4

Duan Miklja

Copyright 2011 Duan Miklja Copyright 2011 ovog izdanja, LAGUNA

Afrikanac

Afrika i ja smo se neko vreme druili, a onda udaljili, kao da smo oboje bili u vezi koja je zavrena rastankom. Ili da kaem da me je Afrika svladala kao napad kakve retke bolesti od koje se nisam potpuno oporavila. Barbara Kingsolver

Duan Miklja

Afrikanac

Sadraj

I Skela za Mombasu......................................................................9 II ek za predsednika.................................................................24 III Viktorijanski maniri..............................................................37 IV Starlight.................................................................................57 V Velika glad................................................................................67 VI Casino Royal...........................................................................82 VII Osvajanje Kejptauna............................................................86 VIII Safari...................................................................................100 IX Malarija.................................................................................113 X Ljubitelj pevanja....................................................................120 XI Vaington se eni.................................................................126 XII Strah.....................................................................................134 XIII Crni Sizif............................................................................146 XIV Za sve je kriv dudu.......................................................153 XV Tor za ljude..........................................................................165 XVI Mitomani...........................................................................173 XVII Sravnjivanje......................................................................188 XVIII Market place...................................................................195 XIX Boje snova..........................................................................206 XX Razgovori na daljinu.........................................................227

Duan Miklja

XXI Testament u slici...............................................................240 XXII Dome, slatki dome..........................................................252 XXIII Poreklo vrste...................................................................257 XXIV Termiti............................................................................272 XXV Lov na krupnu divlja....................................................286 XXVI Razgovor s pokojnikom...............................................293 XXVII Sveta brda i biciklisti...................................................306 XXVIII Pohvala doslednosti...................................................314 XXIX Diplomatska pota........................................................321 XXX Ispraaj.............................................................................325 Mali afriki pojmovnik............................................................341 O autoru.....................................................................................351

Afrikanac

SKELA ZA MOMBASU
Stiks je mitska reka ili izvor u podzemnom svetu preko koga je skeledija Haron prevozio due umrlih i u iju su se vodu bogovi zaklinjali najsvetijom i najstranijom zakletvom. Po verovanju starih Grka, koje se odralo do danas, ta voda je bila smrtonosno otrovna.

Uranjao je u gustu kiu, razgrui branicima automobila vodenu zavesu, sve dok iz rascepljenog neba nije pokuljala neka vrsta reke koja se, umesto da tee vodoravno, stropotavala odozgo. Morao je da zaustavi kola i kraj puta saeka da se nebeska bujica vrati u korito. Pitao se ta eka: sudnji dan ili da kia prestane? Sudei po tome to je, kao jadna zamena za Nojevu barku, metalna buba i doslovno plovila jezerom koje je potopilo ivice puta, i za jedno i za drugo pitanje bilo je osnova. Pokuao je da zamisli kako se oseao daleki praotac. Sam, usred vodene pustoi. U barci, dodue, koja je imajui u vidu prostranstvo zemlje bila, ipak, samo orahova ljuska. Bez nade, najzad, da je iko osim njega preostao.

10

Duan Miklja

ta u takvom stanju daje oveku snagu da opstane? Neka vrsta misije? Svest o potrebi da se sauva ljudska vrsta? To to mu se na licu videlo moglo je samo uslovno da se opie kao osmeh u pokuaju, od njega se jedino oekuje da stigne do Mombase. Povremeno je ukljuivao brisae koji nisu bili ni od kakve koristi. Markesovski prizor, u kome plovi sredinom ulice, bio je ne samo zamisliv ve se, na ushienje dece, dogaao u stvarnosti. Da bi im odvratio panju od bujice, u rancu je potraio, u jednoj knjizi, sabrane zapise o Mombasi. Prema onome to je potomcima ostavio na uvid portugalski guverner Duarte Barbosa, za hranu bar nee morati da brinu. Nai ete ovde ovce s kovrdavim repom, krave i drugu stoku i mnogo ivine, sve prekomerno utovljene. Takoe proso i pirina, slatke i gorke pomorande, limun, smokve, banane, papaje, mango i raznovrsno povre, a na bazaru vosak i med. Sudei po pokunjenosti saputnika, Afrikanac je izabrao pogreno tivo. Zavirio je zato u ranac u nadi da e zatei makar malo hrane. Ma koliko uporno pretraivao, napipao je jedino pakovanje keksa i ulepljenu tablu okolade. U poreenju s obiljem koje je opisao potovani Duarte Barbosa, to to je naao bilo je alosno nedovoljno. S potitenou je, otuda, zakljuio da je Noje bio u boljem poloaju. Ko bi, najzad, primetio manjak da je na pretovarenoj barci rtvovao neku ivotinju? Da li ga je, zbog bogohulnog poreenja, Svevinji kaznio potopom? Mada je od te pomisli za trenutak uzdrhtao, brzo se smirio. Nije bio dovoljno znaajan da privue toliku panju. Da Bog zna da postojim, u rancu bih zatekao neto vie od pakovanja keksa.

Afrikanac

11

Da se otrgne od neveselih misli, ponovo je posegao za zbornikom zapisa o Mombasi. Saznao je, tako, da hotel Trade Winds* u koji, ako prokleta apokaliptina kia ne prestane, moda nikada nee stii, nije sluajno dobio to ime. Monsunski vetrovi s Indijskog okeana zaista su bili zasluni za razvoj trgovine. Oni su, jo od devetog veka, pokretali drvene brodie s trouglastim jedrima dove, kojima su u Afriku prevoene arabijske krinje i persijski tepisi, a na povratku voe, zaini, ilibar i slonovaa. Meajui se sa crnakim ivljem na kopnu, arapski navigatori su zaeli novu svahili civilizaciju. Prvobitne trgovake postaje i svratita s vremenom su narasli u luke i vojna utvrenja. Mada je od esnaestog veka nautika nauka znatno napredovala, Portugalci su red plovidbe na uvenoj pomorskoj liniji za Indiju Careira da India** utvrivali zavisno od kretanja monsuna, od kojih je i potekao naziv trgovaki vetrovi. Sada kada je sve znao o poreklu imena hotela, mogao je jo da odloi zbornik u ranac i prepusti se sudbini. Bila mu je naklonjena. Potop, koji je, u odsustvu prikladnijeg imena, krstio kiom, odjednom je usahnuo. Na nain na koji se na istom kontinentu smenjuju dan i no. Kao rez noem. Bez ikakvog prelaza. Tronuto je, valjda se tako svako osea posle potopa, posmatrao prizor koji je morao biti isti u vreme stvaranja sveta. Izmaglica se povlaila u vunastim pramenovima otkrivajui predele devianske nevinosti. Isprane, kao da su promuljani kroz mainu za ve. Dok se zemlja, zbog boksita u njoj, ljeskala u smeecrvenim tonovima, tamno rastinje se povijalo pod sveim premazima zelene boje koja se, natopljena vlagom, gotovo cedila s krupnog lia.
* Engl.: ** Port.:

Trgovaki vetrovi. Put za Indiju.

12

Duan Miklja

Otvorivi prozor na kolima, poudno je udisao isparavanje tla koje je, istovremeno, odisalo rastom i bujanjem i propadanjem i truljenjem. Oseao je miris ili, jo odreenije, sveinu, ali i ustajalost i zadah, to se u Africi uvek javlja zajedno. Posle vie godina u njoj, nije se udio to ivot i smrt idu ruku pod ruku. Bujica je ve otekla niz padinu uz koju su se, bez urbe, propinjali ostaci magle. Ako je donedavno sebe video kao poslednjeg preivelog posle potopa, sada se oseao kao Adam. Kao prvi ovek, jo uvek sa svim rebrima, kome je u praskozorje postanja ukazana milost da ugleda svet u svoj njegovoj prvobitnoj blistavoj lepoti. Okrenuo je klju za paljenje motora. uvi kako kaljuca ko ne bi bio prehlaen posle takvog potopa, ali, kao i uvek pouzdano pali bio je u iskuenju da poljubi haubu. Ne bi bilo prvi put, uostalom. Kad god su prepotopska kola kretala ili stizala do cilja, imao je obiaj da ih sa zahvalnou potape, kao to su nekada inili koijai s vernim i izdrljivim konjima. Ako je do malopre uranjao u bunu bujicu, sada je, maltene neujno, jedrio predelima koji su, zbog zaslepljujue svetlosti, gubili materijalno obeleje. Nije bio sklon praznoverju, da bi poverovao kako je doiveo otkrovenje, ali da je prelazio iz jednoga u drugi svet, nije bilo nikakve sumnje. Na to su upuivali i znaci, ponekad teko uoljivi, kao u romanu Aleha Karpentjera, u kome se u idilini raj domorodaca dospeva, bolje rei provlai, kroz jedva primetan skriveni otvor u gustom renom rastinju. Samo jednom, dodue, jer su kasniji pokuaji da se u biljnom tkanju pronae pukotina redovno zavravali neuspeno. Poto se vodena zavesa povukla, lako je pronaao put do mora. S obe strane puta tiskala su se stovarita s limenim

Afrikanac

13

krovom, sva nalik jedna drugima. Sudei po omamljujuem mirisu, u njima su skladiteni karanfili i drugi zaini. Nije dugo ekao na skelu da se preveze preko uskog morskog rukavca koji je delio znojavu i zadihanu luku od zlatonosnog peanog pojasa, okienog palmama kao tirkiznom ogrlicom. Ni vazduh na drugoj obali nije bio isti jer je, umesto ustajale i lepljive zapare, neprestano pirkao blagi povetarac. U harmoniji s nenim umom palminog lia, kao nekom vrstom aputave muzike pratnje. Hotel Trade Winds bio je u punom saglasju s okruenjem. Dok su prostorije u prizemlju, ukljuujui i restoran na drvenim stubovima, bile otvorene prema okeanu, u trem bungalova navirali su, kao cvetna lavina, plamtei bokori dakarande. Iza ive ograde od ljubiastih zvonia, ije su se latice milovale, ulivale jedna u drugu ili raspusno otvarale prema suncu, bilo je razastrto dinovsko biljno platno sa svim moguim nijansama boja: od razreene blede do tamnozelene i, najzad, ljubiastoplave na kraju horizonta. Ako je odozgo, iz aviona, sa strepnjom mislio o tome kako se u okeanu zelenila lako moe izgubiti, sada je, na njegovom obodu, iz neobjanjivih razloga i za njega samog, bio u iskuenju da uroni u gusti. Sve do kraja, do zastraujue mranog ipraja. Ve i sama svest o tome da bi, da dospe do samog srca tame, morao da razgre neprozirnu biljnu zavesu, u kojoj je rastinje meusobno slepljeno a drvee u vrstom zagrljaju vijugavih lijana, ispunjavala mu je grudi onim slatkim nemirom koji se redovno osea na pragu tajne. Na ulazu u hotel primetio je krletku sa dinovskim papagajem, smetenu tano nasuprot recepciji. Mlad momak doneo je stvari do sobe okrenute prema okeanu. S terase je

14

Duan Miklja

posmatrao kako se talasi razbijaju o greben da bi zatim, pripitomljeni, uplovili u neku vrstu prirodnog plitkog bazena. Iz slatkog dremea prenuo ga je isti momak. Telefon za vas saoptio je zadihano. Nije oekivao da e, samo to je doputovao, uti glas sekretara ambasade u Najrobiju. Poruili su iz Beograda da se vrati. Dolazi delegacija. Ali tek sam prispeo u Mombasu. Na odmor s porodicom. Smetao mu je ton poruke. Bespogovorno prihvatanje naloga. Maltene ropsko potinjavanje zapovestima. Kao da Bog silazi s nebesa ljutito je mrmljao. Kako to da saopti eni i deci. Putovali su ceo dan u izlupanom folksvagenu da bi se, samo to su stigli, vratili na polazite. Pogledao je na sat. Imali su taman dovoljno vremena da, pre nego to krenu, malo otpoinu. Rezak zvuk budilnika kao da mu je prosvrdlao slepoonice. Jo uvek bunovan, zapleo se prvo u arav, a zatim u mreu za komarce da bi, pipajui u mraku, konano pronaao prekida stone lampe. Tek naslaganu odeu strpao je ponovo u kofer. Poto je smestio stvari u kola, prisno ih je, po obiaju, potapao. Moraemo ponovo na put. Da je neko sa strane sluao, pomislio bi da se obraa nekom razumnom biu. Imajui u vidu kako je verno sluila, bubica je na neki nain to i bila. Kroz usnuli grad provezao se kao u bunilu. Neprestano s nogom na konici, sputao se strminom prema skeli, iji je taan poloaj mogao da odredi jedino po kiljavom, mutnom crvenom svetlu na pramcu. Beonjae radnika iz prve smene, koji su peke ili biciklom kretali na posao, bile su jedini putokaz u tami. U poreenju s onom koju je poznavao

Afrikanac

15

u postojbini, afrika no razlikovala se ne samo po crnilu ve i, sudei po gustini, vrstom agregatnom stanju. Mislio je, zaista, kako se afrika no ni s im ne moe porediti. Naroito ne s onom kod kue gde nikada ne stie napreac. U Africi je, naprotiv, raskid izmeu dana i noi uvek nagao. Bez ikakvih nijansi i prelaza. Zalazak sunca, uz to, dobro je znao, na Crnom kontinentu nije poziv na odmor i poinak ve objava buenja. Nije, najzad, morao da se napree da bi uo topot bezbroj noica, prikradanje zveri, kretanje i cviljenje, urlike i ropac. Kao u nekom paganskom hramu posveenom lanim bogovima, ali, takoe, zlim dusima, demonima i avolima, carstvu satane i, najzad, samom paklu. A ovek? Da li u tom kakofoninom pandemonijumu ima mesta i za njega? Ne previe, svakako. Bar ne za domoroce koji, okrueni okeanom tame, u svanuu trae izbavljenje. Zurio je u pomrinu koju su, samo donekle, probadala svetla farova. Da je blizu rukavca, znao je jedino po ljapkanju vode. Pokuavao je nekako da se snae u prostoru oslukujui brektanje motora, kripavo odmotavanje brodskog ueta, mrmljanje gomile, isprekidani smeh i, najzad, kretanje nonih grabljivica (tako razliito od milozvunog jutarnjeg cvrkutanja ptica pevaica). Prepustio se, konano, ta mu je drugo preostalo, malo sudbini, a malo bujici peaka i biciklista. Da smesti kola pomogao mu je skeledija koji je, mahanjem kerozinskom lampom, davao vozaima uputstva. Od pomisli da je zalutao na skelu kojom Haron krmani u podzemnom svetu, odvraale su ga jedino majune ike cigareta, koliko prisnim toliko ispovednim mirkanjem. Ako je, najzad, pakao nastao mnogo pre nego to je Kolumbo doneo duvan iz Amerike, tada je jo meu ivima.

16

Duan Miklja

Radnici koji su ili na posao u Mombasu nisu se nimalo razlikovali od Haronovih putnika. Ba kao i senke koje su prevoene preko reke Stiks, ni oni nisu davali glasa od sebe. Da li to znai da pakao nije samo u podzemnom svetu? Nije mu, najzad, bilo nimalo teko da zaguljiva i mrana skladita zamisli kao afriku ispostavu pakla. Saekao je da skelu prvo napuste peaci i biciklisti. Juni krst, sasvim nisko nad horizontom, odsada e mu biti jedini pouzdani vodi. Doepavi se puta iz grada, vozio je oputenije. Mada su zvezde prijateljski mirkale, laknulo mi je kada se na horizontu izleglo sunce. Bio je ponovo na svetloj strani. Trouglasti znak s naslikanim slonom upozoravao je da na prolazu kroz park Cavo dobro otvori oi. Ipak, nije mislio da preti stvarna opasnost. ak ni od krvoednih zveri. Zar se nije mnogo puta zaustavljao u neposrednoj blizini lava. Uvek se, u takvoj prilici, divio mirnoi cara ivotinja. Njegovoj, maltene, uvredljivoj ravnodunosti prema drugim biima. Ni ovoga puta nije odoleo. Priterao je kola sasvim blizu ivice jarka u kome se ivotinja izleavala. Otvorio je prozor, to je decu ushiivalo, a suprugu izluivalo. Bilo je to nepromiljeno i neodgovorno jer je zver mogla sasvim lako da ih epa. Ni zatvoreni prozor ne bi pomogao, jer staklo ne bi odolelo udaru snanoga tela. Na osnovu geometrijske logike, mogao je da oekuje da e im se pogledi susresti. To se, ipak, jo nijednom nije dogodilo. Nije da lav, ponekad, iz dosade, ne bi okrenuo glavu u eljenom pravcu, ali bi, nekako, uvek gledao kroz oveka. Nije u tome bilo nieg linog. Za cara ivotinja jednostavno nije postojao. Samo to su odmakli od lavljeg bunjita, ugledali su slonove po kojima je park Cavo i najvie poznat. Posmatrajui

Afrikanac

17

iz daljine, inilo se da dinovski debelokoci ne gaze po zemlji, ve lebde u oblacima crvene praine. Omamljen kao strela pravim putem i beskrajnim prostorom, zaboravio je na menja. Seajui se crnog vozaa koji je, na drugom kraju Afrike, u Gani, vozio sto milja od Akre do Takoradija ne menjajui brzine, sa smekom je otkrio kako se ponaa kao bilo koji domorodac. Nije, najzad, bez razloga zasluio nadimak Afrikanac. Nije prilazio slonovima. Iz iskustva je znao da, za razliku od lavova, ne trpe blizinu ljudi. Stavljali su to do znanja tako to su mahali uima, kao dinovskim lepezama, kako bi uplaili i oterali uljeze. Dok se vozio putem, useenim kao razdeljak, traio je analogiju s rajem. Na jo uvek bujnim panjacima, proaranim tu i tamo utim mrljama, u neposrednoj blizini mesodera spokojno su pasla krda antilopa, zebri i bufala. Mogao je mirne due da kae kako meu njima vlada blagosloveni mir, a da sebi ne lii na zanesenog pesnika. Na to da se nalazi u paradizu, ukazivala mu je i potreba da pria sa ivotinjama. Nije to liilo ba na pravi razgovor, ali je istina da im se obraao. Kao to je istina da se ponekad inilo da paljivo sluaju ta ima da kae. Gde je, najzad, tako neto mogue osim u raju? Mogao je za blaenstvo da potrai razumnije objanjenje. Da ga protumai nostalgijom prema rajskim predelima. enjom svih ljudi da se nau na mestu gde ne moraju da brinu za hranu i odeu, dok im lepe, nage devojke prinose zdele s voem. Bio je spreman da se kladi da je tako neto zapisano kod Frojda i Junga. Ali zato bi ih itao kada mu je to o emu oni govore bilo pred oima. Bar u sezoni kia, kada sve buja i cveta. To to je gledao, izmicalo je, opet, svakom opisu. Pitajui se zbog ega, pomislio je da je sva ta nepregledna travnata

18

Duan Miklja

ravnica morala biti ista takva pre istorijskog vremena ak i pre pojave oveka. Kako se onda usuuje da govori o rajskim predelima? ta, uostalom, o tome zna bie koje je poteklo iz kraja sveta poznatog po previe istorije? Po odsustvu ne samo rajskog ve i svakog drugog spokoja. Odustao je zbog toga od bilo kakvog pokuaja kodifikacije. Nije, uostalom, bilo potrebe da se ureuje neto to je pripadalo vremenu bez pamenja. Znao je, osim toga, da su i raj i pakao samo stereotipi. Ba kao i naivne predstave o Africi koje se zauujue dugo odravaju: nepregledni prostori, guste ume s lijanama, vodopadi, plantae, zlatonosne reke, divlje zveri, osvajanja i pustolovine, goliave devojke, totemi, zlokobni vrai i divlji ratnici. Kao u stripu o Tarzanu, nasmejao se. Pogledao je oko sebe. Nije uopte tako. Trava u savani buja samo u vreme kine sezone. Kada padavine prestanu, preovlauje uta boja kao usred pustinje. Rastinje je oskudno i krljavo. Usamljeni baobabi, koji jedini dostiu pristojnu veliinu, vie lie na korenje izvrnuto naopako. Legendarne dungle, najzad, postoje samo u slivu reke Kongo i na padinama Meseevih planina, na granici Ruande i Ugande. Potapao je jo jednom islueni folksvagen. Mogao je o bubici da napie esej. Poev od toga da je kola kupio od crnkinje zaposlene u East African Trade Comission,* sa seditem u Arui. Po izgledu vozila, bolje rei po tome kako je bilo izubijano sa svih strana, videlo se da vlasnica nije potovala trouglasti putni znak sa slikom slona. esto se, drugim reima, sudarala s krupnim ivotinjama. Bubicu, uz to, nije odravala, a u motor je dosipala ulje samo kada bi se setila, to se, po njenom sopstvenom priznanju, sasvim retko dogaalo.
* Engl.:

Istonoafrika trgovinska komisija.

Afrikanac

19

Zbog ega ju je tada kupio od tako nemarne vlasnice? Samo iz jednog razloga: prodala ju je budzato. Nije se pokajao jer ga stari folksvagen, moda iz zahvalnosti, nikada nije izneverio. udio se, otuda, to kaljuca. im prispe u Najrobi, potraie majstora Douu. Kako je odmicao prema polutaru, tako se i pejza menjao. Umesto panjaka s bujnom travom, sve ee je nailazio na ispucalu i ogolelu zemlju. Na granama baobaba ualo je mnogo leinara. Kao da su jedva ekali da se neka od iznemoglih ivotinja stropota na tle. Na samom prilazu Najrobiju, nadomak aerodroma Embakasi, znaci sue ve su bili vidljivi na svakom koraku. Bio je, uprkos vrelom suncu, opet na tamnoj strani. Peace of art,* divio se majstorski obavljenom poslu leinara, koji su skelet antilope tako temeljno oistili da su od nje na suncu ostale samo bletavobele kosti. Palo mu je, tim povodom, na pamet da se pojam posmrtnih ostataka jedino u Africi moe koristiti u svom doslovnom znaenju. Kada se lav namiri, na red dolaze hijene i akali, zatim pernati leinari i, na kraju, mravi koji juvelirskom preciznou s kostiju uklone i poslednje mrvice mesa. Pojavili su se najzad i Masaji koji su se, sa stadima goveda, povlaili iz predela pogoenih suom. Kao da su izvajani rukom Gospoda, svedoili su, u inat Henriju Muru, da je ovek jo uvek najlepa skulptura u prirodi. Visoki i vitki, poput rimskih bogova, bili su zaogrnuti samo togom. Uvek crvenom. Sudei po tome to im je odea bila ukraena travom i cveem, Afrikanac je znao da prizivaju kiu. Za razliku od plemena koja slave nebeska tela Sunce i Mesec, ili ivotinje, snane, brze i okretne, Masaji, kao nomadi, oboavaju zelenu, bujnu ispau. Da li je, pitao se, Volt Vitman mislio na njih kada je pisao Vlati trave?
* Engl.:

Umetniko delo.

20

Duan Miklja

Oamuen od pospanosti i umora, ali i od metafizikih nedoumica, Afrikanac se do benzinske pumpe, s imperijalnim imenom Regent, dovezao u polusvesnom stanju. Doua se, u svojstvu jedinog ovlaenog majstora, krstio svaki as, kao da je, umesto Afrikanca, pred njim po drugi put vaskrsnuo Isus lino. Pokazujui na otvorenu haubu, pitao je zabezeknuto: Bvana* se ovim vozio do Mombase i natrag? Afrikanac je potvrdno klimnuo glavom, primeujui da je to, ipak, bilo dok su svi delovi motora bili na broju. Razvlaei usta u osmeh koji je, kao u reklamama za zubnu pastu, otkrivao dva reda blistavobelih zuba, Doua je pokazao na metalne ukrase na granama drvea. im se osue, bie vraeni na svoje mesto. Afrikanac je sumnjiavo vrteo glavom, primeujui da je viao novogodinje jelke, ukraene papirnatim zvezdama i raznobojnim sveicama, ali nikada drvo okieno delovima motora. Da li su ova kola ikada podmazivana? Doua je svaki as izvirivao ispod haube. Sa skruenou koja je savreno pristajala jadnom stanju automobila, ali i potrebi da se on to pre dovede u red, Afrikanac je priznao da ne moe da se seti kada je to poslednji put uinjeno. Nema razloga za brigu Doua je ispod haube traio od Afrikanca da mu doda zavrtanj. Kakav zavrtanj? Afrikanac nije video nita to je mogao da stavi u ispruenu ruku majstora. Tu je negde Doua je kruio rukom, opisujui neodreeni prostor, koji je mogao biti odmah tu, nadohvat ake, ali takoe i u podnoju svetih brda Ngonga.
* Svahili:

gazda, gospodar.

Afrikanac

21

Gde li je samo? jedini ovlaeni majstor imperijalne benzinske pumpe Regent okretao se oko sebe, sve dok mu se pogled nije zaustavio na raskonoj kronji bugenvilije. Afrikanac nije ekao da mu dva puta kae. Zajedno sa Douom tresao je iz petnih ila stablo s ijih su grana, umesto zelenog lia i plamteeg cvea, padali na zemlju metalni plodovi. Saginjui se da ih pokupi, poverio je majstoru da prvi put u ivotu vidi da rezervni delovi rastu na drveu. Jedino na benzinskoj pumpi Regent blistao je Doua, nalazei vremena da pljesne po zadnjici mladu, bosonogu crnkinju s punom korpom tek ispranog vea na glavi i kantom u ruci. Crnkinja je prvo spustila korpu s veom na zemlju, a zatim pruila kantu Doui. Napuni je kerozinom ljupko je zamolila, naginjui se dovoljno da otkrije skladno zaobljene grudi. Dentlmen je na redu Doua je pokazivao na upola rastavljeni i ponovo sastavljeni motor folksvagena. Gestom, koji se u maevalakim filmovima doputa jedino krunisanim glavama, Afrikanac je prepustio prvenstvo dami. Samo ti uslui gospoicu. Dugo su zajedno gledali za kukovima koji su se, toboe zbog tereta na glavi, tako snano njihali da je Doua, s punom saglasnou i razumevanjem Afrikanca, zatraio da popui cigaretu kako bi se povratio od ljubavne vrtoglavice. Prvo to je Afrikanac primetio na ulasku u bungalov bile su iskoene slike. Traio je objanjenje. Bio je, konano, siguran da ih je ostavio uredno uspravljene. Vaington nije poricao da su iskoene slike njegovo delo. Mislio je ak da za to zasluuje pohvalu. Ali, zbog ega?

22

Duan Miklja

Vaington ga je zabezeknuto pogledao, kao da nikada nije uo besmislenije pitanje. Kako e duhovi da skliznu ako ram nije makar malo nagnut? Poto Afrikanac nije ostavljao utisak nekoga kome je jasno o emu se govori, majordomus se upustio u pouno objanjenje koje bi, uz dobru dozu velikodunosti, moglo da se nazove i naunom raspravom. Rekao je, vrtei prekorno glavom, da ne razume zbog ega je bvana blagonaklon prema duhovima koji, dodue, mogu biti dobronamerni, ali su ee pakosni, a ponekad i veoma zli. Nije krio da mu je jo udnije to provetrava kuu usred noi. To to duvanski dim kroz otvorene prozore izlazi napolje, slaba je uteha pred saznanjem da hiljade majunih bia, pod okriljem mraka, pokulja unutra. Dok je domain zapanjeno sluao, Vaington je u oajanju irio ruke. ta vrede i najiskoeniji ramovi ako se kua dupke napuni duhovima? Afrikanac je tako najzad saznao zbog ega je slike, koje je ostavljao u vodoravnom poloaju, na povratku s puta redovno zaticao iskoene. Da skliznu s rama, kae? Vaington se jo vie isprsio. Za doprinos isterivanju zlih duhova oekivao je makar malo priznanja. Dok je prelistavao prispelu potu, Afrikanac se interesovao da li je, osim duhova, jo neko poseivao kuu? Ili, moda, zvao telefonom? Njegova ekselencija Vaington bi se uvek uprepodobio kada je pominjao ambasadora zvao je vie puta. ta je poruio? Bio je vrlo ljut.

Afrikanac

23

Kao i uvek kada je bio na ivici strpljenja, Afrikanac je dobovao prstima po stolu. Ne pitam te u kakvom je raspoloenju ambasador bio, ve ta je hteo? Pa ne znam kako da to kaem. Vaingtone! dreknuo je. alio se da ne zna gde mu je glava od posla dok bvana na moru eta zadnjicu. Pa ne bi moglo da se kae da sam ba bio na moru. Samo sam ga video. to se tie izjave Njegove ekselencije, rekao bih da je nepristojna. Vaington se od srca zakikotao. Very indecent, indeed* spremno je potvrdio.

* Engl.:

Vrlo nepristojno, zaista.