Você está na página 1de 2

Fakultet za medije i komunikaciju

Predmet: Psihologija komunikacija

Student: Ana Petrović III 60/07

Tema: GLUMAC LIŠEN UMEĆA

Društvo je teatar, a svi ljudi glumci. Kao ideal, ta vizija nipošto nije mrtva. U The
Theatre in Life ( Teatar u životu) Nicolasa Evreinoffa iz 1927, theatrum mundi se zastupa
ovim rečima: «Ispitajte bilo koju... granu ljudske delatnosti i ... videt ćete da kraljevi,
državnici, političari, ratnici, bankari, poslovni ljudi, svećenici, liječnici – svi oni daju
svakodnevni doprinos teatralnosti, svi udovoljavaju načelima što vladaju na pozornici».

Postojao je društveni život u kojem se pozorišna estetika isprepletala sa


ponašanjem u običnom životu. Međutim, ta esteska dimenzija je u običnom životu
postupno uvenula. Zamenilo ju je društvo u kojem formalna umetnost ispunjava zadatke
ekspresije koje je u običnom životu bilo teško ili nemoguće ispuniti. Slikovite predstave
theatrum mundi pokazuju kakav je potencijal ekspresije u društvu; erozija javnog života
pokazuje pak što je u stvari nastalo iz tog potencijala.

U modernom društvu ljudi su postali glumci bez umetnosti. Predstavljanje


drugome onoga što se zbiva u čoveku samome, jeste nešto svojstveno posebnoj osobi,
kad drugoj osobi govorite o smrti u porodici, sam će događaj postati za nju što snažniji
što više bude videla kakve je osećaje u vama stvorila ta smrt.

Razlike između prikazivanja i predstavljanja osećaja nisu razlike između


izržajnog i neizražajnog per se. To su pre razlike između one vrste emocionalnog
saobraćanja u kojoj ljudi mogu pokrenuti moć jedne posebne umetnosti, i one vrsti u
kojoj to ne mogu. Ako se radi o ispitivanju čovekove ličnosti, više nije tako lako
upotrebiti glumačku snagu.

Glumac lišen umeća glume nastupa kad se uslovi javnog izražavanja toliko
rastoče da se teatar i društo više ne mogu smatrati isprepletanima. On nastupa kad,
umesto proživljavanja ljudske prirode tokom celog života, nastane potraga za svojim ja.
Ali kad se taj lik smesti u tako široke istorijske odrednice, to na svoj način navodi na
krivi put.

Ispitujući kako je nastao glumac bez umeća, stižemo do sukoba između igre i
narcizma, u kojem sile narcizma što ih sada pokreće kultura pobeđuju snagu za igru, koju
je ljudsko biće imalo pre nego što je odraslo i stupilo u ''stvarnost''.
Opširna literatura o igri smešta se u dve škole: jedna igru tretira kao oblik
kognitivne aktivnosti, ona ispituje kako deca putem igre stvaraju simbole, i kako ti
simboli postaju složeniji dok deca što se igraju postaju starija. Druga škola tretira igru
kao ponašanje, manje se bavi stvaranjem simbola i koncentriše se na to kako deca,
igrajući se zajedno, uče da sarađuju.Deca u igri tako često prave da predmeti i gračke koji
su im pri ruci predstavljaju nešto drugo. Kad se igra odrastao čovek, on se u igru ne mora
upuštati kao u alternativan svet, mogu se zadržati isti simboli i njihova značenja kao i u
svetu van igre, ali oni podležu procesu redefinisanja, tako da deluju drugačije.
.