Amijan Marcelin

Amijan Marcelin (lat: Ammianus Marcellinus, ro. izmeu 325.-335. god.-umro oko 400.
god.) bio je rimski oficir helenskog porekla i istoriar. Njegova Istorija (Res Gestae=
bukvalno Istorijski podvizi ), napisana na latinskom jeziku, iako samo delimino
sauvana, predstavlja najznamenitije delo rimske istoriografije posle Tacitovih, a ujedno
je i poslednje veliko delo antike istoriografije. O ivotu Amijana Marcelina znamo
gotovo iskljuivo zahvaljujui autobiografskim podacima iz njegove istorije. Rodio se
najverovatniji u sirijskoj metropoli Antiohiji, negde izmeu 325. i 335. godine. Moe se
samo pretpostaviti da je bio iz porodice koja je pripadala gradskoj aristokratiji kurijalima (curiales), ije interese reito zastupa u nekoliko sluajeva. Zahvaljujui
drutvenom poloaju i porodinom bogatstvu, Amijan se verovatno kolovao u rodnom
gradu koji je u to vreme bio uven po svojim retorskim kolama i tradicijama antike
paganske uenosti. Kasnije je izgleda bio korespodent sa uiteljem besednitva
Libanijem, jednim od najuvenijih paganskih intelektualaca 4. veka. Kao mladi Amijan
je postao lan elitnog gardijskog odreda protektora (protectores domestici), iz koga su
regrutovani budui oficiri, pa i carevi (Dioklecijan i Jovijan). U sastavu jedinice Amijan
je 353. god bio u pratnji Ursicina, zapovednika rimske konjice na Istoku (magister
equitum Orientalis) iji se tab nalazio u Nizibisu, vanoj tvravi isturenoj prema Persiji.
Kada je 354. sumnjiavi Konstancije II uklonio cezara Gala, svog predstavnika na Istoku
i sinovca, i Ursicin je pozvan u Milano da se opravda pred carem. Pratei svog
komandanta, Amijan je krenuo put Italije, a zatim u Galiju gde je u Ursicinovoj pratnji
uestvovao u atentatu na uzurpatora Silvana u Kelnu 355. godine. Ursicin je sada postao
zapovednik galskih vojski, ali je komanda u leto 356. poverena novopostavljenom cezaru
Julijanu, koji je svojom energijom, obrazovanjem i asketizmom stekao trajnu Amijanovu
naklonost. Meutim, novi rat sa Persijom je otpoeo i Ursicin je sada poslat na Istok, a
Amijan Marcelin je, kao jedan od mlaih lanova garde, sluio kao komandantov kurir.
Poto je zahvaljujui svojoj umenosti spasao Ursicina i njegov tab od zarobljavalja u
blizini Nizibisa, Amijan je sa svojim nadreenima poslat u utvrenu Amidu (dananji
Dijarbakir u Turskoj). Grad je ubrzo opsednut i posle teke opsade od 72 dana morao se
predati persijskom kralju apuru II. Ursicin i nekolicina njegovih ljudi, ukljuujui i
Amijana, uspeli su ipak da se spasu i sklone u bezbednu Antiohiju. Nakon pada vanog
pograninog grada, Ursicin je smenjen, a Amijan je izgleda ostao u slubi pri tabu u
rodnoj Antiohiji. Znamo jo da je 363. uestvovao u zlosrenom Julijanovom pohodu na
Persiju, ali nam nije poznato u kakvom svojstvu. U nauci se atraktivno, ali nedovoljno
osnovano predlagalo da je mogao biti zapovednik jednog odreda koji je opsluivao
opsadne sprave. Posle Julijanove smrti, vratio se u Antiohiju i povukao iz vojne slube ili
je moda bio otputen po nalogu novog cara Valentinijana I 364. godine.
ta se dalje deavalo sa Amijanom, znamo samo u crticama. Izgleda da je u Antiohiji
poeo da prikuplja materijal iz razliitih oblasti ljudskog znanja i dopunjava beleke koje
je moda vodio tokom svoje vojne slube. Posetio je Egipat gde se divio kulturnom
sreditu Aleksandrije, ali i drevnim spomenicima Tebe. Neto posle velikog podvodnog
zemljotresa 21. jula 366. godine obiao je i Peloponez. Vratio se zatim u Antiohiju i 371.
bio prisutan na suenjima lokalnoj aristokratiji, kojoj je i sam pripadao, a koja je
optuena za bavljenje magijskim obredima. Mogue je da se i sam istoriar naao na
irem spisku osumnjienih. Najzad, neto posle 378. otputovao je u Rim, prestonicu

Carstva kojoj se, kao paganin i rimski tradicionalista, neizmerno divio. U Veni grad, u
kome je eleo da zavri i prezentuje svoju Istoriju, stigao je preko Trakije gde je posetio
jednu od pozornica fatalne bitke kod Hadrijanopolja. Iako je kao bivi gardista uivao
poloaj lana konjanikog stalea (perfectissiumus), koji je na rimskoj drutvenoj lestvici
bio odmah ispod senatorskog, Amijan nije naiao na otvorenu dobrodolicu meu
rimskim patronima umetnika i uenjaka. Sa gorinom i sarkazmom istoriar belei da
kada je 383. u Rimu zavladala nestaica ita, gradski prefekt naredio svim strancima da
napuste Grad, ali je ipak dozvolio da preko 3000 plesaica i drugih zabavljaa ostane pri
prebogatim domainstvima aristokrata. Amijan je kasnije ipak uspeo da stekne naklonost
i podrku rimskih patricija, a meu njima su mogli biti paganski senator Simah Mlai i
Konstancijev urak hrianin Ipatije. Njegovo delo je veim delom objavljeno i steklo je
potovanje pre nego to mu je sugraanin iz Antiohije, Libanije uputio estitku u pismu iz
392. godine. Amijan je izgleda svoje delo zavrio pre 397. i verovatno je nedugo zatim i
umro. Po sopstvenim reima Amijan je sastavio istoriju Rimskog carstva od Nerve (96.98) do velikog rimskog poraza u bici kod Hadrijanopolja 378. godine. Istorija je meutim
sauvana samo delimino, tanije sauvan je njen drugi deo: od poetne 31 knjige do nas
su stigle knjige od 14. do 31. koje opisuju period od 353. do 378. godine. Pri izboru
vladavine Nerve za poetak svog dela, Amijan je izgleda eleo da se nadovee na
Tacitove Istorije (68--98.). Tacit mu je bio uzor i po drugim merilima, ali se oseaju
uticaji i Cicerona, Tukidida i Salustija. Izgubljene knjige su verovatno bile kompilativnog
karaktera, ali bi nam danas svakako posluile kao pouzdan izvor za dogaaje 3. i prve
polovine 4. veka. Opis perioda u kome je sam autor iveo predstavljao je izgleda
kvalitativnu i kvantitativnu polovinu Istorije. Amijan je bio vrlo posveen idealu
nepristrasnosti, ozbiljno je shvatao zadatak istoriara bez elje da sklizne u trivijalnost,
vrlo je ubedljivo predstavljao dramatine trenutke poput opsade Amide kojoj je lino
prisustvovao, kao i psiholoke portrete vladara i drugih aktera dogaaja. Obino se
Amijanova istorija jednostrano i uproeno ocenjuje kao panegirik Julijanu, to ona i
jeste, ali neznatnim delom poto i sam autor podvlai i one poteze i osobine koji nisu
sluili na ast poslednjem paganskom caru. Sa druge strane, Amijan je umetnuo u svoje
delo i danas nama vrlo dragocene geografske-etnografske eskurse o raznim provincijama
i krajevima Carstva (Istok, Trakija, Galija, Rim...) kao i o narodima koji ive na rimskim
granicama (Persijanci, Huni, Alani...). Iako paganin, Amijan se u nekoliko navrata
izjanjavao vrlo povoljno i tolerantno prema hrianstvu, mada se, pre svega usred
koncepcije dela, ne osvre previe na prilike u hrianskoj crkvi i carskoj politici prema
njoj. Poraz koji su Goti naneli Valensu kod Hadrijanopolja 378. godine, Amijan je izgleda
smatrao upeatljivim krajem jedne epohe tako da se odluio da sa tim dogaajem zavri
svoju istoriju. Iako Grk, Amijan je pisao svoju istoriju na latinskom, jeziku koji je dobro
upoznao tokom retorskog kolovanja u Antiohiji, kao i tokom slube u gardi poto je
latinski sve do poetka 7. veka ostao zvanini jezik rimsko-vizantijske vojske. Izbor
latinskog za jezik na kojem je pisao moda je bio diktiran Amijanovoj okrenutosti
rimskoj veliini i tradicionalizmu. Amijanov latinski nije raskoan kao jezik klasine
knjievnosti Avgustovog doba ali verovatno odraava govor period u kome je autor iveo.
to se izvora tie, Amijan je, kao to je ve spomenuto, tokom svoje vojne slube m ogao
voditi neku vrstu kratkog dnevnika. Docnije je, kao neobino savestan i temeljan
istoriar, izgleda koristio raznoliku dokumentarnu grau, autentina carska pisma, pa ak
i javne natpise. Dosta beleki napravio je zapisujui seanja svedoka dogaaja od visokih

dvorana, poput Julijanovog vernog komornika evnuha Euterija koga je sreo u Rimu, do
anonimnih uesnika u velikim dogaajima, poput Valensovog gardiste koji je bio uz cara
na samrti. Najzad, Amijan je dosta putovao, obilazio poprita razliitih dogaaja i moda
o poneemu diskutovao sa svojim savremenicima i poznanicima kao to su bili Libanije i
Aurelije Viktor. Koristio je i neke danas izgubljene narativne izvore npr zbirku carskih
biografija nastalu sredinom 4. veka koja se u nauci naziva Kaisergeschichte. Amijanova
Istorija donela je svom autoru slavu ve za ivota. Meutim, izgleda da je ve u 5. veku
dobar deo uvodnih knjiga izgubljen, verovatno zbog svog kompilatornog karaktera.
Poetkom 6. veka pesnik i gramatiar Priscijan spominje poimence Amijana kao svoj
izvor, a neto kasnije ga je stilski i tematski sledio Kasiodor. Nakon toga, Amijanovo delo
palo je u zaborav, ali je sauvano zahvaljujui trudu i interesovanju srednjovekovnih
kaluera. Od ukupno 16 sauvanih rukopisa, dva najstarija su nastala u 9. veku u
nemakim benediktinskim manastirima Hersfeld i Fulda, a ostali potiu iz 14. i 15. veka.
Naunoj, pa i iroj javnosti, Amijana je otkrio humanista Poo Braolini (1380.1459.),"pronalaza" nekoliko Ciceronovih govora i Lukrecijevog spisa O prirodi stvari.
Kako bi doao do fragmenata Amijanovog dela Braolini je morao da potkupi jednog od
monaha iz opatije Hersfeld. Danas, kada se period Pozne antike posmatra kao jedna od
zanimljivijih oblasti u istoriografiji, ija se pojmovi i problemi stalno redefiniu i
dopunjuju, Amijanovo delo uiva veliki ugled, pa i popularnost.