Arhiloh (gr. ; 680. p. n. e. oko 645. p. n. e.

) je bio helenski knjievnik i prvi evropski pesnik koji je u poeziju uneo

izrazito subjektivni ton i individualna shvatanja.
Sadraj
[sakrij]

1 ivot

2 Vrste Arhilohovog pevanja

2.1 Jambografija

3 Teme
o

3.1 Ratnika etika

3.2 Javno miljenje

3.3 enska lepota

3.4 Ljubav

3.5 Religija i moral

4 Odnos prema Homeru i tradiciji

5 Znaaj

6 Uticaj

7 Literatura

8 Spoljanje veze

ivot[uredi]
Arhiloh vodi poreklo sa ostrva Para. Prema sopstvenom svedoenju bio je melez, sin robinje Enipe i njenog gospodara, parskog
plemia Telesiklea. Bio je plemiki vaspitan, ali siromaan, jer je u politikim borbama izmeu plemia i puana izgubio imanje.
Vodio je nemiran i buran ivot, pun borbi i nedaa. U potrazi za boljim ivotom napustio je zaviaj i otiao na ostrvo Tas, gde je
jo njegov pradeda dovodio koloniste sa Para. Nadao se da e moi da iskoristi stare veze svoje kue sa Taanima i da popravi
svoj poloaj i imovno stanje. Meutim, ni to mu nije pomoglo. Zatim se prikljuuje vojsci Taana koji su vojevali protiv Traana,
ali bez uspeha. Da nevolja bude vea i na Tasu su se vodile borbe plemia i puana, pa je Arhiloh i tu stekao brojne neprijatelje.
Naputa sukobima opustoeni Tas, vraa se u zaviaj i tu stupa u vojsku. Poginuo je u borbi protiv vojske Nakana. Ni u ljubavi
Arhiloh nije imao sree. Zavoleo je Neobulu, erku bogatog Likamba, s kojom se i verio, ali je ona odabrala drugog. Likamb je
raskinuo veridbu, a nesreni Arhiloh se svetio tako to je prema Likambu i Neobuli usmeravao otrovne strele svoje poezije.
Kasniji antiki pisci su prenosili priu da su se i otac i erka obesili, oajni zbog Arhilohovih podrugljivih stihova:
Likambo oe, to ti sada ree to?
Ko tebi poremeti um?

Ta pre si bio pametan i jak, a sad

graanstvu posta rug i smeh.

Teak i nemiran ivot, kao i injenica da je plemiko-puanskog porekla, imae odluujueg uticaja i na sadrinu i ton
Arhilohovog pesnitva.

Vrste Arhilohovog pevanja[uredi]

Arhiloh se ogledao u gotovo svim tada poznatim lirskim vrstama, a neke je i sam stvarao. U svoje elegije unosio je
najsubjektivnija oseanja i time postao uzor poznatim elegiarima Mimnermu i Solonu. Posebno je negovao elegijski distih. Prvi
je pevao epode, strofe sastavljene od jednog dueg i jednog kraeg stiha. Tim postupkom razbio je monotonu arhajsku mirnou
i aristokratsku dostojanstvenost epskog heksametarskog stiha. Epode su postale uobiajeni postupak potonjih lirskih pesnika,
kao to su Alkej, Sapfa,Anakreont i drugi. Ipak, Arhiloh je najpoznatiji po svojim jambima.
Jambografija[uredi]
Arhiloh je najstariji i najpoznatiji jambograf. On je grubu jampsku tripodiju (itifalik) umetniki doterao i stvorio jampski trimetar,
pogodniji za novu, subjektivniju i melodijski raznovrsniju liriku. U jambima Arhiloh, koji sebe poredi sa bodljikavim jeom, kori,
podsmeva se i izvrgava ruglu svoje neprijatelje i negativne pojave oko sebe. Nije se libio dasatiri podvrgne i samog sebe i otkrije
okolini sopstvene mane i pogreke, to e mu neki kasniji antiki komentatori njegovog dela zamerati. Meutim, iako se
podsmeva i sebi i drugima, Arhilohu nije cilj samo podsmevanje i poruga. On, pre svega, eli da ukazivanjem na mane istakne
vrline koje ovek treba da neguje i da izrazi nova oseanja i ideje koje donosi promenjena stvarnost, ve znatno udaljena od
duha homerovih junaka i ideala. Njegove namere su iskrene i plemenite, to se jasno vidi u stihovima u kojima iskazuje
najistije moralne ideje.

Teme[uredi]
Spektar tema koje je Arhiloh tretirao u svojim pesmama uglavnom odgovara dotadanjoj pesnikoj tradiciji, ali je njegov odnos
prema tim temama znatno drugaiji. Pevajui o stvarima o kojima su pevali i njegovi prethodnici on izraava najrazliitija lina
oseanja i stavove. Arhilohovo pesnitvo je puno strasti, udnje, ljubavi, ljutnje, mrnje, patnje, tuge i odricanja iji je izvor u
samom pesnikovom ivotu i iskustvu, a ne u strogo utvrenim idealima i kolektivnim oseanjima. I kada njegovi stihovi govore u
skladu sa kolektivnim idealima i oseanjima oni i dalje predstavljaju izraz pesnika kao samosvesnog pojedinca.
Ratnika etika[uredi]
Arhilohov odnos prema ratnikim idealima uslovljen je injenicom da je bio i ratnik i pesnik, to i sam istie kao neto naroito:
Vojnik u slubi sam Enijalija, ratnoga boga,
al i Muzama ja verno sluiti znam.

Peen i koplju mi hleb, u koplju mi ismarsko vino,

koplje je potporanj moj kad god podignem vr.

Takoe, vano je za shvatanje Arhilohovog pesnitva i priroda njegovog vojnikog poziva. On je bio vojnik-najamnik koji vodi
nestalan, lutalaki ivot, ratujui za razliite strane. Iz takve pozicije on jasno uvia svu surovost ratnikog ivota koji donosi
nevolje, bedu i nepostojanost. On ne peva o uzrocima i opravdanosti rata, ne velia ratnike vrline i ne dokazuje svojim
stihovima da se hrabrou u ratu dolazi do uspeha i slave. Prikazujui drugu stranu rata, suprotnu Homerovoj idealizovanoj slici
junakih podviga, on mu oduzima epsku velianstvenost i razbija stroge plemiko-herojske norme.
Jedna od tih normi je ona da je tit vaniji od ivota ratnika i da je najvea sramota izgubiti tit ili ga ostaviti na bojitu. uvena
je spartanska krilatica da se uvek iz borbe treba vratiti ili sa titom ili na njemu. Arhiloh ovu normu razbija stavljajui ivot oveka
ispred asti tita, proglaavajui ivot najveom dragocenou. O tome daje i svedoanstvo. Naime, u jednoj borbi, videvi da je
njegova vojska potuena i da e poginuti ako ostane due na bojitu, on odbacuje tit u grm i bei:
titom se Sajanin neki sad razmee, bez volje svoje
valjatno oruje to grmenu ostavih ja,

a sam smrti umakoh. titi onaj ta me se tie!

Drugi u kupiti tit, loiji nee mi bit.

Ovakav nejunaki postupak su mnogi Heleni, naroito aristokrati, Arhilohu veoma zamerali, ak i kada su ga hvalili kao pesnika.
Spartanci su mu zabranili boravak u svom gradu.
Meutim, ovaj njegov gest nije odraz kukaviluka, ve stava da je ivot dragoceniji od tita koji je samo deo vojnike opreme od
utavljene volovske koe i metala. Za Arhiloha junatvo ima granice, a ast nije apsolutna, ve relativna kategorija.
Ovim svedoanstvom Arhiloh je, neverovatno smelo za to vreme, zapoeo preoblikovanje herojskih ideala u prvobitno i opte, u
prirodne granice ljudskog bia. Kasnije e sofistidodatno razviti ovakvu misao i uobliiti je u zahtevu da norme ponaanja treba

traiti ne u autoritetu klasnih konvencija i tradicija nego u zakonima prirode. Slina svedoanstva o naputanju bojita ostavili su
i drugi antiki pesnici poput Alkeja, Anakreonta i Horacija.
U vezi sa razbijanjem starih herojskih ideala je i Arhilohov stav o suprotnosti spoljanjeg i unutranjeg, pogotovo kod vojnika.
Arhiloh smatra da spoljanji sjaj i lepota ne podrazumevaju i unutranju vrednost oveka. Ovakvo miljenje nema paralele kod
Homera. Valjanog vojnika-oficira Arhiloh zamilja na sledei nain:
Za stratega ne marim krakaa i dugajliju,
to se gizda solufima, bradu mije, lii se -

oveuljka volim ma i krive noge imao,

al nek ima krepke korake i srce junako.

Lepom i gizdavom vojskovoi Arhiloh suprotstavlja malog, ali snanog i hrabrog oveka, spoljanjoj blistavosti unutranju
vrednost. I na ovom primeru se vidi da Arhiloh nije neko ko ratnike ideale odbacuje zbog sopstvenog kukaviluka, ve pesnik
koji u skladu sa svojim bogatim ivotnim iskustvom gradi nove, prirodnije i korisnije ideale.
Javno miljenje[uredi]
Dok je homerska etika naglaavala uvanje slavnog imena i posebnu vanost pridavala glasu javanosti Arhiloh zauzima kritian
stav prema ovoj normi starog drutvenog poretka. On negira javno miljenje kao najvii sud o ljudskoj vrednosti, njegovu
sposobnost da odreuje da li e nekog pratiti dobar ili zao glas, potovanje ili osuda, slava ili sramota:

Esimide, ako bi ovek hteo da vodi rauna o tom ta e kazati svet,

onda nijedan ovek ne bi imao mnogo prijatnosti od ovog ivota.

Arhiloh stavlja pod svoju kritiku lupu i potovanje prema slavnim i zaslunim pokojnicima koje izraava cela drava, o emu
govore pesnici Kalin i Tirtej:

U ovih graana niko posle smrti ne uiva potovanje i ast.

Vie trimo za milou ivih dokle god ivimo, a mrtvi uvek prolaze zlo.

Arhiloh istie nezahvalnost i nepostojanost sveta tj. javnog mnjenja. Homersko saznanje o ljudskoj promenljivosti on prenosi u
neposrednu sadanjost - taj svet ne dostie do visina pravde, moralnosti i ljubavi i zato se posle smrti jakih linosti izvlai iz
svojih mijih rupa i pokojnika obasipa pogrdama. Zgaen takvim licemerjem Arhiloh uzvikuje:

Nije plemenito ruiti pokojne ljude.

enska lepota[uredi]
Pri opisivanju enske lepote Homer ne ulazi u pojedinosti, ve stalnim epitetima (beloruka, lepokosa, srebronoga,
ruoprsta...) istie samo ono najbitnije na likovima boginjai smrtnih ena. Za razliku od njega Arhiloh u opisu nesuene
verenice Neobule daje podrobnija zapaanja. On sabira homerske elemente lepote, pa ih zatim iz velianstvenog sveta
Homerovih boginja i zemaljskih plemkinja prenosi u realnu oblast svoje sadanjosti:

U ruci imala je struak od mre

i ruu, krasan cvetak, pa se smekala.

A kurjuci
ramena joj i plei zasenjivali.

Kosa joj i nedra sva

mirisahu - i starac bi se zaneo.

Ljubav[uredi]
Iz malo sauvanih stihova u kojima Arhiloh svedoi o svojim ljubavnim jadima zrai ljubav koja odudara od homerske. Kod
Homera ljubav je data kao stanje koje pesnik zapaa spolja i navodi njene posledice - kobna zaslepljenost koja pomuuje pamet

i mudrim ljudima ako joj podlegnu. Izvor ljubavne udnje je, prema Homeru, Afroditin pojas. Ukoliko ovek ne dozvoli da ljubav
njime ovlada ona je samo jedna od prijatnih stvari, kao i igra, vino ili san.
Arhiloh zapaanja prethodnika produbljuje i primenjuje na sopstvene ljubavne doivljaje. Po prvi put u helenskoj lirici pesnik
smelo prikazuje svoju ljubav kao psihiku i fizioloku silu, iskazuje svoj bol zbog nezadovoljene ljubavi, razornu snagu udnje i
strasti:
Od enje leim nesrean

bez due - sve mi kosti ljuti bolovi

po volji bojoj proeli.

Arhiloh ljubavnu enju vidi kao neto to oveka i duevno i telesno satire i dovodi u stanje umiranja. Ta enja nije spontana,
ona je boja volja, to stoji u senci mita i Homera, ali je Arhilohova novina u tome to se nezadovoljena ljubav doivljava
veoma intezivno - pesnik je bespomoan dok osea kako ga enja ubija. Iako je volja bogova da pesnik nesreno voli, pesniki
izraz i doivljaj u potpunosti su subjektivno obojeni.
Religija i moral[uredi]
U odnosu prema bogovima Arhiloh zadrava dosta od potovanja prethodnika. On se u svemu poverava bogovima, koji imaju
mo da podiu pale i rue one koji su se previsoko uzdigli:
Bogovima sve izruuj: oni esto iz jada
podiu oveka to po crnoj zemlji gamie,

esto opet rue onog to se u vis uspeo

u prah strovaljuju; tu onda mnoga niu zla:

gladan hleba ovek luta kojekuda kao lud.

I ivot ivotinja, kao i ivot ljudi, podloan je volji bogova. Sve to iva bia imaju dali su im bogovi, srea i sudbina, smatra
Arhiloh. Zato ovek treba da pazi da ne prekorai granicu izmeu bogova i ljudi prekomernim eljama:
Ja ne marim za silno blago Gigovo,
jo zavist ne svlada me, bojim delima

ne zanosim se, niti carsku udim vlast,

za takvim dobrom moje oi ne ginu.

Teak ivot i iskustvo ratnika-najamnika nauile su pesnika da ni u najveoj nesrei ne treba previe oajavati, ve sve hrabro
podnositi i boriti se u okvirima svojih ljudskih mogunosti. O tome svedoi i Arhilohov monolog, prvi vei monolog u helenskog
knjievnosti:
Srce, srce moje, uzburkano tekim brigama, trpi, pa se brani okrenuvi prsa prema dumanima,
a u neprijateljskim zasedama pristupi blizu pouzdano! Pobedom svojom nemoj se nikad hvaliti

pred svetom, niti kod kue plai ako si pobeen, nego u srei se raduj, a u nesrei tuguj,
ali ne suvie, pa unaj kakav zakon vlada ljudima.

Iz svih stihova u kojima Arhiloh peva o pitanjima religije i morala izvire preporuka ljudima da od ivota uzimaju ni premalo ni
previe, ve tano onoliko koliko je potrebno za telesnu i duhovnu ravnoteu. Da bi doiveo sreu ovek treba da prepozna
zakonitosti u prirodnom toku stvari i ivi u skladu sa njima, da u svemu to pria i radi ima meru. Arhiloh je prvi naslutio one
probleme koje e kasnije razraditi jonska kosmologija i, takoe, prvi nagovestio filozofski ideal ataraksije i etiku mudraca koji
udljivostima sveta odolevaju time to uvek trae manje od onoga to ivot moe da oduzme.

Odnos prema Homeru i tradiciji[uredi]

Arhiloh i sadrinom svojih pesama i novim lirskim oblicima oslobaa helensko pesnitvo okova epske tradicije i daje mu nov
umetniki oblik i ivotnu snagu. Duh homerskog doba izraavao se u heksametrima i uzvienim jezikom epa. Heksametar je
pokuao da oivi Hesiod, ali taj pesniki metar nije vie mogao da izrazi novu stvarnost i nova oseanja i ideje helenskog sveta.
Nov nain razmiljanja zahtevao je i nov nain izraavanja i Arhiloh je prvi postupio u skladu sa tim tenjama. Njegov jezik nije

onaj stari, epski, ve ivi narodni jezik. Njegov stih vie nije okamenjeni heksametar, ve melodiniji jamb i metriki raznovrsnije
epode ili asinarteti. Arhilohove pesme ne izraavaju opte i idealno, ve individualno i subjektivno, sve one titraje modernog
oveka i pesnika koji se oslobaa tereta konvencija i sam stvara svoj pesniki svet.
I pored svih promena koje je uneo u helensku knjievnost Arhilohov odnos prema homerskoj tradiciji nije negatorski, ve
reformatorski. On je rastavio homerski ideal ne da bi ga lake odbacio i unitio ve da bi ga oslobodio svega onoga to je
zastarelo, preivelo i neadekvatno novom vremenu i novim ljudima. Oslobodivi misao stega pesnikih konvencija i mitske
sadrine on je utro put svim onim pesnicima koji su doli posle njega i dali ogroman dopirnos razvoju evropskog pesnitva.

Znaaj[uredi]
Izmeu ostalih Arhiloh je u helensko pesnitvo uveo sledee novine:

isto subjektivan, ispovedni ton pesama

stavljanje u prvi plan sopstvenih ivotnih iskustava i individualnih stavova

kritian odnos prema homerskoj pesnikoj tradiciji i etici (jezike, metrike, stilske, tematske i moralne konvencije)

naputanje mita kao osnovne inspiracije pesnika

prirodni zakoni iznad ljudskih normi

novi pesniki oblici (jampski trimetar, epoda, asinartet)

Uticaj[uredi]
Novine koje je Arhiloh uneo u poeziju izazvale su i pozitivne i negativne reakcije, a veliki broj potonjih pesnika ugledao se na
njega.
Ve krajem 7. veka p. n. e. Arhiloh je visoko cenjen i uporeivan sa Homerom (jedno vatikansko poprsje predstavlja Homera s
jedne, a Arhiloha s druge strane). Rapsodi su, zajedno sa Homerovim, pevali i njegove stihove. Njegov uticaj posebno je
primetan kod Alkeja, Sapfe, Teognida, Simonida, Anakreonta, Mimnerma i Solona. Taj uticaj je vidljiv i u klasinoj tragediji, koja
koristi jampski trimetar. Helenski komediografi smatrali su ga rodonaelnikom satirine kritike.
Bilo je i protivnika njegovog dela, naroito meu aristokratama: Heraklit smatra da ga sa takmienja treba proterati zajedno sa
Homerom; Pindar njegovu bedu objanjava mrnjom i otrim reima kojima se hranio; Kritija ga kritikuje, jer sam svedoi o
svojoj bedi. Napadali su ga i hrianski pisci, poput Origena.
Meutim, i kada je napadan nije mu osporavana umetnika snaga o kojoj pozitivno govore Platon i Kvintilijan. Meu rimskim
pesnicima posebno su ga cenili Katul, Katon Mlai iHoracije. Horacije je ak podredio latinski jezik parskoj melodiji i prvi
odomaio jambe u Rimu.

Literatura[uredi]

Istorija helenske knjievnosti, Milo N. uri, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003