Dragan Luki

Dragan Luki (1928) je jedini na deji pesnik koji nikad nije ni pokuavao da pie za odrasle; ovaj nivo pesnikog izraza on, dakle, nije doiveo kao redukciju i ograniavanje, ve kao punu meru i jedini cilj svog stvaralakog napora. Opredelivi se, jo na poetku, i bez ostatka, za deju knjievnost Luki je pisac koji zadovoljava sve zahteve tekuih teorijskih uoptavanja o dejoj knjievnosti: to je pesnik koga deca prihvataju i vole, oseajui ga kao svog sagovornika i prijatelja. On, sa svoje strane, osea deji ivot i blizak mu je deji senzibilitet, ume da govori o detetu i za dete. U njegovom opredeljenju nema niega od one dvosmislenosti to je neke neostvarene pesnike uputila ka ovom izraajnom postupku. Luki je apsolutno deji pesnik, u tom smislu to njegovo opredeljenje kao da nije stvar izbora; drugog puta nije bilo. U dejim pesmama on je naao mogunost da iskae svoju plemenitu naivnost, otvorenost, srdanost, sve ono to nijedan drugi oblik, na tom nivou, danas ne bi mogao da primi. U Lukievim pesmama odista peva i osea dete, pa vam se uini da se pesnik i ne vraa detinjstvu, ve misli i govori s njim, iz njega. Luki je, u tom smislu, roeni i nepopravljivi deji pesnik. U tome je njegova prednost uvek je na svome, ali tu je i opasnost da vizija, s vremenom, izgubi snagu, otrinu, sveinu otkrovenja. Luki ne zna za radost to se pesniku, kad stupi u svet deje poezije, nudi kao nagrada za smernost. Ako se stalno boravi u tom prostoru, medijum postaje obian kao i onaj iz kojeg smo dezertirali. Time se, verovatno, moe objasniti injenica da u poveoj hrpi Lukievih stihova nema ni plamena ni sveine. Igra, veselost i naivnost deje pesme tu su se svele na novousvojene literarne navike; spontanost i neobaveznost prele su u rutinu. Veliki deo Lukieve poezije sainjen je od optih mesta anra, od prigodnih zapisa, abloniziranih igri, od nastojanja da se poto-poto stvari izokrenu i dovedu u "detinjastu" perspektivu. Sve to Luki izvodi lako i nenaporno, ali stihovanje nema ukusa novine, ni drai kratkotrajnog boravka u drukijem podneblju. iva deja pesma raa se samo pri kratkom navraanju u ovo podruje. Profesionalci koji su s mazohistikom skromnou pristali da se s tog podruja ne miu neizbeno se, s vremenom, pretvaraju u stihoklepce i otaljavae posla. Njegove su pesme, esto, neto razvijenije metafore, graene po obrascu "ta-na-ta-lii". Ta su poreenja nategnuta i mehanicistika, a u boljem sluaju izgledaju ovako: Olovka je krojaica velikih i malih slova i sejaica snova. Kud ona proe vojska rei nie, rodi se velika kao din a u starosti je pali iz prie. Njeno je srce meko pa se lomi esto. Belika kolska klupa za olovku je presto, tu nae, ponekad, tiinu i mir, kraj nje je uvek

reza sa otrom sabljom njen autant-oficir. Pevajui, godinama, iskljuivo u ovom maniru, Luki je usvojio mnoge navike ovog anra, i ba te, steene navike, ta ritualna lakoa i okretnost, sugeriu utisak da su mnoge njegove pesme raene bez pravog podsticaja i unutranje potrebe, da su nastale iz bezbolne igre rei, kao: alio se neko kad je prvi reko da je peto KUKUREKO. On je KUKU! reko, kad je vido da mu deca otkidaju perca. Ovo domiljanje s reima doista je detinjasto, a poetski je nemono. Igra je odve lena i izvetaena. U pesmici o slovu "S" dosetka je jo povrnija: Uhvatilo se s za top pa niandija nije mogao da opali. Tako je nastala re STOP ako niste znali. Teko da nam ovakvo znanje iemu moe posluiti, a takvih domiljanja i viceva ima kod Lukia mnogo. Nae ih se i uspenijih, snoljivijih; to su sluajevi kad je skelet dosetke prikriven ritmikim poletom: Sreo slon u etnji stonogu i zgazio joj trideset i treu nogu. Utivo surlu podigo slon i reko: "Pardon!" Roeni i iskljuivi deji pesnik, Luki, je to najmanje onda kad upotrebljava uobiajene obrte i gegove

deje pesme. On poseduje verbalnu lakou i smisao za igru slika i ritmova, ali sve je to nekako blie loginom planu, i tee po nekoj bezdunoj inerciji: kad bi na svetu ostala samo neozbiljnost, onda nita vie ne bi bilo neozbiljno, a lakoa i povrnost postale bi beskrajno dosadne. Moderni duh igre sa reima i stvarima Lukiu je u sutini stran, a kad ga oponaa, pronalazi prilino jevtine efekte: Pade uti list na rever od kaputa, zadra se i proaputa: Ja sam Francuz Pjer. Stavih uti list u rupicu na reveru i rekoh: Ovo je mesto za francuskog Peru. Zato se ovaj list zove Pjer, zato je Francuz, to ni na racionalnom ni na iracionalnom planu nema nikakvog znaaja ni poetskog smisla. Poetika nonsensa, bar ona to su je upranjavali Kerol i Lir, do ovakvih se proizvoljnosti nikad nije sputala. Kad se, meutim, sa stvarima poigra na stariji, poznatiji nain, utisak je kudikamo puniji, lepi: utnu loptu Jovica, lopta skoi kao ptica iz dvorita. Nita, nita. Ko top pue trotoar doeka je odaar. Sad je vide jedan ak pa je gurnu niz sokak (...) Lukievo polje igre je stvarnost, svakodnevni ivot, odakle mu dolaze najplodniji podsticaji. On je liriar starog kova, koga izvesna verbalna ponesenost i priklanjanje uticaju nove deje pesme navode da se i sam poigra stvarima i leksikom, iako mu takva igra najee ne odgovara. Tek onda kad neka stvar ili dogaaj pobude u njemu prilino jednostavan emotivni izazov, Lukievi stihovi dobiju lirsku toplinu i zvunost: Na uglu kesten poguren stoji, jesen mu novu odeu kroji, karama secka haljinu utu, krpice zlatne lete po putu.

(...) Uz okno zamiljen deak stoji, posmatra kesten kako plamti kao da vanu lekciju pamti. U ovakvim i slinim stihovima Luki progovara lirski nadahnuto, sa nenou pesnika u kome su se zdruili starinski liriar i osetljivo dete. Ulice, trolejbusi, kie, snegovi, prozori, parkovi i uionice najei su okviri tih, dejih pohvalnica svetu. Ljubav je jo jae rasplamsana kad je re o deci dragim biima roditeljima, roacima, prijateljima. Dete iz Lukia doista se oglaava jasno i neposredno; ne osea se, tako rei, nikakva razdaljina izmeu pesnikovog i dejeg ja. S detetom se on otvoreno poistoveuje, prati ga na svakom koraku, voli i zastupa, i ume, bolje nego ijedan na savremeni deji pisac, da iskae njegove elje, strepnje, radosti. Pitanje koliko je to iskazivanje za poeziju vano prethodno sam ve razmotrio (v. tekst Naivna pesma); Lukiu se, u svakom sluaju, mora odati priznanje za sposobnost identifikacije sa detetom. Posebno izgraen sluh on ima za aki ivot, za ake trenutke zanosa i uzbuenja: Od kue do kole, od kole do kue uvek se poneto apue, apue. Sklon idealizaciji tople porodine atmosfere, Luki je, u pesmi ta je otac, ostvario jedan donekle disonantan ton, nagovestivi i neto od venog nezadovoljstva i gorine u odnosu izmeu dece i odraslih: Molim vas, recite otac ta je. Da li je otac tata il' sudija za prekraje?

Uopte, kad nae realistiku pojedinost u kojoj ima gotove poetske atmosfere, Luki je na najvrem terenu. On ume da uoi takvu pojedinost, da istakne njenu humoristiku poetsku izazovnost: U tom se smislu izdvajaju jo Fifi, On, Tri mala voza, Mamine Tane i tatini depovi, Svaiice. Lukievo vienje deje ljubavi prema roditeljima natopljeno je kunom toplinom i zahvalnou; iz nje zrai tiha srea zbrinutog detinjstva. O majci, ocu, dedi, babi, sestrama i brai Luki peva kao dete koje poetizuje svet: Svakoga dana kad s posla doe moj tata meni kosu upne, moj tata mene akom lupne,

i kae: Jak si kao gvoe. Svakoga dana kad pere ruke on nasapuni sestri lice, i prska vodom kanarince, i s naom makom igra murke. Dragan Luki je najizvorniji deji pesnik u uem, specijalizovanom znaenju rei. Napisao je mnogo, koristei se i onim mogunostima deje pesme koje njegovoj prirodi ne lee. Najjai je, ili bar najzanimljiviji, onamo gde iz njega progovara istinsko dete, zaljubljeno u ulice, kolske uionice, roditelje. Milovan Danojli NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dejoj knjievnosti Antologija srpske knjievnosti Ceo ivot Dragan Luki proveo je u svom rodnom gradu, pa je najvie i pisao o doivljajima i interesovanjima gradske dece. Stoga je grad, sagledan deijim oima, njegova glavna tema. (Kada je re o temi modernog grada, Luki je imao samo jednog prethodnika u naoj knjievnosti za decu starijeg beogradskog pesnika Aleksadra Vua.) Dragan Luki je opevao i opisao bezbroj pojedinosti koje privlae panju dece u velikom gradu: vozove, autobuse, trolejbuse, automobile, benzinske stanice, gradilita i graevinske maine, zooloke vrtove, slike i prizore sa gradskih ulica. S druge strane, on se interesuje za poloaj dece u savremenoj gradskoj porodici, za njihov odnos prema roditeljima i odraslima i, naroito, za svakodnevno ponaanje roditelja prema deci. Pri tome za razliku od nekih drugih pesnika koji se, piui za decu, esto oslanjaju na svoje vlastito detinjstvo Dragan Luki se potpuno poistoveuje sa svojim malim junacima. On, znai, sasvim stoji na njihovoj strani, prihvatajui ozbiljno njihova shvatanja, iskreno delei njihove radosti i brige i, uopte, deiji doivljaj njihovog najblieg svakodnevnog okruenja. Pri tome, ovaj pesnik gaji veliko poverenje u deiju linost i u deije razumevanje i oseanje sveta. Dragan Luki preteno peva i pria o gradu: o gradskom detetu, o trolejbusima i tramvajima, balkonima i soliterima... U gradskoj trci, vrevi i meteu dete se udi i radoznalo pita zato je sve to tako. Ono svojom ljubavlju i igrom oivljava stvari. Zato i automobili na benzinskim stanicama vode neku udnu igru. Lukievo dete je slobodno: veselo, duhovito i zaigrano. I zagledano u nebo i zvezde, u Mesec i Sunce, u uline svetiljke i arene izloge, u crvene trolejbuse i novogodinje jelke. Svet deteta je raspevan snenim pahuljama, vetrom severcem, prolenim cveem i utim jesenjim liem. To je i svet telefona, televizijskih antena, liftova i stepenica. I svet automobila i vagona prve klase. I svet kue i kole: radoznalih oeva, brinih i vrednih majki i dragih uitelja. ivot i svakodnevne lepote grada dete upoznaje u igri, koja prua uivanje i saznanje o svetu koji ga okruuje. Luki je pesnik drag deci zato to je u obinom i svakodnevnom ivotu grada otkrio lepotu. I zato to je ljubavlju osvojio dete, podario mu razumevanje i potovanje i izmatao igru. Tom igrom je pribliio stvarno i nestvarno, pomirio roditelje i decu i postao pesnik radosti. U njegovim pesmama i priama nema loih deaka i devojica, ve caruju dobrota i ljubav.

Pripadajui deci kao svetu budunosti, Luki je u pesmu uselio smeh. Duhovite ale i dosetke nisu samo male zagonetke ve one podstiu i na razmiljanje. A tuni deaci i devojice? Tuan je deak osnovac zbog oduzetog klikera (Uitelju). Tuno je "detence-burence" to peva pesmu "o kolaima maminim, o kiflama tatinim, o krofnama babinim" (Debeli). Tuna je i devojica kojoj otac ne ukazuje poverenje i ne prua razumevanje (ta je otac?). U zaigranom Lukievom svetu, u udnom carstvu slobode i razumevanja, ovi tamni tonovi su izuzetak. Luki nije samo pesnik grada i njegove periferije. On peva o prirodi uopte: o zimi, o prvom snegu, o liu, o moru i mornarima, o udnom kapetanu i ribama... U svakoj sredini nalazi neobinosti i zanimljivosti. U svojim pesmama ui decu da vole roditelje, domovinu i slobodu i drugove (Drug drugu). Deje vienje sveta je i uenje. Tada i male stvari bivaju velike. Propinju se put nebesa kao soliter, umaraju se i odmaraju kao tokovi trolejbusa ... i avrljaju te male stvari kao deca! Sa malim stvarima se ivi i neprimetno postaje veliki. Dr Radomir ivoti TA JE OTAC Molim vas, recite, otac ta je? Da li je otac tata ili sudija za prekraje? Mene otac stalno ispituje i eli ovo i ono da uje. I kad sam u kolu pola, i kad sam iz kole dola, i zato je ovo ovako, i zato je ono onako, i zato je ovo ovde zato ono nije onde, i kako sam smela ovo, i kako sam smela ono, i znam li ja da sam ve velika, i znam li ja da vie nisam mala, znam li ja ta je karakter tvri od elika i znam li ja poto je nala? I zato nisam mislila, i kako nisam pazila, i ta sam opet zgazila, i kako, kako, i zato, zato,

i smem li, smem li, i znam li, znam li? Pa zato pitam otac ta je. Da li je otac tata ili sudija za prekraje? FIFI Ovaj as, ovaj as jedan pas na uzici od svile, sa noktima lila, s manicom od tila prolazi kraj nas. Jedna ena stara sa njim razgovara: Fifi, gledaj pravo, Fifi, digni rep. Fifi, pazi drvo. Fifi, nisi slep. Fifi, manu pazi. Fifi, lepo gazi. Fifi, to ne njui. Fifi, gore ui. Fifi, ti zna ko si. Fifi, ne prkosi. Fifi, jezik nie. Fifi, hodi blie. Fifi, ne skakui. Fifi, sad e kui. Tako Fifi ivi na uzici od svile, sa noktima lila, sa manom od tila. Tako ena stara sa njim razgovara. Tako ovaj as prooe kraj nas.

APUTANJE Od kue do kole, od kole do kue uvek se poneto apue, apue. Tiho, tie, tiho, tie, Tiho ko padanje kie. apuu se pisma i apuu tajne, apuu se zakletve velike i trajne. Tiho, tie, tiho, tie, tiho ko padanje kie. POSLEDNJE PITANJE I ta emo raditi sa torbama na kraju kolske godine? baciemo ih svi u vis. Pa onda? Onda jo jednom. Pa onda? Onda jo jednom. I onda? Onda emo ih uhvatiti u ruke i zaboraviti sve ake muke. SVEJEDNO Legao Joca sino u krevet. Probudio se jutros u devet. Zevnuo dvaput toga jutra, pa reko: Neka ustau sutra.

SMEHA DECI I smeha, smeha, i smeha deci! Smean oblak nebom nek plovi, uitelj nek pria smene prie, smeni nek su brci u ie, i nek su smeni deji snovi. I smeha, smeha, i smeha deci! Vesela pesma nek decu budi, i nek se veselo u krevet ode, veselo samo ko ubor vode, pa e porasti veseli ljudi. Pa zato smeha i smeha deci!