Imaginarna topografija

Arhitektura u literaturi
Izloba u minhenskoj "Pinakoteci Moderne" traje do 11. marta ove godine

Doivljaj Bernhardovog romana "Ispravka"

Arhitektura u knjievnosti je vie od puke metafore: bogatoj istoriji fiktivnih graevina i kroz matu ispredenoj topografiji posveena je izloba u minhenskoj Pinakoteci Moderne. I realna i fiktivna arhitektura su znaajan izvor motiva svetske knjievnosti. Legendarne vizije arhitekture u knjievnosti predstavljaju klasine topose, kao to su recimo Vavilonska kula u Starom zavetu, Kafkin "Zamak", Minotaurov lavirint ili Stendalov "Parmski kartuzijanski manastir". Zdanja i prostori kao topografija su u literaturi jo od antike prisutni kao metafora ljudskog ivota i predstavljaju trajni izvor inspiracije. Sviftova karikature u zemlji Liliputanaca u "Guliverovim putovanjima" ili pak il Vernove vizije, ilustruju tu tezu. Izloba u Minhenu Architektur wie sie im Buche steht. Fiktive Bauten in der Literatur. Architekturmuseum in der Pinakothek der Moderne" tematizuje na primeru od preko 450 eksponata tu sloenu uzajmanost knjievnosti i athitekture. Sve aspekte te plodne simbioze, prireivai su svrstali u naredne sekcije: "Mesta o kojim se pletu prie i legende", "Mesta zbivanja i mesta zloina", "Idealni gradovi, idealne zajednice" i "Svet stripova i svet fantastinog kosmosa", nastojei da time teorijski sistematizuju izloene eksponate, iznedrene artefakte romanesknih fabula i literarne fikcije. Kule u vazduhu U tematskom rasponu od renesansnih predstava Vavilonske kule i opisa nebeskog Jerusalima pa sve do tkzv. "trabantskih gradova" socijalistikog realizma, predstavljene su fiktivne konstrukcije arhitekture u literaturi. Istaknimo ovde Kafkin "Zamak" ili na kompjuteru animirani virtuelni hod kroz imaginarne prostorije maglovito-sivog grada iz Kubinovog romana "Druga strana". Knjige, skice, grafike, planovi, makete i modeli, kao i kompjuterska animacija, materijalizuju te poetine "kule u vazduhu" u istoriji knjievnosti za proteklih 2000 godin a. Od hrama Svetog Grala iz vitekih romana, preko arhetipske kue od keksa i kolaa Ivice i Marice ili zamka zaarene lepotice u Grimovim bajkama do kosmike stanice "Solaris" Stanislava Lema, od utopije Tomasa Mora do Orvelove "Misterije istine" see to imaginarno putovanje "u forme arhitekture koje smo mogli da zamislimo" i jo dalje i iznad toga. Zdanja su u knjievnosti svakad emocionalno, moralno ili ideoloki konotirana i sainjavaju utopijske projekcione ravni za zabranjena oseanja, komare i kritiku drutva. Gaston Balar veli u svojoj "Poetici prostora" da su kua ili soba doslovni "dijagrami psihe". Arhitektonske i topografske realije imaju u knjievnosti posebno mesto, shodno Geteovoj krilatici, po kojoj onaj ko pesnika eli razumeti, mora posetiti izvorna mesta pesnikog nadahnua. Gradovi pesnika su preplavljeni turistima: ekspirov Stratford, Dojsov Dablin, Balzakov Pariz, Dikensov London, Kamijev Alir ili Manov Minhen. Elze Lasker-uler je u svojoj literarnoj imaginaciji izgradila novu Tebu , a Horke Luis

Borhes je svoje pisanje prevaplotio u lavirint. Marsel Prust se kapricirao da svoju "Potragu za izgubljenim vremenom" kompoziciono izgradi kao katedralu. Vizija zamka u novelama Vilhelma Haufa bile su protipski modeli zamaka Lihtentajn i Nojvantajn. Zigfrid Krakauer i Maks Fri su bili profesionalne arhitekte, a Henrih Ibzen je video u svom "Graditelju Solnesu" izvestan metaforiki paralelizam izmeu lietarture i knjievnosti, tvrdei da je i spisateljstvo ravno graditeljstvu. U saradnji sa Tehnikim univerzitetom u Minhenu i Pinakotekom Moderne nastala je izvanredno zanimljiva izloba o arhitektonskim projektima koje mi poznajemo iz knjievne mate. To je i razlog to ova izloba ima dve ravni recepcije: za ljubitelje arhitekture i za ljubitelje literature. Reaju su znamentita imena i topografije evropske knjievnosti: Direnmat, Tolkin, Eko, Nabokov. Gistav Floberove skice centralnih mesta iz "Madam Bovari" (1856) ili Ekove skice biblkioteke u "Imenu rue" (1980) sa svim grananjima i lavirintskim ravanjima. O takvoj pikturalnoj fantaziji svedoe Mihael Endeove skice za roman "Momo" (1973), ili pak Herman Heseove ilustracije za "Igru staklenih perli" (1943). Repertoar izloenih skica rasprostire se od Tomaso Kampaneline "Draave sunca" (1623) do Italo Kalvinovog "Nevidljivog grada" (1972). Orvelova "1984" (1948) i Astrid Lindgrinova "Pipi dugake arape" (1954) i cilindrini stambena zgrada iz Tomas Bernhardove "Ispravke" (1975). Rableov "Gargantua i Pantagruel" je vizija savrenog bratstva "Telem" opatije, koja nije samo opreka realnim zajednicama, ve samobitna kritika vizija opteitija. Igoov Kvazimodo je srastao sa crkvom Notre Dame. Iz knjievne mate Dijalog izmeu knjievnosti i graditeljstva tipoloki osvetljava ova izloba i omoguuje direktno sravnjenje pisaca i arhitekata. Toni Garnije je koncipirao i docnije u Lionu realizovao zdanja "Cit Zoran ANDRI objavljeno: 10.02.2007.