ALA O FJODORU ALEKSEJEVIU RAZINU

U Staljinovo vreme u Moskvi je iveo ugledan matematiar. Zvao se Fjodor Aleksejevi Razin,
bio je nekada lep ovek i dobar peva, sada za pesmu izgubljen, nosio je puna usta suvih zuba i
osmeh kao zalogaj drao u levoj polovini eljusti.
Kako to biva ponekad, poraze njegovih neprijatelja u struci iskoristili su drugi, a njegove
sopstvene poraze okrenuli u svoju korist prijatelji. Odavno na univerzitetu, krepak iako jednom
nogom u starosti, voleo je da kae: sad vam svaki balavac ima pedeset godina! Krajnje
nesnalaljiv u svakodnevnim poslovima, iveo je otac naega Atanasija Svilara osim sveta i
toliko zaokupljen matematikim poslovima da su u Moskvi ponavljali njegova poreenja, kao na
primer: "Dobro vino mora ostaviti u istima opor ukus matematike greke."
Elem, toga Fjodora Aleksejevia Razina jednoga jutra poseti u kabinetu potpuno nepoznat ovek.
Nosio je u rukama karte od onih nainjenih prema ikonama. On odmah razmetnu karte po
Razinovom stolu, pri emu sveti Nikola izae prvi; potom baci svetu Paraskevu (Petku), sv. Iliju
gromovnika i zastade kod Goluba. Taj posetilac, sasvim mlad ovek, ree nekako uzgred i
gledajui u karte, da profesorov veliki meunarodni nauni ugled namee obaveze svima, pa i
samom Fjodoru Aleksejeviu. Odmah zatim neuvijeno predloi Razinu da ue u komunistiku
partiju. Pokupio je jednim zamahom ruke sve karte sa stola, sem svetoga Nikole, i zakljuio
primakavi se Fjodoru Aleksejeviu:
Svaku priu treba ostaviti da malo odlei. Ako preko noi naraste kao testo za hleb, dobra je.
Ova tvoja je odleala i sada treba pei. To bi imalo i meunarodnog odjeka...
Profesor se branio da se ne razume dovoljno u takve stvari, da je ve u godinama, da mu vreme
odlazi na projekte instituta, sve je bilo uzalud. Posetilac se izraknuo strahovito, hteo da pljune
nasred sobe, predomislio se, progutao, ali nije izdrao, nego je nogom razmazao po podu onaj
neizbaeni ispljuvak.
Uzeemo ti to u obzir dodao je ne ubijamo mi niije vreme. Imamo mi ta da ubijamo.
Uzeo je svetoga Nikolu i otiao.
Fjodora Aleksejevia su ulanili i dobio je uskoro poziv za prvi sastanak. Po njega je doao vratar
sa fakulteta, oveuljak kojem je uvek plakalo levo oko, profesorov vrnjak i moe se rei,
prijatelj. Uoe u dugi hodnik pun stolica i dima gustog da se moe eljati. Sedoe i sastanak
poe. Profesor ija je metodinost i brzina bila poslovina, odmah uze da belei svaku re.
Nametao je nogu u cipeli vrtei njenim vrhom i zapisivao. Tako je inio i dva naredna sastanka,
a na onom sledeem javi se da govori. U meuvremenu, shvativi ta se od organizacije kojoj
odnedavno pripada oekuje u tom trenutku, on je kod kue razradio sistem neophodnih mera koje

se moraju primeniti ako se hoe postii eljeni cilj. On je kao matematiar znao da se svaki dan
lepote u ivotu plaa jednim danom runoe i sve je svoje zakljuke preneo u matematike
formule, koje su neumoljivom logikom brojeva nametale reenje.
Dolazei, usput je kupio pirog, poto je na poslu ogladneo, strpao ga u dep i uao u poznati
hodnik. On je, naravno, oseao da je inventar budunosti u stvari prebaen iz podruma prolosti:
otuda su dopremljeni teki tovari ve odavno zaboravljene, istroene i trule starudije u novo, jo
neposednuto stanite. I to je na sastanku rekao svojim neiskvarenim jezikom brojki, podvukavi
da ono to trae drug A iz komiteta i drugarica B iz prateih slubi, ne moe da u rezultatu da
(kako oni oekuju) C, nego Y, pa prema tome da bi se dobilo eljeno C, neophodno je i logino
menjati ba ono to oni... Uostalom, ko hoe da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inae
od posla nema nita...
Na tom mestu usred reenice njega prekide jedan bojaljivi glas:
Izvinite, drue profesore, da li biste mi dali komadi piroga? Iz profesorovog depa je
neodoljivo mirisao pirog s lukom i sada ga je neko iskao.
Razin se malo zbuni, izvadi pirog, prui ga vrataru (jer to je on traio), ali utisak je bio naruen.
Dok je profesor zbunjeno krpio zavretak svojeg izlaganja, jedna ruka ga naglo povue za kraj
kaputa i prisili da sedne. Bio je to opet vratar.
Imate li para? proaputao je im se profesor naao na seditu kraj njega.
Molim?
Imate li, Fjodore Aleksejeviu, para kod sebe?
Neto malo... ali zato?
Nita ne pitajte. Uzmite ovo, ali da niko ne vidi... Ovde imate trideset rubalja. I sluajte me
paljivo. Za vae dobro govorim. Odavde nemojte uopte ii kui. Nikako kui. Vie nikad. Ni za
ivu glavu. Idite pravo na riku elezniku stanicu, ili koju drugu, i uhvatite prvi voz koji naie.
Bilo koji. I nemojte silaziti dok se voz ne zaustavi na poslednjoj stanici. to dalje, to bolje. Onda
siite. I ne govorite nikom ko ste. Potom kako vam bude... Mrak e vam biti krov, a vetar jutro.
Idite sad...
I Fjodor Aleksejevi, koji nije mnogo znao o stvarima od ovoga sveta, ogrnu svoj injel od vate i
poslua prijatelja.
Treeg dana puta, ve sasvim izgladneo, utonuo u jutarnji predeo koji kao da je slikan vinom na

staklu voza, on zavue ruku u dep i napipa pirog. Onaj isti koji mu je zaiskao vratar i
neprimetno mu ga opet strpao u dep. Sada mu je doao kao elavom kapa, ali im zagrize, voz
pisnu, zviduk mu probode zalogaj u ustima i svi sioe. Bila je to poslednja stanica. Fjodor
Aleksejevi pomisli sa strepnjom: Rusu je lepo samo na putu, izie i uroni u beskrajnu tiinu koja
je od Moskve dovde rasla sa svakom prevaljenom vrstom. Koraao je kroz sneg dubok koliko i
tiina i gledao kako kue vise o nepominim dimovima privrenim za nevidljivo nebo kao
zvona za zvonaru. Sputan na mrazu promuklo je skiao neki pas. Stajao je na grani drveta kao
ptica, jer mu je lanac bio suvie kratak da u snegu naini log.
Razin se okrenu oko sebe. Nije imao kud i nije znao ta da radi. Sve je bilo zavejano, a u Rusiji u
to vreme gostionica nije bilo ni u Moskvi, a nekmoli ovde, gde od oveka ostaju samo
mrazobolne ui. Opazio je uz jedna vrata prislonjenu lopatu i, ne mislei nita, prosto da se
ugreje, dograbio je i poeo da isti sneg.
Poto je bivalo sve hladnije, tako da se usne nisu smele olizati jer bi se slepile, a kako je opet,
Fjodor Aleksejevi bio jo u snazi i sistematian kao uvek, posao je napredovao da bolje biti ne
moe. Ne samo da je razgrnuo metar i po visoke smetove otvarajui put kui od koje bee poeo,
nego je pod pravim uglom sada poeo raiavati glavnu saobraajnicu. Usput je zakljuio da su
venost i beskraj nesimetrini i zabavljao se pokuavajui da proveri ovu misao matematikim
putem. Utom razgrte nanos sa nekog duana i u izlogu opazi jedva itljiv oglas. Hukao je u staklo
i itao:
FOTOGRAFISANJE DUE U TRI DIMENZIJE
RENDGENOSKOPIJA SNA
Unapred se zakazuje na sedam dana. Vri se generalna proba. Takoe se trae najuspeniji snimci
snova svih formata u boji i crno-beloj tehnici. Posebno se honoriu uspeno snimljena seanja,
koja dolaze u obzir za emitovanje u TV mreama. Magnetoskopski snimci deijih misli bie
otkupljeni po posebno povoljnoj ceni i distribuirani kolekcionarima i zatvorenim videosistemima.
Razin se zbuni, oseti se kao da mu je neto spralo s lica obrve, brkove i ui, htede da spusti ruku
na kvaku, ali tada opazi da je ispod neverovatnog oglasa neko olovkom dopisao:
Radnja u najmanju ruku zatvorena.
Razin se nasmeja s olakanjem, ali od toga mu mraz ue duboko u usta i on brzo nastavi posao.
Popodne ve je bio stigao do glavnog trga i tu ga otkrie.
Metani su odmah shvatili da pred sobom imaju najboljeg istaa snega od kada sneg pada u

ovim krajevima i uputie ga pravo u mesni odred za odravanje istoe na ulicama. Iz pustinje se
pojavio nepoznati ovek rekoe ali taj ume s lopatom. Dali su mu aja, eera i kaiicu,
dodue bunu i s uvrnutom drkom, kao da je neko ogromnom snagom hteo da iscedi neto iz te
drice, suzu, malo aja ili kap masla. Tek, on se ugrejao kraj pei, srknuo aj i zabezeknuo se.
Bio je to uveni beli aj, koji se u carskoj Rusiji prodavao funta za deset srebrnih rubalja, a psi
pojeni tim ajem postajali su tako besni da su razdirali sve to dohvate. Ali, nije stigao ni da se
upita otkud ovde i ovima takav aj, a ve se ponovo naao na snegu, ovoga puta u crnoj grupi
gradskih istaa. Oslunuo je ta mu poruuje tiina koja se upravo zavrila i prionuo na sneg jo
ee, shvatajui da e uvee dobiti i prenoite sa ostalima.
I tako je poeo njegov novi ivot. Prao je arape snegom, pio aj od snega i istio sneg tako da je
do kraja zime proglaen za najboljeg u smeni. Budio se sa otiscima uha u pekiru mokrom od
suza i bale, koji mu je sluio umesto uzglavlja i besomuno je istio sneg. Sledee zime o njemu
su pisale mesne novine, a kroz dve godine pojavi se u prestonikoj "Pravdi" beleka o njegovim
uspesima. Postao je najbolji ista snega u o kugu i jedan od najboljih u itavoj zemlji. Ponekad
je uvee sanjao dvanaest brodova pod imenima dvanaest apostola, ili trinaest konjanika to nose
raspee i baldahin, pokuavajui da u trku stignu etrnaestog konjanika. Kada ga uhvatie u
senku baldahina stadoe.
Ko si ti? upitali su ga Hristovi uenici okupljeni oko raspea, onako iz sedla. Ja sam
etrnaesti uenik uzvratio je nepoznati ispod baldahina i Razin se probudio. Lice mu je bilo
puno nekakvog peska, protrljao ga je i zakljuio da su to osuene suze iz snova. Plakao je u snu
za svojim sinom kojeg nikada nije video, iako ga je imao. Oigledno, jo uvek snovi i suze
dolazili su iz njegovog biveg ivota, kasnili su. A potom je ustao i hteo da se lati lopate.
Ali, tog jutra nisu mu je dali. Zadrali su ga u baraci. Doao je da ga vidi jedan mlad ovek.
Krajevi obrva i brkova paljivo su mu bili zavueni pod al kojim je uvijao glavu. Njegov pogled
pade po licu Fjodora Aleksejevia kao praina, mladi skide jednoprstu rukavicu i u ruci mu se
pojavi upaljena cigareta. Stavio je cigaretu u usta, izvadio no otren za levaka i komad slanine,
odsekao levom rukom pare, pruio ga Fjodoru Aleksejeviu i odmah preao na stvar. Ugled
najboljeg radnika koji uiva Aleksej Fjodorovi (tako se Razin prijavio u svom novom mestu i
tako su ga zvali) obavezuje sve, pa i samog Alekseja Fjodorovia. Treba zato da ue u
komunistiku partiju. I to neodlono. To bi imalo veoma dobar odjek i izvan mesta, ire
gledano...
Razin se sledio kada je uo ovaj predlog i mozak mu je poeo raditi brzo, ali on u kako se u
prozor zakalja vetar, pa odustavi od razmiljanja ree:
Ali, dragi drue, pa ja sam nepismen, kako mogu biti takav u partiji?
Nita zato, Alekseju Fjodoroviu, nita. Imamo mi jo takvih kao to si ti. Natalija Filipovna

Skargina njima lepo slovca pokazuje, teaj za nepismene vodi i vas emo tamo sa ostalim
bezgramotnima, pa kad izuite, poeete i na sastanke dolaziti, a dotle jedno mesec dana neemo
te uznemiravati.
I tako Fjodor Aleksejevi ode Nataliji Filipovnoj. Naao se u lepoj drvenoj zgradi, u hodniku
zatekao gomilu lopata i 24 para izama. Izuo se i sam i uao u neverovatno nisku odaju punu
skamija. U njima su sedela 24 polaznika kursa Natalije Filipovne, puili su se onako mokri, grizli
krajeve olovaka i pisali po diktatu same Skargine slovo i: kosa tanka, uspravna debela... Pe je
pocupkivala u uglu i prosipala vodu pristavljenu za aj, Natalija Filipovna je sedela iza stola i
obratila se radosno novodoavem, koji je grbinom odirao tavanicu:
Poginje, poginje glavicu! Tako i treba pred nastavnicom. Zato se odvajkada niska, to nia
tavanica udara, da se ne kooperite. I posadila je Fjodora Aleksejevia, ponudila ga ajem, pri
emu se videlo da je Natalija Filipovna Skargina u stvari stajala iza svog stola i da je takvoga
rasta da izgleda kad sedi kao da stoji. Potom se okrenula tabli, iz uha izvukla komadi krede i
poela as matematike.
Jedan plus jedan pisala je i naglas sricala Natalija Filipovna jedan plus jedan jesu dva! I
to i u ponedeljak i u utornik, upamtite. I jue su bili i bie vo vjek i vjekov dva i samo dva.
U sobi je bilo toplo, pe je poela da eta ko putena s lanca, svi su sricali: jedan plus jedan jesu
dva, Fjodor Aleksejevi i sam je uzeo plajvaz da pribelei ono sa table i tada ne izdra. On tek
sada shvati da se, otkad je uzeo lopatu da isti sneg, ne znoji vie i da sve to neisceeno mora
nekud iz njega napolje. I prvi put za sve ove godine ne izdra. Ustao je odluno, odmah udario
glavom o tavanicu, iziao na tablu, obratio se svojim predanjim samouverenim glasom Nataliji
Filipovnoj koja je nemo gledala u njega i rekao na zaprepaenje svih prisutnih:
To je matematika XIX stolea, draga Natalija Filipovna. Dozvolite da to primetim. Dananja,
moderna matematika drugaije gleda na stvari. Ona zna da jedan i jedan ne moraju uvek biti dva.
Dajte mi tu kredu za asak, pa u vam odmah dokazati.
I Fjodor Aleksejevi je poeo uroenom brzinom ispisivati po tabli brojeve. Jednaina za
jednainom se redala, u prostoriji je vladao tajac, profesor je prvi put posle toliko godina ponovo
radio svoj posao, dodue, onako pognut nije imao najbolji pregled brojki, kreda je udno nekako
kripala i odjednom rezultat je ispao sasvim protiv oekivanja Fjodora Aleksejevia opet 1+1=2.
Trenutak! uzviknuo je Fjodor Aleksejevi neto nije u redu, samo trenutak, odmah emo
videti gde je greka a po glavi mu se motala besmislica: Sve izgubljene partije karata ine
celinu! i od nje nije mogao da rauna. Misli su grmele u njemu i grmljavina misli zagluivala je
sve ostalo.

Ali, njegova besprimerna umenost ila mu je naruku, on je odmah znao gde e nai omaku i
poleteo kredom po redovima ispisanih brojeva, sa kojih se ve krunio beli prah.
I u tom asu ceo razred, njih dvadeset etvorica, svi sem Natalije Filipovne Skargine, poeli su
uglas da mu apuu reenje:
Plankova konstanta! Plankova konstanta!