MIEL FUKO

ISTORIJA LUDILA U DOBA KLASICIZMA

NOLIT

BIBLIOTEKA

SAZVEA

70

UREDNIK

MILO STAMBOLI

CRTE NA KORICAMA: DUAN R I S T I C BOLI GLAVNI NOVI TEHNIKI SIMI I ODGOVORNI DANI, UREDNIK: IZDAVA: UREDNIK: DOBRILA NOLIT,

RECENZIJA: MILO STAMCURCIN KOREKTOR: 27 TAMPA: 5.000 BEOGRAD, TERAZIJE TIRA2:

BOGDAN MILO

STAMBOLI 13

BEOGRAD,

VOJVODE

BRANE

PRIMERAKA

MIEL FUKO

ISTORIJA LUDILA U DOBA KLASICIZMA

NOLIT

BEOGRAD

1980

Naslov MICHEL A L'AGE

originala FOUCAULT CLASSIQUE

HISTOIRE DE LA FOLIE
Librairie Pln, Paris, 1961. (g) Gallimard

PREVELA

JELENA STAKI

NAPOMENA

Ova je knjiga skraeno izdanje Istorije ludila koje je izilo kod Libraire Plon 1961. Uz sve voenje rauna ukupnom obimu knjige, davana je prednost ouvanju onih odlomaka koji se tiu sociolokih i istorijskih strana prvobitne studije. Autor

PREDGOVOR

Paskal: Sasvim je izvesno da su ljudi nuno ludi, pa bi, ne biti lud, bio jo jedan oblik ludila. I jo ove rei, Dostojevskog, iz Pievog dnevnika: Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav razum tako to se sused zatvara u ludnicu. Treba nainiti istoriju tog drugog oblika ludila tog drugog oblika preko kojeg se ljudi, potezom neprikosnovenog razuma kojim zatvaraju svog suseda, saobraaju i prepoznaju kroz bespotedni jezik ne-ludila; otkriti trenutak te urote pre no to se konano uvrstila u vladavinu istine, pre no to ju je oiveo polet pobune. Pokuati da se u povesti ponovo nae ona nulta taka istorije ludila, kada je ono neraspoznatljiv doivljaj, doivljaj jo neodeljen od same podele. Opisati, od poetka njegovog skretanja, taj drugi oblik koji, zamahom i s jedne i s druge strane, za sobom ostavlja, odsada otuene, gluve za svaku promenu i kao mrtve jedno za drugo, Razum i Ludilo. To je, sumnje nema, neugodna oblast. Da bi se njome prolo valja se odrei udobnosti konanih istina, i nikada se ne prepustiti vodstvu onoga to moda znamo l udil u. Nijedan pojam iz psihopatologije ne bi smeo da, ak ni u preutnoj

JO

ISTORIJA LUDILA

igri retrospekcija pogotovu ne u njoj, obavlja ulogu organizatora. Jeste konstitutivan zamah koji odvaja ludilo, a ne nauka koja se, poto je to odvajanje izvreno, uspostavlja u povraenome miru. Jeste prvobitan prelom koji uspostavlja rastojanje izmeu razuma i ne-razuma; to se tie zahvata to ga razum vri nad ne-razumom kako bi mu iupao njegovu istinu ludila, nedostatka ili bolesti, on potie, i to iz daleka, iz tog preloma. Treba, dakle, govoriti toj izvornoj raspri bez pretpostavljanje pobede, niti prava na pobedu; govoriti tim u istoriji tol iko puta pretresenim zamasima, ostavljajui nereenim sve ono to bi moglo liiti na dovrenost, na poinak u istini; govoriti tom pokretu zasecanja, tom zauze tom odstojanju, toj praznini to se umetnula izmeu razuma i onoga to nije razum, i nikada se ne oslanjati punou onoga to razum tvrdi da jeste. Tada, i tek tada, moi e da se ukae oblast u kojoj ovek ludila i ovek razuma, razdvajajui se, jo nisu razdvojeni, te jednim veoma prvobitnim jezikom, jezikom tek u zametku, mnogo ranijim no to je to jezik nauke, zapodevaju razgovor svom raskidu, to na nestalan nain svedoi da oni jo uvek meusobno govore. Ludilo i ne-ludilo, razum i ne-razum, tu se zbrkano prepliu: neodvojivi od trenutka u kojem jo ne postoje, i postojei jedno za drugo, jedno u odnosu na drugo, u razmeni koja ih razdvaja. Usred nepomuenog sveta duevne bolesti, moderan ovek vie ne opti sa luakom: tu je, s jedne strane, ovek razuma, koji ka ludilu odailje lekara, odobravajui, tako, odnos samo preko apstraktne ukupnosti bolesti; tu je, s druge strane, ovek ludila, koji opti sa onim drugim samo posredstvom jednog isto tako apstraktnog razuma, a to je red, fizika i moralna prinuda, bezimeni pritisak grupe, zahtev za povinovanjem. Obinog jezika tu nema; ili, bolje reeno, nema

PREDGOVOR

J j[

f rajem

a vie; ustanovljenje ludila kao duevne bolesti, osamnaestog stolea, istie injenicu da je razgovor prekinut, otkriva razdvajanje kao neto ve postignuto, i baca u zaborav sve one nesavrene rei, rei bez utvrene sintakse, pomalo mucave, kojima se vrila razmena ludila i razuma. Jezik psihijatrije, koji je monolog razuma ludilu, mogao je da se uspostavi samo na takvoj utnji. Nisam hteo da nainim istoriju tog jezika; nego, pre, arheologiju te utnje.

*
Grci su imali odnos prema neemu to su nazivali . Taj odnos nije bio samo osuda; postojanje Trasimaka ili Kaliklesa dovoljno je da nam to pokae, ak i ako nam je njihov govor prenet ve uvijen u umirujuu dijalektiku Sokratovu. Ali grki Logos nije imao suprotnosti. Od poetka srednjega veka ima evropski ovek odnos prema neemu to zbrkano naziva: Ludilo, Mahnitost, Bezumlje. Moda tom maglovitom prisustvu, neemu poput pretnje onoga , sokratovskih priala, zapadnjaki Razum i duguje deo svoje dubine. U svakom sluaju, odnos Razum Bezumlje tvori, kada je zapadnoj ku l turi re, jednu od dimenzija njene osobenosti; on ju je pratio jo mnogo pre Hijeronimusa Boa, i sledie za njim jo dugo posle Niea i Artoa. Sta je, dakle, to sueljavanje ispod jezika razuma? emu nas moe odvesti jedno ispitivanje koje ne bi sledilo razum u njegovom horizontalnom nastajanju, ve bi teilo tome da u vremenu iznova nae trag one stalne vertikalnosti koja razum, tokom ele evropske kulture, sueljava sa onim to on nije, sa merom njegove sopstvene

12

ISTORLTA LUDILA

prekomernosti? Prema kakvoj bismo oblasti ili, a koja nije ni istorija saznanja, ni istorija, kratko reeno, i kojom ne upravlja ni teleologija istine, ni racionalno povezivanje uzroka to vrednost i smisao imaju samo s onu stranu podele? Prema jednoj oblasti, sumnje nema, u kojoj bi pre bilo rei granicama no identitetu jedne kul ture. Doba kl asicizma od Vil isa (Wil l is) do Pinela, od besova Orestovih do Quinta del Sordo i Zilijete (Juliette) obuhvata tano ovo razdoblje u kojem ta razmena izmeu ludila i razuma preinauje svoj jezik, i to korenito. U istoriji ludila, dva dogaaja sa neobinom jasnoom obeleavaju tu izmenu: 1657, stvaranje Glavnog prihvatilita (L'Hpital General); i veliko zatvaranje siromanih; 1794, oslobaanje okovanih u Bisetr. Izmeu ta dva osobita i simetrina dogaaja, neto se zbiva, neto ija je dvosmislenost ostavila istoriare medicine u nedoumici: slepo guenje u jednom apsolutistikom poretku, po jednima, a po drugima, postepeno otkrivanje, od strane nauke i ovekoljublja, ludila u njegovoj pozitivnoj istini. U stvari, ispod povratnih znaenja stvara se jedan sklop koji ne razreuje tu dvosmislenost, ali koji odluuje njoj. Upravo tai sklop i govori prel asku sa srednjovekovnog i humanistikog iskustva ludila na-to iskustvo koje imamo mi i koje ludilo zatvara u duevnu bolest. Od srednjega veka pa sve do renesanse raspra ovekova sa bezumljem bila je dramatina raspra koja ga je sueljavala sa slepim silama sveta; a doivljaj ludila tada je bio pomraen u predstavama u kojima su posredi bili Pad i Izvrenje, ver, Preobraaj i sve udesne tajne Znanja. U nae doba doivljaj ludila umukao je u jednom spokoju znanja koje ga, previe ga poznajui, zaboravlja. Ali izmeu prvog i drugog doivljaja dolo je do prelaza od jednog sveta bez predstava i pozitivnosti u neku vrstu tihe providnosti koja

PREDGOVOR

13

omoguuje da se, kao nema ustanova, pokret bez objanjenja, neposredno znanje, ukae jedan velik nepomian sklop; to nije ni sklop drame ni sklop saznanja; to je taka u kojoj istorija zastaje u traginosti koju i pokree i odbacuje u isti mah.

PRVO POGLAVLJE

STULTIFERA NAVIS

Krajem srednjega veka guba je iezla iz zapadnog sveta. Na rubovima naselja, pri kapijama gradskim, otvaraju se prostori poput kakvih velikih ala koje je zlo prestalo da pohodi, ali ih je za sobom ostavilo neplodne i za dugo jo nenastanljive. Vekovima e ta prostranstva pripadati neovenom. Od etrnaestog do sedamnaestog stolea, ona e oekivati i udnovatim bajalicama podsticati jedno novo ovaploenje zla, drugo iskrivljeno lice straha, obnovljene ini oienja i iskljuivanja. Od ranog srednjega veka pa do konca krstakih ratova, bolnice za gubavce namnoile su svoja prokleta stanita irom Evrope. Po Metjuu Perisu (Mathieu Paris), diljem celog hrianskog sveta bivalo ih je i do devetnaest hiljada. U svakom sluaju, oko 1266, u vreme kada je Luj V I I I propisao za Francusku uredbu leprozorijima, na broju ih je preko dve hiljade. Samo u parikoj biskupiji bilo ih je etrdeset i tri: tu su spadale Bur PRen (Bourg-le-Reine), Korbei (Corbeil), Sen-Valer, i jezivi Sam-Puri (Champ-Pourri); tu je spadao i Saranton (Charenton). Dva najvea nalazila su se tik uz Pariz: Sen-ermen i Sen-Lazar (1); ponovo emo naii na njihove nazive u

STULTIFERA NAVIS

povesti drugog jednog zla. Tek, od petnaestog stolea na sve strane nastaje praznina; ve u narednom stoleu Sen-ermen postaje kazneni dom za mlade; a u Sen-Lazaru se, jo pre svetoga Vensana, nalazi svega jedan jedini gubavac, gospodin Langloa, praktiar svetovnjakog teaja. Bolnica za gubavce u Nansiju, koja se ubrajala u najvee u Evropi, za vladavine Marije Medici dri samo etiri bolesnika. Po Katelovim Seanjima (Mimoires) u Tuluzi je, krajem srednjega veka, bilo dvadeset devet bolnica: sedam su bile za gubavce; ali poetkom sedamnaestog .stolea pominju se jo svega tri: Sen-Siprijen, Arno-Bernar i Sen-Miel. Ljudi vole da proslavljaju nestanak gube: godine 1635. stanovnici Remsa idu u sveanoj povorci da bi zahvalili Bogu to je njihov grad izbavio od te napasti. Jo pre jednog stolea kraljevska vlast poduhvatila se nadzora i preustrojavanja ogromnog bogatstva kakvo su predstavljala nepokretna dobra leprozorija; naredbom od 19. decembra 1543, Fransoa I je naloio prebrajanje i popisivanje, kako bi se otklonio veliki nered koji je tada vladao po bolnicama; Anri IV, pak, jednim ukazom od 1606, nareuje pregled rauna i namenjuje novce koji e se otkriti takvim ispitivanjem izdravanju siromanih plemia i osakaenih vojnika. On 24. oktobra 1612. ak zahteva i nadzor, ali sada pomilja na to da neopravdane prihode iskoristi za ishranu sirotinje. U Francuskoj, u stvari, pitanje bolnica za gubavce nije sreeno pre kraja sedamnaestog stolea; a privredni znaaj problema izaziva vie sukoba. Nisu li jo godine 1677, samo u pokrajini Dofine postojala 44 leprozorija? Dvadesetog februara 1672, Luj XIV dodeljuje redovima Sen-Lazara i Mon-Karmela dobra svih milosrdnih i vojnikih redova; stavlja im se u dunost da upravljaju bolnicama za gubavce u celoj kraljevini. Dvadesetak godina kasnije, ukaz od 1672. biva po-

16

ISTORIJA LUDILA

vuen i nizom mera razgoenih od marta 1693. do jula 1695. dobra leprozorija ubudue se dodeljuju ostalim bolnicama i ustanovama za zbrinjavanje. Ono nekoliko gubavaca razmetenih kojekako po preostalih 1200 domova, bie okupljeno u Sen-Mesmenu kraj Orleana. Ovi se propisi najpre primenjuju u Parizu, gde Parlament prenosi prihode kojima je re na domove Glavnog prihvatilita; po ugledu na ovaj primer postupaju i oblasna pravosua; Tuluza dodeljuje dobra svojih leprozorija Bolnici neizleivih (1696); dobra Bolijea (Beaulieu) u Normandiji prelaze na Glavnu bolnicu u Kanu (Caen); dobra Volea (Voley) prepisuju se bolnici Sent-Foa. Jedino uz Sen-Mesmen, ograeno dobro Gane (Ganets), kraj Bordoa, ostae kao svedok. Engleska i kotska su, same, za milion i po stanovnika u dvanaestome stoleu, otvorile 220 bolnica za gubave. Ali ve u etrnaestome stoleu praznina poinje da se.'iri; u trenutku kada Ricard I I I nareuje da se ispita stanje bolnice u Riponu godine 1342 vie nema gubavih i on dobra tog zdanja hamehjuje sirotinji. Krajem dvanaestog stolea nadbiskup PuieI osnovao je jednu bolnicu u kojoj su 1434. svega dva mesta uvana' a gubavce, pa i ona samo kada bi se ovi mogli rici. Godine 1348. veliki leprozorij Sen-Albana ima svega tri oblela; dvadeset i etiri godine kasnije, poto nije bilo gubavih, opustela je bolnica u Romenalu u Kentu. U Cetemu, leprozorij Sen-Bartolomejai osnovan 1078, bio je jedan najveih u Engleskoj; pod Elizabetom, u njemu se dre jo svega dve osobe; konano je ukinut 1627. Jednako iezava guba T u Nemakoj, neto sporije moda; takoe se javlja i isto preobraanje leprozorija ijo ga" je,, kao i u Engleskoj, pospeila reformacija koja je gradskim upravama poverila milosrdna dela i bolnika zdanja; to se zbilo u Lajpcigu, Minhenu,', Hamburgu. Godine

STULTIFERA NAVIS

17

1542, dobra leprozorija Slezvig-Holtajna prenose se bolnicama. U tutgartu, izvetaj jednog inovnika ukazuje 1589. na to da ve pedeset godina u kui odreenoj za njih vie nema gubavih. U Liplingenu, leprozorij biva vrlo rano nastanjen neizleivim bolesnicima i luacima. udnovato ieznue, koje nesumnjivo nije bilo uinak za kojim su mutne lenike metode odavno teile, ve samonikli ishod tog izdvajanja obolelih a isto tako i posledica prekida, po okonanju krstakih ratova, sa aritima zaraze na Istoku. Guba se povlai i za njom, bez namene, ostaju ta uniena mesta i ti obredi ija svrha nikako nije bila da je zaustave, ve samo da je odre na svetoj razdaljini, da je uvrste u izvesnom naopakom uzdignuu. Ono to e se, sumnje nema, zadrati jo dugo iza gube i to e se odrati i u vreme kada bolnice gubavih ve godinama budu prazne, jesu vrednosti i predstave koje su vezivane uz linost gubavaca; jeste smisao tog iskljuenja, vanost koju je u drutvenoj skupini imala ta nametljiva i grozna figura koja se uklanja tek poto se oko nje ocrta jedan sveti krug. Ako je gubavac i povuen iz sveta, i iz vidljive crkvene zajednice, njegovo bitisanje ipak i dalje obznanjuje Boga jer, sve zajedno uzeto, ono odaje gnev boji i obeleava njegovu dobrotu: Prijatelju moj kae obrednik crkve u Vijeni Naem Gospodu po volji je da bude okuen tom boletinom i ukazuje ti Gospod Na veliku milost kada hoe da te kazni za zla to si ih poinio na ovome svetu. I istom onom trenutku kada n, rukama svetenika i njegovih pomonika, biva izvuen iz Crkve gressu retrogrado, uveravaju ga da i dalje svedoi u korist Boiju: I ma koliko odvojen bio od Crkve i drutva Zdravih, ti ipak nisi odvojen od milosti Boije. Brojgelovi gubavci prate izdaleka ali za svagda onaj uspon na Golgotu kada itav jedan narod
2

18

ISTORIJA LUDILA

ide za Hristom. I, osvetali svedoci zla, oni postiu veni spas u samom tom iskljuivanju i kroza nj; udnovatim preokretom, nasuprot zaslugama i molitvama, njih spaava ruka koja se ne hvata. Grenik koji naputa gubavca kraj njegove kapije, otvara mu put spasenja. I zato budi strpljiv u boletini svojoj; jer Gospod Na ne prezire te sa tvoje bolesti, i nikako te ne udaljuje od drutva svojega; ve ako bude imao strpljenja, bie spaen, kao i onaj gubavac koji je umro pred domom Skorojevia i bio odnet pravo u raj. Naputenost je spasenje za nj; njegova mu iskljuenost prua drugi oblik verske zajednice. I kada guba iezne a gubavac bude izbrisan, ili gotovo izbrisan iz seanja, ti e se sklopovi zadrati. esto na istim mestima, dva ili tri stolea kasnije, ponovo e se naii na neobino sline igre iskljuenja. Siromasi, skitnice, kanjenici i pomueni umovi preuzee ulogu koja je ostala za gubavcem, a videemo kakav se spas oekuje od toga iskljuenja, za iskljuene i za one koji ih iskljuuju. Sa potpuno novim znaenjem i u kulturi koja se veoma razlikuje, oblici e i dalje postojati pogotovu onaj glavni oblik strogog razdvajanja kakvo je sainjavalo iskljuenje iz drutva, ali ponovno prisajedinjenje u duhu.

*
U imaginarnom predelu renesanse upravo se pornalja jedan nov predmet; uskoro e on tu zauzeti povlaeno mesto: to je Brod luaka, udnovata pijana laa koja plovi mirnim rekama Porajnja i flamanskim kanalima. Narrenschiff je, oigledno, knjievni sastav nesumnjivo preuzet iz starog kruga pria Argonautima koji je, meu velikim mit skim t emama, nedavno oiveo i podmladio se, i kojem je u Bur-

STULTIFERA NAVIS

19

gundskim dravama upravo data ustaljena slika. Postao je obiaj da se sastavljaju ti Brodovi ija se posada, koju tvore izmiljeni junaci, etiki uzori ili drutveni tipovi, uputa u veliko simbolino putovanje koje e joj doneti, ako ve ne sreu, a ono makar sliku njene sudbe ili istine. Tako Simforijen ampje (Symphorien Champier) sastavlja zaredom, 1502. Brod kneeva i bitaka velmoza, a zatim 1503. Brod estitih gospi; imamo, takoe, i jedan Brod zdravlja, pored Blauwe Schute Jakoba van Ustvorena (Jacob van Oestvoren) godine 1413, Narrenschiffa od Brandta 1497. i jednog dela Jossea Badea: Stultiferai navicular scaphai fatuarum mulierum (1498). Boova slika, naravno, pripada svom tom brodovlju iz sna. Ali od svih tih romanesknih ili satirinih laa, Narrenschiff je jedina koja je odista i postojala, jer brodova to su svoj bezumni tovar nosili od jednog grada do drugog zaista je bilo. ivot luaka tada je lako postajao lutajui. Gradovi su ih revno izganjali van svojih bedema; luaci su, ako ne bi bili povereni skupini trgovaca i hodoasnika, ostavljani da tumaraju dalekim poljima. Taj je obiaj naroito uestao u Nemakoj; u prvoj polovini petnaestog stolea u Nirnbergu je zabeleeno prisustvo 62 luaka; 31 je proteran; u sledeih pedeset godina nalazimo trag jo 21 prinudnog odlaska; a i tu je re samo luacima koje su uhvat ile gradske vlast i. esto se dogaalo da luaci budu povereni laarima: u Frankfurtu, brodarima je stavljeno u dunost da grad oslobode jednog luaka koji je hodao go; prvih godina petnaestog stolea, jedan ludi zloinac na isti je nain izbaen iz Majnca. Kadikad su mornari, bre no to su obeali, izbacivali na kopno te neugodne putnike; dokaz va koji je dva puta odlazio i dva puta se vraao pre no to je konano ispraen za Krojcnah. Evropski gradovi mora da su esto gledali pristajanje tih brodova luaka.
2*

20

ISTORIJA LUDILA

Nije lako odrediti tano znaenje tog obiaja. Moglo bi se pomisliti da je posredi opta mera proterivanja kojom optine nagone luake u poloaj skitnica; pretpostavka koja ne moe sama da objasni injenice, poto se dogaa da neki luaci, ak i pre nego to su se ljudi latili toga da za njih sagrade posebne domove, bivaju primljeni u bolnice i leeni kao takvi; u Glavnoj bolnici u Parizu, oni imaju svoje leajeve, postavljene u spavaonicama; a u veini evropskih gradova, uostalom, tokom celoga srednjega veka i renesanse postojao je po jedan zatvor koji se ostavljao za bezumne; to su, recimo, atle u Melunu ili uvena Kula luaka u Kanu; to su bezbrojne Narrtiirmer u Nemakoj, kao kapije Libeka ili Jungpfer Hamburga. Luaci se, dakle, ne najuruju svi bez razlike. Moe se stoga pretpostaviti da se meu njima najuruju jedino tuini, s tim to je svaki grad prihvatao da na sebe preuzme samo one koji su pripadali njegovom stanovnitvu. Zar se u raunovodstvenim knjigama nekih srednjovekovnih gradova ne izdvajaju novane potpore namenjene luacima, ili podaci poklonima u korist bezumnih? Pit anje, u st vari, i nije t ako prost o: postoje, naime, mest a zbiranja na kojima luaci, mnogobrojniji no drugde, nisu st arosedeoci. Ovamo u prvom redu spadaju mesta hodoasnitva: Sen Matiren de Laran (Saint-Mathurin de Larchant), Sen Ildever de Gurne (Saint-Hildevert de Gournay), Bezanson, Gel (Gheel); ta hodoaa su prireivali, nekad i novano potpomagali, gradovi ili bolnice. Te je mogue da su oni brodovi luaka, kojima je bila obuzeta mata najranije renesanse, bile lae hodoasnika, izuzetno slikovite lae bezumnih koji tragaju za razumom: jedne su plovile niz reke Porajnja put Belgije i Gela; druge su ile uzvodno Rajnom ka Juri i Bezansonu. No ima i drugih gradova, kao to je Nirnberg, koji nikako nisu bili mesta hodoaa, i u kojima se okuplja velik broj luaka, u svakom

STULTIFERA NAVIS

21

sluaju mnogo vie luaka no to bi ih sam taj grad mogao dati. Ti luaci konae i uvaju se na raun gradskog budeta, ali i pored toga nisu leeni; oni su prosto-naprosto baeni u tamnice. Moe se poverovati da su u neke vee gradove prolazna i trgovaka mesta luake u poprilinom broju dovodili trgovci i brodari pa ih tu gubili, istei tako grad odakle su ovi rodom, njihovog prisustva. Moda se dogaalo da se ta mesta obrnutog hodoasnitva pobrkaju sa mestima na koja su luaci dovoeni u svojstvu hodoasnika. Briga za isceljenje i briga za iskljuenje ponovo se sjedinjuju; luaci se zatvaraju u osveeni prostor uda. Mogue je da se selo Gel ba tako i razvilo mesto hodoasnitva postajalo je ograeno dobro, sveta zemlja na kojoj ludilo oekuje izbavljenje, ali gde ovek, kao i nekada, izvodi neto poput obrednog razdvajanja. To znai da ovo kruenje luaka, pokret kojim su najureni, njihov odlazak i ukrcavanje na brod, nemaju u potpunosti smisla samo na ravni drutvene korisnosti ili sigurnosti graana. Tu svakako postoje jo neka znaenja, blia obredu; a i dan danji mogue im je odgonetnuti neke tragove. Tako je, recimo, luacima zabranjeno da kroe u crkvu, ali im crkveno pravo ne zabranjuje korienje sakramenata. Crkva ne preduzima kaznene mere protiv nekog svetenika koji je izgubio razum; ali u Nirnbergu su 1421, jednog poludelog svetenika najurili naroito sveano, kao da posveena priroda linosti umnoava neist, a grad je unapred odvojio novac koji je imao da mu slui za poputninu. Dogaalo se da neki bezumnici budu javno bievani, a da potom, u nekoj vrsti igre, budu otpraeni pod prividom utrke i ibama najureni iz grada. Mnogo je znakova da se odlazak luaka uvrivao u ostala obredna izgnanstva. Stoga je lake shvatiti neobino breme znaenja koje pritiskuje plovidbu luaka i podaruje

22

ISTORIJA LUDILA

joj, sumnje nema, onu njenu aroliju. S jedne strane, ne treba umanjivati udeo neosporne praktine koristi; poveriti luaka brodarima, to sasvim pouzdano znai ukloniti ga da se ne smuca, bez kraja i konca, pod zidinama gradskim; to znai biti siguran da e on otii daleko, znai uiniti ga zatoenikom sopstvenog odlaska. Ali voda tome pridodaje nejasno mnotvo sopstvenih vrednosti; ona odnosi, ali postie i vie, ona oiuje; a osim toga, plovidba preputa oveka neizvesnosti udesa; tu je svak poveren sopstvenoj sudbini i svako ukrcavanje na brod moglo bi biti i poslednje. Put drugoga sveta polazi luak u svome ludome unu; sa drugoga sveta dolazi kada se iskrcava. Ova plovidba luaka jeste i stroga podela, i apsolutan Prelazak u isti mah. U izvesnom smislu ona samo, po jednom poluzbiljskom, poluzamiljenom zemljopisu, razvija prazni poloaj luaka na obzorju brige srednjovekovnog oveka poloaj koji je jednovremeno simbolino predstavljen i u stvarnosti izveden povlasticom koja se daje luaku da bude zatvoren na kapijama grada: njega treba da ogradi njegovo iskljuenje; ako ne moe i ne treba da ima druge tamnice doli samoga praga, dre ga na mestu prolaza. On je stavljen u unutranjost spoljanjosti, i obratno. Veoma simbolian poloaj u kojem e on, sumnje nema, ostati sve do naih dana, samo ako ushtednemo da priznamo da je ono to je nekada bilo vidljiva tvrava reda sada postalo zamak nae svesti. Voda i plovidba zaista imaju tu ulogu. Zatvoren u lai, odakle se ne moe utei, luak je poveren reci s hiljadu ruku, moru s hiljadu puteva, toj velikoj neizvesnosti sa spoljanje strane svega. On je zatoenik usred najslobodnijeg, najotvorenijeg puta: vrsto okovan uz beskrajno raskre. On je pravi pravcati Prolaznik, to jest zatoenik prolaza. A zemlju na kojoj e se iskrcati ne poznajemo, ba kao god to ne znamo, kada

STULTIFERA NAVIS

23

stupi na kopno, ni iz koje je zemlje doao. Njegova je istina i postojbina samo u tom neplodnom prostranstvu izmeu dveju zemalja koje ne mogu da mu pripadnu. Da li mi taj obred koji je, po vrednostima svojim, u korenu dugog imaginarnog srodstva, moemo da pratimo tokom ele zapadnjake kulture? Ili, obrnuto, pratimo ba to srodstvo koje je, od pradrevnih vremena, povuklo za sobom, a potom i uvrstilo, obred ukrcavanja? No bar jedno je sigurno: u snevanju evropskog oveka, voda i ludilo odavno su zdrueni. Jo je Tristan nekada, preruen u luaka, pustio da ga brodari izbace na obalu Kornualije. I kada se pojavljuje na dvoru kralja Marka, niko ga ne prepoznaje, niko ne zna odakle dolazi. Ali on izgovara previe udnovatih, znanih i dalekih rei; toliko poznaje tajne dobro-poznatog da mora da je iz nekog drugog, veoma bliskog sveta. On ne dolazi sa vrstog kopna na kojem su vrsti gradovi; ve dolazi sa neprestanog nespokoja mora, sa njegovih neznanih puteva koji kriju u sebi toliko udnovatih znanja, sa te fantastine ravnice, nalija sveta. Izolda, prva, zna da je taj luak sin mora i da su ga obesni mornari bacili tu, to sluti na nesreu: Prokleti da su mornari koji su doveli tog luaka! to ga nisu bacili u more! (2) A vremenom, ista se tema ponavlja u vie navrata: kod mistika petnaestog stolea ona je postala motiv due-una, naputenog na beskrajnome moru elja, na jalovome polju briga i neukosti, meu lanim odsjajima znanja, sred-srede nerazumnosti sveta una koji, ako ne uzmogne da baci sigurnu kotvu, veru, ili da napne svoja duhovna jedra kako bi ga Boji dah odveo u luku, postaje rtva velikog ludila mora. Krajem esnaestog stolea De Lankr (de Lancre) je u moru video vrelo sklonosti jednog celog naroda ka avolskom: nesigurne morske lae, iskljuivo poverenje u zvezde, prenete tajne, udaljavanje od ena, konano i slika te velike uzburkane puine, sve to navodi

24

ISTORIJA LUDILA

oveka da izgubi veru u Boga i svaku postojanu vezu sa domovinom; tada se on predaje avolu i okeanu njegovih lukavstava (3). U doba klasicizma, englesku setu rado objanjavaju uticajem morskog podneblja: studen, vlaga, promenljivost vremena, sve one siune vodene kapljice koje prodiru u pore i tkiva tela ovejeg i ine da ono izgubi jedrinu, unapred utiru put ludilu. Konano, izostavljajui onu ogromnu knjievnost to ide od Ofelije do Lorelaj, navedimo samo velike napola antropoloke, napola kosmoloke analize Hajnrota, (Heinroth), koje od ludila tvore neto poput ispoljavanja, u oveku, jednog mutnog i vodenog elementa, mranog nemira, nestalne zbrke, zametka i smrti svih stvari, koji se suprotstavlja sjajnoj i zreloj postojanosti duha. Ali ako se plovidba luaka povezuje, u zapadnjakoj mati, sa toliko vajkadanj ih motiva; otkuda, tako naglo, krajem petnaestog stolea, to iznenadno iskazivanje ove teme u knjievnosti i ikonografiji? Otkud da odjednom iskrsne ta silueta Broda luaka i njegove bezumne posade, te da osvoji i najpoznatije predele? Zato je iz starog saveza vode i ludila jednoga dana, i ba toga dana, nastala ta barka?

*
* * Zato to ta barka simbolizuje jedan istinski nespokoj, koji se krajem srednjega veka iznenada pojavio na obzorju evropske kulture. Ludilo i luak postaju, u svojoj dvosmislenosti, glavne linosti: pretnja i poruga, udljivo bezumlje sveta i sitno ismevanje ljudi. Pre svega, tu je itava knjievnost pria i mortaliteta. Njeno poreklo, sumnje nema, see daleko u prolost. Ali koncem srednjega veka, ona se znatno rasprostranjuje: dug niz ludorija koje, igoui poroke i mane kao nekada, sve ove

STULTIFERA NAVIS

25

dovode u vezu ne vie sa oholou, ne vie sa pomanjkanjem milosra, ne vie sa zaboravljanjem hrianskih vrlina, ve sa nekom vrstom velikog bezumlja kojem niko, zapravo, nije pravi vinovnik, ali koje svakoga nekom tajnom privlanou povlai za sobom. Obznana od strane ludila postaje opti oblik pokude. U farsama i sotijama, linost Luaka, Sakalude i Budale poprima sve vei znaaj. To vie nije naprosto smena i poznala senka negde u prikrajku: ona zauzima mesto usred pozorita, kao pritealac istine igrajui ovde ulogu koja je obrnuta od uloge kakvu je ludilo igralo u priama i satirama i koja tu raniju ulogu dopunjuje. Ako ludilo svakoga vue u izvesnu zaslepljenost u kojoj e se izgubiti, luak, ba naprotiv, svakoga podsea na njegovu istinu; u komediji u kojoj svako vara druge a i sam biva nasankan, on je komedija drugoga reda, obmana u obmani; svojim jezikom sakalude, koja nema razuman lik, on govori razumne rei koje, u kominom, razreuju komediju: on govori ljubav zaljubljenima, istinu ivotu mladima, istin sku osrednjost stvari oholima, obesnima i laljiv cima. ak i stare svetkovine luaka, onako visoko tovane u Flandriji i na severu Evrope, odvijaju se na pozornici i ono to bi u njima moglo biti samonikla parodija na veru pretvaraju u drutvenu i moralnu kritiku. U naunoj literaturi, takoe, Ludilo je na delu, u samoj sri razboritosti i istine. Ba ludilo ukrcava sve ljude, bez razlike, na svoj bezumni brod i zavetuje ih pozivu jedne zajednike odiseje (Blauwe Schute od Van Ustvorena, Narrenschiff od Branta); njegovu kobnu vladavinu priziva Murner u svome Narrenbeschwrung-u; ona ima udeo povezan sa Ljubavlju u Koroovoj (Corroz) satiri Protiv lude ljubavi (Contre Fol Amour), ili se spori sa ljubavlju oko toga koje je od njih dvoje prvo, koje od njih omoguuje ono drugo i voda ga po svojoj volji, kao u razgovoru Luiz Labe

26

ISTORIJA LUDILA

(Louise Labe) Prepirka Ludila i Ljubavi (Ddbat de Folie et d'Amo ur). Ludilo ima i svoje akademske igre: ono je predmet govora, i samo ih sebi dri; prokazuje ga, ono se brani, ono polae pra vo na to da je blie srei i istini negoli razboritost, da je blie razboritosti negoli razboritost sama; Vimpfeling (Wimpfeling) prireuje Monopolium Philosophorum, a Judokus Galus (Judocus Gallus) Monopolium et societas, vulgo des Lichtschiffs. Najzad, usred tih ozbiljnih igara, velika tiva humanista: Flaydera i Erazma. Naspram svih tih rei, njihove neumorne dijalektike, naspram svih tih govora ponavljanih i obrtanih bez kraja i konca, duga povorka slika od Hijeronimusa Bosa sa Vaenjem kamena ludosti i Brodom luaka, do Brojgela i njegove Dulle Griet; a gravira prevodi na svoj jezik ono to su pozorite i knjievnost ve preuzeli: zapletene teme Svetkovine, i Plesa luaka. Utoliko je istina da je od petnaestog stolea lice ludila poelo da opseda matu oveka sa Zapada. Redanje datuma govori za sebe: Ples mrtvaca sa Groblja nevinih nesumnjivo potie iz prvih godina petnaestog stolea; onaj iz crkve u Sez-dije (Chaise-Dieu) trebalo bi da je sastavljen oko 1460; a 1485. Gijo Maran (Guyot Marchand) objavljuje svoju Mrtvaku igru (Danse macabre). Tih ezdesetak godina bilo je, jamano, pod vlau cele te tvorbe iskeenih slika smrti. Godine 1492. Brant je napisao Narrenschiff; pet godina docnije ovaj je preveden na latinski. Pred sam kraj stolea Hijeronimus Bo slika svoj Brod luaka. Pohvala ludosti potie iz 1509. Redosled je jasan. Do druge polovine petnaestog stolea, ili i neto kasnije, tema smrti caruje sama. Kraj ovekov, kraj vremena ima izgled kuga i ratova. Nad ovekovo bitisanje nadnose se ba taj svretak i poredak kojem niko ne izmie. Prisutnost koja preti u samoj nutrini sveta jeste prisutnost ko-

STULTIFERA NAVIS

27

tura. A poslednjih godina stolea, gle, taj veliki nespokoj obre se oko sebe; poruga ludila smenjuje smrt i njenu ozbiljnost. Od otkria te kobi koja neminovno svodi oveka na nita, prelo se na prezrivo posmatranje tog niega kakvo je samo bitisanje. Uas pred tom neprikosnovenom granicom smrti uvlai se u neprestani podsmeh; unapred se stiava; i sam je izvrgnut poruzi time to mu se pridaje svakidanji i ukroeni vid, time to se u prizoru ivota obnavlja svakog trenutka, time to se razvejava po porocima, nastranostima i smenim stranama svakoga. Poricanje smrti vie nije nita, poto je ve bilo sve, poto je i sam ivot tek jedna samozaljubljenost, beslovesna re, zvek praporaca i palica dvorskih budala. Glava, koja e postati lobanja, ve je prazna. Ludilo, to je najava skore smrti (4). Ali ono je, takoe, i njeno pobeeno prisustvo kojem se ovek izmigoljio putem tih svakidanjih znakova koji, obznanjujui da ona ve caruje, ukazuju kako e to to e ona ugrabiti biti prilino bedan plen. To sa ega je smrt zderala obrazinu bila je samo obrazina i nita vie; da se otkrije keenje kostura, bilo je dovoljno smai neto to nije bilo ni istina ni lepota, ve jedino lik od sadre i lanoga sjaja. Od varljive obrazine do leine nastavljao se jedan te isti osmeh. Ali u smehu luaka postoji to to se on unapred smeje smehu smrti; a bezumnik, predskazujui je, obezoruava jezovitost smrti. Krici Lude Grete likuju, usred renesanse, nad onim Likovanjem smrti koje se krajem srednjega veka pevalo na zidinama Kampo-Santa. Zamena teme smrti temom ludila ne obeleava tek jedan prekid, ve vie izvesno skretanje unutar istog nespokoja. Re je uvek nitavnosti postojanja, ali na tu se nitavnost vie ne gleda kao na vanjski i konaan kraj, kao na pretnju i svretak u isti mah; ona se doivljava iznutra, kao neprekidan i trajan vid postojanja. I dok je nekada ludilo ljudi bilo u tome to oni nikako

2g

ISTORIJA LUDILA

nisu uviali da se pribliava samrtni as, dok ih je trebalo dozvati u pamet prizorom smrti, sada se pamet sastoji u tome da se ludilo svuda obznanjuje, da se ljudi pouavaju tome da ve i sad nisu nita doli mrtvi, i da, ako je kraj blizu, onda se blii onako kako ludilo, poto je postalo sveopte, postaje jedno te isto to i smrt. To je ono to predskazuje Esta Dean (Eustache Deschamps): Mlitavi smo, slabaki i tromi, Matori, poudni i govora mutnog. Vidim samo luake i lude Uistinu kraj se blii Sve je polo naopako. Sada su se elementi izokrenuli. Vie nee kraj vremena i sveta unazad otkrivati ljudima da su bili ludi to se nisu brinuli zbog njega; uspon ludila, njegovo potmulo nastupanje, sad ukazuju na to da se svet blii konanoj propasti; upravo je bezumlje ljudi i priziva i ini neminovnim.

*
* *
Ovakvo doivljavanje bezumnika kao da je, u razliitim svojim oblicima likovnim ili knjievnim izuzetno vrsto povezano. Slika i tivo neprestano upuuju jedno na drugo ovde tumaenje, onde ilustracija. Narrentanz je jedna te ista tema koja se stalno sree i presree u narodnim svetkovinama, pozorinim prikazivanjima, na gravirama, a ceo poslednji deo Pohvale ludosti sastavljen je po uzoru na dugaak ples luaka u kojem se svako zvanje i svaki stale niu jedan za drugim i tvore veliko kolo nerasudnosti. Mnoge figure bajoslovnog ivotinjskog sveta koje prekriljuju lisabonsko Iskuenje verovatno su preuzete sa tradicionalnih obrazina; neke su moda prene-

STULTIFERA NAVIS

29

te iz Malleusa. to se uvenog Broda luaka tie, zar on nije preveden pravo iz Brantovog Narrenschiffa, iji naslov i nosi, i za koji izgleda da sasvim tano ilustruje njegovo pevanje XXVII, posveeno, i ono, igosanju potatores et edaces? Ilo se ak dotle da se pretpostavljalo da je Boova slika bila deo celog niza ivopisa kojim su ilustrovana glavna pevanja Brantovog speva. Ne treba, ipak, dopustiti da nas zavede stroga neprekidnost tema, niti pretpostavljati vie no Sto kazuje sama istorija. Verovatno je da se povodom tog predmeta ne bi ponovo mogla izvesti analiza poput one koju je do Emil Mal (Emile Male) za prethodna razdoblja, a posebno povodom teme smrti. Izmeu rei i slike, izmeu onoga to je predstavljeno jezikom i onoga to je reeno slikovitim putem, negdanje lepo jedinstvo poinje da se raskida; jedno te isto znaenje nije im otprve zajedniko. Pa ako je i tano da slika jo uvek ima zvanje da kae, da neto po sutini zajedniko i istovetno prenese jeziku, ipak treba priznati da ona, ve, ne kazuje isto; i da sebi svojstvenim likovnim vrednostima slikarstvo zadire u doivljaj koji e uvek ii dalje negoli jezik, ma koliko tema, povrno gledano, bila istovetna. Lik i re i dalje ilustruju istu gatku l udil u i istome moral nome svetu; al i oni ve kreu dvama razliitim smerovima koji naveuju, jednom jo uvek jedva opazivom naprslinom, ono to e u zapadnjakom doivljaju ludila biti velika crta razvoda. Uspon ludila na horizontu renesanse najpre se primeuje po izanalosti gotike simbolike; kao da je taj svet, u kojem je isprepletenost duhovnih znaenja bila toliko gusta, poeo da se komea tako da su se ukazali likovi iji se smisao odaje jo samo pod vidom bezumnika. Gotiki oblici opstaju jo neko vreme, ali, malo-pomalo, i oni e zanemeti, prestati da kazuju, podseaju i pouavaju i otkrivae jo jedino mimo svakog

30

ISTORIJA LUDILA

mogueg jezika, ve samo onim to je oku blisko svoje fantastino prisustvo. Osloboena razboritosti i pouke po kojima se upravljala, slika poinje da se vrti oko sopstvenog ludila. Paradoksalno, ovo oslobaanje potie iz nadolaska znaenja, iz umnoavanja smisla njim samim, to izmeu stvari izatkiva tako mnogobrojne, ukrtene, sloene odnose, da se oni jo mogu odgonetnuti samo u ezoterinosti znanja, a stvari se, pak, pretrpavaju oznakama, obelejima, smeranjima te tako na kraju gube sopstveni lik. Smisao se vie ne hvata iz neposrednog opaanja, lik prestaje da govori za sebe; izmeu znanja koje ga nadahnjuje ivotom i oblika u koji se prenosi, iri se pukotina. Otvoren mu je put ka onirinom. Jedna knjiga svedoi tom umnaa nju znaenja potkraj gotikog sveta, to je Speculum humance salvationis, i ona, izvan svih veza utvrenih tradicijom svetih otaca, otkriva, izmeu Starog i Novog zaveta, itavu jednu simboliku koja ne spada u red Prorotva, ve je istoznana sa imaginarnim. Hristovo stradanje nije unapred predstavljeno samo rtvom Avramovom; ono oko sebe saziva sve opsene muenja i bezbrojnih snivanja njemu; kova Tubal i toak Isaijin smetaju se oko krsta stvarajui, mimo svih pouka rtvo vanju, fantastinu sliku ostrvljenosti, izmuenih telesa i bola. Eto slike bremenite dodatnim znaenjima i prinuene da ih oda. Ali san, bezumnik, nerazboritost, mogu da se uvuku u tu prekomernost znaenja. Simbolini likovi zaas postaju prilike iz more. Dokaz je ona stara predstava mudrosti koja se na nemakim gravirama tako esto prikazuje kao ptica dugake ije za ije misli, dok se polako uzdiu od srca ka glavi, ima vremena da budu odmerene i prosuene; simbol ije su vrednosti oteane time to su prenaglaene: dugi put razmiljanja postaje na slici cediljka kroz koju kaplje jedno istanano znanje, sprava kroz koju se preiavaju sutine. ija Gutemenscha une-

STULTIFERA NAVIS

31

dogled se izduuje da bi, povrh mudrosti, predstavila i sve istinske posredne puteve znanja; a simbolini ovek postaje fantastina ptica iji se preterano dug vrat presavija hiljadu puta preko samog sebe bezumno bie, na po puta izmeu ivotinje i stvari, blie opsenama svojstvenim slici negoli strogosti smisla. Ta simbolina mudrost zatoenica je ludila sna. Bitan preobraaj sveta slika: stega umnoenog smisla oslobaa ga zapovesti oblika. Pod povrinu slike zavlai se toliko raznih znaenja da ona ne odaje vie nita sem jednog zagonetnog lica. A njena pouavanja, nego mo opinjavanja. Karakteristian je razvoj grila*, uvenog grila, poznatog ve u srednjem veku, grila iz engleskih psaltira, iz artra i Burza. Tada je on uio tome kako je u oveka punog elja dua postajala zatoenica zveri; njena izobliena lica poloena na trbuh udovita pripadala su svetu velike platonovske metafore i obznanjivala su unienost duha u ludilu greha. U petnaestome stoleu, meutim, gril, slika ludila ovekovog, postaje jedan od omiljenih likova bezbrojnih Iskuenja. Ne juriaju elje na mir pustinjaka; njega spopadaju ti oblici ludila, zapreteni tajnom, izdignuti iz sna, koji ostaju tu, na povrini sveta, nemi i prituljeni. Na lisabonskom Iskuenju pred svetog An tonija sela je jedna od tih prikaza roenih iz ludila, iz njegove usamljenosti, njegove pokore, njegovih liavanja; jedan laki osmeh osvetljava to lice bez tela prisutnost sutog nespokoja pod vidom ivahnog bekeljenja. Upravo ta prilika iz more, meutim, jednovremeno je i predmet i svrha iskuenja; upravo ona opinjava oko isposnika a i jedno i drugo ostaju zatoenici neke vrste pitanja u ogledalu, pitanja to zanavek ostaje bez odgovora, u tiini u kojoj prebiva samo
* Gril komina kombinacija ivotinja ili ivotinjskih i ljudskih lika u grko-rimskoj rezbarskoj umetnosti. Prim. prev. ob-

32

ISTORIJA LUDILA

to gnusno gmizanje koje ih okruuje. Gril oveka vie ne podsea, u obliku satire, na njegov duhovni poziv zaboravljen u ludilu njegove elje. On je ludilo koje je postalo Iskuenje: sve to je u njemu nemogue, fantastino, neoveno, sve to u njemu ukazuje na protivprirodno i na gamizanje jedne bezumne prisutnosti tik uz zemlju, sve to, zapravo, daje mu udnovatu mo koju ima. Sloboda, ma i zastraujua, njegovih snova, snovienja njegovog ludila imaju, za oveka petnaestog stolea, veu privlanu silu negoli poeljna stvarnost puti. Sta je, dakle, ta mo opinjavanja koja se, u ono doba, sprovodi preko slika ludila? U tim fantastinim likovima ovek otkriva, pre svega, neto nalik na neke tajne i neke sklonosti svoje prirode. U srednjovekovnoj misli, ete ivotinja kojima je Adam jednom za svagda nadenuo imena simbolino imaju oveanske vrednosti. Ali poetkom renesanse odnosi sa ivotinjskim svetom preokreu se; ivotinja se oslobaa; ona izmie svetu bajke i ilustrovanja morala i poprima fantastiku koja je svojstvena samo njoj. I sada, zapanjujuim jednim preokretom, ivotinja poinje da vreba oveka, da ga se dokopava i iznosi mu njegovu roenu istinu na videlo. Nemogue ivotinje, proizile iz jedne poludele mate, postale su tajna priroda ovekova; i kada se poslednjega dana grenik pojavio u svoj svojoj rugobnoj nagoti, primeuje se da ima udovini lik beslovesne zverke: to su one make-drekavice ija se rugobna tela meaju, na Paklu Dirka Boutsa (Dierick Bouts), sa nagotom prokletnika; to su, kako ih Stefan Lohner (Lochner) prikazuje, krilate bube majih glava, veernji leptirovi-tvrdokrilci, ptice krila zastraujuih i gramzivih poput ruku; to je ona velika zver-grabljivica vornovatih kandi koja stoji na Iskuenju Grinevaldovom. ivotinjski je svet pomou ljudskih simbola i vrednosti izbegao upitomljenje; te ako

STULTIFERA MAVIS

33

sada svojim neredom, jarou, svojim obiljem udovinih nemogunosti opinjava oveka, onda on razotkriva i mranu pomamu, jalovo ludilo koje poiva u srcu ljudi. Na suprotnom kraju te prirode pakla, ludilo opinjava zato to je znanje. Ono je znanje, pre svega, stoga to su svi oni besmisleni likovi u stvari elementi jednog tekog, zatvorenog, ezoterinog znanja. Ti udnovati oblici netom se smetaju u prostor velike tajne i sveti Antonije, koga oni dovode u iskuenje, nije pod vlau estine elje ve one, mnogo potuljenije, aoke radoznalosti; njega mami to tako daleko a tako blisko znanje, to ga osmeh Grila nudi a u isti mu mah izvrdava; pokret kojim uzmie isti je onaj kojim se brani da ne pree zabranjene granice znanja; on ve zna u tome i jeste njegovo Iskuenje ono to e Kardan (Cardan) kasnije rei: Mudrost, kao i ostale dragocene stvari, mora se iupati iz utrobe Zemljine. To znanje, tako nedostupno, tako pogibeljno, to znanje Luak, u svojoj bezazlenoj aavosti, ima. Dok razborit i mudar ovek od njega opaa samo odlomke slika koji tim vie obespokojavaju dotle ga Luak celo-celcato nosi u jednoj netaknutoj lopti: ona kristalna kugla koja je za sve ostale prazna, ispunjena je, za njegov pogled, estom nevidljivog znanja. Brojgel se izruguje blesavku koji pokuava da prodre u tu kristalnu loptu. Ali ba se ona, ta kugla obasjana znanjem, klati, nikada se ne razbijajui svetiljka za podsmeh, ali beskrajno dragocena na kraju tapa koji ramenu nosi Luda Gret a. Ona, t akoe, st oji i s druge st rane vrta uivanja. Drugi simbol znanja, drvo (zabranjeno drvo, drvo greha i obeane besmrtnosti), nekada zasaeno usred zemaljskoga Raja, iupano je i sada tvori katarku broda luaka, onu koja se moe videti na graviri koja ilustruje Stultiferae navicular Jossea Badea; ono se, sumnje nema, njie i nad Boovim Brodom luaka.
3

34

ISTORIJA LUDILA

Sta naveuje to znanje luaka? Ono, poto je re zabranjenom znanju, nesumnjivo predskazuje carstvo Sotonino, i kraj sveta; konanu sreu i najviu kaznu; svemo na zemlji i pakleni pad. Brod luaka promie predelom naslada u kojem se sve nudi elji, nekom vrstom obnovljenog Raja, poto tu ovek vie ne zna za patnju niti nudu; pa ipak, on nije povratio svoju nevinost. Ta lana srea jeste avolji trijumf Antihrista, jeste Kraj, ve sasvim blizak. Snovi Apoka lipsi, istina, u petnaestome stoleu nisu novi; ali po prirodi su, ipak, sasvim drugaiji no to su bili ranije. Umereno fantastinom slikarstvu etrnaestog stolea, u kojem se zamkovi rue poput kockica, u kojem je Zver svagda ona tradicionalna Adaja koju Devica dri na rastojanju, reju u kojem su poredak Boji i njegova skora pobeda uvek vidljivi, sledi jedno vienje sveta u kojem je satrta svaka razlonost. To je veliki vetiji skup prirode: planine se survavaju i postaju ravnice, zemlja bljuje mrtve, kosti niu po grobovima; zvezde padaju, zemlja plamti u vatri, vaskoliki ivot usahnjuje i prelazi u smrt. Svretak nema vrednost prelaska i obeanja; on je nastupanje noi u koju tone stari razum sveta. Dovoljno je kod Direra pogledati jahae Apokalipse, iste one to ih je poslao Bog: nisu to aneli Pobede i umirenja, nisu to vesnici spokojne pravde; ve ratnici raspomamljeni od mahnite osvete. Svet uranja u sveobuhvatni Bes. Pobedu ne odnose ni Bog ni avo; odnosi je Ludilo. Sa svih strana, ludilo opinjava oveka. Fantastine slike koje se raaju iz njega nisu kratkoveke pojave koje brzo iezavaju sa povrine stvari. Jednim udnovatim paradoksom, ono to se raa iz najneobinijeg bunila bilo je, kao tajna, kao nedostupna istina, skriveno jo u utrobi zemlje. Kada ovek razastre samovolju svog ludila, nailazi na turobnu neminovnost sveta; ivotinja koja ga spopada u njegovim morama i noi-

STULTIFERA NAVIS

35

ma liavanja jeste njegova roena priroda, ona koju e da ogoli nemilosrdna istina pakla; beslovesne slike slepe aavosti, to je veliko znanje sveta; a u tome neredu, vascelom tom svetu u ludilu, ve se ocrtava ono to e biti svirepost konanog svretka. Na toliko mnogo slika to im, sumnje nema, i daje tu teinu, a njihovoj fantastinosti i pridaje onako veliku koherentnost renesansa je izrazila pretnje i tajne sveta koje je nasluivala. *
* * -

U isto ono doba, knjievne, filosofske, moralne teme ludila nadahnute su neim sasvim drugim. U hijerarhiji grehova srednji vek je dao mesta i ludilu. Od trinaestog stolea nadalje uobiajeno je videti ludilo kako stoji meu loim vojnicima Psihomahije. U Parizu kao i u Amijenu, ono je deo loih eta i onih dvanaest dvojnosti koje dele vrhovnu vlast nad duom ovekovom: Vera i Idolopoklonstvo, Nada i Oajanje, Milosre i Tvrdiluk, ednost i Pohota, Smotrenost i Ludilo*, Strpljenje i Srdba, Blagost i Strogost, Sloga i Nesloga, Poslunost i Pobuna, Istrajnost i Nepostojanost. U renesansi, Ludilo naputa to skromno mesto i zauzima prvo. Dok je kod Huga iz sv. Viktora rodoslovno stablo Grehova, stablo Drevnog Adama, kao koren imalo oholost, sada Ludilo vodi veselo kolo svih ljudskih slabosti. Neosporeni kolovoa, ono ih vodi, vue za sobom i ime' nuje: I njih vidite ovde u grupi mojih pratilac a . . . Ova ovde to tako ponosno uzdie obrve zove se Filautija (Samoljubivost); ovoj to kao da se smeje oima i pljeska rukama ime je Kolacija (Laskanje); ova to napola spava zove se Leta
* U o v o m kontekstu vie b i odgovaralo ludost i ludilo. Prim. prev. 3* ludost, poto la folie znai

36

ISTORIJA LUDILA

(Zaboravnost); ona tamo to se oslanja na oba lakta prekrtenih ruku zove se Mizoponija (Lenjost); ova s vencem rua na glavi i zavijena u mirisni oblak je Hedona (Naslada); ona tamo s neodreenim i izgubljenim pogledom zove se Anoja (Lakomislenost); najzad, ova okrugla, debeljukasta, s glatkom koom naziva se Trifa (Razuzdanost). Meu devoj kama vidite i dva muka boanstva od kojih se jedno zove Gozba a drugo Tvrdi san.* Neprikosnovena povlastica ludila: ono caruje nad svim onim to je loe u oveku. Ali zar ono posredno ne vlada i svakim dobrom koje on moe da uini: astoljubljem koje daje mudre politiare, tvrdilukom posredstvom kojeg rastu bogatstva, bezobzirnom radoznalou koja nadahnjuje filosofe i uenjake? Luiz Labe to ponavlja za Erazmom; a Merkur radi ludila preklinje bogove: Ne dajte da se izgubi ta lepa Gospa koja vam je priinila toliko zadovoljstva. Ali ovo novo kraljevstvo ima malo zajednikog sa mranom vladavinom kojoj smo govoril i maloas i koja ga je povezivala sa velikim traginim silama sveta. Zaelo, ludilo privlai, ali ne opinjava. Ono upravlja svime to je na svetu lako, veselo, bezbrino. Ono ini da se ljudi zabavljaju i raduju, ono je ljudima, ba kao i Bogovima, dalo Duh, Mudrost, Bahusa, Silena i tog milog uvara vrtova (5). Sve je u njemu blistava povrnost: nikakve zadrane tajne. Ono je, sumnje nema, u nekoj vezi sa udnovatim putevima znanja. Prvo pevanje Brantovog speva posveeno je knjigama i uenjacima; a na graviri koja ilustruje taj odeljak, u latinskom izdanju od 1497, vidimo kako se na svojoj katedri pretrpanoj knjigama kopei Uitelj koji iza svoje doktorske kape nosi kapuljau luaka svu opi* E . Roterdamski, Pohvata Prim. prev. ludosti; prevela d r Darinka Neveni-Grabovac.

STULTIFERA NAVIS

37

venu praporcima. U svom kolu ludih Erazmo daje ljudima od nauke veliko mesto: posle Gramatiara, Pesnika, Govornika i Pisaca; zatim Pravnici; za ovima slede potovani filosofi s bradom i ogrtaem; na kraju je zbijena i neizbrojna eta Teologa. Ali ako je u ludilu znanje toliko vano, to ne znai da je ludilo kadro da prodre u njegove tajne; ba naprotiv, ono je kazna jedne pustahijske i izline nauke. Ako je ono istina saznanja, to znai da je saznanje dostojno poruge i da se, umesto da se obraa velikoj knjizi iskustva, gubi u pranim knjigama i dokonim rasprama; nauka se preliva u ludilo" samom prekomernou lanih nauka. vo s do cto res, qui grandia no mina fertis Respicite antiquo s pairis, jurisque perito s. on in candidulis pensebant do gmata libris, Arte sed ingenua sitibundum pectus alebant. U skladu sa temom koja je narodskoj satiri odav no bila bliska, ludilo se ovde javlja kao komino kanjavanje znanja i njegove naduvene neukosti. Znai da ludilo, uopte uzev, nije povezano sa svetom i njegovim podzemnim oblicima, ve, mnogo vie, sa ovekom, njegovim slabostima, njegovim snovima i zabludama. Sve ono to je kao mutno ispoljavanje kosmikog postojalo u ludilu onakvom kakvim ga je video Bo, kod Erazma je zbrisano; ludilo vie ne vreba oveka sa sve etiri strane sveta, ono se uvlai u njega ili je, bolje reeno, jedan tanani odnos koji ovek odrava sa samim sobom. Mitoloko olienje Ludila je, kod Erazma, tek jedna knjievna smicalica. U stvari postoje samo razliita ludila ljudski oblici ludila: Raunam da ima onoliko kipova koliko i ljudi; dovoljno je baciti pogled ak i na mesta najvee mudrosti i najbolje uprave: Toliko je obilje oblika ludila u njima, i toliko ih se novih svaki dan raa da ni hiljadu Demokrita ne bi bilo do-

38

ISTORIJA LUDILA

voljno da im se podsmehne. Nema drugog ludila sem onoga koje je u svakome oveku, jer ovek je taj koji ga stvara u odanosti prema samome sebi i putem zabluda u koje se uljuljkuje. Filautija je prvi meu likovima koje Ludilo uvlai u svoj ples; ali to je stoga to su ti likovi vezani jedni uz druge izvesnim povlaenim pripadanjem; privrenost sebi prvi je znak ludila, ali ba zato to je privren samome sebi ovek i prihvata greku kao istinu, la kao stvarnost, nasilje i runou kao lepotu i pravdu: Jedan je runiji od svakog majmuna, a sebi izgleda kao Nirej; drugi, im je estarom povukao tri linije, odmah misli da je Euklid; trei veruje da je Hermogen, a razume se u muziku kao magarac u kantar i kreti gore nego kokoka kad je kljuca petao kao zakoniti mu. U tom uobraenom prihvatanju samoga sebe, ovek omoguuje svome ludilu da se javi kao kakva fatamorgana. Simbol ludila bie, od sada, ono ogledalo koje, ne odraavajui nita stvarno, odraava potajno, onome ko se u nj zagleda, snivanje njegove sopstvene naduvenosti. Ludilo nije toliko u vezi sa istinom i svetom, koliko sa ovekom i sa onom istinom njemu samome koju on moe da opazi. Otuda ono ukazuje na jedan potpuno mora lan svet. Zlo nije kazna ili svretak vremena, ve samo mana i nedostatak. Sto esnaest pevanja Brantovog speva posveena su oslikavanju bezumnih putnika Broda: to su tvrdice, potkazivai, pijanice; to su oni koji se odaju razuzdanosti i razvratu; oni koji pogreno tumae Sveto pismo, oni koji ine preljubu. Loher (Locher), prevodilac Branta, otkriva u svome predgovoru na latinskom, plan i smisao dela; re je tome da se l judi poue quae mala, quoz bona sint; quid vitia; quo virtus, quo ferat error; a to ibajui, zbog svakom poznatog nevaljalstva, impios, superbos, avaros, luxuriosos, lascivos, delicatos, iracundos, gulosos, edaces, invidos, veneficos, fidefrasos... ukratko, sve ono

STULTIFERA NAVIS

39

to je ovek sam uspeo da iznae kao nepravilno u svom ponaanju. Na izraajnom podruju knjievnosti i filosofije, doivljaj ludila, u petnaestom stoleu, poprima pre svega pravac moralne satire. Nita ne podsea na onu ogromnu najezdu koja preti i koja je opsedala matu slikara. Ba naprotiv, nastoji se da se ona udalji; njoj se ne govori. Erazmo skree poglede sa te sumanutosti koju Furije raspiruju iz Pakla svaki put kada puste svoje zmije; on nikako nije eleo da izrekne pohvalu tim bezumnim oblicima, ve slatkoj varci koja duu oslobaa njenih bolnih briga' i preputa je raznoraznim oblicima naslade. Tim spokojnim svetom lako se ovladava; on pred pogledom razumnog razastire bez tajne svoje bezazlene ari, a ovaj se, zahvaljujui smehu, vazda dri na odstojanju. Dok su Bo, Brojgel i Direr posmatrali sa same zemlje, uvueni u to ludilo koje su videli da izbija svuda oko njih, dotle Erazmo dri da je ono dovoljno daleko da ovek bude izvan opasnosti; on ga posmatra sa visine svog Olimpa, i ako peva svoje hvale, to je zato to moe da mu se smeje neugasivim smehom bogova. Jer ludilo ljudi jeste boji prizor: Ukratko, ako biste mogli taj beskrajan vaar da posmatrate s Meseca kao nekada Menip, izgledalo bi vam kao da gledate roj muva ili komaraca koji se svaaju, tuku, jedan drugom kopaju jamu, pljakaju, igraju se, ale, padaju, umiru. I ne moe Se skoro verovati koliko vreve i tragedija mogu da izazovu tako sitna i tako kratkovena stvorenja. Ludilo vie nije prisna neobinost sveta; ono je tek jedan prizor dobro poznat neobinom posmatrau; ne vie figura cosmosa, ve crta karaktera ozvuma. Ali okonava se istinski jedan rad koji e dovesti do toga da kritika svest uzapti tragian doivljaj ludila. Ostavimo tu pojavu za trenutak po strani i pustimo da se u svoj svojoj ravnodunosti istaknu ti likovi koji se u Don Kihotu mogu

40

ISTORIJA LUDILA

nai isto kao u Skiderijevim (Scudery) romanima, u Kralju Liru isto kao u pozoritu Rotrua (Rotrou) ili Tristana TErmita. Ponimo od najvanijeg, takoe i najtrajnijeg jer jo e se i u osamnaestome stoleu pre-' poznavati njegovi jedva izbledeli oblici: ludilo usled nekog romanesknog poistoveenja. Njegove odlike je, jednom za svagda, utvrdio Servantes. Ali ta tema se neumorno ponavlja: neposredne adaptacije (Don Kihot Gerina de Buskala /Gurin de Bouscal/ igran je 1639; dve godine kasnije, ovaj je prikazao Vladavinu Sana Panse), nova tumaenja pojedinih epizoda (Ludosti Kardenija od Piua /Pichou/ jesu varijacija na temu Odrpanog viteza Sijera Morene), ili, na posredniji nain, satira na fantastine romane (kao u Lanoj Kleliji od Siblinjija /Subligny/ i, unutar iste prie, u epizodi ili d'Arvijan). Varke se prenose od pisca na itaoca, ali ono to je s jedne strane bila mata, s druge postaje opsena; pievo lukavstvo se, u svoj bezazlenosti, prihvata kao istinski lik. Naizgled, tu postoji samo laka kritika romana izmiljanja; ali, tik ispod toga, otkriva se istinski nemir zbog odnosa, u umetnikom delu, izmeu zbiljskog i zamiljenog, a moda i zbog mutne veze izmeu fantastinog izmiljanja i opsene bunila. Poremeenim uobraziljama upravo i dugujemo izumee umetnosti; udtjivost Slikara, Pesnika i Muziara samo je uljudno ublaen naziv da se izrazi Ludilo. (6) Ludilo, u kojem su u pitanje dovedene vrednosti drugog jednog doba, druge jedne umetnosti, morala, ali u kojem se isto tako, pobrkani i uskomeani, udnovato pomueni jedni drugima, u zajednikoj varci, odraavaju i svi oblici, ak i oni najudaljeniji, ovekove uobrazilje. Tik uz to prvo je ludilo tate uobraenosti. Ali luak se ne poistoveuje sa nekim uzorom iz knjievnosti; on se poistoveuje sa sobom samim, i to putem zamiljenog odobravanja koje mu orno-

STULTIFERA NAVIS

41

guuje da prida sebi sve odlike, sve vrline ili moi kojih je lien. On je naslednik stare Filautije Erazmove. Siromah, on je bogat; ruan, on se ogleda; i dalje okovan, on veruje da je Bog. Takav je osloboenik iz Osume koji se smatra Neptunom. (7) To je smena sudbina sedam linosti u Visionnaires, atofora (Chateaufort) u Pidant jou, M. de Risursa (Richesource) u Sir Politik. Neizmerno ludilo koje ima onoliko lica kolika i naravi, tenji, nunih zabluda na svetu. ak i kad je najtee, ono je meu drugim ludilima najmanje preterano; ono je, u srcu svakog oveka, zamiljeni odnos to ga on odrava sa sobom. Njime su obuhvaene njegove najvema svakidanje mane. Obznaniti ga, to je prvi i poslednji element svake moralne kritike. Svetu morala pripada i ludilo pravedne kazne. Ono nemirima duha kanjava nemire srca. Ali ono ima i druge moi: kazna koju ono dosuuje umnoava se sama od sebe u onoj meri u kojoj, kanjavajui se, razotkriva istinu. Pravda ovog ludila jeste to da je istinoljubivo. Istinoljubivo, poto ve i krivac, u pustom kovitlacu svojih privienja, osea ta e, za sva vremena, biti bolnost njegove kazne: Erast, u Meliti, ve vidi sebe kako ga progone Eumenide i osuuje Minos. Istinoljubivo, takoe, i zato to se zloin skriven za oi svih drugih obelodanjuje u tami te udnovate kazne; ludilo bezumnim recima kojima se ne moe gospodariti odaje sopstveni smisao, ono kazuje, u svojim varkama, svoju tajnu istinu; njegovi krici govore umesto njegove savesti. Tako bunilo Ledi Magbet otkriva onima koji to ne bi trebalo da znaju rei to su se dugo aputale samo gluvim uima. Konano, i poslednja vrsta ludila: ludilo oajnike strasti. Ljubav koja se izjalovila u svojoj prekomernosti, pre svega ljubav koju je obmanula neumitnost smrti, nema drugog izlaza do ludila. Dokle god je postojao predmet, luda ljubav bi-

42

ISTORIJA LUDILA

la je vie ljubav no ludilo; preputena sebi, ona se produuje u prazninu sumanutosti. Kazna za strast odve predatu sopstvenoj silovitosti? Nesumnjivo; ali to je kanjavanje, isto tako, i ublaenje; ono, nad nenadoknadivim odsustvom razliva saaljenje zamiljenih prisutnosti; u paradoksu bezazlene igre ili u junatvu bezumnih proganjanja ono iznova nalazi lik koji ili. Ako i vodi smrti, to je smrt u kojoj oni koji se vole nikada vie nee biti rastavljeni. To je poslednja pesma Ofelijina; to je bunilo Aristovo u Ludosti mudraca. Ali to je, iznad svega, gorko i blago ludilo Kralja Lira. U ekspirovom delu, ludila koja se orouju sa smru i sa ubistvom; u delu Servantesovom, oblici koji se upravljaju prema oholosti i svim zadovoljenjima u mati. No upravo su ta ludila visoki uzori koje njihovi podraavaoci izvitoperuju i obezoruavaju. A nema sumnje ak ni u to da su oni, i jedan i drugi, vie svedoci traginog doivljaja Ludila roenog u petnaestome stoleu negoli posmatrai kritikog i moralnog doivljaja Nerazumnosti koji se razvija ba u njihovo vreme. S onu stranu vremena, oni produuju s jednim smislom koji je na putu da nestane i ija e se nit moi pratiti jo samo u tami. Ali tek ako se uporedi njihovo delo, i to to ono sadri, sa znaenjima koja nastaju u njihovih suvremenika ili podraavalaca, moi e da se odgonetne to to se, na tom poetku sedamnaestog stolea, dogaa u knjievnom doivljaju ludila. Kod Servantesa i ekspira ludilo uvek zauzima izuzetno mesto, u tom smislu to je bez pribeita. Nikad ga nita ne privodi ni istini ni razumu. Ono vodi jedino rascepu i, odatle, smrti. Ludilo, u zaludnim svojim recima, nije tatina; praznina koja ga ispunjava jeste zlo koje prevazilazi moju praksu, to ree lekar povodom Ledi Magbet; to je ve potpunost smrti: to je ludilo koje nema potrebe za lekarom ve samo za bo-

STULTIFERA NAVIS

anskim milosrem. Blaga radost, kakvu je Ofelija na kraju nala, ne usklauje se ni sa kakvom sreom; njena beslovesna pesma isto je toliko bliska sutini koliko i krik ene koji du hodnika Magbetovog zamka objavljuje da je Kraljica umrla. Smrt Don-Kihotova, nesumnjivo, dogaa se u jednom smirenom predelu koji se do poslednjeg asa nadovezuje na razum i istinu. Ludilo Vitezovo odjednom postaje svesno samoga sebe i, za njega samog, ponitava se u gluposti. Ali zar je ta iznenadna razboritost ludila ita drugo doli novo ludilo koje mu je upravo udarilo u glavu? Beskrajno preokretljiva dvosmislica koju, na koncu, moe da razrei samo smrt. Rastrojeno ludilo moe jo samo da bude jedno jedino i isto to i pretnja svretka; pa ak i jedan od znakova po kojima nagaahu da bolesnik umire bee to to se od ludila tako lako prizvao razumu. Ali sama smrt ne donosi mir: ludilo e ponovo likovati bedno vena istina, s onu stranu jednog ivota koji se, ipak, izbavio ludila samim tim svretkom. Njegov bezumni ivot ga, za ironiju, prati i ini ga besmrtnim samo zbog njegovog ludila; ludilo je, jo i neprolazan ivot smrti: Ovde poiva strani hidalgo koji je junatvo tako daleko isturio da se primetilo da njegovim preminuem smrt ne moe da likuje nad ivotom. Ali ludilo, vrlo brzo, naputa te predele konanog u koje su ga smestili Servantes i Sekspir: a u knjievnosti s poetka sedamnaestog stolea zauzima, umesto toga, srednje mesto; tako ono tvori pre vor no razreenje, pre preokret no krajnju opasnost. Premeteno u ekonomiju romanesknih i dramatskih sklopova, ono doputa ispoljavanje istine i smireni povratak razumu. To je zato to se ono vie ne razmatra u svojoj traginoj zbilji, u bezuslovnom rascepu koji vodi na onaj svet; ve jedino u podsmehu sopstvenim zabludama. Ono nije istinska kazna, ve predstava kazne, lana slinost dakle; ono se moe

44

ISTORIJA LUDILA

dovesti u vezu samo sa prividnou nekog zloina ili sa obmanom jedne smrti. Ako Arist, u Ludosti mudraca, poludi na vest smrti svoje kerke, to je zato to ona nikako nije odista mrtva; kada Erast, u Meliti, vidi sebe kako ga Eumenide progone i odvlae pred Minosa, to je zbog jednog dvostrukog zloina to ga je mogao poiniti, to je eleo da ga poini, ali koji, u stvari, nije za sobom povukao nikakvu istinsku smrt. Sa ludila je smaknuta njegova dramatina ozbiljnost: ono je kazna ili oajanje samo u oblasti zablude. Njegova dramatska funkcija opstaje samo onoliko koliko je posredi lana drama: varljivi oblik u kojem su u pitanju samo tobonje pogreke, neostvariva ubistva, nestanci Vieni za ponovna nalaenja. Pa ipak, to odsustvo ozbiljnosti ne spreava ga da bude bitno jo bitnije no to je bilo, jer ako ono i dovrhunjuje varku, varka se, pak, prekida od njega poev. U ludilu u koje je zatvara njena zabluda, linost nehotice poinje da razmruje potku. Optuujui se, ona, i protiv svoje volje, kazuje istinu. U Meliti, na primer, sva lukavstva koja je junak izredao ne bi li prevario druge, okrenula su se protiv njega, i on je bio prva rtva kad je poverovao da je kriv za smrt svoga suparnika i njegove dragane. No u svome bunilu on prebacuje sebi da je izmislio celu jednu ljubavnu prepisku; istina se obelodanjuje, u ludilu i kroza nj, a ono, izazvano zabludom razreenja, razreuje, samo, istinsku zamrenost kojoj je, u isti mah, i posledica i uzrok. Drugim recima, ono je lana kazna za lano delo, ali po sopstvenoj sili ono izbacuje na povrinu istinsku tekou koja tada odista moe da se privede kraju. Pod zabludom ono prikriva tajni rad istine. Sa ovim dejstvom, dvosmislenim i sredinjim jednovremeno, rauna pisac Bolnice ludih (l'Ospitat des Fous) kada predstavlja dvoje ljubavnika koji se, da bi izbegli goniocima, prave da su ludi i

STULTIFERA NAVIS

45

skrivaju meu bezumne; u nastupu tobonjeg ludila, devojka, preobuena u mladia, pravi se da veruje da je devojka to stvarno i jeste govorei tako, uzajamnim ponitavanjem ta dva pretvaranja, istinu koja e na kraju pobediti. Ludilo, to je najistiji, najpotpuniji oblik brkanja: ono uzima lano za istinito, smrt za ivot, mukarca za enu, ljubavnicu za Eriniju, a rtvu za Minosa. Ali to je, takoe, nepobitno najnuniji oblik brkanja: jer ono, da bi pristupilo istinskom razreenju, nema potrebe ni za kakvim spoljanjim elementom. Dovoljno mu je da svoju varku dotera do istine. T a k o je ono, u samoj sredini sklopa, u njegovom mehanikom sreditu, u isti mah i prividan zakljuak, pun nekog tajnog ponovnog zapoinjanja, i uvoenje u ono za ta e se ispostaviti da je izmirenje sa razumom i istinom. Ono obeleava taku kojoj se, po svoj prilici, pribliava tragina sudbina linosti, i od koje stvarno kreu putevi koji vode pronaenoj srei. U njemu se uspostavlja ravnotea, ali ono tu ravnoteu zaklanja ispod oblaka varke, ispod prividnog nereda; strogost graevine krije se pod spretnim rasporedom tih nepravilnih estina. Ta nagla ivost, ta smelost pokreta i rei, taj ludi vetar koji ih, iznenada, protresa, prekida stihove, kvari dranje i guva zastore dok se konci dre mnogo vre, i samo tako - to je uti _ uzor one varke baroka. Ludilo je velika ona varka u tragikominim sklopovima knjievnosti preklasicistikog doba. I Skideri je to dobro znao kada je, u elji da u svojoj Komediji glumaca (Comadie des Comddiens), napravi pozorite pozorita, svoj komad isprve postavio kao igru varki ludila. Jedan deo glumaca treba da igra ulogu gledalaca, a ostali, glumaca. Treba se, dakle, s jedne strane praviti da se dekor uzima za zbilju, igra za ivot, dok se u stvari, igra u istinskom dekoru; s druge, pretvarati se da se igra i predstavlja glumac, dok je

46

ISTORIJA LUDILA

u stvarnosti posredi, naprosto, glumac koji igra. Dvostruka igra u kojoj je svaki element i sam udvostruen, tvorei tako tu ponovljenu zamenu istinskog i varke, zamenu koja je sama po sebi dramatski smisao ludila. Ne znam mora da kae Mondrosi u prologu Skiderijevog komada koja je dananja budalastost mojih drugara, ali ona je zbilja tolika da moram da poverujem da im je neka maija oduzela razum, a ono to ja tu vidim kao najgore jeste to to oni pokuavaju da me nateraju da ga i ja izgubim, a i vi, takoe. Oni bi da me ubede da nisam na pozornici, da je to tu grad Lion, da je ono tamo gostionica, ovde loptalite, gde Glumci koji uopte nismo mi, a koji mi ipak jesmo, prikazuju jednu Pastirsku igru. U toj budalastosti pozorite razvija svoju istinu: da bude iluzija. A to je, strogo uzeto, ludilo.

*
* *

Raa se klasicistiki doivljaj ludila. Golema opasnost koja se ukazivala na obzorju petnaestog stolea ublaava se, uznemirujue sile koje su nastanjivale Boove slike izgubile su estinu. Oblici, sada providni i pouljivi, opstaju tvorei pratnju, neizbenu pratnju razuma. Ludilo je prestalo da, na granicama sveta, oveka i smrti, bude figura eshatologije; tama u koju je ono uprlo bilo pogled i iz koje su se raali oblici nemogunog, rasprila se. Zaborav pada na svet kojim je krstarilo slobodno robovanje njegovog Broda: on vie nee ii, na udnovatoj svojoj plovidbi od jednog ovozemaljskog sveta do jednog drugog sveta, tamo; on vie nikada nee biti ta bezuslovna mea u daljini. Eto ga privezanog, vrsto, sred stvari i ljudi. Zaustavljenog i zadranog. Vie nije barka, ve bolnica.

STULTIFERA NAVIS

47

Jedva neto vie od sto godina po udesu ludih laa, vidimo kako se pomalja knjievna tema Bolnice ludih. Tu svaka glava, prazna, u posao utonula i rasporeena, po istinskom razumu ljudi, govori, na primer, raspoluenim jezikom Mudrosti, protivrenost i podsmeh: Bolnica Neizleivih luaka gde su, od take do take, izvedena sva ludila i bolesti duha, kako ljudi tako i ena, posao isto toliko koristan koliko i zabavan i neophodan za sticanje istinske mudrosti. Svaki oblik ludila ima tu svoje ureeno mesto, svoja odlija i svog boga zatitnika: pomamno i trabunjavo ludilo, oznaeno glupakom posaenim na stolicu, razmahuje se pod Minervinim pogledom; turobni melanholici koji tumaraju poljem, vuci usamljeni i pohlepni, imaju za boga Jupitera, gospodara ivotinjskih preobraaja; evo, zatim, luaka pijanica, luaka spavaivih i polumrtvih, luaka izlapelih i prazne glave . . . Sav taj poremeeni svet, u savrenom redu, izgovara, zauzvrat. Pohvalu Razumu. U toj Bolnici, ve, zatvaranje sledi ukrcavanju. Savladano, ludilo odrava sve privide svoje vladavine. Ono sada spada u mere razuma i rada istine. Ono, na povrini stvari i u treperavoj svetlosti dana, rauna sa svim igrama privida, sa dvosmislenou istinskog i varke, sa elom tom beskrajnom, uvek krpljenom i uvek kidanom potkom koja spaja i u isti mah razdvaja istinu i privid. Ono skriva i otkriva, ono kazuje istinu i la, ono je senka i svetlost. Ono odbleskuje; sredinja i milostiva figura, uveliko prevrtljiva figura tog baroknog doba. Ne udimo se to ga tako esto nalazimo u zapletima romana i pozorinih komada. Ne udimo se to ga zaista vidimo u skitnji ulicama. Tu ga je hiljadu puta sreo Fransoa Kolte (Frangois Colletet):

48

ISTORIJA LUPILA

Ugledah, u toj ulici Jednog prostodunika praenog decom. . . . Takoe se i divi tom ubogom avolu: Taj jadni luak, ta bi da uini Sa tolikim silnim dronjama? .... Viao sam te raskutrane luake Kako pevaju uvrede po sokacima . . . Ludilo ocrtava, u drutvenom predelu, jedan dobro poznat obris. Iznova se, i veoma ivo, uiva u starim bratijama budala, njihovim svetkovinama, skupovima i govorima. Rasplamsava se oduevljenje za ili protiv Nikole Zubera (Nicolas Joubert), poznatijeg pod imenom Angulvan (Angoulevent), koji se proglasio Knezom budala, naslov koji mu osporavaju Valenti le Kont (le Comte) i ak Reno (Jacques Resneau): pamfleti, spor, parnienja; njegov advokat proglaava i potvruje da on ima uplju glavu, izlapelu bundevu, u kojoj nema zdrava razuma, upu, rastureni mozak, te nema ni misli, ni cele daske u glavi. Blie d'Arber (Bluet d'Arberes), koji se nazvao Grofom od Doputenja, tienik je Krekijevih (Crequi), Ledinjijerovih (Lesdignieres), Bujonovih (Bouillon), Nemurovih (Nemours); godine 1602. on objavljuje, ili umesto njega drugi objavljuju njegova dela u kojima on upozorava itaoca da ne zna ni da ita ni da pie i da to nikada nije ni nauio, ali da ga je obodrilo nadahnue Boga i Anela. Pjer Dipui (Pierre Dupuis), kome Renje (R gnier) govori u estoj svojoj satiri, jeste, po recima Braskambija (Brascambille), nad-luda u dugoj haljini; on sam, u svome Prigovoru na buenje Gazda-Gijoma (Remontrance sur le reveil de Maitre Guillaume), izjavljuje kako ima duh izdignut sve do predsoblja treeg stupnja meseca. A mnoge druge linosti prikazane su u etrnaestoj satiri Renjeovoj. Taj svet s poetka sedamnaestog stolea udnovato je srdaan prema ludilu. Ono je tu, u

STULTIFERA NAVIS

49

srcu stvari i ljudi, podsmeljivi znak koji mea oznake istinskog i uobraenog, jedva se seajui velikih traginih pretnji ivot vema pomuen negoli obespokojavajui, podrugljivo komeanje u drutvu, nepostojanost razuma. Ali, upravo se raaju novi zahtevi: Stotine i stotine puta dohvatao sam svetiljku Traei u po bela dana . . .

DRUGO

POGLAVLJE

VELIKO UTAMNIENJE

Compelle intrare Ono ludilo ije je glasove renesansa upravo oslobodila, ali iju je estinu ve savladala, doba klasicizma uutkae udnovatom jednom prinudom. Dobro se zna da je sedamnaesto stolee stvorilo prostrane domove prinudnog boravka (maisons d'internement); nedovoljno se zna da se na sto stanovnika grada Pariza vie nego jedan u njima zatekao zatvoren na nekoliko meseci. Dobro se zna da se neprikosnovena vlast koristila zapeaenim pismima s kraljevom zapoveu i proizvoljnim merama hapenja; ne zna se tako dobro iz kakve su pravosudne svesti mogli da proiziu takvi postupci. Posle Pinela, Tjuka (Tuke), Vagnica (Wagnitz), zna se da su tokom sto pedeset godina luaci potpadali pod ustrojstvo tog zatvaranja, i da e jednoga dana biti otkriveni u velikim odajama Opteg prihvatilita (l'Hpital general), u elijama kaznenih zavoda; primetie se da su bili izmeani sa stanovnicima Workhouses ili Zuchthusern. Ali nije bivalo da se njihov poloaj tamo jasno odredi niti da se kae kakvog smisla ima to susedstvo kojim siromanima, nezaposlenima, kanjenicima i bezumnima kao da je odreena ista postojbina. Upravo e meu zidovima

V E L I K O UTAMNIENJE

51

domova za prinudni boravak Pinel i psihijatrija devetnaestog stolea zatei luake; a tamo e ih ne zaboravimo to i ostaviti, diei se kako su ih izbavili. Od polovine sedamnaestoga stolea, ludilo je povezano sa tom zemljom prinudnog boravka i sa pokretom koji mu je tu zemlju oznaio kao njegovo prirodno stanite. Za beleg neka poslui jedan datum: 1656, reenje osnivanju Opteg prihvatilita u Parizu. Na prvi pogled, re je samo reformi pu kom upravnom preustrojavanju. Razliita, ve postojea zdanja, okupljena su pod objedinjenu upravu: La Salpetrijer, za prethodne vladavine iznova sazidane radi smetanja arsenala, Bisetr (Bicetre) koju je Luj X I I I hteo da pokloni dobrima verskog reda Sen-Luja da od nje naini staraki dom za vojne invalide. Dom i Bolnica, kako velikog i malog Milosra tako i sirotinjski dom, koji se nalaze u predgrau Sen-Viktor, Dom i Bolnica Scipiona, La Savonri, sa svim mestima, trgovima, vrtovima, kuama i zgradama koji su u njihovom sklopu. (8) Sve je to sada namenjeno sirotinji parikoj svakoga pola, mesta roenja i starosti, bez obzira na titulu i roenje i ma iz kog stalea bili, zdravi ili invalidi, bolesni ili pri oporavku, leivi ili neizleivi. Re je tome da se prihvate, smeste, prehrane oni koji su doli sami ili oni koje je poslala kraljevska ili sudska vlast; treba se t akoe st arat i izdravanju, negovanju i optem redu onih. koji tu nisu mogli nai mesta, ali koji bi mogli ili zasluivali tu da budu. Ta se briga poverava upravnicima imenovanim doivotno, i oni svoja ovlaenja sprovode ne samo u zgradama Prihvatilita, ve i nad svima onima koji u gradu Parizu potpadaju pod njihovu nadlenost: Oni imaju svako pravo vlasti, voenja, upravljanja, trgovanja, policije, suenja, opominjanja i kanjavanja nad svim siromasima u Parizu, kako izvan tako i unutar Opteg prihvatilita. Osim toga, upravnici imenuju jednog
4

52

ISTORIJA LUDILA

lekara sa platom od 1000 funti godinje; on stanuje u Milosru (Piti), ali dva puta nedeljno mora da poseti svaku zgradu Prihvatilita. Od samog poetka jasno je jedno: Opte prihvatilite nije medicinska ustanova. Ono je vie polusudska struktura, neka vrsta administrativnog entiteta koji, po strani od ve uspostavljenih vlasti i izvan sudova, odluuje, sudi i izvrava presude. U tu svrhu imae upravnici na raspolaganju sramne stubove, vratne okove za vezivanje krivca, zatvore i podzemne tamnice u reenom Optem prihvatilitu i mestima koja su u njegovom sklopu, onako kako oni nalaze za shodno, a nikakav se priziv nee primiti na naredbe koje e oni izdavati za unutranjost reenog Prihvatilita; a to se tie onih koje se odnose na vanjski svet, one e biti izvrene po obliku i sadraju bez obzira na bilo kakva protivljenja ili pozivanja uinjena ili koja e se uiniti i bez tete po iste, i nee biti odloene bez obzira na sve odbrane i optube. Gotovo neprikosnoveni suverenitet, sud bez vieg suda, pravo izvrenja nad kojim nita ne moe odneti prevagu Opte prihvatilite jeste udnovata vlast koju kralj uspostavlja izmeu policije i pravde, na granici zakona: trei stale guenja. Umobolni koje e Pinel zatei u Bisetri i u La Salpetrijer pripadali su upravo tome svetu. Ni po svrsi ni po delovanju Opte prihvatilite nema veze ni sa kakvom medicinskom zamilju. Ono je instanca poretka, monarhijskog i graanskog poretka koji se u Francuskoj stvara ba u to vreme. Ono se nadovezuje neposredno na kraljevsku vlast koja ga je postavila jedino pod autoritet graanske uprave; Velika ubonica (la grande Aumnerie) kraljevstva, koja je ranije u starateljskoj politici bila znak uplitanja crkve i svetenstva, odjednom se nala izvan kola. Kralj nareuje: Smatrajmo da smo uvar i zatitnik reenog Opteg prihvatilita, budui da je ono naa kraljevska zadubina, no i pored toga neka ono

V E L I K O UTAMNIENJE

53

ni na koji nain ne zavisi od nae Velike ubonice, niti od bilo kog naeg visokog slubenika, ve neka bude potpuno slobodno od stareinstva, obilaenja i sudske nadlenosti slubenika Opteg popravilita (la generale Reformation) i ostalih iz Velike ubonice, i svih drugih kojima uskraujemo svako pravo raspitivanja i sudsku nadlenost na bilo koji nain. Plan je prvobitno nastao u Parlamentu i dva prva upravitelja koji su tada imenovani bili su prvi predsednik Parlamenta i dravni tuilac. Ali njih ubrzo zamenjuju pariki nadbiskup, predsednik Poreznikog suda (Cour des aides), predsednik Glavne kontrole (Cour des comptes), upravnik policije i predsednik parike gradske uprave (Prevot des marchands). Od tada Veliko nadletvo (Grand Bureau) ima jo samo ulogu da donosi odluke. Stvarna uprava i istinske odgovornosti poverene su upravnicima koji se dobijaju kooptiranjem. Oni su istinski upravitelji, izaslanici kraljevske vlasti i graanskog bogatstva pred svetom bede. njima je Revo l ucija mogla da ostavi ovo svedoanstvo: Odabrani iz najboljeg graanstva... oni su u upravu doneli nepristrasna gledita i iste namere. (9) Ova struktura svojstvena monarhijskom i graanskom poretku i koja je savremenik njegovog ustrojavanja u obliku apsolutizma, uskoro prekriva svojom mreom celu Francusku. Jedan kraljev ukaz, od 16. juna 1676, nareuje osnivanje po jednog Opteg prihvatilita u svakom gradu njegove kraljevine. Mesne vlasti, meutim, preduhitrile su ovu meru; lionsko graanstvo je jo 1612. organizovalo jednu milosrdnu ustanovu koja je radila na slian nain. Nadbiskup Tura ponosan je to 10. jula 1676. moe da izjavi da je njegov nadbiskupski grad sreno predvideo bogobojaljive namere kraljeve i podigao ovo Opte prihvatilite zvano Sirotite (Charite) jo pre onoga u Parizu, i uredio ga tako da je posluilo kao uzor svima onima koja su posle osnovana, u kraljevini

54

ISTORIJA LUDILA

i izvan nje. Sirotite je u Turu osnovano, u stvari, 1656, i kralj mu je poklonio 4.000 funti godinjeg prihoda. Opta prihvatilita otvaraju se irom Francuske: uoi Revolucije, ima ih u 32 pokrajinska grada. I pored toga to je prilino odluno ostavljena po strani prilikom organizovanja Optih prihvatilita nesumnjivo usled saradnje kraljevske vlasti i graanstva Crkva ne ostaje izvan pokreta. Ona preinauje svoje prihvatne ustanove, iznova rasporeuje dobra svojih zadubina; stvara ak i zajednice koje sebi postavljaju ciljeve prilino sline onima koje ima Opte prihvatilite. Vensan de Pol preustrojava Sen-Lazar, najvei meu negdanjim parikim leprozorijima; 7. januara 1632, on u ime kongregacionista Misije sklapa ugovor sa Nastojnitvom Sen-Lazara; sada tamo treba prihvatiti osobe uhapene po naredbi Njegovog Velianstva. Red Dobrih sinova otvara tu vrstu prihvatilita na severu Francuske. Braa Sen-an de Dije, pozvana u Francusku 1602, osnivaju najpre Sirotite u Parizu, u predgrau Sen-2ermen, a zatim aranton, gde se smetaju 10. maja 1645. Nedaleko od Pariza oni, takoe, dre i Sirotite Sneli, otvoreno 27. oktobra 1670. Nekoliko godina pre toga Vojvotkinja od Bujona (Bouillon) poklonila im je zgrade i prihode bolnice za gubavce koju je u ato-Tjeriju (Chteau-Thierry), u etrnaestome stoleu, osnovao Tibo de Sampanj (Thibaut de Champagne). Oni jo upravljaju i Sirotitima u Sen-Jonu, Pontorsonu, Kadijaku, Romanu. Godine 1699. lazaristi u Marseju osnivaju ustanovu koja e postati bolnica Sen-Pjer. U osamnaestome stoleu, potom, nastaju Armantje (Armentieres) (1712), Marevil (Mareville) (1714), Le bon Saver de Kan (le Bon Sauveur de Caen) (1735); Sen-Men (Saint-Meins) u Renu otvara se neto malo pre Revolucije (1780). Pojava, naime, ima evropske razmere. Uspostavljanje apsolutne monarhije i iv preporod ka-

V E L I K O UTAMNIENJE

55

tolicizma u vreme protivreformacije dali su joj u Francuskoj sasvim osoben karakter nadmetanja a u isti mah i sauesnitva vlasti i Crkve. Drugde ta pojava ima sasvim drugojae oblike, ali jednako je tano vremenski odreena. Veliki sirotinjski domovi (hospices), domovi prinudnog boravka, poduhvati vere i javnog reda, pomoi i kanjavanja, milosra i vladinog staranja, delo su klasicistikog vremena: isto tako sveopti kao ono i roeni gotovo u isto vreme kad i ono. U zemljama nemakog jezika, stvaraju se popravni domovi, Zuchthusern; prvi prethodi francuskim domovima prinudnog boravka (osim' Sirotita u Lionu); otvoren je u Hamburgu oko 1620. Ostali su stvoreni u drugoj polovini veka: Bazel (1667), Breslau (1668), Frankfurt (1684), Spandau (1684), Knigsberg (1691). U osamnaestome stoleu oni nastavljaju da se mnoe; najpre u Lajpcigu, 1701, zatim u Haleu i Kaselu 1717. i 1720; kasnije u Brigu i Osnabriku (1756) i, konano, 1771. u Torgauu. U Engleskoj poeci utamnienja seu jo dalje u prolost. Jedan akt iz 1575. koji se odnosi na kanjavanje skitnica i pomo siromanima u isti mah, nalae izgradnju houses of correction, najmanje po jedan po grofoviji. Njihovo izdravanje treba obezbediti jednim porezom, ali javnost se podstie da daje dobrovoljne priloge. Izgleda, u stvari, da mera u tom obliku uopte i nije primenjivana, jer nekoliko meseci kasnije pada odluka da se odobri privatna preduzirnljivost: da bi se otvorilo prihvatilite ili popravni dom vie nije neophodno dobiti zvaninu dozvolu: to sad svako moe da uini po sopstvenom nahoenju. Poetkom sedamnaestog stolea, opte preustrojavanje: globa od pet funti svakom mesnom sudiji koji ih ne bude uredio na podruju za koje je nadlean; obaveza da se uvedu zanati, podignu radionice, pokrene proizvodnja (mlinovi, predionice, tkanice), to doprinosi njihovom izdravanju i obezbeuje posao stanarima; na su-

56

ISTORIJA LUDILA

diji je da odlui ko zasluuje da bude poslat u njih. Razvoj tih Bridwells nije bio osobito velik: esto su sve vie prisajedinjavani tamnicama u ijem su se susedstvu nalazili; pokuaj da se njihova primena rairi i na kotsku nije uspeo. S druge strane, workhouses je oekivao vei uspeh. One potiu iz druge polovine sedamnaestog stolea. Jednim aktom iz 1670. odreen je poloaj tih workhouses, stavljeno u dunost sudskim inovnicima da proveravaju uterivanje poreza i rukovanje novcem koji je trebalo da omogui njihov rad, a mesnim sudijama poveren je vrhovni nadzor nad njihovom upravom. Godine 1697, vie bristolskih parohija ujedinjuju se da bi podigle prvu workhouse u Engleskoj i osnovale drutvo koje e upravljati njome. Druga je dignuta 1703. u Vusteru, a trea iste godine u Daminu; zatim u Plimutu, Norviu, Halu, Ekseteru. Krajem osamnaestog stolea njihov ukupan broj dostie 126. Dilbertov akt iz 1792. daje parohijama sve olakice da osnivaju nove workhouses; u isto vreme se ojaava i autoritet i nadzor od strane mesnih sudija; da bi se izbeglo pretvaranje workhouses u bolnice, preporuuje se da se bespotedno proteruju zarazni bolesnici. Za nekoliko godina, preko Evrope je prebaena istinska mrea tih domova. Krajem osamnaestog stolea Hauard (Howard) se poduhvata da ih obie; kroz Englesku, Holandiju, Nemak, Francusku, Italiju, paniju on e uiniti hodoae svim glavnim mestima zatvaranja bolnicama, tamnicama, kaznenim zavodima i njegovo ovekoljublje ljuti to to su meu iste zidove mogli biti saterani sudski osuenici, mladii koji su remetili mir svoje porodice ili traili njena imanja, nikogovii i umobolni. Dokaz da je ve u ono vreme izgubljeno neto oevidno: ono to je irom Evrope i onako uurbano i spontano izazvalo tu kategoriju klasicistikog poretka kakva je zatvaranje. Za sto pedeset godina ono je postalo

V E L I K O UTAMNIENJE

57

pogrean spoj raznorodnih elemenata. U poetku je, meutim, trebalo da ga odlikuje jedinstvo koje je opravdavalo njegovu hitnost; mora da izmeu tih raznolikih oblika i doba klasicizma koje ih je stvorilo postoji neko naelo povezanosti koje ne vredi izbegavati u ime negodovanja prerevolucionarne osetljivosti. Ka kakvoj se stvarnosti, dakle, teilo kroz sve to ljudstvo koje se, bezmalo preko noi, nalo zakljuano i, stroe no gubavci, odvojeno od sveta? Ne treba zaboraviti da je samo u Optem prihvatilitu u Parizu, nekoliko godina po osnivanju, bilo 6.000 osoba, to je oko 1% stanovnitva. Trebalo je da se, iz tiha i nesumnjivo tokom dugih godina, u evropskoj kulturi stvori jedna zajednika drutvena osetljivost koja je naglo poela da se ispoljava u drugoj polovini sedamnaestog veka: ona je, jednim udarcem, izdvojila tu kategoriju i odredila joj da naseli mesta utamnienja. Da bi se nastanili prostori koje je guba odavno napustila, odreen je itav jedan narod koji se nama ini udnovato izmean i nejasan. Ali ono to je za nas samo nerazlueno oseanje bilo je, jamano, neto sasvim razgovetno opazivo za oveka klasicizma. Upravo taj nain opaanja i treba ispitati da bi se saznalo kakav je to oblik osetljivosti na ludilo postojao u jedno doba koje smo uobiajili da definiemo po prednostima Razuma. Onaj gest koji je zatvaranju, obeleavajui mu prostor, dao mo izdvajanja, ludilu doznaio novu postojbinu, ma koliko povezan i spreman bio, nije jednostavan. On sklapa u jednu sloenu zajednicu novu osetljivost na bedu i dunost pomaganja, nove oblike reagovanja na ekonomske tekoe nezaposlenosti i dokolienja, novu etiku rada, a takoe i san naseobi ni u kojoj bi se moralna obaveza, u vidu autori tarnih oblika prinude, pridruivala graanskom zakonu. Nejasno, ove su teme prisutne u izgradnji i ustrojavanju naseobina zatvaranja. One upravo i daju smisao tome obredu i delimice objanjava-

58

ISTORIJA LUDILA

ju na koji je nain ludilo opaano i doivljavano u doba klasicizma.

Zatvaranje, ta uestala pojava ije znake u sedamnaestome stoleu nalazimo irom Evrope, jeste stvar pozicije. Policija, u sasvim tano odreenom smislu koji je toj rei pridavan u vreme klasicizma, znai skup mera koje su svima koji nisu mogli iveti bez rada, rad inile moguim i neophodnim u isti mah; pitanje koje e Volter uskoro formulisati, ve su sebi postavljali Kolberovi savremenici: Sta? Zar od kada ste ustanovljeni kao telo koje dela u ime naroda jo niste otkrili tajnu kako da sve bogatae obaveete da sve siromahe nateraju na rad? Pa vi niste stigli ni do prvih osnova policije. Pre no to je poprimilo medicinski smisao koji mu mi dajemo ili koji, barem, volimo da pretpostavljamo da ima, zatvaranje nije iziskivala briga za ozdravljenje nego neto sasvim drugo. Ono to ga je uinilo neophodnim jeste imperativ rada. Nae bi ovekoljublje rado da vidi znake dobre volje prema bolesti tamo gde se ukazuje samo osuda besposlice. Vratimo se prvim trenucima Utamnienja, onom kraljevom ukazu od 27. aprila 1656. koji je doveo do stvaranja Opteg prihvatilita. Ta ustanova odmah je sebi postavila zadatak da sprei vprosjaenje i besposlienje kao izvore svih nereda. U stvari, bila je to poslednja velika mera od onih koje su od vremena renesanse preduzimane ne bi li se stavila taka na nerad, ili makar na prosjaenje. (10) Godine 1532. pariki Parlament je odluio da se prosjaci pohapse i prinude da rade u gradskim odvodima vezani lancima dvoje po dvoje. Kriza se brzo zaotrava: 23. marta 1534. siromanim kolcima i sirotinji na-

V E L I K O UTAMNIENJE

59

reuje se da napuste grad, a pri svem tom izdata je i zabrana da se od sada pa nadalje vie ne bogoradi na ulici. Verski ratovi uveavali su tu sumnjivu gomilu u kojoj su se meali seljaci proterani sa zemlje, rasputeni ili odbegli vojnici, radnici bez posla, siromani studenti, bolesnici. U asu kada Anri IV zapoinje opsadu Pariza, grad, u kojem ivi manje od 100.000 stanovnika, ima vie od 30.000 prosjaka. Poetkom sedamnaestog stolea zapoinje privredna obnova; donosi se odluka da se silom pokupe nezaposleni koji nisu ponovo stekli mesto u drutvu; godine 1606. jednom odlukom Parlamenta reeno je da se pariki prosjaci izbiuju na javnom mestu, da im se na rame udari ig, glava obrije, te da se tako proteraju iz grada; da bi se spreio njihov povratak, na gradskim kapijama su, jednom uredbom iz 1607, postavljeni streljaki odredi koji su imali da zabrane ulazak svim siromasima. im su, sa tridesetogodinjim ratom, iezle sve posledice privrednog preporoda, problemi prosjaenja i besposlice iznova se postavljaju; sve do sredine veka redovno poveavanje poreza davi manufakture i uveava nezaposlenost. Tada izbijaju metei u Parizu (1621), Lionu (1652), Ruanu (1639). U isto vreme, pojava novih ekonomskih struktura unosi rasulo u radniki svet; uporedo sa razvojem velikih manufaktura, radnika udruenja (compagnonnages) gube mo i prava, Opte uredbe (Reglements generaux) zabranjuju sve zborove radnika, svaki savez, sva ko udruivanje. U mnogim strukama, meutim, radnika udruenja ponovo se osnivaju. Proganjaju ih; ali izgleda da Parlamenti ispoljavaju izvesnu mlakost; Parlament Normandije odbija svaku nadlenost da sudi buntovnicima iz Ruana. Nema sumnje da se Crkva zato i uplie, te tajna udruivanja radnika izjednauje sa bavljenjem vradbinama. Jednom odlukom Sorbone, godine 1655, proglaeni su bezbonicima i poiniteljima
:

60

ISTORIJA LUDILA

smrtnoga greha svi oni koji pristaju uz loe drutvo. U tom muklome sukobu u kojem se strogost Crkve suprotstavlja popustljivosti Parlamenata, stvaranje Prihvatilita jeste, barem u poetku, sumnje nema, parlamentarna pobeda. U svakom sluaju, to je novo reenje: prvi put se isto negativne mere iskljuivanja zamenjuju jednom me rom zatvaranja; neradnik se vie ne izganja niti kanjava; on se uzima na staranje, na troak nacije, ali po cenu njegove line slobode. Izmeu njega i drutva uspostavlja se preutni sistem obaveza: on ima pravo da bude hranjen, ali mora prihvatiti fiziku i moralnu prinudu zatvorenosti. Ukazom od 1656. cilja se upravo na tu pomalo nejasnu gomilu: na ljude bez sredstava, bez uporita u drutvu, na klasu koja se zatekla naputena, ili koju je nov privredni razvoj uinio privremeno pokretnom. Ni petnaest dana poto je podnet na potpisivanje, ukaz je proitan i obznanjen na ulicama. Paragraf 9: Vrlo izrino spreimo i zabranimo svim osobama svakoga pola, mesta roenja i starosti, bez obzira na titulu i roenje, ma iz kog stalea bili, zdravi ili invalidi, bolesni ili pri oporavku, leivi ili neizleivi, da prose po ulicama i predgraima Pariza, i po crkvama, i dverima istih, a i na kunim kapijama ili po ulicama, ili gde drugde, ni javno ni tajno, po danu ili po n o i . . . , pod pretnjom bievanja prestupnika prvi put, a drugi galije za mukarce i mladie, progonstva za ene i devojke. Sledee nedelje to je 13. maj 1657. u crkvi Sen-Luj de la Pitije dri se sveana misa povodom Svetoga Duha; a u ponedeljak, 14. maja, ujutru, gradska vojska (milice), koja e, u mitologiji narodskih strahovanja, dobiti naziv panduri Prihvatilita, poela je da lovi prosjake i alje ih u razliite zgrade Prihvatilita. etiri godine kasnije, u La Salpetrijer je sklonjeno 1460 ena i male dece; u La Pitije ima 98 deaka, 897 devojica izmeu se-

V E L I K O UTAMNIENJE

61

dam i sedamnaest godina i 95 ena; u Bisetri, 1615 odraslih mukaraca; u La Savonri, 305 deaka izmeu osam i trinaest godina; u Scipion, konano, smetene su trudne ene, odojad i sasvim sitna deca: ima ih 530. U poetku, ljude u braku ne primaju, ak i ako im je to potrebno; uprava je zaduena da ih hrani kod njihove kue; ali uskoro, zahvaljujui jednom Mazarenovom poklonu, mogue je smestiti ih u La Salpetrijer. Sve u svemu, izmeu pet i est hiljada osoba. Zatvaranje, bar u poetku, ima u celoj Evropi isti smisao. Ono je jedan odgovor kojim sedamnaesto stolee uzvraa na ekonomsku krizu koja pogaa zapadni svet u celini: pad zarada, nezaposlenost, pomanjkanje novca, to verovatno sve potie od krize u panskoj privredi. ak i Engleska, koja od svih zemalja zapadne Evrope najmanje zavisi od sistema, mora da savlauje iste tekoe. Uprkos svim merama preduzetim da se izbegne nezaposlenost i opadanje zarada, siromatvo u toj zemlji ne prestaje da raste. Godine 1622. pojavljuje se pamflet Grevious groan for the Poor koji se pripisuje Dekeru (Dekker) i koji, istiui opasnost, obznanjuje opti nehat: Premda broj siromanih ne prestaje da raste svakoga dana, sve to treba da im pomogne izvre se na g o r e . . . ; mnoge parohije guraju svoje siromahe i zdrave radnike koji nee da r a d e . . . u pronju, lopovluke i krau da bi iveli, tako da je zemlja njima alosno preplavljena. Postoji bojazan da e oni zaguiti zemlju; i poto nemaju mogunosti da, kao na kontinentu, prelaze iz jedne zemlje u drugu, postoji namera da se oni izgnaju i sprovedu u novootkrivene zemlje, u istonu i zapadnu Indiju. Godine 1630. kralj postavlja jednu komisiju koja treba da se stara bespotednom spro voenju zakona siromanima. Iste godine, ona objavljuje niz zapovesti i uputstava; preporuuje se da se progone prosjaci i skitnice, kao i svi oni koji ive u neradu i nee da rade za ume-

62

ISTORIJA LUDILA

renu platu ili koji po krmama troe ono to imaju. Valja ih kanjavati u skladu sa zakonima i strpati ih u kaznene domove; to se tie onih koji imaju enu i decu, treba proveriti da li su venani i da li su im deca krtena, jer ti ljudi ive kao divljaci bez venanja, bez sahrane i bez krtenja; a upravo zbog te raspusne slobode tolikim ljudima i priinjava zadovoljstvo da budu skitnice. Uprkos poboljanju koje sredinom stolea poinje u Engleskoj, u Kromvelovo vreme taj problem jo nije reen, poto se predsednik londonske optine ali na taj olo koji se skuplja po gradu, remetei javni red, opsedajui vozila, glasno traei milostinju na ulazima u crkve i posebne zgrade. Jo dugo e kazneni dom ili mesta Opteg prihvatilita sluiti za zatvaranje neradnika, besposliara i skitnica. Svaki put kada doe do krize i kada broj siromanih krene navie, domovi prinudnog boravka, bar za neko vreme, ponovo poprimaju svoj provobitni ekonomski znaaj. Sredinom osamnaestog stolea ponovo je zavladala velika kriza: u Ruanu prosjaci 12.000 radnika, u Turu isto toliko; u Lionu se zatvaraju manufakture. Grof od Aransona, koji ima oblast Pariza i konjiku andarmeriju, izdaje zapovest da se pohapse svi prosjaci u kraljevstvu; da bi se to postiglo konjika andarmerija radi po selima, a tako se radi i u Parizu, gde je sigurno da prosjaci nee umai poto su opkoljeni sa svih strana. Ali izvan razdoblja kriza, zatvaranje poprima drugi smisao. Njegovoj funkciji guenja pridruuje se jo jedna korisna strana. Vie nije re tome da se zatvore radnici bez posl a, ve da se onima koji su zatvoreni dade posao te da se tako primoraju da slue blagostanju svih. Naizmeninost promene je jasna: jeftina radna snaga u vreme pune zaposlenosti i visokih zarada; a u razdoblju nezaposlenosti, uklanjanje besposliara i zatita drutva od nemira i pobuna. Ne zaboravi-

V E L I K O UTAMNIENJE

63

mo da se prvi domovi prinudnog boravka pojavljuju u Engleskoj u industrijski najrazvijenijim mestima zemlje: u Vusteru, Norviu, Bristolu; da je prvo Opte prihvatilite otvoreno u Lionu, etrdeset godina pre no u Parizu; da Hamburg, prvi od svih Nemakih gradova, ima svoj Zuchthaus od 1620. Njegov pravilnik, objavljen 1622, vrlo je precizan. Svi zatvoreni moraju da rade. Tano se vodi rauna vrednosti njihovog rada i daje im se etvrtina zarade. Rad, naime, nije samo zanimanje; on mora biti plodotvoran. Osam upravitelja doma utvruju opti plan. Werkmeister daje zadatak svakome posebno i krajem sedmice treba da ustanovi da U je on dobro obavljen. Pravilo radu primenjivae se sve do kraja osamnaestog stolea, jer jo i Hauard moe da zakljui da se . . . tu prede, pletu arape, tka vuna, kostret, lan, obrauje se bojeno drvo, jelenji rogovi. Zadatak snanog oveka koji strae to drvo jeste 45 funti dnevno. Nekoliko ljudi, nekoliko konja bave se oko valjavice. Jedan kova neprestano radi. Svaki dom prinudnog boravka u Nemakoj po neemu je poseban: prede se, pre svega, u Bremenu, Brunsviku, Minhenu, Breslauu, Berlinu; tka se u Hanoveru. Mukarci struu drva u Bremenu i Hamburgu. U Nirnbergu, glaaju se optika stakla; u Majncu je glavni posao mlevenje brana. Prvi kazneni domovi u Engleskoj otvaraju se u vreme potpunog ekonomskog zastoja. Aktom od 1610. preporuuje se samo da se svim kaznenim domovima pripoje mlinovi, tkanice, vunovlaare, kako bi se stanari zaposlili. Ali kada se, posle 1651, akta Navigaciji i sputanju eskontne sto pe privredna situacija uvruje i trgovina i industrija razvijaju moralna nunost postaje privredna taktika. Tei se za tim da se sva zdrava radna snaga iskoristi to bolje, to jest to jeftinije. Kada Don Keri (John Carey) utvruje svoj plan za workhouse u Bristolu, on neophodnost

64

ISTORIJA LUDILA

rada postavlja na prvo mesto: Siromani oba pola i svih godina mogu se zaposliti da trle konoplju, da pripremaju i predu lan, da grebenaju i predu vunu. U Vusteru, izrauju odeu i tkanine; opremljena je i radionica za decu. Sve to esto ne ide bez tekoa. Nastoji se da workhouses profitiraju na raun mesnih industrija i trita; moda se misli da e ta jeftina proizvodnja regulatorno delovati na prodajnu cenu. Ali manufakture negoduju. Danijel Defo ukazuje na to da se sirotinja, usled te odve lake konkurencije workhouses, pod izgovorom da se ukida u jednoj oblasti, stvara u drugoj; to znai davati jednome ono to se oduzelo drugome, dovesti skitnicu na mesto potena oveka i ovoga primorati da pronae drugi posao kako bi svojoj porodici obezbedio ivot. Pred tom opasnou od konkurencije, vlasti putaju da rad postepeno iezne. itelji vie ne mogu da zarade ni koliko da podmire svoje izdravanje; ponekad je neophodno prebaciti ih u tamnicu ne bi li bar hieb dobili besplatno. to se Bridwells tie, malo ih je . . . u kojima se bilo ta radi ili uopte moe da radi. Oni koje u njih zatvaraju nemaju ni stvari ni ikakvih alatki sa kojima bi radili; oni tamo provode vreme u dangubljenju i razvratu. Kada je u Parizu stvarano Opte prihvatilite, u prvom se redu mislilo na ukidanje prosjaenja, a manje na zapoljavanje zatvorenih. Ipak, izgleda da je Kolber (Colbert), kao i engleski mu suvremenici, video u pomoi putem rada i lek protiv besposlice i podsticaj razvoju manufaktura u isti mah. Nadzornici u unutranjosti neprestano moraju da se staraju tome da sirotinjski domo vi imaju i izvesno ekonomsko znaenje. Svi siromani koji su za to sposobni moraju radnim danom da rade, kako bi izbegli dokolienje koje je mati svih zala, tako i da bi se navikli na rad, a takoe i zato da bi zaradili za deo svoje ishrane. Kadikad ima i sporazuma koji omoguuju

V E L I K O UTAMNIENJE

65

privatnim preduzimaima da radi sopstvene koristi upotrebljavaju radnu snagu azila. Jednim ugovorom sklopljenim 1708. podrazumeva se da e neki preduzima snabdevati Sirotite Tila vunom, sapunom, ugljem, a da e mu ono zauzvrat isporuivati eljanu i upredenu vunu. Cela zarada deli se izmeu doma i preduzimaa. U samom Parizu je bilo vie pokuaja da se velika zdanja Opteg prihvatilita pretvore u manufakture. Ako je verovati piscu jednog nepotpisanog zapisa objavljenog 1790, u La Pitije se pokuavalo sa svim vrstama manufaktura koje prestonica moe da ponudi; konano, uz izvesno oajanje, spalo se na radionicu mrea kao najmanje skupu. Ni drugde pokuaji nisu nimalo uspeniji. U Bisetri je probano mnogo tota: izrada konca i uadi, glaanje stakla, a naroito veliki bunar. ak su, godine 1781, doli na pomisao da konje, radi izvlaenja vode, zamene skupinama zatvorenika koji su se smenjivali od pet izjutra do osam uvee: Koja je pobuda mogla da navede na taj udan posao? Da li je posredi tednja ili puka potreba da se zatvorenici neim zaposle? Ako je re pukoj potrebi da se uposl e zatvorenici, zar ne bi bilo umesnije zabaviti ih posl om korisnijim i za njih i za kuu. Ako je pobuda u tednji, onda je ne vidimo, nje uopte i nema. Kroz celo osamnaesto stolee, privredni znaaj koji je Kolber (Colbert) hteo da prida Optem prihvatilitu ne prestaje da slabi; to sedite obaveznog rada postae povlaeno mesto dokolienja. Koji je izvor nereda u Bisetri? pitae se jo i ljudi Revolucije. I odgovarae ono to je odgovoreno ve u sedamnaestom stoleu: Besposlienje. Koji je nain da mu se doskoi? Rad. U doba klasicizma smisao zatvaranja dvojak je i ono se primenjuje da odigra dvostruku ulogu: da suzbije nezaposlenost, ili da barem izbrie njene najvidljivije drutvene posledice, i da kon trolie cene kada se ukazivala opasnost da one
s

ISTORIJA LUDILA

preterano skoe. Da dejstvuje naizmenino na trite radne snage i na cenu proizvodnje. U stvari, ne izgleda da su domovi prinudnog boravka mogli uspeno da odigraju ulogu koja se od njih oekivala. Ako su i okupljali ljude bez posla, to je bilo prvenstveno stoga da se prikrije beda i izbegnu drutvene ili politike nezgode kada se ti ljudi uzbune; ali istog trenutka kada bi oni bili saterani u obavezne radionice, u susednim oblastima ili na slinim podrujima nezaposlenost se poveavala. to se dejstva na cene tie, ono je moglo biti samo vetako, poto je trina cena tako izraenih proizvoda bila nesrazmerna istinskoj ceni kotanja, ako se ova rauna prema trokovima to ih prouzrokuje samo zatvaranje.

Upravo se u izvesnom doivljaju rada i iskazuje kako privredna neminovnost tako isto i od nje nedeljiva moralna neminovnost utamnienja. Izmeu rada i besposlice povuena je u klasicistikom svetu jedna granina crta koja je dola na mesto velikog iskljuivanja gube. U geografiji ukletih mesta, kao i u predelima moralnog sveta, azil je zauzeo tano ono mesto to ga je imao leprozorij. Stari obredi izoptenja nastavljeni su, ali u svetu proizvodnje i trgovine. Ba na tim mestima proklete i osuene besposlice, na tim mestima to ih je izumelo drutvo koje je u zakonu rada otkrivalo jednu etiku natpojavnost, pojavie se ludilo i uskoro narasti do te mere da ih utelovi. Doi e dan kada e ono moi da se same sa tim jalovim prostorima besposlice putem izvesnog veoma starog i veoma nejasnog prava naslea. Devetnaesto stolee e prihvatiti, pa ak i zahtevati da se ta zemljita na koje su tokom sto pedeset godina pre toga hteli da smeste nezaposlene, bedne i uboge, prenesu na luake.

V E L I K O UTAMNIENJE

$7

Nije svejedno to su luaci bili obuhvaeni velikom zabranom besposlienja. Od poetka e oni imati mesto uz siromahe, valjane ili rave, i uz dokoliare, dobrovoljne ili ne. Kao i oni, i luaci e biti podvrgnuti pravilima obaveznog rada; i vie no jednom desilo se da su oni u toj jednoobraznoj prinudi naprosto pokazali svoje neobino lice. U radionicama u koje su potrpani raspoznavali su se, i nehotice, po nesposobnosti da rade i slede ritam zajednikog ivota. Potreba, otkrivena u osamnaestome stoleu, da se umobolnima odredi poseban nain ivota, i velika kriza utamnienja uoi same Revblucije, povezani su sa iskustvom to su ga ljudi s ludilom imali u kontekstu opte obaveze da se radi. Da bi se luaci zatvorili nije se ekalo na sedamnaesto stolee, ali ba se u to doba otpoelo sa njihovim interniranjem tako to su meani sa elom jednom populacijom za koju je smatrano da su oni s njom u srodstvu. Do renesanse, osetljivost na ludilo bila je skopana sa prisustvom imaginarnih natpojavnosti. Od doba klasicizma poev, i po prvi put, ludilo se opaa kroz etiku osudu nerada i u drutvenoj imanentnosti koju obezbeuje zajednica rada. Ta zajednica poprima etiku mo podele koja joj omoguuje da, kao u drugom nekom svetu, odbaci sve oblike drutvene nekorisnosti. Ba u tom drugom svetu, okruenom svetim snagama truda, ludilo e i stei taj status koji mu priznajemo. Ako u klasicistikom ludilu i ima neega to govori drugom mestu i drugo j stvari, to nije stoga to luak dolazi s drugog nekog neba, neba bezumnosti, i to nosi njegove znake; to je stoga to ori sam prelazi granice graanskog poretka i odlazi van svetih mea njegove etike. U stvari, odnos izmeu prakse zatvaranja i zahteva da se radi nije potpuno, ni izdaleka, odreen stanjem ekonomije. U osnovi mu lei i ivotom ga nadahnjuje jedno moralno opaanje. Kada je Board of Trade objavio svoj izvetaj
5*

68

ISTORIJA LUDILA

siromanima i u njemu predloio sredstva da se oni uine korisnima po sve, bilo je tano naznaeno da koren siromatva nije ni oskudica hrane ni nezaposlenost, ve slabljenje reda i poputanje obiaja. I ukaz od 1656, takoe, usred obznana moral u iznosio je udnovate opasnosti. Raspusnost prosjaka prevrila je meru, jer oni se odaju svakovrsnim zloinima, to navlai prokletstvo boije na drave ako te zloine ne kazne. Ta raspusnost nije neto to bi se moglo odrediti u odnosu na veliki zakon rada, ve moralna raspusnost: Osobe koje su se bavile milosrdnim delima na osnovu iskustva su saznale da vie ljudi oba pola stanuju zajedno bez venanja, mnoga njihova deca nisu krtena i bezmalo svi ive u nepoznavanju vere, u nipodatavanju sakramena-. ta i u neprestanoj navici na svakovrsne poroke. Ali Prihvatilite ima, isto tako, i smisao da naprosto slui i kao utoite onima koje starost, nemo ili bolest spreavaju da rade; ono nee imati samo vid radionice za prinudni rad, ve takoe i moralne ustanove zaduene da kanjava, da ispravlja izvesnu moralnu raspojasanost, koja ne zavreuje suda ljudi, ali se ne bi mogla popraviti samo strogou ispatanja. Opte prihvatilite ima etiki status. Upravo su za tu moralnu obavezu zadueni njegovi upravitelji, te im je dodeljen ceo pravni i materijalni aparat represije: Svi oni imaju mo vlasti, upravljanja, voenja, policije, pravo suenja, ukoravanja i kanjavanja; a da bi obavili taj zadatak, na raspolaganje im se stavljaju stubovi srama, vratni okovi, zatvori i podzemne tamnice (11). U sutini, obaveza da se radi osmiljena je upravo u tome kontekstu: ona je etika veba i moralno jemstvo. Ona vai kao isposnitvo, kao kazna, kao znak izvesnog stava srca. Zatvorenik koji moe i hoe da radi bie osloboen; ne toliko to e iznova biti od koristi drutvu, ve zato to je ponovo. pristao uz veliku etiku pogodbu

V E L I K O UTAMNIENJE

69

ljudskom bitisanju. Aprila 1684, jednom ured bom je unutar prihvatilita stvoren odeljak za mladie i devojke ispod dvadeset pet godina; njome je tano odreeno da na rad treba da im odlazi najvei deo dana i da bude praen itanjem nekolikih pobonih knjiga. Ali uredba odreuje isto represivni karakter toga rada, daleko od svakog staranja proizvodnji: Bie naterani da rade to due mogu i na najteim poslovima koje njihove snage i mesto na kojima e biti doputaju. Tada, ali tek tada moi e biti obuavani nekom zanatu koji odgovara njihovom polu i sklonostima, i to onoliko koliko je njihova revnost pri prvim zadacima omoguila da se prosudi da ele da se poprave. Svaka e greka, konano, biti kanjena uskraivanjem orbe, poveanjem rada, zatvorom i ostalim kaznama uobiajenim u reenim domovima, onako kako upravitelji budu procenili da je opravdano. Dovoljno je proitati optu uredbu onome to svaki dan mora biti uinjeno u Kui Sen-Luja u La Salpetrijer pa da se shvati da se i sam zahtev da se radi upravljao prema sprovoenju jedne moralne reforme i prinude, to zatvaranju daje, ako ve ne krajnji smisao, a ono bar sutinsko opravdanje. Ovo izumee jednog mesta prinude gde je moralu administrativno odreeno da zlostavlja znaajna je pojava. Po prvi put su osnovane ustanove moralnosti u kojima se splie zapanjujua sinteza izmeu moralne obaveze i graanskog zakona. Red drava vie ne doputa nerede srca. Naravno, nije to prvi put to u evropskoj kulturi moralna pogreka, ak i u svom najprivatnijem vidu, poprima izgled nasrtaja na pisane i..nepisane zakone graanstva. Ali u tom velikom zatvaranju iz doba klasicizma, bit i novost jeste to to se ljudi zatvaraju u naseobine iste moralnosti, u kojima e se zakon koji treba da vlada u srcima primenjivati bez poputanja, ili ublaava-

70

ISTORIJA LUDILA

nja, u vidu stroge fizike prinude. Moral se prepustio upravljanju kao trgovina ili privreda. Vidimo da se tako meu ustanove apsolutne monarhije u iste one koje su dugo bile simbol njene samovolje svrstava i velika graanska, a uskoro i republikanska zamisao da je i vrlina, takoe, stvar drave, da je mogue donositi reenja kako bi ona zavladala, ustanoviti autoritet kako bi se osiguralo da ona bude potovana. Zidovi zatvorenih prostora na neki nain kriju negativ te moralne naseobine kojoj graanska svest poinje da sanja u sedamnaestome stoleu: moralne naseobine namenjene onima koji su od samog poetka hteli da se izvuku iz nje, naseobine u kojoj pravo vlada samo putem sile bez priziva neka vrsta vrhovne vlasti dobra, gde likuje pretnja sama, i gde vrlina, budui toliko vredna sama po sebi, ima vrednost kao takva, a za nagradu dobija samo to to je izbegla kaznu. U senci graanske drave raa se ta udnovata republika dobra koja se silom namee svima za koje se podozreva da pripadaju zlu. To je nalije velikog sna i velike zaokupljenosti graanstva u vreme klasicizma: konano poistoveeni zakoni drave i zakoni srca. Neka se nai politiari blagoizvole manuti raunica... i neka ve jednom shvate da se novcem moe sve kupiti osim uljudnosti i graana. (12) Zar nije to san koji kao da je opsedao osnivae doma za prinudan boravak u Hamburgu? Jedan od upravitelja mora da se stara da . . . svi koji su u kui ispunjavaju svoje verske dunosti i budu poueni za n j i h . . . kolski uitelj treba da naui decu veri i da ih opominje, podstie ih da, u trenucima dokolice, itaju razliite delove Svetog pisma. On treba da ih naui da itaju, da piu, raunaju, da budu poteni, i pristojni prema onima koji poseuju dom. On se mora starati da oni prisustvuju slubi boijoj i da se pri tom smerno ponaaju. U Engleskoj, u pravilima work-

V E L I K O UTAMNIENJE

71

houses ostavljeno je veliko mesto bdenju nad vladanjem i nad veronaukom. Tako je za dom u Plimutu predvieno imenovanje jednog schoolmastera koji je imao da udovolji trostrukom uslovu da bude poboan, trezven i uzdrljiv; svako jutro i svako vee imae on zadatak da predvodi molitve; svake subote po podne i svakog praznika morae da se obrati zatvorenima, da ih opomene i poui osnovima protestantske vere u skladu sa uenjem anglikanske crkve. Hamburg ili Plimut, Zuchthusern i workhouses u celoj protestantskoj Evropi diu se te tvrave moralnoga reda u kojima se ui vera, to je neophodno za- mir drave. Na katolikoj zemlji, cilj je isti, ali je versko obeleje malo izraenije. tome svedoi delo svetog Vensana de Pola. Glavna namera radi koje smo dopustili da ovamo budu povuene osobe izvan halabuke velikoga sveta i da stupe u ovu usamljenost kao pitomci bila je samo to da se oni zadre od robovanja grehu, od toga da budu prokleti zanavek, i da im se dade sredstvo da uivaju u savrenom zadovoljstvu i u ovom i u onom drugom ivotu; oni e uiniti sve to mogu da se u tome dive boanskom provienju... Iskustvo nas, na alost, isuvie vrsto uverava da poremeaji za koje danas vidimo da vladaju kod mladei potiu jedino od sve veeg pomanjkanja pouka i pokornosti pred duhovnim predmetima, poto mladi mnogo vie vole da slede svoje rave sklonosti negoli sveta nadahnua Boija i bogobojaljive savete svojih roditelja. Re je, dakle, tome da se pitomci izbave iz jednog sveta koji ih, ona ko slabe, samo mami na greh, da se opomenu na povuenost u kojoj e za drutvo imati samo anele uvare ovaploene u svakidanjoj prisutnosti nadzornika: ovi im, u stvari, ine iste one dobre usluge koje im nevidljivo ine i njihovi aneli uvari: naime, pouavaju ih, tee i daju spas. U domovima Sirotita (Charite), uz najvee se sta ranje bdi nad tim dovoenjem u red ivota i sa-

72

ISTORIJA LUDILA

vesti, i to e se tokom celog osamnaestog stolea sve jasnije javljati kao smisao zatvaranja. Godine 1765. za Sirotite ato-Tjerija donosi se nov pravilnik. Njime je tano odreeno da e Prior poseivati sve zatvorene, jednog za drugim i svakog posebno, najmanje jednom nedeljno, da bi ih poteio, opomenuo na bolje vladanje i lino se uverio da li se sa njima postupa onako kako treba; pod-prior e to initi svaki dan. Sve te tamnice moralne vrste mogle bi da ponesu ono geslo to ga je jo Hauard mogao proitati na zatvoru u Majncu: Ako smo mogli da nataknemo jaram divljim zverima, ne treba da odustajemo od popravljanja oveka koji je zabludeo. Za katoliku crkvu, kao god i za protestantske zemlje, zatvaranje predstavlja mit drutvenoj srei u vidu autoritarnog uzora: uzora policije kroz iji bi se poredak potpuno probijala naela religije, i religije iji bi zahtevi bili zadovoljeni, bez ogranienja, u pravilima policije i prinudama kojima ona moe da se oborua. Postoji u tim ustanovama neto kao pokuaj da se dokae da red moe biti primeren vrlini. U tom smislu utamnienje krije, u isti mah, i metafiziku upravljanja i politiku religije; ono se, kao jedan napor tiranskog stapanja, smeta u ono rastojanje koje boji vrt odvaja od gradova koje su ljudi, izgnani iz raja, podigli sopstvenim rukama. Dom prinudnog boravka javlja se u doba klasicizma kao najzgusnutiji simbol te policije koja je samu sebe, kada je podizanje savrenog grada posredi, zamiljala kao graanski ekvivalent vere.

Zatvaranje je institucionalna tvorevina svojstvena sedamnaestom stoleu. Ono je od samog poetka zahvatilo toliku irinu da vie nema nieg zajednikog sa bacanjem u tamnicu kakvo se

V E L I K O UTAMNIENJE

73

moglo primenjivati u srednjem veku. Kao ekonomska mera i drutvena predostronost ono ima vrednost pronalaska. Ali u p o v e s t i ludila, ono je presudan dogaaj: trenutak kada se ludilo opaa na drutvenom obzorju siromatva, nesposobnosti za rad, nemogunosti integrisanja sa grupom, trenutak kada ono poinje da se stapa sa problemima grada. Nova znaenja to se pridaju siromatvu, vanost koja se poklanja obavezi da se radi i sve etike vrednosti s njom u vezi, izdaleka odreuju doivljavanje ludila i iskrivljuju mu smisao. Roena je jedna osetljivost koja je povukla crtu, podigla prag i koja bira, da bi oterala. Konkretan prostor klisicistikog drutva zadrava jednu oblast nemeanja, jednu neispisanu stranicu na kojoj ledbi istinski ivot grada: tu se red vie ne sueljava slobodno sa neredom, razum vie ne nastoji da sam sebi kri put kroz sve ono to moe da mu se izmigolji ili to pokuava da ga odbaci. On vlada u istom stanju, u trijumfu to mu je nad pomahnitalim nerazumom unapred pripremljen. Ludilo je tako otrgnuto od te imaginarne slobode koja mu je omoguavala da buja jo i pod nebom renesanse. Ne tako davno, ono se jo borilo u po bela dana: to je Kralj Lir, to je Don Kihot. Ali za manje od pola stolea ono se nalo odvojeno od sveta i, u utvrdi zatvorenosti, povezano je sa Razumom, pravilima morala i njihovim jednolinim noima.

TREE

POGLAVLJE

BEZUMNICI

Od stvaranja Opteg prihvatilita, od otvaranja prvih kaznenih domova u Nemakoj i Engleskoj, pa sve do kraja osamnaestog stolea, doba klasicizma utamniuje. Utamniuje razvratnike, oeve-raspikue, zabludele sinove, bogohulnike, ljude koji tee da se otkae, raskalanike. I, preko tog pribliavanja i tih udnih sauesnitava, to doba ocrtava profil svog doivljaja bezumlja. Ali u svakoj takvoj naseobini nalazimo, povrh svega, i istinsku populaciju luaka. Pri svakom desetom, priblino, hapenju u Parizu radi odvoenja u Opte prihvatilite, hvatani su bezumnici, ljudi u bunilu, svet pomraena duha, osobe koje su naskroz poludele. Izmeu jednih i drugih, nikakvog znaka razlike. Pogledaju li se redom registri, reklo bi se da je na ta hapenja ukazala ista osetljivost, te ljude odstranio isti gest. Prepustimo arheolozima lekarstva brigu oko odreivanja toga da li je onaj koji je u Prihvatilite dospeo uljudnosti ili onaj to je zlostavljao enu i vie puta hteo da se otkai bio bolesnik ili ne, umobolnik ili zloinac. Pa ipak, ne treba zaboraviti da bezumni kao takvi imaju posebno mesto u svetu utamnienja. Njihov se poloaj ne svodi na to da se sa

BEZUMNICI

75

njima postupa kao sa kanjenicima. U optoj osetljivosti na bezumlje postoji izvesna osobita boja koja se pridaje ludilu u strogom smislu rei i koja prekriva one to ih, bez tanog semantikog razlikovanja, nazivaju bezumnima, pomuenim ili poremeenim duhovima, udacima, ljudima u ludilu. Taj osobiti oblik osetljivosti istie lice samog ludila u svetu bezumlja. Tu je, na prvom mestu, osetljivost na sablazan. U svom najoptijem vidu zatvaranje se objanjava ili se, u svakom sluaju, opravdava htenjem da se izbegne sablazan. Ono time ak oznauje i jednu vanu promenu u svesti zlu. R enesansa je slobodno doputala da na punu svetlost dana izbiju oblici bezumlja; javna slava je zlu davala mo primera i iskupljenja. Kada je u petnaestom stoleu il de Re (Gilles de Rais) optuen da je bio i ostao jeretik, iznova upao u greh, volebnik, skotola, priziva zlih duhova, gatar, ubica nevinih, otpadnik od vere, idolopoklonik, nebudan pred skretanjem od vere, on je na kraju sam, u vansudskom priznanju, izneo svoje zloine koji su dovoljni da u smrt oteraju 10.000 ljudi; pred sudom je na latinskom ponovo otpoeo sa priznanjima; a potom sm zahteva da se reena ispovest svima i svakome od prisutnih, od kojih veina ne zna latinski, objavi na prostom jeziku i izloi im se, a poinjeni i ispoveeni prestupi objave na njegovu sramotu, da bi lake stekao oprost grehova i milost Boiju, ne bi li bio pomilovan zbog grehova koje je poinio. Na graanskom suenju, ista se ispovest zahteva i pred okupljenim narodom: reeno mu je od strane Gospodina predsednika da svoju stvar potanko iznese, a stid to e ga zbog toga osetiti delimino e vredeti kao ublaenje kazne koju zbog toga treba da ispata. Do sedamnaestog stolea, sve ono to je u zlu najee i najneovenije moe se izravnati i kazniti tek kad se iznese na svetio dana. Svetlost u kojoj se obavlja

76

ISTORIJA LUDILA

in priznanja i sprovodi kazna moe sama da stoji kao protivtea tami iz koje proizlazi zlo. Postoji jedan krug dovrhunjenja zla kojim ono nuno mora da proe kroz javno priznanje i ispoljavanje pre no to dostigne okonanje koje ga ponitava. Utamnienje, nasuprot tome, odaje oblik svesti za koju neoveno moe da dovede samo do stida. Postoje vidovi zla koji imaju toliku mo da zaraze, toliku snagu da sablazne, da bi ih svako obznanjivanje umnoavalo do beskonanog. Jedino ih zaborav moe ponititi. Povodom jedne spletke sa trovanjem, Ponartren (Pontchartrain) propisuje ne javno suenje, ve tajnost azila: Kako su uinjena sasluanja zanimala jedan deo Pariza, Kralj nije smatrao da se mora odrati suenje tolikim osobama, od kojih je vie njih bilo upalo u zloine i ne znajui za to, a ostali su se upustili samo iz lakomislenosti; Njegovo Velianstvo se na to resilo utoliko dragovoljnije to je ubeeno da ima izvesnih zloina koje bi svakako valjalo prepustiti zaboravu. (13) Osim opasnosti od primera, i ast porodice, kao i ast vere, dovoljni su da neka osoba bude predloena za dom prinudnog boravka. Povodom slanja jednog svetenika u Sen-Lazar primeeno je: Stoga nikada nije preterano nastojanje da se zarad asti vere i asti svetenstva skrije takav duhovnik kao to je ovaj. (14) Jo i u poznom osamnaestom stoleu Maiserb (Malesherbes) e braniti izgnanje i utamnienje kao pravo porodice koja hoe da izbegne ljagu. Ono to se naziva niskou svrstano je u radnje ije trpljenje javni red ne doputa . . . Kao da ast porodice zahteva da se iz drutva odstrani onaj koji, gadnim i prezira dostojnim navadama, navodi svoje roditelje da pocrvene. I obratno, nalog za osloboenje izdaje se kada se smatra da je opasnost od bruke otklonjena i da ast porodice ili Crkve vie ne moe biti povreena. Opat Bagrede je odavno zatvoren; uprkos njegovim zahtevima, nikad mu nije dozvolje-

BEZUMNICI

77

no da izie; no konano starost i slabost onemoguuju bruku: Uostalom, njegova oduzetost napreduje, pie d'Aranson. Ne moe ni da pie ni da se potpie; mislim da bi pravo i milosrdno bilo osloboditi ga. Sve te oblike zla koji se pribliavaju bezumlju treba prikriti. Pred neovenim klasicizam osea takvu srameljivost kakvu renesansa nikad nije iskusila. Od ovog prikrivanja, meutim, pravi se i jedan izuzetak: ono to se ini sa luacima (15). Pokazivati bezumne to je nesumnjivo bio veoma stari obiaj srednjega veka. Na neke Narrtrmer u Nemakoj postavljani su prozori sa reetkama koji su omoguavali da se spolja posmatraju unutra vezani luaci. Tako su oni bivali prikazanje na gradskim kapijama. Paradoksalno, u asu kada su se kapije azila zatvorile, taj obiaj nije iezao ve se, naprotiv, razvio, te u Parizu i Londonu poprimio bezmalo institucionalizovani karakter. Jo i 1815, ako je verovati jednom izvetaju podnetom Donjem Domu, bolnica u Bedlemu svake nedelje pokazuje besomunike za jedan peni. Godinji prihod od tih poseta, pak, popeo se na blizu 400 funti: a to pretpostavlja zapanjujue visoku brojku od 96.000 poseta godinje (16). U Francuskoj, etnja do Bisetre'i gledanje tekih luaka ostaje, sve do Revolucije, jedna od nedeljnih razonoda graanstva sa leve obale. U svojim Zapaanjima jednog engleskog putnika (Observations d'un voyageur anglais) Mirabo izvetava da su luaci u Bisetri izlagani gledanju kao kakve neobine zveri prvom prostaku koji naie i voljan je da plati etvrt sua. Tu se vidi uvar kako pokazuje luake kao to na vaaru Sen-ermen lakrdija pokazuje dresirane majmune (17). Neki s tamniari bili veoma cenjeni zbog vetine da sa nekoliko udaraca biem nateraju luake da izvode hiljade plesova i vratolomija. Jedino ublaenje na koje se nailo krajem osamnaestog stolea jeste to to je bezumnima bila pove

78

ISTORIJA LUDILA

rena briga oko pokazivanja luaka, kao da je ludilo samo imalo da prui svedoanstvo onome to jeste. Nikako ne kleveimo ljudsku prirodu. Engleski je putnik u pravu kad slubu pokazivanja luaka smatra neim to prevazilazi najokoreliju neovenost. Ve smo to i rekli. Svemu ima leka. Upravo su sami luaci, koji su u lucidnom stanju, zadueni da se postaraju oko izlaganja svojih drugara koji im, sa svoje strane, vraaju uslugu na isti nain. Tako uvari tih nesrenika uivaju u prednostima koje im prua predstava, i bez snage neosetljivosti koju, sumnje nema, nikada ne bi ni mogli stei. (18) Eto ludila uzdignutog kao prikazanje iznad tiine azila kako je, na radost sviju, postalo javna sablazan. U uzdranosti domova prinudnog boravka bezumlje se skrivalo, ali ludilo nastavlja sa svojim prisustvom na pozornici sveta, i to sa vie sjaja nego ikad. U doba Carstva otii e se, tavie, jo dalje no to se za srednjega veka i renesanse ikada stiglo; udnovata bratija sa Plavoga broda prireivala je nekada prikazanja u kojima je ludilo podraavano; sada se predstavlja ba ludilo samo, ludilo od krvi i mesa. Kunije (Couhnier), upravitelj arantona, pokrenuo je prvih godina devetnaestog stolea davanje onih uvenih predstava u kojima su luaci igrali as uloge glumaca, as uloge posmatranih gledalaca. Umobolnici koji su prisustvovali tim pozorinim prikazanjima bili su predmet panje, ljubopitstva jedne nepromiljene, lakoumne i kadikad pakosne publike. Neobino dranje tih nesrenika, njihovo ponaanje, izazivali su posprdni smeh, uvredljivo saaljenje prisutnih. (19) U svetu nad kojim De Sad rasprostire svoju suverenost, ludilo postaje ista predstava i biva ponueno, kao razonoda, nepomuenoj savesti razuma sigurnog u sebe. Sve do poetka devetnaestog stolea i do ozlojeenosti Roaje-Kolara (Royer-Collard), luaci ostaju udovita to e rei bia ili stvari koje vredi pokazivati.

BEZUMNICI

79

Utamnienje krije bezumlje i odaje stid to ga bezumlje izaziva; ali ono jasno oznauje ludilo; prstom pokazuje na njega. Ako, kao prvo, postoji namera da se izbegne sablazan, ova se, kao drugo, prireuje. udnovata protivrenost: doba klasicizma obavija ludilo jednim sveobuhvatnim doivljajem bezumlja; njegove jedinstvene oblike koje su jedne od drugih razdvojili srednji vek i renesansa, to doba iznova upija i saima u sveobuhvatnost u kojoj se ludilo dodiruje, bez razlike, sa svim oblicima bezumlja. Ali ono, is ti mah, oznauje isto to ludilo jednim osobenim obelejem: ne obelejem bolesti, ve obelejem usplamtele sablazni. Pa ipak, izmeu tog organizovanog ispoljavanja ludila u osamnaestome stoleu, i slobode sa kojom je ono za renesanse izbijalo na videlo, nema nieg zajednikog.- Tada je ono bilo svuda prisutno i preko svojih slika ili opasnosti izmeano sa svekolikim iskustvom. U klasicistiko doba, ludilo pokazuju, ali s onu stranu reetaka; ako se ono i ispoljava, to je na odstojanju, pod pogledom razuma koji s njim vie nije u srodstvu i ne mora da se i dalje osea neprilino zbog prevelike slinosti s njim. Ludilo je postalo stvar za gledanje: ne vie udovite u dnu sebe sama, ve ivotinja udnovatih mehanizama, bestijalnost u kojoj, je ovek jo odavno poniten. Lako mogu da zamislim oveka bez ruku, nogu, glave (jer samo nas iskustvo ui da je glava potrebnija od nogu). Ali ne mogu da zamislim oveka bez misli: bio bi to kamen ili marva. (20)

* * *
U svom Izvetaju zbrinjavanju umobolnih (Rapport sur le service des aliinis) Deport (Desportes) opisuje izbe Bisetre, onakve kakve su bile krajem osamnaestog stolea: Nesrenik koji je od celog pokustva imao samo tu lou postelju

80

ISTORIJA LUDILA

prekrivenu slamom, glavom, petama i telom pritisnut uza zid, nije mogao ni oka da sklopi a da ga ne iskvasi voda to je curila niz tu gomilu kamenja. to se izbi u La Salpetrijer tie, ono to je u njima inilo boravak jo nesrenijim a esto i ubitanijim bilo je to to su zimi, kada nadou vode Sene, sobici smeteni na ravni odvoda postajali ne samo mnogo nezdraviji ve i, povrh toga, utoite mnotvu golemih pacova koji su se nou bacali na tamo zateene zlehudnike i grizli ih gdegod su stigli; zateene su luakinje nogu, ruku i lica rastrgnutih od esto opasnih ujeda, a vie ih je od toga i umrlo. No upravo se podzemne elije i izbi od davnina i ostavljaju za najopasnije i najnemirnije umobolnike. Ako su mirni i ako niko ne treba ni zbog ega da ih se boji, trpaju ih u elije manje ili vie prostrane. Jedan od najradnijih uenika Tjukovih, Godfri Higins (Godfrey Higgins), dobio je pravo, plaeno 20 funti, da kao dobrovoljni inspektor poseti azil u Jorku. Prilikom jedne posete on otkriva neka briljivo prikrivena vrata i nalazi odaju ne duu od osam stopa (oko est kvadratnih metara) koju je nou nastanjivalo trinaest ena; danju su one imale da ive u jedva neto veoj odaji. Nasuprot tome, bezumnike koji su naroito opasni, dre pod ustrojstvom stege koja, sumnje nema, nije kaznene prirode ve samo treba da stesni i uvrsti fizike mee pobesnelog ludila. Cesto opasne luake lancima vezuju za zidove i postelje. U Bedlemu, nemirne luakinje vezivane su lancem oko lanka uza zid jednog dugog podzemnog hodnika; od odee imale su samo po haljinu od gruba sukna. U drugoj jednoj bolnici, u Betnel Grinu (Bethnal Green), neka je ena patila od estokih napada razdraenosti:; tada bi je, sapetih ruku i nogu, smetali u svinjac; kad bi napad proao, vezivali bi je za postelju i zatitili jednim jedinim pokrivaem; kad bi joj dozvolili da napravi nekoliko koraaji, nametali bi joj me-

BEZUMNICI

81

u noge gvozdenu ipku koja je alkama bila privrena za lanke, a sa lisicama na rukama bila spojena kratkim lancem. U svom Izvetaju po loaju siro manih umo bo lnika Semjuel Tjuk (Sa muel Tuke) iznosi pojedinosti jednog tegobnog si stema koji je u Bedlemu uveden da bi se savladao neki luak kog je bio glas da je besomuan: ovek je bio vezan dugim lancem to je iao du zida i tako omoguavao straaru da ga vodi, da ga, tako rei, iz vana dri na uzici; vrat su mu bili stavili jednu gvozdenu alku koja je kratkim lancem bila spojena sa drugom alkom; ova je kli zila du jedne uspravne debele gvozdene ipke uvrene krajevima tavanicu i pod elije. Kada se otpoelo sa preureenjem Bedlema, naen je jedan ovek koji je dvanaest godina iveo u toj eliji, podvrgnut tom sistemu stege. Kada ovakvi postupci dostignu taj vrhunac estine, postaje jasno da ih svest kazni koju valja izvriti ne raspaljuje nita vie nego zada tak popravljanja. Ovome reimu potpuno je stra na svaka zamisao pokajnitvu. U ono vreme, ludnice opseda izvesna predstava animalnosti. Svoje lice ludilo pozajmljuje sa obrazine zveri. Oni koje lancima prikivaju zidove elija nisu toliko ljudi pomraena uma, koliko zveri koje je spopala prirodna pomama: kao da se ludilo, na svom krajnjem stupnju osloboeno tog moralnog bezumlja u koje su zatvoreni njegovi najblai oblici, silovitom snagom upravo pripojilo neposrednoj estini animalnosti. Taj uzor animalnosti namee se po azilima i daje im izgled kaveza i zverinjaka. Kokel (Coquel) opisuje La Salpetrijer krajem osamnaestog stolea: Luakinje koje su u nastupu pomame vezane su lancima, kao psi, za vrata svoje izbe, a od uvara i posetilaca odvojene su dugim hodnikom zatienim gvozdenom reetkom; kroz tu im se reetku doturaju hrana i slama na kojoj spavaju; prljavtina koja ih okruuje delimino se uklanja grabuljama. U bolnici
6

82

ISTORIJA LUDILA

u Nantu, zverinjak ima izgled posebnih kaveza za divlje zveri. Nikada Eskirol (Esquirol) nije video toliko preobilje brava, katanaca, gvozdenih zasuna da se zatvore vrata podzemnih elija... Maleni otvori u vratima opremljeni su gvozdenim ipovima i kapcima. Tik uz taj otvor obeen je lanac olovom zaliven u zid, a na drugom kraju mu je jedan tucani sud to prilino lii na kakvu staru kantu: u sud se stavlja hrana pa se dotura kroz ipove otvora. Kada, godine 1814, Fodere (Fodere) stie u bolnicu u Strazburu, nalazi tamo vrlo briljivo i vesto postavljenu neku vrstu tale za ljude: Za nasrtljive luake i one koji se prljaju zimiljeno je da se, s krajeva velikih odaja, postave neke vrste kaveza, ili daanih ormana u koje moe da stane najvie jedan ovek srednje visine. Ti kavezi imaju po jednu dasku sa reetkastim otvorom koja se ne oslanja neposredno pod ve je malice, oko petnaestak santimetara, izdignuta. Na te je letve baeno malo slame na kojoj umobolnik spava, go ili polugo, a tu i obeduje i izbacuje neistou . . . Ima u tome, razumljivo, i istinskog sistema obezbeenja od nasilnitva umobolnika i raspomamljenosti njihovog besa. toj raspomamljeno sti misli se ponajpre kao drutvenoj opasnosti. Ali ono to je nadasve vano jeste to to se ona zamilja u vidu jedne ivotinjske slobode. Ta ne gativna injenica da se sa luakom ne postupa kao s ljudskim biem ima sasvim pozitivan sadraj; ta neovena ravnodunost u stvarnosti ima vrednost opsednutosti: ona se usauje u drevne strahove koji su jo od staroga veka, a od srednjega pogotovu, dali ivotinjskom svetu njegovu poznatu udovinost, njegove pretee udesnosti i svu onu teinu pritajenog nespokoja. Pa ipak, taj strah od ivotinja koji, sa celim svojim imaginarnim predelom, prati opaanje ludila, vie nema sasvim isti smisao koji i dva ili tri stolea ranije: ivotinjski preobraaj nije vie vidljivi znak pa-

BEZUMNICI

83

klenih sila, niti ishod jedne avolje alhemije bezumlja. ivotinja u ioveku vie nema vrednost putokaza za onaj svet; ona je postala ovekovo ludilo, bez veze sa bilo im drugim doli sa sobom samim: njegovo ludilo u prirodnom stanju. Animalnost koja besni u ludilu liava oveka onoga to bi u njemu moglo biti oveno; ali ne stoga da bi ga prepustila drugim nekim silama, ili samo zato da bi ga uvrstila na nultom stupnju svojstvene mu prirode. Za klasicizam je ludilo, u krajnjim svojim oblicima, ovek u neposrednom odnosu sa svojom animalnou,. bez pozivanja na ita drugo i bez ikakva pribeita. Doi e dan kada e prisustvo te animalnosti u ludilu biti smatrano, iz. perspektive evolucije, znakom, jo vie samom sutinom bolesti. U doba klasicizma, nasuprot tome, ona sa osobitom jasnoom ukazuje upravo na injenicu da luak nije bolesnik, Animalnost, u stvari, titi luaka od svega to bi u oveku moglo biti sagreljivo, nestalno, boleljivo. ivotinjska temeljnost ludila, i ta izdrljivost koju ono preuzima od slepog sveta zveri, ini luaka neosetljivim na glad, vruinu, studen, bol. Sve do kraja osamnaestog stolea opte je poznato da luaci mogu beskonano da podnose ivotne nedae. Nepotrebno je tititi ih; nije ih potrebno ni pokrivati ni ogrevati. Kada je 1811. Semjuel Tjuk posetio jednu workhouse Junih grofovija, video je elije u koje je svetlost dopirala kroz prozorie s reetkama otvorenim u vratima. Sve su ene bile gole-golcate. Meutim, . . . zima je bila izuzetno otra i predvee je termometar izmerio 18 ispod nule. Jedna od tih nesrenica leala je na neto slame, bez pokrivaa. Ta sposobnost umobolnih da, poput ivotinja, podnose najgore nepogodnosti, jo e i za Pinela biti medicinska dogma; on e se stalno diviti . . . postojanosti i lakoi s kojom neki umobolnici i jednog i drugog pola podnose najotriju i najdugotrajniju hladnou. Meseca Nivoza godine III, za
6*

84

ISTORIJA LUDILA

onih dana kada je termometar pokazivao 10, 11 pa i 16 ispod tacke mrnjenja, jedan umobolnik ludnice u Bisetri nije mogao da zadri na sebi svoj vuneni pokriva, te je ostao da sedi na zaleenom podu svoje izbe. Ujutru, tek to su otvorili njegova vrata, ugledae ga kako u koulji tri po dvoritima, akama dohvata sneg i led, utrljava ih u prsa i uz izvesnu nasladu ih puta da se tope. Ludilo, posredstvom svekolike ivotinjske divljanosti koja se u njemu moe nai, titi oveka od opasnosti razboljevanja; ono ga dovodi do neranjivosti sline onoj koju je priroda, u svojoj smotrenosti, podarila ivotinjama. Zanimljivo je da pomuenje razuma vraa luaka, preko povratka animalnosti, neposrednoj dobroti prirode. Eto zato, na tom krajnjem stupnju, ludilo manje no ikad proizlazi iz medicine; ono dalje ne moe da pripada ni podruju kanjavanja. Pomahnitalu animalnost mogue je savladati samo dresiranjem i zaglupljivanjem. Shvatanje ludaku ivotinji odista je, u osamnaestome stoleu, primenjivano u vaspitanju koje su pokadto pokuavali da nametnu umobolnima. Pinel navodi sluaj neke veoma glasovite manastirske ustanove u jednom kraju na jugu Francuske gde je nastranom bezumniku izdata izrina zapovest da se promeni; odbije li da legne ili jede, davano mu je na znanje da e njegovo tvrdoglavo skretanje sutradan biti kanjeno sa deset udaraca volujskim ilama. Zauzvrat, ako je bio pokoran i posluan, davano mu je da obeduje u manastirskoj trpezariji, pokraj uitelja, ali je i za najmanju greku bio smesta opominjan udarcem pruta koji bi ga oinuo po prstima. I tako, udnovatom jednom dijalektikom ije kretanje objanjava sve te neovene prakse utamniavanja, slobodna animalnost ludila biva savladana tek pomou te stroge obuke iji smisao nije da ivotinjsko uzdigne ka ovenom, ve da oveka vrati na ono to bi u njemu moglo biti isto animalno. Ludilo obeloda-

BEZUMNICI

85

njuje tajnu animalnosti, koja je njegova istina i u koju se ono na neki nain utapa. Sredinom osamnaestog stolea, jedan zakupac poljskog dobra sa severa kotske imao je svoj trenutak slave. Pripisivano mu je umee da leci maniju. Pinel uzgred belei da je taj Gregori bio herkulovska rasta; njegov se postupak sastojao u tome da umobolnike podvrgne najtegobnijim radovima na obdelavanju zemlje, da jedne koristi kao tovarne ivotinje, druge kao sluge i da ih, na kraju, ako se ma i malo pobune, batinama namorava na poslunost. U svoenju na animalnost ludilo nalazi i svoju istinu i, u isti mah, svoje isceljenje: kada je luak postao zver, zbrisano je i to prisustvo ivotinje u oveku koje je i bilo sablazan ludila ne zato to se ivotinja uutala, ve zato to je sam ovek poniten. U ljudskom biu koje je postalo teglee marvine, odsustvo razuma prati mudrost i njen red: ludilo je tada izleeno, poto je otueno u neto to nije nita drugo do njegova istina. Kucnue as kada e se iz te animalnosti ludila izvesti zamisao mehanistikoj psihologiji i shvatanje da se oblici ludila mogu dovesti u vezu sa osnovnim strukturama animalnog ivota. Ali u sedamnaestom i osamnaestom stoleu, animalnost koja je ludilu dala svoje lice ni na koji nain ne propisuje kako njene pojave valja odrediti. Ba naprotiv, ona ludilo smeta u jedan prostor nepredvidljive slobode u kojem se iskaljuje njegov bes; ako determinizam i moe da zahvati ludilo, to je u obliku prinude, kazne i stroge obuke. Putem animalnosti ludilo se ne pridruuje osnovnim zakonima prirode i ivota, ve se pre nadovezuje na hiljadu oblika jednog bestijarija. Ipak, za razliku od onih bestijarija koji su kruili za srednjega veka i koji su, preko onoliko simbolinih lica, govorili preobraajima zla, ovo je apstraktan bestijarij; zlo tu vie ne poprima fantastino telo; njime se obuhvata samo krajnji oblik, istina

85

ISTORIJA LUDILA

bez sadrine zveri. Taj je bestijarij, da bi sauvao optu mo pretnje, osloboen svega to bi u njemu moglo biti bogatstvo imaginarne faune; on ukazuje na muklu opasnost od jedne animalnosti koja bdije i koja, iznebuha, razreuje razum u silini a istinu u pomami bezumnika. Uprkos savremenom nastojanju da se sastavi jedna pozitivna zoologija, ta spopadnutost animalnou shvaenom kao prirodni prostor ludila nije prestajala da nastanjuje pakao klasicistikog doba. Ona upravo i sainjava onaj imaginarni element iz kojeg su roene sve prakse utamnienja i najudniji vidovi njegovog divljatva. Sumnje nema da je za zapadnu kulturu bitno bilo da povee, to je i uinila, svoje opaanje ludila sa imaginarnim oblicima ovekovog odnosa prema ivotinji. Od samog poetka ona nije kao po sebi razumljivo postavila da ivotinja sudeluje u celokupnosti prirode, u njenoj mudrosti i njenome redu: ta je zamisao zakasnila i dugo e se zadrati na povrini kulture; moda jo nije zbilja duboko prodrla u podzemne prostore imaginacije. U stvari, onome ko odista hoe da otvori oi, ubrzo postaje prilino jasno da ivotinja vie pripada protiv-prirodi, jednoj negativnosti koja ugroava red i, svojom jarou, dovodi u opasnost pozitivnu mudrost prirode. tome svedoi delo Lotreamonovo. Zato bi to to je ovek Zapada dve hiljade godina iveo od svoje odredbe razumnoj ivotinji neminovno znailo i to da je priznao mogunost jednog reda koji bi bio zajedniki razumu i animalnosti? Zato bi bilo potrebno da je u toj odredbi oznaio nain na koji se on umee u pozitivnost prirode? A nezavisno od onoga to je Aristotel stvarno hteo da kae, ne bismo li mogli ustvrditi da je ta razumna ivotinja zapadnom svetu dugo vremena oznaavala nain na koji se sloboda razuma zaela u okviru jednog raspomamljenog bezumlja i otkidala se od njega sve dok mu nije postala suprotstavljen po-

BEZUMNICI

87

jam? Od trenutka kada je filosofija postala antropologija a ovek poeleo da se prepozna u celokupnosti prirode, ivotinja je izgubila svoju mo negativnosti da bi izmeu determinizma prirode i razuma oveka sazdala pozitivni oblik jedne evolucije. Obrazac razumne ivotinje potpuno je izmenio smisao: bezumlje koje je on obeleavao u korenu svakog mogueg razuma sasvim je iezlo. Otuda, ludilo je moralo da se pokorava determinizmu oveka shvaenog kao prirodno bie u samoj njegovoj animalnosti. U doba klasicizma ako je i tano da nauna i medicinska analiza ludila, kao to emo to kasnije videti, zaista tee da ludilo uvrste u taj prirodni mehanizam istinske prakse primenjivane na bezumnicima dovoljno svedoi da se ludilo i dalje uzimalo u protivprirodnoj jarosti animalnosti.

U svakom sluaju, upravo tu animalnost ludila utamnienje usplahireno istie u isto ono vreme kada nastoji da izbegne sablazan zbog nemoralnosti bezumnog. Eto ta dovoljno otkriva rastojanje koje se u doba klasicizma uspostavilo izmeu ludila i drugih vidova bezumlja, premda je sa izvesnog stanovita tano da su oni brkani ili stapani jedni s drugima. Ako je itav red bezumlja uutkan, ali je ludilu dato da slobodno govori jezikom svoje sablazni, koja je to pouka koju ono moe da prui a koju bezumlje uopte uzev nije kadro da prenese? Koji to smisao imaju njegova jarost i sav bes bezumnika, a da se taj smisao ne moe nai u recima, razumnijim po svoj prilici, ostalih utamnienih? U emu je, dakle, posebniji znaaj ludila? Od sedamnaestog stolea poev, bezumlje u najoptijem smislu ne nosi vie nikakvu pouku. Ona opasna preokretijivost razuma koju je jo

88

ISTORIJA LUDILA

renesansa oseala tako bliskom, mora se zaboraviti a njene sablazni moraju ieznuti. Velika tema ludila Krsta, koja je tako vrsto pripadala hrianskom iskustvu renesanse, poinje u sedamnaestom stoleu da ili, uprkos jansenizmu i Paskalu. Ili, bolje reeno, ona opstaje, ali izmenjena, i kao obrnuta po smislu. Vie nije posredi zahtev ljudskom razumu da se odrekne svoje gordosti i uverenja kako bi se izgubio u velikom bezumlju rtve. Kada hrianstvo klasicizma govori ludilu Krsta, to je samo zato da bi unizilo je dan lani razum i uinilo da blesne vena svetlost istine; ludilo Boga nainjenog ovekom samo je mudrost koju ne prepoznaju ljudi bezumlja to ive na ovome svetu: Razapeti Isus . . . bio je bruka sveta i ostao kao slika neznanja i ludila oima svoga doba. Ali kada je svet postao hrianski, taj predak Boga koji se otkriva preko istorijskih preokreta, i ludilo ljudi dovoljni su da pokau da je sada Hristos postao najvia taka nae mudrosti. (21) Sablazan hrianske vere i pada kojoj je Paskal i dalje pridavao silinu i vrednost pokazivanja, uskoro za hriansku misao vie nee imati smisla osim moda da u svim tim sablanjenim savestima pokau isto toliko slepih dua: Ne doputajte da va Krst koji vam je potinio vasionu bude i dalje ludilo i sablazan oholih duhova. Hriansko bezumlje, sami hriani sada ga odguraju na rubove razuma koji je postao istovetan sa mudrou ovaploenog Boga. Posle Por-Roajala bie potrebno saekati dva stolea Dostojevskog i Niea pa da Hristos iznova nae sjaj svog ludila, da sablazan iznova stekne mo ispoljavanja, da bezumlje prestane da bude samo javna sramota razuma. Ali u asu kada se hrianski razum oslobodi jednog ludila s kojim je toliko dugo bio sjedinjen, luak, u svom ponitenom razumu, u pomami svoje animalnosti, poprima jedinstvenu mo dokazivanja: kao da se sablazan izgnana iz te oblasti,

BEZUMNICI

89

iznad oveka, gde je u vezi sa Bogom i gde se pokazuje Otelovljenje, ponovo pojavila, u svoj svojoj silini, i obremenjena jednom novom poukom, u toj oblasti u kojoj je ovek u vezi sa prirodom i sa svojom animalnou. Napadna taka lekcije pomerila se ka niskim oblastima ludila. Krst vie ne treba razmatrati u njegovoj sablazni; ali ne treba zaboraviti da Hristos celog svog ljudskog veka kao da je uvaavao ludilo; on ga je posvetio kao to je posvetio i isceljenu bolest, oproten greh, siromatvo kojem su obeana vena bogatstva. One koji u domovima prinudnog boravka moraju da bdiju nad" poludelim ljudima, sveti Vensan de Pol podsea da je pri tome njihovo pravilo Na Gospod koji je hteo da bude okruen udljivcima, besomunicima, luacima, zavedenima, opsednutima. Ti ljudi preputeni silama neljudskog stvaraju oko onih koji predstavljaju Veitu mudrost, oko onoga koji je ovaplouje, neprestanu priliku za slavljenje: jer oni, okruujui ga, uzdiu razum koji im je odreen, i, u isti mu mah, daju povod da se uniava, da shvati da je dat tek bojom milou. Ali ima i vie: Hristos nije samo hteo da bude okruen udacima, on je i sam hteo da u oima sviju proe kao bezumnik, prolazei tako u svom' otelovljenju kroz sve nedae ovekovog pada: ludilo tako postaje poslednji oblik, krajnji stupanj Boga nainjenog ovekom, pre okonanja i izbavljenja Krsta: O moj Gospode, hteli ste da budete bruka Jevreja i ludilo inoveraca; hteli ste da se pojavite kao izvan sebe; da, Gospod na htede da proe kao umobolnik, kao to je to izneto u Svetom Jevanelju, i da se za njega misli da je postao besomunik. Dicebant quoniam in Furorem versus est. Njegovi su ga apostoli kadikad posmatrali kao oveka kog je spopao bes, te im je izgledalo, koliko su mogli da se osvedoe, da je on saoseao se svim naim slabostima i posvetio sva naa stanja ojaenosti, da bi apostole, a i nas, nauio sami-

Q Q

ISTORIJA LUDILA

losti prema onima koji padaju u takve slabosti. (22) Doav na ovaj svet, Hristos je pristao da preuzme sve znake ovekove sudbine pa i same belege grene prirode; od bede do smrti, on je iao istinskim putem Stradanja koji je, takoe, bio i put strasti, put zaboravljene mudrosti i ludila. I poto je bilo jedan od oblika Stradanja u izvesnom smislu poslednji oblik, onaj pre smrti ludilo u onih koji od njega pate treba sada da postane predmet potovanja i saoseanja. Potovati ludilo, to ne znai odgonetnuti u njemu nevoljnu i neizbenu nesrenu sluajnost bolesti, ve prepoznati onu donju granicu ljudske istine, granicu ne sluajnu ve sutinsku. Kao to je smrt okonanje ovekovog ivota u pogledu vremena, ludilo mu je okonanje u pogledu animalnosti; i ba kao to je smrt bila posveena smru Hristovom, tako je ludilo, u onome to je u njemu najbestijalnije, i samo bilo posveeno. Dana 29. marta 1654, sveti Vensan de Pol objavio je anu Barou (Jean Barreau) koji je i sam bio kongregacionista, da mu je brat upravo zatvoren kao umobolnik u Sen-Lazar: Treba slaviti Gospoda naeg zbog stanja u kojem se naao, kada smo hteli da ga veemo, govorei quoniam in frenesim versus est, da bismo posvetili to stanje u onih u koje ga je dovelo njegovo boansko provienje. (23) Ludilo je najnia taka ovenosti na koju je Bog pristao u svom otelovljenju, elei da time pokae da u oveku nema nieg tako neovenog da se to ne bi moglo iskupiti i spasti; krajnja taka pada proslavljena je boanskom prisutnou: i to je ta lekcija koju svekoliko ludilo i dalje dri sedamnaestom stoleu. Shvatamo zato sablazan ludila moe da se uznosi kada se sablazan ostalih oblika bezumlja tako brino krije. Ova druga donosi samo zarazan primer krivice i nemoralnosti; ona prva ukazuje ljudima na to do koje je blizine animalnosti nji-

BEZUMNI

91

hov pad mogao da ih povue; a u isto vreme, dokle je mogla da se povije boanska predusretljivost kada je pristala da spase oveka. Za hrianstvo renesanse, sva vrednost pouke bezumlja i njegovih sablazni bila je u Otelovljenju boga nainjenog ovekom; za klasicizam, otelovljenje vie nije ludilo; ve ono to jeste ludilo, to je ovaploenje oveka u zveri, to je, kao poslednja taka pada, naj izrazitu i znak njegove krivnje; i, kao konaan predmet boje predusretljivosti, simbol sveopteg oprotaja i iznova naene nevinosti. Od sada, sve lekcije ludila i snagu njegove pouke bie potrebno traiti u toj mutnoj oblasti, na unutranjim granicama ovenosti, tamo gde se ovek spaja sa prirodom i tamo gde je sve zajedno konano srozavanje i apsolutna nevinost. Zar brino staranje Crkve bezumnima, u razdoblju kla sicizma, onako kako ga simboliki predstavljaju sveti Vensan de Pol i njegova kongregacija, ili Braa Milosra (Freres de la Charite), svi ti verski redovi nadneti nad ludilo, koji ludilo pokazuju svetu, ne ukazuju na t da je Crkva u sebi nala jedan teak, ali bitan nauk: nevinost ivotinje u oveku? To je ta lekcija koju je valjalo itati i shvatati u njenim predstavama u kojima je u luaku uzdizana jarost ljudske ivotinje. Paradoksalno, ta hrianska svest animal nosti prirema trenutak kada e se sa ludilom postupiti ao sa injenicom prirode; tada e se brzo zaboraviti ta je za klasicistiku misao znaila ta priroda: ne uvek otvoreno podruje objektivnog ralanjavanja, ve onu oblast u kojoj se ljudskom biu raa uvek mogua sablazan jednog ludila koje je njegova konana istina i oblik njegovog ponitenja u isti mah.

Sva ta dela, te udne prakse obavljene oko ludila, te navike koje ga uznose i u isti mah kro-

92

ISTORIJA LUDILA

te, svode na animalnost a pri tom ga teraju da nosi nauk Iskupljenju, dovode ludilo u neobi an poloaj u odnosu na sveukupno bezumlje. U domovima prinudnog boravka, ludilo je u susedstvu sa svim oblicima bezumlja koji ga obavijaju i odreuju njegovu najoptiju istinu; pa ipak, ono je izdvojeno, sa njim se postupa na osobit nain, ono se ispoljava u neemu to bi u njemu moglo biti jedinstveno, kao da, pripadajui mu, neprestano proseca bezumlje jednim sebi svojstvenim pokretom, odvodei se smo do svoje najparadoksalnije krajnosti. Navikli smo da sada u ludilu vidimo pad ka jednom determinizmu u kojem se sve vie ponitavaju svi vidovi slobode; ono nam pokazuje jo samo prirodne redovnosti determinizma, s povezanou njegovih uzroka i kretanjem njegovih oblika u govoru; jer ludilo ugroava modernog oveka samo tim povratkom sumornom svetu ivotinja i stvari, njihovoj sputanoj slobodi. Sedamnaesto i osamnaesto stolee ne prepoznaju ludilo na tom horizontu prirode, ve na podlozi Bezumlja; ono ne razotkriva neki mehanizam, ono pre obelodanjuje slobodu koja besni u udovinim oblicima animalnosti. Mi danas bezumlje shvatamo jo samo u njegovom epitetskom obliku: Bezumno, ije obeleje tetno utie na ponaanja ili reci i oima nesvetog odaje prisustvo ludila i celu njegovu patoloku svitu; bezumno je za nas samo jedan vid javljanja ludila. Nasuprot tome, za klasicizam bezumlje ima nominalnu vrednost; ono ini neku vrstu sutastvene funkcije. Ludilo se moe shvatiti u odnosu prema njemu, i samo u odnosu prema njemu. Ono mu je oslonac; jo bolje recimo da ono odreuje prostor njegove mogunosti. Za oveka klasicizma, ludilo nije prirodna okolnost, psiholoki i humani koren bezumlja; ono je samo jedan njegov iskustveni oblik; a luak, idui krivuljom ovekovog srozavanja sve do benjenja animalnosti, razotkriva tu podlogu

BEZUMNICI

93

bezumlja koje ugroava oveka i sasvim izdaleka obavija sve oblike njegovog prirodnog postojanja. Nije posredi skliznue u determinizam, ve izbijanje u tamu. Vie od bilo kog drugog, u svakom sluaju bolje od naeg pozitivizma, klasicistiki racionalizam je znao da motri, i da opazi potajnu opasnost od bezumlja, tog prostora koji je pretio apsolutnom slobodom.

ETVRTO

POGLAVLJE

LICA LUDILA

Ne elimo da u ovom poglavlju ispiemo povest razliitih psihijatrijskih pojmova u sedamnaestom i osamnaestom stoleu, ve da pokaemo u kojim je konkretnim oblijima klasicistika misao opaala ludilo. Licima koja su jednako jo bila opsednuta mitskim likovima, ali su esto imala i nesumnjiv konstitutivni znaaj za ustrojavanje naeg praktinog znanja. I Manija i melankolija Pojam melanholije zatekao se, u esnaestom stoleu, izmeu izvesne odredbe date na osnovu simptoma i naela objanjenja skrivenog u samom izrazu kojim je oznaen. Uz simptome nalazimo sve one misli koje pojedincu, njemu samom; mogu da naiu u bunilu. Neki meu njima misle da su ivotinje ije glasove i pokrete podraavaju. Neki misle da su staklene posude i stoga se povlae pred prolaznicima iz straha da ih ovi ne razbiju; drugi se plae smrti koju, ipak, najee sami sebi dosuuju. Drugi zamiljaju da su skrivili neki zloin, te drhte i boje se im vide da im neko prilazi jer misle da e ih taj zgrabiti za jaku, odvesti u tamnicu i pogubiti u ime prav-

LICA LUDILA

95

de. (24) Teme bunila koje ostaju izdvojene i ne dovode u pitanje razum kao celinu. Sidenhem (Sydenham) e ak skrenuti panju na to da su melanholici . . . ljudi koji su, izvan toga, veoma pametni i odmereni i koji su neobino pronicljivi i vispreni. I Aristotel je, takoe, s pravom primetio da melanholici imaju vie duha od ostalih. Taj tako jasan, tako povezan skup simptoma oznaen je, meutim, jednom reju koja podrazumeva jedan istinski uzroni sistem, sistem melanholije: Molim vas da poblie razmotrite misli melanholika, njihove rei, njihova vienja i delanja, i uvideete koliko jedna" melanholina vlaga, koja im se rairila po mozgu, izopauje sva njihova ula. U pojmu melanholije staju delimino bunilo i dejstvo crne ui jedno kraj drugoga, nevezani zasad iim drugim do sueljenou, bez jedinstva, jednog skupa znakova i jednog imenovanja koje oznauje. U osamnaestom stoleu, meutim, jedinstvo e se nai ili e se, bolje reeno, izvriti razmena poto e svojstvo te hladne i crne vlage postati glavna obojenost bunila, njegova prava vrednost u odnosu na maniju, umno rasulo i pomamu, bitno naelo njegove povezanosti. I dok Burhave (Boerhaave) melanholiju odreuje jo samo kao dugotrajno,. nepopustljivo bunilo bez groznice, u kojem je bolesnik stalno zaokupljen jednom te istom milju, Difur (Dufour), nekoliko godina kasnije, prenosi svu teinu svoje odredbe na strahovanje i tugu na kojima sada lei breme objanjenja delimine prirode bunila: Otuda melanholici vole usamljenost i klone se drutva; a to ih jo vre prikiva za predmet njihovog bunila ili za strast koja u njih reovlauje, ma koja ona bila, dok za sve ostalo ao da su ravnoduni. Pojam se nije uvrstio putem neke nove naune strogosti u posmatranju, niti na osnovu nekog otkria u oblasti uzroka, ve putem kvalitativnog prenoenja od uzroka sadranog u oznaenju do oznaujueg opaanja dejstava.

ISTORIJA LUDILA

Dugo je sve do poetka sedamnaestog stolea rasprava mel anhol iji ostal a zarobl jena u predanju etiri vrste vlage i njihovim sutinskim svojstvima: postojanim svojstvima koja zapravo pripadaju jednoj supstanci koja se jedina i moe smatrati uzrokom. Za Fernela, melanholika vlaga, bliska Zemlji i Jeseni, jeste jedan sok po sastavu gust, po temperamentu hladan i suv. Ali prvom polovinom stolea pokree se istinska rasprava povodom porekla melanholije: da li je neophodno imati melanholini temperament da bi se obolelo od melanholije? Da li je melanholika vlaga uvek hladna i usahla; zar se nikada ne dogodi da bude topla, ili mokra? Da li tu vie dehije supstanca ili pak svojstva dolaze u vezu jedna sa drugima? Ono do ega se stiglo tom dugotrajnom raspravom moe se saeti na sledei nain: 1. Uzronost supstanci sve se ee zamenjuje kretanjem svojstava koja se, bez ikakve pomoi i posredovanja, prenose pravo od tela do due, od vlage do misli, od organa do ponaanja. Za Branitelja Dunkanovog, tako, najbolji dokaz da melanholiki sok izaziva melanholiju jeste taj to se u njemu nalaze suta svojstva bolesti: Melanholiki sok ima neophodne uslove da dovede do melanholije u mnogo veoj meri nego vae estoke ljutnje; jer on svojom hladnoom umanjuje koliinu sokova; svojom suvoom on ih ini kadrim da dugo odre oblik snane i istrajne imaginacije, a svojom crnoom on ih liava njihove jasnoe i prirodne tananosti. 2. Osim te mehanike svojstava postoji i jedna dinamika koja u svakom svojstvu ralanjuje silu koja je u njemu zapretena. Tako hladnoa i suvoa mogu doi u sukob sa temperamentom, i iz te e suprotstavljenosti proizii znaci melanholije koji e, zato to je voena borba, biti jo ei: sila koja odnosi i povlai za sobom sve one koji joj se opiru. Otuda ene, ija priroda inae

UCA

LUDILA

97

nije sklona melanholiji, upadaju u nju utoliko ozbiljnije: Njih ona surovije napada i ee uznemiruje, jer budui da je melanholija vema suprotna njihovom temperamentu, ona ih jo vie udaljuje od njihovog prirodnog sklopa. 3. Ali sukob se kadikad raa ba u samom nekom svojstvu. Neko se svojstvo moe samo od sebe izmeniti u svome razvoju i postati suprotnost onome to je bilo. Tako, kada se utroba zgreje i kada u telu sve p e e . . . kada svi sokovi sagore, tada celo to spaljivanje moe opet da pree u hladnu melanholiju . . . stvarajui tako rei isto ono to se zbiva* sa voskom koji se stvrdne im plamen zgasne... To hlaenje tela obina je posledica koja prati neumerenu toplotu kada ova istutnji i iscrpi svoju jainu. Postoji izvesna dijalektika svojstava koja se, osloboena svake stege supstance, svake predodreenosti, probija kroz preokretanja i protivrenosti. 4. Svojstva se, konano, mogu preinaiti putem nesrenih sluajeva, okolnosti, ivotnih uslova; i to tako da neko bie koje je suvo i hladno moe postati toplo i vlano ako ga tome uini sklonim njegov nain ivota; to se dogaa enama: one ive u dokolici, u njih je telo manje isparljivo (od tela mukaraca) te se Vruine, sokovi i vlage zadravaju unutra. Tako osloboena potpore supstance koja ih je zarobljavala, svojstva e moi da u pojmu melanholije odigraju ulogu organizovanja i integrisanja. Ona e, s jedne strane, od simptoma i ispoIjavanja iskrojiti izvestan profil tuge, crnila, usporenosti, nepominosti. S druge strane, ona e ukazati na uzroni oslonac koji vie nee biti fiziologija neke vlage, ve patologija neke misli, neke bojazni, nekog uasa. Bolesno jedinstvo ne definite se na osnovu primeenih znakova niti pretpostavljenih uzroka; ve se negde na po puta, iznad jednih i -drugih, opaa kao izvesna kvalitativna povezanost koja ima svoje zakone prenoenja,
7

98

ISTORIJA LUDILA

razvoja i preobraaja. To je tajna logika toga svojstva i ona upravlja nastankom pojma melanholije, a ne medicinskom teorijom. U Vilisovim tekstovima to je oigledno. Na prvi pogled, tu je koherentnost analiza obezbeena u ravni spekulativnog razmiljana. Kod Vilisa je objanjenje potpuno preuzeto od ivotnih sokova* i njihovih mehanikih osobina. Melanholija je ludilo bez groznice i jarosti, praeno strahovanjem i tugom. Onoliko koliko je ona bun i l o to jest sutinski prekid sa istinom njeno je poreklo u jednom neurednom kretanju sokova i u manjkavom stanju mozga; no da li se to strahovanje, ta uznemirenost koja melanholike ini setnim i bojaljivim moe objasniti jedino kretanjima? Da ne postoji tu i jedna mehanika strahovanja i kruenja sokova koji bi bili svojstveni tugi? Za Dekarta, to je oiglednost; ve za Vilisa to vie nije tako. Melanholija se ne moe leiti kao oduzetost, kaplja, nesvestica ili grenje. U osnovi, ne moe se ralaniti ak ni kao prosto umno rasulo, premda melanholiko bunilo podrazumeva isti poremeaj u kretanju sokova; poremeajima mehanike lepo se moe objasniti bunilo ta varka zajednika svekolikom ludilu, umnom rasulu ili melanholiji ali ne i odlika svojstvena bunilu, ona boja tuge i strahovanja koji njegov predeo ine osobenim. Valja prodreti u tajnu podlonosti. Uostalom, upravo ta sutinska svojstva skrivena u samom jezgru tanane materije i objanjavaju paradoksalna kretanja sokova. U melanholiji, sokove nosi jedno nespokojstvo, ali slabo nespokojstvo, bez siline i estine: neka vrsta nemonog komeanja koje ne ide utabanim stazama, ni otvorenim putevima (aperta opercula),
* Esprits animaux: naziv dat tonostima za koje se zamiljalo da se stvaraju u srcu i m o z g u , te se tada rasprostiru p o svim delovima organizma kako b i u n j i m a izazivali i odravali ivotnu aktivnost ( Larousse, Grande e n c y c l o p e d i c ) . Prim. prev.

LICA

LUDILA

99

ve prolazi kroz modanu tvar stvarajui sve nove i nove pore; pa ipak, sokovi ne lutaju daleko putevima koje su prokrili; njihovo komeanje vrlo brzo malaksava, snaga im se iscrpljuje i kretanje zaustavlja: non longue perveniunt. Takav poremeaj, dakle, zajedniki svim bunilima, ne moe na povrini tela da dovede ni do onih estokih uzrujanosti, ni do onih krikova koji se zapaaju kod manije i pomame; melanholija nikada ne dostie jarost; to je ludilo na granicama svoje nemoi. Taj paradoks potie od skrivenih pogoravanja sokova. Oni ponajee imaju tako rei trenutanu brzinu i apsolutnu prozirnost svetlosnih zrakova; ali, u melanholiji, oni se pune tamom; postaju mrani, neprozrani, nerazgovetni; a slike stvari koje donose mozgu i duhu zaogrnute su senkom i tminom. Eto ih umalih i bliih kakvoj mranoj pari nego istoj svetlosti. Kemijskoj pari koja je pre kisele no sumporovite ili alkoholne prirode: jer u kiseloj pari estice su pokretne, ak i nesposobne da otpoinu, ali dejstvenost im je slaba, bez domaaja; kada se prodestiluju, u kazanu ostaje samo bljutava flegma. Zar kisele pare nemaju suta svojstva melanholije, dok alkoholne pare, uvek pripravne da se zapale, navode na pomisao pomami, a sumporne pare maniji, poto ih komea estoko i ne prekidno kretanje? Ako je, dakle, valjalo traiti izrican razlog i uzroke melanholije, onda su se u obzir morale uzeti pare koje su se penjale iz krvi u mozak i koje su se izrodile u jednu kiselu paru koja nagriza. Vilisovu analizu, na izgled, vo di jedna melanholija sokova, hernija raspoloenja ali, u stvari, liniju vodilju pruaju, pre svega, ne posredna svojstva melanholine patnje: jedan nemoan poremeaj, a onda i ta senka to natkriIjuje duh, s tom kiselom oporou koja nagriza srce i misao. Hernija kiselina nije objanjenje simptoma; ona je kvalitativan izbor: fenomenologija melankolinog iskustva.
1

7*

100

ISTORIJA LUDILA

Sedamdesetak godina kasnije, ivotni sokovi izgubili su naunu vanost. Tajna bolesti sada se trai u tenim i vrstim elementima tela. Opti renik medicine (Dictionnaire universel de midicine), koji je izdao Dejms (James) u Engleskoj, predlae u lanku maniji uporednu etiologiju ove bolesti i melanholije: Oigledno je da je mozak sedite . . . svih bolesti ove vrste... Tu je Tvorac, premda na nain koji se ne da pojmiti, postavio prebivalite due, duh, genije, imaginaciju, pamenje i sve oseaje... Sve te plemenite funkcije bie imenjene, izopaene, umanjene i potpuno unitene ako se krv i sokovi, pokvarene kakvoe i koliine, vie ne prenose do mozga na ujednaen i odmeren nain, ako po njemu krue s estinom i silovitou ili se pak kreu sporo, teko ili tromo. Srce se mui da rasporedi po organizmu Upravo taj tromi tok, te zakrene sudove, tu otealu i zgruanu krv koja teko prodire u one fine modane arteriole u kojima protok, da bi se odralo kretanje misli, mora da bude brz, u svim tim munim preprekama i lei objanjenje melanholije. Tromost, teina, zakrenost to i jesu ona prvobitna svojstva koja usmeravaju analizu. To se objanjava prenoom svojstava opaenih u stavu, ponaanju i recima bolesnika u njegov organizam. Od kvalitativne predstave prelazi se n pretpostavljeno objanjenje. Ali upravo ta predstava ne prestaje da ima prevagu i da odnosi pobedu nad teorijskom koherentnou. Kod Lrija (Lorry), dva glavna oblika medicinskog objanjenja putem vrstih i tenih materija staju jedan uz drugi i na kraju se presecaju omoguujui da se uoe dve vrste melanholije. Ona ije je poreiklo u vrstim materijama jeste nervna melankolija: jedan osobito snaan oseaj uzdrmava vlakna koja ga primaju; zbog toga raste napetost ostalih vlakana koja postaju krua a iti^mah podlona jo jaem treperenju. Ali ako oseaj postane jo jai, u osta-

LICA LUDILA

JQJ

lim vlaknima napetost postaje tolika da ona vie nisu kadra da trepere; ukoenost je tolika da je tok krvi zaustavljen i ivotni sokovi uinjeni nepokretnim. Uselila se melanholija. U drugom obliku bolesti, u tenom obliku, sokovi tela natopljeni su crnom ui; oni postaju gui; zgusnuta od tih sokova, krv oteava i zaostaje u modanim opnama tako da pritiskuje glavne organe nervnog sistema- Tada ponovo nalazimo ukoenost vlakana; ali sada je ona jo samo posledica pojave sokova. Lori istie dve melanholije; jedan te isti zbir svojstava koji melanholiji daje njeno stvarno jedinstvo valja, u stvari, redom uvesti u dva eksplikativna sistema. Jedino to se udvostruila teorijska graevina. Kvalitativna osnova iskustva ostaje ista. Simbolino jedinstvo to ga tvori usahnue tenosti, pomraenost ivotnih sokova i sumrana senka koju oni bacaju na slike stvari, lepljivost krvi koja teko struji kroz sudove, zgunjavanje para koje su postale crnkaste, kodljive i ljute, unutranje funkcije, usporene i nekako sluzave to vie ulno nego pojmovno ili teorijsko jedinstvo daje melanholiji karakteristino obeleje. Ovo, zapravo, mnogo vie no verna. zapaanja, i preureuje sve znake i nain pojave melanholije. Delimino bunilo sve se manje javlja kao glavni simptom melanholika, a na njegovo mesto dolaze kvalitativne date kao to su tuga, gorina, sklonost samoi, nepokretnost. Krajem osamnaestog stolea, ludila bez bunila, ali sa odlikama poput nedelatnosti, oajanja, neke vrste sumorne utrnulosti, rado su razvrstavana kao melanholija. (25) A u Dejmsovom reniku, ve, govori se apoplektinoj melanholiji, bez delirantnih ideja, u kojoj bolesnici nikako nee da ustanu iz kreveta . . . ; kad su na nogama, hodaju tek poto ih prijatelji ili oni koji ih opsluuju prinude; oni uopte ne izbegavaju ljude; ali kao da ne obra*

J 02

ISTORIJA LUDILA

aju ni najmanju panju na ono to im se kae, i nikako ne odgovaraju. Dok u ovom sluaju nepokretnost i utljivost preovlauju, te odreuju dijagnozu melanholije, ima ljudi u kojih se zapaa samo gorina, ravnodunost i sklonost usamljivanju, samo njihova uznemirenost ne treba da zavara, niti da navede na preuranjen sud mani ji; kod tih bolesnika posredi je, u stvari, melan kolija, jer oni izbegavaju drutvo, vole usamlje na mesta i tumaraju ne znajui kuda idu; oni su ukasti u licu, jezik im je suv kao u nekoga ko je silno edan, oi suve, upale, nikada ovlaene suzama; celo telo suvo i sagorelo, a lice natmureno, sa izrazom uasa i tuge.

Analize manije i njihov razvoj u doba klasicizma podleu istom naelu koherentnosti. Stavku po stavku, Vilis protivstavlja maniju i melanholiju. Duh melanholika potpuno je obuzet razmiljanjem, i to tako da imaginacija ostaje dokona i uspavana; kod manijaka, ba naprotiv, fantaziju i imaginaciju preplavljuje neprestana bujica uzburkanih misli. Dok se duh melanholika usredsreuje na jedan jedini predmet i tome predmetu, i samo njemu, pridaje nerazumne razmere, dotle manija iskrivljuje pojmove i misli; oni ili gube povezanost, ili je, pak, izokrenuta vrednost onoga to predstavljaju; u svakom sluaju, pogoena je sveukupnost misli u njenom sutinskom odnosu prema istini. Melanholiju, konano, uvek prate tuga i strah; u manijaka se, nasuprot tome, sreu smelost i jarost. Bila posredi manija ili melanholija, svejedno, uzrok bolesti uvek je u kretanju ivotnih sokova. Ali u maniji je to kretanje sasvim osobeno: ono je neprekidno, estoko, kadro da uvek provali u nove pore modane tvari, i ono stvara, kao opipljivu osnovu nepovezanih

LICA LUDILA

JQ3

misli, nagle pokrete, neprestano prianje koje i odaje maniju. Zar sva ta ubitana pokretljivost nije pokretljivost jedne paklene vode, sumporne tenosti, tih aquce stygioe, ex nitro, vitriolo, antimonio, arsenico et similibus exstillatce: tu su estice u neprestanom pokretu; kadre su da u itavoj tvari stvaraju nove pore i nove kanale; i imaju dovoljno snage da se nadaleko rasprostru, ba kao i sokovi manijaka koji mogu da dovedu do uznemirenosti u svim delovima tela. Paklena voda uvlai u tajnu svoje pokretljivosti sve slike putem kojih manija poprima konkretan oblik. Ona tvori, u isti mah i tako da se ne mogu razdvojiti, i njen hemijski mit i njenu dinamiku istinu. Tokom osamnaestog stolea onu predstavu punu mehanikih i metafizikih implikacija i votnim sokovima u ivanim kanalima esto je smenjivala predstava, strogo uzeto vema fizika, ali sa jo veom simbolikom vrednou, nape tosti koja vlada ivcima, krvnim sudovima i ce lim sistemom organskih vlakana. Manija je, pre ma tome, napetost vlakana dovedena do vrhunca, a manijak neka vrsta instrumenta ije bi ice, usled prevelike zategnutosti, poinjale da trepere i na najdalji i najslabiji podsticaj. Manijako bunilo sastoji se u neprekinutom treperenju osetljivosti. Preko te predstave utanauju se i sreuju, u otroj antitezi, razlike izmeu melanholije i manije: melanholija vie nije kadra da se usaglasi sa spoljanjim svetom, jer njena su vlakna oputena ili su uinjena nepokretnima usled prevelike napetosti (vidimo kako se mehanikom napetosti objanjava i melanholika nepokretnost i manijaka uznemirenost): u melanholiji odjekuje svega nekoliko vlakana, onih' koja tano odgovaraju njenom bunilu. S druge strane, manijak treperi na svaki podsticaj, njegovo je bunilo sveopte; nadraaji se ne gube u sti njegove riepokretnosti, kao u melanholika; kada njegov organizam' uzvrati na njih, oni e biti uviestrueni, kao da su manijaci

104

ISTORIJA LUDILA

u napetosti svojih vlakana nakupili neku dodatnu snagu. Usled toga, tavie, i ona sama postaju neosetljiva, i to. ne umala neosetljiva kao ti melanholika, ve neosetl/jiva usled velike napetosti unutranjeg treperenja; zato se manijaci, bez sumnje, ne boje ni studeni, ni ege, te trgaju odeu sa sebe i po cii zimi spavaju goli ne prehlaujui se. Zato oni, takoe, stvaran svet koji ih ipak neprestano doziva zamenjuju nestvarnim i varljivim svetom svoga bunila: Sutinski simptomi manije potiu od toga to se bolesniku predmeti ne prikazuju onakvima kakvi stvarno jesu. (26) Bunilo manijaka nije odreeno nekom posebnom nesavrenou suenja; ono je greka u prenoenju ulnih utisaka mozgu, poremeaj obavetavanja. U psihologiji ludila, stara zamisao istini kao slaga nju misli sa stvarima prenosi se u metaforu odje kiVanja, neke vrste muzike vernosti vlakana oseajima koji ih nateruju na treperenje. Ova tema manijakoj napetosti razvija se, dalje od medicine vrstih tela, u jo kvalitativnija nasluivanja. Krutost vlakana u manijaka i dalje pripada jednom suvom predelu; manija je redovno praena usahnuem vlanosti, optom saeglou celog organizma. Bit manije je pustinjska, peskovita. Bone (Bonnet), u svom Sepulchretutn, uverava da mu je mozak manijaka, onoliko koliko je mogao da ga posmatra, izgledao uvek isuen, stvrdnut i mrvljiv. Kasnije e i Albreht fon Haler (Albrecht von Haller) naei da je mozak manijaka tvrd, suv i krut. Menire (Menuret) podsea na jedno Forestjeovo (Forestier) zapaanje koje jasno pokazuje da prevelik gubitak vlanosti, pri emu se isuuju sudovi i vlakna, moe da izazove stanje manije; posredi je bio jedan mlad ovek koji je, poto se u leto oenio, postao manijak usled prekomernog optenja sa svojom enom. Ono to su drugi zamiljali ili pretpostavljali, to su uoili u tobonjem opaanju, Difur je utvrdio, premerio, imenovao. Prilikom jedne autopsije

LICA LUDILA

105

on je odstranio deo medularne supstance mozga nekog oveka koji je umro u stanju manije; odatle je isekao kocku od est Unija* sa svake stra^ ne i njena je teina bila 3 j.g. III, dok ista zapremina izvaena iz obinog mozga tei 3 j.g. V: Ova neujednaenost teine za koju se u poetku inilo da je od male vanosti, vie i nije tako mala ako se panja obrati na to da specifina razlika izmeu ukupne modane mase luaka i ukupne modane mase oveka koji nije lud iznosi, u odraslog oveka u kog cela modana masa obina tei tri livre, otprilike sedam grosa manje. Isuivanje i manja teina u manijaka otkrivaju se ak i na terazijama. Zar tu unutarnju suvou i tu toplotu ne dokazuje, dalje, lakoa s kojom manijaci podnose i najveu studen? Utvreno je da su vieni kako goli-golcati hodaju po snegu, da ih nije potrebno ogrevati kada se zatvore u azil, da je ak mogue izleiti ih putem hladnoe. Od vremena Van Helmonta esto se primenjuje zagnjurivanje manijaka u ledenu vodu, a Menire tvrdi da je poznavao jednog manijaka koji je, pobegavi iz tamnice u kojoj je dran, preao vie milja po estokom pljusku bez eira i tako rei bez odee, i na taj nain povratio odlino zdravlje. Mono (Montchau), koji je jednog manijaka izleio tako to ga je zalivao ledenom vodom s najvee mogue visine, ne udi se tako povoljnom ishodu; da bi ga objasnio, skupio je sve teme zagrevanju organizma koje su od sedamnaestog stolea sledile jedna za drugom i ukrtale se meusobno: Treba li se uditi to su voda i led doveli do tako brzog i potpunog ozdravljenja kada su uzavrela krv, razbenjena u i sve uzburkane tonosti svuda raznosile muku i razdraenost; pod dejstvom hladnoe sudovi su se silovitije grili i oslobaali se tenosti koje su ih zaguivale; pre* 13,5 m m ( p r e v . ) .

106

ISTORIJA LUDILA

nadraenost vrstih tkiva koju je izazvala prekomerna toplota tenosti koje su sadravale ta tkiva prestala je, ivci su se opustili i protok tenosti koji se neujednaeno prenosio s jedne strane na drugu, povratio se u prirodno stanje. Svet melanholije bio je vlaan, teak i hladan; svet manije je suv, uaren, sainjen iz estine i krhkosti u isti mah, to je svet to ga jedna neopipljiva ali svuda prisutna toplota ini usahlim, tronim i uvek spremnim da popusti pred vlanom sveinom. U razvoju svih tih kvalitativnih uproavanja, manija poprima, jednovremeno, i obuhvatnost i jedinstvo. Ona je, sumnje nema, ostala ono to je bila poetkom sedamnaestog stolea bes bez groznice; ali izvan tih dveju odlika, koje su jo uvek bile samo opisne, razvila se i jedna opaajna tema prema kojoj se, u stvari, sredila klinika slika. Kada se jednom zatru eksplikativni mitovi, kada prestanu da kolaju vlanosti, sokovi, vrsta tkiva i tekuine, ostae jo samo shema povezanosti odlika koje vie nee biti ak ni imenovane; a na ono to je ta dinamika toplote i kretanja polako skupila u sticaj okolnosti karakteristinih za maniju, sada e se gledati kao na jedan prirodni sklop, kao na neposrednu istinu psiholokog posmatranja. Ono to se opaalo kao toplota, zamiljalo kao komeanje sokova, poimalo kao napetost vlakana od sada e se prepoznavati u neutralisanoj providnosti psiholokih pojmova: preterana ivost unutranjih utisaka, brzina asocijacija, neobraanje panje na spoljanji svet. Opis De la Riva (De La Rive) ve ima tu jasnost: Spoljni predmeti ne ostavljaju isti utisak na duh obolelog kao na duh zdravog oveka; ti su utisci slabi i on na njih retko obraa panju; njegov' je duh tako rei potpuno obuzet ivou misli koje stvara poremeeno stanje njegovog mozga. Te misli imaju toliku ivost da bolesnik veruje da one predstavljaju istinske predmete, te u skladu s tim i rasuuje. Ali ne

LICA LUDILA

107

treba zaboraviti da je ovaj psiholoki sklop manije, koji se pojavio i uvrstio poetkom osamnaestog stolea, samo povrinski obris jedne dubinske organizacije koja e se, pak, preokrenuti, i koja se razvila po poluperceptivnim, poluslikovnim zakonima jednog kvalitativnog sveta. Nema sumnje da ceo taj svet toplote i studeni, vlanosti i suvoe podsea medicinsku misao, upravo pre no to e ova pristupiti pozitivizmu, na to u kakvim je okolnostima roena. Ali ovo velianje slika nije samo podseanje; ono je, isto tako, i jedan poduhvat. Da bi se steklo praktino iskustvo maniji ili melanholiji, bilo je neophod no to gravitiranje, naspram obzorja slika, odlika koje meusobno privlai sistem ulnih i afektivnih srodnosti. Ako e manija i melanholija ubudue i poprimiti ono lice po kojem ih prepoznaje nae znanje, to ne znai da smo tokom vekova nauili da otvaramo oi pred njihovim istinskim znacima; to ne znai da smo svoje opaanje preistili do prozirnosti; to znai da su, u iskustvu ludila, ti pojmovi integrisani oko izvesnih kvalitativnih tema od kojih su preuzeli jedinstvo, koje su im dale svoju znaenjsku povezanost i na kraju ih uirrile opazivim. Prelo se od prostog pojmovnog oznaenja (bes bez granice, delirantna fiks-ideja) na kvalitativnu oblast, po svoj prilici manje organizovanu, laku, ne tako tano ogranienu, ali koja je, jedino ona, mogla da stvori ulne prepoznatljive jedinice, istinski prisutne u sveukupnom iskustvu ludila. Prostor posmatranja ovih bolesti razdeljen je na predele koji su im nejasno odredili stil i sklop. Na jednoj strani, raskvaeni, bezmalo diluvijalni svet u kojem ovek ostaje gluv, slep i uspavan za sve to nije njegov odreeni strah; svet do krajnosti pojednostavljen i prekomerno uvean u jednoj jedinoj svojoj pojedinosti. Na drugoj strani, uareni pustinjski svet, prestravljeni svet u kojem je sve bekstvo, nered, trenutne radnje. Upravo je stro

108

ISTORIJA LUDILA

gost ovih tema u njihovom kosmikom vidu a ne pribline ocene posmatrake opreznosti i ustrojila iskustvo (tako rei nae iskustvo, ve) maniji i mel anhol iji.

*
Vilisu, njegovom posmatrakom duhu, istoti njegovog medicinskog opaanja, odajemo priznanje za otkrie naizmeninoti manije i melanholije. Viiisov je postupak odista veoma zna^ ajan, posebno zbog sledeeg: prelaz od jednog poremeaja do drugog ne posmatra se kao zapaena injenica kojoj zatim treba nai objanjenje, ve pre kao ishod jedne dubinske srodnosti koja je istog reda kao i njihova skrivena priroda. Vilis ne navodi ni jedan jedini primer naizmeninoti za koji je imao priliku da ga posmatra; ono dgonetnuo jeste jedna unutranja srodnost koja dovodi do udnovatih preobraaja: Posle melanholije, valja leiti i maniju, koja je s njom toliko srodna da ti poremeaji esto prelaze jedan u drugi: deava se, u stvari, da sklonost melanholiji, ako se pogora, postane jarost; jarost, pak, kada se ublai, kada izgubi estinu i smiri se, prelazi u turobno raspoloenje. Po strogoj empirinosti, tu bi trebalo da postoje dve povezane bolesti, ili pak dva simptoma jedne te is^ te bolesti koji se naizmenino smenjuju. Vilis, u stvari, problem ne postavlja ni u smislu simptoma, ni u smislu bolesti; on tu samo trai vezu ta dva stanja u dinamici ivotnih sokova. U melanholiji, seamo se, sokovi su bili mutni i tamni; oni su svojom tminom prekrivali predstave stvari i u svetlosti due izazivali neku vrstu mrane plime; u maniji, nasuprot tome, sokovi se iskre u neprestanom komeanju; nosi ih neravnomerno, stalno iznova otpoinjano kretanje; kretanje koje razjeda i saie i, ak i bez vruice, zrai toplo-

LICA LUDILA

109

tom. Srodnost manije i melanholije oigledna je: to nije srodnost simptoma koji se nadovezuju jedni na druge u iskustvu, ve srodnost inae snana i toliko oitija u predelima imaginacije koja od dima i plamena stvara istu vatru. Ako se moe reci da su u melanholiji mozak i ivotni sokovi zamueni, usled dima i jedne guste pare, onda manija kao da rasplamsava neku vrstu poara to su ga taj dim i te pare podmetnuli. Plamen, svojim ivim kretanjem, razgoni dim; ali dim, kada popadne natrag, gui plamen i gasi njegov sjaj. Za Vilisa, jedinstvo manije i melanholije nije bolest: ono je tajna vatra u kojoj se bore plamen i dim, Ono je element koji nosi tu vetlost i tu senku. Ni jednom, ili tako rei ni jednom lekaru osamnaestog stolea nije nepoznata ova bliskost manije i melanholije. Pa ipak, vie njih odbija da u njoj prihvati dve pojave jedne te iste bolesti. Mnogi utvruju njihovu naizmeninot, a da he uviaju jedinstvenost simptoma. Sidehheihu Vie odgovara da izdeli oblast same manije: na jednu stranu obina manija, koja potie Od previe uzburkane i odve ive ,krvi; ha drugu stranu manija koja se, po pravilu, pretvara u tupost. Ova potie od -slabosti krvi koju je predugo Vrenje liilo najlkohlnijih delova. JO se ee priznaje da je naizhlehinost manije ttielahhiije pojava bilo preobraaja, bilo neke daleke uzronosti. Za Lijetoa (Lieutaud), dugotrajna melanhlija ije se fcunil pogorava gubi uobiajene simptome i poinje neobino da lii ha maniju: Poslednji stupanj melanholije ima ttihogo srodnosti sa manijom. Ali 'stanje ve analogije nije razraeno. Za Difura, veza je jo labavij; posredi je jedno daleko uzrono povezivanje: melanholija moe da izazove maniju, ba kao i crve u eonim sinusima, ili proirene ili kvrgave sudove. Bft pomoi slike, hi jedno zapaanje ne uspeva da zakljuak naimeninOsti pretvori u sklop slmptO'

110

ISTORIJA LUDILA

ma koji bi bio precizan i u isti mah odgovarao istini. Kod sledbenika Vilisovih, slika plamena i dima nesumnjivo iezava; ali rad na organizovanju ipak se obavlja unutar drugih slika slika sve vie funkcionalnih, sve bolje umetnutih u velike fizioloke teme protoku i zagrevanju, sve dal je od kosmikih figura od kojih ih je Vilis preuzimao. Kod Burhavea i njegovog tumaa Van Svitena (Van Swieten), manija sasvim prirodno sainjava vii stupanj melanholije ne samo usled estog preobraaja, ve kao ishod jednog neminovnog dinamikog povezivanja: modana tenost, koja se u oveka sumornog raspoloenja zaustavila, poinje posle izvesnog vremena da se komea jer crna u koja podnadima utrobu postaje, ve zbog svoje nepokretnosti, ljua i zloudnija; u njoj se stvaraju kiseliji i finiji sastojci koji, kada ih krv prenese do mozga, izazivaju onu veliku uzrujanost manijaka. Manija se, dakle, od melanholije razlikuje samo po stupnju: ona je njen prirodni nastavak, ona se raa iz istih uzroka, i obino se da leiti istim lekovima. Za Hofmana (Hoffmann), jedinstvo manije i melanholije prirodan je ishod zakona kretanja i sudara; ali ono to je na razini naela ista mehanika, u razvoju ivota i bolesti postaje dijalektika. Melanholija se, u stvari, odlikuje nepokretnou; to znai da krv, zgusnuta, izaziva navalu u mozgu gde se zakruje; tamo gde bi trebalo da protie, ona tei da se zaustavi, nepokretna usled otealosti. Ali ako otealost usporava kretanje, ona jednovremeno ini da sudar, kada do njega doe, bude ei; mozak, sudovi kojima je proet, sama njegova supstanca, udareni s veom snagom, tee da se od sada opiru, odnosno da se stvrdnu i zbog tog stvrdnjavanja oteala krv biva vraena sa veom silinom; njeno se kretanje pojaava i ona uskoro biva zahvaena onim komeanjem koje obeleava maniju. Sa slika nepominog zaguenja prelo se,

LICA LUDILA

111

dakle, sasvim prirodno, na slike suvoe, otvrdnulosti, ivahnog kretanja, i to preko jednog povezivanja u kojem su naela klasine mehanike, u svakom trenutku, iskrivljena, izvrnuta, izopaena usled vernosti slikovnim temama koje su istinski ustrojitelji tog funkcionalnog jedinstva. Na ovo e se nadovezati druge slike, ali one vie nee imati konstruktivnu ulogu; one e funkcionisati samo kao mnogobrojne interpretativne varijacije na temu ve postignutog jedinstva. Za primer neka poslui objanjenje koje povodom naizmeninosti manije i melanholije nudi Spengler; naelo je preuzeo od elektrine baterije. Po njemu, najpre postoji zbiranje ivane moi i njene tenosti u ovom ili onom delu sistema; samo ta oblast biva nadraena, sve ostalo je u stanju uspavanosti: to je melanholina faza. Ali kada ona dostigne izvestan stupanj jaine, taj mestimini naboj naglo se iri po elom sistemu i jedno ga vreme estoko uzdrmava, sve dok pranjenje ne bude potpuno; to je meuin manije. U ovoj ravni razrade, slika je odve sloena i usavrena, i preuzeta je od predalekog uzora da bi imala ustrojiteljsku ulogu u opaanju patolokog jedinstva. Ba naprotiv, to opaanje i navodi na sliku, a samo se oslanja na slike koje ujedinjuju, ali koje su mnogo elementarnije. Te su slike skriveno prisutne u tekstu Dejmsovog renika, jednog od prvih u kojima je manijako-depresivni krug dat kao uoena istina, kao jedinstvo koje jedno osloboeno opaanje lako moe da prozre. Apsolutno je neophodno svesti melanholiju i maniju na jednu jedinu vrstu bolesti, i sledstveno tome ispitati ih jednim jedinim pogledom, jer na osnovu opita i posmatranja iz dana u dan otkrivamo da one, i jedna i druga, imaju isto poreklo i isti uzrok... Najtanija zapaanja i svakidanje iskustvo potvruju to' isto, jer vidimo da melanholici, pogotovu oni u kojih je ta sklonost davno ukorenjena, lako postaju

112

ISTORUA LUDILA

manijaci, a kada manija prestane, ponovo otpoinje melanholija, tako da posle izvesnog vremena jedna prelazi u drugu i obratno. Ono to se u sedamnaestom i osamnaestom stoleu obrazovalo pod dejstvom slika bio je, dakle, sklop opaanja, a ne pojmovni sistem, pa ni skup simptoma. Dokaz za to jeste taj da se, ba kao i u opaanju, mogu izvesti kvalitativna pomeranja a da se eelina lika ne izmeni. Tako e Kolen (Cullen) u maniji, kao i u melanholiji, otkriti glavni predmet bunila i, obrnuto, melanholiju e pripisati suvljem i vrem tkivu medularne supstance mozga. Bitno je to da ovaj poduhvat nije iao od posmatranja do stvaranja eksplikativnih slika, ve da u slike, potpuno suprotno tome, odigrale ulogu zaethe sinteze, a je njihova strojiteljska snaga omoguila sklop opaanja u kojem su simptomi konano mogli da poprime znaenjsku vrednost i d se ustroje kao vidljivo prisustvo istine. II Histerija i hipohondrija Kada je ovim bol estima re, postavljaju se dva problema: 1. U kojoj je meri opravdano posmatrati ih kao duevne bolesti, ili bar kao ludilo? 2. Imamo li prva da ih posmatramo zajedno, kao da sainjavaju mogu par, slian paru to su ga veoma rano obrazovale manija i melanholija? Dovoljno je baciti pogled ha razvrstavanja i uveriti se: hipohondrija ne ie uvek uz ludilo i maniju; histerija se tu nalazi sasvim retk. Plater ne pominje ni jednu ni drugu kada govori povredama ula; a pri kraju doba klasicizma, Kaien e ih i dalje razvrstavati u drugu jednu kategoriju, a ne bezumlje: hlpohondriju u iznemoglosti ili bolesti koje se sastoje iz slabosti ili

LICA LUDILA

113

opadanja pokretljivosti ivotnih ili duevnih funkcija; histeriju u spazmodika oboljenja prirodnih funkcija. tavie, retko se deava da na nozografskim slikama te dve bolesti budu logiki zbliene, ak ih ni u obliku suprotnosti ne pribliavaju jednu drugoj. Sova (Sauvages) svrstava hipohondriju u halucinacije halucinacije koje se javljaju samo u vezi sa zdravljem, a histeriju u oblike grenja. I Line (Linne) se koristi istom podelom. Nisu li obojica verni uenju Vilisa, koji je histeriju prouio u svojoj knjizi De Morbis convulsivis, a hipohondriju u onom delu De Anima brutorum u kojem se govorilo bolestima glave, davi joj na ziv Passio co lica? Posredi su, u stvari, dve pot puno razliite bolesti: u prvom sluaju, pregrejani sokovi izloeni su povratnom pritisku, to moe da navede na verovanje da se oni rasprskavaju, izazivajui time ona nepravilna ili neprirodna kretanja iji bezumni izgled odaje histerino grenje. Nasuprot tome, u passio colica sokovi su nadraeni usled jedne tvari koja je prema njima neprijateljski postavljena i loe prilagoena (in fecta et impropartionnata): otuda oni izazivaju poremeaje, prenadraenost, corrugationes u ulnim vlaknima. Vilis stoga savetuje da se ne treba iznenaditi zbog izvene slinosti simptoma: jamano, primeeno je da grenja izazivaju bolove, kao to je i estoko trzanje u histeriji moglo da izazove hipohondrine patnje. Ali slinosti su varlji ve. Non eadem sed nonnihil diversa materies est. Ali uz to neprestano nozografsko razlikovanje odvija se lagano i jedan poduhvat koji tei da sve vie spoji histeriju i hipohondriju kao dva vida jedne iste bolesti. Riard Blekmour (Richard Blackmore) objavljuje 1722. Treatise of spleen and vapours, or hypochondriacal and hysterical affections; tu su ove dve bolesti definisane kao dva varijeteta jednog jedinog oboljenja bilo kao zarazna konstitucija, bilo kao sklonost sokova da
8

1J4

ISTORIJA LUDILA

iziu iz svojih priuvita i utroe se. Kod Vita (Whytt), sredinom osamnaestog stolea, poistoveenje je potpuno; skup simptoma od sada je istovetan: Neobian oseaj hladnog i toplog, bolovi u razliitim delovima tela; nesvestice i nejasna grenja; obamrlost i koenje miia; vetrovi u elucu i crevima; nezasit prohtev za jelom; povraanje crnog sadraja; nagao i obilan odliv blede, bistre mokrae; klonulost ili sasuivanje ivaca; ivana ili spazmodina sipnja; ivani kaalj; lupanje srca; kolebanje b'ila, povremeni bolovi i muke u glavi; vrtoglavice i nesvestice, umanjenje ili slabljenje vida; obeshrabrenost, utuenost, melanholija, pa i ludilo; teke tlapnje ili mra. S druge strane, histerija i hipohondrija se, tokom doba klasicizma, lagano pripajaju podruju bolesti duha. Jo je Mid (Mead) povodom hipohondrije mogao da napie: Morbus totius corporis est. A Vilisovom tekstu histeriji valja nano vo pridati njegovu stvarnu vrednost: Meu bolestima ena, histerinu uzrujanost bije tako rav glas da ona mora da poput semi-damnati, ponese i mane mnogobrojnih drugih oboljenja; ako kod neke ene nastupi neka bolest nepoznate prirode i skrivenog porekla, a da joj se ne zna uzrok, i ako je tok leenja neizvestan, odmah emo krivicu baciti na lo uticaj materice koja, najee, nije odgovorna, a povodom nekog neuobiajenog simptoma proglasiemo da se u njemu krije neto histerino te taj simptom, koji je tako esto bio izgovor za silno neznanje, uzimamo za predmet naeg staranja i leenja. Uprkos tradicionalnim tumaima ovoga teksta, koji se neizbeno navodi u svakoj raspravi histeriji, ovo ne znai da je Vilis pomiljao na odsustvo organske osnove simptoma histerine uzrujanosti. On samo kae, i to izrino, da se u pojmu histerije zbiraju sve izmiljotine ne onoga koji jeste ili koji veruje da je bolestan ve lekara-neznalice koji se pravi da zna. injenica da je Vilis svrstao histe-

LICA LUDILA

JJ5

riju u bolesti glave ne ukazuje, dalje, na to da on histeriju smatra duhovnim poremeajem, ve samo to da joj poreklo nalazi u jednoj izmeni u prirodi, poreklu i samom poetku toka ivotnih sokova. Krajem osamnaestog stolea, meutim, hipohondrija i histerija e gotovo bez tekoa stajati na grbu duevne bolesti. Godine 1755. Alberti je u Haleu objavio svoju raspravu De morbis imaginariis hypochondriacum; a Lijeto, definiui hipohondriju na osnovu gra, priznaje da je duh napadnut ba kao i telo, a moda i vie; otuda je izraz hipohondrija postao bezmalo uvredljiv naziv kojim lekari koji ele da se dodvore izbegavaju da se slue. to se histerije tie, Rolen (Raulin) je vie ne smatra organski stvarnom, bar ne u svojoj poetnoj odredbi, svrstavajui je u prvi mah uz patologiju imaginacije: Ta bolest, u kojoj ene izmiljaju, preteruju i ponavljaju svakojake besmislice koje je poremeena mata kadra da izmisli, kadikad postaje zarazna i prilepiva. Histerija i hipohondrija se, dakle, u vreme klasicizma kreu dvema glavnim linijama. Jednom, koja ih pribliava stvaranju zajednikog pojma bolesti ivaca; drugom, koja premeta njihovo znaenje i njihovu uobiajenu patoloku osnovu na koju dovoljno ukazuju njihovi n a z i v i i tei da ih, malo-pomalo, prisajedini podruju bolesti duha, pokraj manije i melanholije. Ali do tog prisajedinjenja nije, kao u sluaju manije i melanholije, dolo na razini prvobitnih odlika koje bi se opaale i zamiljale po njihovim slikovnim vrednostima. Ovde je posredi jedna sasvim drugaija vrsta prisajedinjenja.
* *

Lekare doba klasicizma itekako je mamilo da otkriju odlike svojstvene histeriji i hipohondrijl.
8*

116

ISDORIJA LUDILA

Ali oni nikada nisu uspeli da opaze onu koherentnost, onu kvalitativnu-koheziju koja je maniji i melanholiji dala onaj njihov osobit profil. Sve naene odlike bile su protivstavljene, ponitavale su jedna drugu i ostavile netaknutim pitanje ta su, po svojoj dubokoj prirodi, te dve bolesti. Histerija je esto opaana kao posledica unutranje toplote koja po elom telu rasprostire izvesnu uzavrelost, kljuanje koje se neprestano ispoljava u grevima i trzajima. Zar ta toplota nije srodna ljubavnome aru s kojim je histerija, u devojaka koje trae mua i udovica koje su svog izgubile, tako esto povezana? Histerija je po prirodi vatrena, njeni znaci lake upuuju na sliku nego na bolest; tu sliku je poetkom sedamnaestog stolea naslikao, u svoj njenoj materijalnoj preciznosti, Zak Feran (Jacques Ferrand). U svojoj Ljubavnoj bolesti ili erotinoj melanholiji (Maladie d'amour ou melancolie erotique) njemu ini zadovoljstvo da objavi da su ene ee zaluene zbog ljubavi nego mukarci; ali sa kakvom one to umenou znaju da prikriju! Po tome su njihova lica slina kazanu postavljenom na postolje tako da se spolja ne vidi vatra, ali ako pogledate ispod kazana i stavite ruku na srce gospe, na oba ete mesta otkriti veliki plamen. Divna slika, po teini svojih simbola, po svojoj afektivnoj obremenjenosti i po preplitanju svega onoga na ta ona upuuje imaginaciju. Dugo posle Ferana ponovo se nailazi na kvalifikativnu temu vlanih toplota kojima se obeleavaju tajna preiavanja histerije i hipohondrije; ali ta se slika brie pred jednim apstraktnijim motivom. Ve kod Nikole Senoa (Nicolas Chesneau) plamen enskog kazana prilino je bezbojan: Tvrdim da histerina uzrujanost nije prosto oboljenje, ve da se pod tim nazivom razumeva vie boljki koje je prouzrokovala jedna zloudna para koja se nekako vinula, koja je pokvarena i koja se nalazi u stanju neobine uzavrelosti. Za druge je, nasuprot ovome, to-

LICA LUDILA

\\

plota koja bije iz hipohondrika potpuno suva: hi)ohondrina melanholija jeste topla i suva boest, kojoj su uzrok sokovi istih svojstava. Ali neki ne zapaaju nikakvu toplotu, ni u histeriji ni u hipohondriji: odlika svojstvena ovim bolestima bila bi, ba naprotiv, sahlost, tromost, i hladna vlanost svojstvena zaustavljenim sokovima: Mislim da ova oboljenja (hipohondrina i histerina), kada potraju, potiu od toga to su modana i nervna vlakna oputena, slaba, nedelatna i nesavitljiva; od toga to je nervna tekuina razvodnjena i bez dejstva. Nijedan tekst, sumnje nema, ne svedoi bolje toj nepostojanosti histerinih odlika od knjige Engleska bolest (The english malady) Dorda ejna (Georges Cheyn): po ejnu, bolest odrava jedinstvo samo na apstraktan nain, njeni su simptomi rastureni po razliitim kvalitativnim oblastima i pripisani mehanizmima od kojih svaki pripada po nekoj od tih oblasti. Sve to je gr, trzanje, grenje, potie iz patologije toplote koju simbolino predstavljaju slane estice i kodljive pare, otre ili ljute. Nasuprot tome, svi psiholoki ili organski znaci slabosti utuenost, nesvestica, tromost duha, letargina umalost, melanholija i tuga otkrivaju stanje u kojem su vlakna postala previe raskvaena i mlitava, nesumnjivo pod uticajem hladnih, lepljivih i gustih sokova koji zaguuju lezde i sudove, kako serumske tako i krvne. to se oduzetosti tie, one jednovremeno oznauju i hlaenje i nepokretnost vlakana, prekid treperenja, na neki nain zamrznutih u optoj tromosti vrstih tela. Koliko su se manija i melanholija lako uvrstile u podruje svojstava, toliko fenomeni histerije i hipohondrije teko nalaze mesto u njemu. Medicina kretanja isto je tako neodluna pred njima, a njene analize isto tako nepostojane. Sasvim je jasno, svakom onom opaanju koje ne odbacuje sopstvene slike, barem, da je manija u

J 28

I S T O R I M LUDILA

zi sa prekomernom pokretljivou; melanholija, s druge strane, sa usporenou pokreta. Za histeriju, a i hipohondriju takoe, nije lako nainiti izbor. Stal (Stahl) se opredeljuje za otealost krvi. koja u isti mah postaje i toliko obilna i toliko gusta da vie nije u stanju da pravilno protie kroz glavnu venu; ona ima tenju da se tu i zadri i zaglavi; a kriza nastupa usled upinjanja krvi da nae sebi izlaz bilo kroz gornje, bilo kroz donje delove. Nasuprot tome, za Burhavea i Van Svitena, histerino kretanje potie od prevelike pokretljivosti svih tekuina, koje postaju toliko lake i toliko nepostojane da ih uzmuti i najmanji pokret: U slabih konstitucija, objanjava Van Sviten, krv je razreena; ona se jedva zgruava; serum e, dakle, biti bez gustine, bez kvaliteta; limfa e biti slina serumu, a isto i ostale tenosti koje ove snabdevaju... Otuda postaje verovatno da e histerina uzrujanost i hipohondrina bolest, toboe nematerijalne, zavisiti od nastrojenosti ili nekog posebnog stanja vlakana. Ovoj osetIjivosti, ovoj pokretljivosti, treba pripisati teskobe, greve, one jedinstvene bolove koje tako lako doivljavaju devojke bledih boja, ljudi odve predati uenju i razmiljanju. Histerija je, bez razlike, i pokretljiva i nepokretljiva, tena ili teka, preputena nepostojanom treperenju ili oteala usled zaustavljenih sokova. Nije se uspelo sa otkrivanjem stila koji bi bio svojstven samo tim kretanjima. Isti je utisak i kada su posredi analogije sa hernijom; za Lana (Lange), histerija je proizvod vrenja, tano reeno vrenja soli potisnutih u razne delove tela sa sokovima koji su se tamo nalazili. Za druge, histerija je alkalne prirode. Etmiler (Ettmiiller), pak, smatra da boljke ove vrste spadaju u niz kiselih reakcija; neposredni uzrok im je kiselina u elucu; poto je hilus kiseo, kakvoa krvi postaje loa; u njoj se vie ne razvijaju sokovi; limfa je kisela, u bez snage;

LICA LUDILA

JJQ

nervni sistem biva prenadraen, kvasac za varenje, pokvaren, manje je isparljiv i previe kiseo. Viride (Viridet) pokuava da na osnovu para koje nam dolaze uspostavi jednu dijalektiku luina i kiselina, ije kretanje i estoki sudari u mozgu i ivcima izazivaju znake histerije i hipohondrije. Neki ivotni sokovi, naroito isparljivi, jesu alkalne soli koje se kreu velikom brzinom i kada postanu odve siune pretvaraju se u pare; ali tu ima i drugih para koje su, u stvari, izvetrele kiseline; ovima eter daje dovoljno zamaha da ih prenese u mozak i u ivce, gde kada naiu na luine uzrokuju beskrajne boljke. udnovata kvalitativna nepostojanost tih histerinih i hipohondrinih boljki, udnovata zbrka njihovih dinamikih svojstava i tajne njihove hernije. Koliko je, to se odlika tie, melankoliju i maniju bilo lako prozreti, toliko je odgonetanje ovih boljki nesigurno. Nesumnjivo, taj imaginarni predeo odlika, koji je bio presudan za obrazovanje para manija-melanholija, ostao je sporedan u povesti histerije i hipohondrije, u kojoj je verovatno igrao samo ulogu jednog neprestano obnavljanog dekora. Put histerije nije, kao put manije, proao kroz nejasne odlike sveta onako kako su se odraavale u imaginaciji lekara. Prostor u kojem je ona poprimila razmere drugaije je prirode: to je prostor tela, u koherentnosti svojih organskih i svojih moralnih vrednosti.
*

Uobiajeno je da se Le Poau (Le Pois) i Vilisu odaje priznanje to su oslobodili histeriju starih mitova pomicanju materice. Lijebo, kad je pre vodio, ili bolje reeno prilagoavao Marinelovu knjigu poetkom sedamnaestog stolea, i dalje je, uprkos ivesnim ogradama, prihvatao zamisao spontanom pokretanju materice; ako se ona po-

J 20

ISTORIJA LUDILA

mera, to je da bi joj bilo ugodnije; ona to ne ini iz smotrenosti, po nalogu ili usled ivotnog nadraaja, ve po prirodnom instinktu, da bi ouvala zdravlje i uivala u neem prijatnom. Nesumnjivo, vie joj se ne priznaje mo da menja mesto kako bi prolazila telom, naglo ga potresajui pri prolasku, jer ona je vrsto prikaena svojim grliem, ligamentima, sudovima i, konano, trbunom maramicom; pa ipak, ona moe da menja poloaj: Premda je materica, dakle, tako vrsto spojena sa delovima koje smo opisali da ne moe da menja mesto, ona najee ipak menja poloaj i u telu eninom izvodi prilino estoke i udnovate pokrete. Ti su pokreti razliiti, naime, uzdizanje, padanje, grenje, lutanje, spadanje. Ona se penje do jetre, slezine, dijafragme, eluca, prsa, srca, plua, grla i glave. Lekari klasicistikog doba e tako rei jednoduno odbacivati ovakvo objanjenje. Poetkom sedamnaestog stolea Le Poa e, povodom histerinih greva, moi da napie: Eorum omnium unum caput esse parentem, edque non per sympathiam, sed per idiopathiam. Tanije reeno, poreklo im je u gomilanju tekuina prema gornjem delu lobanje: Kao to je neka reka ishod ulivanja mnotva malih tokova koji se spajaju kako bi je stvorili, tako isto se i u upljinama koje se nalaze na povrini mozga i zavravaju u stranjem delu glave skuplja tenost usled nagnutog poloaja glave. Toplota tih delova tada ini da se tenost zagreje i dopre do poetka ivac a . . . Vilis pak daje podrobnu kritiku materinog objanjenja: od oboljenja mozga i nervnog sistema, pre svega, potiu svi poremeaji i nepravilnosti do kojih u toj bolesti dolazi u protoku krvi. Sve te analize, meutim, nisu samim tim ukinule temu sutinskoj vezi izmeu histerije i materice. Ali ta se veza drugaije zamilja i ne poima se vie kao putanja stvarnog pomeranja kroz telo, ve kao neka vrsta potuljenog

LICA LUDILA

121

prostiranja putevima organizma i funkcionalnih bliskosti. Ne moe se rei da je sedite bolesti postao mozak, niti da je Vilis omoguio psiholoku analizu histerije. Ali sada mozak igra ulogu prenosioca i razvodnika bolesti ije je poreklo u utrobi: materica je uzrokuje kao i svi drugi organi utrobe. Sve do kraja osamnaestog stolea, do Pinela, uterus i materica ostae prisutni u patologiji histerije, ali zahvaljujui prednosti koju daje rasprostiranje putem sokova i ivaca, a ne usled nekog posebnog uticaja njihove prirode. Za uporednost histerije i hipohondrije Stal nalazi opravdanje u neobinoj bliskosti mesenog odliva i hemoroida. U svojoj analizi spazmodinih pokreta on objanjava da je histerino oboljenje jedan prilino estok bol, praen napetou i pritiskom koji se osea naroito u podrebarnom (hipohondrijakalnom) delu tela. Kada napada mukarce, u kojih se priroda postarala da ih oslobodi vika krvi putem povraanja ili hemoroida, onda se ono naziva hipohondrinim oboljenjem; kada napada ene u kojih tok mesenica nije onakav kakav bi trebalo da bude. Pa ipak, nema sutinske razlike izmeu ta dva oboljenja onda se naziva histerinom boleu. Hofmanovo miljenje je vrlo slino, uprkos mnogim teorijskim razlikama. Uzrok histerije nalazi se u materici labavljenje i slabljenje ali sedite bolesti valja, kao za hipohondriju, potraiti u elucu i crevima; krv i ivotni sokovi poinju da se zadravaju u trbunoj maramici i nervnim opnama utrobe; za ovim slede stomani poremeaji koji se ire po elom telu. U samom sreditu organizma, eludac je prenosnik i odailja boljki koje dolaze iz unutranjih i skrivenih upljina tela: Nema sumnje da spazmodini poremeaji koji napadaju hipohondrike i histerike imaju sedite u nervnim delovima, a naroito u opnama eluca i creva, odakle se meurebarnim ivcem

J 22

ISTORIJA LUDILA

prenose do glave, grudi, bubrega, jetre i do svih glavnih organa tela. Uloga koju je Hofman pripisao utrobi, elucu, meurebarnom ivcu, oznauje nain na koji je ovaj problem postavljen u vreme klasicizma. Nije toliko posredi izbegavanje ranije materine lokalizovanosti, koliko otkrivanje naela i puteva kojima se kree jedna, raznolika, polimorfna bolest, koja se tako rasejava po telu. Treba objasniti bolest koja moe da napadne kako noge tako i glavu, da se ispolji u vidu oduzetosti ili pak poremeenih pokreta, koja moe da izazove obamrlost ili nesanicu, ukratko bolest koja promie tako brzo prostorom tela, i to zahvaljujui takvim lukavstvima, da je potencijalno prisutna u celom-celcatom telu. Uzaludno je zadravati se na promeni do koje je na horizontu medicine dolo od Marinela do Hofmana. Nita se ne odrava due nego ta uvena uterusu pripisivana pokretljivost koja je neprekidno opstojavala u hipokratovskoj tradiciji. Nita, osim moda izvesne teme koja se sada uoava utoliko vie to se nije zadrala ni u jednoj jedinoj medicinskoj teoriji, ali se odrala istovetnoril u nizu spekulativnih pojmova i shema objanjenja. Ta tema jeste tema jednog dinamikog poremeaja u telesnom prostoru, jednog nadolaska niih moi koje, predugo sputavane i nekako nakupljene, poinju da se komeaju, da uzaviru i na kraju uz posrednitvo mozga ili bez njega rasprostiru poremeaj po elom telu. Ova je tema ostala manje-vie neizmenjena sve do poetka osamnaestog stolea, uprkos potpunom preustrojenju fiziolokih pojmova. I, to je udno, premda nije dolo do velikih teorijskih ili eksperimentalnih novina u patologiji, ova e se tema u osamnaestom stoleu naglo zaustaviti, promeniti smer dinamika telesnog prostora bie zamenjena moralom senzibilnosti. Tada, i tek ta-

LICA LUDILA

123

da e se pojmovi histerije i hipohondrije preokrenuti i konano ui u svet ludila. Sada valja iznova pokuati sa uspostavljanjem evolucije te teme, i to u svakoj od tri njene etape: 1. dinamici organskog i moralnog prodora; 2. fiziologiji telesnog jedinstva; 3. etici ivane osetljivosti.

* * *
Ako se telesni prostor' opaa kao vrsta i neprekinuta celina, onda poremeeno kretanje histerije i hipohondrije moe da proistekne samo iz jednog elementa kojem je njegova beskrajna tananost i neprestana pokretljivost omoguila da prodre i na mesto koje zauzimaju samo vrste tvari. to ree Hajmour (Highmore), ivotni sokovi, usled svoje siunosti i ognjenosti mogu da prodru ak i u najgua i najjedrija t e l a . . . a usled svoje dejstvenosti, oni mogu prodreti u svaki mikrokosmos za tren oka. Sokovi, ako je njihova pokretljivost i preterana, ako do njihovog prodora i dolazi bez reda i u nevreme, u svim delovima tela u kojima im nije mesto izazivaju hiljadu razliitih znakova poremeaja. Za Hajmoura, kao i za njegovog protivnika Vilisa, a takoe i a Sidenhema, histerija je bolest tela koje je postalo podlono prodiranju svih sokova bez razlike, tako. da unutranji poredak organa biva zamenjen nepovezanim prostorom masa pasivno potinjenih poremeenom kretanju sokova. Ovi se silovito i u prevelikoj koliini prenose u ovaj ili onaj deo i tamo dovode do greva, pa i do b o l a . . . i poremeaju funkciju organa, kako onih iz kojih su krenuli, tako i onih u koje su stigli, poto ni jedne ni druge ne mogu da mimoiu teka oteenja usled te nejednake rasporeenosti sokova koja je potpuno suprotna zakonima ivotne ekonomije. Telo histerika tako je preputeno toj spirituum

j 24

ISTORIJA LUDILA

ataxia koja, nezavisno od bilo kakvog organskog zakona i svake funkcionalne potrebe, moe da osvoji, jedan za drugim, sve raspoloive prostore tela. Dejstva se razlikuju prema tome koje su oblasti napadnute, a bolest, jo nediferencirana od istog izvora svog kretanja, poprima razliita lica prema prostorima kroz koje prolazi i povrinama na kojima se pojavila kao izdanak: Poto su se nakupili u trbuhu, oni se u gomilama i silovito bacaju na miie drela i grkljana, izazivaju greve celim putem kuda prolaze a u trbuhu dovode do nadimanja koje nalikuje velikoj lopti. Neto iznad, histerino oboljenje okomljujui se na sito crevo i oblast ispod srane upljine, uzrokuje tamo neizdriv bol koji lii na crevni poremeaj. Popne li se jo malo, boljka se okomljuje na ivotne delove i dovodi do tako estokog lupanja srca da je bolesnik uveren da prisutni moraju uti um to ga stvara srce udarajui reb ra. Na kraju, ako napadne spoljni deo glave, izmeu lobanje i lobanjske opne, a zadrava se na jednom jedinom mestu, ona tu dovodi do neizdrivog bola koji je praen strahovitim povraanjem . . . Svaki deo tela po sebi i po sopstvenoj prirodi odreuje oblik simptoma koji e se pojaviti. Histerija se tako javlja kao najstvarnija i najvarljivija bolest; stvarna poto se temelji na kretanju ivotnih sokova; varljiva takoe, jer dovodi do simptoma koji izgledaju kao da ih je izazvao neki poremeaj svojstven organima, dok su stvarno samo uoblienje, na razini organa, jedno" sredinjeg ili bolje reeno opteg poremeaja; to je jedan poremeaj unutranje pokretljivosti koji na povrini tela poprima izgled simptoma ogranienog na jednu oblast. Odista napadnut prekomernim i neurednim kretanjem sokova organ podraava sopstvenu bolest; poev od nekog poremeaja kretanja u unutranjem prostoru, on podraava poremeaj koji, strogo uzeto, jeste njegov; na taj nain hi-

LICA LUDILA

125

sterija podraava bezmalo sve boljke koje nailaze na ljudski rod, jer u bilo kojem delu tela da se nae, ona odmah, stvara simptome svojstvene tome delu, te e se lekar, ako nema dovoljno pronicljivosti i iskustva, lako prevariti i nekoj bolesti koja je svojstvena ovom ili onom delu pripisae simptome koji potiu izkljuivo od histerinog oboljenja: lukavstvo boljke koja se, promiui telesnim prostorom u vidu homogenog kretanja, ispoljava u razliitim oblicima; ali ti oblici, ovde, nisu sutina; oni su varka tela. Sto je lake prodreti u unutranji prostor, to e ea biti histerija i njeni mnogostruki vidovi; ali dok je telo vrsto i otporno, unutranji prostor gust, organizovan i potpuno raznorodan u razliitim svojim oblastima, simptomi histerije bie retki a njene e posledice ostati jednostavne. Nije li upravo to ono to razdvaja ensku histeriju od muke ili, ako hoemo, histeriju od hipohondrije? U stvari, ni simptomi, pa ni uzroci, ne grade naelo podvajanja bolesnika, ve ga gradi samo prostorna vrstina tela, gustina, tako da kaemo, unutranjeg predela: Pored oveka kog bismo mogli nazvati spoljanjim i koji je sainjen iz delova dostupnih ulima, postoji i unutranji ovek, sainjen iz sistema ivotnih sokova koji se moe videti samo duhovnim okom. Taj unutranji ovek, tesno povezan i, da tako kaemo, sjedinjen sa telesnom graom, bie manje-vie uzdrman u svom stanju onoliko koliko su naela koja tvore mainu primila manje ili vie prirodne vrstine. Zato ova bolest mnogo ee napada ene nego mukarce, poto su one nenije, manje vrste grae, vode tromiji ivot, i svikle su na slasti i udobnosti ivota, a ne na patnju. A meu redovima ovog teksta, ve, ta prostorna gustina odaje jedan svoj smisao: to je, takoe, i moralna gustina; otpornost organa pred nesreenim prodorom sokova moda je samo jedno te isto to i ta duevna snaga koja ini da u mislima i eljama vlada red.

126

ISTORIJA LUDILA

Moda je taj unutranji prostor koji je postao propustljiv i upljikav, na kraju, samo slabost srca. To je objanjenje zato je tako malo ena, sviklih na teko ivljenje i vrednou, histerino, a postaje sklono histeriji kada vodi lagan, dokoliarski, raskoan i raskalaan ivot; ili ako kakva alost savlada njihovu hrabrost: Kada mi ene trae savet za neku boljku kojoj ne mogu da odredim prirodu, ja pitam da li ih poremeaj na koji se ale ne sustie kada su rastuene...; ako potvrde, potpuno sam siguran da je njihova bolest jedno histerino oboljenje. Tako dobijamo novu formulu starog moralnog nasluivanja koje je od materice, jo od vremena Hipokrata i Platona, pravilo ivu ivotinju u neprestanom pokretu i rasporeivalo njeno kretanje po prostoru; po tom nasluivanju u histeriji se videlo nezadrivo komeanje elja u onih koji nemaju mogunosti da ih zadovolje niti snage da ih obuzdaju; slika enskog organa koji se penje sve do grudi i glave davala je mitski izraz uskomeanosti u velikoj platonovskoj trojnoj podeli i u hijerarhiji ija je svrha bila da; obezbedi njegovu nepokretnost. Kod Sidenhema, kod Dekartovih uenika, moralno nasluivanje je istovetno; ali prostorni predeo u kojem se ono izraavalo promenio se; vertikalan i hijeratiki poredak Platonov zamenjen je jednom zapreminom koju presecaju neprestani pokreti ije komeanje vie nije jasno pomeranje odozdo nagore, ve kovitlac bez pravila u jednom ispreturanom prostoru. Ovo unutranje telo, u koje je Sidenhem teio da prodre duhovnim okom, nije stvarno telo koje se prua pred praznim pogledom neutralnog posmatraa; ono je mesto gde se sreu izvestan nain zamiljanja tela, odgonetanja njegovih unutranjih pokreta i izvestan nain da se u njega usade moralne vrednosti. Razvoj je okonan, rad obavljen na razini ovog etikog opaanja. U njemu e se menjati i kriviti one uvek savitljive sli-

LICA LUDILA

J27

ke medicinske teorije; u njemu se, takoe, iskazuju velike moralne teme i, malo-pomalo, menjaju svoj poetni lik.

*
To telo u koje su mogui prodori ipak mora da bude neprekinuto telo. irenje boljke kroz organe samo je nalije pokreta rasejavanja koji boljci omoguuje da prelazi od jednog organa do drugog i da ih sve redom napadne. Premda je telo hipohondrinog ili histerinog bolesnika prolazno, odvojeno od njega samog, razlabavljeno usled nailaska bolesti, do toga nailaska moe doi samo putem izvesne prostorne neprekinutosti. Telo po kojem k o l a boletina mora imati drugaija svojstva nego telo u kojem iskrsavaju raspreni simptomi bolesti. To je problem koji opseda medicinu osamnaestog stolea. Problem koji e od hipohondrije i histerije napraviti bolesti nervnog sistema; to znai idiopatske bolesti, sa optim dejstvom svekolike simpatije. Nervno vlakno obdareno je znaajnim svojstvima koja mu omoguuju da osigura udruivanje najraznorodnijih elemenata. Zar ne zaprepauje ve i to to su ivci, zadueni da prenose najraznoraznije utiske, svuda, u svim organima, iste prirode? ivac kojem je razvoj u dnu oka omoguio da stekne svojstvo opaanja tako tanane stvari kao to je svetlost; ivac koji, u organu sluha, postaje osetljiv na treperenje zvunih tela, ni najmanje se po svojoj prirodi ne razlikuju od onih koji slue za prijem grubljih oseta kao to su dodir, ukus, miris. Ova istovetnost prirode, u razliitim funkcijama, obezbeuje mogunost saobraaja izmeu po mestu najudaljenijih, fizioloki najneslinijih organa: Ova homogenost ivaca doprinosi viestrukim komunikacijama koje oni za-

128

ISTORIJA LDILA

j edno odravaju... uspostavlja izmeu organa sklad koji esto dovodi do toga da preko ve oteenih delova oboli i jedan ili vie drugih. Ali ono to izaziva jo vee divljenje jeste da jedno nervno vlakno moe da u isti mah prenese i podstrek voljnog pokreta i utisak to ga je primio ulni organ. Ovo dvojako funkcionisanje jednog t e istog vlakna Tiso (Tissot) zamilja kao kombinaciju jednog talasnog kretanja, kada je volj nom podstreku re (to je kretanje jedne tekuin e zatvorene u elastino priuvite, u beiku, na primer, koju bih mogao da stisnem i da istisnem tnost kroz jednu cev), i jednog korpuskularnog kretanja kada je posredi oset (to je pokret jednog niza kugli od slonovae). Tako se oseaj i pokret mogu proizvesti u istom ivcu i u istom txenutku: svaka napetost i svako oputanje u ivc u izmenie, jednovremeno, i pokrete i osete, kao to to moemo da vidimo u svim oboljenjima ivaca. Pa ipak, uprkos svim tim ujedinjujuim svojstvima nervnog sistema, da li je sigurno da se s-tvarnom mreom njegovih vlakana moe objasnit i povezanost onih tako razliitih nevolja koje obeleavaju histeriju i hipohondriju? Kako, kojim pravcem povezivanja, objasniti da u izvesnih nendh i veoma osetljivih ena neki opojan miris i l i odve ivo prianje nekom traginom doga:aju, ili pak pogled na neku tuu, ostavljaju takav utisak da one padaju u nesvest ili dobijaju greve? Uzalud emo traiti: nema nikakve odrelene povezanosti ivaca; ni jedan trag ne vodi poetnom uzroku, ve postoji samo dejstvo na razdaljinu, koje pre pripada poretku fizioloke ujedinjenosti. To stoga to razliiti delovi tela imaju sposobnost koja je veoma odreena, pa je ili opta, te se protee na ceo sistem ivotne ekonomije, ili je pak delimina, to jest ispoljava se uglavnom samo u nekim delovima. To veoma razliito svojstvo kako sposobnosti za osete tako

LICA LUDILA

129

i sposobnosti za kretanje omoguuje organima da se usaglase u zajednikom trpljenju, da reaguju i na udaljen nadraaj: to je simpatija. U stvari, Uit ne uspeva niti da izdvoji simpatiju iz ukupnosti nervnog sistema, niti da je odredi strogo u odnosu na osetljivost ili kretanje. Simpatija postoji u organima samo u onoj meri u kojoj je tamo primljena posredstvom ivaca; to je njihova pokretljivost vea, to je ona i izraenija, ali ona je, u isti mah, i jedan oblik osetljivosti: Svaka simpatija, svaka jednodunost pretpostavlja oseanje i prema tome moe da se stvori samo posredstvom ivaca koji su jedini instrumenti pomou kojih dolazi do oseta. Ali nervni sistem se ovde vie ne uzima zato da bi objasnio tano prenoenje nekog pokreta ili oseta, ve da bi u svojoj ukupnosti i svojoj masi objasnio osetljivost tela s obzirom na njegove sopstvene pojave, i onaj odjek to ga ono daje sebi samom kroz zapremine svog organskog prostora. Bolesti ivaca u sutini su poremeaji simpatije; one pretpostavljaju jedno stanje opte uzbune nervnog sistema, to svaki organ ini podlonim da uspostavi simpatiju sa bilo kojim drugim: U takvom stanju osetljivosti nervnog sistema, stradanja due, greke u ishrani, brza smenjivanja toplog i hladnog ili pritiska i vlanosti u atmosferi, dovee vrlo lako do zaraznih simptoma; te se s takvom graom nee uivati u dobrom ili trajnom zdravlju, ve e se obino neprestano oseati niz jaih ili slabijih bolova. Ovu osetljivost koja se dala na zlo izravnavaju, nesumnjivo, zone neosetljivosti, a gotovo i sna; uopte uzev, histerini su bolesnici oni u kojih je ta unutranja osetljivost najotrija, a u hipohondrika je, naprotiv, srazmerno otupela. A ene, jamano, spadaju u prvu kategoriju: zar materica nije, uz mozak, organ koji odrava najvie simpatija sa celinom organizma? Dovoljno je navesti povraanje koje obino prati zapaljenje materice; mu9

130

ISTORIJA LUDILA

nine, poremeen prohtev za jelom koji sledi zaeu; stezanje dijafragme i stomanih miia^ u vreme poroaja; glavobolju, bridenje i bol u leima, greve u crevima koji se oseaju u vreme pribliavanja mesenog pranja. itavo telo enino izbrazdano je mutnim ali udnovato neposrednim putevima simpatije; ono je vazda u neposrednom sauesnitvu samo sa sobom, tako da simpatijama stvara neto kao mesto apsolutne povlaenosti; s kraja na kraj svog organskog prostora ono krije neprestanu mogunost histerije. Simpatijska osetljivost njenog organizma, koja zrai kroz celo telo, osuuje enu na te bolesti ivaca koje se nazivaju parama*: ene u kojih je sistem, uopte uzev, pokretljiviji no u mukaraca, podlonije su nervnim bolestima, koje su u njih, isto tako, i ozbiljnije. A Uit tvrdi da se osvedoio da je bol od oboljenja zuba izazvao, u jedne mlade ene slabih ivaca, greve i neosetljivost koja je trajala vie asova i obnavljala se kada je bol postajao otriji. Bolesti ivaca su bolesti telesne neprekinutosti. Telo koje je sasvim blisko samo sebi, prisno sa svakim svojim delom, organski prostor koji je, na neki nain, udnovato stenjen: to je, eto, postala zajednika tema histerije i hipohondrije; pribliavanje tela samom sebi poprima, kod nekih autora, izgled precizne, odve precizne slike: takvo je uveno oroavanje nervnog sistema to ga je opisao Pom (Pomme). Sline slike prikrivaju problem, ali ga ne potiskuju i ni najmanje ne spreavaju odmicanje rada.

Da li je ta simpatija, u biti, svojstvo koje se krije u svakom organu ono oseanje kojem je govorio ejn ili je stvarno prostiranje du
* Vapeurs: slobodan prevod bi bio lutke u glavi ( prev.).

LICA LUDILA

131

jednog posrednog elementa? I da li je ona patoloka bliskost koja obeleava nervne bolesti pogoravanje tog oseanja ili vea pokretljivost tog meuprostornog tela? Pojava neobina, ali nesumnjivo i karakteristina za medicinsku misao osamnaestog stolea, za vreme kada se fiziolozi trude da to tanije definiu funkcije i ulogu nervnog sistema (osetljivost i nadraljivost; oseanje i pokret): lekari se zbrkano, u jedinstvu patolokog opaanja koje ne vidi razlike, koriste ovim pojmovima i rasporeuju ih po jednoj shemi sasvim razliitoj od one koju je predlagala fiziologija. Izmeu osetljivosti i pokreta ne pravi se razlika. Tiso objanjava da je dete osetljivije od bilo kog drugog zato to je u njemu sve lake i pokretljivije; nadraljivost, u smislu u kojem je Haler (Haller) razumevao jedno svojstvo nervnog vlakna, mea se s nadraenou, shvaenom kao patoloko stanje nekog organa, izazvano dugotrajnim nadraivanjem. Stoga se prihvata da su nervne bolesti stanje nadraenosti skopano sa prekomernom pokretljivou vlakna. Kadikad viamo osobe u kojih i najmanji pokretaki uzrok daje povod mnogo veim pokretima no to su oni do kojih dolazi u zdravih osoba; one ne mogu da podnesu ni najmanji strani upeatak. I najtii zvuk, najslabija svetlost, dovode u njih do neobinih simptoma. U toj namerno ouvanoj dvosmislenosti pojma nadraenosti medicina kraja osamnaestog stolea moe, u stvari, da pokae neprekinutost od dispozicije (nadraljivosti) do patolokog dogaaja (nadraenosti); ali ona, isto tako, moe jednovremeno da odri temu poremeaju svojstvenom organu koji osea, ali sa sebi svojstvenom osobenou, opti nadraaj (upravo osetljivost svojstvena organu i uvruje, uprkos svakoj isprekidanosti, ovu vezu), i zamisao rasprostiranju po organizmu is tog poremeaja koji moe da ga nadrai u svakom
9*

132

ISTORUA LUDILA

njegovom delu (upravo pokretljivost vlakna i uvruje ovu neprekinutost, uprkos razliitim vidovima koje poprima u organima). Ali ako ovaj pojam nadraenog vlakna i ima tu ulogu zajednike pometnje on, u drugu ruku, u patologiji omoguuje jedno kljuno razlikovanje. S jedne strane, nervni bolesnici su najrazdraljiviji, odnosno najosetljiviji: tankoa vlakna, tananost organizma, ali takoe i due na koju je lako ostaviti utisak, nemirno srce, odve iva simpatija za sve to se zbiva. Ovakvo sveopte odjekivanje, oseanje i pokretljivost jednovremeno sainjava prvu odredbu bolesti. ene koje imaju tanuno vlakno, koje se lako preputaju, u dokolici, odve ivim kretnjama svoje mate, ee oboljevaju od bolesti ivaca nego mukarci, snaniji, suvlji, vie satrti radom. Ali u ovoj prekomernoj razdraenosti osobeno je to to ona, u svojoj ivosti, ublaava, a ponekad i gasi, oseanja due; kao da osetljivost samog nervnog organa prevazilazi sposobnost due da osea, i uzapuje samo za sebe mnogostrukost oseanja koje izaziva njegova ogromna pokretljivost; nervni sistem je u takvom stanju nadraenosti i reagovanja da je nesposoban da prenese dui ono to doivljava; sva njegova obeleja su poremeena; ona ih vie ne shvata. Tako se ocrtava zamisao osetl jivosti koja nije oseanje, i obrnutoj vezi izmeu t e t ananost i, koja je ist o toliko tananost due koliko i tela, i izvesne uspavanosti oseanja koja spreava nervne potrese da dopru do due. Nepostojanost histerika samo je nalije njegove osetljivosti. Upravo tu vezu, koju pojam simpatije nije mogao da odredi, donosi sobom pojam nadraljivosti, koji je, meutim, tako malo razraen i jo uvek tako smuen u misli patologa. Ali samim tim i moralno znaenje nervnih bolesti iz osnova se menja. Dok su se bolesti ivaca vezivale uz pokrete organa donjih delova te-

LICA LUDILA

J33

la (ak i preko mnogobrojnih i izmeanih puteva simpatije), one su smetane u izvesnu etiku elje: predstavljale su odmazdu jednog ulnog tela; ovek je postajao bolestan od prevelike estine. Od sada se postaje bolestan zato to se previe osea; pati se od prekomerne solidarnosti sa svim biima oko sebe. oveka vie ne primorava njegova tajna priroda; on je rtva svega to, na povrini sveta, budi telo i duu. A za sve to ovek je i neviniji i krivlji, jednovremeno. Neviniji, jer ga je celokupna nadraenost nervnog sistema odvukla u nesvesnost koja je utoliko vea ukoliko je ovek bolesniji. Ali krivlji, i to mnogo, jer je sve do ega se dralo u ovome svetu, ivot koji se iveo, osecanja koja su se imala, strasti i matanja koja su se negovala uz previe popustljivosti, poelo da se utapa u nadraenost ivaca, nalazei tu i prirodno ishodite i moralnu kaznu u isti mah. Na kraju ceo ivot poinje da se procenjuje prema tom stupnju nadraenosti: zloupotreba neprirodnih stvari, gradski ivot proveden u sedenju, itanje romana, gledanje pozorinih predstava, neumeren ar za nauke, odve iva strast za pol, ili ta zloinaka navika koja je, moralno, isto toliko za prekor koliko je kodljiva za telo. Nevinost nervnog bo~ lesnika, koji vie ak i ne osea nadraenost svojih ivaca, u osnovi je samo pravedna kazna za jednu dublju krivicu: krivicu koja ga je navela da svet pretpostavi prirodi: Uasno stanje! . . . To su muke svake mlakune due koju je nedelatnost uterala u opasne slasti i koja je, da bi izbegla zadatke to ih namee priroda, prigrlila sve utvare miljenja... Tako su bogatai kanjeni aljenja dostojnim korienjem svog bogatstva. Evo nas na pragu devetnaestog stolea: nadraljivost vlakna utire put kroz fiziologiju i patologiju. U ovom trenutku ona, na .polju bolesti ivaca, ostavlja po strani neto to je, uprkos svemu, veoma vano.

134

ISTORIJA LUDILA

S jedne strane, to je potpuno pripajanje histerije i hipohondrije mentalnim bolestima. Preko osnovnog razlikovanja izmeu osetljivosti i oseanja one ulaze u ono podruje bezumlja za koje smo videli da se odlikuje presudnim trenutkom zablude i sna, to jest zaslepljenosti. Dok su pare bile grenja ili udne simpatijske veze kroz telo, ak i kada su vodile obeznanjivanjima i gubitku svesti, one nisu bile ludilo. Ali kada je duh postao slep usled prekomernosti sopstvene osetljivosti tada se pojavilo i ludilo. Ali s druge strane, to pripajanje ispunjava ludilo krivicom, moralnom sankcijom, pravednom kaznom, koja ni najmanje nije pripadala klasicistikom iskustvu. Ono obremenjuje bezumlje svim tim novim vrednostima: umesto da od zaslepljenosti napravi uslov koji omoguuje sva ispoljavanja ludila, ono ludilo opisuje kao psiholoku posledicu neke moralne pogreke. A kroz to se usaglaava ono to je bilo bitno u iskustvu bezumlja. Ono to je bila zaslepljenost, postae nesvesno, ono to je bilo zabluda postae krivica; i sve ono to je u ludilu oznaavalo paradoksalno ispoljavanje ne-bia postae prirodna kazna za jedno moralno zlo. Ukratko, cela ta vertikalna hijerarhija koja je sainjavala sklop klasicistikog ludila, od kraja materijalnih uzroka sve do natpojavnosti bunila, sada e se poljuljati i rasporediti po povrini jednog podruja koje e zajedno osvojiti, a uskoro se i sporiti oko njega, psihologija i moral. Nauna psihijatrija devetnaestog stolea postala je mogua. Ona zapravo i potie od tih bolesti ivaca i tih histerija koje e brzo izazvati njenu ironiju.

PETO

POGLAVLJE

LEKARI I BOLESNICI

Leenje ludila nije se obavljalo u bolnicama, gde je pre svega re bila tome da se ono po stavi na razdaljinu ili popravi. Pa ipak, izvan bolnice, leenje ludila se, za sve vreme klasicizma, neprestano razvijalo: preduzimana su dugotrajna leenja ludila i pri tom se nije toliko teilo izleenju due, koliko isceljenju itavog oveka, njegovog nervnog vlakna kao i toka njegove imaginacije. Telo luaka smatrano je vidljivim i opipljivim telom njegove bolesti; otuda ona leenja tela iji je sveukupan smisao preuzet od moralnog opaanja i moralne terapeutike tela. 1. Ovrsnue. Postoji u ludilu, ak i u najnemirnijim njegovim oblicima, jedna sastojnica slabosti. Ako su u ludilu sokovi podvrgnuti nepravilnom kretanju, to je zato to u njima nema dovoljno snage ni teine da slede svoj prirodan tok; ako se u bolesti ivaca tako esto sreu spazmi i grevi, to je zato to je vlakno odve pokretljivo, ili odve nadraljivo, ili odve osetljivo na treperenja; bilo kako bilo, nedostaje mu vrstina. Pod prividnom estinom ludila, koja ponekad kao da znatno uveava snagu manijaka, uvek postoji i izvesna tajna slabost, sutinsko pomanjkanje otpornosti; besovi luaka samo su, istini za

136

ISTORIJA LUDILA

volju, pasivna estina. Stoga e se teiti takvom leenju koje e sokovima i vlaknima dati jainu, ali mirnu jainu, snagu koju nee moi aa pokrene nikakav poremeaj, toliko e, od samog poetka, biti uljebljena u tok zakona prirode. Vie od slike ivosti i jaine namee se slika osnaenosti, pridajui temi isceljenja novu otpornost, mladalaku savitljivost, ali pokornu i ve ukroenu. U prirodi se unapred mora nai neka sila kako bi se osnaila priroda sama. Sanjari se lekovima koji bi tako rei, stali na stranu sokova i pomogli im da savladaju uzrok usled kojeg kinu. Stati uza sokove, to znai boriti se protiv beskorisnog komeanja kojem su oni i protiv svoje volje izloeni; to znai, takoe, omoguiti im da izbegnu sva hemijska kljuanja koja ih greju i mute; to, na kraju, znai dati im dovoljno vrstine kako bi odoleli parama koje nastoje da ih ugue, da ih uine nepokretnima, da ih uvuku u svoj kovitlac. Protiv para sokovi se pojaavaju putem najsmradnijih vonjeva; neprijatan oseaj oivljuje sokove koji se na neki nain uzbunjuju i snano se prenose tamo gde treba odbiti napad; u tu svrhu koristi se asa fetida, ambrino ulje, nagorela koa i pera, sve ono, na kraju, to dui moe da prui iva i neprijatna oseanja. Protiv vrenja, treba davati terijak, antiepileptiki napitak araov (Charras), i, naroito, uvenu vodu maarske kraljice (27); kiseline nestaju i sokovi iznova dobijaju teinu koju treba da imaju. Konano, da bi im povratio ispravnu pokretljivost, Lan preporuuje da se sokovi podvrgnu oseajima i kretanjima koji su prijatni, odmereni i pravilni u isti mah: Kada su ivotni sokovi raspreni i razjedinjeni, potrebni su im lekovi koji umiruju njihovo kretanje i vraaju ih u prirodno stanje, kao to su predmeti koji dui pruaju blago i umereno oseanje ugodnosti, prijatni mirisi, etnja po lepim mestima, vienje sa osobama koje umeju da se dopadnu, Muzika. Ta

LEKARI I BOLESNICI

137

vrsta blagost, odgovarajua teina, konano i ivahnost ija je svrha jedino da zatiti telo sve su to sredstva da se u organizmu ovrsnu slabi elementi koji sainjavaju vezu izmeu tela i due. Ali nesumnjivo je da nema boljeg postupka okrepljivanja no to je korienje materijala koji je istovremeno i najvri i najsavitljiviji, najotporniji ali, u rukama oveka koji ume da ga kuje po svojoj potrebi, i najposluniji: to je gvoe. Gvoe svojom povlaenom prirodom ujedinjuje postaju suprotne kada se izdvoje. Nita ne odoleva bolje od njega, nita ne moe da bude poslunije; ono je dato u prirodi, ali je isto tako dostupno svim ovekovim tehnikama. Kako bi ovek mogao da pomogne prirodi i omogui joj poveanje snage na sigurniji nain a to znai na nain blii prirodi i vie podvlaen oveku nego putem primene gvoa? Uvek se navodi stari primer Dioskorida, koji je nepokretnosti vode pripisivao odlike snage koje ona nije imala tako to je potapao u nju ipku usijanog gvoa. Vrelina vatre, mirna pokretljivost vode i ta krutost metala koji se obrauje dok ne postane savitljiv svi ti elementi zajedno daju vodi mo snaenja, oivljavanja, ovrsnua mo koju ona moe da prenese na organizam. Ali gvoe je delotvorno ak i bez ikakve pripreme. Sidenhem ga preporuuje u najprostijem .obliku, u obliku neposrednog uzimanja gvozdenih opiljaka. Uit je poznavao nekog oveka koji je, ne bi li se izleio od slabosti stomanih ivaca, to je povlailo trajno hipohondrino stanje, svakog dana uzimao i po 230 zrna gvoa. To stoga to gvoe svim svojim vrlinama pridodaje i to vano svojstvo da se prenosi izravno, bez posrednika i preobraavanja. To to gvoe prenosi nije njegova materijalnost, ve njegova snaga; za divno udo, gvoe, koje je toliko otporno, odmah se razilazi po organizmu, ostavljajui u njemu samo svoje odlike, bez ranja i rastura.

138

ISTORIJA LUDILA

Jasno je da ovde slike blagotvornog gvozda upravljaju diskurzivnom milju i odnose prevagu ak i nad posmatranjem. Ako se izvode opiti, to se ne ini zato da bi se otkrilo pozitivno nadovezivanje dejstava, ve da bi se istaklo to neposredno prenoenje odlika. Rajt (Wright) je naterao jednog psa da proguta Marsovu so; zapazio je da hilus, posle jednog asa, ako se pomea sa Galovom orahovom tinkturom, nema tamnopurpurnu boju koju bi svakako dobio da je gvoe asimilovano. To dakle znai da gvoe, ne meajui se u varenje, ne prelazei u krv, ne prodirui bitnije u organizam, neposredno snai opne i vlakna. Ovrsnue sokova i ivaca se, vie nego utvreno dejstvo, javlja kao radna metafora koja podrazumeva prenos snage bez ikakve diskurzivne dinamike. Snaga prelazi dodirom, izvan svake razmene materija i svakog prenoenja pokreta. 2. Oienje. Zapuenost utrobe, naviranje grenih misli, previranje para, estina, kvarenje tekuina i sokova ludilo iziskuje ceo niz terapijskih postupaka koji se svi mogu povezati uz jednu jedinu operaciju: oienje. Tei se nekoj vrsti sveukupnog oienja: najjednostavnijem, ali i najnemogunijem leenju. Ono bi se sastojalo u tome da se oteala, zgusnuta krv jednog melanholika, krv sva zaguena ljutim tenostima, zameni svetlom i laganom krvlju iji bi nov protok razneo bunilo. Godine 1662. Moric Hofman (Moritz Hoffmann) je, kao lek za melanholiju, predloio transfuziju krvi. Nekoliko godina kasnije, zamisao je imala toliko uspeha da je Londonsko filosofsko drutvo nameravalo da izvede niz opita nad bolesnicima zatvorenim u Bedlamu; Alen (Allen), lekar zaduen za poduhvat, odbija. Ali Denis ga isprobava na jednom svom bolesniku, obolelom od melanholije zaljubljenosti; on mu uzima 10 uncija krvi, koje zamenjuje neto manjom koliinom izvuenom iz femoralne arterije telefa; sutradan ponavlja postu-

LEKARI I BOLESNICI

139

pak, ali ovaj put se operacija izvodi sa svega nekoliko uncija. Bolesnik se smiruje; narednog dana njegov se duh razbistrio, a uskoro je bio i potpuno izleen; to su potvrdili svi profesori Hirurske kole. Tehnika je, ipak, i pored nekoliko potonjih pokuaja, prilino brzo naputena. Prednost se daje korienju onih lekova koji predupreuju kvarenje. Znamo iz vie od tri hiljade godina starog iskustva da Izmirna i Aloje uvaju leeve od raspadanja. Zar ta kvarenja tela nisu iste prirode kao i kvarenja koja prate bolesti raspoloenja? Nita, dakle, nije preporuljivije protiv para nego proizvodi kao to su izmirna ili aloje, a pre svega uveni eliksir Paracelzijusov. No valja uiniti i neto vie sem spreavanja kvarenja; treba unititi kvare. Otuda terapijski postupci koji se ustremljuju na samo kvarenje, i tee ili da odstrane pokvarene materije ili da rastvore supstance koje dovode do kvarenja: to su tehnike odvoenja i tehnike ispiranja. U prve spadaju svi isto fiziki postupci kojima se nastoji da se na povrini tela stvore povrede i rane sredita infekcije koja iste organizam i, istovremeno, sredita izbacivanja u spoljanji svet. Tako Felouz (Fallowes) objanjava blagotvorni mehanizam svog Oleum Cephalicum; u ludilu, crne pare zaepljuju vrlo male sudove kroz koje treba da prou ivotni sokovi; krv tako vie nema puta; ona zakruje vene mozga, u kojima se zaustavlja, osim ako je ne uskomea neko pometeno kretanje zbrkanih misli. Oleum Cephalicum koristi tako to izaziva male gnojnice na glavi; njih mau uljem kako se ne bi osuile i kako bi za crne pare koje su se zaustavile u mozgu ostao slobodan izlaz. Ali i opekotine, ili otvorene rane po elom telu, imaju isto dejstvo. Pretpostavlja se ak da kone bolesti kao to su uga, ekcem ili male boginje mogu da okonaju nastup ludila; tada kvarenje izlazi iz utrobe i mozga, rasplinjuje se po povrini tela i oslobaa upo-

140

ISTORIJA LUDILA

lje. Krajem stolea nastao je obiaj da se u sluaju najupornije manije bolesniku nakalemi uga. U svom Instruction iz 1785, Duble (Doublet) se obraa upraviteljima bolnica i preporuuje da, ako putanje krvi, lekovi za ienje, kupke i tuevi nisu uspeli da dokraje maniju nekog bolesnika, onda valja pribei otvaranju rana, fitiljima za gnojenje ozleda, povrinskim irevima, kalemljenju uge. Ali glavni se zadatak sastoji u tome da se rasture sva vrenja koja su, kada su se obrazovala u telu, dovela do ludila. Da bi se to postiglo, na prvom mestu koriste se gorke materije. Gorina ima sva opora svojstva morske vode; ona oiuje otirui, ona nagriza sve ono to je zlo uspelo da u telu i dui ostavi kao nekorisno, nezdravo i neisto. Gorka i delatna, kafa je korisna gojaznim osobama i osobama iji zgusnuti sokovi jedva protiu; ona sui a ne spruje jer svojstvo je takvih supstanci da rasturaju suvinu vlanost bez opasnih toplota; u kafi postoji neto poput vatre bez plamena, jedna mo oienja koja ne presuuje; kafa umanjuje neist: oni koji je upotrebljavaju, iz dugog iskustva znaju da ona dovodi stomak u red, da sagoreva prekomernu vlanost, rastura vetrove, rastvara crevne sluzi, od kojih pravi blago sredstvo za ienje, a posebno je znaajno to to spreava dimove koji se penju u glavu, pa tako ublaava boli i probade koji se tu obino oseaju; i, na kraju, ona daje ivotnim sokovima snagu, krepkost i bistrinu, a ne ostavlja nikakvu veu toplotu kao posledicu, ak ni u najspeenijih osoba koje su navikle da je upotrebljavaju. Gorak, ali takoe okrepljujui, jeste kinin, koji Uit rado preporuuje osobama iji je nervni sistem veoma osetljiv; kinin je delotvoran kod slabosti, obeshrabrenosti i utuenosti; dve godine leenja, koje se sastoji samo u davanju tinkture kinina i koje se s vremena na vreme prekida na mesec i vie dana, dovoljne su da izlee e-

LEKARI I BOLESNICI

141

nu obolelu od nervne bolesti. Za osetljive osobe potrebno je kinin povezati s neim gorkim ali prijatnim po ukusu, no ako organizam odoleva i najivljim nastojanjima, onda nema dovoljno reci kojima bi se preporuila meavina kinina sa vitriolom. Dvadeset ili trideset kapi vitriolovog eliksira nenadmano je. Prirodno, sapun i sapunski proizvodi jamano e imati povoljna dejstva u tom poduhvatu oienja. Sapun rastvara bezmalo sve to je vrsto. Tiso smatra da se sapun moe uzimati i neposredno te da e odista ublaiti bolesti ivaca; ali najee je dovoljno uzeti ojutru, nate srca, posebno ili i sa hlebom, sapunjavo voe, to jest trenje, jagode, ribizle, smokve, pomorande, groe, sone kruke i drugo slino voe. Ali ima sluajeva kada je poremeaj tako ozbiljan, zaputenost tako velika, da nikakav sapun ne pomae. Tada se koristi rastvoreni vinski stres. Mizel (Muzzel) je prvi doao na zamisao da prepie vinski stres protiv ludila i melanholije, i tome je objavio vie slavodobitnih zapaanja. Uit ih potvruje i istovremeno pokazuje da vinski stres u stvari dejstvuje kao sredstvo za ienje, poto je nadasve delotvoran kod bolesti zapuavanja; koliko sam primetio, rastvoreni vinski stres korisniji je u maninih i melanholinih oboljenja koja potiu od kodljivih tenosti, nakupljenih na poetnim putevima, nego u onih oboljenja koja potiu od nekog poremeaja u mozgu. Od rastvaraa, Rolen jo navodi med, a iz dimnjaka, istonjaki afran, klupare, prah od nogu raia i bezoar. Na po puta izmeu ovih unutranjih tehnika rastvaranja i spoljanjih tehnika odvoenja nalazi se jedan niz-postupaka od kojih korienje sireta spada u najee. Kao kiselina, sirce razbija zaguenja, razara materije koje previru. Ali kada se primenjuje spolja, ono moe da poslui kao odvodno sredstvo i da povue upolje tetne soko-

142

ISTORIJA LUDILA

ve i tekuine. Zanimljivo je, ali i veoma karakteristino za terapeutsku misao onoga vremena, da se ne priznaje protivrenost ta dva naina delovanja. Kad se uzme u obzir to to je sirce po prirodi sredstvo za ienje i odvoenje onda e ono u svakoj prilici dejstvovati na dvojak nain, ak i ako se jedan od ta dva naina dejstvovanja vie nee moi analizovati na racionalan i diskurzivan nain. Funkcionisae, dakle, neposredno, prostim dodirom dva prirodna elementa. Zato se i preporuuje trljanje siretom glave i lobanje, to vie obrijane. Gazette de medicine navodi sluaj jednog nadrilekara koji je uspeo da izlei . . . mnotvo luaka pomou jednog vrlo brzog i vrlo prostog postupka. Evo u emu je njegova tajna. Poto ih je proistio odozgo i odozdo, potopio im je ake i stopala u sirce i ostavio ih tako sve dok nisu zaspali ili, bolje reeno, dok se nisu probudili, a po buenju veina je bila izleena. Isto tako, na obrijanu glavu obolelog valja staviti istucano lie Dipsakusa, ili eljugu saenu. 3. Zagnjurivanje. Ovde se ukrtaju dve teme: tema pranja, sa svim onim to spada u obrede istoe i preporoda; i tema, mnogo vie fizioloka, natapanja, koje preinauje sutinske odlike tekuina i vrstih materija. Uprkos razliitom poreklu, i nesrazmeri na razini pojmovne razrade, sve do kraja osamnaestog stolea one ine toliko povezano jedinstvo da se njihova suprotstavljenost ne doivljava kao takva. Ideja Prirode, sa njenim dvosmislenostima, slui im kao element kohezije. Voda, jednostavna i pradrevna tenost, spada u ono to je u Prirodi najistije; nita to je ovek, kao sumnjivu promenu, pridodao sutinskoj dobroti Prirode, nije moglo da izmeni blagotvornost vode; kada civilizacija, ivot u drutvu, umiljene elje to ih je podstaklo itanje romana ili gledanje pozorinih predstava, izazovu bolesti ivaca povratak bistrini vode poprima

LEKARI I

BOLESNICI

143

smisao obreda oienja; u toj providnoj sveini ovek se ponovo raa u sopstvenoj nevinosti. Ali, u isti mah, voda, koju je priroda uvela u sastav svih tela, vaspostavlja u svakome ravnoteu koja mu je svojstvena. Ona slui kao sveopti fizioloki regulator. Sve ove teme izrazio je Tiso, uenik Rusoov, ija je imaginacija koliko moralna toliko i medicinska: Priroda je svim ljudima dala vodu kao jedinstveni napitak; ona joj je dala mo da rastvara svaku vrstu hrane; ona godi nepcima; odaberite, prema tome, dobru hladnu vodu, slatku i laku; ona okrepljuje i isti creva; Grci i Rimljani su je smatrali' sveoptim lekom. Primena zagnjurivanja protee se daleko unazad u istoriju ludila; ve su i kupke primenjivane u Epidaurusu dovoljne kao primer; a svakovrsne primene hladnoe mora da su tokom celog starog veka bile veoma uobiajene, jer je jo Sonarez od Efesa, ako je verovati Koelijusu Aurelijanusu, ustajao protiv njihove zloupotrebe. U srednjem veku, kada bi se imalo posla sa manijakom, obiaj je bio umoiti ga nekoliko puta u vodu dok ne izgubi snagu i ne zaboravi na svoj bes. Silvijus preporuuje potapanje u vodu u sluajevima melanholije i pomame. To to istorija priznaje Van Helmontu da je u osamnaestom stoleu iznenada otkrio korisnost kupki samo je, dakle, ponovno tumaenje poznatoga. Po Menireu, ovo otkrie, koje bi trebalo da potie iz sredine sedamnaestog stolea, srean je ishod sluaja; teretnim dvokolicama prevoen je neki vrsto svezan luak; njemu ipak poe za rukom da se oslobodi lanaca, te skoi u jezero, pokua da pliva i obeznani se; kad su ga izvukli, svi su verovali da je mrtav, no njemu se brzo povrati svest, koja se odjednom iznova uspostavila u prirodnom poretku, te on poive jo dugo ne doivevi vie ni jedan napad ludila. Za Van Helmonta, ovaj je dogaaj bio kao svetlosni trag, i on poe da zagnjuruje poludele u morsku i slatku vodu, bez

144

ISTORIJA LUDILA

razlike; . . . jedino na la se pazilo bilo je d se bolesnici u ovu potope naglo i nenadano i da se u njoj dre to due. Za njihov ivot nije bilo nikakve bojazni. Malo je vano da li je ova pria tana; jedno je sigurno, i to ono to je izneto u anegdotskom obliku: od kraja osamnaestog stolea, leenje kupkama zauzima, ili ponovo zauzima mesto meu glavnim nainima leenja ludila. Kada je Duble, uoi Revolucije, izdao svoje Instruction, za etiri glavna patoloka oblika koja je priznavao pomamu, maniju, melanholiju, blesavost propisao je redovnu primenu kupki, dodajui za prva dva sluaja i korienje hladnih tueva. A tada je ve mnogo vremena bilo prolo od kako je Cejn preiotrebu da osnae svoj poruio svima koji i temperament da izgrade kupatilo u svojoj kui i da ga koriste svaki drugi, trei ili etvrti dan; ili ako za to nemaju sredstava, da se nekako zagnjure u jezero ili u neku izvorsku vodu svaki put kada im se za to prui prilika. Oigledne su prednosti vode u medicinskoj praksi u kojoj preovlauje nastojanje da se uravnotee tekuine i vrste materije. Ako voda, naime, ima mo natapanja, to je stavlja na prvo mesto meu ovlaivaima, ona ima, u onoj meri u kojoj moe da poprimi dodatne odlike kao to su hladnoa i toplota, osobine skupljanja, rashlaivanja ili zagrevanja, a moe da ima ak i dejstvo ovrsnua kakvo se pripisuje materijama poput gvoa. U stvari, uzajamno dejstvo odlika u tenoj materiji vode veoma je nepostojano; kao to lako prodire u potku svih tkanina, voda lako puta da je promu svi kvalitativni uticaji kojima je izloena. Paradoksalno je, ali sveoptost njenog korienja u osamnaestom stoleu ne potie od opteg priznavanja njenog dejstva i naina delovanja, ve od lakoe s kojom se njenoj delotvornosti mogu pripisati najprotivreniji oblici i naini postojanja. Ona je stecite svih mogu-

LEKARI I BOLESNICI

145

ih terapijskih tema i sainjava neiscrpnu zalihu radnih metafora. U tom tenom elementu dolazi do sveopte razmene svojstava. Razumljivo, hladna voda osveava. Zar Bi se inae koristila kod pomame ili manije tih bolesti toplote u kojima sokovi poinju da kljuaju, u kojima se vrste materije zateu a tekuine zagrevaju do isparenja, inei mozak ovih bolesnika suvim i tronim, to se vidi na svakom asu anatomije? Boasje (Boissieu) s pravom pominje vodu kao jedno od glavnih sredstava leenja rashlaivanjem; kao kupka, ona je prvi antiflogistik koji iz tela istre ognjene estice kojih ima previe; kao pie, ona rastvara s odlaganjem, to umanjuje otpor tekuina pred dejstvom vrstih materija i tako posredno sniava optu toplotu tela. No isto tako moemo rei da hladna voda zagreva, a topla rashlauje. Upravo ovu tezu podrava Dari (Darut). Hladne kupke teraju krv sa periferije tela i odbacuju je s vie snage prema srcu. Ali poto je srce sedite prirodne toplote, u njemu se krv zagreva i to tim vie to . . . srce, koje se samo bori protiv ostalih delova, ulae nove napore da potera krv i nadvlada otpor kapilara. Otuda velika snaga protoka, podele krvi, tenosti, sokova, unitenje zaguenosti, porast sila prirodne toplote, apetita probavnih sila, aktivnosti tela i duha. Paradoks tople kupke simetrian je: ona privlai krv ka periferiji, kao i sve sokove, znojenje, i sve tekuine, korisne ili kodljive. Samim tim ivotna sredita bivaju naputena; srce funkcionie, ali usporeno; organizam je tako rashlaen. Zar ovu pojavu ne potvruju te nesvestice, te hipotimije... ta slabost, ta ravnodunost, ti umori, ta oslabljena snaga koji vazda prate preesto korienje toplih kupki? Ali ni to nije sve; toliko je bogata polivalentnost vode, toliko velika njena sposobnost da se potini odlikama koje nosi, da joj se dogaa ak
10

146

ISTORIJA LUDILA

i to da izgubi svoju delotvornost kao tekuina i pone da dejstvuje kao lek koji isuuje. Voda moe da otera vlanost. Ona otkriva staro naelo similia similibus, ali u drugom smislu i posredstvom jednog vidljivog mehanizma. Neki smatraju da ba hladna voda isuuje, a da toplota, nasuprot tome, odrava vlanost vode. Toplota, u stvari, iri pore organizma, rastee njegove membrane i, kao sporedno dejstvo, omoguuje vlanosti da ih natopi. Toplota prokruje put tenostima. Upravo tu i lei opasnost da sva topla pia koja su se upotrebljavala i zloupotrebljavala u sedamnaestom stoleu postanu kodljiva: oputenost, opta vlanost, mlitavost celog organizma eto ta eka one koji piju mnogo takvih napitaka. A poto su to crte kojima se odlikuje ensko telo, nasuprot suvoi i vrstini mukaraca, zloupotreba toplih pia nosi opasnost da dovede do opte feminizacije ljudskog roda: Veini mukaraca prebacuje se, ne bez razloga, da su se izrodi, postali mekuci i stekli navike i sklonosti ena; samo im jo fali da i telesnom graom ponu da lie na njih. Prekomerno korienje tenosti naglo bi ubrzalo taj preobraaj i uinilo da dva pola ponu da i fiziki lie bezmalo isto koliko i moralno. Jadan ljudski rod ako se ovo rairi i meu narodom; vie nee biti ratara, zanatlija i vojnika, jer oni e uskoro ostati bez snage i krepkosti koje su im neophodne u poslu. U hladnoj vodi pak, hladnoa savlauje sve moi vlanosti, jer, steui ih, zatvara tkiva pred svakom mogunou natapanja: Zar ne uviamo koliko se nai sudovi, tkivo nae ploti skuplja kada se peremo hladnom vodom ili kada se skoanjimo od zime. Hladne kupke imaju, dakle, paradoksalno svojstvo da snae organizam, da ga tite od vlane razmekalosti, da daju tonus delovima tela, kako je govorio Hofman, i da poveavaju sistolnu snagu srca i krvnih sudova.

LEKARI I BOLESNICI

147

Ali u nasluivanj ima ostalih odlika odnos se preokree; sada toplota isuuje ovlaujue moi vode, dok ih sveina neprestano odrava i obnavlja. Protiv bolesti ivaca koje potiu od oroavanja nervnog sistema i suvoe opni, Pom vie ne preporuuje tople kupke, pomagae toplote koja vlada u telu, ve mlake ili hladne, koje mogu da natope tkiva organizma i da im vrate gipkost. Zar nije to postupak koji se spontano primenjuje u Americi? I zar njegova dejstva, sam njegov mehanizam prilikom odvijanja leenja nisu vidljivi i golim okom, kada na vrhuncu krize bolesnici uranjaju u vodu kupke toliko je unutranja toplota razredila vazduh i tenosti njihovog tela; ali ako ostanu dugo u vodi, tri, etiri, pa i est asova dnevno, dolazi do mlitavosti, voda postepeno natapa opne i vlakna, telo oteava i prirodno tone na dno. Krajem osamnaestog stolea, moi vode iscrpljuju se u samoj prekomernosti bogatstva njenih odlika: hladna, ona moe da ugreje; topla, ona rashlauje; umesto da razmeka, ona je ak kadra da uvrsti, okameni putem hladnoe, ili da odri vatru sopstvenom toplotom. Sve blagodetne i kodljive vrednosti, bez razlike, ukrtaju se u njoj. U njoj se zdruuju sva mogua sadejstva. U medicinskoj misli ona sainjava terapijsku temu koja se moe razvijati i koristiti po volji i ije se dejstvo moe razumeti u najrazliitijim fiziologijama i patologijama. Ona ima toliko vrednosti, toliko razliitih naina dejstvovanja, da moe sve da osnai i obesnai. Nesumnjivo joj je ba ta polivalentnost, sa svim raspravama koje su iz nje proistekle, na kraju i ponitila dejstvo. U Pinelovo vreme, voda se i dalje primenjuje, ali voda koja je ponovo postala potpuno bistra, voda s koje su odstranjene sve kvalitativne naslage i iji nain delovanja moe da bude jo samo mehaniki.
10*

148

ISTORIJA LUDILA

Tu, do tada ne tako esto korien kao kupke i napici, postaje u tom trenutku omiljen postupak. A voda, paradoksalno, nezavisno od svih fiziolokih varijacija prethodnog doba, iznova nalazi svoju prostu funkciju oienja. Jedina odlika koja joj se pridaje jeste silovitost, i od nje se oekuje da jednom nezadrivom plimom odvue sve neistoe koje tvore ludilo; sopstvenom isceljujuom snagom ona treba da svede oveka na njegov najjednostavniji mogui izraz, na njegov najtananiji i najistiji oblik bitisanja, i da mu tako omogui novo roenje; re je tome, obja njava Pinel, da se do prvobitnih zametaka uni te nastrane ideje poludelih, to se moe postii samo ako se, tako da kaemo, te ideje ponite do stanja slinog smrti. Otuda oni uveni postupci koji su se krajem osamnaestog i poetkom devetnaestog stolea primenjivali po azilima kao aranton: tu u pravom smislu rei luak vezan za naslonjau smeten je ispod velike posude pune hladne vode koja se preko jedne iroke cevi izruivala pravo njemu na glavu; i kupke iznenaenja luak bi siao hodnikom u prizemlje i stizao do jedne kvadratne zasvoene odaje u kojoj je izgraen bazen; luaka bi gurnuli odostrag da bi ga bunuli u vodu. Ovo je nasilje obeavalo ponovno raanje obreda krtavanja. 4. Regulisanje Kretanja. Ako je tano da je ludilo nepravilna uskomeanost sokova, neuredno kretanje vlakana i misli onda je ono i zaguenje tela i due, neoticanje tekuina, nepokretnost vlakana u njihovoj krutosti, zaustavljenost misli i panje na jednoj temi koja, malo-pomalo, odnosi prevagu nad svim ostalim. Treba, dakle, duhu i sokovima, telu i dui, vratiti pokretljivost koja im daje ivot. Tu pokretljivost, meutim, treba meriti i nadzirati, da ne bi prela u prazno komeanje vlakana koje se vie ne bi odzivalo zahtevima spoljanjeg sveta. Zamisao koja nadahnjuje ovu terapijsku temu jeste vraanje u prva-

LEKARI I BOLESNICI

149

nje stanje kretanja koje odgovara promiljenoj pokretljivosti spoljanjeg sveta. Poto ludilo, isto kao i nered i uskomeanost, moe da bude mukla nepokretnost, uporna usredsreenost, to se leenje sastoji u podsticanju u bolesniku takvog kretanja koje bi istovremeno bilo i pravilno i stvarno, u tom smislu to bi moralo da odgovara pravilima kretanja sveta. Lekari toga doba prisetili su se vrstog uverenja naroda starog veka koji su razliitim oblicima hodanja i tranja pripisivali spasonosna dejstva; obinog hodanja koje telo u isti mah ini gipkim i vrstim; tranja po pravoj liniji, stalno ubrzavanog, ime se bolje rasporeuju sokovi i tenosti po celoj povrini tela, a istovremeno umanjuje teina organa; tranja kada je ovek potpuno obuen zagreva i razgibava tkiva, smekana odve kruta vlakna. Sidenhem kod melanholije i hipohondrije pre svega preporuuje jahanje: No najbolja stvar za jaanje i oivljavanje krvi i sokova koja mi je do sada poznata jeste jahanje na konju bezmalo svaki dan, i pravljenje, na taj nain, poduih izleta na istom vazduhu. Ova veba, zbog udvojenih potresa koje proizvodi u pluima, a naroito u unutranjim organima malog trbuha, oslobaa krv otpadnih tekuina koje su se nakupile u njoj, daje gipkost vlaknima, uspostavlja funkcije organa, oivljava prirodnu toplotu, znoienjem ili na drugi nain izbacuje pokvarene sokove ili ih, pak, vraa u prvanje stanje, razbija zatvor, otvara sve puteve i, konano, neprestanim kretanjem na koje je nateruje. tako rei obnavlja krv, i daie joj vanrednu krepkost. Valjanje mora, od svih kretania sveta najpravilnije, najprirodnije, najsaobraenije poretku kosmosa. isto ono kretanje koje je De Lankr (De Lancre) ocenio kao onako pogibeljno po srce ovekovo, toliko je ono oveku pruilo smelih iskuenja, neverovatnih i nikad ostvarenih snova, toliko je bilo slika samog beskrajnog zla to kretanje osamnaesto stolee

150

ISTORIJA LUDILA

smatra najboljim regulatorom organske pokretljivosti. Kroza nj progovara sam ritam prirode. Dilkrist (Gilchrist) je napisao itavu raspravu on the use of sea voyagess in Medicine; za ljude obolele od melanholije Uit ima jedan lek malo podesan za primenu: teko je naterati takve bolesnike da krenu na dugo putovanje po moru; ali treba navesti jedan sluaj hipohondrinih udi koje su, kod jednog mladia koji je bio prinuen da pet ili est nedelja putuje brodom, odjednom nestale. Putovanje prua i tu dodatnu korist to na tok misli dejstvuje neposredno, ili bar jednim kraim putem koji prolazi samo kroz oseanje. Raznolikost predela razgoni melanholinu upornost: stari lek koji se koristi jo od antikog doba, ali koji osamnaesto stolee prepisuje sa potpuno novom upornou i ije vrste menja od istinskog premetanja do zamiljenih putovanja u knjievnosti i pozoritu. Za oputanje mozga u svim sluajevima napada udljivosti Le Kami (Le Camus) prepisuje: etnje, putovanja, jahanje, vebe na istom vazduhu, ples, predstave, zanimljiva tiva, zanimanja koja mogu da bace u zaborav misao koja ne da mira. Selo, blagou i raznolikou svojih predela, otre melanholike od njihove jedine brige udaljujui ih od mesta koja bi ih mogla podseati na njihov bol. I obrnuto, uskomeanost manije moe se ispraviti blagotvornim delovanjem pravilnog kretanja. Ovde vie nije posredi ponovno stavljanje u pokret, ve dovoenje komeanja u red, trenutno zaustavljanje njegovog toka, usredsreivanje panje. Putovanje nee koristiti zbog neprestanih prekida ustaljenog toka ivota, ve zbog novine predmeta koje nudi, radoznalosti koju pobuuje. Ono treba da omogui da se spolja uhvati duh koji izmie svakoj kontroli i koji izmie sebi samom u treperenju svog unutranjeg kretanja. Ako se mogu nai predmeti ili osobe kadre da skrenu

LEKARI I BOLESNICI

J5J

panju manijaka sa lota njihovih poremeenih misli i da je usredsrede malo na druge, onda ih treba esto predstavljati manijacima i stoga esto moe biti koristi od putovanja koje prekida niz starih misli i nudi predmete koji plene panju. Kada se koristi radi promena do kojih dovodi u melanholiji, ili radi urednosti koju namee maniji, terapija kretanjem krije zamisao uzapivanju duha umobolnog od strane sveta. Ona je istovremeno i hvatanje koraka i preobraanje, poto kretanje propisuje svoj ritam, ali svojom novinom ili raznovrsnou predstavlja i neprestani poziv duhu da izie iz sebe i vrati se u svet. Ako je tano da su se u tehnikama zagnjurivanja vazda prikrivala etika, gotovo religiozna seanja na pranje i na novo roenje u ovim leenjima kretanjem i dalje se prepoznaje jedna moralna tema simetrina onoj prethodnoj, ali obrnuta: vratiti se u svet, poveriti se njegovoj mudrosti tako to e se ponovo zauzeti mesto u optem poretku, zaboraviti, na taj nain, ludilo koje je trenutak iste subjektivnosti. Vidimo kako ak i u empirizmu sredstva isceljenja iznova nalaze glavne strukture po kojima se ustrojavalo iskustvo ludila u doba klasicizma. Zablude i greh, ludilo je neistota i usamljenost u isti mah; ono se povuklo od sveta, i od istine; ali samim tim ono je utamnieno u zlu. Njegovo dvostruko nitavilo jeste da bude vidljivi oblik tog ne-bia kakvo je zlo, i da, u praznini i arolikom izgledu svoga bunila, izgovara ne-bie zablude. Ono je potpuno isto, poto nije nita ako nije taka iezavanja subjektivnosti iz koje je odstranjeno svako prisustvo istine; i potpuno neisto, poto je to nita koje ono jeste ne-bie zla. Tehnika isceljenja se, sve do onih svojih fizikih simbola koji su najbremenitiji ikonografskom silinom ovrsnuem i ponovnim stavljanjem u pokret s jedne strane, oienjem i zagnjurivanjem, s druge potajno organizuje oko tih dveju osnovnih tema;

152

ISTORIJA LUDILA

oveka treba vratiti njegovoj prvobitnoj istoti i, u isti mah, otrgnuti ga od njegove iste subjektivnosti kako bi bio uveden u svet; ponititi ne-bie koje ga odbija od njega samog i iznova ga otvoriti za punou spoljanjeg sveta, za temeljnu istinu bia. Tehnike e se odrati due no njihov smisao. Kada, izvan iskustva bezumlja, ludilo stekne isto psiholoki i moralan status, kada se odnosi zablude i greha kojima je klasicizam odreivao ludilo sabiiu u jedan jedini pojam krivice, tehnike e se zadrati, ali uz mnogo ogranienije znaenje; tada e se traiti jo samo mehaniko dejstvo, ili moralna kazna. Na taj e se nain metodi regulisanja kretanja izroditi u uvenu obrtnu mainu iji e mehanizam pokazati i delotvornost dokazati Mejsn Koks (Mason Cox), poetkom devetnaestog stolea (28): jedan uspravan stub privren je i uz pod i uz tavanicu; bolesnik se vezuje za stolicu ili krevet obeen pokretan vodoravan krak koji ide iz stuba; zahvaljujui prilino sloenim tokovima maine, maini se daje onolika brzina kolika se eli. Koks navodi jedno vlastito zapaanje re je oveku kog je melanholija bacila u neku vrstu obamrlosti; lice mu je bilo mrano i olovne boje, oi ute, pogled netremice uprt u zemlju, udovi su mu izgledali nepokretni, jezik suv i nepomian, a puls usporen. Smetaju ga u obrtnu mainu, i mainu podeavaju da se okree sve bre. Dejstvo prevazilazi oekivanja; ovek je odve razdrmusan; melanholinu ukoenost smenila je manijaka uznemirenost. Ali kada je to prvo dejstvo prolo, bolesnik je opet pao u svoje prvobitno stanje. Tada menjaju ritam; najpre okreu mainu vrlo brzo, ali zaustavljaju je u pravilnim intervalima, i veoma naglo. Melanholija je odagnana a da obrtanje nije imalo vremena da otpusti manijaku uznemirenost. Ovo centrifugiranje melanholije veoma je karakteristino za novu primenu starih terapijskih

LEKARI I BOLESNICI

153

tema. Cilj kretanja vie nije da vrati bolesnika istini spoljanjeg sveta, ve samo da dovede do niza unutranjih dejstava, isto mehanikih i isto psiholokih. Leenje se vie ne ravna prema prisustvu istine, ve prema pravilu funkcionisanja. U tom novom tumaenju starog postupka, organizam se jo dovodi u vezu jedino sa samim sobom i sa sopstvenom prirodom, dok je u onom prvobitnom obliku, koji je valjalo iznova uspostaviti, posredi bio njegov odnos sa svetom, njegova bitna veza sa biem i istinom: dodamo li da je obrtna maina vrlo brzo poela da se koristi kao sredstvo pretnje i kazne, videemo koliko su osiromaena ona bremenita znaenja to su ih tokom itavog doba klasicizma nosili terapijski postupci. Medicina se zadovoljava da dovodi u red i da kanjava, sredstvima koja su nekada sluila za isterivanje greha, za razbijanje zablude prilikom vraanja ludila nepobitnoj istini sveta.

*
* *
Godine 1771, Bjenvil (Bienville) je povodom Nymphomanie pisao da postoje sluajevi kada je mogue izleenje ako se zadrimo na leenju imaginacije; ali nije bilo ni jednog, ili gotovo ni jednog sluaja gde bi samo fiziki Iekovi mogli da dovedu do temeljnog izleenja. A neto kasnije, Bosen (Beauchesne) pie: Uzalud emo eleti da se latimo leenja nekog oveka obolelog od ludila ako ne upotrebimo, da bi nam poduhvat uspeo, i fizika sredstva... Telesnim lekovima nee se nikada postii potpun uspeh bez pomoi koju vrst i zdrav duh moe da prui slabom i bolesnom duhu. Ovi tekstovi ne otkrivaju neophodnost-^psiholokog leenja; oni pre obeleavaju kraj jednog razdoblja: razdoblja u kojem razliku izmeu fi-

154

ISTORIJA LUDILA

zikih lekova i moralnog leenja medicinska misao jo nije prihvatala kao oiglednost. Jedinstvo simbola poinje da se raspada a tehnike se rastereuju svojih globalnih znaenja. Sada im se pridaje jo samo mestimina delotvornost na telo ili na duu. Leenje ponovo menja smisao: vie ga ne nosi znaenjsko jedinstvo bolesti, okupljeno oko njegovih glavnih odlika, ve, deo po deo, ono e morati da se obrati razliitim elementima koji ga sainjavaju; leenje e se sastojati iz niza deliminih razaranja, niza u kojem psiholoki pristup i fizika intervencija staju jedno uz drugo, nadovezuju se jedno na drugo, ali se nikada ne proimaju. U stvari, ono to nama ve izgleda kao obris jednog psiholokog leenja, nije to nikako bilo i za lekare klasicizma koji su ga primenjivali. Od renesanse, muzika je ponovo dobila sve terapijske odlike koje su joj pripisivane u antiko doba. Njena dejstva na ludilo bila su naroito uoljiva. Senk (Schenck) je izleio nekog oveka utonulog u duboku melanholiju tako to ga je naveo da slua instrumentalne muzike koncerte koji su mu se naroito dopadali; Albreht (Albrecht) je takoe izleio jednog luaka, poto je uzalud isprobao sve druge lekove, tako to je dao da mu se za vreme jednog njegovog napada peva neka pesmica, koja je bolesnika probudila, priinila mu, zadovoljstvo, zasmejala ga i za svagda rasprila njegovo ludilo. Navode se ak i sluajevi pomame izleeni putem muzike. Ta zapaanja, meutim, nikada nisu prelazila u psiholoko tumaenje. Ako muzika leci, ona to postie delujui na itavo ljudsko bie, proimajui telo isto onako neposredno, isto onako uspeno kao i samu duu: zar Dimbruk (Diembrcek) nije znao za kune bolesnike koje je izleila muzika? Vie se, bez sumnje, ne priznaje, kao to je to jo Porta inio, da muzika, materijalnom zbiljom svojih zvukova, prenosi telu tajne vrline skrivene u samoj materijalnosti

LEKARI I BOLESNICI

155

instrumenata; vie se, bez sumnje, ne veruje, kao to je on verovao, da se limfatiari lece ivahnom melodijom odsviranom na svirali od zelenike, niti da se melanholija ublauje nenom melodijom svirale od emerike, ni da se kod impotentnih i hladnih ljudi valja sluiti sviralom nainjenom od divlje goruice ili stabla irisa. Ali ako muzika vie ne prenosi vrline pritajene u materijama, ona na telo dejstvuje zahvaljujui kvalitetima koje mu namee. Meu mehanikama kvaliteta, ona je ak najstroa, jer u poetku nije nita drugo do kretanje, ali im stigne do uha njeno dejstvo je kvalitativno. Terapijska vrednost muzike potie otuda to se taj preobraaj rasipa po telu, to se u njemu kvalitet ponovo razlae u pokrete, to ugodnost oseaja u njemu postaje ono to je uvek i bila pravilno i ujednaeno treperenje zategnutosti. ovek, kao jedinstvo due i tela, prolazi krugom sklada suprotnim pravcem, sputajui se sa harmoninog na harmonijsko. Tu se muzika razlae, ali se zdravlje vraa. No postoji jo jedan, neposredniji i uspeniji put; ovek tada vie ne igra negativnu ulogu anti-instrumenta, ve reaguje kao da je on sam instrument: Ako se ljudsko telo posmatra samo kao skup manje-vie zategnutih vlakana, bez uzimanja u obzir njihove osetljivosti, ivota, kretanja, lako e se primetiti da na ta vlakna muzika mora imati isto dejstvo koje i na ice srodnih instrumenata; dejstvo rezonance koja nema potrebe da ide uvek dugim i zamrenim outevima slunog oseanja. Nervni sistem treperi sa muzikom koja ispunjava vazduh; vlakna su kao sve one gluve igraice iji su pokreti usklaeni sa muzikom koju one ne uju. A ovaj put, upravo se u samoj nutrini tela, od nervnog vlakna do due, iznova stvara muzika, harmonijski sloaj sazvuja koji vodi harmoninom funkcionisanju strasti. Samo korienje strasti u leenju ludila ne srne se shvatiti kao oblik psiholokog leenja. Ko-

jgg

ISTORIJA LUDILA

ristiti se strastima protiv ludila to nije nita drugo do obraati se jedinstvu due i tela u najuem smislu, sluiti se jednim dogaajem preko dvostrukog sistema njegovih dejstava i neposredne podudarnosti njihovog znaenja. Isceljenje ludila posredstvom strasti pretpostavlja prihvatanje uzajamne simbolinosti due i tela. Strah se, u osamnaestom stoleu, smatra jednom od onih strasti koje je u luaka najvema preporuljivo izazivati. Procenjuje se da je strah prirodna dopuna prinudama koje se nameu manijacima i mahnitima; ak se pomilja i na neku vrstu stroge obuke po kojoj bi se svaki napad besa kod manijaka odmah propraao i izravnavao jednom reakcijom straha: Besovi manijaka pobeuju se silom; bes se moe ukrotiti upravo kada mu se protivstavi strah. Ako se strah od kazne i javne bruke povee, u duhu, sa nastupom besa, onda. se jedno nee javiti bez drugog; otrov i protivotrov su nerazdvojni. Ali strah nije delotvoran samo na razini posledica bolesti: on dosee do same bolesti i uspeva da je suzbije. On, u stvari, ima svojstvo da zaustavi funkcionisanje nervnog sistema, da okameni, na neki nain, previe pokretljiva vlakna, da zakoi sve njihove poremeene pokrete; poto je strah strast koja stiava modano uzbuenje, on samim tim tu moe da smiri prenadraenost, a naroito naprasitu razdraljivost manijaka. Ako je par suprotnosti strah i bes delotvoran protiv manijake razdraenosti, on se moe primenjivati i u obrnutom pravcu, protiv nedovoljno obrazloenih zebnji melanholika, hipohondrika, svih koji imaju limfatian temperament. Tiso, preuzimajui uobiajeno shvatanje da je bes izliv ui, misli da bes moe biti od koristi prilikom rastvaranja sluzi nakupljenih u stomaku i krvi. Podvrgavajui ivana vlakna jaoj napetosti, bes im daje vie krepkosti, vaspostavlja izgubljeni polet i tako omoguuje razbijanje bojazni.

L E K A R I I BOLESNICI

157

Leenje posredstvom strasti poiva na jednoj trajnoj metafori odlika i pokreta; ono vazda podrazumeva da se pokreti, sebi svojstvenim nainom, mogu prenositi od tela do due i natrag. Takvo leenje, veli ajdenmantel (Scheidenmantel) u raspravi koju je posvetio tom obliku leenja, valja primeniti kada isceljenje iziskuje telesne promene istovetne onima do kojih dovodi takva strast. U tom smislu ono moe da poslui kao opta zamena svakom drugom fizikom leenju; ono je samo drugi put za stvaranje istog sleda dejstava. Izmeu leenja posredstvom strasti i leenja farmakopejskim receptima, nema razlike po prirodi, ve postoji raznolikost u nainu pristupa tim mehanizmima koji su zajedniki telu i dui. Strastima se valja sluiti ako se bolesnik ne moe putem razuma navesti da uini ono to je neophodno za povraaj njegovog zdravlja. Najstroe uzeto, u doba klasicizma nije mogue uzeti kao valjanu razliku, ili bar razliku bremenitu znaenjem, onu, za nas odmah raspoznatljivu razliku izmeu fizikih lekova i psiholokih ili moralnih lekova. Razlika e, u svoj svojoj dubini, poeti da postoji tek onoga dana kada strah vie ne bude korien kao nain zaustavljanja pokreta, ve kao kazna; kada radost vie ne bude oznaavala organsko irenje, ve nagradu; kada bes bude jo samo odgovor na smiljeno ponienje; reju, kada devetnaesto stolee, izumevajui uvene moralne metode, uvede ludilo i njegovo isceljenje u oblast krivice. Razlikovanje izmeu fizikog i moralnog postalo je praktian pojam u medicini duha tek u trenutku kada se problematika ludila pomerila ka ispitivanju odgovornog subjekta. isto moralni prostor, koji je tada omeen, daje tane mere te psiholoke nutarnjosti u kojoj moderni ovek trai istovremeno i svoju dubinu i svoju istinu. Fizika terapeutika, u prvoj polovini devetnaestog stolea, tei da postane leenje na osnovu jednog bezazlenog determinizma,

158

ISTORIJA LUDILA

a moralni tretman leenje sagreljive slobode. Psihologija, kao sredstvo isceljenja, od sada se ustrojava oko kazne. I pre no to pokua da ublai ona e, sa strogou moralne neminovnosti, nametnuti patnju. Nemojte teiti, jer od toga nema koristi; ne pribegavajte dokazivanjima, ona nisu ubedljiva; ne budite tuni sa melanholicima, vaa tuga pothranjivae njihovu; nemojte pred njima izgledati razdragani, to e ih povrediti. Mnogo hladnokrvnosti, a kada je neophodno, i strogosti. Neka im va razum bude pravilo ponaanja. U njih treperi jedna jedina nit, nit bola; imajte toliko hrabrosti da dirnete u nju. (29) Raznorodnost fizikog i moralnog u medicinskoj misli nije ishod Dekartove odredbe supstanci; stolee i po kartezijanske medicine nije uspelo da prihvati ovu razdvojenost na razini njenih problema i metoda, niti da shvati razlikovanje supstanci kao suprotstavljenost organskog i psiholokog. Kartezijanska ili antikartezijanska, klasicistika medicina nikada nije prenela Dekartov metafiziki dualizam u antropologiju. A kada je do razdvajanja dolo, to nije bilo usled obnovljene vernosti Razmiljanjima (Meditations), ve usled nove moi koja je pridata krivici. Samo je primena kazne razdvojila, kod luaka, leenje tela i leenje due. isto psiholoka medicina postala je moguna tek onoga dana kada se ludilo nalo otueno u krivici.
*

Ovo, pak, i te kako moe da se porekne jednim vidom medicinske prakse koja se primenjivala u doba klasicizma. ist psiholoki element kao da je, kao takav, imao mesto meu tehnikama leenja. Kako drugaije objasniti vanost pridavanu opominjanju, ubeivanju, urazumljivanju, elom onom razgovoru u koji se lekar klasicizma

LEKARI I BOLESNICI

159

uputao sa svojim bolesnikom, nezavisno od leenja lekarijama za telo? Kako objasniti to da je Sova mogao, saglasno svim njegovim savremenicima, da napie: Treba biti filosof pa izleiti bolesti due. Jer poto izvor tih bolesti nije nita drugo do arka elja da se dobije izvesna stvar koju bolesnik smatra za neko dobro, u zadatak lekara spada i to da mu vrstim razlozima dokae da je ono to s toliko ara eli prividno dobro a istinsko zlo, te da ga tako odvrati od njegove zablude. U stvari, ovaj pristup ludilu nije ni vie ni manje psiholoki od svih onih kojima smo ve govorili. Jezik, iskazi istine ili moralnosti, u neposrednom su dodiru s telom; a jo je Bjenvil u svojoj raspravi Nymphomanie pokazao kako prihvatanje il i odbacivanje nekog etikog naela moe neposredno da preinai odvijanje organskih procesa. Pa ipak, postoji jedna razlika izmeu prirode tehnika leenja koje se sastoje u izmeni odlika zajednikih telu i dui, i prirode tehnika koje se sastoje u savlaivanju ludila govorom. U prvom sluaju, posredi je tehnika metafora, na razini bolesti shvaene kao pogoranje prirode; u drugom, posredi je tehnika jezika, na razini ludila shvaenog kao prepirka razuma sa samim sobom. Ovo umee, u tom drugom obliku, razvija se u oblasti u kojoj se ludilo leci u svim znaenjima rei u smislu istine i zablude. Ukratko, za doba klasicizma u terapeutikama ludila svagda su jedan drugom protivstavljana dva tehnika sveta. Jedan, koji poiva na implicitnoj mehanici odlika, i koji se ludilu obraa kao da je ono u sutini strast, to jest kao da je izvesna meavina (kretanje-odlika) koja jednovremeno pripada i telu i dui; drugi, koji poiva na diskurzivnom kretanju razuma to razmilja sam sa sobom i koji se ludilu obraa kao da je zabluda, dvostruka nitavnost jezika i slike, koji mu se obraa kao da je bunilo. Strukturalni krug strasti i

160

ISTORIJA LUDILA

bunila koji sainjava klasicistiko iskustvo ludila ponovo se javlja ovde, u svetu tehnika ali u skraenom obliku. Njegovo jedinstvo ocrtava se tek poizdalje. Ono to je otprve vidljivo, upadljivo, jeste dvojnost, bezmalo suprotstavljenost, u medicini ludila, metoda suzbijanja bolesti, i oblika leenja bezumlja. Ove se metode mogu svesti na tri bitna oblika. 1. Buenje. Poto je bunilo san osoba koje su budne, onda one to su u bunilu valja otrgnuti iz tog lanog sna, prizvati ih iz njihovog sanjalakog bdenja, predatog slikama, u istinsko budno stanje, gde e se snivanje ukloniti pred slikama opaanja. To apsolutno buenje, koje jedan po jedan rastura sve oblike iluzije, Dekart prati na poetku svojih Razmiljanja i nalazi ga, paradoksalno, u samoj svesti snu, u svest i zavarane svesti. Ali, u luaka, medicina mora da dovede do buenja, preobraavajui usamljenost kartezijanske hrabrosti da se, nameui svoju volju, umea u izvesnost budnoga sigurnog u svoju budnost, u iluziju usnulog koji bdije: preica koja dogmatiki see dugi Dekartov put. Ono to Dekart otkriva pri kraju svog razreenja i u udvajanju svesti koja se nikad ne odvaja od sebe same i ne raspoluuje se to medicina namee izvana, u razdvajanju lekara i bolesti. U odnosu na luaka, lekar iznova stvara trenutak Cogita u odnosu na vreme snivanja, iluziju, ludilo. Sasvim spoljanji Cogito, stran samom miljenju, i koji moe da mu se nametne samo u obliku provale. Ovaj sklop provale budnog stanja jedan je od najpostojanijih oblika meu terapeutikama ludila. Ona ponekad ima najjednostavnije vidove, istovremeno najobremenjenije slikama i najobdarenije neposrednim moima. Prihvata se kao injenica da je prasak puke, ispaljene sasvim blizu jedne devojke, izleio tu devojku od grenja koja su je spopadala posle neke ogromne alosti. Ne uputajmo se u to slikovno predstavljanje postu-

LEKARI I BOLESNICI

161

paka buenja; iznenadnim i jakim emocijama postie se isti ishod. U tom je duhu Burhave i izveo ono uveno isceljenje obolelih od grenja u Harlemu. U gradskoj bolnici rairila se rednja grenja. Antispazmodici, davani u velikim dozama, nisu dejstvovali. Burhave prepisa da se donesu pei pune uarenog ugljevlja, i da se u njima do usijanja zagreju gvozdene kuke odreenog oblika; posle toga je glasno rekao da, poto sva dosad upotrebljena sredstva za izleenje greenja nisu bila od koristi, to on zna jo samo za jedan jedini lek, a to je da usijanim groem do kosti spri odreeno mesto na ruci osobe, mladia ili devojke, koju spopadne napad bolesti grenja. Sporije, ali i sigurnije u istinu sa kojom se suoava, jeste buenje koje dolazi iz same mudrosti i njenog istrajnog, imperativnog odmicanja kroz predele ludila. Od te mudrosti, njenih razliitih oblika, Vilis trai da izlei ludila. Pedagoka mudrost za slaboumne; priljean i odan uitelj treba da ih potpuno obui; malo-pomalo, i veoma postupno, valja ih nauiti onome to deca ue po kolama. Kad su melanholici u pitanju, mudrost koja svoj uzor preuzima od najstroih i najoiglednijih oblika istine: sve to je imaginarno u njihovom bunilu rasturie se pri svetlosti nepobitne istine; zato im se studije matematike i hernije i preporuuju onako toplo. to se ostalih tie, njihovo e bunilo umanjiti mudrost sasvim sreenog ivota; nema potrebe nametati im drugu istinu do istine njihovog svakidanjeg ivota; ostajui u svome domu, oni treba da nastave da vode svoje poslove, upravljaju svojom porodicom, da ureuju i obrauju svoja imanja, vrtove, svoje vonjake, svoja polja. Zauzvrat, ba ta tanost drutvenog reda, nametnuta spolja, a ako treba i silom, i moe postupno da privede duh manijaka svetlosti istine: Zarad toga e bezumnik, smeten u naroit dom, biti leen koliko od lekara, toliko i od obuenih pomonika, tako da

162

ISTORIJA LUDILA

ga uvek, opomenama, upozorenjima, kaznama koje se odmah izvravaju, mogu podrati u njegovom izvrenju dunosti, dobrom dranju i uljudnosti. Tokom doba klasicizma ovo autoritarno buenje ludila izgubie, malo-pomalo, svoj prvobitni smisao i ograniiti se na to da bude jo samo podseanje na moralni zakon, povratak valjanom, vernost zakonu. Ono to je Vilis jo smatrao novim uvoenjem u istinu, Sova vie nee potpuno razumevati i govorie lucidnosti u prepoznava nju valjanog: Tako se mogu prizvati razumu oni koji su ga izgubili usled pogrenih naela filosofije morala, pod uslovom da hoe da sa nama ispitaju ta je istinski valjano, koja dobra valja pretpostaviti drugima. Lekar vie ne treba da deluje kao razbuiva, ve kao moralizator. Tiso smatra da je ista i besprekorna savest odlina predohrana protiv ludila. Ubrzo se javlja i Pinel, za kog buenje u istini vie nema smisao isceljenja, ve samo poslunosti i slepog potinjavanja: Osnovno naelo ozdravljenja manije, u velikom broju sluajeva, jeste da se najpre pribegne energinom pritisku, za im usleuju postupci dobrodunosti. 2. Pozorino prikazivanje. Bar na izgled, re je jednoj tehnici koja je u otroj suprotno sti sa tehnikom buenja. Tamo je do pristupa ludilu, u njegovoj neposrednoj estini, dolazilo putem strpljivog rada razuma. U vidu polagane pedagogije, ili u vidu autoritarne provale, razum se nametao sam po sebi, teinom sopstvenog bia. Ne-bie ludila, nitavnost njegove zablude, morali su konano da popuste pred tim pritiskom istine. Ovde se terapeutska operacija u potpunosti odigrava u prostoru imaginacije; re je sauesnitvu nestvarnog sa samim sobom; imaginarno treba da otpone sopstvenu igru, namerno da pedstakne nove slike, zabunca u skladu s bunilom i da, bez suprotstavljanja i sueljavanja, bz vidlji-

LEKARI I BOLESNICI

163

ve dijalektike ak, zaudo, isceli. Zdravlje treba da navali na bolest i pobedi je u samom onom nitavilu u koje je bolest utamniena. Imaginacija, . . . kada je bolesna, moe se izleiti delovanjem jedne vrlo zdrave i prokuane imaginacije . . . Potpuno je svejedno hoe li imaginaciju bolesnika izleiti neki strah, neki estok ili bolan utisak na ula, ili neka iluzija. Iluzija moe da izlei iluzorno kao to samo razum moe da izbavi od bezumlja. Koja je, dakle, ta mrana mo imaginarnog? U onoj meri u kojoj je sutina slike to da je uzimaju za zbilju, toliko, zauzvrat, zbilji pripada mo da podraava sliku, da se pravi da je iste materijalnosti i istog znaenja kao i ona. Bez sudara, bez preloma, opaanje moe da se nadovee na san, da ispuni praznine u njemu, potvrdi ga u onome to je u njemu nestalno, i da ga dovede do ispunjenja. Ako iluzija moe da se uini isto tako stvarnom kao opaanje, opaanje, pak, moe da postane vidljiva zbilja, koju iluzija ne moe da odbaci. To je prvi korak u leenju putem pozorinog prikazivanja: pripojiti nestvarnost slike opaajnoj istini, a da ne izgleda da ova druga protivrei onoj prvoj, niti da je osporava. Tako Lusitanus pria ozdravljenju jednog melan holika koji je verovao da je proklet, jo na ovo me svetu, zbog golemosti grehova koje je poinio. U nemogunosti da ga razumnim argumentima ubede da mu ima spasa, drugi prihvataju njegovo bunilo, prikazuju mu anela odevenog u belo, s maem u ruci, koji mu, posle stroge opomene, objavljuje da su mu gresi oproteni. Ve po tom primeru vidimo kako se ukazuje drugi korak. Prikazivanje u okviru slike nije dovoljno; treba, uz to, nastaviti delirantni govor. Jer u bezumnim recima bolesnika postoji jedan glas koji govori; on se pokorava sopstvenoj gramatici i izraava izvestan smisao. Gramatika i znaenje treba da se odre tako da prikazivanje n*

164

ISTORIJA LUDILA

fantazma u stvarnosti ne izgleda kao prelazak iz jednog sveta u drugi, kao prenoenje u neki nov jezik, preinaena smisla. Isti jezik mora da na stavi da se i dalje uje, dodajui tanom znaenju svoga govora samo jedan nov deduktivni element. Pa ipak, nije svejedno koji je taj element; nije re tome da se ide za bunil om, ve te nji da se ono, bivajui nastavljeno, okona. Treba ga dovesti do vrhunca i krize, gde e ono, bez ikakvog uvoenja stranog elementa, biti suoeno sa samim sobom i naterano na raspru sa neminovnostima sopstvene istine. Istinski i opaajni govor koji se nadovezuje na delirantni govor slika treba, dakle, bez izmicanja zakonima ovog drugog, i bez naputanja njegove neprikosnovenosti, da u odnosu na njega izvri jednu pozitivnu funkciju; on ga zbija oko onoga to je bitno u njemu; ako ga prikazuje uz opasnost da ga potvrdi, to je zato da bi ga dramatizovao. Navodi se sluaj jednog bolesnika koji je verovao da je mrtav, a zaista bi i umro usled odbijanja da jede; . . . jedna skupina ljudi koji su se nainili bledima i odenuli se kao mrtvaci ula je u njegovu odaju, postavila sto, donela jestivo i poela da jede i pije pred posteljom. Mrtvac, izgladneo, posmatra; ostali se ude to on ostaje u postelji; ubeuju ga da mrtvi jedu bar koliko i ivi. On se vrlo lepo prilagodio tom obiaju. Upravo unutar jednog produenog govora elementi bunila, poto upadnu u protivrenost, i dovode do krize. Krize koja je, na veoma dvosmislen nain, medicinska i pozorina u isti mah; itava tradicija zapadne medicine, jo od Hipokrata, ukrta se ovde, iznenada, i samo tokom nekoliko godina, sa jednim od glavnih oblika pozorinog iskustva. Vidimo kako se pomalja ona velika tema krize koju bi stvaralo suoavanje bezumnika sa sopstvenim umom, razuma sa nerazumnou, lucidnog lukavstva oveka sa zaslepljenou luaka, krize koja
J

LEKARI I BOLESNICI

165

obeleava taku na kojoj e se iluzija, okrenuta protiv sebe same, otvoriti pred bleskom istine. Ovo otvaranje vazda je mogue u krizi; svojom neposrednom bliskou ono, tavie, sainjava njenu bit. No ono nije dato samom krizom. Da bi kriza bila medicinska a ne naprosto dramska, da ne bi bila unitenje oveka ve jasno i prosto suzbijanje bolesti, ukratko da bi to dramsko prikazivanje bunila imalo dejstvo kominog oienja, potrebno je da se u datom trenutku uvede izvesno lukavstvo. Lukavstvo, ili makar neki element koji kriom menja samosvojnu igru bunila i koji bunilo, neprestano ga potvrujui, ne povezuje sa njegovom istinom a da ga istovremeno ne vee i uz neophodnost njegovog suzbijanja. Najjednostavniji primer ove metode jeste lukavstvo koje se primenjuie na delirantnim bolesnicima koji uobraavaju da u telu oseaju neki predmet, neku neobinu ivotinju: Kada neki bolesnik veruje da mu se u telu krije neka iva ivotinja, valja se pretvarati kao da se ona vadi; ako je u stomaku, to se dejstvo moe postii nekim sredstvom za ienje koje malo ivlje protresa, i ubaciti tu ivotinju u legen tako da bolesnik to ne primeti. Reija ostvaruje predmet bunila, ali to ne moe da postigne a da ga ne izbaci upolje, a ako bolesniku i daje opaajnu potvrdu njegove iluzije, to ini tek kada ga silom oslobodi od nje. Vetako vaspostavljanje bunila tvori istinsko odstojanje u kojem bolesnik ponovo stie slobodu. Ali pokadto ak i nema potrebe za tim uspostavljanjem odstojanja. Upravo e se u unutranjost kvazi-opaanja bunila postaviti, lukavstvom, jedan opaajni element, najpre neujan, ali njegovo e postupno potvrivanje osporiti ceo sistem. Upravo u njemu i u opaanju koje potvruje njegovo bunilo bolesnik i opaa zbilju koja a oslobaa. Tralion (Trallion) izvetava tome ako je jedan lekar rasprio bunilo nekog melan holika koji je uobraavao da vie nema glave te

16

ISTORIJA LUDILA

je na njenom mestu oseao neku vrstu praznine; lekar, zaav u bunilo, prihvata da na zahtev bolesnika popuni tu rupu, i postavlja mu veliku olovnu kuglu na glavu. Uskoro nelagodnost koja je iz toga proizila, i teina koja je ubrzo postala bolna, uverie bolesnika da ima glavu. Napokon, lukavstvo i njegova funkcija svoenja na komino mogu se ostvariti uz sauesnitvo lekara, ali bez ikakvog neposrednog njegovog uplitanja, ve samo spontanom igrom u organizmu bolesnika. U ranije navedenom sluaju melanholika koji je odista umirao zato to, verujui da je mrtav, nije hteo da jede, pozorino prikazanje gozbe mrtvaca podstie ga na jelo; ta hrana ga okrepljuje, uzimanje obroka ga smiruje i kada iezne organski poremeaj, to e i bunilo, koje mu je nerazluivo bilo i uzrok i posledica, isto tako ieznuti. Tako je stvarna smrt, koja bi proistekla iz uobraene smrti, odstranjena iz stvarnosti ve samim prikazivanjem nestvarne smrti. U toj umenoj igri obavlja se razmena ne-bia sa samim sobom: ne-bie bunila prenelo se u bie bolesti i suzbilo ga samom injenicom da je dramskim prikazanjem izgnano iz bunila. Ispunjenje ne-bia bunila u biu uspeva da ga suzbije kao ne-bie samo, i to istim mehanizmom svoje unutranje protivrenosti mehanizmom koji je igra rei i igra iluzije u isti mah, igra jezika i slike; bunilo je, u stvari, suzbijeno kao ne-bie, poto postaje opaeno bie; ali kako je bie bunila u potpunosti u svom ne-biu, to je suzbijano kao bunilo. A njegovo potvrivanje u pozorinoj fantastici vraa ga u istinu koja ga, drei ga u zarobljenitvu stvarnog, izganja iz same stvarnosti i nateruje da se izgubi u govoru bez bunila razuma. 3. Povratak neposrednom. Poto je ludilo iluzija, isceljenje ludila, ako je tano da se moe izvesti putem pozorita, moe se isto tako i jo neposrednije izvriti putem suzbijanja pozorita. Poveriti ludilo i njegov nitavan svet izravno pu-

LEKARI I BOLESNICI

167

noi prirode koja ne obmanjuje, zato to njena neposrednost ne poznaje ne-bie znai predati ludilo i njegovoj sopstvenoj istini (poto je ludilo, kao bolest, na kraju samo jedno bie prirode), i, u isti mah, njegovoj najblioj protivrenosti (poto je bunilo kao privid bez sadraja suta suprotnost onom esto tajnom i nevidljivom bogatstvu prirode). Ova se protivrenost otuda javlja kao razlog bezumlja u dvojakom smislu: ona obuhvata njegove uzroke, a u isti mah krije u sebi naelo njegovog suzbijanja. Treba, meutim, primetiti da se ove teme ne javljaju za sve vreme klasicizma. Iako su ustrojene oko istog iskustva bezumlja, one odmenjuju teme pozorinom pred stavljanju; a njihova pojava ukazuje na trenutak kada pitanje biu i iluziji poinje da se povlai i ustupa mesto problematici prirode. Igre pozorine iluzije gube smisao, a izvetaene tehnike slikovnog prikazivanja zamenjuju se prostim i sigurnim umeem prirodnog svoenja. A ovo u dvojakom smislu, poto je posredi kako svoenje od strane prirode, tako i svoenje na prirodu. Povratak neposrednom jeste terapeutika par excellence, zato to je tu re otrom odbaciva nju terapeutike; on leci u onoj meri u kojoj za boravlja na svako leenje. Upravo u nedelatnosti oveka u odnosu na sebe samog, u utnji koju namee svom umeu i svojim tvorevinama, priroda i razvija jednu delatnost koja stoji tano naspram odricanja. Jer, pogleda li se izbliza, ta ovekova nedelatnost jeste istinska delatnost; kada se ovek prepusti leku, on izmie zakonu rada to mu ga namee priroda sama; on uranja u svet vetakog i svet protiv-prirode u kojem je njegovo ludilo samo jedan vid ispoljavanja; ba zanemarujui tu bolest, i iznova prihvatajui mesto u delatnosti prirodnih bia, ovek, u prividnoj nedelatnosti koja je, u biti, samo marljiva vernost, uspeva da ozdravi. Tako i Bernarden de Sen Pjer (Bernardin de Saint-Pierre) tumai kako se oslo-

168

ISTORIJA LUDILA

bodio jedne udne boljke u kojoj je, kao Edip, viao dva sunca. Lekar mu je ponudio svoju pomo i rekao mu da je arite njegove bolesti u ivcima. On, uzaludno, uzima najskuplje lekove; ubrzo shvata da te lekarije ubijaju ak i lekare: Zan-Zak Rusou dugujem povratak zdravlja. itao sam, u njegovim besmrtnim delima, meu ostalim prirodnim istinama, da je ovek stvoren da radi, a ne da razmilja. Do tada sam uvebavao duu a odmarao telo; promenih nain ivota; vebao sam telo a odmarao duu. Odrekoh se veine knjiga; skrenuh pogled na dela prirode koja su svim mojim ulima govorila jednim jezikom to ga ni vreme ni narodi nisu mogli izmeniti. Moja povest i moji dnevnici bile su travke polja i livada; i nisu se moje misli tegobno probijale ka njima, kao u poretku ljudi, ve su njihove misli dolazile k meni u hiljadu prijatnih oblika. Uprkos formulacijama koje su izvesni uenici Rusoovi uspeli da predloe, taj povratak neposrednom nije ni apsolutan ni jednostavan. To je zato to se ludilo ak i ako ga je izazivalo, odravalo ono najvetakije u drutvu javljalo, u estokim svojim oblicima, kao sirov izraz najprimitivnijih ljudskih elja. Ludilo u doba klasicizma, videli smo, izdie se u pretnji bestijalnosti bestijalnosti kojom u potpunosti vladaju nagoni grabei i ubijanja. Predati ludilo prirodi znailo bi prepustiti ga, jednim obrtanjem kojim se ne da ovladati, toj pomami protiv-prirode. Isceljenje ludila pretpostavlja, dakle, povratak onome to je neposredno ne u odnosu na elju, ve u odnosu na imaginaciju; povratak koji iz ivota ovekovog i njegovih zadovoljstava odstranjuje sve to je vetako, nestvarno, imaginarno. Naini leenja putem promiljenog utapanja u neposredno kriomice pretpostavljaju posredovanje jedne mudrosti koja u prirodi deli ono to se die iz nasilnitva i ono to se die iz istine. To je sva razlika izmeu Divljaka i Teaka. Divljaci... vie vode

L E K A R I I BOLESNICI

69

ivot ivotinje-mesodera no ivot razumnog bia; ivot Teaka, pak, sreniji je, u stvari, negoli ivot svetskog oveka. Uz divljaka, neposredna elja, bez discipline, bez stega, bez istinske moralnosti; uz teaka, zadovoljstvo bez posrednitva, to jest bez uzaludnog podsticanja, bez uzbuenja ili ispunjenja u mati. Ono to u prirodi i njenim neposrednim svojstvima leci ludilo jeste zadovoljstvo ali zadovoljstvo koje, s jedne strane, elju ini nitavnom a da ak ne mora ni da je gui, poto joj unapred prua potpunost zadovoljenja, a s druge izlae imaginaciju podsmehu, jer spontano donosi sreno prisustvo stvarnosti. Zadovoljstva ulaze u veni poredak stvari; njihovo je postojanje nepromenljivo; da bi se ona ostvarila potrebni su izvesni u s l o v i . . . ; ti uslovi nisu nimalo proizvoljni; njima je priroda utrla put; imaginacija uopte ne moe da stvara, i ovek najzaljubljeniji u zadovoljstva mogao bi da uspe da povea svoja uivanja tek ako bi se odrekao svih onih koja ne nose taj otisak prirode. Neposredni svet teaka jeste, dakle, svet ispunjen mudrou i merom, svet koji od ludila leci u onoj meri u kojoj ini nepotrebnom elju i kretanja strasti koje ona izaziva, a takoe i u onoj meri u kojoj uz imaginarno umanjuje i sve mogunosti bunila. Ono to Tiso razumeva pod zadovoljstvom jeste taj neposredni izleitelj, osloboen jednovremeno i strasti i jezika, odnosno ona dva velika oblika ovekovog iskustva iz kojih nastaje bezumlje. A moda priroda, kao konkretan oblik neposrednog, ima i jednu jo bitniju mo u suzbijanju ludila. Jer ona ima mo da oslobodi oveka njegove slobode. U prirodi onoj prirodi, bar, koja se meri dvojakom iskljuenou nasilnitva elje i nestvarnosti fantazma ovek je nesumnjivo osloboen drutvenih prinuda (onih koje primoravaju da se prebrojavaju i svode rauni sopstvenih imaginarnih zadovoljstava koja se tako

170

ISTORIJA LUDILA

zovu, a u stvari to nisu) i kretanja strasti koje se ne da nadzirati. Ali samim tim on je blago i kao iz same nutrine svog ivota zahvaen sistemom prirodnih obaveza. Pritisak najzdravijih potreba, smenjivanje dana i godinjih doba, nenasilna neophodnost da se ovek hrani i trai sebi sklonite, prinuuju nered luaka na prihvatanje izvesnih pravilnosti. Preterana izmiljanja imaginacije rasprena su, kao i ono to se kao odve arko prikriva u elji. U blagosti zadovoljstva koje ne sputava, ovek je spojen sa mudrou prirode, i ta vernost u obliku slobode rasteruje bezumlje koje svojim paradoksom jedno kraj drugoga stavlja krajnji determinizam strasti i krajnju fantaziju slike. Tako, u tim predelima u kojima se meaju etika i medicina, poinje sanjarenje osloboenju ludila: osloboenju ije poreklo ne treba shvatiti kao otkrie, oa strane filantropije, oveanstva ludih, ve kao elju da se ludilo otvori pred blagim prinudama prirode. Staro selo Gel (Gheel) koje jo od kraja srednjega veka svedoi danas zaboravljenoj srodno sti zat varanja luaka i iskljuivanja gubavaca, iznenada dobija, poslednjih godina osamnaestog stolea, novo tumaenje. Ono to je u njemu obeleavalo estoku, patetinu razdvojenost sveta ludih i sveta ljudi, sada nosi idiline vrednosti ponovo otkrivenog jedinstva bezumlja i prirode. To je selo nekada oznaavalo da su luaci zatvoreni i ograeni te da je tako razuman ovek zatien od njih; ono sada otkriva da je luak osloboen i da se, u toj slobodi koja ga stavlja na istu ravan sa zakonima prirode, nanovo miri sa razumnim ovekom. U Gelu, prema opisu koji daje ui (Jouy), . . . etiri petine stanovnika su luaci, i to luaci u punom smislu rei, koji bez nezgoda uivaju istu slobodu koju i ostali stanovnici... Zdrava hrana, ist vazduh, sve to spada u slobodu takav je nain ivota koji im se propisuje i kojem, na koncu godine, najvei broj i duguje

LEKARI I BOLESNICI

ff^

ozdravljenje. Smisao iskljuenja i zatvaranja poinje da se menja a da se u ustanovama nita nije zaista promenilo: taj smisao polako poprima pozitivne vrednosti, a neutralan, prazan, mrani prostor u kojem je bezumlje nekada vraeno u svoje nitavilo poinje da se naseljava prirodom kojoj je ludilo, osloboeno, prinueno da se potini. Zatvaranje, kao razdvajanje razuma i bezumlja, nije potisnuto; ali ve samom svrhom zatvaranja, prostor koji je njime zauzet omoguuje pojavljivanje prirodnih sila, za ludilo prisilnijih, pogodnijih da ga podjarme u njegovoj biti, no to je ceo stari sistem ograniavanja i guenja. Iz tog sistema valja osloboditi ludilo da bi ono, u prostoru zatvaranja, sada obremenjenog praktinom delotvornou, bilo slobodno da se otrese svoje divlje slobode i prihvati zahteve prirode koji su za njega istovremeno i istina, i zakon. Kao zakon, priroda sputava estinu elje; kao istina, ona pokorava protiv-prirodu, i sve fantazme imaginacije. Pinel, povodom bolnice u Saragosi, ovako opisuje tu prirodu: tu se . . . bluenjima duha uspostavlja neka vrsta protivtee pomou prirodnog nagona koji navodi oveka da oplodi zemlju i da se tako, plodovima svoga truda, potara za svoje potrebe. Od ranog jutra, luaci se v i d e . . . kako se veselo rasporeuju po razliitim delovima prostranog ograenog dobra koje pripada ludnici, kako uz izvesno nadmetanje raspodeljuju radove, ve prema godinjem dobu, kako gaje ito, povre, biljke za kuvanje, kako se, zaredom, bave etvom, podupiranjem loze, berbom, skupljanjem maslina, i kako uvee u svom samotnom azilu ponovo nalaze mir i tonu u spokojan san. Najpostojanije iskustvo pouilo je ovu ludnicu da je to najpouzdaniji i najdelotvorniji nain da se ljudi privedu razumu. Ispod uobiajenih slika lako se otkriva strogost smisla. Povratak neposrednom delotvoran je protiv bezumlja samo onoliko koliko je posredi jedna nadzirana i od sebe same odeljena neposred-

I S T O R I M LUDILA

nost; neposrednost u kojoj je nasilnitvo odvojeno od istine, divljatvo stoji po strani od slobode, a priroda vie ne moe da se prepozna u fantastinim likovima protiv-prirode. Reju, put do prirode vodi preko morala. U jednom tako nadziranom prostoru, ludilo vie nee moi da govori jezikom bezumlja, sa svim onim to u njemu nadilazi prirodne pojave bolesti. Ono e u potpunosti biti u patologiji. Preobraaj koji su potonja vremena prihvatila kao pozitivno postignue, dolazak ako ve ne istine, a ono makar onoga to omoguuje poznavanje istine, ali to pred istorijom mora da se javi kao ono to je istina bila: to jest, svoenje klasicistikog iskustva bezumlja na jedno, strogo moralno opaanje ludila, koje e, potajno, sluiti kao jezgro za sva poimanja ludila to e ih devetnaesto stolee vrednovati, redom, kao nauna, pozitivna i eksperimentalna. Ovaj preobraaj koji se izvrio u drugoj polovini osamnaestog stolea najpre se uvukao u tehnike isceljenja. No vrlo brzo on se potpuno otkriveno ispoljio i obuzeo duh reformatora, upravljajui velikim preustrojenjem iskustva ludila poslednjih godina stolea. Vrlo brzo Pinel e moi da napie: Koliko je, da bi se predupredila hipohondrija, melanholija ili manija, neophodno slediti neizmenljive zakone morala!

Ne vredi u doba klasicizma traiti razliku izmeu fizikih terapeutika i psiholokih naina leenja iz prostog razloga to psihologija ne postoji. Kada se prepisuje uzimanje gorkih stvari, na primer, nisu posredi nikakva fizika leenja, jer postoji tenja da se dua proisti ba kao i telo; kada se nekom melanholiku prepie jednostavni ivot teaka, ili kada mu se odigra komedija njegovog bunila, to nikako nije psiholoka intervencija, jer tada se u prvom redu misli na

L E K A R I I BOLESNICI

173

kretanje sokova u ivcima, na gustinu tekuina. Ali u jednom sluaju, re je vetini preinaavonja kvaliteta, tehnici u kojoj se bit ludila uzi ma kao priroda, i kao bolest; u drugom, re je vetini govora, i vaspo stavljanja istine, gde ludi lo vai kao bezumlje. Kada, u godinama koje e protei, bude razloeno to glavno iskustvo bezumlja, ije je jedinstvo karakteristino za doba klasicizma, kada ludilo, potpuno zahvaeno moralnim nasluivanjem, bude jo samo bolest, tada e razlikovanje koje smo upravo uspostavili poprimiti drugi smisao; ono to je bilo bolesno proizlazie iz organskog; ono to je pripadalo bezumlju, nadilaenju njegovog govora, bie izjednaeno sa psiholokim. Upravo se tu i raa psihologija ne kao istina ludila, ve kao znak da je ludilo sada odvojeno od svoje istine, a ona je bila bezumlje, i da je ono od tada jo samo pojava preputena okolnostima, beznaajna, na neodreenoj povrini prirode. Zagonetka bez druge istine do one koja moe da je umanji. Zato i valja biti pravedan prema Frojdu. Izmeu Pet psihoanaliza i briljivog istraivanja posveenog Psiholokim nainima leenja postoji neto vie no to je naslaga otkria; postoji neprikosnovena silovitost povratka. Zane (Janet) je prebrojao elemente razdeobe, nainio spisak, dodao tu i tamo poneto, moda i osvojio. Frojd je preuzeo ludilo na razini njegovog jezika, iznova uspostavio bitne elemente iskustva to ga je pozitivizam sveo na muk; on popisu psiholokih naina leenja ludila nije pridodao nita veliko; on je, u medicinskoj misli, vaspostavio mogunost razgovora sa bezumljem. Ne udime se to je najvema psiholoko meu nainima leenja tako brzo krenulo nizbrdo i dobilo organske potvrde. U psihoanalizi uopte nije re psihol ogiji, ve upravo iskustvu bezumlja koje je, u modernom svetu, psihologija imala da prerui.

ESTO

POGLAVLJE

VELIKI STRAH

Jedno popodne bio sam tamo, mnogo gledao, malo govorio, sluao to sam mogao manje, kada mi je prila jedna od najudnovatijih linosti toga kraja u kojem Bog nije dopustio da uzmanjka takvih kao ona. Ona je spoj uzvienosti i niskosti, zdravog razuma i bezumlja. U trenutku kada se sumnja suoila sa svojim glavnim opasnostima, Dekart je postao svestan toga da ne moe biti lud osim to je jo dugo u dnu svesti priznavao da sve sile bezumlja vrebaju oko njegove misli; ali kao filosof, namerno reen da sumnja, on nije mogao biti jedan od tih bezumnika. Ramoov sinovac, pak, dobro zna to i jeste najtvrdokornije U njegovim prolaznim izvesnostima da je lud. Pre no to e poeti, on duboko uzdie i prinosi ruke elu; potom ponovo dobija smiren izgled i veli mi: vi znate da sam neznalica, luak, bezobraznik i lentina. (30) Osamnaesto stolee nije moglo da tano shvati smisao knjige Ramoov sinovac (Neveu de Rameau). Pa ipak, ba u ono vreme kada je to tivo napisano, neto se dogodilo, neto to je obeavalo jednu presudnu promenu. Zanimljivo: to bezumlje koje je prognano u daleke, prostore zatvorenosti ponovo iskrsava, obremenjeno novim opa-

VELIKI

STRAH

175

snostima i obdareno drugom jednom moi dovoenja stvari u pitanje. Ali ono to osamnaesto stolee najpre opaa u bezumlju nije prikriveno preispitivanje, ve samo bedna ostavtina drutva: poderana odea, osornost u traljama, ona drskost koja se doputa a ije se uznemirujue moi stiavaju putem veselog opratanja. Moda osamnaesto stolee nije moglo da se prepozna u Ramoovom sinovcu, ali je celo bilo prisutno u onome ja koje mu je sluilo kao sagovornik i kao, tako da kaemo, pokaziva, zabavljalo se ne bez preutkivanja, i uz izvestan prigueni nespokoj: jer to je prvi put od Velikog Utamnienja da je luak ponovo postao drutvena linost; prvi put da se ljudi uputaju u razgovor s njim i da ga, ponovo, ispituju. Bezumlje se iznova javlja kao tip, no to nije sve; ono se ipak iznova javlja i polagano se ponovo smeta u bliskost drutvenog predela. Tu e ga, dvanaestak godina pre Revolucije, ne iznenaujui se vie, sresti Mersje (Mercier): Uite u ma koju kafanicu; neki ovek vam, mirno i staloeno, ape na uho: ne moete ni da zamislite, gospodine, koliko je vlada nezahvalna prema meni i koliko je lepa za vlastite interese. Trideset godina zanemarivao sam svoje poslove; zatvarao sam se u svoju radnu sobu, razmiljao, sanjario, raunao; zamislio sam ostvariv plan kako da se isplate svi dravni dugovi; zatim drugi plan kako da se kralj obogati i kako da mu se obezbedi prihod od 400 miliona; pa jo jedan kako da se zauvek pobedi Engleska, ije me ve i samo ime ljuti... Dok sam sav bio utonuo u te opsene operacije koje zahtevaju potpunu priljenost duha i odvojio se od domaih' briga, rieki dangrizavi poveritelji bacili su me u tamnicu: na tri godine:.;.: Pa, gospodine, vidite li eniu slui rodoljublje da se' umre nepoznat i kao muenik otadbine: (31)Izdaleka, takve linosti prave krug oko Ramoovog sinovca; one nemaju njegove razmere; tek u tra:

176

ISTORIJA LUDILA

ganju za slikovitim one mogu da prou kao njegovi potomci. Pa ipak, one su neto malo vie doli drutveni profil, karikirani obris. Postoji u njima neto to dotie bezumlje osamnaestog stolea. Njihovo brbljanje, njihov nespokoj, to nejasno bunilo, i ta sutinska tegoba sve se to dosta esto preivljavalo, i to u stvarnim ivotima iji se tragovi jo primeuju. Isto kao za razvratnika, raspikuu ili nasilnika s kraja sedamnaestog stolea, i za ove je teko rei da li su luaci, bolesnici ili prevejanci. Ni sam Mersje uopte ne zna koji status da im dodeli: Ima tako u Parizu veoma potenih ljudi, ekonomista i protivekonomista, ije srce plamti za javno dobro, ali koji su, na alost, malo enuli pameu, odnosno koji su kratkovidi pa ne znaju ni u kom veku ive, ni s kakvim ljudima imaju posla; nepodnoljiviji su od budala, jer sa neto parica i sa pogrenim putokazima polaze od nekog nemogueg naela i onda, sledstveno tome, bulazne. Ovi planeri enule pameti doista su postojali, stvarajui oko razuma filosofa, oko tih planova za reformu, tih ustrojstava, nemutu pratnju bezumlja; racionalnost Doba prosveenosti nalazi u tome neto poput mutnog ogledala, neku vrstu bezazlene karikature. Ali zar bitno nije to to se jednim pokretom veselog opratanja puta da na svetlost dana onovo izie linost bezumnika, i to ba u asu ada se verovalo da je ona, u prostoru zatvaranja, najdublje skrivena? Kao da je klasicistiki razum ponovo priznao bliskost, odnos, tako rei slinost izmeu sebe i lica bezumlja. Reklo bi se da on u trenutku svog likovanja podstie i doputa da se, sa mea reda, odvoji jedna linost kojoj je on oblikovao masku po sopstvenom bezumlju neku vrstu dvojstva u kojem se klasicistiki razum jednovremeno i prepoznaje i ponitava.

VELIKI

STRAH

177

Strah i teskoba, meutim, nisu bili daleko: kao povratni udarac zatvaranju oni se ponovo javljaju, ali udvojeni. Do nedavno se strahovalo, a i dalje se strahuje, od zatvaranja; krajem osamnaestog stolea De Sad e jo uvek biti opsednut strahom od onih koje naziva crnim ljudima i koji ga vrebaju, a posle njih guta ga crna pomrina. Ali sada je zemlja zatvaranja zadobila sopstvene moi; sada je ona postala rodna zemlja zla i od sada e jo moi samo da se iri i postigne da zavlada drugi jedan uas. Sredinom osamnaestog stolea, u nekoliko godina, naglo iskrsava izvestan strah. Strah koji se izraava medicinskim izrazima, ali koji je u sutini nadahnut jednim moralnim mitom. Ljude hvata strava od izvenog prilino tajanstvenog zla koje se, prialo se, iri od domova prinudnog boravka, da ubrzo ugrozi i gradove. Govori se groznici tamnica; oivljavaju se seanja na one dvokolice sa osuenicima, na one ljude u lancima koji su promicali gradovima ostavljajui za sobom brazdu zla; skorbutu se pripisuju uobraene zaraze, predvia se da e zrak uprljan zlom zaaditi stambene etvrti. I velika slika srednjoveovnog uasa ponovo se namee, postiui to da se u metafori groze rodi druga jedna panika. Dom prinudnog boravka nije vie samo leprozorij po strani od gradova; za naseobinu, on je lepra sama: Grozan ir na politikom telu, velik, dubok, gnojav ir koji se ni zamisliti ne moe a da se ne odvrati pogled. ak i vzduh toga mesta, koji se osea na 400 hvati uokolo, govori vam da se bliite mestu nasilja, azilu unienosti i nevolja. (32) Mnoga takva sredita zatvaranja podignuta su na istim onim mestima na koja su nekada smetani gubavci; reklo bi se da je tokom vekova nove nastanjenike zahvatila zaraza. Oni preuzimaju grb i znaenje to su ih nosila ista ta mesta: Pregolem gubavac za prestonicu! ime

12

178

ISTORIJA LUDILA

Bisetr je re koju niko ne moe da izgovori bez ne znam ni ja koliko oseanja odvratnosti, uasa i prezrenja . . . Ona je postala stecite svega onoga to je najgnusnije i najnie u drutvu. Ono zlo koje su ljudi pokuali da iskljue, prognavi ga i zatvorivi, ponovo se, na najvei uas javnosti, javlja u fantastinom vidu. Vidimo kako nastaju i u svim se pravcima granaju teme jednom zl u, ujedno fizikom i moralnom, zlu koje, u samoj toj neodreenosti, obavija nerazluene moi nagrizanja i uasa. Tada je zavladala neka vrsta neodreene slike truljenja koja se odnosi kako na kvarenje morala tako i na raspad tela, i na kojoj se zasnivaju i odvratnost i saaljenje to su ga ljudi oseali prema zatvorenima. Zlo najpre poinje da previre u prostorima obuhvaenim zatvaranjem. Ono ima sve odlike koje se, u herniji osamnaestog stolea, pripisuju kiselini: njihove siune estice, otre kao igle, prodiru u tela i srca isto onako lako kao nedelatne i trone lunate estice. Smesa odmah provri oslobaajui kodljive pare i nagrizajue tenosti: Te odaje su samo jedno grozno mesto gde svi zloini, ujedinjeni, previru i, tako da kaemo, ire oko sebe, tim previranjem, zaraznu atmosferu, koju oni to su tu nastanjeni udiu i koja kao da se lepi za n j i h . . . Te ijute pare se potom diu, ire u vazduhu i na kraju padaju po susedstvu, proimajui tela, zagaujui due. Tako se u slikama upotpunjuje zamisao zarazi zlatruljenja. Opip ljivi prenosnik te rednje jeste vazduh, taj vazduh za koji se veli da je pokvaren, pod im se nejasno razumeva da on nije u skladu sa istoom prirode te da je element prenoenja kunosti. Dovoljno je prisetiti se vrednosti, moralne i medicinske istovremeno, koju je, otprilike u isto ono vreme, poprimio seoski zrak (zdravlje tela, vrstina due), pa naslutiti sveukupnost oprenih znaenja koja moe da ponese zagaeni vazduh bolnica, tamnica, domova prinudnog boravka. Ta atmosfe-

VELIKI

STRAH

179

ra puna tetnih para ugroava itave gradove, ije e stanovnike polako zahvatiti kunost i truljenje. Ovo nisu samo neka razmiljanja na po puta izmeu morala i medicine. Valja voditi rauna, sumnje nema, i razvoju u knjievnosti, patetinom, moda i politikom iskoriavanju tih nejasnih bojazni. No u nekim gradovima javila su se panina gibanja isto onako stvarna, isto onako laka za datiranje kao velike krize uasa to su na mahove potresale srednji vek. Godine 1780. Parizom se rairila jedna zaraza: njen poetak pripisuje se infekciji u Optem* prihvatilitu; ak se govorilo nameri da se spale zgrade Bisetre. Zastupnik policije, pred uzrujanou naroda, alje istranu komisiju u kojoj su, pored vie lekara-profesora, dekan Fakulteta i lekar Opteg prihvatilita. Oni priznaju da u Bisetri vlada groznica trulei koja je u vezi sa ravim kvalitetom vazduha. to se prvobitnog izvora bolesti tie, u izvetaju se porie da se on nalazi u samim zatvorenicima i u infekciji koja se iri iz njih; poetak naprosto treba pripisati loem vremenu usled kojeg je ta boljka u prestonici postala endemina; simptomi koje je u Optem prihvatilitu bilo mogue posmatrati, u skladu su sa prirodom godinjeg doba i tano se poklapaju sa bolestima opaenim u Parizu u isto to vreme. Treba, dakle, umiriti narod i skinuti krivicu sa Bisetre: Glasovi koji su poeli da se ire da u Bisetri hara jedna zarazna bolest koja bi mogla da zahvati i prestonicu nemaju nikakva osnova. Izvetaj, nesumnjivo, nije uspeo da potpuno stia uznemirujue glasove, jer je neto kasnije lekar Opteg prihvatilita sastavio drugi izvetaj gde ponavlja istu izjavu; on je prinuen da prizna loe zdravstveno stanje u Bisetri, no . . . stvari zato ipak nisu doterle tako daleko da se taj dom nesrenika surovo proglasi jo jednim izvorom neizbenih i
12*

jgQ

ISTORIJA LUDILA

mnogo alosnijih jada no to su ova kojima je vano dati lek kako brz tako i delotvoran. Krug je zatvoren: svi oni oblici bezumlja koji su, u geografiji zla, zauzeli mesto gube, i koji su izgnani ponajdalje od drutva, sada su postali vidljiva guba te pruaju svoje ojedajue rane promiskuitetu ljudi. Bezumlje je ponovo prisutno, ali sada obeleeno imaginarnom oznakom bolesti koja mu pridaje svoje uasne moi. U fantastinom dakle, a ne u strogosti medicinske misli, bezumlje se pribliava bolesti i suoava se s njom. Mnogo pre no to je iskazan problem otkrivanja mere u kojoj je bezumno patoloko, stvorila se, u prostorima zatvorenosti, putem jedne njoj svojstvene alhemije, izvesna meavina uasa bezumlja i starih napasti koje je nosila bolest. Iz velike daljine, starodrevne pometnje u vezi s leprom jo jednom su iskrsle; a upravo je snaga tih fantastinih tema i bila prvi inilac stapanja sveta bezumlja i sveta medicine. Ti su svetovi najpre saobraali preko fantazama straha, udruujui se u paklenoj smesi pokvarenosti i kunosti. Za mesto koje ludilo treba da zauzme u modernoj kulturi vano je, moda i presudno, to to homo medicus nije u svet zatvaranja bio pozivan kao presuditelj koji bi delio ono to je zloin od onoga to ie ludilo, zlo od bolesti, ve pre kao uvar, da druge zatiti od neodreenih opasnosti koje se isparavaju kroz zidove domova prinudnog boravka. Lako bi bilo pretpostaviti da je neko slobodno i plemenito ganue rasplamsalo zanimanje za sudbinu zatvorenih, i da bi jedna estitija i vetija medicinska panja mogla da prepozna bolest tamo gde su se, bez razlikovanja, kanjavali prestupi. U biti, stvari se nisu dogodile u toj dobrohotnoj neutralnosti. Ako je lekaru upuen poziv, ako je od njega traeno da posmatra, to je zato to je postojao strah. Strah od udnovate hernije, koja je kljuala meu zidovima domova prinudnog boravka, strah od moi koje

V E L I K I STRAH

JgJ

su se tu stvarale i pretile da e se rasprostraniti. Lekar je stigao kada je imaginarni preokret ve izvren i zlo poprimilo nejasne vidove Uskislog, Natrulog, pokvarenih isparenja, tela u raspadanju. Ono to se tradicionalno naziva napredovanje ludila ka sticanju medicinskog statusa bilo je, u stvari, omogueno tek jednim udnim preokretom. U nerazluivoj meavini moralnih i fizikih zaraza (33) i zahvaljujui onoj simbolici Neistog koja je u osamnaestom stoleu bila tako poznata, u seanje ljudi vratile su se veoma stare slike. Bezumlje se suoilo sa medicinskom misli ba zahvaljujui tom slikovnom oivljavanju, vie nego upotpunjavanju znanja. Paradoksalno u povratku tog fantastinog ivota koji se mea sa savremenim slikama bolesti, pozitivizam e nai nain da zahvati i bezumlje, ili e, bolje reeno, otkriti nov razlog da se brani od njega. Za sada uopte nije re tome da se ukinu domovi prinudnog boravka, ve da se oni neutraliu kao mogui uzroci novog zla. Posredi je njihovo preustrojavanje kroz proienje. Velikom pokretu reforme koja e se izvriti drugom polovinom osamnaestog stolea tu je prapoetak sam: obuzdati kunost tako to e se unititi neistote i pare, stiati sva ta vrenja, spreiti bolesti i zla da ne zagauju vazduh i da svoju zarazu ne ire po atmosferi gradova. Bolnica, popravilite, sva mesta prinudnog boravka moraju biti bolje izdvojena, okruena istijim vazduhom: u ono vreme, provetravanju u bolnicama postoji posebna literatura koja izdaleka cilja na medicinski pro blem zaraze, ali tanije pogaa teme moralnog saobraanja. Godine 1776, jednom odlukom Dravnog saveta imenovana je komisija koja ima da se bavi stupnjem poboljanja koje je potrebno razliitim bolnicama u Francuskoj. Uskoro e Vjel (Viel) biti zaduen da iznova sagradi odeljenja u La Salpetrijer. Poinje da se razmilja azilu ko ji e, uz potpuno ouvanje svojih sutinskih funk-

ISTORIJA LUDILA

cija, biti tako ustrojen da e zlo moi u njemu da ivotari a da se nikada ne iri dalje; azilu u kojem e bezumlje biti potpuno savladano i ponueno kao prizor, a da pri tom ne ugroava posmatrae, u kojem e ono imati svu mo primera a nee predstavljati nikakvu opasnost zaraze. Reju, istini azil a ponovo uspostavl jenog kao kavez. Upravo e takvom, sterilisanom ako se moe upotrebiti ovaj anahronini izraz zatvaranju opat Demonso (Desmonceaux) razmiljati jo i 1789, u jednom delcu posveenom Narodnoj dobrobiti; on smera da od toga naini pedagoko orue prizor koji e apsolutno pokazivati loe strane nemoralnosti: Ti uvani azili... sainjavaju sklonita isto toliko korisna koliko i neophodna . . . Izgled tih sumornih mesta i tamo zatvorenih krivaca sraunat je na to da zadri odve razuzdanu omladinu da ne skrene u takva dela za svaku osudu; razborito je, stoga, da oevi i majke na vreme upoznaju svoju decu sa tim uasnim i odvratnim mestima, tim mestima gde stid i sramota ukrouju zloin, gde ovek unien u svojoj biti esto zanavek gubi prava to ih je bio stekao u drutvu. To su snovi putem kojih moral, u dosluhu sa medicinom, pokuava da se odbrani od opasnosti to ih sadre, ali isuvie slabo zapte domovi prinudnog boravka. Iste te opasnosti, u isto vreme, opinjavaju matu i elje. Moral sanja tome da ih odagna; u oveku postoji neto to poinje da sanja tome da ih doivi, da im se primakne ba rem, i da oslobodi fantazme iz njih. Uas koji sa da okruuje tvrave zatvaranja pleni, isto tako, neodoljivom privlanou. Ljudi nalaze zadovoljstvo u tome da tamonje noi ispune nedostupnim uivanjima; tamonji iskvareni i izjedeni likovi postaju lica pohote; u tamonjim mranim, predelima raaju se oblici boli i naslada koji ponavljaju Hijeronimusa Boa i njegove mahnite vrtove. U njima se odavno apuu tajne koje

VELIKI

STRAH

183

su se izvukle iz zamka iz Sto dvadeset dana Sodome: Tamo se najgnusnija nasilja vre nad samom linou zatvorenika; kau nam da se izvesni poroci esto, oigledno, pa i javno izvode u zajednikoj odaji tamnice, porok za koji nam pristojnost modernog vremena ne doputa da ga imenujemo. Kau nam da niz zatvorenika simitimi feminis mores stuprati et constupratores; da dolaze ex hoc obscceno sacrario cooperti stupri suis alienisque, izgubljenih za svaki stid i gotovih da poine svakovrsne zloine. (34) A La Rofukp-Lijankur (La Rochefoucauld-Liancourt), pak, oivee u odajama Popravilita, u La Salpetrijere, uspomenu na one likove Starih ena i Mladih ena koje s kolena na koleno prenose iste tajne i ista uivanja: U Popravilitu, koje je glavno mesto kanjavanja u Domu, bilo je u vreme nae posete etrdeset sedam devojaka, veinom veoma mladih, vie nesmotrenih negoli grenih... i uvek to brkanje uzrasta, uvek to odvratno meanje lakih mladih devojaka sa okorelim enetinama koje ih mogu nauiti samo umeu najrazuzdanije pokvarenosti. Jo dugo e takve tlapnje uporno bludeti kasnim veerima osamnaestog stolea. U jednom trenutku nemilosredna svetlost De Sadovog dela presei e ih i postaviti u strogu geometriju elje. Preuzee ih, i obviti mutnim svetlom, Ludnica, ili sumrak to okruuje La Quinta del Sordo. Kako su im slina lica Disparates! Iznova iskrsava jedan imaginarni predeo, ponet velikim strahom to ga sada izaziva zatvaranje. To to je klasicizam utamniio nije bilo samo neko apstraktno bezumlje u kojem su se meali luaci i raskalanici, bolesnici i zloinci, ve isto tako i basnoslovna zaliha matenog, jedan usnuli svet udovita za koja se verovalo da ih je progutala ona no Hijeronimusa Boa, koji ih je jednom bio iskazao. Reklo bi se da su utvrde zatvaranja pridodale svojoj drutvenoj ulozi podvajarija i oienja i jednu sasvim suprotnu kulturnu

|g4

ISTORIJA LUDILA

funkciju. U asu kada su, na povrini drutva, delile razum od bezumlja, u dubini su te tvrave odravale slike u kojima su se razum i bezumlje brkali i meali. Proradile su kao veliko seanje. zadugo utonulo u muk; one su u sehci zadravale jednu imaginarnu mo za koju se moglo verovati da je proterana; poto ih je podigao novi klasicistiki poredak one su, protiv njega i protiv vremena, ouvale one zabranjene likove to su netaknuti mogli da se prenesu iz esnaestog u devetnaesto stolee. U tom ponitenom vremenu Broken* se pridruuje Luoj Greti u istom imaginarnom predelu, i Noarsej, velikoj legendi Marala de Rea (Rais). Zatvaranje je omoguilo, prizvalo to odolevanje imaginarnog. Ali slike koje se oslobaaju krajem osamnaestog stolea nisu u svemu istovetne slikama koje je sedamnaesto stolee pokuavalo da izbrie. Neto se, u tami, dogodilo, te su se one odvojile od tog tajnog sveta odakle ih je, posle srednjega veka, uzimala i renesansa; one su se uselile u srca, elju, matu ljudi; i umesto da pogledu pokau iznenadno prisustvo nerazumnog, one doputaju da izbije udnovata protivrenost ovekovih prohteva: sauesnitvo elje i ubistva, surovosti i udnje za patnjom, vrhovne vlasti i ropstva, uvrede i ponienja. Veliki kosmiki sukob sa ijih je preokreta, u petnaestom i esnaestom stoleu, koprenu skinuo Bezumnik, pomerao se sve dok, pri samom kraju klasicizma, nije postao dijalektika bez posrednitva srca. Sadizam nije naziv konano dat jednom injenju starom koliko i Eros; on je krupna kulturna pojava koja se javila ba pri kraju osamnaestog stolea, i koja sainjava jedno od najveih preobraanja zapadnjake imaginacije: bezumlje je postalo bunilo srca, ludilo elje, nerazumni razgovor ljubavi i smrti u bezgraninom nagaanju prohteva. Pojava sadizma smeta se u
* Vrh planinskog venca Hak, mesto majskih sastanaka veStica iz cete Nemake (prev.).

VELIKI

STRAH

185

trenutak kada se bezumlje, utamnieno ve vie od sto godina i uutkano, ponovo javlja, ne vie kao lik sveta, ve kao govor i elja. I nije sluajno to je sadizam, kao pojedinana pojava koja nosi ime jednog oveka, roen iz zatvorenosti, i u zatvorenosti, to celim De Sadovim delom upravljaju slike Tvrave, elije, Podzemnog, Samostana, nedoplovivog Ostrva, koji tako sainjavaju neto poput prirodnog stanita bezumlja. Nije sluajno ni to to se svekolika fantastina knjievnost ludila i uasa, savremenica dela De Sadovog, na povlaen nain smeta na glavna mesta zatvaranja. Zar itavo to naglo preobraanje zapadnjakog seanja, krajem osamnaestog stolea, sa mogunou koja mu je data da iznova nae, izobliene i obogaene novim smislom, likove to su bili poznati krajem srednjega veka, nije omogueno odravanjem i bdenjem matenog na samim onim mestima na kojima je bezumlje bilo svedeno na muk?

U doba klasicizma, svest ludilu i svest bezumlju jo se nikako nisu odvojile jedna od druge. Iskustvo bezumlja koje je upravljalo svim postupcima zatvaranja obavijalo je, u tom pogle du, svest ludilu, putajui ludilo da tako rei iezne, odvlaei ga, u svakom sluaju, na put odstupanja kojim je stiglo gotovo dotle da izgubi ono to je najosobenije u njemu. Ali u nespokoju druge polovine osamnaestog stolea, strah od ludila raste naporedo sa uasom pred bezumljem: samim tim ta dva oblika napasti, oslanjajui se jedan drugi, ne prestaju da se uzajamno pojaavaju. A u asu kada prisustvujemo oslobaanju uobraenih sila koje prate bezumlje, ujemo kako se umnoavaju pritube na haranje ludila. Ve su nam poznati nemir to ga raaju bolesti ivaca, i svest da je ovek, to

Igg

ISTORIJA LUDILA

je savreniji, to i sve slabiji. Kako stolee odmie, tako se i briga namee sve vie, a upozorenja postaju sve ozbiljnija. Jo je Rolen ustanovio da su se te bolesti, od nastanka medicine,.. namnoile, postale opasnije, sloenije, tegobnije i tee za leenje. U Tisoovo vreme, taj opti utisak prerastao je u vrsto uverenje, u neku vrstu medicinske dogme: bolesti ivaca . . . bile su mnogo manje este no to su to danas, i to iz dva razloga: prvo, zato to su ljudi nekada bili, uopte uzev, snaniji i rede su poboljevali, bilo je manje kojekakvih boletina; drugo, zato to su se uzroci koji poglavito dovode do bolesti ivaca, od pre izvesnog vremena namnoili vie od ostalih glavnih uzroka bolesti, od kojih su se neki, izgleda, ak proredili... Ne oklevam da ustvrdim da ako su bolesti ivaca nekada i bile naj rede, danas su one najuestalije. Uskoro e se ponovo stei svest, koja je u esnaestom stoleu bila onako iva, nepostojanosti razuma koji ludilo moe da ote ti, i to nepopravimo, u svakom trenutku. Mate (Matthey), lekar iz eneve, veoma blizak R usoovom uticaju, upozorava sve ljude od razuma na opa snost: Ne uznosite se, ljudi prosveeni i mudri; tren jedan dovoljan je da se ta vajna mudrost, kojom se toliko diite, pomuti i nestane; neki neoekivani dogaaj, jedno iznenadno i ivo uzbuenje due odjednom e u besomunika i idiota pretvoriti najrazumnijeg oveka i oveka najuzvienijeg duha. Opasnost od ludila ponovo se svrstava u prenosti stolea. Ova svest, meutim, iskazuje se na veoma osoben nain. Opsednutost bezumljem veoma je afektivna i gotovo potpuno zahvaena pokretom uskrsnua slika. U odnosu na ovo naslee strah od ludila mnogo je slobodniji, i dok povratak bezumlja poprima izgled neprekinutog ponavljanja koje se nadovezuje smo na sebe s onu stranu vremena, dotle moderno doba, nasuprot tome, na neki nain ralanjuje svest l udil u i, od samog po-

V E L I K I STRAH

Jg7

etka, smeta ga u vremenski, istorijski i drutveni okvir. U raskoraku izmeu svesti bezum l ju i svesti l udil u nal azi se, na kraju osamnaestog stolea, polazite jednog presudnog pokreta: pokreta kojim e iskustvo bezumlja, sa Helderlinom, Nervalom i Nieom, nastaviti da se sve vie uspinje ka poecima vremena ime ludilo postaje, u pravom smislu rei, nedaa sveta a upoznavanje e, nasuprot tome, teiti da ludilu, na sve precizniji nain, nae mesto u prirodnom i istorijskom razvoju. Upravo od toga dana, na vreme bezumlja i na vreme ludila uticae suprotne struje: jedna je bezuslovan povratak i apsolutno uranjanje; druga se, naprotiv, razvija po hronici jedne povesti (35). 1. Ludilo i sloboda. Za neke oblike melanholije dugo se smatralo da su osobeni za Engleze; to je bio medicinski podatak, a takoe i stalna tema knjievnosti. Monteskje je protivstavljao rimsko samoubistvo, moralno i politiko dranje, eljen ishod jednog smiljenog vaspitanja, i englesko samoubistvo, koje u stvari valja smatrati boleu, poto se Englezi ubijaju a da se ne moe zamisliti nikakav razlog koji ih nagoni na to; oni se ubijaju u samom okrilju sree. U tome se upravo i ogleda uloga sredine; jer ako je u osamnaestom stoleu srea, po vrsti, delo prirode i razuma, nesrea, ili bar ono to bez razloga uskrauje sreu, mora pripadati drugoj nekoj vrsti. Za nesreom se najpre traga u klimatskoj nepogodnosti, u onom odstupanju prirode od sopstvene uravnoteenosti i prave mere (blaga podneblja stvara priroda; prekomefne vruine ili hladnoe sredina). Ali to nije dovoljno objanjenje za englesku bolest; jo je ejn mislio da bogatstvo, probrana hrana, obilje u kojem uivaju svi stanovnici, ivot u dokolici i lenarenju kakav vodi najbogatije drutvo, lee u korenu tih ivanih poremeaja. Sve se vie okreemo privrednom i politikom objanjenju, po kojem se

188

ISTORIJA LUDILA

bogatstvo, napredak, ustanove, javljaju kao odrednice ludila. Poetkom devetnaestog stolea Spurzheim e od svih takvih analiza, u jednom od poslednjih njima posveenih spisa, napraviti sintezu. Ludilo, u Engleskoj ee no ma gde drugde, samo je cena slobode koja u njoj vlada, i sveprisutnog bogatstva. Sloboda svesti nosi vie opasnosti od autoriteta i despotizma. Verska oseanja . . . bujaju bez ogranienja; svakom pojedincu doputeno je da propoveda svakome ko hoe da ga slua, a poto uju toliko razliitih miljenja, duhovi bivaju uznemireni jer tragaju za istinom. Javljaju se opasnosti od neodlunosti, od panje koja ne zna na emu da se zadri, od kolebljivosti due. Isto tako i opasnost od svaa, strasti, pristrasnosti duha: Svaka stvar nailazi na suprotnost, a suprotnost pobuuje oseanja; u religiji, politici, nauci, i u svemu, svakome je doputeno da stvori stranku; ali valja oekivati da e se naii i na suprotstavljanje. Toliko slobode ne doputa, takoe, ni da se zagospodari vremenom: svako je preputen sopstvenoj neizvesnosti, a drava ostavlja svakoga njegovim kolebanjima: Englezi su trgovaki narod; duh vazda obuzet spekulisanjem neprestano uzburkavaju strah i nada. Samoivost, sr trgovine, lako dovodi do zavidljivosti a u pomo pritiu i druge sposobnosti. Ova je sloboda, uostalom, veoma daleko od istinske prirodne slobode: ona je sa svih strana ograniena i pritisnuta zahtevima koji su u suprotnosti sa najopravdanijim eljama ljudi: to je sloboda koristoljublja, saveza, finansijskih udruivanja, a ne sloboda oveka, duha, srca. Porodica, iz novanih razloga, tiranie vie no ma gde drugde: jedino bogate devojke nalaze mua; . . . ostale su spale na druge naine zadovoljavanja koji im unitavaju telo i remete ispoljavanja due. Isti razlog ide na ruku raspusnitvu, a ovo oveka ini sklonim ludilu. Trgovaka sloboda se tako pojavljuje kao element u kojem miljenje nikad ne

VELIKI

STRAH

189

moe da stigne do istine, u kojem se ono to je neposredno nuno pretvara u protivrenost, u kojem vreme izmie vlasti i izvesnosti godinjih doba, u kojem zakoni koristoljublja liavaju oveka njegovih elja. Ukratko, sloboda daleko od toga da omogui oveku da ponovo poseduje sebe samog ne prestaje da ga odvlai sve dalje od njegove sutine i njegovog sveta; ona ga opinjava sa apsolutno spoljanje strane drugih i novca, sa neobrtivo unutranje strane strasti i neispunjene elje. Izmeu oveka, i sree jednog sveta u kojem bi se on prepoznavao, izmeu oveka i jedne prirode u kojoj bi on naao svoju istinu, sloboda trgovakog stalea jeste sredina: i upravo u toj meri on i jeste element koji odreuje ludilo. U asu kada pie Spurzheim u jeku Svete alijanse, usred obnavljanja autoritarnih monarhija slobodarstvu se lako pripisuju svi grehovi ludila sveta: udno je videti da najvea elja ovekova njegova lina sloboda, ima i loe strane. Ali za nas, sutina takve jedne analize nije u kritikovanju slobode, ve u samom korienju pojma koji za Spurzheima oznaava ne-prirodnu sredinu koja ide na ruku psiholokim i fiziolokim mehanizmima ludila, pojaava ih i umnoava. 2. Ludilo, religija i vreme. Religiozna uverenja pripremaju neku vrstu predela slika, varavu sredinu koja pogoduje svakojakim tlapnjama i bunilima. Odavno su se lekari pribojavali posledica prevelike odanosti ili odve predanog verovanja. Previe moralne strogosti, previe uznemirenosti za spas i budui ivot eto ta je esto dovoljno da otera oveka u melanholiju. Enciklopedija (L'Encyclopedie) ne proputa da navede i ovakve sluajeve: Prejaka oseanja to ih pobuuju neki odve revnosni propovednici, prekomerni strah to ga izazivaju muke kojima naa vera preti prekriteljima njenih zakona, dovode do zapanjujuih prevrata u slabim duhovima. U bolnici u Montelimaru videli smo vie ena koje su napade ma-

190

ISTORIJA LUDILA

nije i melanholije dobile posle misionarskih pro povedi odranih u gradu; one su neprestano bile pod utiskom koji su na njih ostavile slike to su im nepromiljeno prikazane; govorile su samo oaju, osveti, kazni itd.; a jedna od tih ena nipoto nije htela da uzme neki lek, uobraavajui da je u paklu i da nita ne moe da ugasi vatru za koju je smatrala da je saie. Pinel se slae sa tim prosveenim lekarima zabranjujui da se melanholinima zbog pobonosti daju verske knjige, preporuujui, ak, nasilno izdvajanje bogomoljaca koji veruju da su nadahnuti i neprestano tee da od drugih naine novoobraenike. Ali ovde je i dalje posredi vie kritika negoli pozitivna analiza: na religiozni predmet ili temu sumnja se da bunilo ili halucinaciju izazivaju'delirantnim ili halucinatornim karakterom koji im se pridaje. Pinel govori sluaju jedne nedavno izleene luakinje koju je neka pobona knjig a . . . podsetila na to da svaka osoba ima anela uvara; od naredne noi, ona je verovala da je okruena aneoskim zborom te je tvrdila da uje nebesku muziku i da doivljava objavljenja. Ovde se religija jo ne razmatra kao element prenoenja zablude. Ali jo pre Pinela bilo je mnogo stroih, istorijski izvedenih analiza u kojima se religija pojavljivala kao sredina zadovoljavanja ili guenja strasti. Godine 1781. jedan nemaki pisac nazivao je srenima ona davna vremena kada su svetenici imali neprikosnovenu vlast: tada dokolica nije postojala: svaki je trenutak bio obeleen obredima, verskim radnjama, hodoaima, poseivanjem bolesnih i siromanih, kalendarskim proslavama. Vreme je tako bilo ispunjeno organizovanom sreom u kojoj nije bilo mesta nikakvoj dokolici ni pustim strastima, gaenju nad ivotom, dosadi. A ako bi ovek osetio krivicu? Podvrgavali bi ga istinskoj, esto materijalnoj kazni, koja mu je obuzimala duh i davala mu sigurnost da je njegova krivica iskupljena. A kada je ispo-

V E L I K I STRAH

191

vednik nailazio na one hipohondrine pokajnike koji preesto dolaze da se ispovedaju, kao pokoru im je odreivao ili neku teku kaznu koja je razreivala njihovu pregustu krv, ili duga hodoaa: Promena vazduha, duina puta, odsustvovanje od kue, udaljavanje od predmeta koji su ih sputavali, druenje sa ostalim hodoasnicima, lagano i tegobno kretanje peice, dejstvovali su na njih vie nego udobna putovanja... koja u nae vreme zameniuju hodoaa. Posveeni karakter svetenika, konano, davao je svakom njegovom nalogu neprikosnoveni znaaj i niko nije ni pomiljao na to da mu se ne povinuje; usled hirova bolesnika lekaru je sve to obino uskraeno. Za Moehsena, religija je posrednitvo izmeu oveka i krivice, izmeu oveka i kazne: pod vidom autoritarne sinteze, ona doista ponitava krivicu izvrujui kaznu; ako, nasuprot tome, religija popusti uzde a odri se u idealnim oblicima grize savesti, duhovnog muenja, onda ona vodi pravo u ludilo; samo postojanost verske sredine moe da omogui oveku da u prekomernom bunilu krivice izbegne ludilo. Vrei verske obrede i ispunjavajui verske zahteve, ovek ne upada u ispraznu dokolicu svojih strasti pre prestupa, i uzaludno ponavljanje prekora posle uinjenog prestupa; religija organizuje ceo ivot ovekov oko trenutka ispunjenja. Ta drevna religija srenih vremena bila je neprestana svetkovina sadanjice. Ali im je, u moderno doba, idealizovana, religija je oko sadanjice stvorila jedan oreol privremenosti, ispraznu sredinu dokolice i grize savesti, sredinu u kojoj je ovekovo srce preputeno sopstvenom nespokoju, u kojoj strasti preputaju vreme nehaju i ponavljanju, u K o j o j , na kraju, ludilo moe slobodno da se razvija. 3. Ludilo, civilizacija i osetljivost. Uopte uzev, civilizacija stvara sredinu povoljnu za razvoj ludila. Ako je napredak nauke i rasprio zabludu, njegova je posledica i to to je rasprostra-

192

ISTORIJA LUDILA

nio sklonost, pa i maniju, za uenje; ivot u radnoj sobi, apstraktna razmiljanja, ta neprestana uzDurkanost duha bez vebanja tela, mogu imati najpogubnije posledice. Tiso objanjava da u ljudskom telu najpre jaaju i otvrdnjuju oni delovi koji su podvrgnuti estom radu; u radnika otvrdnjuju miice i tkiva ruku, to im daje onu telesnu snagu, ono dobro zdravlje u kojem uivaju do poodmakle starosti; u ljudi od pera otvrdnjuje mozak; oni esto postaju nesposobni da povezu misli i eto ih vienih da polude. to je neka nauka apstraktnija i sloenija, to je vea i opasnost da e ona dovesti do ludila. Znanje koje je jo uvek blisko onome najneposrednijem u ulima i koje, po Presavenu (Pressavin), zahteva jedva neto rada unutranjeg ula i modanih organa, izaziva jedino neku vrstu fiziolokog blagostanja: Nauke ije predmete naa ula lako opaaju, koje dui prikazuju odnose koji su usled svoje skladnosti prijatni... stvaraju u itavoj telesnoj maini laganu aktivnost koja pogoduje svim funkcijama tela. Nasuprot tome, znanje odve siromano takvim osetoim odnosima, znanje prelobodno prema neposrednom, izaziva napetost jedino u mozgu, to poremeuje celo telo: nauke o stvarima ije je odnose teko shvatiti zato to su nepristupani naim ulima ili zato to nas ti odve sloeni odnosi prinuuju da uloimo velik napor u njihovo prouavanje, za duu predstavljaju jednu vebu koja veoma zamara unutranje ulo usled odve dugog napinjanja tog organa. Tako znanje oko osetnog stvara jednu sredinu apstraktnih odnosa, gde je ovek u opasnosti da izgubi telesno blagostanje u kojem e normalno uspostavlja njegov odnos sa svetom. Znanja se nesumnjivo umnoavaju, ali i cena im je sve vea. Da li je sigurno da danas ima vie mudraca? Bar jedno je izvesno, a to je da ima vie ljudi koji su oteeni mudrou. Sredina znanja raste bre nego znanja sama.

VELIKI

STRAH

193

Ali oveka od osetnog ne odvaja jedino nauka, odvaja ga i sama osetljivost: osetljivost kojom vie ne upravljaju kretanja prirode, ve sve navike, svi zahtevi drutvenog ivota. Moderan ovek, a ena jo vie od mukarca, napravio je no od dana i dan od noi: Trenutak kada nae ene u Parizu ustaju tek izdaleka tapka za onim koji je obeleila priroda; najlepi asovi dana protekli su; najistiji vazduh se raziao; niko to nije iskoristio. Pare, kodljiva isparenja to ih je privukla toplo ta sunca, ve se diu u zrak; to je as koji je lepota odabrala za ustajanje. Ova neurednost ula nastavlja se u pozoritu, gde se gaje obmane, gde se vetaki izazivaju zaludne strasti i po duu najpogubnija potresanja; naroito ene vole te predstave koje ih raspaljuju i zanose; njihova je dua tako jako potresena da u njihovim ivcima stvara komeanje, kratkotrajno, istini za volju, ali koje obino ostavlja teke posledice; trenutni gubitak razuma, suze koje se liju na predstavama naih modernih tragedija najmanje su nevolje koje iz toga mogu proizii. Romani sainjavaju jednu jo izvetaeniju sredinu, jo tetniju po poremeenu osetljivost; ve i sama uverljivost koju moderni pisci pokuavaju da postignu, sve umee kojim se slue da bi podraavali istinu, jedino daje jo vei sjaj estokim i opasnim oseanjima koja oni ele da pobude u svojim itateljkama: Prvih stolea francuske uglaenosti i otmenosti, manje savren duh ena zadovoljavao se pojavama i zbivanjima kako udesnim tako i neverovatnim; sada one hoe verovatne pojave, ali i tako udesna oseanja, da njihova sopstvena oseanja od toga bivaju potpuno uzburkana i pometena; one tada u svemu to ih okruuje tee da uine stvarnim udesa kojima su ushiene; no njima sve kao da je bezoseajno i beivotno, jer one hoe da nau neto ega u prirodi nema. Roman stvara sredinu izopaenosti, u pravom smislu reci, svekolike osetljivosti; on odvaja duu od sve13

I STORIJA LUDILA

ga to je u osetnom neposredno i prirodno, da bi je odvukao u jedan izmiljen svet oseanja koja su tim ea to su nestvarna, i manje regulisana blagim zakonima prirode: Postojanje tako velikog broja pisaca stvara najezdu italaca, a dugotrajno itanje dovodi do vaskolikih ivanih bolesti; moda je od svih uzroka koji su kodili zdravlju ena glavni bio beskonano mnoenje romana u poslednjih sto godina... Devojica koja u desetoj godini ita umesto da tri, u dvadesetoj mora postati ena koju spopadaju lutke, a ne dobra dojilja. Polako, i na nain jo uvek veoma nepovezan, osamnaesto stolee obrazuje oko svoje svesti ludilu i njegovom preteem rastu nov poredak pojmova. U predelu bezumlja, kamo ga je smestilo sedamnaesto stolee, ludilo je skrivalo mutan moralni smisao i poreklo; njegova ga je tajna vezivala uz greh, a animalnost za koju se smatralo da iz njega vreba nije ga, zaudo, inila bezazlenijim. U drugoj polovini osamnaestog stolea, ludilo se vie nee videti u onome to oveka pribliava vajkadanjem padu ili neodreeno prisutnoj animalnosti; naprotiv, ono se postavlja na ona odstojanja koja ovek zauzima u odnosu na sebe samog, na svoj svet, na sve ono to mu se nudi u neposrednosti prirode; ludilo postaje mogue u toj sredini u kojoj se kvare ovekovi odnosi sa osetnim, sa vremenom, sa blinjim; ono je mogue usled svega onoga to je, u ivotu i razvoju ovekovom, prekid sa neposrednim. Ono vie ne spada u poredak prirode niti pada, ve u jedan novi poredak, u kojem poinje da se nasluuje istorija i u kojem se, u mutnom poetnom srodstvu, obrazuju otuenost lekara i otuenost filosofa dveju figura sa kojima se ovekova istina svakako menja, ali izmeu kojih se u devetnaestom stoleu, ubrzo posle Hegela, izgubio svaki trag slinosti.

SEDMO

POGLAVLJE

NOVO RAZDVAJANJE

Nema psihijatra, nema istoriara koji, poetkom devetnaestog stolea, ne podlee jednom, uvek istom porivu negodovanja; sa svih strana, ista sablanjenost, isto kreposno neodobravanje: Ni pocrveneli nisu kada su strpali umobolne u tamnice. A Eskirol (Esquirol), navodei tvravu A (H) u Bordou, kaznene domove u Tuluzi i Renu, Bisetre, kojih je jo bilo u Poatjeu, Kanu, Amijenu, Zamak u Aneu, nastavlja: tavie, malo je tamnica u kojima se ne nailazi na mahnite luake; ti nesrenici vezani su po elijama uz zloince. Kakvo udovino spajanje! Mirne umobolnike tee zlostavljaju no zlotvore. Celo stolee odjekuje istim glasovima; u Engleskoj delaju Tjukovi, koji su postali povesniari i branitelji svog pradedovskog dela; u Nemakoj, posle Vagnica (Wagnitza), Raji (Reil) rida nad tim jadnicima baenim, poput politikih zatvorenika, u podzemlje, u elije, do kojih nikada ne dopire pogled oveanstva. Doba pozitivizma, vie od pola stolea, neprestano i buno tvrdi da je ono prvo izbavilo luaka iz te njegove nesrene pomeanosti sa osuenicima, da je razdvojilo nevinost bezumlja od krivice zloina.
13*

196

I S T O R U A LUDILA

Nita lake, meutim, nego pokazati da je to tvrenje neosnovano. Ve godinama su se ula ista negodovanja; pre Rajla, govorio je Frank: Oni koji su posetili azile umobolnika u Nemakoj sa uasom se seaju onoga to su videli. ovek se zgrozi kada ue u te azile nesree i patnje; tu se uju samo krici beznaa, pa ipak tu obitava ovek koji se odlikuje obdarenostima i vrlinama. Pre Eskirola, pre Pinela, bio je La Rofuko, bio je Tenon; a pre njih, celog osamnaestog stolea, neprestano se gunalo u znak upornog negodovanja, iz godine u godinu, ak i od onih za koje bi se verovalo da su najravnoduniji, moda najzainteresovaniji da se zadri takva zbrka. Zar treba podseati na Malzerba (Malesherbes) koji je, dvadeset pet godina pre Pinelovih povika, . . . posetio dravne tamnice, s namerom da im razvali kapije. Zatvorenici za koje je otkrio da su pomraena u m a . . . behu poslati u domove u kojima su drutvo, vebanje i panja koje im je briljivo prepisao imali, govorio je on, da ih iscele? Jo ranije istoga stolea, i neto tie, govorili su svi oni pravnici, ekonomi, nadzornici koji su, s pokoljenja na pokoljenje, uvek traili a kadikad i dobijali istu stvar: razdvajanje luaka od kanjenika; tu spada onaj stareina Sirotita u Senliju koji je preklinjao namesnika policije da udalji vie zatvorenika i da ih utamnii u neku tvravu; tu spada onaj nadzornik Kaznenog doma u Brunsviku koji trai a tek je 1713-ta da se luaci ne meaju sa zatvorenima koji rade u radionicama. Zar osamnaesto stolee nije tiho govorilo i neumorno ponavljalo ono to je devetnaesto iskazalo buno, uz svu moguu patetiku? Zar su Eskirol, i Raji, i Tjukovi zaista uinili neto drugo osim to su, povienijim glasom, ponovili ono to je godinama bila obina stvar u praksi azila? Lagana seoba luaka, kojoj smo ve govorili, od 1720. pa do Revolucije, verovatno je samo najvidljiviji uinak.

N O V O RAZDVAJANJE

I97

Pa ipak, posluajmo ta se govori u toj polutiini. Koje argumente navodi stareina iz Senlija kada trai da se izvesni njegovi kanjenici udalje od luaka? On zasluuje milost, kao i dvojica ili trojica ostalih kojima bi bolje bilo u nekoj tvravi, zbog estorice ostalih koji su ludi i koji ih danonono kinje. A namesnik policije tako e dobro shvatiti smisao ove reenice da e zatvorenici kojima je re biti puteni na slobodu. to se tie albi nadzornika iz Brunsvika, one imaju isti smisao: u radionicama, bezumnici svojim kricima i poremeenou smetaju; njihov je bes neprestana opasnost i mnogo je bolje poslati ih nazad u elije, gde ih dre vezane. No ve se moe predosetiti da ista negodovanja, iz veka u vek, nisu u sutini imala istu vrednost. Poetkom devetnaestog stolea ljudi se zgraaju nad tim to se sa luacima ne postupa bolje no sa krivinim osuenicima ili sa politikim zatvorenicima; tokom celog osamnaestog stolea istie se kako zatvorenici zasluuju bolju sudbinu od one koja ih trpa u istu vreu sa bezumnima. Za Eskirola, sablanjivo je to to su svi osuenici samo osuenici; za stareinu iz Senlija to to su luaci, u krajnjoj liniji, samo luaci. Ova razlika moda i nije tako vana i moda je lako bilo uvideti je. Pa ipak, bilo je neophodno istai je da bi se shvatilo kako se svest lu dilu preobraavala u osamnaestom stoleu. Ona se nije razvila u okviru nekog humanitarnog, pokreta koji bi je malo-pomalo pribliio ljudskoj stvarnosti luaka, njegovom najbliskijem i najkukavnijem licu; nije se razvila ni pod pritiskom neke naune potrebe koja bi je uinila paljivijom, vernom onome to ludilo moda ima da kae sebi samom. Ako se polako promenila, to je bilo unutar tog istinskog, i u isti mah vetakog prostora zatvora; upravo su neprimetna pomeranja u njenim sklopovima ili povremene estoke krize malo-pomalo obrazovali onu svest l udil u koja

jgg

ISTORIJA LUDILA

se zatekla u asu Revolucije. Za to to su luaci postepeno izdvajani, to se jednolinost bezumlja razbija na zaetne vrste nije zasluan nikakav napredak medicine, nikakav ovekoljubivi pristup. Pojava nastaje u dubini samog zatvaranja; tu treba traiti objanjenje onoga to ta nova svest ludilu jeste. Ta je svest politika, mnogo vie no filantropska. Jer ako se u osamnaestom stoleu uvidelo da meu zatvorenicima, raspusnicima, raskalanicima, rasipnim sinovima, ima i ljudi iji je poremeaj drugaije prirode i nestiivog nemira za to se duguje ba zatvorenima. Upravo su oni prvi i negodovali, i najee. Ministri, namesnici policije, sudski inovnici, zatrpam su istim, beskrajnim, neumorno ponavljanim albama: jedan pie Morepau (Maurepas) i ljuti se to je pomean sa luacima meu kojima ima i tako mahnitih da sam svakog trenutka u opasnosti da zadobijem teke povrede; jedan drugi to je opat iz Monkrifa isto se tako ali namesniku Berjeru (Berryer): Evo me ve devet meseci, na najgroznijem mestu, zajedno sa petnaest ili dvadeset pomamnih luaka, izmeanih sa padaviarima. Kako stolee odmie, tako i ta negodovanja protiv zatvaranja postaju sve jaa: ludilo tada sve vie postaje napast zatvorenih, suta slika njihove unienosti, uutkanog i pobeenog razuma. Brzo e doi dan kada e u sramotnoj izmeanosti ludila Mirabo videti i jedno tanano orue zaglupljivanja onih koje se hoe unititi i, u isti mah, sutu sliku despotizma, bestijalnosti koja likuje. Luak nije prva i najnevinija rtva zatvaranja, ali je najmraniji i najvidljiviji, najuporniji simbol sile koja zatvara. U toj kriavoj prisutnosti bezumlja, podmukla svojevoljnost sila nala se posred zatvorenih. Borba protiv ustanovljenih snaga, protiv porodice, protiv Crkve nastavlja se u okrilju zatvora, u saturnalijama razuma. A ludilo tako dobro predstavlja te sile koje kanjavaju da us-

NOVO RAZDVAJANJE

199

eno igra ulogu dodatne kazne, dopunu muenja ojim se odrava red u jednoobraznom kanjavanju u popravnim domovima. U svom izvetaju Odboru za prosjaenje La Rofuko-Lijankur svedoi t ome: Jedna od kazni koja se dosuuje padaviarima i ostalim bogaljima u domovima, pa ak i siromasima, jeste stavljanje meu luake. Bruka je jedino u tome to su luaci surova istina zatvora, slepo orue onoga to je u njemu najgore. Zar se to ne vidi i po injenici koja je jo i opte mesto svekolike knjievnosti zatvo rima u osamnaestom stoleu da boravak u kaznenom domu neminovno vodi u ludilo? Kako da se zatvorenici, prinueni da ive u tom svetu bunila, posred likovanja bezumlja, ne pridrue, zlokobnou mesta i stvari, onima koji su uti ivi simbol te zle kobi: Primeujem da je veina bezumnika zatvorenih po kaznenim domovima i dravnim tamnicama to postala, jedni usled preterano loeg postupanja, drugi usled uasa od samoe u kojoj su se svaki as suoavali sa opsenama mate izotrene bolom. Prisustvo luaka meu zatvorenicima nije sramotna krajnost zatvaranja, ve njegova istina; ne zloupotreba, ve sutina. Raspra koju osamnaesto stolee vodi protiv zatvaranja svakako se tie nametnutog meanja luaka i razboritih ljudi; ali ne tie se bitnog odnosa za koji se prihvata da postoji izmeu luaka i zatvaranja. Ma koji stav usvojili, bar to nije u pitanju. Mirabo, prijatelj ljudi, isto je toliko strog prema zatvaranju koliko i prema samim zatvorenicima; za njega, niko ko je baen u uvene dravne tamnice nije nevin; ali takvim ljudima mesto nije u tim skupim domovima gde se vodi zaludan ivot; zato zatvarati bludnice koje, kada se prevezu do manufaktura u unutranjosti, mogu postati radnice? Ili pak . . . zlikovce koii samo ekaju slobodu pa da oteraiu sebe na veala. Zato ti ljudi, vezani pokretnim lancima, nisu zaposleni na onim poslovima

200

ISTORIJA LUDILA

koji bi mogli biti nezdravi za dragovoljne radnike? Sluili bi kao p r i m e r . . . Kada se sve to ljudstvo jednom povue, ko ostaje u domovima prinudnog boravka? Oni koje nije mogue smestiti nigde drugde, i koji u njih s punim pravom spadaju: Nekoliko politikih zatvorenika ije zloine ne treba obelodaniti, a kojima treba dodati starce koji, poto su u razvratu i rasipanju protraili sve plodove svog ivotnog rada, i poto su oduvek imali sjajne izglede da umru u prihvatilitu, to mirno i postiu; konano, luake koji moraju negde da se vare: Ti mogu da ivotare bilo gde. Mirabo mlai izvodi dokazivanje u suprotnom pravcu: ikam svakoga na ovome svetu da dokae kako politiki zatvorenici,, zlikovci, razvratnici, luaci, propali starci sainjavaju, ne kaem veinu, nego treinu, etvrtinu, desetinu stanovnika tvrava, kaznenih domova i dravnih tamnica. Za njega, bruka nije u tome to ne sainjavaju, uz njih, glavni deo zatvorenog ljudstva; ko, dakle, moe da se ali to je izmean sa zloincima? Ne oni koji su u mladosti u jednom asu zabludeli: Mogao bih da upitam... zbog ega se brkaju zlikovci i razvratnici... Mogao bih da upitam zbog ega se mladii opasnih sklonosti ostavljaju sa ljudima koji e ih vrlo brzo odvesti u najcrnju pokvarenost... Napokon, ako postoji, to je suta istina, ta izmeanost razvratnika i zlikovaca, zato tim gnusnim, sramotnim, uasnim zdruivanjem navlaimo na sebe krivicu za najgroznije mogue nedelo, za nedelo navoenja na zloin? to se luaka tie, koju bismo im drugu sudbinu ;li poeleti? Oni nisu ni dovoljno razboriti da ne budu zatvoreni, ni dovoljno mudri da se sa njima ne postupa kao sa zlikovcima, a suta je istina da od drutva valja kriti one koji vie ne mogu da se slue razumom. Vidimo kako je, u osamnaestom stoleu, delovala politika kritika zatvaranja. Nipoto ne u pravcu nekog oslobaanja ludila; nikako se ne

NOVO RAZDVAJANJE

201

moe rei da je ona omoguila da se umobolnima ukae vea ovena ili medicinska panja. Ba naprotiv, ona je ludilo vezala uz zatvaranje vre no ikad, i to dvostrukom vezom; jednom koja je od ludila stvarala sam simbol sile koja zatvara, i njenog smenog i napasnikog predstavnika unutar zatvorskog sveta; drugom koja ga je oznaavala kao osobit predmet svih mera zatvaranja. Subjekt i objekt, slika i cilj guenja, simbol njegove slepe proizvoljnosti i opravdanje svega to bi u njemu moglo biti razumno i zasnovano. Paradoksalnim obrtom ludilo se na kraju javlja kao jedina razlonost zatvaranja iju duboku nerazlonost simbolino predstavlja. Jo uvek blizak toj misli osamnaestog stolea, Misle (Michelet) e je iskazati zapanjujui tano; on se vraa na sam tok Miraboove misli izreene povodom njegovog boravka u Vensenu (Vincennes), u isto vreme kada je i De Sad bio tamo: Prvo, zatvor pomuuje razum: Tamnica pravi luake. Oni to su zateeni u Bastiji, obezumljeni su u Bisetri. Drugo, ono to je u silama osamnaestog stolea najnerazumnije, najsramnije, u biti najnemoralnije, predstavljeno je u prostoru zatvaranja, i to od strane jednog luaka: Videli smo besomunike iz La Salpetrijer. Jedan jezivi luak iveo je u Vensenu, opaki De Sad, i pisao u nadi da e iskvariti vreme koje dolazi. Tree: trebalo je da zatvaranje bude namenjeno samo tom jednom luaku, ali od toga nije ispalo nita: On je uskoro osloboen, a Mirabo zadran.

*
* *
Usred zatvora, dakle, nastaje praznina; praznina koja izdvaja ludilo, razotkriva u njemu ono to je nepodlono nepodnoljivo razumu; sada se

202

ISTORIJA LUDILA

ludilo javlja kao oblik po kojem se luak razlikuje od svih ostalih utamnienih. Prisustvo luaka u zatvoru jeste vid nepravde ali za druge. Probijen je onaj veliki omota koji je obavijao zbrkano jedinstvo bezumlja. Ludilo dobija znak osobenosti kao neki udan blizanac zloina, kao da je, u najmanju ruku, vezano uza nj jednom bliskou koja se jo ne dovodi u pitanje. U tom zatvaranju iji je sadraj delimice ispranjen, te dve figure ludilo, zloin opstaju same; jedino njih dve sada simbolino predstavljaju ono to u zatvaranju moe biti neophodno: od sada jo samo te dve figure zasluuju utamnienje. injenica da je postavljeno na odstojanje, da je u svetu bezumlja konano postalo odredljiv oblik, nije oslobodila ludilo; izmeu ludila i zatvaranja uspostavila se duboka srodnost, jedna bezmalo sutinska veza. Ali u istom asu zatvaranje prolazi i kroz drugu krizu, jo dublju, poto u pitanju vie nije jedmo njegova represivna uloga, ve i samo njegovo postojanje; krizu koja ne potie samo iznutra i ne vezuje se uz politika negodovanja, ve se lagano uspinje ekonomskim i drutvenim horizontom. Beda se, malo-pomalo, izvlai iz starih moralnih pometnji. Tokom kriza besposlica je poprimila lice koje se vie nije moglo brkati sa licem lenjosti; nematina i prinudna dokolica rairile su se po selima, upravo tamo gde se verovalo da se nailazi na najneposrednije i najistije oblike moralnog ivota; sve to otkrivalo je da beda moda ne potie samo od grenosti: Prosjaenje je plod bede, a ona sama ishod je nesrenih zbivanja u obraivanju zemlje, ili u radu manufaktura, ili u poskupljenju ivotnih namirnica, preteranom porastu stanovnitva itd Nematina postaje ekonomsko pitanje. Ali ne sluajno pitanje, niti takvo koje e moi da se potre jednom za svagda. Postoji izvesna

NOVO RAZDVAJANJE

203

koliina bede koja se nee moi odstraniti neka vrsta zle kobi nematine koja doveka mora da prati sve oblike drutva, ak i tamo gde su sve dangube zaposlene: U dobro voenoj dravi ne bi trebalo da bude siromanih, sem onih koji su se rodili u nematini ili koji su u nju zapali nesrenim sluajem. Ta osnovna beda je nekako neodstranjiva: roenjem ili nesrenim sluajem, ona je deo ivota koji se ne da izbei. Dugo ljudi nisu bili kadri da zamisle dravu u kojoj ne bi bilo siromanih, toliko je stanje oskudice izgledalo usaeno u sudbinu oveka i ustrojstvo drutva: vlasnitvo, rad i nematina izrazi su koji su u filosofskoj misli ostali spregnuti do devetnaestog stolea. Neophodna stoga to se nije mogla odbaciti, ova uloga siromatva neophodna je i stoga to omoguuje bogatstvo. Poto radi a malo troi, klasa onih koji ive u oskudici omoguuje naciji da se obogati, da odredi veliku vrednost svojim poljima, kolonijama i rudnicima, da izrauje proizvode koji e se prodavati irom sveta; reju, siromaan bi bio onaj narod koji ne bi imao siromanih. U dravi, nematina postaje nezaobilazan element. U njoj se krije najtajniji, ali i najistinskiji ivot nekog drutva. Siromasi sainjavaju osnovu i slavu nacija. A njihovu bedu, koja se ne moe ukinuti, valja uzdizati i odavati joj poast: Namera mi je jedino da privuem deo te budne panje (panje vlasti) na onaj deo Naroda koji p a t i . . . ; njemu se duguje pomo uglavnom zbog asti i napretka Carevine kojoj su Siromasi svuda najvri oslonac, jer jedan vladar ne moe da ouva i proiri svoje podruje bez davanja potpore stanovnitvu, obdelavanju Zemlje, zanatima i trgovini; a Siromani su neophodna pokretna sila tih velikih moi koje sainjavaju istinsku snagu jednog Naroda. (36) Postoji tu istinska moralna rehabilitacija Siromaha koja oznaava, dublje, ponovno ekonomsko i drutveno uspostav-

204

ISTORIJA LUDILA

ljanje njegove linosti. U merkantilistikoj privredi, poto nije bio ni proizvoa ni potroa, Siromah nije imao mesta: danguba, skitnica, besposliar, on je pripadao samo zatvoru, meri kojom je bio izgnan i kao odvojen od drutva. Sa raanjem industrije kojoj su bile potrebne ruke, on se ponovo prisajedinjuje telu nacije. Ekonomska misao, tako, na novim temeljima razrauje pojam Siromatva. Po negdanjoj hrianskoj tradiciji, upravo je postojanje Siromaha bilo istinsko i konkretno, njegovo prisustvo telesno: uvek osobeno lice potrebe, simbolini prolazak Boga nainjenog ovekom. Apstrakcija zatvaranja odstranila je Siromaha, pobrkala ga sa ostalim figurama, obavijajui ga etikom osudom, ali nije ga razdvojila od njegovih crta. Osamnaesto stolee otkriva da Siromasi, kao konkretna i krajnja stvarnost, ne postoje; da su se u njima predugo brkale dve stvarnosti razliite po prirodi. S jedne strane, postoji Siromatvo: oskurlica namirnica i novca, ekonomska situacija skopana sa stanjem trgovine, poljoprivrede, industrije. S druge strane, postoji Stanovnitvo: ne neki nedelatni element potinjen kolebanju bogatstva, ve snaga koja neposredno spada u ekonomsku situaciju, u kretanje koje proizvodi bogatstvo, jer njega stvara, ili bar prenosi, premeta ili umnoava, upravo rad oveka. Siromah je bio nejasan pojam, u kojem su se meali to bogatstvo koje ovek jeste, i stanje Nematine za koje se smatralo da je svojstveno oveanstvu. Izmeu Siromatva i Stanovnitva, u stvari, postoji potpuno obrnut odnos. Fiziokrati i ekonomisti slau se u tome. Samo stanovnitvo jedan je od elemenata bogatstva; ono mu je ak siguran i neiscrpan izvor. Za Kenea (Quesnay) i njegove uenike, ovek je glavni posrednik izmeu zemlje i bogatstva: Koliko vredi ovek, toliko vredi zemlia, kae iedna valiana poslovica. Ako je ovek nitavan, takva je i zem-

N O V O RAZDVAJANJE

205

lja. Sa ljudima udvostruuje se zemlja koja se poseduje; ona se kri; ona se stie. Samo je bog mogao da iz zemlje stvori oveka, a sa ljudima na svakom se mestu moe imati zemlja, ili bar prinos, to izlazi na isto. Iz toga sledi da prvo dobro jeste imati ljude, a drugo zemlju. (37) I za ekonomiste je stanovnitvo isto tako bitno dobro. ak i vie, ako je tano da oni smatraju da se bogatstvo stvara ne samo u poljoprivrednom radu ve i u svakoj industrijskoj obradi, pa i u trgovinskom obrtu. Bogatstvo je skopano sa radom to ga ovek doista obavlja: Poto Drava od istinskih bogatstava ima samo godinji prinos sa svojih zemalja i od radinosti svojih stanovnika, njeno e bogatstvo biti najvee kada se prinos sa svakog jutra zemlje i od radinosti svakog pojedinca podigne to moe vie. (38) Paradoks je, ali neko e stanovnitvo biti tim dragocenije to bude mnogoljudnije, poto e pruati industriji jeftinu radnu snagu, koja e, obaranjem cene kotanja, omoguavati razvoj proizvodnje i trgovine. Na tom beskrajno otvorenom tritu radne snage, osnovna cena koja, za Tirgoa (Turgot), odgovara opstanku radnika i cena koju odreuju ponuda i potranja, na kraju se sastaju. Neka zemlja, dakle, imae tim veu prednost u trgovakoj konkurenciji to vie na raspolaganju bude imala vee moguno bogatstvo u vidu mnogoljudnog stanovnitva. Gruba greka zatvaranja, i ekonomska zabluda: veruje se da e se beda ukinuti ako se ukloni s puta i ako se iz milosra bude izdravalo jedno siromano stanovnitvo. U stvari, vetaki se preruuje siromatvo; a odista se uklanja jedan deo stanovnitva, uz uvek prisutno bogatstvo. Veruje li se da se siromanima pomae da se izvuku iz svoje privremene nevolje? Oni se spreavaju u tome: suava se trite radne snage, a to je tim opasnije to se deava u vreme krize. Potrebno je, nasuprot tome, da se skupoa proizvoda zalei jefti4

206

ISTORtJA LUDILA

nom radnom snagom, da se njihova oskudnost nadoknadi novim naporima industrije i poljoprivrede. Jedini razuman lek: vratiti celo to ljudstvo u tok proizvodnje kako bi se postavilo na mesta na kojima je* radna snaga najrea. Iskoristiti svakojake siromahe, skitnice, izgnanike i raseljene ljude to je, u nadmetanju nacija, jedna od tajni bogatstva: Koji je najbolji nain da se oslabe susedne drave ija mo i industrija izazivaju u nama zavist? pita se Dosija Taker (Josias Tucker) povodom iseljavanja protestanata. Naterati njihove podanike da ostanu kod kue tako to emo odbiti da ih prihvatimo i uvrstimo meu nas, ili tako to emo ih privui nama dobrim postupanjem, omoguujui im da uivaju u prednostima koje imaju i ostali graani. Zatvaranje je podlono kritici zbog posledica koje moe da ostavi na trite radne snage; ali jo vie zbog toga to je, a sa njim i svako delo tradicionalnog milosra, opasno po finansije. Kao i srednji vek, i doba klasicizma neprestano je teilo ka tome da pomo siromanima obezbedi sistemom zadubina. To znai da je jedan deo glavnog kapitala ili prihoda samim tim postajao nepokretan. I to konano, jer su, u opravdanom nastojanju da se izbegne potrgovenje poduhvata pomoi, preduzete sve pravne mere da ta dobra vie nikada ne uu u opticaj. Ali kako je vreme prolazilo, tako se njihova korisnost smanjivala; ekonomska situacija se preinauje, siromatvo menja vid: Drutvo nema uvek iste potrebe; priroda i raspodela vlasnitva, podela naroda na razliite stalee, shvatanja, obiaji, glavna zanimanja nacije ili razliitih njenih delova, ak i podneblje, bolesti i ostala zbivanja u ljudskom ivotu, prolaze kroz neprestane promene; nove potrebe se raaju; ostale prestaju da se oseaju. (39) Stalni karakter zadubine u protivrenosti je sa promenljivim i kolebljivim tokom sluajnih potreba koje ona treba da zadovolji. Bez vraanja u opticaj bo-

NOVO RAZDVAJANJE

207

gatstva zarobljenog zadubinom valja, sa pojavom novih potreba, stvarati nova bogatstva. Udeo glavnice i prihoda koji su tako ostavljeni po strani stalno se uveava, umanjujui time proizvodni udeo, to ne moe a da ne vodi jo veem siromatvu, pa prema tome i veem broju zadubina. Taj proces, pak, moe beskonano da se razvija. Mogao bi naii trenutak kada bi zadubine koje se neprestano mnoe . . . na kraju progutale sav kapital i sve privatne posede. Kada se bolje pogledaju, klasicistiki oblici pomoi uzrok su osiromaenja, postupnog zastoja i neeg poput sporog zamiranja svakog proizvodnog bogatstva: Kada bi svi ljudi koji su ikada iveli imali grob, onda bi, da bi se dobila zemlja za obradu, trebalo poruiti te jalove spomenike i razvejati pepeo mrtvih kako bi se ishranili ivi. (40)

To to je iezlo, u osamnaestom stoleu, nije neovena surovost sa kojom se postupalo sa luacima, ve oitost neophodnosti zatvaranja, ono opte jedinstvo koje je luacima bez tekoa pridavano, i one bezbrojne niti koje su ih uvlaile u neprekinutu potku bezumlja. Mnogo pre Pinela ludilo je osloboeno ne stvarnih prinuda koje su ga zadravale u tamnici, ve jednog mnogo prisilnijeg, moda i presudnijeg tlaenja koje ga dri pod vlau te mrane sile. Cak i pre Revolucije, ono je slobodno: slobodno za opaanje koje e ga posebice obeleiti, slobodno za prepoznavanje njegovih osobenih lica i za ceo onaj rad koji e mu konano dodeliti poloaj predmeta. Ostavljeno smo, odvojeno od svojih negdanjih srodnika, izmeu oronulih zidova zatvora, ludilo priinjava tekou postavljajui pitanja koja do tada nikada nije iskazivalo.

208

ISTORIJA LUDILA

Ono je naroito zbunilo zakonodavca, koji, poto nije mogao a da ne potvrdi kraj zatvaranja, vie nije znao u koji drutveni prostor da smesti ludilo u tamnicu, bolnicu ili porodino staranje. Na merama preduzetim neposredno pre ili posle poetka Revolucije odraava se ova neodlunost. U svojoj okrunici tajnim kraljevskim pi smima zatvaranju, Bretej (Breteuil) zahteva od upravitelja da mu naznae prirodu naredbi zatoenju u razliitim domovima prinudnog boravka, i pobude kojima se opravdavaju te naredbe. Moraju biti osloboeni, posle najvie jednu ili dve godine zatoenja, oni koji niu uinili nita to bi ih moglo izloiti strogosti kazni propisanih zakonom ve su se odali neumerenostima rasputenosti, razvrata i rasipnitva. Nasuprot njima, zadrae se u domovima prinudnog boravka . . . zatvorenici iji je duh pomraen i koje njihova slaboumnost ini nesposobnima da se vladaju u svetu ili koje njihovi napadi jarosti ine opasnim. Kada je njima re, treba se samo uveriti da li je njihovo stanje i dalje isto i, na alost, neophodno je produiti njihovo zatoenitvo ako se smatra da je njihova sloboda bilo tetna po drutvo, bilo dobrobit koja njima samima ne koristi. To je prvi korak: svesti praksu zatvaranja na najmanju moguu meru kada su posredi moralni prestupi, porodini sukobi, najbezazleniji oblici raspusnitva, ali ne dirati u naelo zatvaranja, u jedno od njegovih glavnih znaenja: utamnienje luaka. To je trenutak kada zatvaranje u stvari prelazi u posed ludila, i gubi ostale svoje oblike korisnosti. Drugi korak to su velike istrage koje su naloile Narodna skuptina i Ustavotvorna skuptina sutradan po Deklaraciji pravima oveka: Niko ne moe biti uhapen, ni zatvoren osim u sluajevima odreenim zakonom i na naine koje on propisuje... Zakon treba da dopusti samo strogo odreene i oigledno neophodne kazne, i ni-

NOVO RAZDVAJANJE

209

ko ne moe biti kanjen osim po zakonu koji je utvren i obznanjen pre prestupa i koji je pravilno primenjen. S razdobljem zatvaranja je gotovo. Ostaje jedino bacanje u tamnicu, gde za sada, bok uz bok, lee osueni ili nabeeni zloinci i luaci. Odbor za prosjaenje Ustavotvorne skuptine odreuje pet osoba koje e posetiti domove prinudnog boravka u Parizu. Vojvoda La Rofuko-Lijankur podnosi izvetaj (decembra 1789); s jedne strane, on uverava da prisustvo luaka daje kaznenim domovima sramotan izgled i preti da spusti zatvorenike na poloaj nedostojan oveka; izmeanost koja se tu trpi svedoi velikoj ne smotrenosti vlasti i sudija: Ta nebriga veoma je daleko od prosveenog i brinog milosra prema nesrei kojim je ona na sve mogue naine ublaavana i olakavana ...; da li je ikako mogue, i u elji da se pritekne u pomo u nevolji, pristati na izgled uniavanja ovenosti? Ako luaci poniavaju one sa kojima su neopreznou izmeani, treba obezbediti jedan zatvor naroito za njih; zatvaranje koje ne bi bilo medicinsko, ve koje treba da bude oblik najdelatnije i najblae pomoi: Od svih nedaa koje more oveanstvo, stanje ludila ipak je jedno od onih koje s najvie razloga iziskuje saaljenje i uvaavanje; upravo na zbrinjavanje tog stanja s razlogom bi moralo najvie da se troi; kada nema nade na ozdravljenje, ostaje jo mnogo sredstava, blagosti, dobrog postupanja koje tim nesrenicima mogu da obezbede barem podnoljiv ivot. U ovome tekstu poloaj ludila pokazuje se u svojoj dvosmislenosti: treba, u isti mah, i zatititi zatvoreno ljudstvo od opasnosti ludila, i omoguiti ludilu koristi koje prua posebna pomo. Trei korak to je dug niz naredaba izdatih izmeu 12. i 16. marta 1790. Deklaracija pravi ma oveka tu je konkretno primenjena: U roku od est nedelja od ove naredbe, sva lica zatvorena po zamkovima, manastirima, kaznenim domovima,
14

210

ISTORUA LUDILA

policijskim zatvorima ili bilo kojim drugim tamnicama, na osnovu tajnog kraljevskog pisma ili na osnovu naredbe slubenika izvrne vlasti, sem ako nisu jo i osuena, uhapena ili optuena za neki krupan zloin, telesnu kaznu ili zatvorena zbog ludila, bie putena na slobodu. Zatvaranje se, dakle, sasvim izrino namenjuje izvesnim kategorijama osuenika, i luacima. Ali za luake se predvia poseban red: Lica zatvorena zbog ludila bie, u roku od tri meseca raunato od dana objavljivanja ove naredbe, na molbu naih punomonika, sasluana od sudija uobiajenim nainima, i na osnovu propisa lekara koji e se, pod nadzorom okrunih upravitelja, izjasniti istinskom stanju bol esnika kako bi ovi, prema odl uci koja e biti doneta njihovom stanju, bMi puteni iz zat vora ili leeni u bolnicama koje e biti odreene za ovu svrhu. Izgleda da se izbor pravi od tada. Uana 29. marta 1790, Baji (Bailly), Dipor-Ditertr (Duport-Dutertre) i jedan policijski staratelj odlaze u La Salpetrijer da odrede na koji se nain moe izvriti naredba; potom isto tako poseuju i Bisetru. To je zato to ima mnogo tekoa, a pre svih sledea: ne postoje bolnice koje bi bile namenjene, ili bar ostavljene za luake. Pred tim materijalnim tekoama, kojima se pridruuje mnogo teorijskih neizvesnosti, otpoee dugo razdoblje oklevanja. Sa svih strana od Skuptine se zahteva propis koji bi omoguio zatitu od luaka ak i pre obeanog stvaranja bolnica. I jednim vraanjem unazad, koje e biti od velike vanosti za budunost, luaci se dovode pod udar neposrednih i nekontrolisanih mera koje se ne preduzimaju ak ni protiv opasnih zloinaca, ve protiv ivotinjartetoina. Zakon od 1624. avgusta 1790. predaje budnosti i vlasti gradskih tela ... brigu predupreenju ili ispravljanju nemilih dogaaja koje bi mogli izazvati umobolni ili mahniti koji su ostavljeni na slobodi i tumaranje ivotinja-tetoina i divljih ivotinja. Zakonom od

NOVO RAZDVAJANJE

211

22. jula 1791. ovaj se propis utvruje tako to se na porodice prebacuje odgovornost za nadzor nad umobolnima, a gradskim vlastima doputa da preduzmu sve korisne mere: Roditelji umobolnika treba da se staraju njima, da ih spree da tumaraju i da paze da oni ne naprave nikakav nered. Gradska vlast treba da otkloni neprilike koje bi mogle proizii iz nemara sa kojim privatna lica obavljaju taj zadatak. Ovim zaobilaenjem njihovog oslobaanja luaci ponovo dobijaju, ali ovaj put u samome zakonu, onaj status ivotinje u koji ih je zatvaranje izgleda bilo izdvojilo; oni ponovo postaju divlje ivotinje ba u ono vreme kada lekari poinju da im pripisuju blagu ivotinjsku narav. Ali uzalud je ta zakonska odredba stavljena u ruke vlastima, to nije otklonilo tekoe; bolnice! za umobolne jo uvek ne postoje. Bezbrojni zahtevi pristiu Ministarstvu unutranjih poslova. Delesa (Delessat) odgovara, recimo, na jedan takav zahtev: Kao i vi, gospodine, i ja oseam koliko bi korisno bilo kada bi se odmah moglo pristupiti osnivanju domova ija bi namena bila da se u njih povue zlosrena vrsta bezumnih ljudi . . . to se tie bezumnika koje je pomanjkanje neke takve ustanove prinudno smestilo u razliite tamnice vae oblasti, ja za sada ne vidim drugog naina da se oni povuku iz tih mesta koja tako malo odgovaraju njihovom stanju, sem da se privremeno prebace, ako je mogue, u Bisetru. Trebalo bi, dakle, da Upravno vee pie veu u Parizu da bi se dogovorili nainima kako da se bezumni prime u taj dom, gde bi trokove njihovog izdravanja plaala vaa oblast ili zajednice prebivalita tih nesrenika, ako njihove porodice nisu u stanju da podnesu taj izdatak. Bisetr, dakle, postaje veliko stecite u koje se alju svi bezumnici, pogotovu od asa kada je zatvoren Sen-Lazar. Ista je stvar i sa enama u La Salpetrijer: godine 1792. tu se dovodi dve stotine luakinja koje su prethodnih pet godina bile smetene
14

212

ISTORIJA LUDILA

u starom novicijatu Kapucina u ulici Senak. Ali u dalekim pokrajinama nema ni govora tome da se umobolni poalju u negdanja opta prihvati lita. Oni najee bivaju drani po tamnicama, kao to je to, na primer, bila tvrava A (H), u zamku Ane, u Belvou. Tamo tada vlada neopisiv nered, koji e jo dugo potrajati sve do vremena Carstva. Antoan Nodije (Antoine Nodier) navodi nekoliko pojedinosti Belvou. Svakoga dana zapomaganje upozorava susedstvo da se utamni eni tuku i ubijaju meusobno. Straa dotrava. Sastavljena onako kako to danas jeste, ona zaraenima slui za podsmeh; gradske upravitelje mole da dou i uspostave mir; njihov autoritet se gazi; njih poniavaju i vreaju; to vie nije dom pravde i zatoenja... Neredi su isto tako veliki, moda i vei, u Bisetri; tu se smetaju politiki zatvorenici; tu se kriju osumnjieni koje progone; usled bede i oskudice mnogi gladuju. Uprava neprestano negoduje; zahteva da se zloinci dre posebno; a neki, to je vano, i dalje predlau da se zloincima u zatoenitvu pridrue luaci. Dana 9. Brimera godine III, ekonom Bisetre pie graanima Gran preu i Osmondu, lanovima Poverenitva za upravna tela i sudove: Tvrdim da u asu kada je ovenost odluna dnevna zapovest, nema oveka koji nee ustuknuti od uasa kada ugleda zloin i siromatvo zdruene u istom azilu. Treba li podseati na septembarsku krvoprolie, neprestana bekstva i na zatvorenike zadavljene pred mnogobrojnim nevinim oima, na uzvitlane lance? Siromasi i ubogi starci . . . imaju pred oima samo lance, reetke i katance. Dodajmo tome stenjanje zatoenika koje poesto dopire do njih . . . Na osnovu svega toga ponovo usrdno molim ili da se zatvorenici povuku iz Bisetre, pa da tu ostanu samo siromani, ili da se siromani povuku odatle te da ostanu samo zatvorenici. A tad pak, ako se pomisli da je ovo pismo napisano u jeku Revolu-

N O V O RAZDVAJANJE

213

cije, znatno posle Kabanijevih (Cabanis) izvetaja i vie meseci poto je Pinel, po predanju, oslobodio umobolnike iz Bisetre, dolazi neto presudno: U ovom drugom sluaju moda bi se tu mogli ostaviti i luaci, jo jedna vrsta nesrenika zbog kojih ovenost strahovito pati . . . Pohitajte, dakle, graani koji volite ovenost, da ostvarite jedan tako lep san, i budite unapred uvereni da ete otada zaista i zasluivati ovenost. Tolika je zbrka vladala tih godina, toliko je, u asulcada je pridavana nova vanost ovenosti, teko bilo odrediti mesto koje u njoj ludilo treba da zauzme, toliko je teko bilo postaviti ludilo u drutveni prostor koji se upravo iznova gradio.

OSMO

POGLAVLJE

NASTANAK AZILA

Slike znamo. One su poznate iz svih istorija psihijatrije, u kojima imaju ulogu da ilustruju ono sreno doba kada se ludilo konano priznaje i leci polazei od istine pred kojom su ljudi predugo ostajali slepi. Uvaeno drutvo kvekera . . . elelo je da onim svojim lanovima koje bi zadesila nesrea da izgube razum, a da nemaju dovoljan imetak da se obrate skupim ustanovama, obezbedi sve blagodeti ivota koje prilie njihovom stanju; dobrovoljnim upisivanjem stvoren je fond, i za otprilike dve godine u blizini grada Jorka osnovana je jedna ustanova u kojoj su, po svemu sudei, mnoge prednosti udruene sa najveom mogunom ekonominou. Ako dua naas i zadrhti pred tom stranom boleu koja kao da je stvorena da ponizi ljudski rod, nju ubrzo preplave blaa oseanja pri pomisli na sve ono to je dobrohotna domiljatost uspela da izumi da tu bolest izlei i ublai. Taj se dom nalazi milju do Jorka, posred jednog plodnog i ljupkog polja; on nikako ne navodi na pomisao tamnici, ve pre jednom veli kom seoskom gazdinstvu; okruen je velikom za tvorenom batom. Nikakvih sipki, nikakvih ree taka na prozorima. (41)

NASTANAK

AZILA

215

to se osloboenja umobolnih iz Bisetre tie, pria je dobro poznata: donosi se odluka da se zatvorenicima u tamnicama skinu lanci; Kuton (Couthon) poseuje bolnicu da vidi ne kriju li se u njoj osumnjieni; Pinel mu odvano kree u susret, dok svi drhte pri pogledu na bogalja kog ljudi nose na rukama. Sueljenje mudrog ovekoljupca i oduzetog udovita. Pinel ga odmah odvodi u odeljenje nemirnih gde elije ostavie na njega bolan utisak. On ushte da ispita sve bolesnike. Veina mu uzvrati samo psovkama i prostakim pogrdama. Produiti ispitivanje nije bilo ni od kakve koristi. On se obrati Pinelu: Tako, graanine, da nisi i ti sam lud kad hoe ovakve ivotinje da pusti s lanca? Pinel mu spokojno odvrati: Graanine, uveren sam da su ovi umobolnici ovako nepristupani samo zato to su lieni vazduha i slobode. Pa lepo, ini s njima to ti volja, ali bojim se da ne padne kao rtva sopstvene tatine. I na to odnese Kutona do njegovih koija. Na njegov odlazak svima laknu; odahnue; veliki ovekoljubac odmah se dade na posao. (42) To su te slike, bar utoliko ukoliko svaka od ovih dveju pria sutinu svoje moi crpe iz imaginarnih oblika: patrijarhalni mir Tjukovog obitavalita, gde se strasti srca i poremeaji duha polagano stiavaju; jasna vrstina Pinelova koji jednom jedinom reju i jednim jedinim pokretom pobeuje dve ivotinjske pomame koje urlaju na njega i vrebaju ga iz zasede; i ta otroumnost koja je umela da raspozna ta je istinska opasnost pomamni luaci ili krvoedni lan Konventa: slike koje e daleko sve do naih dana nositi breme svoje legende. *

Legende Pinel u i Tjuku prenose mitske vrednosti koje e psihijatrija devetnaestog stolea

216

ISTORIJA LUDILA

prihvatiti kao neto po prirodi oigledno. Ali ispod samih mitova odvija se jedan proces, ili bolje reeno niz procesa kojima su, u tiini, ustrojeni istovremeno i svet azila, i metodi izleenja, i konkretno iskustvo ludila. Najpre Tjukovom delu. Zbog toga to je os tvareno u isto vreme kad i Pinelovo, zbog toga to se zna da je Tjuka poneo val ovekoljublja, to se delo istie kao osloboenje umobolnih. No posredi je neto sasvim drugo: Mogli smo da uoimo da su neki lanovi naeg drutva pretrpeli veliku tetu zato to su bili povereni ljudima ija naela ne samo to su tua naima, ve koji su ih, tavie, izmeali sa drugim bolesnicima koji su sebi doputali prostaki jezik i sramotne postupke. Sve to esto ostavlja neizbrisive tragove u duhu bolesnika, kada se ovi jednom prizovu razumu, udaljava ih od verske odanosti kakvu su ranije oseali; ponekad ak stiu grene navike koje su im ranije bile tue. Utoite (The Retrait) treba da dejstvuje kao orue podvajanja: moralnog i verskog podvajanja, kojim e se nastojati da se oko ludila uspostavi sredina koja e to vie liiti na zajednicu kvekera. Dva su razloga za to: prvi je u tome to je zlo, za svaku oseajnu duu, patnja, izvor svih nesrenih i raspaljivih strasti kao to su uas, mrnja, prezir, strasti koje dovode do ludila ili ga odravaju: S razlogom se mislilo da je meanje, do kojeg je dolazilo u velikim javnim ustanovama, osoba razliitih verskih oseanja i upranjavanja vere, meanje razvratnika i kreposnika, bezbonika i ozbiljnih ljudi, imalo za posledicu spreavanje povratka razumu i dublje zapadanje u melanholiju i mrzovoljne misli. Ali glavni razlog je drugde: on je u tome to religija moe da igra dvostruku ulogu prirode i pravila, poto je u pradedovskim obiajima, u vaspitanju, u svakidanjoj primeni, poprimila dubinu prirode, a u isti mah ona je stalno naelo zakonske prinude. Ona je dobrovoljnost i prisila jednovremeno i kao takva

NASTANAK

AZILA

217

ona raspolae jedinim silama koje, u pomraenosti razuma, mogu da budu protivtea neumerenoj estini ludila; njene zapovesti, ... kada se vrsto utuve jo u poetku ivota . . . postaju bezmalo naelo nae prirode, a njihova mo prinude esto se osea ak i u delirantnoj razdraenosti ludila. Potpomagati uticaj verskih naela na duh bezumnika ima, kao nain leenja, ogromnu vanost. U dijalektici obezumljenja, kada se razum krije ali ne propada, religija je konkretan oblik onoga to ne moe da poludi; vera nosi ono to je u razumu nepobedivo, to pod ludilom opstaje kao lana priroda, a oko ludila kao neprestani zahtev sredine: U svetlim trenucima ili dok se oporavlja, bolesniku moe koristiti drutvo onih koji imaju ista uverenja i iste navike koje i on. Religija titi drevnu tajnu razuma naspram ludila, inei tako bliom, neposrednijom, onu prisilu koja se s jarou nametala jo u klasicistikim zatvorima. Tamo su se moral i vera naturali spolja, tako da je ludilo bilo zauzdavano, a ne leeno. U Utoitu, religija je deo pokreta koji je, uprkos svemu, ukazivao na razum u ludilu i koji je vodio od bezumlja ka zdravlju. Versko podvajanje ima tano odreen smisao: nije re tome da se bol esnici sauvaju od bezbonog uticaja ne-kvekera, ve tome da se poludeli smesti u moral nu sredinu u kojoj e zapoeti raspravu sa sobom i svojom okolinom; da mu se stvori sredina u kojoj e, daleko od toga da bude zatien, biti dran u neprekidnom nespokoju, u kojoj e mu Zakon i Prestup neprekidno pretiti. Za naelo straha, koji je u ludilu retko kad smanjen, smatra se da je veoma znaajno u leenju luaka. Strah se javlja kao glavna snaga azila. Stara predstava, sumnje nema, ako se pomisli na uase zatvora. Ali ti uasi su opkoljavali ludilo spolja, obeleavajui meu razuma i bezumlja, i uivajui dvojaku mo: nad estinom jarosti kako bi je obuzdali, i nad samim razumom kako

218

ISTORIJA LUDILA

bi ga drali po strani; taj je strah bio sav na povrini. Strah koji je zavladao u Utoitu sav je u dubini: on ide od razuma do ludila kao kakvo posredovanje, kao podseanje na zajedniku prirodu koja im je jo uvek svojstvena i putem koje strah moe da uvrsti vezu izmeu njih. Strahovlada u zatvoru bila je najvidljiviji znak otuenja ludila u svetu klasicizma; sada je strah obdaren moi razotuenja, koja mu je omoguila da uspostavi izvesno pradrevno sauesnitvo luaka i razumnog oveka. On treba ponovo da ih uini solidarnim. Sada ludilo vie nee morati, nee moi da izaziva strah; ono e se samo bojati, bez pomoi i uzmicanja, na taj nain potpuno predato pedagogiji zdravog razuma, istine i morala. Semjuel Tjuk kazuje kako je u Utoitu primljen jedan manijak, mlad i izvanredno jak, iji su napadi izazivali paniku u njegovoj okolini, pa i meu njegovim uvarima. Pri dolasku u Utoite bio je okovan lancima; nosio je lisice; odea mu je bila uvezana uzetom. im je stigao, skidaju mu sve okove i stavljaju ga da veera sa svojim paziteljima; njegova uznemirenost se odmah stiava; njegovu panju kao da su potpuno obuzele te nove okolnosti. Odveli su ga u njegovu sobu; upravitelj mu se obraa i objanjava mu da je cela kua ureena zarad najvee slobode i najvee udobnosti sviju, i da nee biti podvrgnut nikakvoj stezi pod uslovom da se ne ogrei kuna pravila ili opta naela ljudskog morala. Sa svoje strane, upravitelj potvruje da ne eli da primeni sredstva prinude koja mu stoje na raspolaganju. Manijak bi dirnut blagou ovog postupka. On obea da e se sam obuzdavati. I dalje mu se deavalo da se uznemiri, da krii, da plai drugove. Upravitelj ga podseti na pretnje i obeanja od prvog dana; ako se ne umiri, on e biti prinuen da se vrati negdanjim surovim postupcima. Na to je uznemirenost bolesnika rasla jo neko vreme, a zatim brzo opala. On je tada paljivo

NASTANAK AZILA

219

sluao pouke svog prijateljski nastrojenog posetioca. Posle slinih razgovora, bolesnik je, uopte uzev, bio nekoliko dana u boljem stanju. Nakon etiri meseca, on je napustio Utoite potpuno izleen. Ovde se strah obraa bolesti neposredno, ne putem nekih orua, ve preko govora; nije re tome da se ogranii podivljala sloboda, ve da se otkrije i razgori oseanje proste odgovornosti, u kojoj e se svako ispoljavanje ludila dovoditi u vezu sa kaznom. Nejasna krivica, koja je nekada povezivala grenost i bezumlje, na taj je nain potisnuta; luak, kao ljudsko bie prvobitno obdareno razumom, vie nije kriv to je lud; ve luak, kao luak, i u okviru te bolesti za koju vie nije kriv, mora da se oseti odgovornim za sve ono to u toj bolesti moe da ugrozi moral i drutvo, i da se samo na sebe ljuti za kazne koje dobije. Pripisivanje krivice vie nije opti vid odnosa koji se uspostavlja izmeu luaka i razumnog oveka; ono postaje i oblik konkretnog supostojanja svakog luaka sa njegovim uvarom i, u isti mah, oblik svesti koju umobolnik treba da stekne sopstvenom ludilu. Valja, dakl e, iznova proceniti znaaj koji se pridaje Tjukovom delu: osloboenje umobolnih, ukidanje prinuda to su samo opravdanja. Istinski tokovi bili su drugaiji. Tjk je, u stvari, stvorio azil u kojem je slobodan uas ludila zamenjen teskobnom omom odgovornosti; strah vie ne vlada s druge strane tamnikih kapija, on sada plamti pod peatima svesti. Vekovne uase kojima je bio zahvaen umobolnik Tjuk je premestio u samu nutrinu ludila. Azil, istina, vie ne odobrava krivicu luaka; ali on postie vie, on je prireuje; on je prireuje, za luaka, kao svest njemu samom i kao terapeutsko uplitanje u i vot luaka. Drugim recima, putem te krivice, luak postaje predmet kanjavanja kojem su on i drugi uvek izloeni; a priznavanjem tog statusa objekta, sticanjem svesnosti svojoj krivici, l u-

220

ISTORIJA LUDILA

dak treba da se prizove svesti kao slobodan i odgovoran subjekt, dakle da se prizove razumu. Taj pokret kojim se luak, objektivizujui se za drugoga, vraa svojoj slobodi, nalazimo u Radu isto tako kao i u Pogledu. Ne zaboravimo da se nalazimo u svetu kvekera, svetu gde bog blagosilja ljude za plodove njihovog rada. U moralnom leenju kakvo se sprovodi u Utoitu, rad dolazi na prvo mesto. Rad, po sebi, sadri mo prinude koja se nad svim oblicima fizike prinude izdie po tome to redovnost radnih asova, neophodnost panje, obaveza da se postigne konaan uinak, odvajaju bolesnika od slobode duha koja bi mu mogla nakoditi i ukljuuju ga u poredak odgovornosti: Redovnom radu mora se dati prednost, kako sa telesnog tako i a moralnog stanovita...; rad je ono to je za bolesnika najprijatnije, a to je najvema suprotno zabludelostima njegove bolesti. Time ovek ponovo stupa u poredak bojih zapovesti; on svoju slobodu potinjava zakonima koji su i zakoni stvarnosti, i istovremeno, zakoni morala. Otuda rad duha nije za odbacivanje; sa krajnjom strogou, pak, valja odstranjivati svako matanje, koje je uvek u dosluhu sa strastima, sve elje ili delirantne obmane. Nasuprot tome, prouavanje onog venog u prirodi i onog to je u najveem skladu sa mudrou i dobrotom Provienja, najdelotvornije umanjuje prekomerne slobode luaka i navodi ga da otkrije oblike svoje odgovornosti. Razliite grane matematike i prirodnih nauka najkorisniji su predmeti kojima moe da se uposli duh bezumnih. U azilu, rad je lien svake proizvodne vrednosti; on se namee samo u svojstvu istog moralnog pravila; ograniavanje slobode, podvrgavanje redu, obavezivanje na odgovornost sa jednim jedinim ciljem da se povrati duh izgubljen u prekomernoj slobodi koju fizika prinuda samo prividno ograniava.

NASTANAK

AZILA

221

Jo delotvorniji od rada jeste pogled drugih, ono to Tjuk naziva potreba za uvaavanjem: To naelo ljudskog duha nesumnjivo utie na nae ponaanje uopte uzev, premda esto na skriven nain, a naroito snano dejstvuje kada se ukljuujemo u nov krug poznanstava. U klasicistikom zatvoru luak je, takoe, bio izloen pogledu: ali, u osnovi, taj pogled nije dopirao do njega lino, on je sezao samo do njegove udovine povrine, njegove vidljive animalnosti; on je sadrao najmanje jedan oblik uzajamnosti, poto je u njemu zdrav ovek mogao da proita, kao u ogledalu, preteu mogunost sopstvenog pada. Pogled koji sada Tjuk uvodi kao jednu od najvanijih sastojnica ivota u azilu istovremeno je i dublji i manje uzajaman. On je u luaku tragao za najmanje primetnim znacima njegovog ludila, za mestima na kojima se ono kriomice dodiruje s razumom i tek poinje da se odvaja od njega; a na taj pogled luak ni na koji nain ne moe da uzvrati, jer on je samo gledan; on je kao pridolic, kao neko ko je poslednji prispeo u svet razuma. Tjuk je oko tih posmatranja sastavio pravi ceremonijal. Posredi su bila veernja posela na engleski nain, na kojima je svako morao da podraava sve krute zahteve drutvenog ivota; kruio je jedino pogled, koji je vrebao na svaku neprilinost, svako remeenje, svaku neumenost u kojoj bi se odavalo ludilo. Upravitelji i nadzornici u Utoitu redovno pozivaju po nekoliko bolesnika na tea-parties; zvanice . . . oblae najlepe odelo i nadmeu se meusobno u uljudnosti i pristojnosti. Nude im se najbolja jela, s njima se postupa s takvom panjom kao da su stranci. Sedeljka obino protie u najveoj slozi i najboljem raspoloenju. Retko dolazi do neprijatnih dogaaja. Bolesnici izvanredno obuzdavaju razliite svoje sklonosti; ovaj prizor izaziva i zaprepaenje i dirljivo zadovoljstvo. Zaudo, ovaj obred nije obred pribliavanja, dijaloga, uzajamnog upozna-

222

ISTORIJA LUDILA

vanja; tu se oko luaka organizuje svet u kojem mu je sve poznato i blisko, ali u kojem on sam ostaje stranac, Stranac u pravom smislu rei, neko koga ne procenjuju samo po izgledu, ve i po svemu to bi izgled, i nehotice, mogao da oda i otkrije. Neprestano podsean na tu ispraznu ulogu nepoznatog posetioca, i neprihvaen u iemu to bi se njemu mogl o znati, povuen tako, drutvenom linou koja mu je nametnuta, bez rei, pogledom, spoljanjou i maskom, na povrinu sebe samog, luak je pozvan da se objektivizuje u oima razboritog razuma kao potpuni stranac, to jest kao onaj ije se tuinstvo ne da opaziti. Razumno graanstvo prihvata ga samo u tom svojstvu, po cenu te saobraenosti anonimnom. Vidimo da je u Utoitu delimino izostavljanje fizikih prinuda inilo deo skupa mera iji je sutinski element bio stvaranje jednog self-restraint u kojem je slobodu bolesnika, ukljuenu u rad i pogled drugih, neprestano ugroavalo utvrivanje krivice. Treba da shvatimo da je tamo gde smo verovali da je posredi jedna prosta negativna operacija koja je razvezivala veze i oslobaala najdublju prirodu ludila re jednoj po zitivnoj operaciji koja zatvara ludilo u poredak nagrada i kazni i ukljuuje ga u kretanje moralne svesti. Prelazak iz sveta Prokletstva u svet Osuivanja. Ali u isti mah postaje mogua psihologija ludila, jer, pogledom, ludilo se neprestano poziva na povrinu sebe samog da porekne svoju pritvornost. Ono se osuuje samo po onome to ini; njemu se ne sudi zbog namera, niti se proniu njegove tajne. Ono je odgovorno samo za onaj svoj deo koji se vidi. Sve ostalo se preutkuje. Ludilo postoji jo samo kao neto vieno. Ta bliskost koja se uspostavlja u azilu, koju vie ni lanci ni reetke nee raskinuti, ne omoguuje uzajamnost: to je tek susedstvo pogleda koji nadzire, uhodi, koji se primie da bi bolje video, ali koji se neprestano sve vie odmie jer prihvata

NASTANAK

AZILA

223

i priznaje samo vrednosti Stranca. Nauka duev nim bolestima, takva kakva e se moi razviti u azilima, pripadae uvek samo redu posmatranja i razvrstavanja. Ona nee biti dijalog. A to doista nee ni moi postati sve dok psihoanaliza ne progna taj proces gledanja, bitan za azile devetnaestog stolea, i njegovu nemutu magiju zameni moima govora. Moda bi jo tanije bilo ako kaemo da je ona neprikosnoveni pogled nadzornika udvojila beskrajnim monologom rei nadziranog ouvavi tako stari azilski sklop neuzajamnog pogleda ali postavivi mu kao protivteu, u nesimetrinoj uzajamnosti, nov sklop govora bez uzvraanja. Nadzor i Osuda: ve se ocrtava jedna nova linost koja e biti glavna u azilu devetnaestog stolea. Sam Tjuk joj ocrtava obrise onda kada pria povest nekog manijaka koji je patio od napada nezadrive jarosti. Jednoga dana, kada se sa upraviteljem etao po vrtu doma, iznenada ga spopade faza razdraenosti: on se odmae nekoliko koraka, dohvati jedan ovei kamen i ve zamahnu njime na svog pratioca. Upravitelj zasta, pogleda bolesnika pravo u oi; zatim krete nekoliko koraka napred i odlunim glasom naredi mu da odloi kamen; kako se upravitelj pribliavao, tako je bolesnik sputao ruku i na kraju ispustio svoje oruje; zatim mirno dopusti da ga odvedu u njegovu sobu. Upravo se raa neto to nije vie represija, ve autoritet. Sve do kraja osamnaestog stolea svet luaka naseljavan je samo pomou apstraktne, bezline sile koja je luake drala zatvorene; i u tim granicama on je bio prazan, ispunjen ludilom, jedino njime; esto su i uvari vrbovani meu bolesnicima. Tjuk, nasuprot tome, uvodi jedan posredniki element izmeu uvara i bolesnika, izmeu razuma i ludila. Prostor to ga je drutvo ostavilo za umobolne od sada e biti opsednut onima koji su s druge strane i koji predstavljaju istovremeno i ugled auto-

224

ISTORIJA LUDILA

riteta koji zatvara i strogost razuma koji osuuje. Nadzornik se uplie, nenaoruan, bez orua prinude, samo pogledom i govorom; on se primie ludilu lien svega onoga to bi ga moglo zatititi ili uiniti opasnim, izloen neposrednom sukobu, bez zatite. Pa ipak, on se u stvari nee suprotstaviti ludilu kao konkretna linost, ve kao razumno bie, samim tim, i pre svake bitke, naoruan autoritetom koji mu dolazi otuda to nije lud. Ranije je pobedu razuma nad bezumljem obezbeivala samo materijalna sila, i to u nekoj vrsti istinske bitke. Ishod bitke sada je ve unapred odluen, poraz bezumlja je uraunat u konkretnu situaciju u kojoj se sukobljavaju luak i ne-ludak. Odsustvo prinude u azilima devetnaestog stolea nije osloboenje bezumlja, nego znak da je ludilo odavno ve savladano. Za taj novi razum koji vlada u azilu, ludilo vie nije apsolutni oblik protivrenosti, ve pre nezrelost, jedan vid ludila koji nema prava na samostalnost i koji moe da ivi samo nakalemljen na svet razuma. Ludilo je detinjstvo. U Utoitu je sve ureeno tako da se umobolni pretvore u malodobne. Tu se na njih gleda . . . kao na decu koja imaju viak snage i koja se njime koriste na opasan nain. Oni moraju dobijati kazne i nagrade bez odlaganja; sve to je iole udaljeno nema na njih nikakvo dejstvo. Na njih se mora primeniti jedan nov poredak vaspitanja, njihovim mislima dati nov tok; najpre ih treba upokoriti, zatim ih ohrabriti, naterati da rade, i primamljivim sredstvima im uiniti taj rad prijatnim. Jo odavno je pravo dralo umobolne za malodobne; ali to je bio pravni poloaj, apstraktno odreen zabranom i staratelj stvom; to nije bio vid konkretnog odnosa oveka sa ovekom. Stanje malodobnosti postaje, kod Tjuka, nain postojanja za luaka, a nain neograniene vlasti za uvara. Veoma se nastoji na tome da se odri izgled velike porodice to ga u Utoitu poprima zajed-

NASTANAK

AZILA

225

nica bezumnih i njihovih pazitelja. Na izgled, ta porodica smeta bolesnika u sredinu koja je i normalna i prirodna u isti mah; ona ga, u stvari, jo vie tera u ludilo: poloaj pravne manjine u koji su luaci dovoeni imao je za cilj da ove zatiti kao subjekte prava; taj stari sklop, postavi oblik supstojanja, potpuno predaje luake, i to kao subjekte psihologije, autoritetu i ugledu razumnog oveka, koji na sebe navlai konkretan lik odraslog, to znai i nadmoi i cilja u isti mah. U velikom preustrojavanju odnosa izmeu ludila i razuma, porodica, krajem osamnaestog stolea, igra kljunu ulogu; ona je istovremeno i imaginarni predeo i istinska drutvena struktura; od nje polazi, ka njoj se upuuje delo Tjukovo. Pridajui joj sjaj iskonskih vrednosti, jo neiskvarenih u drutvenom, Tjuk joj je dao da odigra ulogu da vraa iz ludila; ona je, u njegovom mitu, bila antiteza onoj sredini u kojoj je osamnaesto stolee videlo poreklo svekolikog ludila. Ali on ju je isto tako uveo, na veoma stvaran nain, u svet azila, u kojem se ona istina i kao norma svih odnosa koji se mogu uspostaviti izmeu luaka i razumnog oveka. Samim tim, manjina pod okriljem porodice, pravni poloaj kojim su graanska prava bezumnog otuena od njega, postaje psiholoka situacija u kojoj biva otuena njegova konkretna sloboda. itavo postojanje ludila u svetu kakav mu se sada priprema biva obavijeno onim to bismo mogli nazvati, unapred, roditeljski kompleks. U graanskoj porodici, oko ludila je ponovo oiveo ugled patrijarhata. Upravo e ovo istorijsko taloenje, psihoanaliza, kasnije, izneti na videlo pridajui mu, preko jednog novog mita, smisao sudbine za koju se veruje da je obeleila celu zapadnu kulturu, a moda i celu civilizaciju, dok je ova lagano nanosila to taloenje koje se sleglo tek nedavno, krajem stolea, kada je ludilo dva puta otueno u porodici mitom razot uenju u pa15

226

ISTORUA LUDILA

trijarhalnoj istoti, i jednom doista otuujuom situacijom u azilu sazdanom po uzoru na porodicu. Od sada, i u trajanju koje jo nije mogue odrediti, govori bezuml ju bie neraskidivo vezani sa polu-stvarnom, polu-imaginarnom dijalektikom Porodice. I tamo pod im je ranije, u mahnitanju, trebalo razumevati svetogre ili bogohuljenje, od sada treba videti neprestani napad na Oca. Tako e, u modernom svetu, ono to je bilo veliko, nepovratno sueljavanje razuma i bezumlja postati muklo uporite nagona protiv vrstine porodice kao ustanove i protiv najdrevnijih simbola. Postoji zapanjujua istosmernost kretanja osnovnih ustanova i te evolucije ludila u svetu zatvaranja. Slobodna privreda, videli smo, teila je da poveri brigu siromanima i bolesnima pre porodici negoli Dravi: porodica je tako postala mesto drutvene odgovornosti. Ali ako se bolesnik moe poveriti porodici, sa luakom, koji je odve stran i neljudski, nije isti sluaj. Tjuk, zapravo, na vetaki nain iznova stvara oko ludila prividnu porodicu, koja je tu kao ustanova parodija, ali kao psiholoka situacija stvarnost. Tamo gde je porodica nedovoljna, on je, preko znakova i ponaanja, zamenjuje prividnom porodinom spoljanjou. Ali preko jednog veoma zanimljivog ukrtanja osvanue dan kada e porodica biti osloboena svoje uloge zbrinjavanja i leenja bolesnika uopte uzev, dok e zadrati prividne vrednosti koje se tiu ludila; i jo dugo poto bolest siromanih postane stvar Drave, azil e zadrati bezumnika u bezuslovnom prividu porodice; luak e ostati malodobnik i razum e za njega jo dugo zadrati crte Oca. Zatvoren u te prividne vrednosti, azil e biti zaklonjen od istorije i drutvenog razvoja. Po Tjukovoj zamisli, re je bila izgraivanju sredine koja bi podraavala najdrevnije, najistije, najprirodnije oblike koegzistencije: najovenije mogue sredine, po tome to bi bila to je mogue

NASTANAK AtLA

227

manje drutvena. U stvari, on je raspolutio drutveni sklop graanske porodice, simbolino ga iznova sastavio u azilu i pustio ga da se udalji u istoriju. Azil, uvek pomeren ka zastarelim sklopovima i simbolima, bie u pravom smislu rei neprilagoen i izvan vremena. A upravo tamo gde je animalnost ispoljavala svoju stalno obnavljanu prisutnost, bez istorije, lagano e se uzdizati belezi, bez seanja, starih mrnji, starih porodinih svetogra, zaboravljeni znaci rodoskvrnua i kazne.

Kod Pinela nema nikakvog verskog podvajanja. Bolje reeno, pre se javlja podvajanje koje se sprovodi u pravcu suprotnom od onoga u kojem ;a je primenjivao Tjuk. Dobrobiti obnovljenog azia bie ponuene svima, ili bezmalo svima, osim zanesenjacima koji veruju da su nadahnuti i tee da od drugih naine novoobraenike. Bisetr i La Salpetrijer, kako ih je Pinel zamislio, dopuna su Utoitu. Religija ne ntora da bude moralna podloga ivota u azilu, ve prosto-naprosto medicinski predmet: U bolnici umobolnih, verska ubeenja treba posmatrati samo u isto medicinskom smislu, to znai da treba ostaviti po strani svako drugo razmatranje veroispovesti u javnom ili politikom smislu, i ispitati jedino to da li je neophodno suprotstavljati se uzletu ideja i oseanja to iz nje mogu proizii, kako bi se uspeno doprinelo izleenju izvesnih umobolnika.* (43) Kao izvor estokih oseanja i zastraujuih slika koje stvaraju uasi onoga sveta, katolicizam esto izaziva ludilo; on navodi na mahnita verovanja, podrava halucinacije, vodi ljude oaju i melanholiji. Ne treba se uditi to pregled spiskova prihvatilita umobolnih u Bisetri otkriva mnogo svetenika i kalue-

15*

228

ISTORIJA LUDILA

ra, kao i ljudi sa sela, koje je ustranu zavela zastraujua slika budunosti. Jo se manje treba uditi to se, tokom godina, menja broj verskih ludila. Pod Starim reimom i za vreme Revolucije, snaga sujeverja, ili estina borbi kojima je Republika protivstavljana Katolikoj crkvi, uveali su broj melanholija verskog porekla. S povratkom mira, poto su sa Konkordatom prestale borbe, ovi oblici bunila iezavaju; godine X, meu melanholicima u La Salpetrijer ima jo 50% obolelih od verskog ludila, naredne godine 33%, a godine X I I samo 18%. Azil se, dakle, mora osloboditi religije i svih njenih imaginarnih srodnika; treba voditi rauna tome da se melanholinima zbog pobonosti ne dozvoli da uzmu svoje molitvenike; iskustvo ui da je to najsigurniji nain da se ludilo neprestano obnavlja pa ak uini i neizleivim, i to se vie daje takva dozvola, to se manje uspeva sa smirivanjem nespokoja i nemirne savesti. Nita nas vie ne udaljava od Tjuka i njegovih snova verskoj zajednici koja bi istovremeno bila i najpogodnije mesto za ozdrav ljenje duha, od te zamisli nepristrasnom azilu, koji kao da je oien od onih slika i strasti to ih raa hrianstvo, koje teraju duh u zabludu, obmanu, a ubrzo i u bunilo i halucinacije. Ali kod Pinela je re tome da se ukinu sli kovni oblici, a ne moralni sadraj religije. Posto ji u religiji, kada se jednom staloi, mo prizivanja svesti koja rastura slike, stiava strasti i vraa oveka onome to je u njemu najneposrednije i najhitnije: ona mu pribliava njegovu moralnu istinu. I tu je ona esto kadra da izlei. Pinel iznosi nekoliko sluajeva volterovskog stila. Na primer, sluaj jedne mlade dvadesetpetogodinje ene, snane grae, u braku sa jednim slabim i osetljivim ovekom; ona je imala estoke histerine napade, uobraavaia je da ju je poseo demon koji je, po njoj, poprimao razliite vidove i inio da ona uje as ptiji cvrkut, as alostiv-

NASTANAK

AZILA

229

nc pesme, katkad prodorne krike. Mesni upnik, Nrcom, vema je zaljubljen u religiju prirode ne u ist erivanje avola; on veruje u izleenje pulem blagodeti prirode; taj . . . prosveeni ovek. blagog i uverljivog karaktera, stie uticaj nad duhom bolesnice i uspeva da je nagovori da ustane iz postelje, da se ponovo prihvati domaih poslova, pa ak i da prekopa v r t . . . To je imalo najpovoljnija dejstva i dovelo do ozdravljenja, koje se odralo tri godine. Svedena na krajnju jednostavnost tog moralnog sadraja, religija ne moe a da ne stane uz filosofiju, medicinu, i uz sve druge oblike znanja i nauke koji zabludeli duh mogu da povrate razumu. Ima ak i sluajeva kada religija moe da poslui kao prethodnica leenju i da pripremi ono to e se initi u azilu: primer je ona devojka vatrenog temperamenta a ipak veoma posluna i pobona koja se kidala izmeu sklonosti svoga srca i strogih naela svog vladanja; njen ispovednik, poto joj je uzaludno savetovao da se prikloni Bogu, predoi joj primere postojane i odmerene svetosti i predloi najbolji lek protiv velikih strasti strpljenje i vreme. Odvedena u La Salpetrijer, leena je prema Pinelovom uputstvu po istim moralnim naelima te njena bolest kratko potraja. U azil tako ulazi ne drutvena tema religije u kojoj se ljudi oseaju kao braa u istoj verskoj optini i istoj zajednici, ve moralna snaga utehe, poverenja, pokorne vernosti prirodi. Azil mora da preuzme moralno delo religije, izvan njenog fantastinog predmeta, iskljuivo na razini vrline, truda i drutvenog ivota. Azil, religiozna oblast bez religije, oblast istog morala, etikog izjednaavanja. U njemu se potrlo sve ono u emu su mogla da se ouvaju obeleja starih razlika. Gasnu i poslednja seanja na sveto. Nekada je dom prinudnog boravka, u drutvenom prostoru, bio nasledio gotovo apsolutnu omeenost leprozorija; to je bila tua zem-

230

ISTORIJA LUDILA

lja. Sada azil mora da predstavi veliku neprekinutost drutvenog morala. U azilu vladaju vrednosti porodice i rada, sve priznate vrline ali dvojakom vladavinom. Pre svega, one doista vladaju, u nutrini samog ludila; pod jarostima i neredom ludila, postojana priroda osnovnih vrlina nije razorena. Postoji jedan moral, posve iskonski, koji ni u najgorem bunilu nije oteen; upravo se taj moral javlja i dejstvuje u ozdravljenju: Uopte uzev, mogu samo jasno da posvedoim da se u ozdravljenju esto ispoljavaju iste vrline i stroga naela. Nigde, osim u romanima, nisam video suprunike dostojnije milovanja, nenije oeve ili majke, strastvenije ljubavnike, svojim dunostima predanije osobe, no to je to veina umobolnih koji su sreno privedeni razdoblju oporavka. Ta neotuiva vrlina istovremeno je i istina i raspad ludila. Zato ona, ako vlada, i mora da vlada. Azil e ukinuti razlike, spreiti poroke, zbrisati nepravilnosti. On e optuiti sve to se suprotstavlja bitnim vrlinama drutva: celibat broj devojaka zapalih u idiotiju, u godinama X I i XII, sedam puta je vei nego broj udatih ena; to se mahnitosti tie, broj je dva do etiri puta vei; moe se, dakle, smatrati da je za ene brak neka vrsta titnika protiv dve vrste najukorenjenije i najee neizleive umobolnosti; razvrat, loe vladanje i krajnja izopaenost navika, porone navike kao to su pijanenje, bezgranini promiskuitet bez biranja, poremeeno ponaanje ili ravnoduan nehaj, mogu malo-pomalo da oslabe razum i da na kraju preu u otvoreno ludilo; lenjost najstalnije i najjednodunije iskustvo u svim javnim azilima kao i u tamnicama i sirotitima jeste da je zakon fizikog rada, koji se strogo sprovodi, najsigurnije, a moda i jedino jemstvo odranja zdravlja, dobrih obiaja i reda. Azil sebi postavlja kao cilj jednaku vladavinu morala, koja bi se obavezno proirila na sve one koji tee da je izbegnu.

NASTANAK

AZILA

231

Ali samim tim on omoguuje da iskrsne jedna razlika; ako vladavina zakona nije sveopta, to znai da ima ljudi koji ga ne priznaju, jedan drutveni sloj koji ivi u neredu, nemaru, tako rei u nezakonitosti: Ako, s jedne strane, vidimo porodice koje dug niz godina napreduju uivajui u redu i slozi, koliko drugih, pogotovu u niim klasama drutva, rastuuju pogled svojom odbojnom slikom razvrata, nesloge i sramotne bede! Tu je, prema mojim dnevnim belekama, najobilniji izvor ludila koje valja leiti po sirotitima. Jednim jedinim pokretom azil, u Pinelovim rukama, postaje orue moralnog izjednaavanja i drutvenog optuivanja. Treba omoguiti da u optem obliku vlada jedan moral koji e se iznutra nametati onima kojima je stran i u kojima je umobolnost ve prisutna, iako se jo nije ispoljila. U prvom sluaju, azil mora da dejstvuje putem buenja i podseahja, prizivajui zaboravljenu prirodu; u drugom, on mora da dejstvuje putem drutvenog pomeranja, upanja pojedinca iz njegove sudbine. Postupak, onako kako je primenjivan u Utoitu, jo uvek je jednostavan: versko podvajanje ima za cilj moralno oienje. Postupak koji primenjuje Pinel prilino je sloen: re je izvoenju moralnog st apanja, st varanju etike neprekinutosti izmeu sveta ludila i sveta razuma, ali uz primenu drutvenog podvajanja koje graanskom moralu zajamuje sveoptost injenice i omoguuje mu da se nametne kao pravo svim oblicima umobolnosti. U doba klasicizma, nematina, lenstvovanje, poroci i ludilo meani su, u bezumlju, u istu krivicu; luaci su bili zahvaeni velikim zatvaranjem bednih i nezaposlenih, ali svi su, u blizini prestupa, unapreeni do sutine pada. Sada, pak, ludilo se vezuje uz drutveno srozavanje, koje se nejasno javlja kao njegov uzrok, uzor i granica. Pola stolea kasnije, duevna bolest postae izroda-

232

ISTORIJA LUDILA

vanje. Nadalje, glavno ludilo, ono koje doista preti, jeste ludilo koje nadire sa dna drutva. Pinelov azil nee biti, kao mesto povuenosti od sveta, prostor prirode i neposredne istine kao to je to Tjukov azil, ve jednoobrazna oblast zakonskih propisa, mesto moralnih stapanja na kojem se uklanjaju ludila koja se raaju na spoljnim meama drutva. Sav ivot pitomaca, sveukupno dranje nadzornika i lekara prema njima, Pinel je ustrojio tako da doe do tih moralnih stapanja. Ovo, pak, na tri glavna naina. 1. utanje. Peti okovani umobolnik kog je Pinel oslobodio bio je jedan stari svetenik koji je zbog ludila najuren iz Crkve; zahvaen ludilom veliine, smatrao je sebe za Hrista; bio je to vrhunac ljudske drskosti u ludilu. Uav u Bisetru 1782, on punih dvanaest godina provodi u lancima. Po oholom dranju, po golemoj reitosti, on je jedan od najcenjenijih prizora u celoj bolnici; ali kako smatra da upravo ponovo preivljava Stradanja Hristova, on strpljivo podnosi to dugotrajno muenitvo, i neprestano zlobno ruganje na raun svoje manije. Pinel ga uvruje u skupinu prvih dvanaestoro koji e biti osloboeni, premda je njegovo bunilo uvek jednako estoko. Ali sa njim on ne postupa kao sa drugima: nikakvih opominjanja, nikakvih nametnutih obeanja; ne izustiv ni rei, on je naloio da mu se skinu lanci i . . . izrino naredio da se svi prave uzdrani i ne obraaju se ni jednom jedinom reju tom sirotom umobolniku. Ta zabrana, koje se svi strogo pridravaju, jae dejstvuje na tog oveka, tako prepunog sebe, nego okovi i elije; usred te svoje potpune slobode, on se osea ponienim zbog jedne, za njega tako nove naputenosti i izdvojenosti. Na kraju, posle dugog oklevanja, sam je doao da se prikljui drutvu ostalih bolesnika; od toga dana, njegove su misli postale razumnije i tanije.

NASTANAK

AZILA

233

Izbavljenje ovde poprima paradoksalan smisao. elija, lanci, neprestano posmatranje i ruganje stvaraju, u bunilu bolesnika, neto kao sredinu njegove slobode. Samim tim priznat, i opi njen tolikim pomaganjem sa strane, on nije mogao da se odvoji od svoje neposredne istine. Ali ti lanci koji padaju, ta ravnodunost i muk sviju, zatvaraju ga u ogranieno uivanje u pustoj slobodi; on biva utke preputen jednoj nepriznatoj istini koju e ispoljavati uzalud jer ga i ne gledaju, i koja vie nije mogla da ga napaja zanosom, jer je drugi ak i ne poniavaju. Sada e ovek lino, a ne njegova projekcija u ludilu, biti poniavan: fizika prinuda zamenjena je slobodom koja se u svakom trenutku dodiruje sa usamljenou; dijalog bunila i uvrede monologom jezika koji se iscrpljuje u utanju drugih; svo ono razmetanje nadutou i osramoenou ravnodunou. Od tada, istinskije utamnien no to je to mogao biti u eliji ili u lancima, suanj nieg drugog dp sebe samog, bolesnik je sa samim sobom doveden u odnos koji spada u red prestupa, a sa drugima u ne-odnos koji spada u red stida. Drugi su postali nevini, oni vie nisu progonitelji; krivica se premestila unutra, pokazujui luaku da je bio opinjen samo sopstvenom uobraenou; neprijateljska lica iezavaju; njihovo prisustvo on vie ne osea kao pogled, ve kao uskraivanje panje, kao pogled skrenut ustranu; drugi su za njega jo samo granica koja se neprestano povlai onako kako joj se on primie. Osloboen okova, on je sada okovan utanjem, grehom i stidom. Oseao se kanjen, i u tom je video znak svoje nevinosti; osloboen svakog fizikog kanjavanja, treba da se oseti kriv. Paenitvo je bila njegova veliina; izbavljenje treba da ga ponizi. U poreenju sa neprekidnim dijalogom razuma i ludila, u vreme renesanse, klasicistiko zatvaranje je bilo uutkivanje. Ali ono nije bilo pot-

234

ISTORIJA LUDILA

puno: jezik je u njemu vie bio ukljuen u stvari no istinski ukinut. Zatvoreni domovi, tamnice, elije, pa i sama muenja zapodevaju izmeu razuma i bezumlja jedan nemi dijalog-borbu. Sada je i taj dijalog prekinut; utanje je potpuno; izmeu ludila i razuma vie ne postoji zajedniki jezik; jeziku bunila moe da odgovori jedino odsustvo jezika, jer bunilo nije tek odlomak dijaloga sa razumom, ono uopte i nije jezik; u konano uutkanoj savesti ono upuuje samo na prestup. I tek na osnovu toga zajedniki jezik ponovo e, onoliko koliko to bude jezik priznate krivice, postati mogu. Na kraju, posle dugog oklevanja, sam je doao da se prikljui drutvu ostalih bolesnika . . . Odsustvu jezika, kao bitnoj strukturi ivota u azilu, odgovara obelodanjenje priznanja. Kada Frojd u psihoanalizi bude ponovo, obazrivo, zapoeo razmenu, ili bolje reeno, ponovo pone da slua taj jezik, sada razmrvljen u monologu, treba li da se zaudimo to su iskazi koje ujemo uvek iskazi prestupu? U tom okorel om utanju prestup je zahvatio same izvore rei. 2. Prepoznavanje u ogledalu. U Utoitu je luak bio posmatran, i znao je da ga gledaju; ali sem tog neposrednog posmatranja, koje mu je omoguavalo, zauzvrat, da sebe shvati tek okolino, ludilo nije imalo neposrednog puta do sebe. Kod Pinela, nasuprot tome, pogled e dejstvovati tek unutar prostora odreenog ludilom, bez spoljanje povrine i granice. Ludilo e samo sebe gledati, od samog sebe biti vieno ist objekt, i apsolutni subjekt prizora, u isti mah. Tri luaka koji podjednako veruju da su vladari, i svi se proglaavaju Lujem XVI, svaaju se jednog dana oko kraljevskih prava i istiu ih na malo preotar nain. Nadzornica prilazi jednome i povlai ga u stranu: zato se, kae mu ona, svaate s tim ljudima koji su oigledno ludi. Zar nije poznato da vi treba da budete priznati kao Luj XVI? Luak, polaskan tom poau, od-

NASTANAK

AZILA

235

mah se povlai posmatrajui drugu dvojicu s prezrive visine. Ista domiljatost uspeva i kod drugog. I tako, u jednom trenu, od svae vie ne bi ni traga. To je, upravo, prvi trenutak, trenutak uzleta. Ludilo se poziva da pogleda samo sebe, ali u drugima: u njima se ono javlja kao neosnovana uobraenost, to jest kao ludilo dostojno podsmeha; tim pogledom kojim osuuje druge, meutim, luak pribavlja sebi opravdanje i sigurnost da je njegovo bunilo ispravno. Jaz izmeu uobraenja i stvarnosti prepoznaje se samo u objektu. Nasuprot tome, taj jaz je potpuno prikriven u subjektu, koji postaje neposredna istina i neprikosnoveni sudija: uzdignuto kraljevanje koje obznanjuje da je Kraljevanje drugih lano obezvlauje time druge i potpuno se potvruje ne rasprujui sopstvenu uobraenost. Ludilo, kao prosto bunilo, projicira se u druge; kao neto potpuno nesvesno, ono se u celihi uzima na sebe. Upravo u tom asu ogledalo, od sauesnika, postaje razbija obmane. Neki drugi bolesnik iz Bisetre takoe je verovao da je kralj, uvek se izraavajui naredbodavnim tonom i tonom vrhovne vlasti. Jednoga dana kada je bio neto mirniji, prilazi mu nadzornik i pita ga kako to da, ako je vladar, ne okonava svoje zatoenitvo i zato ostaje u istoj vrei sa svakojakim umobolnicima. Obraajui mu se i narednih dana na isti nain, ... on ga malo-pomalo navede da sagleda koliko su smene njegove preterane tvrdnje, pokaza mu drugog jednog umobolnika, takoe uverenog da je nosilac vrhovne vlasti, i koji je stoga postao predmet poruge. Manijak je najpre pokoleban, uskoro dovodi u sumnju svoju vladarsku titulu i konano uspeva da prizna svoje varavo zastranjivanje. Bilo je potrebno petnaestak dana da doe do ovog, tako neoekivanog moralnog preokreta i, posle nekoliko meseci provera, ovaj potovani otac vraen je svojoj porodici. Nastupa, dakle, faza unienja: poistoveen, u svojoj uobraenosti, sa

236

ISTORIJA LUDILA

predmetom svog bunila, luak se prepoznaje u ogledalu tog ludila ije je smene tvrdnje obelodanio; njegova vrsta suverenost kao subjekta rastvara se u tom objektu kog je razotkrio prihvata'ui ga. On sada nemilosrdno posmatra samog seie. A u utanju onih koji predstavljaju razum i koji su samo namestili pogubno ogledalo, on se prepoznaje kao objektivno lud. Videli smo kojim je sredstvima i kojim obmanama terapeutika osamnaestog stolea pokuavala da ubedi luaka u njegovo ludilo, kako bi ga uspenije izbavila od njega. Ovde je posredi jedan sasvim drugaiji potez; nije re tome da se zabluda raspri velelepnim prizorom istine, ma i prividne; re je tome da se do l udil a dopre kroz njegovu drskost, a ne kroz njegovu zabl udu. Klasicistiki duh je u ludilu osuivao izvesno slepilo pred istinom; posle Pinela, u ludilu e se vie gledati jedan polet koji nadire iz dubina, koji prevazilazi pravne granice pojedinca, ne poznaje moralne upute utuvljene u njega i tei velianju sebe. Za devetnaesto stolee, poetni uzor ludila bie zamiljanje sebe kao Boga, dok je za ranija stolea ludilo bilo odbacivanje Boga. Ludilo e, prema tome, upravo u prizoru sebe samog kao ponienog bezumlja moi da nae spas kada, zahvaeno apsolutnom subjektivnou svog bunila, ono u njemu, u istovetnom nekom luaku, iznenada zatekne objektivnu i poruge vrednu sliku. Istina se, putem iznenaenja (a ne putem nasilja, kao u osamnaestom stoleu), uvlai u tu igru uzajamnog gledanja u kojem uvek vidi iskljuivo sebe. Ali azil, u tom zajednitvu luaka, rasporedio je ogledala tako da luak, na kraju, ne moe a da ne zatekne sebe kao luaka. Osloboeno okova koji su od njega pravili ist predmet posmatranja, ludilo, na paradoksalan nain, gubi sutinu svoje slobode, a to je sloboda usamljenikog uzleta; ono postaje odgovorno za ono to zna svojoj istini; ono se utamniuje u svoj pogled koji mu se bes-

NASTANAK

AZILA

237

konano vraa; ono je, na kraju, okovano ponienjem to je za sebe postalo predmet. Sticanje svesti sada je skopano sa stidom to sam isti kao taj drugi, to sam obrukan u njemu, i to sam prezro sebe jo pre no to sam mogao da se prepoznam i upoznam. 3. Veito suenje. Tom igrom ogledala, kao i utanjem, ludilo se neprestano poziva da samo sebi sudi. Ali povrh toga, njemu se u svakom trenu sudi i spolja; sudi mu se ne putem kakVe moralne ili naune savesti, ve putem neke vrste nevidljivog suda koji neprekidno zaseda. Azil ko jem Pinel sanja, i koji je u Bisetri delimino, a u La Salpetrijer svakako i ostvaren, jeste jedan sudski mikrokosmos. Da bi bila delotvorna, ta pravda po izgledu mora biti zastraujua; u duhu umobolnog mora biti prisutna cela zamiljena oprema sudije i delata, kako bi on doista shvatio kakvom je svetu suenja sada preputen. Inscenacija pravde, a svim onim to je strano i neumoljivo u njoj, bie dakle deo leenja. Jedan zatvorenik Bisetre patio je od verskog ludila raspaljenog paninim strahom od Pakla; verovao je da veno prokletstvo moe izbei samo strogim postom. Trebalo je ovo strahovanje od jedne daleke pravde izravnati prisustvom jedne neposredne, i jo strasnije pravde: Da li se nezadrivom toku njegovih zloslutnih misli protivtea mogla uspostaviti drukije do uticajem jednog estokog i dubokog straha? Jedne veeri upravnik se ukaza na bolesnikovim vratima ... opremljen svim to je potrebno da ga zaplai, ljutita pogleda, gromovita glasa, okruen osobljem naoruanim tekim lancima kojima je buno vitlalo. Pred umobolnika stavie tanjir orbe i dadoe mu sasvim izrinu naredbu da je tokom noi pojede, ako nee da ga snau najsuroviji postupci leenja. Na to se svi povlae i ostavljaju umobolnika u stanju veoma munog kolebanja izmeu pomisli na kaznu kojom mu je pripreeno i zastraujue mogunosti muenja na onome svetu.

238

ISTORIJA LUDILA

Posle unutranje borbe koja je trajala vie asova, prva pomisao odnese prevagu i on rei da uzme hranu. Sudska instanca kao to je azil ne priznaje ni jednu drugu. Ona sudi odmah, bez. priziva. Ona ima sopstvena orua kanjavanja i koristi se njima po sopstvenom nahoenju. Negdanje zatvaranje najee se primenjivalo izvan uobiajenih sudskih postupaka; ali ono je podraavalo kanjavanje osuenih, koristilo se istim tamnicama, istim elijama, istim fizikim zlostavljanjem. Pravda koja vlada u Pinelovom azilu ne preuzima naine represije od neke druge pravde; ona izumeva svoje vlastite. Ili, bolje reeno, ona se koristi terapeutskim postupcima koji su tokom osamnaestog stolea bili rasprostranjeni radi kanjavanja. A ovo preobraanje medicine u pravdu, leenja u represiju nije najmanji paradoks ovekoljubivog i oslobodilakog dela Pinelovog. U medicini klasicistikog doba, kupke i tuevi korieni su kao lek u skladu sa zamislima lekara prirodi nervnog sistema; trebalo je rashladiti organizam, opustiti sprena i sasuena vlakna; tano je da je u blagotvorne posledice hladnog tua ubrajano i psiholoko dejstvo neprijatnog iznenaenja koje preseca tok misli i menja prirodu oseanja; ali tamo smo jo uvek u oblasti medicinskih pretpostavki. Sa Pinelom, korienje tua postaje otvorena sudska mera; tu to je uobiajena kazna koju dosuuje obian redovan sud koji u azilu neprestano zaseda: Uzeti kao sredstvo represije, tuevi su esto dovoljni da potine optem zakonu manuelnog rada umobolnika koji je za to sposoban, da savladaju jogunasto odbijanje hrane, da ukrote umobolnike zahvaene nekom vrstom nemirnog i nepromiljenog raspoloenja. Sve je ureeno tako da se luak prepozna u svetu suenja koji ga obavija sa svih strana; on mora da zna da ga nadziru, da mu sude i osuuju ga; od prestupa do kazne veza mora biti oigled-

NASTANAK

AZILA

239

na, kao krivica koju svi priznaju: Kupanje je prilika da se bolesnik podseti na poinjen prestup, ili na to da je propustio neki vaan zadatak, te se pomou jedne slavine njemu na glavu naglo puta mlaz hladne vode, to umobolnika esto zbunjuje ili naglim i neoekivanim utiskom odstranjuje neku misao koja ga je zaokupljala; ako se ona uporno odrava, tu se ponavlja, ali uz briljivo izbegavanje otrog tona i uvredljivih izraza koji bi mogli ozlojediti umobolnika; naprotiv, njemu se daje na znanje da se to ini za njegovo dobro i da se tim nasilnim merama pribegava sa aljenjem; tu se koji put ubaci- i ala, vodei rauna da se ne ode predaleko. Ta bezmalo aritmetika oiglednost kazne, to kanjavanje koje se ponavlja onoliko puta koliko je to potrebno, to priznavanje prestupa putem represije, sve to za cilj ima pounutrenje sudske instance i raanje grize savesti u duhu bolesnika: tek tada sudije pristaju da prestanu sa kanjavanjem, sigurni da e se ono beskonano produavati u savesti. Jedna manina bolesnica imala je obiaj da epa svoju odeu i da razbija sve to bi joj dolo do ruku; prepisuju joj tu, navlae luaku koulju; na kraju je izgledalo da je postiena i utuena; ali, iz straha da je taj stid prolazan, a griza savesti odve povrna, i da bi je zastraio, upravitelj joj se obraa vrsto i odluno, ali bez ljutnje, i saoptava joj da e se od sada sa njom postupati sa najveom strogou. Nije trebalo dugo ekati na eljeni ishod: Njeno pokajanje poe potokom suza, koji gotovo dva asa nije prestajao da lije. Postignuta su dva pogotka: prestup je kanjen, a prekritelj se osetio krivim. Ima, meutim, i umobolnika koji izmiu ovom potezu i opiru se moralnom stapanju kojem on vodi. Oni e biti zatvoreni unutar samog azila, obrazujui jednu novu zatvoreniku populaciju koja ak i ne moe da doe u vezu sa pravdom. Kada se govori Pinel u i njegovom oslobodilakom de-

240

ISTORIJA LUDILA

lu, ovo drugo zatvaranje preesto se izostavlja. Ve smo videli da je on blagodeti preustrojenog azila uskratio bogomoljcima koji veruju da su nadahnuti, koji neprestano tee da od drugih naine novoobraenike i koji podmuklo uivaju u tome da podstiu ostale umobolnike na neposlunost, pod izgovorom da je bolje sluati Boga nego ljude. Ali izdvajanje i zatvaranje u elije obavezni su i za one koji se ne mogu prikloniti optem zakonu rada i koji, vazda zabavljeni neim tetnim, uivaju da kinje ostale umobolnike, da ih izazivaju i stalno ih podstiu na neslogu, a to se ena tie, za one koje tokom napada pokazuju neodoljivu sklonost da kradu sve to im padne aka. Neposlunost iz verskog fanatizma, otpor prema radu, kraa tri krupna prestupa protiv graanskog drutva, tri glavna nasrtaja na njegove bitne vrednosti, ne mogu se oprostiti, ak ni zbog ludila; oni, prosto-naprosto zasluuju zatvor, iskljuenje u najstroem smislu rei, jer u svima njima ispoljava se isti otpor prema moralnom i drutvenom ujednaavanju, koje i jeste razlog postojanja azila kakav je Pinel zamislio. Nekada je bezumlje bilo izostavljeno iz suenja, da bi bilo preputeno nahoenju sila razuma. Sada, njemu se sudi: i to ne tek jedan jedini put, pri stupanju u azil, tako da se ono prizna, svrsta i jednom za svagda proglasi nevinim; ba naprotiv, ono je izloeno veitom suenju, koje ne prestaje da ga progoni i da na njemu primenjuje svoje sankcije, da proglaava prestupe, i da zahteva da se javno moli oprotaj, konano i da iskljuuje one iji bi prestupi mogli da za due vreme ugroavaju valjan drutveni red. Ludilo je izbeglo proizvoljnost ali je odmah upalo u neku vrstu beskrajnog procesa za koji azil obezbeuje i policajce, i islednike, i sudije, i izvrioce kazni; procesa u kojem svaki prestup u ivotu, na osnovu moi svojstvene azilskom oitisanju, postaje drutveni zloin, koji se otkriva, osuuje i kanjava; proce-

NASTANAK

AZILA

241

sa koji nema drugog kraja sem veitog poinjanja ispoetka, u pounutarnjenom vidu, kao griza $avesti. Luak kog je Pinel oslobodio i, po Pinelu, luak modernog zatvaranja, jesu osobe kojima se sudi; one imaju povlasticu da ih vie ne meaju i ne stapaju sa osuenima, one su osuene da budu, u svakom asu, pod udarom optube iji im se sadraj nikad ne saoptava, jer u nju ulazi ceo njihov ivot u azilu. Azil doba pozitivizma, za ije se osnivanje slavi Pinel, nije slobodna oblast posmatranja, davanja dijagnoze i leenja; to je sudski prostor u kojem se ljudi optuuju, sude i osuuju, i iz kojeg se oslobaaju tek prenoenjem tog procesa duboko u sebe, odnosno pokajanjem. U azilu, ludilo e biti kanjeno, ak i ako je izvan azila nevino. Jo dugo e ono ostati, bar do naih dana, utamnieno u svetu morala.

utanju, prepoznavanju u ogledalu, i ovom veitom suenju, trebalo bi dodati i etvrtu strukturu svojstvenu svetu azila koji se izgrauje krajem osamnaestog stolea; to je velianje medicinskog osoblja. Od svih, ona je nesumnjivo najvanija, jer ne samo to e odobriti nove dodire lekara i bolesnika, ve i nov odnos izmeu umobolnosti i medicinske misli, a na kraju e upravljati i svekolikim modernim iskustvom ludila. Do sada su se u azilu zaticale samo iste strukture koje i u zatvoru, ali pomerene i izobliene. Sa novim poloajem medicinskog osoblja, ukinut je najdublji smisao zatvaranja: tada je duevna bolest, sa znaenjima koja joj danas pripisujemo, postala mogua. Delo Tjuka i delo Pinela, po duhu i vrednostima tako razliita, stiu se u tom preobraaju medicinskog osoblja. Lekar, videli smo, nije imao
16

242

ISTORIJA LUDILA

ulogu u zatvorskom, ivotu. U azilu, meutim, on postaje glavna figura. On odluuje ulasku. Pra vilnikom Utoita to je utanaeno: to se tie prijema bolesnika, odbor treba uvek da zahteva uverenje koje je potpisao lekar... Treba, takoe, utvrditi da bolesnik nije zahvaen nekom drugom boleu, a ne ludilom. Isto tako, poeljno je da se sastavi izvetaj iz kojeg bi se videlo otkad je osoba bolesna, kao i da li su, i ako jesu koji, lekovi upotrebljeni. Od kraja osamnaestog stolea lekarsko uverenje postalo je tako rei obavezno za zatvaranje luaka. Ah u samom azilu lekar uporedo sa ureivanjem azila kao medicinskog prostora, zauzima sve vanije mesto. Pa ipak, a to je i glavno, lekar se ne uplie na temelju nekog znanja ili medicinske moi koju bi samo on posedovao, i koju bi opravdavao zbir objektivnih saznanja. Homo medicus stie vlast u azilu ne kao naunik, ve kao mudrac. Ako se trae lekari kao struka, onda se oni trae kao moralno i pravno jemstvo, a ne u ime nauke. Lekara bi lako mogao da zameni neki veoma savestan ovek, neokrnjene vrline, s dugim iskustvom u azilu. Jer posao lekara samo je deo jednog golemog moralnog zadatka koji se u azilu mora obaviti i koji jedini moe da obezbedi ozdravljenje bezumnika: Zar ne bi za upravu svakog javnog ili privatnog zavoda za umobolne nepovrediv zakon morao biti da manijaku omogui najiru slobodu koju doputa njegova lina bezbednost, ili bezbednost drugih, i da je suzbija samo u skladu sa manjom ili veom ozbiljnou ili opasnou njihovih skretanja ...; da prikuplja sve podatke koji bi lekaru mogli da pomognu u leenju, da briljivo posmatra razliite promene u obiajima i temperamentu i da se prema tome, na kraju, postavi blago ili vrsto, pomirljivo ili sa autoritetom i nepopustljivom strogou? Po Semjuelu Tjuku, prvog lekara koji je bio postavljen u Utoitu preporuila je njegova neumorna istrajnost; kada je stupio u Utoite on,

NASTANAK

AZILA

243

sumnje nema, nije imao nikakvog posebnog zna nja duevnim bolestima, ali to je bio jedan ra zborit duh koji je dobro znao da od njegove pri ljenosti i umea zavise najdrai interesi njegovih blinjih. On je isprobavao razliite lekove na koje su mu ukazivali zdrav razum i iskustvo njegovih prethodnika. No ubrzo je bio razoaran, ne stoga to su ishodi bili loi ili to je broj izleenja bio mali: Nego su medicinska sredstva bila tako nedovoljno povezana sa razvojem ozdravljenja da nije mogao a da ne posumnja da ona vie prate ozdravljenje no to dovode do njega. Tada on shvati da se malo moe postii dotad poznatim medicinskim metodama. Briga za ovenost odnese prevagu kod njega i on odlui da ne koristi ni jedan lek koji bi bolesniku bio odve neprijatan. Ali ne bi trebalo verovati da je uloga lekara u Utoitu bila od male vanosti: preko redovnih obilazaka, preko autoriteta koji je imao u domu i koji ga je stavljao iznad svih nadzornika lekar je nad duhom bolesnika stekao uticaj vei no to je bio uticaj svih drugih osoba koje su imale da motre na njih. Veruje se da su Tjuk i Pinel otvorili azil pred medicinskim saznanjem. No oni nisu uveli nauku, ve linost ije su se moi samo preruile u to znanje, ili, najvie, u njemu nale svoje opravdanje. Te moi, po prirodi, pripadaju drutvenom i moralnom redu; one vuku korene iz malodobnosti luaka, otuenosti njegove linosti, a ne njegovog duha. Ako je linost lekara mogla da izdvoji ludilo, to nije znailo da ga ona poznaje, ve da ga kroti; a ono to e za pozitivizam biti slika objektivnosti, samo je druga strana te nadmoi. Veoma je vano zadobiti poverenje tih bolnika i izazvati u njima oseanja potovanja i poslunosti, to moe doi samo kao plod nadmonosti rasuivanja, izvrsnog odgoja i dostojanstva u govoru i ponaanju. Glupost, neznanje i pomanjkanje naela, potpomognuti tiranskom krutou, mogu da
16'

244

ISTORIJA LUDILA

izazovu i strah, ali prezir uvek pobuuju. Nadzornik u jednom domu umobolnih, koji je doao do vlasti nad njima, upravlja i uredovljuje njihovo ponaanje po svom nahoenju; on mora biti obdaren vrstim karakterom i, po potrebi, pokazati da ima ogromnu snagu. On treba da preti malo, ali da sprovodi pretnje i, ako ga ne sluaju, kazna mora odmah da usledi. U svetu azila lekar je mogao da sprovodi svoju apsolutnu vlast samo u onoj meri u kojoj je, od poetka, bio Otac i Sudija, Porodica i Zakon, budui da je njegova medicinska praksa dugo samo tumaila stare obrede Reda, Autoriteta i Kazne. A Pinel je odlino shvatao da lekar isceljuje onda kada, izvan modernih terapeutskih postupaka, pokree te pradrevne slike. On navodi sluaj jedne sedamnaestogodinje devojke koju su roditelji podigli krajnje popustljivo; ona je pala u veselo i luckasto bunilo kojem se nije mogao odrediti uzrok; u bolnici, s njom je postupano S najveom blagou; no ona je uvek imala izvestan oholi izgled koji se u azilu nije mogao trpeti; svojim roditeljima govo rila je samo sa ogorenjem. Odluuju da je podvrgnu reimu strogog autoriteta; ... nadzornik, da bi ukrotio njen nesalomljiv karakter, iskoristi trenutak kupanja i estoko se okomi na neke izopaene osobe koje se usuuju da se dignu protiv naredbi svojih roditelja i koje ne priznaju njihov autoritet. On joj predoi kako e se od sada s njom postupati sa svom strogou koju ona zasluuje, poto se sama opire svom ozdravljenju i sa nesavladivim jogunstvom prikriva poetni uzrok svoje bolesti. Zbog te nove strogosti i te pretnje bolesnica se osea duboko pogoena ...; na kraju je priznala svoje pogreke i prostoduno rekla da je skrenula pameu zbog jedne nedoputene sklonosti svog srca, i imenovala osobu koja je bila njen predmet. Posle tog prvog priznanja izleenje je bilo lako: Dolo je do najpovoljnije pro-

NASTANAK

AZILA

245

mene . . . ona je otada mirna i ne moe dovoljno da iskae svoju zahvalnost nadzorniku koji je okonao njenu stalnu uznemirenost, i vratio u njeno srce spokojstvo i mir. U ovoj prii nema ni jednog mesta koje se ne bi moglo prevesti na izraze psihoanalize, toliko je bilo tano da je linost lekara, pre Pinela, morala da dela ne na osnovu neke objektivne odredbe bolesti ili izvesne dijagnoze koja klasifikuje, ve oslanjajui se svoju uti cajnost koja je obuhvatala tajne Porodice, Autori teta, Kazne i Ljubavi; koristei se upravo tom uticajnou, navlaei obrazinu Oca i Sudije, lekar, jednom od onih naglih preica" koje ostavljaju medicinsku nadlenost po strani, postaje gotovo arobni izvrilac izleenja i poprima lik udotvorca; dovoljno je da on pogleda i progovori pa da bezumnike uobraenosti nestane i da se ludilo konano povinuje razumu. Njegovo prisustvo i njegova re raspolau tom moi vraanja razumu, moi koja jednim udarcem razotkriva krivicu i ponovo uspostavlja poredak morala. Neobian je paradoks to je medicinska praksa zala u tu nesigurnu oblast lanih uda upravo u asu kada znanje duevnoj bolesti pokua va da poprimi pozitivno znaenje. S jedne strane, ludilo se postavlja na odstojanje u jednom objek-. tivnom polju u kojem iezavaju pretnje bezumlja; ali u istom tom asu luak tei da sa lekarom, u nerazorivom jedinstvu, stvori neku vrstu pra u kom se sauesnitvu uvruje na osnovu veoma starih srodnosti. ivot u azilu, kako su ga Tjuk i Pinel ustrojili, omoguio je nastanak te tanane strukture koja e postati osnovna elija ludila strukture koja stvara neto kao mikrokosmos u kojem su simbolino predstavljene velike strukture graanskog drutva i njegovih vrednosti: odnosi Porodica-Deca, oko teme oevog autoriteta; odnosi Krivica-Kazna, oko teme neposredne pravde; odnosi Ludilo-Nered, oko teme drutvenog i moralnog reda. Odatle lekar i crpe svoju isceliteljsku

246

ISTORIJA LUDILA

mo; i upravo onoliko koliko se bolesnik, preko tolikih starih veza, ve nalazi otuen u lekaru, lekar i ima gotovo udesnu mo isceljenja. U vreme Pinela i Tjuka, u toj moi nije bilo neobinog; ona je objanjavana i pokazivana, naprosto, preko uspenosti moralnog dranja; nije bila tajanstvenija od moi lekara osamnaestog stolea kada je ovaj rastvarao tenosti ili oputao vlakna. Ali smisao ove moralne prakse vrlo je brzo izmakao lekaru, onako kako je on svoje znanje zatvarao u norme pozitivizma: od poetka devetnaestog stolea psihijatar vie nije sasvim tano znao kakva je priroda moi koju je nasledio od velikih reformatora ija je delotvornost izgledala tako udnovata spram naina na koji je on zamiljao duevnu bolest i prakse svih ostalih lekara. Ta psihijatrijska praksa, zgusnuta u svojoj tajnovitosti, nejasna ak i onima koji su se njome bavili, u mnogom pogledu nalazi se u istom udnovatom poloaju koji luak ima u svetu medicine. Pre svega stoga to e medicina duha, prvi put u povesti zapadne nauke, postati gotovo sasvim nezavisna: jo od Grka ona je bila samo jedno poglavlje medicine i videli smo kako je Vilis izuavao ludila pod oznakom bolesti glave; posle Pinela i Tjuka, psihijatrija e postati medicina sa osobenim obelejem: ni oni koji za poreklom ludila najstrastvenije tragaju u organskim uzrocima ili naslednim sklonostima nee izbei to obeleje. Oni e ga izbei tim manje to e ono sa pokretanjem sve mutnijih moralnih sila u poetku biti neka vrsta neiste savesti; oni e se tim vie zatvarati u pozitivizam to vie budu oseali kako njihova praksa izlazi iz njega. to se vie pozitivizam namee medicini, a psihijatriji posebno, to ta praksa postaje mutnija, mo psihijatra udotvornija, a par lekar-bolesnik sve dublje zalazi u jedan neobian svet. U oima bolesnika, lekar postaje udotvorac; onaj autoritet koji je lekar dobijao iz reda, morala, porodice,

NASTANAK

AZILA

247

sada kao da izvlai iz sebe samog; upravo zato to je to lekar, veruje se da on raspolae tim moima, i dok je Pinel, kao i Tjuk, isticao da njegovo moralno delovanje nije neminovno skopano sa naunom upuenou, sad ljudi poinju da veruju, a bolesnik pre svih, da je on svoju mo rasplitanja ludila stekao iz neke ezoterinosti svoje nauke, iz neke gotovo demonske tajne znanja; i to bolesnik vie bude prihvatao to preputanje u ruke lekara koji je istovremeno i boanski i satanski, koji, u svakom sluaju, prevazilazi ljudsku meru, to e se vie otuivati u njemu, pnhvatajui potpuno i unapred sve njegove uticaje, od samog se poetka potinjavajui volji koju doivljava kao maginu, i nauci za koju misli da je predskazivanje i proricanje, te tako na kraju postaje idealan i savren korelat tih moi koje on projicira u lekara, ist objekt bez druge otpornosti doli sopstvene inercije, gotov da bude ba ona histerina bolesnica preko koje je arko (Charcot) uznosio udesnu mo lekara. Ako bismo eleli da ralanimo dubinske sklopove objektivnosti u znanju i praksi psihijatrije devetnaestog stolea, od Pinela do Frojda (44), onda bi zapravo trebalo da pokaemo da je ta objektivnost od samog poetka bila jedno opredmeenje magijskog reda koje je moglo da se ostvari tek uz saradnju samog bolesnika i na osnovu jedne moralne prakse koja je u poetku bila otvorena i jasna, ali je, u meri u kojoj je pozitivizam nametao svoje mitove naunoj objektivnosti, polako padala u zaborav; prakse iji su koreni i smisao zaboravljeni, ali koja je stalno koriena i stalno prisutna. Ono to se naziva psihijatrijskom praksom jeste izvesna moralna taktika, nastala krajem osamnaestog stolea, ouvana u obredima azilskog ivota i prekrivena mitovima pozitivizma. Ali ako za bolesnika lekar brzo postaje udotvorac on to, u sopstvenim oima, kao lekar pozitivizm, ne moe biti. Toj nejasnoj moi ije po-

248

ISTORIJA LUDILA

reklo on vie ne poznaje i u kojoj nee da prepozna drevne sile iz kojih je sainjena, on treba da dade neki poloaj; a poto nita u pozitivnom saznanju ne moe da opravda takav prenos volje, ili slino delovanje na daljinu, brzo e doi trenutak kada e ludilo samo biti proglaeno odgovornim za takve nepravilnosti. Ta ozdravljenja bez osnove, i za koja odista valja priznati da nisu lana ozdravljenja, postae istinska ozdravljenja lanih bolesti. Ludilo nije bilo ono to se verovalo da je, niti ono za ta se izdavalo; ono je bilo beskrajno manje od sebe sama: zbir uverenosti i obmane. Vidimo kako se ocrtava ono to e postati pitijatizam Babinskog. I jednim udnovatim preokretom misao se vraa gotovo dva stolea unazad u vreme kada je granica izmeu ludila, lanog ludila i simulacije ludila bila nedovoljno odreena ista nejasna pripadnost prestupu drala ih je na okupu; a jo dalje od toga, medicinska misao konano je izvela jedno izjednaenje pred kojim je oklevala sveukupna zapadna misao, jo od grke medicine: izjednaenje ludila sa ludilom odnosno medicinskog poimanja i kritikog poimanja ludila. Krajem devetnaestog stolea, i u misli savremenika Babinskog, nalazimo tu neuvenu postavku koju se jo ni jedna medicina nije usudila da iskae: da je ludilo, na kraju, samo ludilo. Otuda, dok je duevni bolesnik potpuno otuen u stvarnoj linosti svog lekara, lekar razbija stvarnost duevne bolesti u kritikom poimanju ludila. I to tako da, izvan praznih oblika pozitivistike misli, ostaje jo samo jedna konkretna stvarnost: par lekar-bolesnik u kojem se zbira, splie i rasplie svekolika umobolnost. I upravo do tog stupnja cela psihijatrija devetnaestog stolea istinski se usmerava ka Frojdu, prvome koji je ozbiljno prihvatio stvarnost para lekar-bolesnik, koji se sloio da od nje ne odvoji ni svoje posmatranje ni svoje istraivanje, koji nije teio da ga prikrije jednom psihijatrijskom teorijom koja bi

NASTANAK

AZILA

249

bila u manjem ili veem skladu sa medicinskim saznanjem; on je prvi najdoslednije pratio njene posledice. Frojd je razotkrio sve ostale azilske strukture: on jeoukinuo utanje i posmatranje, potro samoprepoznavanje ludila u ogledalu sopstvenog prizora, uutkao instance osuivanja. Ali, s druge strane, on je iskoristio strukturu koja obavija linost lekara; on je pojaao njegova svojstva udotvorca, pripremajui bezmalo boanski status njegovoj svemoi. On je na njega, na samu tu prisutnost koja se izmakla iza bolesnika i iznad njega, u odsutnost koja je isto tako i sveobuhvatna prisutnost, preneo sve moi koje su bile raspodeljene u kolektivnom bivstvovanju azila; on je od toga napravio apsolutni Pogled, isto i uvek uzdrano utanje, Sudiju koji kanjava i nagrauje jednom presudom koja se ak ni do govora ne sputa; on je od toga napravio ogledalo u kojem se ludilo, jednom gotovo nepominom kretnjom, vezuje za, i odvezuje od sebe. Frojd je postigao da se sve strukture koje su Pinel i Tjuk ustrojili u zatvoru, pomere prema lekaru. On je doista izbavio bolesnika tog azilskog bivstvovanja u koje su ga otuivali njegovi osloboditelji; ali nije ga izbavio onoga to je u tom bivstvovanju bilo sutinsko; on je preustrojio moi u njemu, do najveeg ih stupnja napregao stavljajui ih u ruke lekara; on je stvorio psihoanalitiku situaciju u kojoj, jednim genijalnim kratkim spojem, otuenje postaje razotuujue zato to, u lekaru, postaje subjekt. Lekar, kao lik koji otuuje, ostaje klju psihoanalize. Moda upravo zato to nije ponitila tu konanu strukturu i na nju svela sve ostale, psihoanaliza i ne moe, nee moi da uje glasove bezumlja, niti da odgonetne znake bezumnika kao takve. Psihoanaliza moe da razmrsi neke oblike ludila; najvii rad bezumlja njoj ostaje stran. Ona ne moe ni da oslobodi ni da prepie, a ponajmanje da objasni ono to je u toj raboti bitno.

250

ISTORIJA LUDILA

Od kraja osamnaestog stolea, ivot bezumlja otkriva se jo samo u blesku dela kao to su Helderlinovo, Nervalovo, Nieovo ili Artoovo u delima zauvek nesvodivim na ta ludila koja ozdravljuju, odupirui se sopstvenom snagom tom ogromnom moralnom utamnienju za koje smo stekli naviku da ga nazivamo, nesumnjivo ironino, Pinelovim i Tjukovim osloboenjem umobolnih.

ZAKLJUAK

Onaj Goja koji je naslikao Ludnicu doiveo je, nesumnjivo, pred tim gamizanjem ploti po praznini, tom golotinjom du golih zidova, neto to je bilo u vezi sa ondanjom patetinou: simboline inuve kojima su bili krunisani bezumni kraljevi ostavljale su vidljivim tela koja preklinju, tela izloena lancima i bievima, tela koja bunilu lica protivree ne toliko bedom svoje razotkrivenosti koliko ljudskom istinom koja je provaljivala kroz celu tu netaknutu plot. ovek sa trorogim eirom nije lud zato to je, go-golcat, natakao tu ritu na glavu; nego u tom luaku sa eirom kljua, kroz neiskazivu snagu njegovog miiavog tela, njegove divlje i udesno raspojasane mladosti, jedna ve amoralna ljudska prisutnost, nekako slobodna jo od poetka vremena, po pravu roenja. Ludnica ne govori toliko l udil ima i tim udnovatim likovima, koje uostalom nalazimo i u Caprichos, koliko vel ikoj jednolinosti tih novih tela, pokazanih u svoj svojoj krepkosti, a iji pokreti, ako i prizivaju njihove snove, pre svega opevaju njihovu sumornu slobodu: jezik Ludnice slian je Pinelovom svetu. Goja sa Disparates i sa Quinta del Sordo obraa se drugom jednom ludilu. Ne ludilu luaka baenih u tamnicuj ve ludilu oveka baenog u

252

ISTORIJA LUDILA

sopstveni mrak. Ne povezuje li nas Goja, premaujui seanje, sa drevnim svetovima arolija, fantastinih jahanja, vetica koje ue po granama sasuenih drveta? Zar udovite koje ape tajne na uho Kaluera nije roak nakaze koja je opinjavala Boovog Svetog Antonija? U izvesnom smislu Goja iznova otkriva te velike zaboravljene slike ludila. Ali za njega su one neto drugo, i upeatljivost kojom se odlikuju njegovi kasniji radovi potie od druge jedne snage. Kod Boa ili Brojgela, ti se oblici raaju iz samoga sveta; kroz procepe jedne udnovate poezije, oni otkrivaju kamenje i biljke, oni izviru iz ivotinjskog zavijanja; ni uee svekolike prirode nije bilo dovoljno za njihovo kolo. Gojini oblici raaju se ni iz ega: oni su bez osnove, u dvojakom smislu, po tome to se izdvajaju tek iz najjednolikije tame, i tome to nita ne ukazuje na njihovo poreklo, njihovu granicu i njihovu prirodu. Disparates su bez predela, bez zidova, bez pozadine i to je jo jedna razlika u odnosu na Caprichos; u noi tih velikih slepih mieva koje vidimo na Nainu letenja nema ni jedne jedine zvezde. Iz kog drveta raste grana na kojoj krete vetice? Da li ona leti? Prema kom vetijem sastanku, i kom proplanku? Nita u svemu tome ne govori svetu, ni ovome, ni nekom drugom. Re je, u stvari, onoj Usnulo sti razuma od koje je Goja jo 1797. stvorio prvu sliku sveopteg jezika; re je no i koja je, nema sumnje, no klasicistikog bezumlja, ona troguba no u koju je utonuo Orest. Ali u toj noi ovek opti sa onim to je u njemu najdublje, i najsamotnije. Pustinja Boovog Svetog Antonija bila je beskonano nastanjena; a ak i ako je bio plod njene mate, predeo kojim prolazi Luda Greta bio je sav ispresecan ljudskim jezikom. Gojin Kaluer, s tom toplom ivotinjom uz svoja plea, njenim apama na svom ramenu i njenom njukom koja mu dahe u uho, ostaje sam: nije izreena nikakva tajna. Jedino je pri-

ZAKLJUAK

253

sutna najzapretenija, a u isti mah i najdivljakije slobodna sila: ona koja komada tela na Grande Disparate, ona koja se razularila i bode oi na Pomamnom ludilu. Posle toga se i sama lica raspadaju: to vie nije ono ludilo sa Caprichos koje je navlailo obrazinu istinskiju od istine likova; to je sad ludilo ispod obrazine, ludilo koje ujeda lica, nagriza crte; nema vie oiju i usta, tu su samo pogledi koji dolaze ni od kuda i upiru se ni u ta (kao na Skupu vetica); ili krici koji naviru iz crnih rupa (kao na Hodoau svetog Isidora). Ludilo je u oveku postalo mogunost da se unite i ovek i svet pa ak i te slike koje prkose svetu i izobliuju oveka. Ono je, daleko ispod sna, daleko ispod more bestijalnosti, poslednje pribeite: kraj i poetak svega. Ne stoga to bi bilo obeano kao u nemakoj lirici, ve stoga to je zbrka haosa i apokalipse: taj Idiot koji krii i krivi rame da bi se izmakao nitavim koje ga zahvata da li je to roenje prvog oveka i njegov prvi pokret prema slobodi, ili poslednji trzaj poslednjeg samrtnika? Zar to ludilo koje spaja i deli vreme, koje svija svet u omu jedne noi, to ludilo tako tue iskustvu iji je savremenik, ne prenosi, onima koji su kadri da ga prihvate Nieu i Artou te jedva ujne rei klasicistikog bezumlja u kojima su posredi bili nitavilo i no, ali pojaavajui ih do krika i besa? I dajui im, po prvi put, izraz, pravo graanstva, i uporite u zapadnoj kulturi na osnovu kojeg postaju mogua sva osporavanja, i totalno osporavanje? Vraajui im njihovo prvotno divljatvo? Miran, strpljivi jezik De Sadov takoe hvata poslednje rei bezumlja i daje im, za budunost, i on, jedno udaljenije znaenje. Izmeu iskidanog Gojinog crtea i te neprekinute crte rei ija se jednosmernost protee od prve knjige Zistine do desete knjige Zilijete, nesumnjivo nema nieg zajednikog osim izvesnog pokreta koji, vraajui se

254

I S T O R U A LUDILA

tkom savremene lirike i isuujui joj izvore, iznova otkriva tajnu nitavila i bezumlja. U zamku u koji se zatvorio De Sadov junak, po manastirima, umama, podzemnim tamnicama u kojima se beskonano produava ropac njegovih rtava, priroda, na prvi pogled kao da moe da se iskazuje u punoj slobodi. Tu ovek ponovo nalazi jednu istinu koju je zaboravio premda je ona oigledna: koja bi elja mogla biti protiv prirode kada je nju u oveka usadila priroda sama, i kada je nju ovek nauio od prirode u velikoj pouci ivota i smrti koja ne prestaje da obnavlja svet? Ludilo elje, bezumna ubistva, najnerazumnije strasti jesu mudrost i razum, poto spadaju u poredak prirode. Sve to su moral i religija, i jedno loe ustrojeno drutvo, mogli da ugue u oveku, oivljava u dvorcu ubistava. Tu je ovek konano usklaen sa svojom prirodom; ili, bolje reeno, jednom etikom svojstvenom tom udnovatom zatvaranju, ovek mora da se stara da, bez skretanja, odri svoju vernost prirodi: strog zadatak, sveobuhvatan, neiscrpan zadatak: Nita nee znati ako nisi sve upoznao; a ako si toliko plaljiv da se zaustavi pred prirodom, ona e ti izmai za svagda. (45) I obrnuto, ako je ovek povredio ili izmenio prirodu, on treba i da ispravi zlo matematikom vrhovne osvete: Priroda je uinila da se svi rodimo jednaki; ako se sudbini dopada da remeti taj poredak optih zakona, na nama je da ispravimo njene udi i da svojom spretnou povratimo ono to su jai oteli. (46) Sporost osvete, kao i drskost elje, pripadaju prirodi. U onom to izumeva ludilo ljudi nema niega to ne bi bilo ili oigledna priroda, ili ponovo uspostavljena priroda. Ali u De Sadovoj misli to je tek prvi trenutak: ironino opravdanje, racionalno i lirsko, gorostasan pasti Rusoa. Na osnovu tog pokazivanja posredstvom besmisla nitavnosti savremene filosofije i celog njenog naklapanja oveku

ZAKLJUAK

255

i prirodi, bie donete istinske odluke: odluke koje su isto toliko i prekidi u kojima se ponitava veza oveka sa njegovim prirodnim biem (47). uveno Drutvo prijatelja zloina, nacrt Ustava vedske, kada ih jednom oistimo od njihovih otrovnih aluzija na Drutveni ugovor i nameravana ustrojenja Poljske ili Korzike, utvruju jedino vrhovnu strogost subjektivnosti u odbacivanju svake prirodne slobode i jednakosti: nekontrolisano raspolaganje jednim elanom od strane drugog, prekomerno sprovoenje nasilja, bezgranina primena prava smrti celo to drutvo ija je jedina veza odbacivanje veze, javlja se kao otputanje prirode budui da jedina kohezija koja se zahteva od pojedinaca u toj skupini ima za cilj samo da zatiti ne prirodno postojanje, ve slobodno ispoljavanje suvremenosti nad prirodom i protiv nje (48). Odnos to ga je uspostavio Ruso sasvim je obrnut; suverenost vie ne prenosi prirodno postojanje, ono j e za suverena samo jedan objekt, koji mu omoguuje da odvagne svoju dovede do svog loginog zakljuka, elja samo prividno vodi ponovnom otkrivanju prirode. Kod De Sada, u stvari, nema povratka rodnoj zemlji, nema nade da e prvotno odbacivanje drutvenog ponovo kriomice postati poredak sree, putem dijalektike prirode koja se odrie same sebe i time se potvruje. Za usamljeniko ludilo elje koje jo i za Hegela, kao i za filosofe osamnaestog stolea, konano utapa oveka u prirodni svet koji drutveni svet odmah preuzima, De Sad smatra da baca oveka u jednu prazninu koja izdaleka vlada prirodom, u potpuno odsustvo srazmera i zajednice, u stalno iznova otpoinjano nepostojanje zadovoljenja. No ludila otuda je beskrajna; ono to se moglo smatrati nasilnikom prirodom oveka samo je bila beskonanost ne-prirode. Ovde je izvor velike jednolinosti De Sadove: sa De Sadovim napredovanjem kulise se raspada-

256

ISTORIJA LUDILA

ju; iznenaenja, sluajnosti, patetine ili dramatine veze prizora iezavaju. Ono to je jo u listini bilo preokret doivljen, dakle nov dogaaj postaje, u ilijeti, suverena, uvek pobednika igra, bez slabih strana, igra ije je savrenstvo toliko da njena novina moe biti samo slinost sa samom sobom. Kao i kod Goje, vie nema osnova tim preterano tanim Disparates. Pa ipak, kroz to pomanjkanje dekora koje moe biti mrkli mrak isto tako kao i bletavo svetio (kod De Sada nema senki), lagano se kreemo ka svretku: smrti istine. Njena bezazlenost zamorila je ak i elju da bude kinjena. Ne moe se rei da zloin nije savladao njenu vrlinu; treba da kaemo obrnuto, da ju je njena prirodna vrlina dovela dotle da je iscrpla sve mogue naine da bude predmet zloina. Tada, i kada zloin bude mogao jo samo da je najuri iz oblasti svoje suverenosti (Zilijet najuruje svoju sestru iz zamka Noarsej), ta priroda tako dugo potinjavana, kinjena, poniavana (49), potpuno se pokorava onome to joj se protivilo: sada ona zapada u ludilo i tu, ali samo za trenutak, ponovo uspostavlja svoju svemo. Pobesnela olujina, grom koji zgromljuje istinu to je priroda koja je postala zloinaka subjektivnost. Ta smrt koja kao da je izmakla bezumnoj vladavini Zilijete dublje joj pripada nego bilo koja druga; no oluje, munje i groma dovoljno oznauje da se priroda razdire, da dostie krajnji stupanj svoje borbe, i da u tom zlatnom blesku otkriva suverenost koja je i ona sama, i neto sasvim drugo no ona sama: suverenost poludelog srca koje je, u svojoj samoi, dostiglo granice sveta koji ga razdire, okree ga protiv sebe i unitava u asu kada mu to to je tako dobro ovladalo tim svetom daje pravo da se poistoveti s njim. Taj trenutni grom koji je priroda potegla iz sebe da bi zgromila istinu samo je jedno te isto sa dugim bivstovanjem ilijete koja e, takoe, ieznuti sama od sebe, ne ostavljajui ni tra-

ZAKLJUAK

257

ga, ni lea, niti bilo ta drugo po emu bi priroda mogla da preuzme svoja prava. Nitavilo bezumlja u kojem se zauvek uutao jezik prirode postalo je nasilnitvo prirode i protiv prirode, i to sve do suverenog ukidanja sebe samog (50). Kod De Sada, kao i kod Goje, bezumlje nastavlja da bdije u svojoj noi; ali kroz to bdenje ono se spree sa sveim snagama. Ne-bie koje je ono bilo, postaje mo koju treba unititi. Preko De Sada i Goje, zapadni svet je stekao mogunost da u nasilju prevazie svoj razum i da tragino iskustvo ponovo otkrije izvan obeanja dijalektike.
*

Posle De Sada i Goje, a od njih poev, bezumlje pripada onome to je, za moderan svet, presudno u svakom umetnikom delu: to znai onome po emu svako delo jednovremeno nosi i ubistvo i prinudu. Tasovo ludilo, Sviftova melanholija, Rusoovo bunilo, pripadaju njihovim delima ba kao to i ta dela pripadaju njima. Tu u tekstovima, tamo u ivotima ljudi, progovaralo je isto nasilje, ili ista gorina; vienja su se svakako izmenjivala; jezik bunila se ispreplitao. Ali to nije sve: umetniko delo i ludilo bili su, u iskustvu klasicizma, dublje povezani na drugoj jednoj razini: paradoksalno, ba tamo gde su ograniavali jedno drugo. Postojala je, naime, jedna oblast u kojoj je ludilo osporavalo stvaralatvo, ironino ga umanjivalo, pravilo od predela svojih slika jedan patoloki svet utvara; taj jezik, koji je bio bunilo, nikako nije bio stvaralatvo. I obrnuto, bunilo se, ako je bilo potvreno kao stvaralatvo, otimalo svojoj tanunoj istini ludila. Ali u samom tom osporavanju jedno drugo nije obezvreivalo, ve je pre re bila (setimo se Montenja), otkrivanju one osnov ne neizvesnosti u kojoj se raa umetniko delo, u
17

258

ISTORA LUDILA

trenutku kada ono prestaje da se raa da bi uistinu postalo delo. U tom suprotstavljanju iji su nam svedoci, posle Lukrecija, Taso ili Svift i koje je uzaludno bilo pokuavati razdeliti na razdoblja lucidnosti i razdoblja krize otkriva se jedno odstojanje u kojem sama istina umetnikog dela postavlja pitanje: da li je ona delo ili ludilo? nadahnue ili privienje? spontano naviranje rei ili ist izvor jednog jezika? Da li njegovu istinu treba unapred traiti, jo pre no to je ono i nastalo, u jadnoj istini ljudi ili je, daleko izvan njegovog nastanka, otkrivati u biu koje se u njoj nasluuje? Ludilo pisaca bilo je, za druge, prilika da se vidi raanje, neprekidno ponovno raanje, u malodunosti ponavljanja i bolesti, istine umetnikog dela. Ludilo Niea, ludilo Van Goga ili ludilo Artoa, pripada njihovom delu, moda isto tako duboko, ali na sasvim drugi nain. Uestalo javljanje, u modernom svetu, tih dela koja se rasprskavaju u ludilu, svakako da nita ne dokazuje ra zumu toga sveta, smislu njegovog umetnikog stvaralatva, pa ak ni odnosima koji se spliu i raspliu izmeu svarnog sveta i umetnika koji su stvorili dela. Pa ipak, tu uestalost valja ozbiljno shvatiti, kao isticanje jednog pitanja; od Helderlina i Nervale, broj pisaca, slikara, muziara koji su potonuli u ludilo umnogostruio se; ali ne zavaravajmo se; izmeu ludila i umetnikog dela nije bilo sporazumevanja, neke trajnije razmene, niti jezikog optenja; njihov je sukob mnogo pogibeljniji no nekada; a njihovim osporavanjem sada nita nije oproteno; oni sada igraju na ivot i smrt. Ludilo Artoovo ne uvlai se u meuprostore dela; ono je pravo odsustvo dela, ispretresano prisustvo tog odsustva, njegova sredinja praznina koja se osea i meri svim njegovim dimenzijama kojima nema kraja. Poslednji krik Nieov, koji ga proglaava i Hristom i Dionizijem to nije na mei razuma i bezumlja, na

ZAKLJUAK

259

jranici du koje se udaljava delo, njihov zajedniodmah li, konano san izmirenju pastira iz Arkadije i ribara sa jezera Tiverijadskog; to je ponitavanje dela, ono na osnovu ega delo postaje nemogue i gde ono treba da zauti; eki je upravo ispao iz ruku filosofa. A Van Gog, taj koji nije hteo da trai dozvolu od lekara da pravi slike, znao je da su njegovo delo i njegovo ludilo meusobno nesaglasni. Ludilo je potpuni prekid s umetnikim delom; ono je sastavni trenutak ukmua koje istinu dela rastae u vremenu; ono mu ocrtava spoljanju ivicu, put ruenja, obris naspram praznine. Artoovo delo doivljava u ludilu sopstveno odsustvo, ali to doivljavanje, stalno nova hrabrost da se to doivi, sve one rei nabacane spram sutinske odsutnosti jezika, sav taj prostor telesne patnje i uasa koji okruuje prazninu ili se, bolje reeno, podudara s njom to je delo samo: sunovrat nad bezdanom odsutnosti dela. Ludilo vie nije prostor neodlunosti u kojem je postojala opasnost da e probiti prvobitna istina dela, ve odlunost na osnovu koje se ona neopozivo prekida i za svagda se nadnosi nad istoriju. Nije vaan taan dan one jeseni 1888. kada je Nie konano poludeo i od kada njegovi tekstovi vie ne pripadaju filosofiji ve psihijatriji: sve, raunajui i dopisnicu Strindbergu, pripada Nieu, i sve je u tesnoj vezi sa Roenjem tragedije. Ali tu neprekinutost ne treba zamiljati na razini nekog sistema, tematike, pa ni postojanja: ludilo Nieovo, to jest raspad njegove misli, jeste ono po emu se ta misao probija u moderan svet. Ono to ju je inilo nemoguom, nama je ini savremenom; ono to ju je otimalo od Nieea, nama je nudi. To ne znai da je ludilo jedini jezik zajedniki umetnikom delu i modernom svetu (opasnosti od patosa kletvi, obrnuta i simetrina opasnost od psihoanaliza); ve to znai da, preko ludila, neko delo koje se na izgled utapa u svet, odaje u njemu svoj besmisao i pre17*

ISTORIIA LUDILA

obraava se u njemu jedino u vidu patolokog, obuhvata sobom vreme sveta, ovladava njime i vodi ga; preko ludila koje ga prekida, umetniko delo otvara prazninu, vreme utanja, pitanje bez odgovora, ono stvara jedan neizmirivi rascep u kojem je svet prinuen da se preispita. Ono to je u nekom umetnikom delu nuno oskvrniteljsko tu se preokree i, u vremenu toga dela preplavljenom ludilom, svet doivljava svoju krivicu. Nadalje, i posredstvom ludila, svet postaje kriv (po prvi put u zapadnom svetu) u odnosu na delo; ono die optubu protiv njega, prinuuje ga da se pokori njegovom jeziku, obavezuje ga na jedan zadatak prepoznavanja, popravljanja; na zadatak da povrati razum iz tog bezumlja i tome bezumlju. Ludilo u koje se survava umetniko delo jeste prostor naeg rada, jeste beskonaan put da se stigne do kraja, jeste na poziv u kojem se meaju pobornik i tuma. Zbog toga je malo vano znati kada se u Nieovu gordost, Van Gogovu poniznost uvukao prvi glas ludila. Ludilo postoji samo kao poslednji trenutak dela ovo ga beskonano potiskuje prema svojim granicama; tamo gde postoji delo, nema ludila; pa ipak, ludilo je savremenik dela, poto ono oznauje as njegove istine. Trenutak kada se, zajedno, raaju i dovravaju delo i ludilo jeste poetak vremena u kojem to delo optuuje svet i ini ga odgovornim za to to ono jeste. Lukavstvo i novo likovanje ludila: taj svet koji veruje kako odmerava, opravdava ludilo putem psihologije, mora sam da se pravda pred njim, jer u svojim naporima i rasprama on se odmerava prema neodmerenosti dela kao to su Nieovo, Van Gogovo, Artoovo. I nita u tim delima, pogotovu ne ono to bi mogao znati l udil u, ne uverava taj svet da ga ova del a l udil a opravdavaju.

BELEKE

1. U p . J. LEBEUF: Histoire de la ville et de tout te diocese de Paris (Paris, 17541758). 2. Tristan i Izoida. 3. De LANCRE: De l'Inconstance des mauvais anges (P aris, 1612). 4. U t o m smislu, iskustvo ludilu tano se nadovezuje na iskustvo gubi. Obred iskljuivanja gubavca pokazuje d a j e o n , iv, b i o smo prisustvo smrti. Louise L A B E . SAINT-fiVREMOND: Sir Politik would be, in V , scena I I . S E R V A N T E S : Don Kihot, I I d e o , glava 1. Ukaz o d 1656, lan I V . Kasnije su pridodati Saint-Esprit i les Enfants-Trouves, a povuena j e la Savonnerie. 9. Izvetaj La Rofuko-Lijankura u ime O d b o r a za prosjaenje Ustavotvorne skuptine (Proces verbaux de l'AssembUe nationale, t. X X I ) . 10. Sa duhovne take gledita, b e d a se, k r a j e m esnaestog i p o e t k o m sedamnaestog stolea osea k a o pretnja Apokalipse. Jedan o d n a j oiglednijih znakova skorog dolaska B o j i h Sinova i kraja vremena jeste prekomernost duhovne i vremenske b e d e na k o j u se svet sveo. Sada su naili loi d a n i . . . usled mnotva prestupa u m n o ili su se i j a d i , a m u k e su senke neodvojive o d krivnje. (CAMUS: De la Mendiciti Ugitime des pauvres, p p . 34). 11. 12. 13. 14. 15. Pravilnik Opteg prihvatilita. Cl. X I I i X I I I . ROUSSEAU: Discours sur les sciences et les arts. Archives Bastille, RAVAISSON, X I I I , p p . 161162. Nacionalna biblioteka, Fonds Clairambault, 986. Dogodilo se, ali veoma kasno, i nesumnjivo p o d utlcajem prakse k o j a se odnosila na luake, da se pokazuju i venerini bolesnici. Otac RICHARD, u svojim Mimoires, pria poseti k o j u i m j e uinio princ Cond sa v o j v o d o m o d Enghiena kako b i ga ispunio uasom o d greha (f 25). 16. Ned WARD, u London Spy, navodi iznos o d 2 penija. 17. Nekada j e svako b i o puten da o b i e Bisetr, i p o l e p o m vremenu dolazilo j e najmanje 2.000 posetilaca dnevno. Poto biste platili, 5. 6. 7. 8.

262

ISTORIJA LUDILA

vodi b i vas v o d i o u odeljenje bezumnika. (Memoires du Pire Richard, l o c . , cit. f 61). Obilaeni su j e d a n irski svetenik koji j e leao na slami, jedan brodski kapetan koga j e razbenjavao pogled na ljude jer j e zbog ljudske nepravde i poludeo, jedan mladi koji j e divno pevao (ibid.). 18. MIRABEAU: Mamoires d'un voyageur anglais (1788), str. 213, b e leka I. 19. ESQUIROL: Memoire historique et statistique d e la Maison Royale de Charenton; i r Des maladies mentales, I I , str. 222. 20. PASCAL: Pensaes, n. 339. 21. BOSSUET: Panigyrique de saint Bernard. 12. Saint Vincent pravi ovde aluziju na tekst sv. Pavla (I posl. K o rinanima, I , 23): Jadaeis quidem Scandalum, gentibus autem stultitiam. 23. Correspondance de Saint Vincent de Paul (ed. Coste), t. V , str. 146. 24. J. W E Y E R : De praestigiis demomim. 25. Neki v o j n i k posta melankolian z b o g toga Sto ga o d b i e roditelji j e d n e devojke k o j u j e silno v o l e o . B i o j e sanjar, alio se d a ga j a k o b o l i glava i da m u neprestano trne ta strana. Primetno j e mravio; lice m u j e b i l o sve blee; b i o j e toliko slab da j e izbacivao izmet a n i j e ni p r i m e i v a o . . . Nije b i l o nikakvog bunila, premda bolesnik n i j e davao nikakav pozitivan o d g o v o r i izgledao j e p o t p u n o utonuo u s v o j e misli. Nikad nije traio ni d a j e d e ni da pije. (Gazette salutaire, 17. marta 1763). 26. Encyclopadie, lanak Maniji. 27. Mme de Sevigne' j u j e m n o g o upotrebljavala, i smatrala j e d o b r o m protiv tuge (up. p i s m a o d 16. i 20. o k t o b r a 1675). 28. Raspravlja se t o m e da U j e pronalaza maine Maupertius, Darwin ili Danac Katzenstein. 29. LEURET: Fragments psychologies sur la Folie (Paris, 1834). 3C. L e Neveu de Rameau, D I D E R O T : Oeuvres (Pleiade), str. 435. 31. M E R C I E R : Tableau de Paris, t. I, str. 233234. 32 Mercier, lac. cit, 33. Znao sam, k a o i svi, d a j e Bisetr bila i bolnica i tamnica u isti mah; ali nisam znao da j e bolnica bila izgraena da b i stvarala bolesti, niti tamnica da b i stvarala zloin. (MIRABEAU: Souvenirs d'un voyageur anglais, str. 6 ) . 34. MIRABEAU: Relation d'un voyageur anglais. 35. U evolucionizmu devetnaestog stolea, ludilo j e zaista povratak, ali du jednog hronolokog puta; o n o nije apsolutno rasula vremena. Re je j e d n o m unazad v r a e n o m vremenu, n e ponav ljanju u strogom smislu rei. Psihoanaliza, koja j e pokuala da iznova suoi ludilo i bezumlje, nala se pred p r o b l e m o m vremena; fiksacija, instinkt smrti, kolektivno nesvesno, arhetip, manje-vie sreno odreuju tu heterogenost d v e j u temporalnih struktura: o n u k o j a j e svojstvena iskustvu Bezumlja i znanju k o j e o n o obavija; o n u koja j e svojstvena znanju ludilu, i nauci k o j u o n o odobrava. 36. RfiCALDE: Traiti sur les abas. 37. MIRABEAU: L'Ami da Hammes. 38 TURCOT: Eloge de Gournay.

BELEKE

263

39. TURGOT: lanak Fonation u l'Encyclopadie. 40. TURGOT: Lettre Trudaine sur le L i m o u s i n . . Oeuvres (cd. Schelle), I I , str. 47895. 41. D E L A R I V E . Pismo upueno redaktorima Bibliolheque britannique j e d n o j n o v o j ustanovi za leenje umobolnih. Ovaj se tekst pojavio u Bibliotheque britannique, zatim i u o d v o j e n o j brouri. Delarive j e posetio Utoite 1798. 42. Scipion PINEL: complet du rigime sanitaire des aliinis P ( a ris, 1836), str. 56. 43. Traiti medico-philosophique. 44. Ove strukture i dalje p o s t o j e u nepsihoanalitikoj psihijatriji a d o b r i m d e l o m i u s a m o j psihoanalizi. 45. Cent vingt journies de Sodome (cit par BLANCHOT: Lautreantont et Sade, Paris, 1949, str. 225). 46. Navedeno prema: BLANCHOT, ibid., str. 225. 47. Beae m o e ii sve d o komadanja prirode i pomeranja sveta* (Cent vingt journies, Paris, 1935), t . I I , str. 369. 48. Ta kohezija nametnuta t i m socii sastoji s e , u Stvari, ne u t o m e to se izmeu njih priznaje valjanost prava smrti, k o j e m o g u da ostvare nad drugima, v e da c n a izmeu sebe priznaju apsolutno pravo slobodnog raspolaganja; svak m o r a da m o e da pripada d r a gome. 49. U p . sa e p i z o d o m sa vulkanom s kraja Juliette (. J. J. Pauvert, Sceaux, 1954, t. V I , str. 3133). 50. Reklo bi se da j e priroda, umorna o d sopstvenih dela, bila spremna d a sve elemente p o b r k a kako b i i h nagnala u nove oblike. (Ibid., str. 270).

SADRAJ

Predgovor I II III VI V VI VII Stultifera Navis Veliko utamnienje Bezumnici Lica ludila Lekari i bolesnici Veliki strah Novo razdvajanje azila . .

1 4

50
7 4 9 5

135
1 7 4

195 214 251 261

VIII Nastanak Zakljuak Beleke