tebe nii, osim moda zla koje nie iz borbe tvojih vrlina. Dragi brate, ako ima sree onda ima jednu vrlinu a ne vie: tako e prei lake preko mosta. Odlikuje meu drugima kad se imaju mnoge vrline, ali to je teko snositi; i mnogi je ve otiao u pustinju i ubio se

zato to je sustao da bude i boj i bojite vrlina. Dragi moj, da li su rat i bojak zlo? Ali to zlo je potrebno: potrebna je zavist, i potrebna su nepoverenja i klevetanja meu tvojim vrlinama. Pogle, koliko svaka tvoja vrlina gramzi za onim to je najvie: ona trai sav tvoj duh, da njoj bude glasnikom, ona ite svu tvoju snagu u gnevu, mrnji i ljubavi. Surevnjive su jedna na drugu sve vrline, a strana je stvar surevnjivost. I vrline mogu propasti usled surevnjivosti. Koga zahvati plamen surevnjivosti taj okree naposletku otrovnu aoku, kao korpion, protiv samoga sebe. Ah, dragi brate, zar nisi jo nikad video vrlinu kako sama sebe kleveta i probada? ovek je neto to treba prevladati: i zato treba da voli svoje vrline jer e usled njih propasti. Tako je govorio Zaratustra. O bledome zloincu Vi ne ubijate, sudije i reci, dok ivine glavu ne obori? Evo, bledi je zloinac oborio glavu: iz oka mu govori veliko preziranje. Moje je Ja neto to treba prevladati: moje mi je Ja veliko preziranje ovekovo: tako govori iz toga oka. To mu je bio najuzvieniji as, to je sam sebi sudio: ne dajte da se uzvieni sroza opet u svoju niskost! Nema spasenja za onog koji toliko pati od sebe sama, do to bra smrt. Vae ubijanje, sudije, treba da je saaljenje a ne osveta. I, ubijajui pregnite da vi sami opravdate ivot! Nije dosta da se izmirite s onim kojeg ubijate. Vae aljenje neka bude ljubav prema natoveku: tako ete opravdati to ste jo u ivotu! Recite duman, ali ne zlikovac; recite bolesnik, a ne varalica, recite ludak, a ne grenik. A ti, krvavi sudijo, kad bi glasno hteo rei ta si ve sve uradio u mislima: ceo bi svet povikao: Dole s tim pogancem i otrovnikom! Nego, drugo je neto misao a drugo delo, drugo slika dela. Toak razloga ne okree se meu njima. Slika je uinila da pobledi ovaj bledi ovek. Dorastao je bio svome delu dok ga je vrio: ali sliku njegovu nije mogao izdrati kad je bilo izvreno. Jednako je video u sebi izvrioca dela. To ja zovem ludilom: iznimak obrnuo se i postao je za nj sama stvar. Crta povuena uokrug opini koko te ne ume vie mai; tako je potez koji je on povukao opinio njegov jadni um, to ja zovem ludilom nakon dela. Poujte, sudije! Ima jo jedno drugo ludilo: to je ludilo pre dela. Ah, vi mi se niste dosta duboko uvukli u duu! Poujte, sudije! Ima jo jedno drugo ludilo: to je ludilo pre dela. Ah, vi mi se niste dosta duboko uvukli u duu! Krvavi sudija kae: zato je ubijao ovaj zloinac. Ta hteo je da otima. Ali ja vam velim: dua njegova iskala je krvi, ne pljake: on je edneo za sreom noa! Nego njegov jadni um nije shvatao to ludilo pa ga je nagovarao na drugo. to e ti krv! rekao mu je on; treba ujedno i da otima neto! Da se sveti nekom! I on je posluao svoj jadni um: kao olovo leale su na njemu njegove rei, i on je ubijajui u stvari, pljakao. Jer nije hteo da izgleda da je njega stid svoga ludila. I sad opet lei olovo njegove krivice na njemu, i opet je jadni mu um tako krut, tako vezan, tako teak. Kad bi bar mogao da zavrti glavom, spao bi teret s njega: ali ta bi zavrtelo tu glavu? ta je taj ovek? Hrpa boletina to kroz duh zahvataju svet: tu bi da sebi nau plen. ta je taj ovek? Klupko divljih zmija koje teko mogu da se smire jedna uz drugu, i one se razmile svaka na svoju stranu, i trae plen po svetu. Pogledajte ovo jadno telo! to je patilo i za im je ginulo, to je jadna dua htela da razume i shvati, i shvatila je kao elju za ubijanjem i e za sreom noa. Ko danas oboli tog spopadne zlo koje je sad zlo: hoe da zadaje bol onim to njega boli. Ali je bilo drugih vremena i drugog dobra i zla. Nekada je bila sumnja zla, i zlo volja za samoodranjem. Tada se za bolesnika reklo da huli, i da je vetac: kao jeretik i vetac patio je, i hteo da zada je patn je drugima. Ali to ne ide u vae ui: kaete mi, da to kodi dobrima meu vama. Ali, ta je meni stalo do dobrih meu vama! Mnogo to na dobrima meu vama izaziva u meni gaenje, i, uveravam vas, ne ono to je zlo na njima. Voleo bih da im doe ludilo koje bi ili satrlo, kao ovog bledog zloinca! Zaista vam kaem, voleo bih da se to njihovo ludilo zove istina ili vrednost ili pravdoljublje: ali oni imaju svoju vrlinu da bi to

due poiveli, i to u svom bednom zadovoljstvu. Ja sam ograda uz brzu reku: neka se hvata ko me moe uhvatiti! Ali ja nisam vaa taka, Tako je govorio Zaratustra. O itanju i pisanju Od svega to je napisano volim samo ono to je ko krvlju svojom pisao. Pii krvlju: i ti e uvideti da je krv duh. Nije lako razumeti tuu krv: ja mrzim besposliare koji itaju. Ko poznaje itaoca taj se za itaoca vie ne trudi. Jo jedan vek italaca pa e i sam duh zaudarati. To to svaki sme da naui itati, pokvarie naposletku ne samo ono to se pie nego i ono to se misli. Nekad je duh bio bog, pa je onda postao ovekom a sad kao da e postati ak jo i puinom. Ko pie krvlju i u izrekama, tog nije dosta samo itati, ve ga treba naizust uiti. U brdima je najprei put od vrha, k vrhu: ali zato mora imati duge noge. Izreke treba da su vrhovi, a oni kojima se upuuju, veliki i stasiti. Providan i ist zrak, bliska opasnost, i duh pun nestane pakosti: to se lepo slae. Hou da imam oko sebe vragove, jer sam sran. Sranost, koja goni sablasti, dozira sama sramove, sranost hoe da se smeje. Ja ne oseam vie s vama: taj oblak sto ga vidim pod sobom, to tamnilo i vodnilo kojima se smejem, ba taj oblak nosi vama buru. Vi gledate gore kad hoete da se uzvisite. Ja gledam dole, jer sam uzvien. Ko me vama moe da se smeje, i da je uzvien u isti mah? Ko se penje po najviim brdima, taj se smeje svima alosnim igrama i alosnim zbiljama. Bezbrine, podrugljive, nasilnike takve nas eli mudrost: ona je ena, i voli uvek i svuda ratnika. Kaete mi: teko je snositi ivot. A nato vam je tad pre podne vaa gordost a veerom vaa pokornost? Teko je snositi ivot: to se zanosite! Ta mi smo svi skupa dobri magarci i magarice za noenje tereta. Zar imamo mi to zajedniko s runim pupoljkom, to drhe kad mu kap rose padne na list? Jeste: mi volimo ivot, ne to smo navikli na ivot, ve to smo navikli da volimo. U ljubavi uvek ima malo ludila. Ili i u ludilu ima uvek malo uma. I meni, koji volim ivot, ini se da leptiri i babuci od sapunice, i to je njima slino meu ljudima, najbolje znaju ta je srea. Gledati kako se leprsaju te budalaste gizdave okretne duice to tronjava Zaratustru do suza i do pesama. Ja bih verovao samo u boga koji zna igrati. A kad sam video svoga avola, izgledao mi je ozbiljan, temeljan, dubok, svean: duh teine, on ini da sve stvari padaju. Ne ubija se gnevom, ve smehom. Daj da ubijemo duh teine! Ja sam nauio ii: i otada trim. Ja sam nauio leteti: i otada ne treba da me tek gurnu pa da se maknem s mesta. Sad sam lak, sad letim, sad se premeem pravim obrue, sad igra bog u meni. Tako je govorio Zaratustra. O drvetu na bregu Zaratustrino je oko zapazilo, da ga jedan mladi izbegava. Kada je jedne veeri iao sam po bregovima to okruuju varo koja se zove arena krava: gle, u hodu nae onog mladia gde sedi na slonjen na jedno drvo, i gleda umornim pogledom u dolinu. Zaratustra obuhvati rukama drvo kod kojeg je mladi sedeo, i ree: Kad bih hteo ovo drvo da zatresem ovim rukama, ne bih mogao. A vetar koji ne vidimo kinji ga i povija kako mu je volja. Najgore nas povijaju i kinje nevidljive ruke. Tada se podie mladi zbunjen, i ree: ujem Zaratustru gde govori a ba sam mislio na njega. Zaratustra odgovori: Pa to si se poplaio? Nego, ovek je kao i drvo. to bi on vie u vasionu i u svetlost, tim jae naginju njegove ile k zemlji, na nie, u pomrinu, u dubinu, u zlo. Da, u zlo! kliknu mladi. Kako je moguno da si otkrio moju duu? Zaratustra se osmehnu i ree: Mnoga se dua ne moe nikad otkriti, dok je ovek prvo ne pronae. Da, u zlo! povie jo jednom mladi. Ti si istinu rekao,

Zaratustra. Ja nemam vise vere u sebe otkad teim u visinu, i niko nema vie vere u mene, otkuda je to? Ja se menjam odvie brzo: moje danas pobija moje jue. Ja esto, penjui se, preskoim po koji stepen, to mi ne prata ni jedan stepen. Stignem li gore, uvek vidim da sam sm. Nike ne razgovara sa mnom, drhem od mraza usamljenosti. ta traim ja u visini? Moja preziranja i moje enje rastu naporedo; to se vie penjem tim vie prezirem onog koji se penje. ta trai on u visini? Kako me je stid moga penjanja i moga spoticanja! Koliko me izaziva na podsmeh moje ubrzano dihanje! Kako mrzim onog to leti! Koliko sam umoran u visini! Tu zauta mladi. A Zaratustra posmatrae drvo kod kojeg su stajali, i ree: Ovo drvo stoji usamljeno ovde u bregovima; ono je izraslo visoko iznad ljudi i ivotinja. I kad bi htelo da govori, ne bi nalo nikog ko bi ga razumeo: tako je visoko izraslo. I ono eto eka i eka, na to eka? Boravi i suvie blizu legla oblajeg: da li eka moda na prvi grom? Kad je Zaratustra to rekao, povika mladi maui ivo rukama: Da, Zaratustra, ti govori istinu. Meni se htelo da propadnem kad sam teio u visinu, a ti si grom na koji sam ekao! Eto, ta je jo od mene ostalo od kad si nam se ti javio? Unitila me je zavist prema tebi! To ree mladi i plakae gorko. A Zaratustra ga obgrli rukom i povede za sobom. Pa kad su ili tako skupa neko vreme, poe Zaratustra ovako govoriti: Srce mi se cepa. Vie nego to kau tvoje rei, kazuje mi tvoje oko svu tvoju opasnost. Ti jo nisi slobodan, ti jo trai slobodu. Odvie nonikom, i prebudnim nainilo je tebe tvoje traenje. Ti bi u slobodnu visinu, tvoja je dua edna zvezda. Ali i tvoji zli nagoni edne za slobodom. Jo si ti za me zatoenik koji smilja kako e se dohvatiti slobode: o, mudra postaje dua takvih zatoenika, ali i lukava i pokvarena. I osloboeni duhom mora jo da se proisti. Jo je mnogo memle i tavnice zaostalo u njemu: razbistriti se jo mora njegovo oko. Da, ja poznajem tvoju opasnost. Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj od sebe svoju ljubav i nadu! Jo osea da si blagorodan, i jo oseaju da si blagorodan i ostali, koji su kivni na te i koji te nemilo gledaju. Znaj, da je svima na putu onaj koji je blogorodan. I dobrima je na putu onaj koji je blagorodan sve kad ga i nazivaju dobrim, to je stoga da bi ga tako gurnuli u stranu. Blagorodni stvara novo i hoe novu vrlinu; a dobri hoe staro, i da ostane sve po starom. Ali nije to opasnost za blagorodnog da bi mogao postati dobrim, nego da bi mogao postati bezobzirnim, podrugljivcem, ruiteljem. Ah, ja sam poznavao blagorodne koji su izgubili svoju najlepu nadu. I tada su govorili zlo o svima lepim nadama. Otada su iveli bezobzirno, u kratkim pustim efovima, i slabo su jo isticali cilj svojim danima. I sladostrae je duh govorahu. I duhu se njihovu tad skrhae krila: i eno ga gde gmie po zemlji, i prlja zabadajui zube svuda. Nekad su mislili da e postati herojima: sad su slaostrasnici. Heroj je njima zazor i jeza. Ali, tako ti moje ljubavi i nade: ne odbacuj od sebe heroja u svojoj dui! Neka ti sveta bude tvoja najlepa nada! Tako je govorio Zaratustra. O propovednicima smrti Ima propovednika smrti: i zemlja je puna onih kojima treba propovedati odvraanje od ivota. Puna je zemlja izlinih, pokvaren je ivot mnogima. Treba ih venim ivotom odmamiti iz ovog ivota! utima zovu propovednike smrti, ili crnima. Ali ja u vam ih pokazati jo i u drugim bojama. Tu su Strahoviti, koji u sebi jo nose divlju zver, i nemaju drugog izbora, do puste efove ili razdiranje sama sebe. A i njihovi efovi u stvari su jo razdiranje sama sebe. Oni nisu jo postali ni ljudima, ti Strahoviti: neka propovedaju odvraanje od ivota pa neka i sami odu otkud su doli! Tu su suiavi duom tek to su se rodili ve poinju da umiru, i eznu za naukom o umiranju i o odricanju. Oni bi rado bili mrtvi, i itu da im odobrimo volju njihovu! uvajmo se da ne razbudimo te mrtvace, i da ne povredimo te ive kovege! Izae li njima nasusret bolesnik, ili starac, ili mrtvac, oni odmah kau: jasno je, ivot nema smisla! A u stvari, jasno je samo da nema smisla to to oni kau i to oni vide, jer oni vide samo jedno

lice ivota. Zavijeni u teku turobnost, i eljno pratei sitne sluajeve koji donose smrt: tako sede oni i ekaju, i stiskaju zube i vilice. Ili: uzimaju eerleme a sami se smeju svojoj detinjastoi: vise o svojoj slamci ivotu a smeju se to se veaju i o slamku. Njihova mudrost glasi: lud je ko ostane da ivi, zato i jesmo mi pravi ludaci! I to ba i jeste najlue na ivotu! ivot je samo patnja kau drugi, i ne lau: pa uinite da vi prestanete! Uinite da prestane ivot koji je samo patnja! Evo kako treba da glasi nauk vae vrline: ubi sebe sama! Ukradi potajno iz ivota sebe sama! Sladostrasnost je greh, kau jedni koji propovedaju smrt hajdmo u stranu i nemojmo zainjati decu! Raati je muno, kau drugi nato jo raati'? to se rodi i tako je nesreno. I ovo su propovednici smrti. Samilost je potrebna kau trei. Uzmite to imam! Uzmite to sam! Utoliko e me manje drati ivot. Da su oni uistinu milosrdni, oni bi zagoravali ivot svojim blinjima. Biti zao to bi bila njihova prava dobrota. Ali oni bi da se otresu ivota: ta je njima stalo do tog to e druge svojim lancima i svojim darovima jo vre privezati! Pa i vi za koje je ivot plah posao i nemir: zar niste i vi presiti ivota? Zar niste ve sasvim zreli za propovedanje smrti? Svi vi koji volite plahi posao, i sve to je brzo, novo, jo neokuano vi se ne slaete meu sobom, vaa je vrednoa bekstvo, i elja da zaboravite na sebe same. Kad biste imali vie vere u ivot vi biste se manje predali trenutku. Ali vi nemate u sebi dosta sadrine za ekanje pa ni za samo lenjovanje! Svuda se uje glas onih to propovedaju smrt: i zemlja je puna takvih kojima treba propovedati smrt. Ili: veni ivot: to je za mene jedno isto, samo da ih to pre ponestane! Tako je govorio Zaratustra. O ratu i ratnicima Neemo da nas tede nai najbolji dumani, a ni oni koje volimo iz dubine due. Dopustite dakle da vam kaem istinu! Brao moja u ratu! Ja vas volim iz dubine due, ja jesam i uvek sam bio to i vi. I ja sam vam va najbolji prijatelj. Dopustite mi dakle da vam kaem istinu! Ja znam za mrnju i zavist vaeg srca. Vi niste dosta veliki da ne poznajete mrnje i zavisti. Ali budite dosta veliki da vas nije stid njih! Pa kad ve ne moete biti sveci saznanja, budite mi bar njihovi ratnici. To su pratioci i pretee te svetosti. Ja vidim mnogo vojnika: daj da vidim mnogo ratnika! uniforma zove se ono to oni nose: samo neka ne bude jednog oblika i ono to se u njoj krije! Treba da ste mi takvi da vam oko trai uvek dumanina vaeg dumanina. A u nekih od vas javlja se mrnja ve na prvi pogled. Svog dumanina treba da traite, svoj rat treba da vodite, i za svoje misli! A ako vaa misao podlegne, vaa estitost treba i tada jo da slavi pobedu! Vi treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove. I vie kratki mir nego dugi. Ne kaem vam ja da radite, ve da se borite. Ne dajem vam ja savet da mirujete, ve da pobeujete. Va rat treba da je borba, va mir treba da je pobeda! Samo kad se ima strela i luk uza se moe se utati i sedeti mirno: inae nastaje razgovor i svaa. Va mir treba da je pobeda! Vi velite da dobra stvar ini i rat blogoslovenim? A ja vam kaem dobar rat ini blogoslovenom svaku stvar. Rat i hrabrost izvrili su vie velikih dela nego ljubav prema blinjem. Ne vaa samilost, nego vaa hrabrost spasavala je dosad stradalnike. ta je dobro? pitate vi. Dobro je, biti hrabar. Pustite devojice da govore: biti dobar znai, ono to je lepo i dirljivo u isti mah. Kau da ste bez srca: ali vae je srce pravo, i ja volim stid vae sranosti. Vi se stidite svoga priliva, a ostali se stide svoga odliva. Vi ste runi? Pa dobro, brao moja! Bacite na svoja plea uzvieno, ogrta za sve to je runo! Kad vaa dua bude velika postae obesna a ima pakosti u vaoj uzvienosti. Ja vas poznajem. U pakosti se susreu obesni i slabi. Ali oni ne razumeju jedni druge. Ja vas poznajem. Vi smete imati samo dumane koje treba mrzeti, ne dumane koje treba prezirati. Treba da moete biti gordi na svog dumanina: tako e uspesi dumanina vaeg biti i vai uspesi. Pobuna to je otmenost za roba. Vaa otmenost neka bude poslunost! I samo vae zapovedanje treba da je pokoravanje!

Dobrom ratniku prijatnije je uti mora nego hou. I sve to rado inite treba prvo jo da pustite da vam se zapovedi. Vaa ljubav prema ivotu neka bude ljubav prema vaoj najlepoj nadi: a vaa najlepa nada neka je najvia misao ivota! Svoju najviu misao, najzad, pustite da vam ja propiem ona glasi : ovek je neto to treba prevladati. ivite dakle ivotom poslunosti i ratovanja! ta je stalo do dugog ivota! Zar ima ratnika koji bi da ga tede! Ja vas ne tedim, ja vas volim iz dubine due. brao moja u ratu! Tako je govorio Zaratustra. O novom lanom boanstvu Negde na svetu ima jo naroda i stada, ali ne kod nas, draga brao: u nas ima drava. Drava? ta je to? Evo! Otvorite ui, jer u vam sada rei svoju re o smrti naroda. Dravom se naziva najhladnije od svih hladnih udovita. Hladno, i lae; a evo ova la gmie iz njegovih usta: Ja, drava, ja sam narod. To je la! Tvorci su bili koji su stvorili narode, i razapeli nad njima jednu veru i jednu ljubav: tako su posluili ivotu. Razornici su, koji nametaju klopke za mnoge a nazivaju ih dravom. oni veaju nad njih ma, i stotinu pohlepnih elja. Gde jo ima naroda tu, nema razumevanja za dravu, i ona je omraena, kao pogled od uroka, i kao greh prema obiajima i pravima. Dajem vam ovaj znak za raspoznavanje: svaki narod govori svojim jezikom dobra i zla: njega ne razume sused. Svoj je jezik pronaao sebi on u obiajima i pravima. A drava lae na svima jezicima dobra i zla; i togod govori, lae i togod ima, ukrala je. Sve je lano na njoj; ukradenim zubima jede, zajedljivica. Lana joj je ak i utroba. Zbrka jezika dobra i zla: taj vam znak za raspoznavanje dajem kao znak drave. Zaista vam kaem, iz toga se znaka daje iitati volja za smru! Zaista vam kaem, on je stvoren za propovednike smrti! Mnogi se premnogi raaju: za izline pronaena je drava! Vidite samo kako ih k sebi mami, te mnoge premnoge! Kako ih guta i vae i prevae! Na zemlji nema nita vee od mene: ja sam prst Boji koji pravi red tako urlie neman. I ne samo dugouhi i kratkovidi padaju na kolena pred njom! O, i u vas, velike due, mumla ona potrnulo svoje mrane lai! O, ona pogaa gde su srca od obilja, koja se rado rasipaju! Da, pogaa ona gde ste, i vi pobedioci staroga Boga! Umoriste se u borbi, i sad vaa umorenost slui jo i novom lanom bogu! Heroje i potenjake hteo bi da porea oko sebe, novi lani bog! Rado se suna na suncu istih savesti hladna neman! Sve e dati vama, ako ga vi oboavate, novi lani bog: tako kupuje za sebe sjaj vaih vrlina, i pogled vaih ponosnih oiju. Hoe da s vama hvata na udicu mnoge premnoge! Da, on je igraka i pronalazak pakla, trojanski hat smrti iz kojeg zvei nakit boanskih asti! Da, to je pronalazak da bi se njime umorili mnogi, dok on sebe sama velia kao ivot: zaista vam kaem, najbolja usluga svima propovednicima smrti! Ja zovem dravom gde se svi opijaju otrovom dobri i zli: dravom gde niko ne zna za sebe sama, ni dobri ni zli: dravom gde se lagano samoumorstvo sviju naziva ivotom. Pogledaj te samo te izlinike! Kradu za sebe dela pronalazaa, i blaga mudraca: Obrazovanou zovu oni tu krau sve se kod njih pretvara u bolest i muku. Pogledajte samo te izlinike! Uvek su bolesni, bljuju svoju u, i to zovu novinama. Gutaju jedan drugog a nisu u stanju ni da se svare. Pogledajte samo te izlinike! Stiu bogatstva a utoliko su siromaniji. Trae silu, i pre svega polugu sile, mnogo novaca ti nemo nici! Gledajte kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugog, i vuku se tako u blato i u ponor. Svi hoe k prestolu: to je njihovo ludilo, kao da srea sedi na prestolu! esto sedi blato na prestolu a esto i presto na blatu. Svi su oni za mene sumanuti, i majmuni to se veru, i vreli prevreli. Zaudara mi njihov lani Bog, hladna neman; zaudaraju mi svi skupa, ti poklonici lanog boanstva. Draga brao, zar hoete da se zadavite u pari iz njihovih drela i pohota? Ta bolje razbijte prozore, i skaite napolje. Uklonite se ispred smrada! Klonite se slube izlinika lanome boanstvu! Uklonite se ispred smrada! Klonite se dima od tih ljudskih rtava! Jo je i sad zemlja otvorena velikim duama. Prazna jo su mnoga mesta za pustinjake, same i udvoje, a oko njih iri se

miris tihih mora. Jo je velikim duama otvoren slobodan ivot. Zaista vam kaem ko sm malo ima i njega tim manje imaju: slava maloj siromatini! Onde gde drava prestaje tu tek poinje ovek koji nije izlian: tu poinje pesma potrebnoga, pesma jedanput pevana, i nezamenljiva. Onde gde drava prestaje, eto, pogledajte samo, draga brao! Zar je ne vidite, tu arenu dugu, i mostove natovekove? Tako je govorio Zaratustra. O muicama u ariji Bei, prijatelju, u svoju samou! Vidim da si oglunuo od vike velikih mueva, i da si izboden od aoke malih. Pristojno umee da ute s tobom uma i breg. Budi opet slian drvetu koje voli, drvetu granatome: mirno, i kao da oslukuje nadvilo se nad morem. Gde samoa prestaje tu poinje arija: a gde poinje arija tu poinje i vika velikih glumaca, i zuka otrovnih muica. U svetu ne vrede ni najvee stvari bez nekoga ko e ih prikazati: velikim ljudima zove puk te prikazivae. Slabo shvata puk ono to je veliko, a to je: ono to stvara. Ali on ima ula za sve izvoae i prikazivae velikih stvari. Oko pronalazaa novih i vrednosti okree se svet; nevidljivo se okree. Ali oko prikazivaa okree se puk i slava: takav je tok sveta. Prikaziva ima duha, ali malo savesti duha. Uvek misli samo na ono ime e najvie razbuditi veru, veru u sebe! Za sutra ima novu veru, a za prekosutra jo noviju. On ima hitra ula, kao i puk, i kod njega vetar uvek duva s druge strane. Izvrnuti to kod njega znai: dokazati. Zaludeti to mu znai: uveriti. A krv je za nj najjai od svih razloga. Istinu, koja neujno ulazi samo u fine ui, naziva on laju i nitavilom. Zaista vam kaem on veruje samo u bogove koji diu to veu graju po svetu! Puna je arija sveanih lakardijaa a puk se ponosi svojim velikim ljudima! To su za nj gospodari trenutka. Ali njima je trenutak skup: i oni navaljuju na te. I ti treba da im kae da ili ne. Avaj, ti zar hoe da sedne izmeu za i protiv? Ne budi surevnjiv na te opredeljene i navalju-]ue, ljubitelju istine! Nikad se jo nije istina obesila o rukav jednog opredeljenog.Zbog tih trenutnih povuci se u svoj zaklon: samo nasred arije navaljuju na oveka sa Da? ili Ne? Lagani su doivljaji svih dubokih kladenaca: dugo moraju ekati dok saznaju .ta je palo u njihovu dubinu. Van arilije i van slave dogaa se sve to je veliko: van ari je i van slave iveli su oduvek pronalazai novih vrednosti. Bei, prijatelju, u svoju samou: vidim kako su te poizbadale otrovne muice. Bei onamo gde je vazduh otar i snaan! Bei u svoju samou! iveo si odvie blizu sitnih i bednih. Bei ispred njihove nevidljive osvete! Naspram tebe nisu drugo do samo osveta. Ne dii vie na njih ruku! Nebrojeni su a ti nisi stvoren da bude maica za muice. Nebrojeni su ti sitni i bedni; a kine su kapi i korov ve mnogo ponosnih zgrada upropastili. Ti nisi kamen a ve su te izdubile mnoge kapi. Jo e mi se razbiti i raspui od mnogih kapi. Vidim da su te izmorile otrovne muice, vidim gde ti vrca krv iz sto grebotina; a tvoj ponos nee ni da plane gnevom. Krvi trae od tebe u svoj svojoj nevinosti, krvi su edne njihove malokrvne due i oni bodu stog, u svoj svojoj nevinosti. Ali ti koji si dubok, ti pati odvie duboko i od malih rana: i, pre nego to si se izleio od jedne, ve ti je preao isti crv preko ruke. Suvie si mi gord a da bi ubijao te oblapornike Ali se uvaj, da ti ne doe glave to to nosi na sebi svu njihovu otrovnu nepravdu! Oni i svojom hvalom obleu oko tebe: nametljivost je njihova hvala. Oni trae blizinu tvoje koe i tvoje krvi.Oni ti laskaju kao kakvom bogu ili avolu; oni se uvijaju pred tobom kao pred kakvim bogom ili avolom. Ali, ne osvri se na to! Laskavci su to i ulizice, i nita vie. A esto se prave pred tobom predusretljivima To je bila oduvek dosetljivost kukavica. Da, kukavice su dosetljivi! Oni ti se ude mnogo u svojoj uskoj dui, uvek im izgleda udan! Sve to izaziva mnogo uenja, postaje udno. Oni te kanjavaju za sve tvoje vrline. Oni ti prataju od srca rado samo tvoje pogreke. Zato to si blag i prave udi, veli: nisu oni krivi za svoj sitni ivot. A njihova uska dua misli: Kriv je svaki veliki ivot. I kad si blag prema njima oseaju oni da ih prezire: i oni ti vraaju dobroinstvo skrivenim

zloinstvima. Tvoja nema gordost protivi se uvek njihovom ukusu; oni kliu od radosti ako si jedared toliko skroman da si sujetan. Ono to poznamo na oveku to i raspaljujemo u njemu. Dakle, uvaj se od sitnih! Oni se oseaju sitni pred tobom, i njihova je niskost sva zaarena, i bukti protiv tebe u nevidljivoj osveti. Nisi li zapazio kako esto zaute kada im pristupi, i kako ih uznemirava snaga, kao dim vatre koja se gasi? Jeste, prijatelju, ti si zla savest tvojim blinjima: jer oni tebe nisu dostojni. Oni te stoga mrze, i rado bi krv tvoju sisali. Tvoji e blinji ostati uvek otrovne muice; ono to je veliko na tebi to ih ini jo otrovnijima, i sve slinijima muicama. Bei prijatelju, u samou, i onamo gde je vazduh otar i snaan! Nisi ti zato stvoren da bude maica za muice. Tako je govorio Zaratustra. O ednosti Ja volim goru. U gradovima je zrak zaguan: tu je i suvie bludnih. A nije li bolje pasti u ruke ubice nego u snove bludne ene? I vidi samo te ljude: iz oka im ita za njih nema vee sree na zemlji do leati sa enom. Kal je na dnu njihove due; i tim gore ako je u tome kalu jo i duha! Da ste bar savreni kao to su savrene ivotinje. Ali ivotinja je bar nevina. Ne velim vam da umrtvite svoja ula. Velim vam, da ula svoja nainite nevinima. Ne velim vam da budete edni. ednost je kod nekih vrlina, ali je kod mnogih pre porok. Ti su dodue esto uzdrljivi, ali iz svega to ine viri zavidljivo kuka pohota. Do na vrhunce njihove vrline, i do u sami njihov hladni duh ide za njima to ivine, i njegovo nespokojstvo. I kako pokorno ume kuka pohota da prosi za pare duha, ako su joj uskratili pare mesa. Vi uivate u alosnom pozoritu, i u svemu to srce para. Ali ja sam nepoverljiv prema vaoj kuki. Vae oi su mi odvie svirepe, i vi traite eljnim pogledom one to pate. Da nije to samo vaa sladostrasnost to se preruila pa prozvala milosrem? I jo u vam rei i ovo: Nije ih malo koji su, izgonei iz sebe avola, uli i sami u svinje. Ko teko podnosi ednost taj treba da je se okani da ga ne povede putem u pakao da ne postane kalom i bludom due. Jesu li to prljave stvari o kojima govorim? To jo ne bi bilo najgore. Onaj koji ide za saznanjem ne ulazi nerado u vodu istine kad je istina prljava, nego kad je plitka. Zaista vam kaem: ima ih koji su edni iz dubine due: u njih je bolje srce, oni se vie i slade smeju nego vi. Oni se i ednosti smeju, i pitaju: ta je to ednost! Bie da je ednost ludost! Ali ta je ludost dola k nama, a nismo mi ili k njoj. Mi smo ponudili gostu konak i srce, i on se nastanio kod nas, neka ga nek ostane dokle ga volja! Tako je govorio Zaratustra. O prijatelju Ima oko mene uvek jedan vie nego to treba tako misli pustinjak. Jednako jedan put jedan ini naposletku dva! Ja i moje mene uvek su u odvie ivu razgovoru: kako bi bilo da se pokua izdrati bez prijatelja? Za pustinjaka je prijatelj uvek trei: trei je pluta koja spreava da razgovor dvojice potone u dubinu. Ah, ima i suvie dubina za svakog pustinjaka. Zato i eznu toliko za prijateljem i za njegovom visinom. Naa vera u druge izdaje u onom u emu bismo mi u nama samima rado verovali. Naa je enja za prijateljem na izdajnik. S ljubavlju se esto tek hoe da preskoi zavist. I esto ovek napada, i stvara sebi neprijatelje, samo da bi sakrio da bi i sam trebalo da bude napadnut. Budi mi bar neprijatelj! tako govori pravo potovanje, koje se ne usuuje da trai prijateljstvo. Ko hoe da ima prijatelja mora biti spreman da za nj poe i u rat: a da bi se moglo ratovati, mora ovek umeti biti neprijatelj. Treba jo neprijatelja potovati u svom prijatelju. Moe li svome prijatelju da prie blizu a da mu ne prie? U svom prijatelju treba imati svog najboljeg neprijatelja.

Treba da si mu onda najblii srcem kad mu se protivi. Ti pred prijatelja nee da izlazi u odei? Ti hoe da ukae ast prijatelju time to si pred njim onakav kakav si? Ali, ba zato e te se ratosiljati! Ko ne skriva sebe, buni protiv sebe: imate dakle puno razloga da se bojite nagote! Dabogme, da ste bogovi, tada biste se mogli stideti svojih haljina! Ne moe se dosta lepo nakititi za svoga prijatelja: jer ti treba da si za nj strela i enja ka natoveku. Da li si ve video prijatelja svog kad spava, da bi saznao kako izgleda? ta je uostalom lice tvoga prijatelja? To je tvoje roeno lice, u hrapavu i nesavrenu ogledalu. Da li si ve video prijatelja svog kad spava? Zar se nisi poplaio to tvoj prijatelj tako izgleda? O, prijatelju, ovek je neto to treba prevladati. U nasluivanju i u utanju treba da je oproban prijatelj: nemoj da hoe da sve vidi. San neka ti odaje ta tvoj prijatelj na javi radi. Nasluivanje neka je tvoje milosre: da prvo sazna da li hoe tvoj prijatelj milosra. Moda on voli na tebi nepomueno oko i pogled u venost. Milosre prema prijatelju treba da se sakrije u tvrdu ljusku, o njega treba zub jedan da polomi. Tako e ono dobiti finou i slast. Da li si ti sve zrak i samoa i hleb i lek za svog prijatelja? Mnogi ne umeju da skinu lance sa sebe samih a ipak su osloboditelji svojih prijatelja. Jesi li rob? Onda ne moe biti prijateljem. Jesi li tiranin? Onda ne moe imati prijatelja. U eni je i suvie dugo ostao skriven rob, i skriven tiranin. Zato ena nije jo sposobna za prijateljstvo: ona zna samo za ljubav. U ljubavi eninoj ima nepravde i slepila protiv svega onog to ona ne ljubi. Pa i u svesnoj ljubavi eninoj ima jo uvek kolebanja i munje, i noi pored svetlosti. Jo nije ena sposobna za prijateljstvo. Ali recite mi, i svi vi muevi, ko je i od vas sposoban za prijateljstvo? Kud ete s vaom sirotinjom, muevi, i s vaom tvrdoom due! Ono to vi dajete prijatelju dau ja i svome neprijatelju, i neu postati usled toga siromanijim. Ima drugovanja: ali treba da bude prijateljstva! Tako je govorin Zaratustra. O tisuu i jednom cilju Mnoge je zemlje poznao Zaratustra, i mnoge narode: te je tako mogao otkriti mnogih naroda dobro i zlo. Nikakve vee sile nije Zaratustra video na zemlji do dobra i zla. Ne bi mogao iveti nijedan narod koji ne bi prvo umeo da odreuje vrednosti; a, ako hoe da se odri, ne sme odreivati kao to sused mu odreuje. Mnogota to je jednom narodu dobro slui drugome na podsmeh i porugu: tako sam iskusio. Video sam mnogota ega se na jednom mestu klone i nazivaju ga zlim a to na drugom obasipaju purpurnim poastima. Nikada nije razumevao jedan sused drugoga. oduvek se iuavao u svojoj dui kako mu je sused zloban i u zabludi. Tablica dobara visi nad svakim narodom Vidi, to je tablica njegovih savlaivanja; vidi, to je glas njegove volje za moi. Pohvalnim naziva on ono to dri da je teko; ono to je neophodno i teko, za to kae da je dobro; a to jo i iz najvee nevolje oslobaa, ono to je izuzetno, to je najtee, to velia kao sveto. to uini da vlada on, i da pobeuje, i da stoji u svom sjaju, na strah i zavist susedu svom. to mu je uzvieno, prvenstveno odreujue,- ono to daje smisao svim stvarima. Odista, dragi brate, ako si poznao, pre svega nevolju, i zemlju i nebo, i suseda jednoga naroda: onda e pogoditi zacelo i zakon njegovih prevlaivanja, i zato se penje na tim lestvicama ka svojoj nadi. Uvek treba da si prvi i da si pred drugima: Nikoga ne treba da voli tvoja surevnjiva dua, osim prijatelja takve su misli dovodile u uzbuenje duu svakog Grka: tako je iao svojim putem veli ine. Istinu govoriti a znati vladati lukom i strelom tako je bilo drago i inilo se teko u isti mah onome narodu od kojeg potie moje ime ime koje mi je drago i teko u isti mah. Potovati oca i mater, iz dna due raditi sve po njihovoj volji: tu tablicu prevlaivanja obesio je bio nad sobom drugi jedan narod, i postao je silan i vean zbog nje. Biti veran, i vernosti za ljubav izlagati ast i krv i za rave i opasne stvari: u tome uei se savladao se drugi jedan narod, i tako savladujui se zatrudneo je, i poneo u sebi velike nade. Zaista vam kaem, ljudi dadoe jedni

drugima sve svoje dobro i zlo. Zaista vam kaem, oni ga ne uzedoe, niti ga nadoe, niti im pade kao glas sa nebesa. Vrednosti je uneo u stvari tek ovek, da bi se odrao, on je tek stvorio smisao stvari, oveiji smisao! Stoga se nazvao ovek, to znai: onaj koji procenjuje. Procenjivati znai stvarati: poujte vi koji stvarate! Samo procenivanje jeste blago i dragocenost sviju procenjenih stvari. Tek procenjivanje daje vrednost: i, bez procenjivanja bio bi upalj orah ivota. Poujte, vi koji stvarate! Menjajte vrednosti, to je menjanje onog koji stvara. Uvek unitava, onaj kome je sueno da bude tvorac. Stvaraoci su bili prvo narodi pa tek posle, mnogo kasnije, pojedinci; zaista vam kaem, sam je pojedinac najmlaa jo tvorevina. Narodi su nekad veali tablicu dobra iznad sebe. Ljubav koja bi da vlada, i ljubav koja bi da se pokorava, stvorile su zajedniki takve tablice. Starije je zadovoljstvo biti u stadu nego zadovoljstvo od svoga Ja: i dogod se dobra savest naziva stadom samo e rava savest govoriti: Ja. Zaista vam kaem, lukavo, tvrdokorno Ja, koje trai svoju korist u koristi drugih: ono nije postanak stada, ono znai njegovu prolaznost. Uvek su oni koji su imali ljubavi, i koji su stvarali, stvorili Dobro i Zlo. Plamen ljubavi bukti u imenu svih vrlina, i plamen gneva. Mnoge je zemlje poznao Zaratustra, i mnoge narode: nikakve vee sile nije Zaratustra video na zemlji od dala onih u kojih ima ljubavi: dobro i zlo je ime njihovo. Zaista vam kaem, pravo je udovite sila toga hvaljenja i toga kuenja. Neka se javi ko e okovati tu zver i njenih tisuu vratova? Tisuu ciljeva bilo je dosad, jer je bilo tisuu naroda. Nedostaju samo jo okovi za tisuu vratova, nedostaje taj jedan cilj. Jo oveanstvo nema svoga cilja. Nego, recite mi, draga brao: kad oveanstvu jo nedostaje taj cilj, zar me nedostaje onda jo i ono samo? Tako je govorio Zaratustra. O ljubavi prema blinjem Privijate se uz blinjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kaem: vaa ljubav prema blinjem nije drugo do vaa rava ljubav prema sebi samom. Vi traite spasa kod blinjeg od vas samih, pa biste da to jo nazovete vrlinom: ali ja providim vau nesebinost. Ti je starije nego Ja; Ti je osvetano a Ja jo nije: ovek se dakle privija uz blinjeg. Ja vam ne velim da ljubite blinjeg. Pre vam jo savetujem da beite od blinjeg, i da ljubite najdaljeg! Vie nego ljubav prema blinjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema buduem; vie jo nego ljubav prema oveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta sablast to za tobom skakue, brate moj, lepa je od tebe; zato joj ne da svoju put i svoje kosti? Ali ti se nje plai, i bei k svom blinjem. Vi ne moete da izdrite u drutvu sa vama samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoete da zavedete blinjeg na ljubav a sebe da pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdrati u drutvu sa svakojakim blinjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite o sebi. Ne lae samo onaj koji govori to zna da ne zna, nego vie jo onaj koji govori to ne zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. Evo kako govori lud ovek: Openje s ljudima kvari karakter, osobito onome koji ga nema. Jedan ide k blinjem da bi naao sebe, drugi ide to bi se rado sam izgubio. Vaa rava ljubav prema vama samima ini vam samou tamnicom. Oni dalje moraju da plate za vau ljubav prema blinjem; i im vas je pet na okupu uvek neko esti mora da umre. Ne volim ja ni vae slave: ima vam tu odvie glumaca, a i gledaoci dre se esto kao da su glumci. Ne uim vas blinjemu nego prijatelju. Prijatelj vam je slava zemaljska, i predoseaj za natoveka. Uim vas prijatelju i njegovu prepunom srcu. Ali morate umeti da ste suner ako hoete da vas voli prepuno srce. Uim vas prijatelju u kojem je svet gotov i sazdan, koji je ljuska za sve dobro, prijatelju koji stvara, koji uvek ima po gotov svet za poklanjanje. I kao to u njemu moe svet

da se razvije, tako moe i da mu se opet savije u prstenove, kao postajanje dobra usled zla, i kao postajanje svrhe iz sluaja. Budunost, i ono to je najdalje, neka ti budu uzrok tvoga danas: u svome prijatelju treba da voli natoveka kao uzrok sebe. Draga brao, ne velim vam da volite blinje; nego vam savetujem da volite najudaljenije. Tako je govorio Zaratustra. O putu stvaraoca Hoe li, brate, poi u samou? Hoe li potraiti put k sebi samome? Zastani jo malo, i pouj me. Ko trai taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zloin. tako kae stado. A ti si dugo pripadao stadu. Glas stada jo odjekuje u tebi. ak i kad bude govorio: ja nemam vie istu savest koju i vi,bie u tome tube i bola. A vidi, jo i taj bol rodila je ona ista savest: i poslednji odblesak te savesti plamti jo na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da poe putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokai mi da li ima prava na nj, i pokai mi snagu koja ti stoji na raspoloenju. Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti jedan prvi pokret? Jedan poetak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li ume zvezde prisiliti da se oko tebe okreu? Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grevitog usiljavanja sujetnih! Dokai mi da ti nisi pohlepan, niti sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje ine isto to i mehovi: nadahnjuju, i stvaraju veu prazninu. Kae da si slobodan? Hou da znam ta je tvoja misao vodilja a ne da si se izvukao ispod jarma. Da li si ti jedan od onih koji je smeo da se izvue ispod jarma? Ima ih mnogih koji su odbacujui od sebe uslunost odbacili i svoju zadnju vrednost. Slobodan, od ega slobodan? ta je do toga stalo Zaratustri! Nego, treba da mogu da itam iz tvoga vedrog oka: slobodan, za to? Moe li ti sam sebi dati svoje zlo i svoje dobro, i obesiti svoju volju iznad sebe kao zakon? Moe li biti sebi sam i sudijom i osvetnikom svoga zakona? Strano je ostati nasamo sa sudijom i sa osvetnikom svoga roenog zakona. To je kao kad padne zvezda u prazan prostor, i u ledeni dah usamljenosti. Danas jo pati od mnogih, ti jedan: danas jo ima celu svoju hrabrost i sve svoje nade. Ali doi e doba da e te samoa zamoriti, da e se gordost tvoja saviti, da e hrabrost tvoja zakrinuti zubima. I ti e tada vikati iz sveg glasa: Ja sam sm! Doi e doba, da nee vie videti ono to je na tebi visoko a videe sasvim izbliza ono to je nisko; a kao avet straie te ono to je uzvieno u tebi. I ti e tada vikati iz sveg glasa: Sve je lano! Ima oseanja koja hoe da zadave usamljenika; ako ne mogu, tada, dabogme, moraju sama da umru! Ali, da li e ti to biti u stanju, da bude ubica? Da li ti je ve poznata, brate, re preziranje? I zna li, kolike su muke pravedljivosti: da bude pravedan prema onima koji te preziru? Ti primorava mnoge da zbog tebe ponu druke uiti nego dotle; to e ti oni skupo naraunati. Ti si im se pribliio a ipak si proao mimo: to ti nee nikad oprostiti. Ti se die iznad njih: ali to se vie penje tim manji izgleda oku zavisti. A najvema mrze onoga koji leti. Vi ne moete biti pravedni prema meni! treba da kae ja uzimam vau nepravednost kao ono to meni pripada. Nepravdom i prljavtinom bacaju se oni na usamljenika: ali, brate moj, ako hoe da si zvezda mora im svetliti uprkos svemu! Nego, uvaj se dabrih i pravednih! Ti vole da razapnu na krst one koji sami svoju vrlinu pronalaze, ti mrze usamljenika. A uvaj se i prepodobne prostote! Njoj nita nije sveto to nije prosto i glupo: ona se rado igra i s vatrom spalita! Pa uvaj se i od napadaja svoje ljubavi! Odvie brzo prua usamljenik ruku da se rukuje s onim koga susretne. Mnogim ljudima ne sme pruiti ruku, nego samo apu: a item da na tvojoj api imaju i kande. Nego, najvei neprijatelj koji ti moe izai nasusret, to e uvek biti ti sam; ti sam uhodi sebe i po peinama i po umama. Usamljenie, ti ide putem k sebi samome! A put te vodi pokraj tebe samoga, i pokraj tvojih sedam avola! Jeretik bie sebi samome, i vetac i predskaziva, i budala i sumnjalo, nadrisvetac i hulja. Treba da eli da izgori u svom roenom plamenu: kako bi da ponovo postane, dok se nisi prvo pretvorio u pepeo! Usamljenie, ti ide putem stvaraoca: ti hoe da

stvori sebi jednoga boga iz tvojih sedam avola! Usamljenie, ti ide putem onoga koji voli: ti voli sebe samoga, i stoga prezire sebe kao to preziru samo oni koji umeju da vole. Onaj koji voli hoe da stvara, jer prezire! ta zna onaj o ljubavi, koji nije morao da prezre ba ono to voli? Sa svojom ljubavlju poi u svoju samou, i sa svojom eljom za stvaranjem, brate moj, i tek docnije odhramae pravdoljublje za tobom. S mojim suzama podi u svoju samou, brate moj. Ja volim onog koji hoe da stvori vie od sebe pa u tom nade svoju propast. Tako je govorio Zaratustra. O starim i mladim enicama to se provlai tako straljivo kroz suton, Zaratustra? I ta skriva tako oprezno ispod svog ogrtaa? Je li moda kakvo blago, ta su ti ga poklonili? Ili je dete, to se rodilo? Ili ide sada i sam moda stazama kradljivaca, ti prijatelj zlih? Jeste, dragi brate! ree Zaratustra, blago je ovo, to su mi ga poklonili: jedna mala istina, nju eto nosim uza se. Nego, ona je nemirna kao kakvo derite; i ako joj ne zapuim usta vie iz sveg grla. Kad sam danas iao svojim putem, u as kada sunce seda, srete me jedna stara ena, i ovako govorae mojoj dui: esto je besedio Zaratustra i pred nama enama, ali nam jo nikad nije prozborio o samoj eni. A ja joj odvratih: o eni treba govoriti samo pred mukima. Govori i preda mnom o eni, ree ona: ja sam stara pa u odmah sve zaboraviti. I ja se odazvah elji stare ene, i ovako joj govorah: Na eni je sve zagonetka, i sve na eni ima jedno reenje: ono se zove trudnoa. Mukarac je za enu sredstvo: cilj je uvek dete. Nego, ta je ena za mukarca? Pravi mukarac trai dvoje: opasnosti i igre. Zato trai enu, kao najopasniju igraku. Mukarac treba da bude odgajan za rat, a ena za odmor ratniku: sve ostalo je ludost. Za preslatko voe ne mari ratnik. Zato mari za enu; opora je jo i najslaa ena. ena bolje razume decu nego mukarca, ali je mukarac vie dete nego to je ena. U pravom mukarcu skriveno je dete: a dete hoe da se igra. Na noge, dakle, ene, pa mi pronaite to dete u mukarcu! ena treba da je igracka, dragi kamen, obasjana vrlinama jednoga sveta koji jo nije tu. Zvezdin sjaj treba da se blista u vaoj ljubavi! Vaa nada treba da bude: daj mi da mogu roditi natoveka! Neka bude hrabrosti u vaoj vrlini! Svojom ljubavlju treba da navaljujete na onog koji vam uliva strah. U vaoj ljubavi treba da je vaa ast! Slabo zna inae ena ta je to ast. A evo ta treba da bude vaa ast: da uvek vie ljubite nego to vas ljube, i da nikad niste na drugom mestu u tom pogledu. Mukarac treba da se boji ene koja ljubi: ona e tada podneti svaku rtvu, i sve je drugo za nju tada bez vrednosti. Mukarac treba da se boji ene koja mrzi: jer mukarac je u dnu svoje due samo zao, a ena je onda rava. Koga mrzi ena ponajvema? Evo kako govorae eljezo magnetu: mrzim te ponajvema to privlai a nisi dosta jak da privue. Srea mukareva zove se: hou. Srea enina zove se: on hoe. Eto, u ovaj isti as postao je svet savren! misli ena kad je posluna to ljubi od sveg srca.Jer ena mora da slua, i mora da trai dubinu za svoju povrinu. Povrna je dua enina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav mukarca je duboka, njena bujica umi kroz podzemne peine, ena sluti njenu snagu, ali je ne shvata. Na to mi odgovori starica: Mnogo lepih stvari ree Zaratustra, naroito za one koji su dosta mladi za to. udnovato, Zaratustra malo poznaje ene a ipak pravo govori o njima! Da li je to moda stoga to je kod ene sve moguno? A sad, u ime zahvalnosti, uzmi jednu malu istinu! Dosta sam stara da je mogu dati! Zamotaj je dobro, i zapui joj usta: inae e da vie iz sveg grla ova mala istina. Daj mi, eno, tvoju malu istinu! rekoh. A starica ree tad ovo: Ti ide k enama? Ne zaboravi bi! Tako je govorio Zaratustra.

O ujedu guje Jednoga dana zaspao bee Zaratustra pod jednom smokvom, jer je bilo toplo, i savio bee ruke preko lica. Ali doe jedna guja, i ujede ga za vrat da je Zaratustra glasno jauknuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda zmiju: a ona poznade oi Zaratustrine, poe se nespretno svijati, i htede da umakne. Ne bei, ree Zaratustra; jo ti se nisam zahvalio! Ti si me za vremena probudila, jer dug je jo put moj. Kratak jo put je tvoj, ree tuno guja; moj otrov ubija. Zaratustra se osmehnu. Zar moe poginuti zmaj od zmijskog otrova? ree. Nego, uzmi natrag svoj otrov. Ti nisi dosta bogata da bi mi ga mogla pokloniti. Na to mu guja pade ponovo oko vrata, i lizae mu ranu. Kada je jednom Zaratustra priao ovo svojim uenicima, pitahu ga oni: A ta je, o Zaratustra, naravouenije iz te tvoje prie? Zaratustra na to pitanje odgovori ovako:Dobri i pravedni kau za mene da sam unititelj morala: moja je pria nemoralna. Ali ako imate dumanina nemojte mu vraati zlo dobrim: jer to poniava. Nego, dokaite jo, da vam je uinio neto dobro. A bolje je i da planete gnevom nego da poniavate! Ako vas psuju, ne bi mi bilo pravo da vi blagosiljate. Bolje isto tako psujte i vi malo! Uini li vam se velika nepravda, uinite brzo i sami jo pet malih! Strano je pogledati onog koga nepravda sama titi. Da li ste to ve znali? Podeljena nepravda je pola pravde. Onaj neka uzme nepravdu na se koji je moe poneti! Mala osveta ovenija je nego nikakva osveta. A ako kazna nije za prestupnika u isti mah i pravda i poast, onda ne marim ni za vae kanjavanje. Otmenije je da kae za sebe da nema pravo, nego da silom zadri pravo, osobito ako ima pravo. Samo, mora ovek biti dovoljno bogat za to.Ja ne marim za vau hladnu pravinost, iz oka sudija vaih uvek viri delat, i njegov hladni no. Recite, zar nema nigde pravinosti koja bi bib ljubav sa vidovitim oima? Pronaite mi ve jednom ljubav koja nee poneti na sebi samo svu kaznu, ve i svu krivicu! Pronaite mi ve jednom pravinost koja e svakog osloboditi, osim onoga koji sudi! Evo ujte jo i ovo! Onome koji bi da je pravian do krajnosti, pretvara se i la u ovekoljublje. Ali, kako bih mogao biti pravian do kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje? Treba da se zadovoljim. da dam svakome moje. Naposletku, brao, uvajte se da ne inite nepravo usamljenicima! Da li bi mogao usamljenik to zaboraviti! Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim! Usamljenik je kao dubok kladenac. Lako je, baciti kamiak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi ga opet izneo? uvajte se da ne povredite usamljenika! A ako ste to uinili, onda ga bar jo i ubijte! Tako je govorio Zaratustra. O detetu i braku Imam da uputim jedno pitanje upravo tebi, dragi brate: kao olovo sputam to pitanje u tvoju duu, da bih saznao kako je duboka. Mlad si, pa si eljan deteta i braka. Ali te ja pitam: jesi li ti ovek koji sme da je eljan deteta? Jesi li ti pobednik, savlaiva sebe sama, zapovednik nad svojim ulima, gospodar svojih vrlina? To pitam ja tebe. Ili iz elje tvoje govori tek ivotinja i niska potreba? Ili, usamljenost? Ili, nezadovoljstvo s tobom samim? Ja bih hteo da pobeda tvoja i tvoja sloboda eznu za detetom. ive spomenike treba da nazida svojoj pobedi i svome osloboenju. Treba da zida vie od sebe. Ali pre svega treba da si sam dobro sazdan, prav i telom i duom. Ne treba da se plodi samo sve vie po broju, nego i sve vie u visinu! U tom neka ti je na pomoi zeleni vrt braka! Treba da stvori jedno vie telo, jedan prvi kret, jedan toak koji se iz sebe kotrlja, treba da stvori jednoga koji stvara. Brak: to je za mene volja dvoje da stvore jedno, koje e biti vie od onih koii su ga stvorili. Potovanje uzajamno za mene je brak, potovanje onih koji oboje hoe da imaju onakvu volju. To treba da je smisao i da je istina tvoga braka. A to to mnogi premnogi nazivaju brakom, svi oni izlinici, ah, ta je to za mene! O, kolika je sirotinja tih dua udvoje! O, kolika je prljavtina tih dua udvoje! O, to bedno zadovoljstvo udvoje! Sve to nazivaju brakom, i kau, da su im brakovi na

nebu sklopljeni. Ne, ja ne marim za to nebo izlinika. I ne marim za te ivotinje spletene u nebeske zamke. Neka je daleko od mene i taj Bog, koji hramajui prilazi da blagoslovi ono to nije vezao! Ne smejte se takvim brakovima! Ta koje dete ne bi imalo razloga da plae sa svojih roditelja! ovek mi izgledae ugledan, i zreo za smisao zemljin: ali kad mu sagledah enu, uini mi se zemlja domom za slaboumne. Jest, da je po meni, zemlja bi se tresla u grevima u asu kad se svetac sparuje s guskom. Jedan je kao junak poao u lov na istine a ulovio je naposletku jednu malu nakinurenu la. To zove on svojim brakom. Drugi je vazdan pazio s kim e i kako e, i birao je kao to bira izbira. A odjedared pokvari sebi drutvo za svagda: To zove on svojim brakom. Opet drugi traio je sluavku s aneoskim vrlinama. A odjedared postade sam sluavkom jedne ene, i sad neka gleda kako e da bi postao jo i anelom. Svi su kupci obazrivi, u svakoga su lukave oi. Ali jo i ponajlukaviji kupie enu svoju u daku. Mnoge kratke ludosti to vi zovete ljubavlju. A va brak uini kraj tim mnogim kratkim ludostima jednom drugom glupou. Vaa ljubav prema eni, i enama ljubav prema mukarcu: o, bar da su sauee prema napaenim i skrivenim boanstvima! Ali, redovno se samo bolje upoznaju dve ivotinje. Pa jo i vaa najbolja ljubav nije drugo do jedna slika u zanosu, i jedan bolan ar. A trebalo bi da je buktinja koja bi vam svetlela ka vaim putevima. Trebae nekad da ljubite vie od sebe. Dakle uite tek ljubiti! Toga ste radi i morali ispiti gorku au vae ljubavi. Ima gorine i u ai najbolje ljubavi: ona izaziva enju za natovekom, ona budi ed u tebi koji stvara! ed tvoraka, strela i enja za natovekom; reci, brate moj, je li u tome tvoja volja za brakom? Neka je blagoslovena takva volja, i takav brak Tako je govorio Zaratustra. O slobodnoj smrti Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano.Jo se svet nije navikao na nauk: umri u dobar as! Umri u dobar as, tome ui Zaratustra.Dabogme, ko nikako ne ivi u dobar as, kako bi taj mogao ikad i da umre u dobar as? Bolje da se nije nikad ni rodio! - To ja velim izlinima. Nego, jo i ti izlini prave se vani sa svojim umiranjem, i ponajuplji orah hoe jo da ga krhaju. Svi shvataju umiranje kao neto vano: ali smrt jo nije slavlje. Jo nisu ljudi nauili kako se slave najlepe slave. Ja u vam pokazati smrt plodonosnu, koja za sve ive postaje podstrekom i zavetom. Naroitom smru umire plodonosni, pobedniki, opkoljen punonadenima i zavetnicima. Tako se treba nauiti umreti; i ne bi trebalo da proe nijedno slavlje a da ovakav samrtnik ne blagosilja zakletve onih koji ostaju u ivotu! Tako je najbolje umreti; a drugo bi onda bilo: da se umre u borbi, i da se raspe dua velika. A odvratna je, i onom koji se bori i onom koji pobeuje, vaa mirava smrt to se privlai potajno kao kradljivac a ipak dolazi kao gospodar. Ugledajte se evo na ovu moju smrt, smrt slobodnu, koja mi prilazi jer ja tako hou. A kad u hteti? Ko je istakao sebi cilj ima naslednika, taj eli smrt u dobar as radi cilja i zbog naslednika. I, iz potovanja prema meni i prema nasledniku, taj nee vie veati svele vence u svetilitu ivota. Zaista vam kaem neu da sam kao oni koji pletu uad: vukui konac u duinu sami idu sve unatrag. Mnogi su prestari i za svoje istine i pobede, bezuba usta nemaju vie pravo da kau svaku istinu. Svaki koji eli slave treba da se za vremena rastavi od asti, i da se naui velikoj vetini da u pravi as ide. Ne treba dopustiti da nas jedu kad ponajbolje prijamo: to znaju oni koji ele da budu dugo voljeni.Ima dabogme kiselih jabuka iji je udes da moraju ekati do poslednjeg dana jeseni: a onda u isti mah sazru, poute, i smeuraju se. Jednima ostari prvo srce a drugima prvo duh. A neki su stari jo u mladosti: ali, ko postane kasno mlad, ostaje dugo mlad. Mnogima ivot ne ispada za rukom: otrovan crv nalee mu se u srcu. Neka bar gleda da mu tim bolje ispadne za rukom smrt. Mnogi ne postanu nikad slatki, potrule jo u leto. Kukaviluk ih dri da ne padnu

sa svojih grana. Premnogi ive, i predugo vise oni o svojim granama. Treba da doe oluj pa a strese sa drveta sve to je trulo i od crva nagrieno! Treba da dou propovednici brze smrti! To bi hili pravi oluji i tresci koji su potrebni za drvee ivota. Ali ja ujem samo gde se propoveda lagana smrt, i strpljenje sa svim zemaljskim. Ah, zar vi propovedate strpljivost sa zemaljskim? Ta zemaljsko ima i odvie strpljivosti s vama, vi otpadnici! Zaista vam kaem, prerano je umro onaj Jevrejin to ga slave propovednici lagane smrti: i za mnoge je otada bilo kobno to je prerano umro. On jo nije poznavao drugo do suze i tegobu Jevrejina, i s njima mrnju dobrih i pravednih Jevrejin Isus: i tad ga spopade iznenada enja za smru. Trebao je ostati u pustinji, i daleko od dobrih i pravednih! Moda bi bio nauio iveti, i nauio voleti ivot i smeh uz to! Verujte mi, brao,moja! On je prerano umro; on bi svoju nauku sam opozvao bio, da je dostigao moju starost! Bio je toliko blagorodan da bi opozvao! Ali jo nije bio sazreo. Nezreo je mladi kad voli, i nezreo mrzi oveka i zemlju. Vezani jo su njemu i teki, duh i krila duina. A u zrelom oveku ima vie od deteta nego u mladiu, i manje tugobe: on bolje zna ta su smrt i ivot. Slobodan na smrt, i slobodan u smrti, sveano izgovarajui: Ne ako nije vie vreme da se govori Da: tako on dobro zna ta su smrt i ivot. Neka vae umiranje ne bude hula na oveka i na zemlju, prijatelji dragi, to molim od meda vae due.Neka vae umiranje jo ozarivaju va duh i vaa vrlina, kao to ozarava zemlju veernja rumen; inae vam umiranje nije polo za rukom. I ja sam umreu, da biste vi, prijatelji, mene radi vema voleli zemlju, i postau zemlja koja sam i bio, da bih imao mira u njoj koja me je rodila. Zaista vam kaem, Zaratustra je imao svoj cili, on je bacio svoju loptu: sad vi, prijatelji, budite naslednici mojeg cilja, vama u ruke bacam zlatnu loptu. Milije mi je od svega, prijatelji dragi, da vas gledam kad bacate zlatnu loptu! I stoga oprostite to u jo malo postojati na zemlji! Tako je govorio Zaratustra. O vrlini koja deli darove 1. Kad se Zaratustra rastao od grada koji je voleo u srcu svom, i ije je ime: arena krava, poli su za njim mnogi koji se nazivahu uenicima njegovim, i pratili su ga. Tako dooe do jednog raskra: tu im Zaratustra ree da je rad da dalje ide sam; jer je bio ljubitelj etnje u samoi. A uenici, predadoe mu na rastanku palicu na ijoj se zlatnoj drci obavijala zmija oko sunca. Zaratustra se obradova palici, i naslonivi se na nju ovako prozbori svojim uenicima, i ree: Recite mi, molim vas: otkud zlatu tolika vrednost? Otud, to nije obino i to nije korisno, a blista se i ima blag sjaj, poklanja se smo svakom. Samo kao podobije najvie vrline dolo je zlato do toga da ima najveu vrednost. Kao zlato, blista se pogled u onoga koji deli darove. Sjaj zlata sklapa mir izmeu meseca i sunca. Neobina je najvia vrlina, i nije korisna, blista se i ima blag sjaj: najvia vrlina je, vrlina to deli darove. Zaista vam kaem, uenici moji, ja pogaam ta vi hoete: i vi udite, kao i ja, za vrlinom koja deli darove. ta imate vi zajedniko sa makama i s kurjacima? U tome je vaa e, da postanete i sami rtve, i darovi: i stoga i oseate e za tim da nagomilate u svojoj dui sva bogatstva. Nezasitno udi vaa dua za blagom i dragocenostima, jer je nezasitna vrlina vaa u elji da deli darove. Vi nagonite sve stvari to su oko vas, i to su u vama, da iz vaeg kladenca natrag poteku kao darovi vae ljubavi. Zaista vam kaem, razbojnikom mora postati za sve vrednosti takva vrlina to deli darove: ali zdravom i svetom zovem ja takvu sebinost. Ima druga jedna sebinost, presiromana, izgladnela, ona to bi uvek da krade, sebinost bolesnika, bolesna sebinost. Kradljivakim okom posmatra ona sve to blista, udnjom gladi odmerena onoga koji ima dosta da jede; i uvek se oblizuje oko stola onih to dele darove. Bolest govori

iz takve poude, i nevidljivo izroavanje; da je telo izmodeno, kae razbojnika pouda te sebinosti. Recite mi, draga brao: ta izgleda nama ravo, i to je za nas najgore? Zar ne to izroavanje? Mi odmah pomiljamo na izroavanje, gde nema due koja deli darove. Na put vodi u vis, od vrste preko ka nadvrsti. A grozimo se izraene due koja kae: Sve za mene. Uvis leti naa dua: tako je ona slika i prilika naeg ivota, slika i prilika uzviavanja. Imena vrlina slike su takvih uzviavanja. Tako prolazi telo kroz istoriju, kao neto to postaje, i neto to se bori. A duh ta je on telu? Njegovih borbi, i njegovih pobeda glasnik, drug, i odjek. Slike su sva imena dobra i zla: ona ne izgovore sve, ve samo nagoveste. Ludak je, ko iz njih hoe da crpe mudrost. Pazite dobro, draga brao, na asove u koje bi duh va hteo da govori u slikama: tu je poreklo vae vrline. Uzviava se tada vae telo, i uskrsava; svojim miljem dovodi u ushit duh, i ovaj postaje tvorcem i ocenjivaem, i ljubavnikom, i dobrotvorem sviju stvari. Kad vam se srce iri, i potee puno kao bujna reka, nosei i blagoslov i opasnost obitavaocima uz obalu: tu je onda poreklo vae vrline. Kad ste uzvieni nad pohvalom i pokudom i vaa volja hoe da zapoveda svima stvarima kao volja onoga koji voli: tu je poreklo vae vrline. Kad prezirete ono to godi, i meku postelju i prostirete leaj sebi to dalje od onih koji su razneeni: tu je poreklo vae vrline. Kad imate samo jednu volju, i tu istrebu svake nevolje osetite kao potrebu: i tu je poreklo vae vrline. Zaista vam kaem, to je novo Dobro i novo Zlo! I kaem vam, to je nov duboki ubor, i glas novoga izvora! Mo je, ta nova vrlina; ona je misao vodilja., i oko nje razborita dua: Zlatno sunce, oko kojega se svija zmija saznanja. 2. Tu zauta za asak Zaratustra, i gledae s ljubavlju svoje uenike. Onda nastavi govor, i ree a glas mu se bee izmenio. Ostajte verni zemlji, draga brao, u svoj sili svoje vrline! Vaa ljubav to deli darove, i vae saznanje, neka slue smislu zemljinu! To vas molim, i time vas zaklinjem. Nemojte je putati da odleti sa onog to je zemaljsko, i da udara krilima o vene zidove! Ah, oduvek je bivalo toliko odletele vrline! Povedite, kao to ja inim, odletelu vrlinu natrag ka zemlji da, natrag ka telu, i ivota: da bi dala zemlji smisao njen, oveanski smisao! Stostruko su odleteli dosad, i odlazili kud ne treba, i duh i vrlina. Ah, sva ta matanja i sve te stranputice i sad su jo u naem telu, tu su postali telom i voljom. Stostruko su pravili pokuaje i bludeli dosad, i duh i vrlina. Jest, pokuaj tek bio je ovek. Ah, mnogo nam je neznanja i zabluda preslo u telo! Ne izbija na nama samo razum od tisuih leta ve i ludilo njihovo. Opasno je, biti naslednikom. Jo se mi borimo korak po korak sa dinom sluajem, i jo je dosad celim oveanstvom vladao besmisao, nesmisao. Va duh i vaa vrlina neka slue smislu zemljinu, draga brao: i svima stvarima odredite vi novu vrednost! Toga radi treba da budete oni koji se bore! Toga radi treba da budete stvaraoci! Znanjem se isti telo; pravei pokuaje u znanju uzvisuje se; u onoga koji ide za saznanjem posveuju se svi nagoni; onome koji se uzvisio razvedri se dua. Vrau, isceli se sam tako e pomoi u isto doba i svome bolesniku. To neka mu bude najvea pomo to e svojim oima gledati onog koji se sam isceljuje. Ima tisuu staza kojima jo niko nije hodio, tisuu zdravlja i skrivenih obeanih zemalja ivota. Neiscrpni su i neotkriveni jo uvek ovek i zemlja ovekova. Ostajte budni i oslukujte, usamljeni! Od strana budunosti dolaze vetrovi udarajui tajanstveno krilima; i dobrim uima donose dobre glasove. Vi koji ste danas usamljeni, vi koji se odvajate od ostalih, vi ete nekad postati narodom: od vas koji se sami izabraste, rodie se izabrani narod: a od tog naroda natovek. Zaista vam kaem, zemlja e jo postati mesto ozdravljanja! Ve je okruuje nov duh koji nosi isceljenje, i nova nada! 3. Kada je Zaratustra izgovorio ove rei, zauta kao neko koji jo nije rekao svoju poslednju re; dugo je okretao palicom u ruci, premiljajui. Naposletku progovori, i ree: a glasinu se bee izmenio. Sam u poi sad, uenici moji! A i vi, poite sad, i poite sami! Tako elim.

Odista, lepo vam kaem. idite od mene, i branite se od Zaratustre! Ili jo bolje: stidite ga se! Moda vas je prevario. ovek saznanja ne sme umeti samo da voli svoje neprijatelje, nego i da mrzi svoje prijatelje. Loa je nagrada za uitelja ako svaki ostaje uvek tek uenikom njegovim. A i zato ne biste kidali lie sa moga venca? Vi me tujete; ali ta e biti ako se tovanje vae jednog dana izvrne i padne? Treba da se uvate, da vas ne udari i ne ubije podignuti kip.Vi kaete da verujete u Zaratustru? Ali ta je stalo do Zaratustre! Vi ste verni moji, ali ta je stalo do svih vernih! Vi jo ne potraiste sebe: a naoste mene. Tako ine svi verni; stoga tako malo i vredi sve verovanje. Sada vas pozivam da mene izgubite a da sebe naete; i tek kad me se budete svi odrekli vratiu vam se opet. Zaista vam kaem draga brao, s drugim u oima potraiti tada moje izgubljene; s drugom u vas ljubavlju tada voleti. A nekad, docnije, postaete mi jo i prijateljima, i decom jedne jedine nade: tada u biti po trei put meu vama, i slaviu s vama veliko Podne. A veliko e Podne biti, kad ovek bude stajao na sredini svoga puta izmeu ivotinje i natoveka, i bude proslavljao kao svoju najveu nadu svoj polazak ka veeri: jer to je put ka novoj zori. Tad e taj to zalazi i odlazi i sm blagosiljati to je on onaj koji prelazi; i sunce njegova saznanja bie u Podne. Umrli su svi bogovi: neka odsad ivi natovek to neka bude jednom, o velikom Podnevu, naa poslednja pouka! Tako je govorio Zaratustra. DRUGI DEO Tako je govorio Zaratustra. - i tek kad me se budete svi odrekli, vratiu vam se opet. Zaista vam kaem, draga brao, s drugim u oima potraiti tada moje izgubljene; s drugom u vas ljubavlju tada voleti.
Zaratustra O vrlini koja deli darove (I deo)

Dete sa ogledalom Na to je opet otiao Zaratustra natrag u goru i u samou svoje peine, i povukao se od ljudi: iekujui, kao to eka seja koji je bacio svoje seme. Ali mu se dua ispuni nestrpljivou, i enjom za onima koje je voleo: jer je imao jo mnogo da im da. A to je ono to je najtee: iz ljubavi stisnuti otvorenu aku, i delei darove sauvati stid. Tako su usamljeniku prolazili meseci i godine; a njegova mudrost rastijae, i zadavae mu bolove svojim obiljem. Tada jednog jutra, probudivi se rano jo pre zore, premiljae dugo leei u postelji, i najzad progovori u svome srcu: to se to poplaih toliko u snu, da sam se probudio? Ne bee li mi pristupilo jedno dete, nosei ogledalo? O Zaratustra ree mi dete pogledaj se u ogledalu! A kad sam se pogledao u ogledalu, uzviknuh glasno, i srce mi zadrhta: jer ne videh u njemu sebe nego iskeeno lice avolovo u grohotnu kikotu. Zaista vam kaem, dobro sam razumeo znamenje i opomenu sna: moja nauka je u opasnosti, kukolj hoe da se nazove penicom! Moji su se dumani osilili, i unakazili su lik moje nauke, tako da se i najmiliji moji moraju stideti darova koje sam im dao. Izgubio sam prijatelje svoje; kucnuo je as da poem traiti svoje izgubljene! To govorei skoi Zaratustra, ali ne kao neko koji se prestravio pa trai vazduha, ve pre kao prorok i psalmopevac kada se spusti na nj duh sveti. Zaueno ga gledahu njegov orao i negova zmija: jer na obrazima mu poivae, kao jutarnja rumen, budua srea. ta bi od mene, zveri moje? - ree Zaratustra. Nisam li se izmenio? Ne doe li mi blaenstvo kao bura s vetrom? Budalasta je moja srea, i spremna da govori budalatine: jo je odvie mlada imajte strpljenja s njom! Ranila me je moja srea: svi koji pate neka mi previjaju ranu! Opet smem da siem k svojim prijateljima, i k svojim neprijateljima! Zaratustra sme opet da govori i da deli darove, i da milima ini sve to im se najvie mili!

Moja se nestrpljiva ljubav preliva bujicom, nizbrdice, ka izlasku i silasku. Iz utljivih brda, i iz bure bolova ubori dua moja huno u doline. Predugo sam eznuo i izgledao u daljinu. Predugo sam pripadao samoi: tako se odvikoh od utanja. Sav savcat postao sam usta, i utanje potoka niz vrletnu stenu: hou svoj govor da sunovratim u doline. Ma jurila bujica moje ljubavi i kroz neprolaze! Koja bujica jo nije nala najzad put u more! Ja nosim dodue u sebi jezero jedno, jezero usamljeniko, samo sebi dovoljno; ali e ga bujica moje ljubavi povui snano sobom sunovrat, u more! Novom stazom gazim, i nov mi govor dolazi na usta; zasitio sam se, kao svi to stvaraju, starinskih jezika. Duh moj nee vie da ide na izgaenim potpeticama. Prelagano hrli unapred za me svaki govor: u tvoja kola uskoiu, olujo! Pa i tebe jo oinuu pakou svojom! Kao uzvik ili pokli poleteu preko irokih mora, dok ne naem blaeno ostrvlje na kojem ive moji prijatelji: A medu njima moji neprijatelji! Kako sad volim svakoga kome mogu progovoriti re! I neprijatelji moji dopunjuju moje blaenstvo. Kad hou da uzjaem svog najbenjeg hata, moje mi koplje najbolje pomogne da se dignem na nj: ono je svagda spreman sluga mojoj nozi: Moje koplje, koje ustremljujem na moje dumane! Koliko sam zahvalan svojim dumanima da ga mogu najzad ustremiti! Odvie se nakupilo kie u mome oblaku: uz grohot munja bacau sada strava grada u dubinu,Silno e se tad nadimati moje grudi, silno e dunuti svojim olujem preko brda: tako e im odlanuti. Zaista vam kaem, kao to dolazi oluj, dolazi i moja srea, i moja sloboda! A moji dumani neka misle da Zloduh besni nad njihovim glavama. Nego, i vi ete biti prestraeni, prijatelji moji divljom mudrou mojom; i moda ete pobei zajedno s mojim dumanima. Ah, kad bih umeo da vas natrag domamim zvucima pastirskih svirala! Ah, kad bi moja lavica mudrost mogla da se naui da tiho rie! A mnogom smo se emu ve nauili otkako smo zajedno! Moja divlja mudrost zatrudnela je u samotnoj gori; na golom kamenu rodila je svoje mlado, svoje najmlae. Sad tri kao sumanuta kroz golu pustinju, i trai svuda zelenu travicu moja stara divlja mudrost! Na mekoj travici vaih srdaca, prijatelji moji! na vaoj ljubavi, htela bi da prostre svome edu! Tako je govorio Zaratustra. Na blaenom ostrvlju Smokve padaju s drvea, sone su i slatke; i, dok padaju, puca im rumena koa. Ja sam severvetar za zrele smokve. Tako, kao smokve, padaju vam pred noge ovi nauci, dragi prijatelji, pijte im dakle sok, i sisajte im slatko meso! Svuda je unaokolo jesen i isto nebo, i podne. Pogledajte, koliko je obilje oko nas! A iz tog izobilja lepo je gledati napolje na daleka mora. Nekad izgovarahu re Bog dok gledahu na daleka mora; a ja sam vas eto nauio da kaete: Natovek. Bog je jedno domiljanje; a ja hou da vae domiljanje ne dopire dalje od vae stvaralake volje. Moete li stvoriti boga? Ne govorite mi vie ni o kakvim bogovima! A natoveka biste pouzdano mogli stvoriti. Moda ne ba vi, draga brao! Ali se moete pretvoriti u oce i praoce natovekove: i to bi trebalo da vam je vaa najbolja tvorevina! Bog je jedno domiljanje: a ja hou da vae domiljanje bude ogranieno mogunou miljenja. Moete li zamisliti boga? U tome treba da je vaa volja prema istini: da se sve pretvori u ono to ovek moe zamisliti, moe videti, moe opipati! Do krajnjih granica treba da mislite svojim roenim ulima! to ste nazivali svetom, to tek vi treba da stvorite: to treba da postane vaim razumom, vaom slikom i prilikom, vaom voljom, vaom ljubavlju! I, zaista vam kaem, sve to treba samo vaega blaenstva radi, vi koji idete za saznanjem! Kako biste i mogli podnositi ivot bez ovakve nade, vi koji idete za saznanjem? Ne smete ostati ukorenjeni za svagda ni u neshvatljivome, ni u nerazumnome. Nego evo, otkriu vam sasvim svoje srce, prijatelji: kad bi bilo bogova, zar bih ja izdrao da ne budem bog! Dakle, nema bogova. Izvukao sam dodue zakljuak; ali sad vue on mene. Bog je jedno domiljanje: ali, ko bi

okuao sve muke ovakvog domiljanja a da ne umre? Zar da se oduzme onome koji stvara vera njegova, i orlu let njegov po orlovskim visinama? Bog je misao koja ini sve to je pravo krivim i zavrti sve to stoji nepomino. Kako? Zar da zaista ne postoji vie vreme, i zar da je sve to je prolazno la? Ovakve misli bacaju u kovitlac i u nesvest ljudske kosti, i gone jo i stomak na povraanje: zaista vam kaem vrtoglavicom zovem ja, i boleu, kad se tako domilja. Zlim zovem ja to, i neprijateljskim za oveka: sve te nauke o jednome i savrenome i nepokolebljivome i sitome i neprolaznome! Sve neprolazno samo je slika! A pesnici odvie lau. Nego, najbolje slike treba da govore o vremenu, i o onom to e biti: treba da su slavopoji, i opravdanje svega to je prolazno! Stvaranje to je veliko isceljenjem od patnji, i olakica za ivljenje. A da bi bilo onoga koji stvara zato su potrebne patnje, i mnoge promene. Da, mnogo gorkog umiranja treba da ima u vaem ivljenju, vi koji stvarate! Budite dakle pokrovitelji i opravdai svega to je prolazno. Da bi onaj koji stvara i sam bio detetom koje treba iznova da se rodi, mora on ujedno hteti da bude i porodilja, i poroajne muke porodiljine. Zaista vam kaem, moj me je put vodio kroz sto dua, i preko sto kolevaka i poroajnih muka. Na mnogome sam ve bio rastanku, i poznajem pune oaja poslednje asove. Ali, tako hoe moja stvaralaka volja, moj udes. Ili, da vam kaem jo potenije: ba taj i takav udes hoe moja volja. Sve to osea na meni, pati, i lei u kvrgama: ali mi volja moja uvek pritie u pomo kao oslobodilac i dobroglasnik. Htenje oslobaa: to je prava nauka o volji i o slobodi njoj vas dakle ui Zaratustra. Ne-hteti-vie, i Ne-ceniti-vie, i Ne-stvarativie! ah, taj umor i takva presienost neka su veno daleko od mene! I u saznavanju oseam jedino elju moje volje za oploavanjem i za razvijanjem, i ako ima nevinosti u mome saznanju, ima je samo zbog toga to je u njemu volje za oploavanjem. Ta volja namamila me je da napustim Boga i bogove; jer, ta bi imalo da se stvara kad bi bogova ve bilo! Nego, prema oveku, jednako i sve iznova, goni me ona moja plodonosna volja za stvaranjem; kao to neto goni eki prema kamenu. Ah, ljudi, u kamenu poiva mi slika jedna, moja slika nad slikama! Ah, to ba mora da poiva u najtvrem u najrunijem kamenu! Moj eki besno sad udara da bi razbio kvrge. Od kamena se lome komadi: ta je meni do tog stalo? Hou da je izradim do kraja: jer sen jedna dolazila je k meni ono to je najtie i najlake od sviju stvari, dolo je jednom k meni! Lepota natoveka dola je kao sen k meni. Ah, draga brao! ta je meni stalo jo do bogova! Tako je govorio Zaratustra. O samilosnima Prijatelji, ovaj je podsmeh dopro do uiju vaeg prijatelja: vidi Zaratustru! Zar ne ide meu nama kao medu zverinjem? Jer i sam je ovek za onoga koji tei za saznanjem: zverka sa rumenim obrazima. Otkuda mi to? Da li otud to se vrlo esto morao stideti sebe? O prijatelji! Evo ta kae onaj koji tei za saznanjem: Stid, stid, stid to je povest ovekova! I stoga blagorodni nareuje sebi da ne posramljuje druge: nareuje sebi sram pred svim to pati. Zaista vam kaem, ja ne volim milostive koji su blaeni sa svoje samilosti: oni ne znaju ta je sram. Ako ba moram biti samilostan neu da mi kau da sam; a kad sam samilostan onda gledam da sam izdaleka. Najradije pokrijem i glavu i beim bezobzirce dok me ne poznaju: kaem vam da i vi tako irite prijatelji moji! Neka mi udes moj dovodi u sretanje uvek one koji se ne pate takve kao to ste vi, i one s kojima smem da delim istu nadu i isti obed i isti med! Zaista vam kaem ee sam pomogao onima koji pate: ali mi se uvek inilo da bolje radim kad sebe uim kako se sam treba bolje radovati. Otkako je ljudi ovek se suvie malo radovao: eto to, i samo to, draga brao, na je prvi greh! Uimo bolje radovati se, pa emo se najbolje odluiti da drugome zadajemo bola, ili da smiljamo ta zadaje bol. Stoga perem ruku koja je pomogla paeniku, stoga briem jo i duu svoju od toga. Jer, gledajui paenika gde pati, stideo sam se njegova stida radi; a kad sam mu pomogao, ogreio sam se teko o njegov

ponos. Velike obaveze ne ine zahvalnim nego osvetljivim, a ako se malo dabroinstvo ne zaboravi, lako postane od njega crv to ne prestaje da podgriza, Budite uzdrani u primanju! Odlikujte, time to ete primiti! to kaem onima koji sami nemaju nita da podele. A ja, ja sam onaj to deli: rado delim, kao prijatelj prijateljima. Stranci, i siromani, neka sami kidaju plod s moga drveta: tako je manja sramota. Prosjake pak trebalo bi sasvim ukloniti! Zaista vam kaem, jed je dati im to a jed je ne dati im nita. I isto tako grenike, i rave savesti! Verujte mi, prijatelji: gria savesti naui oveka da grize. Ponajgore su, meutim, sitne misli. Zaista vam kaem, bolje je jo i zlo uiniti nego sitno misliti! Dodue, vi kaete: elja za sitne pakosti utedi nam mnogo veliko zlo delo Ali u tome ne treba hteti tedeti. Zlo je delo kao ir: zasvrbi i zagolica, i probije, govori poteno. Vidi, ja sam bolest tako govori zlo delo: to je njegovo potenje. Ali sitna misao je kao gljiva: gmie i zavlai se, i nije toboe nigde dok odjednom nije celo telo natrulo, i svelo, od samih gljivica. Onome u koga je uao avo, rei u ovo na uho: najbolje e biti da pusti svog avola nek poraste! I za tebe ima jo put ka veliini! Ah, draga brao! O svakome znamo poneto odvie! Mnogi nam postane providan, pa ipak jo ni izdaleka ne moemo kroza nj. Teko je iveti s ljudima, zato to je tako teko utati. Mi nismo najnepraviniji prema onome koji nam je na dosadi, ve prema onome koji nas se nita ne tie. Ako ima prijatelja koji pati, budi odmorite patnji njegovoj. ali u isto doba i tvra postelja, vojnika postelja: tako e mu najbolje biti od pomoi. Nanese li ti prijatelj nepravdu, reci: pratam ti to si meni uinio; ali to si to sebi uinio, to ti ne mogu oprostiti! Tako govori svaka velika ljubav: ona savlauje i oprataj, i milosre. Treba svoje srce obuzdati; jer ako mu se pusti na volju, otii e nabrzo i glava s njim! Ah, gde su na svetu injene vee ludosti nego meu samilosnima? I ta je na svetu zadavalo vie patnje nego ludosti samilosnih? Teko svima koji imaju ljubavi, ako nemaju jo i visine koja nadvisuje njihovu samilost! Ovako mi jednom govorae avo: i bog ima svoj pakao: to je njegova ljubav prema ljudima. A nedavno, uh ga gde ree ovo: Bog je mrtav; Bog je umro od svoje samilosti prema ljudima. uvajte se dakle milosra: otuda e jo ljudima doi crni oblak! Zaista vam kazem, ja umem da proreknem vreme. A zapamtite jo i ovo: svaka je jo velika ljubav iznad sve svoje samilosti: jer to joj je najdrae, ona bi tek da stvori! Prinosim sebe sama na rtvu svojoj ljubavi, a svoga blinjeg kao i sebe tako govore svi koji stvaraju. A tvrda su srca stvaraoci. Tako je govorio Zaratustra. O svetenicima Jednom dade Zaratustra znak svojim uenicima, i ree im ove rei: Eto tu svetenika: iako su to moji dumani prodite mirno mimo njih, i sa maem u koricama! I meu njima ima junaka; mnogi su od njih premnogo patili: pa bi hteli da i drugi pate. Opaki su to dumani: nita nije tako edno osvete kao njihova smirenost. Onaj koji ih dohvati, moe lako da se ukalja. Ali moja je krv srodna njihovoj krvi; i meni je stalo do tog da se jo i u njihovoj krvi potuje moja krv. A kad su bili proli mimo, spopade Zaratustru bol; borei se s bolom, i odolevajui mu, prozbori, i ree: ao mi je tih svetenika. A i ne dopadaju mi se; ali na to mnogo ne dajem otkako sam meu ljudima. Nego, patim i patio sam s njima: oni su za me zatoenici, i obeleeni. Onaj to ga zovu Spasiteljem bacio ih je u kvrge: U kvrge lanih vrednosti, i praznih rei! Ah, da se bar kogod od njih spasao od svoga Spasitelja! Miljahu da su stali na obeanu zemlju, kad ih je ono more bacalo tamo i amo; a kad tamo, pod njima bee udovite koje je spavalo! Lane vrednosti, i prazne rei: to su najstranija udovita za smrtne ljude, u njima dugo spi i eka zao udes. Ali najzad se pojavi, i ostane budan, i podere i proguta sve to je sazidalo sebi na njemu sklonita. Pogledajte samo ta sklonita to su ih sazidali sebi ti svetenici! Crkvama zovu oni svoje nakaene petere! Neka bi nestalo te lane svetlosti, i toga tekoga zadaha! Tu gde dua gore u svoje visine ne sme da uzleti! Protivno tome

nareuje njihova vera: na kolenima se diite uza stepenice, grenici! Zaista vam kaem, volim videti besramnika, nego ispovrnute oi njihove srameljivosti i njihove pobone molitve! Ko je napravio te petere, i te pokajnike stepene? Zar ne oni to htedoe da se sakriju a bee ih stid od vedroga neba? Tek kad opet zasija vedro nebo kroz razbijene krovove, na travu i na crveni turinak uz poruene zidove obratiu se opet srcem svojim sklonitima toga boga. Bogom nazivae to im se protivilo, i to ih je bolelo: i zaista vam kaem, bilo je mnogo junakoga duha u njihovu oboavanju! Ali ne znadoe drukije da vole svoga boga razapinjui oveka na krst! Htedoe da ive kao leevi, i le svoj tukoe da bi pomodrio; jo i iz njihovih govora oseam otri zadah mrtvanice. Ko ivi u njihovoj blizini, zivi u blizini crnih ribnjaka iz kojih aba krekee svoju umilnu turobnu pesmu. Morali bi mi pevati lepe pesme ako hoe da verujem u njihova Spasitelja: vema spaseni morali bi mi izgledati njegovi uenici! Rado bi ih video nage: jer samo lepota trebala bi da sme propovedati pokajanje. A koga moe uveriti ova pokrivena turobnost! Zaista vam kaem ni sami njihovi spasitelji nisu doli iz slobode, i iz sedmoga neba slobode! Zaista, ni sami oni nikada nisu hodili po prostirkama saznanja! Duh tih spasitelja bio je pun jam; i oni su u svaku jamu ututnuli svoju zabludu da je njome zapue, i nazvali su je bogom. Njihov duh utopio se bio u njihovoj samilosti, al' i kad se nadimahu i prenadimahu od samilosti uvek je plivala po povrini neka velika ludost. ivo, i s drekom gonili su oni stado svoje preko svoga praga: ba kao da ima samo jedan jedini prag to vodi u budunost! Zaista vam kaem i ti pastiri spadali su jo meu ovce! Uske su duhove a prostrane duse imali ti pastiri: ali, brao moja, kako su dosad uske zemlje bile i najprostranije due! Po putu kojim su hodili pisali su znake krvlju, i ludost njihova uila je da se krvlju dokazuje istina. A ba je kriv najloiji svedok za istinu; krv otruje i najistiju nauku zabludom i mrnjom u srcima. Zar je to dokaz za neto kad neko ide i u vatru za svoju nauku! Zaista vam kaem vie znai kad nauka izae iz svog roenog plamena! Zagrejano srce a hladna glava: gde se to dvoje susretne tu se javlja buran vetar, Spasitelj. Zaista vam kaem, bilo je veih i blagorodnijih nego to su ti koje narod zove spasiteljiina, ti plahoviti burni vetrovi! A jo vei nego to su bili svi spasitelji, moraju doi, brao, da vas spasu, ako hoete da pogodite put ka slobodi! Nikad jo nije bilo na svetu natoveka. Video sam ih nage oboje: i najveeg oveka, i najmanjeg: Odvie su jo slini jedan drugome. Zaista vam kaem, i najvei jo mi je odvie ovek! Tako je govorio Zaratustra. O vrlima Gromovito, i s pomou munja nebeskih, mora se govoriti labavim i uspavanim ulima. Ali glas lepote zbori tiho: uvlai se samo u najbudnije due. Lako je zadrhtao danas i nasmejao se moj tit; to je sveti smeh, i sveto drhtanje lepote. Vama, vi vrli, smejala se danas moja lepota. I glas njen govorae mi ovako: oni bi jo da im se plati! Vi biste jo da vam se plati, vi vrli! Hteli biste nagradu za vrlinu, i nebo mesto zemlje, i venost posle vae prolaznosti? I sad ste kivni na me, to uim da nema onoga koji nagrauje i koji plaa? A odista, ja ak ne uim ni da je vrlina sama sebi plata. Ah, to i jeste moja alost: u sam smisao stvari lano su upleli nagradu i kazan pa sad jo i u dubinu vaih dua, vi vrli! Ali e moja re, kao surla divljeg vepra, zaparati dubinu vaih dua; ispovrnue vas kao ralom. Sve to lei skriveno u tim dubinama izii e na svetlost; i kad razriveni i iskrhani budete leali na suncu, izluie se vaa la od vae istine. Jer evo ta je vaa istina: vi ste odvie istunci za prljavtinu rei: osveta, kazan, nagrada, odmazda.Vi volite svoju vrlinu kao to majka voli svoje edo; ali zar je iko jo uo da bi majka da joj plate za njenu ljubav? Vaa vrlina je ono to vam je najdrae. Vi nosite u sebi e prstenovu, koji se svija i vrti da bi dostigao sam sebe. A svako delo vrline lii na zvezdu koja je zgasnula: jo svetlost njena putuje put i ko zna dokle e jo put

putovati? Tako i svetlost vae vrline jo putuje put, i kad je delo uinjeno. Ma bilo ve zi.boravljeno i mrtvo: zrak njegove svetlosti ivi i dalje, i putuje put. Da vaa vrlina budete vi sami, a ne tek neto tue, tek koa, ili ogrta: to trai, vi vrli, istina iz dubine vae due! Ali ih ima i takvih za koje je vrlina borba pod udarcima bia: a i vi ste i suvie sluali dreku njihovu! I ima ih opet koji vrlinom zovu sustajanje svojih poroka; kad jednom njihova mrnja i njihova surevnjivost ne mogu dalje, i izdiu, tada se budi u njima pravdoljublje, i trlja uspavane oi. I ima ih koji idu nizbrdice; njihovi ih avoli vuku dole. Ali, to nie padaju tim se vie ari njihovo oko, i tim vema plamti pouda za njihovim Bogom. Ah, i njihove ste se dreke nasluali, vi koji ste vrli: to nisam ja, to je moj bog, i moja vrlina! I ima ih koji se primiu teko i sa tropotom kao kola to voze kamenje niz brdo: Ti zbore mnogo o dostojanstvu i o violini; oni svoj zapira zovu vrlinom! I ima ih koji su kao veni satovi kad se naviju; oni ine svoje tik-tak; i hoe da to tik-tak znai vrlina. Zaista vam kaem, u ovima uivam gdegod naem takve satove, naviu ih svojom porugom, a oni e jo i da zvrje! Neki su opet gordi sa ono malo svoje spravedljivosti, i nje se radi ogreuju o sve na svetu: tako da upravo natapaju svet svojom nepravednou. Ah, kako im runo otie iz usta re vrlina! I kad bi da kau: ja sam svet, izgleda kao da bi hteli rei: ja sam osveen! Svojom bi vrlinom hteli oni da iskopaju oi svojim neprijateljima; i oni se uzdiu samo toga radi da bi druge unizili. I ima ih jo i takvih koji sede u svojoj hari, i ovako pregovaraju iz svoga rogoza i iz trske: Vrlina to je kad se sedi mirno u bari. Mi ne ujedamo nikog, i sklanjamo se ispred svakog koji ujeda; a u svemu smo onoga miljenja koje nam se d. I ima ih jo i takvih koji vole da se prenemau, i misle u sebi: vrlina, to je neka vrsta prenemaganja. Njihova su kolena uvek spremna da se saviju na molitvu, i njihove ruke hvale i veliaju vrlinu, ali im srce ne zna nita o tom. I ima ih jo i takvih koji misle da je vrlina u tome to e rei: Vrlina je potrebna! a u istini jedino u to veruju to je, da je policija potrebna. Mnogi koji nije u stanju da vidi ono to je uzvieno na ljudima, zove vrlinom kad vidi ono to je nisko na njima: svoj zli pogled dakle zove vrlinom. Neki bi hteli da se uzdignu i dou u ushienje, pa to zovu vrlinom; drugi bi opet da ih pregaze pa i to zovu vrlinom. I tako, skoro svi veruju da uestvuju u vrlini; i svako dri da se raspoznaje bar u tome ta je Dobro a ta Zlo. Nego, Zaratustra nije doao da svim tim laama i budalama kae: ta vi znate ta je vrlina! Kako bi vi i mogli znati ta je vrlina! Nego zato, da biste se vi, prijatelji moji, zasitili ve jednom starih rei to ste ih nauili od laa i budala; Da biste se zasitili rei nagrada, odmazda, kazan, pravedna osveta. Zasitili se, da govorite: delo je dobro stoga to nije sebino. Ah, prijatelji! Da sami u onome to inite budete kao to majka unosi sebe u svoje edo: to treba da bude vaa re o vrlini! Gle, ja vam oduzeh do sto rei, do sto najmilijih igraaka vae vrline; i vi se sad srdite na mene, kao to se srde deca. Igrali su se na morskoj obali, a doe talas i otre im, i proguta igraku: i eto ih gde plau. Ali ako im isti taj talas donese nove igrake, i prospe nove arene koljke pred njih! Oni e tada biti uteeni; a ako oni, tako ete i vi, prijatelji moji, dobiti svoju utehu i novih arenih koljaka! Tako je govorio Zaratustra. O olou ivot je vrelo radosti; ali, gde pije i olo tu su svi kladenci otrovani. Uivam u svemu to je isto; ali ne volim da vidim usta to se krive, i e neistih. Oni su svoj pogled bacili u vodu kladenca; i sad njihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca. Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivou; a nazivajui slau svoje pogane snove otrovali su jo i rei. Nevoljno zadrhe plamen kad oni svoja vlana srca prislone uz vatru; i sam duh uzavri, i zadimi, kad olo pride k vatri. Sladunjav, i gnjil, postaje plod u njihovoj ruci: a pogledom svojim obaraju voku, i stresaju lie s nje. Mnogi koji su okrenuli od ivota, okrenuli su se

samo zbog oloa: nisu hteli da dele kladenac, i plamen, i plod, s oloem. I mnogi koji su otili u pustinju, i trpeli e skupa sa divljim zverima, nisu nipoto hteli da sede oko esme zajedno sa prljavim mazgarima. I mnogi koji su dolazili kao unititelji, i kao grad plodnim poljima, hteli su jedino da olou stanu nogom za vrat, i da mu zapue drelo. Nije to bio zalogaj koji sam najupornije vakao: da bih saznao da su ivotu potrebni i samo neprijateljstvo, i umiranje, i krstovi: Nego sam vazdan raspitivao, i skoro se zadavio jedanput svojim pitanjem. ta, zar je ivotu i olo nuan? Zar su potrebni otrovni kladenci, i smrdljiva vatra, i pogani snovi, i crvi u hlebu nasunom? Nije mi moja mrnja grizla ivot, ve mi ga je moje gadenje hlapljivo podgrizalo! Ah, esto sam se ratosiljao duha kad sam video da i olo moe biti duhovit! A onima koji vladaju, okrenuo sam lea kad sam video ta im sad znai vladati: ucenjivati se, i cenkati se oko sile, s oloem! Stanovao sam meu narodima ne znajui njihova jezika, ne sluajui to govore: da ne bih razumeo jezika njihova ucenjivanja i cenjkanja oko moi. Drei zapuen nos, prolazio sam zlovoljno kroz jue i kroz danas, jer, zaista vam kaem, smrdi sve jue i sve danas na olo koji piskara! iveo sam dugo kao bogalj koji je oglunuo, i oslepeo, i zanemeo, da ne bih morao iveti skupa sa oloem, koji dri silu u rukama, koji pie, i koji se veseli. S mukom se duh moj peo po stepenicama, i hranio se oprezno mrvama radosti; potapao se, slep, kroz ivot. Pa ta se zbi sa mnom? Kako sam se izleio od gaenja? ta zaari opet pogled moj? Kako uzleteh na visine gde ne sedi vie olo oko esme? Je li mi samo moje gaenje nainilo krila, i dalo snage da naslutim vrela? Zaista vam kaem morao sam uzleteti u najvie visine da bih opet naao vrelo radosti! O, i naao sam ga, brao moja! Tu u najviim visinama izvire za me vrelo radosti! I ima ivota od kojega ne pije i olo! isto bih rekao da mi prehitro izvire, vrelo radosti! I esto prazni pehar samo da bi ga opet moglo napuniti! Moram se jo navii da ti smernije prilazim: prehitro me jo vue k tebi moje srce: Moje srce u kojem plamti moje leto, kratko, toplo, sanjalako, preblaeno leto: kako ezne moje srce, i leto u njemu, za tvojom sveinom. Prola je straljiva tugoba moga prolea! Prola je pakost mojih snenih pahuljica u junu mesecu! Postao sam sav leto, i sav podne letnje! Leto u najviim visinama, sa hladnim vrelima, i blaenom tiinom o doite, prijatelji, da tiina bude jo blaenija! Jer to je naa visina, i na zaviaj: previsoko i prestrmeno je ovde za sve koji su neisti, i za njihovu e. Bacite samo svoj isti pogled u vrelo moje radosti, prijatelji! On ga nee zamutiti! Ono e leati nasmejano pred vama u svoj svojoj istoti. Na drvetu to se zove budunost, gradimo mi svoje gnezdo; neka nama osamljenima orlovi donose hranu u svojim kljunovima! Zaista vam kaem od te hrane nee i neisti jesti! Jer bi im se inilo da jedu vatru, i drela bi im izgorela! Zaista vam kaem, tu nema konaka za neiste! Ledenica bila bi za njihove telesine naa srea, a i za njihove duhove! Kao silni vetrovi iveemo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu: jer tako ive silni vetrovi. I kao vetar dunuu jednom po njima, i svojim duhom ugasiu dah njihova duha: to trai moja budunost. Zaista vam kaem, silan je vetar Zaratustra za sve nizine; i evo ta kae on svojim dumanima, i svemu to pljuje i bljuje: uvajte se, i ne pljujte uz vetar! Tako je govorio Zaratustra. O otrovnim paucima Pogle, tu je leglo otrovnih pauka! eli li da ih vidi oima? Eto im mree: dodirni je, i ona e zadrhtati. I odmah, bre-bolje, on e se pojaviti. Dobro doao, otrovni paue! Na leima tvojim crni se trougao, tvoje crno znamenje; ali ja znam od ega se crni i tvoja dua. Od pakosti crni se tvoja dusa: gde ti ugrize naini se crna krasta; tvoj otrov zapoji duu osvetom! Ja vam govorim u priama, vama koji zapajate duu otrovom, vi propovednici jednakosti! Svi ste mi vi otrovni pauci, i osvetnici iz potaje! Ali ja u otkriti vae potaje, i ja vam se smejem u lice svojim smehom sa visine. Ja kidam mree vae, da bi vas vaa srditost izmamila sa vaih

laljivih legala, te da bi pakost vaa provirila iz vae rei pravdoljublje. ovek ima da se isceli od osvete: to je za me most to vodi ka najvioj nadi, i duga koja se javlja posle mnogih nepogoda. To naravno ne ide u raun otrovnim paucima. Ba to mi i hoemo da se zove pravdoljubljem, da u svetu bude to vie nepogoda nae osvete tako govore oni meu sobom. Hoemo da se svetimo, i da naruimo sve koji nisu kao mi tako se zavetuju svi koji su srca otrovnih pauka. Odsada neka bude,elja za 'jednakou' ime za vrlinu; a protiv svega to je mono nadaemo divlju dreku! Propovednici jednakosti, tiranska izbezumljenost nemoi vapije iz vas za pravdoljubljem: potajna vaa pohlepnost za tiranijom htela bi da se umota tako u rei vrline! Ustojana sujeta, uzdravana zavist, moda sujeta i zavist vaih otaca, bije iz vas kao oganj i kao bezumlje osvete. to je u ocu utalo, progovara u sinu; i naao sam esto da je sin otkrivena tajna oca svog. Izgledaju oduevljeni: ali u njima nije usplamtelo srce, nego osveta. A kad postanu uljudni i hladni, oni nisu to po duhu svom nego iz zavisti. Njihova surevnjivost povee ih i na staze mislilake; ali ih izdaje ta njihova surevnjivost uvek e otii predaleko, i, premoreni, morae da legnu i da otpoinu, naposletku, ma i posred snega. Iz svake njihove tube odjekuje pakost, u svakoj njihovoj pohvali ima usiljenog vajkanja, a biti sudijom to je za njih blaenstvo. Posluajte me, prijatelji moji: ne imajte mnogo vere u one u kojih je snaan nagon za kanjavanjem! To su ljudi loeg soja i kolena; iz oiju im viri delat i uhoda. Ne imajte vere u one koji mnogo zbore o svome pravdoljublju! Zaista vam kaem, nije jedino med to nedostaje njihovim duama. A kad ujete kako se sami nazivaju dobri i pravedni, ne smeite s uma da im nedostaje samo vlast pa da budu fariseji! Dragi prijatelji, neu da me krivo razumete, i zamenjujete drugim. Ima ih koji propovedaju moj nauk o ivotu, ali su ujedno i propovednici pravdoljublja, i otrovnih pauka. To to oni govore za volju ivota, i ako na svome leglu sede okrenuti od ivota, to je zato to hoe time da nanesu kvara, i zadadu bola. Hoe da zadadu bola onima u ijim je rukama danas vlast, jer ti jo ponajradije sluaju propoved o smrti. Da nije tako, ne bi takav nauk propovedali otrovni pauci: jer ba oni bili su nekad najvei opadai sveta, i spaljivai jeretika. Neu da me krivo razumete, i zamenjujete ovim propovednicima jednakosti. Jer meni pravdoljublje kae: ljudi nisu jednaki. I oni nee to ni biti! Zar bi vredela to ljubav moja prema natoveku kad bih drukije govorio: Preko tisuu mostova i prelaza neka se guraju oni prema budunosti, i neka sve vie borbe i nejednakost doe meu njih: to da kaem ui me moja velika ljubav! Neka bi postali pronalazai likova i sablasti u svom neprijateljstvu, i neka bi sa tim svojim likovima i sablastima meu sobom bili jo i najvii boj! Dobro i zlo, i bogatstvo i sirotinja, i veliko i malo, i sva ostala imena kojima se oznaavaju vrednosti: sve to treba da postane orujem, i zvonkim znanjem da se ivot uvek iznova ima sam da savlada! ivot sam iz sebe hoe da se nazida u visinu, na stubove, i na stepene: hoe da ima izgled preko irokih vidika, sve do u blaenstva lepote, zato mu treba visine! I, sa visinom treba mu i stepena, i onih koji su protiv stepena, i onih koji se penju! ivot hoe da ide u vis, i penjui se da se savlauje. Evo pogledajte, prijatelji moji! Ovde gde je leglo otrovnih pauka, tu se diu u vis ruevine jednog starog hrama pogledajte ga samo ozarenim pogledom! Zaista vam kaem, onaj to je nekad ovde svoje misli zidao kamenjem u vis, taj je poznavao tajnu ivota kao to je znaju najmudriji! On nas evo ui, i pria da svako razume, da su i borba i nejednakost jo lepi, i rat i vlast i prevlast. Kako se boanstveno, u junakom obgrljaju, rvu i krhaju svodovi i lukovi: kako bacaju svetlost i sen jedan preko drugog stromei u visinu. Tako pouzdano, i u lepoti, treba i mi da smo jedan drugom neprijatelji, prijatelji moji! Boanstveno treba da stremimo jedan preko drugog, i jedan protiv drugog! Vaj! Eto mene ujede otrovni pauk, moj stari dumanin! Boanstveno pouzdano, i u lepoti, ugrize me u prst! Mora biti kazne i pravde na svetu misli on: ne treba da zabadava peva pesmu u slavu neprijateljstva! Eto, on se osveti! I teko meni, sad e jo i duu da mi zanese osvetom! Da se ne bih zanosio, priveite me uz ovaj stub, prijatelji moji! Volim biti svetitelj privezan uza stub, nego vrtlog osvete! Zaista

vam kaem, Zaratustra nije vrtlog, niti je oluj, pa ako i jeste igra, nipoto nije igra po udi otrovnih paukova! Tako je govorio Zaratustra. O slavnim mudracima Sluili ste puku, i sujeverju puine, svi vi slavni mudraci! a ne istini! Toga su vas radi i potovali. Toga su radi i trpeli vae neverovanje, jer je to bila dosetka, i stranputica koja vodi ka puku. Tako i gospodar doputa poneto svojim robovima i uiva u njihovoj obesti. Ali onaj kojeg puina mrzi, kao to mrze psi kurjaka: to je slobodni duh, dumanin okova, nepoklonik ikonama, usamljenik u umama. Izgoniti njega iz njegova zaklona to je oduvek nazivao puk smislom za pravednost: na njega nateruje on jo i sad svoje najzubatije pse. Jer, narod je tu: dakle i istina je tu! Drite one koji je jo trae! tako se uje od vajkada sa svih strana. Svome puku hteli ste da ugodite u njegovu oboavanju: i to ste nazivali voljom za istinom, vi slavni mudraci! Vi ste govorili u svome srcu: iz naroda sam doao: glas naroda, glas voljom boiji. Tvrdoglavo i mudro, kao mazga, uvek ste bili tumai puine. I mnogi silnik koji je hteo da bude dobar s narodom, upregao bi pred svoje hate jo po jedno magare, po jednog slavnog mudraca. A ja, vi slavni mudraci, zatraih eto da najzad zbacite sa sebe sasvim lavovsku kou! Da zbacite arenu kou grabljive zveri, i kande onoga koji ispituje, trai, osvaja! O, tek kad biste skrhali svoju volju da potujete, i da budete potovani, tek tada bih poverovao vaem istinoljublju. Istinu ljubi za mene onaj koji ide u bezbone pustinje, i koji je skrhao u sebi srce koje potuje, i hoe da bude potovano. Na utome pesku, i preplanuo od sunca, pogleda on, dodue edno, na plodna polja sa bistrim vrelima, gde se u gustom granju ivi stvorovi odmaraju. Ali, njegova e nije u stanju da ga nagovori da i on bude kao i oni koji uivaju: jer gde su oaze tu ima i slube lanim bogovima. Gladna, silovita, usamljena, bezbona: takva eli da je, volja lavovska. Nepodlona srei slugu, isceljena od bogova i od oboavanja, neustraiva a strana, velika, i usamljena: takva je volja u ljubitelja istine. Oduvek su u pustinji iveli oni to ljube istinu slobodni duhovi, kao gospodari pustinje; a u gradovima ive dobro uhranjeni, slavni mudraci, marva za zapregu. Jer oni veno vuku, kao mazge kola puine! Ja se zbog toga na njih ne ljutim: ali su oni za me uvek samo sluinad i zaprega, ma kake da su im kajasi zlatom optoeni. esto su bili dobre sluge, i isplaivalo se drati ih. Jer evo ta kae vrlina: ako mora biti slugom a ti gledaj da poslui onom koji e najvie koristi imati od tebe! Duh i vrlina u tvoga gospodara, treba da raste zato to mu slui: pa e rasti i ti naporedo sa njegovim duhom, i njegovom vrlinom. I zaista vam kaem, vi slavni mudraci! vi sluitelji puine! I vi sami rasli ste naporedo sa duhom i vrlinom puine i ona je rasla u vama! To kaem vama na slavu! Pa ipak vi za mene ostajete puk i u vaim vrlinama, puina sa glupim oima, puina koja ne zna ta je to duh! Duh je ivot koji sam zadaje rane ivotu: u roenom bolu stie sebi sve vie znanja, da li ste vi to ve znali? I evo u emu je srea za duh: da bude miropomazan, i suzama posveen za rtvu, da li ste vi to ve znali? Jo i slepilo slepca, i njegovo traenje i pipanje, treba da govori o silini sunca u koje je gledao, da li ste vi to ve znali? Stenjem neka naui zidati onaj koji ide za saznanjem! Nije dosta da duh ume samo pomerati stene, da li ste vi to ve znali? Vi ste videli samo iskre duha: ali vi ne vidite njega kao nakovanj, i ne vidite svirepost njegova ekia! Zaista vam kaem, vi ne poznajete oholost duha! Ali biste manje jo mogli podneti skromnost njegovu, kad bi jedared progovorila! I jo se nikada niste usudili da bacite svoj duh u jamu punu leda: niste sami dovoljno topli za to! zato ne poznajete ni uivanja to ih prua hladnoa njegova. Uvek, i u svemu, odvie se drugarski drite prema duhu; od mudrosti gradili ste esto sklonite, i bolnicu za loe pesnike. Vi niste orlovi: stog i ne osetiste sree od straha u duhu. Ako nije ptica neka ne seda blizu provalija. Vi ste mlaki: a hladno je svako duboko saznanje. Hladna kao led su najunutranjija vrela duha: prava slast za tople

ruke, i za one koji rade. Dostojanstveno stojite vi, i kruto, i s pravim leima, vi slavni mudraci! vas ne povija jak vetar, niti jaka volja. Zar jo nikad ne videste kako morem brodi jedro zaobljeno i nadahnuto, i drhui pred silinom vetrovom? Kao to jedro, drhui pred silinom duha, brodi morem moja mudrost moja divlja mudrost! Nego, vi sluitelji puine, vi slavni mudraci, otkud biste i mogli vi sa mnom ii. Tako je govorio Zaratustra. Pesma u noi No je: uj kako glasno ubore sad potoci, i vodoskoci. A i dua je moja vodoskok koji ubori. No je: sad se tek bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i dua je moja ljubavna pesma zaljubljenoga. Neto nezasieno, nezasitljivo, na dnu je moje due; i hoe da progovori. Silna udnja za ljubavlju nakupila se u meni, i progovara jezikom ljubavi. Ja sam svetlost: o, kad bih bio no! Ali u tome i jeste moja osamljenost, to sam okruen svetlou. O, kad bih bio taman, i mraan kao no! Kako bih sisajui leao na grudima svetlosti! I jo bih i vas blagosiljao, vi sitne zvezdice, i svetlaci na nebu! i bio bih blaen s vaeg treperenja. Ali ja ivim u svom sopstvenom sjaju, ja upijam ponovo u sebe plamenove koji iz mene biju. Ja ne znam za sreu onoga koji uzima; a esto sam sanjao da je jo vee blaenstvo ukrasti nego uzeti. U tome je moja sirotinja, to se moja ruka nikad ne odmara od davanja; u tome je moja zavist, to vidim oi koje ekaju, i gledam u noi enjom obasjane. O da zla udesa sviju koji udeljuju! O da pomraenja moga sunca! O da enje za eznuem! O da grdne gladi posred sitosti! Oni primaju od mene; ali zar ja dodirujem time duu njihovu? Provalija zija izmeu davanja i primanja; a najmanju provaliju treba prei najposle. Glad nie iz moje lepote: hteo bih da zadam bola onima kojima svetlim, hteo bih da poharam one kojima delim. tako me mori glad za pakou. Hou da povuem ruku kad joj se druga ruka ve prua nasusret; oklevam, kao to okleva vodopad, jo u padanju: tako me mori glad za pakou. Na takvu osvetu smilja moje obilje: takva podlost izvire iz moje osame. Moja srea u davanju zamrla je dajui, moja se vrlina zasitila sebe same u svome obilju! Onaj koji uvek daje, u opasnosti je da izgubi stid; u onoga koji uvek udeljuje, ruka i srce otvrdnu od samog deljenja. Moje se oko ne preliva vie stidom onih to mole: moja je ruka oteala odvie za drhtave ruke to se pune. Kuda je nestalo suze iz moga oka, i milosti iz moga srca? O, da osame sviju koji udeljuju! O, da nemog utanja sviju koji sijaju! Mnoga sunca krue u pustome prostoru: za sve to je mrano govore ona svojom svetlou, za mene ute. To je neprijateljstvo svetlosti prema onom to sjaji: nemilosrdno ide ona svojim putevima. Nemilosrdno u dnu srca prema onom to sjaji, hladno prema suncima, tako ide svojim putem svako sunce. Kao oluje preleu sunca svoje puteve, takav je njihov hod. Ona idu za svojom neumoljivom voljom, to je njihova hladnoa. O, tek vi, vi tamni i mrani kao no, tek vi stvarate toplotu iz onog to sjaji! O, tek vi napajate se, i krepite, mlekom iz vimena svetlosti! Ah, led je oko mene, i moja e ruka izgoreti od leda! Ah, e je u meni, koja ezne i vene za vaom eu! No je: o, to moram da svetlim! I to moram da sam e za noi! I osama! No je: iz mene, kao iz vrela, izbija elja, hteo bih da progovorim. No je: uj kako glasno ubore sad potoci i vodoskoci. A i moja je dua vodoskok koji ubori. No je: sad se bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i moja je dusa ljubavna pesma zaljubljenoga. Tako je govorio Zaratustra. Pesma uz igru Jedne veeri iao je Zaratustra sa svojim uenicima kroz umu; pa kako je poao da potrai vrelo, izae odjedared na jednu zelenu livadu, koju je tiho okruivalo drvee i bunje: po livadi su igrale devojke. im devojke ugledae Zaratustru, prestadoe igrati; ali im Zaratustra

prie pozdravljajui ih ljubazno rukom, i progovori im ovako: Ne prekidajte igru, ljupke devojcice. Nisam ja doao da kvarim igru krivo vas pogledajui, ja sam prijatelj devojicama. Ja branim boga pred avolom: jer avo je duh teine. Kako bih ja, lakokrile, mogao biti nesklon boanskom plesu? Ili noicama devojakim sa nenim laniima? Ja jesam dodue uma, i no mranih drveta: ali, ko se ne plai moga mraka taj e nai senice od rua pod mojim empresima. A nai e i maloga boga to ga devojke najvie vole: nai e ga gde lei uz izvor, mirno, sa sklopljenim oima. Zaista, zaspao mi je posred bela dana, danguba jedna! Predugo je vijao leptirove! Ne srdite se na me, lepe igraice, to u maloga boga udariti malo prutom! Vikae iz sveg grla, i plakae, ali smean je jo i kad plae! I onda neka vas sa suzama u oima pozove na igru; a ja u sam zapevati jednu pesmu uz njegovu igru. Jednu pesmu uz igru, i ujedno podsmevku duhu teine, mome najviemu velikomonomu avolu, za kojeg kau da je gospodar sveta. Evo pesme to ju je Zaratustra pevao, dok je Kupidon skupa s devojicama plesao: U tvoje sam oko nedavna zagledao, ivote! I uini mi se da padam u bezdan. Ali me ti izvue na zlatnoj udici, i smejao si mi se sa podsmehom kad sam te nazvao bezdnom. Tako to govore ribe, rekao si; emu one ne mogu doi na dno, to je bezdno. A uistini ja sam samo promenljiv, i divalj i u svemu ena; i to ne ena puna vrlina. Iako me vi ljudi nazivate 'dubinom' ili 'vernou' 'venom' i 'tajanstvenom'. Vi ljudi pridajete nam uvek svoje sopstvene vrline, o, vi puni vrlina! I on se smejae nevernim smehom, ali, ja mu ne verujem nikad, ni njegovom smehu, kad sam sebe rui. A kada sam u etiri oka govorio sa svojom divljom mudrou, ree mi ona srdito: Ti hoe, ti eli, ti voli, i samo zato ti uznosi ivot! Malo ti ne odgovorih pakosno, i. ne rekoh njoj srditoj istinu u oi; a mudrosti se ne moe odgovoriti pakosnije nego kad joj se kae istina u oi. Jer tako stoje stvari meu nama trima. Iz dna due volim ivot samo i, odista, ponajvema, onda kada ga mrzim to sam naklonjen mudrosti, esto i odvie: to je stoga to me podsea premnogo na ivot! Ona ima iste oi, isti smeh, pa ak i isti pozlaeni prut za pecanje: ta u, kad su oboje tako slini? A kad me jednom ivot zapita: ta je to, mudrost? odgovorih mu ivo: Ah da, mudrost! edni se za njom, i ne nasiti se, gleda se kroz veo, hvata se mreama. Je li lepa? ta ja znam! Ali pokuavaju da pecaju njome i najmatorije arane. Promenljiva je, i prkosna; esto sam je viao kako se ugrize u usnu, i kako naopako provlai ealj kroz kosu. Moda je pakosna i lana, i ena u svemu; ali kad govori loe o sebi samoj tada je ba najzanosnija. Kad sam to rekao ivotu, nasmeja se on prkosno, i zatvori oi. O kome ti to govori? ree, zacelo o meni? Sve da i ima pravo, zar se to meni tako u lice kazuje! Nego de, govori sad ve i o toj tvojoj mudrosti! Ah, i ti tada otvori opet oi svoje, ljubljeni ivote! I uini mi se opet da padam u bezdan. Tako je pevao Zaratustra. A kad se svri igra, i devojice se razioe, posta sumoran. Sunce je davno ve selo, ree najzad; livada je oroena veernjom rosom, iz ume bije hladovina. Neto nepoznato je oko mene, i gleda me zamiljeno. ta! Zar si ti jo u ivotu, Zaratustra? Zato? emu? ime? Kamo? Gde? Kako? Zar nije ludost, biti jo u ivotu? Ah, prijatelji moji, to iz mene vee tako pita. Oprostite mi moju sumornost! Dode vee: oprostite mi to vee dode! Tako je govorio Zaratustra. Pesma nad grobovima Onamo je ostrvo grobova, daleko od sveta; onamo su i grobovi moje mladosti. Onamo u odneti i veno zeleni venac ivota. Tako razmislivi u srcu svom, prevezao sam se preko mora. O vi, privienja i snovi moje mladosti! O, svi vi ljubavni pogledi, boanstveni trenuci! Kako mi brzo pomreste! Ja vas se spominjem danas kao da se spominjem svojih pokojnika. Sa vae strane, najdrai moji pokojnici, dolazi mi sladak zadah, koji krvi srce, i mami suze na oi. Odista, on uzbuuje i raskravljuje srce usamljenome morskom putniku. Jo uvek ja sam najbogatiji, i najdostojniji zavisti za koji sam najusamljeniji! Jer ja sam vas

imao, i ja sam jo va: da li su ikome, recite padale u krilo sa drvet tako rumene jabuke kao meni?Jo sam uvek ja carstvo i naslednik vae ljubavi, i va spomen ini da cvate u meni mnogobrojne vrline divljake, o vi koji ste mi najdrai! Ah, mi besmo stvoreni da ostanemo jedno kraj drugog, vi bajna neznana udesa; vi niste prilazili k meni, i k mojoj strasnoj elji, kao bojaljive ptiice ne, ve kao to prilaze rastueni rastuenome! Da, stvorene za vrednost, kao i ja, i za nenost u Venostima, ja vas moram pomenuti sada po neveri vaoj, vi boanstveni pogledi i trenuci: drugoga imena jo ne nauih. Odista, prebrzo mi pomreste, begunci moji! Ali, ne pobegoste vi od mene, niti pobegoh ja od vas: nevini smo mi jedno drugom u svome neverstvu. Da bi mene ubili, zaklae vas, ptice pevaice mojih nada! Da, na vas je, mili moji, pakost odapinjala svoje strele da bi pogodila moje srce! I pogodila je! Ta vi mi beste najroeniji, najlepe to imam, i to me obuzima: i zato moradoste umreti tako mladi, i tako pre vremena! Pustili su strelu onamo gde e me najjae pogoditi: na vas, ija je put kao paper meka, ili, jo pre, kao osmeh koji se gubi u oku! Ja u ovako progovoriti mojim dumanima: ta je sav pokolj medu ljudima naspram ovog to ste meni uinili! Vee ste mi zlo uinili nego to je sav pokolj meu ljudima; uzeste mi ono to se ne moe naknaditi: to ja vama kaem, dumani moji! Ta ubiste mi privienja, i najdraa udesa moje mladosti! Oduzeste mi moje drugove blaene sablasti. Njihovoj uspomeni posveujem ovaj venac, i ovu kletvu. Ovu kletvu vama, dumani moji! Pokratiste mi moju veitost, kao to se tvrda gruda zemlje rasprsne u hladnoj noi! Jedva je sagledah, kao iskru u boijim oima, svega jedan tren! Evo ta ree jednom u as dobar moja istota: boanska neka su sva bia. A vi me tada napadoste neistim avetinjama; o, u nepovrat pobee tako onaj dobri as! Svi dani neka su za me sveti tako je zborila nekad mudrost moje mladosti: odista, zbor jedne nasmejane mudrosti! A vi mi, dumani, ukradoste tada moje noi, i prodadoste ih za besanu patnju: o, u nepovrat pobee tako ona nasmejana mudrost! Bejah jednom eljan povoljnog proroanstva iz leta ptijeg: a vi mi tada prevedoste preko staze gadnu sovuljagu, neman jednu. O, u nepovrat pobee tako moja nena elja! Zavetovah se jednom da u se odrei svakog gaenja: a vi mi tada pretvoriste sve moje bliske i najblie, u gnojave ireve. O, u nepovrat pobee tako moj blagorodni zavet! Iah nekad kao slepac, blaenim stazama: a vi tada baciste neisti na put slepomu: i sada su mu odvratne nekadanje staze za slepce. I kad injah ono to mi najtee padae, i slavljah pobedu svojih savlaivanja: tada uiniste vi da oni koji su me voleli viu kao da im nanosim najveu bol. Zaista, to vam bee oduvek va posao: da mi zagorate moj najslai med, i trud mojih najboljih pela. Mojoj ste samilosti slali uvek najdrskije prosjake; k mome ste saaljenju gurali uvek neizleive bestidnike. Tako ste vreali moje vrline u veri njihovoj. A kad sam jo i najsvetije to sam imao prineo na rtvu: bre bolje stavila je uza me vaa pobonost svoje sonije darove: tad, u obilju vaega soka, udavilo se i ono to mi je bilo najsvetije. Jednom sam hteo igrati kao to jo nikad igrao nisam: hteo sam igrati preko svih nebesa. A vi mi tada zavedoste moga najmilijeg pevaa. I on zasvira jednu stranu, sumornu pesmu, o, duvao mi je u ui kao kakav mutan rog! Pevau ubico, orue pakosti, najneviniji u svemu! Bejah ve spreman za najlepu igru: i ti mi tad zvucima tvojim ubi moje ushienje! U igri tek umem da kaem priu o najveim stvarima: a ovako ostade mi eto najvea moja pria nekazana u udovima! Nekazana, i neiskupljena, ostade mi moja najvea nada! I pomerie mi sva privienja, i sve utehe moje mladosti! Kako sam mogao to podneti? Kako sam mogao odbolovati i preboleti takve rane? Kako je mogla moja dua da se uzdigne opet iz tih grobova? Da, ima na meni neto neodoljivo, nepogrebivo, neto to kri stene: to neto je moja volja. utei, i nepromenljiva kroi ona kroz godine. Svojim hodom a mojim nogama hoe da ide, moja stara volja; tvrdoga je srca njena ud, i neranjiva. Samo na peti svojoj ja sam neranjiv. Tu si jo uvek ti, i uvek ista, strpljivosti prepuna! Uvek jo probija sebi puta kroz sve grobove! U tebi jo ivi i ono to nije iskupljeno od moje mladosti; kao ivot, i kao mladost, sedi ti tu puna nade na surim ruevinama grobova. Da, jo si mi ti ruilac sviju grobova: Slava tebi, voljo moja! A samo gde je grabova ima i uskrsnua.

Tako je govorio Zaratustra. O samoprevladavanju Voljom za istinom zovete, vi najmudriji, ono to vas goni i to vas raspaljuje? Voljom koja bi htela da moe da zamisli sve to postoji: tako zovem ja volju vau! Vi biste sve to postoji tek da nainite da se moe zamisliti, jer vi sumnjate, u opravdanu nepoverenju, da li se ve zamilja. Ili e vam se pokoriti, ili ete ga pokoriti! Tako hoe vaa volja. Treba da postane uglaeno, i duhu podlono, kao ogledalo njegovo, i odsjaj njegov. U tome je sva vaa volja, vi najmudriji, vaa volja za moi; pa i onda kad govorite o dobru i zlu, i o precenjivanju vrednosti. Hteli biste tek da stvorite svet pred kojim biste mogli kleati: to vam je vaa zadnja nada, i zanos koji vas opija. Nemudri, medutim puk, on je kao reka niz koju dalje plovi un: a u unu smestile se sveano, i kukuljicima zakrivene, odredbe vrednosti. Vi ste svoju volju i svoje vrednosti poloili na tok postanja; a staru jednu, volja za moi otkrio sam ja u onome to smatra puk dobrim i zlim. To ste vi, najmudriji, posadili te goste u taj un, i iskitili ih bljeskom, i gordim imenima, vi, i vaa gospodarska volja! A reka nosi dalje va un: mora da ga nosi. Nita ne mari to se talas odbijajui penua, i gnevno juria protiv krmi! Nije reka vaa opasnost, i kraj vaeg dobra i zla, vi najmudriji! ve ona sama volja, volja za moi, neiscrpna ivotna volja koja stvara. Ali da biste razumeli to govorim o dobru i zlu, hou jo pre toga da vam govorim o ivotu, i u emu se sastoji sve to ivi. Iao sam za onim to ivi, iao sam velikim i malim stazama, da bih doznao u emu se sastoji. Stostrukim ogledalima hvatao sam njegove poglede, kad su mu usta utala: da bih mu iz oiju itao ta kae. I itao sam mu iz oiju. I, gdegod sam naiao na neto to ivi tu sam uo i govor o pokornosti. Sve to ivi, pokorava se. A drugo je ovo: Onome se zapoveda koji ne ume da se sebi sam pokorava. Tako je to kod svega to ivi. I ovo je tree to sam uo: da je zapovedati tee nego pokoravati se. Onaj to zapoveda, ne nosi samo teret svih onih koji se pokoravaju, a taj ga moe lako i prignieiti: Ve mi se ini da je u zapovedanju uvek i smelosti i junatva; jer svuda gde se zapoveda ono to ivi mee na kocku sebe samo. ak i kad zapoveda sebi samom, i tada jo mora da ispasta za svoje zapovedanje. Svome roenom zakonu mora da bude sudija, i osvetnikom, i rtvom. Kako to! pitao sam se u sebi. ta nagoni ono to ivi da se pokorava, i da zapoveda, i da jo i zapovedajui bude pokorno? ujte dakle to u vam rei, vi najmudriji! Ispitajte dobro da li sam se uvukao u srce samome ivotu, i ak do u ilice njegova srca! Gde sam naiao na neto to ivi tu sam nalazio i volju za moi: i ak i u volji sluitelja, naao sam volju da bi hteo biti gospodarem. Da ono to je slabije slui onome to je jae, na to ga goni volja njegova koja hoe da gospodari nad onim to je jo slabije: jedino toj elji ne moe odoleti. I kao to se ono to je manje podaje onom to je vee, da bi moglo imati elje i moi nad jo manjim: tako se podaje jo i ono to je najvee, i moi radi stavlja i ivot na kocku. U tome se sastoji podavanje onog to je najvee: da je junatvo, i opasnost, i jedno kockanje na ivot i smrt. Gde se rtvuje, i slui, i bacaju ljubavni pogledi: i tu je volje da bi se postalo gospodarem. Stranputicama se tu, i da niko ne vidi, uvlai ono to je slabije u tvrenju, i sve do u srce, onome to je moni je i krade moi. A ovu tajnu rekao je meni sam ivot: uj, ree, ja sam ono to jednako treba sebe samo da prevlau je. Naravno, vi to zovete voljom za raanjem, ili nagonom za svrhom, za viim, za daljim, za mnogostrukim: ali sve to jedno je, i jedna tajna. Radije bih propao nego to bih se odrekao toga Jednog; zaista ti kaem, gde se propada, i gde opada lie, znaj, tu se rtvuje ivot za ljubav moi! Mora da sam, vaj, i borba i postajanje, i cilj i ono to se protivi cilju: ah, ko pogodi moju volju, pogodie zacelo i kakvim krivim stazama mora ona da ide! Ma ta da stvorim, i ma kako voleo ono to stvorim ubrzo moram da postanem protivnikom tome, i svemu to volim. tako trai moja valja. A i ti koji ide za saznanjem, samo si staza, i utisak stupanja moje volje: zaista ti kaem, moja volja za moi kroi i nogama tvoje volje za istinom! Nije, meutim, pogodio istinu onaj koji se bacio na nju onom reju o volji za opstankom: takva valja i ne

postoji! Jer: ono to ne postoji, ne moe hteti a ono to postoji, kako moe imati jo volje da tek postoji? Samo gde ima ivota, ima i volje: ali, ne volje za ivotom nego tako te ja uim volje za moi! Onaj koji ivi, ceni mnogota vie nego sam ivot; ali iz same ocene govori volja za moi! Tako me je nekad uio ivot: i iz toga izdvojiu vam jo, vi najmudriji, tajnu srca vaega. Zaista vam evo kaem: dobro i zlo, koji bi bili veni toga nema! To se mora jednako samo iz sebe savlaivati. Nasilje je, to vi inite sa vrednostima, i sa reima o dobru i zlu, vi koji ocenjujete vrednosti; i u tome je vaa skrivena ljubav, i sjaj, trepet i prelivanje vae due. Ali, vea sila raste iz vaih vrednosti: i novo prevlaivanje: o nju e se razbiti i jaje, i ljuska od jajeta. I onaj koji ima da bude stvaralac u dobru i zlu: i taj, zaista vam kaem, mora prvo biti ruiteljem, i razbijaem vrednosti. Tako ide najvee zlo uz najvee dobro: a ovo je ono to stvara. Govorimo samo o tom, vi najmudriji, iako to ne valja. Jo je gore utati; sve istine koje se preute postanu otrovnima. I treba da se sve razbije to se na naim istinama razbiti daje! Ostaje jo mnogo domova koje treba nazidati! Tako je govorio Zaratustra. O uzvienima Mirno je dno moga mora: ko bi mislio da se u njemu kriju aljiva udovita! Nepokolebljiva je moja dubina: ali se ona blista od zagonetki, i smehova, to po njoj plivaju. Video sam danas jednog od uzvienih, jednog od sveanih, jednog pokajnika duhom o kako se moja dua smejala njegovoj runoi. S uzdignutim prsima, i kao oni koji zadravaju dah: tako je stajao uzvieniji preda mnom, i bez rei: Sa njega su visile gadne istine, njegov plen, a odelo mu je bilo sve poderano; video sam i mnogo trnja na njemu ali rue nijedne ne videh. Jo se nije nauio smehu, niti lepoti. Namrten vratio se ovaj lovac iz ume saznanja. Vratio se iz boja sa divljim zverovima: ali iz njegove zbilje jo viri divlja zver jo neukroena! Jo uvek izgleda on kao tigar koji se sprema da skoi; ali ja ne volim te napete due, moj se ukus buni protiv svih tih koji se uzdravaju. Vi mi velite, prijatelji, da ne treba raspravljati o ukusu, i o kusu? Ali, ceo je ivot raspravljanje o ukusu i kusu! Ukus: to je, ujedno, i mera, i ono to se meri, i onaj koji meri; a teko svemu to ivi a hoe da ivi bez raspravljanja o meri, i onom to se meri, i onom koji meri! Tek kad bi se zasitio svoje uzvienosti, taj uzvieni: tek tada bi poeo bivati lep, i tek tada bio bi meni po ukusu, i ukusan. I tek ako okrene lea sebi samome, tek tada e preskoiti svoju roenu sen i, zaista vam kaem, skoiti u svoje sunce. Odvie je dugo proveo u hladu, pobledeli su obrazi u pokajnika duhom; malte nije umro od gladi u svome ekanju. Jo ima preziranja u njegovu oku; jo mu se na usnama krije gadenje. On dodue sad miruje, ali mir njegov jo se nije ispruio na sunce. Trebalo bi da radi isto to i bik; srea njegova trebalo bi da odie zemljom a ne preziranjem zemlje. Voleo bih da ga vidim kako kao beli bik, zadihan, i riui, vue plug: i jo i rikom svojom trebalo bi da slavi sve to je zemaljsko! Mrki su njegovi obrazi; sen od ruke igra na njima. Oseneno jo je videlo njegovih oiju. Samo delo njegovo baca jo na nj tu sen: ruka baca u zasenak njega koji njome radi. Jo on nije svoje delo savladao. Uivam dodue u njegovu vratu, koji je kao u bika: ali bih voleo jo da vidim i da su oi kao u anela. I treba jo i od svoje junake volje da se odui: hou da mi bude i uzdignut, ne samo uzvien: trebalo bi da ga uzdigne sam etar, njega bezvoljnoga! On je pobeivao nemani, reavao zagonetke; ali treba jo da i iskupi svoje nemani, i svoje zagonetke, treba jo da ih i preobrazi u decu nebesku. Njegovo saznanje jo nije nauilo da se smeje, i da ne bude surevnjivo; njegova bujna strast jo se nije stiala u lepoti. Zaista vam kaem, njegova iva elja ne treba da zauti, i da utone u sitosti ve u lepoti! Ljupkost je deo velikodunosti, u blagorodnoga. Sa rukom preko ela: tako bi trebalo da otpone junak, i tako bi trebalo da jo i svoj otpoik savlada. Ali ba junaku lepo je najtee od svih stvari. Nedostino je lepo za svaku plahnitu volju. Malo tek vie, malo samo manje: to ovde znai mnogo, to ovde znai najvie. Stajati sa odapetim miiima, i sa razvezanom

voljom to je za vas najtee od svega, vi uzvieni! Kad se mo smiluje, i sie, da je vide: takav je silazak za mene lepota. I ni od koga ne traim toliko lepote koliko ba od tebe, silnie: tvoja dobrota neka bude tvoje zadnje savlaivanje sebe sama. Uveren sam da si u stanju uiniti svako zlo: zato traim od tebe dobro. Zaista vam kaem, esto sam se smejao slabiima, koji su drali da su dobri stoga to su im ape bile nemone! Treba da tei za vrlinom stuba: to se vie die u vis tim je lepi i neniji, ali utoliko tvri i otporniji iznutra. Jeste, uzvieni, bie ti jednom jo lep, i ogledae svoju lepotu u ogledalu. Tada e drhtati tvaja dua od boanskih elja; a oboavanja bie jo i u tvojoj sujeti!Jer, to je tajna duina: tek kad ju je junak napustio, pristupa joj polako, u snu, nadjunak Tako je govorio Zaratustra. U zemlji obrazovanja Predaleko sam odleteo unapred u budunost, strava me spapade. Kad sam pogledao oko sebe, imao sam ta videti: vreme mi bee jedini savremenik. Tad poleteh unazad, kui sve bre i bre: tako stigoh k vama, vi dananji ljudi, i stigoh u zemlju obrazovanja. Prvi put ponesoh oko za vas, i ivu elju: zaista vam kaem, doao sam sa enjom u srcu.Ali ta se zbi? Ma kako da me bee strah, morao sam se smejati! Nikad jo moje oko ne vide tako neto areno i zamazano!Smejao sam se jednako, mada su mi i noge klecale i srce drhtalo: ta ovo je ovde zaviaj sviju lonaca boja! rekoh. Obojeni, sa pedeset mrlja na licu i po udovima, sedeli ste preda mnom na moje divno udo, vi sadanji ljudi! A, oko vas pedeset ogledala, da laskaju vaem arenilu, i da ga umnogostrue! Odista, niste mogli nai bolje maske, vi sadanji ljudi, od svog roenoga lika! Ko bi vas prepoznao! Ispisani znacima prolosti, i preko tih znakova premazani jo novim znacima: na taj ste se nain dobro skrili od svih tumaa, i ispitivaa! I sve da je ovek vra, i da ume zagledati u creva, ko bi jo mogao pomisliti da vi imate creva! Izgleda kao da ste peeni od boja, i od izlepljenih cedulja. Iz vaih koprena vire sva vremena, i svi narodi, redom i bez reda;, iz vaih pokreta zbore svi obiaji, i sve vere, svaka za se i sve u isti mah. Koji bi od vas skinuo sa sebe koprenu i premz, i boju i pokrete, na tome bi taman toliko ostalo da poslui za strailo pticama. Odista, ja sam bio i sm takva zastraena ptica, jer sam vas jednom video nage, i bez boje; i ja sam se tada digao, i odleteo, kad mi je kostur poeo da daje ljubavne znake. Milije jo bilo bi mi da sluim za nadnicu u donjem svetu, i kod senki nekadanjosti! Ta i podzemnici su ugojeniji i puniji od vas! To i jeste ono to ne mogu nikako da svarim, to vas ne mogu da izdrim ni nage ni obuene, vi ljudi sadanjosti! Sve maglovite neprijatnosti budunosti, i sve to je jeilo kou pticama koje su proletale, sve je to ipak prijatnije i primamljivije, od vae stvarnosti. Jer vi kaete: Mi smo stvarni od glave do pete, i ne znamo ni za veru ni za sujeverje: tako se isprsujete ah, a i nemate prsiju! Kako biste i mogli imati vere, vi areni, i zamazani! kad ste samo slika svega onog to se nekad verovalo! Vi sami ivi ste dokaz protiv vere, i razbijai svake misli. Ja vas zovem neverodostojnima, vi predstavnici stvarnosti! U vaim duhovima amore sva vremena jedno mimo drugog; ali jo i snovi, i amor sviju vremena, stvarniji su nego vaa java! Neplodni ste vi, zato nemate vere. Jer, ko je morao da stvara taj je oduvek imao svojih ivih snova, i zvezdanih znamenja i taj je verovao da ima vere! Vi ste pritvorene kapije iza kojih vrebaju grobari. I evo ta je vaa stvarnost: Sve je zasluilo da propadne. O, kako ste jadni i alosni, vi neplodni, kako vam se provide rebra! To je zacelo zapazio ve i poneki od vas. I onda je rekao: tu je neki bog, dok sam spavao, neto potajno uzeo od mene? Odista, taman toliko da naini od toga enku! udno je kako su tanka moja rebra! rekao je ve mnogi od ljudi sadanjosti. Jeste, smeni ste mi, vi ljudi sadanjosti! A naroito jo kad se udite sami sebi! I zlo bi bilo po meni kad se ne bih mogao smejati vaem uenju, i kad bih marao progutati ceo gad iz vaih pljuvaonica! Ovako, uzeu vas olako, jer ono to ja nosim teko je; nee mi nita biti ako na moju torbu slete jo i bube i bumbari! Zaista vam kaem,

moj teret nee biti vei! I nee me zbog vas, vi ljudi sadanjosti, snai moj veliki umor. Ah, kuda bih se jo peo sa svojom ivom eljom! Sa svih vrhova gledam da li u ugledati dom, i domovinu. Ali zaviaja za me nigde nema; veni sam putnik po gradovima, i uvek traim da mi otvore na svima kapijama. Tui su mi, i na podsmeh su mi, ljudi sadanjosti ka kojima tek to me je srce povuklo; i prognanik sam iz dedovine, i otadbine. Ja jedino jo volim unukovinu, zemlju dece moje, jo neotkrivenu, u najdaljem moru: nju traim, i k njoj brodim na svojim jedrima. Na deci svojoj hou da popravim to sam dete mojih otaca, a na svoj budunosti ovu sadanjost! Tako je govorio Zaratustra. O neokaljanom saznanju Kada se jue pojavio mesec, mislio sam da e se iz njega roditi sunce: tako je teak i bremen leao na vidiku. Ali me je slagao sa svojom trudnoom; i radije u jo verovati da je u mesecu muko nego ensko. Dabome, nije toliko ba ni muko, taj bojaljivi nonik. Zaista vam kaem, s nemirnom saveu grede on preko krovova. Jer je pohotljiv i surevnjiv, taj monah u mesecu, pohotljiv za zemljom, i za svim uivanjima zaljubljenih. Ne, ja ne volim toga maka po krovovima! Odvratni su mi oni koji se unjaju oko poluotvorenih prozora! Smerno, i utljivo, grede on, sve dalje i dalje po zvezdanome ilimu: ali ja ne volim muke noge to idu na prstima, i na kojima ne zveke mamuza. Korak onoga koji je poten, govori; a samo maka krade se po zemlji da je niko ne uje. Eto, tako se i mesec primie kao maka, nepoteno. Ovo ja priam vama, osetljive pritvorice, vama ije je saznanje isto ! Vas ja nazivam pohotljivcima! I vi volite zemlju, i sve to je zemaljsko: ja sam vas prozreo! ali u vaoj ljubavi ima stida, i grie savesti, vi ste slini mesecu! Va se duh dao nagovoriti da prezire sve to je zemaljsko, ali ne i vaa utroba: a ona je najjae to je na vama! Pa se va duh stidi to se pokorava vaoj utrobi, i od roenoga stida ide krivim i lanim stazama. Neto najvie bilo bi za mene kae sam u sebi va laljivi duh da gledam na ivot bez udnje, a ne kao pas, s isplaenim jezikom; Da se gledajui oseam srenim, s izumrlom voljom, bez ei i pomame sebinosti hladan, i siv po celome telu, ali opijenim mesearskim oima! To bi mi bilo najdrae tako vara sam sebe prevareni da volim zemlju kao to je voli mesec, i da sam oima dodirujem njenu lepotu. I u tome neka je za mene neokaljano saznanje: to ja od stvari nita ne traim, osim da smem leati pred njima kao ogledalo sa sto oiju. O, vi osetljive pritvorice, vi pohotljivci! U vaoj udi nema ednosti, i vi stoga oporoavate uenje uopte! Zaista vam kaem vi ne volite zemlju kao oni koji stvaraju, koji oploavaju, koji se razvijaju! Gde ima ednosti? Gde i volje za oploavanjem. A onaj koji hoe da stvara vie od sebe, u toga je i volja najistija. Gde ima lepote? Gde moram da hou celom svojom voljom; gde hou da propadnem, samo da od slike ne bi uvek ostala slika. Voleti pa propasti, to ide jedno s drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju, to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kaem vama kukavcima! To vae nemuko razroko gledanje treba da znai: udubili se u razmiljanje! A to napipate tromim oima, treba da se zove lepo! O, da poganitelja blagorodnih imena! Ali, prokletstvo je vae u tom, vi neokaljani, vi posednici istoga saznanja, da se nikada neete poroditi, ma koliko da teki i brerneni leite na vidiku! Zaista vam kaem, vaa su usta puna blagorodnih rei: pa biste da mi mislimo da vam se i srce presipa, vi laljivci? A moje su rei neznatne, prezrene, krive rei: ja pokupim rado to na vaim gozbama padne s trpeze na zemlju. Pa ipak mogu s njima da kaem istinu pritvoricama! Da, koskama svojim, i koljicama, i bodljikama zagolicau pod nos pritvorice! Neist je uvek vazduh oko nas, i pri vaim gozbama, jer vae pohotne misli, vae lai, i vaa zabaurivanja, lete po vazduhu! Usudite se pre svega da poverujete sami sebi sebi, i svojoj utrobi! Uvek lae, ko sam sebi ne veruje. Boga jednog kukuljicu namaknuli ste sebi na glavu, vi preisti: u kukuljicu jednoga Boga svio se i skrio se va gadni crv. Zaista

vam kaem, vi varate, vi udubeni u razmiljanje! I Zaratustra se dao nekada zavoditi vaim bogovskim koama; nije mogao da prozre klupko zmija kojima behu ispunjene. Mislio sam nekad, da gledam bogovsku duu gde se igra u vaim igrama, vi ljudi istoga saznanja! Mislio sam da nema bolje vetine od vaih vetina. Daljina mi nije dala da vidim kaljuu zmija, i da osetim gadni zadah, i skrila je od mene lukavstvo gutera koji se tada pohotljivo verao. Ali dooh vam blizu: i svanu mi dan sad treba da svane i vama, svreno je sa ljubavnim zanosom meseevim! Pogledajte samo! Eno ga gde lei uhvaen, i bled pred rujnom zorom! Jer ona se, ognjena, ve pojavljuje, javlja se njena ljubav prema zemlji! ednost, i udnja za stvaranjem, u svakoj je ljubavi sunevoj! Pogledajte samo, kako se nestrpljivo izdie nad morem! Zar ne oseate e, i topao dah njene ljubavi? Htela bi da sisa more, i da njegovu dubinu ispija k sebi u visinu: i ud uzdie more, i stvaraju se tisuu grudi. Htelo bi da ga ljubi i sisa e sunevu: htelo bi da postane vazduhom i visinom, i stazom kojom kroi svetlost, da postane i samo svetlost! Zaista vam kaem, kao sunce, tako i ja volim ivot, i sva duboka mora. I to je moje saznanje: sve to je duboko, treba u visinu u moju visinu! Tako je govorio Zaratustra. O naunicima Dok sam leao i spavao, ugrize jedna ovca u brsnato lie sa lovora na mojoj glavi, ugrize, i ree u isti mah: Zaratustra nije vie naunik. Ree, i ode poskakujui, i ponosito, svojim putem. To mi je prialo jedno dete. Ja rado lekarim tako, gde se deca igraju, uz porueni zid, meu kaljem i crvenim turinkom: Jo sam ja naunik deci, a i kalju i crvenome turinku. Oni su edni, edni jo i kad su pakosni. Ali ovcama ve nisam vie: tako hoe moj udes neka je blagosloven! Jer evo u emu je stvar: iselio sam se iz kue naunika, pa sam jo i vrata za sobom zalupio. Predugo je moja dua gladna sedela za njihovim stolom, nisam, kao oni, nauen da stiem saznanja onako kao to se razbijaju orasi. Ja volim slobodu, i vazduh po sveoj zemlji; i radije bih leao na volovskim koama nego na njihovim astima i poastima. Odve sam topao, i ispeen od svojih misli: esto mogu jedva da diem od njih. Tada moram u slobodnu prirodu, daleko od svih pranih soba. A oni, sede hladni u gustoj hladovini: oni bi uvek da su samo gledaoci, i paze da ne sednu onde gde sunce sija na stepene. Kao oni to stoje po sokaku pa blenu u ljude koji prolaze mimo: tako i oni, ekaju, i blenu u misli koje su drugi smislili. Ako ih rukom dirne, digne se prah oko njih kao od vree brana, i to nehotino; i ko bi tu jo pogodio da taj prah dolazi od penice, i od utog milja letnjih polja? Kad hoe da izgledaju mudri, mene podilazi jeza od njihovih malih izreka i istina: njihova mudrost ima esto zadah kao da dolazi iz bare: i zaista vam kaem, ja sam ve uo i abu da iz nje krekee! Ali veti su, i imaju mudre prste: kud bi moja jednostavnost sa njihovom mnogostrukou! Njihovi prsti umeju na sve naine da udevaju, i vezuju, i ispletu: tako pletu oni arape duha! Oni su dobri satovi: samo ih treba dobro naviti! Onda e tano pokazati koliko je sati, i dii e uz to jo i malu graju. Kao mlinovi rade oni, i melju: treba im samo bacati penino zrnevlje! a oni e ve umeti zrno samleti, i nainiti od njega beo prah. Oni dobro motre na prste jedni drugima, i nisu ba odvie poverljivi meu sobom. Domiljati u sitnim mudrolijama, oni ekaju na one ije znanje hramlje, ekaju kao to eka pauk. Uvek sam video kako paljivo gotove otrov; i uvek bi pri tom navukli staklene rukavice na svoje prste. Umeju oni i da igraju lanom kockom; i video sam kako se toliko udube u igru da ih znoj oblije. Mi nismo jedno za drugo, i njihove vrline jo manje su po mome ukusu nego njihovi poroci, i njihova lana kocka. I ak sam kod njih stanovao, stanovao sam nad njima. Zbog toga me omrzoe. Oni nee da dopuste da neko ide iznad njihovih glava; i zato pometae drva, i zemlje, i ubreta, izmeu mene i svojih glava. Time su zagluivali odjek mojih koraka: a ponajgore su me dasad uli oni koji su najnaueniji. Sve greke i slabosti ljudske pometee izmeu sebe i mene: s pomonim tavanom zovu oni to po svojim

kuama. Pa ipak idem ja sa svojim mislima iznad njihovih glava; i ak kad bih hteo da idem na svojim roenim slabostima, bio bih ipak nad njima, i nad njihovim glavama. Jer ljudi nisu jednaki: tako kae pravdoljublje. I, to ja hou, oni ne bi smeli da hoe! Tako je govorio Zaratustra. O pesnicima Otkako bolje poznajemo telo, ree Zaratustra jednome od svojih uenika za mene je duh tek duh u izvesnom smislu; a i sve to se zove 'veno' sve je to samo u prenosnom smislu. To si ti meni jednom ve rekao, odgovori uenik; ali si tada jo dodao: 'samo to pesnici odvie lau'. Zato si rekao da pesnici odvie lau Zato? ree Zaratustra. Pita, zato? Ali, ja nisam od onih koje treba pitati za njihovo zato. Zar sam ja tek od jue poeo da doivljujem? Davno je tome otkako sam ja doiveo razloge svojih miljenja. Morao bih biti itavo bure od pamenja kad bih hteo da i svoje razloge nosim sa sobom. Mnogo mi je ve i to da svoja miljenja zadrim za se; i mnoga se ve ptiica digla i odletela. Koji put opet naem u svom golubarniku i po koju doletelu pticu, koju ne poznajem, i koja sva drhe kad je dodirnem rukom. Ali, ta ti je to rekao tada Zaratusira? Da pesnici odvie lau? Pa i Zaratustra je pesnik. Misli li dakle da ti je on tom prilikom govorio istinu? Zato veruje u to? Uenik odgovori: Ja verujem u Zaratustru. A Zaratustra mahae glavom, i osmehivae se. Vera nije u stanju da me usrei, ree, poglavito ne vera u mene. Ali, uzmimo da neko odista ozbiljno tvrdi da pesnici odvie lau: Ima pravo, mi odvie laemo. Mi malo znamo i loe uimo, pa moramo da laemo. Koji meu nama pesnicima nije usuo vode u svoje vino? Mnogo se otrova smealo ve u naim podrumima, i mnogo se ta tu desilo to se ne kazuje. Pa zato to i sami malo znamo svide nam se od srca oni koji su nitavni duhom osobito ako su to mlade enice. ak bismo da doznamo jo i stvari sto stare ene uvee jedna drugoj priaju. To onda mi sami zovemo na sebi veno-ensko. I kao da ima neki naroiti tajni prilaz k znanju, koji se pred onima koji neto ue zatvori tako i mi verujemo u narod, i u njegovu 'mudrost'. A u ovo veruju svi pesnici: da onaj koji lei u travi, ili na usamljenim obroncima, pa nauli ui, mora doznati neto od svega to se dogaa izmeu neba i zemlje. Kad ih obuzmu neniji oseaji, tada pesnici odmah misle da se to sama priroda zaljubila u njih: Da se nagnula nad njihovo uvo, da im ape tajne, i zaljubljene, prijatnosti: time se oni onda hvale i ponose pred svim smrtnima! Ah, ta se sve ne deava izmeu neba i zemlje o emu su snili jedino pesnici! A pogotovo iznad neba: jer, svi su bogovi samo pesnike slike, pesnike izlike! Odista, jednako nas neto vue gore to jest, u carstvo oblaka: na njih posadimo nae arene mehurove, pa ih nazovemo bogovima i nadljudima. A oni su taman dosta laki za ta sedita! svi ti bogovi i ti nadljudi. O, kako sam sit svega toga nemonoga to bi potopoto da je od znaaja! O, kako sam sit pesnika! Krivo je bilo ueniku to Zaratustra tako govori, ali je utao. Zautao je i Zaratustra; njegovo se oko okrenulo unutra, ba kao da gleda u velike daljine. Naposletku uzdahnu, i odahnu. Ja sam od danas, i od vajkada, ree tad; ali ima u meni neto to je od sutra, i od prekosutra, i od onog to e nekad biti. Ja sam se zasitio pesnika, i starijih i mlaih: svi su mi oni odvie povrna i plitka mora. Oni nisu dosta mislili u dubinu: zato im oseaj nije potonuo do na dno. Malo pohotljivosti, i malo dosade: to je bilo jo ponajbolje to su smislili. Sve to njihovo udaranje u harfu, za mene je ukanje i promicanje sablasti; zar su znali oni dosad ta je to strasni vapaj glasova! Nisu mi ni dovoljno isti: svi oni mute svoje vode da bi izgledale dublje. Rado bi da izgledaju irokih grudi, i pomirljivi: ali za mene ostaju menjai i meai, polutani i neistunci! O dosta sam ja bacao svoju mreu u njihova mora da bih uhvatio dobre ribe; ali sam uvek izvlaio glavu istog starog boga. Tako je gladnome more davalo kamen. Ali oni sami kao da su iz mora izali. Istina je dodue, ima i bisera u njima: ali utoliko su ba i sliniji ivotinjicama sa tvrdom ljuskom. Mesto due naao sam kod njih esto posoljenu sluz. Od mora su se nauili i sujeti njegovoj: zar nije more paun

nad paunovima? I pred najglomaznijim bivolom razvie svoj rep, i nikada se nee pokazati bez svoje srebrne i svilene lepeze od ipaka. Durnovito zvera bivol, u dui svojoj blizak pesku, jo blie ipragu, a najblii movari. ta je za nj lepota, i more, i paunovo perje! Tu sliku iznosim ja pred pesnike. Zaista vam kaem njihov je duh i sam paun nad paunovima, more sujete! Gledaoce trai duh pesnikov: ma oni bili i bivoli! I toga duha ja sam se zasitio: i ja vidim ve unapred da e se i on zasititi sam sebe. Video sam ve pesnike koji su se izmenili, i kako u same sebe upiru poglede. Video sam gde dolaze pokajnici duhom: oni su se iz njih razvili. Tako je govorio Zaratustra. O velikim dogaajima Ima jedno ostrvo u moru nedaleko od blaenog ostrvlja Zaratustrina na kojem se stalno dimi jedan vulkan; o tome ostrvu kae puk, i poglavito kau to stare ene iz puka, da je kao odvaljena stena postavljen na ulazu u podzemni svet: a kroz sam taj vulkan vodi uska staza dole, do pred sam ulaz u donji svet. Ba u doba dok je Zaratustra boravio na blaenome ostrvlju, desilo se da je jedan brod bacio kotvu uz ostrvo na kojem se nalazi vulkan; a mornari sa broda razioe se po kopnu da love bele zeeve. Kad oko podneva, kad su kapetan i momci opet bili na okupu, videe oni odjednom gde im se kroz zrak primie ovek, i ue jasno kako neko ree: Vreme je! Krajnje je vreme! Kad im je prilika bila najblia samo to ona prolete brzo kao kakva sen, u pravcu gde se nalazio vulkan tad poznadoe oni, u najveem udu, da je to Zaratustra; jer oni ga svi ve behu videli, osim samoga kapetana, i oni su ga voleli kao to ve puk voli: tako da u tome ima podjednako i ljubavi i straha. Vidi samo! ree stari krmano, eto ode Zaratustra u pakao! U isto to doba kad su mornari prispeli bili uz ognjeno ostrvo, bio se razneo glas da je nestalo Zaratustre; a kad su zapitali za nj njegove prijatelje, ovi rekoe da je u noi otiao na lau, ne kazujui kuda e na put. Ljudi se uznemirie; kad posle tri dana doe k tome jo i povest sa mornarima ceo se svet saglasi u tome da je Zaratustru avo odneo. Njegovi se uenici dodue smejahu takvom razgovoru; a jedan od njih ak ree: pre u poverovati da je Zaratustra odneo avola. Ali u dnu due svi su bili zabrinuti, i u iekivanju: i njihova je radost bila velika kad se petoga dana Zaratustra pojavi meu njima. A evo prie o Zaratustrinu razgovoru sa ognjenim psom. Zemlja, ree on, ima kou; i na toj koi ima boletina. Jedna od tih boletina zove se na primer: ovek. A druga jedna od tih bolesti, zove se ognjeni pas. o njemu su ljudi mnogo lagali, i njima su o njemu mnago lagali. Da bih tu tajnu ispitao, iao sam preko mora: i ja sam video istinu nagu, zaista vam kaem, bosu do vrata. Sad znam u emu je stvar sa ognjenim psom; i isto tako, u emu je stvar sa svima paklenim stvorovima, i sotonama, od kojih se ne plae samo stare ene. Izai napolje ognjeni psu, iz tvoje dubine! povikah, i priznaj koliko je duboka ta dubina! ime si se to tako zapenuio? Ti se napaja obilno morem: to odaje tvoja preslana reitost! Odista, za psa iz dubine tvoja je hrana odvie sa povrine! Izgleda mi u najboljem sluaju kao neko koji govori iz trbuha zemljina: i kadgod sam uo govoriti paklene stvorove, i sotone, naao sam da su kao ti: tako slani, i laljivi, i plitki. Vi umete urlati, i dizati tminu pepelom! Vi ste najvei drekavci; i izvetili ste se dobro u kuvanju mutljaga dok ne uzvri. Gde god je vas tu u blizini mora uvek biti mutljaga, i dosta ljigavoga, upljeg, i ututkanog: to bi da dobije maha, da se oslobodi. Svi vi najradije ulate 'sloboda': ali ja sam izgubio veru u 'velike dogaaje' im ujem urlanje, osetim dim oko njih. I veruj to ti kaem, urlavi drue iz pakla! Najvei dogadaj to nisu nai najglasniji, ve nai najtii asovi. Svet se ne okree oko pronalazaa novih umova, ve oko pronalazaa novih vrednosti; neujno se okree. I priznaj samo! Vrlo se malo u stvari desilo, kadgod bi se tvoje urlanje stialo, i tvoj se dim raziao. Zar znai neto, ako se jedan grad pretvorio u mumiju, ili ako je jedan kip pao u blato! I ovo jo imam da kaem obaraima kipova. Najvea je ludost, bacati soli u more, i kipove u blato. U

blatu vaeg prezrenja leao je kip: ali njegov zakon i jeste u tome da mu iz prezira ivot ponovo nikne, i lepota iva! Sa boanskim crtama na licu die se on, pun zanosnog ivota; i zaista vam kaem, jo e vam se zahvaliti to ste ga oborili, vi obarai. Ja dajem ovaj savet i kraljevima, i crkvama, i svemu to je slabo usled starosti, ili usled nedostatka vrline: pustite da vas obore! Da biste se opet povratili k ivotu, a k vama se povratila vrlina! Tako sam govorio pred ognjenim psom. a on me tu nadureno prekide, i zapita: Crkva, ta je to crkva? Crkva? odgovorih mu, to je jedna vrsta drave, i to ponajlaljivija. Nego, mui, pretvornie! Ti se sam zacelo najbolje razaznaje u svome rodu! Kao ti, tako je i drava pretvornik; kao ti, govori i ona rado u dimu, i uz urlik, da bi drugi mislili, ba kao i kod tebe, da govori iz utrobe svih stvari. Jer ona bi potopoto da je najvanija zver na zemlji, drava; pa joj to i veruju. Kad sam to rekao, hteo je ognjeni pas da pobesni od zavisti. ta? vikao je, najvanija zver na zemlji? I to joj veruju? I toliko je pare, i strahovitih glasina, pokuljalo iz njega, da sam pomislio da e se zadaviti od ljutine i zavisti. Najzad se stiavae, i njegovo zavijanje popusti; a kad se sasvim umirio, rekoh ja smejui se: Ti se ljuti, ognjeni psu: dakle ja imam pravo a ne ti! Da bih imao i u ostalome pravo, uj to u ti rei o drugom jednom ognjenom psu: taj zaista govori iz srce zemlje. Zlatom odie njegov dah, i zlatnom kiom. tako mu ite srce. ta je ve njemu pepeo, i dim, i topla sluz! Iz njega polee smeh, kao areni oblaci; ne voli on tvoje muklo zavijanje, i izbacivanje, i besnilo u utrobi! A zlato, i smeh on ih vadi iz srca zemljina: jer, treba da zna, od zlata je srce u zemlji. Kad to u ognjeni pas, nije bio vie u stanju da me slua. Posramljen je uvukao rep, usitnjenim glasom progovorio je Vau! vau! pa se odvukao u svoju peinu. Tako to priae Zaratustra. Ali su ga uenici njegovi jedva sluali: toliko ih je gonila elja da njemu priaju o mornarima, o belim zeevima, i o oveku koji leti. ta tu da mislim! ree Zaratustra. Zar sam ja sablast? Nego, bie da je to bila moja senka. Vi ste ve uli priu o putniku i njegovoj senki? Ali jedno sad znam: moram bolje pripaziti na nju, jer e mi inae pokvariti dobar glas. I jo jednom zadrma Zaratustra glavom i uae se. ta tu da mislim! ree jo jedanput. Zato je vikala sablast: 'vreme je! Krajnje je vreme!' emu je to krajnje vreme? Tako je govorio Zaratustra. Predskaziva i videh gde sie na ljude velika alost. I najbolji se zasitie svoga posla. Stade se iriti nauk, uz koji trae vera:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!' I odjekivahu brda unaokolo:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!' Mi smo na vreme obrali etvu, pa zato nam je sav rod potruleo, i pocrneo? ta to pada na zemlju poslednje noi za zloga meseca? Uzaman sav trud, u otrov nam se vino pretvorilo, pogled od uroka sprio je naa polja, i naa srca, te su pouteli. Osuismo se svi; padne li vatra na nas, mi diemo prah kao da smo pepeo: i samu smo vatru zamorili. Svi nam se kladenci sasuie, i samo more uvue se. Kopno prti i drobi se, a dubina nee da guta! 'Ah , zar nema mora u kojem bi se jo moglo utopiti', tako vapije naa tuba preko plitkih movara. Odista, ve nam teko pada i umreti; te samo budni, i ivujemo tek po kosturnicama! Tako u Zaratustra gde govori jedan pretskaziva, njegovo ga je proricanje dirnulo, i sveg izmenilo. Posta alostan, i umoran; i bio je slian onima o kojima je pretskaziva govorio. Zaista vam kaem, ree uenicima svojim, malo e jo potrajati pa e doi taj dugi suton. O, kako bih spasao svoju svetlost od njega! Da mi ne utrne u toj alosti! Ta treba da svetli jo udaljenim svetovima, i najudaljenijim noima!S takvom je brigom u srcu Zaratustra tumarao tamo amo; tri puna dana niti je pio niti jeo, nije imao pokoja, i nije progovorio rei. Naposletku, pade u dubok san. A uenici mu seahu po cele duge noi oko njega, i ekahu zabrinuti da li e se probuditi, da li e progovoriti, i povratiti se od svoje turobnosti. I evo ta je rekao Zaratustra kad se probudio; glas njegov dopirao je do njegovih uenika kao iz daleke daljine: ujte, prijatelji, san to

sam snio, i pomozite mi da ga protumaim! Jo je san taj zagonetka za me; smisao mu jo je skriven u njemu, i zatvoren, i ne moe da poleti iz njega na slobodnim krilima. Snio sam da sam se odrekao svega ivota. Postao sam nonim straarem, tamo na brdu u usamljenoj kuli smrti. uvao sam joj mrtvake kovege: prepuni tih trofeja bili su mrani svodovi. Kroz staklene kovege gledao je u mene savladani ivot. Udisao sam zrak pranih venosti: zaguno toplo, i prano, bilo je u mojoj dui. Ali ko bi onde i mogao izvetriti svoju duu! Ponono videlo stalno me je okruivalo, uza nj se suurila osama, i, trei jo, bio je greviti grobni mir, najgori od svih mojih neprijatelja. Drao sam kljueve najzaranije kljueve na svetu; i umeo sam njima da otvaram kapiju uz najvei kriput brave. Kao zlokobno graktanje iao bi jek kroz duge hodnike kad bi se rastvorila krila na kapiji: oduran je bio glas u te ptice koja nije volela da je bude iz sna. Ali je jo stranije bilo, i vie se ledilo srce, kad bi opet sve zautalo, i svud nastao mir, a ja sam sam samcat sedeo posred te ubistvene tiine. Tako mi je prolazilo i mililo vreme, ako je uopte bilo vremena, jer ta sam ja mogao znati da li ga jo ima! Naposletku, dogodi se ono to me probudi. Triput udarie udari o vrata, kao gromovi, triput odjeknue urlikom svodovi: ja odoh k vratima. Povikah: Alpa! Ko to nosi svoj pepeo na breg? Alpa! Alpa! Ko to nosi svaj pepeo na breg? Utuvih klju, i htedoh s mukom da otvorim vrata. Ali, jo ih ne bejah otvorio ni koliko da se provue prst kroz njih: A vihor-vetar rastvori oba krila na vratima, i zvidui otro, i kao pomaman, ubaci mi jedan crni koveg: Prtei, i lomei se, i zvidui, raspade se koveg, i izbaci sablasti u tisuu vidova. Naini se urnebesna huka i smeh i podsmeh oko mene, koje dizahu tisue utvara od dece i andela, i sovuljaga i luda, i leptirova velikih kao deca. Grdno se preplaih, i padoh niice. I stadoh vikati od straha kako jo nikad nisam vikao. Ali me moja roena vika probudi: ja dooh k sebi. Zaratustra ispria tako svoj san, pa zauta: jer jo nije znao, kako bi taj svoj san protumaio. Ali uenik kojeg je najvie voleo, ustade urno, uhvati Zaratustru za ruku, i ree. Sam tvoj ivot tumai nam taj tvoj san, Zaratustra! Zar nisi ti sam vihor to zvidi kao pomaman, koji rastvara vrata na kuli smrti? Zar nisi ti sam koveg pun arenih pakosti, i aneoskih utvara ivotnih? Odista, kao deji kikot u tisuu vidova ulazi Zaratustra u sve kosturnice, smejui se nonim straarima i grobarima, i svima to zveckaju muklim kljuevima. Zastraie ih, i baciti niice tim svojim smehom; a nesvest, i povratak u ivot, dokazae tvoju mo nad njima. Pa i kad padne dugi suton, i umor smrti, ti nee zai na naem nebu, ti pobornie ivota! Uinio si te smo videli nove zvezde i nova svetila nebeska; odista, i sam smeh razapeo si nad nama kao aren ator. Odsad e se neprestano deji smeh razlegati iz mrtvakih kovega; odsad e neprestano jak vetar pobedonosno duvati protiv umora od smrti: za to si nam ti glavom jamac, i prorok! Odista, ti si sanjao glavom njih, tvoje dumane: i to ti je dosad najtei san! I kao to si se ti od njih otreznio, i doao k sebi, tako treba i oni da se otrezne od samih sebe pa da dou k tebi! Tako ree uenik; a svi ostali okupie se tad oko Zaratustre, uhvatie ga za ruke, i pokuavahu da ga zagovore da napusti postelju, i turobnost, pa da se svrati k njima. Ali Zaratustra sedae pravo u svojoj postelji, a pogled mu je bludeo. Kao neko koji se vraa iz daleke tuine, gledao je on svoje uenike, ispitivao im lica; i jo ih nije mogao da pozna. Ali kad ga digoe, i postavie na noge, izmeni se odjedared sjaj u njegovim oima; on razume sve to se dogodilo, pogladi se po bradi, i ree snanim glasom: Dobro je! Sve ima svoje vreme; postarajte se samo, uenici moji, za dobru veeru, i to to pre! Tako u da okajem rave snove! A pretskaziva neka za stolom sedi pored mene: zaista vam kaem, pokazau mu more u kojem se jo moe utopiti! Tako to ree Zaratustra. Pri tom gledae dugo u oi ueniku koji je protumaio san, i klimae glavom.

O iskupljenju Kad je Zaratustra jednoga dana prelazio preko velikog mosta, zaokupie ga bogalji i prosjaci, i jedan mu guravi ovako ree: uj, Zaratustra! I puk ve ui ud tebe, i poinje da veruje u

tvoju nauku: ali, da bi imao potpunu veru u tebe, potrebno je prvo i ovo da uveri jo i nas bogalje! Evo ovde ima lep izbor, i priliku da se ogleda na vie nego na jednom! Moe slepima da povrati vid, i da uini da hromi kroe nogom, a onome to malo odvie nosi na ledima, mogao bi malo da skine s leda: To bi, po mome miljenju, bio nain da i bogaljima ulije vere u Zaratustru. A Zaratustra njemu odgovori ovako: Ako grbavome oduzme grbu, uzima mu duh njegov kae narod. A ako da slepcu oni vid, videe odvie pokvarenosti na zemlji, pa e prokleti onog koji ga je izleio. Onaj koji uini da hromi kroi nogom, nanee mu najveu tetu: jer tek to prohoda, prohodae i njegovi poroci s njim take ui narod o bogaljima. A to ne bi Zaratustra nauio to i od naroda, kad narod ui od Zaratustre? Ali to je jo najmanje to vidim, otkako sam ovek: da ovaj nema oka, onaj uha, a onaj trei noge, i da ih jo ima koji su izgubili i jezik, ili nos, ili glavu. Vidim, i video sam ja i gore to, i takvih strahota da ne bih mogao o svaem ni govoriti, a o poneem ak ni utati: tako na primer ljude koji nieg nemaju, osim to imaju neto previe dakle ljude koji nisu nita drugo do jedno veliko oko, ili jedna velika usta, ili jedan veliki trbuh, ili uopte samo neto veliko, njih ja zovem naopakim bogaljima. Kad sam doao bio iz svoje samoe, i iao prvi put preko ovoga mosta: tada nisam mogao da verujem svojim oima, gledao sam i gledao, i najzad sam rekao: to je jedno uho. Uho, veliko koliko i ovek! Pogledao sam jo bolje, i odista, pod uhom micalo se jo neto, bestraga siuno, i jadno i alosno! Verujte, golemo uho stajalo je na tankoj maloj peteljci, i ta je peteljka bila ovek! Da je ko uzeo staklo da vidi, mogao bi poznati jo i jedno sitno zavidljivo lie; i jo, da uz peteljku geguca jedna naduvena duica. A puk mi ree da to veliko uho ne samo da je ovek nego veliki ovek, genije. Ali ja nisam puku nikad verovao kad bi govorio o velikim ljudima i ostao sam pri svome uverenju da je to jedan naopaki bogalj, koji ni od ega nema dosta a od jednoga ima i suvie. Kad je Zaratustra ovo rekao guravome, i onima koje je ovaj predvodio i zastupao, okrenu se vrlo neraspoloen svojim uenicima, i ree: Zaista vam kaem, prijatelji moji, ja idem meu ljudima kao meu odlomcima, i kao medu otkinutim udovima ljudskim! To je najuasnije za moje oi to vidim ljude razmrskane i rasute, kao po bojitu ili na klanici. A kad bi oi mi da se spasu iz sadanjosti u prolost, svuda ih sreta isto: odlomci, i otkinuti udovi, i udni sluajevi a ne ljudi! Ovo sad, i ono to je bilo, na ovoj zemlji o, prijatelji to je ono to ja ne mogu nikako da podnesem, i ja ne bih umeo dalje iveti, da ne vidim unapred, ono to e doi.Onaj to gleda unapred, onaj koji hoe, koji stvara, koji je budunost, i most ka budunosti, i, ah, u isti mah jo uvek bogalj na ovome mostu: sve je to Zaratustra. A vi ste pitali esto jedan drugog: Ko je nama Zaratustra? Kako da ga zovemo? I kao to ja inim, pitanjima ste sebi odgovorili. Je li on onaj to obrie? Ili onaj to ispunjuje? Onaj to osvaja? ili, to nasleuje? Jesen? Ili, ralo na plugu? Ili jedan koji je ozdravio? Je li pesnik? Ili je pravdoljubac? Oslobodilac? Ili, ukrotilac? Dobar? ili zao? Ja idem meu ljudima kao meu odlomcima budunosti; one budunosti koju ja vidim. A sve za im eznem, i do ega mi je stalo, jeste da u jedno snesem, i sklopim, to su odlomci, i to je zagonetka i udan sluaj. I, kako bih podneo to sam ovek, kad ovek ne bi ujedno bio i pesnik, i reava zagonetaka i udnih sluajeva! Iskupiti sve koji su proli, i sve Bilo jednom pretvoriti u Tako sam hteo to bi za mene tek bilo iskupljenje! Volja tako se zove oslobodilac, i donosilac radosti: tome sam vas uio, prijatelji moji! A sad nauite jo i ovo: I sama volja jo je zatoenik. Hteti, ini slobodnim: ali, kako emo nazvati ono to jo i oslobodioca baca u kvrge? Bilo jednom; tako se zove kriputa zuba, i najosamljenija tugoba volje. Nemona prema onom te je uinjeno ona je jedak gledalac za sve to je prolo. Volja ne moe da hoe unazad; i to to ne moe da skrha vreme, i nagon vremena, to je najosamljenija tugoba volje. Volja ini slobodnim. ali, ta pronalazi volja za samu sebe da bi se oslobodila svoje tugobe, i da bi ismejala svoju tamnicu? Ah, ludakom postaje svaki zatoenik! Na lud se nain iskupljuje i zarobljena volja. to vreme ne moe potei unazad, to u njoj raspaljuje gnev; ono to je bilo jednom tako se zove kamen koji ona ne moe da odvalja. I zbog toga valja

kamenje u gnevu svom, i u ljutini, i sveti se svemu to ne raspaljuje gnev i ljutina kao nju. Tako postade volja od oslobodioca osvetnikom: svemu to moe da pati, ini naao zato to ne moe unazad. U tome, samo u tome i jeste osveta: neraspoloenje volje prema vremenu, i prema njegovu Bilo jednom. Zaista vam kaem, ima jedna velika ludost u naoj volji; a u prokletstvo za sve oveansko, izrodilo se to to je ta ludost nauila kako treba imati duha! Duh osvete: prijatelji moji, to je ljudima izgledalo najbolje to su dosad smislili; gde je bilo patnji tu je uvek imalo da bude i kazni. Kazan, tako naziva sebe samu osveta: lanom reju hoe sebi da dodvori istotu savesti. I zato to i u onom koji ima volje ima patnje, zato to ne moe da hoe unazad, zato je toboe i sama volja, i ceo ivot kazan! Pa se tako valjao oblak za oblakom preko duha, dok nije najzad ludilo stalo propovedati: Svega e nestati, i zato i treba svoga da nestane! I to je suta pravda, to je zakon vremena po kojemu mora ono samo da podere svoju decu: tako je propovedalo ludilo. Poredak stvar udeen je prema pravu, i prema kazni. O, kad e doi iskupljenje od toka stvari, i od kazni 'ivota' ? Tako je propovedalo ludilo. Moe li biti iskupljena ako ima prava koje je veito? Ah, kamen 'Bilo jednom' ne moe se pomai: veito moraju trajati i sve kazne! Tako je propovedalo ludilo. Uinjeno delo ne moe se unititi: kazan ga ne moe uiniti neuinjenim! To je, to je ba ono to je veito na kazni 'ivot', da ivot uvek ponovo mora da je i delo, i krivica! Jedino ako bi volja naposletku iskupila sebe samu pa od volje postala protiv-volja: ali vi poznajete, brao moja tu izmatanu pesmu ludilovu! Drugim sam vas putem poveo od tih izmatanih pesama kad sam vas uio: Volja je ono to stvara. Sve Bilo jednom je odlomak, zagonetka, udnovat sluaj dok mu stvaralaka volja kae: jer, tako sam hteo! Dok mu stvaralaka volja ne kae: Jer tako hou! Tako u hteti! A da li je ve rekla tako? I, kad e to biti: Je li se volja izvila ve iz svoje sopstvene ludosti: Je li volja bila ve sama za se iskupilac, i nosilac radosti? Je li zaboravila ve na duh osvete; na kriput zuba? I, od koga je nauila da se pomiri s vremenom i nauila jo vie neto, vie od svakog pomirenja. Vie od svakog pomirenja mora da hoe volja, volja za moi: ali kako se to moe zbiti s njom: Ko bi je nauio jo i da hoe unazad? Na ovom mestu njegove besede, dogodi se da Zaratustra odjedared zastade, i izgledae sasvim kao neko koji se u najveoj meri poplaio. S poplaenim pogledom gledao je u svoje uenike; njegovo oko prodiralo je kao strela kroz njihove misli, primisli. Ali ve posle nekoliko trenutaka smejao se opet, i ree umiren: Teko je iveti meu ljudima, zato to je teko utati. Naroito za onog koji voli da govori. Tako je to ree Zaratustra. A onaj guravi oslukivao je razgovor, i bee za sve vreme sakrio lice a kad je uo da se Zaratushra nasmejao, die radoznalo oi, i ree polako: Zato govori Zaratustra drukije nama a drukije svojim uenicima? Zaratustra odgovori: To je sasvim prosto! Sa guravima se guravo i govori! Da, ree guravi; a uenicima, moe se govoriti to padne na pamet. Nego, zato govori Zaratustra drukije sa svojim uenicima a drukije sa samim sobom? O ljudskoj mudrosti Nije vis: ve provalija je ono to je strano! Provalija, gde pogled pada sunovrat u bezdan a ruka posee u vis. Tu zadrhe srce pred svojom dvostrukom voljom. Ah, prijatelji, da li vi pogaate dvostruku volju i moga srca? U tome je eto za mene provalija, i opasnost, to moj pogled pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se dri i oslanja na dubinu! Moja se volja grevito hvata za oveka, vezujem se lancima za oveka, jer me neto nosi silno u vis ka natoveku: onamo hoe moja druga volja. I toga radi ivim meu ljudima slep, kao da ih i ne poznajem: da ne bi moja ruka izgubila sasvim svoju veru u ono to je postojano. Ja ne poznajem vas ljude: ta pomrina, i uteha, esto su se ve irile oko mene. Svaka varalica moe me nai kraj kapije na drumu, i ja pitam: da li hoe da me prevari? To je moja prva ljudska mudrost, to putam da me varaju da se ne bih morao uvati od varalica. Ah, kad bih se uvao

od oveka: kako bi onda mogao ovek biti kotva za moje ue! I suvie lako odvio bi se, i mene odbacio bestraga! To je provienje koje upravlja mojom sudbinom: da treba da sam bez obazrivosti. Ko nee da ugine meu ljudima, mora da naui da pije iz svih aa; a ko hoe da meu ljudimo ostane ist, mora se umeti oprati i u prljavoj vodi. esto sam sm sebe ovako teio: Napred! Ne malaki! Staro srce! Nesrea ti dade lo savet : smatraj to za svoju sreu! A ovo je druga moja ljudska mudrost: ja vie volim da potedim sujetne nego ponosite. Zar povreena sujeta nije mati svih alosnih igara? A gde se ponos vrea tu poraste neto to je jo bolje od ponosa. Da bi se mogao ivot dobro posmatrati, treba igru njegovu dobro igrati; a za to opet treba dobrih igraa. Dobri su igrai, koliko znam svi sujetni: oni igraju, i hoe da ih rado gledaju, sav im je duh u toj volji. Oni se prikazuju, oni se pronalaze; volim da u njihovoj blizini posmatram ivot, to lei od turobnosti. Zato tedim sujetne, jer su mi oni lekari protiv turobnosti, i vezuju me za oveka kao za pozorite. A onda: niko nije u stanju da u sujetnoga izmeri svu dubinu njegove skromnosti. Ja ga volim, i saaljevam ga njegove skromnosti radi. Od vas hoe on da se naui veri u samoga sebe; njega hrane vai pogledi, on jede hvalu iz vaih ruku. ak i vaim laima veruje, ako dobro laete o njemu: jer, sasvim u dubini, njegovo srce uzdie: ta sam ja! I, ako je ono prava vrlina koja ne zna za sebe: eto, sujetni ne zna za svoju skromnost! A trea je moja ljudska mudrost: to ne dam da mi se pokvari posmatranje zla usled vae straljivosti. Ja sam blaen kad gledam udesa to ih izlee toplo sunce: tigrove, i palme, i zmije zvearke. I meu ljudima ima lepoga poroda toplog sunca, i mnogo udesnih pojava zloga. Dodue, kao to mi se ni najmudriji meu vama nisu uinili ba tako mudri, tako sam naao da je i ljudska zloba u stvari manja nego to se kae. I esto sam se pitao maui glavom. emu jo i zvekeete, zmije zvearke? Zaista vam kaem, ima jo budunosti i za zlo! I najtopliji jug jo nije pronaen za ljude. Za mnogo to se kae danas da je najvea pakost, a nije ire od dvanaest pedalja, ni due od tri meseca! A doi e doba kad e se vee adaje javljati na zemlji. Jer, da natovek ne bi ostao bez svoje adaje, nadadaje koja e biti dostojna njega: zato mora jo mnogo toplog sunca da pri movarnu praumu! Od vaih divljih maaka moraju dotle postati tigrovi, a iz vaih otrovnih aba krokodili: jer dobar lovac ite dobra lova! Zaista vam kaem, dobri i pravedni! Na vama je mnogo to za ismejavanje, a pre svega va strah od onog to se dosad zvalo avolom! Vi ste u dui svojoj toliko tui onom to je veliko, da bi vam natovek u svojoj dobroti izgledao straan! A vi mudraci i mnogoznalci, vi biste beali pred sunanim ognjem mudrosti u kojem natovek s uivanjem kupa svoju nagotu! Vi najvii medu ljudima, na koje sam nailazio! evo u emu je moja sumnja u vas, i moj potajni smeh: ja slutim da biste vi moga natoveka nazvali avolom! Ah, zasitio sam se tih najviih i najboljih: eleo bih iz te visine navie, napolje, dalje ka natoveku. Groza me spopade kad videh te najbolje u njihovoj nagoti: ponikoe mi krila da poletim u daleke budunosti. U dalje budunosti, na junije jugove, nego to ih je ikad sanjao stvaralaki duh: onamo gde se bogovi stide svake odee! A vas hou da vidim odevane, vi brao moja, i blinji, i to nakiene, i sujetne, i dostojanstvene, kao dobre i pravedne. I odeven u i sam sedeti meu vama, da ne bih poznao ni vas ni ebe: jer u tome je moja poslednja ljudska mudrost. Tako je govorio Zaratustra. Najtii as ta se zbi sa mnom, prijatelji moji? Vidite da sam zbunjen, izgubljen, nevoljno posluan, spreman da poem ah, od vas da odem! Jeste, jo jednom mora Zaratustra u svoju samou: ali, neveselo vraa se ovaj put medved u svoju peinu! ta mi se dogodi! Ko mi naredi? Ah, moja srdita gospodarica hoe tako, ona me oslovi; rekoh li vam ve ime njeno? Jue pred vee oslovi me moj najtii as: to je ime moje strane gospodarice. I tu bi odlueno, moram vam sve rei, da vam srce vae ne bi otvrdlo prema odlazniku tako iznenada! Znate li vi ta je strah

onoga koji hoe da zaspi? Prome ga strah od glave do pete u asu kad ispod njega nestaje tla a san mu dolazi. Ovo vam kaem kao sliku. Jue, u asu najtiemu, nestade tla ispod mane: san mi dolazae. Skazaljka se pomae, asovnik moga ivota utia dah nikada ne uh takvu tiinu oko sebe: srce mi stade jako kucati. Tada mi prozbori neto bez glasa: Ti ve zna, Zaratustra? - Uzviknuo sam prestravljen ovim apatom a krv mi se ledila u obrazima: ali sam utao. Na to mi i po drugi put prozbori neto bez glasa: Ti zna, Zaratustra, ali ti nee da kae! Najzad odgovorih kao kakva jogunica: Jeste, ja znam samo neu da kaem! Na to mi opet prozbori ono bez glasa: Da li nee, Zaratustra? Je li to ba tako? Ne skrivaj se svojim jogunstvom! A ja sam plakao, i drhtao kao dete, i govorio: Ah, ta ja bih hteo, ali kad ne mogu! Oprosti mi samo to! To je preko moje snage! Na to mi opet prozbori ono bez glasa: ta je stalo do tebe, Zaratustra! Reci to ima da kae pa ma se skrhao! A ja odgovorih: Ah, zar to ja imam da kaem! I, ko sam ja? Ja ekam dostojnijega od mene; ja nisam dostojan ni da se skrham na njemu. Na to mi opet prozbori ono bez glasa: ta je stalo do tebe? Jo dosta ponizan? U poniznosti je najtvra koa. A ja odgovorih: ta sve nije ve ponela na sebi koa moje poniznosti! ivim na podnoju svoje visine: a koliki su vrhovi moji? Niko mi toga jo ne ree. Ali, doline svoje dobro poznajem. Na to mi opet prozbori ono bez glasa: O Zaratustra, ko daje u zalogu bregove, taj daje i doline, i nizine. A ja odgovorih: Jo ne dade u zalogu bregove ono to govorah, i jo ono to rekoh ne dopre do ljudi. Ja sam dodue odlazio k ljudima ali nisam jo stigao k njima. Na to mi opet prozbori ono bez glasa: Otkud ti moe to znati! Rosa orosi travu kad je no najutljivija. A ja odgovorih: oni su mi se rugali kad sam naao svoj put, i poao njime; a uistinu noge su moje tada drhtale. I ovako su meni govorili: ti si zaboravio put, sad e zaboraviti jo i kako se ide! Na to mi opet prozbori ono bez glasa: ta je stalo do njihove poruge! Ti si jedan od onih koji su zaboravili kako se slua: sad treba da zapoveda! Zar ne zna ko je najpotrebniji svima? Onaj koji ume da zapoveda na veliko. Teko je, veliko uraditi: ali je tee, veliko zapovedati. To je ono to ti se najmanje moe oprostiti u tebe je sila a ti nee da vlada. A ja odgovorih: Ja nemam glas lava da bih mogao zapovedati. Na to mi opet prozbori ono apatom. Najtie rei izazivaju buru. Misli koje hode na golubijim nogama, upravljaju svetom. O Zaratustra, ti treba da ide kao sen onoga to mora doi: tako e zapovedati, i zapovedajui ii pred svima. A ja odgovorih: Mene je sram. Na to mi opet prozbori neto bez glasa: Ti mora jo postati detetom, i ne znati za sram. Jo je u tebi ponositost mladosti, kasno si postao mlad: ali, ko hoe da postane detetom taj mora savladati jo i svoju mladost. Ja sam se dugo predomiljao, i drhtao sam. Naposletku rekoh to sam rekao bio odmah s poetka : Neu. Tada se prosu smeh oko mene. O kako mi je taj smeh derao utrobu, i parao srce! I jo zadnji put prozbori mi neto: O Zaratustra, tvoji su plodovi sazreli, ali ti nisi sazreo za svoje plodove! Zato mora i opet u samou: jer treba da postane jo meki. I opet nasta smeh, i izgubi se: tada se utia sve oko mene kao dvostrukom tiinom. A ja sam leao na podu, i znoj je curio sa mojih udova. Sad ste uli sve, i znate zato moram da se vratim u svoju samou. Nita vam nisam preutao prijatelji moji. Ali i to ste uli od mene, ko je jo uvek najutliviji od svih ljudi i hoe da to i ostane! O, prijatelji! Imao bih jo neto da vam kaem, i imao bih jo neto da vam dam! Zato vam ne dam? Zar sam ja krtac? Ali kad je Zaratustra izgovorio ove rei, spopada ga silan bol sa blizine rastanka od svojih prijatelja, tako da je glasno zaplakao; i niko ga nije mogao uteiti. A kad pade no, ode sm, i napusti svoje prijatelje. TREI DEO Tako je govorio Zaratustra.

Vi gledate gore kad hoete da se uzvisite. Ja gledam dole, jer sam uzvien. Koji meu vama moe da se smeje i da je uzvien u isti mah? Ko se penje po najviim brdima, taj se smeje svima alosnim igrama i alosnim zbiljama.
Zaratustra, O itanju i pisanju (I deo)

Putnik Bila je pono kad Zaratustra poe putem preko ostrva da bi stigao u ranu zoru na drugu obalu: jer onde je hteo da se ukrca u lau. A tu je imala dobra luka, u kojoj su i strane lae rado bacale kotvu; one su odnosile mnoge koji su sa blaenog ostrvlja hteli preko mora. Idui Zaratustra tako uzbrdo, seao se usput, kako je jo od mladosti mnogo sm hodio, i na koliko se ve proplanaka i brda i vrhova penjao. Ja sam putnik i peak po brdima, ree u srcu svom, ja ne volim ravnice, i izgleda da ne mogu dugo mirovati. I to je god sueno da mi se jo desi i da doivim, imae da se putuje, i da se penje uzbrdo: na kraju krajeva doivljuje ovek samo jo sama sebe. Prolo je doba kad mi se smelo sluajno neto desiti; a ta bi se jo i moglo sa mnom sluiti to ne bi ve bilo moje! Vraa se samo natrag, vraa mi se najzad doma moje roeno Ja, i ono od njega to je dugo bilo u tuini, i rasuto svud po stvarima i po raznim sluajevima. Jo ja neto znam: ja sada stojim pred svojim poslednjim vrhom, pred onim od ega sam najdue bio poteen. Ah, treba da se ponem penjati najkamenitijom stazom svojom! Ah, poao sam evo na najusamljeniji put svoj! Ali ko je kao ja to sam, toga nee mimoii ovakav as: as koji mu kae: Sada tek kroi svojim putem veliine! Vrh i ambis sad su jedno i isto! Ti kroi svojim putem veli ine: sad je postalo poslednjim utoitem tvojim ono to je dosad bila najvea opasnost tvoja! Ti kroi svojim putem veliine: sada treba da ti najvie hrabrosti uliva to to iza tebe nema vie puta! Ti kroi svojim putem veliine: njime se niko nee unjati za tobom! Sama noga tvoja izbrisala je za sobom trag svoj i put, a na putokazu stoji: Nemogunost. Ako odsada ne bude imalo nigde stepenica koji gore vode, morae nauiti da se penje na svoju roenu glavu: jer kako bi inae otiao u visinu? Na roenu glavu svoju, i preko roenog srca svog! Najtvrim mora postati sada ono to je najmeke na tebi. Ko se uvek mnogo uva, boluje naposletku od tog svog mnogog uvanja. Blagosloveno ono to ini tvrdim! Ja ne blagosiljam zemlju u kojoj maslo i med teku! Potrebno je da ne vidi sebe, ko hoe mnogo da vidi: tu tvrdou treba da ima svaki koji se penje uzbrdo. A ko, eljan saznanja, upire oi na sve strane, kako bi taj mogao videti na stvarima drugo do spoljanje uzroke njihove! Ti, o Zaratustra, ti si hteo da vidi dno i pozadinu stvari: ti mora dakle prei preko sama sebe, gore, u visinu, dok i zvezde tvoje ne budu ispod tebe! D! Da gledam dole na sama sebe, i jo i na zvezde svoje: To tek znai za mene vrh, to je jo preostalo za mene kao poslednji vrh! Tako je govorio u sebi Zaratustra penjui se, traei u tvrdim izrekama utehe srcu svom: jer srce mu je bilo bolno vie nego ikad. A kad je stigao na najviu taku ostrva, gle, ono drugo more lealo je raireno pred njim: i on zasta, i utao je dugo. A no je bila hladna na toj visini, i vedra i zvezdana. Ja vidim udes svoj, ree naposletku alostivo. Ah neka! Ja sam spreman. U ovaj as otpoe poslednja osama moja. Ah, to crno tuno more podamnom! Ah, ta trudna, nona natmurenost! Ah, sudbino, ah, more! K vama se sada moram dole sii! Stojim pred najviim brdom svojim, i pred najduim putovanjem svojim: stoga prvo moram sii dublje nego to sam se ikad popeo: dublje dole u bol nego to sam se ikad popeo, do usred njegove najcrnje bujice! To ite od mene sudbina moja. Ali neka! Ja sam spreman. Otkuda dolaze najvia brda? tako sam pitao nekad. I nauih tad, da dolaze iz mora. Svedoanstvo o tome zapisano je u stenje njihovo, i na zidove vrhova njihovih. Iz najdublje dubine mora da dobije visinu svoju ono to je najvie. Tako je govorio Zaratustra na vrhu brda, gde je bilo hladno; a kad je stigao u blizinu mora, te stajao najzad sm meu obroncima, umorio ga bee put, i enja ga spopade vie nego ikad. Sve sad jo spava, ree, i more spava. Sanjivo, i kao da me ne poznaje, pogleda na me. Ali ja oseam kako toplo die. I oseam, i kako sanja. Ugiba se i

previja u snu, na tvrdome uzglavlju. uj! Osluni! Kako teko uzdie od zlih uspomena! Ili, zlih iekivanja? Ah, ja sam tuan kao i ti, ti mrano udovite, i jo ljut na sama sebe tebe radi. Ah, to moja ruka nema dosta snage! Rado bih te, zaista ti kaem, izbavio od zlih snova! I dok je Zaratustra tako govorio, smejao se neuteno i gorko samome sebi. Je li, Zaratustra! ree, zar bi ti jo i moru da peva pesmu uspavanku? Ah, ljubazna budalo Zaratustro, preblaeni u poverljivosti svojoj! Ali, takav si bio oduvek: uvek si ti s poverenjem prilazio svemu stranome. Svako strailo ti bi da pomiluje. Zadrhe li samo malo zrak od toplog mu daha, ugleda li mu ma i uperak mekih dlaka na api : odmah si spreman da ga miluje i k sebi priziva. Ljubav je opasnost najusamljenijeg, ljubav prema svemu, samo ako die! Smene su, odista, ludost moja i skromnost moja u ljubavi! Tako je govoro Zaratustra, i pri tom se po drugi put smejao: ali se tada seti svojih prijatelja koje je bio napustio i kao da se ogreio o njih mislima svojim, ljutio se na sebe zbog svojih misli. Nabrzo, tako, od smeha pree u pla: gorko plakae Zaratustra od ljutine, i od enje. O privienju i zagonetki 1. Kad se raulo meu laarima da je Zaratustra na brodu a bio je na lau doao zajedno s njim ovek jedan sa blaenog ostrvlja nastade velika radoznalost, i iekivanje. Ali je Zaratustra dva dana utao, budui hladan i nem od alosti, i nije odgavarao ni na poglede ni na rei. Uvee drugog dana, meutim otvori opet ui svoje, iako je jo utao: jer bilo je da se uje na toj lai mnogo tota udno i s opasnou skopano, to je dolazilo izdaleka a htelo ii jo i dalje. Zaratustra je ipak bio prijatelj svih onih koji idu na daleke puteve, i koji ne vole ivot bez opasnosti. I gle! sluajui, odrei se naposletku i njemu jezik, i raskravi se led sa srca njegova: I on progovori ovako i ree: Vama, smelim kuiteljima, iskuiteljima, i svima koji se ikad prepredenim jedrima navezoste na strano more, vama, opijenima zagonetkama, oboavaocima sumraka, iju duu mame glasi frula u sve varljive vrtloge. jer vi neete mlakom rukom da se povodite za koncem koji napipate; i, gde moete da naslutite tu vi ne volite da zakljuujete vama samo rei u zagonetku koju videh sablast najusamljenijega. Namrten iao sam nedavno kroz mrtvaki bledi sumrak, namrten i okoran, sa stisnutim usnicama. Ne bee mi zalo samo jedno sunce. Staza jedna koja se prkosno penjala kroz kamenje, nevaljala, usamljena staza, za koju ne htedoe da znaju ve ni korov ni iblje: ta brdska staza stenjala je pod prkosom moga kroka. Nemo koraajui preko podrugljivoga prtanja ljunka, drobei kamen sa kojeg je klizao, tako se korak moj sam primoravao napred u visinu. U visinu: usprkos duhu koji ga je vukao dole, sunovrat dole, duhu teine, mome avolu i din-dumaninu. U visinu: iako je ovaj useo bio na me, upola oveuljak upola krtica; sm uzet a inei uzetim; kapajui mi olovo u ui, i olovne misli u mozak. O Zaratustra, aputao je podrugljivo slog po slog, ti kamenu mudrosti! Ti si se bacio u visinu, ali svaki u vis baen kamen mora pasti! O Zaratustra, kamenu mudrosti, u vis baeni kamenu, razbijau zvezda! Ti si sm sebe bacio u tu visinu, ali svaki u vis baen kamen mora pasti! Osuen na sama sebe, i na kamenovanje sama sebe: O Zaratustra, daleko si dodue kamen bacio, ali na tebe e natrag pasti! Na to zauta oveuljak; i to je tako trajalo dugo. Njegovo mi je utanje padalo teko; na ovaj nain udvoje, ovek je vie usamljen nego kad je sam! Penjao sam se, penjao, sanjao sam, razmiljao sam, ali mi je sve padalo teko. Bio sam kao bolesnik kojega umaraju opaki bolovi njegovi, a kojega onda san jo vie opak probudi od spavanja. Ali ima neto u meni to zovem smelou: ona mi je uvek dosad ubijala svaku nesmelost. Ta smelost naredi mi najzad da stanem, i da reem. oveuljku! Ti! Ili ja! Jer smelost najbolje ubija, smelost koja napada: iz svakoga napadaja odjekuje zveket igre. A ovek je najsmelija ivotinja: zato je i savladao sve ostale ivotinje. Zvonkom

igrom nadvladao je dosad jo svaki bol; a oveanski je bol najdublji bol. Smelost ubija i nesvesticu pred ponorima: a gde ovek nije pred ponorom? Zar nije i samo gledanje gledanje u ponor? Smelost najbolje ubija: smelost ubija i saaljenje. A saaljenje je najdublji ponor: kako god duboko vidi ovek u ivot, isto toliko duboko vidi i u patnju. Ali smelost najbolje ubija, smelost koja napada: ona e ubiti jo i smrt, jer ona kae: Je li to bio ivot? Pa hrabro! Daj ga jo jednom! U takvoj je izreci mnogo zvonke igre. Ko ima ui, neka uje. 2. Stani, oveuljku! rekoh. Ja! Ili ti! Ali ja sam jai od nas dvojice: ti ne poznaje misao moju duboku kao ponor! Nju ti ne bi mogao izdrati! Tada se dogodi neto to mi olaka teret: oveuljak, radoznalac jedan, skoi mi dole s ramena! I uuri se preda mnom na jednom kamenu. A tu gde stadosmo bee ba prosek kroz stenu. Pegle ovu kapiju, oveuljku! nastavih ja govor: ona ima dva lica. Dve se staze ovde sastaju: njima jo niko nije iao do kraja. Ova duga ulica to vodi unazad: crna je duga koliko itava venost. A ona duga navie ona je druga venost. Te staze protivuslove jedna drugoj, one se sukobljavaju i suzbijaju: i ba ovde, na ovoj kapiji, one se sueljavaju. Ime kapije stoji eno napisano: Trenutak. Ali kad bi kogod poao jednom od njih unapred sve dalje i dalje: da li misli, oveuljku, da te staze veno protivuslove jedna drugoj? Sve to je pravo, lae, mrmljao je prezrivo oveuljak. Svaka je istina kriva, a samo vreme je krug. Due teine! rekoh gnevno, ne izvlai se tako olako! Ili u te sad ostaviti da ui tu na tom kamenu, kljakonogo, a ja sam te poneo u vis! Pogle, rekoh dalje ovaj trenutak! Od ove kapije Trenutak vodi duga vena staza unazad: iza nas lei jedna venost. Zar nije sve na svetu to moe da tri, imalo jednom ve da pretri ovu stazu? Zar se nije sve na svetu to moe da se dogodi, jedanput ve dogodilo, svrilo, prelo? A ako je sve ve jedanput bilo: ta misli ti, oveuljku, o ovome trenutku? Zar nije i ova kapija ve jedanput bila? I zar nisu sve stvari na ovom svetu tako vrsto jedna s drugom skopane, da ovaj trenutak povlai za sobom i sve to e doi? Dakle i sm sebe. Jer, sve na svetu to moe da tri: i po ovoj dugoj stazi napolje mora jo da tri! I onaj lagani pauk to puzi po meseini, i sama ta meseina, i ja i ti na kapiji, apuui ovako jedan s drugim, apuui o venim stvarima, zar nismo svi mi ve jednom bili? i zar neemo opet doi, i trati ovom drugom stazom, napolje, ispred nas, tom dugom jezovitom ulicom zar se neemo veno opet vraati? Tako sam govorio, i sve to tie: jer sam se straio svojih roenih misli i primisli. Tada, odjedared, uh gde u blizini zavija pas. Jesam li ikada uo psa da tako zavija? Moja misao potee unazad. Jeste! Dok dete bejah, u ranom detinjstvu tada sam uo psa da tako zavija. I video sam ga tad, naroguena, s glavom u vis, drhui, sred gluhe ponoi, kad i psi veruju u aveti: tako da se saalih. Ba je pun mesec, nemo kao smrt, prelazio preko kue, ba je bio zastao, kao zaokrugljen oganj, nepomian na ravnome krovu, kao na tuoj imovini: To je tada prestravilo bilo psa; jer psi veruju u kradljivce i u aveti. Pa kad sam sad opet zauo onako zavijanje, saalih se ponovo. Kud se dede sada oveuljak? I kapija? I pauk? I sav onaj apat? Da li sam ja sve to sanjao? Jesam li se probudio iza sna? Stajao sam odjedared, iznenadno, izmeu divljih stenurina, sm, naputen, sred puste meseine. Ali, tu je leao ovek! A tu! Tu je skakao pas, naroguen, zavijajui, eno me ugleda gde dolazim i zaurlika, stade vikati: da li ikad uh psa da tako vie za pomo? Zaista vam kaem, to tu videh, nikada toga jo ne videh. Videh mlada obanina gde se previja od bola, guei se, grei se, izmenjena lika, a njemu iz usta visae crna teka zmija. Jesam li ikada video toliko gaenja i blede strave na jednome licu? On je zacelo spavao? A zmija mu tad uljegla u drelo, i tu se zagrizla. Rukom svojom stao sam da trgam zmiju to sam bolje mogao: uzalud! ruka ne mogade istrgnuti iz drela zmiju. Tada povie neto iz mene: Zagrizi, zagrizi! Glavu dole! Odgrizi joj glavu! tako je vikalo iz mene, moja strava, moja mrnja, moje gadenje, moja samilost, sve moje dobro i sve moje nevaljalo vikalo je iz mene u jedan glas. Vi smeli oko mene! Vi kuitelji, iskuitelji, i oni od vas koji se sa prepredenim jedrima navezoste na nepoznata mora! Vi oboavaoci zagonetaka!

De reavajte zagonetku koju sam tada sagledao, protumaite mi privienje najusamljenijega! Jer to bee privienje i predvienje: ta je to to videh tada u slici? I ko je to koji ima jo da doe? Ko je onaj obanin, to mu je zmija onako uljegla u drelo? Ko je taj ovek kojemu e tako sve to je najtee, najcrnje, uljei u drelo? A obanin zagrize, kao to sam mu viui savetovao; zagrize i odgrize! Daleko od sebe ispljunu glavu zmijinu : i poskoi na noge. Ne vie oban, ne vie ovek, on bee preobraen, ozaren, i smejao se! Nikad jo na zemlji nije se ovek smejao kao to se on smejao! O brao moja, ja sam uo smeh koji ne bee smeh ovekov, i sada me mori e, mori ud koju ne mogu da umirim. Mori me ud moja za onim smehom: o kako mogu podnositi da jo ivim! Ali kako bih mogao podneti, da sada umrem! Tako je govorio Zaratustra. O nametnutome blaenstvu Nosei takve zagonetke i gorine u srcu svom, plovio je Zaratustra morem. Ali kada se udaljao na etiri dana hoda od blaenog ostrvlja i od svojih prijatelja, savladao je bio sav svoj bol: pobedonosno i vrstom nogom stajao je opet na svojoj sudbini. I tada je ovako govorio Zaratustra uskliktalo j savesti svojoj : Opet sam sm, i hou da sam sm sa vedrim nebom i sa slobodnim morem; i opet je oko mene popodne. Popodne je bilo kad sam nekad prvi put naao prijatelje svoje, popodne kad sam ih naao i po drugi put: u as kad se svaka svetlost smiruje. Jer, to se od sree nalazi jo uz put izmeu neba i zemlje, to trai sad sebi konaka u kakvoj svetloj dui: usled sree smiruje se sad svaka svetlost. O popodne moga ivota! Nekad je i moja srea sila u d da trai sebi konaka: i nala je tu one iskrene gostoljubive due. O popodne moga ivota! ta sve nisam dao da bih imao jedno: onaj ivi sd misli mojih i onu jutarnju rumen najvie nade moje. Sadrugove traio je nekad stvaralac, i decu svoje nade: i gle, ispostavilo se da ih ne moe nai, osim ako ih tek sm ne stvori. I tako se nalazim evo posred dela svog, idui ka deci svojoj i dolazei od njih: radi dece svoje mora Zaratustra usavriti sama sebe. Jer ovek iz dna srca voli samo dete svoje, i svoje delo; i gdegod ima velike ljubavi za samoga sebe, tu je ona znamenje trudnoe: tako sam to naao. Jo mi se zelene deca moja u prvom proleu svom, stojei nablizu jedno do drugog i povijani istim vetrovima, drveta moga vrta i najboljeg zemljita mog. Zaista vam kaem! Gde je takvih drveta, jedno blizu drugoga, tu ima blaenog ostrvlja! Ali u ih ja jednom iz zemlje iskopati, i svako u za sebe posaditi: da se navikne na samou i na prkos i na opreznost. vornovato i svijeno, vrsto i savitljivo u isti mah, neka mi se tad die kraj mora, kao iva kula-svetilja, nesavladljivog ivota. Onde gde se vihori strmoglavljuju u more, i gde se surla planin vodom poji, tu neka svaki po jedared obdan i pojedared obno stoji na strai, da bi ispitao sebe i spoznao. Treba mu izvetaj i ispit o tome da li je od moga roda i od moga kolena, da li je gospodar jedne druge valje, utljiv i kada govori, i podajui se tako da dajui uzima: da bi jednom postao sadrugom mojim, i onim koji stvara i koji svetkuje zajedno sa Zaratustrom : onim koji moju volju ispisuje na moje tablice: da bi se sve na svetu do savrenstva usavrilo. Njega radi i njemu podobnih radi moram da nainim savrenim sam sebe: stoga izbegavam sada sreu svoju i podajem se svakoj nesrei da bih i sm poloio poslednji ispit svoj i dao izvetaj o sebi. Zaista vam kaem bilo je vreme da poem i putnikova sen, i najdui rok, i najtii as svi su me nagovarali: krajnje je vreme! Vetar mi je duvao kroz kljuaonicu, i govorio Doi! Vrata su mi se potajno rasklopila, i rekla Idi! A ja sam leao prikovan za ljubav prema deci svojoj: iva elja namakla mi je tu zamku, iva elja za ljubavlju, da bih postao plenom dece svoje, i da bih sebe izgubio njih radi. eleti ve to je za mene to i izgubiti sebe. Ja imam vas, decu svoju! I u tome to vas imam, sve neka bude izvesnost a nita elja. Ali sunce ljubavi moje lealo je teko grejui nada mnom, roenim sokom svojim kuvao je Zaratustra, i senke i sumnje odletee preko mene. Ve se zaeleh mraza i zime: o da bi me ve mraz i zima opet dohvatili, da kljocam ustima i zakripim zubima! uzdisao

sam: i ledne magle pokuljae iz mene. Prolost moja provali grobove svoje, mnogi se iv sahranjeni bol probudi : ta i legao je bio u grob tek da se ispava, sakriven u mrtvake pokrove. I sve mi glasno govorae znacima: Vreme je! Ali ja nisam sluao: dok se najzad bezdan moja ne uskoleba i misao me moja ujede. Ah, misli iz bezdna, ili moja misli! Kada u stei snage da sluam kako ponire u dubinu a da ne zadrhem? Do u podgrlac zalupa mi srce kada te ujem kako ponire! I samo me utanje tvoje davi, ti koja si utljiva kao bezdana! Jo se nikad ne usudih pozvati te da izae: dosta ve bee to te u sebi noah! Jo ne bejah dosta snaan za poslednju, lavlju obest, i lavlji nestaluk. Dosta strana inila mi se oduvek ve teina tvoja: ali jednom u stei snage i glas lava, koji e te pozvati da izae! A kada se budem savladao u tome, prevladau se jo i u veemu; i pobeda bie peat usavrenja mog! Meutim lutam jo tamo-amo po neizvesnim morima: slatkoreivi mi se sluaj udvara; gledam unapred i unazad , jo ne gledam prema kraju. Jo mi nije stigao as moje poslednje borbe, ili stie li mi zar ba evo sad? Odista, sa zluradom lepotom posmatraju me iz okola more i ivot! O Popodne moga ivota! O, sreo pred Veerjem! O, pristanite nasred morske puine! O, pokoju u neizvesnome! Kako u sve vas nemam vere! Odista, nemam vere u vau zluradu lepotu! Ja sam kao ljubavnik koji nema vere u osmeh odvie ljubak. Kao to on gura ispred sebe svoju draganu, nean jo i kad je osoran, ljubomornik tako i ja guram ispred sebe ovaj blaeni as. Dalje od mene, blaeni asu! S tobom mi doe blaenstvo i protiv volje moje! A mene evo ovde volina da trpim najdublji bol svoj: u nevreme si doao! Dalje od mene, blaeni asu! Bolje je da potrai konaka onde kod moje dece! Pohitaj! i blagoslovi ih jo pre veeri mojom sreom! Evo se ve vee pribliuje: sunce seda. Gde moja srea! Tako je govorio Zaratustra. I ekae na svoju nesreu celu no: ali ekae uzalud. No osta vedra i tiha, a sama srea sve mu se vie pribliavae. Pred zoru, nasmeja se Zaratustra u srcu svom, i ree podrugljivo: srea tri za mnom. To dolazi otud to ja ne trim za enama. Jer, srea je ena. Pred izlazak sunca O nebo nada mnom, neba isto, nebo duboko! Ti bezdana svetlosti! Gledajui te sav ceptim od boanskih pouda. Da se bacim u tvoju visinu to je za mene dubina! Da se skrijem u tvoju istotu to je moja nevinost! Boga pokriva lepota njegova: tako i ti skriva zvezde svoje. Ti ne govori: tako mi ti objavljuje mudrost svoju. Nemo nad uzburkanim morem rodilo si se danas meni, ljubav tvoja i tvoja srameljivast govore otkrovenjem uzburkanoj dui mojoj. Dolo si k meni lpo, skriveno u svoju lepotu, progovorilo si meni nemo, otkrivajui mi se u mudrosti svojoj: Kako ne bih naslutio svu srameljivost due tvoje! Pre sunca dolo si k meni, k najveem usamljeniku. Mi smo prijatelji odiskona: mi imamo iste muke i iste misli, i sunce je za nas isto. Mi ne govorimo jedno s drugim jer znamo premnogo : mi utimo jedno s drugim, mi s osmehom saoptavamo znanje svoje jedno drugome. Zar nisi ti svetlost ognja moga? Zar nije dua tvoj a sestra pronicavosti mojoj? Skupa smo se svemu uili; skupa smo nauili uzdii se preko nas k nama samima, i razgoniti oblake iz osmeha naeg: bez oblaka osmehivati se u nizine iz sjajnih oiju i iz dalekih daljina, dok se ispod nas sputa kao kia para od nasilja, i cilja, i krivnje. A dok sam iao sm: ega je bila gladna dua moja u noima, i po stranputicama? I kad sam se penjao na bregove, koga sam uvek traio, do tebe, na bregovima? Sve moje hodanje i pevanje: do nevolje mi bee, i trebae da bude pomo onome koji ne ume sebi da pomogne: jedino to cela volja moja hoe, to je da poleti, da uzleti u tebe! I ta sam vema mrzeo nego brze oblake, i sve to tebe mrljom zaklanja? I samu roenu mrnju svoju mrzeo sam, jer tebe mrljom zaklanja! Krivo mi je na brze oblake, te divlje make to se unjaju: oni uzimaju od tebe i od mene ono to je nae, nedoglednu i bezgraninu mo da kaemo tako je i tako neka bude. Krivo nam je na te menjae i meae, na te brze oblake: na te polutane, koji niti su nauili blagosiljati niti proklinjati iz dna due.

Vema volim da sedei u buretu ne vidim neba, ili da sedim u provaliji gde nema neba, nego da gledam kako tebe, sjajna nebesa, brzi oblaci mrljama zaklanjaju! esto sam imao ivu elju da ih prikaim uglastim zlatnim icama munjinim pa da, kao grom udaram u talambase po kotlastom im trbuhu: da udaram gnevno, zato to otimaju od mene tvoje Tako je i tako neka bude, ti nebo nadamnom, preisto! presvetlo! ti bezdano svetlosti! zato to otimaju od tebe moje. Tako je i tako neka bude! Jer vema volim jo graju i gromove, i prasak bure, nego tu opreznu nepoverljivu maju tiinu; i meu ljudima najvie mrzim one koji idu na prstima i koji sumnjaju u sve, i uopte polutane, te oblake to oklevaju. A ko ne ume blagosiljati, taj neka naui proklinjati! taj vedri nauk pada mi iz vedrine nebeske, ta se zvezda blista jo i u crnim noima na nebu mom. Ja, pak, ja sam od onih koji blagosiljaju, i koji kau tako je, samo kad si ti oko mene, ti preisto, ti presvetlo! ti bezdana svetlosti jo i u sve ponore nosim svoj blagoslov. Postao sam jedan od onih koji blagosiljaju i koji kau tako je: dugo sam se borio da to postanem i bio sam borac, samo da bih jednom imao ruke slobodne za blagosiljanje. A evo u emu je moje blagosiljanje: da se nad svaku tvar nadvijem kao nebo njeno, kao okrugao krov njen, njeno azurno zvono i vena bezbednost njena: blaen onaj koji tako blagosilja. Jer sve su tvari krtene vodom sa izvora venosti i s one strane dobra i zla; a samo dobro i zlo, samo su prolazne senke i plane turobnosti i brzi oblaci. Zaista vam kaem, blagosiljanje je a ne huljenje, kada vas uim da se iznad sviju tvari iri nebo sluaj, nebo nevinosti, nebo otprilike, nebo obest. Otprilike to je najstarije plemstvo na svetu, koji sam povratio svima stvarima, da bih ih iskupio od ropstva cilju. Tu slobodu i vedrinu nebesku uvrstio sam kao azurno zvono iznad svih tvari, svojim naukom da nema vene volje koja bi bila nad njima, i koja bi s pomou njih izvravala svoju volju. Tu obest i tu ludost metnuo sam na mesto one volje, uei da je u svemu jedno nemogue biti uman! Dodue malo uma, zrno mudrosti, rasuto od zvezde do zvezde, toliko kvasca ima u svima stvarima: ludosti radi ima u svima stvarima mudrosti. Malo mudrosti je mogue; ali kod sviju stvari naiao sam na evo blaeno pouzdanje: da stojei jo i na nogama sluaja vole da igraju. O nebo nada mnom, preisto! previsoko! U tome je za mene sad istota tvoja, da nema veitih pauka i veite pauine uma. da si ti za mene tle na kojem igraju boanski sluajevi, da si ti za mene bogovski sto za kojim sede boanski kockari, i igraju se kocke! Ali tebe obli rumen? Da li izrekoh to ne treba rei? Da li te, hotei da te blagosiljam, obasuh hulom? Ili te je stid to smo udvoje, te si pocrvenelo? Da li hoe da idem i da utim, zato to dolazi dan? Svet je dubok : dublji nego to je dan ikad mislio. Ne treba sve da se kae reima pred danom. Ali evo dana: rastanimo se dakle! O nebo nada mnom, ti srameljivo! Ti ognjeno! O ti sreo moja pred sunevim raanjem! Evo dana: rastanimo se dakle! Tako je govorio Zaratustra. O vrlini koja umanjuje 1. Kad je Zaratustra izaao opet na kopno, nije poao pravo u svoju planinu i u svoju peinu, nego je mnogo iao tamo-amo i raspitivao se, i hteo svata da dozna, tako da je sm o sebi u ali govorio: vidi reku koja krivudajui na sve strane tee natrag ka svome izvoru! Hteo je naime da sazna, ta se meutim dogodilo sa ovekom da li je postao vei ili manji. I vide tada jednom niz novih kua; on se zaudi, i ree: emu su ove kue? Zaista vam kaem, nije ih dua velika tu podigila, sebi za sliku i priliku! Da li ih je kakvo ludo dete povadilo iz kutije igraaka svojih? Neka bi ih drugo kakvo dete ponovo sloilo u svoju kutiju! Pa te sobe i ti vajati: zar mogu ljudi tu stanovati? Izgleda mi da su nainjeni za lutke od svile; ili za oblaporne makice, koje doputaju da se i prema njima bude oblaporan. I Zaratustra

zastade,i premiljae. Najzad ree alostivo: Sve je postalo manje! Svuda vidim niske kapije: ko je kao ja to sam moe se jo provui kroz njih ali se mora sagnuti! O, kada u opet stii u svoj zaviaj, gde se ne moram saginjati vie ne moram vie saginjati pred malima! I Zaratustra uzdahnu i gledae u daljinu. A istoga dana drao je svoju besedu o vrlini to umanjuje. 2. Prolazim kroz ovaj narod, sa otvorenim oima: ne prataju oni meni to ne zavidim vrlinama njihovim. Oni bi da me ujedu, zato to im kaem da su za male ljude potrebne male vrline i zato to teko podnosim da su mali ljudi uopte potrebni! Jo sam ja ovde slian petlu na tuem dvoritu, koga bi i kokoi da ujedaju; ali se ja zato ne ljutim na te kokoi. Ja sam utiv prema njima, kao prema svakoj sitnoj neprijatnosti; biti bodljikav prema onome to je malo, izgleda mi mudrost za jea. Oni svi govore o meni, kad uvee sede oko ognjita, oni govore o meni, ali niko ne misli na mene! U tome je nova tiina kojoj sam se nauio: da graja njihova oko mene razastire ogrta oko misli mojih. Oni agore meu sobom: ta hoe taj mutni oblak? Pripazimo, da nam ne donese kakvu zarazu! A onomad tre jedna ena k sebi dete svoje, koje se uputilo bee k meni: uklanjajte decu! vikala je; takve oi spaljuju kao grom due detinje Oni kaljucaju kad ja govorim: misle da je kaljucanje zapreka za jake vetrove, oni i ne slute nita o huktanju sree moje! Mi jo nemamo vremena za Zaratustru to im je izgovor; ali, ta je stalo do vremena koje za Zaratustru, nema vremena? A tek kad me hvale: kako bih mogao zaspati na njihovoj hvali? Bodljikav pojas, to je za me pohvala njihova: svrbi me jo i kad ga skinem sa sebe. I ovo sam jo nauio meu njima: onaj to hvali, pravi se kao da natrag daje, a u stvari hoe da mu se jo vie pokloni! Pitajte nogu moju, da li joj godi njihovo priznanje i prizivanje! Zaista vam kaem, po takvome taktu i tiktaku ne voli ona ni igrati ni stajati. Hteli bi da me hvalom navedu i zavedu na malu vrlinu; hteli bi da nagovore nogu moju da zaigra uz tiktak male sree. Prolazim kroz taj narod, s otvorenim oima: oni su postali manji, i postaju sve manji: a to je usled nauke njihove o srei i vrlini. Oni su naime skromni i u vrlini jer hoe da se dobro oseaju. A dobro se oseati moe ovek samo u drutvu skromne vrline. Dodue, i oni ue na svoj nain koraati, i unapred koraati: ja im to zovem gegucanjem. Njime su oni na putu svakome koji hita. Mnogi od njih idu unapred a pri tom se osvru unazad, sa ukruenirn vratom: na toga rado nasrnem trei. Noga i oi ne treba da lau, niti da teraju u la jedno drugo. A mnogo laljivosti ima kod malih ljudi. Neki od njih zaista hoe, ali veina je tek predmet hotenja. Neki su od njih prirodni, ali veina su loi glumci. Ima meu njima glumaca koji ne znaju da su glumci, i glumaca koji ne bi hteli da su glumci pravi i prirodni su uvek retki, osobito pravi glumci. Malo je ko tu muko: stoga im se ene pomukare. Jer samo ko je dosta muko, moi e da iskupi u eni enu. A ovo pritvorstvo izgleda mi kod njih najgore: to se i oni koji zapovedaju pretvaraju da imaju iste vrline kao oni koji sluaju. Ja sluam, ti slua, mi sluamo tako tu klanja pritvorstvo i onih koji zapovedaju, ali avaj, ako je prvi gospodar samo prvi sluga! Ah, i u pritvorstva njihova zalutala je ve radoznalost oka moga; i dobro sam pogaao u emu je sva muika srea njihova, i zujanja njihova po oknima suncem obasjanim. Vidim toliko dobrote, toliko slabosti. Toliko pravdoljublja i milosra, toliko slabosti. Zaobljeni su, pravdoljubivi, i dobroudni jedni prema drugima, kao to su peana zrnca zaobljena, pravdoljubiva, i dobroudna prema peanim zrncima. Zagrliti skromno jednu malu sreu to nazivaju predanou! a pri tom ve skromno mirkaju, ne bi li ugledali novu kakvu malu sreu. U dnu due i prostote svoje, oni najvema ele jedno: da im niko ne nanese uvrede. Zato izlaze nasusret svakome, i gledaju da mu ugode. Ali to je kukaviluk: iako se kae za nj vrlina. - Ako sluajno progovore grubo, ti mali ljudi: ja iz toga ujem samo da su promukli, jer svaki povetarac uini da promuknu. Prepredeni jesu, u

njihovih su vrlina prepredeni prsti. Ali im nedostaju pesnice, prsti njihovi ne umeju da se skriju ispod pesnice. Za njih je vrlina ono to ini skromnim i pitomim na taj nain prave od vuka psa, a od sama oveka najbolju domau ivotinju ovekovu. Mi smo stolac svoj postavili po sredini to mi kae smekanje njihovo, isto tako daleko od boraca koji izdiu koliko od prezadovoljnih krmaka. Ali te je osrednjost, iako se kae za nj umerenost. 3. Prolazim kroz taj narod, i tek poneto reknem: ali niti umeju da prime niti da zadre. ude se to nisam doao da pokudim poude i pohote; a zaista vam kaem, ja nisam doao ni da uvam od kesaroa! ude se to nisam voljan da mudrost njihovu jo zaoblim, ili zaotrim: ba kao da nemaju dosta mudrica, kojih mi glas kripi kao pisaljka po tablici! A kad im doviknem. Obaspite psovkom sve straljive avole u vama, koji vole da cvile i da kre ruke i da metaniu, tada kliu: Zaratustra je bezbonik. Poglavito kliu tako uitelji njihovi u predanosti; a ba njima najradije podvikujem u ui: Jeste! Ja jesam bezbonik Zaratustra! O ti uitelju predanosti! Svud, gde ima to malo i bolesno i natrulo, razmile se kao ui; i jedino mi gadenje moje ne da da ih zgnjeim izmedu nokata. Evo! Ovo je moja propoved za njihova uesa: ja sam bezbonik Zaratustra, koji kae: ko je bezboniji od mene, da uivam ako e me pouiti? Ja sam bezbonik Zaratustra: gde u nai sebi sline? A meni su svi oni slini koji volju svoju sami sebi daju, i odbacuju od sebe svaku predanost. Ja sam bezbonik Zaratustra: u svome loncu kuvam ja sebi svaki sluaj. I tek kad je tu skuvan do kraja, zdravljam ga dobrodolicom, kao jelo koje je za mene. Zaista vam kaem, mnogi je sluaj dolazio k meni kao gospodar: ali kao jo vei gospodar odgovarala mu je volja moja, i brzo bi leao molei na kolenima molei, da bi naao konaka i srca u mene, i udvarajui se ponizno: Pogle samo, Zaratustra, tako dolazi jedino prijatelj k prijatelju! Ali to ja govorim ovde gde niko nema moje ui! Daj dakle da poviem, da vetri nose na sve strane sveta: Postajete sve manji, vi mali ljudi! Krnjite se, vi koji se dobro oseate! Jo ete mi ponestati usled mnogih sitnih vrlina vaih, usled mnogih sitnih proputanja vaih, usled mnoge sitne predanosti vae! Premnogo tedei, premnogo poputajui takvo je zemljite na kome ste vi! Ali da bi drvo visoko naraslo, potrebno je da pusti tvrde ile meu tvrde stene! I ono to vi propustite uiniti, tka tkivo sve ljudske budunosti; i vae je nitavilo pauina i pauk koji ivi od krvi budunosti. Kad vi uzimate, izgleda kao da kradete, vi vrli maliani; i jo i meu zlikovcima vai kao pravilo asti, da se krasti sme samo kad se ne moe oteti Ii e ve i to je jedan od nauka predanosti. Ali ja vama kaem, vi koji se dobro oseate: nee ii, i sve e manje ii s vama! O, kad biste odbacili od sebe svaku polutansku volju, pa se odluili bilo za lenstvovanje bilo za rad. O, kad biste razumeli,rei moje: inite najzad to hoete, ali budite prvo takvi da moete hteti! Ljubite najzad blinjega svoga kao sama sebe, ali budite prvo takvi da ljubite sami sebe da ljubite velikom ljubavlju, da ljubite velikim preziranjem! Tako govori bezbonik Zaratustra. Ali to ja govorim ovde gde niko nema moje ui! Jo je ovde za jedan sat prerano za mene. Svoj roeni pretea ja sam meu ovim narodom, svoj .rodeni petlov kukurek kroz mrane ulice. Ali, kucnue njihov as! Pa e kucnuti i moj! Svakim satom postaju manji, jadniji, neplodniji, jadno rastinje! jadne zemljite! I uskoro leae tuda kao suva trava i stepa, i, zaista vam kaem, bie siti samih sebe edno e traiti vie vatre nego li vode! O blagosloveni asu munje! O tajno pred Podne! Poarima koji sve zahvataju nainiu ih jo jedanput, i telalima sa plamenim jezicima: neka telale tada po svetu plamenim jezicima. Evo njega, dolazi, tu je ve, veliko Podne. Tako je govorio Zaratustra. Na Brdu maslinovu

Zima, zao gost, nastanila se kod mene u kui; plave su mi ruke od njegova prijateljskog stiska. Ja ga tujem, tog zlog gosta, ali ga najradije ostavljam sama. Volim da pobegnem od njega: ko ume dobro da bei, moe pobei! S toplim nogama i toplim mislima beim onamo gde nema vetra, u sunani kut moga Maslinova brda. Tu se smejem svome goropadnome gostu, i jo sam mu zahvalan to mi kod kue tamani muve i mnogu sitnu graju utia. Jer on ne trpi da muica zapeva, a kamo li vie njih; itavu ulicu oisti i opusti, da je i meseini strah nou kroz nju sijati. Opor je to gost, ali ja ga tujem, i ne padam niice pred trbuatim kumirom vatre, kao mekuci. Bolje je malo i cvokotati zubima, nego padati niice pred kumirom! to je po mojoj prirodi. A naroita mi je krivo na sve zapaljive, dimljive i memljive kumire vatre. Onog koga volim, vema volim u zimu nego u leto; a bolje i sranije ismevam neprijatelje svoje sada, otkako mi je zima u kui. Odista srano, ak i onda kad se bre bolje uspuzim u postelju: i tu se jo smeje i diglja moja sakrivena srea; smeje se jo san moj laa. Zar ja puzavac? Nikad u ivotu svom nisam pred monima puzao; a ako sam kad lagao, lagao sam iz ljubavi. Stoga sam veseo i u zimskoj postelji. U maloj postelji bolje se zagrejem nego u prostranoj, jer ja sam surevnjiv na svoju sirotinju. A zimi mi je ona najvernija. Nestalukom zapoinjem svaki dan, podsmevam se zimi hladnim kupatilom. na to se rogui moj goropadni gost. A ponekad ga i zagolicam votanom sveicom: da bi mi jednom ve razgrnuo nebo iz pepeljave polutame. Naroito sam zajedljiv ba s jutra: u rani as, kad vedro na bunaru zvecka a konji jo topli ru kroz sive ulice: Nestrpljivo ekam tad da mi se najzad ukae svetlo nebo, belobrado zimsko nebo, sedoglavi starac, utljivo zimsko nebo, koje esto utke prelazi i preko sunca svog! Da li sam se ja to od njega nauio dugom svetlom utanju? Ili se ono tome nauilo od mene? Ili ga je svako od nas sm pronaao? Svaka dobra stvar ima tisuostruko poreklo, sve dobre nestane stvari skau veselo u ivot: kako bi one to uvek samo jedanput inile! I dugo je utanje jedna dobra nestana stvar, i gledati kao zimsko nebo iz svetlog lica sa okruglim oima; utke kao ono prelaziti preko svoga sunca, i preko svoje nesalomljive sunane volje: odista, tu sam vetinu i taj sam zimski nestaluk dobro nauio! Najmilija pakost moja i vetina jesu u tome, to sam utanje svoje nauio da se svojim utanjem ne odaje. Zvekeui reima i kockama nadmudrujem dostojanstvene iekivae: neka svima tim strogim nadziraima izmaknu volja moja i cilj moj. Da mi niko ne bi spustio pogled na dno moje, i do poslednje volje moje, toga sam radi pronaao dugo svetlo utanje svoje. Na mnogog sam ve mudricu naiao, koji je lice svoje zamotavao u veo i mutio vodu svoju, da ga niko ne providi i ne vidi na dno. Ali ba su k njemu dolazili jo mudriji podozrivai i razbijai oraha: ba od njega pecali su i upecavali najskriveniju ribu njegovu! Nego vedri, hrabri, prozirni utljivci ti su za mene najmudriji: u kojih je dno tako duboko, da ga ni najbistrija voda ne moe odati. Ti belobrado utljivo zimsko nebo, ti sedoglave nada mnom sa okruglim oima! O ti nebeska sliko i priliko due moje i njene nestanosti! Zar nisam primoran da se krijem, kao neko koji je zlata progutao, da mi ne bi duu rasporili? Zar nisam primoran da nosim tule, da bi prevideli koliko su mi drage noge, svi ti zavidljivci i suzolivci oko mene? Te osuene, zaputene, naputene, iznurene, istrulele due kako bi zavist njihova i mogla da izdri sreu moju! Pokazujem dakle samo led i zimu na svojim vrhovima a ne da moj breg obavija oko sebe jo i sve suneve tkanice! Oni uju samo kako zvide moji zimski vihori: ne, da ja prelazim i preko toplih mora, kao enjivi, teki, vrui junjaci. Oni bi jo da se saale na moje nepogode i dogode: ali moja re glasi: pustite dogadaj da dode k meni: nevin je on kao detence! Kako bi ovi i mogli podneti sreu moju, da ja svoju sreu ne uvijam u nepogode i zimogroze, da ne udaram na nju belu ubaru medvedu i snenu odoru nebesku! da se i ja sm ne saalim na saaljenje njihovo: saaljenje tih zavidljivaca i suzolivaca! da ja sm pred njima ne uzdiem i ne cvokoem zubima, i da se ne putam strpljivo da me povijaju u svoje saaljenje! To je mudra nestanost i prijatnost due moje, da ne krije zime svoje i mrazeva svojih; ona ne krije ni mrazotina svojih! Osama je kod jednog, bekstvo bolesnoga; osama kod drugog, bekstvo od bolesnih. Neka me uju kako

cvokoem i uzdiem usled zimske studi, svi ti zavidljivi smutljivci oko mene! I uz taj cvokot i s tim uzdasima beim jo od zagrejanih soba njihovih. Neka ih neka me saaljevaju, i uzdahe prolivaju nad mojim mrazotinama: jo e nam se smrznuti na ledu saznanje! tako jadikuju. Medutim trim ja s toplim nogama uzdu i popreko po svome Maslinovu brdu: u sunanome kutu svoga Maslinova brda pevam pesme i podsmevam se svakom saaljenju. Tako je pevao Zaratustra. O mimoprolaenju Prolazei tako polako kroz mnogi narod i kroz razne gradove, vraao se Zaratustra zaobilaznim putem ka svojoj planini i svojoj peini. I gle, u tome stie i nehotei pred kapiju Velikog grada: ali tu iskoi pred njega rairenih ruku jedna zapenuena budala, i preprei mu put. A to bee ista ona budala to ju je narod prozvao bio majmunom Zaratustrinim: jer on bee neto nauio kako Zaratustra govori i gradi reenicu, a uzajmio je esto i iz riznice njegove mudrosti. Ta budala dakle ovako oslovi Zaratustru: O Zaratustra, ovo je ovde veliki grad: tu nema nita za tebe, a mogao bi jo i sve to sam ima izgubiti. to da gaca po ovom talogu? Imaj saaljenja spram noge svoje! Bolje pljuni na ovu gradsku kapiju i vrati se! Ovo je ovde pakao za misli usamljenike: ovde se velike misli ive opare pa prokuvavaju dok se ne istanje. Ovde potrule svi veliki oseaji: samo klopotavi oseajii smeju tu da klopou! Ne osea li ve zadah od klanic i zgarit duha? Zar ne kulja iz ovoga grada para od zaklanoga duha? Ne vidi li duu gde visi kao otrcana prljava krpa? I iz tih krpa jo prave novine! Zar ne uje kako su ovde od duha nainili igru rei? Odvratan izmet rei izbacuje on iz sebe! I iz toga izmeta rei prave jo novine. Oni se teraju i gone, a ne znaju kuda! Oni nateruju jedni drugima znoj na elo, a ne znaju zato! Oni lupkaju svojim orujem, oni zveckaju svojim zlatom. Hladni su, i hoe da se zagreju vodom prepeenicom; zagrejani su a trae hladovine u smrznutih duhova; svi oni boluju od javnog mnjenja, i boluju za njima. Sve poude i pohote ovde su kod kue; ali ima ovde i vrlih, ima mnogo pogodne pogoene vrline: Mnogo pogodne vrline sa prstima vinim pisanju i tvrdim seditem vinim ekanju, blagoslovene sitnim kolajnama i naduvanim trkljastim kerima. Ima tu i mnogo pobonosti, verskog oblizivanja i lizanja, klizanja i gmizanja pred gospodom nad vojskama. 'Ozgore' kaplje kolajna i milostiva pljuvaka; prema gore nadimlje se svaka jo neukraena grud. Mesec ima svoj dvor, i dvor ima svoje popadale s meseca: a u svemu to dolazi iz dvora klanja se prosjaki puk, i sva prosjaka pogodna vrlina. 'Ja sluam, ti slua, mi sluamo' tako klanja pogodna vrlina prema vladaocu: da bi zasluena kolajna bila prikaena najzad na usku grud! Ali se mesec okree oko svega zemnoga: tako se okree jo i vladalac oko najzemnijega: a to je zlato sitniar. Gospod je gospod uda ali ne i zlatnih ruda vladalac kae, ali ifta raspolae! Tako ti svega to je na tebi svetlo i jako i dobro, o Zaratustra! Pljuni na ovaj grad sitniara, i vrati se! Ovde kroz ile tee krv otuno, mekuno penuavo: pljuni na veliki grad, koji je veliko smetite za smetanje ljama! Pljuni na grad utisnutih dua i uskih grudi, naotrenih oiju, lepljivih prstiju na grad nametljivaca, besramnika, piskarala i vriskarala, astogubivih slavoljubnika: gde se sklapa i stapa sve to je brodolomno i zlobno, zloglasno, pohotno, natrulo, zagnojeno, zavereniko : pljuni na veliki grad, i vrati se! Kod tih rei prekide Zaratustra zapenuenu budalu, i zatvori mu usta. Prestani ve jednom! povika Zaratustra, davno ste mi gadni i tvoj govor i tvoj nain! Zato si iveo tako dugo kraj movara da si i sm morao postati abom i gubavicom? Ne tee li ve i kroz tvoje ile otuna i penuna krv iz movara, kad evo sad tako krekee i krevelji se? to nisi otiao u goru? Ili to nisi zemlju orao? Zar nema po moru tma zelenih ostrva? Ja prezirem tvoje preziranje; i, kad mene upuuje, to nisi uputio sama sebe? Iz ljubavi, i samo iz ljubavi, treba da mi poleti moje prezrenje i moja ptica uputnica: a ne iz movara! Nazivaju te majmunom mojim, ti zapenuena budalo: ali ja tebe zovem groktavim krmkom svojim, jo e mi

groktanjem svojim pokvariti hvalu koju sam ispevao ludosti. ta te je to nagnalo da pone tako groktati? Niko ti nije dosta laskao: i zato si seo na to smetite, da bi imao razloga sto vema groktati, da bi imao razlega za to vie osvete! Jer osveta je, ti slavoljubiva budalo, sva tvoja zapenuenost, ja sam te progledao! Ali re tebe budale nanosi meni tete, ak i onde gde ima pravo! I kad bi Zaratustrina re imala i po sto puta pravo: s mojom reju u ustima ti e uvek nepravo initi! Tako je govorio Zaratustra; i on pogleda veliki grad, uzdahnu, i utae dugo. Najzad progovori i ree: Meni je gadan i ovaj veliki grad, ne samo ova budala. Ni na jednom ni na drugom ne daje se nita popraviti, nita pokvariti. Teko ovom velikome gradu! Voleo bih da ve vidim ognjeni stub u kome e izgoreti! Jer takvi ognjeni stubovi moraju biti pretee Velikoga Podneva. Ali to ima svoje vreme i svoje opredeljenje! Nego tebi, budalo, dau na rastanku ovaj nauk: gde se vie ne moe imati ljubavi, tu treba proi mimo... Tako je govorio Zaratustra, i proe mimo budalu i mimo veliki grad. O otpadnicima l. Ah, sve ve lei svelo i sivo to se jo pre neki dan zelenelo i arenilo na ovoj livadi! A koliko li sam meda nadanja poneo odavde u konice svoje! Sva ta mlada srca ve su ostarela, pa nisu ni ostarela nego su samo malaksala, postala su kao i drugi, ulenjila su se: oni to zovu postali smo opet poboni. Jo onomad video sam ih gde u rano jutro istravaju na smelim nogama: ali njihove noge posustae, i evo ih gde se jo odriu i jutarnje smelosti svoje! Odista, mnogi je od njih nekada dizao noge kao igra, i osmehivajui se namigivae na nj mudrost moja: ali se predomisli. I sad ga eno videh gde se poguren privlai krstu. Leprahu se nekad oko svetlosti i slobode kao muice i mladi pesnici. Tek malo stariji, tek malo hladniji: a ve su mranjaci i zakutnjaci i zapenjaci. Da li im je srce klonulo usled toga to je mene osama progutala kao kakav kit? Da li je uho njihovo enjivo-dugo uzalud oslukivalo da uje glas moj i ubojni pokli moj? Ah, oduvek je malo njih u kojih je srcu trajna junaka svest i junaka obest; a u tih je i duh strpljiv. Sve ostalo je kukaviko. Sve ostalo: to je oduvek veina, svakodnevica, pretek, mnogi-premnogi svi su oni kukavice! Ko je od moga roda, taj e na putu svom naii na doivljaje na koje sam i ja nailazio: i prvi saputnici njegovi morae biti leevi i lakrdijai. A drugi saputnici njegovi oni e se sami zvati vernim njegovim: ivi roj, s mnogo ljubavi, s mnogo gluposti, s mnogo nerazboritog potovanja. Tim vernim nee pokloniti srce svoje onaj meu ljudima koji je od moga roda; tim premalenim i arenim livadama nee poverovati onaj koji poznaje povrni i kukaviki rod ljudski! Da oni umeju drugaije, oni bi drugaije i hteli. Polutani uvek pokvare to je celo. Da lie uti na drveu, ta tu ima da se ali? Pusti ih neka padaju i propadaju, o Zaratustra, i nemoj aliti! Bolje jo duvaj zajedno sa uborovim vetrovima ispod njih, duvaj, Zaratustra, ispod toga lia: da bi jo bre pobeglo od tebe sve to je uvelo! 2. Mi smo opet postali poboni tako priznaju ti otpadnici; a neki od njih toliko su kukavice da ne smeju ni da priznaju. Njima gledam pravo u oi, njima kaem pravo u lice, i u rumenilo na obrazima njihovim; vi ste od onih koji se opet mole! A sramota je, moliti se! Ne za sve, ali za tebe i za mene, i za svakog koji u glavi svojoj nosi savest svoju. Za tebe je sramota da se moli! Zna li to: kukavni avo u tebi, koji voli da skrsti ruke, da dri ruke u krilu, da lenjivije: taj tvoj kukavni avo govori tebi ima Boga! Ali usled toga spada i ti u ro onih koji se boje svetlosti, kojima svetlost nikad mira ne d; i sad svakim danom mora glavu turati sve dublje u no i u maglu! I odista, dobro si izabrao as: jer sad ba izleu opet

none ptice. Kucnuo je as za ceo rod onih koji se boje svetlosti, as veernji, as svetkovanja, u koji prestaje svetlost. ujem i miriem: kucnuo je as za lov i pohod, ne dodue za hajku divlju, ve za lov pitom i hrom, njukajui i ukajui, i metaniui, za lov na duevne kolenopriklonike: sve su miolovke za due sad opet nametene! I gdegod malo podignem zavesu, iskoi iza nje mala leptirica. Je li uala tu zajedno sa drugom kakvom malom leptiricom? Jer sa svih strana dopire mi do nosa miris malih skrivenih druinica; gdegod ima sobiaka, tu ima i novih bogomoljaca, i isparenja od bogomoljaca! Oni tu sede jedan do drugog po duge veeri, i govore: daj da opet budemo kao deica, i da kaemo,dragi boe!" a usta i stomak su im pokvareni, pokvarili su ih kod pobonih poslastiara. Ili, oni gledaju po duge veeri u jednog prepredena grabljiva pauka-krstaa, koji propoveda mudrost i samim paucima, i daje ovaj nauk: meu krstovima je lako ispredati pauinu! Ili, oni sede preko dana kraj movara sa udicom u ruci, pa misle da su duboki; ali ko onde ribe peca gde nema riba, taj za mene nije jo ni povran! Ili, oni ue s istim srcem svirati u harfu kod kakvog pesnika-pevaa, koji bi rado da se uharfi u srce kakave mlade enice: jer je ve sit starih ena i niihova slavopoja. Ili, oni se ue strahu kod kakvog visokouena polu-besomunika, koji po mranim sobama eka da mu dou duhovi a da mu odleti i ono malo duha to jo ima! Ili, oni sluaju kakvog starog vandrokaa, sviraa i zvidaa, koji se od turobnih vetrova nauio tonovima turobnosti, pa sad zvidi kako vetar duva, i trubi turobnost u tunim tonovima. A neki su od njih postali ak i noni straari: oni sad umeju duvati u rog i tumarati po noi, budei stare stvari koje su odavno ve bile usnule. Pet izreka o starim stvarima uo sam jue u noi, idui du batenskog zida: njih su izrekli takvi stari turobni suhoparni noni straari. Kao otac, ne brine se dosta za decu svoju: zemaljski oci to bolje ine! Odvie je star! Ba se nita vie ne brine za decu svoju odgovorio je na to drugi noni straar. Zar on ima dece? Niko to ne moe dokazati, ako on sm ne dokae! Ja ve odavno elim da on to jednom temeljno dokae. Da dokae? A kad je taj ita jo dokazao! Dokazivanje mu pada teko; njemu je mnogo stalo do toga da mu se veruje. Dabome! Vera ga spasava, vera u njega. To tako vole stari ljudi. I mi smo takvi! Tako su razgovarala oba nona straara i svetlomrsca, a zatim dunue turobno u rogove svoje: to se desilo jue u noi, kod batenskog zida. U meni se srce kidalo od smeha, i htede da se iskida, ali ne znaae kako, te mi uskomea utrobu. Zaista vam kaem u tom e jo biti moja smrt, da u se zaguiti od smeha, gledajui magarce napite, ili sluajui straare none da ovako sumnjaju u boga. Zar nije ve odavno prolo vreme i za ovakve svakojake sumnje? Ko jo sme da budi iz sna ovakve stare zaspale mrane stvari? Stari bogovi svrili su ve odavno: a zaista vam kaem, svretak njihov i kraj bio je veseo, bogovski! Oni se nisu pomraili pa umrli, to je la! Naprotiv: oni su se jednom zasmejali, tako da su umrli od smeha! To je bilo kad je sm jedan bog izrekao najbezboniju re, ovu re: Samo je jedan Bog! Ne treba da ima drugih bogova osim mene! stari jedan goropadan dugobradi bog, surevnjiv na druge, zaboravio se i rekao je tako: A svi su se bogovi smejali tada, i ljuljali se na svojim seditima, i vikali: Zar nije ba u tome boanstvenost da ima bogova a da nema jednoga boga? Ko ima ui, neka uje. Tako govorae Zaratustra u gradu koji mu je bio drag, i koji se zove jo i arena krava. A otuda je imao samo dva dana hoda pa da opet stigne do svoje peine i k zverima svojim, dua njegova klicala je neprekidno od radosti zbog blizine povratka mu u zaviaj. Povratak u zaviaj O osamo! Osamo; zaviaju moj! Predugo sam iveo kao divljak u divljoj tuini a da se ne bih sa suzama u oima k tebi vratio! Preti mi sad samo prstom, kao to majke prete osmehuj se samo na me, kao to se majke osmehuju, reci samo: Ako je to nekad odjurio od mene kao oluja? ko je to na rastanku uzviknuo: predugo sam: sedeo kod osame, pa sam se odvikao od utanja! Tome si se sad, drim, navikao? O, Zaratustra, sve znam: i to da si meu

mnogima bio vie naputen, ti jedan, nego ikada kod mene! Jedno je biti naputen, drugo usamljen: To si nauio sada! I to, da e ti medu ljudima uvek biti divalj i tu: divalj i tu i onda kad te vole: jer prvo i pre svega oni ele da budu poteeni! A ovde, ti si u svome domu i kod kue; ovde sme da kae sve to ti je na srcu i sve razloge da izruuje, ovde se nita ne stidi potajnih, pritajenih oseaj. Ovde prilaze sve stvari umiljavajui se ka tvome govoru, i udvaraju se: jer bi htele da pojau na leima tvojim. Na svakoj slici ovde moe da pojae ka svakoj istini. Prav i pravo sme ovde da govori svima tvarima: jer odista, njihove ui kao da uju pohvalu kad neko tako sa svima tvarima pravo govori! A drugo je biti naputen. Jer, da li se jo sea, o Zaratustra? Onda kada je nad glavom tvojom kliktala ptica tvoja, dak si stajao u umi, ne mogui se odluiti kuda? ne mogui se nai, u blizini jednoga lea: onda kada si govorio: neka me vode zveri moje! Iskusio sam da je opasnije biti meu ljudima nego meu zverima: Tada si bio naputen! I sea li se jo, o Zaratustra? Kada si sedeo na ostrvu svome, kao kladenac vina posred praznih vedrica, dajui i nestajui u duvanju, delei ednima i udeljujui im sipajui: dok nisi sedeo najzad ti sam edan posred pijanih, i svake se noi tuio: zar nije vee blaenstvo uzimati nego davati? A ukrasti jo vee blaenstvo nego uzimati? Tada si bio naputen! I sea li se jo, o Zaratustra? Kada je doao najtii as tvoj, i odgonio te od tebe sama, kada je progovarao opako apuui: Reci pa ma se skrhao! kada ti je sve tvoje ekanje i utanje pretvorio na ao, i tvoju poniznu hrabrost obeshrabrio: Tada si bio naputen! O osamo! Osamo, zaviaju moj! Kako mi ublaavajui i neno govori glas tvoj! Mi ne ispitujemo jedno drugo, mi se ne tuimo jedno drugom, mi otvoreno idemo jedno s drugim kroz otvorena vrata. Jer kod tebe je svud otvoreno i svetlo; pa i asi tre tuda na lakim nogama. Jer u mraku se vreme tee podnosi nego u svetlosti. Ovde se otvaraju preda mnom rei i sklonita rei svega bia: sve bie hoe ovde da od mene naui govoriti. A tamo dole tamo je svaki govor uzalud! Tamo je najvea mudrost zaboraviti i proi mimo: To sam nauio sad! Ko bi hteo kod ljudi sve da shvati, morao bi sve da obuhvati. A zato su ruke moje i suvie iste. Ja ne volim da udiem ve ni duh njihov; o, kako sam mogao tako dugo iveti u graji njihovoj i sred zadaha njihova! O blaena tiino oko mene! O isti mirisi oko mene! O, kako iz dubine grudi tiina ova udie svei zrak! O kako oslukuje, ova blaena tiina! A tamo dole tamo sve govori, i sve se preuje. Moe mudrost svoju objavljivati glasom zvona: prodavci na pijaci zagluie je zvekom marja! Kod njih svako govori, niko ve ne ume da razume. Sve pada u vodu, nita ne pada vie u dubine kladenca. Kod njih sve govori, nita se vie ne tvori, niti kraju privodi. Sve kakoe, te ko bi jo sedeo mirno u gnezdu i nosio jaja? Kod njih sve govori, sve se otire govorom. I to je jo jue bilo odvie tvrdo za samo vreme i za njegov zub: danas visi nagrieno i razgrieno iz drela dananjih ljudi. Kod njih sve govori, sve se izgovori. I to je nakad bilo tajanstveno i tajna dubokih dua, danas trube glasnici po ulicama, i druge leptirice. O prirodo oveija, udna li si ti! Ti grajo sumranih ulica! Sada si opet iza mene: moja najvea opasnost je iza mojih lea. U potedi i u saaljenju bila je oduvek za mene najvea opasnost; a sve to je oveansko, htelo bi da ga tede i ale. S uzdranim istinama, s pokretima budale i s budalastim srcem, i imajui u obilju malih lai saaljenja: tako sam iveo ja uvek meu ljudima. Preruen sam sedeo meu njima, gotov da ne poznam sebe sama, da bih njih mogao podneti, i esto uveravajui sebe: budalo jedna, ti ne poznaje ljude! Odui se ovek od ljudi kad ivi medu ljudima: na svim ljudima ima odvie onog to se odmah vidi, emu tu dalekovide, i daleko-vidovite oi! A kad su me krivo sudili: ja budala vie sam tedeo njih toga radi nego sebe: budui naviknut na strogost prema sebi, i svetei se esto sam sebi te tednje radi. Izboden od otrovnih muica, i izdubljen kao kamen, od mnogih kapi pakosti, sedeo sam meu njima, i jo sam uveravao sebe: nevino je sve to je malo u svojoj majunosti! Naroito one koji se nazivaju estitima poznao sam kao najotrovnije muice: oni bodu u svoj svojoj nevinosti, oni lau u svoj svojoj nevinosti; kako bi oni i mogli biti prema meni pravedni! Ko ivi meu estitima, toga saaljenje naui da lae. Saaljenje

naini vazduh zagunim svim slobodnim duama. Jer glupost je estitih nedogledna. Sakriti sebe i bogatstvo svoje to sam nauio tamo dole: jer svaki je od njih siromaan duhom. U tome je leala la moga saaljenja, to sam kod svakoga znao, to sam na svakome video i namirisao, kad mu je dosta duha, a kad mu je duha i odvie! Njihovi kruti mudraci: ja sam ih nazvao ispitivaima i pronalazaima, na taj sam nain uio gutati rei. Njihovi grobari: ja sam ih nazivao ispitivaima i pronalazaima, na taj sam nain uio jednu re zamenjivati drugom. Grobari se zarauju bolestima kopajui. Pod starim ruevinama spavaju nezdrava isparenja. Ne treba mutiti po mutljagu Treba iveti na brdima. Blaenim nozdrvama udiem opet brdsku slobodu! Spasen je najzad nos moj od zadaha svega to je oveansko! Draena otrim vazduhom, kao penuavim vinom, kije dua moja, kije i klie sama sebi: Nazdravlje! Tako je govorio Zaratustra. O tri zla 1. U snu, u poslednjem jutarnjem snu, stajao sam danas na jednom predbreju, s one strane sveta, drao sam merila, i merio sam svet. O, to mi tako rano doe rumen zorina: ona me probudi arom svojim, surevnjivica. Uvek ona surevnjiva na ar moga jutarnjega sna. Da se moe izmeriti, i u duinu, ako se ima vremena, i po teini, ako se ume meriti; da se moe preleteti na snanim krilima; da se moe pogledati, od onih koji umeju da boanski razbijaju orahe: takav je san moj naao ovaj svet: Moj san, smeli plovac, polu brod, polu oluja, utljiv kao leptirovi, nestrpljiv kao sokolovi: kako je on to imao danas strpljivosti i vremena da meri svet! Da li ga moda u potaji nagovarala mudrost moja, moja nasmejana budna dnevna mudrost, koja se ruga svim beskrajnim svetovima? Jer ona kae: gde ima snage, tu postaje i broj gospodarem: jer je u njemu vie snage. Kako je pouzdano gledao san moj na ovaj svet koji ima kraja, ni radoznalo, ni neradoznalo, ni plaljivo, ni molei: kao da mi daju veliku okruglu jabuku u ruku, zrelu jabuku utu kao zlato, sa gospodski nenom somotnom koom. tako se pruao preda mnom svet: kao da me drvo k sebi zove, drvo granato, snane volje, svijeno da moe posluiti za naslon i za podnoje umornom putniku: takav je stajao svet na mome predbreju: kao da mi nene ruice nose nasusret krinju, otvorenu krinju da oarava srameljive zadivljene oi: takav se pruio danas preda mnom svet: nedovoljno zagonetka a da bi oveansku ljubav terao od sebe, nedovoljno reenje a da bi oveansku mudrost mogao uspavati: stvar oveanski dobra bio je za me danas svet o kome se toliko zlo govori! Kako sam zahvalan svome jutarnjem snu, to sam danas izjutra mogao tako meriti svet! Kao stvar oveanskog dobra priao je k meni, taj san i uteitelj srca! I da bih inio to i on na danu, te nauio i pouio se od njega onome to mu je najbolje, hou evo sad tri najvea zla da metnem na merila, i da ih oveanski dobro izmerim. Ko je uio kako se blagosilja, uio je i kako se proklinje: koje su tri stvari najvie proklinjane na svetu? Njih hou da metnem na merila. Sladostrae, vlastoljublje, samoljublje: njih su tri dosad najvie proklinjali, i najgore ogovarali i oblagivali, njih tri hou oveanski dobro da izmerim. Napred! Tu hou da drim merila, nad valovima onde je more: ono se valja amo prema meni, rutavo, ulagivajui se, verno staro stoglavo udovite od pseta, koje mi je drago. Napred dakle! Ovde je evo moje predbreje, tim morem: jo u nai i jednoga svedoka da gleda tebe, usamljeniko drvo, tebe miomira puno, sa krunom irokom, koje si mi drago! Preko kojeg mosta ide dananjica ka budunosti? Kakva sila sili ono to je visoko da se sputa k niskome? I ko kae i najviemu da raste jo vie? Evo, merila stoje pravo i mirno: tri sam teka pitanja bacio na jednu stranu, tri teka odgovora dri druga strana. 2. Sladostrae: bodljika i nadraaj za sve pokajnike prezritelje tela, i kao zemaljsko prokleto od svih zagrobnjaka; jer ono ismeva i vue za nos sve te krivouitelje i zbunitelje.

Sladostrae: za olo, lagana vatra na kojoj e biti peeni; za sve crvotoivo drvo, za sve smrdljive krpe, zaloena i zaagrena pe koja ih eka. Saladostrae: za slobodna srca neto nevino i slobodno, tiha srea u vrtu zemaljskom, obilje zahvalnosti sve budunosti kojom se ona izliva na sadaniost. Sladostrae: samo za ono to je svelo sladak otrov, a za one u kojih je lavlje srce veliko okrepljenje due, i surevnjivo uvano vino nad vinima. Sladostrae: velika srea to u slici prikazuje viu sreu i najviu nadu. Jer, mnogome predstoji brak, i vie nego to je brana veza. Mnogome to je vie tue jedno drugom nego to su to mu i ena: a ko je jo dosad shvatio potpuno kako su tui jedno drugome mu i ena! Sladostrae: ali, hou da ima ograde oko mojih misli, pa jo i oko mojih rei: da mi ne bi provalili u moje bate svinje i sanjivci! Vlastoljublje: ognjeni bi za tvrdokorne najtvrega srca; svirepo muenje koje se tedi za najsvirepijega; mutni plamen ivih spalita. Vlastoljublje: zlobna konica, koja se natura najsujetnijim narodima; podrugiva svakoj neizvesnoj vrlini; koji e uzjahati svakog ata i svaku oholost. Vlastoljublje: zemljotres, koji drma i slama iz temelja sve to je trulo i uplje; namrgoen rasren osvetniki obija okreenih grobova; znak pitanja to kao munja seva iza brzopletih odgovora. Vlastoljublje: pred ijim pogledom ovek puzi i sagiba glavu, i ropoe i unizuje se vie nego zmija i nego svinja: dok najzad ne drekne iz njega veliko preziranje. Vlastoljublje: strani uitelj velikoga preziranja, koje gradovima i dravama u lice propoveda: dole s tobom! dok iz njih samih neto ne povie : dole sa mnom! Vlastoljublje: koje se penje zamamljujui i ka istima i usamljenima, gore u za sebe ivee visine, gorui kao ljubav koja slika zamamljujui purpurna blaenstva na zemaljska nebesa. Vlastoljublje: ali ko bi u tome gledao zlo, kad ono to je uzvieno edni da se spusti i dohvati vlasti! Zaista vam kaem, nieg zlog ni zlonamernog nema u takvoj ei i u tom sputanju! to usamljena visina nee da se osami zauvek, i da ne trai drugog do sebe; to breg hoe da se spusti u dolinu, i vetrovi sa visina u nizine: O, ko bi naao pravo krsno i vrsno ime za takvu enju! Vrlina to deli darove tako je nazvao jednom Zaratustra ono emu nema imena. I tada se zbilo zaista vam kaem, zbilo se prvi put! da je reju svojom veliao samoljublje, itavo, zdravo samoljublje, koje izvire iz mone due: iz mone due, uz koju ide uzvieno telo, stasito, pobedonosno, osveujue, okolo kojeg svake stvari postaju ogledalo: vitko ubedljivo telo, igra, ija je slika, i iz koga je izvod, dua u sebi vesela. Takvih telesa i dua samozadovoljstvo daje sama sebi ime: vrlina. Svojim reima o dobrome i ravome zakriljuje se ovakva samoivost kao svetim lugovima; imenima svoje sree goni ona od sebe sve to je za preziranje. Odgoni od sebe ona sve to je kukaviko; ona kae: ravo to je kukaviko! Preziranja dostojan izgleda joj onaj koji se veno brine, uzdie, tui, i koji sa zemlje die i najmanje koristi za sebe. Ona prezire i svu boleivu mudrost; jer, zaista vam kaem, ima i mudrosti koja u pomrini cveta, mudrost nonih senki: ta veno uzdie: Sve je sujetno! Obazrivo nepoverenje ne ceni ona mnogo, kao ni onog koji trai zakletvu mesto pogleda i stiska ruke: isto tako i svu nepoverljivu mudrost, jer je ova svojstvo kukavikih dua. Jo manje ceni ona bre-bolje uslunoga, koji je, kao pseto, odmah gotov da lei na ledima, u svoj poniznosti; a ima i mudrosti ponizne i psee i pobone i bre-bolje uslune. Ali naroito joj je mrzak i gaenja dostojan onaj koji nikad nee da se brani, koji guta otrovnu pljuvaku i osorne poglede, prestrpljivi, svetrpeljivi, sa svaim zadovoljni: jer to je svojstvo robova i slugu. Bilo ko ropski ponizan pred bogovima i bogovskim udarcima nogu, ili pred ljudima i glupim ljudskim miljenjima: ona pljuje na svaku ropsku uslunost, ta blaena samoivost! Ravo: tako naziva ona sve to se saginje i naginje ropski, bojaljive mirave oi, slomljena srca, i onaj laan popustljiv nain kad se ljubi irokim otromboljenim usnama. Nadri-mudrost: tim imenom naziva ona sve to sluge i starci i premoreni izmudruju; i poglavito svu onu iskvarenu mudrijaku premudru popovsku ludost! Ti nadri-mudraci, svi ti popovi, i sveta siti, i svi ija je dua enska i ropska, o koliko su se oni oduvek trudili da pokudom svojom nahude samoljublju! U tome ba i treba da je, i kau da je vrlina, da se samoljublje kudi i da mu se nahudi! Nesamoljubivi hteli bi da su, i imaju pravo to bi

hteli svi ti sveta siti kukavci i krstai pauci! Ali za sve njih doi e skore dan, preporod presuda, Veliko Podne, tada e mnogo ta da se obelodani! A onaj koji slavi i hvali Ja, i blagosilja samoljublje, taj, zaista vam kaem, zna ta kae, taj predskazuje, Pogle, evo ga, dolazi, tu je ve, Veliko podne! Tako je govorio Zaratustra. O duhu teine 1. Moja usta usta su narodska: odvie grubo i srdano govorim za svilokoe. A jo manje prijanja re moja uz propiso-pisce i perogrisce. Moja ruka ruka je ludaka: teko svima stolovima i svadovima, i gdegod ima jo mesta za ludake rezotine, ludake grebotine. Moja noga noga je od konja; njome kaskam i kasam preko svih prepona, preko irokih polja, i uvek sam avolski veseo u brzome trku. Moj eludac bie da je eludac od orla? Jer najvie volim jagnjee meso. Ali je pouzdano eludac od ptice. Hranjen nevinim stvarima, i u maloj koliini, gotov i nestrpljiv da poletim, da odletim takav sam eto ja: kako tu ne bi bilo nieg od ptice! A pogotovo, to sam neprijatelj duhu teine, u tome ima neeg od ptice: zaista vam kaem, duman sam mu, dinduman, dumanin od iskoni! O, kuda ve nije poleteo i kojekuda odleteo moj neprijateljski oseaj! O tome bih mogao ve i pesmu pevati i hou da je pevam. mada sam sm u pustoj kui, te je moram pevati svojim roenim uima. Ima dabome drugih pevaa, kojima tek u punoj kui omeka grlo, progovori ruka, zablista oko, probudi se srce: Ja nisam od tih pevaa. 2. Onaj koji bude nauio ljude da lete, pomerie sve pogranine kamenove; svi pogranini kamenovi poletee mi sami u vazduh, i on e zemlji ponovo dati ime krstie je laka. Ptica noj bre tri od najbreg ata, ali i ona jo teko tura glavu u teku zemlju: tako i ovek koji jo ne zna leteti. Teki su mu zemlja i ivot, jer tako to hoe duh teine! Ali, ko hoe da postane lak, da postane ptica, taj mora voleti sama sebe: tako to uim ja. Naravno, ne ljubavlju boleljivih i bolnih: jer kod tih i samoljublje zaudara! Treba nauiti voleti sama sebe tako uim ja ljubavlju itavom i zdravom: da bi ovek izdrao u drutvu samoga sebe a ne tumarao uokolo. Tako tumaranje dalo je sebi ime Ijubav prema blinjemu: ni s kojom se drugom reju nije dosad toliko lagalo i varalo, a osobito od strane onih koji su padali na teret celome svetu. I zaista vam kaem, nije to zapoved za danas ili za sutra, nauiti voleti sebe. Naprotiv, to je od svih vetina najfinija, najprepredenija, najposlednja i najstrpljivija. Za svoga roenka, naime, sve je roeno dobro skriveno; i od svih zlatnih rudnika najkasnije se poinje kopati svoj roeni, tako to udeava duh teine. Maltene jo dok smo u kolevci daruju nam teke rei i vrednosti kao to su Dobro i Zlo to su imena tih darova. Njih radi prata nam se to ivimo. I toga radi putaju deicu k sebi, da bi im jo za vremena zabranili da vole same sebe: tako to udeava duh teine. A mi mi vuemo posluno to nam se natovari, na nauljenim pleima i preko strmenitih bregova! Spopadne li nas znoj, kau nam: Tako je, ivot je teak! U stvari, to je samo ovek teak sam sebi! I stoga to nosi odvie tuega na svojim pleima. On klekne kao kamila, i puta da ga dobro natovare. Poglavito snani, radni ovek koji je pun strahopotovanja: odvie tuih tekih rei i vrednosti natovari on na sebe, i onda mu se ivot ini pustinjom! Zaista vam kaem! I svoje roeno je koji put teko nositi! I mnogota unutra u oveku slino je otrici, to jest otuno je, i ljigavo, i teko se hvata, tako da se blagorodna ljuska i blagorodne are moraju zaloiti za nju. Ali i to je vetina koju treba nauiti: imati ljusku, i lep izgled, i lukavo slepilo! A esto se moe po vie emu na oveku dobiti pogreno miljenje, usled toga to je ljuska beznaajna i alosna i odvie ljuska. Mnogo skrivene dobrote i snage ne d se nikad naslutiti; najmedenije poslastice ostaju esto bez ljubitelja! ene to znaju, one koje su najmedenije: jesu li samo malo punije,

ili malo mravije o, koliko puta zavisi sudbina od toga malo! ovek se teko daje otkriti, a ponajtee jo od samoga sebe; esto duh lae o dui. Tako to udeava duh teine. Onaj je otkrio sebe koji kae: Ovo su moje Dobro i Zlo: time je uutkao krticu i kepeca, koji kau: ta je za sve dobro, dobro je; to je za sve zlo, zlo je. Zaista vam kaem, ja ne marim ni one kojima je sve na svetu dobro, i za koje je ovaj svet najbolji. Njih ja zovem svezadovoljnima. Svezadovoljnost, kojoj svata dobro prija: to nije ba najbolji ukus! Ja cenim neukrotljive izbirake jezike i eluce, koji su nauili da kau Ja i Da i Ne. Sve izgristi i svariti tako rade svinje. Veno sa I-ja potvrivati to je nauio samo magarac, i oni u kojih je njegov duh! Tamnu utu boju i gorue crvenilo: to trai moj ukus, on krv mea u sve boje. A ko mi kuu svoju premazuje kreom, taj mi odaje okreenu duu. Jedni zaljubljeni u mumije, drugi u sablasti; a oboje podjednako neprijateljski raspoloeni prema svemu to je meso i krv o, kako se oboje protive mome ukusu! Jer ja volim krv. I neu da zastanem i stanujem onde gde svako pljuje i bljuje: tako je to po mom ukusu, voleo bih pre iveti meu kradljivcima i krivokletnicima. Jer niko nema zlata u ustima. Ali jo odvratniji su mi svi oni koji liu pljuvaku; najodvratniju ivotinju meu ljudima, na koju sam naiao, nazvao sam gotovanom: ona nee da voli a ipak bi da ivi od ljubavi. Nesrenicima nazivam sve one koji znaju samo za jedan izbor, ili da budu zle ivotinje ili zli ukrotitelji ivotinja: meu njima ne bih sebi zidao kolibu. Nesrenicima zovem i one, koji veno ekaju, oni se protive mome ukusu: svi oni carinici, i bakali, i kraljevi, i svi ostali uvari drava i duana. Odista, i ja sam nauio ekati, i to iz temelja, ali ekati samo na sebe. Ali sam pre svega nauio stajati i hodati, i trati i skakati, i uspuzati se, i igrati. Jer u tome je moj nauk: ko hoe jednom da naui leteti, taj mora prvo nauiti stajati i hodati, trati, i uspuzati se, i igrati: ne naui se u letu leteti! Na lestvama od ueta uspuzao sam se ve na mnogi prozor, hitrim nogama peo sam se na visoke katarke: sedeti na visokim katarkama saznanja, izgledae mi ne malo blaenstvo, treptati kao neni plamenovi na visokim katarkama : dodue mala svetlost, ali utoliko vea uteha za zalutale zalutale brodove i brodolomce! Na raznim putevima i na razne naine dospeo sam do svoje istine: ne samo na jednim lestvama uspeo sam se u visinu, odakle oko moje bludi u moju daljinu. I vrlo sam nerado raspitivao oduvek za puteve, to se uvek protivilo mome ukusu. Radije sam pitao i kuao same puteve. Kuanje i ispitivanje bilo je sve moje hoenje: i zaista vam kaem, treba nauiti odgovarati na takva pitanja! U tome je eto moj ukus: niti dobar, niti rav, ali moj ukus, kojega se vie ne stidim i koji vie ne krijem. Ovo je moj put, gde je va? odgovorio sam onima koji su me pitali gde je put. Jer puta uopte nema! Tako je govorio Zaratustra. O starim i novim tablicama 1. Sedim ovde i ekam, a oko mene stare razbijene tablice, i nove do pola ispisane. Kad e kucnuti moj as? as silaska moga, zalaska moga: jer hou jo jedanput da idem meu ljude. Na to eto ekam. ali prvo treba da dobijem znake da je kucnuo moj as, a ti su, nasmejani lav sa jatom golubova. Medutim govorim sm sa sobom, kao neko koji ima vremena. Niko mi nita novo ne pria: daj dakle da priam sebi o samome sebi. 2. Kad sam doao meu ljude, naao sam ih gde sede na jednom starom uobraenju: Svi oni behu sebi uobrazili da ve odavno znaju ta je za oveka dobro a ta zlo. Stara umorna stvar izgledae im svaki govor o vrlini; i ko je hteo da dobro spava, govorio bi jo pre spavanja o Dobru i Zlu. Tu uspavanost ja sam poremetio, uei da niko jo ne zna ta je dobro a ta zlo: jedino moda onaj koji stvara! A to je onaj koji stvara cilj oveku, i daje zemlji smisao njen i njenu budunost: On tek stvara, da bi neto postalo dobro ili zlo. Ja ih dakle pozvah da strovale svoje stare govornice, i sve ono gde se bilo namestilo ono staro

uobraenje; pozvah ih da ismeju svoje velike uitelje vrline, i svetitelje i pesnike i iskupitelje. Pozvah ih da ismeju svoje namrgoene mudrace, i sve one koji su ikad kao crna straila opominjui sedeli na drvetu ivota. Seo sam nasred njihove velike grobljanske staze, ak i uz samu strvinu i gavranove i ismevao sam svu nekadanjost njihovu i njeno trono raspadajue se gospodstvo. Zaista vam kaem, kao oni ispovednici i ludaci drao sam se i ja, i proklinjao sve to je u njih veliko i to je malo, to da je i najbolje njihovo tako premaleno! to da je i najgore njihovo tako premaleno! tako sam se smejao. Tako se iz mene derala i smejala moja mudra enja, koja je roena u brdskim visinama, zaista vam kaem jedna divlja mudrost! moja velika krilata enja.Ona bi me esto otrgla sa zemlje, u vis i u daljinu, i sve u smehu: tada bih leteo zastravljen, kao strela, kroz ushienje opijeno suncem: napolje u daleke budunosti, koje jo ne ugleda niiji san, na toplije jugove nego to su ih ikad snile tvorake mate: onamo gde se bogovi igrajui stide svake odee: ako u da govorim u slikama, i da hramljem i mucam kao pesnici: a zaista vam kaem, stidim se to jo moram da budem pesnik! Onamo, gde mi je sve postajanje izgledalo kao igranje i poigravanje bogova, a svet isputen i rasputen, i beei natrag k sebi samom: kao veito beanje od sebe i ponovno traenje sebe mnogobrojnih bogova, kao blaeno protivreenje sebi, ponovno dopadanje sebi, pripadanje sebi samima mnogobrojnih bogova: Onamo, gde mi se sve vreme inilo blaenim podsmehom trenucima, gde je potreba isto to i sloboda, jer se blaeno igra sa aokom slobode: Gde sam opet naao i svoga starog avola i dindumanina, duha teine, i sve to je on stvorio: Zapt, zakone, potrebu i posledicu, i cilj i volju, i Dobro i Zlo: Jer, nije li potrebno da ima neto, preko ega bi se dalo igrati, igrajui prei? Nije li potrebno da lakih i najlakih radi ima krtica i tromih patuljaka? 3. Onde sam tada podigao sa staze i re nat-ovek, i to da je ovek neto to treba prevladati, da je ovek most a ne svrha: da treba da je blaen to je podne i vie, i put ka novim zorama: Zaratustrinu re o velikom Podnevu, i sve ostalo to sam razapeo iznad oveka, kao purpurne druge veernje rumeni. Zaista vam kaem, pustio sam ih da vide i nove zvezde u novim noima; a iznad oblaka i dana i noi razapeo sam jo kao aren ator smeh. Uio sam ih svemu to sam sam znao i umeo: da sastave i poveu sve to je na oveku u odlomcima, zagonetno, ili koban sluaj, kao stvara, odgoneta, i iskupitelj od sluaja, uio sam ih graditi budunost, i da sve to je bilo gradei iskupe. Iskupiti oveka od onog to je prolo, i preporoditi sve Bilo jednom, dok volja ne kae: Jer tako sam htela! Tako u hteti to sam im rekao da je iskupljenje, tome sam ih uio, da jedino za to kau da je iskupljenje. - A sad ekam na svoje iskupljenje da bih poslednji put poao k njima. Jer jo jedanput hou meu ljude; hou da meu njima propadnem, umirui hou da im darujem najvei dar svoj! To sam nauio od sunca, kad zalazi prebogato: zlato tad sipa u more iz neprebrojnog bogatstva svog, tako da jo i najsiromaniji ribar vesla zlatnim veslom! To sam tako gledao jednom, i nisam se sit mogao naplakati gledajui. Kao sunce hteo bi i Zaratustra da zapadne: i evo ga gde sedi ovde i eka, a oko njega stare razbijene tablice, i nove tablice do pola ispisane. 4. Pogle, evo jedne nove tablice: ali gde su braa moja, da je ponesemo dole u dolinu i u srca od mesa? - Evo ta trai velika ljubav moja prema najudaljenijima: ne tedi blinjega svoga! ovek je neto to treba prevladati. Ima raznih puteva i naina za prevlaivanje: biraj sam koji hoe! Ali samo lakrdija moe da misli da se preko oveka moe i preskoiti. Savladaj sebe i u svome blinjem: i pravo koje moe oteti, ne daj da ti ga poklone! to ti ini drugome, ne moe i drugi tebi initi. Znaj da nema naplate. Ko ne ume da zapoveda, neka slua. Mnogi ume sebi da zapoveda, ali to jo nije dosta da bi mogao i sluati sebe!

5. Evo ta je svojstvo blagorodnih dua: oni nee nita zabadava, a jo ponajmanje ivot. Ko je iz gomile, taj bi da ivi zabadava; ali mi ostali, kojima se ivot darovao, mi jednako premiljamo, ta bismo mi mogli najbolje dati kao uzdarje! I zaista vam kaem, otmena je re koja kae: to ivot obeava nama, hoemo mi da ispunimo ivotu! Ne treba traiti uivanje, gde se ne moe uivanja pruiti: I ne treba uivanje traiti! Jer su uivanje i nevinost najsrameljivije stvari: ni jedno ni drugo nee da ga trae. Njih treba imati a traiti treba pre jo krivicu i bol! 6. O brao moja, ko je prvenac, toga uvek prinose na rtvu. A mi smo prvenci. Svih nas krv tee sa potajnih rtvenika, svi mi gorimo na vatri i peemo se u slavu starih boanstava. Ono to je na nama najbolje, jo je mlado: to drai stara nepca. Nae je meso neno, naa je koa tek koa od jagnjeta: kako da ne draimo stare idolopoklonike! Jo je u nama samina stari idolopoklonik: koji za gozbu sebi pee najbolje to je na nama. Ah, brao moja, kako ne bi prvenci bivali prinoeni na rtvu! Ali to i trae oni koji su kao mi: ja volim one koji ne ele da se sauvaju. One koji propadaju i prolaze volim ja svom ljubavlju svojom: jer to su oni koji prelaze. 7. Biti istinit to umeju malo njih! Pa i oni koji umeju, ti to nee da su! A panajmanje jo umeju to oni koje zovu dobrima. O ti dobri! Dobri ljudi ne govorite nikad istinu; biti tako dobar, za duh je prava bolest. Oni poputaju, ti dobri ljudi, oni se podaju, njihovo srce ponavlja to mu se kae, njihovi razlozi sluaju: a ko slua, taj ne uje sam sebe! Sve to dobri nazivaju zlim, mora se udruiti, da bi se iz svega toga rodila jedna istina: o brao moja, da li ste vi doista zli za tu istinu? Smiono pregalatvo, dugotrajno nepoverenje, svirepo odricanje, zasienost, seenje u ivo meso kako se retko to sve udruuje! A tek u tom semenu zainje se istina! Uz nemirnu i zlu savest rasla je dosad svest i niklo sve znanje! Razbijte, razbijte, vi koji do znanja dolazite, te stare tablice! 8. Ako ima u vodi gred, ako prelazi i ograde skau s jedne strane reke na drugu: onda, odista, niko nee verovati onome koji kae: Sve je u toku. ak e i glupaci da mu protivree. Kako? rei e glupaci, otkud je sve u toku? Pa tamo su grede i ograde nad tokom vodenim! Nad tokom vodenim sve je vrsto, sve vrednosti stvari, mostovi, pojmovi, sve 'Dobro' i sve 'Zlo': sve je to vrsto! A kad dode tvrda zima, ukrotiteljka rek: tada i najpametniji postaju nepoverljivi; i tada, zaista vam kaem, ne govore samo glupaci: Kao da e sve prestati da se mie? U osnovi, sve je nepomino , to je pravi zimski nauk, dobrodoao neplodnome dobu, dobrodoao kao uteha za spavae i zapenjake. U osnovi je sve nepomino . ali protiv toga die svoju propoved junjak vetar! Junjak bik, ali ne bik za ralo i oranje, besan bik, koji sve rui, i koji krha led gnevnim rogovima! A led led krha prelaze! O brao moja, zar nije sad sve u toku? Zar nisu sve ograde i svi prelazi pali u vodu? Ko bi se jo drao za Dobro i za Zlo? Teko nama! Blago nama! Dunuo je junjak! Tako mi propovedajte, brao moja, kroz sve ulice! 9. Ima jedna stara ludost, koja se zove dobro i zlo. Oko vraara i zvezdoslova okretao se dosad toak ove ludosti. Nekada se verovalo u vraare i zvezdoslove: i zato se verovalo da je sve sudbina: treba da ini zato to mora da ini! Posle opet poelo je da se ne veruje u vraare

i zvezdoslove: i zato se verovalo da je sve slobodno: moe zato to hoe! O brao maja, o zvezdama i o budunosti dosad se samo nagaalo, a nije i znalo: pa zato se i o dobru i zlu dosad samo nagaalo, a nije i znalo! 10. Ne kradi! Ne ubij! takve su rei nazivali nekad svetima: pred njima se priklanjala kolena i savijale glave, i svlaila obua. Ali ja vas pitam da li je ikad gde na svetu bilo boljih kradljivaca i ubojica nego to su bile takve svete rei? Zar ne sadri sm svaiji ivot krae i ubijanja? I to to su se takve rei nazivale svetima, zar se time nije samo istina ubijala? Ili, bee li to moda propoved smrti, koja je nazivala svetim sve to je protivreilo i to se protivilo svemu ivotu? O brao moja, razbijte, razbijte mi stare tablice! 11. U tome je moje saaljenje prema svemu to je prolo, to vidim. da je predato na milost i nemilost, oseanju, duhu, ludilu svakog pokolenja koje pristie, i koje sve to je bilo pretvara u most za sebe! Moe doi kakav silnik, domiljata neman, koji e milou i nemilou svojom sve ta je prolo ugnjetati i stisnuti: dok mu ne bi postalo mostom, i predznakom, i glasnikom, i petlovim kukurekom. A evo u emu je druga opasnost, i moje drugo saaljenje: ko je iz gomile, njegovo seanje ide unazad do oeva oca, ali sa oevim ocem prestaje i vreme. Na taj je nain sve to je pralo naputeno: jer, moe,se desiti da gomila nekad postane gospodarom, te da sve vreme potopi u plitkim vodama. Zato je, o brao moja, potrebno novo plemstvo, koje e biti protivnik svemu to je gomila, i svemu gospodstvu na silu, i koje e na nove tablice napisati nanovo re plemenit. Treba mnogo plemenitih i mnogovrsnih plemenitih, da bi bilo plemstva! Ili, kako sam jednom govorio u slici: U tome i jeste boanstvenost da ima bogova ali da nema jednoga boga! 12. O brao moja, ja hou da vas posvetim za novo plemstvo i u novo plemstvo: vi da budete roditelji i odgojitelji, i sejai budunosti, zaista vam kaem, ne plemstva koje se moe kupiti, kao to ga kupuju ifte, i sa novcem iftinskim: jer malu vrednost ima sve to ima cenu. Ne to otkud ste doli, treba da je odsad ast vaa, ve ono kuda idete! Volja vaa i korak va, koji hoe da prestignu vas same, u tome neka bude nova ast vaa! Zaista vam kaem, ne u tome to ste moda sluili kakvog vladaoca ta je stalo jo do vladalaca! niti u tome to ste neemu to ve postoji posluili da se jo bolje uvrsti! Ne u tome to bi va rod na dvorovima postao dvorski, te to biste nauili da, areni, kao ptica flamingo, stojite duge sate u plitkim ribnjacima: jer umeti stojati rauna se u zaslugu kod dvorana; i svi dvorani misle da u blaenstvo posle smrti spada i to da se sme sedeti! Ne ni u tome to je neki duh koji nazivaju svetim poveo bio moda pretke vae u obeane zemlje, koje za mene nisu obeane: jer zemlja u kojoj je poraslo najgore od svih drveta, krst, kakva mi je to obeana zemlja! i verujte, ma kud da je taj sveti duh vodio vitezove svoje, uvek su takvim pohodima prenjaili prednjakali raznovrsni stvorovi, etvoronogi i dvonogi, krtenici i nekrteni! O brao moja, vae plemstvo ne treba da gleda unazad, nego unapred! Izgnanici treba da ste iz svih otadbina i pradedovina! Svoje dece zemlju treba da ljubite: ta ljubav neka bi bila vae novo plemstvo, zemlja neotkrivena, u najudaljenijim morima! Onamo, onamo neka vaa jedra zabrode, da je traite i naete! Na deci svojoj traba da popravite to ste deca svojih otaca: tako treba da iskupite sve to je prolo! Te nove tablice postavljam iznad vas! 13. emu iveti? Sve je sujeta! iveti znai mlatiti praznu slamu; iveti znai izgoreti a ne zagrejati se. Tako starodrevno naklapanje vai jo jednako kao neka mudrost; a zato to je starinsko i to zaudara na pljes, utoliko se vie potuje. I pljes moe da oplemeni. Deci je bilo doputeno tako govoriti: ona se plae od vatre, jer ih je opekla! Ima mnogo detinjarija u starim knjigama mudrosti. Ali ko veito mlati slamu, kako sme taj da proklinje mlaenje slame! Takvim budalama trebalo bi zavezati usta! Oni sedaju za sto a ne ponesu sa sobom

nita, ak ni gladi: i onda psuju i proklinju: Sve je sujeta! A dobro jesti i piti, to, brao moja, zaista nije sujetna vetina! Razbijte, razbijte mi tablice veno namrgodenih. 14. istome je sve isto tako kae narod. A ja vama kaem: svinjama je sve svinjsko! Stoga i propovedaju zaneenjaci i klimoglavci, u kojih je i srce rasklimatano: sm svet je jedno pogano udovite. Jer svi su oni neista duha; a poglavito oni za koje nema mira ni odmara dok nisu sagledali svet odostrag, ti stranjaci i zagrobnjaci! Njima u rei u lice, iako ne zvui ba odvie ljupko: svet je u tome slian sa ovekom to ima stranjicu, toliko imaju pravo! U svetu ima mnogo pogani: toliko imaju pravo! Ali zato sam svet jo nije pogano udovite! Ima mudrosti u tome to na svetu mnogo ta smrdi: samo gadenje stvara krila i snagu koja vodi k izvoru! I na najboljemu ima jo to izaziva gaenje; i najbolji je jo neto to treba prevladati! O brao moja, mnogo je mudrosti u tome to na svetu ima toliko pogani. 15. Evo kakve sam izreke sluao gde govore zagrobnjaci savesti svojoj, i, zaista vam kaem, bezlobno i bez pritvorstva, iako uistinu nema od toga nita pritvornije na,svetu, niti zlobnije. Pusti svet nek ide svojim tokom! Nemoj ni prstom maknuti protiv toga! Pusti neka ko god hoe ljude kolje i davi i dere do koe: nemoj ni prstom maketi protiv tega! Tako e onda nauiti da se odreknu sveta. A svoj roeni razum njega treba ti sm da gui i davi; jer to je razum od ovoga sveta, tako e onda nauiti i ti sm da se odrekne sveta. Razbijte, razbijte mi, brao moja, te stare tablice smirenjaka. Razreknite mi te izreke opadaa svetskih! 16. Ko mnogo ui, taj se odui svih ivih elja tako apuu danas jedni drugima u ui po svim mranim uilicama. Mudrost umora, nema nieg to bi vredelo; ne treba da eli! tu novu tablicu naao sam gde visi i na javnim tritima. Razbijte mi, brao moja, razbijte mi i tu novu tablicu! Sveta-siti obesili su je onde, i propovednici smrti, a i okrutnici: jer pogledajte bolje, to je ujedno i propoved koja poziva na ropstvo: to su loe uili, i najbolje nenauili, to su sve uili prerano, i prebrzo: to su se pretovarili, otuda im pokvaren eludac njihov, pokvaren eludac, to je njihov duh: on preporuuje smrt! Jer, zaista vam kaem, brao moja, duh i jeste eludac! ivot je izvor radosti: ali iz koga govori pokvaren eludac, otac turobnosti, za tog su svi izvori otrovani. Saznanje, u tome je radost za onoga koji ima lavlju volju! Ali ko se umorio, taj je i sm tek predmet volje, i s njim se igraju svi talasi. I to je oduvek svojstvo slabih ljudi: oni se izgube na putevima svojim. I na kraju puta jo pita umor njihov: Zato smo uopte i polazili na puteve! Sve je isto! Njima je prijatne uti kad se propoveda: Nita se ne isplati. Ne treba da hoete! Ali takva propoved poziva na ropstvo. O brao moja, kao sve vihor-vetar dolazi Zaratustra za sve umorne od puta; on e uiniti da jo mnogi nosevi stanu kijati! Slobodni dah moje due i kroz zidne, unutar u tamnice i u tamne duhove! Volja oslobaa: jer, hteti znai stvarati: tako uim ja. I jedino ega radi treba da uite, to je da biste stvarali! Ali, i kako se ui, treba tek da nauite od mene, kako se dobro ui! Ko ima ui, neka uje! 17. Evo ovde un, a onamo preko plovi se moda u veliko Nita. Ali, ko hoe da ude u to Moda? Niko od vas nee da ue u un smrti! Kako hoete onda da ste umorni od sveta! Sveta siti! A niste se jo ni sa zemlje pomakli! Ja sam vas viao uvek udne zemlje, zaljubljene jo u roeni svoj umor zemaljski! Nije vam uzalud usnica otromboljena: jo na njoj sedi mala jedna zemaljska elja! A u oku zar ne pliva tuda oblaak jedan jo nezaboravljene zemaljske radosti? Ima na zemlji mnogo dobrih pronalazaka, jedni su korisni a drugi prijatni: njih radi treba voleti zemlju. A mnogo tota na njoj tako je dobro pronaeno, da je kao i nedra enina: i korisno i prijatno u isti mah. Nego, vi sveta.siti! Vi od zemlje tromi! Vas treba prutevima ibati! ibama vas treba opet dii na hitre nege! Jer: ako niste bolesnici i preiveli kukavci, kojih je zemlja sita, onda ste lenji lukavci, ili oblaporni pritajeni

maori i strasnici. Pa ako vam nije vie u strasti da potrite, a vi putujte u nepovrat! Neizleive ne treba pokuavati leiti: tako ui Zaratustra: putujte dakle u nepovrat! Nego, treba vie hrabrosti da se naini kraj, nego stih s poetka: to znaju svi lekari i svi pesnici.18. O brao moja, ima tablica koje je stvorio umor, i ima ih koje je stvorila lenjost, gnjilost: mada one jednako govore, ne treba ih jednako sluati. Pogledajte ovog ednika! Jedva jo pedalj ima do mete svoje, a toliko je umoran da je prkosmo legao posred ove praine: junaina! Od umora hoe da proguta i put i zemlju i metu i sama sebe: a ni koraknuti nee dalje, junaina! Eno ga sunce pee, a psi mu liu znoj sa udova: ali on lei prkosan i ne mie se, i pre e svisnutli od edi: svisnuti na pedalj daljine od mete svoje! Zaista vam kaem, jo ete ga morati vui za kose u nebo njegovo, toga deliju. Ali je bolje da ga ostavite da lei gde je legao, te da mu doe san, uteitelj, s osveavajuim pljuskom kie: Ostavite ga da lei dok se sm ne probudi, dok sm ne oporekne sav umor i sve te je umor iz njega govorio! Jedino, brao moja, razgonite pse oko njega, lenje oblizice, i sav taj uzrujani gad od muha i muica: sav taj uzrujani loj obrazovnih, koji se sladi i hrani od znoja svakoga junaka! 19. Ja povlaim oko sebe krugove i svete mee; sve se manje njih penju sa mnom na sve vie bregove: ja gradim planinu od sve svetijih bregova. Ali ma kuda se peli sa mnom, o brao moja, pazite da se ne bi koji parazit sa vama popeo! Parazit: to je crv, gmizavi, pripijeni crv, koji bi da se nasiti rijui po vaim bolnim ranjavim kutiima. A vetina njegova je u tome, da na duama koje se penju pronalazi gde su umorne: u va jed i u vau zlovolju, u va osetljivi stid, svija gadno gnezdo svoje. Onde gde je jaki slab a blagorodni premilostiv, tu on svija svoje gadno gnezdo: parazit se iri onde gde na velikome nae njegove male ranjave kuie. ta je najvia vrsta svih bia, a ta najnia? Parazit je najnia; a onaj koji pripada najvioj vrsti, taj daje hrane najveem broju parazita. Jer, kako i ne bi sedeo najvei broj parazita na dui koja ima najvie stupnjeva, i koja najdublje silazi? na dui koja sve obuhvata, i koja najdalje tri i luta i eta po sebi; koja je najneophodnija, i koja se od drage volje baca u naruje sluaju: na dui koja postoji a koja tone u postajanju; koja ima, a koja hoe da hoe i da eli: koja bei od same sebe, i koja sebe samu sustizava u najirem krugu: koja je najmudrija, i kojoj se ludost najslae dodvoruje: koja sebe samu najvie voli, u kojoj sve stvari odmenjuju kao priliv i odliv, kao plima i oseka: kako i ne bi bili na najvioj dui najgori paraziti? 20. O, brao moja, jesam li moda svirep? Ali ja kaem: to pada, treba jo i odgurnuti! Sve to je od danas pada, propada: ko bi ga zadrao! Ali ja ja hou jo da ga i odgurnem! Da li ste poznali slatko uivanje: survavati kamenje u provaliju bez dna? Pogledajte samo ove ljude od danas, kako se survavaju u moju provaliju! Ja sam tek predigra boljih igraa, o brao moja! Igra za primer! inite po mome primeru! Pa koga ne moete nauiti da lei, toga nauite da to bre padne! 21. Ja volim hrabre: ali nije dosta, biti smeo na udarcu, nego treba i znati na koga valja udariti! A esto ima vie smelosti u tome da se ovek uzdri i proe mimo: da bi sebe tedeo za dostojnijega neprijatelja! Vai neprijatelji treba da su takvi da ih moete mrzeti, ali ne da ih morate prezirati: treba da se moete ponositi neprijateljem svojim: takav sam nauk jednom ve davao. Treba, o brao moja, da tedite sebe za dostojnijeg neprijatelja: stoga prolazite mirno mimo mnogota, poglavito mirno mnogi olo, koji vam puni ui grajom o puini i o narodima. Ne dajte da vam pomuti oko njihovo Za i njihovo Protiv! Mnogo je u tome pravo,

mnogo nepravo: ko u to zagleda, gnev ga spopada. Ko zagleda, ne moe a da ne udari posred svega toga: stoga proite i idite u ume, i ostavite ma svoj neka miruje! Idite svojim putevima! A narod i narode ostavite neka idu svojima! putevima mranim, zaista vam kaem, koje ne osvetljava ni s vremena na vreme vie ni jedna jedina nada! Ostavite sitniare neka vladaju tuda, gde je sve to se jo sjaji talmi-zlato! Prolo je doba kraljeva: to se danas naziva narodom, ne zasluuje da ima kraljeve. Pogledajte samo, kako ovi narodi sada sami podraavaju sitniarima; i najmanju dobit eprkaju sebi iz svakog ubreta! Oni uhode jedni druge, i uhodei uzimaju jedni od drugih, i to zovu dobro susedstvo. O blaeno staro doba, kada je narod govorio u sebi: Ja hou nad narodima da gospodarim! Jer, brao moja, ono to je najbolje treba da gospodari, ono to je najbolje i hoe da gespodari! A gde se ui drukije, tu nema onog to je najbolje. 22. Kad bi ti imali hleba badava, teko njima! Za im bi takvi onda vikali! Zarada njihova to je ujedno i zabava njihova; pa i treba da im teko pada! Grabljive su to ivotinje: u njihovu radu ima jo grabljenja, u njihovu zaraivanju podvaljivanja! I zato treba da im teko pada! Treba da postanu jo bolje grabljive ivotinje, finije, mudrije, oveku slinije: jer ovek je najbolja grabljiva ivotinja. Svima ivotinjama oteo je ovek vrline njihove: na taj je nain od svih ivotinja za oveka bilo ponajtee. Samo su jo ptice iznad njega. Te kad bi ovek jo i leteti nauio, avaj! koliko bi visoko poletela njegova elja za grabljenjem? 23. Mukarca i enu elim ovakve: mukarca sposobna za rat, enu sposobnu za raanje, a oboje sposobne za igru i glavom i nogama. Izgubljen neka nam izgleda dan u koji se nije bar jedanput igralo! Lana neka bude za nas svaka istina uz koju nije bilo bar malo smeha! 24. Vae sklapanje brakova: pazite dobro, da ne bude ravo sklopljeno! Vi sklopiste odvie brzo, te mora sledovati brakolomstvo! Ali, bolje je brak i lomiti nego brak savijati, u braku izvijati! Evo ta mi ree jednom ena jedna: odista, izvrila sam brakolomstvo, ali je prvo brak slomio mene! Video sam da su zlo-spareni uvek najosvetoljubiviji: ceo svet mora da oseti te da svako od njih ne ide vie za sebe. Stoga bih eleo da poteni ovako govore meu sobom: mi se volimo: daj da se postaramo da se i dalje volimo! Ili da uvidimo da smo bili u zabludi? Dajte nam vremena i mali brak, da bismo videli da li smo sposobni za veliki brak! Velika je stvar, biti uvek udvoje! Taj savet dajem ja svima potenima; i ta bi bila ljubav moja za natoveka, i za sve to ima da doe, kad bih drukije svetovao i govorio! Ne samo po broju da se plodite, nego uvisinu u tome, brao moja, neka vam bude na pomoi vrt braka! 25. Onaj koji je postao mudar ispitujui stara vrela, evo vam kaem, taj e na kraju krajeva potraiti izvore budunosti i nova porekla. O brao moja, nee trajati dugo a novi e se narodi pojaviti, i novi e izvori zauboriti dole u nove dubine. Jer, gde se javi zamljotres taj zatrpa mnogo bunara, i stvara mnogo ei: on izdie na videlo i unutarnje snage i tajanstvenostli. Zemljotres otkriva nove izvore. Iz potresa starih naroda izbijaju novi izvori. I ko usklikne: Pogle, evo bunar za mnoge edne, srce za mnoge koji eznu, volja za mnoga orua: oko toga se iskuplja narod, a to znai: mnogo onih koji bi da pokuaju. Ko ume da zapoveda, ko mora da se pokorava to ima tu da se pokua! Ah, i koliko tu treba kuanja i nagaanja i neuspeha i ponovnog kuanja! Drutvo ljudsko: to je jedan pokuaj, tako ja uim, jedno dugo kuanje i traenje: a trai se onaj koji e zapovedati! pokuaj, o brao moja! Ne ugovore! Razbijte, razbijte takve rei boleivih i polutana! 26. O brao moja! U kojima lei najvea opasnost za svu budunost roda oveanskog? Zar ne u potenima i pravednima? u njima koji govore i koji misle u srcu svom. mi ve znamo ta

je dobmo i pravedno, mi to i inimo; teko onima koji to tek trae! Ma koliko da je teta od onih koji su zli: teta od ovih dobrih najtetnija je teta! I ma kolika da je teta od onih koji opadaju ovaj svet, teta od dobrojih najtetnija je teta. O brao moja, dobrima i pravedni zagledao je jednom u srce jedan koji je rekao: To su fariseji. Ali ga niko nije razumeo. Dobri i pravedni nisu ga ni smeli razumeti, jer je duh njihov zarobljen u njihovoj istoj savesti. Glupost dobrog je bezgranino oprezna. A istina je u ovome: poteni moraju biti fariseji, oni ne mogu da biraju. Poteni moraju na krst razapeti onog koji sam svoju vrlinu pronalazi! To je istina! Drugi pak jedan koji je otkrio zemlju njihovu, zemlju, srce i carstvo potenjaka i pravednika, to bee onaj koji je zapitao: koga mrze najvie? Najvie mrze onog koji stvara: Onog koji razbija tablice i stare vrednosti, razbijaa, njega nazivaju razbojnikom. Jer dobri oni ne umeju da stvaraju: oni su uvek poetak kraja: oni razapinju na krst onog koji pie nove vrednosti na nove tablice, oni rtvuju sebi budunost, oni razapinju na krst svu budunost roda oveanskog! Dobri oni su uvek bili poetak kraja. 27. O brao moja, da li ste dobro razumeli ovu re moju? I sve to sam jednom rekao o poslednjem oveku? U kojima lei najvea opasnost za svu budunost roda oveanskog? Zar ne u dobrima i pravednima? Razbijte, razbijte dobre i pravedne! O brao moja, da li ste dobro razumeli ovu re moju? 28. Vi beite od mene? Vi ste zastraeni? Vi drhete od ove rei moje? O brao moja, pozivajui vas da razbijete potenjake i tablice njihove, ukrcao sam samo oveka na iroko more njegovo. A sada tek dolazi za njega veliki strah, velika pogledanja uokolo, velika bolest, veliko gaenje, velika morska bolest. Dobri su vam pokazali lane obale i lana utoita; u laima ste dobrih vi roeni i sklonjeni. Dobri su sve do temelja u la umoili i utopili. Ali onaj koji je otkrio zemlju ovek, otkrio je i zemlju budunost roda oveanskog. Odsad ete mi biti moreplovci, estiti, strpljivi moreplovci! Idite uspravno za vremena, o brao moja, nauite ii uspravno! Na moru je bura, Mnogi bi hteli da se s pomou vas i oni usprave. Na moru je bura: sve je u moru. Na posao dakle! Vi oprobana srca moreplovaka! Kakva otadbina! Onam' onamo naa e krma gde je postojbina nae dece! Onam' onamo, burnije nego morska bura, nosi nas bura velike enje nae! 29. to si tako tvrd! govorio je jednom kuhinjski ugalj dijamantu; zar nismo nas dvoje bliski srodnici? to ste tako meki? O brao moja, tako ja pitam vas: zar niste vi moja braa? to ste tako meki, tako neotporni i popustljivi? Zato ima toliko odricanja, poricanja u srcima vaim? Tako malo sudbine u pogledu vaem? Ako neete da ste sudbonosni i neumitni kao sudbina: kako ete sa mnom pobeivati? A ako vaa tvrdokornost nee da seva i poseca i raseca: kako ete jednom sa mnom stvarati? Jer, oni koji stvaraju su tvrdi. I mora da vam izgleda blaenstvo, da ruku svoju pritisnete na tisuu godina kao na vosak, blaenstvo, da piete na volji tisue godina kao po eliku, vre od elika, blagorodnije od elika. Sasvim tvrdo je samo ono to je sasvim blagorodno. Tu novu tablicu, o brao moja, postavljam iznad vas: postanite tvrdi! 30.

O ti voljo moja! Ti prepreko svake potrebe, ti moja preka potrebo! Sauvaj me od svih malih pobeda! Ti ureenje due moje, koje ja nazivam provienjem! Ti koja si u meni, i nada mnom! Sauvaj me i ouvaj me, da budem jedno veliko provienje! A poslednju tvoju veliinu, voljo moja, ostavi za poslednji podvig tvoj, da bude neumitna u pobedi svojoj! Ah, ko jo dosad nije podlegao pobedi svojoj! Ah, ije se jo oko nije zamrailo u tom opojnom sutonu! Ah, ija jo noga nije pokleknula, i nije se u pobedi odvikla da stoji vrsto! O, da bih jednom o Velikom podnevu bio spreman i sazreo: spreman i sazreo kao uzavreo elik, munjevit oblak, i vime nabubrelo od mleka, spreman za sama sebe i za svoju najskriveniju volju: l?k koji udi za svojom strelom, strela koja udi za svojom zvezdom: zvezda, spremna i sazrela u svome podnevu, gorua, probodena, blaeno ispruena na domaku ubitanih strel sunanih: smo sunce, i neumitna volja sunana, spremna da uniti pobeujui! O voljo, prepreko svake potrebe, ti moja preka potrebo! Ouvaj me i sauvaj za jednu veliku pobedu! Tako je govorio Zaratustra. Ozdravljenik 1. Jednog jutra, ne dugo po povratku svom u peinu, poskoi Zaratustra sa svoje postelje kao manit, stade se derati stranim glasom i mlatiti rukama, kao da lei jo neko u postelji pa nee da ustane; i toliko je odjekivao glas Zaratustrin, da su njegove zveri poplaene dotrale, i da su iz svih peina i jaruga, koje su bile u blizini Zaratustrine peine, sve ptice i zverinje pobegli, letei, leprajui se, gamiui, skakuui, kako je god koje od svojih nagu i krila stiglo. A Zaratustra je govorio ove rei: Izlazi, misli bez dna, iz dubine moje! Ja sam tvoj petao budilnik i ruj zorin, dremljivi crve: ustani! dii se! Moj e te jasni kukurek ve razbuditi! Odrei lance sa uiju svojih, pa sluaj! Ja hou da progovori! Ustaj! Dii se! Ovde je groma dosta da bi i grobovi mogli prouti! Otrljaj san, i sve to je brljivo i razroko, iz oiju svojih! Sluaj i oima svojim to u ti rei: jer glas moj isceljuje i sleporoenad. Kad se jednom razbudi, ostae mi budna veito. Nije moj obiaj, da budim prababe iz sna, pa da ih onda pustim da dalje spavaju! Ti se mie, protee, stenje? Ustani! Na noge! Neu da mi stenje nego da govori! Zaratustra te zove, bezbonik Zaratustra! Ja, Zaratustra, zatoenik ivota, zatoenik patnje, zatoenik kruenja zovem tebe, moju najdublju, bez dna, misao! Blago meni! Ti dolazi, ja te ujem! Bezdana moja progovara, krajnju dubinu svoju izvrnuo sam na videlo! Blago meni! Ovamo! Prui ruku ha! Pusti! Haha! Gad, gad, gad teko meni! 2. Tek to je Zaratustra izgovorio ove rei, stropota se na zemlju kao mrtvac, i ostade dugo tako. A kad je opet doao k sabi, bio je bled i drhtao je, i osta leei, i ne htede zadugo nita da jede niti da pije. To ga je tako dralo sedam dana; a njegove zveri ne naputahu ga ni danju ni nou, osim te je orao pakatkad izletao po hranu. to bi naotimao i doneo, to je metao Zaratustri na postelju: tako da je naposletku Zaratustra leao meu samim utim i rumenim zrnjem, groem, ipkovima od rua, mirisavim biljem, i iarkama od jela. A kraj nogu njegovih leala su ispruena dva jagnjeta, koje je orao s tekom mukom oteo od njihovih pastira. Naposletku, posle sedam dana, uspravi se Zaratustra na svojoj postelji, uze u ruku jedan ipak od rue, omirisa ga, i miris mu goae. Tada su mislile njegove zveri da je dolo doba da s njime govore. O Zaratustra, rekoe, evo ve sedam dana kako lei tu, sa

sklopljenim oima: zar se nee najzad opet dii na noge? Izai napolje iz peine svoje: svet te iekuje, kao gradina. Vetri se igra tekim mirisima, koji hoe k tebi; i svi potoii hteli bi da tre za tobom. Sve travke ude za tobom, dok si ti sedam dana osamljen opstao, izai napolje iz peine svoje! Sve tvari hoe da budu tvoji lenici! Je li ti moda dolo kakvo novo saznanje, nesvarljivo i teko? Kao zameano testo leao si, i dua se tvoja razlila i rastui poela da prelazi sve ograde svoje. O zveri moje, odgovori Zaratustra, eretajte samo tako, i pustite me da vas sluam! Mnogo me osveava kad eretate: gde se ereta, tu ve lei svet preda mnom kao gradina. Koliko je prijatno to postoje rei i glasovi: zar nisu rei i glasovi dge i zamiljeni mostovi izmedu onog to je za navek rastavljeno? Svakoj dui pripada drugi svet; za svaku je duu svaka druga dua jedan drugi svet. Izmeu onoga to je najslinije jedno s drugim vara izgled ponajlape; jer preko najmanje provalije najtee je prei. Za mene kako moe da ima neto to je van mene? Izvan ne postoji! Ali mi na to zaboravljamo kad glasom dolazi do nas; kako je to lepo, to zaboravljamo! Zar nisu stvarima dati na dar imena i glasovi da bi stvari oveka razonodile? Govor je odista vrlo lepa ludorija; njime ovek igrajui prelazi preko svih stvari. Kako su prijatni svaki razgovor i svaka la glasova! S pomou glasova igra ljubav naa po arenim dugama. O Zaratustra, rekoe na to zveri, za one koji ovako misle kao mi, igraju sve stvari same od sebe: sve dolazi i hvata se za ruke i smeje se i bei i opet se vraa. Sve ide, i sve se opet vraa; veno se kotrlja toak bia. Sve umire, i sve opet procveta; veno juri napred godina bia. Sve se krha, i sve,se opet sklapa; veno se zida ista kua bia. Sve se rastaje, i sve se opet sastajui zdravlja; veno veran sebi ostaje prsten bia. U svakom trenutu poinje bie, oko svakog ovde oblee lopta tamo. Sredina je svuda. Kriva je staza venosti. O vi lakrdijai, i verglai! odgovori Zaratustra, a osmeh mu se opet ukaza na licu, kako vi dobro znate ta je imalo da se ispuni za sedam dana: i kako mi se crno udovite uvue u drelo i htede da me zadavi! Ali ja sam mu odgrizao glavu i ispljuvao je iz sebe. A vi, od toga ve nainiste pesmu za svoju sviralu? Ja pak leim evo, jo umoran od onog odgriza i ispljuvaja, jo bolan usled sopstvenog spasenja. I vi ste sve to gledali? O zveri moje, zar ste i vi svirepi? Da li ste hteli da vidite veliki bol moj, kao to,to ljudi ine? Jer ovek je najsvirepija ivotinja. Ono pri emu se on dosad na zemlji ponajbolje oseao, to su alosne igre, barabe s bikovima, i razapinjanja na krst; a kad je pronaao, pakao, zaista vam kaem, to mu je bilo nebo na zemlji. Kad veliki ovek povie od bola : bre bolje dotri do njega mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog uivanja. On pak naziva to svojim saaljenjem. Mali ovek, naroito ako je pesnik kako vredno optuuje ivot reima! Poujte ga, ali ne preujte ono uivanje to izviruje iz sveg optuivanja! Takve tuioce ivota: njih savlada ivot dok zatrepe okom. Ti si zaljubljen u mene, govori ena bezona; poekaj malo, jo nemam vremena za te. Prema samom sebi ovek je najsvirepija ivotinja. Kad svih onih koji se nazivaju grenici i krstonosci i isposnici, ne preujte ono sladostrasno uivanje to izviruje iz tog tuenja i optuivanja! A ja sm da li ja hou ljude ovim da optuujem? Ah, zveri moje, samo sam to jedno dosad nauio, da je oveku potrebno ono to je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje, da u onom to je najgore lei najbolja snaga njegova, i najtvri kamen za onoga koji najvie zida i stvara; i da ovek mora postati bolji i gori: Nije u tome bio krst na koji sam razapet, to sam znao da je ovek zao, nego sam ja vikao iz sveg grla, kako jo niko vikao nije: Ah, zato je ono to je najgore na njemu tako odvie malo! Ah, zato je ono to je najbolje na njemu tako odvie malo! Velika zasienost ovekom ona me je davila i ona mi se bee spustila u drelo: i ono to je vra prorekao: Sve je isto, nita se ne isplauje, znanje davi. Dug jedan suton hramao je preda mnom, jedna na smrt umorna i smru opijena rastuenost, koja mi je zevajui govorila. Veno se vraa ovek kojega si sit, mali ovek tako je zevala moja turobnost, vukui nogu za sobom i ne mogui zaspati. U peinu mi se pretvori zemlja ovekova, grudi joj upadoe u nju, a sve ivo postade za me ljudska trule i ljudske kosti i trona prolost. Uzdisaji moji sedeli su na svima ljudskim grobovima i ne mogahu se vie

podii; uzdisaji moji i pitanja moja kahu i kukahu i lutahu i tuahu, danju i nou: ah, ovek se veno vraa! Mali se ovek veno vraa! Nage sam ih video jednom oboje, najveega oveka i najmanjega oveka: odvie sline jednog drugome, odvie oveanskog jo i najveega medu njima! Zar najmanji najvei! to je bila moja zasienost ljudima! I veno vraanje i najmanjeg! to je bila moja zasienost biem. Ah, gad! gad! gad! Tako je govorio Zaratustra, uzdiui i stresajui se; jer se seae bolesti svoje. A njegove zveri ne dadoe mu tad da dalje govori. Ne govori dalje, od bolesti izbavljeni! tako mu odgovorie njegove zveri, ve izai napolje, gde te svet iekuje, kao gradina. Idi napolje k ruama i pelama i jatima golubova! A pre svega idi ka pticama pevaicama: da naui od njih pevati! Treba da pevaju oni koji su na putu ozdravljenja; a zdravi neka govore. Ako se zdrav i zaeli pesama, on druge pesme eli nego onaj koji se izbavlja od bolesti. O vi lakrdijai i verglai, zautite ve jednom! odgovori Zaratustra, i smejae se svojim zverima. Kako vi dobro znate, ta sam kao utehu pronaao sam sebi za sedam dana! Da moram opet da pevam, tu sam utehu pronaao sebi, i taj put k ozdravljenju: da li ete i od toga opet nainiti odmah pesmu za sviralu? Ne govori dalje, odgovorie mu ponovo njegove zveri; bolje jo, ti od bolesti izbavljeni, napravi prvo i udesi sebi jednu sviralu, jednu novu sviralu! Jer, sluaj Zaratustra! Za tvoje nove pesme trebaju i nove svirale. Pevaj i odjekni kao grom, o Zaratustra, lei duu svoju pesmama novim: da bi mogao nositi veliku sudbinu svoju, koja jo nijednog oveka sudbina bila nije! Jer zveri tvoje dobro znaju, o Zaratustra, ko si ti i ko treba da bude: uj, ti si uitelj veitog vraanja svega na svetu to je odsad tvoja sudbina! To to ti kao prvi treba da iri ovaj nauk, kako da takva velika sudbina ne bude i najvea opasnost tvoja i bolest! uj samo, mi znamo emu ti ui: da se sve na svetu veno vraa, i mi s njim, i da smo mi ve veno puta bili na svetu, i sve sa nama. Ti ui, da postoji jedna velika godina postajanja, jedna udovina velika godina: kao sat sa peskom mora ona uvek iznova da se okrene, da bi ponovo proticala i protekla: tako da su sve te godine ravne jedna drugoj, u najveemu i u najmanjemu, i isto tako da smo mi u svakoj velikoj godini ravni sebi samima, u najveemu i u najmanjemu. I kad bi ti sad hteo da umre, o Zaratustra, uj samo, mi i to znamo kako bi ti tad sebi samome govorio: ali te zveri tvoje mole, da jo ne umre! Ti bi govorio, bez drhtanja u glasu, naprotiv lake diui od blaenstva jer bi se tad skinuli sa tebe veliki teret i velika zamuka, ti najvei strpljive! Evo umirem i nestaje me, govorio bi ti, i za tili as pretvoriu se u nita. I due su smrtne kao i tela. Ali e se vratiti vor uzrok u koji sam zamren, on e me opet stvoriti! Sm ja spadam meu uzroke venog povraaja. Ja u opet doi, sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa ovom zmijom ne u novi ivot ili bolji ivot ili slian ivot: ja u veno opet dolaziti u ovaj i isti ivot, u najveemu i u najmanjemu, da opet uim o venom vraanju stvari, da opet govorim re o Velikom podnevu zemaljskom i ljudskom, da opet objavljujem ljudima dolazak natoveka. Ja rekoh re svoju, ja se evo razbih o svoju re: tako hoe moj veiti udes , kao glasnik propadam i nestaje me! Kucnuo je as evo, da onaj koji pada sebe sam blagosilja. Tako se svrava pd Zaratustrin. Kada su zveri ove rei izgovorile, zautale su, ekajui da im Zaratustra neto prozbori: ali Zaratustra nije uo da su zautali. Nego je leao mirno, sa zatvorenim oima, kao neko koji spava, iako nije spavao, jer je ba bio u dogovaranju sa duom svojom. A zmija i orao, kad su ga videli tako mirna i utljiva, potujui veliku tiinu oko njega, paljivo se digoe i odoe. O velikoj enji O duo moja, nauio sam te da kae danas kao to se kae jednom i nakad, i da igra kolo svoje u letu preko svakog ovde i tu i tamo. O duo moja, izbavio sam te iz svih uglova, iistio te od sve praine, pauine, i pomrine. O duo moja, sprao sam sa tebe mali stid i vrlinu sitniarsku, i nagovorio te da naga stoji pred oima sunevim. Burom koja se zove duh duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera; duvom svojim odgonio sam sve

oblake, zadavio sam ak i delata koji se zove greh. O duo moja, dao sam ti pravo, da kae Ne kao to to kae bura, i da kae D kao to vedro nebo govori D: mirna kao svetlost stoji ti i prolazi kroz sred odricanja burnih. O duo moja, dao sam ti natrag slobodu nad onim to je stvoreno i nad onim to nije stvoreno: i ima li koga jo da poznaje, kao to poznaje ti, slatko uivanje u onom to e doi?O duo moja, nauio sam te preziranju, koje ne dolazi kao to dolazi crvotoina; velikom preziranju, koje je puno ljubavi, i koje najvie ljubi ono to najvie prezire. O duo moja, nauio sam te da uverava, tako da i sami razlozi budu uvereni u ono to ti kae: kao sunce, koje ume da uveri more da treba da se die k njemu u visinu. O duo moja, skinuo sam s tebe svako pokoravanje, kolenopriklanjanje i udvaranje; ja sm nadenuo sam ti ime prepreka potreb, i sudbina. O duo moja, davao sam ti nova imena i arene igrake, nazivao sam te sudbinom i obuhvatom sviju obuhvataja i neraskidnom vezom svega vremena i azurnim zvonom. O duo moja, zemaljsko carstvo tvoje pojio sam svakom mudrou, svim vinima novim, i svim prastarim jakim vinima mudrosti. O duo moja, oblivao sam te svakim suncem i svakom noi i svakim utanjem i svakom enjom: tako da si mi rasla kao okot vinove loze. O duo moja, prebogata i teka stoji ti sad, kao okot vinove loze sa nabreklim vimenirna, i nabubrelim mrko-zlatnim grozdovima: nabubrenim i pogurenim usled sree tvoje, oekujui u izobilju, i srameljiva jo sa ekanja svoga. O duo moja, nema nigde vie due koja bi bila punija ljubavi, i koja bi mogla vie da zahvati i vie da obuhvati! Gde su jo budunost i prolost blie jedna drugoj nego u tebe? O duo moja, sve sam tebi dao, i dajui tebi moje se ruke ispraznie: a sad! Sad se ti okree meni, i kae mi s osmehom a tako tuno: Ko od nas dvoje treba da kae hvala? zar ne treba onaj koji daje da kae hvala onome koji je primio, zato to je primio? Zar nije davanje potreba za davanjem? Zar nije primanje primanje iz saaljenja? O duo moja, ja razumem tuni osmeh tvoj: prebogatstvo tvoje prua sad ruke pune enje! Obilje tvoje baca poglede preko burnih mora traei i iekujui; enja preobilja ogleda se u osmehu nebesnih oiju tvojih! I odista, o duo moja! Ko bi mogao da vidi osmeh tvoj a da se ne topi u suzama? I sami aneli tope se u suzama od predobrote osmeha tvog. Dobrota i predobrota tvoja nee da tuguju i da plau: pa ipak, duo moja, ezne osmeh tvoj za suzama, i uzdrhtala usta tvoja za jecanjem. Zar nije svako plakanje tugovanje? A svako tugovanje optuivanje? Tako govori ti sama u sebi, i stoga se ti, o duo moja, radije osmehuje nego to bi izlila jad svoj; u groznim suzama izlila jad svoj nad obiljem svojim nad svom udi okota za vinogradarem i za noem njegovim! Ali, ako nee da plae, i da isplae purpurnu alost svoju, onda e morati da peva, o duo moja! Pogle, ja se smeim i sm dok ti ovo govorim: da peva, pevom gromoglasnim, dok ne zamuknu sva mora, da bi sluala enju tvoju, dok se na tihim rastuenim od enje morima ne pojavi un, zlatno udo, oko ijeg zlata skakuu sve dobre zle udnovate tvarke: i mnoge velike i male ptice, i zverinje, i sve to ima udnovate noge, da moe trati po ljubiastim stazama, ka zlatnome udu, svojevoljnom unu, i ka gospodaru njegovu, a to je vinogradar, koji eka sa noem od dijamanata u ruci, tvoj veliki spasilac, o duo moja, bezimeni kome e tek pesme budunosti ime nadenuti! I odista, ve odie dah tvoj pesmama budunosti, ve si usplamtela i sanja, ve pije edno iz svih bunara utehe punih dubokih odjeka, ve poiva tuga tvoja u blaenstvu pesama budunosti! O duo moja, evo sam ti sve dao, i poslednje to sam jo imao, i dajui ti ispraznie se sve ruke moje: to to sam ti rekao da peva, eto, to je bilo poslednje to sam jo imao! to sam ti rekao da peva, reci sad samo, reci: ko od nas treba sad da kae hvala? Ali neka, bolje je: pevaj ti samo, pevaj, o duo moja! A ostavi mene da zahvaljujem! Tako je govorio Zaratustra. Druga pesma uz igru

l. U oko tvoje zagledao sam nedavno, o ivote: zlato videh gde sija u oku tvome dubokom kao no, srce mi presta kucati od tog slatkog uivanja: zlatan un videh gde sija na nonim vodama, ljuljaka od zlata, koju bi vali zagnjurivali, zapljuskivali i opet otkrivali! Na nogu moju, udnu za igrom, bacio si pogled, nasmejan upitan nagovoran ljuljukav pogled: Dvaput samo okrenuo si svoje daire malim ruicama a ve je noga moja poklekla od udi za igrom Pete na nogama mojim digoe se u vis, prsti sluktahu, da te uti mogu: jer igraevo je uho u prstima od nogu! Priskoih do tebe: ali ti ustuknu trkom ispred mene: i na mene suknu jezik kose tvoje vetrom povijene! Odskoih od tebe i od tvojih zmija: i ti ve zastade, s pola lica k meni, a iz oka elja ti izbija. Krivim pogledima ui me ii krivim putevima; na krivim putevima ui se noga moja podlostima! Bojim te se blizu, volim daleko od sebe; svojim me beanjem mami, svojim traenjem okiva: ja patim, ali ta ne bih rado prepatio za tebe! Kad hladnoom stee, i mrnjom zaludi, bekstvom bolje vee, podsmehom uzbudi: ko da te ne mrzi, velika veziljo, sve vre steziljo, svud s nama hodiljo, u svemu vodiljo! Ko da te ne voli, tebe milu, ednu, uvek ilu, lakokrilu, bezazlenu a grenu! Kuda me vue sad, ti nenamire i nezamore? A sad opet bei od mene, ti slatki vetropire i bezobzire! Ja igram za tobom, i idem za tobom, zvan il' nezvan. Gde si? Prui mi ruku! Ili bar prst jedan! Zalutaemo, ja vidim petere i iprag oko nas svud! Pogle, sovuljage i imii proleu ovud! Sovuljago? imiu jedan! alu sa mnom zbija? Gde smo? Od psa li naui da keve i zavija. Kezi na me zubie svoje bele, zdrave; bulji u me oi ljute iz grive kudrave! U divljem plesu preko drvlja i kamenja; ja sam lovac, ta si, divokoza moja ili hrt moj ti? Uza me sad! Plesaice divlja, da si brza znam! Sad gore! Sad preko! Avaj! U skoku sam eto pao sam! I k tebi vapim sad, obesna, smiluj se, o smiluj! Rado bih iao s tobom po lepim stazama, uj! - po ljubavnoj stazi, kroz tihi aren lug! Il' kraj jezerca gde ribice zlatne plivaju uokrug! Umorna ti si! Gle janjce onde, i sunce na smiraju: kako bi lepo bilo spavati tu, dok pastiri sviraju? Zar si toliko umorna? Poneu te ja, samo u ti ruke sklopiti! A jesi li edna, ja imam neto, ali se bojim nee hteti popiti O ta prokleta okretna spretna zmija i indivila! Kud ode? Gle, na licu mom rumene mrlje kazuju da je tu bila! Al' odsad drugi nek bude budala i pastir tvoj, da gleda kud se vere! Dosad sam tebi ja, vetice, pevao, odsad e meni ti da se dere! Po taktu moga bia igrae i vikati da svak uje! Da nisam zaboravio bi? Ne, tu je! 2. Na to mi ivot ovo odgovori, drei pri tome zapuene male ui: O Zaratustra! Ne vikaj tako strahovito tim svojim biem! Ta ti zna da graja ubija misli, a ba mi dolaze tako nene misli. Mi smo oboje prave i dobriine i tetoine. S one strane dobra i zla nali smo mi nae obeano ostrvo i nau zelenu livadu samo nas dvoje! Ve zato treba da smo dabri jedan prema drugom! Pa ako se i ne volimo ba iz temelja zar se mora biti kivan na nekoga, kad se ne voli iz temelja? A da sam dobar prema tebi, pa esto i suvie dobar, to ti zna: uzrok je tome, to sam surevnjiv na mudrost tvoju. O, ta sumanuta stara budala mudrost! Ako bi ikad mudrost tvoja pobegla od tebe, ah! tada bi bre-bolje i moja ljubav pobegla od tebe. Zatim se ivot zabrinuto obazre iza sebe i oko sebe, pa ree polako: O Zaratustra, ti mi nisi dosta veran! Ti me ne voli ni blizu toliko koliko kae da me voli; ja znam da ti smilja da me skorim ostavi. Ima jedno staro teko vrlo teko zvono: brujanje se njegovo uje nou gore do u tvoju peinu: kad ti uje kako to zvono otkucava pono, onda ti izmedu jedan i dvanaest na to misli ti na to misli, o Zaratustra, znam ja dobro, kako bi me skorim ostavio! Da, odgovorih ja okoliei, ali ti i to zna. I ja mu rekoh neto na uho, pasred njegovih zamrenih utih budalastih uperaka od kose. Ti to zna, o Zaratustra? To ne zna niko.

Mi se zgledasmo, i pogledasmo u zelenu travu, preko koje je ba preletalo hladno vee, i plakasmo jedan s drugim. Tada pak bee mi ivot miliji nego ikad sva mudrost moja. Tako je govorio Zaratustra. 3. Jedan! O ovee! pazi! Dva! To pono tiha k tebi prilazi! Tri! Iz duboka sna etiri! Budim se ja, i svest mi silazi: Pet! Dubok je svet, bez dna, est! Dublji nego Dan to zna. Sedam! Dubok je njegov jad , Osam! Radost jo dublja nego vaj: Devet! Jad kae: Proi sad! Deset! A radost: Veno traj , Jedanaest! Veno traj, i venost daj! Dvanaest!

Sedam peata (Ili pesma: Tako je i tako neka bude.) 1.

Ako sam prorok i pun onog proroanskog duha koji hodi po visokom grebenu izmedu dva mora, hodi kao teak oblak izmeu onoga to je bilo i onoga to e biti, dumanin zaparnim nizinama, i svemu to je umorno te niti moe da umre niti da ivi: u mranim grudima svojim spreman da sevne, da pusti spasonosni zrak svetlosti, bremen munjama koje kau Da, koje smejui se kau Da! spreman da pusti proroanske zrake munje i groma: a blaen je koji tako breme nosi! Jer odista, dugo mora kao teka nepogoda oko brda visiti onaj koji e jednom da zapali luu budunosti! o, kako ne bih bio udan venosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, prstena vraanja! Jo nikad nisam naao enu od koje bih da imam dece, osim moda ove ene, koju volim. jer ja te volim, o venosti! Jer ja te volim, o venosti! 2. Ako je ikada gnev moj skrnavio grobove, pomerao pogranino kamenje, i survavao stare tablice razbijene u ponore, ako je ikada porug moj razduvao gnjile rei, te ako sam doao kao metla za pauine i kao vihor-vetar za zagune kosturnice: ako sam ikada sedeo kliui onde gde lee zakopani stari bogovi, blagosiljajui i ljubei svet pokraj spomenika starih opadaa sveta: jer ja volim i hramove i grobove bogova, ali tek kad kroz razbijene pokrove njihove gleda nebo istim okom svojim; rado sedim na razbijenim crkvama kao trava i crveni turinak o, kako ne bih bio udan venosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, prstena vraanja? Jo nikad nisam naao enu od koje bih da imam dece, osim moda ove ene, koju volim. jer ja te volim, o venosti! Jer ja te volim, o venosti! 3. Ako je ikada dospeo do mene dah od tvorakoga daha, i od one nebeske nude koja je u stanju da primora i sluaje da igraju u kolu zvezdanom: ako sam se ikada smejao smehom tvorake munje, za kojom ljutito ali pokorno sleduje dugi grom dela: ako sam se ikada za boanskim stolom na zemlji sa bogovima kocke igrao, da je zemlja drhtala i krhala se i plamene reke iz dubina dahom dizala: jer zemlja je sto boanski, i drhe od tvorakih novih rei i od hitaca boanskih kocaka: o, kako ne bih bio udan venosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, prstena vraanja? Jo nikad nisam naao enu od koje bih da imam dece, osim moda ove ene, koju volim: jer ja te volim o venosti! Jer ja te volim, o venosti! 4. Ako sam ikada pio punim gutljajem iz onoga bokala u kojem se penue razni zaini i biljke, u kojem su dobro smeane sve stvari: ako je ikada ruka moja dolila od onog to je najudaljenije onome to je najblie, i plamena duhu, i radosti patnji, i onoga to je najgore onome to je najbolje: ako sam i sm jedno zrnce one spasonosne soli koja uini da se sve stvari u bokalu meavina dobro smeaju: jer pastoji so koja vezuje dobro i zlo; a jo i ono to je najgore dosta je dobro da zaini i naini poslednju penu koja e se preliti: o, kako ne bih bio udan venosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, prstena vraanja? Jo nikad nisam naao enu od koje bih da imam dece, osim moda ove ene, koju volim: jer ja te volim, o venasti! Jer ja te volim,o venosti! 5. Ako sam naklonjen moru i svemu to je kao more, i jo ponajvie naklonjen onda kad mi ljutito protivrei: ako ima u meni one radosti u traenju koja okree jedrila prema onome to

je jo neotkriveno ako ima u mojoj radosti moreplovake radosti: ako je ikada kliktanje moje kliknulo: nestalo je obale sad mi i poslednji okov pade s ruku bezgraninost huji oko mene, daleko ispred mene sjaje se prostor i vreme, napred! ne stoj! staro srce! o, kako ne bih bio udan venosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, prstena vraanja? Jo nikad nisam naao enu, od koje bih da imam dece, osim moda ove ene, koju volim: jer ja te volim o venosti! Jer ja te volim, o venosti! 6. Ako je moja vrlina grka vrlina, i ako sam esto uskakao s obe noge u zlatno i biserno ushienje: ako je moja zluradost nasmejana zluradost, koja raste skupa sa bokorima rua i po lejama od ljiljana: jer u smehu je sve zlo na okupu, ali osvetano i osloboeno usled svoga roenog blaenstva: i ako su u tome moje az i iica, da sve to je teko treba da postane lako, i svaki trup igra, i svaki duh ptica: a zaista vam kaem, u tome jeste moje az i iica! o, kako ne bih bio udan vezanosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, prstena vraanja? Jo nikad nisam naao enu od koje bih da imam dece, osim moda ove ene, koju volim: jar ja te volim, o venosti! Jer ja te volim, o venosti! 7. Ako sam ikada razapinjao nad sobom tiha neba, i na roenim krilima uzletao u roena nebesa: ako sam igrajui se plivao po dubokim svetlosnim daljinama i ako je slobodi mojoj dolazila mudrost ptiija: a ovako zbori mudrost ptiija: Posluaj, nema onog to se zove gore ni onog to se zove dole! Preturaj se uokolo, van, unatrag, lakokrile! Pevaj, ne gavori vie! zar nisu sve rei nainjene za trome i teke? Zar nisu za lakoga sve rei la? Pevaj, ne govori vie! o, kako ne bih bio udan venosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, prstena vraanja? Jo nikad nisam naao enu od koje bih da imam dece, osim moda ove ene, koju volim: jer ja te volim, o venosti! Jer ja te volim, o venosti! ETVRTI I POSLEDNJI DEO Tako je govorio Zaratustra. Ah, gde su na svetu injene vee ludosti nego meu milosnima? I ta je na svetu zadavalo vie patnje nego ludost milosnima? Teko svima koji imaju ljubavi, ako nemaju jo i visine koja nadvisuje njihovu samilost! Ovako mi jednom govorae avo: i Bog ima svoj pakao: to je ljubav njegova prema ljudima. A nedavno, uh ga gde ree ovo: Bog je mrtav; Bog je umro od svoje samilosti prema ljudima.
Tako je govorio Zaratustra II

rtva od meda I opet prolaahu meseci i godine preko Zaratustrine due, a on se na to ne osvrtae; ali mu kosa osede. Jednoga dana, dok je sedeo na jednom kamenu pred svojom peinom, i tiho gledao u daljinu a otud se ba izgleda na more, preko izvijenih provalija , obilaahu njegove zveri zamiljene oko njega, i najzad stadoe pred njega. O Zaratustra, rekoe, da li ti to izgleda sreu svoju? ta je stalo do sree, odgovori on, odavno ve ne teim ja za sreom, nego teim za delom svojim. O Zaratustra, progovorie ponovo zveri, ti to kae kao neko koji pliva u izobilju dobroga. Zar ne lei ti posred nebesnog plavetnila jezera od

sree? aljivci jedni, odgovori Zaratustra smeei se, dobro li izabraste poreenje! Ali vi dobro znate da je moja srea teka, a ne kao kolebljivi talas vodeni: potiskuje me a ne mie se od mene, i pritiskuje me kao istopljena smola. Na to obilaahu opet zveri zamiljene oko njega, i stadoe tad ponovo pred njega. O Zaratustra, rekoe, otuda dakle postaje sm ti sve ui i zagasitiji, iako tvoja kosa poinje da sedi i dobija izgled lana? Ta pogle samo, ti si seo posred smole svoje! ta to kaete, zveri moje, ree Zaratustra i smejae se, odista, greio sam duu govorei o smoli. Kao sa mnom sad, tako je sa svakim plodom kad sazre. To je med u ilama mojim to ini krv moju guom i duu moju tiom. Bie da je tako, o Zaratustra, odgovorie zveri priljubljujui se uza nj; ali ne bi li se danas popeo na koje visoko brdo? Zrak je ist, i danas se moe videti od sveta vie nego ikad. Dobro, zveri moje, odgovori on, va je savet izvrstan i govori mi iz due; hou da se popnem danas na kakvo visoko brdo! Ali pobrinite se, da mi tamo bude pri ruci meda, utog i belog, slatka, ledena i svea zlatnog meda iz saa. Jer znajte, hou gore da prinesem rtvu od meda. A kad je Zaratustra bio gore na visini, posla kui zveri koje ga dopratie, i uveri se da je ostao sam tada se nasmeja od sveg srca, pogleda uokolo i progovori ovako: to sam govorio o prinoenju rtve i o rtvi od meda, bilo je tek lukavstvo moga govora i, odista, potrebna ludost! Ali ovde na visini ve smem slobodnije govoriti nego pred usamljenikom peinom, i pred usamljenikim domaim zverima. Kakva rtva! Ja rasipam to god mi se daruje, ja rasipnik sa tisuu ruku: kako bih to jo rtvom nazvao! A to sam iskao meda, to sam u stvari iskao mamac i slatke sluzi, na to se oblizuju i gunavi meedi, i udljive durljive ptice zloslutnice: najbolji mamac, koji treba lovcima i ribolovcima. Jer ako je svet kao neka mrana uma puna zverinja, i vrt naslada za sve divlje lovce, meni izgleda on jo pre i vie kao prebogato more, bez dna, prepuno arenih riba i rakova, kojeg bi se i sami bogovi zaeleli, da bi postali po njemu ribari i lovci mreama: tako je bogat svet udesima, velikim i malim! Poglavito svet ljudi, more ljudi: u njega bacam evo svoju zlatnu udicu, s reima: otvori se, ljudski ambisu! Otvori se, i izbaci mi amo ribe svoje i svoje ruse rakove! Najboljim mamcem svojim hou da namamim danas najudesnije ljudske ribe! samu sreu svoju baciu u puine i u daljine, meu istok, podne, i zapad, ne bi li mnoge ljudske ribe nauile nagrizati i nanizati se na moju sreu, na iljastu udicu moju, koja e ih izvui k meni u moju visinu, najarenije morske na-dnu-plovce k najzluradijemu od svih ribolovaca na ljude. Jer ja sam to, sav i od iskoni; vuem, privlaim, izvlaim navlaim i navijam, izvija, navija i vaspita, koji nije uzaman sm sebe jednom nagovarao: Budi ono to si! Neka dou ljudi k meni gore: jer ja jo ekam znak, da li je vreme za poslednji moj silazak; jo neu ja sam da se siem, kao to u morati, i da propadnem meu ljudima. Na to ekam ovde na visokim brdima, lukav i podrugljiv, niti nestrpljivo, niti strpljivo, naprotiv, kao neko koji se i od strpljivosti oduio, zato to vie ne trpi. Jer sudbina moja ostavlja mi vremena: da me nije zaboravila? Ili sedi moda u hladu kakvog velikog kamena, pa hvata muice? Ali verujte, ja sam joj zahvalan na tome, venoj sudbini svojoj, to me ne goni i to ne navaljuje, i to mi daje vremena da teram lakrdije i pakosti: tako da sam mogao poi danas u ribolov na ovo visoko brdo. Je li jo iko od ljudi hvatao ribe po visokim brdima? Ali, iako je ludost to to ja ovde gore traim i radim: ipak je bolje ovako nego da tamo dole od ekanja postanem svean, i pozelenim, i poutim naroguen goropadnik od ekanja, sveti leti vihor iz planina, to nestrpljivo urlie u nizine: ujte me, ili u da vas ibam biem boijim. Ne ljutim se ja zbog toga na takve goropadnike! jer su mi oni taman dobrodoli za smeh! Oni i moraju biti nestrpljivi, ti veliki bubnjevi, jer e ili danas ili nee nikad doi do rei! A ja i moja sudba mi ne govorimo za danas, a ne govorimo ni za nikad: mi imamo za govor strpljenja i vremena i prevremena. Jer jednom mora doi, i ne sme proi mimo. Ko mora jednom doi i ne sme proi mimo? Na veliki Iznenad, a to, je nae veliko daleko ljudsko carstvo, carstvo Zaratustrino od tisue godina. Koliko je daleko to daleko? ta me se tie! Ali ipak zato stoji ono ne manje vrsto , i obema nogama stojim ja pouzdano na tom temelju, na jednom

venom temelju, na tvrdom prakamenju, na ovome najviem, najtvrem prstenju, ka kojemu dolaze svi vetrovi kao na kakvo raskre vetrova, pitajui gde su? i otkuda dolaze? i na koju e stranu? Smej se ovde, smej se od srca, vedra, zdrava zluradosti moja! Sa visokih brda bacaj dole varljive svoje podsmehe i poruge! Namami mi varljivim sjajem svojim najlepe ljudske ribice! I to iz svih mora meni pripada, to je moje roeno na svim stvarima to mi ulovi, to mi dovedi amo gore: na to ekam, ja najzluradiji od svih ribolovaca. Napolje sa tobom, udiice moja! Unutra s tobom, u dubinu, mame sree moje! Kapaj najslau rosu svoju, meu due moje! Ugrizi, udice moja, za trbuh svaku crnu turobnost! Napolje, u svet, oko moje! O kolika li su mora svud oko mene, koliko se ljudskih budunosti ukazuje na obzorju! A nada mnom kakva ruiasta tiina! Kakvo razvedreno utanje! Povik za pomo Iduega dana sedeo je opet Zaratustra na kamenu svome pred peinom, dok su zveri lutale napolju po svetu da bi donele kui nove hrane, i nova meda: jer je Zaratustra potroio bio i rasuo stari med do poslednje kapi. Sedei tako, sa tapiem u ruci, crtao je po zemlji sen tela svog, i premiljao je, no ne o sebi i o svojoj seni kad ali se odjednom tre i zadrhta: jer vide uz svoju sen jo jednu drugu sen. Pa kako bre pogleda oko sebe i ustade, gle, pred njim stajae prorok, onaj isti kojega je jednom za stolom svojim nahranio i napojio, glasnik velikog umora koji uae: Sve je isto, nita se ne isplauje, svet nema smisla, znanje davi. Ali se sad lik njegov bio izmenio, i kad Zaratustra zagleda u oi njegove, srce mu ponovo zadrhta: toliko zlih obavesti i opaljenih munja igrahu na liku tom. Prorok koji je opazio ta se deava u dui Zaratustrinoj, prebrisa rukom preko lica, kao da bi da ga zbrie; isto to uini i Zaratustra. Pa kad su se oboje na taj nain pribrali i osnaili, pruie ruke jedan drugom, u znak da priznaju i pristaju da se ve znaju. Dobro mi doao, ree Zaratustra, ti proroe velikog umora, neka nisi bio uzaman nekad gost za stolom mojim i u kui mojoj. Jedi i pij kod mene i danas, i prosti to e i jedan zadovoljan star ovek sedeti s tobom za stolom Zadovoljan star ovek odgovori prorok maui glavom: ma ko da si, ili hteo da si, o Zaratustra, doao je kraj boravku tvome ovde gore, un tvoj uskoro nee vie biti na suvu! Zar sam ja na suvu? zapita smejui se Zaratustra. Oko brega tvoga diu se vali, odgovori prorok, diu se sve vie i vie, vali velike nevolje i turobnosti; oni e uskoro podii i un tvoj i tebe poneti sobom. Zaratustra je utao i udio se. Zar ti jo nita ne uje? nastavi prorok: zar ne uje kako bruji i tutnji iz dubine? - Zaratustra je jo uvek utao i oslukivao: tada zau dug, vrlo dug povik, koji su provalije prihvatale i dalje bacale, jer ga nijedna ne htede zadrati: tako je zloslutno odjekivao. Nevaljali glasnie, progovori najzad Zaratustra, to je povik za pomo, i povik oveka koji dolazi zacelo iz kakvog crnog mora. Ali ta se mene tie ljudska nevolja! Poslednji greh moj koji mi jo ostade, da li zna kako se zove? Samilost! odgovori pretskaziva prepuna srca i die obe ruke u vis o Zaratustra, ja sam evo doao da te zavedem na poslednji greh tvoj! A tek to je bio izustio te rei, odjeknu ponova povik, dui i oajniji od prvog, i ve mnogo blie. uje li? uje li, o Zaratustra? uzviknu prorok, tebi je namenjen povik taj, tebe zove: doi, doi, doi, vreme je, krajnje je vreme! Zaratustra je utao, zbunjen i uzbuen; najzad zapita, kao neko koji okleva pred samim sobom: Pa ko je to to me odonud zove? Ta ti to zna, odgovori ljutito pretskaziva, to se krije? To je vii ovek, koji te zove u pomo! Vii ovek? uzviknu Zaratustra sav prestravljen: ta hoe taj? ta hoe taj? Vii ovek! ta on tu trai? i po koi ga obli znoj. Ali prorok ne odgovarae na strah Zaratustrin, ve oslukivae napregnuto da li e uti to iz dubine. A kad je onde dugo vremena sve ostalo mirno, obrnu pogled svoj, i vide Zaratustru gde stoji i drhe. O Zaratustra, prozbori tunim glasom ti mi ne izgleda kao neko kome e srea da zavrti mozak: morae poigrati, da mi se ne bi stropotao! Ali sve i da poigra preda mnom, i da poskoi svojim neobinim skokovima, neka mi ipak niko ne pokua rei:'Pogle, evo ovo sad igra poslednji veseli ovek!' Uzaman bi neko dolazio amo na ovu visinu da

takvoga ovde nae: Naao bi peine i petere, skrovita za skrivene, ali majdane sree i riznice, i nove zlatne izvore sree, ne bi naao. Sree otkud sree kod ovakvih zakopanih usamljenika! Treba li da poem traiti jo poslednju sreu na blaenom ostrvlju, i daleko meu zaboravljenim morima? Ali, sve je isto, nita se ne isplauje, ne pomae nikakvo traenje, nema ve vie ni blaenog ostrvlja! Tako je uzdisao pretskaziva; ali pri poslednjem uzdahu njegovu, Zaratustra se opet razvedri i oseti pun pouzdanja, kao neko koji iz dubokog ambisa izae na svetlost sunevu. Ne! Ne! I po trei put ne! uzviknu snanim glasom, i pogladi bradu svoju. Ja to bolje znam! Ima jo blaenog ostrvlja! O tome ti uti, plaljivi alopeve! Prestani o tome da pljuska, ti kini oblae pred podne! Zar nisam evo ve sav mokar od tvoje turobnosti, i pokisao kao pas? Sad u da se stresem i da pobegnem od tebe, da bih se opet osuio: nemoj se tome uditi! Izgledam ti neutiv? Ali ovo je ovde moje dvorite. A to se tie tvoga vieg oveka: neka bude! potraiu ga jo ovoga asa u onim umama: jer otud dopirae povik njegov. Moda je navalila na nj kakva divlja zver. On je na mome domahu: neu da mu se tu to desi! A zaista ti kaem, kod mene ima mnogo divljih zverova. Rekavi to, htede Zaratustra da poe. Tada progovori pretskaziva: O Zaratustra, ti si prepredenjak! Znam ta hoe: hteo bi da me skine s vrata! Milije ti je jo, da juri po umama i goni divlje zverove! Ali ta ti to pomae? Uvee e me opet imati pred sobom, sedeu u tvojoj roenoj peini, strpljivo i teko kao kakav panj i ekau na tebe! Neka bude! odvrati glasno Zaratustra odlazei: i to je moje u peini mojoj, to je i tvoje, gosta mojega! A nae li u njoj jo meda, dri samo! nategni i polii ga sveg, ti gunavi meedu,,da bi nasladio duu svoju! Jer veeras treba da budemo oboje dobre volje, dobre volje i puni radosti to je ovaj dan proao! A ti sm treba da igra kao mda moj uz moju pesmu. Ne veruje? Klima glavom? Dobro dakle! Zdravo da si! Matori medvedu! Ali ti kaem, i ja sam pretskaziva. Tako je govorio Zaratustra. Razgovor s kraljevima 1. Ne bee proao jo ni itav sat otkako se Zaratustra uputio u svoje planine, kad ali vide odjedared udan jedan pohod. Ba stazom kojom je hteo da sie, dolaahu dva kralja, ukraeni krunama i purpurnim pojasima, i areni kao ptica flamingo: a pred sobom terahu natovarena magarca. ta trae ovi kraljevi u mome carstvu? govorio je Zaratustra zauen u srcu svom, i hitro se sakri iza jednog buna. A kad kraljevi dospee do njega, ree on poluglasno, kao neko koji sm sa sobom govori: udno! Vrlo udno! Kako se to slae? Dva kralja vidim a samo jednog magarca!. Tad zastadoe oba kralja, s osmehom na licu pogledae onamo otkud je glas dolazio, i pogledae zatim jedan drugome u lice. Tako se zacelo i meu nama esto misli, ree kralj od desna, ali se ne kazuje glasno. A kralj sleva slee ramenima i odgovori: To je zacelo kakav kozar. Ili ie kakav pustinjak koji je predugo iveo medu stenjem i drveem. Jer i nikakvo drutvo kvari dobre navike. Dobre navike? odgovori zlovoljno i gorko drugi kralj: a od ega to hoemo da pobegnemo? Zar ne od,dobrih navika? Od 'dobrog drutva' naeg? Bolje je, zaista, iveti meu pustinjacima i kozarima nego sa naim pozlaenim lano premazanim pukom, mada on sebe naziva 'dobrim drutvom', mada on sebe naziva 'plemstvom'. Ali, na njemu je sve lano i trulo, pre svega krv, hvala budi starim opakim bolestima, i jo opakijim vetacima lekarima. Ponajbolji mi je danas jo, i ponajmiliji, kakav zdrav seljak, grub, prepreden, tvrdoglav, izdrljiv: to je danas najotmeniji rod. Seljak je danas najbolje to ima; i rod seljaki trebalo bi da je gospodar! Ali je danas carstvo puine, mene ne mogu vie zavarati. A puina, to znai: meavina. Puinameavina: u njoj je sve i u svima pravcima izmeano, svetac i probisvet, vlastelin i Jevrejin, i svi rodovi ivotinja iz kovega Nojeva. Dobre navike! Sve je kod nas lano i trulo. Niko ne

zna vie kako se potuje: od toga smo ba i pobegli. Sve sami sladunjavi nametljivi kerovi, koje pozlauje palmovo lie. Guim se od gaenja, to smo i sami mi kraljevi postali lani, pokriveni i pretovareni starim poutelim pradedovskim bleskom, taliri koje prevru najgluplji i najlukaviji, i svi oni koji danas kajiare s moi! Mi nismo prvi a moramo da izgledamo da smo: takvoga smo varanja najzad siti, ogadilo nam se. Poli smo da se sklonimo od oloa, od svih onih drekavaca i piskarakih upljuvaka, od onog iftinskog smrada, od sveg to za klasom strada, od gadnoga zadaha : pfuj, iveti posred puine, pfuj, posred puine izgledati prvi! Ah, gad! gad! gad! ta je stalo jo do nas kraljeva! Tvoja te stara bolest spopada, jadni brate moj. Ali priberi se, zna da neko slua ta govorimo. Smesta se die Zaratustra, koji bee otvorio i ui i oi da uje ovakve govore, izae iz svog sklonita, prie kraljevima, i progovori: Onaj koji slua ta gavorite, koji rado slua ta govorite, vi kraljevi, zove se Zaratustra. Ja sam Zaratustra, koji je nekad govorio: ta je stalo jo do kraljeva! Oprostite mi, zaradovao sam se kad vas uh gde meusobom govorite: ta je stalo do nas kraljeva! A ovo je ovde moje carstvo i moje gospodstvo: ta to vi traite u mome carstvu? Ili ste moda vi nali uz put ono to ja traim. a to je, vieg oveka. Kada to zaue kraljevi, udarie se u grudi i rekoe u jedan glas: Mi smo prozreni! Maem ove rei prosekao si due nae najguu pomrinu. Ti si otkrio nevolju nau, jer pogle! i mi smo poli da bismo nali vieg oveka oveka koji je vii od nas: iako smo mi kraljevi. Njemu hoemo da privedemo ovoga magarca. Jer najvii ovek treba da bude i najvii gospodar na zemlji. Nema vee nesree u celoj ljudskoj sudbini, do kad moni na ovoj zemlji nisu ujedno i prvi meu ljudima. Usled taga sve pastaje lano i izopaeno i naopako. A ta tek da se kae, kad su oni poslednji meu ljudima, i vie ivotinje nego ljudi: tada sve vie skae cena puini, i najzad ak vrlina puine progovara: vidi, ja sam jedina vrlina! ta to uh? odgovori Zaratustra; kolika mudrost kod kraljeva! Ja sam ushien, i, zaista vam kaem, dobio sam volju, da nainim na to stih: dabogme, stih koji nee biti za svaije ui. Odavna sam se ve odvikao da imam obzira spram drugih uiju. Dobro dakle! ujte! (Ali u taj mah, dogodi se da i magarac doe do rei: razgovetno i zlovoljno ree on: J-a). Prvoga leta po roenju Spasa, Sibila pjana bez vina zavapi iz glasa: Jaoj nama, jao! Jo nikad nije tako nisko pao Svet! Rim posta kurva, i kurvinski stan, Car rimski zver, a id Gospod sm! 2. Tim stihovima Zaratustrinim naslaivahu se kraljevi; a kralj od desna progovori i ree: o Zaratustra, kako smo dobro uinili to smo poli da tebe vidimo! Jer dumani tvoji pokazae nam lik tvoj u svom ogledalu: iz njega si gledao s iskeenim licem avoljim, i podrugljivo: tako da smo se tebe bojali Ali to ne pomae! Ti bi nas uvek iznova ub u uvo i u srce svojim izrekama. Tako da najzad rekosmo: ta nas se tie kakav izgleda! Moramo ga uti, njega koji ui: 'treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove, i to vie kratki mir nego dugi mir!' Nikad niko nije izgovorio ovako ratoborne rei:'ta je dobro? Dobro je biti hrabar. Dobar rat osvetava svaku stvar.' O Zaratustra, krv naih otaca prostrujala je pri takvim reima kroz telo nae: to je bilo kao da prolee progovara buradima starog vina. Kad su se ukrtali maevi kao guje krvlju poprskane, tada su oevi nai voleli to ive; sunce svakog primirja izgledae im nejako i mlako, a dug mir oblivae stidom. Kako su uzdisali, oevi nai, gledajui gde po zidovima raju svetli maevi! edni behu rata i jedni i drugi. Jer ma bi da pije krv, i blista se od udi. Dok su kraljevi govorili ivo tako, i eretali o srei otaca svojih, spopade Zaratustru ne mala elja da se podsmehne ivosti njihovoj: jer oevidno behu to vrlo

miroljubivi kraljevi to ih tu gledae pred sobom kraljevi sa starim i finim crtama na licu. Ali se uzdra. Dobro dakle! ree, eno onamo vodi put, onde je peina Zaratustrina; a ovaj dan danas imae dugo vee! Ali sad me jedan povik za pomo hitno zove, te vas moram ostaviti. Bie ast za moju peinu ako kraljevi hoe da sede u njoj i da ekaju: ali, dabogme, moraete dugo ekati! Nego ta to mari! Gde se moe danas bolje navii na ekanje nego na dvorovima? I sva vrlina kraljeva, to im jo preostade, zar se ne zove danas: umeti ekati? Tako je govorio Zaratustra. Pijavica I Zaratustra iae zamiljeno dalje i dublje, kroz ume i mimo movarnih zemljita; ali kao to se deava svakom koji premilja o tekim stvarima, tako i on nagazi iznenada na jednog oveka. I gle, odjedared mu prsnue u lice jedan krik od bola, i dve kletve, i dvadeset gadnih psovki: tako da on onako poplaen podie tap pa jo i udarati stade po zgaenome. Ali se odmah zatim pribra; i srce mu se u sebi smejae ludosti koju ba bee uinio. Oprosti, ree zgaenome, koji se ljutito digao bio sa zemlje i seo, oprosti, i pre svega uj jedno poreenje. Kao to putnik, sanjajui o dalekim stvarima, na usamljenoj stazi iznenada nagazi na psa koji se izvalio na sunce: kao to tad oboje odskoe, i poskoe jedan na drugog, misli dindumani su jedan drugome, a oboje se tek dumanski poplaili: tako se desilo i nama. Pa ipak, ipak! zar nije tako malo nedostajalo pa da se stanu milovati, taj pas i taj usamljenik! Ta zar nisu oboje usamljenici! Ma ko da si, ree jo uvek ljutito zgaeni, ti mi i sa poreenjem svojim odvie blizu stupa, ne samo nogom svojom! Pogle, zar sam ja pas? i pri tom se po die od sedenja, i izvue golu ruku svoju iz movare. Jer isprva bee ispruen leao po zemlji, skriven i nevidljiv kao oni to vrebajui doekuju vodenu divlja. Ma ta ti to radi! povika Zaratustra poplaeno, jer vide kako mnoga krv curi niz golu ruku, ta ti se desilo? Da te nije ujela, nesrenie, kakva zla zver? Raskrvavljeni se smejao, jo uvek ljut. ta te se tie! ree, i htede da poe. Ovde sam kad svoje kue i na svome zemljitu. Neka me pita ko god hoe: ali ludaku mi se ne odgovara. Vara se, ree Zaratustra saaljivo, i zadri ga, ti se vara: ovde ti nisi kod svoje kue, nego si u mome carstvu, a tu ja neu da se ikome ta desi. Moe me zvati kako ti je drago, a ja sm onaj koji treba da sam. Ja sm nazivam se Zaratustrom. Nego uj! Onamo gore vodi put ka peini Zaratustrinoj: nije daleko, ne bi li da kod mene vida rane) Zlo si proao, nesrenie, u ivotu ovomu; prvo te ugrize zver, pa je zatim zgazi ovek! Ali kad zgaeni u ime Zaratustrino, preobrazi se. ta se to sa mnom zbi? povie, ta ko me se jo tie u ivotu ovom do ovaj jedini ovek, to jest Zaratustra, i ona jedina zverka, to od krvi ivi, pijavica. Pijavice radi leao sam ovde kraj ove movare kao ribar, i ve mi po deseti put posisa krv iz ispruene ruke, kad ali zaedne krvi moje jo lepi pijanac, sm Zaratustra! O sree! O uda! Blagosloven ovaj dan koji me domami ka ovoj movari! Blagosloven najbolji i najivlji krvopija koji danas ivi, i blagoslovena najvea pijavica savesti, Zaratustra! Tako je govorio zgaeni; a Zaratustra se radovao njegovim reima, i finoi i potovanju u njima. Ko si ti? zapita pruajui mu ruku, meu nama ima mnogo da se raisti i razbistri: ali se ve, rekao bih, dan poinje da isti i vedri. Ja sam savesni u duhu, odgovori upitani, i u stvarima duha teko da je ko stroi, ui i tvrdi od mene, osim onog od kojega sam sve nauio, sm Zaratustra. Bolje je nita ne znati nego znati mnogo upola! Bolje je biti lud na svoju ruku nego mudar po tuem miljenju! Ja idem do dna: ta je stalo do tog da li je ono veliko ili malo? da li mu je ime movara ili nebo? Pedalj dna, meni je dovoljno: samo ako je tu zaista dno i tle! pedalj dna: to je taman dosta da se na njemu moe stajati. U pravoj svesnoj savesnosti nita nije veliko i nita malo. To si moda ti onaj to trai saznanja o pijavici? zapita Zaratustra; i ti traga za pijavicom do na dno

dna, savesnie? O Zaratustro, odgovori zgaeni, to bi bilo preogromno, kako bih se smeo toga poduhvatati! Ali, ono to znam i poznajem dobro, to je mozak pijaviin: u tome je moj svet! A to je veruj ceo jedan svet! Oprosti to tu ponos moj iz mene progovara, ali u tome mi nema ravna. Zato sam i rekao: 'ovde sam kod svoje kue'. Otkada tragam ve za tim jedinim, za mozgom pijaviinim, da mi se ljigava istina tu vie ne izmigolji! Tu je moje carstvo! idui za tim odbacio sam sve drugo, idui za tim sve mi je ostalo postalo svejedno; i tik uz znanje moje lei isprueno crno moje neznanje. Moja savest u duhu trai to od mene, da jedno znam a sve drugo ne znam: gadim se svih polutana u duhu, svih maglovitih, kolebljivih, zanesenih. Gde potenje moje prestaje, tu sam slep, i hou da sam slep. Ali gde hou da saznam, hou i da sam poten, to jest tvrd, strog, tesnogrud, svirep, neumitan. To to si ti, o Zaratustra, jednom rekao: 'Duh je ivot koji zaseca sam u ivot', to me je zavelo i navelo ka tvojoj nauci. I, zaista, roenom krvlju svojom kupio sam znanje svoje! Kao to se vidi, upade mu u re Zaratustra; jer jo jednako tecijae krv niz golu ruku savesnoga. A deset pijavica behu se zagrizle u nju. O ti udni ovee, emu me sve ui ovo to vidim, to jest ti sm glavom! Ne bih moda ni smeo sasuti sve to u tvoje stroge ui! Ali dosta! Rastanimo se sad! Nego, voleo bih da te opet naem. Onamo gore vodi put ka mojoj peini: budi noas onde moj mili gost! Rado bih i na telu tvom popravio to to te je Zaratustra nogom gazio: mislim se, kako u. Ali sad me jedan povik za pomo hitno zove, pa te moram ostaviti. Tako je govorio Zaratustra. arobnik 1. Tek to je Zaratustra zaobiao jednu stenu, vide, nedaleko pod sobom, na istoj stazi oveka koji mahae rukama kao besomuan, i koji se najzad stropota potrbuke na zemlju. Stoj! progovori tad Zaratustra u srcu svom, ono je zacelo vii ovek, od njega dolazae onaj opaki povik za pomo, daj da vidim da li se tu moe pomoi. A kad je pritrao k mestu gde leae avek na zemlji, nade drhueg starca sa unezverenim oima; i ma koliko da se Zaratustra muio da ga podigne i ispravi na noge sve bee uzalud. Izgledalo je ak da jadnik i ne opaa da ima koga blizu njega; naprotiv, on se osvrtae jednako uokolo pravei nemone pokrete, kao neko koga je ceo svet napustio te koji je sasvim usamljen. Najzad ipak, posle dugog drhtanja i grenja i previjanja, stade ovako jadikovati: Ko e me zgrejat', da li me jo voli ko? Pruite tople ruke! Pruite srca ar! Prostrt, prestravljen, samrtnik kom noge greju jo dok telom tresu groze neznane i ledni marci svud podilaze, progonjen tobom, Misli! skrivena, nekazana, uasna! ti love iza tekih oblaka! k'o gromom poraen od tebe, Oko podrugljivo, to me iz mraka gleda tako leim; svijam se, previjam, i muim u svakojakim venim mukama, pogoen

tobom, love svirepi, ti nepoznati Boe! Udri, o udri! udri jednom jo! probi, i prebi srce! emu ubodi ti, tupom strelom? Opet zlurado, jo nesit muka ljudskih, boanskim seva gromo-pogledom? to ne ubija, zato mui, mui? to mene mui, o ti zluradi nepoznati Boe? Ha! Privlai se? U tu crnu no ta hoe? Reci! Pritiska me, stiska ha, preblizu si ve! Ta idi! uj! Slua gde diem, srca mi otkucaj oslukuje, ti ljubomorni stvore no emu ljubomor? Odlazi! emu lestve? Unutra. u srce zar hteo bi da se popne, u najtajnije pomisli moje? Bestidni, nepoznati kradljive! ta eli da polui? ta misli da dokui? ta hoe da izmui, o muitelju! o Boe-delate! Il' zar kao pas, da puzim pred tobom? da ti predano, oduevljen sav ljubavno repom maem? Uzaman! Bodi samo svirepom aokom! Al' znaj, ne pas tek divlja ja sam za tebe, svirepi love! tvoj tamniar, al' gord, ti razbojnie iza oblak! Reci ve jednom, ta hoe sa mnom, pustahijo, ti?

Gromokrijo! Neznane! Reci, de, ta hoe, o ti nepoznati Boe? ta? Otkup? ta e kao otkup, je l'? Da ite mnogo ponos trai moj, i kratko trai drugi iz mene! Haha! Zar mene hoe? Mene? Mene sveg?... Haha! A mui me, budalo, toliko namui ponos moj? Daj, ljubavi ko da me zagreje? da l' me jo voli ko? daj ruke tople, prui mi srca ar, daj meni, meni najsamotnijem, kog led, ah, jo i led sedmostruki ui da ezne i za dumanom, daj, daj ti meni, svirep dindumane, daj sebe sm! Ode! Gle! sm pobee, jedini, zadnji drug moj, moj duman veliki, moj Nepoznati i moj Bog-delat! Ne! Hodi natrag, hodi, muke sve donesi opet! zadnjemu, ah, od svih usamljenih povrati se! Potoci suza mojih, svi k tebi teku! i jo i zadnji plamen srca mog za tebe e se on razgoreti! O, hodi, vrati se, neznani Boe moj! Bole moj! Poslednja sreo moja! 2. Tu se Zaratustra ve nije mogao vie ubrzati, nego dohvati svoj tap i stade iz sve snage udarati po jadikujuemu. Ta stani ve jedared! dovikivao mu je u goropadnom smehu, stani, komedijau jedan! Kovau lanog novca! Laljive iz dna due! Ja te prezirem! Ja u ti ve zagrejati noge, opaki arobnie, ja se razumem u tome kad takvima kao to si ti treba podloiti! Prestani. ree starac i poskoi sa zemlje, ne udaraj vie, o Zaratustra! Ja sam samo alu terao! To spada u zanat moj; hteo sam da tebe iskuam pravei ovaj pokuaj pred

tobom! Ali si me ti, odista, dobro prozreo! Nego i ti dobro sam te okusio sad: ti si opor, premudri Zaratustro! Oporo udara ti 'istinama' svojim, batine tvoje iznudile su od mene tu istinu! Ne udvaraj se, odgovori Zaratustra jo uvek uzrujan i mraan, ti komedijasu u dnu due! Ti si laan: ta ti govori o istini! Ti paune nad paunima, ti more sujete, ta si to izigravao prea mnom, opaki arobnie, ta sam trebao da verujem, ko da si ti, dok si onako jadikovao? Isposnika duha, ree starac, njega sam izigravao: ti sam pronaao si nekad tu re pesnika i maionika, koji se najzad okree protiv sama sebe duhom svojim, preobraenoga koji se smrzava usled zle svesti i savesti svoje. I priznaj samo: je li da je dugo trajalo, o Zaratustra, dok si prozreo vetinu moju i la moju! Ti si verovao da mi je do nevolje dok si mi drao glavu obema rukama, uo sam gde se vajka:,odvie su ga malo voleli, odvie malo voleli!' to sam te u tolikoj meri mogao prevariti, zbog toga je klicala u meni od radosti zluradosti moja. Bie da si ti prevario ve i obazrivije nego to sam ja, ree Zaratustra oporo. Ja se ne uvam od varalica, ja moram biti bez obazrivosti: tako ite udes moj. Ali ti ti mora da vara: toliko te poznajem! Ti mora uvek biti dvosmislen, trosmislen, etvorosmislen, petosmislen! I to to si mi sada priznao, nije mi bilo jo ni blizu dovoljno istinito niti dovoljno lano! Opaka varalico, kako bi ti i mogao ikako! Ti bi jo i bolest svoju pokuao premazati kad bi pred lekara svog stao nag. Tako si sad ba premazivao preda mnom la svoju kad si rekao:'Ja sam samo alu terao!' Bilo je tu pomeano i zbilje, jer ti jesi donekle duhovni isposnik! Ja te dobro providim. Ti si oparao sve, ali ti za tebe sama ne preosta vie obman i lai, ti si se sm sebi raarao! Ponjeo si gadenje, kao jedinu istinu koju ima. Nijedna re tvoja nije vie prava, prava su jedino jo usta tvoja: to jest gaenje koje se lepi oko usta tvojih. Ma, ko si ti! prekide ga povikom stari arobnik prkosnim glasom, ko sme tako da govori sa mnom, sa najveim koji danas ivi? i zelenom munjom iz svoga pogleda oinu Zaratustru. Ali odmah zatim izmeni se, i ree tuno: O, Zaratustra, ja sam sit svega, gadim se arolija svojih ja nisam veliki, ta se tu pretvaram! Ali, ti dobro zna ja sam hteo da budem veliki! Hteo sam da me dre za velikog oveka, i mnoge sam pridobio: ali ta je la nadmaala snagu moju. Ona e me skrhati. O Zaratustra, sve je na meni la; ali to u se skrhati i da u se skrhati to je na meni pravo! Slui ti na ast, progovori Zaratustra mrko i gledajui dole u stranu, slui ti na ast to si hteo da bude veliki, ali te to i izdaje. Ti nisi veliki. Opaki stari arobnie, to je na tebi najbolje i najpotenije, i to i potujem na tebi, to si se zasitio sebe, i to si priznao: 'ja nisam veliki'. U tome potujem na tebi duhovnog isposnika: ma to bilo tek koliko dok si se pren'o i tren'o, taj jedan tren bio si iskren. Ali reci, ta trai tu po mojim umama i gudurama? I kad si legao da meni preprei put, u kakva si to iskuenja hteo da me dovede? ime si ti hteo da iskua mene? Tako je govorio Zaratustra, a u oima mu se blistae vatra. Stari arobnik utae neko vreme, pa onda ree: Zar sam te ja iskuavao? Ja samo kuam, traim. O Zaratustra, kuao sam da naem jednog prvog, pravog, jednostavnog, jednosmislenog oveka, oveka skroz potena, sud mudrosti, svetitelja po saznanju, jednog velikog oveka! Ta zar ne zna, o Zaratustra? Ja traim Zaratustru. I tu nasta dugo utanje medu obojicom; a Zaratustra se ?d?be duboko u sama sebe, toliko da je zatvorio oi. Zatim vraajui se sabesedniku svome uhvati arobnika za ruku i suta utivost i opreznost progovori i ree: Neka bude! Eno onamo gore vodi put, tamo je peina Zaratustrina. U njoj pokuaj traiti onog koga bi da nae. Za savet zapitaj zveri moje, orla moga i zmiju moju: oni neka ti pomognu traiti. A peina je moja velika. Ja sm, dabogme ja jo ne videh velikog oveka. to je veliko, za te je danas nezgrapno i oko najfinijih. Jer mi ivimo u carstvu puine. Mnogoga sam ve video kako se razmahuje i nadahnjuje, a narod vie: 'Gledajte, eto velikog oveka!' Ali ta tu pomau svi mehovi! Najzad izae iz njega vazduh. Najzad prsne aba koja se odvie naduvala: izie vazduh iz nje. Naduvenoga u trbuh ubosti, to je po mom miljenju, lepa zabava. Upamtite, deaci! Dananjica pripada puini: ko tu jo zna ta je veliko ta malo! Ko bi jo tu sreno i s uspehom traio veliinu! Jedino ludak: jer ludaci imaju uspeha. Ti trai velike ljude, ti udni

ludae? Ko te naui tome? Zar je danas tome doba? O opaki kuitelju, zato hoe da me iskua? Tako je govorio Zaratustra, umiren u dui, i ode dalje svojim putem smejui se. Izvan slube Ne zadugo poto se Zaratustra bio oslobodio arobnika, vide opet nekoga gde sedi na putu kojim je on iao, i to jednog crna dugaka oveka sa izdubljenim bledim licem: taj ga grdno naljuti. Teko meni, govorae u srcu svom, evo ovde zakukuljene turobnosti, a ini mi se da je od roda svetenikog: ta trae ti ljudi u mome carstvu? ta! Tek to sam umakao ispred jednog arobnika, zar ve drugi jedan maioniar da mi preprei put, budikakav vetac koji baje blagosiljajui, mraan udotvorac po milosti boijoj, miropomazan opada sveta, da ga avo nosi! Ali da, avo nikad nije na mestu onde gde bi mu bilo mesto: uvek doe dockan, taj prokleti patuljak i-bogalj! Tako je proklinjao Zaratustra nestrpljiv u srcu svom, premiljajui kako bi se negledajui na onu stranu, provukao pokraj crnog oveka: ali gle, desi se drukije. Jer ba u isti as opazio ga ve bee ovek koji je tu sedeo; i kao neko kome se dogodila nenadana srea poskoi na noge i poe pravo k Zaratustri. Ma ko bio, o putnie, ree, pomozi jednome zabludelom koji trai, jednome staru oveku kojemu bi se ovde moglo to desiti! Ovaj mi je svet ovde tu i dalek, a uo sam i divlje zveri gde riu; onaj pak koji bi me mogao zatititi, njega vie nema. Ja sam traio poslednjeg pobona oveka, jednog svetitelja i isposnika koji u umi svojoj jedini jo nije nita uo o onome to zna danas ceo svet. ta zna danas ceo svet? zapita Zaratustra. Moda to, da ne ivi vie stari bog, u koga je ceo svet nekad verovao? Ba to, odgovori starac alostivo. A ja sam sluio tome starom bogu do poslednjeg asa njegova. I sad sam evo ostao bez slube, bez gospodara, a ipak ne slobodan, i ni za asak vie veseo, osim moda u uspomenama. Zato sam se popeo na ove planine, da bih najzad priredio sebi opet svetkovinu kao to pristoji jednome starom papi i crkvenom ocu: jer znaj, ja sam poslednji papa! svetkovinu pobonih uspomena i slubi boijih. A eto, sad je i on mrtav, najpoboniji ovek, onaj svetitelj u umi koji je neprekidno pesmom i mumlanjem hvalio boga svog. Njega sama ne naoh vie kad naoh kolibu njegovu, ali dva vuka u njoj, i oni narikahu za njim jer sve su ivotinje njega volele. I ja tad pobegoh. Zar sam dakle uzaman dolazio u ove ume i bregove? I ja se odluih tad u srcu svom da potraim drugog nekog, najpobonijega meu svima onima koji ne veruje u boga , da potraim Zaratustru! Tako govorae starac i posmatrae otrim okom onoga koji pred njim stajae; a Zaratustra dohvati ruku staroga pape, i razgledae je dugo s udivljenjem. Vidi, preasni, ree tad, koliko lepa i duga ruka! To je ruka onoga koji je uvek delio blagoslov. A sada ona dri onoga koga trai, mene, Zaratustru. Ja sam, bezbonik Zzraustra, koji govori: ima li ko bezboniji od mene, da bih se radovao ako e me pouiti? To ree Zaratustra, i pronicae svojim pogledom u misli i primisli staroga pape. Najzad ovaj otpoe: Ko je njega najvie ljubio i imao, taj ga je sad najvie i izgubio : vidi, svakako sam ja sad od nas dvojice vei bezbonik? Ali ko bi se mogao tome radovati! Ti si mu sluio do posletka, pitae Zaratustra zamiljeno, posle duboka utanja, ti onda zna, kako je umro? Je li istina ono to kau, da ga je saaljenje udavilo, da je video gde ovek lei razapet na krstu, pa to nije mogao da podnese, da je ljubav prema oveku postala za njega pakao pa onda najzad i smrt? Ali stari papa ne odgovarae, nego je gledao plaljivo u stranu, sa bolnim i namrtenim izgledom na licu. Neka ga, srean mu put, ree Zaratustra posle duga razmiljanja, gledajui jo jednako starome oveku pravo u lice. Neka ga, srean mu put, njega nema vie. Pa iako ti slui na ast to za tim mrtvacem samo dobro govori, ipak ti zna isto tako dobro kao i ja, ko je on bio; i da je iao udnim putevima. Kad govorimo ovako u tri oka, ree veselije stari papa (a bio je na jedno oko slep), u onome to se odnosi na boga, tu sam prosveeniji nego Zaratustra a i smem da sam. Ljubav moja sluila je njemu mnoge godine, ljubav moja ila je za svakom voljom njegovom. A dobar sluga zna sve, pa i mnogota to gospodar njegov sam

od sebe krije. Bee to jedan skriveni bog, pun tajanstvenosti. Zaista ti kaem, ni do sina nije doao drukije do stranputicom. Na vratima vere njegove stoji brakolomstvo. Onaj koji ga slavi kao boga ljubavi, ne ceni dosta samu ljubav. Zar nije taj bog hteo da bude i sudija? A ko ljubi, taj ljubi s one strane nagrade i naplate. Dok je bio mlad, taj bog sa Istoka, bio je okoran i osvetoljubiv, i sazdao je sebi pakao za naslaenje ljubimaca svojih. Ali je najzad ostareo, i postao mek i mlitav i saaljiv, vie slian kakvom dedu nego ocu, a jo ponajsliniji kakvoj rasklimatanoj staroj babi. Uveo, sedeo je tako u zapeku svome, brian zbog slabih nogu svojih, sit sveta, sit volje, i jednoga dana uguio se u prevelikom saaljenju svom. Ti stari papo, prekide ga tad Zaratustra, jesi li ti video to svojim oima? Moe biti da se tako desilo: tako, ili i drukije. Kad bogovi umiru, oni umiru na razne naine. Ali neka! Tako ili tako, tako i tako njega vie nema! On nije bio po ukusu mojih uiju i mojih oiju, da ne bih to gore rekao o njemu sad kad je umro. Ja volim sve to gleda vedro i govori poteno. A on ti to zna, ti stari svetenie, bilo je u njemu neeg kao ti to si, neeg svetenikog bio je mnogosmislen. Bio je i nerazgovetan. Koliko se samo gnevio na nas, gnevnik jedan, to smo ga ravo razumevali! Ali, zato nije govorio istije? A ako su ui nae bile krive, zato nam je dao ui koje ravo uju? Ako je bilo taloga u uima naim, ko ga je metnuo u njih? Odvie mnogo nije pogaao, taj lonar koji nije izuio zanat svoj. Ali, to se svetio na loncima i stvorovima svojim zato to ih nije umeo da pogodi, to je bio greh protiv dobra ukusa. Ima i u pobonosti dobar ukus: taj je najzad progovorio: dole s takvim bogom! Bolje je i bez boga, bolje je na svoju ruku graditi sudbinu, bolje je biti budala, bolje je sm biti bog! ta to ujem! ree tad stari papa naotrenih uiju; o Zaratustra, ti si poboniji nego to misli, sa takvim tvojim neverovanjem! Neki Bog u tebi pridobio te je za tvoju bezbonost. Da nije ba sama pobonost tvoja ono to ti ne da vie da veruje u jednoga boga? A tvoje e te preveliko potenje odvesti jo i od one strane dobra i zla! Pogle samo ta tebe eka! Ti ima oi i ruku i usta koji su od iskoni odreeni da blagosiljaju. Jer, ne blagosilja se samo rukom U blizini tvojoj, iako bi ti hteo da si najvei bezbonik, oseam ja potajni kd tamjana od dugog blagosiljanja; to mi priinjava i prijatnost i bol u isti mah. Pusti da budem gost tvoj, o Zaratustra, za jednu jedinu no! Nigde na zemlji ne bi mi sad bilo tako dobro kao kod tebe! Amin! Tako neka bude! ree Zaratustra s velikim udivljenjem, onamo gore vodi put, onde lei peina Zaratustrina. Rado bih te, zaista ti kaem, sam otpratio onamo, preasni, jer ja volim sve ljude pobone. Ali me sad hitno zove nekud uzvik za pomo, pa te moram ostaviti. Dokle moje carstvo dopire, nikome se ne sme nita desiti; moja je peina dobro pristanite. A ponajradije bih svakoga koji je tuan postavio opet na vrstu zemlju i na vrsto kopno. Ali ko da tebi skine tvoju turobnost sa plea? Zato sam i suvie slab. Zaista ti kaem, dugo bismo ekali dok bi ti neko tvoga boga ponovo probudio. Jer taj stari bog ne ivi vie: taj je potpuno mrtav. Tako je govorio Zaratustra. Najruniji ovek I opet trahu noge Zaratustrine kroz brda i ume, i njegove oi traile su i traile, ali nigde ne bee onog koga htedoe da sagledaju velikoga nevoljnika koji vikae za pomo. Ipak je on celim putem klicao u srcu svom, i oseao zahvalnost. Kako mi lape stvari, ree, darova ovaj dan, u naknadu zato to je ravo poeo! Na kakve udne saputnike naioh! Sad u dugo imati da vaem rei njihove, kao zrelo zrnje; nasitno e ih smrviti i samleti zub moj, dok mi ne poteku u duu kao mleko! A kad staza skrenu opet oko jedne stene, izmeni se odjedared predeo, i Zaratustra stupi u carstvo smrti. Crne su i crvene vrleti strile tu u vis: ni travke, ni drveta, ni ptiijieg glasa. Jer to bee d od koga se klonjahu sve ivotinje, i grabljive ivotinje; samo jedna vrsta gadnih gojaznih zelenih zmija pod starost su dolazile ovamo, da tu umru.

Zato su taj d pastiri zvali, Zmijska smrt. Zaratustra utonu tad u crne uspomene, jer mu se uini da se ve jednom desio u ovome dolu. Mnoge teke misli ophrvae mu duh: tako da je iao sve lake i lake, i naposletku stade. Tada vide, otvorivi oi, neto to na putu seae, otprilike kao ovek a ipak ne kao ovek, neto to se ne d iskazati. I jednim mahom spopade Zaratustru veliki stid zato to je tako neto sagledao oima: pocrvenevi ak gore do bele kose svoje, obrnu pogled, i podie nogu da napusti to pogano mesto. Ali tad zaumori mrtva pustolina: iz tla stade da kulja neto zagueno i zapenueno, kao kad se u noi gui i penua voda kroz zapuene cevi; i naposletku pretvori se u oveiji zbor i govor: a ovaj je glasio ovako: Zaratustra! Zaratustra! Odgonetni moju zagonetku! Progovori, i reci! Kako se sveti svedoku? Ja te mamim unazad, tu je poledica! Pazi, pazi dobro, da ponos tvoj ovde noge ne polomi! Ti misli da si mudar, ponosni Zaratustra! De dakle, odgonetni zagonetku, ti tvrdi lomioe oraha. zagonetku koja sam evo ja! De reci: ko sam ja! A Zaratustra, kad u ove rei, ta mislite da se tad dogodilo u njegovoj dui? Spopade ga saaljenje; i jednim mahom stropota se, kao hrast koji je dugo odolevao mnogim drvoseama, pade teko, iznenadno, na ustravljenje ak i onih koji su hteli da ga obore. Ali se odmah i podie sa zemlje, i crte mu na licu ukrutie se. Vidim dobro ko si, progovori tad elinim glasom: ti si ubica boji! Pusti me da idem. Ti nisi mogao da podnese onoga koji je tebe video, koji te je video uvek i skroz, ti najruniji ovee! I ti si izvrio osvetu nad tim svedokom! To ree Zaratustra, i, htede da ode; ali neiskazani stvor dohvati ga za skut od odela, i stade iznova da ga gui i da trai rei. Stani! ree naposletku stani! ne prolazi! Ja sam pogodio koja te je sekira oborila na zemlju: Slava ti, o Zaratustra, to si opet na nogama! Ti si pogodio, ja to dobro znam, kako je onome koji je njega ubio, ubici boijem. Stani! Sedi amo do mene, nee biti uzalud. Kome bih iao ako ne k tebi? Ostani, i sedi! Ali nemoj da me pogleda! Potuj na taj nain runou moju! Mene teraju: sad si ti jedino pribeite moje. Ne mrnjom svojom, niti orunicima svojim. o, ja bih se takvom teranju rugao, i bio bih gord i veseo! Zar nisi jo uvek dosad najvie terani najdalje doterali? A ko dobro tera, taj se daje lako i doterati, da slua: ta on ide ve ionako za ovekom! Nego, ispred saaljenja njihova ispred saaljenja njihova beim ja, i hou k tebi da pribegnem. O Zaratustra, zatiti me, ti poslednje pribeite moje, ti jedini koji si me pogodio ti si pogodio kako je onome koji je ubio njega. Ostani! A ako ba hoe da ide, nestrpljive: ne idi putem kojim sam ja doao. Taj put je rav. Da li se ljuti na mene to toliko sriem i nariem? to ti dajem ve i savete? Ali, treba da zna, ja, najruniji ovek, ja imam i najvee i najtee noge. Kud sam ja proao, tu je put rav. Ja sve puteve izgazim na mrtvo ime, i pogazim. Po tome, to si hteo proi mimo mene utei; po tome, to si pocrveneo, a to sam dobro opazio: po tome sam video da si ti Zaratustra. Svaki drugi dobacio bi mi milostinju, saaljenje svoje, pogledom i govorom. Ali ja zato nisam dovoljno prosjak, to si pogodio zato sam i odvie bogat, bogat onim to je veliko, crnim to je strano, onim to je najrunije, onim to se nikad ne da iskazati! Tvoja srameljivost, o Zaratustra, ukazala mi je ast! Jedva sam se iskobeljao iz navale saaljivih da bih jedinoga naao koji danas ui: 'saaljenje je nametljivo' tebe, o Zaratustra! bilo saaljenje boije, bilo oveansko: saaljenje vrea stid. Ne hteti pomoi, moe da bude otmenije od one vrline koja pritrava u pomo. A to je danas prava vrelina za sve male ljude, saaljenje: oni nemaju strahopotovanja za veliku nesreu, za veliku runou, za veliki neuspeh. Preko svih njih prelazi pogled moj i ne staje, kao to prelazi i ne staje pogled psa preko grbina rojeva stada od ovaca. Sve su to mali punoruni dobroudni sivi ljudi. Kao to soko prezrivo prelazi pogledom preko plitkih ribnjaka, zavaljujui glavu: tako prelazim ja pogledom i ne stajem preko svih tih rojeva sivih sitnih vodica i voljica i duica. Suvie su im dugo davali pravo, tim malim ljudima: tako su im najzad dali i mo i sad oni ue: 'dobro je samo ono to mali ljudi kau da je dobro'. A 'istina', to je za njih danas ono to je govorio propovednik, koji je i sam iz njih iziao, onaj udni svetitelj i branitelj malih ljudi koji je za sebe svedoio: 'ja sam istina'. Taj neskromnik odavno ve die krestu malim ljudima on

koji je uio veliku zabludu, uei 'ja sam istina'. Da li je ikad tolika neskromnost dobila uljudniji odgovor? A ti, o Zaratustra, ti si proao mimo njenoga, i rekao: 'Ne! ne! ne po trei put ne!' Ti si opominjao da se treba uvati zablude njegove, ti si opominjao prvi da se treba uvati saaljenja ne sve, ne ni nikog, nego sebe i one koji su kao ti. Ti se stidi sa stida velikoga putnika; i odista, kad ti govori: 'od strane saaljenja dolazi velik oblak, uvajte se, o ljudi!' kad ti ui: 'svi koji stvaraju tvrdi su, svaka je velika ljubav iznad svoga saaljenja: o Zaratustra, kako mi izgleda da si dobro prouio znamenja vetra i vremena! Ali sm ti opomeni i sm sebe da se treba uvati saaljenja! Jer mnogi se nalaze na putu k tebi, mnogi putnici, dvoumnici, oajnici, utopljenici, smrzlice Ja te opominjem da se uva i mene. Ti si odgonetnuo moju najbolju, najgoru zagonetku, ko sam ja i ta sam uinio. Ja znam sekiru koja te obara. Ali on je morao umreti: on je gledao oima koje sve vide, on je video ovekove dubine i ponore, svu skrivenu sramotu i runou njegovu. Saaljenje njegovo nije znalo za stid: on se uvlaio i u najprljavije uglove moje. Taj najvei radoznalac, najvei nametljivac, najvei milosrdnik, morao je umreti. On je uvek video mene: nad takvim sam svedokom hteo da izvrim osvetu ili da sm ne ivim vie. Bog, koji je sve video, video i oveka: taj je bog morao umreti! ovek ne moe da podnese da takav svedok ostane u ivotu. Tako je govorio najruniji ovek. A Zaratustra se podie, i spremao se da poe: jer je drhtao od zime do u svoju utrobu. Neiskazani, ree, ti si me opomenuo da se uvam tvoga puta. Zahvaljujui ti na tome, ja ti preporuujem da poe mojim. Pogle, onde gore stoji peina Zaratustrina. Moja je peina velika, i duboka, i ima mnoge uglove; u njoj e i najskriveniji nai sebi skriveno mestace. A i tik uz nju ima sto jama i jazbina za ptice i zverinje to gmie i lepra krili i skakue. Ti izgnanie koji si se sm izgnao, ti nee da stanuje sa ljudima i sa ljudskim saaljenjem? Dobro dakle, radi to i ja! Tako e se nauiti emu od mene; a samo ko radi, moe da naui. Ali prvo i pre svega, govori sa zverima mojim! Najponosnija zver i najmudrija zver to su taman za nas obojicu savetodavci kakvi nama trebaju! To ree Zaratustra, i ode svojim putevima, zamiljenije jo i laganije nego pre toga: jer on stavljae sebi mnoga pitanja, i ne mogae lako dati odgavora. Kako je bedan stvor ovek! mislio je u srcu svom, kako ruan, kako zaguen, kako pun skrivenoga stida! Kau mi da ovek voli sama sebe: ah, kolika mora da je ta ljubav sama sebe! Koliko preziranja stoji njoj nasuprot! I ovaj ovde voleo je sebe, i isto tako i prezirao sebe, veliki je ljubitelj i veliki prezritelj on za mene. Nikoga jo nisam naao koji bi sebe dublje prezirao: i to je visina. Avaj, da ne bee moda to vii ovek iji sam povik uo? Ja volim velike prezritelje. Ali ovek je neto to se mora prevladati. Dobrovoljni prosjak Kada je Zaratustra napustio najrunijega oveka, bilo mu je zima, i oseao se usamljen: to jest, mnoge hladne i usamljene misli prolazile su mu kroz glavu, tako da su mu se usled toga i udovi rashladili. Ali idui sve dalje i dalje, gore, dole, pa pokraj zelenih livada, ali i preko divljih kamenih sloita, gde je pre toga zacelo kakav nestrpljiv potok legao da spava: njemu odjednom postade opet toplije i prijatnije oko srca. ta se to zbi sa mnom? pitae se u sebi, neto me toplo i ivo zasveava, mora da je tu u blizini mojoj. Ve sam manje sm; sadruzi i braa kojih nisam svestan obleu oko mene, topao im dah dodiruje duu moju. A kad je dobro zagledao svud oko sebe, da pronae teitelje u svojoj samoi: gle, to behu krave koje stajahu iskupljene na jednom proplanku; blizina njihova i dah njihov uneli su toplotu u srce njegovo. Nego, izgledae da te krave paljivo sluaju nekoga koji je govorio, jer i ne obraahu panju na onog koji prilazi. A kad je Zaratustra doao sasvim blizu njih, u razgovetno gde iz sredine krava progovara glas ovekov; i oevidno behu sve odreda okrenule glave svoje onome koji je govorio. Tad potra Zaratustra bre,bolje gore, i razdvoji ivotinje, jer se bee poplaio da se nije tu kome neko zlo desilo, koje bi sauee krava teko moglo popraviti. Ali se, prevario; jer gle, tu na zemlji seae ovek, i kao da uveravae krave da ne treba da ga se

plae, miroljubiv ovek i propovednik iz gore iz ijih oiju propovedae suta dobrota. ta e ti tu? povika Zaratustra zaueno. ta u ja tu? odgovori onaj: isto to i ti, ti miroruitelju! to jest traim sreu na ovoj zemlji. Tome bih hteo da se uim od ovih krava. Evo, znaj, ve je pola jutra kako im govorim, i ba su htele da mi kau to elim. Zato si ih sada smeo? Ako ne poemo otkud smo i doli i ne budemo kao krave to su, neemo doi u carstvo nebesko. Jer ima da se od njih jednome pouimo, da preivamo. Zaista vam kaem, sve kad bi ovek zadobio i ceo svet a nenauio jedno, preivati: ta bi mu pomoglo! Ne bi se otresao turobnosti svoje velike turobnosti svoje: koja se danas zove gaenje. U koga nisu danas puni gaenja i srce i usta i oi? I u tebe, i u tebe! A pogle samo ove krave! Tako je govorio propovednik iz gore, i upravi tad pogled svoj na Zaratustru, jer dotle je s puno ljubavi gledao u krave : ali tad se preobrazi. S kim ja to govorim? povika zastraeno, i poskoi sa zemlje. Ta to je ovek koji ne zna za gadenje, to je glavom Zaratustra, prevladalac velikog gaenja, to je oko njegovo, to usta njegova, to je srce glavom Zaratustre. I govorei tako ljubljae onom kome je govorio ruke, a oi su mu se prelivale suzama, i drao se u svemu kao neko kome je iznenadno s neba pao u krilo kakav skupocen i dragocen poklon. Krave su ipak sve to gledale, i stajale zauene. Ne govori o meni, udni prijazni ovee! ree Zaratustra, branei se od njegova obasipanja nenostima, govori mi prvo o sebi! Nisi li ti onaj dobrovoljni prosjak koji je nekad odbacio od sebe veliko bogatstvo, koji se stideo bogatstva svoga i bogataa, pa je pribegao siromanima da njima pokloni obilje svoje i srce svoje? Ali ga oni ne primie. Ali me oni ne primie, ree dobrovoljni prosjak, ti to ve zna. Tako odoh najzad medu ivotinje i meu krave. I tu si nauio, prekide ga Zaratustra u govoru, kako je tee pravo dati nago pravo uzeti, i da je vetina umeti pokloniti, poslednja najlukavija majstorska vetina dobrote. Osobito danas, odgovori dobrovoljni prosjak: danas, kad je ustalo sve to je nisko, i postalo unezvereno, i pogospodilo se na svoj nain: to jest na prostaki nain. Doao je naime as, ti to zna, as velikog zlog predugog i dugotrajnog ustanka pukog i rabotnikog: taj ustanak raste i iri se, sve vie i vie! Sad uzbunjuje one koji su nisko svako dobrotvarstvo i sitno poklanjanje; oni koji su odvie bogati neka se dobro paze! Ko danas, kao ono trbuate boce, jedva kaplje iz uskog grlia: takvim bocama mogu danas lako da zavrnu iju. Pohotljiva gramzivost, una zavist, zagriena elja za osvetom, prostaka oholost: sve to prsnulo mi je u lice. Nije vie istina da su siromani blaeni. A carstvo nebesko treba traiti meu kravama. A zato ne meu bogataima? zapita Zaratustra kuajui, i zadravajui krave koje su miroljubivoga poverljivo njukale. to me kua? odgovori ovaj. Ta ti to jo bolje zna nego ja. ta me je i oteralo meu najsiromanije, o Zaratustra? Zar ne gadenje od naih najbogatijih? od zloinaca bogatstva, koji dobit svoju trebe iz svakog ubreta, dok su im oi hladne a misli otuno pohotne, od toga oloa iji smrad dopire na nebo, od toga pozlaena lanog puka, iji su oci bili dugoprsti ili leinari ili krpokupe, pohotni na ene i pokorni udima njihovim. jer svi oni nisu daleko od trgovine bludom. Puk ozgo, puk ozdo! ta je danas jo 'siromano' ta 'bogato'! Odvikao sam se da pravim razliku izmeu toga dvoga i odbegao sam, dalje, sve dalje, dok ne dooh do ovih krava. Tako je govorio miroljubivi, duvajui i sam, i znojae se pri tim reima, tako da su krave ponovo stajale zauene. A Zaratustra je gledao jednako u lice njegovo smeei se, dok je ovaj govorio tako okrutno, i samo je utei vrteo glavom. Ti se usiljava, ti propovednie iz gore, kad govori tako okrutne rei. Za toliku okrutnost nisu stvoreni usta tvoja, ni oko tvoje. A, kako mi se ini, ni sm eludac: taj ne moe da svari svu tu ljutnju i mrnju i zapenuanost. Tvoj eludac ite lake stvari: ti nisi mesoder. Naprotiv, izgleda mi pre da si biljojed, i da voli korenje. Moda gricka zrnje. Ali pouzdano je da se kloni mesnih i telesnih uivanja, i da voli med. Dobro si me pogodio, odgovori dobrovoljni prosjak lakeg srca. Ja volim med, a grickam i zrnje, jer traim sve to je prijatno za usta i to isti disanje: a i to dugo traje, po itav dan, u ustima pitomih bespasliara i danguba. Najdalje su u tome doterale ove ovde krave: one pronaoe preivanje i izleavanje na suncu. Uz to se jo

uzdravaju od svih tekih misli koje nadimaju srce. Pa dobro! ree Zaratustra: ali ti treba da vidi i moje ivotinje, orla moga i zmiju moju, njima ravnih nema danas na svetu. Pogle, onamo vodi put u moju peinu: budi joj gost za ovu no. I govori sa zverima mojim o srei meu ivotinjama, dok se ja sm doma ne vratim. Jer mene zove hitno nekud povik za pomo, pa te moram ostaviti. Naie kod mene i nova meda, hladna ledena svea zlatna meda iz saa: jedi od njega! A sad se oprosti brzo sa kravama tvojim, udni ovee! prijazni ovee! iako e ti teko pasti. Jer to su najtopliji prijatelji i uitelji tvoji! Osim jednog, koga jo vie volim nego njih, odgovori dobrovoljni prosjak. Ti sm, o Zaratustra, ti si dobar, i bolji jo nego to je krava! Dalje, odavde! dalje s tobom! opaki laskave! povika Zaratustra zlurado, zato me kvari takvom hvalom i medenom laskom? Dalje odavde, dalje od mene! povika jo jednom, i potee tapom na ljubaznoga prosjaka: ali ovaj brebolje pobee. Sen No tek to je dobrovoljni prosjak pobegao i Zaratustra opet ostao sam sa sobom, kad ali u iza svojih lea nov glas koji je vikao: Stani, Zaratustra! Stani, kad ti kaem! ja sam, o Zaratustra, ja, senka tvoja! Ali Zaratustra nije hteo da stane, jer ga odjedared spopala bee ljutnja zbog velike navale i guranja u brdima njegovim. Kud se dede samoa moja? ree. Ovo mi je odista ve mnogo; u ovoj planini sve gmie, moje carstvo nije vie od ovoga sveta, potrebna su mi nova brda. Senka me moja zove? ta je stalo do senke moje! Neka bei za mnom! ja u pobei od nje. Tako je govorio Zaratustra u srcu svom, i pobee. Ali onaj to bee za njegovim leima, iae za njim: tako da su ubrzo njih troje u redu trali jedan za drugim, to jest, napred dobrovoljni prosjak zatim Zaratustra, i, kao trei na kraju senka njegova. Nisu dugo trali tako a Zaratustra se osvesti, uvide da je ludo to radi, i otrese sa sebe jednim mahom svu svoju ljutnju i dosadu. ta! ree, zar se nisu oduvek dogadaile najsmenije stvari kod nas starih pustinjaka i svetitelja? Odista, ludost moja ponarasla je visoko u brdima! Evo, estore noge od budala ujem sad gde kloparaju jedna za drugom! A zar sme Zaratustra da se boji jedne senke? I jo na kraju krajeva, izgleda mi da su u nje due noge nego u mane. To ree Zaratustra, i, smejui se oima i utrobom, zastade, brzo se okrete i gle, umalo te pri tom ne obori na zemlju sen svoju, sledbenika svog: tako je ovaj bio ve tik iza njega, i tako je bio slab. A kad ga premeri oima, poplai se kao od kakve iznenadne sablasti: tako tanak, pocrneo, upalj i preiveo izgledae taj sledbenik. Ko si ti? upita Zaratustra ljutito, ta trai tu? I zato se naziva senkom mojom? Ti mi se ne svia. Oprosti mi, odgovori senka, to sam to ja; a ako ti se ne sviam, tim bolje, o Zaratustra! tim bolje za tebe, i za tvoj ukus. Putnik sam ja, koji je ve mnogo iao za tobom, nogu u nogu: uvek sam uz put, ali bez cilja, a i bez doma tako da mi zaista malo nedostaje pa da budem veiti id, jedino to nisam veit i to nisam id. Kako? Zar moram uvek biti uz put? Povijan svakim vetrom, nestalan, gonjen? O, zemljo, odvie okrugla postala si za me! Nema povrine na kojoj nisam sedeo, kao umorni prah spavao sam na ogledalima i prozorskim oknima: sve od mene uzima, nita ne daje, postajem sve tanji, jo malo pa u biti kao senka. Za tobom, o Zaratustra, leteo sam i kretao sam se najdue, pa iako sam se krio od tebe, ipak sam bio najbolja senka tvoja: svud gdegod si ti sedeo, sedeo sam i ja. S tabom sam tumarao po najudaljenijim, najhladnijim svetovima, kao kakva sablast koja dobrovoljno tri preko zimskih krovova i snega. S tobom sam teio svemu to je zabranjeno, to je najgore, to je najudaljenije: pa ako je ita na meni vrlina, onda je to to ni pred kakvom zabranom nisam osetio strh. S tobom sam razbio sve to je ikad bilo sveto srcu mom, oborio sam sve pogranine kamenove i sve kipove, trao sam za najopasnijim eljama, veruj mi, nema zloina preko kojeg nisam po jedanput pretrao. S tobom sam nauio da ne verujem u rei i vrednosti i velika imena. Kad avo menja kou, zar onda ne spadne i ime s njega? Jer i ono je

koa. Moda je i sm avo koa. 'Nita nije istina, sve je doputeno': tako sam nagovarao sm sebe. Skakao sam bez predomiljanja u najhladnije vode, glavake i srano. Ah, koliko sam puta zbog toga stajao nag kao crven rak! Ah, kuda se dedoe sve dobre moje i sav stid moj, i sva vera moja u one koji su dobri! Ah, kud se dede ona lana nevinost koju sam imao nekad, nevinost onih koji su dobri, i blagorodnih lai njihovih! Odvie sam esto, odista, iao za istinom, nogu u nogu: a ona bi me tad udarila po glavi. Ponekad miljah da laem, a gle! tada bih tek naiao na istinu. Odvie mi je mnogo postalo jasno: sad me se to nita vie ne tie. Nita ne ivi vie to bih voleo, kako onda da volim jo sama sebe? 'iveti kako meni godi, ili uopte ne iveti': tako hou ja, tako hoe i najvei svetitelj. Ali, avaj! otkud meni jo neto da godi? Imam li ja jo cilj? Luku, u koju bi moje jedro da uplovi? Imam li dobar vetar? Ah, samo onaj koji zna kuda plovi, zna i koji je vetar dobar i pogodan za plovidbu. ta mi jo od svega ostade? Srce umorno i bezono; nestalna volja; potkresana krila; slomljena kima. To kuanje, da naem svoj dom: o Zaratustra, ti to dobro zna, to kuanje bilo je moje iskuenje koje e me progutati. Gde je moj dom? Tako pitam i traim, i traio sam, i nisam naao. O veno Svud, o veno Ne-znam-kud, o veno Uzalud! Tako je govorila senka, a lice Zaratustrino izdui se pri njenim reima. Ti si moja senka! ree najzad, s tugom u srcu. Opasnost za te nije mala, ti slobodni due i putnie! Imao si rav dan; pazi da ti ne doe jo gore vee! Takvim nestalnicima kao ti to si izgleda najzad i tamnica blaenstvo. Da li si ikad video kako spavaju uhvaeni zloinci? Oni spavaju mirno, jer uivaju u novoj sigurnosti svojoj. Pazi dobro, da te jo naposletku ne ulovi kakva skuena vera, kakva tvrda, stroga zabluda! Jer tebe sad moe da zavede sve to je skueno i vrsto. Ti si izgubio cilj: teko tebi, kako e taj gubitak pregoreti i preboleti? Njime si izgubio i put kojim treba ii! Jadna skitalice, sanjalice, umorna leptirice! Da li bi veeras da nae odmora i utoita? A ti idi gore u moju peinu! Eno onamo vodi put u moju peinu. A ja u sad brzo da opet pobegnem od tebe. Jer oseam ve kao da na meni poiva senka. Hou da potrim sam, da bi se oko mene opet rasvetlilo. Toga radi morau jo dugo da ostanem veselo na nogama. A uvee bie kod mene igranka! Tako je govorio Zaratustra. U podne I Zaratustra je trao svud unaokolo, i nije nailazio ni na kog vie, i nailazio je sve vie na sebe, i uivao je i udisao edno svoju samou, i mislio je na dobre stvari, po itave sate. A kad izbi podne, ba u as kada je sunce stajalo nad glavom Zaratustrinom, prolazio je mimo jedno staro iskrivljeno vornovato drvo, koje je sve uokolo obgrlila bila obilna ljubav jednog vinskog okota, tako da samo sebe nije maglo videti: s njega su visili mnogi uti grozdovi nasusret putniku. Tada mu se prohte da zagasi malu e, te da otkine jedan grozd; ali kad je ve ispruio bio ruku da to uini, tada mu se jo vie prohte neto drugo: naime, da legne pokraj drveta, u taj as posred podneva, pa da spava. Tako uini Zaratustra; i tek to bee legao na zemlju, u tiini i milini arene trave, zabravi na svoju malu e, i zaspa. Jer, kao to glasi poslovica Zaratustra: Jedno je potrebnije nego drugo. Samo to mu oi ostae otvorene: jer se ne mogae nagledati i nahvaliti drveta i ljubavi grozdnog okota. A padajui u san, evo kako je govorio Zaratustra u srcu svom. Mir! Mir! Ne postade li svet savren u ovaj as? ta se to zbiva sa mnom? Kao to igra laki vetri, nevidljiv, po uglaanu podu morskom, tanan, tanan kao perce: tako igra san po meni. Ne zaklapa mi oka, ostavlja mi duu budnu. Tanan je, zaista! tanan kao perce. Obrlati me, ni sm ne znam kako, dodiruje me u meni rukom i prstima punim milote, i sili me. Jest, prisili me da se dua moja isprui: kako izduena i umorna postaje udna dua moja! Doe li joj vee sedmoga dana ba u podne? Je li ve predugo tumarala blaena meu dobrim i zrelim tvarima? Isprua se sve vie sve dua!

mirna lei, udna dua moja. Odvie je ve dobroga okusila, i ta je zlatna tuga pritiskuje te razvlai usta. Kao brod koji je uplovio u najtiu luku svoju: eno ga gde se naslanja na zemlju, umoran od dugih puteva i od nestalnih mora. Zar nije zemlja vernija? Kako se takav brod na kopno nasloni, uza'nj prione: tu je dosta da pauk s kopna razapne do njega konce svoje. vri konopci tu nisu potrebni. Kao takav zamoren brod u najtioj luci: tako poivam i ja sad blizu zemlje, veran, pun vere, pun oekivanja, vezan za nju najtananijim koncima. O sreo! Sreo! Ti bi da peva, o duo moja? Ti lei u travi. Ali ovo je tajanstveni sveani as, u koji nijedan pastir u frulu ne duva. Smiruj se! Toplo podne spava nad poljima. Nemoj pevati! Miruj! Svet je savren. Ne,pevaj, travo-peve jedan, o ti duo moja! Nemoj ni da apue! Pogle samo ut! staro Podne spava, eno mie usnama: da ne pije sad ba kap sree staru zagasitu kap zlatne sree, zlatnoga vina? Prelee neto preko njega, to se smeje srea njegova. Tako se smeje bog. Mir! 'Do sree, kako je ve malo dovoljno do sree!' Tako sam ja nekad,govorio, i mislio da sam mudar. Ali to je bilo huljenje: to sam nauio sad. Mudre budale pametnije govore. Ba ono to je najmanje, to je najtie, to je najlake, uanj jednoga gutera, jedan um jedan uv, jedan tren oka ono to je malo, to sainjava najbolju vrstu sree. Mir! ta to bi sa mnom: uj! Je li to vreme odletelo? Ne padam li to ja? Ne padoh li to ja uj! u bunar venosti? ta se zbiva sa mnom? Mir? Ubode me neto avaj u srce? U srce! O razbi se, raspukni se srce, posle takve sree, posle tog uboda! Kako? Zar nije ba u ovaj as svet postao savren? Okrugao i zreo? O okrugla zrela zlatna lopto kuda to odlete? Da potrim za njom! ik! Mir (tu se isprui Zaratustra, i oseti da spava). Na noge! ree sam sebi, spavalico! I lentino jedna! Napred, na noge, vi stare noge! Vreme je i prevreme, jo dobro pare puta treba da prevalite Eto se ispavaste, otkad spavate? Pola venosti! Napred dakle, na noge sad, staro srce moje! A koliko tek sme posle tolikog sna da istraje budno! (Ali u tome ve ponovo zaspa, jer dua njegova govorila je drugaije, i otimae se i lee ponovo) Ta mani me! Mir! Zar nije ba sad svet postao savren? O ta okrugla zlatna lopta! Ustani, govorio je Zaratustra, ti mala gubo, dangubo jedna! ta? Zar bi jo jednako da se protee, da zeva, uzdie, da pada dole u duboke bunare? Ko si ti upravo? O duo moja! (i tu se poplai, jer jedan zrak sunev pade s neba dole na njegov lik). O nebo nada mnom, ree uzdiui, i uspravi se u sedenju, ti gleda ta radim? Ti slua ta govori udna dua moja? Kad e popiti ovu kap rose koja pada dole na sve stvari zemaljske, kad e popiti ovu udnu duu kad, kladencu venosti! vedri jezoviti ponore na podnu! kad e popiti natrag u sebe duu moju? Tako je govorio Zaratustra, i podie se sa svoje postelje kod drveta kao iz nepoznata opojna zanosa: a gle, sunce je jo uvek stajalo pravo nad njegovom glavom. I mogao bi ko iz toga s pravom zakljuiti da tada Zaratustra nije dugo spavao. Pozdravljanje Bilo je ve dockan poslepodne kada je Zaratustra, posle dugog uzaludnog traenja i tumaranja, doao opet kui u svoju peinu. Ali kad je bio ve prema njoj, ni na dvadeset koraka od nje udaljen, dogodi se ono emu se sad ponajmanje nadao iznova zau onaj veliki povik za pomo. I, za udo! ovaj put dolazio je on iz njegove roene peine. Bio je to jedan dug mnogostruk naroit povik, i Zaratustra je jasno razabrao da je sloen iz mnogih glasova iako je, kad bi se izdaleka uo, odjekivao kao povik iz jednih istih usta. Zaratustra poskoi tad do svoje pe!ne, i: nuto: kakvo pozorje za oi oekivae ga posle one predigre za ui! Tu su na okupu sedeli jedan do drugog svakolici to ih je toga dana sreo i mimo kojih je proao: kralj od desna i kralj sleva, stari arobnik, papa, dobrovoljni prosjak, senka, savesni u duhu, alosni prorok, i magarac; najruniji ovek pak bee metnuo sebi krunu na glavu, i opasao se dvoma purpurnim pojasevima, jer je voleo, kao to vole svi runi, da se oblai i nameta. A posred te oaloene druine stajao je orao Zaratustrin, naroguen i nemiran, jer je trebalo da

odgovori na mnogo ta na to mu ponos nije davao a odgovori; mudra zmija pak visila mu je oko vrata. Sve to gledao je Zaratustra s velikim divljenjem, zatim ispita svakog pojedinog od svojih gostiju s ljubaznom radoznalou, proita ta im u dui pie, i stajae opet zadivljen. Meutim iskupljeni se behu podigli sa svojih sedita, i ekahu sa strahopotovanjem ta e Zaratustra rei. A Zaratustra ovako progovori i ree: Vi oajnici! Vi osobenjaci! To dakle bee va povik za pomo to ga uh? A znam sad i to gde treba da traim onog to sam ga danas uzalud traio: vieg oveka : on sedi u mojoj roenoj peini, taj vii ovek! Ali amu se ja udim! Zar ga nisam ja sm k sebi namamio rtvama od meda i lukavim prieljkivanjem sree svoje? Nego, ini mi se da vi meusobno slabo pristajete ovako za drutvo, vi inite da svakom od vas bude jo tee oko srca, vi vikai za pomo, kad sedite ovako zajedno? Mora tek da doe neko, neko koji e da vas opet nasmeje, kakav dobar veseo lakrdija, kakav igra ili vetar ili vetropir, budikakva stara budala: ta velite? Oprostite mi, o vi oajnici, to govorim pred vama ovako male rei, nepriline, zaista, za ovakve goste! Ali vi ne pogaate, ta razigrava srce moje: to ste vi sami, vi ovako kako vas gledam da oprostite! Jer svaki postane sran kad gleda nekog koji oajava. Obodravati onog koji oajava, svaki dri da ima dosta snage za to. Meni samome dadoste vi tu snagu, lep dar visoki gosti moji! Ba kako treba za dar domainu! Dobro dakle, nemojte se onda ljutiti na mene ako i ja vama to od svoga ponudim. Ovo je ovde moje carstvo i moje gospodarstvo: a ta je moje, za ovo vee i za ovu no neka bude vae. Zveri moje neka vas slue: peina moja neka vam bude odmorite! U mom domu, i ko je kod mene doma, ne sme da oajava, u mome okrugu zatitiu svakog od divljih zverova njegovih. I to je prvo to vam mogu ponuditi: Sigurnost! A drugo je: moj mali prst. Imate li njega, uzmite odmah i celu aku, i, napred samo! jo i srce uz to! Dobro mi doli ovde, dobro doli, gosti moji! Tako je govorio Zaratustra, i smejae se iz ljubavi i iz zlobe. A na taj pozdrav poklonie se ponovo njegovi gosti, i ostae utei u strahopotovanju; kralj od desna pak odgovori mu u njihovo ime. Po tome, o Zaratustra, kako si nam pruio ruku i pozdravio se s nama, vidimo da si zaista Zaratustra. Ti si se ponizio pred nama; umalo ti nisi povredio strahopotovanje nae : a ko bi jo umeo da se sa toliko ponosa ponizi tako kao ti? To i same nas die, to je melem oima naim i srcima naim. Samo da bismo to videli, popeli bismo se rado i na vie bregove nego to je ovaj breg. Jer mi doosmo kao radoznali gledaoci, da vidimo kako se mutne oi mogu razbistriti i razvedriti. I gle, ve nema vie sve crne nae vike za pomo. Ve nam se duh i srce ire, i stoje ushieni. Jo malo pa e se i razigrati. Nita, o Zaratustra, ne raste na zemlji to bi vema veselilo srce ovekovo nego uzviena jaka volja: to je najlepe to raste iz nje. itav kraj moe da osvei jedno takvo drvo. Kao pinija izgleda mi, o Zaratustra, onaj koji tako izraste kao ti: duga, utljiva, tvrda, usamljena, ima najbolje savitljivo drvo, divna, i najzad s ispruenim snanim zelenim granama u svoje carstvo, postavljajui snana pitanja vetrovima i vihorima, i svemu to ivi tamo u visinama, i jo snanije odgovore dajui, zapovedajui, nadvlaujui i pobeujui: o, ko se ne bi peo na visoke bregove da bi video takvo rastinje? Tvoje drvo ovde, Zaratustra, daje snage i namrtenome, i nakaenome, gledajui u te nestalni postaje stalan, i srce mu ozdravi. I veruj, na tvoje brdo i na tvoje drvo upravljene su danas mnoge oi: velika jedna enja zahvatila je ljude, i mnogi su nauili pitati: ko je Zaratustra? Svaki kome si ikad u uvo kapao od meda svoga i od pesme svoje: svi oni sakriveni, pustinjaci, sami i udvoje, svi su oni odjednom progovorili u srcu svom: 'Zar ivi jo Zaratustra? Ne vredi vie iveti, sve je isto, sve je uzalud: ili morali bismo iveti sa Zaratustrom!' 'Zato ne dolazi taj to je toliko objavljivao svoj dolazak? tako pitaju mnogi; da li ga je samoa progutala? Ili treba moda da idemo mi k njemu?' Dogada se sad da i sama samo a postane trona i raspadne se, kao grob koji se raspadne i ne moe vie da dri mrtve svoje. Svuda se vide uskrsli iz grobova. Diu se sad, sve vie i vie, vali oko brega tvog, o Zaratustra. I ma koliko da je visoko peina tvoja, mnogi moraju gore k tebi: un tvoj nee vie dugo stajati na suvom. I to smo mi oajnici doli ovo u tvoju peinu, i ve nismo vie oajni: to je samo predznak znamenje da ima boljih

koji su na putu k tebi, jer na putu k tebi je i on sm, poslednji ostatak boiji medu ljudima, a to je: svi ljudi velike enje, velikoga gaenja, velike dosade, svi koji nee vie da ive, osim ako mogu da naue da se opet nadaju osim ako se mogu da naue od tebe, o Zaratustra, velikoj nadi! Tako govorae kralj od desna, pa dohvati ruku Zaratustrinu da bi je poljubio; ali se Zaratustra odbrani od njegova astvovanja i ustuknu poplaeno, utei i kao da bei odjedared u daleke daljine. No ve posle kratkog vremena bio je opet kod svojih gostiju, pogleda ih vedrim, ispitujuim pogledom, i ree: Gosti moji, vi vii ljudi, hou da govorim s vama nemaki i momaki. Niste vi oni na koje sam ja ekao u ovim brdima. (Nemaki i momaki? To je odvie! ree tad kralj sleva, na stranu; vidi se da ne poznaje dobro Nemce, ovaj mudrac s Istoka! Ve on misli 'nemaki i sokaki' tako da! To danas moe sasvim da podnese!) Vi ste moda svi skupa zaista vii ljudi, nastavi Zaratustra: ali za mene vi niste dosta visoki niti dosta snani. Za mene, to znai: za ono to je neumoljivo u meni, to zasad uti, ali to nee uvek utati. Sve iako spadate uz mene, niste mi ono to i desna ruka. Jer onaj koji i sm stoji na bolesnim i slabim nogama, kao vi, taj pre svega hoe, znao on to ili krio od sebe: da ga tede. A ja ne tedim ruku svojih ni nogu svojih, ja ne tedim ratnika svojih: kud ste dakle vi pristali za moj rat? S vama bih proigrao svaku pobedu svoju. A mnogi od vas izvrnuo bi se ve na sm glasni jek bubnjeva mojih. Pa niste mi ni dosta lepi ni blagorodni. Meni su potrebna ista glatka ogledala za moje nauke; na vaoj povrini ispae nakazan jo i roeni moj lik. Vaa plea pritiskuju mnogi teret, mnoga uspomena; mnogi zao patuljak ui u uglovima vaim. I u vama ima skrivene puine. Iako ste visoki, i od vie vrste: mnogo je na vama krivo i nakazno. I nema kovaa na svetu koji bi mi vas sakovao prave i pravovaljane. Vi ste samo mostovi: neki bi vii preko vas prelazili preko! Vi imate znaaj stepena, ne ljutite se dakle na onog koji se preko vas penje u svoju visinu! Iz semena vaeg izniie moda i meni jednom pravi sin i savren naslednik: ali to je jo daleko. Sami vi niste oni kojima pripada imanje moje i ime moje. Niste vi oni na koje ja ekam ovde u ovim brdima, niti smem s vama sii dole jo poslednji put. Doli ste k meni samo kao predznak da su vii ve na putu k meni ne ljudi velike enje, velikog gaenja, velike dosade, i sve ono to ste vi nazvali ostatkom Boijim, ne! Ne! i po trei put Ne! druge iekujem ja ovde u ovim brdima, i bez njih neu podii odavde nogu svoju, vie, snanije, pobedonosnije, ornije, takve koji su zdravo i pravo sazdani telom i duom: nasmejani lavovi moraju doi! O, gosti moji, vi osobenjaci, zar jo nita niste uli o deci mojoj? I da se nalaze na putu k meni? Ta govorite mi o vrtovima mojim, o blaenom ostrvlju mom, o novom i lepom rodu mom, zato mi o tome ne govorite? To uzdarje hteo bih ja da izmolim od ljubavi vae, da mi govorite o deci mojoj. Toga radi bio sam bogat, toga sam radi postao siromah: ta sve nisam dao, ta sve ne bih dao, da imam jedno: tu decu, taj ivi sd, to drvee ivota volje moje i najvie nade moje! Tako je govorio Zaratustra, i zastade odjedared u svome govoru: jer bee ga spopala njegova enja, i on zaklopi oi i usta usled snanog kucanja svoga srca. A i svi njegovi gosti utahu, i stajahu nepomino i tronuto: samo to je stari pretkaziva davao znake rukama i pokretima. Veera Na tom mestu naime prekide pretskaziva zdravljanje Zaratustrino sa njegovim gostima: on se progura napred, kao neko ko ne sme da gubi vremena, dohvati Zaratustru za ruku, i povika: Ali, Zaratustra! Jedno je munije nego drugo, tako ti sam kae: dobro dakle, jedno je meni sad vie potrebno nego sve drugo. Prava re u pravo vreme: zar me ti nisi pozvao na jelo? A ovde ih ima dosta koji su preli duge puteve. Valjda tek ne misli da nas besedom zasiti? Osim toga, svi mi vi govorite i suvie o smrzavanju i davljenju u vodi i na suvu, i o ostalim nevoljama telesnim: ali jo niko od vas ne spomenu moju nevolju, a to je umiranje od gladi. (To ree prorok; a kad zveri Zaratustrine zaue te rei, razbegoe se od straha. Jer videe da

sve ono to su preko dana donele bile kui, nee biti dovoljno ni za samoga pretskazivaa da se nakljuka.) I k tome od ei, nastavi pretskaziva. ujem ovde dodue gde ubori voda, kao to ubore besede mudrosti, to jest izobilno i neumorno: ali ja hou vina! Nije svako roen vodopija kao Zaratustra. Voda i nije dobra za umorne i uvele: nama pristoji vino, tek ono daruje iznenadno okrepljenje i trenutno ozdravljenje! Tom prilikom, kada je pretskaziva iskao vina, dogodi se da i kralj sleva, onaj utljivi, dode do rei. Za vino, ree, mi smo se postarali, ja i brat moj, kralj od desna: mi imamo vina dosta, puna natovarena magarca. Ne traba dakle drugo do hleba. Hleba? odvrati Zaratustra smejui se. Ba hleba nema u pustinji. Ali, ne ivi ovek samo o hlebu, ve i o mesu dobrih jaganjaca, a takva imam dva: Njih treba brzo zaklati i zgotoviti zainima: tako ja volim. I korenja i voa ima dosta, i dosta dobrih i za ankolize i slatkogrize; a i oraha i drugih zagonetaka da se zubi polome. Tako emo bre-bolje prirediti dobru veeru. Ali ko hoe da se prihvati, mora da i sm prihvati, ak i kraljevi. Jer kod Zaratustre moe da bude i kralj kuvar. Ovaj predlog bio je svima po srcu: samo to se svojevoljni prosjak opirao mesu i vinu i zainima. Sluaj samo ovog izelicu Zaratustru! ree u ali: zar se zato ide u peine i u planine, da se dre ovakve gozbe? Sad dabome razumem ono emu nas je nekad uio: 'Neka je slava maloj sirotinji', i zato bi hteo da nema prosjaka. Budi dobre volje, odgovori mu Zaratustra, kao to sam ja. Ostani pri navici svojoj, estiti ovee, melji zrnevlje tvoje, pij vodu tvoju, hvali kuhinju tvoju samo ako ti se ini da si veseo! Ja sam zakon samo za one koji su moji, ja nisam zakon za sve. A ko spada k meni, taj mora da ima snane kosti, i lake noge, mora ii veseo u rat i na gozbe, ne sme biti namrten niti sanjalica, ve spreman i na najtee kao da e na gozbu, zdrav i sav. Ono to je najbolje, pripada mojima i meni; ako nam ga ne daju, uzimamo sami, najbolju hranu, najvedrije nebo, najsnanije misli, najlepe ene! Tako je govorio Zaratustra; a kralj zdesna odvrati udno! Da li je jo ikad uo ko tako pametne stvari iz usta jednog mudraca? Jer odista, ja drim da je najudnije kod jednog mudraca kad je pri svem tom jo i pametan, i nije magarac. To ree kralj od desna, i uae se; a magarac na te njegove rei zadovoljno odvrati: I-ja! Tako otpoe ona duga gozba koja se u staroslovnim knjigama naziva Tajnom veerom. A na njoj ne bee ni o emu drugom govora do o viem oveku. O viem oveku 1. Kad sam prvi put doao k ljudima, uinio sam ludost koju ime pustinjaci, veliku ludost: otiao sam i stao na trite. I govorei svima, niesam govorio nikome. Uvee pak drugovi mi behu igrai na konopcu, i leevi; i ja sam bejah skoro le. Ali sa novom zorom doe mi jedna nova istina: tad nauih govoriti: ta me se tie trite i puina i graja puine i duge ui u puine! O vi vii ljudi, nauite ovo od mene: na tritu niko ne veruje u vie ljude. Govoriti moe,tamo ko ta hoe! Ali puina sazno mirka svi smo mi jednaki. Vi vii ljudi, tako mirka puina nema viih ljudi, svi smo mi jednaki, ovek je ovek, pred bogom svi smo mi jednaki! Pred bogom Ali eto taj bog je umro. A pred puinom neemo da budemo jednaki. O vi vii ljudi, idite, idite dalje od trita! 2. Pred bogom! Ah eto taj bog je umro! O vi vii ljudi, taj bog bio je najvea opasnost vaa. Tek otkako je on u grobu, vi ste opet uskrsnuli. Tek sad dolazi Veliko podne, tek e sad vii ovek postati gospodar! Razumete li ovu re, o brao moja? Vi ste se poplaili: da li zahvati nesvest srce vae? Zija li vam ovde provalija? Zija li na vas ovde pakleni pas? Napred!

Napred samo! Vi vii ljudi! Sad se tek trese u mukama brdo budunosti ovekove da bi porodilo. Bog je umro: sad mi hoemo, da natovek ivi. 3. Najzabrinutiji pitaju danas: kako bi se mogao ovek odrati? Ali Zaratustra pita, jedini i prvi: kako treba oveka prevladati? Natovek lei meni na srcu, on je moj prvi i jedini, a ne ovek: ne blinji, ne najsiromaniji, ne najnapaeniji, ne najbolji. O brao moja, to ja mogu da volim na oveku, to je to je on prelazak i zalazak. A i na vama ima mnogota to mi uliva ljubav i nade. to ste prezirali, o vi vii ljudi, to mi uliva nade. Jer veliki su prezritelji veliki potovatelji. to ste oajavali, to je umnogom pogledu za potovanje. Jer vi ne htedoste uiti kako da se podajete, ne htedoste se uiti sitnim mudrolijama. Danas su, na primer, mali ljudi postali gospodarem: oni svi propovedaju podavanje i uzdravanje i uzimanje u pamet i vrednou i obziranje na sve strane i jedno dugo i-tako-dalje sitnih vrlina. to je god od roda enskog, togod vodi poreklo od roda sluinakog, i naroito ona meavina pina: To bi htelo sad da zagospodari nad svakolikom sudbinom ovekova o gad! gad! gad! To zapitkuje jednako i nee da stane: kako se odraava ovek, najbolje, najdue najprijatnije? I time su oni danas gospodari. Te dananje gospodare prevladajte mi, o brao moja, te male ljude: oni su najvea opasnost za natoveka! Savladajte mi, o vi vii ljudi, sitne vrline, sitne mudrolije, k'o zrno peska sitne obzirie, sav taj komeaj mravinjaki, to bedno samouivanje, tu sreu najvie njih! A bolje je da oajavate nego da se pokorite. Zaista vam kaem, ja vas stoga volim to ne umete da ivite danas, vi vii ljudi! Jer na taj nain vi ivite ponajbolje! 4. Da li imate hrabrosti, o brao moja? Da li ste srani? Ne hrabrosti pred svedocima, ve pustinjake i orlovske hrabrosti, koju ni bogovi ne posmatraju? Hladne due, mazge, slepci, pijani nisu za mene srani. Srca ima onaj koji zna ta je strah, ali koji ume da savlada strah; koji vidi ambis, ali s ponosom. Onaj koji vidi ambis, ali oima orla, koji bakandama orlovskim ambis uhvati i shvati: Taj ima hrabrosti. 5. ovek je zao tako su govorili teei me svi najmudriji. Ah, kad bi to bar i danas jo bilo istina! Jer zlo je najbolja snaga ovekova. ovek mora postati bolji i gori tako ja uim. Najvee zlo je potrebno za najvee dobro nato vekovo. To je moda pristajalo za onog propovednika malih ljudi, da je patio nosei na sebi greh oveiji. Meni, meutim, veliki greh godi kao velika uteha moja. Ali ovo nije kazano za duge ui. Nije ni svaka re za svaka usta. To su tanane daleke stvari: one se ne smeju hvatati ovnujskim papcima. 6. O vi vii ljudi, da li vi mislite da sam ja tu da popravim to ste vi pokvarili? Ili, da hou vama paenicima odsad da prostirem bolju postelju? Ili, da vama nestalnima, zabludelima, medu vrleti zalutalima pokaem nove udobnije staze i bogaze? Ne! ne! i po trei put ne! Sve vie njih, i sve bolji od roda vaeg treba da propadnu, jer sve gore i sve tee treba da bude vama: Samo tako samo tako raste ovek u visinu gde ga munja pogaa i poraava: visoko dosta da ga munja moe dahvatiti! Onome to je malobrojno, to je dugoveno, to je udaljeno, tome su upravljeni misao moja i enja moja: ta bi imala da me se tie vaa sitna, mnoga, kratka

beda! Vi mi jo ne patite dovoljno! Jer vi patite sa vas, vi niste jo patili sa oveka. Lagali biste kad biste rekli da nije tako! Svi vi ne patite sa onog sa ega sam ja patio. 7. Nije mi dovoljno da grom vie ne nanosi tete. Neu da ga otklonim i svedem: nego neka naui da za mene radi. Dugo se ve sakuplja mudrost moja kao takav oblak, sve je tia i sve mranija. Tako ini svaka mudrost koja hoe jednom da raa munje. Ovim dananjim ljudima neu da svetlim, niti hou da me zovu svetlom. Njih hou da oslepim: Munje mudrosti moje! Izbodi im oi njihove! 8. Nemojte hteti vie nego to imate: ima neka nevaljala lanost u onih koji hoe vie nego to imaju. Poglavito kad hoe velike stvari! Jer oni izazivaju nepoverenje prema velikim stvarima, ti prepredeni kovai lanog novca, i glumci: dok ne postanu najzad lani pred samima sobom, razroki, premazane crvotoine, zaogrnuti jakim izrazima, spolja izveanim vrlinama, bletavim lanim delima. Budite u tome veoma paljivi, vi vii ljudi! Nita mi se naime ne ini danas dragocenije i ree nego potenje. Zar dananjica ne pripada puini? A puina ne zna ta je veliko ta malo, ta pravo, ta poteno: ona je bezazleno kriva, ona uvek lae. 9. Imajte danas dosta nepoverenja, vi vii ljudi, vi srani! vi srdani i prostoduni! Pa drite u tajnosti razloge svoje! Jer dananjica pripada puini. Ono u to je puina nekad nauila da veruje bez razloga, ko bi jo mogao to razlozima oboriti? Na tritu se ubeuje rukama. Jer prema razlozima puina je nepoverljiva. Ako tu sluajno jedared pobedi istina, zapitajte se sa dosta nepoverenja: kakva je to velika zabluda bila na njenoj strani? uvajte se i od naunika! Ti vas mrze: jer oni su neplodni! U njih su hladne isuene oi, pred njima svaka ptica lei oerupana. Oni se isprsuju i hvale time da ne lau: ali nemo za laganje ne znai jo ni blizu to i ljubav za istinom! uvajte se! Nemanje groznice ne znai jo ni bilizu to i saznanje! Ohlaenim duhovima ne verujem. Ko ne ume da lae, ne zna ta je istina. 10. Ako hoete visoko da dospete, trebaju vam vae roene noge! Ne dajte da vas nose gore, ne sedajte na tua lea niti na tuu glavu! ta, ti si se popeo na ata? I jae bre-bolje gore ka cilju svome? Dobro,prijatelju moj! ali i tvoja je uzeta noga s tobom na konju! Kad stigne k cilju svome, kad skoi sa ata svog: na roenom visu svom, vii ovee, ti e se spotai? 11. Vi stvaraoci, o vi vii ljudi! ena je trudna samo za svoje roeno dete. Ne dajte da vas nagovaraju, da vam kojeta govore! Ko je to, va blinji? Zar vi radite za blinjeg, valjda tek ne stvarate za njega! Odviknite mi se od toga za vi stvaraoci ba vrlina vaa trai da nita ne inite za i zbog i stog. Zaepite ui svoje da ne ujete takve lane male rei. To za blinjeg, to je vrlina samo malih ljudi: meu njima se uje jedan kao drugi i ruka ruku mije. oni nemaju ni prava ni snage za vau samoivost! Usamoivosti vaoj, stvaraoci, lei smotrenost i provienje onih koji su trudni! to niko jo nije smotrio i

provideo, plod: njega titi i tedi i gaji svekolika ljubav vaa. Onde gde je svekolika ljubav vaa, kod deteta vaeg, tu je i svekolika vrlina vaa! Delo vae, volja vaa je va blinji: ne dajte da vas nagovore na lane vrednosti! 12. O vi stvaraoci, o vi vii ljudi! Ko treba da rodi, taj je bolan; ali ko je rodio, taj je neist. Pitajte ene: ne poraaju se one od zadovoljstva. Od bola kakou kokoi i pesnici. Vi stvaraoci, na vama je mnogota neisto. To je zato to ste se morali poraati. Novo dete: o, koliko nove neistote dolazi s njime na svet! Sklonite se! A ko je rodio, neka opere duu svoju! 13. Ne budite vrli vie nego to vam doputa snaga vaa! I ne itite nita od sebe to nije verovatno da moete postii! Gazite u stope kojima je ila jo vrlina otaca vaih! Kako biste se i mogli popeti u visinu, ako se ne penje s vama volja otaca vaih? Ko bi hteo da bude prvi, neka dobra pazi da ne bude poslednji! A u emu su bili gresi otaca vaih, u tome ne treba vi da hoete da budete sveci! ta bi to bilo, kad bi onaj iji su oci terali blud sa enama, i tovili se mesom veprovim uz jaka vina: kad bi taj traio od sebe da ostane edan? To bi bila ludost! Mnogo je ve, zaista vam kaem, od takvoga, ako nema vie od jedne ili dve ili tri ene. I sve da gradi manastire, i da nad vratima ispisuje: Put ka svetitelju ja bih ipak rekao: neto! to je ludost! Taj je sagradio sm sebi zatvor i zaklon: neka mu je,na zdravlje! Ali ja u to ne verujem. U samoi raste ono to ko u nju donese, i ivotinja u oveku. Zato mnogi ne treba da idu u samou. Da li je bilo dosad to prljavije na zemlji od svetaca-pustinjaka? Oko tih nisu igrali kolo samo veci, nego i svinje. 14. Straljivi, posramljeni, neveti, kao tigar koji je promaio skok: takve sam vas, o vi vii ljudi, esto gledao gde se unjate u stranu. Stavili ste neto na kocku pa ste promaili. Ali, o vi kockari, ta je stalo do toga! Niste nauili igrati se i izrugivati se onako kako to treba initi! Zar ne sedimo svi mi za jednim velikim igrakim i podrugivakim stolom? Pa iako ste promaili neto veliko, da li ste zato vi sami promaeni? Pa ako ste i vi sami promaeni, da li je zato promaen ovek? A ako je ovek promaen: tim bolje, samo napred! 15. to je stvar od vie vrste, utoliko je tee domaiti je. Vi ovde vii ljudi, zar niste svi vi promaeni? Budite dobre volje, ta je stalo do toga! Koliko jo ima to se moe domaiti. Nauite smejati se samima sebi kao to se treba smejati! Zar je i udo to ste promaeni i tek pola domaeni, vi pola-razbijeni! Ne gura li se i ne navaljuje li u vama ovekova budunost? Ono to je za oveka najudaljenije, ono to je najdublje, visina njegova koja se zvezda maa, ogromna snaga njegova: ne penui li se sve to jedno mimo drugo u loncu vaemu? Zar je udo ako se poneki lonac i razbije? Nauite smejati se sebi kao to se treba smejati! O vi vii ljudi, koliko jo ima to se moe domaiti! I zaista vam kaem, koliko je ve domaeno! Kako je bogata zemlja sitnim dobrim savrenim tvarkama, onim to je domaeno! Postavite sitne dobre savrene stvari, svud oko sebe, i vi vii ljudi! Zlatna zrelina njihova melem je za srce. Ono to je savreno uliva nade. 16.

ta bee ovde na zemlji dosad najvei greh? Ne bee li re onoga koji izree: Teko onima koji se ovde smeju! Zar taj ne nae osnova za smejanje na samoj zemlji? Onda je ravo traio. I dete bi moglo nai ovde osnova. U njega nije bilo dosta ljubavi: inae bi imao ljubavi i za nas koji se smejemo! A on je nas mrzeo i rugao nam se, i proricao nam glasan pla i cvokotanje zubima. Zar se mora odmah psovati i proklinjati ono to se ne voli? To meni izgleda rav ukus. Ali on je tako inio, taj Bezuslovni. On dolazae iz puine. On sam imao je ljubavi, ali nedovoljno: inae se ne bi toliko ljutio to njega ne vole. Svaka velika ljubav nee ljubavi: ona hoe vie. Sklanjajte se sputa takvim bezuslovnim. To je jedna bolesna vrsta, vrsta puine. Ona ravo podnosi ovaj ivot, zao je pogled njihov na ovu zemlju. Sklanjajte se s puta svim takvim bezuslovnim! U njih su glomazne noge i zaparna srca oni ne umeju igrati. Kako bi takvima bila zemlja laka! 17. Iskrivljene dou sve dobre stvari blizu svome cilju. Kao make naine grbu, predu u sebi usled bliske sree svoje, sve su dobre stvari nasmejane. Korak odaje da li neko koraa ve svojim putem. pogledajte mene kako idem! Ali ko se priblii cilju svom, taj igra. I, zaista vam kaem, ja se nisam u kip pretvorio, niti stojim na jednome mestu tupo, glupo, kruto, kao stub; ja volim brzo tranje. Ne mari to ima na zemlji movara i guste turobnosti: u koga su noge lake, taj tri i preko blata, i igra kao po oienom ledu. Uzdignite srca vaa, o brao moja, u vis, sve vie! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrai, i bolje jo: lovite i na glavi! 18. Ta kruna nasmejanoga, taj venac od rua: ja sam se sm ovenao njime, ja sam sm proglasio svetim smeh svoj. Nikog drugog ne naoh danas da je za to dosta jak. Zaratustra igra, Zaratustra lakokrili, koji lakim krilima mae, spreman da poleti, koji mae svima pticama, spreman na let smiljen, blaeno -lakomislen: Zaratustra pretkaziva, Zaratustra uvek nasmejan, nikad nestrpljiv, nikad bezuslovni, jedan od onih koji voli skokove, pravo i u stranu; ja sam se sm ovenao takvom krunom! 19. Uzdignite srca vaa, o brao moja, u vis, sve vie! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrai, i bolje jo: dubite i na glavi! Ima i u srei tromih votinja sa glomaznim nogama odmalena. udno je gledati ih kako se mue, kao kakav slon koji bi silom hteo da dubi na glavi. Ali, bolje je biti lud od sree nego lud od nesree, bolje je glamazno igrati nego ii bogalj. Nauite dakle od mane mudrost moju: i najgora stvar dobra je kad se okrene naopako, i najgora stvar ima dobre noge za igranje: nauite dakle ve jednom sami sebe, o vi vii ljudi, da stanete na prave noge svoje! Odviknite mi se ve jednom od te turobnosti i od sveg tugovanja puinskog! O, kako mi alosni izgledaju danas ti pajaci puine! A dananjica pripada puini. 20. Budite mi kao oluj kad navali iz stenovitih peina svojih: hoe da igra kako sm sebi zvidi, mora drhu i ugibaju se pod stopama njegovim. Onaj to daje krila magarcima, to muze lavice, njemu neka je slava, duhu neobuzdanome koji dolazi kao vihor-vetar za sve to je od danas, i za sve to je puina, koji je duman bodljikama i bockavim glavicama, i svima

svelima listiima i koprivama: neka je slava tome divljem dobrom slabodnom vihor-duhu, koji igra po movarama i tugobama kao po livadama! On koji mrzi one ogavne ogare iz puine, i sav nakazni natmureni nakot: neka je slava tome duhu svih slobodnih duhova, nasmejanom vihoru, koji duva prah u oi svima zloslutnicima i suiavima! O vi vii ljudi, vae je najvee zlo: to svi vi niste nauili igrati kao to treba igrati igrati preko sebe samih! ta je stalo do toga to ste promaeni! Koliko ima jo to se moe domaiti! Nauite ve jednom da se smejete preko sebe samih! Uzdignite srca vaa, o vi dobri igrai, u vis sve vie! A.li ne zaboravite mi ni na dobri smeh! Ovu krunu nasmejanoga, ovaj venac od rua: vama, brao moja, dobacujem venac taj! Ja sam smeh proglasio svetim; o vi vii ljudi, nauite mi se - smejati! Pesma turobnosti 1. Govoreci Zaratustra ove govore, stajao je blizu ulaza u svoju peinu; a kad je izgovorio poslednje rei, izvue se od svojih gostiju, i pobee za kratko vreme napolje. O isti miomiru oko mene, klicao je, o blaena tiino oko mene! Ali, gde su zveri moje? Ovamo, ovamo, orle moj i zmijo moja! Recite mi to u vas pitati, zveri moje: svi ti vii ljudi skupa da li moda oni ne miriu dobro? O isti miomiru oko mene! Sad tek znam i oseam koliko vas, zveri moje, volim. I Zaratustra ree jo jednom. ja vas volim, zveri moje! A orao i zmija priljubie se uza nj, dok je govorio ove rei, i gledahu k njemu u visinu, Tako su stajali tiho na okupu troje, njukajui i gutajui u drutvu dobri vazduh. Jer vazduh bee ovde napolju bolji nego meu viim ljudima. 2. A tek to je Zaratustra napustio bio peinu, podie se stari arobnik, pegleda lukavo unaokolo pa ree: Izaao je! I ve, vi vii ljudi evo vas i ja golicam tim pohvalnim i laskavim imenom, kao on sm ve me spopade zli duh moj, varalac i aralac, turobni vrag moj, koji je iz osnova protivan ovome Zaratustri, oprostite mu! Evo hoe pred vama da ara, sad mu je ba doao as: uzaman se rvem s tim zlim duhom. Svima vama, koje god poasti davao ko sebi reima, bilo da se nazivate slobodnim duhovima bilo istinoljubivima bilo duhovnim isposnicima bilo raspusnicima bilo velikom enjom zapojenima, svima vama koji patite sa velikog gaenja kao i ja, kojima je umro stari bog a navi jo ne lei ni u povojima i pelenama, svima je vama naklonjen zli duh moj i vrag-arobnjak. Ja znam vas, vi vii ljudi, ja znam njega, ja znam i toga zlokobnika, i volim ga i protiv volje, toga Zaratustru: on sm izgleda mi ee kao neka lepa obrazina kakvog sveca, kao kakva nova udna preobuka u koju voli da se prerui zli duh moj, turobni vrag: ja Zaratustru volim, tako mi se esto ini, moga zloga duha radi. I evo ve me ovaj spopada i sili me, taj duh turobnosti, taj vrag veernjega sutona: i, odista, vi vii ljudi, evo mu se prohteva otvorite samo dobro oi! prohteva mu se da se pokae nag, ne znam jo da li kao muko ili kao ensko: ali evo izlazi, sili me, avaj! otvorite dobro ula svoja! Dan odzvonjava, sputa se vee za sve stvari, i za najbolje stvari: ujte sad, i vidite, vi vii ljudi, kakav je vrag, da li ovek da li ena, ovaj duh teke veernje tuge! To ree stari arobnjak, pa pogleda lukavo unaokolo, i dohvati tad harfu svoju. 3.

Kad zrak se mrai, kad ve slana pada da tei zemlju, nevidno, i neujno jer laku obuu kap utena nosi, k'o svaki teilac: sea li, toplo srce, sea li se negdanje ei tad? : nebesnih suza, rosnih kapi edno lealo si tako, spreno i svelo, dok po utim stazama kroz travu zglobni zraci veernjeg sunca letahu okolo, kroz crno granje svetli, plameni zraci. Istinoljubac? Ti? i smejahu se Ne! Samo pesnik! Zver, i to lukava, grabljiva, paljiva, laljiva zver, to orno, voljno mora da lae: gramze' za plenom, uvidom zastrt, uvida sebi, sm plen roen svoj to zar istinoljubac? Ne! Tek budala! Tek pesnik! Pesnik! Rei zbrkane kroz obrazinu glasno viui, po mostovima rei laljivih teturaju' se, k'o po dugama arnim, izme lanih nebesa visei i zamalja veito, tek ludak, pesnik tek! Istinoljubac to? Ne tih, nam, gladak, ne leden, kao kip, kao boiji stub, ne postavljen pred hram k'o uvar boiji, ne! duman svakom takvom kipu, svud traei divljinu a ne hram, pun ivahnosti maje, strmoglav skaui u sluaj svak, i svaku praumu nanjuujui udno-poudno, gde bi u drutvu s divljim zverima potr'o, lep, pohotno ru', greno zdrav i sav aren kao oni,

podsmeljiv, vraki, krvoedno-blaen, haraju', kriju', obziru' se svud: Ili kao orao to u ponore upire pogled dug, nepomian, u svoje ponore: kako se svijaju unutra, dole, u veu sve i veu dubinu! tad, odjednom, pravce slati strmoglavce me jaganjce, gladan, krvogladan jagnjeeg mesa, ljut na sve jagnjee due, besan na sve to bleji i gleda kao ovca i jagnje, mekoruno, i sivo, s venom udi jagnjeta! Eto takve, orlovske zmijske, pesnike su udi, tvoje su udi ispod sto uvida, budalo ti! Pesnie! U oveku ti vide boga i ovcu: rastrgati boga. ba kao i ovcu u oveku, pri tom smejati se To, to je to te ini blaenim! Blaenstvo zmajsko, odista, orlovsko, blaenstvo pesnika, i budale! Kad zrak se smrai, kad meseev srp kriom ve puza zelen zaviu na zanju rumen sunca veernjeg: dinduman danu, svakim korakom tajno posecajui rue s bokora, dok redom glave svoje ne pognu i propadaju sve u mranu no: K'o one, nekad pao sam i ja, iz ludog zanosa za Istinom iz udi to ih dan mi doara, izmoden danom, prasit svetlosti,

 pao, propao, i sen postao: jednom istinom spren ostao, i veno edan: te ei jo? Da za me nema nigde Istine, bejah i biu uvek jedino pesnik, budala! O nauci Tako je pevao arobnik: a svi koji su tu bili, uoe kao ptice neosetno u mreu njegove lukave i turobne pohote. Samo se savesni u duhu nije dao uhvatiti: on uze bre bolje harfu od arobnika i povika: Vazduha! Dajte da ist vazduh ue ovamo! Dajte Zaratustru ovamo! Od tebe postaje peina ova zaparna i otrovna, ti zli stari arobnie! Ti zavodi, podmukli, preprederni ovee, na nekuane elje i u neznane divljine. Avaj, kad takvi kao ti to si stanu propovedati i zanovetati o istini! Teko svim slobodnim duhovima koji nisu na oprezu od ovakvih arobnika! Svreno je sa slobodom njihovom: ti ui i mami natrag u tamnice, ti stari turobni vrae, iz tube tvoje uje se zviduk hajkaa, ti si kao oni koji uzdiui ednost pozivaju potajno na slaostrasnost! Tako je govorio savesni; ali stari arobnik pogleda unaokolo, uivae u pobedi svojoj, i proguta usled toga ljutnju koju mu savesni zadade. Umiri se! ree skromnim glasom, dobre pesme hoe dobro da odjeknu; posle dobrih pesama treba dugo utati. To i ine evo svi ovi, svi vii ljudi. A ti mora da nisi dobro razumeo pesmu moju? U tebe nema dosta duha arobnog. Ti me pohvaljuje, odgovori savesni, odvajajui me od sebe, meni je pravo tako! Ali vi ostali, ta to vidim? Vi svi jo sedite sa pohotnim oima: Vi slobodne due, kuda vam se dede sloboda vaa! Izgledate mi isto kao oni koji su dugo gledali igru opakih nagih devojaka: i same due vae igraju! U vama, vi vii ljudi, mora da ima vie onoga to ovaj arobnik naziva duhom arobnim i varljivim. mora biti da smo mi razliiti. I odista, dovoljno smo razgovarali i razmiljali jedan s drugim, pre nego to se Zaratustra povratio u peinu svoju, a da bih mogao znati: mi i jesmo razliiti. Mi i traimo razno ovde gore, vi i ja. Ja traim vie sigurnosti, i zato sam doao k Zaratustri. Jer on je jo najvra kula i volja danas, kad se sve ljulja, kad se cela zemlja trese. A vi, kad vas vidim kako zverate oima, isto mi se ini da vi traite vie nesigurnosti, vie zebnje, vie opasnosti, vie zemljotresa. Vi ste eljni, tako mi se isto ini, oprostite priini mojoj, o vi vii ljudi, vi ste eljni najgoreg, najopasnijeg naina ivota, koji meni najvie straha zadaje, ivota divljih zverova, uma, peina, strmih brda i bezdanih provalija. Vama se nekako ne sviaju najbolje vodioci iz opasnosti, ve ba oni koji vas odvode sa pravih staza, zavodioci. Ali, ako je takva elja u vama i istinska, ona mi ipak izgleda nemogua. Jer strah to je nasleeno i osnovno oseanje u oveku; iz straha se daje protumaiti sve, i prvi greh i prva vrlina. Iz straha je izrasla i moja vrlina, koja se zove: nauka. Mislim, strah od divljeg zverinja, njemu se ovek najdue uio, raunajui tu i zverku koju u samome sebi nosi, i od koje se boji: nju zove Zaratustra 'ivotinjom u oveku'. Taj dugi stari strah, kad se najzad istanjio, kad je postao duhovan, duevan danas, tako mi izgleda, zove se: nauka. Tako je govorio savesni; a Zaratustra, koji se ba bee vratio u svoju peinu, i koji bee uo i pogodio poslednje to je ovaj rekao, prosu na savesnoga punu ruku rua i smejae se istinama njegovim. Kako! uzviknu, ta to ba uh? Odista, kako mi se ini, ili si ti budala ili sam ja sm: a tvoju 'istinu' obrnuu bre-bolje naopako. Jer strah to je na izuzetak. A smelost i pustolovina i elja za nepoznatim, za nepokuanim smelost je, ini mi se, cela ranija povest ovekova. Od najdivljijih najsmelijih zverova zaviu svojom ispipao je on i preoteo sve vrline njihove: i tako je tek postao ovekom. Ta smelost, kad se najzad istanjila, kad je

postala duhovna, duevna, ta oveanska smelost sa orlovskim krilima i zmijskom mudrou: ona se, tako mi se ini, zove danas Zaratustra! povikae svi koji su tu sedeli, kao iz jednog grla, i podigoe veliku graju i smeh: a sa njih se die u vis kao neki teak oblak. I arobnik se smejae, i ree mudro: Gle! Nestade ga, zloga duha mog! Nisam li vas ja sm opomenuo da ga se uvate, i rekao, da je varalica, da je duh laljiv i varljiv? Naroito kad se pokae nag. Ali ta ja mogu za njegove podvale! Jesam li ja stvorio, njega i svet? Dobro de! Budimo opet dobri i dobre volje! I mada je Zaratustra namrgoen pogledajte ga samo! on se ljuti na me: jo pre nego to padne no, opet u mu biti drag, i hvalie me, jer on ne moe dugo da ivi a da ne ini takve budalatine. Taj voli neprijatelje svoje: u toj se vetini on najbolje razaznaje, od svih koje sam video. Ali se on zato sveti prijateljima svojim! Tako je govorio stari arobnik, a vii ljudi su odobravali to kae: tako da je Zaratustra iao od jednog k drugom i s puno zlobe i ljubavi stiskao ruke prijateljima svojim, kao neko koji kod svakog ima neto da popravi i da se izvini. A kad je pri tom doao do vrata svoje peine, spopade ga opet elja za dobrim vazduhom napolju, i za zverima njegovim, i htede da se izvue. Meu kerima pustinje 1. Nemoj odlaziti! ree tad putnik koji se nazivae senkom Zaratustrinom, ostani kod nas, inae e nas opet spopasti stara potmula turabnost. Ve nas je onaj stari arobnik posluio onim to ima najgore u sebi, i gle samo, eno dobri poboni papa proliva opet suze i sasvim se ve ukrcao ponovo na more teke tuge. Ovi kraljevi prave dodue pred nama veselo lice: jer oni su danas to od sviju nas najbolje nauili! Ali da nema ko da ih gleda, opkladio bih se da bi i kod njih opet poela iznova opaka igra opaka igra oblaka to promiu, vlane tugobe, natmurenih nebesa, ukradenih sunaca, urlajuih jesenjih vetrova, opaka igra naeg urlanja i vikanja za pomo: ostani kod nas, o Zaratustra! Ovde ima mnogo skrivene bede koja bi da progovori, mnogo sutona, mnogo oblaka, mnogo zaguna vazduha! Ti si nas nahranio snanom hranom za ljude, i snanim izrekama: ne daj sad da nas na kraju jela spopadnu mekuni enski duhovi! Ti jedini ini da vazduh oko tebe biva snaan i ist. Da li sam igde jo na zemlji naiao na tako dobar vazduh kao kod tebe u peini tvojoj? Mnoge sam zemlje upoznao, nos se moj nauio da ispituje i procenjuje svakovrstan vazduh: ali kod tebe udiu nozdrve moje svoju najveu slast! Osim moe biti, moe biti o, oprosti jednu staru uspomenu! Oprosti mi jednu staru pesmu posle jela koju sam nekad spevao medu kerima pustinje: jer i kod njih bee vazduh isto tako dobar, jasan, pun istoka; onde sam bio najvie udaljen od oblane vlane turobne stare-Evrope! Tada sam voleo onakve devojke s istoka, i ona plavetna nebesa, sa kojih ne vise oblaci ni misli. Neete verovati koliko je bilo lepo videti ih kad sede, ako ne bi igrale, zadubene ali ne u misli, kao male tajne, kao kitnjaste zagonetke, kao oraii posle jela odista, mnogobrojne i neobine! ali bezobline: zagonetke koje se daju odgonetnuti: za ljubav tim devojkama izmislio sam tada jedan psalam da se poje posle jela. To ree putnik i senka; i pre nego to mu je ko mogao odgovoriti, bee ve dohvatio harfu starog arobnika, i prekrstio noge, gledajui unaokolo mirnim i mudrim oima: a nozdrvama udisae polako i ispitujui vazduh, kao neko koji u novim zemljama okusi neznani zrak. Zatim otpoe da peva, kao da urla. 2. Pustinja se iri: avaj onome, ko pustinje u grudima skriva.

 Ha! sveano! odista sveano! dostojan poetak! afrikanski sveano! I lava dostojno, a i kakvog moralnog drekavca ali nita za vas, draesne druice, kraj ijih je nogu meni, prvi put, Evropljaninu pod palmom, sedeti doputeno. Selah. udno odista! Evo me gde sedim blizu pustinje, a ipak u isti mah udaljen od nje, i jo ni u em pust: to jest, progutala me ova majuna oaza: ona ba zinula bee, zinula ustima slatkim, o ta mirisna ustaca! : ja u njih padoh, propadoh, skroz meu vas, draesne druice! Selah. Slava onome kitu, ako je ovako gosta ugostio svog! vi znate ta misli tim uenost moja? slava trbuhu onom ako, ovako kao ovaj trbuh, oaza draesna bee: u to sumnjam, jer dolazim iz Evrope, koja u sve sumnja, vie nego sve ostarije enice skupa. Neka bi je popravio Bog! Amin! Evo me gde sedim u ovoj majunoj oazi, kao urma zagasita, eerna, zlatna, udna ustaca devojakih, vie jo devianskih ledenih, snenih, otrih sekutia: za njima gine srce svim toplim urmama. Selah.

Kao to voe s juga, tako, sasvim tako leim ja sad, oko mene bumbarii leu, i njue i njiu se, i s njima jo manje, jo lue, i grene eljice i misli, opkoljen vama, vi neme, vidovite device-make, Dudu i Zulejka, obsvingljen, da natrpam sve to oseam u jednu re: (nek bog oprosti greh protiv jezika!) sedim tu, udiem najbolji zrak, odista, rajski zrak, zrak ist i svetao, zlatom proaran, najbolji to je ikad s meseca pao bilo sluajno, bilo iz obesti? kao to stoji u starim priama. Al', sumnjalica ja, ja sumnjam, naravno, jer dolazim iz Evrope, koja u sve sumnja, vie nego sve ostarije enice skupa. Neka bi je popravio Bog! Amin! Pijui najbolji zrak, s nozdrvama nabubrelim kao pehari, bez budunosti, i bez uspomena sedim tu, draesna druice, i gledam palmu, gledam igraicu, kako se vije, svija i previja, ko dugo gleda, igr'o bi i sm! Igraica je, rekao bih, ta dugo, predugo, uvek stajala na jednoj nozi? pa je smetnula s uma, rekao bih, sea se, toplo srce, sea li se drugu noicu? Jer ja uzalud traim tog malog skupog blizanca

 to jest drugu nogu pod svetim krugom draesne joj, lepe, lelujave lepeze-suknjice. ak, verujte mi, drugarice lepe, rekao bih isto: izgubila je! Nema je! propala je! druga noica! teta za lepu drugu noicu! No gde to jadna tuguje sada samotna noica? Moda od straha mre sad pred nekim goropadnim udovitem od lava, plavogrivim? Il, je moda ak izgriena, oglodana gde do kostiju, avaj! oglodana! Selah. O, ne plaite meka srca! srca k'o urme! prebela prsa! ne plaite,srca od slatkog drvca eerna! Ne plai vie, bleda Dudu! budi ovek, Zulejka! hrabro! Il' bi vam moda sada godilo neto snano, neto to snai srce?: miropomazan stih? sveana utena re? Ha! amo dostojanstveno! vrlo, evropejsko dostojanstvo! Duvajte, duvajte opet vrlin mehovi! Ha! daj da zaurlam jo jednom, da moralno zaurlam! poput moralnog lava pred kerima pustinje! Jer urlik vrline, draesne device, vie je neg sve drugo strasna prednost i strana glad Evropejca I stojim evo ve kao Evropejac,

ne mogu drugaije, tako mi pomogao Bog! Amin! Pustinja se iri: avaj onome, ko pustinje u grudima skriva. Buenje 1. Posle pesme putnika i seni, napuni se peina odjedared grajom i smehom: i kako su svi iskupljeni gosti u isti mah stali govoriti, pa ni magarac, ohrabren time, nije ostao miran, podie Zaratustru mala zlovolja, i on se podsmehnu u sebi ovakvoj poseti: iako se radovao njihovoj veselosti. Jer ona mu izgledae znak ozdravljanja. On se dakle izvue napolje, i govorae tu svojim zverima. Kud se dede nevolja njihova? ree, i ve odahnu sam od male svoje dosade, kod mene su se odvikli, kako mi se ini, od vike za pomo! ali, naalost, jo ne i od vike uopte. I Zaratustra zapui svoje ui, jer se ba bee pomealo magarevo i-ja na udan nain sa veselom grajom ovih viih ljudi. Oni su veseli, otpoe opet, a ko zna? moda o troku domaina svog; i mada su od mene nauili smejati se, to ipak nije moj smeh kojem su se nauili. Ali, ta je stalo do toga! To su stari ljudi: oni ozdravljaju na svoj nain, oni se smeju na svoj nain; moje su ui imale ve i gore to da izdre pa se nisu roguile. Ovaj dan znai pobedu: uzmie eno ve, bei, duh teine, stari moj dindumanin! Kako e lepo da svri ovaj dan koji je tako runo i teko poeo! A hoe da svri. Ve se blii vee: eno ga gde preko mora jae amo, dobri jaha. Kako se ugiba, blaeni, vraajui se u zaviaj, na purpurnim sedlima svojim! Nebo ga vedro gleda, svet lei u dubini: o svi vi udaci to dooste k meni, isplati se zaista iveti kod mene! Tako je govorio Zaraturstra. I opet se zau vika i smeh viih ljudi iz peine: tada on poe iznova. Zagrizli su, moj je mamac dobar; i pred njima uzmie neprijatelj njihov, duh teine. Da li pravo ujem: eno ue ve da se smeju sami sebi? Moja je muka hrana dobra, moja re puna soka i smoka: ali, zaista vam kaem, ja ih i nisam hranio zeljem to nadima, ve hranom ratnikom, hranom pobednikom: nove sam poude razbudio u njima. Nove nade uoe u ruke i noge njihove, srce se njihovo istee. Oni nalaze nove rei, jo malo pa e iz duha njihova obest izbijati. Takva hrana nije dabome za decu, niti za enjive stare i mlade enice. Njihova se utroba ubeuje na drugi nain; njima nisam ja lekar i uitelj. Gaenje uzmie ispred ovih viih ljudi: eto! to je moja pobeda. U mome carstvu stiu pouzdanje, sav glupi stid naputa ih, oni se iskaljuju. Oni iskaljuju srce svoje, dobri im se asi vraaju, oni opet slave i preivaju, oni postaju zahvalni. To je za mene najbolji znak: postaju zahvalni. Nee dugo trajati a oni e poeti da izmiljaju svetkovine, i da diu spomenike starim radostima svojim. Oni su na putu ozdravljenja! Tako je govorio Zaratustra u srcu svom, gledajui u polje; a njegove zveri ulagivahu se oko njega, i potovahu njegovu sreu i njegovo utanje. 2. Ali odjedared, poplai se uvo Zaratustrino: jer u peini, koja je dotle bila puna graje i smeha, nasta iznenada mrtva tiina; a do nosa mu dopirae mirisan kd tamjana, kao od zapaljenih iarki. ta se to zbiva? ta to rade? zapita se, i privue ulazu, tako da je mogao, neopaen, videti ta mu rade gosti. Ali, da divna uda! ta je morao da vidi svojim roenim oima! Oni su postali svi opet poboni, oni se mole, oni su pomahnitali! govorio je, i nije se mogao nauditi. I zaista! svi ti vii ljudi, oba kralja, papa van slube, opaki arobnik, dobrovoljni prosjak, putnik i senka, stari pretskaziva, savesni u duhu, i najruniji ovek: svi su oni leali kao deca, ili kao skruene stare ene, na kolenima, oboavajui magarca. I ba bee poeo

najruniji ovek da se gui i penui, kao da e da pokulja iz njega neto to se ne da iskazati; a kad je uskipeo da doe do pravih rei, vidi, to bee pobona udna litanija u slavu oboavanog i okaenog magarca. A ta litanija zvonila je ovako: Amin! Slava i ast i mudrost i hvala i pohvala i krepkost neka je bogu naemu, na vjeki vjekov! A magarac odvikivae, Ija! On nosi teret na, on uze na se oblik sluinaki, on je trpeljiva srca i ne kae nikad Ne; a ko ljubi Boga svoga, taj ga i kanjava. A magarac odvikivae, I-ja! On ne zbori rei: jedino to svetu koji je stvorio kae uvek I-ja: on time slavi svoj svet. U tome je mudrina njegova, to nee da govori: te tako retko kad da nema pravo. A magarac odvikivae, I-ja. Neopaen ide on po svetu. Siva boja koe u koju je uvijena vrlina njegova. Ako ima duha, on ga krije; ali svako veruje u velike ui njegove. A magarac odvikivae, I-ja. Koliko je skrivene mudrosti u tome to ima duge ui, i sve sa I-ja potvruje a nikad ne porie! Nije li on stvorio svet po svome podobiju, to jest, to je moglo biti glupljim? A magarac odvikivae, I-ja. Ti hodi pravim i krivim putevima; slabo te se tie, ta nama ljudima izgleda pravo ta krivo. Tvoje je carstvo s one strane dobra i zla. U tome je tvoja nevinost, to ne zna ta je to nevinost. A magarac odvikivae, I-ja. Pogle samo kako nikoga ne gura od sebe, ni prosjaka, ni kraljeve. Puta decu da dolaze k tebi, a kad te opaki deaci drae, ti kae jednostavno I-ja. A magarac odvikivae, I-ja. Ti voli magarice i svee smokve, ti jede to dohvati. I boca te zagolica u srcu, ako si ba gladan. U tome lei mudrost jednoga boga. A magarac odvikivae, I-ja. Magarea slava 1. Ali, kod toga se mesta litanije Zaratustra nije mogao vie uzdrati, nego viknu i sm I-ja, jo glasnije nago magarac, i skoi posred svojih pomahnitalih gostiju. Ta ta to radite, vi deco od ljudi? povika, diui bogomoljce silom sa zemlje. Teko vama, da vas jo ko vidi osim Zaratustre: Svaki bi mislio da ste vi sa novom verom svojom najgori hulitelji, i najlui od svih starih ena! Pa i ti sam, ti stari papo, zar to prilii tebi, da ovako oboava magarca kao boga? O Zaratustra, oprosti, odgovori papa, ali to se boga tie,i u,tome sam ja prosveeniji od tebe. A tako i treba da bude. Bolje je oboavati boga u ovom obliku, nego ni u kojem obliku! Promisli malo ovu izreku, pa e brzo doi do toga da u ovakvoj izreci ima mudrosti. Onaj koji je rekao 'bog je duh' taj je na zemlji uinio dosad najvei korak i skok ka bezverju: takva se re na zemlji ne daje lako popraviti! Staro moje srce skae i skakue, zato to na zemlji ima jo neto to se moe oboavati. Oprosti zato, o Zaratustra, jednom starom pobonom papskom srcu! Pa ti, ree Zaratustra putniku i senki, ti kae i misli da si slobodan duh? A evo se klanja i slui kumirima i popovima? Gore je, zaista ti kaem, to to radi ovde nego ono to si radio meu onim tvojim opakim crnpurastim devojkama, ti opaki novi bogomolje! Da gore, odgovori putnik i sen, ima pravo: ali ta ja tu mogu! Stari je bog opet iv, o Zaratustra, ma ta ti govorio. Svemu je kriv najruniji ovek: on ga je probudio u nov ivot. A to to kae da ga je on nekad ubio: smrt kod bogova, uvek je predrasuda. Pa i ti, ree Zaratustra, ti opaki stari arobnie, ta si ti to uinio? Ko e, u ovo slobodnjako doba, odsad u tebe verovati kad ti veruje u ovakvu magareu bogovtinu? Glupost je to bila to si uinio; kako si mogao, ti mudrac, uiniti takvu glupost! O Zaratustra, odgovori mudri arobnik, ti ima pravo, bila je glupost, ali mi je i dosta teko pala. tek ti, ree Zaratustra savesnome u duhu, promeri samo i metni prst na nos svoj! Zar je sve ovo po tvojoj savesti? Zar nije duh tvoj odvie istunac za molitve i za isparenje ovih bogomoljaca? Ima u tome neto, odgovori savesni i metnu prst na nos, ima u tome pozoritu neto to ak godi mome duhu. Moe biti da ne smem da verujem u boga: ali je pouzdano da mi bog u ovom obliku izgleda jo najverovatniji. Bog treba da je veit, prema

svedoanstvu najpobonijih: ko ima toliko vremena, taj se ne uri sa vremenom. to je mogue lake, i to je mogue gluplje: na taj nain moe neko koji je takav daleko da dospe. A ko ima duha i suvie, toga jo ponajlake zalude ba sama ludost i glupost. Razmisli o samome sebi, o Zaratustra! Ti sm zar ne! i ti sm mogao bi od silne mudrosti postati magarcem. Zar ne ide savren mudrac rado pa najkrivljim stazama? Kao to se to vidi, o Zaratustra, kao to se to vidi po tebi! I, najzad ti, ree Zaratustra, i okrete se prema najrunijem oveku, koji je jo jednako leao na patosu s uzdignutam rukom prema magarcu (jer mu je davao da pije vina) Govori, ti neiskazani, ta si to tu poinio? Izgleda mi preobraen, iz oka ti bije plamen, ogrtaem uzvienoga zagrnuta je runoa tvoja: ta si uinio? Je li istina to to ovi ovde kau, da si njega opet probudio? emu? Zar nije bio iz temelja umrtvljen i utuljen? I ti sm izgleda mi probuen: ta si uinio? ta si ti prevrnuo? emu si se ti okrenuo? Govori, o ti neiskazani! O Zaratustra, odgovori najruniji ovek, ti si spadalo! Da li je on jo iv, ili je opet iv, ili je iz temelja mrtav, ko to ponajbolje zna od nas dvojice? Ja tebe pitam. Ali ja jedno znam, a to sam od sama tebe nauio, o Zaratustra: onaj koji hoe najtemeljnije da ubije, taj se smeje. 'Ne gnevom ve smehom se ubija' tako si ti govorio nakad. O Zaratustra, ti skriveni, ti unititelju bez gneva, ti opasni svetitelju, ti si spadalo! 2. Tada se dogodi da Zaratustra, zauen sve takvim doskoicama mesto odgovora, odskoi unatrag do vrata svoje peine, i, okrenut licem prema gostima svojim, povika snanim glasom: O vi vragolani svi skupa, o vi lakrdijai! to se izmotavate i zamotavate preda mnom! Kako je u svakome od vas srce skakutalo od radosti i pakosti, zato to ste najzad opet postali kao deica, to jest poboni, to ste najzad opet inili to deca ine, to jest molili se bogu, skrtavali ruke i govorili 'dragi Boe'! Ali, sad napustite ovu deju sobu, moju roenu peinu, u kojoj se teraju danas svakojake detinjarije. Rashladite i iskalite ovde napolju toplu svoju obest detinju i nemirno srce svoje! Naravno: ne postanete li kao deica, neete dospeti u ono carstvo nebesko. (I Zaratustra pokaza rukama na nebo.) Ali mi neemo u carstvo nebesko: mi smo postali ljudi, mi dakle hoemo carstvo zemaljsko. 3. I jo jednom stade Zaratustra besediti. O novi prijatelji moji, ree, vi osobenjaci, vi vii ljudi, koliko mi se sad svidate, otkako ste se opet obveselili! Vi ste, zaista vam kaem, svi procvetali: meni se ini da su za takvo cvee, kao vi to ste, potrebne nove slave, kakva mala hrabra ludorija, kakva sluba boija ili slava magarea, kakva stara, vesela budala Zaratustra, vihor-vetar koji e vam izduvati iz due pomrinu. Nemojte zaboraviti ovu no i ovu magareu slavu, vi vii ljudi. To ste izmislili kod mene, to je za mene, dobro znamenje, tako to izmiljaju samo oni koji su na putu ozdravljenja! A ako je jo jednom budete slavili, ovu magareu slavu, uinite to sebi za ljubav, uinite to i meni za ljubav! I meni u pomen! Tako je govorio Zaratustra. Pijana pesma l. Meutim behu jedan za drugim izali napolje u hladnu zamiljenu no; a sm Zaratustra vodio je za ruku najrunijeg oveka, da mu pokae svoj noni svet, i veliki okrugao mesec, i srebrne

vodopade kod svoje peine. Tako su bili najzad svi na okupu u miru, sve sami stari ljudi, ali sa uteenim hrabrim srcem, i zaueni u sebi to se na zemlji tako dobro oseaju; a prijatna tiina noi prodirala je sve vie i vie ka srcu im. I Zaratustra iznova pomisli u sebi: o koliko mi se sad sviaju, ovi vii ljudi! nego ne htede rei glasno, jer je potovao njihovu sreu i njihovo utanje. Ali tad se dogodi ono to je toga udnog dugog dana bilo najudnije: najruniji ovek poe jo jedanput, i to poslednji put, da se gui i penui, pa kad je doterao do rei, nuto, pitanje okruglo i isto iskoi iz njegovih usta, jedno lepo duboko jasno pitanje, koje se taknu srca svih to su ga sluali. Prijatelji moji svi skupa, ree najruniji ovek, kako se vama ini? Ovoga dana radi ja sam prvi put zadovoljan to sam proiveo ceo ivot. I nije dosta da samo toliko posvedoim. Vredi iveti na zemlji: jedan dan, jedna slava sa Zaratustrom, nauili su me da volim zemlju. 'To li bee ivot?' rei u smrti: 'Pa dobro! Daj jo jednput!' Prijatelji moji, kako se vama ini? Zar neete i vi rei smrti kao ja: To li bee ivot? Pa dobro, Zaratustre radi, daj jo jedanput Tako je govorio najruniji ovek; a tada je bilo nedaleko od ponoi. I ta mislite, ta se tada dogodilo? Tek to su vii ljudi uli njegovo pitanje, postadoe odjednom svesni toga da su preobraeni i opet zdravi, i toga, ko je to uinio: priskoie dakle svi ka Zaratustri, zahvaljujui, slavei ga, umiljavajui se oko njega, ljubei mu ruke, kako je ve bilo kome u prirodi: tako da su se neki smejali a neki plakali. A stari arobnik igrao je od zadovoljstva; pa sve iako je, kao to kau naki pripovedai, bio tada pun slatka vina, bio je zacelo jo puniji slatkog ivota, i odrekao se bio svakog umora. Ima ih ak koji pripovedaju, da je tada i magarac igrao: nije mu, dakle, pre tega najruniji ovek uzalud davao vina da pije. Moda je bilo tako a moda i nije; ali ako uistinu one veeri magarac i nije igrao, dogodila su se tada jo vea i udnija udesa nego to bi bilo igranje jednoga magarca. Ukratko, to rekao Zaratustra: ta je meni stalo do tog! 2. Zaratustra je meutim, kad se deavalo ovo sa najrunijim ovekom, stajao kao opijen: pogled mu se ugasio, jezikom je zaplitao, noge mu poee klecati. I ko bi tu mogao pogoditi, kakve tad misli proletahu kroz duu Zaratustrinu? Ali mu duh oevidno bee ustuknuo, i potekao unapred, tako da je bio u dalekim daljinama i kao na visokom grebenu, kako stoji u knjigama, na sredini izmedu dva mora, putujui kao teak oblak izmedu onoga to je bilo i onoga to e biti. No polako, kako su ga vii ljudi grlili i ljubili, dolazio je pomalo k sebi, i branio se rukama od navale potovalaca i pomagalaca; samo nije govorio. Tek odjedared obrnu brzo glavu, kao da je uo neto: tada metnu prst na usta i ree: Hodite! Sve se unaokolo utia i utaji; samo iz dubine dopirae polako do gore zvon zvona. Zaratustra oslukivae, kao i vii ljudi; zatim metnu i po drugi prst na usta, i ree opet: Hodite! hodite! Jo malo pa e pono! a glas mu se bee izmenio. Ali se jo jednako nije kretao s mesta: tada posta jo tie i jo tajanstvenije, i svi oslukivae, i magarac, i Zaratustrine poasne zveri, orao i zmija, isto tako i peina Zaratustrina, i veliki hladni mesec, i sama no. A Zaratustra metnu i po trei put prst na usta, i ree: Hodite! hodite! hodite! Podimo sad! as je kucnuo: poimo u no! 3. O, vi vii ljudi, jo malo pa e pono: te hou da vam kazujem neto na ui, to ono staro zvono meni na uvo kazuje, tako tajanstveno, tako strano, tako srdano, kao to govori meni ono ponono zvono koje je doivelo vie nego to moe doiveti ovek: koje je brojalo jo otaca vaih bolne otkucaje srca ah! ah! kako uzdie! kako se u snu smeje! ta stara duboka, duboka pono! ut! ut! Tu se mnogo ta uje to danju ne sme da da glasa od sebe;

nego sad, u hladnome zraku, sad kada se stiala i sva graja u srcima vaim, sad progovara, sad se uje, sad se uvlai u none prebudne due: ah! ah! kako uzdie! kako se smeju u snu! zar ne uje kako tajanstveno, strano, srdano tebi govori, stara duboka, duboka pono? O ovee, pazi! 4. Teko meni! Kud se dede vreme? Ne potonuh li u duboke kladence? Svet spi. Ah! Ah! Pas zavija, meseina sja. Radije u umreti, umreti, nego vama rei ta u ovaj as misli ponono srce moje. Evo, umro sam ve. Sve je prolo. Paue, ta to plete oko mene? Hoe li krv? Ah, ah! Rosa pada, as je tu as, u koji mi se koa jei od studi, koji pita i jednako pita: u koga bije srce u junaka? ko da bude zemlji gospodar? Ko e rei: ovuda tecite, vi velike i male reke! as se pribliuje: o ovee, ti vii ovee, pazi! ovo je govor za osetljive ui, za tvoje ui to pono tiha k tebi prilazi! 5. Nosi me, zanosi me, igra dua moja. Rade nasuni, svakodnevni! Ko da bude zemlji gospodar? Mesec je hladan, vetar uti. Ah! Ah! Da li ste ve dosta visoko odleteli? Vi ste igrali: ali noga nije to i krilo. Vi dobri igrai, otila je sad radost sva: vino se pretvori u talog, pehari omekae, grobovi zajecae. Ne odleteste dosta visoko: i evo gde grobovi jecaju: iskupite mrtve! Zato je tako dugo no? Ne opija li nas to meseina? Vi vii ljudi, oslobodite grobove, probudite leeve! Ah, ta to jo dube crv? Sve vie se pribliuje as, eno mumla zvono, jo bruji srce, jo dube drvo crv, i srce crv. Ah! Ah! Dubok je svet! 6. Slatka liro! Slatka liro! Ja volim tvoj zvuk, tvoj opojni turobni huk! kako mi iz davnine, kako mi iz daljine dolazi huk tvoj, iz daleka, iz ribnjaka ljubavi! Ti staro zvono, ti slatka liro! Svaki bol urezao ti se u srce, bol oinski, bol dedovski, bol pradedovski; govor je tvoj sazreo, sazreo kao zlatna jesen, ili popodne, kao pustinjsko srce moje i ti si progovorilo? i sm je svet sazreo, grozd je zarudeo, i hoe evo da umre, od sree da umre. Vi vii ljudi, zar ne oseate miris? Potajno kulja odozdo miris, miomir i miris venosti, ruiasto blaen, zagasit i zlatan kao vino, miris od stare sree, od opojne sree kad pono mre, i kad poje: dubok je svet, bez dna, dublji nego dan to zna! 7. Mani me! Mani! Odvie sam ist za te. Ne dotii me se! Zar nije ba u ovaj as svet moj postao savren? Koa moja odvie je ista za tvoje ruke. Okani me se, ti glupi blesasti tupi dane! Zar nije pono vedrija? Najistiji treba da budu zemlji gospodar, oni koji su ostali nepoznati, koji su najjai, ponone due, vedrije i dublje od svakog dana. O dane, ti za mnom prua ruke? Ti bi da napipa sreu moju? Ja sam za tebe bogat, usamljen, rudnik pun blaga, riznica puna zlata? O svete, ti mene trai? Zar sam ti svetovan? Zar sam ti duhovan? Zar sam boanski za tebe? Ali dane i svete, vi ste odvie nezgrapni, imajte dosetljive ruke, hvatajte dublju sreu, dublju nesreu, hvatajte budikakvog boga, ne hvatajte mene: moja nesrea, moja srea je duboka, o ti udni dane, ali ja nisam bog, nisam pakao boiji: dubok je njegov jad. 8.

Boiji je jad dublji, ti udni svete! Hvataj boiji jad, a ne mene! ta sam ja! Opojna slatka lira, jedna ponona lira, jedna zvonka kreketua koju niko ne razume, ali koja mora da kae to ima, pred golubovima, o vi vii ljudi! Jer vi me ne razumete! Prolo je! Prolo! O mladosti! O podne! O popodne! Dolo je evo vee, i no, i pono, pas zavija vihor-vetar taj: ili zar nije vihor-vetar pas? Cvili, laje, zavija. Ah! Ah! kako uzdie! kako se smeje, kako se gui i koca, ta pono! A sad, kako trezveno govori, ta pijana proroica! Da nije natpila pijanost svoju? da nije postala prebudna? da ne preiva? preiva jad svoj, u snu, stara duboka pono, i vie jo radost svoju. Jer radost, ma kolilko jad bio dubok; Radost je dublja jo neg vaj. 9. O ti lozin okote! to me slavi? Zar te nisam posekao! Bio sam svirep, iz tebe tee krv: otkud ta hvala tvoja pijanoj svireposti mojoj? to je postalo savreno, sve to je sazrelo hoe da umre! tako kae ti. Blagosloven neka je navek no vinogradarev! Ali, avaj, sve to je nazrelo hoe da ivi! Jad kae: Prodi sad! Odlazi, jade! Ali, sve to pati, hoe da ivi da bi sazrelo, i postalo puno radosti i puno enje, enje za udaljenim, viim, vedrijim. Ja hou naslednika, kae sve to pati, ja hou decu, ja neu sebe, a radost nee naslednike, nee decu, radost hoe samu sebe, hoe venost, hoe povraaj, hoe sve isto na vjeki vjekov. Jad kae: Skrhaj se, krvavi, srce! Hodi jednako, nogo! Leti, krilo! Napred! u vis, bole! Jeste, staro srce moje: Jad kae: prodi sad! 10. O vi vii ljudi, kako se vama ini? Da li sam ja prorok? da li sanjalica? pijanac? tuma snova? zvono ponono? jesam li kap rose? pramen dima i daha venosti? Ne ujete li? Ne oseate li? Ba u ovaj as postao je svet moj savren, i pono je podne, i bol je radost, i prokletstvo je blagoslov, i no je jedno sunce, odlazite, ili ete nauiti: da je i mudrac budala. Jeste li ikad pristali na ikakvu radost? O, prijatelji moji, onda ste pristali i na svaki jad. Sve su stvari vezane jedna za drugu, udenute jedna u drugu, zaljubljene jedna u drugu, - jeste li ikada poeleli da jedanput doe jo jedanput, jeste li ikada rekli: svia mi se, sreo! Protr, trenute!, onda ste poeleli i sve jo jedanput! sve iznova, sve veno, sve u vezi jedno s drugim, udenuto i zaljubljeno jedno u drugo, tako ste eto vi voleli svet, vi veiti, tako ga volite veito i u svako doba: pa i jadu vi kaete: proi sad, ali doi opet! Jer radost kae: veno traj! 11. Svaka radost hoe da sve stvari veno traju, hoe meda, hoe taloga, hoe pijane ponoi, hoe grobova, hoe utehe u suzama sa grobova, hoe pozlaenu veernju rumen ta nee radost! ona je ednija, srdanija, gladnija, stranija, tajanstvenija od sveg jada, ona hoe sebe, ona guta sebe, volja prstena bori se u njoj, ona hoe ljubav, ona hoe mrnje, ona je prebogata, deli drugima, rasipa, prosi da je neko uzme, zahvaljuje onome ko je uzima, ona bi da je mrze, radost je tako bogata da udi za jadom, za paklom, za mrnjom, za sramotom, za bogaljem, za svetom, jer ovaj svet, o ta vi ga bar znate! Vi vii ljudi, za vama ezne, radost, neobuzdana, blaena, za jadom vaim, vi promaeni i unakaeni! Za onim to je promaeno i nakaeno ezne svaka vena radost. Jer svaka radost hoe samu sebe, te stoga hoe vaj! O sreo, o bole! O pukni, srce! Vi vii ljudi, nauite jednom da radost hoe venost, radost kae svima stvarima da veno traju: veno traj, i venost daj! 12.

Jeste li sada nauili moju pesmu? Jeste li pogodili ta ona hoe? Dobro dakle? Vi vii ljudi! Otpojte mi sad vi pesmu moju, tropar moj! Pojte sad vi tu pesmu kojoj je natpis: Jo jednom, a iji je smisao na vjeki vekov! pojte, o vi vii ljudi, tropar Zaratustrin! Jedan!* ovee pazi! Otvori oba oka! Dva! uj ta govori no duboka? Tri! Snova mojih ieze kret etiri! Snoponor bee dubok: Pet! Dubok svet, est! Dublji nego sto misli dan. Sedam! Dubok je njegov jad , Osam! Dublja radost nego patnja sva: Devet! Jad govori: Umini sad! Deset! Radost na venost pristaje , Jedanaest! Duboko, u venosti hoe da traje. Dvanaest! * Prepev: Vito Markovi Znak A u jutro posle te noi, skoi Zaratustra sa svoga leita, opasa se, i izae iz svoje peine, plemenit i krepak, kao jutarnje sunce kad izlazi iza mranog stenja. Veliko svetlo nebesko, progovori kao to je nekad govorio, ti duboko oko sree, u emu bi bila sva srea tvoja da onih nema kojima sija! I kad bi oni ostali u sobama svojim dok si ti ve budno i na putu ovamo da poklanja i razdeljuje: kako bi se razgnevila tad ponosita srameljivost tvoja! A eto! ovi jo spavaju, ti vii ljudi, dok sam ja budan: to nisu pravi saputnici moji! Ne ekam ja na njih ovde u brdima mojim. Hteo bih da otponem delo svoje, svoj dan: ali oni ne razumeju znamenja moga jutra, korak moj nije za njih budilnik. Oni jo skapavaju u peini mojoj, san njihov jo pije od opojnih pasama mojih. Ali uvo koje bi oslunulo da li e mene uti, toga poslunog uva nema meu udovima njihovim. To je govorio Zaratustra u svome srcu dok se sunce raalo: a tad pogleda upitnim pogledom u visinu, jer u iznad sebe otri krik svoga orla. Vrlo dobro! povika gore, to mi se dopada, i to mi pripada. Zveri su moje budne, jer sam ja budan. Orao je moj budan, i slavi sunce kao i ja. Orlovskim kandama dohvati novu svetlost. Vi ste prave ivotinje moje; ja vas volim. Ali mi nema jo prvih ljudi mojih! Tako je govorio Zaratustra; a tada se dogodi da odjedared u, kako oko njega proleu i lepraju se nebrojene ptice, i udaranje tako mnogih krila, i navala oko njegove glave, bili su toliki da je zaklopio oi. Jer odista, kao da se oblak sruio na njega, oblak od strela koje se sipaju na

novog neprijatelja. No gle, ovo ovde bee oblak od ljubavi, i to na novog prijatelja. ta se zbiva sa mnom? razmiljae Zaratustra u svome srcu, i polako se spusti na veliki kamen to je leao pokraj izlaza iz njegove peine. Ali, hvatajui rukama oko sebe i iznad sebe i ispod sebe, da bi se odbranio od nenosti ptica, nuto, zbi se s njim neto jo udnovatije: i nehotice bee zahvatio rukom posred jedne guste tople grive; a u isti mah odjeknu tu pred njim urlik, blag oduen rik lava. To je znak, ree Zaratustra, i srce mu se preobrazi. I odista, kad se ispred njega raisti zrak, leae mu kod nogu uta golema zver, prislanjae glavu na njegovo koleno, i ne htede ga se okanuti od silne ljubavi, ba kao pas koji opet nae svog starog gospodara. A golubovi behu isto tako uurbani da pokau svoju ljubav kao i lav; i svaki put kad bi kakav golub proleteo lavu preko nosa, zadrmao bi lav glavom udei se i smejui se. Na sve to izgovori Zaratustra samo ovu jednu re: deca su moja blizu, deca moja, i onda uuta sasvim. Ali je njegovo srce bilo razdragano, i iz oiju mu kapahu suze i padahu dole na ruke njegove. Nije obraao panju ni na to vie, nego je sedeo nepomino i nebranei se vie od ivotinja. A golubovi letahu gore dole, sputahu se na njegova ramena, milovahu mu bele kose, i ne znadoe ve ta e od milote i veselja. Stari lav pak lizae jednako suze to padahu na ruke Zaratustrine, riui uz to i mumlajui potrnulo. Tako su radile ove ivotinje. To je sve trajalo dugo vremena, ili kratko vremena: jer, pravo rei, na zemlji za ovakve stvari i nema vremena. Meutim behu se porazbudili vii ljudi u Zaratustrinoj peini, i spremahu se svi skupa za pohod: da idu u susret Zaratustri, i da mu poele dabro jutro, jer behu videli, kad su poustajali, da njega ve ne bee meu njima. Ali, kad su dospeli do vrata od peine, a um njihovih koraka bio izmakao ispred njih, narogui se lav uasno, okrete se odjednom od Zaratustre, i poskoi, besno riui, na peinu; a vii ljudi, kad ue kako rie, dreknue kao iz jednog grla, pobegoe natrag, i nestade ih za tren oka. Sm Zaratustra ipak, zanesen i unezveren, podie se sa svog sedita, pogleda oko sebe, zastade u udu, zapita se u sebi ta je to, pribra se, i bee sm ta to uh? progovori najzad polako, ta se to sada sa mnom zbi? I odmah mu se povrati seanje, a jednim pogledom obuhvati i shvati sve to se bee dogodilo izmeu jue i danas. Evo ovde kamena, ree i pogladi se po bradi, na njemu sam sedeo jue iz jutra, ovde je pristupio k meni prorok, i ovde sam uo prvi put povik koji sam i sada ba uo, veliki povik za pomo. O vi vii ljudi, o vaoj nevolji vraao mi je jue izjutra onaj stari pretskaziva, na vau nevolju htede me on zavesti i u iskuenje dovesti: o Zaratustra, govorio mi je on, ja dolazim da te zavedem na tvoj poslednji greh. Na moj poslednji greh? povika Zaratustra i smejae se ljutito svojoj roenoj rei: ta je to jo ostalo za mene da bude moj poslednji greh? I jo jednom utonu Zaratustra u misli, sede ponovo na veliki kamen, i razmiljae. Odjedared poskoi, Saaljenje! Sazaljenje prema viim ljudima! povika, i lice njegovo pretvori se u elik. Neka! To to je bilo i prolo! Moja patnja i moje saaljenje ta je stalo do njih! Zar ja teim za sreom? Ja teim za delom svojim! Tako je! Doao je lav, deca su moja blizu, Zaratustra je sazreo, moj as je kucnuo: Ovo je moje jutro, oslavio je moj dan: ovamo, sad, dii se, veliko Podne! Tako je govorio Zaratustra naputajui svoju peinu, plemenit i krepak, kao jutarnje sunce kad izlazi iza mranog stenja.