Kako smo preživeli?

Uključi zvuk !
Ako si bio/la dete za vreme
70, 80-tih
( kao ja…)...

Kako si preživeo/la ???

!!!!!!!!!!!
Deca su se vozila u autu
bez sigurnosnih pojasa i
airbag-ova. Putovati na
zadnjem sedištu bila je
simpatična šetnja.
Prava zabava.
Još se sećam...
 Naše kolevke bile su
obojene sjajnim bojama na
bazi olova !
 Nisu postojali sigurnosni
čepovi na flašicama lekova,
niti brave na fijokama ili
vratima...
Kad smo vozili bicikle,
nismo imali
ni kacigu, ni štitnike za
laktove i kolena.
 Pila se voda iz česme u
dvorištu ili gde bi je našli,
sve dok više ne bi bili žedni.
Nisu postojale boce sa
vodom za piće.
 Satima smo izrađivali
automobile od kutija, daski i
cevi, a oni srećniji koji su imali
prijatelja sa biciklom, uhvatili
bi se odpozadi da ih vuče na
vrh uzbrdice… , gde bi se setili
da nemaju kočnice!!!
Nakon nekoliko padova našli bi
rešenje problema, ...
Zaustavljali bi se udarom u
stablo ili zemlju. Eh da! U to
vreme nije bilo puno
saobraćaja.
 Izlazilo se napolje da se
igramo pod jedinim uslovom
– vratiti se na ručak ili
večeru...
ili kada padne mrak.
Išli smo u školu samo ujutru
ili samo popodne, u jednoj
smeni i vraćali se kući na
ručak ili večeru usput
probajući voće koje bismo
našli uz put...
 Nismo imali mobilne
telefone... Tako niko nije
mogao da zna gde smo !!!
!!! Nezamislivo !!!
Padali smo, ranjavali se,
lomili kosti, gubili zube,
ali nikad nije bilo tužbi
za ove incidente.
Niko nije bio kriv...
Samo mi.
 Jelo se sve: kolači, hleb,
čokolada, sladoled.
Pili smo zašećerene sokove,
ali nismo imali problema s
težinom, jer smo provodili
dane trčeći i igrajući se..
Jedna Coca Cola delila se na
četiri
(kada bismo mogli da je
kupimo i to je bila staklena
flaša od litar)...
Pili smo svi iz iste flaše i
niko nije zbog toga umro.
 Nismo imali Play Station-e, MP3-e,
Nintendo 64, XBox-ove, video igrice,
99 TV kanala na kablovskoj, kućni
bioskop, “surround” zvuk, PC, “chat-
sobe”, Internet, itd ...
Imali smo umesto toga: Prave
PRIJATELJE !!!
 Izlazili smo ! Na biciklu ili
peške išli smo kod
prijatelja, zvonili smo
ili...ulazili jednostavno bez
zvona i išli da se igramo...
 Tamo napolju !
U ovom okrutnom svetu !
Bez čuvara koje plaća tata!
Igrali smo se klikera, žmurke,
policajaca i lopova, graničara,
fudbala, a ako neko nije bio
izabran u tim za igru to nikad
nije bila drama.
Neki nisu bili dobri u školi, morali
su jednostavno da ponove godinu
ako su je pali.
Niko nije išao kod psihologa ni
pedagoga. Ponavljala se godina i
svakom se davala
druga prilika
Imali smo slobodu uspeha i
neuspeha.
Odgovornosti...

I naučili smo da biramo.

 Jesi li iz te generacije ?
Ako jesi, potroši minut na sećanje i
pošalji
ovu poruku svojim prijateljima. Možda
na tren zaborave užurbani život koji
provode i ponovo postanu deca kao
nekad...
Neki će sigurno reći : « Kad je to sve
bilo ? !!! »
Ma...
onda kada smo bili srećni sa tako
malo ..... !!!
ŽELIM TI PRIJATNO VEČE !