THEORIA 4

UDK 167 . ; 167 . ; 001.5:167.4/.7

BIBLID 03512274 : (2011) : 54 : p. 5171
Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Aleksandra Zori
KONVERGENTNI REALIZAM O ISTINI,
PROGRESU I REFERENCIJALNOSTI

APSTRAKT: U ovom radu izloiemo stanovite konvergentnog realizma, odnosno njegovih najznaajnijih zastupnika Bojda i Patnama. Razmotriemo njihovo tumaenje istinitosti, progresivnosti i referencijalnosti, da bismo utvrdili u kojoj meri ova realistika pozicija uspeva da otkloni antirealistike prigovore. Pokazae se da tvrenja o istinolikosti i
progresu u velikoj meri zavise od mogunosti zadovoljavajue teorije referencije i da ovakva slika nauke predstavlja bolje objaenjenje nauke, samo ako argument nema uda ima
adekvatno utemeljenje.
KLJUNE REI: istina, Tarski, istinolikost, progres, kauzalna teorija znaenja, referencijalnost, Bojd, Patnam.

Jedno od kljunih pitanja savremene filozofije nauke vezano je za probleme

istinitosti, progresivnosti i referencijalnosti naunih terorija. Naime, moderna nauka
je svojim ubrzanim i esto neoekivanim razvojem, bacila senku na mnoga
ukorenjena shvatanja. Filozofi koji su se bavili naukom u prolosti ponudili su nam
jednu sliku koja se vremenom pokazala neodrivom. Unutar ove koncepcije priroda
je, pre svega, shvaena onakvom kakvom je predstavljaju naa ula, to je dalje
impliciralo da iz opservacionih iskaza sigurnim induktivnim koracima izvodimo
sloene naune istine. Istina je shvaena, vrlo grubo, kao korespondencija iskaza i
stvarnosti, to onda povlai da u nauci nema mnogo prostora za greke: nauka
napreduje kumulativno, dodavanjem novih istina korpusu ve prihvaenih istina.
Promene do kojih je dolo pre svega u fizici, koju najee uzimamo kao paradigmu naunog znanja, dovele su i do drugaijih gledita u filozofiji nauke. Da bismo
govorili o istini kao korespodenciji moramo prvo da osiguramo postojanje entieta o
kojima nameravamo da govorimo, odnosno da termini kojima se sluimo referiraju
na stvarne objekte. Naime, uvodimo neopaljive entitete koje smatramo uzrono
odgovornim za ono to opaamo. Pitanje je zbog ega i na koji nain teorije u
kojima se takvi entiteti javljaju smatramo istinitim ili priblino istinitim. Isto tako,
primeujemo da stari kumulativistiki model ne uspeva da objasni one smene te-

52

Aleksandra Zori

orija unutar kojih se naizgled nita ne uva. Kako onda moemo govoriti o istinitosti i progresu?
Jedan od modela koji pokuava da d objaenjenje ovih problema je konvergentni realizam. Ovde emo razmotriti gledite Bojda i Patnama1, njihovo tumaenje istine, progresa i na kraju kauzalnu teoriju referencije koja predstavlja neophodnu dopunu tvrenjima o istinitosti i progresu. Re je o najubedljivijoj realistikoj
poziciji koja, donekle, uspeva da se odri pred antirealistikim napadima.
1. Korespondencijalna teorija istine
Na poetku moemo dati grubi opis svih realistikih tumaenja, time to emo
razdvojiti dve teze koje im lee u osnovi:
Teza 1 (aproksimativna istinitost). Ako se neko tvrenje pojavljuje kao lan u
nizu sve uspenijih naunih teorija i ako je ono, ili pak prvobitno tvrenje iji je
ono posebni sluaj, takvo da se javlja u tom nizu, racionalno je zakljuiti da je prvobitno tvrenje aproksimativno istinito i da tvrenja koja ga zamenjuju pokazuju
sve vee pribliavanje istini.
Teza 2 (referencijalnost). Ako se neki termin koji navodno referira na neki entitet javlja u nizu sve uspenijih teorija i ako postoji odreeni broj svojstava koji se
konstantno pripisuje toj vrsti entiteta, onda je razumno pretpostaviti da taj termin
referira na neto realno to poseduje takve karakteristike.
Najvie osporavana karakteristika realizma sastoji se u tvrenju da nauni iskazi poseduju istinitosnu vrednost. Kritiari smatraju da se time unutar realistikih
razmatranja zanemaruju tekoe tradicionalne definicije znanja, odnosno, da se uzima kao opravdano da je posedovanje istinitog verovanja o neemu dovoljan uslov
da bi se to neto i znalo. Zdravorazumski posmatrano, da bi se neto saznalo o nekom aspektu sveta, moramo imati verovanje o tome da se svet nalazi u odreenom
stanju. Osnovna realistika pretpostavka glasi da su teorijska tvrenja istinita ili
lana na osnovu toga kako stvari stoje u spoljanjem svetu, odnosno da se istinitost
sastoji u korespondenciji onoga to se iskazima tvrdi sa onim to se u stvarnosti
dogaa. Otuda je istina objektivna, u smislu da zavisi od toga kakav je spoljanji
svet, a ne od naih verovanja o tome ta je istinito.
Jezgro korespondencijalne teorije istine moe se formulisati na sledei nain:
nosilac istine (iskaz, reenica, verovanje) je istinit akko korespondira nekom stanju
stvari i to stanje stvari se moe nezavisno utvrditi. Klasian predstavnik korspondencijalne teorije istine jeste i Bertrand Rasel. Raselova teorija istine poseduje jo
neke aspekte koji se ne mogu izvesti iz gorenavedene opte teze. Tako, na primer,
1

Bojd i Patnam nisu jedini predstavnici konvergentnog realizma, ali jesu tipini predstavnici.
Meu realiste ovog tipa moemo uvrstiti i Njutn-Smita, Rozenberga, Hardina itd.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

53

moemo dublje ispitati odnos nosioca istine i neke mogue injenice kojoj on korespondira. Ukoliko postoji zahtev za nekom vrstom strukturalne slinosti izmeu
nosioca istine i korespondirajue mogue injenice, na tragu smo onoga to smo
nazvali Raselovom teorijom. Rasel smatra kako je Otelovo verovanje da Dezdemona voli Kasija sloena relacija koja ukljuuje ''Otela'', ''Dezdemonu'', ''Kasija'',
kao i relaciju ''voli''. Istina, dakle, iziskuje jedno strukturalno odgovaranje ove etvoromesne relacije i tromesne relacije koju nazivamo ''injenica'', a koja ukljuuje
''Dezdemonu'', relaciju ''voli'' i ''Kasija'' kao svoje lanove. Ako takva tromesna
relacija zaista ima svoje instance u stvarnosti, onda je Otelovo verovanje istinito. U
suprotnom, ono je lano.2
Pored ove, postoje jo mnoge varijante korespondencijalne teorije istine. Neke
od njih dublje zalaze u odnos nosilaca istine i njima odgovarajuih moguih injenica, kao to smo mi to uinili pri pomenu Raselove teorije, dajui pri tom
drugaija objanjenja njihovog odnosa. Druge, pak, naglasak stavljaju na neke dalje
momente koji se pojavljuju u analizi, ali je za nas kljuna injenica da svaka
korespondencijalna teorija istine u ovom ili onom smislu prihvata navedenu optu
tezu korespondencije, da bi je, nakon toga, nadogradila nekim dodatnim pretpostavkama.
Dakle, da bi tvrenje bilo istinito, svet mora biti onakav kakvim ga ono odreuje, odnosno, ono mora korespondirati injenicama. Korespondencijalna teorija
istine je, kao takva, otro suprotstavljena epistemikim teorijama istine, kakva je,
na primer, teorija koherencije, koje istinu identifikuju sa epistemikim svojstvima
verovanja. Nasuprot tome, realisti istiu da istinitost nekog iskaza zahteva podudaranje sa stvarnou koja je nezavisna od naeg duha. Dakle, realizam je, pogotovo u svojim jakim varijantama, prinuen na korespondencijalnu teoriju istine da bi
se uopte mogao nazvati realizmom.
Polazei od Popera, realisti naputaju tradicionalnu formu teorije korespondencije, kao pukog slaganja iskaza i stvarnosti, u prilog Tarskijevoj teoriji. Iako sama
Tarskijeva teorija nije realistika korespondencijalna teorija, realisti su pronali nain da je uklope u svoju koncepciju isticanjem njenih objektivistikih implikacija.
Tarski nastoji da prui definiciju istine koja je materijalno adekvatna i formalno ispravna. Zbog toga smatra da je neophodno specifikovati uslove pod kojima e
se definicija smatrati adekvatnom sa materijalnog gledita. To to realistima ovakva
koncepcija odgovara ima poreklo i u Tarskijevom priznanju da ''cilj eljene definicije nije da specifikuje znaenje poznate rei koja e oznaavati novi pojam; ve,
nasuprot tome, da se zadri aktuelno znaenje starog pojma''.3 Ovaj zadatak odgovara ostvarenju materijalne adekvatnosti. S formalne strane, moramo odrediti poj2

O navedenom videti: B. Rasl, Problemi filozofije, Nolit, Beograd, 1980, str. 130-134.

O navedenom videti: A. Tarski, ''The Semantic Conception of Truth'' in: Readings in Philosophical Analysis, ed. H. Feigl & W. Sellars, New York, 1949, p. 53.

54

Aleksandra Zori

move i rei kojima emo definisati pojam istine, kao i pravila koja definicija mora
da potuje, tj. moramo specifikovati formalnu strukturu jezika u kojem emo definisati istinitost.
Drugi moment koji je u Tarskijevoj koncepciji privlaan za realiste sastoji se u
njegovom uverenju da definicija istinitosti treba da ouva intuicije koje odgovaraju
klasinoj, aristotelovskoj koncepciji istinitosti.4 Ona treba da zadri ono to se
tradicionalno oznaava kao korespondencija reenice sa vanjezikom realnou.
Tarski zapoinje odreenjem kriterijuma materijalne adekvatnosti definicije.
Polazei od klasine koncepcije istinitosti, reenicu ''Sneg je beo'' smatraemo istinitom ako je sneg beo, a lanom ukoliko sneg nije beo. Uopteno govorei, istina
se odreuje na sledei nain:
Iskaz Sneg je beo stavljamo pod znake navoda (to onda nije prvobitna reenica,
ve ime reenice):
''Sneg je beo''
i ovome dodajemo predikat je istinito. Dakle,
''Sneg je beo'' je istinito.
Ova reenica jeste istinita samo ako je prvobitna reenica (bez navodnika) istinita. Ona se moe tvrditi akko se moe tvrditi prvobitna reenica. Odnosno, da
bismo znali da je P istinito, gde je P reenica pod znacima navoda, sve to treba
uiniti jeste ukloniti znake navoda. Znaenje iskaza:
''Sneg je beo'' je istinito.
jeste:
Sneg je beo.
Unutar ove interpretacije istina je filozofski, tj. epistemoloki neutralan pojam.
''Istinito'' postaje predikat reenica, dok reenice treba da budu formalizovane
unutar jezika L da bi teorija bila tana. U tom smislu P prvobitno referira na x akko
je P primitivni predikat i P referira na x. Sm jezik, otuda, mora da poseduje konaan broj nedefinisanih ili primitivnih predikata, a prvobitna referencija se definie na osnovu liste takvih predikata.
Dakle: (1) istina i referencija se definiu za jedan poseban jezik u datom vremenu. Ne definie se ''istinito u L'' za promenljivo L; (2) prvobitna referencija je
definisana listom: referencija i istina definisane su indukcijom po broju logikih
veznika u reenici; (3) induktivna definicija moe se prevesti u bona fide eksplicitnu definiciju.
4

Poznat je Aristotelov dictum: ''Rei o onom to jeste da nije i o onom to nije da jeste, jeste la;
dok je rei o onom to jeste da jeste i o onom to nije da nije, istina.'' (Metafizika 1001 b 25)
Ova Aristotelova reenica predstavlja najpregnantniju znanu formulaciju korespondencijalne
teorije istine, koja do danas nije izgubila svoju snagu.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

55

Unutar Tarskijeve teorije vanu ulogu ima kriterijum adekvatnosti za definiciju

''je istinito''. Naime, uzmimo bilo koji reenicu i zamenimo je slovom p. Formirajmo ime te reenice i zamenimo ga drugim slovom, recimo X. Izmeu ''X je istinito''
i p vai sledea ekvivalencija:
(T) X je istinito akko p.
Ovu ekvivalenciju (kada se p zameni reenicom na koju istinito referira, i kada
se X zameni imenom te reenice) nazivamo ''ekvivalencija oblika (T)''.5 Uslov
materijalne adekvatnosti sada se moe izraziti na sledei nain: termin ''istinito''
elimo da koristimo na takav nain da se mogu tvrditi ekvivalencije oblika (T), a
definiciju istinitosti emo smatrati adekvatnom ako iz nje slede ovakve ekvivalencije. Sm kriterijum nam nita ne govori o tome kako da definiemo ''istinito'' da bi
on bio zadovoljen, niti je on sm definicija istinitosti. Rei za bilo koju reenicu da
je istinita mora biti ekvivalentno samoj toj reenici. Naime, kako god da odredimo
istinu, predikat ''istinito'' mora da se ponaa u skladu sa T-shemom. Definicija i
ekvivalencije koje ona implicira moraju da budu formulisane u metajeziku, dok je
reenica umesto koje stoji p u objekt-jeziku. To znai da metajezik sadri objektjezik kao svoj deo, ali i da mora biti u dovoljnoj meri bogat da bi omoguio konstrukciju imena reenice za svaku reenicu objekt-jezika.
Ovu koncepciju Tarski naziva semantikom koncepcijom istinitosti. On smatra
da se problem definicije istinitosti moe reiti samo u formalizovanim jezicima, tj.
takvim jezicima u kojima postoje: (1) klasa rei koje se smatraju smislenim i koje
se ne definiu (nedefinisani ili primitivni termini), (2) pravila definisanja, (3) klasa
primitivnih reenica (aksioma), koje ne dokazujemo, (4) pravila zakljuivanja. To
znai da se semantiki pojmovi, koji se odnose na objekt-jezik, smeju uvoditi samo
putem definicije. Za prirodne jezike reenje e biti samo priblino, a priblinost e
se sastojati u zameni prirodnog jezika, jezikom koji se od njega razlikuje to je
mogue manje i ija je struktura odreena tako da zadovoljava navedene kriterijume.
Definiciju istinitosti dobijamo pomou semantikog pojma zadovoljavanja.
Zadovoljavanje je relacija izmeu objekata i reeninih funkcija (tj. izraza nalik na
''x je belo'' ili ''x je vee od y''). Relaciju zadovoljavanja moemo definisati na
sledei nain: objekti zadovoljavaju datu funkciju ako ona postaje istinita reenica
kada slobodne promenljive koje se u njoj pojavljuju zamenimo imenima objekata.6
Istinita reenica je onda ona smislena reenica koja je zadovoljena svim objektima.7
5

A. Tarski, Ibid., p. 55.

Treba napomenuti da se i relacija zadovoljavanja definie za dati jezik. Tarski ne pokuava da

d definiciju zadovoljavanja za svaki jezik.

Videti: A. Tarski, Ibid., p. 64, kao i S. Knjazev-Adamovi, ''Tarskijeva semantika'', u: Filozofski

portreti, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2005, str. 139-159.

56

Aleksandra Zori

Korespondencijalna teorija istine nije isto to i kriterijum ekvivalentnosti, jer

ako T-shemu itamo kao izraz korespondencije, ona postaje puka tautologija. Tada
definicija istinitosti postaje filozofski neinteresantna. S druge strane, semantika
koncepcija istinitosti od nas ne zahteva neku posebnu epistemoloku poziciju: moemo biti naivni realisti, kritiki realisti ili idealisti. Bilo koja od njih jednako je
kompatibilna sa semantikom koncepcijom.
Realisti su, ipak, unutar Tarskijeve koncepcije nali jednostavan pojam istine
koji su mogli dalje da razvijaju a da ne napuste Tarskijeve uvide. Da bi dobio zadovoljavajuu teoriju istinitosti, realista mora insistirati na tome da su tvrenja
istinita ili lana u zavisnosti od stanja stvari ije postojanje nije zavisno od mentalnog. Drugim reima, korespondencijalna teorija istinitosti mora da bude dopunjena
metafizikom (ontolokom) pretpostavkom o postojanju stvarnosti nezavisne od
naeg duha.
Konvergentni realisti, uopte uzev, na osnovu zadravanja neke strukture u teorijskoj promeni, smatraju da veem uspehu vodi ako je to to se zadrava ili aproksimativno istinito, ili takvo da referira na neto realno. U realistikoj koncepciji
istina se, dakle, definie putem denotacije, a denotacija na osnovu realistikog objanjenja postaje epistemiko i kauzalno pitanje: istina je korespondencijalna istina,
a korespondencija se tie sloenih kauzalnih interakcija. Realista ovim nije obavezan da tvrdi kako su sve epizode u istoriji nauke takve da su sve relevantne pozadinske (background) teorije bile blizu istine. Dovoljno je videti ih kao aproksimativno istinite u relevantnim aspektima; onim koji omoguavaju realistiko objanjenje pouzdanosti naunog metoda. U odnosu na ove aspekte tvrdi se da postoji
aproksimacija ka istini.
U tom smislu Patnam istie da je Tarski dao savreno ispravno objanjenje formalno-logikog pojma istine. Ona dopuna koja je nuna za realizam, po Patnamovom miljenju, sastojae se u fizikalistikoj (kauzalnoj) teoriji referencije, po
kojoj govornik na neto referira samo u sluaju da upotreba tog termina stoji u
odreenoj uzronoj relaciji sa objektom referencije.8 Koristei se intuicionistikom
8

Kako su Patnamova gledita varirala po brojnim pitanjima, tako ni ovu njegovu ocenu Tarskijevog doprinosa ne treba uzeti kao konanu. Na drugim mestima on istie da je Tarski zahtevao da kao kriterijum materijalne adekvatnosti sve instance T-sheme - Tr(A) A (gde je A
meta-promenljiva iji je opseg skup reenica jezika L), budu dokazive u meta-teoriji MT, ako
e se Tr smatrati legitimnim istinosnim predikatom. No, Patnam kae, ovo nije dovoljno
ukoliko je MT -inkonzistentna teorija, onda se moe desiti da su sve instance pomenute
sheme dokazive u MT a da ipak u meta-meta-jeziku moemo videti da nisu sve istinite: ''injenica da su sve instance neke sheme dokazive u ovom ili onom jeziku ne znai da su sve
instance pomenute sheme i istinite.'' (H. Putnam, ''On Truth'', in: H. Putnam, (ed. J. Conant)
Words and Life, Harvard University Press, Harvard, 1994, pp. 315329.
Drugi Patnamov prigovor je slian prvom. Pretpostavimo da je teorija MT nekorektna. Za
Patnama ovo znai da ona dokazuje neke lane teoreme, u intendiranom smislu istinitosti i

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

57

logikom, Patnam predlae sledee.9 Formalizujmo deo empirijske nauke u jeziku L.

Predikat ''istinito'' nije deo jezika L, ve metajezika ML. On se moe definisati
metodama Tarskog ili uzeti kao primitivni pojam u ML-u. Sve reenice koje tvrde
ekvivalenciju reenice L-a i reenice ML-a koja kae da je reenica L-a istinita jesu
teoreme ML-a. Ovo je ekvivalentno Tarskijevom kriterijumu T. Uzimajui u obzir
intuicionizam, istinitost postaje dokazivost; odnosno, formalno svojstvo istinitosti
(kriterijum adekvatnosti ili kriterijum T) fiksira ekstenziju ''istinito'' samo ako su
veznici klasini. Ako su oni intuicionistiki, dobijamo sledeu sliku.
Na osnovu Tarskijeve definicije istinitosti i referencije
(1) ''Elektron'' referira.
ekvivalentno je sa
(2) Postoje elektroni.
Ako se ''postoje'' interpretira intuicionistiki, (2) postaje
(1) Postoji opis D takav da se ''D je elektron'' moe dokazati.
A ovo je istinito ak i ako ne postoje elektroni.10
To da nauka napreduje vrei istinita predvianja za Patnama je nesumnjiva
empirijska injenica. Ako je realizam objanjenje ove injenice, on mora biti dalekosena nauna hipoteza. Naime, istinitost naunih predvianja moe se objasniti
na temelju toga da su zakoni i teorije neke teorijske tradicije aproksimativno istiniti. Time se objanjava i pouzdanost naune metode. Ovo nam omoguava tvrenje da e naune metode voditi sve tanijim teorijama i sve pouzdanijoj metodolokoj praksi. Slino Patnamu, Bojd smatra da ovakva pouzdanost zavisi od logiki,
epistemoloki i istorijski sluajnog nastanka odgovarajuih aproksimativno istinitih
teorija.
Naime, teorija je instrumentalno pouzdana ako vodi aproksimativno istinitim
predvianjima o opaljivim fenomenima. Metodologija je instrumentalno pouzdana
lanosti. Drugim reima, pretpostavimo da je teorija MT ne-valjana (Teorija T je valjana ako
za svaku formulu jezika te teorije, u naem primeru C, imamo da vai: C je teorema C je
valjana formula; u oba sluaja u odnosu na teoriju T, naravno. Teorija je ne-valjana akko nije
valjana.). Dalje Patnam kae: ''Tada sve ekvivalencije oblika [`P` je istinito u L akko P] mogu
biti teoreme u [MT] iako su neke od njih lane. U ovom sluaju definicija od ''je istinito'' zadovoljava kriterijum adekvatnosti Tarskog iako je ekstenzionalno nekorektna!'' Dakle, ili je
lano da je kriterijum adekvatnosti materijalno dovoljan ili ovaj kriterijum moramo ojaati time
to emo zahtevati da svi aksiomi metateorije moraju biti istiniti. U tom sluaju se jasno vidi da
kriterijum adekvatnosti pretpostavlja pojam istine. (H. Putnam, ''Comparison of Something
with Something Else '' in: H. Putnam, (ed. J. Conant) Words and Life, Harvard University Press,
Harvard, 1994, 330350.)
9

H. Putnam, ''What is Realism?'', in: Scientific Realism, pp. 140-153.

10

Jasno je da na ovaj nain egizistencija postaje unutarteorijska.

58

Aleksandra Zori

ako je pouzdan vodi za prihvatanje teorija koje su instrumentalno pouzdane.11 Bojd

smatra da ovu pouzdanost moemo objasniti statiki i dijalektiki. Statiki posmatrano, pouzdanost se objanjava pozivanjem na aproksimativnu istinitost teorija koje su uspostavljene pre metodolokih procena. Dijalektiko objanjenje nove karakteristike metodologije obrazlae promenama u spoljanjem izgledu teorije.12
Istinolikost, dakle, opisuje naune teorije i daje smisao tvrenju o progresivnosti nauke.13 Svi realisti prihvataju osnovnu pretpostavku da je nauka progresivna
zato to svaka njena naredna teorija prua vie znanja od prethodne, tj. zbog toga
to postoji akumulacija saznanja. Sm pojam progresa je pre normativan, nego deskriptivan: rei da je prelazak sa jedne teorije na drugu progresivan, znai tvrditi da
je teorija na koju se prelo poboljanje prethodne. Zbog toga se moe rei i da je
tradicionalno gledite o progresu realistiko, u smislu da istinu uzima kao cilj nauke i tvrdi da nauka napreduje u onoj meri u kojoj ostvaruje ovaj cilj.
Postoje razliite koncepcije progresa, u zavisnosti od toga kojem se nivou daje
prioritet. Tako bismo mogli tvrditi da je progresivnija ona teorija koja je pouzdanija
ili u veoj meri verovatna, ili, pak, da je takva ona koja je smelija i sadrajnija. Epistemiki pristup tumai znanje kao pojam koji je potrebno objasniti da bismo razumeli progres. Semantiki pristup,14 nasuprot tome, uzima da je kljuni pojam istina
(ili istinolikost), dok funkcionalno-internalistiki pristup tvrdi da se o progresu moe govoriti samo onda kada su ispunjene odreene funkcije (kakva je, na primer, reavanje naunih problema), dok su funkcije odreene na taj nain da sud o njihovom ispunjenju mogu dati oni koji praktikuju odreenu disciplinu.
Vrlo uopteno posmatrano, brojne modele naune promene moemo videti kao
razliite pokuaje da se rei napetost izmeu sledeih teza:
11

R. Boyd, ''Lex Orandi est Lex Credendi'', in: Images of Science, eds. P. M. Churchland and C.
A. Hooker, Chicago, 1985, pp. 3-34.

12

R. Boyd, ''Scientific Realism and Naturalistic Epistemology'', PSA 1980, Vol. 2, ed. P. D.
Asquith & R. N. Giere, p. 380.

13

Realisti imaju razliita shvatanja o tome ta treba da bude zadrano u smeni teorija. Navedimo
neka od gledita o tome: (1) T2 povlai T1 (Hjuel); (2) T2 sadri istinite posledice ili istiniti
sadraj T1 (Poper); (3) T2 sadri potvrene delove T1 (Post, Kertge); (4) T2 sadri teorijske zakone i mehanizme T1 (Bojd, MekMalin, Patnam); (5) T2 sadri T1 kao granini sluaj (Votkins,
Patnam); (6) T2 objanjava zbog ega je T1 naputena, ako je naputena (Selars); (7) T2 zadrava
referenciju kljunih termina T1 (Patnam, Bojd). Vidi: L. Laudan, ''A Confutation of Convergent
Realism'', in: Scientific Realism, p. 234.

14

Semantiki i epistemiki pristup se razlikuju u odgovoru na pitanje da li verovanja za koja ne

postoji dovoljna podrka treba smatrati znanjem ili ne. Zamislimo lanac verovanja koji pokazuje akumulaciju istinitosti. Neka je istinitost ovih verovanja u potpunosti sluajna, neka to
bude niz srenih pogaanja ili ak iracionalnih verovanja. Ovaj niz e i dalje biti progresivan sa
semantikog gledita, ali ne i sa epistemolokog. Progres ne odgovara izmenama u istinitim
verovanjima, ali odgovara izmenama u znanju. Zbog toga su potrebni kriterijumi progresivnosti
koji ne bi zavisili od subjektivnih faktora.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

59

I. Nauka je progresivna.
II. Rast nauke je kumulativan.
III. Razvoj nauke ukljuuje pojmovne, teorijske i metodoloke revolucije.
Kritiki realisti u ovakvoj interpretaciji prihvataju (1) i (3), ali odbacuju (2), zamenjujui ga tvrenjem da se saznajne vrline teorije uveavaju razvojem nauke.15
Epistemiko sredstvo kojim se mere takve vrline najee je istinolikost, tako da je
progres shvaen kao pribliavanje ka istini, ili boljem i obuhvatnijem razumevanju
stvarnosti. Na ovaj nain progres se objanjava i kao kumulativnost na raznim nivoima u razliitom stepenu, to omoguava tvrenje o kontinuitetu na jednom i diskontinuitetu na drugom nivou. To znai da je odbaena jaka koncepcija kumulativnost po kojoj postoji potpuno ouvanje prethodne teorije u naknadnoj, a da se
kumulativnost tumai u smislu ouvanja referencije kljunih teorijskih entiteta i
ispravnih teorijskih opisa.
Konvergentni realisti insistiraju na sledeoj slici. Pitanje istinolikosti, odnosno
uveanja istine naunih teorija, svodi se na sledee: (1) moemo poricati da nauka
ispoljava ono to se normalno shvata kao njen najoigledniji oblik progresa, (2)
moemo poricati potpunu razumljivost ovoga sveta, (3) moemo ponuditi realistiko objanjenje naune promene. Predlog izloen pod (1) u sukobu je sa naim
zdravorazumskim intuicijama, pa se na osnovu toga odbacuje. Naime, ni realista ni
antirealista, niti bilo koji ozbiljni prouavalac nauke, ne porie da je nauka progresivna. Ono to predstavlja razliku izmeu njih jeste nain na koji e se progresivnost naunog znanja objasniti: da li pozivanjem na istinu, empirijsku uspenost
ili sve veu mo reavanja problema.
Drugi predlog, agnosticizam, uvek stoji na raspolaganju. Ali, on je na ovom
mestu u potpunosti neplauzibilno reenje.16 Njegova neplauzibilnost ogleda se u
tome to je osnovna pretpostavka bavljenja naunim saznanjem (za koje se kao
paradigmatski primer uzima fizika kojom se neto tvrdi upravo o ovom svetu), to
da je svet razumljiv i saznatljiv. Opet, ovo nee poricati ni realisti ni antirealisti,
samo e na razliit nain ograniiti domen onoga to je dostupno saznanju. Otuda
e realistima kao jedino prihvatljivo reenje preostati trea alternativa. To znai da
emo progres shvatiti kao napredak ka istini, pri emu emo tekue teorije smatrati
istinolikijim od prethodnih.
Progres je kod savremenih realista najmanje razraen pojam. To u velikoj meri
ostavlja otvorenim pitanja o kakvoj je tano koncepciji re. Bojd i Patnam se slau
da u smeni teorija treba da budu ouvani teorijski zakoni (i mehanizmi) i referencija kljunih termina. Dok o nainu na koji se prenose teorijski mehanizmi ne govore
15

Videti: I. Niiniluoto, Is Science Progressive?, D. Reidel Publishing Company, Dordrecht, 1984,

pp. 160-161.

16

J. Leplin, ''Truth and Scientific Progress'', in: Scientific Realism, pp. 212-213.

60

Aleksandra Zori

mnogo (najee se jedna teorija shvata kao granini sluaj druge), teorije referencije zauzimaju kod ovih autora znaajno mesto. Ovo se moe tumaiti time da sudovi o aproksimaciji ka istini i, kao posledica toga, progresivnosti teorija, zavise,
izmeu ostalog, od toga da li realisti mogu da opravdaju svoja tvrenja o nepromenljivosti referencije i znaenja. Zbog toga su realisti najvie napora i uloili u
izgradnju zadovoljavajue semantike teorije.
Dakle, konana re o aproksimativnoj istinitosti i progresu kod konvergentnih
realista, u velikoj meri, zavisi od mogunosti zadovoljavajue semantike teorije.
Upravo o njoj e biti rei u narednom poglavlju.
2. Kauzalna teorija znaenja
U okvirima debate realizam/antirealizam, potreba za adekvatnom sematikom
teorijom nastala je, u prvom redu, kao posledica spora oko statusa teorijskih entiteta. Dok su ih realisti smatrali kauzalno odgovornim za fenomene koje opaamo
(uzroni element u realizmu), antirealisti su tvrdili da takvi entiteti predstavljaju teorijske konstrukcije.17 Ve spomenuta posledica ovog antirealistikog tvrenja jeste
da ne moemo govoriti o istinitosti teorija, ve samo o njihovoj adekvatnosti ili
uspenosti. Predmet spora se, za poetak, moe predstaviti kao pitanje legitimnosti
distinkcije opaljivo/neopaljivo.
Osnovni problem sa ovom distinkcijom lei u tome to granica izmeu opaljivih i neopaljivih entiteta nije jasno odreena. Opaljive entitete moemo opisati
uz pomo teorijskog jezika, ali to ne znai da pitanje jesu li stvari opaljive ili nisu
zavisi od teorije koju prihvatamo. Stoga, moramo napraviti razliku izmeu opaanja entiteta i tvrenja da on postoji na osnovu odreenog teorijskog opisa. Ovo
drugo je zavisno od teorije, jer su opisi fenomena esto teorijski proeti. Ali, pogreno je odatle zakljuiti da je takav entitet teorijska konstrukcija.
Moe se tvrditi da postoji kontinuitet izmeu posmatranja neega uz pomo naoara i posmatranja uz pomo elektronskog mikroskopa, usled ega je teko odrediti koja je najmanja jedinica opaljivosti. Kao to ne postoje jasni kriterijumi na
osnovu kojih emo rei da je osoba brz trka, tako ne moemo odluiti ni gde da
postavimo granicu opaljivosti. Ovo ne znai da je sm pojam prazan, budui da
postoje sluajevi u kojima emo moi lako da je povuemo (razmotrimo razliku izmeu subatomskih estica i makro objekata, kakvi su stolice ili stolovi).
Neki antirealisti, kao to je Van Frasen, smatraju da sadraj predikata ''opaljiv''
treba odrediti u odnosu na nae ulne sposobnosti. Tako bi se opaljivim moglo
nazvati ono to se moe opaziti samo pomou ula. Neto drugaije odreenje ci17

Ovde je re o razliitim ontolokim i epistemolokim pretpostavkama, koje kao posledicu takoe imaju razliito tumaenje cilja saznanja.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

61

ljalo bi na epistemoloki povlaen poloaj iskaza o opaljivom.18 Iako ni ono nije

jednoznano, moglo bi se u mnogim aspektima pokazati praktino korisnim. Drugim reima, kao posmatrake iskaze (tj. one u kojima se javljaju imena entiteta to
se mogu opaati) moemo odrediti one u pogledu kojih postoji saglasnost, tj. one
oko kojih se najlake postie konsenzus. Re je o snanoj subjektivnoj uverenosti u
njihovu izvesnost.19
Iako se navedena distinkcija moe problematizovati, pa ak i odbaciti, neke od
njenih posledica znaajno ugroavaju realistike koncepcije. Naime, ako ne moemo govoriti o teorijskim entitetima, ve samo o teorijskim konstrukcijama, onda e
se pojaviti pitanje referencije takvih termina, kao i pitanje stabilnosti, odnosno nepromenljivosti, znaenja.20 Jer ako prihvatimo da atom ni u kojem smislu nema isto
(pa ak ni slino) znaenje u 17. veku i danas, onda smo suoeni sa vrlo ozbiljnom
tekoom nesamerljivosti, nereferencijalnosti i, kao posledicom toga, nemogunosti
govora o istinitosti naih teorija.
Kada je re o nesamerljivosti, treba razluiti dva aspekta njenog javljanja. Tezom o semantikoj nesamerljivosti tvrdi se postojanje pojmovnog jaza izmeu etapa u razvoju nauke, to onemoguava zajedniku referenciju termina koji se u njima javljaju. Pretpostavkom o metodolokoj nesamerljivosti ukazuje se na injenicu
18

Moe se tvrditi da su termini opaanja i semantiki povlaeni, jer se njihovo znaenje moe
preneti kroz njihovu direktnu vezu sa iskustvom.

19

Ovo nije jedini nain da se ukae na razlike meu teorijskim i opservacionim iskazima. Za sada
se nije poricalo to da teorijski iskazi imaju odreenu vrednost, koja moe biti i samo instrumentalna, ali jeste to da je ona cilj naunog poduhvata. Druga vrsta strategija jeste ona kojom se
teorijski iskazi eliminiu. Preciznije izraeno, re je o mogunosti eliminacije teorijskih termina pomou metoda Krejga i Remzija, a da time ne nastaju gubici u deduktivnim povezanostima meu opaljivim posledicama teorije. Remzijeva metoda se primenjuje samo na konano
aksiomatske teorije sa konanim brojem predikata, a sastoji se u sledeem. Svi aksiomi se
zdruuju konjunkcijom da bi inili jednu reenicu. Zatim se svaki predikat, u svakom svom javljanju, zamenjuje promenljivom vieg reda , a reenici se prefigira egzistencijalni kvantifikator. Ako je prvobitna teorija bila reda n, njena remzijevska reenica jeste reda n + 1 i ne sadri
predikate prvobitne teorije, ve tvrdi postojanje skupova svojstava koji stoje u istim meusobnim relacijama kao kod prvobitne teorije. Teorijski predikati su eliminisani na taj nain to se
ne pojavljuju u remzijevskim reenicama.
Pa ipak, neplauzibilno je teorije posmatrati kao instrumente organizacije iskljuivo opaljivih
fenomena. Teorije pruaju ne samo deduktivnu ve i induktivnu sistematizaciju, u smislu da
meu ovim fenomenima utvruju induktivne veze: kao premise u induktivnim argumentima
omoguavaju zakljuke o opaljivom. To je vrlo blisko onome to Hempel naziva ''dilemom
teoretiara''. Naime, ako teorijski termini i principi ne vre onu funkciju koja im je namenjena
deduktivnu sistematizaciju empirijskih posledica teorije onda nam nisu ni potrebni.

20

Njutn-Smit navodi tri izvora nesamerljivosti, od kojih je navedeni sluaj poslednji i najozbiljniji. Nesamerljivost se moe javiti usled neslaganja vrednosti, usled korenitog neslaganja
standarda i, na kraju, usled korenitog neslaganja znaenja. Videti: V. Njutn-Smit, Racionalnost
nauke, str. 131-132.

62

Aleksandra Zori

da ne postoje racionalne metode koje bi bile prihvatljive unutar svake od ovih etapa
i koje bi nam omoguile da ih uporedimo.21
Dakle, ako prihvatimo Kunovu koncepciju zavisnosti metoda od prihvaenih
teorija, u situaciji prelaska sa jedne teorije na drugu suoavamo se sa: (a) promenljivou znaenja; (b) nemogunou prevoda; i (c) nemogunou poreenja sadraja. Da bi se tvrdilo (a), potrebno je:
(1) odbaciti empiristiku pretpostavku da postoji teorijski neutralan opservacioni jezik koji je smislen nezavisno od teorije i semantiki nepromenljiv u smeni
teorija;
(2) znaenje opservacionih termina videti kao zavisno od teorija; te, na osnovu
toga, tvrditi da se znaenje menja sa izmenom konteksta.22
Ako ovakva izmena znaenja povlai nemogunost prevoenja, onda nastaju
tekoe dvostruke prirode. S jedne strane, nastaje problem nemogunosti komunikacije i meusobnog razumevanja zastupnika suparnikih teorijskih programa i, sa
druge, nemogunost poreenja takvih programa.
Dakle, sadraj alternativnih naunih teorija ne moemo uporediti zbog toga to
u smeni dolazi do radikalnih izmena znaenja. Jer,
(1) ako ne postoji kontinuitet znaenja, govorei o atomu danas ne govorimo ni
o emu prethodnom;
(2) time ne referiramo na istu stvar, pa se ne moe govoriti o stabilnosti referencije i o tome da teorijski entiteti postoje;
(3) kao posledica toga javlja se radikalni diskontinuitet izmeu teorija, a to ugroava tvrenje o njihovoj istinitosti ili sve veem pribliavanju istinitosti.23
Antirealisti upravo i ciljaju na ovu posledicu, istiui da je znaenje svih termina odreeno njihovom ulogom u teoriji. Pozivajui se na istoriju nauke, oni istiu da se daju uoiti radikalne izmene znaenja teorijskih termina, koje se u odreenim etapama mogu tumaiti kao sluajevi potpune nesamerljivosti (njihov omiljeni primer je znaenje mase u Njutnovoj i Ajntajnovoj teoriji). Otuda, oni mogu
odbaciti tvrenja o realnosti gena ili elektrona ne zbog toga to su oni neopaljivi,
21

Re je o Kunovom tvrenju o zavisnosti metoda od teorija, ime se dovodi u pitanje realistika

slika rasta naunog znanja. Metode trenutne nauke su u toj meri teorijski proete da je jedina
realnost koju njihovom upotrebom moemo otkriti ona koja je konstituisana teorijskom tradicijom u kojoj se odvija nauno istraivanje.

22

Iako se moe napraviti razlika izmeu radikalne izmene znaenja (ako svi termini neke teorije
promene svoje znaenje) i delimine (ako se menja znaenje samo odreenog broja termina),
ovakvo razlikovanje nam na ovom mestu nee biti od velikog znaaja. Naime, realisti moraju
pokuati da opovrgnu tezu o nesamerljivosti u njenom jaem obliku, a to bi im, moda, omoguilo da objasne delimine promene.

23

Ovo je jasno iz prostog razloga to bilo kakva koncepcija koja nastoji da odredi istinu kao cilj
naunog poduhvata mora insistirati na nekom obliku kumulativnosti i samerljivosti.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

63

ve zbog toga to se sa promenom teorije menja znaenje termina kojima ih oznaavamo. Realisti mogu, nasuprot tome, tvrditi da entiteti koji se postuliraju teorijskim terminima zaista postoje, prosto na osnovu posledica njihovog delovanja koje
se mogu opaati. S druge strane, oni mogu tvrditi i to da znaenje nije u potpunosti
odreeno ulogom u teoriji, ili, pak, da nije zavisno od verovanja koje zastupnici neke teorije imaju o navodnom referentu. To, meutim, jo uvek ne otklanja prigovor
nesamerljivosti. Kljuno bi bilo pruiti neko obrazloenje koje bi uinilo legitimnim govor o stabilnosti referencije i, samim tim, tvrenje o samerljivosti.
Jedan od naina da se uklone Kunovi prigovori jeste kritika semantike teorije
koju prihvata.24 Klasini realistiki odgovor poiva na: (1) kauzalnoj teoriji referencije i pretpostavci o postojanju prirodnih vrsta (o emu e biti rei u nastavku); (2)
argumentima u prilog postojanja metoda koji su neutralni u pogledu teorija koje se
smenjuju. Ovde uoavamo jednu meavinu naturalistikih i uzronih elemenata, s
jedne strane, i deskriptivnih i konvencionalnih, s druge. Odgovori na dva tipa nesamerljivosti meusobno su zavisni: referencijalna stabilnost, koja nam je potrebna za
otklanjanje semantike nesamerljivosti, otklonie i metodoloku.
Ovakvo reenje nudi kombinacija Kripkeove i Patnamove kauzalne teorije referencije. Po kauzalnoj teoriji referencije, referencija je pitanje odgovarajue vrste
kauzalnih relacija izmeu upotrebe termina i njegovog referenta. Kod Kuna definicija termina fiksira njegovu referenciju. Naime, Kun se velikim delom oslanja na
Karnapa i prihvata koncepciju koju bismo mogli oznaiti kao deskriptivistiku. Polazei od deskriptivizma, znaenje vlastitog imena A iscrpljuje se odreenim opisom kojim se neko svojstvo pripisuje A-u. To znai da se ime moe zameniti salva
veritate sa takvim opisom, te je vlastito ime u stvari skreenica za opis. Kod Kuna,
referencija termina se izdvaja putem opisa koji dobijamo na osnovu zakona u kojima se javlja. Znaenje (teorijskog) termina je definisano zakonom u kojem se pojavljuje, odnosno teorijom kojom se uvodi, sa oiglednom posledicom da promena
teorije vodi promeni znaenja. Kada ovu ulogu dodelimo drugim (kauzalnim, naturalistikim) karakteristikama upotrebe termina, moemo istraiti pitanje ne-analitikih, aposteriornih definicija vrsta, svojstava i sl. Odnosno, referenciju uopte ne
moramo fiksirati polazei od smisla, budui da termini sa kojima povezujemo isti
smisao (voda na Zemlji i Bliznakinji) mogu imati razliitu referenciju.
Kripkeova kritika deskriptivizma polazi od negacije tvrenja da su imena sinonimna sa opisima koje govornici nekog jezika sa njima povezuju. Protiv deskrip24

Jedan od prvih odgovora na nesamerljivost bio bi onaj kojim se tvrdi da naune teorije mogu
pokazivati razlike u znaenju ali i dalje biti uporedive s obzirom na sadraj. Odnosno, moe se
tvrditi da promena znaenja ne povlai promenu referencije. Ovo je blisko Fregeovoj slici, po
kojoj moemo razdvojiti smisao termina i njegovu referenciju. Frege je na osnovu ovoga tvrdio
da termini mogu imati razliiti smisao a ipak referirati na istu stvar (Zornjaa i Veernjaa).
Otuda, moemo rei da se teorije mogu porediti s obzirom na zajedniku referenciju ak i ako
se razlikuje smisao termina koje upotrebljavaju.

64

Aleksandra Zori

tivizma, Kripke tvrdi sledee: (a) vlastita imena su rigidni designatori, (b) ako opis
D prua znaenje terminu t, onda je D rigidno akko je to i t, (c) nijedan opis nije
rigidni designator, (d) stoga, znaenja vlastitih imena nisu data na osnovu opisa.
Nasuprot deskriptivizmu, Kripke predlae teoriju koja se najee naziva kauzalnom teorijom referencije. Moemo razlikovati dva dela ove teorije: ceremoniju
krtenja i prenoenje imena putem odgovarajuih kauzalnih lanaca. Krtenje kao takvo ukljuuje opise. Ime se vezuje za objekat putem opisa u irem smislu: ono moe ukljuivati verbalne opise ili demonstrative koji prate ostenziju. Ono, otuda, ne
mora biti uzrone prirode. Takoe, opisi ne moraju biti trajno povezani sa imenima:
opis koji se koristi prilikom krtenja ne odreuje znaenje imena. Stoga, mora postojati namera da se ime koristi na isti nain od strane drugih govornika, ili bolje,
da se ne koristi na nain da referira na druge objekte.
Osnovne postavke Kripkeove kauzalne teorije inkorporirane su u Patnamovu.
Prihvatajui kauzalnu teoriju referencije, moemo rei da osoba koristi vlastito ime
neke osobe X kako bi referirala na nju ak i ako nema nikakva istinita verovanja o
njoj. Upotreba vlastitih imena ukljuuje postojanje kauzalnih lanaca koji povezuju
onoga ko ime koristi sa onim koji ga nosi. Referencija je, otuda, fiksirana injenicom da je pojedinac uzrono povezan sa drugim pojedincima koji su bili u poziciji
da izaberu onoga ko ime nosi. Postoje objektivni zakoni od kojih ekstenzija zavisi,
a paradigme i istraivaki programi za pronalaenje ovakvih zakona zauzimaju mesto nunih i dovoljnih uslova za odreenje ekstenzije.25
Moemo ukazati na nekoliko kljunih ideja Patnamove teorije:
(a) referencija je fiksirana direktno putem pokazanih dostupnih primera,
(b) intenzija ne odreuje ekstenziju,
(c) znanje znaenja je drutveno raspodeljeno (lingvistika podela rada),
(d) uloga stereotipa.
Patnam polazi od Kripkeove ideje o postojanju kauzalnog lanca koji povezuje
kasniju upotrebu imena, preko drugih govornika, sa ceremonijom krtenja pomou
koje je ime uvedeno. Upotreba imena od strane drugih govornika koji nisu uestvovali u ceremoniji krtenja zavisna je od odgovarajuih uzronih veza koje povezuju
ranije govornike sa kasnijim. Govornik konstruie simboliku reprezentaciju svoje
okoline, a to znai da korespondenciju iskaza i skupa stvari (Tarskijeva relacija zadovoljavanja) moemo videti kao deo eksplanatornog modela govornikovog grup-

25

Slinu analizu nudi i Njutn-Smit. Naime, on prihvata Patnamovu kauzalnu teoriju referencije,
ali uz manju modifikaciju. Ono to on predlae nema istorijski moment, koji se sree kod
Patnama, pa se referencija, recimo, ''naelektrisanja'' odreuje kao ona veliina koja je uzrono
odgovorna za efekt ili efekte koje on opisuje. Ovde nedostaje ukazivanje na moment uvoenja
dogaaja u odreeni kontekst, odnosno vremenska dimenzija, o kojoj govori Patnam. Videti:
Njutn-Smit, Ibid., str. 144-147.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

65

nog ponaanja.26 Odnosno, govornici odreenog jezika moraju biti u odreenoj vrsti
uzrone veze sa stvarima da bi na njih mogli referirati.
Kada je re o teorijskim pojmovima, zbog kojih je itav problem i iskrsao, Patnam nudi sledee reenje. Elektron e se definisati kao entitet koji je kauzalno odgovoran za izvesne promene na naim instrumentima. Razlog da mu priznamo postojanje ne lei u uspehu teorije u kojoj ima eksplanatornu ulogu, ve u operacijama
koje imaju uoljive uzrone linije. Elektroni postoje u istom smislu u kojem postoje
stolice ili trava; govor o elektronima se ne razlikuje od govora o bilo kojoj opaljivoj stvari. Polazei od teze o teorijskoj proetosti i najtrivijalnijih primera posmatrakih iskaza, Patnam istie da emo imati jednako potekoa u fiksiranju referencije termina ''trava'' i termina ''elektron''. Naime, iskaz oblika ''Trava je zelena''
nee imati isto znaenje danas kao pre sto ili dvesta godina, usled izmena u teoriji
boja i botanici. Elektron, atom, masa ili sila nemaju ni u kojem smislu posebno problematian poloaj.
Nauno saznanje zbog toga zahteva neki oblik principa blagonaklonosti (Principle of Charity) ili principa dobrobiti iz sumnje. Njegova normativna snaga se ogleda u zahtevu za identitetom referenata termina u razliitim teorijama kako bismo
izbegli mnoga neracionalna verovanja u pogledu onoga to interpretiramo.27 To omoguava da uporedimo radikalno razliite teorije u okvirima deduktivne logike i
referencijalne semantike, to implicira da moemo promeniti zakone, ali ne i denotaciju termina.
Ako kvark opiemo kao ''esticu odgovornu za takve-i-takve efekte'', moe se
dogoditi da nijedna estica nije odgovorna za ba te efekte koje smo nabrojali. Ali,
to ne znai da kvarkovi ne postoje. Princip dobrobiti iz sumnje zahteva da relevantnom ekspertu, ako osoba na kraju lanca prenoenja i kooperacija nije osoba koja je
prvobitno krstila objekt imenom, dozvolimo da rukovodei se ovim principom u
takvim sluajevima donese odluku, pretpostavljajui da e prihvatiti racionalne
modifikacije svoga opisa. Ovo je delom deskriptivni princip, koji emo primeniti
na sebe same onda kada smo mi eksperti ili oni koji prvobitno krste neki objekt; a
delom je normativni, jer treba da ga potujemo kako bi referencija na teorijske
entitete uopte bila mogua.28
26

Ovo je pozicija internalnog realizma. Postoji relacija izmeu svakog termina jezika i dela sveta.
Ona je data istinitosnofunkcionalnom semantikom za jezik. Mora da postoji odreena relacija
referencije izmeu termina u jeziku L i delova sveta, bez obzira na to da li se razumevanje L-a
sastoji u poznavanju te relacije ili ne. Realistiki pojmovi istine i referencije ne koriste se u
objanjenju onoga to se dogaa u glavi govornika, ve u objanjenju uspeha upotrebe jezika.
(H. Putnam, Meaning and the Moral Sciences, Routledge & Kegan Paul, 1978, p. 123.)

27

H. Putnam, ''Three Kinds of Scientific Realism'', pp. 195-200.

28

H. Putnam, Mind, Language and Reality, Philosophical Papers, Vol. 2, Cambridge, 1975, p.
275.

66

Aleksandra Zori

Kad govori o ovakvim pojmovima, Patnam ih esto oznaava kao svenjeve

(clusters). Ovim eli da istakne da su na delu svenjevi svojstava. S druge strane,
uvodi se pojam svenjeva zakona, iji se smisao sastoji u sledeem. Pojmovi se
odreuju ne grupom svojstava, ve svenjevima zakona koji odreuju identitet
pojma. Tako pojam energije ulazi u mnogo razliitih zakona, a ovi zakoni i znaaj
koji imaju za zakljuivanje konstituiu njegovo znaenje uopte, a ne u posebnom
sluaju. Veina termina koje sreemo u nauci jesu ovakvi zakonoliki svenjevi pojmova.29 Ekstenzija termina ''energija'', otuda, nije promenjena, odnosno, oblici energije i njihovo ponaanje isti su kao to su uvek i bili, isti pre Ajntajna i posle njega.30 Osnovna pretpostavka ovakvog tvrenja jeste da u svetu postoje prirodne
vrste, koje su kao takve nezavisne od ljudskog duha.
Kada se govori o prirodnim vrstama, ne moe se izbei upuivanje na Loka. Po
njegovom miljenju ideje oveka ili ivotinje, primera radi, jesu sloene ideje, koje
se mogu rastaviti na ideje kvaliteta na koje se pozivamo kada neto oznaavamo
kao oveka ili ivotinju. Imena vrsta oznaavaju ove sloene ideje. Lok smatra da
se ime vrste K moe definisati na osnovu skupa karakteristika koje su ponekad
nune, ali zajedno dovoljne da bi neto bilo K. Relevantan skup ovakvih karakteristika je nominalna sutina vrste K. Usled toga, znaenje imena za vrstu je intenzija
(lista uslova koje neto mora da zadovolji da bi bilo pripadnik vrste), a ovako shvaena intenzija odreuje ekstenziju.
Nasuprot tome, Patnam smatra da kompetentni govornik uopte ne mora da zna
ekstenziju termina. Dalje, ekstenzija termina uopte nije odreena intenzijom, ve
referencijom na postojee primere. U pogledu nekih termina za vrste govornik e
znati konvencionalno uspostavljen stereotip. Ali sam stereotip se moe menjati, te
ne fiksira ekstenziju. Patnam istie da znaenje ne odreuje ekstenziju u tom smislu
da bi nam znaenje i lista svojstava omoguili da odluimo je li neto limun, kiselina ili bilo ta drugo. U sluaju naziva za prirodne vrste postoji neto to se moe
nazvati tvrdim injenicama, na koje se oslanjamo kad god ih koristimo.
Ove injenice su kod naziv za prirodne vrste najee normalni lanovi vrste
koji imaju odreene karakteristike, odnosno, stereotip koji vezujemo za vrstu. Sm
stereotip je povezan sa reju, ali on nije nuan i dovoljan uslov za pripadnost
odgovarajuoj klasi. Stereotipi su standardizovani skupovi verovanja, ili idealizo-

29

O ovome videti: H. Putnam, Mind, Language and Reality, pp. 51-53.

30

Tu, naravno, nastaju problemi, naroito kada je re o nepostojeim entitetima, kakav je, na primer, flogiston. Ako se sluimo kauzalnom teorijom referencije u sluaju flogistona, referencija
termina koji ne referira na entitete jeste prazan skup. Naime, jezika igra imenovanja hipotetikih entiteta moe da radi s vremena na vreme izuzetno dobro, iako time nije imenovana neka
stvarno postojea stvar.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

67

vana verovanja povezana sa terminima. Referencija je, otuda, u velikoj meri odreena i socijalnim faktorima.31
O tome govori hipoteza o univerzalnoj podeli lingvistikog rada. Svaka jezika
zajednica koristi termine ije kriterijume upotrebe zna samo podskup svih govornika koji koriste taj termin, a njihova upotreba od strane drugih govornika zavisi od
strukturirane kooperacije izmeu njih i govornika relevantnog podskupa. U sluaju
naunih teorija i termina koji se u njima javljaju, relevantan podskup e initi sami
naunici i to oni koji uvode termin u nauni kontekst. Kad god je neki termin primer takve podele rada, prosean korisnik ne zna mnogo toga o onome to fiksira
njegovu ekstenziju. Samo sociolingvistiko stanje celokupnog lingvistikog korpusa32 kojem govornik pripada moe da fiksira ekstenziju.33
Na taj nain, normalna procedura za odreivanje znaenja termina za neku prirodnu vrstu, kakva je na primer voda, sadri sledee komponente:34
Sintaktiki markeri: gradivna imenica
Semantiki markeri: prirodna vrsta, tenost
Stereotip: bez boje, providna, bez ukusa, bez mirisa
Ekstenzija: H2O
Znaenje rei voda je otuda jednim delom odreeno prirodom prirodne vrste sa
kojom su govornici odreenog jezika kauzalno povezani. Mogue je zamisliti sluaj (Bliznakinja) u kojem je voda drugaija nego to jeste, ali mi to ne bismo mogli
da primetimo. Patnam ne smatra da su sutine prirodnih vrsta takve da ih otkriva
nauka. Naime, one vre onu funkciju koju treba da vre bez obzira na to da li znamo ili ne, ta sve ukljuuju.
Drugi znaajni konvergentni realista, Bojd, predlae pod nazivom naturalistike teorije referencije neto to je izuzetno blisko Patnamovom reenju. Referencija
se odreuje u terminima epistemike raspoloivosti. Dakle, referencija je epistemi31

Ovde ulaze u igru jezika razmatranja, za koja se s punim pravom moemo pitati da li mogu
realizmu pruiti ita vie od vetake pomoi. Pozivanje na uobiajenu upotrebu ili standarde
teko da moe pomoi realizmu, ako uz to ne tvrdimo i neto jae (recimo, da su standardi
proizvod evolucije i da kao takvi odgovaraju nezavisno postojeem svetu).

32

Treba istai da se razlika izmeu realiste, konstruktiviste i empiriste ne sastoji u prihvatanju ili
odbacivanju konvencionalnih elemenata, ve u njihovom razliitom odreenju. To to svi prihvataju da je skrivena konvencionalnost stvarni fenomen ima osnov u: (a) neproblematinom
tvrenju da svaki sluaj u kojem je neka reenica jezika istinita (ili lana) jeste takav da njena
istinitost poiva na drutvenim praksama i konvencijama relevantne jezike zajednice, i (b)
jednako neproblematinom tvrenju da je semantika jezika u dovoljnoj meri sloena da priroda
i opseg ove supervenijencije nee biti oigledni.

33

H. Putnam. Mind, Language and Reality, pp. 228-229.

34

Uporediti sa: Ian Hacking, Representing and Intervening, Cambridge University Press, Cambridge, 1983, pp. 76-80.

68

Aleksandra Zori

ki pojam, pa su vrste uzronih povezanosti relevantnih za referenciju one koje uestvuju u stvaranju pouzdanih verovanja. U tom smislu se za termin t kae da referira na neki entitet e samo unutar kompleksa uzronih povezanosti izmeu karakteristika sveta i ljudskih socijalnih praksi, koje govore ta jeste t, a to je regulisano pravim svojstvima e-a.35 Dakle, kada nam upotreba t-a omoguava epistemiki pristup e-u. Ova teorija referencije tvrdi da su sastavni delovi pouzdane regulacije verovanja u isto vreme i sastavni delovi referencije. Znanje i referencija imaju
iste mikrostrukturalne komponente.36
Moe se videti da konvergentni realisti insistiraju na postojanju jednog irog
kontekstualnog elementa koji je ukljuen u odreivanje ekstenzije. Kad je re o terminima prirodnih vrsta, kakvi su ''zlato'' ili ''voda'', njihova referencija se odreuje
polazei od paradigmi i standardnih primera (stereotipi) za koje smo se sloili da su
modeli lanova te vrste. Da bi neto pripadalo istoj prirodnoj vrsti, ono se mora
pokoravati istim zakonima ili imati isti sastav kao i reprezentativni lanovi te vrste.
Odreenje znaenja termina ''voda'', postaje opis naina na koji se odreuje njegova
ekstenzija: navodimo uslove koje neka tenost mora zadovoljiti da bi se mogla nazvati vodom. U ovakvim okolnostima moe se javiti problem razgranienja verovanja koja su bitna i onih koja to nisu. U pogledu vode, konstitutivna verovanja ticae
se njene strukture, tj. injenice da je re o jedinjenju molekularne strukture H2O. To
e biti standardni primer, ili stereotip, na koji se pozivamo. istai da se stereotipi
mogu menjati sa rastom naeg saznanja o izvesnoj vrsti stvari. Ako imamo pravi
termin za vrstu, referencija se nee menjati, iako se stereotipi mogu menjati. Kriterijum identiteta za termine, umesto smisla, postaje referencija. Na osnovu toga,
neto emo nazvati vodom samo ako deli zajedniku prirodu sa pokazanim uzorkom: to e pripadati nekoj vrsti zbog toga to stoji u odreenoj relaciji sa stvari
koja je oigledno lan te vrste. Osim paradigmatskih sluajeva, moemo se pozvati
i na neke sutinske, a ne samo povrinske slinosti.
Ako pojmovi razliitih teorija mogu referirati na istu stvar, onda realisti imaju
osnov za tvrenje da sukcesivne naune teorije govore o istim stvarima. To ih,
istovremeno, obavezuje na gledite da su termini nalik elektronu transteorijski, tj.
takvi da imaju isto znaenje u razliitim teorijama. Termin se povezuje izvesnom
vrstom uzrone veze sa situacijom u kojoj je dat njegov opis, a to je onaj opis kojim
se odreena pojava, recimo elektricitet, izdvaja kao fizika veliina koja je odgovorna za odreene efekte proizvedene na odreeni nain. Opis ovakvog efekta e se

35

R. Boyd, ''The Current Status of Scientific Realism'', in: Scientific Realism, pp. 41-82; i R.
Boyd, ''Realism, Approximate Truth and Philosophical Method'', in: Minnesota Studies in the
Philosophy of Science, Vol. XIV, Scientific Theories, ed. C. W. Savage, University of Minnesota
Press, Minneapolis, 1990, pp. 364-365.

36

R. Boyd, ''Scientific Realism and Naturalistic Epistemology '', p. 648.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

69

nazvati ''uvoenjem dogaaja''.37 Kada je referencija fiksirana, re se moe koristiti

u formulaciji bilo kojeg broja teorija a da ne bude ni u kojem smislu drugaija re.
Tako shvaena ekstenzija je vrsto povezana sa istinitou: ekstenzija termina je
ono za ta je on istinit, odnosno na ta se moe tano primeniti.
Potpuno je neproblematina injenica da naunici termine koriste na takav nain da ih shvataju kao aproksimativno ispravne karakterizacije entiteta koji su nezavisni od duha. Kasnije teorije u zreloj nauci nude bolji opis istih onih entiteta na
koje su referirale ranije teorije. Hipoteza da je ovo ispravno jeste jedina hipoteza
koja moe da objasni saoptivost naunih rezultata. Odnosno, ako pojmove ekstenzije i istine koristimo na ekstrateorijski nain, onda treba da prihvatimo realistiku perspektivu.
Ovim su razmotrene neke od centralnih teza konvergentnog realizma. Prikazano realistiko gledite mogli bismo rezimirati na sledei nain. U pogledu ontologije, kljuna pretpostavka odnosi se na postojanje prirodnih vrsta, budui da
ona treba da obezbedi osnov za tvrenje o identitetu referenata razliitih termina.
Zbog toga je najvea panja u dosadanjem izlaganju posveena onome to je oznaeno kao semantiki sastojak realizma (a time, ujedno, i epistemolokom i aksiolokom), tj. tezi da je istina (istinolikost) cilj naunog poduhvata. Istaknuto je kako
je za ovo tvrenje neophodna (a) jasna odredba istine (istinolikosti) i (b) zadovoljavajua teorija znaenja.
Naime, pokazano je kako je za tvrenja o napredovanju u istinolikosti neophodno pokazati da ne postoji kunovska nesamerljivost izmeu teorijskih tradicija.
Polazei od Patnama, referencija se odreuje na osnovu kauzalnih relacija a u pozadini takve relacije nalaze se tvrde injenice, stereotip, odnosno prirodne vrste na
koje se pozivamo. Ovo nam omoguava da tvrdimo dve razliite stvari. S jedne
strane, imamo opravdanje za tvrenje da je referencija teorijskih termina nepromenjena, dok nam, sa druge, to omoguava tvrenja o buduem statusu teorija.
Ispunjenje ovih uslova znatno bi olakalo tvrenje o progresu, iako ga ne bi
garantovalo. Naime, ako pretpostavimo da je ponuena teorija znaenja zadovoljavajua, onda imamo preduslov za tvrenje kako nauka napreduje i kako ne postoje
radikalni raskidi izmeu teorijskih tradicija. To nam omoguava prihvatanje koncepcije po kojoj nauka pokazuje progres ka istinitom objanjenju sveta. Ovo, naravno, nije jedini uslov, pa bismo mogli rei da je referencijalnost nuan ali ne i
dovoljan uslov za istinitost.

37

H. Putnam, Mind, Language and Reality, pp. 200-201; i V. Njutn-Smit, Op. cit., str. 142-143.

70

Aleksandra Zori

Na kraju, treba istai da svi ovi argumenti svoju snagu crpe iz argumenta ''nema uda''.38 Prema tome, problemi povezani sa istinolikou i progresom svoje konano opravdanje dobijaju tvrenjem da je to jedino mogue objanjenje uspeha
nauke. Ako nijedno drugo objanjenje, recimo, empirijska adekvatnost, ne prua zadovoljavajui opis prediktivnog uspeha nauke, onda je argument ''nema ud'' istovremeno i opravdanje istinolikosti i realistiki shvaenog progresa.
Realisti usled toga moraju pokuati da opravdaju svoje objanjenje naune prakse ili, makar, pokazati kako postoji konvergencija ka istini u slabijem smislu: da je
to najbolje objanjenje uspeha nauke. Ovo nas vraa metodolokim realistikim tezama, odnosno pitanju opravdanosti realistikih abduktivnih strategija. Otuda moemo oekivati da e ubedljivost realizma u velikoj meri zavisiti od opravdanosti
abduktivne metode. Ukratko reeno, ako je realistiki argument nema uda ispravan (tj.ukoliko samo realizam uspeva da objasni uspeh nauke tako da on ne ostaje
udo), onda realizam jeste najbolje objanjenje naune prakse. Ova tema, meutim,
prevazilazi okvire ovog rada.39
Aleksandra Zori
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Aleksandra Zori
Convergent Realism on Truth, Progress and Referentiality
(Summary)
In this paper we shall explore the position of convergent realism trough the work of
two of its most important proponents, Richard Boyd and Hillary Putnam. We shall examine
their views on questions of truth, progress and referentiality in order to determine the
success with which realistic position withstands the scrutiny of anti-realistic objections. It
38

Argument nema uda jedan je od najpoznatijih argumenta u prilog realizmu. On ukratko glasi:
budui da nijedna druga teorija (pre svega antirealistika) ne moe da objasni uspeh nauke tako
da on ne bude udo, realizam mora biti istinit.

39

Vidi: A. Zori, ''Realizam i zakljuak na najbolje objanjenje'', Theoria, 2, 2009, Srpsko filozofsko dutvo, Beograd, str. 37-52.

Konvergentni realizam o istini, progresu i referencijalnosti

71

will be shown that claims of truthlikeness and progress are to a large degree dependent on a
successful theory of reference and that the image of science painted by the realists does
indeed offer preferable explanation of science only if the no miracles argument can be
given a firm foundation.
KEY WORDS: truth, Tarski, truthlikeness, progress, causal theory of meaning, referentiality, Boyd, Putnam.