Frederik Pol, GEM

Stvaranje jedne utopije

Prevela Sonja Janoski
1.
Kada je Deni Dejlhauz kretao za Sofiju, nije znao da e to biti samo prva
stanica na jednom mnogo duem putovanju, niti da e upoznati neke svoje budue
saputnike. Nikada nije ni uo za mesto na kraju onog dueg putovanja, koje je
nosilo neprivlano ime N-OA Bes-Bes Geminorum 8426, a jo manje za te osobe.
Imena su im bila Ana Dimitrova i kapetan Mard Meninder. Sreli su se na desetoj
generalnoj skuptini Svetske konferencije o egzobiologiji, i to u vreme koje im
je svima odgovaralo. Bilo je prolee, i u jednom trenutku izgledalo je da je sav
svet napupio da procveta novim ivotom, punim uivanja i prijateljstva.
Tri hiljade ljudi okupilo se u Velikom domu kulture i nauke na sveanom
otvaranju konferencije; meu njima je bilo toliko mnogo politiara da je onih
pet ili est stotina naunika koji e biti aktivni uesnici jedva pronalo
sedita. ak su i prevodioci sedeli u dvostrukom broju po kabinama. Osedeli
lepotan, stari Karl Segan, odrao je pozdravni govor. Izgledao je pre kao ili
osamdesetogodinjak nego kao starac kakav je zaista bio, bez obzira na to u
kojim neverovatnim godinama. Ve je gipkim korakom klizio prema govornici, u
trenutku kada je Deni Dejlhauz uspeo da se ugura u jedno sedite u poslednjim
redovima. Dejlhauz nije nikada pre toga bio u Bugarskoj. Privlaili su ga suncem
obasjani parkovi i bio je obeao sebi da e posetiti muzej sa prastarim ikonama
ispod katedrale sv. Stefana, odmah tu iza ugla. Ali nije hteo da propusti
Seganov govor, a prvi plenarni sastanak bio je posveen referatima o izvetajima
o tehprenu. Bilo je tu stvari za koje nikada ranije nije uo. Bie da je to bilo
Seganovo delo, mislio je. ak i kao poasni kopredsedavajui, Segan je sav
program propustio kroz svoje filtere. Ono to je preostalo sigurno je bilo
vredno da se uje. Segan je govorio kratko i veselo, i siao sa govornice uz
buran aplauz publike koja je poustajala sa svojih sedita.
Poto je pozdravni govor odrao Amerikanac, predsedavajui za tematski
ciklus o tahionskom prenosu trebalo je da bude neko iz drugog bloka. To je
zahtevala meunarodna etikecija. Bio je to jedan Englez, iz kembridske grupe
Freda Hojla. Nekoliko dostojanstvenika iz Bloka Energije ostalo je da ga
saslua, iskljuivo iz solidarnosti, ali veina drugih politiara napustila je
dvoranu to je neupadljivije mogla, i tako je Dejlhauz dobio priliku da pree u
jedno od boljih sedita u sreditu dvorane, blie govornici.
Spremio se da strpljivo podnese uvodnu re predsedavajueg uljuljkan
mirisima cvea koji su dopirali kroz otvorene prozore - u Bugarskoj su se klima
ureaji koristili jo ree nego u Sjedinjenim Dravama. Poto su Ishrana i
Energija ve bili zastupljeni, protokol je zahtevao da naredno mesto dobije Blok
Radne Snage. I tako je jedan Pakistanac proitao prvi referat pod naslovom
'Pokazatelji postojanja ivota u izvetajima tela koja krue oko Alfa Drakonisa,
Prosiona, Kapa Indi 17 i Kungovog poluzvezdanog Objekta'.
Dejlhauz je ve bio u polusnu, ali kada je naslov referata dopro do njega
kroz slualice on se uspravi u seditu. "Nikada nisam uo ze neke od tih
zvezda", primeti on svojoj susetki, "Ko je taj momak?"
Ona mu prstom pokaza ime odtampano u programu: Dr Ahmed Dula, Univerzitet
Zulfikar Ali Buto, Hajderabad. Poto se nagnuo preko sedita, Dejlhauz otkri da
miris cvea ne dolazi spolja ve od nje, i pogleda je malo paljivije. Plavua.
Pomalo debeljukasta, ali ljupkog, smirenog, dobroudnog lica. Neodreene
starosti, ali otprilike u istom dobu kao i on, to e rei oko trideset i pet
godina. Od kako se razveo, Dejlhauz je bolje zapaao privlanost svojih
koleginica i sluajnih poznanica, ali je postao i oprezniji. Nasmeio se u znak
zahvalnosti i zavalio se natrag u svoje sedite da saslua govornika.
Prvi deo nije bio uzbudljiv. Izvetaji o ispitivanjima Alfa Drakonisa ve
su ranije bili objavljeni. Nije ga mnogo zanimalo da mnogo slua o

fotometrijskim merenjima koja su utvrdila postojanje fotosinteze i 'biljnog'

ivota u proreenoj atmosferi. Takvih planeta bilo je mnogo i bile su ispitane
tahionskim prenosnicima sa ugraenim instrumentima - to sve zajedno nije bilo
vee od grejpfruta, ali udesno sposobno da za nedelju dana preleti prostor
izmeu dve zvezde. Pakistanac je, izgleda, bio reen da ponovi svaku re iz
svakog prethodnog izvetaja, ne proputajui da prokomentarie jo nekoliko
novootkrivenih planeta sa proreenom atmosferom, kao i niski stupanj evolutivnog
ivota koji je na njima uoen. Prenosnik poslat na Prosion bio je izgubio
zatvara, tako da su izvetaji bili - u najmanju ruku - nepouzdani. Hvala Bogu,
Dula je izostavio priu o samim aparatima. Kapa Indi 17 je ve vie obeavala imala je atmosferu sa kiseonikom, iako su temperaturna kolebanja bila ogromna i
zapisi prilino oskudni - ali pravi biser bio je tek na kraju.
Kungov poluzvezdani Objekat nije bio mnogo vei od same planete. U
poreenju s drugim zvezdama bio je malen, jedva dovoljno velik da proizvede
nuklearnu fuziju i isijava toplotu, ali njegova planeta bila je veoma
zanimljiva. Topla, vlana. Vazduh gust, ali kiseonik upravo pod onakvim
parcijalnim pritiskom kakav je pogodovao opstanku ivota - ukljuujui i ivot
istraivaa, ukoliko se neko rei da utroi novac da to proveri. A zapisi su
bili prvoklasni. Ugljendioksid. Metan - ali samo u tragovima. Dobri
fotometrijski rezultati. Talasne duine bile su jedini parametar koji je
nedostajao; inae bi sve to mnogo liilo na plau u Majamiju.
Pakistanac je potom nastavio da objanjava kako je Kungova zvezda bila
otkrivena pomou ogromne oklopljene antene sa jakim usmerenjem u Nagu Dongu, u
brdima Tanga, i da je to bilo ostvareno uz pomo mudrosti i primera pokojnog
predsednika Maoa. To nikome nije bilo naroito zanimljivo, izuzev ostalim
delegatima iz Bloka Radne Snage koji su ozbiljno klimali, ali sama planeta
delovala je zaista neobino. Prevodilac je s mukom uspevao da prati Pakistanca,
a osim toga, to nije bila oblast za koju se Dejhauz naroito zanimao; ipak,
uspeo je da razabere da je samo deo jedne planetine polulopte bio biotiki
ispitan. udno! Ali on nije bio jedini u publici koga je ova pria oarala.
Pogledao je navie, na prevodioce koji su sedeli svaki u posebnom staklenom
kavezu, to je veoma podsealo na makazice za nokte i depne eljeve iza izloga
prodajnog automata. Svaka kabina imala je nabrane crvene zavesice, razvuene i
privrene zlatnom trakom - to je delovalo veoma slovenski i neobino u
ambijentu konferencijske dvorane - a iza njih prevodioci su izgledali kao
astronauti sa lemovima za komunikaciju. Meu njima je bila i jedna sasvim mlada
devojka, blagog i neupadljivog lica, koja se nagnula da posmatra govornika sa
izrazom neverice ili, moda, zanosa. Usne joj se nisu kretale: bila je isuvie
zanesena da bi mogla da radi.
Dejlhauz uze na zajam olovku od ene pored sebe i ubelei na marginu svoga
programa: istr. ev. Kungovu zvezdu. Ime planete nije upisao. Jo nije dobila
ime, iako je uo da je neki od ljakatora nazivaju sa strahopotovanjem Kungovim
Sinom. Mogla je da dobije i gore ime.
ta bi se moglo rei o nekome kao to je bio Deni Dejlhauz? Osnovna kola,
srednja kola, fakultet, postdiplomske studije; stekao je svoju najteu diplomu
u dvadeset sedmoj godini ivota, do zaposlenja se teko dolazilo. Uspeo je da
godinu dana predaje brucoima biologiju, zatim je proveo godinu dana na
stipendiji u Tbilisiju i vie od godinu dana na postdoktorskim studijama, tako
da je bio ve dobro prevalio tridesetu kada je uspeo da se ubaci na novootvoreno
odeljenje za egzobiologiju dravnog univerziteta u Miigenu. Brak je opstao
godinu dana na siru i belom vinu u Sovjetskoj republici Gruziji, a raspao se u
Istonom Lensingu. Uz neto dobre volje moglo bi se rei da je bio srednjeg
rasta - metar i sedamdeset u cipelama - i vitak. Nije bio ni naroito lep. Ali
bio je pametan. Bio je dovoljno pametan da za tri godine, u Bloku Ishrane, uspe
da postane jedan od vodeih strunjaka za itanje telemetrijskih zapisa sa
tahionskih prenosnika za planetarna istraivanja, i prevoenje tih zapisa u

verodostojne pretpostavke o koliini i stupnju prisutnosti ivota. ak i o

vrstama ivota.
Te veeri, u hotelskom aperitiv baru, opet je nabasao na plavuu. Uao je
da slua konferenciju za tampu vodeih uesnika konferencije, ali gomila u tom
delu bara bila je toliko velika i izgledalo je da se veinom sastoji od
istinskih novinara, tako da se Deniju uinilo da nema pravo da nekog od njih
potisne u pozadinu. Izmeu njihovih glava i fotoaparata nazreo je Segana i
Josifa klovskog kako sede jedan do drugog u svojim stolicama za odravnje
ivota u dnu uzane prostorije, putajui da ih snimaju i razmenjujui uz osmehe
svoje komentare i maske s kiseonikom. Zatim se otkotrljae prema liftovima, i
gomila poe za njima. Dejlhauz se opredeli za pie i pogleda oko sebe.
Plavua je pila sko u drutvu dva mala, tamnoputa, nasmejana mukarca ne, shvatio je odjednom; ona je pila sko. Oni su pili sok od pomorande.
Mukarci ustadoe i zaelee joj laku no dok je on traio mesto da sedne,
i ugrabio priliku. "Smem li da vam se pridruim? Ja sam Deni Dejlhauz, sa
Dravnog u Miigenu."
"Mard Meninder", odgovori ona, i nije se protivila da joj se pridrui.
Nije se protivila ni kad joj je ponudio jo jedan sko, nije imali nita protiv
ni da i ona njega asti zauzvrat, niti da proeta s njim pod svetlou debelog
bugarskog meseca, a nije imala ni nita protiv da se popne u njegovu sobu i da
zajedno otvore njegovu bocu bugarskog vina; i tako, dak se sve sabere, dan u
kome je Deni Dejlhauz prvi put uo za Kungovu zvezdu bio je veoma uspean i
prijatan dan u njegovom ivotu.
Sledei dan ve nije bio toliko prijatan.
Zapoeo je ipak sasvim dobro, u ranu zoru. Probudili su se jedno drugom u
naruju i opet vodili ljubav ne menjajui poloaj. Bilo je jo rano za doruak,
pa su iskapili ostatak boce, dok su se tuirali i oblaili. Zatim su reili da
se proetaju.
Tokom noi pala je kiica. Ulice su bile mokre. Ali vazduh je bio blag, i
u prekrasnom ruiastom sjaju izlazeeg sunca ute zgrade iz doba Marije
Terezije imale su toplu boju breskve i delovale su prijateljski.
"Prva stvar koju nameravam da uradim", poletno ree Dejlhauz obgrlivi
Mardi oko struka, "bie da malo razgledam Kungovu zvezdu."
Mardi ga pogleda zainteresovano, ali na drukiji nain. "Ima li sredstva
dodeljena u tu svrhu?"
"Pa", odvrati on splasnuvi, "i imam i nemam. Ne, mislim da ipak nemam.
Dravni univerzitet u Miigenu je prole godine lansirao etiri tahprena, ali
nikada nismo imali dovoljno novca za istraivanja sa ljudskom posadom."
Ona ga blago lupnu glavom po ramenu. "Vetiji si nego to izgleda."
"ta?"
"Ne navaljuje ba iz sve snage, Bata-Deni, ali u svakom trenutku zna ta
radi, zar ne? Kao ono sino. Ona dva Ah-rapina nisu se ba naroito motala oko
mene. A onda si ti samo uplovio."
"Nije mi jasno o emu to govori."
"Nije li?"
"Ne, zaista." Ali ona nije izgledala raspoloena da mu objanjava, tako da
se on vrati na ono to ga je zaista zanimalo. "Ta planeta zvui izvanredno,
Mardi. Moda ak ima i industriju! Jesi li zapazila taj podatak? Ugljen
monoksid i ozon u tragovima."
"Pa ta? Time se nita ne dokazuje. Pre dve stotine godina oni ne bi uli
nikakve signale sa Zemlje, a znamo da je tu ve postojala civilizacija."
Ona pri tom napui usne, i njemu se uini da je neto mui, moda neki od
onih enskih problema koje nikada nije umeo dobro da razume - tako mu se bar
inilo. "Bie to puteestvije od najmanje dve godine", ree ona zamiljeno. "Da
li bi zaista eleo da ide?"
"Ja, hm... mislim da e mi nedostajati, Mardi", ree on, pogreno
protumaivi njene misli.

"Ma ne, kojeta", odvrati ona nestrpljivo. "Da li bi zaista iao tamo kada
bi imao dovoljno sredstava?"
"ik pogodi."
"Taj Paki je bio prosto oduevljen samim sobom. Sigurno je ve sve uspeo
da sredi sa Maovim Naslednikom da tamo poalju istraivaki brod sa ljudskom
posadom."
"to se mene tie, neka im bude. Ja ne bih iao iz politikih razloga. Ba
me briga koja e zemlja prva uspeti da se susretne sa vizantijskom
civilizacijom. Meni je, istinski, samo stalo da odem tamo."
"Mene je briga", odvrati ona, izmigoljivi se iz njegovog zagrljaja da bi
zapalila cigaretu.
Dejlhauz zastade, posmatrajui kako ona akama zaklanja plamen upaljaa da
bi ga zatitila od blagog jutarnjeg povetarca. Dosta su popili, a malo spavali.
Oseao je posledice, odreenu klonulost u telu i utrobi, ali na Mardi Meninder
se nita nije primeivalo. Prvi put u ivotu delio je postelju sa enom a da
perthodno nisu razmenili nekoliko poglavlja autobiografije. Upoznao ju je samo
ulima, ali ne i umom.
Mard Meninder nije ni najmanje liila na sada ve nepostojeu Polu, koja
je bila crnka, sitna, hitra i povrna. Kakva je, u stvari, bila ta Mard
Meninder? Dejlhauz jo nije bio stvorio odreeno miljenje o njoj. Kao da je
imala vie linosti u sebi. Jue pre podne u Velikom domu kulture i nauke, bila
je samo jedna od koleginica; sino je, pak, bila olienje svega to je jedan
ameriki momak voleo da ima u krevetu. Ali ko je ona jutros? Vie nisu ili nogu
pred nogu, obgrlivi jedno drugo oko struka. Mard se odmakla itav metar od
njega i malo isprednjaila, kreui se odseno i hitro, snano uvlaei dim,
zagledana ispred sebe.
Konano, kao da je donela odluku, okrenula se i pogledala ga. "Dravni
univerzitet u Miigenu, institut za bioloka istraivanja izvan sunevog
sistema. Denijel Dejlhauz diploma, magistratura, doktorat nauka. ini mi se da
sam zaboravila da ti kaem da sam proitala rezime tvog referata pre nego to
sam otputovala iz Vaingtona."
"Zaista?" Bio je zaprepaen.
"Zanimljiv referat, navodi me na pomisao da zaista ozbiljno pria da bi
eleo da ode. Bata-Deni, ja bih mogla da ti pomognem."
"Kako?"
"Novcem, dragi moj. To je sve to mogu da ti dam. I mislim da zaista mogu.
Ako nisi uspeo da primeti plastinu karticu sa mojim imenom na haljini koju si
mi skinuo - upravo to mi je posao. Ja radim u KOMKIRU.
"Neka je hvaljena KOM koja nam sve nae blagodeti daje", vatreno izjavi
Deni. Upravo zahvaljujui sredstvima koja je jedanput godinje dobijao od
Komisije za kosmika istraivanja i razvoj, Dejlhauzov institut uspevao je da
opstane. "Kako to da te nikada nisam sreo kada sam odlazio u Vaington sa
prosjakim eirom u ruci?"
"Zaposlila sam se kod njih tek u februaru. Ja sam Podsekretar za nove
projekte. To mesto nije ni postojalo pre prvog januara i ja sam se progurala na
njega. Pre toga drala sam predavanja na svom univerzitetu... o tome i o jo
nekim drugim stvarima; nismo ba imali neko Odeljenje za ekstrasolarnu
biologiju. Bila je to mala kola i poela je da kuburi jo u vreme dok sam bila
student. Dakle? ta kae?"
"O emu?"
"Je l' ti to mene radi? Ili zaista hoe sredstva za ekspediciju sa
ljudskom posadom do Kungove zvezde?"
"Hou! Gospode, naravno da hou! Hou!"
Ona uze njegovu aku meu svoje i potapa je. "Smatraj da smo se
dogovorili. Hej, ta je ono? "
"Ali..."

"Rekla sam: dogovoreno." Vie nije gledala u njega, neto drugo joj je
privuklo panju. Uputili su se u veliki park, i desno od njih jedna iroka staza
sa drvoredom vodila je ka nekakvom spomeniku. S obe strane, na poetku staze,
stajale su izvajane skupine junaka u bronzi.
Dejlhauz poe za njom u tom pravcu, dok mu se u glavi vrtelo, ali ne od
mamurluka; jo se nije sasvim pribrao. "Pretpostavljam da treba da podnesem
zahtev", upita on bojaljivo.
"Nego ta. Ali pre nego to ga uputi redovnim putem, poalji meni
koncept." Udubila se u posmatranje bronzanih figura. "Molim te, pogledaj ovo!"
Dejlhauz ga je rasejano posmatrao. "To je ratni spomenik", ree. "Vojnici
i seljaci."
"Jeste, ali nije mnogo star. Ovaj vojnik dri u ruci mainsku puku... a
evo i jednog na motociklu. Vidi, ima i ena-vojnika."
Ona se sae i stade da prouava slova irilice. "Do avola. Ne mogu da ih
odgonetnem. Ali to su dobrodoli oslobodioci radnika i seljaka, zar ne? To bi
morao biti onaj poslednji od Velikih... Drugi svetski rat. ekaj da vidimo. Ovo
je Bugarska, znai, ovo mora da su Crvenoarmejci koji isteruju Nemce dok im
Bugari prinose cvee, srdano se i bratski rukuju i pruaju im ae svee
izvorske vode. Au! Pobogu, Deni, pa obojica mojih dedova i jedna baba borili su
se u tom ratu. Dvoje na jednoj strani, jedno na drugoj."
Dejlhauz ju je posmatrao sa simpatijama i zanimanjem, iako ne ba sa
nerazumevanjem; udno je bilo videti nekog ko se jo toliko zanima za borbe
prainara, kad su ve svi znali da je rat naprosto ispao iz konkurencije kod
svih onih naroda koji su hteli da preive. "A ta ti je radila druga baba?
Zabuavala?"
Ona mu dobaci jedan kratak pogled. "Poginula je u bombardovanju",
odgovori. "Hej, zar ovo nije zabavno?"
Bronzane statue su svakako delovale dovoljno vojniki za bilo kakvu vrstu
ratne zabave. Svaka je izraavala hrabrost, polet i odvanost, u najboljem stilu
socijalistikog realizma. Bile su izvajane tako da se uklope u etvrtaste
blokove, isprepletane na odgovarajui nain; veoma su podseale na kutiju
zamrznutih sardina, izuvijanih meusobno. Ali Mardino zanimanje za skulpturu je
i samo po sebi bilo zanimljivo, primeti Dejlhauz u sebi; dva policajca koja su
bila stigla do kraja svoje rute sada su se vraala mimo njih, posmatrajui ih
blagonaklono.
"ta je to tako zabavno kod vojnika?" upita on.
"Oni su iz mog esnafa, dragi Deni. Zar nisi pogodio? Mardori Mod
Meninder, kapetan, SAD, diplomirala na Vest Pointu, kako ponekad kaem. Da me
sada vidi u uniformi." Ona zapali jo jednu cigaretu, i kada mu dade da povue
dim on shvati da nije re o duvanu.
Zadrala je neko vreme dim u pluima i potom ga izdahnula u dugakom
mlazu. "Ah, bilo je to najlepe doba", ree ona sanjalaki, zurei u bronzane
kipove. "Gledaj ovog grmlja koji die bebu u vazduh. Zna li ta kae ovom
drugom vojniku?: 'Samo napred, Ivane, ja u da pridrim dete dok ti bude
silovao mamicu. A posle je na mene red.'"
Dejlhauz se nasmeja. Ohrabrena, Mardi nastavi: "A ovaj deko veli:
'okoladu? Ruske cigarete? Ej, vojnie slavne Crvene armije, je l' ti se svia
moja sestra?' A ova vojnikinja koja uzima cvee od seljanke kae: 'Tako, dakle,
drugarice! Krade poljoprivredne proizvode iz narodnih parkova! Nema prigovora,
eka te podui boravak u logoru!' Naravno, u vreme kada su Sovjeti stigli dovde
Nemci su ve bili gotovi, ali..."
"Mardi", prekide je on.
"... ipak mora da je jo bilo uzbudljivo."
"Ej, Mardi! Hajdemo odavde", ree on zabrinuto. Iznenada je shvatio da se
straari vie ne osmehuju i setio se, na alost prekasno, da su, zbog
konferencije, svi policajci u gradu pohaali kurseve stranih jezika.

2.
Ono to bi se moglo rei o Ani Dimitrovoj nije ni moralo glasno da se
kae, jer videlo se na prvi pogled: bila je slatka, vesela devojka, koja je
umela da voli. S vremena na vreme oseala je napetost i bolove u glavi, to je
tipino za one kojima je zbog operacije bilo proseeno takozvano uljevito tkivo
u mozgu, i tada je bivala smuena, razdraljiva, na mahove prosto bolesna od
bolova. Ali je to podnosila sama, bez iije pomoi, kad god je mogla.
Ustala je rano i tiho se iskrala u kuhinju da napravi pravi aj. Ahmed
nije priznavao ono ubre u prahu! Kada mu ga je donela u sobu podigao je one
duge dirljive trepavice i nasmeio joj se, dok su mu se kapci nabirali oko
tamnosmeih oiju. "Zaista si isuvie dobra prema meni, Nana", ree na urdu
jeziku. Ona spusti olju pored njega i nae se da svojim obrazom dodirne
njegove. Ahmed nije naroito cenio ljubljenje, izuzev u prilikama koje - iako
pune uivanja - nisu ulazile u njene trenutne namere.
"Hajde da se brzo obuemo", predloi ona. "Hou da ti pokaem svoje dobro
udovite."
"udovite?"
"Videe." Ona mu se izmigolji izmeu ruku i ode pod tu, putajui da joj
topla voda dugo bije po slepoonicama. Kaciga za komunikaciju esto je izazivala
glavobolje i ona je htela da ih danas izbegne.
Kasnije, dok je suila svoju dugu kosu, smeu kosu, Ahmed tiho ue i pree
prstima preko uzanog oiljka na njenoj lobanji. "Mila moja Nana", ree on, "zar
toliko muenja da bi nauila urdu; ja sam ga nauio sam od sebe."
Ona se za trenutak priljubi leima uz njega, a zatim se obmota pekirom i
blago ga prekori. "Ako hoemo da idemo i vidimo moje udovite u zoru, onda
nemamo vremena za te stvari. Sem toga, dala sam da mi otvore mozak ne zato da
bih uila jezik, ve zato da bih bolje prevodila."
"Ne bi to morala da uini u Pakistanu", ree on, ali je ona znala da samo
pokuava da bude ljubazan.
Pred vratima kupatila, oslukujui kako hue i guna u trenutku kada ga je
prvi put pogodio mlaz hladne vode, Nana stade ozbiljno da razmilja o Ahmedu.
Bila je, po prirodi, praktina. Savreno je bila voljna da rtvuje materijalne
dobrobiti radi nekog principa ili oseanja, ali je, isto tako, htela da bude
naisto s tim, ta stavlja na kocku i zato. U ovoj ljubavnoj igri s Ahmedom
ulozi su bili zaista visoki. Bugarska je, kao i Sovjetski savez, pripadala onim
dravama izvoznicama hrane koje su bile u zaista prijateljskim odnosima sa
Blokom Radne Snage; ali pravila meunarodne politike bila su neumoljiva. Moi e
da se viaju samo retko i uz tekoe, ukoliko se jedno od njih ne odrekne svog
dravljanstva. Znala je, sasvim dobro, da taj neko nee biti Ahmed.
Do koje granice je spremna da se upusti sa ovim dragim Pakistancem? Da li
bi bila u stanju da deli ivot s njim u prenaseljenim, sporim gradovima Bloka
Radne Snage? Posetila ih je. Bili su dosta prijatni. Ali iveti gotovo
iskljuivo na itaricama, nemati nikakve aparate za domainstvo, optiti sa tim
ljudima toliko uvuenim u sebe - da li je to zaista elela? Bili su vrlo
ljubazni prema posetiocu, prijatni i pomalo neobini kad treba s njima da
provedete dan ili mesec dana... ali, ceo ivot?
Brzo se obukla, ne donevi nikakvu odluku; jedna polovina njenog mozga
mislila je na ono to je tog asa radila, dok se druga posvetila ponavljanju
materijala koji je zapamtila za taj dan rada na konferneciji; i tako nita nije
preostalo za Ahmeda. Raspremila je postelju dok se on oblaio, sklonila oprane
tanjire i ae, i gotovo ga izvukla za ruku kroz ulazna vrata.
Nebo je bilo svetloruiasto, ali sunce se tek pomaljalo; stii e, ako
poure. Ne ekajui na mali rasklimatani lift, povela ga je niz stepenice, potom
u dvorite, urnim korakom izvan univerzitetskog kruga, sve do raskrsnice dva
bulevara. Tu se zaustavila i okrenula se ka njemu: "Vidi li?"
Ahmed zakilji ka izlazeem suncu. "Vidim katedralu", proguna.
"Da, tako je. A udovite?"

"udovite? Je li u katedrali?"
"udovite je sama katedrala."
"Sveti Stefan - udovite?... Ah! Da, kao da vidim... ona dva prozora tamo
gore, to su oi? A ovi poreani ispod njih, to su mu zubi."
"Vidi li kako nam se smei? A ono su mu ui i nos."
Ahmed vie nije gledao katedralu ve nju. "Ti si veoma udna devojka.
Pitam se kakva bi bila Pakistanka."
Nana zaustavi dah. "Ne! To je ve previe. Molim te, nemoj mi govoriti o
tome." Uze ga za ruku. "Molim te, hajde da se proetamo."
"Jo nisam dorukovao, Ana."
"Bie vremena i za to." Ona ga povede kroz jedan mali park ka
univerzitetu, a potom niz jedan vei. Odjednom, ona se nasmeja. "Jesi mi
oprostio to sam te onako loe prevela na bugarski?"
"Ne bih znao da je loe, da mi to nisi rekla."
"Bilo je sasvim loe, Ahmede. Zagledala sam se u tebe dok si govorio o
Kungovoj zvezdi i sasvim zaboravila da prevodim."
On je radoznalo pogleda. "Zna li", ree on, "da se sam Maov Naslednik
zanima za tu planetu. On je lino izabrao ime za taj poluzvezdani objekat. Bio
je prisutan u opservatoriji u trenutku kada je otkriven. Mislim..."
"ta misli, Ahmede?"
"Mislim da e se uskoro desiti veoma uzbudljive stvari", ree on
zagonetno. Smejui se, ona mu uze aku i dodirnu njome svoj obraz.
"Ana", ree on i zaustavi se nasred bulevara. "Sasluaj me. Nije to tako
nemogue, zna. ak i kada bih morao da otputujem na neko vreme, ne bi ni posle
toga bilo tako nemogue, to za tebe i mene."
"Molim te, dragi Ahmede..."
"Ne, nije nemogue! Znam", ree on gorko, uopte ne opaajui da stoji
nasred kolovoza, "znam da je Pakistan siromana zemlja. Mi nemamo hrane za
izvoz, kao vi i Amerikanci, i nemamo naftu, kao bliskoistone zemlje i Englezi.
Zato smo se pridruili onim zemljama koje su preostale."
"Veoma potujem Pakistan."
"Bila si jo dete kad si ga posetila", odvrati on otro. "Ali svejedno,
znaj da nije nemogue da budemo sreni, ak i u Bloku Radne Snage."
Naie trolejbus, troja kola, dugaka i gotovo neujna na tokovima s
gumom. Nana ga ukloni s puta, zadovoljna to joj se prua prilika da promeni
temu.
Glavni problem na tim meunarodnim konferencijama, mislila je, sastoji se
u tome to susree politike protivnike, pri emu oni, ponekad, uopte ne
izgledaju kao protivnici. Nije trebalo da se upusti s nekim iz drugog tabora. U
svakom sluaju, nije joj bilo potrebno da prolazi kroz sve te neprilike i
patnje. Znala je ta je ulog u igri. Kao prevodilac koji je potpuno vladao sa
etiri jezika i est nareja proputovala je ceo svet - naravno, uglavnom Blok
Ishrane - ali to je jo podrazumevalo Moskvu i Kanzas Siti, Rio de aneiro i
Otavu. Susretala je i one koji su se odmetnuli iz svog bloka. Jednu Velanku u
Sidneju, dve-tri Japanke koje su predavale na univerzitetu, njene prve susetke
su, u Sofiji. Sve su se oajniki trudile da se uklope u novu sredinu, ali uvek
su se razlikovale.
Ali i jutro i Ahmed bili su isuvie lepi za tako crne misli. Onaj deo
njenog mozga koji je sanjario i brinuo preao je iz brige u sanjarenje; onaj
drugi deo, koji opaa i prevodi, pratio je ve izvesno vreme dogaaje koji su se
odvijali s druge strane bulevara, i sada joj oni zaokupie punu panju.
"Pogledaj", ree ona, ugrabivi izgovor da Ahmedu skrene misli,
usredsreene na jednu stvar, "ta se deava tamo preko?" Bilo je to etalite
osloboenja. Plavua koju je videla na jednom prijemu neto se raspravljala sa
dva milicajca. Jedan ju je drao za ruku. Drugi se igrao palicom za paralisanje
neposlunih i otro razgovarao sa jednim ovekom, po izgledu nekim od mlaih
profesora, takoe sa konferencije.

"Amerikanci u Bugari", primeti Ahmed nezainteresovano. "Neka Njupatori

sami reavaju svoje probleme."
"Nikako", pobuni se Nana. "Da vidim mogu li da pomognem."
Ali sve to je Nana Dimitrova uspela bilo je da na kraju i sama bude
uhapena.
Kriva je bila Amerikanka. ak je i Amerikanka morala znati da ne treba da
zbija prljave ovinistike viceve na raun Crvene armije, naroito ako je mogu
uti policajci naroda kojem u ljubavi prema Rusima nije bilo premca. Pa, ak ni
da to nije znala nije ba morala da insistira na svome pravu prema meunarodnom
sporazumu, traei da ameriki ambasador bude obaveten o incidentu. Sve do tog
trenutka dva milicajca su samo ekala zgodnu priliku da stvar zavre
opominjanjem prestupnika i da se udalje. Ali sada je to ve postao meunarodni
politiki problem.
Jedino dobro u svemu tome bilo je to se Ahmed nije upleo. Nana mu je
rekla da ode. Otiao je drage volje, ak se pomalo i zabavljao. Ostale, dvoje
Amerikanaca i Nanu, odveli su u Palatu pravde Narodnog suda. Poto je bila
nedelja ujutro, morali su da presede sate i sate na golim drvenim klupama,
ekajui da se nae sudija.
Niko im nije priao. Niko ne bi ni prstom mrdnuo - Nana je bila uverena u
to - da su prihvatili poziv koji su im upuivala otvorena vrata i da su se tiho
iskrali napolje. Ali nije htela da to sama uini. Amerikanci, pak, nisu hteli da
iskoriste priliku. ena zato to je, izgleda, mislila da je u pitanju neki
princip; mukarac, oigledno, zato to je u pitanju bila ena. Dobacivala im je
mrzovoljne poglede, naroito toj izbeljenoj plavui sa bar pet kilograma
suvinog sala, ak i kada je u pitanju bio Blok Ishrane. Ne moe birati
saveznike, mislila je. Mukarac je bio izgleda sasvim u redu, premda ne ba
mnogo izbirljiv u pogledu partnera s kojim je terao kera. Ali kako je vreme
prolazilo i poto su im milicajci u meuvremenu doneli kifle i jak aj,
zajednika nevolja ih je zbliila. Na kraju su sasvim veselo avrljali, sve dok
se najzad nije pojavio Narodni sudija, nabusito odbivi da saslua prie o
meunarodnim sporazumima i ambasadorima i pouivi ih da ubudue koriste zdrav
razum kojim ih je Bog obdario i pristojno ponaanje kome su ih njihove majke bez
sumnje poduile; napokon ih pusti da odu.
Do tada su ve propustili jutarnje zasedanje konferencije, koje je
poinjalo u devet asova. I - to je bilo gotovo isto toliko loe po njih propustili su i ruak, organizovan samo za uesnike. Poto je bila nedelja, i
prolee, sve restorane u Sofiji zakupili su razni svatovi, tako da su ostali bez
ruka.
Tada su se prvi put sreli; sledei put, to e biti mnogo kasnije i veoma,
veoma daleko odatle.
Deni Dejlhauz je kasnije saznao da je jedan od kolega proitao na
konferenciji njegov referat umesto njega. Tako se ipak ispostavilo da njegovo
odsustvovanje sa prepodnevne sednice nije bilo pogubno; naprotiv, izgledalo je
da e mu biti od ogromne koristi. Mardi je bila dovoljno bistra da shvati da je
ispala glupaa, i dovoljno samopouzdana da to i prizna. Ako i nije mnogo
ozbiljno mislila dok je, etajui bulevarom, priala o dotacijama, puna vina,
marihuane i ruiastih misli, sada se sa kajanjem priseala ta je sve tada
obeala.
Svo vreme, dok se vraao sa konferencije u gasnom mlaznjaku, Dejlhauz je
proveo sa belenicom u krilu, piui koncept svoga zahteva za dodelu sredstava,
dok konano nije morao da se povue na svoje leite u avionu. Zora ih je
zatekla izmeu belog i smeeg Labradora, poto je avion sporije putovao po
hladnom nonom vazduhu. Dejlhauz je dorukovao sam; drutvo mu je pravila samo
sanjiva stjuardesa kompanije TWA, koja mu je napravila kajganu i sipala kafu;
posmatrao je oblake dok se avion ljuljao i poskakivao ulazei i izlazei iz
njih, i pitao se kakva e biti planeta Kungove zvezde.

3.
Dan nakon to se vratila u svoju kancelariju u Vaingtonu Mard Meninder
dobila je koncept Dejlhauzovog zahteva za sredstva. U meuvremenu je ve
pokrenula postupak da mu se odobre.
Napustila je konfernciju pre zavretka da bi se ubacila na hidromlaznjak
NASE - to je bilo i skupo i neudobno putovanje, ali veoma brzo - i stigla u
svoj stan u Hjustonu. Odatle je telefonirala Zameniku dravnog podskretara za
kulturu. Nije bilo kancelarijsko radno vreme, ali ga je dobila bez tekoa.
Mardi je bila u veoma bliskim odnosima sa Zamenikm dravnog podsekretara - bila
mu je, naime, kerka. Poto mu je saoptila da se lepo provela na putu, smesta
je prela na stvar. "Tatice, potrebna su mi sredstva za meuzvezdani let sa
ljudskom posadom."
Nastupila je kratka pauza. Zatim on ree: "Zato?"
Mardi se poea ispod pupka, razmiljajui o razlozima koje bi mogla da
navede. Za unapreenje ljudskog saznanja? Zbog potencijalnih koristi koje bi
imale Sjedinjene Drave i ostale zemlje proizvoai hrane? Zato to je to
obeala Deniju Dejlhauzu? Sve su to bili razlozi koje bi neko mogao smatrati
vanim, a neki od njih bili su vani njoj; ali ocu je rekla samo onaj glavni,
koji je prevagnuo: "Zato to e to, ako mi to ne uradimo, uraditi oni gadovi u
Pakistanu."
"Bez iije pomoi?" ak i na rastojanju od tri hiljade kilometara mogla se
osetiti neverica.
"Kinezi e im dati potrebnu gvouriju. I oni su s njima."
"Ti zna da e to biti skupo." Ovo nije bilo pitanje; oboje su znali
odgovor. ak i slanje kapsula sa tahprenskim odailjaima iz jednog zvezdanog
sistema u drugi kotalo je nekoliko miliona dolara, a teile su tek nekoliko
kilograma. Ona je imala na umu bar deset ljudi sa punom opremom: traila je
milijarde dolara.
"Znam", rekla je, "ali isplatie se."
Otac se zakikota, divei joj se: "Oduvek si bila skupo dete, Mardi. Kako
misli da to provue kroz zajedniki odbor?"
"Uspeu. To je moja briga, tatice."
"Hm. Dobro, pomoi u ti sa svoje strane. ta hoe da odmah uradim?"
Mardi je oklevala. Bila je to javna linija, tako da je morala da pazi i
bira rei. "Zamolila sam onog Pakija da mi poalje kopiju svog potpunog
izvetaja. Naravno, dok je ne dobijem biu donekle sputana."
"Naravno", sloi se otac, "Jo neto?"
"Ne mogu nita uraditi dok ne vidim potpun izvetaj."
"Razumem. Dobro. ta jo ima novog? Kako su ti se dopali nai hrabri
bugarski saveznici?"
Ona se neuzdrivo nasmeja. "Reklo bi se da ve zna da su me hapsili."
"udo da ti se to ne dogaa ee. Ima veoma poganu narav, mila moja. U
tom pogledu nisi na moju familiju."
"Kazau mami ta si mi rekao", obea ona i obesi slualicu. I tako, dok je
stigla do Vaingtona ve ju je ekala, stigavi putem strogo pov. kanala,
mikrofilmovana kopija potpunog Pakistanevog izvetaja, ve prevedena za nju.
Paljivo ju je proitala, pravei beleke. A onda ga odgurnu i zavali se u
stolicu.
Onaj gad od Pakistanca zaista je mnogo toga preutao. U tom poverljivom
izvetaju, tri puta debljem od onog koji je proitao u Sofiji, nabrajao se itav
niz viih oblika ivota. Nije ni pisnuo o tome u Sofiji. I bar tri vrste koje su
ivele u zajednicama: jedna vrsta zglavkara, jedna vrsta koja je ivela u
podzemnim tunelima, toplokrvna i bez oklopa, i jedna vrsta ptica - ne, ne ptica,
ispravi se. Veinom su provodili vreme u vazduhu, ali nisu imali razvijena
krila. Ta bia bila su balonii, a ne ptice.
Tri drutvene vrste! Bar jedna od njih mogla je biti dovoljno inteligentna
da razvije civilizaciju.

To je opet podseti na Denija Dejlhauza, njegov referat o prvom susretu sa

svesnim biima na tehnolokom stupnju razvoja i na njegov koncept zahteva za
sredstva. Ponovo baci pogled na poslednji red u tom konceptu i nasmei se.
Mali Deni nije se ustezao da zatrai ono to je hteo. Poslednji red
sadravao je sumu od sedamnaest milijardi dolara.
Sedamnaest milijardi dolara, razmiljala je, bila je priblino procenjena
vrednost ostrva Menhetn... Bruto nacionalni dohodak bar dvadeset pet ili
trideset drava u svetu... dvomeseni utroak goriva u platnom bilansu
Sjedinjenih Drava. Bilo je to mnogo novca.
Ona konano stavi sve te hartije i svoje beleke u crvenu omotnicu na
kojoj je pisalo STROGO POVERLJVO i sve to zakljua. A onda poe da dobavlja
Deniju Dejlhauzu ono to je traio.
Mnogo to ta se moe rei o Mardi Meninder, ali najvanije je bilo to
da je uvek znala ta hoe. Htela je mnogo, i to mnogo raznih stvari. A vlastita
reenost da se bori za njih bila je jasno i po hijerarhijskom redu obeleena u
njenoj glavi. Trea ili etvrta stvar od vrha nanie mogla se verovatno dobiti.
Druga je gotovo bila sigurna. Ali ona na vrhu bila je vrsta kao elik.
Posle nedelju dana imala je pred sobom Dejlhauzov zahtev u konanom obliku
i poziv da istupi pred Zajednikim odborom Senata i Bele kue za kosmiki
razvoj. Proteklu nedelju bila je dobro iskoristila; prvo je objasnila Dejlhauzu
(telefonom, i odmah zatim mu poslala svoje zabeleene primedbe) koje izmene
treba da unese u svoj zahtev da bi bio to sigurniji da e ga Odbor prihvatiti,
i koje dodatne podatke treba da poalje njoj, da bi popunila povei broj
praznina u znanju koje e joj biti neophodno prilikom svedoenja.
Da biste prevezli kapsulu tahionskog prenosnika ili brod sa ljudskom
posadom sa jedne zvezde na drugu morate ih najpre dovesti u orbitu.
Tahionski prevoz je sam po sebi uzor tehnoloke elegancije. Kada uspete da
podignete svoju kapsulu do odgovarajueg ubrzanja, ona e poeti da se pokorava
tahionskim zakonima. S lakoom e se kretati bre od svetlosti, prelazei
meuzvezdana rastojanja do ma koje take u galaksiji za nekoliko dana. Pri tom
e koristiti iznenaujue malu koliinu energije. Tahionski paradoks je u tome
to je kapsuli potrebno vie energije da bi usporila nego da se kree velikom
brzinom.
Najtee je dovesti kapsulu u stanje ubrzanja. Za to je potrebno imati
prilino veliku i glomaznu lansirnu rampu. Ona je skupa. ta vie, i teka je.
Dovoenje rampe u orbitu nije nimalo elegantno. Potrebna je obina, sirova
snaga. Sto kilograma goriva mora sagoreti za svaki gram teine koji se lansira u
tahionsko stanje. Gorivo je gorivo. Moete sagoreti naftu - recimo, teni
vodonik ili teni kiseonik. U svakom sluaju, ogromna koliina od pola miliona
metrikih tona nafte morae da sagori da bi se desetak ljudi sa minimalnom
opremom uputilo na Kungovu zvezdu.
Pola miliona metrikih tona!
Nije u pitanju samo vrednost u dolarima. To su etiri supertankera puna
goriva koje treba dobiti u nekoj od zemalja izvoznica energije, a te su zemlje,
trenutno, opet poele da pokazuju znake zahlaenja u odnosima.
Zemlje izvoznice hrane prilino su loe prole na KUCU - tri meublokovske
konferencije o kvotama za uvoz i cenama. Ako se desi da Mard ne odmakne daleko
u pripremama za ekspediciju, i potrebno gorivo ne bude ve dobro osigurano u
jednom od distributivnih centara u Galvestonu ili Bajoni, poskupljenje goriva e
poveati trokove daleko iznad procena, ak i onih koje je dao Deni Dejlhauz.
Kada je sve brojke stavljene na hartiju dobro zapamtila, Mard zakljua
svoj pisai sto u kancelariji u Vaingtonu. Potom se uputi u sobu za svedoenje
- br. 201 u staroj poslovnoj zgradi Rejborna, znajui da je skrojila sve to
treba.
Nekog drugog prepreke bi moda i zaustavile. Ali Mard nije znala za
odlaganja. Njen dobro obueni um rastavi problem na inioce, i ona se potom

usredsredi na reavanje svakog pojedinano. Problem Zajednikog odbora, potpuno

prirodno, razloio se na etiri elementa: predsednik Odbora, voa manjine u
Senatu, glavni savetnik Odbora i senator Lenc. Imala je spremnu strategiju za
svu etvoricu.
Voa manjine bio je prijatelj njenog oca, tako da je mirne due mogla da
ga prepusti njemu.
Predsednik Odbora imao je ambicije da postane predsednik SAD. Mahae
razdragano rukom kad god ului priliku da dobije mesto u javnim glasilima. S
njim treba biti to snishodljiviji, i ne navoditi ga da zauzme stav za koji
veruje da e mu koristiti u izbornoj kampanji. Poto se zaklela i proitala
izjavu koju je bila unapred pripremila, on joj se prvi obrati s pitanjima:
Predsednik Odbora: Pa, gospoo, uveren sam da ovo predlaete iz
najplemenitijih pobuda. Ali da li vam je poznato koliko se svi mi, ovde na
Vaington Hilu, trudimo da ne poveavamo deficite u dravnom budetu?
Kapetan Meninder: To mi je vrlo dobro poznato, gospodine senatore.
Predsednik Odbora: Pa ipak oekujete od nas da vam dodelimo sam Bog zna
koliko milijardi dolara za taj projekt?
Dobri izgledi! Nije rekao 'taj suludi projekt', ili 'to nerazumno
rasipanje'.
Kapetan Meninder: Ja to ne 'oekujem', senatore, samo se nadam. Nadam se
da e Odbor odobriti ovaj zahtev, jer e to, po mom miljenju, biti ulaganje
koje e se viestruko isplatiti, i to u svakoj od mnogih narednih godina.
Predsednik Odbora: Dobro. Da li neko od mojih uvaenih kolega eli ovom
svedoku da postavi neko pitanje?
I eleli su, ali pitanja im nisu bila od veeg znaaja. Oni glavni, poput
senatora Lenca i voe manjine u Senatu, uvali su se za neku bolju priliku;
manje znaajni lanovi Odbora uglavnom su se starali da njihovo miljenje ue u
zapisnik.
Glavni savetnik bio je ve tvri orah. Bio je pametan i odano se trudio da
sauva ugled svojim efovima time to je vodio rauna da Zajedniki odbor ne
dospe u neprilike. Mardi se iskreno nadala da e kod njega stvoriti utisak da
e biti manje neprilika ako se kae 'da', nego ako se kae 'ne'.
Gospodin anpaolo: Pomenuli ste povraaj ulaganja. Da li ste pri tom
mislili na odreenu sumu novca, ili na neka apstraktna nova saznanja i
vrednosti?
Kapetan Meninder: I na jedno i na drugo, gospodine anpaolo.
Gospodin anpaolo: Zaista, gospoice Meninder? Na dolarske dividende?
Kapetan Meninder: Imajui u vidu prethodna iskustva i ono to se zna o
toj planeti - da. Sasvim sigurno.
Gospodin anpaolo: Moete li nam pruiti podatke - kakve e biti te
dividende u dolarima?
Kapetan Meninder: U najirem smislu, mogu, gospodine anpaolo. Tahprenski
izvetaji pokazuju prisustvo vrednih sirovina i inteligentnih oblika ivota. U
najgorem sluaju, moe se tvrditi da je gotovo izvesno da postoje prve, i da je
velika verovatnoa da postoje i oni drugi. Naravno, to su samo izvetaji
instrumenta za ispitivanja.
Gospodin anpaolo: Koji se - ako sam vas dobro razumeo - mogu tumaiti na
razliite naine.
Kapetan Meninder: Upravo tako, gospodine anpaolo, i zato je neophodno
poslati ekspediciju s ljudskom posadom. Jedini razlog da se organizuje takva
ekspedicija jeste da utvrdimo ono to ne moemo utvrditi ni na koji drugi nain.
Kada bismo znali ta e otkriti, ne bismo morali da je aljemo. Ali postoji jo
jedan oblik isplativosti ovih ulaganja, koji je, ini mi se, jo vaniji. Ja ga
nazivam 'Vostvo'.
Gospodin anpaolo: 'Vostvo?'
Kapetan Meninder: Sav slobodni svet zemalja izvoznica hrane oekuje od
nas tu vodeu ulogu, gospodine anpaolo. Ne verujem da bi iko od nas eleo da

budu obmanute. Ovo je prilika koja se prua samo jednom u ivotu. I ja stojim
pred vama upravo zato to mi savest ne dozvoljava da budem odgovorna ako je
propustimo. U krajnjoj liniji, u tome se sastoji teret koji e ovaj Odbor morati
da ponese.
Poto odluka nije trebalo da se donese na javnoj raspravi, Mard je bila
sigurna da e imati vremena da ubedi lanove Odbora da e se najbolje
'rasteretiti' ako joj izglasaju novac.
Kad bi se Mard Meninder pitala, svedoenje bi se na ovom i zavrilo. Ali
anpaolo je drao konce u rukama. Bio je isuvie mudar da dozvoli da se sve
zavri tonom koji je njoj iao u prilog. Zato je otupeo njenu dramatinu otricu
izvlaei joj itav niz tehnikih podataka - "Da, gospodine anpaolo, koliko mi
je poznato sila gravitacije na povrini planete je 0,76 u odnosu na Zemlju, a
atmosferski pritisak vei za 30 odsto. Ali nivo kiseonika u atmosferi je
otprilike isti". Glasno je proitao njene navode o 'efektu staklenika' i pitao
ta, zapravo, znae neije tvrdnje o 'neiscrpnim rezervama spoljnog gasa na
hladnoj strani planete, poto usijano jezgro kljuanjem izbacuje isparljive
materije". Upleo je i nju i sebe u razjanjavanje da li su koordinate zvezde o
kojoj je re Bes-Bes Geminorum 8326 ili, moda, Bes-Bes Geminorum 8426, prema
najnovijem katalogu Organizacije astronomskih opservatorija - u tekstu su se
nalazile obe cifre jer je neki daktilograf pogreio - sve dok predsednik Odbora
nije poeo da se mekolji. A zatim, zadovoljan to vidi da je publika utonula u
vie nego polusan, zatraio je prekid zasedanja. Mard je bila zadovoljna, jer
stvari su se kretale u eljenom pravcu.
Preostao joj je jo problem senatora Lenca. U Odboru, a i u Senatu, on je
imao vie uticaja nego bilo ko drugi, ak i predsednik. Njega je trebalo
obraditi posebno i nasamo, i Mard je ve pripremila strateki plan.
Kupila je kartu za let do Hjustona zaobilazno, preko Denvera. Otac ju je
svojim kolima odvezao do aerodroma Dalas. Ili bolje reeno, ne ba vlastitim.
Pripadala su izvesnoj vladinoj agenciji. I ako ba hoete da znate, pripadao joj
je i sam Defri Meninder. Ta kola ila su uz njegov visok poloaj u slubi, a
bila su mu neophodna i za poslove koje je obavljao za tu agenciju; dva puta
dnevno, drugi slubenici iste agencije kontrolisali su ih elektronskim tragaima
i radio testiranjem, da ne bi neko u njih sluajno podmetnuo bombu ili
prislukiva.
Def Meninder ree svojoj kerci: "Dobro si se drala na svedoenju."
"Hvala, tatice. I hvala ti za izvetaj onog Pakija."
"Jesi li u njemu nala ono to ti je trebalo?"
"Aha. Kai neku re za mene onom voi manjine, hoe li?"
"To sam ve uradio, zlato."
"I?"
"Ma, s njim je sve u redu. Ako se provue mimo Gasa Lenca, mislim da si
sredila pitanje Odbora. Nije ba bio govorljiv na svedoenju."
"Znala sam da nee biti."
Njen otac malo saeka, ali poto Mardi ne nastavi, on je nita vie ne
upita. "Pratimo ta radi tvoj prijatelj iz Pakistana", dodade on, malo potom.
"Sada je na nekakvom sastanku u Kjuju, sa nekim prilino velikim zverkama."
"Kjuju? ta ti je, do avola, taj Kjuju?"
"Pa", ree njen otac, "nije da ne bih voleo da ti mogu dati potpuniji
odgovor od ovog koji znam. To je jedno mesto u provinciji Sinkjang. Nismo jo
dobili, hm, potpune izvetaje. Ali smeteno je nedaleko od Lop Nora, a to, opet,
nije mnogo udaljeno od velike oklopljene radio-antene, a Maov Naslednik je
prole godine boravio tamo jedno pet-est puta."
"Zvui kao da se spremaju za pokret."
"Reklo bi se. Ukljuio sam i tvoje procene, i najbolje tumaenje jeste da
Maov Naslednik ve poinje da radi ono to si ti od nas traila da uradimo."
"Majku mu!"

"Ne brini", ree njen otac. "To sam doapnuo voi manjine, u najveoj
tajnosti. I uveren sam da e on to rei anpaolu. Kao to vidi, to je poen u
tvoju korist."
"Htela sam da ja budem prva!"
"Prvi nije uvek onaj koji kupi kajmak, duo moja. Koliko ih je otkrilo
Severnu Ameriku pre nego to su je Englezi spakovali sebi u dep? Ali kai mi
barem ta je to toliko interesantno na toj planeti?"
Mardi pogleda kroz prozor automobila na solitere iz predgraa Virdinije,
povezane meusobno u obliku volovskog jarma, iskoenih, crnih zidova okrenutih
ka jugu, na kojima su se isticale jo crnje kvadratne ploe solarnih grejaa.
"Sve to ima u izvetaju Ahmeda Dule, tatice."
"Nisam ga itao."
"teta. Dakle, to ti je jedna mala zvezda sa mnogo jo sitnijih planeta i
jednom velikom. Otprilike, koliko i Zemlja. Sila tee je neto manja. Vazduh
neto gui. Grdno mnogo zemlje da se uzme u posed, tatice. A ivot - prosto
vrvi njome."
"I ranije smo nailazili na oblike ivota."
"Na mahovine i meduze! I one kristalne stvari koje bi mogao da nazove
ivima - ako ti je ba mnogo stalo. Ovo je neto sasvim drugo. To su iva bia,
moda isto toliko raznovrsna koliko i naa. Moda, ak moe biti govora i o
civilizaciji. Planeta je zanimljiva i u drugom pogledu. Ona se ne okree oko
svoje ose, mislim u odnosu na svoje primarno nebesko telo - kao to se i mesec
ne okree u odnosu na Zemlju. Tako da na njenoj osvetljenoj strani sunce nikada
ne zalazi..."
Otac ju je sluao udobno zavaljen, ekajui se po trbuhu tik ispod pupka,
dok je kerka nastavljala da pria o planeti. Kada je zastala da udahne vazduh,
on upade: "Samo asak, zlato." Zatim se sagnu da upali radio; Def Meninder
nije rizikovao ak ni u kolima koja su redovno kontrolisana da bi se iz njih
uklonili eventualni prislukivai. Dok se razlegalo unjkanje sintetikih gitara,
on nastavi: "Jo neto treba da zna. Zemlje izvoznice goriva dogovaraju se da
podignu cene za ezdeset odsto."
"Isuse tata! Ubudue vie ne pijem ni kap skoa!"
"Ne, ovoga puta to nije britansko maslo. Zaudo, sad su to Kinezi."
"Ali oni izvoze radnu snagu!"
"Oni izvoze to god hoe", ispravi je otac. "Uli su u Blok Radne Snage
samo zato to misle da e tamo imati najvie uticaja. Maov naslednik igra svoju
igru i ne gleda ostale. Ovog puta doapnuo je Smrdouljcima da e Kina sama
podii cene, bez obzira na to to se ostali lanovi Bloka budu dogovorili. To
su, opet, vrstorukai u Karakasu i Edinburgu jedva doekali. Naravno, i
Saudijci su bili za. Hoe da to due koriste ono malo nafte to im je ostalo. A
Indoneani i ostali maliani moraju da se sloe sa velikim momcima." On za
trenutak zastade, razmiljajui. "Zato e u ovom trenutku tvoj zahtev za pola
miliona tona nafte teko moi da proe."
"Razumem, tatice. A ta emo mi? Ne mislim na projekt, mislim na dravu."
"Ono to neemo uraditi", odgovori on mrano, "to je da podignemo cene
ita. Neemo moi. Maov Naslednik je imao keca u rukavu i podigao je samo
izvozne cene goriva. Svu trgovinu unutar Bloka Radne Snage on smatra domaom. I
tako, on ljakatorima jo prodaje po staroj ceni, a to znai da e imati sve to
im bude potrebno za navodnjavanje i ubrenje i to za bagatelu. Ako mi podignemo
cene, njima e se isplatiti da prestanu da uvoze bar tri do etiri godine. Mi
bismo to moda i izdrali. Ali Sovjeti, narodi Indokine, Bugari, Brazilci i
ostali Latinoamerikanci - oni ne bi mogli da se nose s tim. Privrede e im
stradati. To bi moglo da rasturi Blok. Nema sumnje da je Maov Naslednik upravo
tako neto imao na umu."
Zaustavio se na aerodromskom parkingu za kratko zadravanje. Pre nego to
e okrenuti prekida na radiju, on ree: "Mislim da se to nee dogoditi bar za
sledea dva meseca. Zato svoj projekat treba da pokrene to pre moe."

Mardi iskliznu iz auta u vlani, topli, veernji vazduh predgraa

Virdinije. Povijeni hrbati gasnih mlaznjaka spremnih za ukrcavanje virili su
iznad ive ograde parkinga. Moglo se uti kako se dva buno zagrevaju i kako
trei, neto tie, polee.
Otac podie njen kofer i poe prema terminalu, dok ga je Mard pratila u
stopu. "Tatice", ree ona, "da li smem i senatoru da ispriam, hm... o tome?"
"Ama, ne, pobogu! On verovatno ve zna, ali ti ne bi trebalo da zna."
Iznenada, ona se poe smejati. "Uostalom, ja sam ionako nameravala da
postupim drukije. Hej, stani, tatice. Ne idem na taj let za Hjuston."
"Ne ide?"
"A-a. Vraam se drugim putem."
Meninder se oprosti od svoje kerke, poljubivi je u obraz ispred
aerodromskog altera otpreme za Denver. Posmatrao ju je kako nestaje u tunelu za
ukrcavanje u gasni mlaznjak, dok su se u njemu meali divljenje i aljenje. Hteo
je da je pita kako namerava da postupi sa senatorom Lencom, ali to vie nije
bilo potrebno. Ovo je bio let kojim e putovati i senator Lenc.
Poto je u pitanju bio noni let, mlaznjak je morao da se zagreva dvadeset
minuta pre nego to e uzleteti. Putnici su morali da budu na svojim mestima, a
stjuardese su hitale gore-dole, delei epove za ui i rei utehe. Najbolji
izvor toplote na svetu je turbina mlaznog aviona. Motori koji e ga potisnuti
kroz vazduh i kojima e leteti sada su se okretali na unutranju stranu, dok su
branici u obliku koljke skretali potisak da bi sasuli bezbrojne hiljade
britanskih termikih jedinica u deo za uzletanje.
Mard iskoristi to vreme da oisti lice, oetka kosu i stavi novu minku.
Videla je kada se senator ukrcao. Razmiljala da li da se presvue u neto
enstvenije od uniforme i odluila da ipak to ne uini. Nije ni bilo potrebno.
Nije bilo ni preporuljivo: mogla je delovati sraunato, a Mard je paljivo
sraunavala kako da izbegne da deluje sraunato.
Urlanje potpuno otvorenih mlaznica za zagrevanje prestade i svi zakopae
pojaseve, spremajui se za uzletanje. Buka je sada bila slabija. Mlaznjak
poskoi nekoliko puta i vinu se pod otrim uglom.
im su se nali na visini na kojoj e dalje leteti Mard napusti svoje
odeljenje i narui pie u salonu prve klase. Nije prolo ni nekoliko minuta, a
senator Lenc je ve stajao nad njom smeei se. "Mardi", ree on, "predoseao
sam da e ovo biti prijatno putovanje, ali do ovog asa nisam znao zato."
Mardi potapa rukom sedite pored sebe. "Daete mi mojih sedamnaest
milijardi?" upita.
Lenc poe da se smeje. "Ne gubi vreme, a, Mardi?"
"Nemam vremena za gubljenje. Ako mi ne odemo, ljakatori e otii pre nas.
Otii e, u svakom sluaju. Utrkujemo se."
On nabra obrve i pokaza glavom u pravcu stjuardese: viljasta, tamnoputa,
kretala se u uniformi Ujedinjenih vazduhoplovnih kompanija kao da nosi sari.
Kada je pie bilo poslueno, on nastavi: "Sluao sam kako si svedoila, Mardi.
Dobro je zvualo. Samo, nisam siguran da sve to zaista vredi sedamnaest
milijardi dolara."
"U dodatku moje izjave bilo je jo materijala koji moda niste proitali.
Da li ste zapazili onaj deo koji kae da planeta ima svoje vlastito sunce?"
"Ne seam se."
"Malo je, ali nije udaljeno. Zrai uglavnom na manjim talasnim duinama.
Svetlost nije bog zna kakva, ali toplote ima veoma mnogo. I planeta mu je uvek
okrenuta jednom istom stranom, tako da je stalno na nebu."
"Pa?"
"Pa, energija, senatore. Suneva energija! Jeftino."
"Ne shvatam te do kraja. Hoe da kae da je ta poluzvezdana stvar
toplija od naeg Sunca?"
"Ne, nije ni prineti njemu. Ali je mnogo blie planeti. A najvanije je da
se ne kree. Koji je na najvei problem sa sunevom energijom? Sunce ne stoji

na jednom mestu. Luta preko itavog neba, a pola dana nema ga uopte, zato to
je no i ono je na drugoj strani Zemljine lopte. Uzmite, na primer, ovu nau
letelicu. Morala je da se zagreva gotovo pola sata da bi se gas dovoljno
razredio da je podigne, jer sunce je bilo zalo. Na onoj strani planete koja je
stalno okrenuta suncu - jer ta me strana jedino zanima, Gas - sunce ne zalazi."
Lenc klimnu i srknu pie, oekujui da nastavi.
"Nema noi, nema zime. Sunce stoji u mestu i Fresnelove ploe ne moraju da
se prave tako da budu pokretne. I to je gotovo isto toliko vano, nema problema
sa klimom. Vi dobro znate kakvi su izgledi naih ureaja za korienje suneve
energije. Ne raunajui gasne mlaznjake preko dana - jer oni su tada veinom
stalno iznad oblaka - gubimo ak do dvadeset procenata radnog vremena zato to
oblaci zaklanjaju sunce."
Lenc je delovao zbunjeno. "Na onoj planeti nema oblaka?"
"Ima ih, naravno. Ali ne smetaju. Zraenje je gotovo iskljuivo toplotno,
i ono se probija kroz oblake bez tekoa! Izraunajte. Vreme rada naih sunanih
generatora je, zbog noi, prepolovljeno. Zatim nekoliko procenata otpada na zoru
i sumrak, jer sunce ne daje mnogo energije kada je nisko nad horizontom. Dodajte
na to ak ezdeset odsto za ono pola godine dok traje zima. I jo dvadeset pet
procenata za oblane dane. Kada se sve to sabere, mi treba da budemo sreni ako
ugrabimo svega deset postotaka efektivnog rada generatora. Na onoj planeti mnogo
jeftiniji ureaji mogli bi da budu maltene stoprocentno iskorieni."
Lenc malo razmisli. "Zvui zanimljivo", ree on oprezno, i dade znak da se
ae ponovo napune. "Mardi? ta ti ima protiv Pakija?"
"Protiv Pakija? Ne, zaista nemam nita."
"Izgleda da ti to nadmetanje sa Ahmedom mnogo lei na srcu."
"Nita lino, Gas. Nisam ba luda za Pakistancima. Ali sa nekima sam se
zaista lepo slagala. ak mi je jedan Paki bio posilni dok sam predavala na Vest
Pointu. Fin deko. Odelo mu je uvek bilo ispeglano i nikada nije gnjavio kada mi
nije bio potreban."
"Zvui kao dobar aparat za domainstvo", primeti Lenc.
"Dobro, dobro, shvatam ta mislite." Onda zastade da razmisli. "Ali, ipak,
nije tako. Nisam protiv Ahmeda zato to je Paki. Ja sam protiv Pakija zato to
pripadaju drugoj strani. ta mogu, takva sam, senatore. Navijam za svoj tim."
"A ko tu spada, Mardi? Blok Ishrane? Sjedninjene Drave? Ili moda samo
ukazom postavljene ene - oficiri Armije Sjedinjenih Drava?"
Ona se veselo zakikota. "Sve to, tim redosledom", sloi se.
"Mardi", ree on ozbiljno, "mi, u stvari samo askamo uz aicu. Ne bih
eleo da ponem da te gnjavim."
"A zato da ne, Gas? Naruite jo po jednu i da preemo na stvar!"
On je poslua. Dok su ekali pie, Gas ree: "Ti si slatka cura, Mardi,
ali malice isuvie krvolona. teta ti si ila na Vest Point."
"Greite, Gas. teta je to sada premalo mladih Amerikanaca ima priliku da
tamo ode."
On zavrte glavom. "Glasao sam da se smanji broj vojnih akademija i da se
skree vojni budet."
"Znam. To vam je bio najgori glas u ivotu."
"Nije. Nije bilo druge. Rat je za nas isuvie skup, Mardi. Kako to ne
shvata? ak i Pakistan moe da nas zbrie! A da i ne pominjem Kineze i Turke i
Poljake i ostale iz Bloka Radne Snage. I da ne pominjem Britance, Saudijce,
Venecuelance. Nemamo dovoljno novca da bismo se tukli bilo s kim, i niko drugi
nema dovoljno da bi se tukao s nama. I to svi znaju. Oni nisu nai
neprijatelji..."
"Ali jesu konkurencija, senatore", odvrati kapetan Meninder, naglo se
uspravivi u stolici i govorei mnogo sigurnije. "U privredi, u politici i na
svim drugim poljima. To je stvarnost u kojoj ivimo! Blok Energije stalno die
cene. Blok Radne Snage stalno trai sve vie novaca za radnike koje izvozi, a
ta bismo mi bez posilnih i bez stjuardesa? I mi njima konkuriemo. E pa, Gas,

kada se ve nadmeem, nadmetau se iz sve snage. Igram da pobedim! Ta planeta

Kungove zvezde je neto to bih elela da osvojim. Mislim da na toj planeti ima
mnogo lepih stvari i hou da budu nae. A mi, to je Blok Ishrane, Sjedinjene
Drave, drava Teksas, grad Hjuston i sve ono to bi se jo moglo nabrojati,
ukljuujui i plavokose bive profesorke sa Vest Pointa, moliu lepo, idui
odozgo nadole ka sve manjim drutvenim skupinama. O kojoj god skupini u drutvu
da govorimo ako je moja, hou da bude prva, najbolja i najuspenija! Mislim da
se to zove rodoljublje, senatore. I sumnjam da biste udarili po tome."
"Hm." Lenc ju je zamiljeno posmatrao nekoliko minuta blago se ljuljajui
u seditu, onako kako se ljuljao mlaznjak gore-dole po nonom nebu. "Dobro",
ree on napokon, "videemo." Zatim joj se nasmei. "I ta emo sada u ovoj noi
koju nam je sam Bog podario, Mardi? Suvie je kasno da se ozbiljno razmilja, a
suvie rano da se ide na spavanje. Hoe da malo gledamo zvezde?"
"Upravo to hou", ree ona, iskapi pie i ustade. Potom prooe kroz
gotovo ispranjen salon u deo za osmatranje, sasvim napred u avionu, i naslonie
se na tapaciranu ogradu. Gasni mlaznjak je lagano ponirao iznad blago
zatalasanih brda Zapadne Virdinije. Ispred njih Venera je pratila polumesec ka
obzorju. Posle nekog vremena Lenc je obgrli rukom.
"Samo da proverim", ree, "da li si svuda od elika."
Mardi se zadovoljno nasloni na njega. Lenc nije bio krupan ovek. Nije
bio ni naroito zgodan, ali telo mu je bilo toplo i miiavo, a prijala joj je i
njegova ruka. Ima i gorih naina da se pridobiju glasai, pomisli, u trenutku
kada je svoje lice okretala njegovom.
Uspelo je. Odbor u punom sastavu prihvatio je i preporuio njen predlog
Senatu, i jednog vrelog popdneva u dravi Dordiji, dva-tri meseca kasnije,
Mardi su pozvali da odgovori na hitni telefonski poziv na slubenoj liniji.
Latnji manevri sprovodili su se u uslovima koji su to je vie mogue podseali
na ratne. Bila je sva mokra od znoja, umazana bojom za kamuflau i dordijskom
glinom, i znala je da prilino zaudara. Uz to se i njena eta upravo spremala da
zauzme brdo koje je ona lino odredila i naredila napad, tako da je bila
prilino besna u trenutku kada je stigla do telefona. "Kapetan Meninder ovde",
zareala je u slualicu, "i neka ovaj prokleti poziv zaista bude vaan."
Oev osmeh joj odjeknu u uhu. "Ma, nemoj", ree on veselo. "Predsednik je
potpisao tvoj raun pre deset minuta."
Mard se stropota u isto izribanu stolicu prvog narednika, ne
primeujui njegove besne poglede. "Isuse, tatice", ree, "to je fantastino!"
Zagleda se u zid tapskog kabineta ne videi ga, raunajui da li je vanije da
se vrati i osvoji ono brdo sa ostalim vikend-vojnicima, ili da uzme telefon i
pokrene Denija Dejlhauza. "ta?" Odjednom je postala svesna da njen otac jo
govori.
"Rekao sam da ima jo vesti, koje nisu tako dobre. Tvoj prijatelj Paki."
"ta je sa njim, tatice?"
"Zna onaj... uh, odmor na koji se spremao da otputuje? Pa, otputovao je
prole nedelje."
4.
Pilot se zvao Visarion Ili Kapeljnikov. Bio je mali rastom i crnokos,
prema standardnoj kosmonautskoj tradiciji, sa mnogo vie tatarske krvi u svom
rodoslovu nego to mu je ime pokazivalo. Inenjer ekologije u ekspediciji bio je
takoe iz Sovjetskog Saveza, ali kozaki visok i plave kose; zvao se Pet
Krivitin. Voa ekspedicije bio je Amerikanac, Aleks Vudring. Sva trojica su
govorila istovremeno. Aleks je pokuavao da urazumi oba Rusa, uz pomo Herijete
Santori, prevodioca. Nije mu bila od velike pomoi, ali ni sam voa ekspedicije
nije ba uspeno smirivao situaciju. Kapeljinikov je hteo da se spuste i da
svre posao. Krivitin je hteo da jo jednom proveri izvetaje izviakog ureaja
pre nego to utvrdi gde e se sleteti. Herijeta je htela da se svi ponaaju kao

odgovorni, zreli ljudi, aman, za ime Boga. Vudring je imao tekoa zato to je
sve do sletanja Kapeljinikov bio kapetan broda, a njegova, Aleksova, re se
sluala samo uslovno. I sve je to trajalo ve vie od jednog sata.
Deni Dejlhauz se jo jedanput uzdrao da se ne umea. Olabavio je remenje
na svom leaju za usporavanje i sletanje i provirio kroz okruglo prozore. Evo
planete, ispunjnava ceo prozor. Na rastojanju manjem od sto hiljada kilometara
vie nije izgledala 'ispred', ve je poinjala da izgleda 'ispod'. Pa, onda, do
avola, daj da se spustimo na nju, jarosno je razmiljao. Ti ljudi kao da nisu
shvatili da zajebavaju njegovu ekspediciju, u kojoj nijedno od njih ne bi
uestvovalo da nije on ubedio onu plavu ensku iz Armije da podupre stvar.
"ta misli, hoemo li se ikada spustiti?" ree mu neiji glas na uvo.
Deni se odmae. ena pored njega bila je Sparki Kerbo, najprijatnija osoba
meu lanovima ekspedicije, ali nakon devet dana provedenih u manje od dvadeset
kubnih metara prostora svi su ve bili na ivici nerava. A prepirka koja se
odvijala na dohvat ruke samo je pogoravala situaciju.
"Ne izgleda mi bog zna ta, a tebi?" nastavljala je Sparki, reena da
uloi mali napor i bude ljubazna. Dejlhauz primora sebe da odgovori. Nije ona
kriva to mu se ve smuilo da je slua, gleda i osea njen miris; a, sem toga,
bila je u pravu. Kungov sin nije uopte liio na pravu planetu. Deni je znao
kako planete treba da izgledaju. Neke su bile crvene i turobne, poput Marsa.
ee su bivale bele ili mlenobele, kao sva ostala nebeska tela, poev od
Venere do gasovitih dinova. Ova nije ak ni pokuavala da izgleda kako treba.
Nije sama planeta bila kriva onoliko koliko Kung; bio je, prosto reeno,
nesposoban da igra ulogu zvezde. Da je Kungov Sin kruio oko Zemljinog sunca,
izgledao bi divno. Bio je u mnogo emu nalik na Zemlju. Jedino to nije bio
pristojno osvetljen. Kung je samo tinjao, prituljeno kao Zemljin Mesec, za vreme
totalnog pomraenja. Jedino svetlo koje je padalo na Kugovog Sina bilo je crveno
kao krv i planeta je iz orbite ponajvie liila na otvorenu ranu.
Donekle bi pomoglo da je postojala linija koja razdvaja osvetljeni od
mranog dela, ali Kungova svetlost bila je toliko priguena da nije bilo jasne
razlike izmeu 'dnevne' i 'none' strane planete; samo se video zamagljeni
prelaz iz mraka u jo mranije. Krivitin ih je uveravao da e moi dobro da vide
kada se budu spustili i kada im se oi privikn. Ali ovako, gledano iz kosmosa,
ne bi se reklo da je u pravu. Zar sam zbog ovoga, razmiljao je Deni, napustio
onaj lepi posao u Miigenu.
Urlanje na ruskom jeziku, poto u jednom trenutku dostie vrhunac, naglo
prestade. Krivitin, smeei se spokojno kao da je svaa sa deranjem bila samo
prijateljsko askanje o vremenu, privue se, drei se za rukohvate, do
mainerije koja je bila privezana i usaena u centar glavnog odeljenja, i
proviri u njihovom pravcu. "Sara draga", ree on na besprekornom engleskom
jeziku, "trae te u prednjem delu. A trebalo bi da i ti poe s njom, Denijele."
"Hoemo li se spustiti", upita Sparki.
"To nikako! Kapi je najzad ukapirao da moramo jo jedanput obii oko
planete."
"Do avola", ree Sparki, jer to je najzad podrilo njenu nepokolebljivu
reenost da bude ljubazna. Dejlhauz je sauestvovao sa njom: jo jedan obilazak
oko planete znaio je skoroo jo ceo jedan dan proveden na putu, a za to vreme
on nije imao nita da radi sem da se sklanja drugima s puta.
"Slaem se s vama", ree Krivitin, "ali Aleks bi hteo da jo jednom
pokuate da uhvatite signale ljakatora."
Herijeta poe da se ali, ali ih Dejlhauz vie nije sluao. On zbaci sa
sebe remenje i umorno posegnu za kasetama sa podacima koje je sklonio da ih
preslua dok se budu sputali.
On ukljui aparat u utinicu, stavi mikroslualice u uho i okrenu
prekida. ulo se najpre tiho utanje trake, povremeno grebanje ili krckanje, a
potom udaljeno, sumorno zavijanje. To su bili zvuci koji su se uli iz aparata
zvanog 'vuja zamka', koji je sluio za kopnena istraivanja. Osnovni zadatak mu

je bio da prikupi bioloke uzorke i da ih ispita u svojim ugraenim

laboratorijama; ali njegovi mikrofoni uhvatili su i zvuke koji nisu dolazili od
njega samog. Presluao ih je ve pedeset puta. Posle nekog vremena on slegnu
ramenima, zaustavi traku i ubaci drugu kasetu.
Ovoga puta zvuci su bili jai i jasniji, i mnogo vie artikulisani. Ovaj
aparat lebdeo je na jednoj istoj visini, sa malom rezervom potisne moi i
elijama osetljivim na ugljendioksid; poput enke komarca koja trai krv da bi
oplodila svoja jaja, on bi lebdeo sve dok ne naie na trag CO2 a zatim bi ga
sledio do plena. Tada bi nastavio prosto da lebdi u njegovoj blizini, dokle god
je bilo zvukova da ih hvata i prenosi. Ali, kakvih zvukova! Nekad su podseali
na hor gajdi, a ponekad na takmienje pubertetlija u glasnom prdenju. Dejlhauz
je izradio grafikon njihovih frekvencija, koji je zapoinjao onima koje su bile
daleko ispod ovekove ujnosti i peo se do viih od krika slepog mia, uspevi
da identifikuje najmanje dvadesetak fonema. Nisu to bili ptiiji glasovi. To je
bio jezik.
On oseti talas vreline na nepokrivenim delovima tela i osvrnu se prema
okruglom prozoriu. Kung je upravo uplovio u vidno polje; liio je na tanko
oljutenu i izdubljenu bundevu za No Vetica, kroz ije se proreze u obliku
lica na pegavoj povrini video ilibarni odsjaj svea upaljenih unutra. On
zamuri i navue zatitnu mlenu zavesu preko prozoria; nije bilo opasno ako
se samo baci pogled, ali bi retina sigurno izgorela kad bi se due gledalo.
Odjednom mu se prispava od toplote. Zato da ne? pomisli, iskljuivi
traku. Potom se zavali i sklopi oi; i upravo je poeo da tone u san, kad zau
da ga dozivaju: "Dejlhauz! Krivitin! Di Paolo! Na zadatak!"
On zatrese glavom i namah se probudi, za trenutak poele olju kafe i
odvue se, drei se za rukohvate, ka radnom prostoru. Aleks Vudring mu na
brzinu dobaci: "Treba svi ovo da vidite. ljakatori su upravo poslali jo jedan
izvetaj i Herijeta ga je uhvatila."
Dejlhauz se provue izmeu prisutnih da bi bolje video ekran, upravo u
asu kada je zatreperio i osvetlio se. Na njemu se ukaza biljka, boje re i
nalik na paprat, sa plodovima kao maline koji su joj visili pravo sa lia.
"Premotaj malo, Herijet", ree nestrpljivo Vudring. Slike na ekranu poskoie,
munjevito se smenjujui i potom naglo stadoe.
U prvi mah Dejlhauz pomisli da je to jo jedan cvet sa Kunga, moda neka
od onih sonih pustinjskih biljaka: ute i crvene grudvice iz kojih je curilo
neto to je pretpostavljao da je sok - a onda se to pokrenu.
"Gospode Boe", proapta neko, a Dejlhauz oseti knedlu u grlu.
"ta je to?"
"Mislim da je nekada bio beli mi", ree biolog Morisej.
"Zaboga, ta mu se dogodilo?"
"To je upravo ono", ree Morisej mrano, ali sa prizvukom profesionalne
oholosti, "to mi jo nije jasno. ljakatori ifruju govorni deo svog
izvetaja."
"A reeno je da neemo jedni od drugih kriti informacije", ljutito dreknu
Dejlhauz.
"Pa, mozda i neemo. Pretpostavljam da e Maov Naslednik narediti svojoj
delegaciji u Unesku da podnese izvetaj. Kada bude objavljen u Njujorku, iz
Hjustona emo sigurno dobiti kopiju. Ali ne verujem da e to biti tako skoro.
Slika je, meutim, potpuno jasna. I - u krajnjoj liniji - sadri sve to treba
da znamo: Kung nije tako gostoprimljiv kao to bismo eleli." On zastade, malo
oklevajui, a zatim nastavi: "Ne bih rekao da je to neka zarazna bolest. Vie mi
lii na alergijsku reakciju. U svakom sluaju, verujem da se vanzemaljski
mikroorganizmi ne mogu tako brzo prilagoditi hemizmu naeg tela. Mislim da smo i
mi njima isto toliko otrovni koliko i oni nama, i zato, u poetku, neemo nita
jesti, nita piti, izuzev naih vlastitih vakuumizovanih namirnica i destilovane
vode."

"Znai li to da emo se ipak spustiti", s nevericom upita elektroniar,

jedna Kanaanka.
Kapetan Kapeljinikov kratko zarea: "Da!" Potom snano klimnu i promrmlja
neto prevodiocu koja glatko izjavi: "On kae da smo zato i doli ovamo. Kae da
emo se spustiti, im zavrimo ovo obletanje."
Iz izviakog aparata koji je podraavao komarce, Dejlhauz jo nekoliko
puta pusti sebi traku sa neobinim pevanjem, ali oprema s kojom bi mogao da
napravi iole ozbiljnije analize bila je zapakovana i nije imalo smisla da se sad
raspakuje. Prosto je prekraivao dosadu. On sanjivo zamuri u pravcu planete i
poe da tone u san, pitajui se kako da je nazove. Kungson, Kungovo dete, Kungov
sin - 'Klong, Kungov sin' bilo je ime koje joj je nadenuo jedan od Amerikanaca
iz ekspedicije. Kako god da je nazvali, delovala je onespokojavajue. Kada se
probudio dobio je tubu gustog petrolejskog elea da ga razmae po sebi - "Skini
odeu i premai se po itavom telu; moda e nas zatitit od neke otrovne
puzavice ili ega bilo dok se ne priviknemo." Zatim se opet obukao i ekao.
Elektroniarka je stavila na glavu slualice da bi otkrila signale sa prizemnih
odailjaa, i pokazivala prstom njihova mesta na mapi osvetljene strane Klonga.
"Kao da postoje dve radio-stanice", primeti Dejlhauz.
"Tako je. Jedna je sigurno u bazi a druga je, pretpostavljam, u rukama
nekoga ko je poslat u izvianje. Ovo je ljakatorska baza..." Ona dodirnu jednu
taku u crvenkastoljubiastom moru, na jednoj strani zaliva od oko stotinu
kilometara. "... A evo i druge stanice." Ta se nalazila na suprotnoj strani
zaliva. "Znamo da je ovo njihova baza; snimili smo je kada smo proli put
kruili oko planete. Nita naroito. Rekla bih da se jo nisu sasvim naselili.
Ovaj signal je ifrovan pulsiranjem; verovatno su to osnovni nauni podaci
upueni njihovom vetakom satelitu da bi odatle bili tahionski prebaeni kui."
"A ta je to na drugoj strani zaliva?"
"Nita naroito. Tamo se nalazi neto nalik na gnezdo jedne vrste
zglavkara, ali oni sigurno nemaju radio." Ona skide jednu slualicu i prui je
Dejlhauzu. "Osluni ovaj signal."
Dejlhauz prisloni slualicu na uho. ulo se samo otseno 'pip', u samo dva
tona, koji su se tuno ponavljali bez prestanka.
"Zvui alosno", ree on.
ena klimnu. "Mislim da je to poziv upomo", ree ona mrtei se. "Samo,
izgleda da niko ne odgovara."
5.
ta bi se moglo rei o biu kao to je arn-igon, a ta bi pomoglo da nam
njegova slika postane jasna i stvarna? Moda bi smo mu mogli prii izokola. Na
primer ovako.
Zamislite ljubaznog i veselog oveka, jednog od onih koji vode decu na
pecanje, igraju polku, itaju elizabetinsku poeziju i znaju zato je Renata
Tebaldi bila najvea Mimi u istoriji opere.
Je li to arn-igon?
Nije. To je samo analogija. A sada zamislite da vas neko pita da li ste
ikada sreli takvog oveka. Vi oklevate, prebirajui u glavi po svim sluajnim
susretima u svom ivotu. Nisam, kaete najzad, drei prst na nosu, ini mi se
da ipak nisam... ne, sigurno nisam nikada sreo takvog oveka.
I zamislite da vam tada taj neko kae: Ali jeste! U proli etvrtak. On je
upravljao autobusom A-37 kojim ste se vozili od eleznike stanice do zgrade
Federalne administracije, i zakasnili ste na poziv poreskog kontrolora zato to
taj ovek nije hteo da vam razmeni novanicu od pet dolara.
ta sad da kaete? Moda ete rei: Pobogu, ovee! Sada se dobro seam te
neprijatnosti! Ali to nije bio ljubazni igra narodnih plesova, to je bio voza
autobusa!

Eto, upravo bi tako bilo i sa arn-igonom. Uopte nije teko zamisliti da

ste ga sreli (pod uslovom da ne razbijamo glavu o tome kako ste dospeli na to
mesto). Hajde da sada, probe radi, zamislimo kako bi to izgledalo. Pretpostavimo
da se nalazite negde izvan prostora i vremena, kao neki od onih bogova H. D.
Velsa koji nas gledaju sa oblaka. Pruili ste prst u beskonano siuno.
Dodirnuli ste arn-igonovu planetu i otkrili ste njega. Sada ga zagledate sa
svih strana.
ta vidite?
Mogli bismo vam ga opisati rekavi da je arn-igon bio konzervativnih
politikih nazora, duboko moralan i u sutini poten. Mogli bismo pokuati da
izazovemo vau naklonost rekavi da je on (kao jo neko koga znate, ko je taj?)
duboko u sebi patio od nezaleenog bola.
Ali da li biste to zaista videli?
Ili biste samo bacili pogled, huknuli i naglo trgli svoj prst, puni
gaenja, i rekli:
Pobogu, ovee! Pa to nije linost. To je vanzemaljsko stvorenje! Ono ivi
(ivelo je? ivee?) hiljadu svetlosnih godina, na planeti koja se okree oko
zvezde koju nikada nisam video! A osim toga, izgleda grozno! Kada bih morao da
kaem na ta lii, uz najveu moguu dobronamernost, ipak bih morao da kaem da
izgleda kao polovina poluzgaenog morskog raka.
Naravno, bili biste u pravu...
arn-igon je, pak, samom sebi izgledao potpuno drukije.
Da se razumemo. On nije trenutna igra mate, bie izmiljeno zato da bismo
ga gledali. On je linost. Ima odnose sa drugim linostima. ivi u zajednici.
Snalizi se (snalazio se?) u gustom spletu udi zakona, obiaja i narodnih
mudrosti. I nije isti kao svi drugi. Krinpiti (tako njegov narod zove sam sebe),
bez obzira na to to oni u vaim oima mogu izgledati svi jednako. On je,
prosto, arn-igon.
Na primer, iako je bilo vreme Susreta-u krugu, arn-igon je mrzeo Susrete
u-krugu. Za njega je to bio najusamljeniji i najgori deo ivotnih ciklusa. Mrzeo
je guvu, oseao odbojnost prema lanoj oseajnosti. Sve radnje i bordeli bili
su krcati, jer svako je hteo da kupi poklon i da ostane u drugom stanju, ali u
arn-igonovom ivotu to je bila samo maskarada, jer on je bio sam.
Da ste ga pitali, arn-igon bi vam rekao da je oduvek mrzeo Susrete ukrugu, ili, bar od kada je poslednji put menjao oklop. (Dok je jo bio mlada
larva, koja je tek poinjala da se njie izbrazdanim leima svoga mujaka-majke,
naravno, voleo ih je. Kao i sve druge larve. Susreti u-krugu su i bili za
klince.) Ali to ne bi bila itava istina. Ba u ciklusu pre poslednjeg
presvlaenja on i njegova mujak-ena, i-pruit, imali su veoma prijatan Susret.
Ali i-pruit vie nije bilo, arn-igon je slao signale u pravcu njegove
kue-paravana, gotovo se spotakavi preko jedne nejedljive prikaze koja je
leala pred njim. Odgovora nije bilo. Oklevao je. Neto - moda ta Prikaza - kao
da ga je zvalo po imenu. To bi bilo nezamislivo. Nakon kratke nedoumice, on
otcupka preko pretrpane ulice do - nazovimo ga - kafia, da provae na brzinu
dva-tri s nogu.
Gledajte sada arn-igona kako vae rezance halucionogene paprati,
prikljeten u viestrukom krugu to se okupio oko Krinpita koji je mesio i delio
tu materiju. Ba je naoit. Bio je muki irok - sigurno bar dva metra od jedne
do druge ivice oklopa - i lepo vitak, svega etrdesetak santimetara do vrha
lene korube. Uprkos njegovoj vidnoj zlovolji, svi mujaci i enke bez para
listom su ga smatrali privlanim. Bio je mlad, zdrav, seksualno potentan, i s
uspehom se bavio svojom profesijom.
U stvari, to ba i nije bilo sasvim tano, jer je tu postojao i jedan
paradoks.
arn-igon bio je neka vrsta socijalnog radnika. to je vie imao uspeha, u
smislu zadovoljavanja linih potreba, utoliko je drutvo bilo u gorem stanju.
Krinpiti su se osobama kao to je bio arn-igon obraali samo u nevolji. Kao

pojedinci zavisili su mnogo vie od drutva, i ono od njih, nego to se to moe

videti u tehnoloki razvijenoj kulturi Zemlje. Za to bi se samo kod Eskima ili
Bumana moda mogle nai takve tesne rodovske veze, u kojima svaku lan
zajednice mora imati oslonca u svakom drugom lanu, jer bi u protivnom svi
izumrli. Zato je arn-igon bio najsreniji kada su ga najmanje traili. Susretiu-krugu ve su urodili uobiajenim psiholokim problemima kod onih koji su se
oseali usamljenim usred vesele praznine gomile. Imao je posla vie nego ikada,
i zato se nije radovao.
Stanite na svoj oblak i pogledajte odozgo na arn-igona. Vama on bez
sumnje izgleda udno, moda i veoma odbojno. Njegov polumeseasti oklop pun je
izrataja koji podseaju na hitinska lena peraja. Neka su visoka nekoliko
centimetara, neka mnogo manja; a izmeu njih jurcaju, grebui i lupkajui, neka
bia, nalik na vake. Ali nisu vake. Nisu ak ni paraziti, izuzev u onom smislu
u kom se moe rei da zametak parazitira u majci; to su mladunci. arn-igon nije
jedini Krinpit u tom kafiu koji nosi mladunce. Od njih stotinak koji su tu
okupljeni, osam do deset se nalaze u stadijumu mujaka-majke. Ponekad po neko od
tih hitrih malih bia padne na zemlju, ili nepanjom bude odneto na oklopu
drugog Krinpita, kada se dvojica oeu jedan o drugog. Istoga asa, meutim,
znaju ta se dogodilo i izbezumljeno pokuavaju da se vrate.
arn-igonov oklop zavrava se hitinskim ploama, spojenim rskavicom. Taj
ivini deo je stalno u pokretu, as se iri kao harmonika, as se skuplja i
naginje u stranu, a as se ponovo iri kao lepeza. est pari nogu sa zglavkom u
sredini nose ga preko poda od nabijene zemlje ili preko tela drugih Krinpita (u
drugarskom muvanju u kafiu niko se ne buni ako neko prepuzi preko njega).
Poto je pojeo tri s nogu i poeo bolje da se osea, on izie i krenu
porebarke niz travnatu ulicu, natenane, bez nekog odreenog cilja. S obe strane
ulice stoji neto to biste mogli nazvati otrcanim paravanima. Nemaju ukrasa,
ali su uljebljeni, ispresavijani, u svim veliinama. To su kue za stanovanje i
radnje, koje su ponekad ispunjene gomilama Krinpita, kao onaj kafi, a ponekad
gotovo prazne. Ti paravani su takoe obasuti sitnim, treim izboinama, nalik
na trouglasta peraja, i nemaju nikakve druge ukrase. Odmah biste primetili da
nisu obojeni. Krinpiti ne znaju za bojenje, a u svetlosti Kungove zvezde,
polumranoj i crvenoj kao krv, ni vi ne biste u poetku razlikovali boje, ak i
kada bi ih bilo.
Eto, tako bi to izgledalo, gledano ljudskim oima. A kako bi izgledalo u
oima Krinpita? Nije bitno; pitanje je besmisleno, jer Krinpiti nemaju oi.
Imaju na svojim oklopima elije osetljive na svetlost, ali to nisu ni soiva, ni
mrenjae, niti, pak, facetovane oi sa imatidijama, koje bi analizirale
mozainu sliku i prevele je u odreenu formu.
Ako je bilo mrano, bar je bilo buno.
Svaki Krinpit je bez prestanka oglaavao svoje ime - ne 'ime' u smislu u
kome se kae da je ime supruge Frenklina Ruzvelta bilo Eleonora. Ime nije bilo
kod njih proizvoljna drutvena konvencija. To je bio zvuk koji je proizvodio
svaki pojedini Krinpit. Taj zvuk ih je vodio, poput pipaka ispitivao svet oko
njih i slao natrag informacije u njihov veoma budan i prilino otrouman mozak.
Ti zvuni talasi, koje su emitovali i ije su odjeke deifrovali, bili su
njihova 'imena'. Svako je bilo drukije i svako se neprestano emitovalo, dokle
god je njegov nosilac iveo. Glavni organ njihovog ula sluha bila je donja
povrina trbuha, zategnuta kao bubanj. Imala je otvor kao u delfina, koji je
mogao da proizvede znatan broj samoglasnika. 'Kolenima' nogu, kao po timpanu, na
njoj su se mogli udarati 'suglasnici'. Kud god da poli, Krinpiti su stupali uz
muziku. Nisu mogli da se kreu neujno i da su hteli. Ali umeli su da upravljaju
zvucima koje su proizvodili; u stvari, imali su veoma razraen i visoko
osmiljen jezik. Neprestani zvuci koji su im bili znaci raspoznavanja verovatno
su im bili najlaki, ali bili su u stanju da proizvedu bilo koji zvuk u obimu
frekvencije koji su mogli uti. U tom pogledu njihovi glasovi su bili potpuno
nalik na ljudske.

Dakle, kud god je iao, arn-igona je pratio taj zvuk: 'arn' - rastui,
produeni um, nalik na muziku testeru, koji se zavravao muklim piskom; 'igon'
- dva uzastopna stakato udarca u bubanj, koji su se opet sputali na toniku. Ali
ne samo arn-igon. Svi Krinpiti su neprestano proizvodili svoje osnovne zvukeimena, ukoliko ve nisu proizvodili druge. I ne samo Krinpiti. Pevala je sva
njihova okolina. Svako ograeno naselje odlikovalo se naroitim ureajima za
proizvoenje zvuka pomou vetra. Nije bilo nijednog koje ne bi imalo egrtaljku,
orgulje, sirenu, ili bar ice razapete na okruglim ramovima, kojima bi
neprestano i buno oglaavalo svoj odreeni zvuni znak raspoznavanja.
Dakle, u oima ljudi arn-igon je bio neto kao poluprignjeeni rak, koji
se kree cupkavim hodom kroz klepetavu masu drugih nalik na njega, u paklenom,
crvenkastom polumraku, u paklenoj galami grubih zvukova koji dopiru sa svih
strana.
Ali ar-igon je to sasvim drukije video. Tumarao je bez cilja du dobro
poznate ulice. Ulica je imala ime; ono se moe prevesti prilino verno kao
'Veliki, beli put'.
Na raskrsnici pored Kaljuge odgajivaa, arn-igon zapodenu razgovor s
jednim poznanikom.
"Ima li saznanja o obitavalitu i-pruita?"
"Odgovor odrean. Pretpostavka: po statistikoj verovatnoi, nalazi u onom
delu sela koje se zavrava jezerom."
"Zato?"
"Neke osobe su povreene ili bolesne. Mnogo posmatraa. Primeeno
prisustvo nekih nenormalnih prikaza."
arn-igon potvrdi prijem i krenu prema jezeru. Seti se da je u blizini ipruitovog doma lealo neto kao prikaza, i da je bila nenormalna. U osnovi,
postojale su dve vrste prikaza. Prikaze Odozgo esto su se sretale i bile su
lako 'vidljive' (jer su mnogo galamile), ali nisu uzvraale nekim naroitim
odjecima na sonare Krinpita. Bile su dobre za jelo, kada su se mogle uhvatiti.
Prikaze Odozdo bile su gotovo nevidljive. Same su retko proizvodile
razaznatljive zvuke, i gotovo da nisu odjekivale. Mogle su se primetiti samo
kada bi njihovi podzemni kopovi otetili neku graevinu ili farmu Krinpita. I
one su bile dobre za jelo i zato su predstavljale dobar ulov, kad god bi
Krinpiti imali sreu da nabasaju na gnezda sa njihovim mladuncima.
Ali kakve su sad pa ove nenormalne prikaze, ni one odozgo, ni one odozdo?
arn-igon otcupka kroz Kaljugu odgajivaa do Trga prodavaca ribe, zatim
du jezerskog pristanita do arolike gomile koja se komeala na Doku za
splavove. Neto, gotovo nevidljivo, poigravalo je na talasiima u zalivu. Iako
su Krinpiti veoma retko koristili metal, arn-igon ga je prepoznao po sjaju; ali
sjajni metal kao da je plutao u vodi iznad neeg tako mekog i nematerijalnog da
nikakvim pravim odjekom nije odgovaralo na njegove signale. Meutim, onaj
svetlucavi deo ne samo da mu je gotovo zaslepljujui uzvraao, ve je i sam
proizvodio zvuk: tiho, naprestano zavijanje uz neravnomerno utanje, poput
suvog peska. arn-igon nije umeo da odredi kakvi su to zvuci: najzad, on nikada
nije video TV-kameru, niti radio transponder.
Zaustavivi jednog Krinpita koji se uznemireno udaljavao od skupine, on ga
upita ta se deava.
"Neki Krinpiti su pokuali da okuaju jednu prikazu. Povreeni su."
"Je li ih prikaza povredila?"
"Odgovor odrean. Povreeni su tek poto su jeli. Druga prikaza je jo
tamo. Jedenje se ne savetuje."
arn-igon paljivije posla svoje glasove da se odbiju o nepoznatog. "Jesi
li i ti jeo prikazu?"
"Samo probao, arn-igone. I ja sam povreen."
arn-igon dodirnu donju eljust u znak pozdrava i produi, zabrinut za ipruit. Nije ga uo u gomili, ali galama je bila zagluujua. Bar dve stotine
Krinpita grebli su i klizali jedan drugom preko oklopa, milei po krvavoj masi

koja je bila jedna od 'prikaza'. arn-igon se zaustavi i posla zvuke u svim

pravcima - bez rezultata.
Odjednom mu se uini da iza svojih lea uje vlastitio ime, loe
izgovoreno ali ipak prepoznatljivo: arn-igon. Kada se okrenuo, njegov veoma
izotreni sluni aparat otkri izvor glasa. Bila je to prikaza. Kao da je
izgovarala njegovo ime. arn-igon joj se oprezno priblii; nije mu se dopadao
njen miris, kao ni njen prigueni, zaseneni glas. Ali, bio je radoznao. Najpre
njegovo ime: arn-igon. A potom - ta? Jo jedno ime? Nije nikako moglo biti ime
nekog Krinpita, ali prikaza ga je stalno ponavljala. Zvualo je kao: Okmed Dula.
Na drugoj obali Zaliva kulturne revolucije, pedeset kilometara odatle,
Feng Hua-ce ispra kofe za med u ljubiastoj vodi i odnese ih natrag do skupine
poluloptastih graevina koja je predstavljala bazu Bloka Radne Snage. Sa obale
se nikako nije mogao videti brod za sletanje. Uzdignute polulopte su ga
okruivale i skrivale od pogleda. Kroz providne zidove one najblie (mogli su se
uiniti neprozirnim, ali grupa je odluila da je tednja energije vanija od
intimnosti) mogao je da vidi nejasne senke dveju ena koje su bile zaduene za
negu bolesnika. Nisu im taj posao dali zato to su bile ene. Dali su im ga zato
to je trebalo da i same budu u postelji. Jedva se teturajui nekako su uspevale
da se manje-vie postaraju o sebi i o jo dva leea bolesnika. Nije bilo ljudi
koje bi mogli osloboditi posla, i dati im da se brinu o njima.
Feng unese istu kofu u poluloptu stacionara, alei zbog gubitka
dragocenog ubriva. Ali sam je bio reio da otpadne materije bolesnika treba
prosuti u zaliv i ne upotrebljavati ih za ubrenje malenog povrtnjaka. Dok ne
budu sigurni ta je to ubilo jednog lana ekspedicije i etiri oborilo u
postelju - gotovo polovina aktivnih lanova zbrisani jednim udarcem! - Feng nee
rizikovati zagaenje. teta to je biolog bio jedan od najbolesnijih;
nedostajalo im je njegovo znanje. Ali i Feng je u mladosti bio bosonogi biolog,
i umeo je da obavlja najnunije eksperimente na ivotinjama, da alje tahprenske
izvetaje u Peking i etiri puta dnevno da pregleda bolesnike.
On se zaustavi u prostoriji sa radio-stanicom. Ekran na monitoru koji je
pratio malu grupu to je otplovila na drugu stranu zaliva jo je pokazivao istu
sliku. Izgleda da je kamera bila ostavljena na splavu, a splav plutao u laganim,
bludeim vodama zaliva, tako da je kamera stalno prikazivala samo deo priobalja,
otprilike dve stotine i pedeset metara. S vremena na vreme video bi se poneki od
onih zglavkara kako pocupkuje prolazei ispred kamere, a povremeno bi za
trenutak ugledao i sliku njihovih niskih, ravo sagraenih kua. Ali jo nije
uspeo da ugleda ni Ahmeda Dulu ni Kostarikanca koji je otiao s njim.
Ispred polulopte sa opremom za komunikaciju dva Zapadnoindijca bezvoljno
su skupljali prainu u korpe od prua. Feng ih otro ukori i postie da bar
privremeno ubrzaju pokrete. I oni su bili bolesni, ali jo nije bilo jasno da li
od iste bolesti od koje i ostali. Bar oni bi, razmiljao je ogoreno, trebalo
ovde da se oseaju kao kod kue. Vrelina i vlaga podseali su na dunglu. Ali
jo gora je bila svetlost, taj uvek isti crvenkasti polumrak, nikada dovoljno
osvetljeno da se vidi kako valja, nikada sasvim mrano. Feng je patio od
glavobolje od kada su doli, i bio je uveren da ona potie iskljuivo od
naprezanja oiju. On nije jeo hranu sa Kugovog Sina. U tom pogledu imao je vie
sree, ili pameti, od ono etvoro u stacionaru i onog jednog to je umro, a da
se ne pominju dvanaestak pacova i zamoria na kojima su je isprobali. Feng
opsova. Zato li je samo dozvolio da ga taj dugonosi branin, Dula, nagovori da
se podele u dve grupe? Dodue, to se dogodilo pre nego to se ono etvoro teko
razbolelo. Ali ipak je bila greka. Kada se vrati u ensi, priznade Feng samom
sebi, oekuje ga ceo jedan dugi dan samokritike.
Ako se vrati.
On uprti obramicu sa dve kofe pune zemlje i krenu s njima prema brani. U
nju se najvie uzdao. Kada bude zavrena imae struje do mile volje. Struje za
ultraljubiaste reflektore, jo zapakovane u komori letelice za sputanje, koji

e nejake, bledunjave biljne klice pretvoriti u snane itarice za hranu. U ovoj

zemlji nema greke! Bez obzira koliko ih se razbolelo, ak i ako svi pomru, nee
to biti zbog nje; Feng ju je protrljao izmeu palca i kaiprsta, omirisao je,
okrenuo malo aovom i zainteresovano razgledao razne gmazove koji su u njoj
iveli. Bili su neobini, ali po njima se videlo da je zemlja plodna. Jedino
nije imala dovoljno sunca. To e oni nadoknaditi, im brana bude izgraena; a
tada, kleo se Feng, proizvodie etve na kojima bi im pozavideo svaki kolektiv u
provinciji ensi.
Kada je krenuo natrag poela je da pada kia, sporim, krupnim, toplim
kapima koje su mu se slivele niz lea ispod pamunog kaputia. Jo jedna dobra
stvar: vode u izobilju. Ne samo da je bila dobra za biljke ve je i spore
spreavala da lete, a Feng je i te kako sumnjao da su upravo one izazivai
bolesti. ak je i kroz oblake mogao da oseti toplotu Kung-Fu-ija. Bila je
zaklonjena od pogleda, ali je bojila oblake onim ljutim rumenilom kakvo se vidi
izdaleka na nebu iznad velikog grada. Ostae tako sve dok vazdune mase koje
nose oblake ne budu otplovile; a tada e biti nalik na daleko, uareno pare
uglja, i nebo e biti modrikastocrno, puno zvezda.
Feng se vrati u bazu umskom stazicom, proveravajui usput zamke. U jednoj
su se nalazila dva bia sa mnogo nogu, nalik na jastoge koji hodaju po zemlji.
Jedno je bilo mrtvo, a ono drugo ga je prodiralo. Feng ih oba izrui na tlo i
odustade od daljeg postavljanja zamki. Nije imalo svrhe. Nije vie bilo dovoljno
radno sposobnih ljudi da bi se zamajavali novim ivotinjskim vrstama, pored onih
koje su ve imali. Tri zamke su bile odapete ali prazne, a jedne, prosto, vie
nije bilo. Feng ljutito promrsi sebi neto u bradu. Bilo je mnogo nepoznanica u
fauni ove ume od paprati. Recimo, ta je ukralo zamku? Veina stvorenja koje su
videli bili su zglavkari, nalik na bube ili na rakove, i nijedno nije bilo vee
od ovekove ake. Ali postojala su i vea. Dokaz su bila ona razumna bia u
naseljima na drugoj strani zaliva, velika kao ovek. Ali divlja stvorenja te
veliine - ukoliko su postojala, krila su se. Ipak, neto je ivelo u visokoj,
drvenastoj paprati. Ta bia su se mogla uti, ak i ugledati s vremena na vreme,
ali niko u ekspediciji jo nije uspeo da ulovi jedno ili da ga fotografie. Ako
ve postoje mala stvorenja, logino je da e postojati i vea koja ih jedu - ali
gde su? Kako izgledaju? Vuji zubi, maje kande, raje tipaljke? Feng prestade
da ih zamilja; onespokojavalo ga je. No, sigurno je da bi te ivotinje otkrile
da su ljudi isto toliko nesvarljivi za njih kao to su ve ljudi otkrili da su
im one nesvarljive.
ta ako to ne otkriju blagovremeno?
Polako je ve postajalo izvesno da ljudska bia nee na Klongu uspeti da
nau nita za jelo. Sve vreme biolog nije nita drugo radio nego uzimao uzorke
mikroorganizama od lanova ekspedicije i odgajao njihove kulture na ploicama sa
gljivama. Laboratorijske ivotinje se vie nisu mogle korisiti. Sve su u
meuvremenu pocrkale. Jedan po jedan, isprobao je ve svaki deli biljke ili
ivotinje koji bi neto obeavao iz onom materijala koji su mu donosili, na taj
nain to bi kapnuo malo njegove orbe na gljivice, i jedna za drugom te kapi
unitavale su sve tamniji krug rastuih bakterija. Bile su savreni antibiotici.
Izuzev jedne injenice: ubile bi i pacijenta bre nego ma koja bolest.
Svejedno. Zerei stabla u krug. Pusti da se osue. Iskopaj odvodne kanale
u tim movarnim panjacima... Meutim, drvee kao da nije imalo pravu koru. U
stvari, to i nije bilo pravo drvee. Sea i paljevina ne bi pomogli za stvaranje
krevina. Ali neto hoe! Na bilo koji nain, tek njive na Kungovom sinu morae
jednog dana da bujaju!
Feng posade svestan da ga neko zove po imenu.
On napusti mesto na kome je bila poslednja zamka i u laganom trku vrati se
do naselja. Dok se pribliavao obali i rastinje se proreivalo, ugleda jednog od
bolesnika kako mu mae, pun uzbuenja.
Feng stie, sav zadihan. "ta, ta?" proguna.
"Radio-poruka od dugonosog! Poziv upomo, Hua-ce."

"Tja! ta kae?"
"Nita, Hua-ce. To je automatski signal. Pokuao sam da odgovorim, ali
niko se nije odazvao."
"Naravno", zarea Feng, zgrabivi u besu jednu ruku drugom. Jo jedna
stvar koju e morati da prizna pred svima. Dva lana ekspedicije u opasnosti,
moda i izgubljena, zato to je on glupo dozvolio da se podele. Dva nezamenljiva
oveka. Jeste da su to bili jedan branin i jedan Latinoamerikanac - ali
svejedno, dva oveka manje. To e imati ozbiljne posledice. I nisu u pitanju
samo ljudi. Jedna od tri televizijske kamere. Radio-transponder. Dragocena
plastika koja je otila na presvlaenje amca. A nije je bilo previe. Veliki
deo su straili na polulopte za smetaj bolesnika, opreme i ono malo zaliha to
su imali. Eto jo jedne nepromiljenosti: uma paprati bila je bezgranini izvor
drvenih stabljika za kosture, lia za krovove i zidove kuica. U ovoj vlanoj i
vreloj klimi nita im vie nije bilo potrebno, ali on je bio dovoljno slab da
dozvoli da se naduvaju poluloptaste kuice, umesto da se iskoristi ono to im je
sama priroda davala.
Hoe li moi da sagrade jo jedan amac? Nije ni izdaleka bio siguran da
e imati dovoljno plastike, makar samo za krmu i vesla; i kada i to ode, odakle
e nabaviti novu? Koga bi mogao da poalje? Od prvobitnih jedanaest lanova,
jedan je bio mrtav, dvojica nestala i etvoro bolesno. Zar ne bi bilo jo
gluplje da se ponovo podele, da bi pokuali da poprave tetu koju je nanela
prethodna glupost? I ta bi mogli da urade, ak i kada bi sagradili jo jedan
amac i preplovili zaliv? Ono to se dogodilo braninu i Latinoamerikancu moglo
bi da zadesi i svakog drugog ko bi poao za njima. Oruja su imali veoma malo; u
stvari sve to su imali ve su odneli Dula i onaj drugi, i bar da su od njega
imali neke vajde...
"Idemo li Hua-ce?"
On se tre iz misli. "ta?"
"Idemo li da pomognemo svojim drugovima?"
Feng jo vre stee jednu ruku drugom. "ime?" upita on.
6.
Na planeti na kojoj ne postoji no dani su beskrajni, razmiljao je Deni
Dejlhauz, metar duboko u Klongovom tlu, dok ga je oekivalo bar jo toliko
kopanja. Miii su mu kazivali da ve najmanje osam sati pravi taj poljski
klozet. Obeshrabrujue mala hrpa iskopane zemlje govorila je suprotno, a rumeni
sjaj iza oblaka nad njegovom glavom nje nudio nikakvu pomo. Kopanje klozeta
nije bilo ono to je predviao da e ga zadesiti kada je polazio na put. Ali taj
se posao morao obaviti, a on je oigledno u tom trenutku bio najmanje zaposlen
lan ekspedicije; samo zato je moralo toliko dugo da traje?
Prolo je tek tri dana od kako su se spustili na planetu (u stvari, nije
bilo dana, ali stare navike su ostale) i ono prvobitno oseanje zadovoljstva ve
uveliko bee splasnulo. Stvari koje nisu bile same po sebi neprijatne, kao
kopanje klozeta, ve su postale dosadne. Ono to nije bilo dosadno bilo je
zastraujue, kao strahovita uluja koja im je oduvala prvi ator samo nekoliko
sati nakon sletanja, ili je, pak, bilo neprijatno, kao onaj bolni svrab koji su
dobili svi do jednog, i stomani problemi zbog kojih su klozeti postali toliko
neophodni. I da sve bude jo gore, izgleda da su dobili i drutvo. Kapeljinikov
je doao, psujui na ruskom, da ih obavesti da je trea tahprenska letelica
izila iz stanja ubrzanja i ula u Klongovu orbitu. Smrdouljci, ko bi drugi. To
je znailo da su sada sva tri svetska bloka bila zastupljena i na Klongu. ta bi
dao da bude usamljeni pionir?
Aov ne naie na otpor.
Deni izgubi ravnoteu, zatetura se i u unju nalik na poloaj fetusa
doeka se na dnu jame, lica gotovo zarivenog u rupu koja se tu iznenada
otvorila. Iz nje je dopirao hladnjikavi vazduh koji je mirisao na ustajalo,

podsetivi ga na podrume bez ventilacije i na kaveze sa pripitomljenim mievima;

a onda zau neke brze, oprezne pokrete.
Zmije? Odbacio je tu pomisao istoga asa kada se pojavila. Bio je to
zemaljski strah, na Klongu potpuno neumestan. Ali ta god da je bilo, moglo se
lako ispostaviti da je jo opasnije od gnezda zvearki. Pun predostronosti, on
izlete iz jame kao iz topa, viui:
"Morisej!"
Biolog je bio udaljen samo nekoliko metara, zatvarajui biljne uzorke u
plastine kesice sa hemikalijama za odravanje sveine. "ta je?"
"Naleteo sam na rupu. Moda i tunel. Hoe li da vidi?"
Morisej spusti pogled na modrikastu mahunu sa semenjem, koju je drao
forcepsom, a potom ga upravi ka Dejlhauzovoj jami, dvoumei se. "Svakako, samo
moram najpre ovo da sklonim. Ne kopaj dalje, dok ne doem", napokon izree.
Ta zapovest mu je bila dobrodola i Dejlhauz je prihvati sa zahvalnou.
Ve se sasvim navikao da mu zapovedaju. ak i dok je kopao poljski klozet mogli
su ga pozvati, kad god bi nekom, trenutno vanijem lanu ekspedicije, bila
potrebna pomo: Herijeti da instalira radio, Moriseju da zagrevanjem zalepi
ivice svojih plastinih vreica, Sparki Kerbo da pronae konzerve sa paradajzom
i kuhinjske noeve koji su nestali za vreme oluje - zaista, ba svakome. Do sada
je ve dva puta morao da prazni hemijski WC iz letelice za sputanje, da ga
izrui u plitku jamu i nabaca preko nje zemlju sa Klonga, jer lanovi
ekspedicije jednostavno nisu mogli da doekaju da zavri posao koji mu sami nisu
dozvoljavali da zavri.
Bio je to muan i dosadan posao. Ali Deni se nalazio na Kungovom Sinu!
Oseao je udne klonganske mirise - cimet, plesan i proseeno bilje i neto to
ga je pomalo podsealo na domau pitu od jabuka: ali nijedan nije zaista
pripadao tim stvarima. Mogao je da posmatra Klongov pejsa - mogao je ba
podosta da vidi od njega, svaki put po jedan pun aov.
Najzad, to je i oekivao: svaki lan ekspedicije bio je specijalista u
svojoj oblasti. Dejlhauz nije bio ni kuvar, ni zemljoradnik, ni lekar, ni
strunjak za radio-veze. Nije bio usko specijalizovan ni za jednu od tih vetina
koje su ostali znali. Trenutno je bio jedini ovek u ekspediciji koji je umeo od
svega pomalo, i tako e biti sve dok ne uspostave kontakte sa razumnim biima na
planeti i tada e on moi da upotrebi svoju sposobnost po kojoj se prouo vetinu uspostavljanja komunikacije. U meuvremenu bie samo svaiji potrko.
Ruski pilot, Kapeljinikov, uzvikivao je njegovo ime. "Hej, Deni, ti doe
popijemo jednu. Dosta znojio!"
"Zato ne bih?" Deni sa zadovoljstvom primeti da Kapi dri visoko
podignutu au sa priblino centimetrom vode u njoj, ustiju razvuenih od uva do
uva. Uspeo je, dakle, da najzad instalira kotao za destilaciju. Dejlhauz proguta
nekoliko kapi i obrisa usta s izrazom zahvalnosti, a potom i mokro elo.
Kapeljinikov je imao potpuno pravo. U vrelom, vlanom vazduhu, obojica su se
kupala u znoju. Kotao za destilaciju zagrevao se na plamiku od naftne pare, to
je u krajnjoj liniji kao da ispod njega loe vatru novanicama od po stotinu
dolara. Kasnije e ga preneti na obalu jezera i dobie zagrevanje pomou suneve
energije, ali u ovom trenutku im je bila neophodna voda za pie. "Vrlo dobro, je
li?" Zapita Kapeljinikov. "Ne osea onesvesti se, kao otrov? Okej. Onda
idemo, damo pie Gai."
Henrijeta, prevodilac, sama je preuzela komandu u fazi instaliranja baze i
niko joj se nije usprotivio; provodila je sate kraj svog radio-ureaja,
pokuavajui da uhvati neki smisao u komunikacijama; meutim, tvrdila je da je
ona druga polovina njenog mozga potpuno u stanju da prati situaciju u logoru i
da daje zaduenja. Moda je i bila u pravu, mislio je Dejlhauz. Bila je
najneprijatnija osoba meu lanovima ekspedicije i niko nije hteo da doe s njom
u sukob. Bila je takoe najmanje fiziki privlana, sa crnom kosom koja je
visila u bievima i veito nezadovoljnim licem. Ali je ipak progunala jedno

hvala, kada su joj dali vode. "Hvala ti to si osposobio kotao. Naravno, i tebi
za poljski klozet, Deni. Sada biste vas dvojica mogli..."
"Jo nisam zavrio", ispravi je Deni. "Dim hoe najpre da proveri jednu
rupu u zemlji. Ima li neeg na radiju?"
Herijeta se nasmei, stisnutih usana. "Imamo poruku od ljakatora."
"O onom momku to je zaglavio?"
"Ah, ne. Vidi." Ona mu prui fototip na kome je pisalo:
Narodne Republike pruaju ruku prijateljstva drugoj ekspediciji koja je
prispela na Kungovog Sina. Putem miroljubive saradnje postii emo veliku pobedu
za oveanstvo. Pozivamo vas da zajedno s nama uestvujete u proslavi
hiljadupetstogodinjice spisateljstva Konfuijevog, po kome je naa zvezda
dobila ime.
Dejlhauz je bio zbunjen. "Zar to nije neka vrsta zimskog praznika kod
njih?"
"Danas si izvanredno obaveten, Dejlhauze. Pada u decembru. Na instruktor
ga je nazvao konfuijanskim pandanom anuke, koja je, naravno, jevrejski pandan
naeg Boia."
On se namrti, pokuavajui da se seti. Uklapanje sa zemaljskim kalendarom
ve je postajalo teko. "Ali nismo jo ni u oktobru."
"Zaista si otrouman, Deni. Prevedi onda ovo, molim te", zatrai
prevodilac.
"Ne znam. Da li oni tu kau neto kao, otprilike, nemojte nas uznemiravati
jedno dva meseca?"
"Vie lii na 'nosite se'", ubaci pilot.
"Ne bih rekla. Ne deluju mi neprijateljski", ree Herijeta, ponovo
uzimajui fototip i zamirivi prouavajui ga. "Obratite panju da je ime Kung
Fu-Ce ispisano latinicom i na nain na koji ga mi izgovaramo. Za njihove pojmove
to je veoma utiv gest. Ipak..." Ona se za asak namrti. Herijetine oi su - i
kada je najbolje izgledala - uvek bile blago izbuljene, kao u zeca, zbog debelih
kontaktnih soiva koje je nosila. Sada je jo i napuila usta, ba kao zec. "S
druge strane, pazili su da istaknu da smo mi druga ekspedicija."
"to znai da sebe smatraju prvima. Pa, ta onda? Na osnovu toga to su
doli pre nas ne mogu polagati nikakva prava na teritorije, bar prema
sporazumima Ujedinjenih Nacija. Niko nema pravo da zahteva vie od pedeset
kilometara ukrug, oko baze koja mora biti u stanju da samostalno opstane."
"Oni time nama ukazuju da bi ba to mogli da trae."
Kapija je protokol ve zamorio. "Imamo li i neko ljubavno pismo od
Smrdouljaca, Gao?"
"Samo da je prijem potvren. A sada, taj klozet..."
"Odmah, Herijet. ta je bilo sa Pakijem koji je zaglavio?"
"Jo je zaglavio. Hoe da uje poslednje snimke?" Nije saekala odgovor,
znala ga je unapred. Stavila je kotur sa trakom i pritisnula dugme za
reprodukciju. Bio je to poziv za pomo iz ljakatorskog automata; ifrirani SOS
svakih trideset sekundi, i svakih pet sekundi karakteristini ton baze kojoj je
upuen. Izmeu signala mikrofon je ostajao ukljuen, prenosei sve ostale zvuke.
"Izabrala sam veinu redundanci. Evo ovekovog glasa."
Ni Dejlhauz ni Kapeljinikov nisu znali urdu. "ta kae?" uputa pilot.
"Samo doziva upomo. Mora da je fiziki u veoma loem stanju. Uglavnom
uti, a mi dobijamo ovo."
'Ovo' to se ulo sa magnetofona pomalo je liilo na glas nekog nemogue
velikog zrikavca, a u mnogome podsealo na kinesku proslavu Nove godine na kojoj
australijanski aboridini sviraju na svojim originalnim instrumentima. "ta je
to, za ime Boga?" upita Deni.
"To je", izjavi ona samozadovoljno, "takoe jezik. Radim na njemu i ve
sam uspela da izdvojim nekoliko kljunih pojmova. Oni su u nekoj neprilici, ali
ne znam kakvoj."

"Sigurno ne u onolikoj u kojoj je Paki", promumla Kapeljinikov. "Hodi,

Deni. Vreme mi radimo."
"Da, taj klozet treba..."
"Ne klozet! U ivotu postoje i druge stvari, a ne samo sranje, Gao."
Ona uuta, streljajui ga besnim pogledom. Kapeljinikov se trenutno mogao
smatrati besposlenim, gotovo isto onoliko koliko i Deni Dejlhauz. ak i vie.
Kada se baza instalira i sredi nastupie vreme za Dejlhauzovu strunost, ili su
se bar svi tako nadali, kada se bude stupilo u dodir sa razumnim biima.
Pilotova osnovna vetina bila je da upravlja svemirskim brodom - kad je imao
izbora, ali u nudi i gasnim mlaznjakom, gliserom ili amcem. Nijedno od toga
nije postojalo na Klongu.
Ali njegov specijalni dar koji je mogao biti od koristi svima bila je
njegova dovitljivost. "Gaa, draga", smirivao ju je, "sada ne mogue. Tvoj
Morisej jo ima svoje miolovke u jami. Osim toga, sada imamo vodu i ja moram
napravim Vasserstoff."
"Vodonik", ispravi ga Herijeta automatski. "Vodonik? Ali ta, za ime
sveta, hoe s tim vodonikom?"
"Onda ja imam posao, draga Gaa. Letim."
"Letee pomou vodonika?"
"Ti razume mene, Gao", ozari se Rus i pokaza prstom. "Kao oni."
Deni pogleda u nebo, a zatim smesta pojuri ka atoru po onaj jedini
pristojni dogled - druga dva nestala su za vreme oluje.
Eno ih - jato balonia noeno vetrom, visoko i blizu oblaka. Bili su
daleko bar dva kilometra, ako ne i vie, tako da se njihovo pevanje nije moglo
uti, ali Dejlhauz ih je lepo mogao videti dogledom. Njihova svetlozelena i uta
boja jasno se ocrtavala na modrikastom nebu. Istina je, uveri se Dejlhauz. Neki
od njih zaista su svetleli, kao svici! Iznad velikog, naduvenog gasnog mehura od
pet metara, koji je pripadao najveem i najbliem od njih, trale su ipkasto
izukrtane ile, treperei od varnica biosvetlosti.
"Do avola", zarea on, "ta veli, Kapi? Da li bi mogao da se digne do
njih?"
"Kao perce, Deni", sveano odvrati pilot. "Treba samo napravim nekoliko
balona i stavim Vasserstoff u njih. Onda mi letimo."
"Vai", odluno se sloi Dejlhauz. "Samo reci, i ja u uraditi sve to
eli. Ja u - hej, ekaj malo! ta je to?"
Jato balonia se rasturilo a iza njih, dolazei kroz prostor koji su
naputali pojavilo se neto drugo, neto to je slalo ujednaene mlazeve
svetlosti u stalnom ritmu.
Tada do njih dopre i zvuk. "Helikopter!" Zaprepeeno povika on.
Pilot helikoptera bio je mali rastom, crne kose i Irac. Ne samo Irac, ve
i repatriran u Ujedinjeno Kraljevstvo nakon jedanaest godina provedenih u
Hjustonu, Teksas. Smesta se zbratimio sa Morisejem. "Sea se 'Bizmarka'?"
"Jesi li ikad bio 'Kod flae'?"
"Bio? Stanovao sam u njoj, ovee!" Kada su se svi iskupili, on ree:
"Milo mi je to smo se upoznali. Zovem se Teri Bojn, i donosim vam
zvanine pozdrave od nae ekspedicije, to e rei od Organizacije zemalja
izvoznika energije vaoj, to jest vama. Lepo ste se smestili", nastavi s puno
odobravanja, bacivi pogled unaokolo. "Mi smo nie i blie toplijem polu, i ako
vas zanima ta mislim, mislim da ste vi, narode, bolje izabrali. Tamo gde smo mi
duva da ne mo' zamisliti, i vrelo je da izgori, moliu lepo."
"Pa, zato ste onda izabrali to mesto?" upita Morisej.
"Oh", odgovori Bojn, "mi radimo onako kako gazde kau. Zar i vi ne radite
to isto? A ono to su mi rekli da danas uradim jeste da vam doem u
dobrosusedsku posetu."
Herijeta, naravno, preuze glavnu re. "U ime Zemalja izvoznica hrane
zahvaljujemo vam na pozdravima, i zauzvrat..."

"Ako dozvoljava da se umeam, Herijet?" zagrme Kapeljinikov, "mi nismo

jedina kolonija osim vas na Klongu, Teri Bojne."
"ta je to 'Klong'?"
"Tako zovemo ovu planetu", objasni Dejlhauz.
"Aha. 'Klong'. Nama su rekli da je zovemo 'Gem' - skraeno od 'Geminorum',
razumete? Sam Gospod zna kako je ljakatori nazivaju."
"Jesi li ve bio kod njih?"
Bojn se nakalja. "Pa, u stvari, zbog toga sam uglavnom i doao k vama,
ako shvatate ta hou da kaem. Jeste li pokuali da pratite njihove radiosignale?"
"Dabome. I vae."
"U redu. Onda mora da ste uli njihov poziv za pomo. Onaj veselnik to im
se zaglavio kod onih zverova koje, kako kae na prevodilac, sebe zovu
'Krinpiti'. ljakatori ne odgovaraju. Ponudili smo im pomo, ali oni su nam
kratko i jasno stavili do znanja da odjebemo."
Morisej dobaci Herijeti brz pogled. Njihov prevodilac je bolje radio od
nje i brzo odvrati: "I mi smo od njih doiveli to isto, Teri. Nagovestili su nam
da nismo dobrodoli u njihov deo sveta. Naravno, oni nemaju pravo da zauzmu
takav stav..."
"... ali vi ne elite da dajete povoda za meublokovske nesuglasice",
zavri Bojn, klimnuvi. "Znate, iz isto ljudskih pobuda..." On se zagrcnu i
povue veliki gutljaj pia koje mu je Morisej pruio pa nastavi. "Do avola,
budimo otvoreni. Iz radoznalosti, prosto da vidimo ta se to tamo dogaa - ali
takoe, iz isto ljudskih pobuda - voljni smo da odemo i izvuemo onog momka
odande. Oigledno je da ljakatori to ne mogu. Pretpostavljamo da je razlog zbog
koga ele da nas dre podalje taj to nee da vidimo u kakvoj su nematini. Vi
sami ne moete..." On utivo prekide reenicu. "Dakle, oigledno, nama je lake
da odemo tamo helikopterom nego vama da poaljete jednu ekspediciju kopnom.
Voljni smo da to uradimo. Ali ne sami, ako shvatate ta elim da kaem."
"Mislim da vas razumem" odvrati Herijeta prezrivo. "Hoete da jo neko
podeli krivicu s vama."
"Hoemo da to bude svima jasna meublokovska misija iz milosra", ispravi
je Bojn. "Dakle, ja sam spreman da ovog asa krenem i otmem ga odande. Ali hteo
bih da jedno od vas poe sa mnom."
U istom trenutku progovorie osam od ukupno deset lanova ekspedicije, ali
uzvik Kapeljinikova "Ja idem!" nadjaa sve ostale. Herijetin ljutiti pogled
zadri se na svakom od lanova posade i ona ree, hirovito:
"Pa, idite, kad ve hoete, iako smo svi pretrpani poslom..."
Deni Dejlhauz je ni ne saeka da dovri. "Tako je, Herijeta! I to je
upravo razlog zbog koga ja treba da idem. Bez mene se moe, a, osim toga..."
"Ne! Bez mene se moe, Deni! I ja sam pilot..."
"Oprosti, Kapi", ubedljivo nastavi Deni. "Ve imamo pilota, gospodina
Bojna, a osim toga ti mora da napravi svoj Vasserstoff da bismo mogli zajedno
da uzletimo kada se vratim. Drugo, uspostavljanje kontakta sa vanzemaljskim
razumnim biima je moj glavni posao, zar ne? I..." Ne saekavi odgovor, on
nastavi: "Pored toga, mislim da poznajem momka koji se tamo zaglavio. Ahmeda
Dulu. Obojicu su nas zatvorili pajkani u Bugarskoj, pre nekoliko meseci."
Vuh Vuh Vuh pretvorilo se u vikvikvikvik kada je pilot ubrzao rotore, i
helikopter poskoi sa tla i pohita ka oblaku. Deni se uhvati za sedite, divei
se rasipnosti s kojom je Blok Energije troio svoj novac - etiri tone samo u
helikopteru, koje su tahionskim prenosom doneli iz Zemljine orbite, a ta je to
kotalo u sirovinama nije se usuivao ni da nagaa.
"Je l' te spopadne muka u avionu?" zaurla Bojn, nadvikujui buku
propelera. Deni zavrte glavom i pilot se nasmei i oslobodi vrhove krila
propelera, tako da se helikopter nagnu napred i poe da prati jednu skupinu
kumulusa. Razoarani Deni razabra da je povorka balona izmakla, ali na vidiku ih

je jo bilo, velikih i malih, koji su odravali odstojanje. Deni nije bio u

stanju da ih vidi dovoljno jasno, pomislivi, za trenutak, da bia-balonii
upravo to i ele - odravajui se na rubu vidokruga i nestajui u oblacima im
bi im se helikopter pribliio. Ali ispod njih! U onome to se prostiralo na tlu
mogao je da uiva do mile volje dok je helikopter poskakivao na manje od pedeset
metara iznad najvieg rastinja. Gajevi drvea nalik na bambuse, skupine paprati
visoke preko trideset metara, rastinje nalik na mangovo drvo, u kome se
preplitalo i po dvadesetak stabala, tako da su odozgo liili na ukrtenicu zvanu
'svraje noge'. Viao je mala stvorenja svih boja kako velikim skokovima kaskaju
ili bee u zaklon, zato to su pogledala uvis i spazila njihov helikopter. Pod
ujednaenim crvenim sjajem patuljaste zvezde kamen i voda bili su gotovo iste
boje; ali ono to je video da sija nije bio njihov odsjaj. To je bilo avetinjsko
svetlucanje trulog drveta i neto poput svitaca, svetlost koju su proizvodile
same biljke.
Naravno, Dejlhauz je ve prouio mape Klonga; u stvari, snimke iz orbite
dopunjene onima koje je pravio radar za bona snimanja. Ali ovako, u nadletanju,
dobijao se potpuno drukiji utisak. Ostavili su za sobom vlastiti logor koji se
protezeo du zemljouza koji je zatvarao zaliv i odvajao ga od puine okeana (ili
je to bilo jezero?) na kilometar dva udaljenosti. Zatim su mogli da vide i samo
jezero (ili okean), kako ga okruuje sa tri strane, nalik na zagrienu kriku
lubenice, a u Kungovoj svetlosti zaista gotovo iste takve i boje. Nie niz obalu
video se logor ljakatora. A iza njega, jo dalje u pravcu onog dela Klonga koji
je leao tano ispod zvezde, gde je tle bilo suvlje a temperatura jo via,
leao je logor Smrdouljaca. Naravno, ni jedan ni drugi logor nisu se mogli
videti. Helikopter se vinu u kruenje iznad vode. Bojn pokaza prstom i Dejlhauz
klimnu u znak odobravanja; video je kako mesto kuda su se uputili upravo poinje
da dobija prve obrise u polumranoj sumaglici, tamo, na onoj drugoj obali.
Dejlhauz otkri da Bojn nije rekao celu istinu. Preutao je da ovo nije
njegov prvi let u posetu Krinpitima. Mora da ih je nadletao bar dva puta pre
toga, budui da je imao fotografije njihovog naselja. Bojn izvue itav sveanj
tih slika iz elastinog depa na vratima helikoptera, prelista ga, izvadi jednu
i prui je Deniju. "Tu, u pliaku!", prodra se, uperivi prstom u sliku
presamienog tela koje je lealo nekoliko metara od vode. U njegovoj blizini
video se nasukani plastini amac, i neke nadstrenice i neprepoznatljive
graevine unaokolo. Videla su se i neka stvorenja prilino neprijatnog izgleda,
nalik na etvrtaste rakove: Krinpiti. Neki od njih nalazili su se toliko blizu
sklupanog tela da je to ve izgledalo sumnjivo.
"Je li jo iv?" povika Deni.
"Ne znam. Bio je pre dva-tri dana. Verovatno ima dovoljno vode, ali mora
biti da je do sada ve opako ogladneo. I razboleo se, po svoj prilici."
Iz ptije perspektive naselje Krinpita liilo je na dvorite za stoku, a
veina graevina nije imala krovove ve samo zidove, nalik na obore. A ti
stvorovi bili su svuda unaokolo, opazi Deni, i kretali su se iznenaujue
velikom brzinom, bar kada se uporede sa zemaljskim ljuskarima. I videlo se da su
svesni pribliavanja helikoptera. Neki bi malo podigli svoja lica bez oiju u
njihovom pravcu, a jedna skupina na obali, koja nije slutila na dobro, sve vie
je rasla.
"Gadno izgledaju, a?" povika Bojn.
"uj", ree Deni, "kako da im uzmemo Dulu? Ne samo da izgledaju gadno, ve
mi deluju i podmuklo."
"A-ha." Bojn spusti staklo na prozoru pored sebe i promoli glavu, pravei
zaokret helikopterom. Zavrtevi glavom, on pokaza prstom. "Je l' ono tvoj
drugar?"
Ljudska prilika se pomerila od kako je bila snimljena ona fotografija;
nije vie leala u zaklonu blizu nadstrenice ve nekoliko metara dalje,
ispruena i lica zarivenog u zemlju. Dula nije izgledao naroito iv, ali se ne
bi moglo rei ni da lii na mrtvaca.

Bojn zamiljeno nabra obrve, a onda se okrenu Dejlhauzu. "Otvori to

sandue to ti je izmeu nogu, molim te, i dodaj mi jedno-dve te stvarice."
'Te stvarice' bile su metalni valjci sa ianom omom na jednoj strani.
Bojn uze est komada, izvue im iane omice i paljivo ih baci u pravcu
Krinpita. Kad su pali iz njih izbie kolutovi utog dima, stvarajui gust oblak.
Krinpiti se tetruajui stadoe probijati kroz njega, kao da su izgubili
sposobnost orijentacije.
"Samo suzavac", nasmei se Bojn. "Mrze ga." Paljivo je gledao nanie.
Gotovo svi stvorovi koji su se bili okupili oko leee ljudske prilike sada su
se dali u bekstvo... svi sem jednog.
Taj je oigledno trpeo velike muke, ali nije naputao klonulo ljudsko
bie. Izgleda da ga je neto bolelo. Trao je gore-dole kao da ga razdiru dve
suprotstavljene potrebe: da pobegne, da ostane, moda i da se bori. "ta emo s
ovim kukinim sinom?" glasno je pitao Bojn, lebdei ukrug iznad tog prizora. Ali
tada se stvorenje konano, s mukom udalji, i Bojn se hitro odlui, spustivi se
na zemlju izmeu Krinpita i onesveenog Pakistanca. "Dr' ga Deni!" dreknu on.
Deni odgurnu vrata i iskoi na zemlju. Nije oekivao da e Pakistanac biti
toliko teak. Dula u tom trenutku nije imao vie od pedesetak kila, ali je bio
kao od gume, kao da nema kostiju, kao krpa. Deni ga uze ispod pazuha i vie ga
vukui nego nosei stie s njim do helikoptera, dok je zabrinuto nizao psovke.
Rotori se zavrtee i oni su upravo poeli da se diu, kada se spolja oseti
udarac, a potom grebanje i angrljanje metala. Telesina odraslog Krinpita, teka
dve stotine kilograma, bila se bacila na bonu paletu. Bojn je brzo i ljutito
mrmljao neto sebi u bradu, dok je munjevito povlaio i pritisko sve mogue
kontrole. Helikopter se zatrese i umalo da se ne preturi na bok; meutim, on
uspe da ga ispravi i helikopter poe da se die i udaljava.
"ta e sad, Bojne?" povika Deni, pokuavajui da uvue Duline noge u
kabinu i zatvori vrata. "Nee valjda ostaviti ono, tamo napolju!"
"E, vala hou!" Bojn je zabrinuto motrio kako krute noge sa jednim zglobom
u sredini grebu po plastici, pokuavajui da dopru do njega, a zatim zaokrenu
helikopter i upravi ga iznad vode. "Oduvek sam eleo da imam neku domau
ivotinju. Da vidimo da li u uspeti da ovoga dasu dopremim kui!"
Kad je stigao natrag u bazu, pun udesnih novih utisaka, Dejlhauz je bio
potpuno iscrpljen. Na brzinu je podneo izvetaj ostalim lanovima ekspedicije, a
onda utonuo u dubok san bez snova.
'No' je na Klongu predstavljala potpuno proizvoljan pojam. Kad se
probudio nebo je bilo isto kao i pre, a koso iznad obzorja visili su oblaci i
potmulo se ario Kung.
Opet na posao. Kapeljinikov, a moda i neko drugi, malo je kopao umesto
njega. Ostalo mu je da radi jo najvie jedan sat, uglavnom da zaravni ivice
jame. To mu je bilo dobrodolo, jer mu je trebalo vie od sata da malo
porazmisli.
Poto su izbavili Pakistanca, Bojn je u pravoj liniji, najkraom rutom,
odleteo u svoju bazu. Nije ak ni upitao da li je Dula iv; panju su mu, s
jedne strane, potpuno zaokupljali ono ogavno i vrlo ivahno stvorenje koje mu se
nalazilo na nekoliko centimetara od levog uha, a s druge upravljanje
helikopterom. Smrdouljci su ve bili pripremili mree, poto ih je bio upozorio
preko radio-veze. Spetljali su i sklonili Krinpita pre nego to je ta zverka
uopte shvatila ta se deava. Potom su na brzinu neto prezalogajili, dok se
Duli pruala prva pomo, koja se uglavnom svodila na pranje i infuziju glukoze u
venu; potom opet preko gole, vrele zemlje do logora ljakatora, gde su ostavili
bolesnika, bili nagraeni sa nekoliko naduvenih rei zahvalnosti od Kineza koji
je upravljao bazom i konano, vratili Dejlhauza kui. Sve u svemu, proveo je van
baze samo pet do est sati. Ali svaki sekund mu je pruio novi materijal za
kasnije razmiljanje i strepnju.
U stvari, nije mu bilo pravo to su oni uzeli Krinpita. Stvorenje je bez
sumnje bilo inteligentno. Ako ve same njegove graevine nisu to potvrivale,

onda je svakako metodino pokuavanje da se probije u helikopter i mirno

prihvatanje neuspeha kada se plastika pokazala suvie jakom, govorilo u prilog
sposobnosti rasuivanja. Borio se samo kratko vreme kada su Smrdouljci prebacili
mree preko njega, a onda je pustio da ga ubace u elini kavez. Tek kada su se
vrata kaveza zalupila za njim, poeo je sistematski da see mreu da bi se
oslobodio. Dejlhauz je svaki slobodni trenutak provodio posmatrajui ga,
pokuavajui da razabere neki smisao u njegovim glasovima. teta to nije dao da
mu se hirurki razdvoje dve funkcije mozga, dok je jo bio student! Znao je da
bi Herijeta ili ak i ona mala Bugarka, Ana, sada uspeli da otkriju neku vrstu
lingvistikog sistema, ali njemu je to bila obina galama i nita vie.
Zatim i sam logor Smrdouljaca bio je udo za sebe. elini kavez!
Helikopter! Leajevi na ramovima s nogama, i sa metalnim oprugama! Nije se ni
usuivao da zamisli kakvo je to bilo rasipniko sagorevanje nezamenjivih goriva
da bi se sve te stvari dovele u nadsvetlosnu brzinu i u Kungovu orbitu, i potom
neoteene spustile na povrinu planete. ak si imali i klima-ureaje! Istini za
volju, i bili su im potrebni; temperatura vazduha nad tlom mora da je bila
podosta iznad etrdeset stepeni, u ovako velikoj blizini toplog pola. Ali niko
ih nije terao da se spuste tamo gde e moi da preive samo uz klima ureaje.
A nasuprot njima, ljakatori. Da se rasplae. Matori - kako-se-ono-zvae
- trudio se da ostavi to bolji utisak, ali bilo je jasno da je Dulin povratak
njima znaio samo jo jednog bolesnika vie, s tim da je jedva bilo nekoga
dovoljno zdravog da ga neguje, a kamoli da radi jo neto. On je ponosito dao
posetiocima na znanje da je na putu jo jedna ekspedicija - "Gotovo isto tako
velika kao i naa." Ali koliko je uistinu bilo to 'veliko'?
Dim Morisej ga prekinu u razmiljanju. Biolog nije bio u logoru kad se
vratio i nije uo njegov izvetaj; sada ga je traio iznova, iz prve ruke.
Dejlhauz mu uini tu uslugu, a onda zapita: "Jesi li neto uhvatio u te tvoje
miolovke?"
"ta? A, to." Oigledno da je za Moriseja sve to ve bila davna prolost.
"Nisam. Putao sam niz tunel ianu omu za sapinjanje ivotinja, ali sam stalno
zavravao u orsokacima. Prilino su lukavi, ko god da su. im si ti provalio u
njihov tunel, zatvorili su sve prolaze iz njega."
"Znai, nema nijednu ivotinju da je poalje natrag na Zemlju?"
"Nijednu ivotinju? Nikad to da nisi rekao, ni pomislio, Deni! Imam itavu
menaeriju. Pacove nalik na rakove, sve to puzi i to leti. Bog sveti zna ta
su. Mislim da su ti rakoliki pacovi u srodstvu sa Krinpitima, ali o srodstvu ne
moe da govori sa sigurnou sve dok ne ispita i paleontoloke ostatke, i Isuse, nisam jo ni poeo da ih razvrstavam. A tek biljke - da, mislim da bih ih
mogao nazvati biljkama. Nemaju ni stome ni mezofilne elije. Moe li to da
pojmi?"
"Dabome da mogu, Dime."
"Gde li im se odigrava proces fotosinteze - pojma nemam", nastavi da se
iuava Dim, "ali siguran sam da je ba to ono to se deava. Proizvodnja
skroba pomou suneve svetlosti. Bolje reeno, ovoga to nam ovde zamenjuje
sunevu svetlost. 'est Ce O dva plus est Ha dva O jo daje Ce est Ha dvanaest
O dva i neto kiseonika pride, na Zemlji kao i na nebesima. I obrnuto."
"Je li to skrob?" nagaao je Dejlhauz.
"Da ta je. Samo nemoj ni sluajno da ga jede. I nastavi da se mae onim
eleom svaki put kad ti se obrie. U tim stvarima ima sastojaka koji bi te
ukokali za tren oka."
"Svakako." Dejlhauzova panja je popustila i gotovo da nije sluao dok je
Morisej nabrajao biljni svet koji je do tada otkrio na Klongu. Neto nalik
travama to je prekrivalo ravnice, sone biljke sline bambusu sa upljim
stabljikama od kojih bi se mogao dobiti fini graevinski materijal. ume biljaka
nalik na paprat, ali sa vokama i drvenstim stablom. Neke od njih su rasle
zajedno i viestruko bile prepletene, kao mangovo drvo; druge su se uzdizale
visoko u velianstvenoj usamljenosti, poput zimzelene sekvoje. Bilo je i

puzavica, nalik vinovoj lozi, koje su se irile na taj nain to im se tvrdo

semenje prenosilo kroz organe za varenje ivotinja. Neke su svetlele. Druge su,
pak, bile mesojedi, poput onih muholovki sa Venere. Neke su..."
"Taj skrob..." upade mu Dejlhauz u re, sledei svoj vlastiti tok misli.
"Zar ga ne moemo jesti? Hou da kaem, kad bismo nekako iskuvali otrove iz
njega, kao sa tapiokom?"
"Deni, dri se onoga to zna."
"Ali, stvarno", uporno je nastavljao Dejlhauz. "Mi transportujemo veliku
masu u hrani. Zar ne bismo mogli?"
"NE. U stvari, moda i bismo. Donekle. Ali dovoljna je i mala koliina
njihovih belanevina da u organizmu oslobodi reakciju kojom ja ne mogu da
vladam; zato nemoj da eksperimentie. Sea li se belih mieva na snimcima
ljakatora?"
"Ako su biljke, zato nisu zelene?"
"Pa, jesu, u neku ruku. Na ovoj svetlosti izgledaju ljubiaste, zato to
je Kung tako jako crven. Meutim, ako ih osvetli baterijom, videe da su
nekako zelenkasto ute. Zna", nastavi on ozbiljno, "to nije obini hlorofil.
ak nije ni derivativ porfirina. One, izgleda, koriste magnezijum jon..."
"Bolje da ovo zavrim", ree Deni, potapavi biologa po ramenu.
Bilo je skoro gotovo. On podie toaletnu olju sa hemijskog klozeta i
postavi je iznad otvora jame, a onda se javi na raport Herijeti. "Gotovo je.
Prvoklasni ameriki sraonik, spreman za upotrebu."
Ona doe u inspekciju i napui svoje tanke usne. "Dejlhauze zar misli da
smo ivotinje? Zar ne moe bar jedno atorsko krilo da stavi oko njega? I ako
nema nita protiv, neka to bude pre sledee kie. Do avola, Deni, zato ja
moram ovde svima da govorim ta treba da rade?"
Podigao je i ator. Ali kada je naila oluja, vetar ga je gotovo istog
asa odneo. Munje su parale itavo nebo, od oblaka ka tlu i od jednog oblaka ka
drugom. Kung je potpuno utonuo u mrak; nije bilo ak ni priguenog odsjaja da
obelei mesto gde je visio na nebu, i jedina svetlost dolazila je od munja. Prvi
je stradao energetski sistem. Odmah za njim Denijev ator iznad poljskog
klozeta, otrgnut i oduvan naletima vetra brzine osamdeset kilometata. Kada se
sve zavrilo bili su mokri i oajni, radei iz sve snage da nekako opet sastave
svoj logor. U Istonom Lansingu nikada nije bilo oluja nalik na ovo na Klongu, i
Deni je sa strepnjom gledao u budunost, na onih nekoliko godina koje e morati
da provedu na ovoj varljivoj planeti. Kada je shvatio da ve vie od dvadeset
asova nije oka sklopio oteturao se do postelje i sanjao toplo jutro u Bugarskoj
sa ljupkom plavuom kraj sebe.
Kad se probudio, Dim Morisej ga je muvao u rebra. "Napolje. Ja sam na
redu da odspavam."
U stvari, nije to bila ni postelja, ve samo vrea za spavanje na
naduvanom dueku; bar je bila topla i suva. Dejlhauz je nevoljno ustupi biologu.
"Znai, logor je preiveo?"
"Manje-vie. Samo, nemoj prilaziti Herijeti. Jedan od njenih radio-aparata
je nestao i ona okrivljuje sve nas." Kada se uvukao u postelju i ispruio noge u
toplu unutranjost vree za spavanje, on dodade: "Kapi hoe da ti pokae neto."
Deni nije odmah pojurio da nae pilota; po svoj prilici, mislio je, opet
je na pomolu neki poniavajui fizikalski posao. Pa, lepo, saekae da se on
najpre najede, razmiljao je dok je mrzovoljno vakao svoju dnevnu porciju
osnovnih vitamina i minerala (liilo je na biskvit za pse); jedenje nije bilo
nita vei provod od kopanja poljskih klozeta.
Ali Kapeljinikov je imao neto drugo u vidu. "Deni, nema vie manuelnog
rada za mene i tebe, bar za neko vreme", smeio se on. "Sada ja poaen
postavljenjem za glavnog meteorologa. Moram napravim jos Wasserstoffa da
proverim vetrove, i ti pomae."
"Herijetu je, znai, ova oluja dobro prodrmala", nagaao je Dejlhauz.

"Gau? Jeste. To ona hoe, bolju vremensku prognozu. Ali ja hou udesna
putovanja u daleke zemlje! Ti videe."
Kapeljinikovljev kotao za destilovanje vode bio je prebaen na napajanje
solarnom energijom, slankasta voda iz jezera proticala je plitkim kanalom izmeu
dve aluminijumske ploe za odbijanje zrakova postavljene u obliku slova V, a
para se hvatala na plastini arav obeen iznad njega. Kapi su klizile u
cisternu, i jedan deo vode odmah je elektrolizom bivao rastavljan na vodonik i
kiseonik. Iz vodoninog kolektora, plastinog beavnog balona, mali kompresor je
u ravnomernim razmacima upumpavao gas u teki metalni cilindar.
Kapeljinikov proveri manometar i ozbiljno klimnu. "Puno. Sada ti ide
pozajmi teodolit od glavnog efa,, Gae. I ne vraaj se bez njega; a onda ja
tebi pokaem neto to e te zaista zadiviti."
Sreom po Dejlhauza, Herijeta je negde bila otila kada je on uao da
trai teodolit, mali obrtni teleskop koji je izgledao kao geodetski instrument.
Dok se vratio Kapeljinikov je ve napunio plastini balon vodonikom i
majstorski ga dovodio u ravnoteu pomou srebrne rublje. "Za sreu", ree on
sanjalaki. "Odlino. Ti ima pisaljku?"
"ta je to pisaljka? Imam hemijsku olovku."
"Ne izruguj se starovremenskim Sovjetskim stvarima", strogo odvrati
Kapeljinikov. "Kad ja pustim balon, ti gleda na sat. Svakih dvadeset sekundi
ti meni kae vreme, onda ja tebi kaem ta itam na instrumentima, ti zapie.
Razume? Okej, hajdemo."
Mali balon nije odskoio uvis iz Dejlhauzove ruke, ve je lagano otplovio
navie, blago poskakujui na lutajuem povetarcu. U zatiju posle bure nije bilo
jaeg vetra da bi ga i Dejlhauz mogao osetiti, ali je mogao videti kako se balon
kree u raznim pravcima. Pri svakom vremenskom intervalu Kapeljinikov je glasno
itao rektascenziju i pravac deklinacije. Posle sedmog itanja stade da psuje, a
posle devetog se uspravi, grdei. "Ne vredi! Prokleto Kungsinovo svetlo. Ne mogu
vidim. Idui put zavezaemo sveu."
"Dobro. Ali, ipak, budi toliko ljubazan da mi kae ta mi to u stvari
radimo?"
"Merimo vetrove u gornjim slojevima, dragi Deni! Video si kako je balon
zaokrenuo, poeo da vraa istim putem kojim iao? Vetrovi na raznim visinama
duvaju u raznim pravcima. Balon prati njih. Mi pratimo balon. Sada mi smanjujemo
itanje i ja u tebe uskoro iznenaditi kad sazna vie nego to misli o rui
vetrova na Klonganu."
Dejlhauz zamiljeno zakilji u pravcu u kome je balon nestao u
kestenjastoj pomrini. "Kako emo to uspeti?"
"Oh, Deni, Deni. Kako vi Amerikanci neznalice! Prosta trigonometrija. Imam
rekascenziju balona posle dvadeset sekundi, tano? Dakle imam jedan ugao
pravouglog trougla. Drugi ugao mora biti devedeset stepeni - razume ta to je?
Inae ne bude pravougli trougao. I obinim oduzimanjem od sto osamdeset dobijem
onaj preostali ugao, i tako imam savreno dobro opisani trougao, izuzev veliine
strana. Ja sad ubacim dimenzije prve strane i prostom trnsformacijom..."
"Aman! Pa nita nisi merio. Odakle ti onda dimenzija jedne strane?"
"Pa, visina balona posle dvadeset sekundi, naravno."
"Ali otkud zna..."
"Aha", ree Kapeljinikov kao da prede, "zato paljivo merenje i
stabilizovanje balona toliko vano. Sa utvrenim teretom, balon die se uvek
jednakom brzinom. Teret je jednak jedna srebrna rublja, i tako znai svakih
dvadeset sekundi on se die devet koma sedamdeset tri metra. Sada izvedemo istu
aritmetiku za deklinaciju i imamo utvren poloaj balona u trodimenzionalnom
prostoru. Hajde, hodamo dok priamo." On uze iz Denijeve ruke zapisane vrednosti
i pregleda ih, mrtei se. "Takav grozan rukopis", poali se. "Svejedno moi u
da ih proitam onoliko koliko treba da ubacim u kompjuter. Vrlo lako za
izraunati."
"Zato ti je onda potreban kompjuter?"

"Oh, ja bih to oas izraunao. Ali kompjuteru trebalo malo vebe. Saekaj
trenutak, Deni."
Dok je Rus mumlao sebi u bradu iznad tastature, Herijeta pomoli glavu u
ator. "ta ete vi tu?" otro ih zapita.
"Vaan nauno-istraivaki rad", leerno ree Kapeljinikov, ne diui
pogled. Na Denijevo iznenaenje prevodilac nije reagovala. Delovala je
natmureno, zbunjeno i nezadovoljno - ne ba vidno drukije od onoga kako je
obino izgledala, ali njeno normalno ponaanje bilo je mnogo prgavije nego sada.
Tiho je ula u ator i sela, nezainteresovano prelistavajui svoje beleke.
"Evo ga!" veselo uzviknu pilot i pritisnu komandno dugme. Na tenom
kristalu iznad kompjutera zasvetlie pojedine strelice raznobojnog svetla, a
potom se ukaza i ema strelice koje su oznaavale pravac vetrova. "Dugine boje",
objasni Kapeljinikov. "Crveno je najnie, i tako dalje do svetlozelenog za
najvii vazduni sloj. Vidi? Na pedeset metara visine vetar duva pod uglom od
sto etrdeset pet stepeni, osam kilometara na as. Na sto metara, natrag za
devedeset pet stepeni i ve petnaest kilometara. I tako dalje. Trijumf sovjetske
tehnologije."
Dejlhauz s odobravanjem klimnu. "Ba lepo, ali za ta to treba da
poslui?"
"Meteorologiju." Kapeljinikov namignu i razvue usta, pokazujui glavom
na Herijetu. ena, meutim, podie pogled i prasnu:
"Prekini, Visarione. Nisam raspoloena da sa mnom tera egu. Reci
Dejlhauzu pravi razlog."
Rus za asak izgledae iznenaen i pomalo zbunjen, ali konano slee
ramenima. "U redu. Ti, jadni Amerikanac, Deni, ti bespomoan bez tvojih maina.
Ah, ja ne. Ja pilot! Ja neu da budem crvuljak iz blata, kao neki od onih
stvorova na koje piamo kad uemo u tvoj poljski klozet, Deni. Hou da poletim.
Nee da mi daju gorivo. Nee da mi daju materijal da napravim jedrilicu - bilo
bi lako, izuzev poletanja; vetrova koliko hoe, vidi? Ali Gaa kae ne, i ta
ja radim? Pogledam gore i vidim balonie kako lebde ne nebu i kaem ja, ja
budem takoe baloni!" On raspali pesnicom po gornjoj ploi kompjutera. "Imam
gas. Imam navigacione podatke za vetrove u gornjoj atmosferi. Imam sovjetsko
struno znanje. Imam i malo povoljnih okolnosti, malu silu tee i visok vazduni
pritisak. I tako ja sad napraviu mali balon, tek da me ponese, i opet u biti
pilot."
Talas oduevljenja prenese se na Dejlhauza. "Hej, pa to ti je mono. Hoe
li uspeti?"
"Dabome, uspee!"
"Moemo ga iskoristiti da poemo za onim baloniima. Da im se pribliimo.
Herijeta, uje li? Tako emo dobiti priliku da porazgovaramo sa njima."
"Ba lepo", promrmlja ona, i Dejlhauz je paljivo osmotri. Izgledala je
alosno, ak i za samu sebe.
"ta ti je?" upita on.
"Nala sam gde mi je radio."
"Onaj to ga je oluja oduvala?"
Ona se zacereka kao na crtanom filmu: He, he, he. "Treba zaista biti idiot
pa poverovati u to. Kako je mogla da ga oduva? Ta prokleta stvar je teka
dvadeset kilograma. Palo mi je na pamet da moda odailje poruke, prislunula
sam i zaista je tako bilo. Pokuala sam sa radiogoniometrom i smesta sam ga
pronala. Tu, odmah ispod nas", ree, zurei u njih netremice. "Ta prokleta
stvar je tu, tano ispod nas, pod zemljom."
Minut je jo bio minut. Deni je proverio, pre nego to je poeo da sumnja.
Puls mu je jo bio etrdeset dva otkucaja u sekundi prema asovniku. Mogao je da
zadri dah tri minuta, a moda jo i vie. Vrednost vremenskog sitnia nije se
promenila. Ali hiljadu etiri stotine i etrdeset minuta kao da vie nisu bili
jedan dan. Ponekad mu se inilo da je proao itav dan, dok je asovnik

pokazivao da je minulo tek est ili sedam sati. Ponekad bi, konano, primetio da
osea umor, dok je asovnik pokazivao da je prolo ak i trideset sati od kako
je poslednji put spavao. Herijeta je nervozno nastojala da ih sve natera da se
dre odreenih vremenskih razmaka, ne zato to je to izgledalo neophodno ve
zato to se inilo urednim. Nije uspela. Za - koliko? Nedelju dana? Svi su ve
ili na spavanje onda kada su hteli, jeli kad su bili gladni, i beleili protok
vremena, ukoliko su to uopte inili, dogaajima. Poslednja poseta balonia
bila je posle velike oluje, i pre nego to su ljakatori dobili pojaanje u
ljudstvu. Kapeljinikov je pomou trouglova utvrdio poloaj izgubljenog
Herijetinog radija i otkrio da se nalazi bar dvadeset metara ispod povrine
zemlje ubrzo nakon to su poslali svoje prve izvetaje i otpremili uzorke nazad
na Zemlju. A vreme kada su balonii opet doli u posetu ...
To je opet bila jedna potpuno drukija stvar, ona vrsta dogaaja koji su
prekretnica za sve to se pre ili posle deavalo.
Dejlhauz se probudio mislei na nebo. Najpre je obavio svoja svakodnevna
zaduenja; pomogao Moriseju da obie zamke, pripremio obed od dehidrirane orbe,
popravio ventil na poljskom tuu, pored obale. Ali sve vreme mislio je na
Kapeljinikovljeve balone. Deni je uspeo da nagovori Rusa da odustane od jednog
velikog napunjenog vodonikom; bio je isuvie velik; suvie neprikladan za
rukovanje; preteak posao oko izrade, i pre svega, isuvie veliki rizik da e
putnik poginuti ako mu ta bocne balon i probui ga. Zato su s mukom naduvali
oko stotinak malih balona, a Rus je ispleo mreu u kojoj e se svi nalaziti.
Ukupna mo podizanja tereta bila im je onolika koliku ste eleli. Trebalo je
samo dodati jo balona; mogli ste ih dodavati dok ne biste podigli itav logor,
ukoliko ste to eleli. A ako bi se jedan ili dva rasprsli, to jo nije znailo
da ete imati mrtvog letaa. Putnik je mogao da se sputa sasvim polako tanije reeno, nadali su se da bi se putnik spustio polako. Moda bi se i
povredio. Ali bar se ne bi prosuo po predelima Klonga.
Kapeljinikov nije dozvolio Deniju da obavi poslednje faze punjenja i
povezivanja balona. "To moj vrat, dragi Deni, dakle, moj posao da ga obezbedim
da se ne slomi."
"Toliko si prokleto spor. Pusti da ti pomognem."
"Njet. Oevidno", nasmeja se pilot, "ti misli da e ubrzo ti leteti
mojim balonima. Moda da. Ali ovaj put ja jedini teret. I osim toga, moram jo
zavriti statike opite podizanja. Dotle ja takoe ne letim."
Dejlhauz se nervozno odmae nezadovoljan. Proveo je na Klongu - koliko god
da je bilo vremena; ali najmanje dve nedelje. I autor Preliminarne studije o
prvim susretima sa razumnim biima na netehnolokom nivou jo je ekao da sretne
prvo razumno bie na netehnolokom nivou. Oh, da, video ih je. Pod nogama su mu
bili graditelji onih podzemnih tunela, i bio je siguran da je neto nazreo u
trenutku kada je Morisej detonirao dinamit ispod jedne sumnjive jame. Krinpit mu
je bio saputnik jedno pola sata. A balonii su se esto viali na nebu, premda
retko u njihovoj blizini. Tri razliite vrste trebalo je da proui i naui da
saobraa s njima! A najkorisnija stvar koju je do tada uinio bila je da iskopa
poljski klozet.
Vrpoljei se unaokolo, on odeta do Herijetinog atora, nadajui se da je
ona nekim udom uinila ogroman napredak u prevoenju jednog od jezika - ako su
to zaista bili jezici. Nje nije bilo, ali bilo je traka. Putao je najbolje
snimke nekoliko puta, sve dok Kapeljinikov nije uao, oznojen i veseo.
"Statiki opit uspean. Digne te koliko hoe. Sad pustimo da ta skalamerija
malo odlei, prokontroliimo da negde ne puta. Uiva u koncertu leteih
prijatelja?"
"Nije to koncert, ve jezik. Bar se meni tako ini. Nije to besmisleni
ptiiji cvrkut. Moe ih uti kako pevaju u akordima i harmonskom sazvuju.
Izgleda mi pre hromatksi nego... Zna li ti neto o teoriji muzike?"
"Ja? Molim Deni, ja pilot, ne dugokosi emanist."

"Dobro. U svakom sluaju vie mi lii na hromatiku nego dijatoniku, ali

harmonije su bez sumnje tu, ne ba mnogo drukije od onog to uje kod, recimo,
Skrjabina."
"Odlian kompozitor", ozari se Rus. "Ali kai mi, zato slua trake kada
napolju ima originale?"
Deni se tre i podie glavu. Istina. Neki od zvukova koje mu se inilo da
dolaze s trake dopirali su spolja. "Takoe", nastavi otro Kapeljinikov, "mea
se Gai u posao. Ona je prevodilac, nisi ti, i ona je veoma teka dama. Zato sad
doi i osluni malo svoje ruiaste i zelene prijatelje."
Balonii nikada nisu bili tako blizu, niti ih je ikada bilo toliko mnogo.
Ceo logor zaueno je buljio u njih: bilo ih je na stotine, toliko mnogo da su
zasenjivali jedan drugog i delom zastrli nebo. Crvena Kungova svetlost
prituljeno je prosijavala izmeu njih dok su preletali ispred njegove lopte, ali
mnogi su meu njima blistali vlastitim svetlom, kao svici, veinom, kao to
Kapeljinikov ree, ruiastim ili bledozelenim. Pevali su jasno i snano.
Herijeta je ve bila tu, uperenog mikrofona da uhvati svaku notu, mrzovoljno
oslukujui sa izrazom gaenja na licu. To nije nita znailo. Tako je ona uvek
izgledala.
"Zato su tako blizu?" udio se Dejlhauz.
"Neu ni tebi da se meam u posao, dragi Deni. Ti si za to strunjak. Ali
mislim mogue da im se dopada ono to smo istakli za pilota helikoptera." I
Kapeljinikov mahnu rukom u pravcu trepueg svetla na vrhu tornja.
"Hm." Deni razmisli za trenutak. "Da vidimo. Budi ljubazan i donesi mi
jedan od onih runih reflektora. Bolje emo ih videti i moda e ih to navesti
da nam se jo vie priblie."
"Zato da ne?" Rus nestade u atoru sa opremom i vrati se sa prenosnim
reflektorom u jednoj ruci i baterijama u drugoj, psujui dok se trudio da se ne
spotakne o ice. On stade da petlja neto oko njega i iznenada se snani beli
snop svetla isprui prema horizontu, a zatim zaigra u pravcu balonia. To kao
da ih namah uzbudi. Njihovo cvrkutanje, cianje, urlikanje i duboki glasovi
nalik na sviranje ela umnoie se u itavu bujicu zadovoljnih tonova, i
izgledalo je da prate svetlosni zrak.
"Kako to rade?" zapita ljutito Herijeta. "Nemaju krila, niti bilo ta to
se moe videti."
"Kao i ja, draga Gaa", zabubnja Rus svojim dubokim glasom. "Gore pa dole,
dok ne nau zaista pogodnu vazdunu struju. Evo, ti dri svetlo. Ja moram da
gledam strunjake i da uim." Balonii se jo vie pribliie, oigledno
privueni svetlom. Sada, kada je bilo dovoljno svetlosti da se vide boje,
njihovo arenilo bilo je zaista oaravajue. Bilo je tu spiralnih oblika
jednobojnih traka, ukrtenih ipkastih linija, fantastinih ara koje su
podseale na odeu za kamuflau iz Prvog svetskog rata. "udno", ree Dejlhauz,
s enjom posmatrajui jato. "Zato imaju sve te boje kada ih uglavnom ne mogu
videti?"
"Ti misli ne mogu", ree Kapeljinikov. "Svetlost kao sok od argarepe
nama udna, mi vidimo samo crveno. Ali njima je moda - Hej, Morisej! - Dobar
pogodak!"
Dejlhauz poskoi etvrt metra u trenutku kada se jedina puka u logoru
oglasi njemu iza lea. Tamo gore, jedan baloni se u kovitlacu poe sputati ka
zemlji. "Ja u", zaurla Kapeljinikov i pojuri da ga uhvati pre nego to padne.
"ta si to do avola uradio?" besno planu Dejlhauz.
Biolog mu se okrete zbunjeno i kao da se pravda. "Uzeo sam uzorak", ree.
Herijeta se stade smejati neprijatnim tonom. "Sram te bilo, Morisej. Nisi
od Dejlhauza traio dozvolu da puca u jednog od njegovih prijatelja. Eto ta
biva kad je neko specijalista za razumna bia i kada se zaljubi u predmet svojih
studija."

"Ne budi kalatura, Herijet. Dosta mi je muke i ovako, a ovim ste mi

potpuno onemoguili posao. Najsigurniji nain da ih oterate jeste da pucate u
njih."
"Oh, naravno, Dejlhauze. Svako moe da vidi kako bee u panici, zar ne?"
Ona nemarno mahnu prema jatu koje je mirno proletalo kroz snop svetlosti i
pevalo dok se oduevljeno dizalo u vazduh iznad njihovih glava.
Kapeljinikov se vrati sa neim kao gumena vrea prebaenim preko ramena.
"Gotovo sam morao da se pobijem sa jednim od tvojih prijatelja Krinpita da bih
ga uzeo", zarea. "Ogroman bio, gadna majko. Ja ne znam ta bi radio da je
zaista ta zver htela da ima ovo. Ali, odskakutala je dalje."
"Ovde u okolini nema Krinpita", ljutito odsee Herijeta.
"Sad ima, Gaa. Ne mari. Vidi kako nam je lepo ovo novo mezime."
Stvorenje nije bilo mrtvo. Nije izgledalo ni da je ranjeno, odnosno nije
bilo krvi po njemu. Metak je bio samo probuio rupu u mehuru za gas. Siuno
lice mu se trzalo, kao da ima nervni tik i da pokuava neto da proguta, a
ogromne oi netremice su zurile u njih. Proizvodilo je najtie zvuke, nalik na
uzdahe.
"Odvratno", ree Herijeta ustuknuvi. "Zato ne vriti?"
"Kada bih znao odgovore na takva pitanja", odvrati Morisej kleknuvi na
jedno koleno pored stvorenja da bi ga bolje video, "ne bih morao da skupljam
uzorke, zar ne? Ali nagaam da bi vritalo da mu nisam hicem ispustio sav dah.
Mislim da mu vodonik slui za stvaranje glasova. Sam Bog zna ta udie. Naravno,
bie da je kiseonik, ali..." On zavrte glavom i podie pogled, "Moda u morati
da skupim jo nekoliko."
"Ne!"
"Zaboga, Dejlhauze! Zna li da je Herijeta bila u pravu kada je rekla ono
o tebi? Pa - dobro, znam. Bar da vidimo koliko su fototropni. Dodaj mi one
aruge." Kapeljinikov mu prui plastini pojas sa municijom, i Morisej stade da
eprka po njemu dok ne pronae signalnu raketu.
"Zapalie ih, Morisej! U tim mehurima je vodonik!"
"Oh, umukni." Biolog je paljivo naciljao na jednu stranu jata. Sve vie i
vie ih je ulazilo u zrak reflektora, koji je sada bio nepomian poto ga je
Herijeta postavila na zemlju, okrenutog navie, tako da se ceo razasuti roj
sakupio u jednu vrsto isprepletenu masu.
Kada je raketa blesnula ceo roj je zadrhtao kao jedno telo. Nisu krenuli k
njoj. Ostali su nanizani u elipsastoj gomili, kao da je snop svetlosti bio grana
na kojoj su sedeli; ali pesma im se podigla do ludakog kreenda, i izgledalo je
kao da su poeli da menjaju mesta prema nekom sistemu unutar samog jata. Manje i
skromnije obojene individue otplutale su ka niim delovima jata, a vee i
dreavije su se podigle ka vrhu. Dejlhauz je zurio kao omaijan, tako zanesen da
nije osetio da mu je lice lepljivo i vlano sve dok Kapeljinikov nije
iznenaeno zamumlao.
"Hej! Jel' to kia?"
Ali nije bila kia. Bilo je slatko i pomalo je bockalo na usnama
ostavljajui za sobom smrad, kao da je ovek okusio ivu ivotinju; padalo je
poput blage rose po njihovim uzdignutim licima i prijanjalo im uz kou.
"Ne gutajte!" Vrisnu Morisej; ali prekasno se prepao, jer su se neki ve
oblizivali. No, ionako su bili ve prekriveni time, pomisli Dejlhauz. Ako je
bilo otrovno, svi su ve nagrabusili.
"Budale!" Vrisnu Herijeta, lupivi nogom. Nikada nije bila privlana, ali
sada je zaista izgledala kao vetica, iskrivljenog runog lica, sa iskeenim,
nepravilnim zubima. "Moramo skinuti to sa sebe. Kapeljinikov! Ti i Morisej
smesta da ste doneli kofe s vodom."
"Da, Gao", sanjalaki se oglasi pilot.
"Smesta!", vritala je ona.

"Da, da smesta." On se zatetura nekoliko koraka pa zastade i zavodniki se

osvrnu preko ramena. "Aljua, draaja. Pomozi mi da smesta donesem tu vanu
vodu."
ena navigator se glupo smejuljila. Odgovorila mu je na ruskom, neto zbog
ega Kapeljinikov razvue usta a Herijeta opsova. "Zar vi, panjine jedne, ne
vidite da smo svi u opasnosti?" povika ona moleivo zgrabivi Dejlhauza za ruku.
"Ti, Deni, ti si uvek bio prema meni ljubazniji od ove kopiladi. Pomozi mi da
donesem vode."
On joj uzvrati stiskom ruke i proapta. "Do avola, da, hou, mila moja,
hajd'mo po vodu."
"Deni!" Ali vie nije bila ljuta. Smeila se, i pustila ga da je odvue ka
obali. On jo jednom pree jezikom preko usana. Ma ta da je bila ova rosa, to
ju je vie probao to mu se vie dopadala: nije bila slatka, ni opora, nije
liila na voe ili meso, niti na cvee. Nita nalik na sve ono to je pre toga
okusio, ali tog ukusa mu nikako nije bilo dovoljno. On ugleda Herijetu kako
iljatim jezikom dodiruje svoje tanke usne i iznenada ga spopade elja da okua
tu klongansku paru s njenih usana. On oseti kako se vlana vrelina die u njemu
i grubo je obujmi oko struka.
Oajniki su se ljubili, dok su im ruke radile kao lude, cepajui odeu
jedno s drugoga.
Nije im ni palo na pamet da se sakriju. Nije ih bilo briga ta e ostali
lanovi ekspedicije misliti o njima, a njih je, opet, bilo ba briga za Herijetu
i Dejlhauza. U parovima i grupicama, cela ekspedicija polegala je obuzeta
masovnim ludilom parenja, dok su iznad njihovih glava pevali i kovitlali se
balonii u svetlu reflektora i njihova blaga rosa padala po ljudskim biima
ispod njih.
7.
Tor. Dva Inst. Teh. prostirao se na obali reke arls, a zapremina mu je
bila vie nego dva puta vea od svih starih zgrada od cigala zajedno. U Tornju
dva Instituta za Tehnologiju nije bilo uionica. Nije bilo ni kancelarija za
administraciju. Sav je bio namenjen nauno-istraivakom radu, poev od
kompjuterskog uskladitenja u suterenu pa do prostora za eksperimente sa
sunevom radijacijom, ijim je ureajima u obliku inija i leptir mani bio
ukraen krov graevine.
Institut za tehnologiju Univerziteta u Masausetsu ve odavno je bio
ukljuen u kosmika istraivanja, jo pre nego to je i jedno otpoelo. Ili,
bar, prvo meu njima bilo najavljeno. Jo 1950-tih godina imao je nastavu
dizajna, iji se celokupni plan odvijao oko stvaranja proizvoda za izvoz
stanovnicima tree planete zvezde Arkturusa. injenica da se nije znalo da
postoji makar jedna planeta Arkturusa, a kamoli njeni stanovnici, nije smetala
ni nastavnicima ni studentima. Tehnolozi su se ve navikli da na zahtev puste
svojoj mati na volju. U tom kembridskom drutvu koje se okupljalo oko ITM,
Harvarda, oko opservatorija u Ulici Vrtova i svih onih svetova iz bajke du puta
128 bilo je dizajnera meuzvezdanih letelica znatno pre nego to je i prvi
Sputnik uao u orbitu, strunjaka za anatomiju vanzemaljaca poprilino pre nego
to je bilo dokaza da ivota ima ma gde van Zemlje, i specijalista za
meuplanetarne komunikacije osetno pre nego to je ikoga bilo na onoj drugoj
strani linije. Mardi Meninder je tu provela est godina na studijama, jurei
sa Teh. na Harvard i natrag. Vodila je, pri tom rauna da te veze i dalje
odrava.
ena koju je htela da poseti bila je nekada predsednica MISFIT-a i bila bi
neko i neto u svetu tehnologije, ak i da nije imala titulu prodekana koleda.
Na Mardin zahtev organizovala je zajedniki doruak kome je prisustvovalo i pet
efova katedri.

Dekan ih je sve predstavio i zatim rekao: "A sada, Mardi, gledaj da to

to e rei zaista vredi. efovi katedri nisu ba oduevljeni kada ih neko
digne rano ujutro."
Mardi uze mrvicu svoje kajgane. "Ne zameram im, ako ovo jedu", ree ona,
spustivi viljuku. "Da preem odmah na stvar. Imam kod sebe otprilike desetak
minuta holografija uroenika sa Kungovog Sina, odnosno Klonga. Nema zvuka. Samo
slike." Ona se zavali unazad, dok ne dohvati trpezarijski kredenac i okrenu
prekida, i prva holografska slika pojavi se u ruiastom polumraku. "Verovatno
ste ve videli veinu ovih stvari", nastavi ona. "Ovo je Krinpit. Jedna od tri
inteligentne, ili najverovatnije, inteligentne vrste na Klongu, i jedina koja
ivi u gradovima. Sada ete videti i neke njihove zgrade. Nemaju krova.
Oigledno da Krinpite ne zabrinjavaju vremenske promene. Zato uopte grade te
zgrade niko ivi ne zna, ali grade ih. Izgleda da bi se sa njima najlake mogle
uspostaviti trgovake veze, ali ljakatori su isprednjaili za glavu. Ipak, nema
sumnje da emo ih sustii."
ef katedre za dizajn bila je mrava mlada crnkinja, koja je svoj doruak
svela na sok od pomorande i crnu kafu, i ve ga je bila zavrila. "Sustii, u
emu, kapetane Meninder?" upita ona izazovno.
Mardi je odmeri i odustade od borbe. "Za poetak, dr Ravenel, volela bih
da vidim da vai ljudi smisle koja roba bi ila na tritu. Za sve tri vrste
vanzemaljske inteligencije. Sve e one jednoga dana postati nae muterije."
Ekonomista za trenutak skide pogled sa holografije okruglog amca koji su
koristili Krinpiti, da bi Mardi bacio rukavicu. "Muterija je pojam koji
podrazumeva obostranu razmenu. ta mislite, ta bi ti, hm, Klonganci, mogli nama
da prodaju, a da bude vredno da se transportuje kroz sve te svetlosne godine?"
Mardi razvue usta. "Ko bi pomislio da ete me ba to pitati?" Ona izvue
diplomatsku torbu ispod stola i otvori je, odgurnuvi prethodno u stranu tanjir
sa jajima. "Do sada", ree, "ne raspolaemo proizvedenim artiklima. Ali,
pogledajte ovo ." Ona pusti da oko stola krui nekoliko komada, veliine desetak
kvadratnih centimetara, jedne tanke, elastine materije. "Ovo su parii mehura
za vodonik koji pripadaju baloniima. Vidite, veoma neobina materija - hou da
kaem da dri H2 u gasovitom stanju dvadeset i etiri asa, sa manje od jedan
odsto gubitaka. Toga bismo mogli da uvezemo u poprilinim koliinama, pod
uslovom da se ovde nae specijalizovano trite."
"Zar ne morate da ubijete baloni da biste ovo dobili?"
"Dobro pitanje." Mardi klimnu u pravcu ekonomiste sa lanim smekom na
licu. "U stvari, ne moramo. Odnosno, postoje i druga, ne-razumska bia sazdana
od iste materije - iako ovaj uzorak potie, ini mi se, od jednog razumnog
primerka. Dakle, ta emo s tritem? Ako se dobro seam, Nemci su
upotrebljavali trbune maramice volova kada su gradili Hindenburga."
"Razumem", ozbiljno se saglasi ekonomista. "Treba samo da stupimo u vezu
sa fabrikom cepelina." Razlee se opte kikotanje.
"Ubeena sam", ozbiljno ustraja Mardi, "da ete se vi moi setiti i neeg
boljeg. Ah, da, trebalo je da spomenem jo neto. Donela sam svoju ekovnu
knjiicu. Postoji jedna stipendija Dravne naunoistraivake fondacije za
istraivanja i razvoj koja eka da se neko prijavi." Hvala ti na tom daru,
tatice, pomisli u sebi.
Ekonomista sigurno nije mogao postati ef najvee katedre sa najvie
nastavnog osoblja a da prethodno nije nauio kada se treba povui. "Nisam
nameravao da vas potcenjujem, kapetane Meninder. U stvari, ovo je zaista
uzbudljiv struni izazov. ta ste nam jo doneli?"
"Elem, ima tu jo nekoliko uzoraka koji nisu ba najpaljivije proueni.
Iskreno reeno, ne bi trebalo da su sada ovde. Kemp Detrik ne zna da sam ih
uzela."
Grupa se uskomea, i dekan hitro ubaci: "Mardi, mislim da smo svi imali
istu sliku pred oima kada si pomenula Kemp Detrik. Ima li u tome iega to je u
vezi sa biolokim ratom?"

"Nikako! Ne, verujte mi, tako neto uopte nikada nije dolazilo u obzir.
Ja, zaista, priznajem da ponekad izlazim iz administrativnih okvira, ali ta
mislite, ta bi mi oni uradili kada bih odala dravnu tajnu takvog znaaja?"
"Zato onda Kemp Detrik?"
"Zato to su to vanzemaljski organizmi", objasni Mardi. "Izuzev uzorka
tkiva balonia, videete da se svaki uzorak koji sam donela nalazi u plastinoj
posudi sa dvostrukim zidovima i zavarenoj toplotom. Spoljna povrina oprana je u
kiselini i vakuumski sterilisana. Ali, ne, ekajte..." dodade ona, smeei se.
Svi prisutni za stolom poeli su da zagledaju vrhove prstiju, pri emu je
nastalo i upadljivo odmicanje od uzoraka tkiva koji su leali na stolu. "Ovi
uzorci od balonia sasvim su u redu. Ostali, moda, nisu ba sasvim. Zaista su
paljivo prokontrolisani. Nisu na njima otkriveni ni patogeni ni alergenti ali,
naravno, ipak ete morati da rukujete njima malo paljivije."
"Ba vam hvala, kapetane", uzvrati dizajner hladno. "Odakle vam tolika
sigurnost u pogledu ovih tkiva?"
"Pre tri dana pojela sam malo od njih", ree ona. Sada je ve oseala da
su joj potpuno posvetili panju, te nastavi: "Moram istai da stipendija sasvim
prirodno obuhvata i sve potrebne mere predostronosti. Ovo ovde vam je skupina
biljnih uzoraka. One vre foto-sintezu i uglavnom reaguju na infracrveni
spektar. Da li to zanima agronome? Dobro. A ovi uzorci ovde trebalo bi da budu
zanatski i umetniki proizvodi. Potiu od Krinpita, one vrste koja izgleda kao
zgaene bubavabe. Pretpostavlja da se te stvari 'pevaju'." To jest, ako ste
Krinpit i ako ih protrljate o svoju ljuturu - proizvode neke interesantne
zvuke. Ako nemate hitinsku ljuturu, moete upotrebiti kreditnu karticu."
ena iz odeljenja za dizajn oprezno podie jedan od tih uzoraka i zakilji
u njega kroz providnu plasitku. "Rekli ste da elite da vam mi razvijemo
nekoliko izvoznih artikala?"
"Upravo to." Na kraju Mard izvue iz torbe fotokopirani dokument u
crvenom omotu na kome su upadljivo bile odtampane rei STROGO POVERLJIVO. "Kao
to vidite ovo je dravna tajna, ali to su samo armijske zavrzlame. Za desetak
dana sve to, ili bar najvei deo, ionako e biti predato Ujedinjenim Nacijama.
To je najiscrpniji izvetaj koji sam uspela da pripremim o tri glavne razumne
vrste ivih bia na Klongu."
Svih est profesora za stolom posee istovremeno za dokumentom, ali ena
iz Dizajna bila je najbra. "Hm", ree ona, urno ga listajui. "Imam
postdiplomca koji bi ovo prosto progutao. Mogu li da mu pokaem?"
"Imam jo bolji predlog. Da nas dve ostavimo ovaj tekst i uzorke vaim
kolegama i da odemo da porazgovaramo s njim."
Petnaest minuta kasnije Mardi je ve uspela da se otarasi efa katedre i
sada je sedela u etiri oka sa vitkim, uzbuujuim mladim ovekom, po imenu
Volter Pinson. "Misli li da e uspeti" upita ga Mardi.
"Da! Hou da kaem, hm, posao je veliki..."
Mardi ga uhvati za miicu. "Ubeena sam da moe. I bie mi zaista drago
ako mi bude rekao kako misli da postupi."
Pinson se malo zamisli. "Pa, pre svega, moraemo da ustanovimo koje su
njihove potrebe, predloi on."
"Izvanredno! Sigurno e biti veoma teko. Ja sama ne bih znala odakle da
ponem. Ovako, od prve, rekla bih da im je trenutno najvea briga kako da ostanu
ivi. Kao to e uskoro i sam videti, sve to je na toj planeti provodi najvei
deo vremena u pokuajima da pojede sve drugo, ukljuujui i druge inteligentne
vrste."
"Kanibalizam?"
"Pa, mislim da to ipak ne moe tako nazvati. U pitanju su razliite
vrste. A ima i mnogo drugih vrsta koje pokuavaju da pojedu one razumne."
"Grabljivci", prihvati Pinson, klimnuvi. "Pa, evo nam polazne take,
upravo na tom mestu. Da vidimo. Za grabljivce koji bi liili na balonie, na
primer, sve to bi moglo da ih zapali pomoglo bi da se zatite razumna bia.

Naravno", dodade on mrtei se, "moramo biti sigurni da e se takva sredstva

upotrebljavati samo da zatite razumna bia od niih oblika ivota."
"Naravno!" uzviknu Mardi negodujui. "Pa neemo im valjda dati u ruke
oruje da ponu da ratuju!" Ona brzo pogleda na sat. "Imam jedan predlog,
Voltere. Nisam ba mnogo dorukovala a ruak se ve pribliio. Hajde da ti i ja
neto prezalogajimo. Ima jedno mesto gde sam povremeno zalazila dok sam ovde
studirala. Prilino ubuali stari motel, ali hrana je bila izvanredna - naravno,
ako ima vremena?"
"Oh, da, imam vremena", prihvati Pinson, gledajui je s divljenjem.
"Preko trga Harvard pa gore, ali moraemo da uzmemo taksi. Molim te,
dozvoli da ja platim. Imam putni nalog i plaene trokove, a osim toga, to je
ionako va novac od poreza." Dok su ili ka liftu sretoe gomilu studenata koji
su hitali ka sali za predavanje. Gledajui za njima, Mardi upita: "Da li moda
poznaje studenta koji se zove Lojd Vensli? Mislim da je bruco."
"Ne, ne bih rekao. Va prijatelj?"
"U stvari i nije - ili bolje reeno, videli smo se jo dok je bio mali.
Poznavala sam mu porodicu. A sada, ovi, hm, aparati za samozatitu..."
Posle nekoliko prijatnih sati, Mardi ue u taksi ispred starog motela.
Ako hrana i nije bila onako dobra kao to je ona pamtila, sobe su jo bile na
visini. Dok su se pribliavali trgu Harvard odjednom je obuze jedna elja.
"Poite avenijom Masausets", naredi ona oferu, "hou da skrenemo na jedno
mesto." Nekoliko uglova kasnije ona mu ree da skrene u jednu bonu ulicu i
pogleda oko sebe.
Sve joj je bilo poznato. Eno samoposluge. Eno i ordanovog kupatila, i
tamo gore, iznad berbernice, samo to je to sada bila gvoara, nalazio se
trosobni stan na uglu ulice, gde je preivela sa Lojdom i Lojdom mlaim onih
deset meseci koliko su trajale njene postdiplomske studije i brak. To je bilo
razdoblje kada se najvie pribliila materinstvu, zamenjujui estogodinjem
deaku majku koja je umrla kada je imao samo tri. Tada se, takoe, najvie
pribliila ulozi supruge - tada i nikad vie. E, moj Lojde! Imao je trideset
godina a ona devetnaest i bio je tako prokleto utiv u Oficirskom klubu da ne bi
nikada pomislili na ta lii kad je u krevetu. ak ni kada bi ga prethodno
isprobali jedno dva puta, to je predostrona Mardi i uradila. Ve i sam pogled
navie u prozore njihove spavae sobe uini da Mardi zaboli vrat pri seanju
kako ju je nabijao glavom u ugao kreveta, poluuguenu jastucima, da bi mogao da
se isprazni u nju onoliko brzo koliko mu je prijalo. I onoliko esto koliko mu
je prijalo. I kad god mu je prijalo. Od pljuvaonice ne traite dozvolu da
pljunete u nju, niti od supruge da je tucate. Pljuvaonica se nee otimati,
pogotovu ako je nabijete u poloaj koji vam odgovara, i nee zapomagati. Nee ni
supruga, pogotovu kada je estogodinji sin jo napola budan u drugoj sobi.
Ona napokon naredi vozau da vozi dalje.
Lepo bi bilo da vidi Lojda mlaeg, sada kada je odrastao. Ali bolje e
biti da ne pokuava. Bolje da ostane sve onako kako je i bilo. Ni jednog ni
drugog Lojda nije videla jo od razvoda, i ne treba izazivati sudbinu. Bilo je
to prilino zastraujue i poivotinjujue iskustvo za mladu devojku; imala sam
sree, pomisli Mardi, to me nije zauvek uplailo!
Kada se vratila u hotel ekao ju je teleks od oca: "uti znati posluati.
Sluaj vesti na radiju." Ona ukljui televizor, dok se pakovala, traei stanicu
koja je emitovala samo vesti. Dobila je kao nagradu pet minuta prie o
najnovijem bostonskom skandalu sa podmienim politiarima, potom iscrpan
intervju sa buduim golgeterom Crvenih Dokolenica. Najzad je dobila i saetak
najvanijeg dnevnog meunarodnog dogaaja:
"U neoekivanom istupu u Ujedninjenim nacijama danas pre podne, poljski
delegat, Vladislav Penski, objavio je da je njegova vlada prihvatila poziv
rezolucije u Bengaliju. Zemlje Izvoznice Hrane sloile su se da poalju istranu
komisiju sa najirim ovlaenjima, kako bi ispitala navodno nehumano postupanje

sa ivim biima koja naseljavaju planetu sa fantastinim nadimkom 'Klong',

odnosno, 'Kungov Sin'. U toj komisiji nee biti zastupljene velike sile kao
Sjedinjene Drave i Sovjetski Savez, ve e je sainjavati mirovne snage UN iz
Poljske, Brazila, Kanade, Argentine i Bugarske."
8.
Deni Dejlhauz naglo prui ruku i epa teodolit u trenutku kada je poeo
da pada na meko tlo. Morisej se iroko osmehnu i poe da se izvinjava. "Mora da
sam izgubio ravnoteu."
"Ili si se opet naljemao", odvrati Dejlhauz. Bio je ljut - ne samo na
Moriseja. U dnu due je znao da je besan uglavnom zato to je poleteo
Kapeljinikov a ne on. "No, svejedno", nastavi on, "ovog puta si rezultate
zaista dobro zabio sebi u glavu. Zato ne bi idui put dremnuo dok se ne
rastrezni?"
Bili su prekriveni prugama osuene materije kojom su ih isprskali
balonii, i s vremena na vreme, jo danima nakon tog dogaaja, svakome se
deavalo da doivi kratak napad pohotljivosti ili euforije. Ali Morisejevi
napadi ne samo da su bili prilino intenzivni, ve je Dejlhauz bio gotovo
siguran da se biohemiar namerno ponovo izlae toj materiji. Otkrio je da u
semenu ili spermi mujaka balonia postoji neka veoma halucinogena materija ili jo bolje, onaj odavno traeni afrodizijak, proslavljen u pesmama i priama.
I nije Morisej bio kriv to su ga istraivanja s vremena na vreme navodila da
podilejie. Ali nije trebalo da uporno nastoji da pomogne kod oitavanja
teodolita.
Daleko iznad njihovih glava Kapeljinikovljev grozd jarko utih balona
vrteo se ukrug, dok je pilot eksperimentisao sa dizanjem i sputanjem da bi
iskoristio povoljne vetrove na raznim visinama. Kada bude zavrio imae sve
osnovne informacije koje su im potrebne da bi krstarili nebom. Tada e doi red
na Dejlhauza. Ali on se ve umorio od ekanja.
"Kapi", izgovori on u radio, "izgubili smo rezultate. Moe sleteti, ne
vredi da ostaje gore."
Herijeta je upravo ila prema njima kada do njih dopre Kapeljinikovljev
odgovor. Bio je na ruskom; Herijeta ga je ula i ljutito se trgla. Potpuno u
njenom stilu. U svemu tome ispala je prava kalatura, mislio je Dejlhauz. Kada
su se povratili nakon onog prvog neverovatnog tripa ona je siknula na njega:
"ivotinjo! Zar nisi znao da mogu ostati u drugom stanju?" Uopte mu nije palo
na pamet da pita. A ni njoj nije palo na pamet u tom trenutku. No, nije vredelo
da je sada podsea da je i ona bila isto onako uspaljena koliko i on. Ve se
bila povukla u svoj tvrdi oklop nabusite usedelice. Od tada je bila desetostruko
ukruenija nego pre, i pedesetostruko neprijatnija prema svakome ko bi u njenom
prisustvu napravio ma kakvu primedbu u vezi sa seksom, ili, ak, kao to je
upravo bio sluaj sa Kapeljinikovim, sasvim opravdano upotrebio neku runu re.
"Imam neke nove trake za tebe", mrknu Herijeta.
"Ima li napretka?"
"Svakako da ima napretka, Dejlhauze. Ve imamo jasnu gramatiku. Objasniu
njene principe itavom logoru posle sledeeg obeda." Ona podie pogled uvis, ka
Kapiju koji je upravo pravio poslednji iroki zaokret svojim balonom dok je pola
tuceta klonganskih naduvenih gasnih mehurova lelujalo oko njega i povlailo se u
stranu.
Jasnu gramatiku.
Nije imalo svrhe pourivati Herijetu. Preliminarne studije o prvom susretu
sa razumnim biima na netehnolokom stupnju bile su jo veoma daleko! Dejlhauz
prebroja dotadanje rezultate. Nisu uspostavili nikakve veze sa onim stvorenjima
nalik na rakove zvanim Krinpiti, niti sa kopaima podzemnih tunela. Gasni
mehurovi su gotovo stalno bili u blizini, jo od onog dana kada su ih sve
poprskali svojim mleom. Ali nisu prilazili dovoljno blizu da bi s njima
uspostavili veze za onakve susreta kakve je Dejlhauz eleo. Poskakivali su i

ljuljali se u vazduhu na visini od nekoliko stotina metara, i silazili nie samo

kada bi vei broj stanovnika logora bio odsutan ili spavao. Nema sumnje da su ih
milenijumi iskustva sa grabljivcima nauili da izbegavaju bia vezana za
povrinu zemlje. Ipak, Deniju je to oteavalo posao.
Kada su bili na vidiku, daljinski prislukivai bar su mogli da uhvate
najvei deo njihovih kretavih, pevajuih razgovora - ako su to uopte bili
razgovori. Herijeta je rekla da je otkrila njihovu strukturu. Herijeta je rekla
da to nije bilo ptije cvrkutanje, niti krici straha. Herijeta je rekla da e ga
nauiti da razgovara sa njima. Ali onome to je Herijeta rekla nije se uvek
moglo verovati, mislio je Deni Dejlhauz. I jo je mislio da im je potreban drugi
prevodilac. Operacija na uljevitom telu mozga olakavala je uenje jezika, ali
je imala i nekoliko nepoeljnih posledica. Ponekada je stvarala fizike tegobe,
ukljuujui i dugotrajan bol. U reim sluajevima izazivala je ak i promene
linosti. I nije uvek uspevala. Ako neko nije imao smisla za jezike - posle
operacije ni dalje ga nije imao. U Herijetinom sluaju, pretpostavljao je Deni,
stekle su se sve te tri neeljene posledice.
Ionako su ve poslali sve trake na Zemlju. Pre ili posle ogromni
kompjuteri u Donu Hopkinsu i A&M Teksasu poee da proveravaju semantike
nivoe, i Herijetine sposobnosti - ili nesposobnosti - nee imati vie toliko
znaaja.
Ono to je Deniju bilo potrebno, ili, bar, ono to je eleo, i to toliko
snano da je gotovo ve oseao da mu je to konano polo za rukom, bilo je da se
nae tamo gore na nebu, sa jednim od balonia, licem u lice, uei jezik na
dobri, starinski nain. Sve ostalo predstavljalo je samo polovino reenje. Bili
su isprobali sve ime su raspolagali. Slobodno lebdee balone snabdevene
instrumentima, sa senzorima programiranim tako da reaguju na svaki znak ivota,
vuje zamke za Krinpite; mikrofone zakopane u zemlju za one tuneldije;
daljinske prislukivae i kamere sa zumom za meine s gasom. Snimili su
kilometre trake ispunjene slikama i zvucima svih moguih skauih, puzajuih i
vijugavih stvorova, i u svim tim beskrajnim satima projektovanja jedva da bi se
skupilo desetak minuta koje bi Dejlhauz mogao da iskoristi.
Ipak, neto je bilo uraeno. Dovoljno da bi on mogao da sroi dva
izvetaja i poalje ih natrag na Zemlju. Dovoljno ak i za njegove ljubomorne
kolege sa Univerziteta u Masausetsu i AAL da marljivo okapavaju nad njim, ak i
ako nije bilo dovoljno da zadovolji Denija. I to je bilo neko saznanje, ak iako
je veinom bilo negativno.
Najpre je nestala lepa bajka o tri nezavisne, inteligentne vrste koje ive
u blagotvornoj saradnji i slozi. Nije bilo saradnje. Oni se, bar, nisu
osvedoili da saradnja postoji, a s druge strane, videli su mnogo pokazatelja
koji su govorili suprotno. Krtice kao da nikada nisu imale posla s drugim
vrstama. Balonii i Krinpiti jesu, ali ne u obliku saradnje ili sloge.
Balonii nikada nisu dodirivali zemlju - bar ih Deni nikada nije video da to
ine; a ako i jesu, to nije bilo namerno. Najmanje dvadesetak vrsta volelo je da
jede balonie - razume se, kada bi uspele da ih uhvate: glatki smei stvorovi
koji su podseali na slepe mieve zakrljalih krila, skakai nalik na abe,
zglavkari manji od Krinpita - a i sami Krinpiti, i to poprilino. Ako bi se
baloni ikada spustio dovoljno nisko da ga neko od njih dohvati - poginuo bi. I
tako su balonii sav svoj ivot, od mreenja pa do splanjavanja provodili u
vazduhu, i redovno zavravali u sistemu za varenje nekog od tih stvorenja
vezanih za zemlju; bio je to zaista neprilian usud za tako ljupku vrstu!
Kapeljinikov je dolazio, letei brzo i nisko, dok su ga ljuljali i bacali
prizemni vetrovi. Stigavi na visinu od pet metara povukao je uzicu svoga balona
i pao kao kamen, koprcajui se da se oslobodi kaieva i padne slobodan. Malo se
kotrljao kada je pao na zemlju, a onda ustao, trljajui se po telu i potrao da
uhvati izduvani grozd balona dok je ovaj jo poigravao nisko nad tlom, noen
povetarcem. Deni se tre, razmiljajui o svom prvom letu. Poslednjih nekoliko

trenutaka bie najtei. On krenu da pomogne Kapiju da pokupi omlitavelu tkaninu,

ali iznenadan pucanj iz puke tik pored uha natera ga da se brzo sagne i opsuje.
On se naglo okrenu oko sebe, obnevideo od besa. "ta to sada do avola
radi, Morisej?"
Biolog prisloni puku uz rame i vojnikim pozdravom doeka jednog
balonia koji je padao, trzajui se. "Samo uzimam jo jedan uzorak, Deni",
odvrati on veselo. Dobro je odmerio visinu i nagib vetra, tako da im je izduvani
mehur pao takorei pred noge. "Uh, sranje", ree on s odvratnou, "jo jedna
enka."
"Zaista?" upita Deni, buljei u neto to je liilo na ogromni ud u
erekciji. "Jesi li siguran?"
"I mene je prevarilo", razvue usta Morisej. "Ne, ovi s patkama nisu
mujaci. I to nisu patke, hou da kaem penisi. Taj svet ne vodi ljubav onako
kao ti i ja, Deni. enke nekako rasprostru jajaca, tako da lebde po vazduhu, a
onda dou momci i isprazne se na njih."
"Kad li si samo uspeo sve to da otkrije?" Dejlhauz je bio besan; jedno od
pravila ponaanja ekspedicije bilo je da svako ko neto otkrije odmah to saopti
ostalima.
"Onda kad si me ti zezao da sam pijan kao zemlja", ree Morisej. "Mislim
da to ima veze sa nainom na koji stvaraju vodonik. Izgleda da tu igraju ulogu i
suneve eksplozije. Kada su ono ugledali na reflektor mislili su da je
eksplozija - i izbacili mleac. Mi smo se sluajno nali ispod njih i bili smo
poprskani sa hm, sa..."
"Znam ime smo bili poprskani", ree Dejlhauz.
"Aha! Zna, Deni, kada sam poeo da se bavim ovim poslom kolege su priale
da je seciranje uzoraka veoma prostaki posao, ali svaki put kada se pribliim
mukim polnim lezdama uzbudim se. Poinje da mi se dopada to to radim."
"Zar mora sve da ih pobije da bi to radio? Oterae mi jato. Kako u
onda uspeti da uspostavim vezu s njima?"
Morisej se iroko nasmei, ali nita ne odgovori ve samo pokaza rukom
iznad svoje glave. Dejlhauz je, istini za volju, morao da se sloi sa njegovim
neizreenim miljenjem. Ma kakve da su bile emocije tih gasnih mehurova, strahu
izgleda da tu nije bilo mesta, Morisej ih ve pobio dvanaestak, ali jo od prvog
susreta jato je skoro uvek bilo na vidiku. Moda su ih privlaile svetlosti u
logoru. U stalnom sumraku koji je vladao, na Klongu nije bilo 'dana'.
Ekspedicija je reila da ga stvori vetakim putem, tako to bi svo raspoloivo
osvetljenje ukljuili u trenutku koji su odredili da bude 'zora' i iskljuili ga
dvanaest sati kasnije. Jedno svetlo je meutim stalno gorelo. Da odbije
grabljive ivotinje, rekli su, ali u stvari zato da ublai iskonski ovekov
strah od tame.
Morisej podie baloni. Bio je jo u ivotu; naborano lice mu se beumno
krivilo. Posle pada nikada nisu ispustili ni glasa, jer - kako je rekao Morisej,
kad bi se balon probuio, oni bi izgubili sav vodonik koji im je davao glas. Ali
su neprestano pokuavali. Prvi koga su oborili iveo je jo etrdeset sati.
Puzao je po itavom logoru, vukui za sobom svoj sivi, smeurani mehur, i sve
vreme izgledalo je da trpi velike bolove. Dejlhauzu je laknulo kada je najzad
uginuo, a laknulo mu je i sada kada je Morisej ovog novog tutnuo u dak za
ubijanje da bi ga poslao na Zemlju.
Kapeljinikov doepesa do njih, trljajui se po krstima. "Uvek muenik,
onaj koji prvi leti", gunao je. "Dakle, Deni Dejlhauze. Hoe li sada ti?"
Denija kao da udari struja. "Misli, odmah?"
"Dabome. Vetar ne lo. I ja poem, im se dva balona napune."
Dejlhauz nije oekivao de e proi toliko vremena dok mala pumpa ne napuni
dva grozda balona dovoljno velika da ponesu ljude - naroito zato to je pumpa
bila na brzinu opremljen kompresor bez sveica koji je isputao bar isto onoliko
gasa koliko je uspevao da utisne u balone. Dejlhauz je pokuao da jede, pokuao
da dremne, pokuao da se zainteresuje za druge projekte, i stalno iznova

navraao da posmatra mreom sapete grozdove balona koji su se polako naduvavali

i punili vodonikom.
Vreme se, meutim, pokvarilo. Oblaci su prekrili nebo od jedne do druge
linije obzorja, ali Kapeljinikovljev optimizam nije jenjavao. "Vetar e
razduvati oblake. Sigurno nebo bude isto." Kada se prvi ruiasti sjaj ukaza na
nebu on ree odluno: "Sada okej. Upregni sebe, Deni."
Dejlhauz sumnjiavo prikopa kaieve oko sebe. Bio je vii ali i laki od
Rusa, i Kapeljinikov progunaa neto dok je kroz ventil isputao viak
vodonika. "Inae", objasni on, "ti ode natrag u Dravu Miigen Istoni Lansing,
vuuuu! Ali, idui put ne toliko traiti gas."
Am od kaieva imao je na ramenu kopu za brzo otvaranje ventila i Dejlhauz
je dodirnu, da proba. "Ne, ne!" vrisnu Kapeljinikov. "Hoe da povue kada si
na dve stotine metara, dobro povuci! To tvoj vrat. Ali nemoj traiti gas
uzakud." On uze Denijeve ruke i povue ih do dva glavna gajtana. "Nije gasni
mlaznjak, razume? Slobodan balon. Gasni mlaznjak koristi dizanje da utedi
gorivo. Ovde nema gorivo, samo dizanje. Ovde ti ide kuda vetar ide. Ne voli
pravac, bira drugi vetar. Prospe vodeni balast, die se. Ispusti
Wasserstoff, sputa se."
Dejlhauz se zakoprca u amovima. Nee ba biti kao jedrenje iznad istone
obale jezera Miigen, gde je uvek bilo zapadnog vetra da sprei propadanje i
odri jedrilicu satima na nebu. Ali ako Rus to moe da uradi, moe i on. Nadam
se dodade u sebi i ree glasno: "U redu, mislim da sam uglavnom shvatio."
"Hajdemo, onda", povika Rus smeei se ka Deniju, poput ronioca koji se
kree po dnu mora. Polako mu se pribliivi koliko god su im naduvani baloni
dozvoljavali, on mu se paljivo zagleda u lice. "Sve u redu?" Deni klimnu. "Onda
baci kamen i mi poleteli!" povika Kapeljinikov. I on odbaci svoj kamen i stade
dijagonalno da lebdi navie.
Dejlhauz duboko uzdahnu i krenu za njegovim primerom, posmatrajui Rusa
kako se die iznad njega.
Nita se nije dogodilo. Deni ne oseti nikakvo ubrzanje, jedino mu noge kao
da naglo utrnue, i nije vie na tabanima oseao nikakav pritisak. Poto nije
skidao pogled sa Kapeljinikova, zaboravio je da pogleda nanie sve dok se ve
nije nalazio na pedeset metara visine.
Vetar ih je sada nosio na Jug, du obale. Daleko iznad njih i nad kopnom,
iznad ljubiastih brda kojima je s jedne strane bila oiviena uma paprati,
ratrkano stado balonia paslo je raznovrsne siune organizme koji su lebdeli
u vazduhu. Ispod i iza njih smanjivala se slika logora. Deni je ve bio na veoj
visini od vrha njihove rakete za povratak, najvie take u logoru. Na levoj
strani prostiralo se more, i videla su se dva ostrva u blatnjavoj vodi, obrasla
drveem sa viestrukim stablima.
Jedva je uspeo da otrgne panju sa razgledanja predela ispod sebe;
Kapeljinikov mu je neto dovikivao. "ta?" zaurla Dejlhauz iz petnih ila.
Prostor izmeu njih se proirio; Kapi je sada ve bio etrdeset metara iznad
njega, i kretao se u pravcu kopna, oigledno na drugom vazdunom sloju.
"Prospi ... malo ... vode ...!" vikao je Rus.
Dejlhauz klimnu i oprezno posegnu za gajtanom ventila i blago ga povue.
Nita se ne dogodi.
On povue malo jae. Pola litre balasta izlete u kapljicama iz cisterne,
pokvasivi ga. Deni nije shvatio da se leta nalazi tano ispod cisterne sa
balastom, i grcajui se zakle da e promeniti taj element u dizajnu pre nego to
ponovo poleti.
Ali, leteo je!
Ipak, ne sa lakoom. Niti elegantno. ak ne ni sa trapavom ali sigurnom
vetinom upravljanja koju je usvojio Kapeljinikov. Prvi sat proveo je vijajui
se s Kapijem po nebu. Bilo je nalik na jednu od onih igara u luna-parku, kada se
sa devojkom nalazite na dva tanjira koji se okreu i idu ukrug, i gde ni jedno
ni drugo ne moe da napravi ni korak a da ne zakorai na drugi takav rotirajui

tanjir. Nije uspeo da stigne Rusa, iako se Kapeljinikov trudio koliko god je
mogao da mu olaka da ga uhvati. Jednostavno nije mu polo za rukom od prve.
Ali - letenje! Upravo to je oduvek sanjao, taj san sviju nas. Potpuna
pobeda nad vazduhom. Bez mlazeva. Bez krila. Bez motora. Samo lagano lebdenje
kroz okean atmosfere, ne napreui se vie nego kad ovek pluta u slanoj vodi
nekog zaliva.
Uivao je u tome, i kako je vreme odmicalo - ne prilikom prvog leta, ni
desetog; vodonik je bio neiscrpan iako je polako priticao, tako da je napravio
onoliko letova koliko god je mogao - poeo je polako da ulazi u vetinu letenja.
A problem da se stigne do balonia, ispostavilo se, nije uopte ni bio
problem.
Nije morao da ih trai. Leteli su mnogo vetije od njega, i oni su njemu
prili, poskakujui unaokolo kao ogromni niz izgubljenih i iznutra osvetljenih
bundeva sa runim malim licima kao navlake za jastuk, radoznalo virei u njegovo
lice i pevajui, pevajui... Oh! kako su samo pevali.
Sledee nedelje, odnosno onoga to je na Klongu bila nedelja, Dejlhauz je
svaki slobodni minut provodio u vazduhu. ivot u logoru odvijao se gotovo
potpuno bez njega. ak je i Kapeljinikov vie od njega boravio na zemlji.
Dejlhauza nita nije privlailo tlu, i oseao se gotovo kao stranac kad bi
sleteo, odspavao, ispraznio beiku i creva, najeo se, napunio balone i opet se
vinuo u nebo. Herijeta se obrecivala na njega zato to je od nje traio vie da
prevodi nego to je bila u stanju da uradi. Komandir logora se ogoreno alio
to se energija toliko troi na proizvodnju vodonika. Dim Morisej ga je
preklinjao da mu posveti malo vremena i pomogne mu da prikupi i proui druge
vrste. ak je i Kapi zamerao to mu se mnogo habaju baloni. Deni nije obraao
panju. Na nebu Klonga poinjao je za njega pravi ivot. Napredovao je od
trapavog poetnika do vetog aeronauta; od stranca do, gotovo, pripadnika
velikog lelujavog jata. Polako je uspevao da razmeni neke osnovne pojmove sa
pojedincima meu gasnim mehurima, naroito sa najveim od njih - koji je imao
dva metra u preniku i are gotovo potpuno nalik na kotski tartan: Deni ga je
nazvao 'Lepi princ arli', pojma nemajui kako bi baloni zvao samoga sebe.
Sebe. Deni je o njemu ve poeo da misli kao o prijatelju. Da nije bilo telesnih
potreba i jo jednog razloga, Dejlhauz ne bi ni pomiljao da se vraa u logor.
A taj drugi razlog bila je Herijeta.
Nije mogao bez njene pomoi u prevoenju. Ali samog prevoda nije bilo
dovoljno. Bio je uveren da je mnogo greila. Ali to je bilo sve ime je mogao da
raspolae u nastojanju da opti sa tim prekrasnim i udovinim vazdunim biima.
Besneo je pred drugim stanovnicima logora i insistirao da njegove albe budu
prenete na Zemlju; vreao ju je do suza - iz oiju za koje bi se zakleo da ih
nikada ranije nisu prolile. Ni to mu nije bilo dovoljno... Ipak, putovanje za
putovanjem, sat po sat vremena, i izvesno saobraanje sa baloniima polako je
poelo da se raa.
Nikada niste mogli znati koje e vam od prethodnih steenih znanja biti od
koristi. Oni predugi asovi itanja omskog i transformacione gramatike,
kritike analize Lorenca i Darta, semestri provedeni u prouavanju rituala
boravita i sparivanja - nita od svega toga nije se moglo upotrebiti na
nebesima Klonga. Ali zato je blagosiljao svaki sat jedrenja po nebu i svako vee
provedeno u klapi, kad su on i momci pevali u kvartetu. Jezik gasnih mehurova
bio je muzika. ak ni kineski mandarini nisu imali takve zahteve u pogledu
modulacija i tonaliteta. Pre nego to je nauio ijednu re, odjednom se naao
kako cilie u njihovom horu, a oni su na to reagovali, ako ve ne dobrodolicom
a ono, bar, radoznalou. Onaj veliki, kariran kao kotsko ebe, ak je nauio
da otpeva ime Denija Dejlhauza, onoliko koliko su mu to dozvoljavali govorni
organi kojima su nedostajale tako osnovne foneme kao to su frikativi.
Deni je vremenom saznao da su neke njihove pesme nalik ptiijem zovu na
Zemlji: jedna je oznaavala hranu, a nekoliko ih je bilo za opasnost. Izgleda da

su postojale tri vrste opasnosti - jedna sa tla a druge dve iz vazduha - ali to
su, oigledno, bile dve razliite vrste. Jedna je pesma zvuala gotovo kao
havajski jezik, sa mnogo laterala i glotalnih opstruenata. Ta je, izgleda,
oznaavala jednu divlju vrstu gasnog letaa, pravu vazdunu ajkulu, koja im je
izgleda bila najopasniji protivnik u borbi za opstanak.
Dejlhauz, ipak, nije bio sasvim siguran ta znai onaj drugi zov (Herijeta
mu nije bila od velike pomoi), ali izgleda da se odnosio na neku opasnost iznad
vazduha; i to ne samo opasnost ve i onaj specijalni muki, herojski izazov,
koji podrazumeva izlaganje vlastitog ivota opasnosti, ak i smrti, ali je
beskrajno privlaan iz razloga koje nije mogao da pojmi. Satima se muio da ga
odgonetne, pretvarajui Herijetin ivot u pravi pakao. Tada se jo nije
ukazivalo reenje. Ali trake su bile poslate natrag na Zemlju i kompjuterski
ekvivalenti poeli su da se vraaju njima, tako da je Herijeta konano mogla da
mu sastavi reenice. Tako on otpeva: "Ja sam prijatelj", bekrajno dirljivo,
veliki karirani gasni mehur koga je bio nazvao arli odgovori celom pesmom:
"Ti jesi, ti jesi, ti nam jesi prijatelj!" I ceo hor mu se pridrui.
Prevrtljivo klongansko vreme bilo je lepo samo osam kalendarskih dana, a
potom vetrovi opet stadoe da se pojaavaju i oblaci da se valjaju nebom.
Kada bi vetrovi duvali ak i sami balonii imali su tekoe da ostanu na
okupu, a Denija Dejlhauza bacali su po itavom nebu. Pokuavao je da se i dalje
drui sa njima, i zato to se on trudio, trudilo se i itavo jato. Uprkos
naporima, sve vie su se razdvajali. Kada je konano odluio da digne ruke, on
im otpeva svoj oprotajni pozdrav i za uzvrat zau onu pesmu koja je oznaavala
'opasnost s neba'. Dejlhauz je ponovi za njima; delovalo je sasvim umesno,
imajui u vidu meteoroloke prilike. Ali tada postade svestan dubokog, klepueg
zvuka koji se probijao kroz zavijanje vetra. Bio je to helikopter.
Dejlhauz napusti jato, podie se do visine na kojoj je pronaao vetar u
povratnom pravcu, i zatim veto stade da manevrie kroz vetrove raznih pravaca
da bi se spustio u logor. Eno ga gde se sputa kroz pramenaste okrajke oblaka:
helikopter Smrdouljaca, sa amerikom zastavom na dugakom, iljatom repu. Ala ti
razbijaju energiju! Ne samo da su, uz neverovatne trokove dopremili tu ogromnu
masu tahionskim prenosom, ve su prebacili i dovoljno goriva da pilot moe da se
vozika unaokolo. I ta je to nosio u mrei obeenoj izmeu svojih salinaca? Jo
nekakvu mainu! Tipini smrdouljski bezobrazluk sa naftom!
Deni odvratno opsova na ovakvu rasipnost Smrdouljaca. Sa malim deliem
kilokalorija koje su razbacivali iz puke nedelotvornosti i nepanje on bi mogao
da ima veoma pristojan raunar. Kapeljinikov bi ve odavno imao svoju
jedrilicu, Morisej bi dobio motor za amac, i time praktino do sada, ve skoro
upotpunio kolekciju morskih uzoraka. Neto je trulo u svetu koji dozvoljava da
aica drava tako orgija sa energijom samo zato to sluajno lei na njenim
izvorima. Kada jednog dana budu iscrpljeni, i one e bez sumnje pasti na
prosjaki tap, kao Peruanci ili Pakistanci. Bie to slaba uteha. Jer njihov pad
znaie istovremeno i pad itavog sveta!
Ili samo pad tog sveta. Moda e se za ovaj neto, moi izmisliti.
Planiranje. Razmiljanje. Priprema. Kontrola rasta, tako da se neobnovljivi
prirodni resursi nee troiti uludo. Pravedna podela blaga na Klongu, tako da
nijedan narod niti pojedinac nee moi da se bogati po cenu gladovanja drugih.
Pokuae se da se svima obezbedi jednakost...
Dejlhauz se tre iz razmiljanja u trenutku kada shvati da sanjari. Vetar
ga je oduvao dalje nego to je hteo, gotovo do iznad morske puine. On
izbezumljeno stade da isputa vodonik i, padajui brzo, spusti se takorei u
vodu. Nekako ipak stade na noge, posmatrajui kako razderani baloni lebde nad
vodom, van njegovog domaaja. Kapi e biti besan.
Bar nee morati da ih vue na leima dok bude dugo peaio do logora,
pomisli on. Bila je to kakva-takva uteha, ali nije dugo trajala. Pre nego to je
stigao na pola puta, poela je da pada kia.

I padala je. I padala je. Nije to bila ona zverska, sveobarajua oluja
koja je naletela na njih tek to su se spustili, ve je trajalo i trajalo
dosadno i razdraujue, preavi onu taku kad se moglo smatrati samo nezgodom,
preavi i onu kada je postalo mukotrpno, i na kraju im se svima uinilo da su
do kraja svojih bednih ivota osueni na te zejtinjave kapi koje su tlo
pretvarale u blatite a logor u parno kupatilo. Nije bilo nikakvih izgleda da
balon poleti. Uostalom, na vidiku nije ni bilo balonia za kojima bi se moglo
leteti. Kapeljinikov gunajui napravi i napuni nove balone, u nadi da e doi
bolja vremena. Herijeta Santori ibala je svojom jeziinom svakoga ko bi joj se
naao na putu. Morisej je spakovao uzorke u svoj ator i okapavao nad nekim
zagonetnim slikama i tabelama, izlazei s vremena na vreme samo zato da bi
ljutito gledao u kiu i klimao glavom. Deni je sastavljao dugake tahprenske
poruke SERDKOM-u i AAL-u, traei poklone za svoje gasom naduvane prijatelje.
Krivitin i Sparki Kerbo skuvali su zajedno nekakav vetiji napitak od bobica
koje su rasle na Klongu i zajedno se strahovito napili, a potom se jo stranije
razboleli kad im se organizmi poee boriti da se oslobode tragova stranih
klonganskih belanevina u onom kuvanom semenju. Zamalo da umru. Sigurno bi im se
to i dogodilo, prasnuo je u jednom trenutku Aleks Vudring, drhtei od besa, da
su taj idiotski trik izveli ranije; ona potpuna neotpornost njihovih organizama
iz prvih dana sada se ve smanjila na reakcije koje vie nisu bile smrtonosne.
Samo su izazivale dugotrajno oseanje slabosti i munine. Na Denija je prelo
zaduenje da se stara o njima i da skuplja i pakuje njihove raznorazne odvratne
izluevine da bi ih Dim Morisej analizirao.
Morisej je uao nad svojim slikama i grafikonima kada Deni ue, i kada mu
objasni ime e morati da se bavi, ovaj glatko odbi. "avola, Deni, nemam opremu
za tako neto. Te uzorke slobodno baci u nunik, ne trebaju mi."
"Herijeta kae da bi trebalo makar da ih analizira."
"Zato? Ne znam ak ni koji sastojak treba da traim u njima."
"Herijeta kae..."
"Ah, odjebi Herijetu. 'Prosti mi' Deni, nisam namerno hteo da te podsetim
na vae, uh, indiskretno ponaanje. Uostalom, imam jedan bolji posao za nas
dvojicu, sada, kad kia prestaje."
"Nije prestala, Dime."
"Jenjava. Kada se zaustavi Bojn e doi da uzme natrag onaj mali buldoer
koji sam uzeo od njega na zajam. Pre toga hou da ga upotrebim."
"Za ta?"
"Da iskopam nekoliko naih prijatelja kradljivaca." On upre prstom nadole,
na pod atora. "One koji su maznuli Herijetin radio."
"To smo ve pokuali."
"Tako je. I otkrili da je veoma vano biti brz. Oni e zatvoriti sve
tunele dok trepne, i zato moramo da uemo, proemo i dopremo do njih pre nego
to stignu da reaguju. Nikada neemo imati ist teren da ih pokupimo - osim",
dodade on kao uzgred, "ako najpre ne preplavimo njihove tunele cijanidom. Onda
emo moi da radimo natenane."
"Ume li ti da misli i na neto drugo, a ne samo na ubijanje?" planu
Dejlhauz.
"Ne, ne. Nisam to predlagao. Naprotiv, iskljuio sam tu mogunost. Znam da
ne voli da se naa vanzemaljska braa ubijaju."
Dejlhauz duboko udahnu. Ve je dovoljno upoznao balonie da bi prestao da
ih posmatra kao preparate, poevi da ih smatra, takorei, za ljude. Ti Kopai
Tunela jo su mu bili potpuno nepoznati, i verovatno e biti i dosta odvratni pomiljao je na termite i larve i sva mogua gadna, puzajua stvorenja kad god
bi mislio o njima. Ali nije eleo genocid.
"Pa ta onda predlae?" upita on.
"Uzajmio sam malu kopaicu od Bojna. Hou da je upotrebim pre nego to je
uzme natrag. Stvar je u tome to mislim da znam gde treba kopati."

On pokupi sveanj hartije sa preokrenute krinje koja mu je sluila umesto

pisaeg stola i prui ih Deniju. Listovi na vrhu izgleda da su predstavljali
neku mapu, koja, meutim, Dejlhauzu nije kazivala ba nita; ali ispod listova
nalazio se sveanj fotografija. Prepoznao ih je; bili su snimci njihove okoline
napravljeni iz ptije perspektive. Neke je snimio on sam, druge, bez sumnje,
Kapeljinikov.
"Neto nije u redu s njima", ree on. "Boje su nekako udne. Zato je ovaj
deo plav?"
"To nisu prave kolor-fotografije, Deni. Veina je snimana infracrvenim
svetlom; to je slika plavlja, to je tlo toplije. Evo, vidi li ove blede
linije? One su bar za dva do tri stepena toplije nego tle oko njih."
Dejlhauz je premetao slike po rukama i napokon upita: "Zato?"
"Pa, da vidimo da li e doi do istog zakljuka kao i ja. Pogledaj onu
ispod, u obinim normalnim bojama. Naao si je? Sada je okreni tako da stoji u
istom pravcu kao i ovaj infra-snimak - tako. Vidi li ove gomolice narandastih
bunova? Kao da se pruaju gotovo pravolinijski. A ove svetlocrvene? One u
produetku istih linija? bunovi, svi pripadaju istoj biljci; razlika je samo u
tome to su svetlocrveni mrtvi. Lepo, zar ti se ne ini da blede linije na
infra-snimcima odgovaraju linijama bunova na normalnim? I ja sam spustio opitni
aparat du nekih od tih linija, i ik pogodi ta sam naao?"
"Tunele i jazbine", usudi se Dejlhauz.
"Prokleto si vispren", zamumla Morisej. "Dobro. A sad da vidimo neto
zaista pametno. Zato su te biljke i oznake u vezi sa tunelima?"
Dejlhauz strpljivo spusti slike na sto. "Ne znam. Ali kladim se da e mi
ti rei."
"Pa... neu. Nisam siguran. Ali mogu prilino uspeno da nagaam. Rekao
bih da buenje tunela u zemlji proizvodi neku vrstu hemijske promene na
povrini. Moda se, pri tom, odreenim hranljivim materijama iz donjih slojeva
natapaju gornji? A te su biljke, sluajno, ba one koje najbolje uspevaju na
takvom tlu? Ili, moda, otpadne materije tih rovaca slue kao ubrivo, opet samo
odreenim biljkama? Za oba sluaja ima analogije na Zemlji: na taj nain moe
da otkrije puteve krtica, a i crvi koji ive u zemlji provetravaju zemljite i
tako potpomau raenje biljaka. Ovo je moda potpuno drukiji proces, ali
kladim se da mu je to osnovna ideja."
On se zavali u stolicu na sklapanje i s oekivanjem se zagleda u Denija.
Dejlhauz razmisli za trenutak, oslukujui kako se bubnjanje kinih kapi
na krovu atora proreuje. "Rekao si mi vie nego to sam traio, Dime, ali
mislim da sam shvatio ta eli. Hoe da ti pomognem da ih iskopamo. Kako emo
to uspeti da uradimo dovoljno brzo? Pogotovo kad pogleda ono silno blato
napolju."
"Zato sam i uzajmio kopaicu od Bojna. Postavljena je jo od kako je kia
poela. Mislim da te tuneldije oseaju vibraciju tla; hteo sam da se naviknu na
njih pre nego to ponemo."
"Jesi li mu rekao zbog ega ti je potrebna? Imam utisak da i oni kopaju
tunele."
"I ja, i zato mu nisam rekao. Rekao sam mu da su nam potrebni novi
nunici, i vala, zaista je tako. Bilo kada. U svakom sluaju, eno je tamo, iznad
najlepeg bunja, spremna je da krene. Hoemo li?"
Deni sa enjom pomisli na svoje prijatelje iz vazduha, toliko
primamljivije od onih pacova ili crva. Ali za sada su mu jo bili van domaaja.
"Dabome", saglasi se on.
Morisej se nasmei s olakanjem. "Dobro, to je bio onaj laki deo. A sada
je na redu najtei: da ubedimo Herijetu da pristane."
Herijetu je bilo teko ubediti, ba kao to se i moglo oekivati. "Ne
mislite valjda ozbiljno", poela je, "da u sve ljude isterati napolje na
pljusak samo zato da iskopaju nekoliko rupa?"

"Hajde, hajde Herijeta", ree Morisej, uzdravajui se da ne prasne. "Kia

samo to nije prestala."
"I da jeste, ima hiljadu vanijih poslova!"
"Bude zabavno, Gao", veselo upade Kapeljinikov. "Kopaemo i traiti
lisije jazbine, ba kao aristokratski petrolejski magnati u Engleskoj! Odlian
sport."
"Nije to samo nekoliko rupa", dodade Morisej. "Pogledaj seizmoloke
tragove. U tom podezemlju mora da ima ogromnih stvari, dvorana dugih i vie od
dvadeset metara. Ne samo tunela. Moda i samih gradova."
Herijeta ga presee. "Morisej, ako se pita zato niko od nas nema
poverenja u tebe, evo ti razloga. U stanju si da izvali bilo kakvu glupost koja
ti padne na pamet. Gradovi! Imamo pokazatelje o postojanju izvesnih okana i
veih prostorija, neto veih od tunela odmah ispod povrine - to, da. Ali ja to
ne bih nikada nazivala..."
"Dobro, dobro. Nisu gradovi. Moda nisu ak ni sela, ali neto ipak jesu.
U najmanju ruku bie neka vrsta peine za odgajanje mladunaca. Ili za uvanje
hrane. Ili - Isuse, ne znam, moda tamo odravaju baletske predstave ili igraju
loto, kakve to veze ima? Samo zato to su vee, da se zakljuiti da su te
prostorije i vanije. I zato e nerado, ili bar mnogo tee, moi da ih zatrpaju
i zatvore."
On baci pogled na Aleksa Vudringa, koji se nakalja i ree: "Meni to zvui
razumno, Herijeta, a tebi?"
Ona zamiljeno napui usne. "Razumno? Ne, ne bih mogla rei da je razumno.
Naravno, ti si na voa, bar na papiru, i ako misli da je pametno da odstupimo
od..."
"Mislim da je to dobra ideja, Herijeta", hrabro se izjasni Vudring.
"Hoe li mi dozvoliti da zavrim? Htela sam da kaem, ako misli da treba
da odstupimo od sporazuma koji smo svi zajedno napravili, da grupne odluke treba
donositi jednoglasno, ne glasanjem ili pod pritiskom pojedinaca, onda mislim da
vie nemam ta da kaem."
"Gaa, draga moja", umea se Kapeljinikov blagim glasom, "Zavei, molim
te. Dime, ispriaj nam svoj plan."
"I hou! Najpre emo kopaicom otvoriti veliku rupu. Svi emo biti spremni
sa lopatama i uskoiemo u nju. Traiemo uzorke. Dakle, grabiemo sve to
ugledamo. Moramo ih iznenaditi, osim toga", dodade on uz malo samozadovoljstva,
"dvoje e moi da ponesu i ovo." On podie svoj foto-aparat. "Imaju dobre, jake
bliceve. Tu ideju mi je predloio Bojn, dok smo zajedno pili. Mislim da
Smrdouljci to tako rade. Idu na njih ovim stvarima, delimino da bi ih slikali a
delom i zato da ih zaslepe. Kada za trenutak obnevide, moemo ih lako epati."
"Zar samo za trenutak, Dime?" upita Dejlhauz.
"Pa", oklevajui odgovori Morisej, "u to ba nisam sasvim siguran. Oi su
im verovatno dosta osetljive - do avola, Deni, mi, pre svega, ni ne znamo da li
uopte imaju oiju!"
"Kako e onda biti zaslepljeni?"
"Dobro, dobro. Ali ja i dalje ostajem pri ovom predlogu. I poneemo vokitokije. Ako se neto, uh, nepredvieno desi..." on zastade i poe iznova. "Ako
izgubite orijentaciju ili ako doe do neeg slinog, samo kopajte navie.
Trebalo bi da to moete i golim rukama. Ako ne, samo ukljuite svoj toki-voki.
Moda neemo moi da ujemo glas ispod povrine ali, na osnovu iskustva sa
ukradenim radiom znamo da moemo uhvatiti stalni signal, tako da emo vas
pronai pomou goniometra i iskopaemo vas. To jest, ako se neto dogodi."
Kapeljinikov se nagnu napred i stavi aku preko biohemiarevih usta.
"Dragi Dime", ree, "molim te, nemoj nas vie hrabriti jer emo svi pobei. Da
krenemo na posao i dosta prie."
Kao to se moglo pretpostaviti Herijeta je odbila da uestvuje u
poduhvatu, navaljujui da bar dva mukarca ne idu. "U sluaju da moramo vas
junake da iskopavamo." Ali Sparki Kerbo se dobrovoljno prijavila, a Alia Dejr

je tvrdila da upravlja kopaicom bolje od ma koga u logoru. I tako se okupi

estoro istraivaa u zatitnim odelima, sa rudarskim lampama na lemovima, sa
naoarima i rukavicama, spremni da skoe u jamu kada Morisej da znak da kopanje
pone.
Bio je u pravu to se tie blata; nije ga bilo, izuzev oko glavnih staza u
logoru, tamo gde su do smrti ugazili sve to je prikrivalo tlo Klongana. Ali ono
je bilo natopljeno, i kopaica je izbacivala isto onoliko vode koliko i zemlje.
Za ciglo minut prodrla je u tunel.
Morisej proguta pljuvaku, prekrsti se i skoi u jamu. Za njim Aleks
Vudring, pa Deni, pa Kapeljinikov, Di Paolo i Sparki Kerbo.
Njihov plan bio je da se podele po parovima, i da svaki krene du jednog
tunela. Meutim, plan im se zasnivao na pretpostavci da e biti vie od dva
mogua pravca. A nije ih bilo. Jama u koju su uskoili bila je jedva neto ira
od metra. Zaudarala je na vlagu i neto gadno, pomisli Deni, kao neprovetreni
kavez za mieve; i bio je samo jedan tunel. Di Paolo je u padu nagazio na
Denijev noni lanak, a Sparki Kerbo, odmah potom, pogodila ga je usred lea.
Leali su svi na gomili, psujui i gunajui, i ako je u krugu od jednog
kilometra bilo makar i jednoga od onih Kopaa Tunela koji nije znao da dolaze,
mislio je Deni, taj mora da je bio mrtav. "Dosta tog muvanja!" Zaurla mu Morisej
iznad ramena. "Dejlhauz! Sparki! Vas dvoje za mnom." Dejlhauz se okrenu taman da
u svetlosti svoje radarske lampe ugleda obrise Morisejevih kukova i kolena kako
nestaju. Presek tunela bio je pre ovalan nego okrugao, pre plitak nego irok;
nisu mogli da se kreu na rukama i kolenima, ali su dosta uspeno puzali na
stomaku i laktovima.
"Vidite li neto?" doviknu onima ispred sebe.
"Ne. Umukni. Sluaj." Morisejev glas bio je priguen, ali Dejlhauz je
mogao dobro da ga uje. Uini mu se, meutim, da pored njega i kroz njega uje
jo neto. ta? Bilo je tiho i teko se moglo odrediti, nalik na ciku veverica i
utanje suvog lia, a uli su se i dublji, snaniji glasovi negde u pozadini.
Njegov vlastiti dah, grebanje opreme o zemlju, glasovi ostalih, sve to kao da se
zaverilo da te zvuke ugui. Ali bilo je neto.
Snaan blesak natera ga da zamuri. Oi ga zabolee. Dopirao je iz
Morisejevog blica, sasvim napred. Dejlhauz je bio pogoen samo onim to je
doprlo iza lampe, i to izmeu neravnih zemljanih zidova tunela, takorei bez
ikakvog odsjaja. U suprotnom pravcu mora da je bilo stravino. Sada je ve bio
siguran da uje ciku veverica i to sa prizvukom bola. Nije ni udno, shvati Deni
trenutno saoseajui sa Kopaima Tunela. ta je njima svetlo ikada moglo znaiti
osim da je neki grabljivac provalio kod njih i da odmah zatim sledi ubijanje i
razaranje.
On udari u Morisejeve noge i stade. Morisej zarea preko ramena: "Gadovi!
Zatvorili su ga."
"Tunel?"
"Isuse, dabome, tunel! I pri tom su, jo, dobro nabili zemlju. Kako su, do
avola, uspeli tako brzo?"
Dejlhauz u magnovenju oseti praiskonski strah. Zatrpani! A u drugom
pravcu? On se prevrnu na bok, ugasi svetiljku i uperi pogled izmeu vlastitih
stopala natrag niz tunel. Iza sklupanih Sparkinih obrisa mogao je da vidi, bio
je siguran da moe, umirujui crvenkasti sjaj Klongovog neba. Uprkos tome oseao
je kako su mu se miii na potiljku bolno ukoili od praiskonskog ljudskog
straha da e biti iv sahranjen, i iznenada se seti da su krenuli u pravcu koji
je vodio ispod kopaice. ta ako njegova teina provali zemlju iznad njih i
zgnjei ih? "Ej, Dime", pozva on, "ta misli? Da se vratimo u garau?"
Tiina, a onda ljutito: "Pa, mogli bismo. Ionako ovde nita ne moemo.
Moda su momci s one druge strane imali vie sree."
Ali Kapi i ostali ve su se vratili, pomaui im sada da se izvuku iz
tunela. Uspeli su da prodru u tunel svega osam do devet metara, kada su naili
na zid; Dejlhauzova grupa odmakla je dva puta toliko. Na kraju su ipak svi bili

na istom, razmiljao je Dejlhauz. Prosto je neverovatno koliko brzo reaguju ti

stvorovi! Nema sumnje da su to uvebali tokom beskrajnih milenijuma na Klongu.
Ma kakav da je razlog nee im biti lako da dou do uzorka, a jo manje da
uspostave kontakt. Deni se opet enjivo seti svojih leteih prijatelja; koliko
je lepe kad treba da leti da bi se sreo s nekim nego da se koprca kroz blato
kao zmija!
Kapeljinikov ga je istio od blata, a zatim mnogo sporije, i Sparki
Kerbo. "Najdraa curo", primeti on, "odvratno ste umazani! Hajde svi plivamo u
jezeru, zaboravimo na muke."
Devojka se dobroudno izmae ispod njegovih ruku. "Moda bi trebalo najpre
da vidimo ta Herijeta hoe od nas, predloi ona. I naravno, Herijeta je ve
stajala na ulazu u ator glavnog taba sto metara odatle, oigledno ekajui da
joj priu.
Dok su se teturajui pribliavali merila ih je gadljivim pogledom. "Kao
to vidim potpuni neuspeh", dobaci im ona, klimnuvi. "Naravno, to se moglo i
oekivati."
"Herijeta", pretei zapoe Dim Morisej.
Ona podie ruku. "Ne mari. Moda e vas zanimati ta se dogodilo u vaem
odsustvu."
"Herijeta, bili smo odsutni jedva dvadeset do trideset minuta!" prasnu
Morisej.
"Ipak. Najpre smo imali tahprenski signal. Stie nam pojaanje, a i
ljakatorima. Drugo..." Ona se odmae da ih pusti da uu u ator. Unutra su se
ve okupili oni koji su ostali u logoru, sa, kako se uini Dejlhauzu, neobino
samozadovoljnim licima. "ini mi se da ste traili uzorak tih podzemnih bia?
Zatekli smo jedno kako nam krade namirnice. Naravno, bilo bi mnogo lake da nije
toliko mnogo vas trailo vreme na gluposti, tako da ste nam mogli pomoi kada je
bilo potrebno..."
Kapeljinikov dreknu: "Gaa! Smesta kai. Uhvatili ste jednog za nas?"
"Naravno", odvrati ona. "Stavili smo ga u jedan od Morisejevih kaveza.
Mene je opasno ogrebao dok sam to radila, ali to se moglo i oekivati kada..."
Nisu ekali da zavri; svi su ve bili unutra i buljili.
Miris ustajalog kaveza za mieve bio je hiljadu puta jai. Deni Dejlhauz
se gotovo uguio, ali stvorenje je bilo tu. Bilo je dugako gotovo dva metra,
sitnih, blizu primaknutih oiju iznad njuke u obliku rila, vrsto sklopljenih
od straha. Tiho je skialo - Deni bi, samom sebi, rekao ak srceparajue.
Glodalo je metalne ipke kaveza i istovremeno grebalo plastini pod svojim
kandama u obliku pajih nogu. Bilo je obraslo sivkastosmeim maljicama, ili
kratkim krznom; izgleda da je imalo bar est pari udova, zatupastih, s kandama
i neverovatno jakih.
Od ega god da su mu bili zubi, bilo je tvrdo. Jedna od ipki na kavezu
bila je ve gotovo sasvim izglodana; a bolno skianje nikako nije prestajalo.
9.
Polovinu jata sada su inili poletarci, siuni balonii koji su upravo
odbacili svoje padobranske svilene niti i hrabro se borili da ostanu uz bok
ogromnih lopti od pet metara u preniku. U stalnom brujeem horu tog jata
glasovi poletaraca bili su tanuni, kao i njihovi gasni mehuri. Njihovom
prodornom pitanju bila je dovoljna najmanja koliina vodonika da bi im se
sauvala nesigurna ravnotea u letenju uvis, nasuprot nekoliko kapi u beikama s
balastom.
arli je velianstveno patrolirao kroz jato, gurajui u znak neodobravanja
svojim ogromnim telom grupice beba-balonia koje bi zapevale suprotno optem
saglasju jata, kolutajui mrljama oiju dok je pretraivao nebo da na vreme
zapazi ha'eje'ije, oslukujui alobno ili pohvalno otpevavanje ostalih odraslih
lanova jata i neprestano, neprestano, vodei ih dok su pevali. Bilo je mnogo
pohvala i mnogo albi. Pohvale je smatrao normalnim. albe je razmatrao

paljivije, spreman da udovolji ili da izgrdi. Tri enke su oajno pevale o

malianima koji su se prerano odvojili od svojih leteih veza, ili o onima koji
nisu mogli da zadre vodonik pa su bespomono odlebdeli u krvoedni donji svet.
Jedna je prodorno jecala tubalicom punom ljutine i tuge, bacajui krivicu za
nedonoad na Osobe Srednjeg Sunca.
To je bilo pravedno; i arli povede pesmu jata u tonu sveopteg
saoseannja i saveta: "Nikada..." (Nikada, nikada, nikada, pevao je hor) "nikada
vie ne smemo se razmnoavati u blizini Novih Sunaca."
enke u horu otpevae da se slau, ali neki mujaci zapevae u
kontrapunktu: "Ali, kako da znamo koje je istinska Opasnost s Neba a koje nije?
I gde smemo da se parimo? Osobe Tri Sunca svuda su ispod naeg vazduha!"
arlijevo otpevavanje imalo je vedru notu: "Pitau svog prijatelja od
Srednjeg sunca. On e znati (On e znati, on e znati, odgovori jato u horu)."
Ali jedan mujak otpeva pogubno pitanje: "Kada nas obuzme zanos jata,
hoemo li se setiti?"
"Hoemo", otpeva arli. "Setiemo se zato to moramo (Moramo, moramo)."
To je trebalo da smiri duhove. Ali pesma jata jo nije bila spokojna. ulo
se zujanje prizvuka koji nisu bili u skladu sa preovlaujuom temom. ak bi i
arlijeva pesma zadrhtala tu i tamo, i ponavljala se u trenucima kada je trebalo
da odjekne trijumfalnim novim temama. Ispod povrine uma budile su se neke
struje. Nikada nisu dospele do svesti; da jesu, ne bi bilo te sile koja bi ga
spreila da ih ne izrazi pesmom. Ali bile su tu. Nedoumice. Ko su bile te Osobe
Tri Sunca? Odakle su? inilo se da su iste kao i druga jata balonia. Ipak,
arlijev prijatelj 'Eni 'Ejlhauz objasnio im je da nisu isti.
Prvo su se pojavile osobe Malog Sunca. U poetku se inilo da
predstavljaju samo jo jednu od onih prodrljivih Zemaljskih Bia, iako su
gotovo smesta stvorile maleno sunce. Ali njihov logor bio je gotovo na ivici
arlijevog prostora i jato se nije baktalo tim Osobama.
Onda je dola grupa arlijevog prijatelja; i skoro odmah potom i Osobe
Velikog Sunca. One su bile ve zabrinjavajue! Njihovo sunce je neprestano
sijalo veoma jako, jae nego opasnost s Neba kad je bivala najjaa. Poto je
jedan od najdubljih arlijevih nagona bio da okuplja jato u pravcu jarkog
svetla, bila je prava patnja da se okrene u zamku kada su se Osobe pojavile kada se svaka od tri grupe Osoba Sunca pojavila - jer svi tri su sile uz
strahovitu buku kroz vazduh u velikom stubu Sunevog plamena. Ali nijedna nije
bila dovoljno blizu da ih navede da se roje. Dok je jato uspelo da im se
priblii plamenovi su se ugasili i svetla su potamnela. Tada su Osobe Velikog
Sunca poslale jednoga od njih u vazduh, u ogromnoj, udnoj stvari koja je
lepetala i kloparala; bilo je gore nego Opasnost s Neba od ha'eje'ija, i jo
smrtonosnije. Neto na njoj privlailo je balonie u one kande to su se
vrtele, i vie od tuceta iz arlijevog jata bilo je razderano i leprajui
popadalo na zemlju, bespomono, oajno i nemo. Sada su je izbegavali u strahu i
tuzi. Dve od tri grupe Novih Osoba, i obe je trebalo izbegavati! Jednu zato to
je ubijala, drugu zato to nije uopte letela, nego bila nalik na samo jo jednu
Opasnost sa Zemlje; u stvari, ne bi se reklo da su uopte i bile Osobe...
Izuzev 'Enija 'Ejlhauza.
arli zapeva o svom prijatelju, iskupitelju cele rase. 'Eni 'Ejlhauz i
njegov povremeni drugar 'Api: oni su bili Osobe! Leteli su kao to sve Osobe
lete velianstvom i lepotom vazduha samog. alosno je bilo to je ak i njihovo
Srednje Sunce gorelo kao istinska Opasnost s Neba i izazvalo loe razmnoavanje
u jatu. Ali arliju nije padalo na pamet da za Morisejev reflektor okrivi
Dejlhauza ili Kapeljinikova; nije mu padalo na pamet da bilo koga okrivi. Kada
bi Kung zablistao balonii su se razmnoavali. Nisu mogli drukije. Nisu ni
pokuavali. Nikada nisu razvili odbrambene mehanizme protiv lanog bleska, bez
aktinske radijacije koja im je pomagala da proizvode vodonik i podsticala im
plodnost. Nikada im ti mehanizmi nisu ni bili potrebni - sve do sada. I nisu
znali kako da se hrane.

Jato je lebdelo u pravcu narastajueg kumulusa; arli naduva svoj meh za

pevanje i pusti glas iz sve snage: "U roj, brao moja!" (U roj, u roj, odgovori
hor). "U roj, sestre i drugari! U roj mladi i stari! Motrite na ha'eje'ije u
vlanoj senci! Maliane ututkajte to blie!"
Svaki lan jata ve je pevao iz punog grla, dok se istovremeno itavo jato
zbijalo, plovei prema zarudelim pramenovima oblaka. Mogli su jedni druge da
vide samo kao duhove, izuzev najstarijih i najveih mujaka, koji su bili
vidljivi zbog svojih svetleih oznaka. Ali nisu mogli da uju pesmu, i arli i
ostali stariji mujaci patrolirali su po ivicama jata. Kada bi se pojavili
ha'eje'i, ti mujaci ne bi mogli da brane jato - ne bi mogli da brane ni same
sebe. Ali bi mogli da otpevaju upozorenje ostalima i oni bi se rasprili u svim
pravcima, tako da bi samo najsporiji i najslabiji mogli da budu uhvaeni.
Ali ovoga puta imali su sree. Baloni - ubice nisu bili u tom oblaku i
jato je izronilo nedirnuto. arli zatrubi pesmu zahvalnicu kada jato opet ue u
ist vazduh. Svi se pridruie. Kumulusi su se obino stvarali na vrhu struja
toplog vazduha koje su se kretale navie, i ha'eje'i su ih esto traili da bi
uz njihovu pomo popravili svoju slabu sposobnost kretanja u visinama. Naravno,
uvek se neto moralo platiti; veu brzinu i pokretljivost, a da se i ne pominju
kande i eljusti, ha'eje'i su stekli po cenu manjih mehova sa vodonikom, tako
da su stalno morali ulagati napore da ostanu u vazduhu. Ha'eje'i su bile ajkule
u vazduhu. Nikada nisu spavali, stalno su bili u pokretu, i stalno su bili
gladni.
Jato je lebdelo u pravcu toplog pola. arli je kolutao oima nalik na
mrlje da uhvati i najmanji znak kretanja kroz vazduh. Uvek je znao u kome pravcu
duvaju vetrovi na raznim visinama; to su mu pokazivali mali balonii svojim
kretanjem, lepranjem svilenih niti koje bi ispustio neki poletarac, ali vie od
svega nauilo ga je ivotno iskustvo, tako da nije vie morao ni da misli kako
da uhvati povoljan vetar; znao je, isto onako sigurno kao to svaki Njujoranin
urei niz Petu Aveniju tano zna koji je broj sledee bone ulice. Nije hteo da
odluta isuvie daleko od svog prijatelja od Srednjeg Sunca, koga ve neko vreme
nije viao. Stoga zatrubi jatu da se podignu jo sto metara. Ostali mujaci
preuzee pesmu, i iz svih gasnih mehurova, velikih i malih, stadoe da rominjaju
kapljice vodenog balasta. Odrasli e ga s lakoom nadoknaditi, poto su prirodno
i automatski hvatali i gutali najsitnija isparenja rose prolazei kroz oblak.
Ali manjima je to bio teak posao. Oni ipak odvano pustie gas koji su
progutali u svoje mehove i enke oprezno pogurae one najmanje da uzlete. Jato
je opet bilo na okupu na novoj visini, u trenutku kada se potisna sila vetra
usmeri u pravcu logora Srednjeg Sunca.
Nije bilo ha'eje'ija na vidiku. Na njima je bilo vode do mile volje da je
liu i gutaju, zadravajui deo kao balast a jedan deo razlaui na kisonik,
kojim se hranio njihov metabolizam, i vodonik koji ih je odravao u vazduhu.
arli je zaista bio zadovoljan. Ba je lepo biti baloni! Ponovo zapeva pesmu
zahvalnicu.
Pribliavali su se granici svoje teritorije i drugo jato je plutalo i
poskakivalo visoko iznad njih, nekoliko kilometara daleko. arli ih je bezbrino
posmatrao. Izmeu dva jata nikada nije bilo neprijateljstva. Ponekada bi dugo
plovili jedno uz drugo, ili se ak spajali. Ponekada, kada bi se dva jata
spojila, pojedinci iz jednog pridruili bi se drugome. Niko nije o tome ni
razmiljao. Istoga asa oni bi postajali punopravni lanovi svog novog jata i
pridruili bi se njegovom pevanju. Ali najee se ipak dogaalo da svako jato
ostane za sebe u svom neobeleenom ali dobro znanom vazdunom volumenu. Pasli su
na poljima polenovog praha u svom domaem vazduhu, i nisu bili gramzivi da preu
na ono koje je pripadalo susedima. Iako za jedno est uzastopnih razmnoavanja
vie nijedan lan prethodnog jata nije bio u ivotu, samo jato bi jo spokojno
lebdelo iznad onih istih deset kvadratnih kilometara tla. Jedno mesto je uvek
bilo nalik na drugo. I iznad svakog od tih kvadratnih kilometara, uvek ih je

okruavao nasuni vazduh. A oblaci polenovog praha prolazili su, noeni vetrom,
kroz sve to.
Ipak, neki delovi teritorije bili su privlaniji od drugih. Visoravan sa
strmim obroncima na kojoj su Osobe Velikog Sunca sagradile svoje sjajne oklope i
upalile blistave lampe spadala je meu njihova namilija obitavalita, jer je
polen provejavao sa okolnih brda u vidu stalne struje, i retko su se
pojavljivali ha'eje'iji. arli otpeva tubalicu pri pomisli na nju, poto e
sada morati zauvek da je izbegavaju. Nasuprot tome, zaliv okeana-jezera gde je
iveo 'Eni 'Ejlhauz najee su zaobilazili. Voda koja je isparavala iz mora
stvarala je stubove oblaka koji su se dizali navie, i u bar polovini njih
nalazili su se baloni-ubice. Ako bi ma koji lan jata odluio da dovede u
pitanje arlijevu odluku da se tamo vrate, imao bi puno pravo, bar to se
praktine strane tie. Ali u uslovima u kojima su iveli balonii, tako neto
je bilo nezamislivo. Grupne odluke bile su neprikosnovene. Ako bi neko od
starijih otpevao Uradite to i to, bivalo je uraeno. arli je bio najstariji i
zato je njegova pesma obino bila najuticajnija. Ali ne uvek. Deavalo bi se da,
posle deset minuta, neki drugi odrasli lan otpeva suprotan predlog, ali ako bi
se arli nakon deset minuta opet vratio na svoj, vie nije bilo albe. Svaki
odrasli lan bi lojalno preuzeo njegovu pesmu i jato bi se pokorilo.
Takoe su imali u vidu da je arli doveo u jato svog Prijatelja od
Srednjag Sunca, koji je doneo zapanjujue i nove zvuke. Ala je to bila Osoba!
Zagonetna, to da. Ali ni nalik onim zemaljskim grabljivcima od Malog Sunca, niti
udnim stvorenjima od Velikog Sunca koja su letela samo uz pomo maina za
ubijanje. Dok se jato pribliavalo logoru Srednjeg Sunca svi odrasli okrenue se
oko sebe tako da su im malena lica, poput naduvenih jastunica gledala nadole,
nastojei da ugledaju 'Enija ili 'Apija. ak je i najmanje balonie obuzela
vesela groznica istraivanja; i kada prvi u jatu ugleda Denija kako im se die u
susret pesma im postade trijumfalna.
Kako je neobino izgledao 'Eni 'Ejlhauz! Mehur za uzletanje oduvek mu je
bio neprijatno vorugav i bezbojan, ali sada je bio strahovito naduven i
vornovatiji nego ikad. arli ga moda ne bi ni prepoznao da je na svetu bilo
bar jo jednog takvog stvorenja, s kojim bi ga mogao pobrkati. No, ipak je to
bio 'Eni. Jato se naguta vodonika i krenu mu u susret, pevajui pesmu
dobrodolicu koju je arli izmislio za svoga prijatelja.
Dejlhauz je bio gotovo isto toliko van sebe od sree kao i jato, zato to
su se opet sastali. Odavno nisu! Posle oluje trebalo je opet oistiti i srediti
logor; i pre nego to su zavrili druga letelica im pristie iz tahionskog
ubrzanja, donosei im nove ljude i novu opremu. To je bilo lepo, ali doekivanje
i uklapanje novoga u staro oduzelo im je vremena. I vie od vremena. Doneli su
sa sobom, i izmeu ostalog, i poklone za balonie, a isporuka tih poklona
podrazumevala je da treba podii vei teret, to je podrazumevalo vei grozd
balona, to je podrazumevalo pravljenje i punjenje novih i prepravku balastnog
sistema da bi odgovarao. Deni ni izdaleka nije bio siguran da li se sve to
isplati.
Ali bilo je i pola kilograma mikrofilmova od AAL-a, i oni su mu mnogo
vredeli. Profesor D. Dejlhauz je sada postao veliko ime meu ksenobiolozima.
Njegovi izvetaji citirali su se u svakom naunom radu. A radovi su davali mnogo
materijala za razmiljanje. Meu uesnicima konferencije na Dravnom
Univerzutetu u Miigenu vodila se prava bitka. U evoluciji balonia, gde je bio
Darvin? Kada bi enka rasula po vazduhu Klonga svoja jaja snabdevena
svilenkastim nitima poput eksplozije aure mleike i svi mujaci odjednom
bljunuli spermu, gde je tu prirodno odabiranje? Kakvo e poboljanje u pogledu
snage, ilavosti, inteligencije ili seksualne privlanosti uiniti svaku
generaciju za deli 'odabranijom' od prethodne, kada se vrsta produava tako to
svi mujaci odjednom ubrizgaju svoje gene u oblak izmeanog enskog genetskog
materijala i samo vetar i puka sluajnost odluuju ka e zaeti koga i na kojoj?

Balonii nisu vodili Leporelove liste. Tako je bilo koji od njih mogao da bude
otac a mile e tre; ali ni tada on to nikada nije znao.
arli je mogao da im da reenje - da su ga pitali. Svi balonii bili su
seksualno zreli onoga asa kada su bili u stanju da odbace svoje pauinaste
svilene padobranie i da slobodno polete. Ali svi balonii nisu bili jednake
veliine.
to stariji to vei. to vei to vie sperme ili jaja izbacuje u
zajedniki ulog. Nasuprot njima, ljudska bia prestaju da uestvuju u evoluciji
pre nego to navre polovinu svog ivotnog veka. Mudrost se ne stie u dvadeset
petoj. U vreme kada se pokae upadljiva razlika izmeu Da Vinija i nekog
tikvana doba razmnoavanja je ve prolo. Odabiranje vie ne igra ulogu. Niti
moe da utie na otpornost prema degenerativnim starakim oboljenjima, i zato
tokom dva miliona godina ljudski rod nije uspeo da se - prirodnim odabiranjem oslobodi raka, artritisa i arterio skleroze. Za ostale mlade elije
disciplinovale su se kroz naprezanja pedeset hiljada pokolenja. Ali kada proe
vreme razmnoavanja elija ispada iz programa. Ne zna ta e dalje da radi.
Poinje da se raspada.
Balonii su bili drukiji. Divovi poput arlija rasprili bi i do pola
litre siunih kapljica sperme u svaki oblak jajaaca koji bi mogao da je primi,
dok bi malecki mujaci, koji su se tek ispilili, jedva uspevali da iscede iz
sebe jednu kap. arliji su dokazali svoju sposobnost preivljavanja i to
neoborivo: preiveli su.
Dejlhauz je goreo od elje da razrei pitanja nalik na ovo kada pozva
arlija i vinu se u vazduh da ga sretne; ali jo vie je bio nestrpljiv da
isproba elemente novoga jezika koji su veliki kompjuteri na Zemlji generirali za
njega. Meutim, ono to mu je najvie zaokupljalo panju, ipak je bio poklon sa
Zemlje. Poput pesme dobrodolice jata, bio je to primer onoga to je njegovom
drutvu najbolje polazilo za rukom. Bilo je to oruje.
Poklon ba nije bio besplatan, razmiljao je Dejlhauz, ali na kraju
krajeva, nema besplatnih stvari. arlijevo pevanje kotalo ga je izvesne
koliine rezervi gasa za uzletanje, kao to je i celo jato uvek plaalo za svoje
pesme koje ivot znae. Kad god bi zapevali, troili su gas. Kad su troili gas,
gubili su visinu. Kad su gubili visinu, pre ili posle bi bespomono potonuli ka
veito gladnim ustima na zemlji i bivali pojedeni. Ili, to je bilo gotovo jo
stranije, ostali bi da ive na tlu, bespomoni i nemi, dokle god ne bi uspeli
da prikupe i razloe dovoljno molekula vode da bi popunili izgubljene rezerve
gasa - to je ilo brzo kad god bi Kung bio ljubazan i blesnuo izazivajui
isparavanja; inae veoma bolno i sporo. Tu cenu su oni rado plaali. Pevati je
znailo iveti; utati je ionaki znailo biti mrtav. Ali veina ih je, na kraju,
ipak plaala ivotom a ne pesmom.
Cena poklona koji im je donosio Deni Dejlhauz bili su ivoti petoro
balonia koji su bili poslati na Zemlju u kapsuli sa izvetajima.
Dizajneri u Fort Detriku dobro su iskoristili te uzorke. Dva koja su umrla
nakon dolaska bila su odmah secirana. Ta dva imala su sree. Ostali su bili
prouavani in vivo. Najvei i najsnaniji meu njima izdrao je dve nedelje.
Eksperimentatori u Fort Detriku takoe su platili svoju cenu, jer osmoro
ih je stradalo od klongoanske koprivnjae, a jedan je imao tu stranu nesreu da
mu se lobanja ispunila antigenskom tenou, tako da vie nikada u onome to mu
je preostalo od ivota nee podvrgavati okovima eksperimentalna iva bia. ak
ni drati viljuku. Ali balonii na kojima je eksperimentisao verovatno tu cenu
ne bi smatrali suvie visokom.
Deni Dejlhauz skide laki karabin sa ramena i stade da veba nianjenje.
Kundak mu je bio od upljeg metala, uz to jo sintezovanog; bio je teak jedva
jedan kilogram, ali polovina te teine pripadala je mecima velikog ubrzanja.
Dizajn je bio veoma bedan. Deni je bio ubeen da bi ga udarac kundaka o rame
prilikom ispaljivanja odbacio preko pola neba; pored toga, emu su, uopte,

sluili meci sa velikim ubrzanjem. Zar je u vazduhu Klonga postojao neki cilj za
ije je unitenje bila potrebna tolika udarna snaga? Ali poruka sa Zemlje koju
su doneli ljudi iz pojaanja pod firmom komisije za ouvanje mira Ujedinjenih
nacija bila je da mora da ga nosi. Zato ga je poneo.
On vrati karabin i, uz izvesne tekoe, skide sa drugog ramena poklon za
arlija. Ovo je ve bolje odgovaralo. Neko je negde shvatio ta arlijevi ljudi
mogu da urade, a ta im je potrebno da bi se zatitili od grabljivaca. To oruje
bilo je jo lake od karabina i nije se punilo mesecima. Maleni ekrk mogle su
da obru arlijeve kande, i njime se po potrebi zatezao elastini remen,
otporan na habanje. Obara je bio u veliini koja je odgovrala baloniima, a
ispaljivao je aku siunih iglica ili, po potrebi, kapsulu sa nekom vrstom
tenosti. Iglice su bile namenjene vazdunim grabljivicama. Tenost je, kako
Deniju bee objanjeno, sluila za odbranu od stvorenja kao to su pacovi nalik
na rakove, ako bi baloni pao na tle i bio napadnut; ona bi ih samo
onesposobila, ali ne i ubila.
Celokupno Denijevo lingvistiko znanje morae se dobro napregnuti da bi
makar i deo svega toga objasnio arliju, ali morae jednom da pone, da bi i
zavrio. On podie samostrel iznad glave i zapeva, dobro vodei rauna o notama
koje su mu poslali kompjuteri iz Teksasa A&M: "Doneo sam ti poklon."
arli odgovori pravom bujicom tonova. Dejlhauz je uspeo da razume samo
nekoliko fraza, ali je to oigledno bila poruka koja je izraavala zahvalnost i
utivu ljubopitljivost; za svaki sluaj, mali magnetofon obeen o njegov pojas
sve je snimio da bi on to naknadno prouio. Deni pree na sledeu reenicu koju
je nauio: "Mora poi sa mnom da naemo jednog ha'eje'ija." Tu re je bilo
teko otpevati. Engleski jezik nije sklon glotalnim okluzivima, i od
jednoasovnog vebanja Denija je zabolelo grlo. Ali arli je izgleda razumeo,
jer pesma zahvalnica pretvori mu se u melodiju zabrinutosti, punu visokih
tonova. Deni se glasno nasmeja. "Ne boj se", pevao je. "Ja u biti ha'eje' ima
njihov ha'eje'i. Unitiemo ih ovim poklonom i jato vie nee morati da strepi."
Pesma zbunjenosti, u kojoj se stalno ponavljala re 'jato', i to ne samo
arlijeva ve svih njih.
Ali najtei deo je tek predstojao: "Mora napustiti jato", otpeva
Dejlhauz. "Nita im se nee desiti. Vratiemo se. Ali sada samo ti i ja moramo
odleteti da pronaemo jednog ha'eje'ija."
Potrajalo je; ali poruka konano kao da je bila shvaena. Pokazalo se u
kojoj meri baloi ima poverenja u svoga prijatelja sa Zemlje kada je pristao da
se s njim upusti u tako zastraujuu pustolovinu. lanovi jata nikada ga ne bi
napustili samovoljno. Due od jednog sata nakon to su se spustili u nie
vazdune slojeve i napustili jato, arlijevo pevanje bilo je tuno i svadljivo.
Ali nije se pojavio ni jedan ha'eje'i. Ostavili su logor Bloka Ishrane daleko
iza sebe, lebdei niz obalu mora - jezera, a zatim preko moreuza stigli u
blizinu oskudne kolonije ljakatora. U jednom trenutku Deni se zapita da li su
mu teksaki kompjuteri poslali prave rei. Ali tada se ton arlijevog pevanja
pretvori u istinski strah: potonuli su, naime, veoma nisko ispod jedne grupe
oblaka, kumulusa koji idu uz lepo vreme i koji izgledaju kao enke balonia
okrenute naopake, kada iz jednoga od njih iznenada ispade krvolona spodoba
ubice.
Deni oseti nelagodno iskuenje da ovoga prvog ubije iz vlastitog karabina.
Ha'eje'i koji se ustremio na njih delovao je zaista zastraujue. Ali hteo je da
arliju prikae poklon.
"Gledaj!" povika on, nespretno hvatajui dra koji je bio namenjen
kandama balonia. U velikom luku on obie oko naduvane vazdune ajkule,
unakrst preko vidnog polja balonievih oiju nalik na mrlje, oseajui duboko
treperenje arlijeve mucave pesme uasa. Na trideset metara udaljenosti on
pritisnu obara.
Tuce mladih metalnih kopalja ibnu kroz vazduh ka ha'eje'iju irei se
poput plamene kupe metka iz vatrenog oruja. Jedno je bilo dovoljno. Ajkulin

mehur se provali i talas vlage izlete iz njega. Stvorenje vrisnu za trenutak od

bola i iznenaenja, a onda mu ponestade daha i sunovrati se mimo njih, dok mu se
grozno malo lice grilo, a kande uzalud grabile u njihovom pravcu, metrima
daleko od njih.
arli ispusti najpre jasni triler iznenaenja, a potom iz punih plua
zapeva pobedniku pesmu. "To ti je zaista veoma dobra stvar, 'Eni 'Ejlhauz.
Hoe li nam pobiti sve ha'eje'ije?"
"Ne, neu ja, arli. Vi ete to sami!" Visei u vazduhu, Deni mu pokaza
ujdurmu kojom se odapinjala tetiva i obini mali kanal u drci gde su se
zamenjivale igle. S obzirom na to da nikada nije upotrebljavao orue, arli je
brzo shvatio. Dejlhauz ga natera da ispali nekoliko projektila nasumice u oblak,
tek radi vebe, strpljivo posmatrajui kako baloni neveto i s mukom namotava
ekrk i ponovo puni oruje.
Vie nisu bili sami. Jato je nezvano lebdelo za njima i sada je bilo
udaljeno oko pola kilometra, dok su sve mrlje oiju bile okrenute k njima, a
njihovo pevanje izdaleka bilo slatko i ojaeno, kao cvilenje kueta pred
vratima. Logor ljakatora bio je blizu ispod njih i Dejlhauz opazi dva-tri
podignuta lica kako ih radoznalo posmatraju. Neka gledaju, pomisli on ponosito;
neka vide kako Zemlje Izvoznice Hrane pomau uroenike sa Klonga ako ve nemaju
druga posla. Od prvobitne ekspedicije bee im ostala jo samo aica ljudi, a
onoliko hvaljena pojaanja niim nisu pokazivala da dolaze.
Pojaanja. To podseti Denija da zapone i drugi deo svoje poruke arliju.
"Ovaj poklon", zapeva, "pripada vama. Ali i mi traimo od vas jedan poklon."
"Kakav poklon?" utivo upita arli.
"Ne znam rei", zapeva Deni, "ali u ti pokazati. Drugari iz mog jata ele
da im odnesete neke sitnice na druga mesta. Neke ete ispustiti na zemlju. Neke
ete nam vratiti." Potrajae itavu venost dok ne naui arlija da upravi tamo
gde treba fotoaparate i instrumente za snimanje zvuka, mrko pomisli Dejlhauz; i
kako e, do avola, ikada uspeti da mu objasni gde da ispusti sisteme senzora
vujih zamki i seizmike mikrofone? Ono to je na Zemlji izgledalo tako
jednostavno, na Klongu je postajalo sasvim drukije...
"uvaj se, uvaj se!", zapevae izdaleka izbezumljeni glasovi jata.
Deni se prekasno osvrnu. Nalet ha'eje'ija doe iznenada. Priao mu je iza
lea i odozdo, gde Dejlhauzu nije palo na pamet da pogleda. A ni arli, s
ljubavlju baratajui svojom novom igrakom i pokuavajui da razume ta Dejlhauz
trai od njega, nije obratio panju.
Da nije bilo dalekih krikova jata, to stvorenje bi ih obojicu zgrabilo.
Ali arli se okrete bre od Dejlhauza, i pre nego to je Deni uspeo da skine
preko glave svoj karabin, baloni mu pokaza da je dobro nauio lekciju i ubi
ubicu. I jedan i drugi mogli su, samo da su pruili ruku, uhvatiti dugake, zle
kande ha'eje'ija dok je padao pored njih; toliko im je bio blizu.
"Odlino!", povika Dejlhauz, a arli uzvi glasom od zanosa: "Odlino,
odlino! Kako divan poklon!" I obojica uzletee navie da bi se pridruili jatu.
Jedva vidljiva zlatna plamena koplja vinue se ka jatu iz logora
ljakatora.
"Gospode", povika Deni. "Ovde budale pale vatromet!"
Rakete stadoe eksplodirati u pljusku varnica, i po celom jatu balonii
stadoe da se rasprskavaju i da gore jasnim plamenom vodonika.
10.
Kad god nije spavao, to se retko deavalo, Dula je tek shvatao ta se
dogaalo oko njega. U poetku ponavljalo se vak, vak, za koje nije znao ta je,
i jedna osoba koja mu je odnekud izgledala poznata uvlaila ga je u ono to je
proizvodilo taj zvuk. Zatim, bol. Jak bol. Potom duga razdoblja kada su ljudi
govorili oko njega ili njemu. On nije oseao elju da odgovori. U vreme tih
kratkih svesnih razdoblja polako je otkrio da vie ne osea bolove. Leenje kome
su ga podvrgli Smrdouljci bilo je veoma neprijatno, ali izgleda da je uspelo.

Najzad bio je iv. Opet je imao dovoljno tenosti. Otoci su splasnuli. Nije vie
bio slep. Bio je samo veoma malaksao.
Kada se probudio i shvatio da je ne samo budan ve i u stanju da neko
vreme dri oi otvorene, Feng Hua-ce stajao je pored njegovog leaja. Kinez je
delovao nekako veoma izdueno, mislio je Dula prezrivo, i izgledao je gore nego
to se Dula oseao.
"Je li ti bolje?", tuno upita Feng.
Dula razmisli. "Da. Mislim da jeste. ta se dogodilo?"
"Drago mi je to se bolje osea. Dugonosi su te doneli sa onog mesta gde
ive tvoji prijatelji - bube. Rekli su da e ostati iv, ali im nisam verovao.
Dugo je trajalo. Hoe li da jede?"
"Da - ne," ispravi se Dula. "Hou ali kasnije. Najpre hou u WC."
"Da ti pomognem?"
"Ne. Mogu i sam."
"I to mi je drago", ree Feng, koji je igrao ulogu posilnog sve vreme dok
se Ahmed Dula oporavljao, i pre toga svim ostalima, tako da se vie nije ni
seao kada je poelo. Pakistanac se s mukom podie sa naduvenog dueka i polako
krenu ka otvorenom jarku koji je sluio kao nunik.
Sa neodobravanjem je posmatrao logor oko sebe. Izvor jednog od zvukova
koje je sve vreme sluao sada mu se ukaza pred oima; bio je to toak za vodu,
sa svojim pljuskanjem i grebanjem. Znai da bar imaju energiju. Ali gde su
obeani reflektori, itarice koje niu, udobnost? Gde su svi oni ljudi?
Feng ga je pratio i sada je stajao kraj njega, tuno posmatrajui kako
Dula prazni beiku. "Zato tu stoji?", odbrecnu se Dula, vezujui s tekom
mukom svitnjak na gaama od pidame. "ta se dogodilo? Zato je tako malo
uraeno?"
Voa ekspedicije rairi ruke. "ta da ti kaem? Bilo nas je desetoro.
Jedan je poginuo pored tebe, u onoj pustolovini koju si smatrao tako neophodnom.
Drugi je umro ovde. Dvojica su se toliko razbolela da smo ih morali vratiti na
Zemlju - uz pomo Smrdouljaca. Niko od nas nije bio dovoljno zdrav da upravlja
kapsulom za povratak. Italijan spava a ene skupljaju gorivo."
"Skupljaju gorivo? Zar smo opet postali seljaci, Feng?"
Voa ekspedicije uzdahnu. "Uinio sam sve to sam mogao", ree on; tu
reenicu je ve dugo vremena neprestano ponavljao samome sebi. "Dolazi nam
pomo. Maov Naslednik je lino naredio da dva velika broda sa materijalom i
ljudima uskoro..."
"Uskoro? A do tada, ta do tada? Zar nita neemo uraditi?"
"Vrati se u postelju", malaksalo odvrati Feng. "Zamara me Dula. Jedi ako
hoe. Ima hrane. Njupatori su nam dali, inae ne bismo ni to imali."
"I sada smo prosjaci", prezrivo primeti Dula, zanevi se za trenutak i
pridravi se za Fengovo rame. "I zbog toga sam studirao i preao sve ove
godine! Zbog toga sam umalo poginuo! Kako emo glupo izgledati kada se
osramoeni vratimo na Zemlju!"
Feng tuno zaklima glavom. Potom skide Pakistanevu ruku sa sebe i koraknu
tako da je stajao uz vetar - taj ovek je zaudarao od prljavtine. Nije mu
trebalo da to slua. Znao je i sam. Prihvatio je milostinju u hrani od
Njupatora, jer bi inae svi poumirali od gladi; milostinju Smrdouljaca da se
spase Dula i da se bolesni lanovi ekspedicije vrate na Zemlju - a oni bez
sumnje, u ovom trenutku upravo govore svojim pretpostavljenima kako je Feng Huace loe upravljao ekspedicijom koja mu bee poverena. I ve se u Kjuju podiu
plakati sa ogromnim slovima koji govore o tome. Veoma e otro kritikovati
njegov rad. A kada se vrate na Zemlju - ako se vrate - najbolje emu se mogao
nadati jeste da opet postane bosonogi biohemiar na obali ute Reke.
Naravno, ukoliko budu toliko milosrdni da ga nekako potede dok ne stignu
dva velika broda.
A tada! udno je prouavao tahprenske poruke i slike. Drugi brod nee
doneti deset ili petnaest, ve velianstveni broj od trideset etiri nova

oveka. Agronoma! Nekoga ko e preuzeti Fengove jadne poetne radove, peurke

koje je posejao, penine klice koje je s ljubavlju uzgajao da niknu najotpornije e preiveti, a najotporniji njihovi potomci e bujati. Bie jo
dva nova prevodioca, oboje s operisanim mozgovima, a jedan od njih, uz to, jo i
strunjak za uzgajanje riba i morskih plodova na priobalnom stenju. Velika Voda
e im u budunosti dati i hranu koju e moi da jedu. Doktor - ne, ispravi se
Feng, hirurg specijalista, uven u svetu po svom leenju traumatolokih povreda.
Istina, bio je, sudei prema fotografiji, visok bar dva metra i crn kao kosa u
deaka. No, ipak. Tri pridolice imae diplomu intenzivnog kursa imunologije, a
jedan od njih, koji je nekada bio oficir Crvene Garde, takoe je imao i
trogodinje iskustvo vodia u pustinji Gobi, a potom, u Himalajima.
A tek ono blago to e doneti onaj drugi brod! Fotovoltni generatori,
sposobni da proizvedu 230-voltnu naizmeninu struju u zaista velikim koliinama.
Plastike do mile volje. Orue istraivaa i pionira - sekire i maete, i
nekoliko puaka za prikupljanje biolokih uzoraka, kao i za 'divlja'. amci na
naduvavanje. Bicikli sa magnezijumskim ramom. Kompjuter sa dvostrukom
redundancom i sa ne manje od est terminala za daljinsko ukljuivanje. Radio oprema. Laserska oprema. Hrana. Jo hrane; hrane za sve njih, i za mnogo
meseci...
Izgledalo je kao san!
Ali ono to nije bio san bila je injenica, Feng je to dobro znao, meu ta
trideset i etiri oveka bie i jedan koji e mu prii i spokojno rei: "Feng
Hua-ce? Naredio mi je Maov Naslednik da primim va izvetaj o tome zato vae
staranje o ovom projektu nije zadovoljilo oekivanja." I onda e nastati
preznojavanje. Nee se prihvatiti izvinjenja. Tog oveka nee zanimati peurke
koje nee da rastu, niti primerci koje je Feng tekom mukom odrao u ivotu.
Zanimae ga samo zbog ega su trojica umrla, dvojica bila poslata kui, i zbog
ega je njih desetoro uradilo tako malo.
Sve to je Feng Hua-ceu bilo u glavi, ali sve to je izgovorio bilo je :
"Vrati se na spavanje, Dula, izveo si me iz takta."
Dula se nije vratio na spavanje.
Bes mu je davao snagu i on probudi Italijana. "Oh, pa ti si oiveo?"
Spadeti zevnu i protrlja plaviastocrne ekinje na neobrijanoj bradi. "Mislili
smo da e umreti", dodade on veselo. "Zamalo da se opkladimo u dnevno
sledovanje. Bio bih veoma ljut da sam izgubio."
"Razgovarao sam sa onom eprtljom, Fengom!"
"Nije to sve Uacijeva greka, Dula. Bili smo prvi. Napravili smo greke
koje su se morale napraviti, tako da e drugi sada moi da ue."
"Nisam eleo da budem uitelj Njupatorima i Smrdouljcima! Nisam ak eleo
ni da dou. Ovo je mogla da bude naa planeta, da je izgradimo onako kako
elimo!"
"Tako je", prihvati Spadeti, "i ja sam neto slino pomiljao. Ali chi sa,
ta moe? Svojevremeno je svaki na korak izgledao razlono. ak i tvoj, kada
si hteo da se sprijatelji sa uroenicima..."
"Te zveri! S njima se ne moe biti prijatelj."
"Oh, to nije istina, Dula. Nai suparnici su uspeli. Njupatorima balonii
uveliko prenose kamere i foto-aparate po itavoj planeti - ili, bar tako oni
obeavaju preko tahprena. Smrdouljci ue svoje krtice i zemaljske crve kako da
bue ispod naeg logora i da prislukuju ta razgovaramo. Moda nas ba sada
prislukuju."
"Kojeta! Ba si glup!"
"Moda sam glup, ali to o emu govorim ipak nije kojeta", nasmei se
Italijan, nimalo uvreen. "Moda sam to rekao tako da lii na vic, ali ne bih se
zakleo da sam se samo alio. A ta smo mi uradili? Biu jo precizniji, Dula.
ta si ti sam uradio izuzev to je zbog tebe ubijen jedan ovek kada ste poli u
posetu naim frutti-del-mare prijateljima? Nismo uspeli. Prosto i jasno." On

zevnu i poea se. "A, sada, Dula, per favore, dozvoli da se polako sam
razbudim. Ova stvarnost oko mene ne usreuje me do te mere da budem spreman da
tako grubo napustim svoje snove."
"Popij svoje vino i sanjaj ih", hladno odvrati Dula.
"Oh, Dula! Nije ti to loa ideja. Samo kada bi ovek imao pravo vino
umesto ovih splaina."
"Svinjo", procedi Dula, ali dovoljno tiho da bi Spadeti mogao da se
napravi da ga nije uo. Zatim se vrati do svog leaja i spusti svom teinom na
njegovu ivicu, ne obraajui panju na Spadetijeve tihe kletve dok je kuao sok
od plodova dungle koji je sam napravio. Moda e ga i ubiti. Zato da ne? Miris
te tekuine odvrati Dulu od elje da neto pojede, iako je znao da bi trebalo;
prema vlastitoj proceni izgubio je bar deset kilograma od kako su se spustili na
Kungovog Sina, i nije vie imao mnogo za gubljenje. Sedeo je teko diui,
sisajui kroz slamku iz flae mlaku vodu iz destilatora. Posle nekog vremena
opazi da se pod njegovim leajem nalazi neka plastina kesa. On je izvue na
leaj i prekri ga itavim nanosom tankih belih mikro-snimaka.
"Vidim da si naao svoja ljubavna pisma", doviknu mu Italijan s druge
strane atora. "Na alost, ne umem da itam tvoj jezik. Ali ona je ba zgodna
devojka."
Dula ga ne udostoji odgovora. Pokupivi pisma, on ih odnese do kolibe sa
radio-ureajima, gde se nalazio jedini projektor koji je jo radio. Spadeti je
bio u pravu; gotovo sve poruke bile su od male Bugarke, i sve su uglavnom bile o
istom. Nedostajao joj je. Misli na njega. Usamljena je i tei se seanjem na
dane koje su proveli zajedno u Sofiji.
Na fotografijama se videla Ana u Parizu, Ana u Londonu, Ana u Kairu, Ana u
Njujorku. Izgleda da joj ipak nije bilo dosadno bez njega.
Bogate zemlje! Zar u sutini nisu sve bile iste, bez obzira na to da li im
je bogatstvo lealo u gorivu ili u hrani? Bogatstvo je bilo bogatstvo! Od
debelih Bugara delila ga je vea razlika nego od - ak i od Krinpita, pomisli, a
onda smesta shvati da je bio nepravedan. Nana nije bila takva. Ona je imala tu
prednost da je veliki deo svog detinjstva provela u Hajderabadu.
Daleko od smrada Italijanskog vetakog vina, Dula oseti glad. On pronae
neki zdrobljeni kukuruz i pojede ga dok je na brzinu pregledao Anina pisma, a
zatim, sporije, sinoptike sa Zemlje. U njegovom odsustvu dogodile su se mnoge
stvari. Njupatori su dobili pojaanje sa Zemlje - zvalo se mirovno izaslanstvo
Ujedinjenih Nacija, ali to je moglo da prevari samo one najnaivnije. Smrdouljci
su postavili satelitsku astronomsku opservatoriju i sada su pratili promene u
Kungovoj radijaciji. Sa satelitom je, meutim, bilo nekih problema i rezultati
nisu bili sasvim jasni. I pored toga Dula je prouavao njihove izvetaje sa
divljenjem i zaviu. To je trebalo da bude njegov projekt! Za to se kolovao,
sve ove godine nakon diplomiranja. Kako se samo ova ekspedicija pokazala
uzaludnom! On gadljivo baci pogled na rupe koje su zijale na atoru, na
instrumente koji su rali rasuti unaokolo jer ih niko nije upotrebljavao. A bilo
je toliko mnogo posla. Toliko mnogo da nije znao odakle da pone i zato nije
mogao da uradi nita.
Napolju se odjednom zau kokanje, i Dula mrtei se podie pogled. Feng i
Italijan su se svaali, a u daljini se ulo kretanje jata balonia. Da je Maov
Naslednik bio ire ruke i da Feng nije bio tolika budala mogli su imati
helikopter, kao Smrdouljci, ili bar pameti da se dosete da naprave balone, kao
Njupatori, i on bi tada dobio priliku da leti sa jatom. Ta prilika je bila
izgubljena. ak su i Krinpiti, sa kojima je on lino, Ahmed Dula, odluio da
stupi u kontakt, bili sada za njega vei stranci nego ikada. To je nepravda! On
se izloio opasnosti. Dobro je pamtio kako se oseao dok je bespomono leao
izmeu neobinih, skakutavih grdosija nalik na rakove. Da nisu najpre poeli da
jedu onog drugog oveka, znao je da bi on zavrio u neijem stomaku. I sve to
zabadava. Feng je dozvolio da Smrdouljci ukradu i onog jedinog Krinpita s kojim
je imao prilike da progovori i koga je hteo da zadri kao uzorak.

Spolja iznenada dopree drukiji zvuci - siktavi, otri, nateravi Dulu da

ustane i proviri iz atora. On ugleda plamenove kako se diu ka nebu i Fenga
kako se rve sa Italijanom, dok je jedna ena sa Jamajke ljutito psovala obojicu:
"ta se to deava?" doviknu Dula.
Italijan odgurnu Fenga i okrenu se Duli sa pokajnikim izrazom lica. "Uaci
je hteo da pozdravi nae prijatelje", ree on, kiljei navie. Rakete su se ve
podigle u kestenjastomrku pomrinu i poinjale da eksplodiraju, praene nizom
malih praskova svuda unaokolo; balonii su se zapalili od pratavih varnica.
"Pomogao sam mu da niani, ali moda - moda nisam dobro ciljao", objasni on.
"Glupane!" zaurla Dula, gotovo poskakujui od besa. "Vidi li ta si
uradio?"
"Spalio sam nekoliko gasnih mehurova, pa ta?" proguna Spadeti.
"Nisu to gasni mehurovi! Izbrii to vino iz oiju i pogledaj ponovo, eno,
tamo! Je li ono gasni mehur? Zar ne vidi da je ono ovek to visi tamo, i pita
se zato smo pokuali da ga ubijemo, urei da se to pre vrati u svoju bazu
Njupatorima i Smrdouljcima i da im referie da su Narodne Republike objavile
rat? Jo jedna greka! I to takvu kakvu moda neemo preiveti."
"Smiri se, Dula", dahtao je Feng. "Sad vie ne mari ako se Njupatori ili
Smrdouljci naljute na nas. Pomo nam stie."
"Ti si isto tako velika budala kao i on! Ispaljuje vatromet kao neka
seljaka brigada, proslavljajui to je premaila plan proizvodnje kupusa!"
"Voleo bih", proguna Feng, "da te nisu spasli, Dula. Ovde je bilo manje
svae dok si ti bio sa Krinpitima."
"A ja bih voleo", odvrati Dula, "da je Krinpit koji je hteo da me ubije
sada na voa ekspedicije umesto tebe. Bio je manje ruan od tebe, i manja
budala."
Taj Krinpit je sada bio kilometrima daleko, i u ovom trenutku gotovo isto
toliko besan koliko i Dula. Bio je doveden do ivice ludila razdraujuim
pokuajima Otrovnih Prikaza iz logora Bloka Energije da razgovaraju s njim,
neprestanom izgladnelou i, iznad svega, stalnom, zaslepljujuom galamom
logora.
U bunom, svetlom svetu Krinpita nikada nije bilo potpuno tiho. Ali jaina
zvuka se uvek mogla podneti: ezdeset do sedamdeset decibela, izuzev kad je
grmelo zbog oluje. Skoro se nikada nije deavalo da pree sedamdeset pet.
Za arn-igona je logor Bloka Energije bio pravo muilite. Ponekad je bio
tih i zamagljen, ponekad zaslepljujue glasan. Krinpiti nisu kanjavali svoje
slune nerve motorima sa unutranjim sagorevanjem, jer ih nisu ni imali.
Smrdouljci su ih, meutim, imali na desetine. arn-igon nije imao pojma kako
rade i emu slue, ali je svakog mogao da prepozna kada je radio: snano
kloparanje builice, gumom prigueno urlanje helikoptera, klepetanje i zavijanje
elektrinih testera, ujednaeno huktanje pumpe za vodu. U logor je stigao ve
gotovo oslepljen, jer je helikopterov turbo mlazni motor odmah pored njega isto
onako tetno delovao na njegovo ulo sluha kao to bi ovekovo oko stradalo kada
bi netremice gledalo u nezaklonjeno sunce; privialo mu se jo danima, i jo mu
je izluujue iskrivljavalo sve opaaje. Strpali su ga u eline reetke im je
stigao. I ma koliko da je glodao i testerisao, reetke nisu poputale. im bi
neku od njih uspeo da zagrebe, zamenili bi je. Otrovne Prikaze su ga izluivale,
dovikujui za njim njegovo ime poput odjeka i oponaajui sve njegove zvuke, to
je delovalo i jezivo i zastraujue. arn-igon nije znao da postoji
magnetofonsko snimanje, i kad je uo snimak vlastitog glasa to ga je isto toliko
potreslo kao to bi oveka omelo kad bi iznenada sreo svoj vlastiti lik. Razumeo
je da Otrovne Prikaze ele da razgovaraju s njim i razumeo je neto malo od
onoga to su pokuavale da mu kau. Ali retko im je odgovarao. Njima nije imao
nita da saopti.
Umalo nije umro od gladi. Jedva se odravao u ivotu sa ono malo hrane
koju je hteo da jede, i koju su oni stavljali pred njega - uglavnom biljke, koje
je mahom prezirao, isto onako kao to bi ovek prezirao iak i travu. A glad mu

je bila ludaki podsticana jer je u blizini mogao da namirie ukusne Prikaze

Odozdo, u kavezu pored sebe, i povremeno ak i jednu Prikazu Odozgo. Ali Otrovne
Prikaze mu nikada nisu davale da ih jede. I neprestano su se uli zagluujua
buka i urlanje, smenjujui se sa isto tako neprijatnom tiinom kada je logor
iao na poinak i kada su mu drutvo pravili slabani odjeci atora i mekih
uspravnih tela. Ljudsko bie, ako se hrani hlebom i vodom u izolovanoj eliji i
uz zaslepljujuu svetlost koja mu smeta da zaspi, poludee. Ni arn-igon nije
bio daleko od toga.
Ipak se borio da odri zdrav razum jer imao je cilj pred sobom. Otrovne
Prikaze su mu ubile i-pruita.
Nije blagovremeno nauio da ih raspoznaje da bi znao koji je od njih
krivac, ali taj problem se lako dao reiti: svi su oni bili krivi. ak i u
nastupima ludila bilo mu je jasno da ima pravo da ih, da bi iskupili svoj greh,
poubija u velikom broju; jedino mu jo nije postalo jasno kako da to izvede.
Hitinske kande i testerasti ma na oklopu bili su mu se otrli do krvi, a
reetke su se jo drale.
Kada bi sve utihnulo popriao bi sa Prikazom Odozgo, enjivo se
naslanjajui svom teinom na ipke kaveza. "Voleo bih da te pojedem", ree on.
Da nije bilo tih reetki, Prikaza Odozgo bila bi mu lak plen. Izgubila je
najvei deo svoga gasa i puzala je po podu kaveza koji je liio na njegov. Od
pesme joj je preostao samo tuni apat.
"Ne moe da me dohvati", objasni mu ona, "sem ako ne pone da menja
oklop. A onda u ja pojesti tebe." Svaki je govorio svojim jezikom, ali sve rase
na Klongu su, tokom hiljada i hiljada narataja, nauile pomalo jezike onih
drugih. ivei pored Prikaza Odozgo bili ste stalno izloeni njihovom pevanju, i
ak i Prikaze Odozdo mogle su se uti kako brbljaju i zvide u svojim tunelima.
"Pojeo sam nekoliko vas, tvrdokoaca", slabanim glasom itala je Prikaza
Odozdo. "Naroito volim mladunce na vaim leima i vas kada prvi put menjate
oklop."
Stvorenje se hvalisalo, ali arn-igonu se to nije inilo neverovatnim.
Balonii su se uglavnom hranili siunim produktima materija raspadnutih u
vazduhu, ali da bi im mladunci bili zdravi povremeno su im bili potrebni i jai
izvori belanevina. Kada bi poela sezona parenja, enke su se sputale na
zemlju poput skakavaca, istei sve pred sobom. Odrasli Krinpit u oklopu bio je
isuvie opasan, ali kada je menjao oklop predstavljao je dobar ulov. Ali
najbolji plen, za Krinpite kao i za balonie, bile su Prikaze Odozdo kada bi ih
uhvatili u jednom od njihovih lopovskih izleta na povrinu zemlje. Od same
pomisli na njih, arn-igonu poe voda na usta.
"Tvrda ljusko", proapta Prikaza Odozgo, "umirem. Posle me moe pojesti
ako hoe."
arn-igon je poteno morao da prizna: "Moda e ti mene pojesti prvi."
Ali tada primeti neto neobino. Prikaze Odozgo nije vie bilo u njenom kavezu.
Polako se vukla po podu. "Kako si pobegao?" zapita.
"Moda zato to sam tako blizu smrti", malaksalo zapeva Prikaza Odozgo.
"Ubice su mi probuile balon da ispuste ivot iz mene, a onda su zatvorile rupu
neim to je bilo lepljivo i to je zaudaralo. Ali sada se odlepilo, i gotovo
sav ivot mi je iscurio, i tako sam uspeo da se provuem izmeu reetki."
"Kamo sree da i ja mogu da se provuem izmeu reetki."
"Zato ne otvori kavez? Postoji neka tvrda stvar. Ubice, kada hoe, gurnu
jednu tvrdu stvar na odreeno mesto na kavezu, i on se otvori."
"O kojoj to tvrdoj stvari govori? Svoj oklop sam istro do krvi."
"Ah, ne", uzdahnu baloni, "ne kao to je tvoj oklop. ekaj, pokazau ti,
jedna takva stvar je pored vrata."
arn-igonova predstava o kljuevima i bravama bila je potpuno drukija od
ovekove, ali i Krinpiti su umeli da privremeno privruju dve stvari zajedno.
Cvrkutao je i grebao oko sebe, sav u groznici od nestrpljenja, dok se gasni

mehur na umoru polako povukao ka njemu, drei u svojim zaseenim ustima neto
svetlo i tvrdo.
"Moe li tu stvar ugurati tamo gde treba na mom kavezu?" poe da mu se
ulaguje arn-igon.
Prikaza Odozgo je neko vreme tiho pevuila sebi u bradu. "Ti e me
pojesti", zakljui najzad.
"Hou. Ali ionako tek to nisi umro", odvrati arn-igon, dodavi lukavo,
"sada ve peva jako ravo."
Baloni tuno pisnu, ni ne pokuavi da formira rei. Primedba je bila
sasvim umesna.
"Ako tu tvrdu stvar ugura tamo gde treba na mom kavezu", stade se
pogaati arn-igon, "kada se oslobodim pobiu nekoliko Otrovnih Prikaza da te
osvetim." Zatim iskreno dodade: "Ja u svakom sluaju nameravam da to uinim,
zato to su mu ubili mujaka-enu."
"Koliko?" sumnjiavo proapta baloni.
"Koliko god budem mogao", odvrati arn-igon. "Bar jednoga. Ne, dvojicu.
Dvojicu za tebe, a za mene onoliko koliko budem mogao."
"Trojicu za mene. Onu trojicu koji zalaze ovamo i mue me."
"Dobro. Trojicu", viknu arn-igon. "Sve to hoe! Ali pouri, ako uopte
namerava to da uradi, jer Otrovne Prikaze upravo dolaze!"
Satima kasnije, i gotovo na ivici potpune iscrpljenosti, arn-igon se
utetura u jedno naselje Krinpita. Nije bilo njegovo. Gledao mu je zvuke na
horizontu ve odavno, ali bio je isuvie slab i loman, tako da mu je trebalo
mnogo due da prepuzi tu razdaljinu nego i najmanjem mladuncu na leima. "arnigon, arn-igon, arn-igon", govorio je dok je prilazio jednom nepoznatom
Krinpitu. "Ja nisam odavde. arn-igon, arn-igon."
Jedna trudna enka cupkajui proe pored njega. Polako se kretala jer je
bila blizu poroaja, ali ne obrati ni najmanju panju na njega.
arn-igona to ne iznenadi. Tako neto je i oekivao. Zaista, svaki
posrui korak kroz ovo strano selo tee mu je padao od prethodnog, iako mu je
uivljavanje u druge bila profesionalna kvalifikacija. "arn-igon", hrabro pozva
on, "hteo bih da razgovaram sa nekim od vas iako nisam odavde."
Naravno, niko mu ne odgovori. Nee biti lako da se uspostavi kontakt.
Svako selo bilo je kulturno i geografski izolovano od ostalih. Nisu se tukli,
ali nisu ni optili meusobno. Ako bi jedno drutvo Krinpita iz jednog naselja
sluajno srelo grupu ili pojednica iz drugog, ponaali su se kao da ne postoje.
Jedan Krinpit bio je u stanju da odgurne drugog, poreklom iz drugog sela, ako bi
mu smetao da proe. Moglo se ak desiti i da dva Krinpita iz razliitih mesta
uhvate po jedan kraj viestrukog stabla koje im je palo na put. Obojica bi ga
podigla i uklonila. Ali nijedan ne bi progovorio ni re sa onim drugim.
Genetski gledano, sela nisu bila izolovana. Mladunci bi popadali sa lea
svog mujaka-oca u trenutku kada bi sazreli za to, ma gde se zatekli. Ako bi se
u tom trenutku nali u blizini nekog stranog sela - i ako su imali sree da uu
u njega pre nego to e ih pojesti prikaza Odozdo ili bilo koji drugi razbojnik
- tamo bi ih prihvatili kao da su njihovi. Ali odrasle nikada.
S druge strane, odrasli se nikada nisu nali u arn-igonovoj situaciji,
bar nikada do sada.
"arn-igon, arn-igon", neprestano je dovikivao, i najzad jedan mujakmajka dopuzi do njega. Nije mu se obratio neposredno, ali se, bar, nije ni
povukao. Dok se kretao, tiho je izgovarao svoje ime: ar-p fleng.
"Jesi li imao dobre Susrete-u-krugu, strani brate?" utivo ga zapita arnigon.
Nije bilo odgovora, sem to se zvuci stranevog imena pojaae i postadoe
sigurniji.
"Nisam odavde", priznade arn-igon. "Veoma mi je neprijatno to sam ovde,
i svestan sam da i vama mora biti neprijatno. Ali morau ipak da ti se obratim."

Uzbueni Krinpit je neko vreme grebao oko sebe i bubnjao svoje ime, dok
najzad nije uspeo da ga izgovori. "Zato si ovde arn-igone?"
On pade na kolena prednjih nogu. "Dajte mi da jedem", zamoli on. Baloni
je bio tako istanjen i slab da je predstavljao tek polovinu obroka, a arn-igon
je, naravno, pazio da sluajno ne pojede neto od Otrovnih Prikaza. Nije bio
siguran da li mu je uspelo da poubija svu trojicu, ali bar dvojica su bila
sigurno mrtva, a onom treem bie potrebno mnogo vremena da se oporavi. To je
izravnalo raun za balonia.
Ali ne i za i-pruit.
Da arn-igon nije umeo da se uivi na profesionalni nain nikada ne bi
razbio barijere izmeu dva sela pa, i pored svega, trebalo mu je mnogo vremena i
ubeivanja; na kraju mu je ar-p fleng ipak pomogao da se dovue do njegovog
ograenog boravita i da zadovolji svoje potrebe.
arn-igon prodra rakolikog pacova koga su mu doneli, dok je s druge
strane zida ar-p fleng neto ustro raspravljao sa ostalim stanovnicima sela.
Zatim svi uoe i poreae se ukrug oko arn-igona, oslukujui ga kako jede.
Pravio se da ne primeuje njihovo utivo, ali radoznalo grebuckanje, sve dok
nije progutao i poslednju mrvicu. A onda odgurnu razmrskani oklop u stranu i
progovori.
"Otrovne Prikaze su ubile mog mujaka-enu i nisu ga pojele."
Treperavi zvuci negodovanja.
"Mene su zarobili i drali me na jednom mestu bez vrata. Poskidali su mi
mladunce s lea i odneli ih. Mislim da ih nisu pojeli, ali ih nikada vie nisam
uo."
Jasniji zvuci negodovanja, pomeanog sa saoseanjem i gnevom.
"Pored toga, zarobili su i Prikaze Odozgo i Prikaze Odozdo i jo mnogo
manjih ivih bia, a nisu pojeli nijedno. Zato sam ubio tri Otrovne Prikaze.
Nameravam da ih pobijem jo vie. Jeste li vi podravaoci Otrovnih Prikaza?"
Mujak-majka stade da uka i progovori prezrivo. "Nismo ovih! Njihovi
podravaoci su Prikaze Odozdo."
"Otrovne Prikaze su vete u ubijanju", dodade drugi. "Obratile su nam se
na naem jeziku i kazale nam da se uvamo, jer e nas inae pobiti."
"uvate - od ega? ta su vam rekli da treba da uradite?"
"Samo da pazimo da nekoga od njih ne ozledimo, jer e tada pobiti celo
nae selo."
"Otrovne Prikaze ne govore istinu", ree arn-igon. "ujte! Kau da su
dole s jednog drukijeg sveta, nalik na zvezde na nebu. Kakve su to zvezde?"
"Kau da su kao vrelina s neba", promuca neko.
"Osetio sam tu vrelinu s neba. Ali nikad nisam osetio vrelinu tih drugih
zvezda. Ne ujem nita od njih. Ma koliko glasno vikao, ne ujem odjek ni sa
jedne od njih."
"I mi smo o tome govorili", polako progovori ar-p fleng. "Strah nas je
Otrovnih Prikaza. Pobie nas, a nee nas pojesti."
"To je istina", sloi se arn-igon, zastavi za trenutak. Potom nastavi:
"Osim ako ih mi prvi ne poubijamo. Osim ako se sva naa sela ne udrue i obore
se na njih i pobiju ih, i ne pojedu."
11.
Mard Meninder vie nije imala plavu kosu. Ni ime na pasou vie nije
bilo Mardi Meninder. Sudei prema putnom nalogu sada je bila major, koji je
putovao na novu prekomandu; i premda joj je naredba dozvoljavala da prekine
putovanje, teko da je general koji je potpisao mogao i da pomisli da e to biti
ba u Parizu.
U malenoj hotelskoj sobi vrpoljila se uz takozvani croissant i ono to su
prodavali pod imenom soka od pomorande, i najzad telefonirala nastojnici da
vidi da li je stigla poruka koju je ekala. "Ja alim mnogo, mis Bernardi, ali
nema nita", uzdahnu nastojnica. Mard uze jo jedan zalogaj croissanta, i

odustade. Francuska je formalno bila lanica Bloka Ishrane - prola je za dlaku,

i to tako to su promenili etikete na alirskom vinu za izvoz - ali sudei prema
onome to ste dobijali za doruak to nikada nije trebalo da postane.
Ve joj je dosadila ta soba, sa bajatim mirisom khefa i seksualne atletike
prethodnih stanara. elela je da se proeta, a nije smela. I dok je ovako
ubijala vreme i nervirala se u ovoj sobi, brodovi ljakatora upravo su prolazili
kroz predlansirno stanje; obuka strune posade za sledeu misiju Bloka Ishrane
hramala je u njenom odsustvu i sam Bog zna kakvi su se sve uasi dogaali u
Vaingtonu i u UN.
Ona ostavi nepojedeni doruak i brzo se obue. Kada je sila niz
stepenice, naravno, poruka je stajala na nastojnikom stolu, na providnoj plavoj
ceduljici:
U 15,00 asova na ovek e doi da odvede gospoicu Hester Bernardi na
zakazani sastanak.
Oigledno, stajala je tu sve vreme. Mardi je mrzelo da se objanjava sa
nastojnicom, ali kada doe vreme za baki sve e se srediti samo od sebe. Ona
gurnu vrata i izie u ulicu Kumarten, razmiljajui ta da radi. Trebalo je
negde utroiti itavih est sati! A nije umela da smisli nita korisno, ak i
kad bi joj ivot bio u pitanju.
Bio je topao, vlanjikav dan. Vazduh iznad Trga Opere bio je natopljen
smradom benzina. Iako lanica Bloka Ishrane, Francuska je oito negovala i veoma
ugodne odnose sa Ah-rapima, kao i sa ljakatorima. I to je bio jo jedan razlog
da ne veruje tim abarima, mrano pomisli Mardi. Jedan njen deda svojevremeno
je umarirao u ovaj grad u sivoj uniformi Wermachta, a nekoliko godina potom
drugi deda je umarirao s druge strane, u maslinastoj uniformi amerike vojske,
i obojica su joj predala u amanet svoje miljenje o Francuzima. Kao saveznici
bili su prevrtljivi, kao podanici nepouzdani, a ono malo to je ikada izgledalo
da ima predstavu o smislu nacionalnog angaovanja obino je zavravalo tako to
bi im glave obrijala ona veina koja taj smisao nije imala. Prema Mardinom
miljenju Francuzi nisu bili nita bolji od Engleza, panaca, Italijana,
Portugalaca, Azijata, Afrikanaca, Latinoamerikanaca i, kad malo razmislite, i
devedeset odsto Amerikanaca.
Ali neposredni problem nije bio da se otkrije ta fali oveanstvu, ve
ta e ona sama da radi. Odgovor je bio samo jedan. Radie ono to radi veina
Amerikanki kad doe u Pariz. Ii e u kupovinu.
I ne samo da e ii u kupovinu - morae; tako e najbolje izmai neijoj
panji. I ne samo da mora, ona to i eli.
Jedna od najljubomornije uvanih Mardinih tajni bila su ta povremena
orgijanja, kada je ila iz radnje u radnju, procenjujui materijale, probajui
haljine, usklaujui boje cipela i odee. U njenom malenom stanu u Hjustonu dva
velika plakara, plus polovina prostorije koja se zvala gostinskom sobom, bili su
pretrpani onim to je pokupovala. To je stajalo nabacano u gomilama po policama,
unuto pod krevet jo neraspakovano; puloveri koje nee nikada obui, napola
saivene zavese koje nee nikada obesiti. Dnevna soba bila joj je spartanska, a
spavaa soba uvek besprekorno uredna, jer nikada niste znali ko bi mogao da
navrati. Ali one tajne prostorije bile su skriveni deo linosti Mardi
Meninder. Nikada nije kupovala neto veoma skupo. Naravno, ne zato to je bila
tedljiva. Imala je na raspolaganju neograniene sume, i cene nikada nisu bile u
pitanju. Njenom ukusu vie je odgovarao kvantitet nego kvalitet. S vremena na
vreme povela bi rat protiv vikova i tada bi se dobrotvorne ustanove i Vojska
spasa debelo snabdele od njenih odbaenih stvari. Meutim, za svega nedelju dana
gomila bi opet narasla.
Dok taksi nije doao po nju (tano kad je otkucavalo tri sata po podne)
uspela je da povrati dobro raspoloenje. Ona se zavali u kruto, plastino
sedite automobila, spremna da se suoi sa onim to e doi.

Voza se zaustavi na Trgu Vandom, tek koliko da uskoi jo jedan putnik.

Ispod turistikih naoara nalazilo se lice njenog oca, to je ni najmanje ne
iznenadi. "Bonur, zlato moje", ree on. "Doneo sam ti tvoju igraku."
Ona uze foto-aparat koji joj on prui i ispitivaki stade da barata po
njemu. Bio je tei nego to je izgledao; morae da pazi da ne dozvoli da ga neko
drugi uzme u ruke.
"Ne pokuavaj da snima s njim", upozori je otac, "jer nee raditi. Samo
ga obesi oko vrata. A kada bude stigla tamo kuda si pola" - on povue polugu
za otvaranje i kutija foto-aparata se otvori otkrivajui neupadljivi metalni
predmet unutra - "ovo e predati svojoj vezi. Zajedno sa sto hiljada
petrodolara. Nalaze se u futroli."
"Hvala, tatice."
On se okrenu u seditu da bi je bolje video. "Nadam se da nee rei majci
da sam te pustio da ovo radi?"
"Isuse, nikako. Odmah bi poela da sere."
"I pazi da te ne uhvate", dodade on, kao da se naknadno setio. "Tvoja veza
je bio jedan od najboljih ljudi Tama Galsmita, i bie zaista besan kada otkrije
da smo ga okrenuli. Kako napreduje posao u Fort Detriku?"
"Odlino, tata. Obezbedi mi prevoz i poslau zaista dobre ljude."
On joj klimnu. "Imali smo sree", ree. "ljakatori su pucali na jednog od
naih momaka. Nisu mu nita uradili, ali to nam moe lepo posluiti kao
provokacija."
"Zar im nije opalio natrag, pobogu?"
"Taj to ne radi! Bio je to tvoj stari drug iz zatvora, onaj iz Bugarske.
Moja najpriblinija ocena je da ne veruje u upotrebu sile. U svakom sluaju,
uradio je tano ono to bih mu i ja rekao da uradi. Dojurio je natrag kao oparen
i smesta podneo izvetaj miroljubivim snagama Ujedinjenih Nacija, priloivi im
trake i slike kao dokazni materijal." On proviri kroz prozor. Upravo su preli
Senu. Sada su se polako probijali kroz gusti saobraaj radnike etvrti. "Ovde
u izai. Vidimo se u Vaingtonu, mila moja. uvaj mi se."
U zoru narednog dana Mardi je bila u Trstu. Vie nije bila Hester
Bernardi, ali nije bila ni Mardi Meninder. Bila je sanjiva italijanska
domaica, rodom iz vajcarske, u znojem natopljenoj jakni i pantalonama, koja je
vozila ka jugoslovenskoj granici u iznajmljenom Fijatovom elektrinom
automobilu, u gomili drugih kupaca koji su u to nedeljno jutro krenuli da
potrae jeftino povre i jugoslovensku kuhinjsku opremu. Za razliku od njih ona
je nastavila da vozi do Zagreba, parkirala kola i autobusom krenula u glavni
grad.
Kada je stigla u Beograd, predmet koji joj je dao otac nalazio se na dnu
plastine torbe za kupovinu, zajedno sa jednim starim puloverom i iskrzanom
enskom tanicom povrh svega toga. Bila je prilino neispavana.
Mardi nije mogla odrasti u domainstvu Defrija Menindera a da ne naui
leerni dijalog pijunae. Na itavom svetu, ona je bila jedina osoba s kojoj je
njen otac uvek bio otvoren. Najpre zato to je bila suvie mala da razume, te je
u njenom prisustvu mogao da govori sasvim slobodno. A kasnije, opet, zato to je
trebalo da razume. Kada su je ono kidnapovali pripadnici Palestinskog pokreta
otpora, uasnula se vie nego to bi jedna obina etvorogodinja devojica
mogla da preivi, i strpljiva objanjenja njenog oca bila su joj jedini oslonac
u nastojanju da shvati smisao svog uasa. Konano, on je uvek imao poverenja u
nju, znajui da e shvatiti da kobne i groteskne stvari kojima se bavio imaju
svrhu. Tako je ona odrasla u atmosferi provala i likvidiranja, kurira i
dvostrukih agenata, u samom srcu paukove mree koja je obavijala ceo svet.
Sada nije bila u sreditu mree; bila je na spoljnim ivicama, tamo gde je
opasnost bila ogromna, a kazne surove. Hitro je koraala niz ulice koje su
vrvile od ivota, izbegavajui da pogleda nekome u oi. Vrata na malim duanima,
ne veim od plakara, bila su otvorena, i iz njih su dopirali zbunjujui mirisi:

prodorni miris peenog mesa iz krojake radnje (kada sam ono poslednji put
jela?), smrad neopranih pazuha iz neeg to je liilo na butik za biuteriju.
Ona pree ulicu izvrdavajui tramvaje, i ugleda kancelariju koju je traila.
Natpis je glasio: 'Electrotek Munschen', i nalazila se iznad poslastiarnice u
kojoj su debeli, ogromni ljudi u potkouljama radili za ivaim mainama.
Ona proveri svoj runi sat. Jo ceo sat i vie pre prvog mogueg susreta s
vezom. Taj ovek je bio mali, mravi Italijan, koji e nositi fudbalerski
blejzer sa oznakom jednog skopskog tima. Naravno, na vidiku jo nije bilo nikoga
nalik na njega - ak i kada bi se pojavio u prvo zakazano vreme, to je, kako ju
je otac upozorio, bilo prilino neverovatno.
Iza tog bloka kua nalazilo se na okupu nekoliko krovinjara koje su
okruavale dvospratnu zgradu sa visokim zabatima, koja je izgledala kao ouvana
stara eleznika stanica u nekom amerikom predgrau. Zelena pijaca? Liilo je
na to. Mardi se progura kroz gomile ena sa povezaama i ena u mini suknjama,
mukaraca u plavim radnikim bluzama koji su na ramenu prtili gajbe sa
ruiastim mladim krompiriima i mukaraca sa po jednim detetom na svakoj ruci
koji su prouavali tezge sa okoladama i eleima. Ta gomila bila je dovoljno
zabavljena poslom. U njoj je niko nee zagledati.
Ali, bila je gladna.
Izgleda da je bila sezona jagoda. Mardi kupi pola kilograma i flau
pepsi-kole, pa se smesti na kamenu ogradu, pored jednog otvorenog kofera punog
rafcigera i francuskih kljueva od livenog aluminijuma. Umirala je za
hamburgerom, ali izgleda da to ovde niko nije prodavao. Drugi su takoe jeli
jagode i Mardi je bila uverena da izgleda kao jedna od njih, ili, ako ne ve
kao oni, onda bar kao domaica koja je zastala da se osvei na putu ka nekom
najobinijem odreditu.
Tano u dva sata bila je opet ispred 'Electrotek Munschen', prouavajui
mapu beogradskih autobuskih linija, kao to je bilo dogovoreno. Nije se pojavio
nikakav mali, mravi Italijan.
Dva puta je naula odlomke rei koje su joj liile na engleski, u tom
pravcu, nije mogla da pogodi ko ih je od prolaznika izgovorio. Ona stoga ponovo
zadenu svoju mapu autobuskih linija u reetku od kanalizacije na uglu i ljutito
se udalji. Sledei sastanak bio je zakazan tek u deset uvee u jednom od
velikih, starih luksuznih hotela; a ta ona, za ime Boga, da radi u meuvremenu?
Morala je da ostane u pokretu. Bilo je veoma teko lutati po gradu sedam
asova i vie, bez obzira na to koliko puta bi seli da popijete kampari sa
sodom. Boe sakloni, prola je pored neega to se zvalo, irilicom, Ekspres
restoran, i kada je shvatila da je to restoran sa samoposluivanjem, reila je
bar jedan problem. Ona pokaza na neto to je liilo na peeno pile, i verovatno
je i bilo to, i uz pire od krompira i hleb koji je uz to iao konano napuni
stomak. Jo je bilo dosta vremena i ona ga stade traiti to je bolje umela:
proetala se kroz Botaniku batu, zatim je jo dugo etala kroz Bulevar marala
Tita, razgledajui izloge. A onda poe da pada kia. Ona se skloni u jedan
bioskop i tu je do devet uvee gledala neku ehoslovaku komediju sa
srpskohrvatskim titlovima. Jedini problem je bio da ostane budna, ali pravi
problem nastao je kada je stigla u hotel. Gelizi se ni tamo nije pojavio.
Ve joj se vrtelo u glavi od umora, odea joj je bila natopljena znojem i
kiom, i bila je sigurna da ve poinje da zaudara na neoprano. Tatica ipak nije
dobro smislio ovaj plan, pomisli ona, pomalo ogoreno. Trebalo je da se seti da
e konobarima u hotelskom baru sigurno pasti u oi oznojena i prljava strankinja
usred njihovog mermera i gudakih trija. Da je bila mukarac ne bi smetalo.
Mukarac bi mogao da proe kao jedan od onih to trae hotelske kurve,
kotunjavu plavuu ija je kosa ve tamnila u korenu i koja je reala pasijans
pored kamina, debeljucu svetlocrvene kose koja je dva puta u toku jednog sata
izala iz aperitiv salona, uvek sa drugim mukarcem, i sada se vratila, spremna
za sledeeg. Mardi odbi jo jedan kampari i posla konobara da joj donese tursku
kafu. Sledei sastanak bie tek sutradan popodne, a gde e ona prespavati?

Kurve su imale sobe. Kada bi bila jedna od njih...

Ta pomisao nije uznemiravala Mardi sa moralne strane, ali je ipak odbaci
kao neizvodljivu. ak i kada bi imala sobu, konobari bi je bez sumnje izbacili,
titei ve postojei monopol, onog asa kad bi potraila pogledom nekog od
usamljenih mukaraca. Ve su poeli ljubopitljivo da je gledaju i da skidaju
stolnjake sa nekih stolova u drugom kraju prostorije.
Mardi ponese kafu i prebaci se za sto one lane plavue. Obrati joj se na
engleskom, uverena da e u hotelu za turiste devojke dobro znati neophodne rei
na svim poznatijim svetskim jezicima. "Koliko za celu no?", upita je.
Plavua je izgledala sablaznuta. "Za vas? Ogavno! Ne bih to nikada radila
sa enom."
"Pedeset dinara."
"Sto."
"U redu stotka. Ali imam vrlo specijalne zahteve i moraete da radite
tano ono to vam budem kazala."
Plavua ju je gledala sumnjiavo, a onda slegnu ramenima i mahnu konobaru.
"Najpre mi morate platiti pravi kotski viski, dok mi budete objanjavali kakvi
su vam zahtevi. Onda emo videti."
Sledeeg jutra Mardi se probudi potpuno osveena. Ona ue pod maleni
kurvin tu da bi se oprala, a zatim se brzo obue i smeei se isplati enu.
"Mogu li neto da vas pitam?", ree kurva, brojei novac.
"Ne mogu vas spreiti da pitate."
"To to ste traili da vam radim, samo da vam trljam vrat svaki put kad se
probudite pre nego to opet zaspite? Da li vas to zaista zadovoljava?"
"Ne biste verovali koliko", nasmeja se Mardi. Zatim dostojanstveno ieta
iz hotela, utivo klimnuvi mesnoj policiji u vreastim sivim uniformama
raskopanim oko vrata, ruku poloenih na revolvere u futrolama od kartona.
Nekoliko blokova nie bulevar je odvede do kafane London, i tamo, pijuckajui
pivo za jednim stolom u sali, sedeo je mravi, mali Italijan, koji je nosio kapu
sa oznakom skopskog fudbalskog tima.
Sela je blizu njega i poruila kafu, a zatim otila u enski WC. Kada se
vratila, Italijana ve nije bilo. Torba koju je ostavila na stolici delovala je
nedirnuto, ali njeni radoznali prsti rekoe joj da fotoaparata vie nije bilo, a
na njegovom mestu nalazio se vodi u plastinom omotu sa informacijama o izletu
gliserom u erdapsku klisuru.
Vratila se istim putem preko granice. Kada se obrela u Trstu i mogla opet
da preuzme identitet turistkinje Hester Bernardi iz Amerike, ve se bila sasvim
oporavila. Ona se zakljua u toalet gasnog mlaznjaka koji ju je nosio u Pariz i
paljivo proui sadraj turistike omotnice.
Kako je Gelizi postao poverljiva linost u ser Tamovoj vojsci pijuna nije
mogla da shvati; nije joj odavao utisak oveka kome moe verovati. Ali ovog
puta je isporuio robu. Mali aparat je bio na putu, a u njenim rukama su se
nalazili mikrofilmovi celokupnog dosijea tajnih tahprenskih poruka izmeu Zemlje
i baze Bloka Energije na Klongu. Otac e se sigurno ponositi njome.
12.
Ana Dimitrova je od Sjedinjenih Drava videla isto ono to je uglavnom
uvek videla po svetu: aerodrome, hotelske sobe, konferencijske sale, gradske
ulice. Zato je u poetku, ivo zainteresovana, gledala oko sebe dok je
elektrobus fijukao du jednog superautoputa sa po osam traka u oba pravca,
nosei je ka mestu gde joj je bilo nareeno da se javi na dunost. Toliko
slobodnog prostora, ak neobraenog! I nasuprot tome, toliko mnogo ovekovih
obitavalita poreanih u nizu, kad god su prolazili kroz naselja: mesta gde se
jelo, gde se spavalo, gde se pilo, gde se kupovao gas; kakve li samo deronje
moraju biti ovi Ameri, poto ta mesta stalno odravaju i razvijaju!

Vie od polovine njenih saputnika bili su Amerikanci i svi su takoe

prodirali po neto: nekolicina je bezobrazno puila, ne obraajui panju na
natpise sa zabranom, dvoje je vakalo gumu, trojica na zadnjem seditu dodavali
su jedan drugome bocu u smeoj papirnoj kesi. Narednik koji joj je ponudio pare
okolade sada je Kanaanku agronoma nudio nekim tvrdim okruglim bombonama sa
rupom u sredini. Nana se iskreno trudila da joj se dopadnu, jer e se sigurno
esto sretati za vreme boravka. Meutim, nije joj to ba polazilo za rukom.
Jedan po jedan, svaki Amerikanac bi joj priao prijateljski, da bi posle
nekoliko sekundi preao na otvorene seksualne ponude. ak je i vijetnamski
pukovnik, tako sitan i prefinjen da je u poetku sela pored njega mislei da je
ena, poeo da stavlja odreene line primedbe svojim prekrasnim, visoko
moduliranim engleskim jezikom. Do sada se ve est puta premetala, i zato je
sada ostala tvrdokorno da sedi gde je bila, gledajui netremice kroz prozor iako
vie nita nije videla; takvi kompulzivni potroai, nije mogla a da ne pomisli,
na kraju e osetiti neumitnu potrebu da i nju progutaju.
Krajem sledeeg dana ve je bila mrtva umorna. Izdali su joj i novo odelo:
"Nosiete ovo vojniko radno odelo sve vreme, sem ako vam nastavnici ne narede
drukije." Dali su joj i smetaj: "Sve vreme ete odravati istou. Vae line
stvari moraju sve vreme stajati u vaem kovegu." Preliminarna uputstva i
objanjenja: "Na doruak ete dolaziti u nula est nula sati. Od nula sedam nula
nula do jedanaest nula nula uestvovaete u radu svoga kursa za obnavljanje
znanja i uenja novih vetina koje ete primenjivati na Klongu. Od dvanaest nula
nula do esnaest i trideset pohaaete kurs snalaenja i preivljavanja u
prirodi, da biste umeli da preivite u uslovima Klonga. Od osamnaest nula nula
do gaenja svetla u dvadeset dva nula nula ste slobodni, izuzev kada se od vas
bude trailo da uzmete uea u dodatnoj nastavi na kursevima za obnavljanje
znanja, uenja novih vetina ili preivljavanja. Vikendi? Ko je taj momak to
pita za vikende? Ah, vi ste. Dakle, ovde nema vikenda." Kada se sve to zavrilo
ve je skoro bila pono, i Ana tek tada odvue svoj kofer u malu, oskudno
nametenu sobu koja joj je bila namenjena, toliko hladnu da je podseala na
jednu od onih elija koje se pokazuju posetiocima u okrunom zatvoru, i tu otkri
da joj je sobni drugar bio vijetnamski pukovnik. ak su i ovde inovi bili
privilegovani. Ali Ana nije htela da ima posla s njim, i tako se vratila natrag
u sobu za smetaj, dobro se isvaala, i kada je konano mogla da legne da spava
u novoj sobi koju je delila sa jednom enom bilo je skoro dva sata posle ponoi.
Doruak je bio obeshrabrujue obilat - jaja sa kobasicom, penine
pahuljice, hleb sa demovima, marmeladama i buterom od kikirikija u otvorenim
litarskim teglama na svakom stolu, a za dezert su proveli ceo sat primajui
vakcine. Nijedna nije bolela, ali po osmesima i alama medicinskog osoblja Ana
je znala da e boleti kasnije. A onda se postroji u red zajedno sa jo dvadeset
i etiri lana svog odreda i svi odmarirae po vlanom, ledenom vetru na svoje
kurseve osveavanja znanja i primenjivanja specijalnih vetina. U Aninoj maloj
grupi bili su Kanaanka i dva nepoznata mukarca i svi su jedan za drugim
krivudali kroz logorske ulice, pored igralita za bejzbol i kuglane, izmeu
baraka i bezimenih graevina ispred ijeg ulaza su naoruani straari hodali
gore-dole, pa na jedno otvoreno polje od oko pet stotina kvadratnih metara. U
sredini se nalazio privezan balon u obliku kobasice, dugaak pedeset metara, dok
su straari stajali oko celog polja i trojica ispred ulaza. Sve to opasavala je
iva ograda, a na ulazu te ograde bilo je jo straara; i pre nego to bi nekome
od njih dozvolili da ue morao je jo jedanput da proe kroz ceo dosadni proces
provere identiteta.
Kada je konano prola kroz kapije i izmeu straara nala se u dugakoj,
otvorenoj upi, pokrivenoj neprovidnom belom plastinom kupolom. Vazduh je bio
vlaan i teak, pun neobinih mirisa, a osvetljenje je bilo prigueno crveno. U
poetku gotovo nita nije mogla da vidi, ali je bila svesna da se neki ljudi

kreu izmeu redova neega to je liilo na manje, providne polulopte. Svetlost

je dolazila iz sistema gasnih cevi, potpuno crvena i slaba.
Vodi koji ju je uveo sada joj se obrati: "Da li se dobro oseate?"
"Da, zato?"
"Neki ljudi ne mogu da podnesu zadah."
Ona oprezno omirisa vazduh: biber, jo neki zaini i zadah trulei iz
dungle. "Ne, sve je u redu."
Kanaanka ree: "Sve ovo deluje nekako udno."
"Na spoljanjem omotau pritisak je pozitivan. Ui su vam verovatno malo
zagluhnule. To je za sluaj da negde proputa vazduh, jer tada e strujanje ii
ka unutra, a ne ka spolja; vazduh iz ove komore se, naravno, prethodno zagreva
na hiljadu pet stotina stepeni, pre nego to se ispumpa - moda ste primetili
dimnjak?"
"Ne, njih nema. Oh, naravno", sumorno nastavi vodi, "i ovde moete
poginuti. Ali od alergije, ne od bolesti, i svi ste ve vakcinisani protiv njih.
Dimitrova, vi ste lingvista. Poite za mnom, a vi ostali saekajte ovde dok ne
doem po vas."
Proveo ju je kroz tu prostoriju nalik na staklenu batu, pored redova
plastinih polulopti. Kada su joj se oi privikle na polumrak mogla je da vidi
da se u svakoj nalazio po jedan uzorak, uglavnom biljke, od kojih su pojedine
bile zaista ogromne. Jedna se uzdizala deset metara, gotovo do vrha velike
plastine kupole. Liila je na snop divovske paprati, i Ana se udila pri
pomisli koliko je moralo kotati da se ta ogromna masa tahionskim putem prenese
kroz sve te svetlosne godine. Pored gromkog huanja pei za sagorevanje smea i
buke koja je poticala od pumpi i ljudi u kupoli, postojali su jo neki zvuci
koje nije umela da odredi; tiha i treperava pesma sva u visokim tonovima,
pomeana sa stenjanjem i klepetanjem. Dopirala je iz pravca u kome je ila.
"Dobrodoli u na zverinjak", dobaci joj vodi.
I tek tada ugleda baloni.
Odmah ga je prepoznala; jo jednog tako udnog bia nije moglo biti u
svemiru! Ali kao da je bilo - povreeno. Bilo je privezano za pod kaveza.
Ogromni mehur je pulsirao, ali je bio gotovo sasvim izduvan, klonuo na zemlju.
Zurila je u njega oarana, i tek tada ugledala elastinu plastinu kopu za
zapetivanje koja je uredno bila privrena lepljivom trakom preko jedne rupe na
mehuru, dok je plastina, meka cev infuziju vodila odatle do cilindra sa gasom.
Jedna ena sa magnetofonom uala je pored cilindra, podeavajui ventil dok je
oslukivala alosnu pesmu balonia.
Nikakvo udo da mu je glas bio tako slabaan! Pritisak gasa bio je daleko
ispod normalnog, isuvie mali da bi mu omoguio da poleti, dovoljan tek da moe
da peva, poluapatom i jecajui. ena podie pogled i upita: "Vi ste Dimitrova?
Ja sam Dulija Arden, a ovo" - ona pokaza na baloni, "to je irli. Upravo nam
peva o svom detinjstvu."
Ana utivo stee eninu ruku, gledajui u tuno, smeurano malo bie. Ti
zvuci nisu joj liili na jezik! Nije mogla da zamisli da e ih razumeti, a jo
manje da e ih prevoditi, bez obzira na to koliko puta joj prepolovili mozak!
"Uradiu sve to mogu, mis Arden", ree ona, pomalo nelagodno, "ali da li zaista
mislite da me moete nauiti da razgovaram s tim?"
"Ja? Moda i neu. Ja u vam dakako, pomoi, kao uostalom i kompjuteri,
ali onaj ko e vas zaista nauiti bie sama irli. Voli da nam peva. Sirotica.
Najzad, nema nita drugo ni da radi, zar ne?"
Nana pogleda u to stvorenje, a onda prasnu. "Ne, ali to je ipak sramota!
Zar ne vidite da trpi bolove?"
Druga ena slegnu ramenima. "ta hoete da uradim?" Ton joj nije bio
toliko neprijateljski koliko odbramben. "Ne bih rekla da se irli dobrovoljno
javila za ovaj posao, ali da znate, nisam ni ja. Va posao je da nauite njen
jezik, Dimitrova, pa, prema tome, krenite."
"Ali, gledati ivo stvorenje koje pati u bolovima..."

Dulija Arden se nasmeja i zavrte glavom. "Duo, tek si doputovala.

Saekaj dan-dva. I onda doi da mi pria o bolovima."
Od 07.00 do 11.00 Ana Dimitrova je naprezala mozak sve dok joj se nije
inulo da e umreti, a od 12.00 do 16.30 uspostavljala je ravnoteu inei to
isto i sa svojim telom. Dulija Arden bila je u pravu. Za nepunih etrdeset osam
asova Ana je postala pravi znalac to se tie bolova. Budila se sa onim
nejasnim oseanjem da joj svetlost smeta - oseanjem za koje je znala da
predskazuje migrenu. Svako vee je odlazila u postelju u modricama i sa takvim
bolovima, titeim i pulsirajuim, da je morala prikupiti svu svoju volju da se
uzdri da ne proguta pilule koje su joj dali. Te pilule nije smela sebi da
dozvoli; morala je da odri mozak sposobnim da reaguje. ak i dok spava, jer
spavanje je za Anu bilo samo druga vrsta uenja, poto joj je pod jastukom, bez
prestanka, cele noi, mrmljala traka sa snimljenim pevanjem balonia.
Svako popodne bilo da se oseala dobro ili loe, provodila je na
vebalitu. Sklekovi i tranje na pet stotina metara, prelaenje prepreka,
penjanje uz konopac. Ruke joj se najpre odrae, zatim obrastoe plikovima, koji
potom preoe u uljeve. Kolena su joj bila izgrebana do krvi, ak i kroz debelu
trenerku. Ruke i noge bile su joj u modricama - na onim mestima gde se ve nisu
nale bubuljice ili plikovi.
Na ovakvim mestima prijateljstva se zaas sklapaju. Nauila je da
pukovnika zove 'Gaj' i da potuje njegov vispreni duh i smisao za humor. Nauila
je, takoe, sve naine kojima e izbei da ostane s njim nasamo, kao i sa
narednikom Svegertom; iskreno reeno, sa bilo kojim od mukaraca, jer svi su
izgleda imali posebne rezerve snage kad bi se nali u drutvu privlane enske
osobe. Ili neprivlane. Njena cimerka, kaplar Elena Kristijanides, bila je sve
samo ne lepa, ali vie nego jednom Nana je doivela da se jedva dovue do sobe
od umora i zatekne vrata zakljuana, dok se iznutra ulo nejasno jeanje i
kikotanje. Kada bi je najzad pustili da ue, uvek bi rekla, tonom pratanja:
"Molim te, sve je u redu, Kris, ne spominjimo to." Ali nije bilo u redu.
Zakidali su joj od spavanja! Zar i njima nije bio potreban odmor?
Dani su prelazili u nedelje i umor se smanjivao, modrice zaceljivale,
reakcije na antialergene oslabile. Glavobolje su ostale, ali Nana se ve navikla
na njih, i nauila da uzme uea u prijateljskom askanju u kantini. Tamo su
stalno kruile neke neverovatne prie! Putovanje na Kungson bie iskljuivo u
jednom pravcu, i oni e se tamo naseliti i zaeti novi ljudski rod. Uopte ne
idu na Kungson, ve na neku novu planetu, za koju se jo ne zna ak ni kako se
zove. Uopte ne idu u kosmos. Izbacie ih padobranom na obale kotske, kao
komandose, da izvre napad na rafinerije nafte. Idu na Antarktik, koji e
postati nova kolonija Bloka Ishrane, jer je otkriven proces pomou koga e se
otopiti ledeni pokriva. U poetku Anu su takve prie prepadale, zatim
zabavljale, i na kraju su joj postale dosadne; poela je i sama da ih izmilja i
videla kako se isto onako brzo pronose kao i sve druge. Ali neke od tih reklakazala izgleda da su ipak bile tane. ak i neke zastraujue: u kosmosu se
dogodio neobjanjeni udes, u kome su nastradali brodovi upueni kao pojaanje
ljakatorima, pa ak i njihov satelit za tahionski prevoz. Te veeri dopustila
je sebi da zakasni na veeru, da bi sluala veernje vesti; tano je, bilo je
zvanino potvreno. Uas! Kako li e se oseati Ahmed? Ali tada se vesti
nastavie i bi reeno da su ekspedicije Blokova Energije i Ishrane ponudile
pomo ekspediciji Narodnih Republika i Ana, punog srca, pohita u trpezariju,
zatrai tiinu i predloi da svi potpiu pismo sa dobrim eljama i saueima
koje e uputiti svojim kolegama iz Bloka Radne Snage. Sva lica se okrenue ka
njoj, zatim se stadoe poluzbunjeno saaptavati, ali na kraju je ipak pustie da
napie pismo i svi ga potpisae. Sledeeg popodneva voditelj kursa joj ak
dozvoli da se udalji sa nastave da bi odnela pismo u kancelariju komandanta
logora. On je saslua nepomina lica, tri puta proita dokument i obea da e ga
poslati kroz uobiajene kanale. Za veerom ona blistajui obavesti ostale ta se
dogodilo, ali njenu vest ve su nadmaile nove. Tri nove prie. Prva, da e

sledeeg dana doi veliki transport novih kursista. Druga, da je utvren datum
kada e poleteti na Kungson, i da e to biti kroz nepune tri nedelje. I trea
nasuprot prethodnim, da e ceo projekt biti poniten.
Kakve prie! Nana ljutito ustade, lupkajui viljukom o svoju debelu
porcelansku olju. "Kako moete da verujete u te gluposti?", upita ona.
"Kako bi sve mogle, istovremeno da budu istina?" Ali malo ko na nju obrati
panju, i ona oseti kako je neko vue za lakat.
Bio je to pukovnik koji se, kao to je esto inio, progurao izmeu Ane i
njene cimerke dok su sedele za stolom, da jo jedanput okua sreu. "Slatka,
prelepa Ana", obrati joj se on, "ne pravi budalu od sebe. I ja znam poneto od
tih pria, i sve su one istinite."
Da je bar jedna bila istinita pokazalo se ve sledeeg jutra. ezdeset i
pet novih osoba stiglo je u bazu, i Ana namah prepoznade jednu meu njima!
Plavuu, koja je bila erka Defrija Menindera.
Naravno, sve se okrenulo tumbe. Raspored u sobama bio je potpuno promenjen
da bi se napravilo mesta za pridolice; ali, ne, ne samo zato, shvati Ana, jer
su veina novih, kao i vei broj starosedelaca bili smeteni u drugu kasarnu,
pola kilometra odatle. Nana je izgubila svoju cimerku, kaplarku enskog
armijskog korpusa, i u jednom trenutku se uplai da e joj se opet utrapiti
pukovnik Gaj. Ali to se nije dogodilo. On bee preao u drugu kasarnu, a Nana se
uselila u drugu sobu sa Kanaankom ija je specijalnost, izgleda, bila da uzgaja
itarice pod nemoguim uslovima. Mard Meninder ugleda u gomili Nanu i mahnu
joj rukom. Nisu dobile priliku da progovore ni re-dve - a nije ni Nana imala
ba neki razlog da razgovara sa Amerikankom - i u celoj toj zbrci ona je kasnila
gotovo itav sat na svoj jutarnji sastanak sa enkom - baloniem.
To stvorenje za Anu vie nije predstavljalo bioloki uzorak. Postalo joj
je prijateljica. Pesme balonia ve su se ulile u spoznajnu polovinu Aninog
mozga. Prvoga dana nauila je da razlikuje nekoliko obinih fraza, a kroz
nedelju dana da saopti prve apstraktne pojmove; sada je ve gotovo potpuno
teno govorila taj jezik. Ana nikada nije zamiljala da ume da peva, ali
baloniu to kao da nije smetalo. Pevale su jedna drugoj satima, i irlina pesma
postajala je sve tunija, ponekad ak nevezana. Ona je bila, kako je rekla Ani,
poslednji preiveli lan iz skupine od petnaestak bia njene vrste, koja je bila
otrgnuta sa Kungsona i baena ovamo, na ovo negostoljubivo mesto. Verovala je da
nee jo dugo poiveti. Pevala je Ani o slasti toplog polena u vlanom oblaku, o
vreloj, razdiruoj tuzi rasprivanja jaja, o zajednikom radovanju jata kad peva
u horu. Rekla je Ani da vie nikada nee pevati u jatu. Bila je trostruko u
pravu. Ne bi se usudila da peva, i da je mogla, ovako alosno ogrubelim i
oslabelim glasom, jer joj je gasna pumpa davala samo isprekidane, mucave tonove.
Nije imala nikakvih izgleda da se vrati na Kungson. I znala je da e uskoro
umreti; i zaista, dva dana kasnije bila je mrtva. Ana je stigla u zverinjak i
nala kavez prazan, dok je Dulija Arden nadgledala sterilisanje njegovih
delova. "Ne cmizdri", posavetova je ona hrapavim glasom, "nauila si sve to je
trebalo da zna."
"Ne plaem zbog uenja, ve zato to sam izgubila nekoga ko mi je bio
drag."
"Isuse! Gubi mi se s oiju Dimitrova. Kako su samo mogli da ukljue ovako
aknutu osobu u projekat? Plae nad crknutom meinom puvanjaka i alje
ljubavna pisma ljakatorima - ti si zaista otkaena!"
Ana se ustrim korakom vrati u kasarnu, baci se na svoj leaj i isplaka se
kako ve mesecima nije - za irli, za Ahmeda, za ceo svet i za sebe samu.
'Otkaena' je bio taan opis njenih oseanja. Kako je sve odjednom postalo
odvratno i komplikovano.
To popodne na vebalitu bilo je pravo muenje. Fiziki napor vie nije
bio problem, ali ve nekoliko dana su 'vebe' bile sasvim drukije. Svi oni,
njen odred i pridolice, manje su se posveivali jaanju miia i refleksa, a
vie uenju da rukuju neobinom opremom - neobinom za Anu, ako ne i za druge;

primetila je da svi novodoavi, a i neki starosedeoci, ve imaju neko iskustvo

u tome. Kakva oprema! Teka gumena creva, kao vodeni top, metalne kutije koje se
nose na leima i mrkovi kao bacai plamena, laseri, ak i lansirni ureaj za
granate. Kojoj udovinoj nameni je sve to trebalo da poslui? Stisnutih usana
Ana je izvravala nareenja. Svaki as bi upala u nevolju i trebalo je da je
drugi spasavaju. Pukovnik je, tako, spasao da ne spali samu sebe bacaem
plamena, a narednik Svegert je morao da pritri da je izbavi kada ju je trzaj
vodenog topa oborio s nogu. "Molim vas, nemojte se uznemiravati", dahtala je
izvan sebe od besa, s mukom ustajui i maajui se opet mrka. "iva sam i
zdrava."
"Vraga jesi", ljubazno primeti on. "Nasloni se na njega malo jae, slatka
moja jesi li ula? Za to ti nisu potrebni miii, samo malo mozga."
"Ne slaem se."
On zavrte glavom. "Zato si se tako napela, Ani?"
"Ne volim kada me ue da upotrebljavam oruje!"
"Koje oruje?" On joj se isceri. "Zar ne zna da e se ovo upotrebljavati
samo protiv gamadi? Pukovnik Meninder nam je svima objasnila. Neemo ubijati
razumna bia, to je protiv zakona, osim toga, dupe e nam upasti u kripac ako
to uradimo. Svi ti razumi imaju svoje male roake, pacove u obliku rakova i
vazdune ajkule i one spodobe to riju u zemlji pa tek izniknu i gricnu ti guzu.
E, njima je ovo namenjeno, da zna."
"U svakom sluaju", odbrusi Ana, "nije mi potrebna vaa pomo, narednie.
ak i kada bih vam verovala, ili vaem pukovniku Meninderovoj, to mi, uopte,
ne pada ni na pamet."
Svegert pogled preko njene glave i napui usne. "Hej, zdravo, pukovnie",
pozdravi on. "Upravo smo priali o vama."
"To sam ve primetila", ree glas Mardi Meninder. Ana se lagano okrenu i
ugleda je. Izgledala je, primeti Ana bez trunke saaljenja, veoma jadno. Vakcine
su poele da deluju tako da su joj po licu izbile mrlje vinjine boje; oi su
joj bile zakrvavljene i pune suza, a u kosi su se, pri korenu, primeivale tamne
izrasline. "Nastavite narednie", ree ona. "Dimitrova, javite se u moju sobu
posle veere."
Svegert se okrenu i die glas. "Dobro, dobro, momci", viknu on. "Guzice na
zemlju! Da vidim kako puzite!"
Buntovniki gunajui Ana pade na zemlju; vebala je da se kree poput
crva preko otvorenog polja, onako kako je nauila prethodnog dana. To su bile
peadijske borbene vebe! Kakva besmislica, ako je zaista u pitanju bila nauna
ekspedicija! Ipak, ona paljivo suzbi svoj bes, tako da joj potraja tokom celog
popdneva, veere i sve do trenutka kada je zakucala na vrata Meninderove, u
onoj drugoj kasarni, na pola puta preko baze.
"Napred." Pukovnik Meninder sedela je za pisaim stolom u beloj,
lepravoj kunoj haljini sa naoarima bez okvira na pola nosa, poput bakice, dok
je posluavnik sa napola pojedenom veerom stajao na stolu, odgurnut u stranu.
"Sedi, Ana. Cigaretu? Ili bi neto popila?"
Plamenovi besa u Aninoj dui utihnue. Ali jo su bili spremni da se
razbukte. "Ne, hvala", odbi ona, glasom kao da se obraa punoj sobi ljudi.
Mardi ustade i nasu sebi malo viskija. Vie bi volela marihuanu, ali nije
joj se delila s tom Bugarkom. Gucnuvi malo pia, ona upita: "Lino pitanje. ta
ima protiv Svegerta?"
"Nemam nita protiv narednika Svegerta. Samo ne elim da vodim ljubav s
njim."
"ta si ti, Dimitrova? Ekstremna feministkinja? Ne mora ga drati za muda
na vebalitu. Samo ga pusti da ti pomogne ako to zaeli."
"Pukovnie Meninder" - Ana je birala svaku re - "da li mi vi to
nareujete da podstiem njegove seksualne nasrtaje na mene, da bih lake
zavrila obuku prelaenja prepreka?"

"Ne nareujem ti da kenja gluposti, Dimitrova. ta ti je, zaboga? Svegert

se nabacuje svemu to ima rupu. Takav je. Nabacuje se i meni. Mogla bih da hou
da strpam tog kukinog sina u vojni zatvor u Livenvortu, zbog toga to je svoje
ruke trpao na vebalitu. Ali neu, zato to je dobar voj... zato to je u
sutini dobar ovek. Pomoi e ti, ako mu dozvoli. Kasnije uvek moe da mu
kae da se nosi."
"To smatram nemoralnim, pukovnie Meninder."
Mardi iskapi pie i nasu sebi jo pola drugog. "Nisi ba srena i
zadovoljna ovde, je li, Ana?"
"Tano, mis Meninder. Nisam se sama prijavila na ovaj zadatak."
"Ja, jesam."
"Da, bez sumnje. Vi moda jeste, ali ja..."
"Ne, ne mislim na to. Prijavila sam sebe, ali i tebe. Izabrala sam ba
tebe, po imenu Ana, i trebalo je debelih veza dok su te Bugari pustili. Ja hou
da ovo lansiranje uspe. Hou da postavim temelje drutvu koje e znati ta znai
planiranje, uvanje i saradnja. Zna li koliko ulaemo u ovo? etiri broda.
Gotovo devedeset ljudi. Trideset pet tona opreme. Osvajanje Evrope kotalo bi
manje od ovog jednog lansiranja, i veruj mi, svi koji uestvuju vrite. Preskupo
je. Nasekirae ljakatore. Smrdouljci e podii cene. Potrebna su nam ta
sredstva da bismo reili probleme velikih gradova. Polovina Kongresa bi ga ve
sutra otkazala da moe..."
"Pria se ", oprezno ree Ana, "da e lansiranje moda biti otkazano."
Mardi zauta i senka joj pree preko lica. "Ne", ispravi je ona, "to se
nee dogoditi, jer je isuvie znaajno da ekspedicija krene. Upravo zato sam i
traila ba tebe, Ana. Ako treba da poaljemo devedeset ljudi, to treba da bude
najboljih devedeset ljudi na svetu. A ti si najbolji prevodilac od svih koje
znam." Isprui ruku i dodirnu Anin rukav. "Razume?"
Ana se izmae im je to mogla da izvede, a da ne deluje uvredljivo. Misli
su joj bile nesigurne. "D-da", ree ona nevoljno, odmah dodavi: "Ali, s druge
strane - ne. Ono to priate je veoma ubedljivo, mis Meninder, ali kakve to
veze ima sa upotrebom bacaa plamena i drugog oruja? Zar treba da izgradimo
divni monolitni svet tako to emo unititi sve ostale?"
"Zaboga, Ana, nikako!" uzviknu Mardi, sa onoliko zaprepaenja i
odvratnosti koliko je to umela da unese u svoj glas. "Dajem ti re!"
Nastade neprijatna tiina. "Razumem", progovori najzad Ana, "Dajete mi
svoju re."
"A ta bi drugo htela da uradim?"
"Ovde ovek tako malo moe da opti sa ostalim svetom", zamiljeno
odgovori Ana. "Volela bih da mogu da porazovaram sa drugima. Moda ba sa svojom
delegacijom pri Ujedinjenim Nacijama."
"Zato ne bi?" uzviknu Mardi. Potom kao da se malo zamisli, a onda
klimnu. "Rei u ti ta emo. im se obuka zavri, svi emo dobiti tri dana
voljno. Ja se takoe spremam u Njujork. Poi sa mnom. Pojeemo neto pristojno,
otii na nekoliko urki. I ti e moi da porazgovara s kim god bude elela.
Slae se?"
Ana je oklevala. Najzad, preko volje, prihvati: "Dobro, mis Meninder.
Zvui zanimljivo." U stvari, nije bilo, i to iz vie razloga, ali kao
pravdoljubiva osoba Ana je morala priznati da joj izgleda poteno.
"Odlino, duo. Sada, ako nema nita protiv, ve odavno je trebalo da
obavim jedno dugo, toplo kupanje."
Mardi zakljua vrata za Bugarkom i zamiljeno stade da puni kadu. Posle
nekoliko trenutaka donese odluku, uze telefon i pozva sobu deurnog. "Pukovnik
Meninder ovde", ree ona. "Obavestite oficira zaduenog za obuku da u biti
odsutna na sutranjim formacijama i spremite mi prevoz u nula osam nula nula.
Treba da idem u Njujork."

"Razumem", odgovori deurni. Nije bio iznenaen. Nijedan lan projekta

nije se smeo kretati van baze, i to je, kako je pisalo u naredbi, bilo bez
izuzetka. Ali on je znao, i ko je napisao naredbu.
Mardi je nestrpljivo sedela u prostoru za publiku u Savetu bezbednosti
UN, ekajui da bude prozvana. Delegacija Perua je nadugako i nairoko
objanjavala zbog ega je nedavno onako glasala, dok je ostalih devet zemalja
lanica Saveta ekalo, manje ili vie ljutito, da uzajamno razjasne svoje
glasove. Pitanje se izgleda odnosilo na teritorijalne vode pojedinih ribarskih
flota. U normalnim okolnostima Mardi bi veoma zainteresovano sluala, ali sada
su joj se misli udaljile mnogo svetlosnih godina, ak do Klonga. Kad je mlada
crnkinja konano dola da je pozove na zakazani razgovor, zaboravila je Peru
mnogo pre nego to je napustila auditorijum.
ena je odvede u jednu neupadljivu prostoriju sa natpisom 'Pristup
dozvoljen samo ovlaenim licima', i otvori joj vrata ne ulazei i ak ni ne
pogledavi unutra.
"Zdravo, tatice", uzviknu Mardi im su se vrata zatvorila, podmetnuvi mu
obraz da je poljubi.
Otac joj, meutim, uskrati poljubac. "Grozno izgleda", ree on, savreno
saoseajnim tonom. "emu to, do avola, ui te svoje 'kolonizatore'?"
Mardi je bila zateena; takvo pitanje nije od njega oekivala, a u svakom
sluaju, nije bila dola da o tome razgovaraju. Ipak mu smesta odgovori. "Uim
ih taktici preivljavanja. Tano ono to sam i rekla da u ih uiti."
"Pogledaj ovo", pozva je on i rairi pregrt holografskih slika pred njom.
"Umetnika dela iz privatne kolekcije Maovog Naslednika. Dobro sam platio za
njih."
Mardi podie jednu, paljivo je naginjui da bi dobila utisak
trodimenzionalnog pokreta. "Izgledam debela", ree nezadovoljno.
"Ove su iz vree diplomatskog kurira u Otavi. Prepoznaje ih, nadam se.
Evo gde tvoji momci bacaju granate. I jedan uspeli snimak vebe sa bacaem
plamena. I jo jedan na kome se vidi devojka, neu rei koja, kako probada neto
to vraki lii na Krinpita, neim to vraki lii na ma."
"Oh, do avola, tatice, to nije ma. To je samo pljosnati, otri no.
Dobila sam tu ideju kada sam gledala efa sale u baru Grand Centrala kako otvara
ostrige. A i taj Krinpit je samo lutka."
"Grom i pakao, Mardi! To su ratne vetine!"
"To je preivljavanje, dragi moj", ispravi ga ona. "Nego ta si ti mislio?
Najvee i najrunije opasnosti s kojima e se suoiti nai momci i devojke bie
Krinpiti, Kopai Tunela i balonii, i - oh, da, ne smemo zaboraviti Smrdouljce
i ljakatore. Ja se ne zalaem za ubijanje, tatice, samo ih uim kako da se
ponaaju ako doe do ubijanja." Lice joj se smrknu. "Svejedno, volela bih da
znam ko je napravio ove snimke?"
"Saznae", odbrusi on mrano. "Ali to je bez znaaja; ovo su samo kopije.
ljakatori imaju originale, Tam Galsmit je do sada ve svakako dobio jednu
seriju za sebe, a ljakatori i Smrdouljci na Klongu e saznati o tome najkasnije
kroz nedelju dana, i tu e biti kraj prijateljstvu izmeu ekspedicija. Jesi li
sluala debatu u Savetu?"
"ta? Oh, dabome - neto malo."
"Trebalo je da odslua mnogo. Peru je upravo proirio svoje teritorijalne
vode za jo hiljadu kilometara."
Mardi zakilji, zbunjena. "Kakve to veze ima sa moguom tuom na Klongu?"
"Peru to ne bi uinio bez debele podrke. On se vodi kao pripadnik Bloka
Ishrane, naravno, zbog svog ulova sardela. Ali nemaju ni lonac da piaju u njega
kada riba ode u dubinu, i zato nastoje da budu prijatelji sa drugim blokom."
"S kojim?"

Njen otac povue prstima uglove oiju navie. Nije to uinio zato to je
postojala opasnost da ova preosetljiva soba bude ozvuena; bio je to rafleks da
se bez potrebe ne izgovara ime Maovog Naslednika.
Mardi je neko vreme utala, dok je maina za sortiranje kartica u njenoj
glavi vrila pregrupisavanje po prioritetima. Konano, maina se vrati na broj
jedan. "Tatice", ree ona, "Peru moe svoje sardele da zadene u... uho, i ja
nemam nameru da ne spavam lupajui glavu o tome ko je od mojih ljudi pijun; ako
i bude malo skandala zbog uvebavanja ratnih vetina, preiveemo. Za dve-tri
nedelje to i onako nee vie nita znaiti jer mi emo biti tamo, i zato sam i
dola da razgovaram s tobom. Gas Lenc se izvlai. Treba da mi pomogne, tatice.
Nemoj ga pustiti da nas ukine."
Njen otac se dublje zavali u stolicu. Mardi ne bee navikla da vidi
Defrija Menindera umornog i starog, ali ba tako je sada izgledao.
"Duice", ree on umorno, "ima li ti uopte neku predstavu o tome u
kolikom smo sosu?"
"Naravno da imam, tatice, ali..."
"Ne, sluaj me. Mislim da zapravo nema pojma. Na ostrvu Katalina danas je
ukotvljen tanker sa est stotina hiljada tona nafte, koji nikada nee stii do
Long Bia. Ne bi nita marilo, da je sve u redu. Juna Kalifornija dri uvek
obilne zalihe. Ali te zalihe su sada dodeljene tvom projektu. Ako taj tanker ne
zaplovi za etrdeset osam asova, Los Aneles e provesti vikend u mraku. ta
misli, kako e javnost reagovati na to?"
"Pa, sigurno e se izvesna govna..."
On je zaustavi podigavi ruku. "Da li si videla priu u jutronjim
novinama? ljakatori znaju da je njihov tahprenski satelit bio namerno uniten."
"Ne, nije! Bilo je sluajno. Trebalo je da bomba uniti brod sa opremom i
namirnicama!"
"Nesreni sluaj u vrenju zloina i sam postaje deo zloina, Mardi."
"Ali ne mogu da dokau - hou da kaem, nema anse da to meni pripiu,
izuzev..."
Ona pogleda u oca. On zavrte glavom. "Italijan im nee nita rei. Ve je
uklonjen."
Znai, jadni Gvido nee doiveti da potroi svojih sto hiljada
petrodolara. "To to smo mu dali isplatilo se", zakljui ona. "Pogledaj samo ta
si dobio iz njegovih mikrofilmova. Ima dokaze da su Smrdouljci postavili svoju
bazu na tom mestu zato to su imali slike siezmikog skenera koje su pokazivale
da se tu nalazi nafta. A to je prekraj pakta, eto ti."
"Ne budi dete, Mardi. Kakve veze ima 'dokaz' s tim? Ser Tam i Nadniari
ne mogu da dokau da si ti Geliziju dala bombu, ali ne moraju ni da dokazuju,
dovoljno je da znaju. Peru je dokaz da znaju. Da i ne pominjem neke sitnije
vesti, koje moda jo nisi ula, kao na primer da je amerika ambasada u Buenos
Airesu bila jutros napadnuta zapaljivim bombama. To nam je, rekao bih, mala
poruka od Ser Tama ili od Maovog Naslednika. ta misli, kakva e biti sledea
poruka?"
Mardi shvati da ee svoje plikove i natera sebe da skloni ruku.
"Tatice", ree ona, "ti zna da niko ne moe uraditi neto zaista ozbiljno.
Ravnotea sila to spreava."
"Pogreno! Ravnotea sila se naruava im neko pogrei. ljakatori su
pogreili kada su ispalili rakete na naeg oveka na Klongu. Ja sam pogreio
kada sam te pustio da odnese onu bombu u Beograd. Vreme je da izvuemo
osigurae, mila moja." Prvi put otkako je odrasla Mardi Meninder se zaista
uplai. "Tatice! Jel' ti to kae da nee da mi pomogne kod Lenca?"
"Kaem i vie od toga, Mardi. Ja se slaem s njim. Sutra e me primiti
Predsednik, i ja u mu rei da otkae lansiranje."
"Tata!"
On je oklevao. "Duice, moda kasnije. Kada se situacija malo smiri..."

"Kasnije vie ne vredi! Zar misli da ljakatori nee poslati svojima

pojaanje, im budu podigli drugi satelit u orbitu? I Smrdouljci? I..."
"Dosta o tome, Mardi."
Mardi ga uplaeno pogleda. Bio je to Def Meninder kakvoga je poznavala
cela njegova Agencija, a kakvog je ona retko kad viala. To vie nije bio njen
otac. To je bio ovek isto onako neumoljiv i tvrdokoran kakva je ona oduvek
bila, i naviknut da iza njega stoji velika mo koja e podrati ono to odlui.
"Nee ni zbog mene promeniti miljenje", promuca ona. To nije zvualo kao
pitanje, i on nita ne odgovori. "Dobro", nastavi ona, "nema razloga da se jo
zadravam ovde, zar ne? Zbogom, tatice. uvaj se. Videemo se neki drugi put."
Nije ga ni pogledala dok je ustajala; samo je pokupila smeu konu
oficirsku aktovku i kapu od svoje uniforme i izala iz sobe, neispraena.
Ako je, meutim, otac bio tako tvrdo reen kao i ona, druga strana medalje
bila je da ni ona nije bila manje tvrdoglava od njega. Zaustavivi se u salonu
za posetioce, ona ue u javnu govornicu i pozva jedan lokalni broj.
ena na drugoj strani linije bila je zapanjujue lepo ljudsko bie, ne
seksualni simbol ve umetniko delo. "Gle, Mardori", uzviknu ona, "mislila sam
da si negde otputovala po nekakvom pijunskom zadatku za svoga oca - Mardori!
Pobogu, ta ti je s licem?"
Mardi dodirnu rukom mrlje na bradi. "Ah, to. To je samo reakcija na neke
vakcine. Mogu li da te posetim?"
"Naravno, malecka. Sad odmah?"
"Ovog asa, mama." Mardi obesi slualicu i pohita ka liftovima. Ipak, pre
nego to ue svrati u toalet da popravi minku.
Majka Mardi Meninder ivela je, izmeu ostalog, i u jednoj stambenoj
etvrti Njujorka sa najviim i najskupljim oblakoderima. Stan je bio veoma
staromodan, izgraen u vreme kad je energija jo bila jeftina, i kada je
izgledalo pametnije da se zimi tedi na izolaciji i osloni se na ogromni input
britanskih termalnih jedinica, a leti da se klima-ureaji nikada ne iskljuuju.
Bio je to jedan od onih nekoliko oblakodera to nisu bili ak ni adaptirani u
vreme kada je cena nafte dostigla tri stotine petrodolara po barelu, i malo je
bilo stanara koji su mogli da plaaju njegovu vrtoglavu kiriju. Malo ak i meu
imunima.
Sluga pozdravi Mardi. "Kako je lepo to ste navratili, gospoice
Meninder! Da vam spremim vau sobu?"
"Na alost, ne, Harvi. Hou samo da porazgovaram s mamom."
"Da, gospoice Mardi, ona vas oekuje."
Kada je Alia Hau ustala da dobije poljubac, hitro je iskusnim pogledom
odmerila i procenila situaciju svoje keri. Te uasne mrlje po tenu! Odea je
jo bila i pristojna, imajui u vidu kakve sve uniforme vojska ima, i hvala bogu
to je dete roeno sa nasmejanim, lepim licem svoga oca. "Mogla bi da oslabi
kilogram-dva, malecka", primeti ona.
"Hou, obeavam mamice. Ali, da mi uini jednu uslugu."
"Naravno, zlato."
"Tata mi pravi probleme oko neega to sam naumila, pa moram da se pojavim
pred javnou. Hou intervju na televizijskim vestima."
Mu Alie Hau bio je vlasnik velikog dela TV-mree: tri glavna gradska
prenosnika i veliki broj akcija u dvanaestak satelitskih mrea. "Sigurno e neko
od Haroldovih ljudi moi da ti pomogne", ree ona polako. "Mogu li pitati u emu
je problem?"
"Mama, ti ne bi ak ni smela da zna da postoji neki problem."
Njena majka uzdahnu. Navikla se da ivi tajnim ivotom Defa Menindera
dok je bila udata za njega, ali od kako se razvela nadala se da to vie nee
morati. Nikada nije razgovarala sa svojim bivim muem. Ne zato to bi oseala
odbojnost - u sebi ga je jo smatrala najzanimljvijim i daleko najprivlanijim
od svih svojih mukaraca. Ali nikako nije mogla da se pomiri s milju da bi

nekakav mali lapsus njegov njoj, i njen ma kome, mogao imati katastrofalne
posledice po oveanstvo.
"Zlato, ja ipak moram neto da kaem Haroldu."
"Oh, pa svakako, mamice. Ali, da ne izgleda kao problem. Ja, u stvari,
elim da govorim o Kl... Gemu. Planeti Gem. Putujem na nju, mamice."
"Da, seam se. To si mi kazala. Za godinu-dve, moda, kada se situacija
smiri..."
"Ja hou da je smirim, mama. Hou da Sjedinjene Drave poalju dovoljno
ljudi koji e tu planetu uiniti naseljivom. Tako da je ti moe posetiti jednog
dana, ako bude htela. I hou da na to utiem ve sada. Trebalo bi da otputujem
kroz osamnaest dana."
"Mardi! Je li mogue, Mardi!"
"Molim te, nemoj ponovo da poinje. Ja to elim."
Alia Hau se svojevremeno bezuspeno borila protiv ovakvog argumenta
dvanaest godina. Zato se nije ni ponadala da e ba sada uspeti. Uasavala ju je
pomisao da e joj kerka biti baena kroz svemir na neko grozno mesto gde ljudi
umiru na najodvratnije naine. Ali Mardi je ve dokazala da ume da se stara o
sebi. "Dobro", ree ona napokon. "Mislim da vie ne mogu da te poaljem u oak.
U redu. Nisi mi rekla ta hoe da uradim."
"Zamoli Harolda da me stavi u neki od svojih programa o aktuelnim
dogaajima. On e to bolje umeti da uradi nego to bih mu ja mogla objasniti.
Sada se svi povlae od moje planete, mamice, smanjuju sredstva, kukaju na
probleme. Hou da javnost sazna koliko je to vano, i hou da joj ja to lino
kaem." Zastavi za trenutak, dodade diplomatski: "Tata je u poetku bio potpuno
na mojoj strani, ali sada se predomislio. On hoe da se ceo projekt otkae."
"Drugim reima, ti hoe da izvri pritisak i dovede vlastitog oca u
kripac?"
"Tano tako."
Alia Hau se nasmei. Ovaj deo prie e sigurno delovati na njenog
sadanjeg mua. Ona rairi ruke kao neko ko se miri sa sudbinom i krete ka
telefonu. "Rei u Haroldu ta eli."
Ana Dimitrova sedela je zatvorenih oiju u prostranoj, niskoj sobi,
oslonjena laktovima na sto u obliku prstena, s glavom u rukama i slualicama na
uima. Usne su joj se lagano kretale. Klimala je glavom pokuavajui da usaglasi
ritmove balonievog pevanja sa zvukom u slualicama. Bilo je to veoma teko,
jer najveim delom zvuke nije proizvodio baloniev ve Krinpitov glas. Traka je
bila snimljena pre nekoliko nedelja; kada je poslednji preiveli Krinpit u
Detriku imao jo samo poslednjeg preivelog balonia, irli, da s njim
razgovara.
Ali ona se nije zvala irli, ve, dosta lepo mo'ahai'iba'alu'i, to je
znailo neto nalik na Slatka Zlatasta Nosilja Oblaka. Krinpitovo utanje i
bubnjanje teko je moglo da lii na balonievo pevanje. Ali irli ga je
razumela - ne, Ana se popravi, mo'ahai'iba'alu'i ga je razumela. Ana je bila
reena da to i sama uini, i zato je stalno vraala i iznova sluala pojedine
delove trake:
Ma'ija'a hi'i - ova stvorenja drukija od nas; hu'u ha'ije'i - su opake
ivotnje.
i odgovor nosilje oblaka:
Ni'u'a mali'i na'a hu'iha. Ubili su moju pesmu.
Ana odgurnu slualicu sa uiju i dozvoli sebi da obrie oi. Noas je
glavobolja bila veoma jaka. To je bio znak da je isuvie umorna da bi jo
radila, i zato odluno iskljui magnetofon, obesi slualice na kuku i ustade da
poe, a onda poele da prethodno utivo poeli laku no onoj nekolicini
zagrienih lanova projekta koji su kao i ona ostajali prekovremeno u jezikoj
laboratoriji. Ali nije ih vie bilo. Svi su ve bili otili, dok je ona bila
usredsreena na svoj posao.

Bilo je ve skoro dvadeset tri asa! Za est sati morae ve da ustane!

Hitajui niz prazan hodnik ka svojoj sobi Ana zastade na pola puta,
promeni pravac i ue u dnevnu sobu. Ova glavobolja je zaista postajala
nepodnoljiva! U dnevnoj sobi je stajao automat sa piima, i neki od onih
amerikih bezalkoholnih napitaka sa kofeinom ponekad bi pomogao da joj se krvni
sudovi suze i da se ono nesnosno bolno pulsiranje u glavi prekine tek toliko da
moe da zaspi.
Ali ubacivi dolar u automat i ekajui da joj se aa napuni, uini joj
se, s veoma dobrim razlogom, da je pogreila to je ula u tu sobu. Kakva
zagluujua galama! Desetak parova su izbezumljeno igrali uz stereo u jednom
kraju sobe. U drugom kraju neki istonjak je svirao na gitari, i jedna skupina
je pevala s njim melodiju koja se neskladno meala s muzikom iz sterea. Svi
potpuno ravnoduni, kao da oni drugi ne postoje. A jo jaa buka dopirala je iz
udubljenja sa televizorom: sve jai, uzbueni glasovi, smeh; ta li to gledaju?
Ona se primae, da zaviri u ekran. Neko je upravo vadio jastunicu iz maine za
pranje sa nadzvunim ubrzanjem i oduevljeno uzvikivao kako je bela kao sneg.
Zar se ovi ljudi uzbuuju zbog jedne TV reklame?
"Hej, Nana", povika njena cimerka, probijajui se laktovima da joj prie,
"Propustila si da vidi. Bila je fantastina."
"ta? ta sam propustila? Ko je bio fantastian?"
"Pukovnik Meninder. Bila je zaista super, da zna", objasni joj cimerka.
"Nikada je nisam mnogo marila. Ali veeras je bila zaista prekrasna. Bila je na
vestima u est. Mali intervju, samo ona i novinar, neka vrsta informacija o Gemu
i svemu s tim u vezi. Ne znam zato su ba nju izabrali. Ali drago mi je to
jesu! Tako je lepo govorila! Rekla je da Gem daje nadu svim nesrenicima ovog
sveta. Rekla je da je to planeta na kojoj e se zaboraviti sve stare svae.
Mesto gde - ta je ono rekla? - da, mesto gde e svako dete moi da izabere
svoje moralne nazore i ideju, i imae prostora i slobode da ivi u skladu s
njima!"
Ana se zagrcnu i iskalja bujicu sitnih kapi koka-kole. "Pukovnik
Meninder je to rekla?" promuca ona.
"Jeste, jeste, Nana, i bilo je boanstveno. Svi smo bili dirnuti. ak su i
oni poput Stada Svegerta i Ngujena Navalentnog zaista bili dirnuti. Hou da
kaem, jedno vreme ak nisu ni pokuavali da nas pipkaju. I novinar je rekao
neto o slanju vojske na Gem, a pukovnik Meninder je odvratila - 'I ja sam
vojnik. Svaka zemlja ima vojnike kao to sam ja, i svi mi molimo Boga da zauvek
ostanemo besposleni. Ali na Gemu bismo zaista mogli uiniti neto korisno! Neto
u korist mira, a ne razaranja. Molim vas, pustite nas da to uradimo' - a, ta
kae?"
Nana se neemu udila na bugarskom. "Nita, nita, molim te nastavi",
promuca ona.
"Dobro. Upravo sada su ponovili neke delove u poslednjem Dnevniku, i kau
da je emisija imala neverovatan odziv u javnosti. Telegrami, telefonski pozivi.
Beloj kui, Ujedinjenim Nacijama, TV mrei i gde sve ne."
Ana zaboravi na glavobolju. "Moda sam bila nepravedna prema pukovniku
Meninder. Zaista sam zadivljena."
"Bogami, i ja sam! Ona je uinila da se prvi put zaista osetim ponosno
zbog ovoga to radimo, i svi samo govore o tome."
I govorili su. Ne samo u dnevnoj sobi kasarne. Telefoni senatora Lenca
zvonili su bez prestanka, i birai su ga molili da se svakako postara da heroji
na Gemu dobiju podrku. Redakcije vesti u celoj zemlji pratile su elektronsko
prebrojavanje poziva iz publike: Gem, Gem! ispitivai javnog mnenja izvetavali
su o velikoj rastuoj elji da se ekspedicija podri. Telefon Defa Menindera
zazvonio je samo jedan jedini put, ali na drugoj strani linije bio je Predsednik
Sjedinjenih Drava. Kada je prekinuo vezu Meninderovo lice bilo je napeto i
strogo, a onda polako omeka i razvue se u osmeh. "Mila moja", obrati se on

praznom prostoru, "prokleto ti bilo ono crno srce. E, zaista se tvoj matori
ponosi tobom."
13.
arli i njegovo jato su dvadeset kilometara uporno pratili mali avion
dvokrilac, dok je ovaj zujao i poskakivao na nebesima Gema. Uzalud. Balonii su
se uzdizali visoko, sputali nisko, pronalazili sve mogue vetrove da ih ponesu
ka toplom polu, ali nikako nisu uspevali da odre potrebnu brzinu. arli napokon
otpeva alosnu oprotajnicu u svoj radio odailja i oni skrenue, ali zvuk
prodre u kabinu ak i kroz buno kloparanje malog avionskog motora. "Suvie
galami", veselo viknu Kapeljinikov u uho Denija Dejlhauza. "Iskljui to, molim
te."
"Samo da se oprostim od njih." Dejlhauz zapeva u malecki radio, a zatim ga
iskljui. Daleko iza njih, i pola kilometra iznad, jato je poskakivalo gore-dole
u znak da je primilo poruku. Dejlhauz iskrivi vrata da bi ga video mimo stakla
na kabini, ali logor Smrdouljaca, naravno, jo nije bio na vidiku. Leteli su
gotovo izravno ka toplom polu - 'na jugoistok', kako bi se ovde reklo u odnosu
na polove rotacije, severni i juni, bez obzira na to to to nije imalo nikakve
veze sa kompasima i sekstantima - i gotovo celim putem leteli su navie. Ba su
ti Smrdouljci bili glupi kada su svoj logor podigli na najnegostoljubivijem
mestu na celoj planeti. Ali ko e znati zbog ega Smrdouljci neto rade?
Kapeljinikov se nagnu u seditu i pljesnu ga po ramenu. "Hoe da
bljuje?" Pozva ga on ohrabrujui, pokazujui mu preko ivice kabine. Dejlhauz
zavrte glavom. "Slobodno, ako hoe", nastavi Kapi. "Malo trese, da. Sada se
borimo s vetrovima, ne vodimo vie ljubav s njima kao u balonu. Ali zato si u
rukama zaista izvanrednog poznavaoca avionske tehnike!"
"Ne alim se." I zaista, nije ni imao razloga. Dvokrilac je bio udo
tehnologije na Klongu - na Gemu, podseti se tako je od sada trebalo da ga zovu.
Ali nita drugo, bar su leteli! Teko bi i stigli do logora Smrdouljaca na neki
drugi nain. Na Gemu nije bilo automobila, jer nije bilo ni puteva. Samo vozilo
na gusenicama moglo je daleko da stigne, ali ih ak ni Smrdouljci nisu imali u
izobilju. Nisu se mogli koristiti ni amci, jer su se Smrdouljci, u svojoj
prokletoj tvrdoglavosti, ulogorili na deset kilometara od najblie upotrebljive
vode. I zato su leteli na taj polu-samit posle koga e, pretpostavljalo se, svi
na Gemu postati prijatelji. Moglo se ii i peke. Dejlhauz pokloni jednu misao
punu sauea sirotim i ponositim ljakatorima koji sada negde ispod njih bez
sumnje peae na sastanak.
Dakle, ve sama injenica da su leteli predstavljala je dostignue, iako
bi se bolje oseao da Kapi nije pokrenuo pitanje morske bolesti. Nije ga
kretanje samo toliko smetalo, koliko ona hrana to su je jeli. Kada su se
pojavila jo dvadeset i dvoja nova usta za hranjenje, stari ke-ez-ken nain
uzimanja obroka morao je da otpadne. Na alost, pridolice su, donevi svoje
apetite, zaboravile da spakuju i kuvara da ih zadovolji. Hrana je bila
nepodnoljiva. Niko se nije usuivao da se poali. Onaj ko je gunao postajao je
novi kuvar.
Ipak, drutvo je raslo. Trei brod sa snabdevanjem doneo im je mnotvo
stvari! Ovaj buni mali dvokrilac, na kome se jo vidi da je bio sav isavijan i
spakovan i izgleda glupo, ali oigledno je praktian, jer, evo, radi. Zatim,
male maine i instrumente napajane plutonijumom, mei kojima i senzore za
Moriseja da prouava ona Prikradala pod zemljom, i radia za Dejlhauza da ih da
arliju; novi orbitalni satelit Argus, koji fotografie oblake i pomae im da
predvide vreme. Ili, bar, da ga pogaaju malo preciznije.
ak su dobili i pomo u uspostavljanju veze sa razumnim biima. arli je
bio oduevljen svojim samostrelom i radiom. Dim Morisej je imao drugi pristup.
Upotrebio je novu elektrinu burgiju da napravi tri iroko razmaknute rupe na
jazbini Prikradala. U krajnje dve rupe stavio je male naboje eksploziva, a u
srednju gumeno crevo iji je drugi kraj bio povezan sa auspuhom malog benzinskog

motora na builici. Detonirajui naboje zatvorio je jedan deo tunela sa obe

strane, a ugljen monoksidom ubio je etvoro tuneldija pre nego to su uspeli da
se iskopaju i pobegnu. Dejlhauzu vie nisu mogli biti od koristi, ali Moriseju
su priinili veliku radost.
Jo vie udesa bilo je na putu. Trei transport doneo im je osam
metrikih tona opreme, ali sudei prema tahprenskim porukama sledei je trebalo
da sadri gotovo pedeset, i uz to moda jo i stotinu ljudi. Bie to pravi grad!
Poziv na sastanak u logoru Smrdouljaca ne samo da je doekan kao dobrodolo malo
krstarenje po Gemu; bila je to i poteda od dosadnog i munog posla da se podiu
atori za pojaanje koje je pristizalo.
Jedino to tahprenska poruka nije rekla bilo je emu e sluiti sva ta
pojaanja. Sigurno je da su im bili potrebni specijalisti koje nemaju, i to to
vie njih. Kuvar. Zubar. Malo zgodnije ene. Bolji prevodilac - setivi se,
Dejlhauz se okrenu da vidi ta se deava sa Herijetom iza njegovih lea.
Prevodilac je bila krajnje neudobno sklupana u prostoru od samo jednog
kvadratnog metra i uz to ispunjenim ivijama i polugama koje su se morale ve
neizbrisivo otisnuti po Herijetinim rebrima i kukovima. Da je bilo ko drugi bio
na njenom mestu Dejlhauz bi se sigurno setio da mu kae nekoliko prijateljskih
rei ohrabrenja i sauea. Ali za Herijetu nije umeo da nae nijednu. Oi su
joj bile zatvorene. Lice joj je izraavalo oajniko mirenje sa nepravdom koja
je vikala do neba i sastojala se u tome to je ona bila najmanja od njih troje,
i zato sabijena u malu zadnju komoru.
"Pribliavamo se", dreknu mu Kapeljinikov u uvo.
Dejlhauz se nagnu napred briui staklo kao da je polumrak Gemove
atmosfere bio tu unutra, a ne svuda oko njih. Ugledao je samo oblak boje
kestena...
A tada otra bela ivica toplog pola zaiskri kroz obrisani deo stakla. Jo
neto. Oblaci su oigledno bili osvetljeni. Dok je dvokrilac ponirao izlazei iz
poslednje skupine oblaka, Dejlhauz pred sobom ugleda izvor tog svetla.
"Isuse Hriste!" povika Kapeljinikov. "Zar nemaju stida?"
Svetleo je logor Smrdouljaca. Ocrtavao se na obzorju kao poar, prodirui
kroz zamagljenu kestenjastu pomrinu reflektorima, osvetljenim prozorima Gospode, divio se Dejlhauz - ak i ulinim lampama! To vie nije bio obini
istraivaki logor. Izgledao je kao omanji grad.
Svetlosni mlaz reflektora uperen navie potonu da bi preao preko
dvomotorca i stavio im do znanja da su primeeni - a potom se utivo pomeri u
drugom pravcu da ih ne bi zaslepljivao. Kapeljinikov je jedva ujno mrmljao u
mikrofon pod bradom, oslunuo za trenutak a onda poeo da pravi krug. "ta je?"
upita Dejlhauz.
"Nita, samo vie ne urimo", odgovori pilot. "ljakatori neizbeno kasne
jedan sat, zato hajde da mi jo razgledamo ovo udo pre nego se spustimo u
njega."
I zaista, gotovo da i jeste bilo pravo udo. U logoru Smrdouljaca jedva da
je bilo etrdesetak ljudi, ali izgledalo je kao da svaki od njih ima posebnu
graevinu. Graevinu. Ne ator, ni plastinu okruglu kolibicu, ve graevinu. Od
ega li su ih samo pravili? I to kakve graevine! Neke su bile upe, a neke su
izgledale kao bungalovi. Jedna je vie liila ne desetostruko manju kopiju
Ajfelove kule nego ijedna zgrada u kojoj se moglo iveti ili raditi. Druga je
bila dugaka dobrih dvadeset i pet metara. I - koja je ono udna okrugla kupa
nalik na rascvetani cvet na drugoj strani logora? Kao da je bila sagraena od
savijenih sjajnih metalnih traka poreanih oko jednog crnog valjka u sredini. Da
nije to taj solarni generator? Ako jeste, onda je bio megavatskih razmera! A
onaj zatupasti toranj sa horizontalnim ventilatorom, zar to nije izduvna cev
klima-ureaja?
Herijeta je ustala i sada je stajala nagnuta Deniju preko ramena da bolje
vidi. Dah joj je neprijatno udario Deniju u uho kada je strogo rekla: "To je pohotljivo troenje!"

"Oh, da, draga Gaa!" viknu pilot, "zar ne bi bilo divno da i mi moemo
sebi dozvoliti neto takvo!"
Kroz kloparanje i uzdahe koji su dolazili od Krinpita koji su ga pratili
Ahmed Dula razabra neki udaljeni, pratavi zvuk. "Spustite me. Saekajte. Budite
mirni", mrzovoljno ree na meavini urdua i njihovog jezika kojom su mogli da
saobraaju. Ili, bar, ponekad mogli. On se spusti na zemlju iz nosiljke i uspe
se do prve vee izboine mnogostrukog drveta, odgurnuvi u stranu ruiasto
sijajue rese nalik na lie, da bi osmotrio nebo. Malecki dvokrilac brujao je i
kaljucao odmah ispod oblaka. "Tako, dakle. Stie jo jedno tehnoloko
dostignue", ree on.
Krinpit, Dorn-flet, odstupi malo da bi ga bolje prouio, maui
zatupastim kandama. "Smisao tvojih rei nije glasan", zaklepeta on.
"Ne mari. Idemo dalje." Dula nije bio raspoloen za prijateljsko askanje
sa nezgrapnim, ogromnim bubetinama, bez obzira na to to su mu bile od velike
pomoi. "Hajde, ponesite tu nosiljku i moju torbu, ja u ii peke", naredi im
on. "Ovde je isuvie strmo da me nosite." Sada su se uspinjali iz plitke rene
doline preko poslednjih poumljenih padina do kamenite, suve visoravni. Biljni
svet se promenio i mnogostruko drvee i paprat ustupili su mesto zeljastim
biljkama, nalik na burie sa svetlocrvenim sijajuim dnom. Dula ih je gadljivo
posmatrao. Prouavaj biljke, nai nove proizvode - eto, tako su moji preci
uspeli da izbegnu zavisnost od maina u spoljnom svetu. To je bio poslednji
savet Feng Hua-cea pre nego to ih je napustio; ali Dula je bio astrofiziar, a
ne travar, i nije mu padalo na pamet da poslua budalin savet.
Izmeu njega i neba vie nisu visile kronje i mogao je da vidi kako mali
dvokrilac krui, tamo daleko iznad sjajne bele linije toplog pola. Tako, dakle.
Smrdouljci su imali helikopter. Njupatori su dobili avion, a ime je predstavnik
Narodnih Republika morao da doputuje na ovaj sastanak? Nosiljkom, koju su nosile
ivotinje nalik na zgaene ljuskare? Dula se puio od besa. Da ga je Feng
posluao, oni bi insistirali da se trojni sastanak odri u njihovom logoru. Tako
bi utedeli sebi ponienje da dou u plastinom okviru koji nose stvorenja iz
neke apsurdne deje bajke - kad se ve moraju poniziti time to e Njupatori i
Smrdouljci videti koliko su siromani. Zaista poraavajue! I za sve je bio kriv
Feng. Ili, Maov Naslednik; ekspediciju je trebalo na prvom mestu odgovarajue
opremiti i snabdeti namirnicama, ali tako je to kada pusti da ti kineske
tvrdice skupljaju bakrenjake i upropaste projekat.
Krinpiti se zaustavie bez upozorenja i Dula, utonuo u misli, gotovoo
naleti na njih. "ta je, ta je?", poali se on. "Zato ste stali?"
"Vrlo buna stvar, brzo se kree", zaegrta Dorn-ftet.
"Ja nita ne ujem." Ali sada, probuen iz sanjarenja, ugleda oblak
praine iznad brda. Dok je posmatrao, maina se pojavi iza jednog vrha i pree
ga, idui ka njima. Bila je jo itav kilometar daleko, ali videlo se da izgleda
kao kamionet.
"Jo jedno dostignue nerazumnog troenja", zarea Dula. "Kako se usuuju
da poalju po mene, kao da ne bih i sam mogao da im doem?" Krinpiti upitno
zaklepetae, i on dodade: "Ne mari. Spustite nosiljku, i ja u sam poneti svoj
ranac. Sakrijte se. Neu da vas Smrdouljci vide."
Ali te rei Krinpitima nita nisu znaile. Krinpit se nikada nee sakriti
od drugog Krinpita, dokle god su dovoljno blizo da mogu da uju svoje odjeke.
Dula se pomui da objasni: "Vratite se na ono mesto iza brda. Njupatori vas tamo
nee uti. Vratiu se za onoliko vremena koliko nam je potrebno da od reke
stignemo dovde." Nije bio siguran ni da su to shvatili. Krinpiti su jasno
raspoznavali protok vremena, ali rei koje su oznaavale vremenske jedinice bilo
je teko prevesti sa jednog jezika, koji je uzimao u obzir cikluse smenjivanja
dana i noi, na drugi koji se razvio na planeti koja nije imala lako merljive
vremenske pomove. Oni ipak posluno odskoie u stranu i Dula vrstim korakom
krenu u susret kamionetu.

Voza je bio iz Kuvajta, verovatno prevodilac, jer pozdravi Dulu na

savrenom urdu. "Da vas povezem?", pozva ga on. "Uskoite!"
"Veoma ste predusretljivi", nasmei se Dula. "Zaista, danas je malo
pretoplo za etnju." Nije to bila predusretljivost, penio se u sebi, ve samo to
njihovo prokleto nipodatavanje! Ahmed Dula je bio siguran da je on jedina osoba
na Gemu iji je maternji jezik urdu, a evo gde su Smrdouljci ve obezbedili
oveka da razgovara s njim! Kao da on ne govori teno etiri druga jezika!
Doi e vreme, zaricao se u sebi, kada e poniziti tu njihovu svinjsku
razmetljivost. I tako se vozio preko izbrazdanih brda ka logoru Smrdouljaca,
prijateljski askajui sa Kuvajaninom, utivo pominjui kako su lepo izgradili
logor, nasmejana lica i srca nabreklog od besa.
Zvanini domain sastanka zvao se ezli Pontrefekt; bio je roen u
Londonu, ali ne u porodici starosedelaca. Koa mu je bila crvenkastosmea, a
kosa poput belog runa. Dula je preko ifrovanih tahprenskih poruka dobio mnogo
podataka iz biografija svakog lana ekspedicije Smrdouljaca i Njupatora, i znao
je da je Pontrefekt bio vicemaral vazduhoplovstva i naimenovan za komandanta
ekspedicije Smrdouljaca. Ali je isto tako znao da se prava mo nalazila u rukama
jednog civila iz Saudijske Arabije. Pontrefekt se uurbao oko dugakog
konferencijskog stola (drvo! preneto ak sa Zemlje!), nudei pie i cigarete.
"Konjak za vas, dr Dejlhauz?", pitao je, olienje ljubazne panje. "A za vas,
gospodine, moda koka-kola? Na alost, nemamo sok od pomorande, ali bar ima
leda."
"Nita za mene, hvala vam", odgovori Dula, kljuajui u sebi. Led!
"Predlaem da ponemo, ako se svi slau."
"Naravno, dr Dula." Pontrefekt se teko spusti u elo stola i baci upitni
pogled unaokolo. "Nadam se da nemate nita protiv da ja predsedavam, tek forme
radi?"
Dula je motrio da vidi da li e se neko od Njupatora pobuniti, i
progovori, za deli sekunde pre njih. "Nikako, marale Pontrefekt", ree on
toplo. "Mi smo vai gosti." Ali prema gostima treba biti utiv, a ta je drugo
bio ovaj raspored za stolom ako ne namerna uvreda? Pontrefekt u elu, njegova
dva saradnika u zaelju, i to prevodilac iz Kuvajta i ena koja nije mogla biti
niko drugi ve onaj civil iz Saudijske Arabije koji je donosio sve odluke. Sa
jedne trane stola poreala su se sva tri Njupatora, Dejlhauz, pilot Rus i
prevodilac; a s druge strane samo on i niko vie. Da li su jasnije mogli da
pokau da ga smatraju usamljenim i beznaajnim? On dodade snebivljivo: "Poto
svi, verujem, govorimo engleski sasvim dobro, moda bismo mogli osloboditi nae
prevodioce. Moj narod ima jednu staru izreku koja kae da je uspeh nekog
sastanka u obrnutoj srazmeri sa brojem uesnika."
"Ja ostajem", hitro ubaci ena - prevodilac Njupatora. Pontrefekt podie
svoje nakostreene bele obrve, ali outa; Dula utivo slee ramenima i upravi
pogled ka predsedavajuem, ekajui da sastanak pone.
Saudijka je neto dugo aputala prevodiocu. Dejlhauz je malo oklevao, a
onda ustade i prui ruku preko stola. "Drago mi je to si se oporavio, Ahmede",
ree on.
Dula mu jedva dotae ruku. "Hvala." Potom nastavi, sav kivan: "I hvala ti
to si pomogao da me vrate u moj logor. Do sada nisam imao prilike da izrazim
svoju zahvalnost."
"Meni je bilo drago to sam mogao da budem od pomoi. U svakom sluaju,
lepo je sresti nekoga iz vae ekspedicije - ne sreemo se esto, zna."
Dula ga prostreli pogledom, a onda kruto ree: "Ja sam doao izdaleka zbog
ovog sastanka. Zar ne bismo mogli da ponemo?"
"Oh, do avola", javi se Pontrefekt sa ela stola. "Vidite, drugari,
jedina svrha ovog sastanka jeste da se dogovorimo kako emo bolje saraivati. Mi
svi znamo kako se nae gazde kod kue prepiru i nadmeu. Zar mi ne bismo mogli
da pokuamo ovde neto bolje?"

"Molim, ograniite svoje primedbe na svoj vlastiti narod", odvrati Dula

veselo. Desilo se tano ono to je predvideo - naime, da e Smrdouljci izvreati
sve osim sebe. Neka ovaj Zapadnoindijac, iji je deda cepao karte na ulazu u
londonsku podzemnu eljeznicu, pravi budalu od sebe ako mu se tako dopada. Ali
ne i od Narodnih Republika.
"Ja sam smrtno ozbiljan, dr Dula. Pozvali smo vas na sastanak jer je
oigledno da svako radi za sebe. Va logor je u ozbiljnim neprilikama, to svi
znamo. Logor Bloka Ishrane i na su u neto boljem poloaju, da. Ali vi ipak
nemate pravog lekara, je li tako dr Dejlhauz? Da ne pominjem jo neke stvari. A
od nas se ne moe oekivati - hou da kaem, ni nae zalihe nisu neiscrpne.
Prema odredbama rezolucije UN trebalo bi svi da saraujemo i da svako ima svoje
zaduenje. Naroito u pogledu nauke. Mi smo uzeli na sebe geoloka istraivanja
i ne moete rei da nismo bili poteni. Mnogo smo uradili."
"Zaista tako jeste", ubaci Kapeljinikov, bezizrazna lica. "ista je
sluajnost da su istraivanja veinom u vaoj neposrednoj okolini i vezana
prvenstveno za radioaktivne rude i stalne kupole."
"To jest, za naftu", sloi se Dula. "Da, mislim da smo svi toga svesni,
marale Pontrefekte." Kako je ljubazno od Njupatora i Smrdouljaca da ponu tako
brzo da se gloe meu sobom!
"Bilo kako bilo", tvrdoglavo nastavi predsedavajui, "ovde jo ima
avolski mnogo posla i mi ga ne moemo sami obaviti. Na primer, astronomska
istraivanja. Ubacili smo, dodue, jednu satelitsku opservatoriju u orbitu, ali
ona se, siguran sam da ve znate - pokvarila. Da vam neto kaem", on ustade i
prie ekranu od tenog kristala na zidu. Poto je neko vreme baratao oko njega
kristali iznenada blesnue raznobojnim svetlima, pokazujui neku vrstu krivulje.
"Videli ste na solarni generator. Ovo pokazuje solarni input za nau elektrinu
centralu. Kao to vidite, na krivulji ima padova. Vama to moda ne izgleda
znaajno, ali na generator je instrument velike preciznosti. On nee obaviti
svoj posao kako treba ako solarna konstanta nije, hm, konstantna."
Obnevideo od zavisti Dula je zurio u krivulju. To je bio osnovni razlog
zbog kojeg je bio ovde, jer on je, na kraju krajeva, bio specijalista za
prouavanje zvezda! Stoga, jedva da je primetio da je Dejlhauz rekao: "Ako je
Kung proradio, moe za sve nas biti i veih problema nego to je nekoliko padova
napona u vaoj elektrinoj mrei."
Pontrefekt klimnu glavom. "Naravno. Obavestili smo o tome Erstmonso-Grini
i poslali im kopiju snimljene trake. Prilino su zabrinuti. Kung je, moda,
nestabilna zvezda."
"Teko", podsmeljivo odvrati Dula. "Zna se da je uvek mogue da nastane
nekoliko eksplozija."
"Ali se ne zna koliko i kojih razmera, a nama su upravo ti podaci
potrebni. I njih smo, ako smem da kaem, sa poverenjem oekivali da saznamo na
osnovu astronomskih istraivanja koje je, doktore Dula, trebalo da obavi vaa
ekspedicija."
Dula prasnu: "Sada ste zaista preterali! Kako neko moe da se bavi
astrofizikom kada je gladan? I ko je kriv za to?"
"Sigurno da nismo mi, stari drue", preneraeno izjavi Pontrefekt.
"Neko nam je bombom razneo letelice, stari drue. Neko je ubio trideset
etiri graanina Narodnih Republika, stari drue!"
"To je bila..." Pontrefekt zastade usred reenice. Videlo se koliko se
trudi da ostane miran. "Bilo kako bilo", nastavi on, "injenica je da taj posao
treba da se uradi, i da ga neko mora uraditi. Vi imate instrumente, a mi ih
nemamo, bar dok nam ne stignu pravi teleskopi sa Zemlje. Mi, meutim, imamo
osoblje, a vi ga, oigledno, nemate."
"Izvinite ako nisam dobro uo, ali dozvolite mi da vas obavestim o svom
akademskom zvanju. Ja sam direktor Instituta za planetologiju na Univerzitetu
Zulfikar Ali Buto i doktorirao sam astrofiziku na..."

"Niko vem ne porie naune titule, dragi ovee, ve samo vau mogunost
da radite. Dozvolite da vam poaljemo svog astronoma. Ili, jo bolje, dozvolite
da Bojn prenese vau opremu ovamo, gde se bolje vidi..."
"Nikako! Ni jedno ni drugo!"
"Mislim da to nije sasvim poteno, zar ne? Mi smo vam i te kako pomogli,
poslali smo vam hranu, na primer..."
"Koju hranu! Za vae ljude, ne za nae; sve samo brano, jedva ako je bilo
pirina."
Dejlhauz se umea, nastojei da unese ton pomirljivosti. "Dobro, nai emo
vam i pirina, ako to elite."
"Ba plemenito od vas!" prezrivo odreza Dula.
"ekaj malo, Dula. Uradili smo za vas sve to smo mogli - ali i mi bismo
imali jedno dve zamerke. Kao na primer kad ste pucali na mene!"
Dula napravi grimasu. "To se Hua-ce ludirao sa vatrometom. Nerodne
Republike su ve izrazile aljenje."
"Kome? Poginulim baloniima?"
"Jeste", podsmeljivo ree Dula, izigravajui poniznost. "Naravno, tako
je, izvinjavamo se i vaim bliskim prijateljima, onim smenim meinama s gasom.
Vaima takoe, gospodine, onoj gamadi to rije u zemlji i koju smatrate onako
korisnom!"
"Ako mislite na Prikradala", odgovori Pontrefekt, sve vie se trudei da
se savlada, "mi ih bar ne upotrebljavamo kao nosae za svoje nosiljke."
"Ne! Vi ih upotrebljavate da vam pomognu u eksploataciji mineralnih
bogatstava! Zar nije istina da su se neki od njih razboleli od radijacije?"
"Ne, nije. Bar, ne ovde. Mi smo, dodue, upotrebili nekolicinu da nam
iskopaju uzorke u drugim podrujima i, jeste, bili su malo ozraeni, ali moram
rei da odbijam vae podmetanje da mi eksploatiemo uroenike."
"Oh, uveren sam da vi to nikada ne biste uradili, marale Pontrefekt,
pogotovo to je i va predak morao svojevremeno propatiti zbog toga, naravno od
one druge strane."
"E, sada mi je prekipelo, Dula!" Ali Pontrefektu upade u re ena iz
Saudijske Arabije, koja ree:
"Mislim da bi trebalo da napravimo pauzu za ruak. Imamo jo mnogo da
razgovaramo i uzajamno dranje nee nikome koristiti. Hajde da se dogovorimo da
popodne budemo efikasniji."
Ali popodnevni sastanak, iako mirniji, Dejlhauzu nije izgledao mnogo
delotvorniji. "Bar smo pojeli neto pristojno", dobaci on Kapeljinikovu ispred
dugake zgrade gde su se sreli.
"Meni u ustima kao pepeo", zabrunda Rus. "Oh, koliko lepih stvari oni ovde
imaju. Ne samo hrana."
To je bilo tano, bez pogovora. Preko puta zgrade gde se odravao
sastanak, gradila se jedna nova. Iz vagona za rudu zemlja bi se sasula u vagon
sa pokretnim zidovima i dnom; ovek koji je upravljao njime povukao bi jednu
ruicu, ulo bi se tanko, prodorno pitanje i nekoliko trenutaka kasnije
stranice bi se rastvorile i radnik je vadio zavrenu plou od peene cigle.
Sutina je bila u dodavanju nekog stabilizatora u nabijenu zemlju.
"A da li ste videli ta je tamo na brdu?", upita Herijeta sa jasnim
prizvukom ljubomore. Na padinama iznad naselja videle su se terasaste njive sa
zelenim klicama. Zelenim! mrdouljci su koristili ogromne koliine trajnoaree
biljne svetlosti da bi gajili zemaljsku hranu!
"Podsea me na doba kad ja imao sedamnaest godina", primeti Kapeljinikov.
"Klinac jedriliar, pobednik u regionalnom takmienju u visini i trajanju leta,
tek iziao iz Njineg Tagila, prvi put eta na Kalinjinov prospekt i, oh, Boe
moj, kako ogromna bila Moskva! Tramvaj, oblakoderi, knjiare, restorani." On
pokaza na stub za plazmu solarnog generatora, sa rozetom reflektora oko njega.
"Zastraujue, dragi prijatelji. Nikakvo udo Smrdouljci nas pozivaju ovde i

daju nam nareenja; ta, oni imaju ime da nas nateraju!" On slegnu ramenima i
iroko razvue usta u trenutku kada zaoe iza poslednjih zgrada i ugledae mali
aerodrom. "Hej! Bojn!", viknu on. "Doi oprosti od roaka sa sela!"
Irac za trenutak oklevae, ali im ipak krenu u susret. "Zdravo", pozdravi
ih on nekako neobavezno. "Upravo sam ukrcao naeg prijatelja Dulu u dip da se
vrati kui."
"Nije bio mnogo raspoloen", primeti Dejlhauz.
Pilot se nasmeja. "Rekao bih da je bio uvreen. Nije hteo da ga vidimo
kako koristi Krinpite za prevoz da bi stigao do nas. Niste to znali? Doli su
amcem uz reku, a onda su ga Krinpiti nosili jo osam ili deset kilometara, dok
mi nismo doli po njega."
Herijeta prekorno primeti: "Bio bi bolje raspoloen da se ti nisi potrudio
iz sve snage da ga uvredi, Dejlhauze."
"Ja? Kako?"
"Mislio je da zbija alu sa injenicom da je tako malo ljakatora
preivelo. Lice mu se zgrilo."
Dejlhauz se pobuni: "Nisam ni u snu tako neto pomislio. On je uasno
preosetljiv kukin sin."
"Zaboravi", posavetova ga Kapeljinikov. "On tako blizak prijatelj sa
bubavabama. Neka one brinu o njegovim oseanjima."
"Da zna, Kapi, ni tebe ne razumem. Krinpiti su ga gotovo ubili."
"Onda, kako mogue oni postanu uroenici to nose otmenog pakistanskog
sahiba dok on smelo prodire kroz dunglu?"
"To vam mogu objasniti", sumorno ree Bojn, "iako ne mogu rei da mi se
dopada. Sea se onog prvog Krinpita to smo ga ti i ja Dejlhauze, doneli ovamo,
onog to je sebe nazivao arn-igon? Ljut je na ceo ljudski rod. Izgleda da mu je
devojka - u stvari, rekao bih momak - umro pri prvom dodiru sa ljakatorima, i
on hoe da se osveti. Samo, njegova ideja o osveti izgleda da podrazumeva da
svim ljudima nanese onoliko zla koliko god moe. Napravio je grdnu guvu kod
nekih oblinjih Krinpita, ne moemo s njima uopte da stupimo u dodir. Nagaam
da misli da su ljakatori ionako ve dosta najebali, pa je zato spreman da im
pomogne da sjebu i nas ostale. Vrlo nam se mrana budunost sprema, ini mi se."
Koraao je zajedno sa njima ka pisti, ali ponaanje mu je bilo nekako
rezervisano; nijedno od njih nije pogledao u oi, a ono to je govorio bilo je
vie mnolog nego razgovor. Kapeljinikov mu se obrati pomirljivo: "Hej, Bojn,
neto te ulji?"
"Mene? Zato bi?" Ali Bojn ga jo nije pogledao.
Kapeljinikov pogleda ostale, pa se ponovo obrati pilotu. "Hej, Bojn",
zaguguta on, "mi dva lanovi velikog Meuzvezdanog bratstva pilotskog, ne treba
ljutimo jedan na drugog."
"uj, ne odnosi se to na tebe lino", ljutito prasnu Bojn. "I ja sam dobio
po turu zato to sam vam, drugari, pozajmio kopaicu, a da i ne pominjem da sam
razgovarao malo otvorenije nego to je trebalo o onome to mi ovde radimo."
"Svi smo mi zajedno u ovome", primeti Dejlhauz. "Kao to je Pontrefekt
rekao na sastanku, trebalo bi da se meusobno o svemu obavetavamo."
"Oh, Ponti dobro misli, ali obavetenja treba da idu u oba pravca. Vi
niste smatrali za potrebno da pomenete i neke svoje male podvige, zar ne? Kao,
na primer, naoruavanje balonia protiv Krinpita?"
"Nismo. Hou da kaem da je to moj resor, Bojne. Dali smo im malo
najprostijeg oruja da se brane od ha'eje'ija, to je sve."
"E pa lepo, ali oni ga okreu na sve to mogu da ulove. Da ne pominjemo
onaj posli sa brodom za snabdevanje ljakatora."
"To je bio nesrean sluaj!" ree Dejlhauz.
"Nego ta. Kao to je sluajno va avion..."
Zastade i uuta. "Hajde, Bojn, ta si hteo da kae? upita Dejlhauz.
"Nita. Ostavimo to." Bojn baci pogled natrag ka logoru, pa onda brzo
izgovori. "Vidi, ovaj sastanak pomirenja je propao, je li tako? Nita niste

reili. A stvari su krenule tako... eto, prosto, predoseam neto loe. Ovdanji
Krinpiti svaki as gue gasovima naa Prikradala u njihovim jazbinama - to je
maslo ljakatora, pretpostavljam. ljakatorski svemirski brod je eksplodirao; ti
kae nesrean sluaj, ali svet kae CIA. Vi dajete oruje onim sumanutim
baloniima. A va avion - oh, do avola, ovee", prasnu on ljutito streljajui
oima Kapeljinikova. "I ja imam oi. I upravo ovoga asa nisam raspoloen za
prie od srca srcu, je li ti jasno? Moda neki drugi put. Prema tome, do
vienja, i srean vam let do kue." On ustro klimnu i uputi se natrag u bazu
Smrdouljaca.
Kapeljinikov ga je zamiljeno gledao kako odlazi. "I ja imam loe
predoseanje", ree on. "A ono se odnosi i na dragog prijatelja i kolegu, pilota
Bojna. Voleo bih i ja da se priupitam poneto, ali sad nije trenutak."
"I ja bih voleo da znam vie o tome za ta koriste svoja Prikradala",
sloi se Dejlhauz. "Iskreno reeno, ta pria o tome da smo mi krivi za udes
ljakatorskog broda poinje da me opseda. ta mislite, da li je moda istina?"
Kapi ga je zamiljeno posmatrao. "Ti zaista dobar ovek, Deni", zakljui
on tuno. "Moda ne pita sebe dovoljno. Na primer: zato Smrdouljci imaju
pistu, kad helikopter moe sleti svuda?"
"To mi nije palo na pamet", priznade Dejlhauz.
"Palo je meni", ree Rus. "Kao to i Bojnu palo na pamet da se zapita
otkud naem avionu ono udno malo udubljenje pozadi, u kome doputavala draga
Gaa. Ti i Gaa gledate na njega i kaete: 'Oh, kakva gnjavaa. Ne mogu da
razumem emu'. Ali kada pilot pogleda, Bojn ili ja, mi odmah kaemo 'Oh, kako
neobino da avion predvien za miroljubiva istraivanja ima ugraeno leite za
bombe'."
Trideset metara ispod povrine zemlje, Majka dr'i probudila se sa mirisom
cijanida u svom krivom nosu, isuvie slabim da bi bio posan, ali isuvie jakim
da ga ne primeti. Oklopljeni avoli su opet proradili.
Odluno je zaskiala, dozivajui deurnog lana svoga poroda. Ispostavilo
se da je to t'Viikr, najgoljaviji u nakotu, na koga su ostali obino prenosili
nejneprivlanije poslove - ukljuujui, shvati ona pravilno, i brigu oko majke
kada se probudi. U ovom nakotu bilo ih je svega sedmorica, svi mujaci, ali
nijedan nije imao veliinu, snagu, pa ni pamet svoga oca. Bilo je to mutno i
nemirno vreme, koje joj je kvarilo raspoloenje. "Hranu", otro naredi ona. "I
pie. I neka me neko umije i uredi dok ekam."
T'Viikr ree ponizno: "Samo sam ja ovde, Majko Poroda. Brzo u ti doneti
hranu i umiu te i urediti dok bude jela."
"A zato nema nikoga?"
"Novi avoli upravo odravaju nastavu, Majko Poroda. Svima je nareeno da
prisustvuju."
"iii." Da je dr'i bila ljudsko bie, ovaj bi zvuk bio neka vrsta
gunanja, i napisan bi, recimo, izgledao kao 'Tja'. Ali ona nije bila zaista
nezadovoljna, ve samo uznemirena; i kada se t'Viikr vratio, pored krtolastog
korenja i koljke s vodom doneo je jo i svee lie i voe Odozgo. "Uzeto ili
poklonjeno?" upita ona, sumnjiavo ih njukajui.
"To su pokloni od Novih avola, Majko Poroda", izvinjavao se momi.
"iii." Ipak, bilo je ukusno, a ona je bila gladna. Poto je zavrila, ona
uredno isprazni creva u koljku i t'Viikr je poklopi gornjom polovinom.
"eli li jo neku uslugu, Majko Poroda?" upita on dok joj je i poslednju
dlaicu krzna marljivo lizao da legne na mesto.
"Ne. Moe ii." Dodirnue se nosevima i on se odmigolji da ostavi
spakovane otpatke u prostoriji za truljenje. Sledei nakot e ih izmeati sa
blatom za saenje i izlepiti tu smesu po tavanicama - tunela za gajenje biljaka,
kada budu pripremali sledeu etvu. Do tada e ve biti sasvim zrelo i od
neprocenjive vrednosti za gajenje krtola. Kepec ili ne, tek t'Viikr je bio dobro
dete. Nedostajae joj kada nakot bude odrastao i svaki lan krene svojim putem.

A to vreme se ve pribliilo. Pri svakom buenju bradavice na sisama su joj bile

sve tvre i sve manje. Mujaci za priplod su to znali, i svaki put kada bi
napustila gnezdo migoljili su se to blie njoj da joj dodirnu nosom anus, da
provere koliko je ve spremna za udvaranja. Jo koliko jue, onaj mujak sa
oiljkom na nozi joj je rekao, napola u ali: "ta bi elela idui put, dr'i?
Oklop Krinpita? ivog Leteeg avola? Glavu Novog avola?"
"Tvoju glavu", rekla je, poluljutito polukoketno. On se groktavo zacerekao
kroz rairene nabore svoga nosa i otpuzao dalje; vratie se on. Pomisao na to
nije joj bila neprijatna. Dr'iina sestra po nakotu se pre dva okota parila s
njim. Odlian okot, tri enke! I sestra joj je rekla da je bio neumoran kada ga
uhvati teranje. Videemo. Udvaranje je imalo svoja pravila, udvaranje je bilo
udvaranje, ali ona se ipak nadala da e on ba biti onaj mujak koji e poloiti
pred nju najbolji dar.
Zalisci joj zatreperie od slabog i dalekog podrhtavanja zemlje. I to su
bili Novi avoli. Nekada su takvi potresi tla oznaavali samo da gore besni
snana oluja ili da se moda sruilo veliko mnogostruko drvo. Sada Novi avoli
struu i nasipaju brdaca i gomile zemlje gde im je volja, i ona vie nije umela
lako da spozna zemlju svojim ulima. Dok se kretala po svojoj jazbini,
njukajui i dodirujui da bi se uverila da je sve jo na svom mestu, uglavnom
se rukovodila dodirom, mirisom i ukusom stvari. Ponekad bi njeni mujaci
zalepili na zidove delove peurke ili rastinja Odozgo, zajedno sa izluevinama
koje su njihove tunele inile tvrdim i nepromoivim, i od biljki koje su trulile
pojavljivao bi se neki slabaki sjaj. Dr'i je volela svetlost, ali joj nije
bila potrebna. Oi su njenoj vrsti bile gotovo nedostatak, naroito prilikom
retkih smelih izleta na povrinu, kada su samo najgui oblaci i najgore oluje
zamagljivali Kungove zrake od jaine koju su mogli podneti.
"Pozdravljam te dr'i."
Ona onjui prepadnuto, i onda prepoznade enku na ulazu u jazbinu. "Kako
si kr'u? Ui, ui."
Druga enka ue i dr'i smesta ree: "Poslau nekoga po hranu."
"Ve sam jela", utivo izjavi kr'u. "Kakvi divni pokloni udvaranja." Sa
uivanjem je prouavala dr'iinu zbirku . est oploavanja, est lepih poklona:
jedna tvrda stvar ukradena od Novih avola za koju niko nije umeo da kae ta
je, noga rakolikog pacova - to joj je bio prvi poklon, i najmanje vredan, ali na
izvestan nain najdrai od svih. ak i od kandi balonia. Svaki od ovih
poklona bio je uz velike opasnosti ukraden ak sa Povrine, i predat njoj po
cenu velikih napora. Malo mujaka bi preivelo vie od dva ili tri ludaka,
poluslepa juria na Povrinu da ukradu poklon za udvaranje. Neprijatelji su bili
svuda.
Poto je utivost bila zadovoljena, kr'u pree na stvar. "Otac mog
poslednjeg nakota umro je od loeg disanja", ree ona. "Kao i tri mladuneta
drugih majki."
"teta", izjavi dr'i. Nije mislila na mujaka, naravno; kada bi mujak
jednom uspeo da je oplodi, prestajao je da bude zanimljiv toj enki. Ali da
mladunci poumiru od cijanida!
"Brine nas naa budunost", dostojanstveno napomenu kr'u. "Od kako su
doli Novi avoli, na porod vie nije isti."
"I ja sam o tome razmiljala", priznade dr'i. "Govorila sam o tome sa
svojim sestrama."
"I ja sa svojima. Ja i moje sestre smo smislile neto to bismo elele da
podelimo s drugima. Nai mladunci pohaaju obuku kod Novih avola. Dr'i, zar ne
bi trebalo da i mi, majke, nauimo ono to ui na porod?"
"Oni ue razne naine da nanesu smrt! Ti i ja smo majke, kr'u!" Dr'i je
bila zgranuta.
"Krinpiti nam nanose smrt, zar ne? Nakoti u gornjim galerijama su zazidali
tunele iz kojih je dolazio lo vazduh, ali zar nije izvesno da e Oklopljeni
avoli opet provaliti kroz njih i da e doneti jo loeg vazduha?"

"Ja ne mogu da nanesem smrt, izuzev, naravno, radi hrane."

"Onda hajde da ih jedemo, zajedno s oklopima", mrgodno predloi kr'u.
Kucni o drvo, dr'i. Ima jedna pria..." Oklevala je. "Ne znam koliko u njoj ima
istine. Potie od Krinpita, ali je isto tako mogla doi i od Leteeg avola."
Ovo je bila jedna stara izreka kojom se izraavala sumnja u neto, ali u ovom
sluaju. shvati dr'i, izreka je bila bukvalna. "Taj Oklopljeni avo je
zadirkivao jedno mladune iz okota moje sestre govorei da su Novi avoli
unitili ceo jedan grad u kome su iveli nai. Rekao je da nas Novi avoli
smatraju za gamad, i da nee stati sve dok nas sve ne istrebe. Zato su
Krinpitima poklonili lo vazduh."
"Ali Novi avoli ue nae male kako da unitavaju Krinpite."
"Drugi deo prie me zbunjuje, mada verujem da je istinit. Oklopljeni avo
kae da ima tri vrste Novih avola. Jedna vrsta je unitila grad. Druga vrsta im
je dala lo vazduh kojim nam nanose zlo ovde. A vrsta koja pouava nee mladunce
je trea vrsta. Oni e unititi Letee avole i Krinpite i dve druge vrste
njihove vlastite rase. Ali nee unititi nas."
Dr'i se od uzbuenja tresla celim svojim dugakim vitkim telom. "To nije
istina!" povika ona. "Odveli su sa svojih asova itava legla na neko drugo
mesto i samo ih se nekoliko vratilo. A i oni su od tada slabi i spori i priaju
o svojoj brai-sestrama kako su poumirali."
"Moje sestre i ja smo takoe ule za to", sloi se kr'u.
"iiii!" Nabori u obliku cvetnih latica na nosu dr'i ljutito su se
irili. "Mogu napipati", ree ona napokon, "da prouavanje o smrti i nije tako
loa stvar. Ako mi Krinpitima nanesemo smrt, oni nee moi da nama donose jo
loeg vazduha. Ako pomognemo svojim Novim avolima da nanesu smrt ostalima, ti
ostali nee moi da pomau Krinpitima i Leteim avolima protiv nas."
"I ja sam tako mislila, dr'i."
"Ali ja mislim jo neto, kr'u. Kada jedanput nanesemo smrt tim drugima,
moda emo tada moi da nanesemo smrti i naim Novim avolima."
"I tada e nai mladunci biti opet nai, dr'i."
"I nae e jazbine biti opet bezbedne i mrane. Da! Nemoj odlaziti, kr'u.
Pozvau t'Viikra i on e poeti da nas poduava toj vetini."
14.
ak i u povoljnim uslovima koji su vladali na Gemu - gui vazduh, sila
tee manja nego na Zemlji - postojala je odreena jednaina tereta i sile
potrebne za njegovo podizanje. Deni Dejlhauz mogao je da nosi ta god je hteo,
dodajui po volji odreeni broj balona. Ali arli nije imao te mogunosti. Mogao
je da nosi ono to je mogao da nosi, i tu je bio kraj. Noenje bilo kojeg od
Dejlhauzovih poklona znailo je rtvovati jedan deo balasta, a time i
pokretljivost. Nositi ih sve, bilo je nemogue. Kada ga je Dejlhauz izgrdio zato
to je svoj samostrel ustupio jednom od drugara iz jata - i to u vreme kada je
ha'eje'ija bilo na sve strane! - arli je otpevao umirujuim tonom: "Ali moram
zadrati ono-to-govori-u-vazduh! Ne mogu nositi oba, ne mogu nositi oba."
"A ako te ubije ha'eje'i, ta e ti vredeti to ima radio?" arli izgleda
da nije razumeo pitanje. On i ostalo jato pevali su neku vrstu rapsodije o onomto-govori-u-vazduhu i kako im je obogatilo hor, tako da Dejlhauz odustade. To
to je arli sada imao radio, nije uvek bilo dobro. Znailo je da Dejlhauz sada
moe da odrava vezu sa jatom i sa zemlje, pod uslovom da mu balonii budu na
vidiku, ili bar u blizini, i ta injenica nije izmakla majoru Santanelu, novom
komandantu logora. Nije vie bilo tako lako pobei u visine. Istovremeno,
postajalo je sve neprijatnije ostajati u logoru. Santanelo je odmah uspostavio
svoju komandu. Dokazao je to poslavi Herijetu i Aleksa Vudringa da pokuaju da
uspostave veze sa jednim udaljenim plemenom Kopaa Tunela, za koje su se nadali
da ih jo nisu iskvarili susreti sa Smrdouljcima. A logor je bio podvrgnut sve
stoijoj vojnikoj disciplini.

Dejlhauz se umea u pevanje jata. "Moram da se vratim. etiri nova jata

mog naroda nam se pridruuju i hou da prisustvujem njihovom dolasku."
"Poi emo s tobom, poi emo s tobom..."
"Ne, neete", usprotivi se on. Isuvie je mnogo ha'eje'ija blizu logora."
To je bila istina, i jo jedna od posledica 'poklona' koje im je dao. Kada su
Smrdouljci otkrili da Santanelove 'naune instrumente' u stvari upotrebljavaju
balonii da bi registrovali sve to se dogaa u njihovom logoru, poeli su da
pucaju u svaki baloni koji bi im priao na kilometar razdaljine. Tako su se
balonii u tom kraju proredili, a grabljivci ogladneli. "Leti preko Mokrih
Dolina", naredi on. "Saznaj da li su nai ljudi tamo jo dobro."
"Nema potrebe", otpeva arli. "Vidi li krila tvog prijatelja Ha'ija koji
se upravo vraa odande!" I zaista, tamo pozadi iza linije obale, video se
Kapijev mali dvokrilac kako se vraa iz posete izviakom logoru, pravei krug
da bi se prizemio.
"Zbogom, onda", otpeva Dejlhauz i poe veto da isputa vodonik, sve dok
se ne spusti na nivo vetrova koji su duvali ka kopnu i koji ga odnesoe u logor.
Ve je sasvim dobro savladao vetinu letenja balonom, i sada se smeio dok
se polako sputao iznad komandantovog omiljenog projekta, utvrenja od blata
podignutog na obali, da bi se pri prvom jaem udaru vetra spustio na tle. On
prikupi izduvane balone, prebaci mlitavu mreu preko ramena i u sasvim dobrom
raspoloenju uputi se u upu za snabdevanje vodonikom.
Ali tu mu se dobro raspoloenje splasnu. Pola logora se okupilo oko
Kapeljinikova i Santanela, malo dalje uzbrdo, dok su se Dim Morisej i jo
nekolicina drugih vraali u njegovom pravcu, smrknutih lica. Dejlhauz uhvati
Moriseja za miicu, dok je ovaj prolazio pored njega: "ta je bilo?" zapita ga
on.
Morisej zastade. "Nesrea, Deni. Neto se dogodilo u naem izviakom
logoru. Herijeta, Vudring, Dugaenko - svi su nestali. Kapi kae da je logor
prosto raznet u komadie, i da su oni nestali."
"I Herijeta?"
"Svi, do avola! I na sve strane se vide tragovi krvi i krinpitskih apa.
Pusti mi ruku, moram sii do tvrave Santanelo - za sluaj da napadnu s mora,
pretpostavljam. U svakom sluaju, bolje bi bilo da se popne i vidi kakva su
tvoja nareenja."
Nareenja! ta e drugo aktivni oficir nego da energino reaguje i stane
da izdaje nareenja na sve strane! Dejlhauz ih pusti da prou i buntovno se
stade penjati do skupine oko Santanela i pilota. Neko je upravo govorio "...
Nisam znao da u Mokrim Dolinama ima Krinpita."
"Da si na Beverli Hilsu ne bi znao da u Kaliforniji ima zvearki, a one bi
ti odgrizle guzicu ako bi odlutao iza holivudskih brda. "Dosta prie", zakljui
major. "Oni koji su ve dobili svoj borbeni raspored za sluaj odbrane, na svoja
mesta. Tokom sledeih dvadeset asova stii e nam jo etiri broda. A sada je
pravi trenutak za svakoga ko hoe da nas zatekne nespremne, i zato neemo
dozvoliti da budemo zateeni. Mrdaj!"
Dejlhauz jo nije imao svoj borbeni raspored, a nije mu ni bilo mnogo
stalo da ga dobije. Hitro se stoga udalji zajedno sa ostalima kada se skupina
poela razilaziti, obilazei po spoljnoj ivici logora da bi stigao do kolibe za
komunikaciju.
U njoj je deurna ekipa vezista paljivo pratila stalno kretanje odreenih
simbola preko zeleno ocrtanog koordinatnog sistema: etiri broda za snabdevanje
ve su bila u orbiti Gema, vrei poslednje ispravke kursa pre nego to e se
spustiti. Dejlhauz je oekivao da e se Kapeljinikov pojaviti, i tako je i
bilo, svega nekoliko trenutaka posle Dejlhauzovog ulaska. "Ah, Deni", ree on
oajno, "ba ima njuha da nae dobro mesto gde da zbrie. ekaj malo, da
vidim da li je ono prkno od kontrolora letenja sluajno ipak dovelo brodove u
pravu orbitu." On zakilji prema ekranu, proguna neto posadi na dunosti,

slegnu ramenima i vrati se Dejlhauzu. "Na kursu je", obavesti ga. "Sada, pitanje
glasi da li kurs dobar? Nai emo. Sirota Gaa!"
"Jesi li siguran da je poginula?"
"Nisam video corpus delicti, to ne. Ali, Deni, bilo toliko krvi, najmanje
dve litre."
"Nisi video leeve?"
"Ne, Deni. Nisam. Video krv. Video atore razderane kao tanka venecijanska
ipka, odeu svuda, hranu, smrvljen radio, na sve strane tragovi sa ogrebotinama
od kandi onih buba. Nema tela. Onda ja malo viknuo, oslunuo, prodarao po
bunju. Onda se vratio kui. Sirota Gaa, da i ne pominjem siroti Aleksej i
siroti Gregor."
Deni zaueno zavrte glavom. "Krinpiti su prokleto bune zverke. Ne vidim
kako su mogli neopaeno napasti logor; a ako nisu, onda su ljudi bili u stanju
da se brane. Santanelo im je naredio da nose puke."
Kapeljinikov slee ramenima. "Ako hoe ja tebe odvedem avionom tamo i ti
sam proui zloin na licu mesta. A sad, izvini. Prvi brod tek to nije izaao
iz orbite i ja moram povedem rauna da kontrolor odri moj visoki standard
tanosti."
Polovinu osoblja iz prvog broda sainjavao je odred aktivne vojske. Ta
injenica bi Dejlhauzu nekada bila izuzetno neprijatna, ali u sadanjim
okolnostima izgledala mu je drukije. Dok su jo bili u orbiti, vijetnamski
pukovnik koji je njima komandovao dobio je sva uputstva preko radija, i istog
asa kada su se iskrcali pred svemirskim brodom se formirao vod koji je odmah
izvukao oruje i treim korakom otiao kao pojaanje straarima oko logora.
Drugi brod je takoe uglavnom bio vojnog karaktera, ali meu posadom se pojavilo
lice koje je Dejlhauz prepoznao. Trebalo mu je malo vremena da se priseti, ali
onda mu je sve postalo jasno: devojka iz Bugarske koja je posredovala za njega i
Mard Meninder u Sofiji. On je pozva po imenu i mahnu joj rukom; najpre se
trgla a zaim nasmeila; dosta privlana, pomisli on, i otpozdravila mu. Za sada,
samo toliko. U meuvremenu je novi pukovnik obavio konsultacije sa majorom
Santanelom i zatim logor je bio stavljen u pokret. Vijetnamac - zvao se Tri naredi da ga Kapeljinikov poveze avionom i obojica provedoe u vazduhu vie od
dva sata, kruei oko logora u sve irem krugu, najpre veoma visoko, a potom
gotovo dodirujui vrhove drvea. Svi atori su se morali spustiti. Kada je
aterirala trea raketa atori su ve bili ponovo podignuti, ali sada poreani po
est u nizu, u etiri paralelna niza sa ulicom u sredini. Na sva etiri ugla
logorskog terena bile su iskopane rupe, a iz treeg broda pojavie se mainske
puke i bacai plamena da budu smeteni u njih, dok je nekoliko obinih nespecijalista bez vojnih inova koji nisu bili odreeni za istovar, ureenje
terena oko atora i kopanje rupa, krenulo da zabija metalne koeve u zemlju,
deset metara ispod spoljne ivice logora. U tovaru treeg broda nalazila su se
dva ogromna kalema bodljikave ice, i u vreme kada je poslednji brod poeo da se
sputa ona je ve bila zategnuta preko koeva.
Nebo planete Gem se odjednom gotovo izbistri u trenutku kada se etvrti
brod pojavio na vidiku, visoko iznad obzorja okeana-jezera. Najpre se pojavila
iroka mrlja svetlosti, nalik na meteor, kada su ablativni titnici na ulazu u
atmosferu stali natapati najgori deo suvine energije i odbacivati je u vidu
usijanih estica. Zatim se ukaza i sam brod, tako da se golim okom moglo videti
kako za trenutak slobodno pada. Brzo ispaljenim plaviastobelim mlazom napravi
se mala korekcija kursa. Zatim se oslobodi aktivirajui padobran, koji povue za
sobom jo tri glavna padobrana. Brod kao da je napomino lebdeo u ruiastom
vazduhu; ali polako, polako se poveavao sve dok se gotovo nije nadneo nad njih,
stigavi na visinu od dve stotine metara. Tada su padobrani odbaeni i brod se
na svojim zaslepljujuim, zagluujuim raketama spusti na obalu.

Dejlhauz je do tada video, prema svom raunu, pet takvih sputanja, ne

ubrajajui ono u kome je sam uestvovao. Sva su bila udesna. I svako je bilo
drukije. I brodovi su se razlikovali. Od etiri novodoavih samo je jedan imao
izdueni, srebrnasti oblik njegovog broda. Druga tri bila su zdepaste dvostruke
kupe, visoke deset metara od zaobljenog vrha do zaobljenog dna kada su uale na
izvuenim nogama za stajanje na zemlji; u najirem svom delu imale su gotovo
dvadeset metara u preniku.
Prva je iz broda izala Mard Meninder.
Nije se iznenadio. udo je bilo to nije ve ranije dola. Dejlhauz shvati
da ju je nesvesno oekivao prilikom svakog sputanja. Bila je umorna, raupana
i izmrcvarena, i oigledno je itave nedelje, koliko je trajalo putovanje,
spavala u svojoj maslinastoj terenskoj uniformi. Ali Dejlhauzu se uini divnom.
lanice ekspedicije Bloka Ishrane nisu bile odabrane po privlanosti. Izuzev
retkih neobaveznih ukrtanja nogu sa nekom do koje mu nije mnogo stalo - ponekad
namerno izazivajui kod sebe potrebu tako to je golicao neki baloni sve dok
ga ne bi poprskao svojim sokom radosti, ali ponekad nateran iskljuivo dosadom Dejlhauz seksualni ivot bio je oskudan, dosadan i pun ravnodunosti. Mardi ga
je sada podsetila na bolja vremena.
Mardi se takoe, jo malo popela lestvicama uspeha od kako ju je
poslednji put video u Sofiji; znaci na njenom okovratniku nisu vie bili
kapetanske pruge ve pukovniki orlovi, i dok se pomerala u stranu da pusti
ostale ljude iz trupe da se iskrcaju, pukovnik Tri i major Santanelo ve su
otpoeli svoj raport. Paljivo ih je sluala, dok je oima prouavala logor,
odbrambeni pojas i tok iskrcavanja. Zatim im se obratila kratkim, brzim
reenicama. Dejlhauz nije bio dovoljno blizu da uje ta govori, ali bez sumnje
izricala je naredbe. Tri se usprotivi neemu to je rekla. Mardi mu dobroudno
prebaci ruku preko ramena dok je odgovarala, a onda ga potapa po turu dok je,
namrgoen, odlazio da izvri zadatak. Ona i Santanelo se uputie ka glavnom
tabu, razgovarajui; i Dejlhauz poe da menja miljenje o tome ta moe
oekivati od njihovog ponovnog susreta.
Ali dok su prilazili mestu na kome je stajao ona ga ugleda i rairi ruke.
"Hej, Den! Ba je divno to te vidim!" Zatim ga oduevljeno poljubi. "Pa, da
zna, ba dobro izgleda. Ili, bar onoliko dobro koliko se moe na ovom svetlu."
"I ti", ree on. "estitam."
"Na emu, na mom dolasku ovamo? Ah, ti misli na orlove. Pa vidi, morali
su da mi ih daju da bi neko drao na uzdi Gaja Trija. Dimitrova bi trebalo da
bude tu negde, jesi li je video? Kad bi jo uspeli da dovedemo i Pakija u
posetu, mogli bismo svi lepo da se provedemo askajui o lepim starim danima u
baugarskoj uzi."
"Pukovnie Meninder..."
"Dobro, dobro, majore, dolazim. Nemoj se izgubiti, Dene. Treba da
nadoknadimo izgubljeno vreme."
On ostade da gleda za njom. Nekada, davno, na koledu u Rodeziji, pre nego
to se ispisao jer je postalo jasno da niko vie nee morati da vodi ratove,
pukovnici su izgledali potpuno drukije. Ne samo to je ona bila ensko. I lepa;
i mlada. Pukovnici su nekako izgledali kao da ih more vee brige nego Mardi
Meninder - naroito oni pukovnici koji su upravo ulazili u situaciju u kojoj
dugme za uzbunu tek to je bilo pritisnuto.
Promukli ovek u uniformi narednika neto mu je govorio. "Vi ste doktor
Dejlhauz? Stigla je pota za vas; u biblioteci je."
"Ah, tako. Hvala." Dejlhauz zapazi da je izraz na narednikovom licu
pokazivao da je iznenaen i da ga sve to pomalo i zabavlja, ali on shvati obe
narednikove reakcije. "Fina devojica, na pukovnik", ree on blagonaklono.
Nije, meutim saekao odgovor.
Veina 'pote' bila je sa Dravnog u Miigenu i od AA-a, ali jedno pismo
ga iznenadi. Bilo je od Poli! Tako davno, tako daleko - Dejlhauz je gotovo
zaboravio da je nekad bio oenjen. Nije se mogao setiti nijednog razloga zbog

koga bi mu ona pisala. Gotovo svi iz prethodne dve smene takoe su dobili potu,
i redovi ispred projektora bili su obeshrabrujui. Dejlhauz stavi svoje
mikrofilmove u dep i uputi se u Kapeljinikovljevom tajnom stovaritu raznih
divota, u upi za vodonik. Pilot je ve odavno prisvojio sve one stvari koje je
smatrao neophodnim za udoban ivot na Gemu, a meu njima se nalazio i projektor
za mikrofilmove. Dejlhauz radoznalo ubaci pismo svoje bive ene i namesti ga
kako treba.
Dragi Denijele,
Ne znam da li ti je poznato da je deda Medvej prolog leta umro. Na
otvaranju testamenta ispostavilo se da je nama ostavio svoju kuu u Velikom
zalivu. Pretpostavljam da nije stigao da promeni testament posle naeg razvoda.
Ne vredi bogzna ta, ali, naravno, neto ipak vredi - advkat kae da je
procenjena na 43.500 dolara. Malo sam zbunjena. Imam odnekud jako predoseanje
da e se odrei svog dela. Dakle, ako to zaista eli, molim te da potpie
dokument kojim prenosi vlasnitvo na mene i da ga overi - ima li tamo nekog
ovlaenog javnog belenika? U protivnom, javi mi ta bi eleo da uradi.
Svi smo dobro, Denijele, uprkos svemu. U Detroitu je prole nedelje opet
nestalo struje, i guve i pljake su bile veoma gadne, a i novi porezi da se
stabilizuje situacija e nam teko pasti. Da ne pominjem dane bez grejanja i
obustave dnevne TV i zastraujue vesti o meunarodnoj politici. Ljudi veinom
misle da je to zbog onoga to se dogaa tamo gore gde si ti - ali nisi ti kriv
za to, zar ne? Uvek mi je drago kada se setim tebe, Denijele, i nadam se da je i
tebi.
Polina
Sedei na ivici Kapeljinikovljevog leaja Dejlhauz zamiljeno spusti
projektor. Kua u Velikom zalivu. U stvari, to je bio samo bungalov, najmanje
pedeset godina star i tek ovla modernizovan. Ali on i Pola su u njemu proveli
svoj medeni mesec, jednog zavejanog januara, dok je vetar sa jezera Miigen
danonono ibao preko litica. Naravno da e joj dati kuu. Neko u logoru e
verovatno moi da dovoljno zvanino overi njegovu izjavu da se odrie poseda, da
bi je priznao neki kobajagi sud u provinciji Bogu iza lea.
On se isprui na posetlji, razmiljajui o svojoj bivoj eni i njenom
pismu. Vesti sa Zemlje nisu izgledale veoma zanimljive, niti, pak, bitne, i
Dejlhauz je provodio mnogo vie vremena mislei na balonie i tekoe ivota na
Gemu nego na kratke notice u logorskim novinama. Ali Poli je uinila da sve
dobije ozbiljan prizvuk. Guve na ulicama, pljake, prekidi struje, dani bez
grejanja! On odlui da porazgovara sa nekim od pridolica, im prestanu da se
muvaju unaokolo i usele se. S onom bugarskom devojkom, na primer. Ona bi mogla
da mu popuni praznine u obavetenjima o tome ta se zaista dogaa kod kue, a
osim toga, bila je veoma prijatna osoba. Sanjivo je lekario pokuavajui da se
odlui da li da to odmah uini ili da jo malo uiva u samoi i da razmisli o
nekim svojim stvarima.
Meutim, drugi odluie umesto njega. "Zdravo, dr Dejlhauz", zau se glas
Ane Dimitrove. "Gospodin Kapeljinikov je rekao da ete biti ovde. Ali priznajem
nisam bila sigurna da govori ozbiljno."
Dejlhauz otvori oi i sede, dok su Kapi i devojka, saginjui se, ulazili u
upu. Izraz na pilotovom licu jasno je govorio da se nadao, bez obzira ta je
rekao devojci, da nee nikoga zatei. Ali on se brzo povrati od iznenaenja i
ree: "Ah, Anjuka, mora se navii da mi veruje. Evo jedne stare prijateljice
koja eli da te vidi, Deni." Dejlhauz prihvati zvanini stisak ruke koji mu ona
ponudi, primetivi istovremeno da ima lep osmeh. U stvari, da nije odluila da
nosi kosu strogo zaeljanu unazad i da se ne minka, bila bi sasvim privlana.
"Nadao sam se da u imati prilike da razgovaram sa vama, gospoice Dimitrova."
"Zaboga, zovi me Ana, molim te. Oni koji su delili istu zatvorsku eliju
ne treba da budu zvanini jedni s drugima."

"S druge, pak, strane", primeti pilot, "ne smemo nameemo se dragom
Deniju, koji je bez sumnje gladan i mora ode u kantinu odmah da ne izostane sa
izvanrednog obroka od splaina."
"Dobro to izvodi, Kapi", priznade Dejlhauz. "Ne, nisam gladan. Kako je na
Zemlji, Ana? Upravo sam sluao neke rune prie."
Ana se smrknu. "Ako prie koje si uo govore o nasilju i razaranju, jeste,
tako stoje stvari. Ba uoi naeg odlaska na televizijskim vestima govorilo se o
uvoenju ratnog stanja u Los Anelesu i u jo nekim gradovima u Evropi. I o
potapanju nekog australijskog ratnog broda blizu obale Perua."
"Blagi Boe!"
"Oh, ima jo mnogo vie, doktore Dejlhauz - Deni. Doneli smo sve skoranje
novine, kao i video-kasete televizijskih programa - koliko sam shvatila, i
prilino veliku biblioteku. Mislim da ima vie od dvadeset hiljada knjiga na
mikrofilmovima, po izriitom nareenju pukovnika Meninderove."
"Dvadeset hiljada knjiga?" Dejlhauz zavrte glavom. "Zna, nikada ne bih
pomislio da je tako strastan italac."
Ana se nasmei i sede na pod ispred njega, ukrtenih nogu. "Molim vas,
hajde da se opustimo. I ja se ponekad divim pukovniku Meninder." Zastavi za
trenutak ona nastavi. "Naravno, ne moe se ovek uvek na nju osloniti. Obeala
mi je da u dobiti slobodno vreme da se posavetujem sa predstavnicima svoje
vlade pre nego to doem ovamo. To se nije ostvarilo. Niko od nas nije smeo da
naputa logor, sve dok nas nisu avionima preneli do mesta za lansiranje. Moda
zato to ona nije htela da rizikuje i izlae nas nesigurnim uslovima u kojima
bismo se nali."
"Zar je tolko loe?"
"Gore", zarea Kapeljinikov. "Vidi, Deni? Treba da smo zahvalni to se
nalazimo ovde u bezbednom tropskom raju na planeti kao to je Gem, gde samo
povremeno neku usamljenu skupinu satru divovske bubavabe."
"Tu je jo jedna stvar" ree Deni. "Mard Meninder mi ba ne deluje
naroito zabrinuto posle jueranje katastrofe."
"Nema potrebe, dragi Deni. Ja i vijetnamski pukovnik pretresli svaki
centimetar na deset kilometara u svim pravcima, upotrebili magnetometar, I-R
skenere i vlastito pilotovo oko sokolovo. Uveravam te da u blizini nema metalne
stvari vee od koare za hleb i samo tri, najvie est stvorova veih od pacova
kao rak. Zato mirno spava noas, Deni. U vlastitom krevetu", dodade on znaajno
- i nije morao da doda 'uskoro'.
Ana je, meutim bila bra od njega. "Dobar savet, Kapi", ree ona,
ustajui. "Mislim da u ga i ja posluati."
"Ja tebe ispratim", promumla Kapeljinikov. "Ne, molim ne uznemiravaj
sebe, Deni, vidim ti sasvim umoran."
Ana uzdahnu. "Gaspodine Kapeljinikov", poe ga grditi, "ne samo da sam
umorna i potpuno zbunjena od svih tih novih doivljaja, ve i vas jedva da sam
upoznala. Iskreno se nadam da emo biti prijatelji. Ali, molim vas, nemojte mi
to oteavati ponaajui se kao kozak sa seljanicom."
Kapi je najpre izgledao posramljen, potom besan, ali se najzad nasmeja.
"Anjuka, ti fina slovenska devojka. Da, biemo odmah prijatelji. Kasnije, moda
i vie - ali", dodade on urno, "samo poteni sovjetski nain, bez prevremenog
pipkanja, u redu? Sada svi troje odetamo kroz prijatni polumrak Gema do tvog
atora."
Ana se glasno nasmeja i pljesnu ga po ramenu. "Ruski medvede! Hajdemo."
Ona prva krenu napolje i zastade malo, posmatrajui oko sebe logor koji je
poinjao da se smiruje. Reflektori koji su zvanino obeleavali 'dan' bili su
pogaeni, ali Kung je bio jasan i rumeneo se na nebu iznad njih. "Ne znam kako
u se navii na svet gde se nikada ne smrkava", poali se ona.
"Veliki nedostatak za izvesne stvari, da", slui se Kapeljinikov. Svi
zajedno popee se preko strmine i pooe du njene ivice ka onom delu logora gde
su bili enski atori. Na samoj ivici, oivien okruglim kamenjem umesto

travnjaka stajao je ator, vei od ostalih. Pred njim je ve stajala uglaana

kamena ploa sa otisnutim Puk. M. Meninder, Komandant.
"Mardi se dobro smestila", primeti Dejlhauz.
"To je privilegija ina", potvrdi Kapeljinikov, ali pogled mu je bio
upravljen na obalu i na etiri nova broda, jedan visok i izduen, tri zdepasta,
kako stoje na elinim nogama na zemlji.
"Neobino, zar ne?" ree Dejlhauz. "Ta tri se sasvim razlikuju od
ostalih."
Kapi mu dobaci znaajan pogled. "Zaista dobro zapaa, Deni." Govorio je
nekim udnim tonom.
"Dobro, Kapi. U emu je tajna?"
"Tajna? Ja obino mali pilot, meni ne govore tajne. Ali imam oi i umem
pravim pretpostavke."
"Daj, Kapi, pre ili posle ionako e nam rei svoju pretpostavku. Uradi to
odmah."
"Dve pretpostavke", ispravi ga pilot. "Prvo, obrati panju na oblik ova
tri nova vasionska broda. Zamisli, preseene na pola, i dobije po dve male
kupole od svakog. Sada zamisli svih est kupa postavljene na svoje baze u krug
oko ograde logora u ove dugake, uzane izduvne cevi koje potpuno nepotrebne za
navigaciju u kosmosu uklonjene. ta dobijemo?"
"Naopake okrenute kupe sa dugakim uzanim otvorima", nagaao je Dejlhauz.
"Tano. Samo, kada instalirane na liniju odbrane imamo drugo ime za njih.
Zovemo njih leita za mitraljeze." On uzdahnu. "Mislim da ovo nije sluajno,
ve da je najvei uspeh tehnolokog dizajna u prikrivene svrhe."
"Ali u to se jedva moe poverovati", usprotivi se Ana. "Ovo je, ipak,
ekspedicija za miroljubivo istraivanje, a ne osvajaka vojska!"
"Da, i to tano. ista sluajnost da toliko mnogo lanova ekspedicije za
miroljubiva istraivanja istovremeno i vojnici."
Dejlhauz i devojka zanemee, prouavajui svemirski brod. "Volela bih da
nisi u pravu", najzad progovori Ana, "Ali, moda..."
"ekaj malo", prekinu ga Dejlhauz. "Ova tri broda. Nemaju fazu za
povratak! Zato su tako kratki!"
Kapeljinikov klimnu. "I to moja druga pretpostavka", dodade on sumorno.
"Samo, to nije u stvari ni pretpostavka. Biblioteka dvadeset hiljada knjiga nije
samo da se neko zabavlja preko vikenda. Svemirski brodovi koji rastave se da
naprave vojno utvrenje nisu za turistika putovanja. Brodovi bez kapsule nisu
sluajnost. Zbir jasan. Za mnoge od nas nije predvien povratak na dobru staru
planetu Zemlju."
Povratak na nebo Gema sledeeg dana bio je pobeda za Dejlhauza, samo to
nije znao koliko e jo takvih pobeda imati. Dan je u poetku veoma malo
obeavao. im su se zapalila 'jutarnja' svetla otkrio je na klupi svog atora
mali kasetofon-podsetnik sa snimljenom porukom da se od 08.00 tog standardnog
dana ima smatrati regrutovanim i to u inu kapetana. Idui na doruak, on proe
pored jednog posilnog koji je nosio dva prekrivena posluavnika u Mardin ator.
Posilni! ak ni pokojna Herijeta Santori nije toliko preterivala. Vraajui se s
doruka i prolazei pored atora, on ugleda vijetnamskog pukovnika gde izlazi.
Nije ga, najzad, bilo briga koga e Mard Meninder drati u svom krevetu,
a i sva ta vojna maskarada nija imala nikakve veze sa razlozima koji su njega
doveli na Gem. Ali Dejlhauz ipak nije toga dana uivao u letenju kao obino.
Pre svega, nije bilo arlija i njegovog jata - delimino i zato to je
major Santanelo uporno nareivao da nadleu druge delove planete i donose
pijunske izvetaje. Ali uglavnom zato to sam Dejlhauz nije vie voleo da se tu
bave, pored tolikih ha'eje'ija koji su ekali u oblacima da ih rastrgnu. Na
kraju je insistriao da se dre na rastojanju od dva kilometra od logora
Smrdouljaca; to je moda bilo dovoljno da budu bezbedni. U meuvremenu, Dejlhauz
je imao iz sebe svoj laki karabin, i nadao se da e skinuti bar dva ha'eje'ija
pre nego to arlija vetar nanese natrag. U logoru se ve nalazio jedan baloni

i svojstvu neke vrste domae ivotinjice i bolesnika, koji je ekao da mu se

gasni mehur koji je provalio ha'eje'ije zaceli dovoljno da bi mogao da poleti.
Dejlhauz nije eleo da mu se arli pridrui.
Nastojei da deluje izazivaki, on pusti da ga vetar odnese ispod jednog
niskog vlanog kumulusa. Vazdune ajkule upravo su takva mesta birala za svoja
skrovita. Meutim, ako je u oblaku i bilo neke, tog asa nije bila gladna.
On ispusti malo gasa i udalji se od oblaka koso nanie u trenutku kada je
topla struja odozdo poela da ga usisava u njega: ako zaista ima ha'eje'ija on
eli da ih susretne u istom vazduhu, a ne tamo gde ga mogu iznenaditi pre nego
to opali. Povratna struja nadnese ga nad logor i on stade da razgleda njegovu
aroliku uurbanost. Dvadesetak ljudi je jo istovarivalo brodove. Ostali su
krili nisko gusto bunje da bi proirili teren za logor, a tamo iznad logora,
maleni traktor orao je brazde. To je bilo novo! Traktor mora da je izvaen iz
jednog od brodova, a brazde su izgledale tano kao da neko namerava da se bavi
zemljoradnjom.
To je bilo sasvim razumno, i u svakom sluaju dobrodolo - i te kako su
bili eljni sveeg povra, i ako ve Smrdouljci mogu da ga gaje, sigurno e moi
i Njupatori. Neto je ipak muilo Dejlhauza. Nije mogao tano da kae ta; da li
je to bilo zato to se vojnici bave zemljoradnjom? Prinudni rad?
On odbaci ovu pomisao; bila je zaista isuvie podmukla.
Malo potom, on izbaci malo balasta, i voda pljusnu na tek uzoranu zemlju
kao da izlazi iz deije igrake u obliku tua. Ono to mu je neprestano golicalo
pamenje poelo je najzad da ga uznemirava. Iz nekih razloga podsealo ga je na
profesora antropologije iz prvih dana studija, blagog i nenamteljivog oveka,
veoma slinog Aleksu Vudringu...
Nalik Aleksu Vudringu, koji je sada bio mrtav. Zajedno sa Gaom i
bugarskim kaplarom, koga zapravo nije stigao ni da upozna.
Padale su mu na pamet samo tune misli. Rezerve vodonika poele su da se
iscrpljuju, a i ha'eje'i su oevidno ve nauili da razlikuju baloni od oveka
koji se ljulja obeen na balone skupljene u mreu. Danas se nee dati prevariti.
On se nerado odljulja preko plae, ispusti gas i pade na sitan ljunak.
Dok je skupljao i pakovao izduvane balone prie mu Mardi Meninder,
zajedno sa enom narednikom koja je bila njen posilni. "Lepo si leteo, Deni",
ree ona. "Izgleda zabavno. Hoe li i mene jednom povesti gore?"
Neko vreme je utke gledao u nju. Zaista je izgledala veoma ljupko, ak i
u kestenjastom polusvetlu Kunga, na kome su joj usne delovale veoma tamno a
zlatni sjaj u kosi se nije video. Radna uniforma joj je bila nova i ispeglana,
sa ivicama 'kao no', a kratka kosa joj je ba lepo leprala na glavi dok se
kretala. "Kad god kae, Mardi. Ili moda treba da kaem pukovnie?"
"Ona se nasmeja. "Svi vi novopeeni oficiri ste isti, veoma vodite rauna
o inovima. Sada nismo na dunosti, Deni; dakle, zovi me Mard. Nauue."
"Nisam siguran da elim da nauim da budem vojnik."
"Oh, to e sigurno postii", obea mu ona. "Tinka, zauzmi poloaj.
Hajdemo u etnju, hoe li?"
ena narednik ih ostavi i uputi se u laganom trku ka ogradi od bodljikave
ice. Vojnici u rovu na uglu logora podigoe malo icu, tako da su njih troje
mogli da se provuku ispod nje; narednik na strai ovla salutira pred Mardi i
ona mu prijateljski klimnu. "Kada bi neko poao da se kupa u ovoj vodi", upita
ona, "da li bi tu enu neto progutalo?"
"Ne, koliko znam. Mi to stalno radimo."
"Deluje veoma primamljivo. Hoe li sa mnom?"
Dejlhauz zavrte glavom, ne odriui, ve udei se. "Mardi, zaista si
cura i po. Mislio sam da pukovnici stalno moraju biti zauzeti, naroito ako
misle da je njihovoj vojsci danonono potrebna naoruana straa i ograda od
bodljikave ice."
"Dragi Deni", odvrati ona srdano, "ja sam tek odskora pukovnik, ali sam
dovoljno dugo predavala teoriju toga poziva pred dve hiljade plebejaca u Pointu.

Mislim da sam prilino dobro ukapirala osnovne principe. Pukovnik ne mora mnogo
da radi; on samo treba da vodi rauna da svi ostali sve urade. Od jutros sam ve
obavila etiri sata tvrdoga posla."
"Da, video sam pukovnika Trija kako izlazi iz tvog atora."
Ona ga zamiljeno pogleda. Nije prokomentarisala, ve samo nastavi: "A to
se tie tvoje druge primedbe, straari oko samog logora su od ovog asa na
raspolaganju za druge dunosti; ali zato ima patrola u umi i svakoga sata se
leti u izvianje, a osim toga, Tinka je obueni strunjak za rukovanje svim
vrstama runog oruja. Mislim da moe biti miran."
"Nisam se brinuo o svojoj linoj bezbednosti."
"Ne, nisi. Brinuo si se o trupama pod mojom komandom, i u njihovo ime,
zahvaljujem ti na brizi." Ona razvue usta i potapa ga po ruci. "Saekaj malo."
Zatim nekako iskopa tabakeru iz depa, sagnu se iza njegovih lea da izbegne
vetar i veto pripali. Duboko uvue i zadra dim, pruivi mu cigaretu.
Izbacivi dim iz plua, ona pozva narednika. "Tinka!"
"Da, gospoo."
"Kada bude istila za nas sledeu porciju droge, sauvaj semenje. Da
vidimo da li moemo ovde da gajimo te male pederie."
"Da, gospoo."
Deni duboko uvue dim marihuane i stade da se oputa. U drutvu Mardi
Meninder nikada nije bilo dosadno. Dok je polako izduvavao dim posmatrao ju je
s izvesnim divljenjem. Za tren oka se prilagodila vruini, neprijatno maloj sili
tee, tekom vazduhu koji im je nedeljama pravio probleme. Zaista je bila cura i
po.
Kada su zavrili dodavanje pikavca bili su ve izmakli iz vidokruga strae
kod ograde, i nali se na jednom proirenju prirodne plae, ispod jedne okomite,
gole stene. Mardi stade i pogleda unaokolo. "Nimalo gore od bilo kog drugog
mesta", ree ona. "Tinka, zauzmi poloaj."
"Da, gospoo." Narednik se veto i energino uzvera preko padine do vrha
stene i Mardi odbaci svoju radnu uniformu. Ispod nje nije nosila nita. "Ako
hoe sa mnom, doi. Ako nee, ostani i pomozi Tinki da dri strau." I ona
pljusnu u vodu.
Droga, drutvo, ili ma ta drugo, tek Dejlhauz se oseao mnogo bolje nego
niz dana pre toga. Glasno se stade smejati, a potom zbaci sa sebe odelo i
pridrui joj se.
Desetak minuta kasnije oboje su bili opet na obali, leei, ne ba mnogo
udobno na svojoj odei, ekajui da se osue. "Jao", uzviknu odjednom Mardi,
"ako ikada dobijem nekoliko ljudi za kanjavanje, postarau se da povade kamenje
iz ovog peska."
"Navii e se."
"Samo ako budem morala, Deni. Spremam se da od ovoga napravim prijatan
logor ako budem mogla - lep posao. Na primer, zna li ta emo veeras imati?"
On okrenu glavu da je pogleda: "ta?"
"Prvu zvaninu igranku Logora Bloka Ishrane na Gemu."
"Igranku?"
Ona se nasmei. "Je li ti jasno? Ovi urani koji su ovde upravljali pre
mene nisu ni pomislili na tako neto. A prosto je kao pasulj: rairi nekoliko
ravnih ploa po zamlji, stavi traku u automat i gotovo. Provod subotom uvee.
Najbolja stvar na svetu da se odri borbeni duh."
"Ti mora da si najbolji pukovnik armije Sjedinjenih Drava - kad treba da
se zeza", zakljui Dejlhauz.
"I kada treba raditi sve drugo to pukovnik radi, Deni. To uvek imaj na
umu."
"Hou, Mardi. I zaista ti verujem. Samo, malo mi je teko da pamtim pod,
ah, trenutnim okolnostima."
"Dobro, obui u se, ako ti to pomae da se koncentrie. Nije ovo samo
igra i ala. Htela sam da porazgovaramo."

"O emu?"
"O emu god ti misli da treba. Kako ti izgleda sve ovo? ta se ne radi, a
trebalo bi. ta si saznao boravei ovde, a ja jo nisam otkrila."
On se podupre laktom da bi je bolje video. Ona mu vedro uzvrati pogled,
eui se po golom trbuhu tano iznad stidnih dlaka. "Pa", ree on,
"pretpostavljam da si videla sve izvetaje o susretima sa razumnim biima."
"Nauila ih napamet, Deni. ak sam i videla neka od tih razumnih bia u
Detriku, ali nisu bila u dobrom stanju. Naroito Prikradalo."
"Kopa Tunela? S njim nismo imali mnogo sree."
"Nikakve, rekla bih."
"Pa... dobro. Istina je. Ali uhvatili smo oko deset primeraka, dva iva. I
Morisej je napisao potpun izvetaj o njima, samo ga jo nije poslao. Kae da su
oni zemljoradnici - odozdo, ispod zemlje, to je veoma zanimljiva ideja. Sade
nekakvo krtolasto korenje po tavanicma svojih tunela. On se spremao da razgovara
sa onim strunjakom koga ste vi navodno doveli - ne znam joj ime."
"Sondra Lekler? Nije dola, Deni. Dala sam da je izbriu sa spiska."
"Zato?"
"Iz politikih razloga. Ona je Kanaanka." Gledala ga je znaajno. "Da li
ti to neto kae?"
"Ni najmanje."
"I mislila sam. Kanada je u Ujedinjenim Nacijama glasala u prilog odluke
Perua da proiri svoje teritorijalne vode za hiljadu kilometara. To znai da su
se direktno slizali sa ljakatorima. I svi znaju da je Kanada u toplom
prijateljstvu sa Smrdouljcima, zbog njenog prokletog smolastog peska kod
Atabaske. Ovoga asa, Deni, ona je politiki nepouzdana. U ovom transportu bila
su predviena etiri kanadska dravljanina, i ja sam im smesta izbrisala imena."
"Zvui prilino paranoidno", primeti on.
"Ne, samo realistiki. Nemam vremena da ti objanjavam ivotne injenice,
Deni. ta jo? Ne mislim vie na Kopae Tunela."
Pokuavao je da pronikne u nju pogledom. Leala je na leima, s rukama pod
glavom, ne prezajui od svoje golotinje dok je mirila prema usijanom, crvenom
Kungu. Iako je bila debeljukasta, struk joj se prekrasno usecao u oblinu
kukova, a dojke su joj bile okrugle i elastine ak i kada je leala na leima.
Ali ispod te plave kose bio je mozak koji Dejlhauz nije mogao da razume.
On se spusti u leei poloaj i ree: "Tu su i balonii. O njima znam
najvie. Nae jato je odletelo ka toplom polu, ali ima jo jedno, malo dalje,
iznad vode. U osnovi, oni se dre jedne teritorije, ali..."
"Bio si u logoru Smrdouljaca pre kratkog vremena, zar ne?"
"Aha. Dok smo se jo poseivali. Je li o tome eli da ti priam?"
"Izmeu ostalog."
"Dobro. Imaju avolski mnogo stvari koje mi nemamo, Mardi." On joj opisa
mainu koja je izlivala blokove za izgradnju, plazma generator, farmu, klimaureaje. Led.
"Ba lepo zvui", izjavi ona. "I mi emo sve to imati, Deni, to ti
obeavama. Jesi li video avion i etiri jedrilice?"
"Nisam. Imali su pistu - Kapi je o tome govorio; izgledalo je besmisleno
ako imaju samo helikopter. U to vreme nisu imali avion."
"Sada ga imaju. Znala sam da e prokrijumariti pojaanje koje neete
uhvatiti. Jesi li znao za bazu sa druge strane planete?"
"S druge strane? Misli na mranu polovinu Gema? Zar bi iko tamo traio
nekog avola?"
"Tek treba da otkrijem ta trae. Ali imaju je. ta misli, zato sam se
zadrala u orbiti i jo etiri puta obila planetu pre nego to smo se spustili?
Debelo sam se potrudila da napravim foto-mape i da radarom pretraim sve to sam
mogla; znam za svaki satelit oko Gema, znam za svaku takicu na povrini koja
troi energiju, i nimalo mi se ne dopada to to znam. Baza na drugoj strani je
bila pravi ok. Jesi li video neku decu u logoru Smrdouljaca?"

"Decu! Do avola, ne! Zato bi..."

"Mislim da preseljavaju cele porodice, Deni, to znai da imaju na umu
vie od obinog istraivanja."
"Kako moe iz kosmosa znati da li imaju decu?"
"Nikako, Deni. Nisam rekla da je izvianje iz orbite bilo jedini nain
kojim sam saznala ta se dogaa kod Smrdouljaca. Jo neto. Jo dve stvari.
Imaju li igralita za bezbol?"
"Bezbol?" Sada je ve sedeo, gledajui je razrogaeno. "ta e im, do
avola, igralita za bezbol? Kriket, moda, i bez sumnje fudbal, ali..."
"Prekinimo", ree ona ne objanjavajui mu zato. "Poslednje pitanje. Da
nisi moda naleteo na momka koji se zove Tamil?"
"Ne verujem." Dejlhauz je napregnuto razmiljao. "ekaj malo. Mali tip sa
obrijanom glavom? Igra ah?"
"Ne znam. On je Indoneanin."
"Nisam siguran, ali mislim da je bio jedan petrohemiar koji se tako zvao.
Nisam razgovarao s njim. Mislim da nije znao engleski."
"teta." Mardi je neko vreme razmiljala, a onda sede i zakloni oi rukom
da bolje vide. "Jesu li ono tvoji balonii?"
Kada se Dejlhauz okrenuo da pogleda, Mardi je ve ustala i krenula
nekoliko koraka ka obali; istog asa on zaboravi da pogleda u nebo, jer je
gledao u nju. Slikar Hogart je jednom rekao da je najlepa kriva linija u
prirodi linija enskih lea, a Mardina silueta na crvenoj pozadini neba imala
je prekrasne enstvene oblike. Polualjilo, Dejlhauz shvati po izvesnom
komeanju u preponama da je poeo da pokazuje zanimanje. Ali samo poeo.
Podsticalo ga je seanje na onaj njen prekrasni breuljak; odbijale su ga stvari
koje je govorila. Uskoro e morati da se preispita i vidi ta u stvari osea
prema Mardi Meninder.
Zatim mu pogled kliznu mimo nje, i on zaboravi ono komeanje. "Eno
ha'eje'ija, ree besno.
"Kakvih ejija?"
"Oni su grabljivci. Ne pripadaju naem jatu; pustili su da ih nanese vetar
ovamo, najverovatnije zbog svetla. Ovi oblaci su prepuni ha'eje'ija!" Jato
balonia bilo je ve toliko blizu da su ga mogli uti kako glasno peva, svega
nekoliko stotina metara daleko. A daleko iza i iznad njih, tri manje i vitkije
spodobe munjevito su se obruavale ka njima.
"Ono su te, kako-se-ono-zvahu? Isuse! Pogledaj onu majku", povika u
trenutku kada je prva vazduna ajkula veto rasporila mehur ogromne enke,
projurila pored nje, okrenula se njukom u rep i vratila se. Stigla je natrag
desetak metara nie, da uhvati izduvani baloni, dok je padao blejei svoju
posmrtnu pesmu. "Ta stvar je izvela onaj prokleti Immelmam! Posle Prvog svetskog
rata nijedan pilot to vie nije umeo da napravi!"
"Ovo nije predstava, prokleta bila! Oni umiru!" Jo dve grabljivice su
udarile i jo dva balonia bila su uhvaena u padu, blie obali. Sreom, to
nije bilo arlijevo jato. Nijedna od rtava nije pre toga drugovala s njim.
"Vidi li ono to izlazi iz enke?" upita on. "To su joj jaja. Dugake, nekako
pauinaste stvari. Zauvek e lebdeti u vazduhu i nee nikada biti oploena, jer
nijedan mujak nije..."
"Zajebi njena jaja, pile moje, ja bezrezervno podravam ajkulu! Kakva
savrena maina za ubijanje! Do avola, Deni, sad vidim zato ovde stvari ne idu
kako treba. Vi ste sebi izabrali pogrene saveznike. Ajkule treba uvrstiti u na
tim!"
Dejlhauz je bio preneraen. "One su zveri! Nisu ak ni inteligentne!"
"Daj mi profesora", uzviknu ona, "pa da ti pokaem drvenog filozofa. ta
e ti inteligencija za borbu?"

"Gospode! Balonii su nai prijatelji. Bave se izvianjem za nas.

Ha'eje'i nam nikada ne bi uinila tu uslugu. I sada hoe da se svrstamo sa
njihovim prirodnim neprijateljima?"
"U redu, vidim da moe biti problema." Ona se enjivo zagleda u
ha'eje'ija koji je strgnuo nesvarljivi gasni mehur i sada se sladio mekim
delovima svoga jo ivog plena. "teta", ree ona mirei se s neizbenim. Zatim
se vrati do Denija i uze ga za ruku, i dalje posmatrajui prizor. "Jesi li
sasvim siguran? Nema naina da ubedimo svoje uroenike da se pomire s ajkulama?"
"Nikako! ak i kada bi nekako uspela da dopre do ha'eje'ija i da im
objasni ta eli. Ha'eje'i ak ni ne pevaju. A pevanje je baloniima smisao
ivota. Nikada ne bi mogli da se drue sa stvorenjima koja ne pevaju."
"Oh?" Mardi ga je zamiljeno posmatrala. Onda mu pusti ruku i sede,
zabacivi telo i naslonivi se na ruke, gledajui ga odozdo. "Reci, Deni, da li
bi voleo da me natera da ti propevam?"
On je iznenaeno pogleda. Je li mogue da ju je posmatranje krvoprolia
seksualno uzbudilo?
Deni baci pogled ka vrhu stene, iza kojeg se video nepomini zatiljak
posilnog. "Moda je bolje da se vratimo", ree on.
"ta ti je, cakani? Ne voli publiku? Tinka nam nee smetati."
"Ona mi ne smeta."
"A ta ti smeta?" veselo upita ona. "Hej, kladim se da mogu da pogodim. Ti
bi se dapao sa mnom zbog pukovnika."
"Trija? On nema blage veze sa mnom."
"Ajde, mali, smanji doivljaj", nasmeja se ona i potapa rukom tle pored
sebe. Posle kratkog vremena on sede na to mesto, malo podalje od nje. "Misli da
sam se spetljala sa starim Njugenom Daviteljem?"
"Ne mislim, znam."
"Dobro, recimo da jesam?"
"Tvoja stvar", hitro odvrati on. "Ne kaem da nije. Moda ja imam neka
shvatanja mukih seksistikih svinja, ali..."
"Ali, moda i nema. I te kako ih ima, Bata-Deni." Njen osmeh vie nije
bio blag.
On slegnu ramenima. "Vratimo se u logor, pukovnie."
"Hajde da ostanemo tu. I", dodade ona, "ja imam vii in od tebe, i kada
pukovnik kapetanu kae 'hajde' to znai da on mora da ga poslua."
U Denijevim preponama vie se nita nije komealo; bio je ljutit, a ta
ljutnja ga je istovremeno i zabavljala. "Da, budemo otvoreni", predloi on. "Da
li ti to meni nareuje da te tucam?"
"Ne. Trenutno ne, dragi deko." Ona se nasmei. "Retko kad nareujem
oficirima da me tucaju. Samo regrutima, a i njima veoma retko, jer to loe
deluje na disciplinu."
"Hoe da kae da je pukovnik tebi naredio da se tuca s njim?"
"Dragi moj Deni", strpljivo ree ona kao da govori detetu, "prvo i prvo ne
bi smeo - ja imam isti in - drugo, ne bi morao. Sa Gajem bih se potucala u
svako doba. I iz bilo kog razloga. Zato to je, tehniki govorei, on vii po
inu od mene, a ja ne elim stalno da ga podseam na injenicu da sam ja ona
koja komanduje a ne on. I zbog toga to e na taj nain stvari u naoj misiji
napredovati bez sukoba. I zato to je zanimljivo raditi te stvari sa nekim ko je
upola manji od mene. Najzad, tucala bih se i s Krinpitom, ako bi to pomoglo
ratnim operacijama, samo ne znam kako bismo odgajali decu. Ali", dodade ona,
"devojka ipak ima pravo i na izvesna osveenja koja nee striktno sluiti nekom
cilju, a ja sam, Deni, sauvala zaista najlepa seanja na tebe u Bugarskoj
prole godine."
Potpuno oputena, ona stade da pipa rukom ispod sebe traei odeu i
izvue iz depa jo jednu cigaretu.
Dejlhauz ju je posmatrao dok je pripaljivala. Svaki centimetar njenog tela
imao je bronzanu boju. Bez tragova bikinija, i izgledao je mnogo bolje nego ona

prljavobela boja nalik na riblji stomak, koja se dobijala nakon nekog vremena
provedenog na Gemu. Ona se poea izmeu dva nabora koja su krila pupak i
poetak plavih stidnih dlaica, spokojno izduva dim i prui cigaretu Dejlhauzu.
Stvar je u tome, priznade on u sebi, to i on ima najlepe uspomene o
prologodinjem susretu s njom u Bugarskoj, i kao da mu uopte ne smeta to sada
ima i neka loa seanja. "Zna na ta se palim kod tebe?" upita je on.
"Zasmejava me na stotinu raznih naina. Lezi ovako, hoe li?"
Kada su jedno drugo do kraja iscrpli, jo malo su se odmarali. Onda Mardi
skoi i opet se baci u vodu. Dejlhauz odmah poe za njom. Prskali su se i
kikotali, i kada su izali iz vode on iznenaeno zakljui da se vie ne osea
sasvim iscrpljeno. Meutim, Mardi je ve dovikivala ka steni: "Tinka! Vreme!"
"Trinaest i dvadeset asova, gospoo!"
Mardi hitro navue svoju radnu uniformu, i nagnu se da poljubi Dejlhauza,
dok je on stajao s jednom nogom u gaama. "Vreme je da se vratimo. Popodne imam
mnogo posla pre igranke i, Deni, zaista e me zaduiti ako mi uini jednu
uslugu."
"Koju?"
"Naui Tinku danas popodne da radi te stvari sa balonom."
"Zato?"
"Hou da je poaljem da obavi jedan posli za mene. Vano je."
On za trenutak razmisli. "Mogu da je uputim u osnovne stvari. Ali ne znam
da li e za nekoliko sati nauiti sve to treba."
"Brzo e uiti, obeavam ti. Hajde da se utrkujemo!"
Trali su stotinu metara. U poetku je Mard isprednjaila, ali kada su
ugledali predstrau Dejlhauz je ve uspeo da je stigne. Dok ju je mimoilazio ona
isprui ruku, dohvati njegovu i povue ga natrag, da nastave obinim korakom.
"Hvala na fiskulturi", dobaci mu.
"Kojoj fiskulturi, plivanju, tranju ili tucanju?"
"Na svemu tome, dragi Deni." Teko je disala i tada, upravo pre nego to
e se pribliiti tako da straari mogu da ih uju, ona ga zaustavi. "Jedno moram
da ti kaem", ree ona.
"A to je?"
"Hou da imamo iste raune. Sa Gajem Trijem sam se tucala. Sa tobom sam
vodila ljubav."
Dvanaest na strai, dvoje u stacionaru, troje u brvnari sa radio-vezama i
osam deurnih na poslovima koji se ne smeju naputati dvadeset etiri sata; od
preostalih sto dvadeset i nekoliko ljudi u logoru Bloka Ishrane gotovo svi su
bili na igranci. Mard je estitala samoj sebi, igrajui u brzom kolu. To je bio
veliki uspeh. Kada se kolo zavrilo i ritam promenio na neto latinoameriko,
otresla se trojice mukaraca koji su doli da je pozovu na igru. "Moram ovo da
odsedim i povratim dah", saopti im. "Posle sledee numere imam jedan mali
govor. Posle toga sam vam svima na raspolaganju."
Potom se povue iza niskog podijuma i sede na zemlju ukrtenih nogu, teko
diui. Roditelji Mard Meninder su je obdarili dobrim genima, a i ona se dobro
starala o svojoj fasadi; posle dugog radnog dana i jednoasovnog plesanja jo se
nije umorila i bila je sasvim prisebna. A dan nije bio samo dug, ve i
delotvoran. Uspela je da logor prebrodi paniku zbog gubitka troje ljudi,
ponaajui se kao da to nije vano. Sve ih je okupila na igranci. Zapoela je
pripremne radnje za Tinkinu malu misiju, organizovala efikasnu strau oko
logora, vie nego prepolovila posao oko iskrcavanja i skladitenja tereta i
zapoela jo est drugih zadataka, isto toliko vanih. I pokrenula je stvari sa
Denijem Dejlhauzom, pod uslovima koje je sama odredila ali koji su i njemu
oigledno bili prihvatljivi. To je bila njena lina stvar, ali ne bez znaaja.
Mard je vodila rauna da budnim okom prati dugorone ciljeve. A kao mogui
stalni ivotni saputnik, ukoliko se pokae da e se na Gemu uspostavljati stalni
odnosi, Dejlhauz je bio najbolji izbor koji je toga asa imala u izgledu.

Mard Meninder je bila ubeena, odskora ali zato vrsto, da je roena

upravo za ovaj posao. Bilo je vano da se uradi na pravi nain, to e rei na
njen nain, koji je morao biti objanjen i potovan od prvog dana. Nikakvih
pogrenih poetaka. Logor ima da bude srean - mnogo rada da ljudi ne lenare, i
mnogo slobodnog vremena za zabavu. Logor ima da bude produktivan. Gem je
pripadao njoj i njenim i sada su ga dobili.
Dok je ekala da se zavri a-a-a razmiljala je o sutranjem danu. Brod
Jedan e biti ispranjen i radna grupa moe poeti da razdvaja njegove dve
polovine i da ih prenosi u poloaj ispred ograde. Dejlhauza ili Kapeljinikova kojega? Rusa, odlui ona - Kapeljinikova treba obavestiti o Tinkinoj misiji,
ili bar u dovoljnoj meri da bi je mogao ispratiti makar deo puta do logora
Smrdouljaca. Radna grupa moe biti organizovana da pobija koie za
poljoprivredne terene. Upoznae i nauie da razlikuje bar estoro iz prethodne
grupe koja je tu ivela; kroz dve nedelje saznae sve to bi trebalo da sazna o
svakome u logoru. Naredbe e se izdavati tako da Gaj Tri bude nazvan njenim G-1,
a Santanelo njenim G-2; na ostale e saekati, moda ima ljudi koje jo nije
upoznala a kojima treba dati odreene poslove. I ako sve bude ilo kako treba,
tokom ona tri sata podnevnog odmora ona e ii u etnju po umi. Ako se to moe
nazvati umom. I njome e se morati pozabaviti; oboriti nekoliko stabala one
smrdljive kungove paprati, iskopati i oistiti nekoliko bazena za odvodnjavanje,
da bi se isuile te promoene livade. Uspee - trebalo je samo imati dva
buldoera. Ovo je podseti da je krajnje vreme da napravi spisak potrebnih stvari
za sledei transport sa Zemlje. To nije smelo da eka. Uz svu onu galamu to su
nadigli civili, Mard Meninder nije bila sigurna koliko e biti novih
transporta. Znala je broj sitnica koje znae udobnost i koje e traiti, ali
starosedeoci e verovatno znati i za vie. Morae, dakle, da razgovara sa njima.
Morisej, Krivitin, Kapeljinikov - ostalim imenima popunie spisak kasnije.
Miris narkotika iza podijuma joj je prijao. Pomiljala je da zapali jednu
pre nego to ustane da odri svoj govor - to je bio jo jedan nain da pokae
svoj lini stil. Ali nije prolo ni pola sata od kako je popuila poslednju, a
Mardi je tano znala koliko moe da podnese; mogla je da dobije vrtoglavicu.
a-a-a se zavrio i devojka pored muzikog automata iskljui aparat,
gledajui u Mardi. Mardi klimnu i pope se na podijum.
Smeh i agor se pstepeno utiae, kada se vie od stotinu ljudi okrenu
prema njoj. Ona im se nasmei, ekajui tiinu. Izgledali su tano onako kako je
izgledao i plebs u Vest Pointu, kao publika u sali za svedoenje Senata, kao
svaka publika pred koju je ikada stala. Mard je uvek imala dobar kontakt sa
publikom; uvek je umela da je navede da je zavoli, i zato je i ona nju volela. A
onda progovori: "Dobro doli na prvu redovnu subotnju igranku ekspedicije Bloka
Ishrane. Ja sam pukovnik Mardori Meninder, SAD, i komandant vaeg logora. Neki
su se od vas do sada ve prilino dobro upoznali. Mi ostali emo se uskoro veoma
dobro upoznati, jer u krajnjoj liniji i nemamo drugog izbora, zar ne? To me
nimalo ne zabrinjava, a nadam se ni vas. Mi smo prilino odabrano drutvo." Ona
pusti da joj pogled odluta mimo publike do ivice osvetljenog podruja, gde su
dva fizika radnika pridravala treeg koji je povraao, i dodade: "Iako moda u
poetku niste svesni toga." Mali kikot ali neizvetaen. "Dakle, da ponemo sa
upoznavanjem. Gaj? Sent? Gde ste?" Ona im predstavi Trija i Santanela, poto
ovi iskoraie napred. "Sada Vens Kadahi - jeste li tu? Vens je matematiar, ali
i na svetenik. Ranije je predavao u Fordamu, ali je pristao da ga ne imenuju
za profesora da bi se pridruio ovoj ekspediciji. Prema tome, ako neki poele da
se venaju, Vens je za to ovlaen." Tiho kikotanje. "On je pomalo staromodan i
dopae mu se ako mladenci budu razliitog pola." Malo jai smeh, ali sa upitnim
prizvukom. "U sluaju da to elite, a i ako ne elite, svakako morate upoznati
ii Arkavili. iii? Eno je, naa doktorka. Ipak, nemojte se razboljevati
sledeih dvadeset etiri sata, jer ona se jo nije potpuno smestila. Posle toga
bie spremna za rad, a tamo kod kue, u Ordonikidzeu, bila je specijalista za
obstetriku." Ovoga puta nije bilo smejanja. Nije ga ni oekivala. Mardi im dade

minut da izvedu logike zakljuke, a onda ih glasno izgovori. "Kao to vidite,

planiramo stalnu bazu, a ja lino nameravam da od ovoga napravim najbolju slubu
koju ste ikada imali, tako da e mnogi od vas eleti da obnove boravak i zauvek
ostanu ovde. A ako to ve elite - i ako neki meu vama shvate ozbiljno ovo o
emu govorim i odlue da se nasele i osnuju porodice na Gemu, nudim specijalnu
nagradu. Hiljadu petrodolara za prvu bebu koja se rodi u naem logoru - pod
uslovom da je nazovete Mardori, po meni." Saekavi aplauz, ona dodade: "Dve
hiljade, ako bude deak." Poto je bila nagraena smehom koji je i oekivala,
ona napokon zavri: "A sada, nastavimo igranku." I im je muzika poela, ona
skoi sa podijuma, zgrabi prvog oveka koji se tu naao i sve ih povede.
Sledeih pola sata Mard Meninder je igrala ulogu domaice, u kojoj je
zaista bila odlina. Igrala je sa mukarcima koji su se ustezali, starala se da
muzika stalno svira, da pie stalno pridolazi. elela je da se svi dobro
provedu. Sutradan e imati dovoljno vremena da razmiljaju o stalnom
naseljavanju, i o tome koliko e zaista imati izbora u pogledu produenja
boravka. Kada je uoila priliku obavestila se kod ljudi koji su unapred znali
ta e rei, pitajui ih kako im se sve to inilo. Izgleda da je dobro prolo.
To je oraspoloi i ona shvati da zaista uiva u zabavi. Pila je sa onima to
piju, puila sa onima to se drogiraju i igrala sa svima. Za sada je sve bilo
bezbedno. Kada doe vreme da se igranka zavri Tinka e je obavestiti, a u
meuvremenu Tinka e motriti na svog pukovnika.
Vraajui se od svee iskopanog poljskog klozeta, Mard zastade da uiva
malo u prizoru svojih ljudi koji se vesele. Sve e biti u redu! Zaista su bili
dobro drutvo, paljivo odabrani, u punoj snazi, dobro izvebani. ta god da je
prethodno govorila pred drugima, duboko u srcu je oseala malu ali neumitnu
strepnju da e njeno prvo nezavisno komandovanje moda od nje zahtevati osobine
za koje nije znala da li joj nedostaju. Do sada nije. Do sada se sve odvijalo
tano onako kako je isplanirala, u skladu sa prioritetima koje je poreala u
svojoj glavi: zahtev broj 1, sauvati zajednitvo i disciplinu u jednici. I bilo
je sauvano; mogla je da vidi straare u redovnom obilasku, malo razoarane to
nisu na igranci, ali do tanina potujui date im naredbe. Zahtev broj 2,
izvriti misiju koja joj je poverena. To je takoe ve dobro odmaklo. Zahtev
broj 3, srazmerno ispunjenju zahteva brojeva 1 i 2, uiniti da logor bude radan
i srean. Izgledi su i tu bili dobri.
Ona obie oko ivice platoa za igru, otpozdravljajui i smeei se; jo
nije bila sasvim spremna da se vrati na ples. Tinka se pojavi pored nje, s
jednom rukom na vrei sa oznakama vladine dokumentacije, upitno je gledajui.
Mard zavrte glavom. U tom trenutku nije oseala elju za jo jednom cigaretom.
Bila je srena i oputena, i samo malice oseala neku udnu prazninu u glavi:
delimino usled lepljive vreline, a delimino usled onog udnog oseanja
neravnotee izazvanog injenicom da joj je teina bila za etvrtinu manja od one
na koju je navikla. Bila je pomalo i nervozna, i proveravajui datume u mislima,
uini joj se da zna i zato. Kada je dospela u blizinu doktorke, ree joj na uho
"Jeste li ve instalirali svoje zamrzivae za banke sperme i ovuma? Mislim da
sam ve gotovo spremna da dam svoj prilog."
"Biemo sutra u podne", obea ii Arkavili. "Ali kad pogleda kako momci
i devojke nestaju u bunju, ne znam da li e nam biti potrebne."
"Bolje da ih imamo i da nam nisu potrebne, nego da su nam potrebne a da ih
nemamo. Ako budem mogla, ja bih..."
Ona uuta. "ta biste, pukovnie?"
"Nita. Ne mojte da vas ja zadravam u hitnom poslu", ljubazno odvrati
Mard, i isprati pogledom doktroku koja je krenula da klozetu. Da moe, dobavila
bi ceo kontigent zamrznute sperme i enskih jajaaca sa Zemlje, jer to je vei
izbor raznovrsnih gena u poetku, tim ima vie verovatnoe da e za dva do tri
pokolenja podmladak ostati zdrav i mentalno stabilan. Ali jo se nije potpuno
odluila da li da taj zahtev stavi u svoje sledee pismo Deda Mrazu. Imae

dovoljno nevolja i sa onim to je ve odluila da zatrai, a na udaljenosti od

bog zna koliko godina njene moi ubeivanja bile su ograniene.
Nekoliko metara odatle Bugarka se prepirala sa Stadom Svegertom,
narednikom koga je Mard bila stavila u prvi brod. U nekoj drugoj situaciji ona
se ne bi umeala, ali sada je htela neto od Dimitrove. "Tinka", dobaci tiho
preko ramena.
"Da, gospoo."
"Ostani tu." Mard krenu prema ono dvoje to su se svaali, koji odmah
prekinue kad im se ona priblii. "Oprostite to vas prekidam", ree ona.
Dimitrova je streljala pogledom. Prgavo neko lue; Mardi sevnu u pameti
da je moda njen prvi utisak o Ani Dimitrovoj bio i najbolji, ali nije vie
vredelo misliti o tome i stoga odmah odbaci tu pomisao.
"Nema ta da se prekida, pukovnie", ree devojka. "Narednik je hteo da mi
pokae neto to ja nisam elela da vidim."
"To lii na njega, duo." Mardi se smekala. "Hoete li nas ostaviti
nasamo, narednie?" I kada se izmae da ih vie nije mogao uti, ona upita:
"Kako govori indoneanski Dimitrova?"
"Indoneanski? To mi je najslabiji jezik, ali verujem da bih mogla
zadovoljavajue da prevedem neki dokument."
"Ne treba mi prevoenje dokumenata. Hou da znam kako se kae: 'Dobro
jutro, gde vam je igralite za bezbol'?"
"ta?"
"Prekini gospo! Samo nam reci kako se to kae?"
Ana je oklevala a onda ree, pomalo prezrivo: "Selamat pagi dimana
lapangan baseball?"
"Hm."
Mardi je ponavljala u sebi, posmatrajui Tinku. Posilni slee ramenima.
"Dobro. Napii mi to. A sada, kako se kae 'imate li mapu'?"
"Soudara punja peta?"
"Jesi li zapamtila?" upita Mardi, gledajui u svog posilnog. "Nisi
sigurna? U redu. Dimitrova, odvedi Tinku u moju kancelariju i napii joj to.
Pazi da sve tano naui." Za trenutak ona pomisli da e se Bugarka usprotiviti,
ali ona napokon klimnu i njih dve se udaljie.
Narednik Svegert je jo stajao tri metra daleko, posmatrajui je spokojno
i zainteresovano. Mardi se nasmeja. "ta radi tu Svegerte, eka da me zamoli
za igru? Ili hoe meni da pokae tu malu stvar koju si toliko eleo da izvue
za Dimitrovu?"
"Do avola, pukovnie. Niste me uopte shvatili."
"Kladim se da jesam, Svegerte", ree ona blagonaklono. "Ti nisi lo momak,
ali nije u duhu moje politike da se, hm, bratimim sa regrutima. Izuzev ako nije
u pitanju neto hitno i vano, naravno. A ono to ti ima da pokae ve je
odavno i esto viano, garantujem ti."
"Ah, ne, pukovnie. Verujte, bilo je iskljuivo pouno. Ovde imaju
pripitomljenog balonia i stvarno je zanimljivo."
"Ta nemoj?" Ona ga pogleda paljivije, i iz naina na koji mu je glava
upadala izmeu ramena shvati da mora biti da je dobro napunjen neim. On je
takoe bio pripadnik regularne vojske, i nazvali ovo vremensko razdoblje dnevnim
ili nonim, Kung je u stvari sve inio da bude veoma blizu punom dnevnom svetlu.
"Pogledau", rei se ona. Zajedno s njim ona zae iza kuhinjskog atora; tu je
lebdeo baloni, zakaen za konopac, tuno i tiho pevuei neto samom sebi.
"ta kae?" upita ona.
"Zaista ne znam, gospoo", odgovori narednik ozbiljna lica. "Hoete li ga
pridrati za trenutak? Samo povucite za konopac?"
Mardi ga prodorno pogleda, ali bio je u pravu. Zanimalo ju je. Ona povue
konopac. "Ta prokletinja je snana", poali se. "Hej, Svegerte! ta to radi?"
On se sagnuo i izvlaio neto ispod katranisanog platna. "Samo reflektor,
gospoo."

"I ta e ti on?"
"Znate", odgovori on lukavo, "ja ovo nikada nisam video, ali momci vele da
je veoma zanimljivo kada se ovaj tu osvetli."
Ona skrenu pogled s njega na tuno, naborano lice balonia i opet pogleda
u njega. "Narednie", ree ona pretei, "ima zaista da bude, jer u ti inae
staviti guzicu na rotilj. Upali taj jebeni reflektor."
"Je li to nareenje, gospoo?"
"Upali!" zarea ona. "Inae..."
I on je poslua.
15.
Posle etiri dana moljakanja Ana je najzad dobila dozvolu da preko radio
veze pozove logor Bloka Radne Snage. Kada joj je tehniar za komunikacije dao
znak poni, ona se nagnu napred i na urdu jeziku progovori u mikrofon. "Zove Ana
Dimitrova, iz logora Bloka Zemalja Izvoznica Hrane. elim, molim vas, da govorim
sa Ahmedom Dulom."
Tehniar iskljui mikrofon i ree: "Sada ekajte. Povratna poruka obino
stie tek kroz deset minuta."
"Poruka? Zar ne mogu govoriti neposredno sa doktorom Dulom?"
"Ne kod ljakatora, duo. Mi poaljemo poruku, oni poalju odgovor. Ako su
raspoloeni."
"Kako je to udno. Dobro, hvala vam. Saekau napolju." Izlazei ona
dodade: "Molim vas, pozovite me kad stigne odgovor."
"Budi sigurna, duo."
Ba glupo, razmiljala je ljutito, sedei prekrtenih nogu u toplom sjaju
Kunga, koji je podseao na elektrinu grejalicu obeenu iznad glave. Dobro,
najzad - deset minuta. Ona bi ekala i due od deset minuta da uje Ahmedov
glas. Njegove nevolje izgleda da vie nisu tako teke kao to se ona nekada
bojala. Prialo se po logoru da su Narodne Republike, kroz nezamislive i
nadljudske napore, ipak uspele da ponovo uspostave veze sa svojom ekspedicijom
na Gemu. Spustio se i vasionski brod. Naravno, veoma mali, ali bar vie nisu
bili bespomoni i u zavisnosti od dobre volje drugih kolonija da bi preiveli.
Dulu je to, mora biti, strahovito ljutilo!
Logor je oko nje bio sav uurban i u poslu. Na padinama iznad njih ve je
bio raskren i zasaen gotovo ceo hektar zemljita, i ve su bile pobodene
bandere za svetla koja e uiniti da semenje izraste. Sledee na redu je
snabdevanje strujom, a i na tome se ve radilo. Blok Ishrane je najzad dobio
svoju vlastitu solarnu elektrinu centralu i ona se upravo montirala, a u
meuvremenu je jedna parna centrala na nuklearno gorivo ve radila - mala,
skupa, ali pouzdana.
Ana je bila najbolja od tri logorska prevodioca i, posle nestanka Herijete
Santori, jedina koja je izgleda bila u stanju da rekonstruie finije strukture
jezika koji tek delimino razume. Jezik Krinpita je jedva znala, i nije bilo
izgleda da e ga esto upotrebljavati. Zbog Kopaa Tunela provela je mnogo
vremena sa onim Demsom Morisejem, koji ih je izgleda shvatio kao najvaniji
lini cilj u ivotu; ali nije imala mnogo koristi. Mikrofoni, koje je tako veto
i oprezno uvlaio u tunele, tek ponekad bi uhvatili odlomak skuenih,
cvrkutavih, polupriguenih glasova; Kopai Tunela su ih oigledno smesta
primeivali i izbegavali - ukoliko ih nisu krali. Vie nego jedanput Morisej je,
izvlaei icu, otkrivao da su mikrofoni na njenom kraju veto izvaeni iz
kontakta.
Ali jezik balonia govorila je teno. Marljivo je radila u saradnji sa
profesorom Dejlhauzom - da sada samo pomou radija; zanimljivi, ali i
zastraujui izgledi da se jednoga dana vine zajedno s njim u nebo ispod mree
pune vodonikovih balona bili su odloeni za neko neodreeno vreme u budunosti.
A onda je ruski pilot, Kapeljinikov, uzleteo sa posilnim pukovnika Meninderove
i mnogo vodonikovih balona na neki glupi, tajni zadatak i njoj je bilo nareeno

da do daljnjeg ne prilazi radio-ureajima. Umesto toga bio joj je dodeljen

pisarski posao u maloj bolnici, gde u stvari nije bilo bog zna ta da se pie,
jer jo nije bilo pravih pacijenata.
Ipak. Uprkos svemu. Bez obzira na razna sitna osujeenja i sekiracije, zar
nije najzad bila na Gemu, svega nekoliko desetina kilometara daleko od Ahmeda?
Da se i ne pominje vrtoglavo uzbuenje to je uopte i stigla na Gem. Druga
planeta! Krui oko druge zvezde!
Toliko daleko od kue da se ak ni Sunce nije moglo videti na zarudelom
nebu Gema! Jo se nije usuivala da izae u dunglu (iako drugi jesu, i vraali
se ivi i zdravi i veoma uzbueni svim onim neobinim stvarima to su ih
videli). Jo nije ni zaplivala u tom velikom jezeru, ili moru, tako primamljivo
blizu; nije se setila da ponese kupai kostim, nije jo imala vremena da saije
sebi jedan, a sigurno da se nee pridruiti onima koji su se ludirali po plai
kao od majke roeni. Upravo ovog asa mogla je da vidi jednu skupinu takvih gde
se bukaju i dovikuju. Trebalo je da rade na montiranju hidroplana na obali, ali
misli su im, mogla je da se zakune, bile daleko manje na prevozu a vie na
ivotinjskom uivanju na obali.
Ne, pomisli ona, potaknuta oseanjem pravde, nije bila u pravu: zato to
ne bi inili? Ane se nije ticalo da li e drugi ljudi imati drukije moralne
nazore od njenih, dokle god ne pokuaju da ih njoj nametnu. A brkanje bi joj, u
stvari, veoma prijalo na ovoj zaguljivoj sparini...
"Dimitrova!" Ona skoi i utra u ator po odgovor, ali on je samo glasio:
"S Ahmedom Dulom ne moete trenutno razgovarati. Poruka e mu biti
preneta."
Na engleskom. I povrh svega, na engleskom sa veoma ravim naglaskom. Koga
god da je Maov Naslednik poslao, to nisu bili dobri prevodioci. Ona se zahvali
radio-tehniaru, krijui razoaranje, i krenu u etnju do ivice logora. Nije
bila na dunosti, jo nije bilo vreme ruku, bilo je prerano da se ide na
spavanje; ta moe da radi, s obzirom na to da joj je ono to je najvie elela
da uradi bilo uskraeno?
Zaista, bilo je isuvie obeshrabrujue! Gde bi mogao da bude?
Naljuti je otkrie da joj upravo poinje jo jedna glavobolja. Da ovek
pobesni! Iz nepoznatih razloga nije ih imala mnogo tokom prvih nekoliko dana
boravka na Gemu - moda zato to je sve bilo tako uzbuujue da nije imala
vremena da misli na glavobolje. Sada joj ba nije bila potrebna. Ana je po
prirodi bila vredna, i pade joj na pamet da joj dokolica nee pomoi da
predupredi glavobolju ve da e je, naprotiv, pogorati. ta da radi? Kada bi
samo imala odgovarajui kostim, kako bi bilo prijatno pomagati graditeljima
amaca na obali. Ili da se ispne po strmini i pomogne u sejanju - ali ne, sada
su jo samo orali, a ona nije umela da upravlja traktorom. Elektrina centrala.
Nita nije znala ni o tome, naravno, ali je imala snane ruke i spremnost da
uposli malo miie, zato da ne?
Na alost, kada se pribliila otkrila je da je jedan od nezauzetih koji je
ve radio na tom poslu bio narednik Svegert.
Ona promeni pravac i urno se udalji odatle.
Izbegavala je Svegerta jo od one noi kada se bila vratila sa
pukovnikovim posilnim i zatekla ih na gomili, nasred otvorenog polja, tako da su
ih svi mogli videti! Naravno, niko ih drugi nije video. Nana se smesta okrenula
u stranu, preznojivi se od stida, i videla da nema nikoga drugog, inae bi ceo
logor ve priao o tome. Tinka e utati, Svegert se moda nee usuditi da lane,
a pukovnik - pa, dobro, Ana nije ni uobraavala da razume pukovnika. Nije mogla
da izbegava i pukovnika Merd Meninder, a ta ena nije rekla ni rei o onom
dogaaju: u stvari, nije niim pokazala da se bilo ta dogodilo. Ta Amerikanka
izbeljene kose, koja se sparuje sa ovekom kome moda ne zna ni ime! Ne, ni ovo
nije bilo poteno; poznavali su se. Ali sigurno se nisu druili. Oh, naravno,
ona bi to odmah pripisala afrodizjakom delovanju one - one magle, nazva je ona
u sebi, koju je izbacivao ranjeni baloni. Do sada se ve sve o tome znalo.

Ipak, toliko uasavajue razvratno! Da ne kaemo - kako se ono kae 'prijemivo'.

Ana se obrela pored straarskog mesta ispred ograde, i odjednom joj
postade jasno ta je u stvari elela da uradi. "Idem u etnju", ree ona kaplaru
na dunosti, koji samo slee ramenima, nezainteresovano je posmatrajui kako se
provlai izmeu dve bodljikave ice.
Kad ve ne moe da vidi Ahmeda, moe bar da vidi Gem. Probijala se kroz
ruiasto rastinje zejtinjavog odsjaja, koje je treperilo svojim
zelenkastoplavim sjajem, i zastala da oslune. Tanki, uznemireni glasii uli su
se u bunju; biljke su utale na vetru. Nije bilo ivih bia koja bi joj mogla
nauditi, u to je bila sigurna. Nije bilo ni mnogo ivotinja, zbog blizine
logora. Neke su pobegle od straha, a neke su bile otrovane; na mestima gde su
ljudi zadueni da toga dana izbacuju ubre, doneli taj dnevni deo otpadaka i
zakopali ga u umi, paprat je bila sasuena a tlo obraslo kiselom travom potpuno
ogolelo. Biohemijski sastojci sa Zemlje bili su isto toliko ubitani za one sa
Gema kao i ovi za njih, ali stanovnici Gema nisu imali svoj Kemp Detrik da im
pravi pomade i injekcije kojima e se zatititi od te trulei.
Ali ono to je preostalo bilo je tako oaravajue i tako udesno! ume
biljaka nalik na paprat, ali sa voem i drvenastim stabljikama zeljaste biljke,
veoma nalik na bambus; njihova uplja stabla bila bi odlina za gradnju, i Anina
tedljiva dua ree joj da obavesti pukovnika da vie ne trai dragoceno gvoe
na motke za atore. Puzavice nalik na vinovu lozu, sa tvrdim semenjem, bez
sumjne namenjenim da se iri putem izluevina malih ivotinja (ako su neke
uopte preivele u ovom delu ume). I divovsko drvee nalik na mangrov, zvano
'viestruko drvee' zato to se po desetak i vie stabala preplitalo i spajalo u
kronjama, koje su joj pravile pravi baldahin nad glavom dok je hodala ispod
njih.
Ona se zaustavi i pogleda unaokolo. Nije se moglo dogoditi da se izgubi,
uveri se sa olakanjem, dokle god bude drala na oku crvenu, svetlucavu vodu sa
svoje leve strane. Mogla je u svako doba prosto da se spusti do nje i da se
vrati du obale.
A nije se moglo dogoditi ni da se umori, jer je s lakoom prelazila preko
oborenih stabala i stenja. Vreme je bilo odlino za etnju po prirodi, pomisli
ona, provlaei se izmeu stabala viestrukog drvea koja su se iskrila
zelenkastoplavim perlama, nalik na sivce, samo kada je glava ne bi toliko
bolela.
Ispred sebe ona ugleda grudve sivoruiaste gljive, koja nije svetlela.
Izgledala je sasvim kao mozak, pomisli ona. U stvari, kao njen vlastiti. Poto
se prosecanje uljevitog tela obavljalo pod lokalnom anestezijom, ona je
svojevremeno mogla da vidi sve to se dogaalo, neto u ogledalu vie svoje
glave, neto na ekranu od tenog kristala. Tako joj je upravo izgledao i njen
mozak, tada. Sasvim tu i bez oseaja. ak i kada ga je povijena otrica
raspolutila jednim glatkim pokretom, teko je bilo povezati taj prizor sa
istrajnim, tupim pritiskom koji je bio sve to je oseala... Kasnije, dok su
ponovo spajali neke neophodne nerve, odjednom je osetila stvarnost svega toga.
Pozlilo bi joj da nije bilo majinskog prebacivanja hirurga: "Ama, ne, kojeta!
Nee mi valjda povratiti." I Nana nije...
"Kakva je ovo buka?"
Kao da su negde daleko tapovi lupali po upljim panjevima, i kao da neko
jeca i zavija. Te zvuke je ula ve ranije, na trakama u Kemp Detriku. Tako je,
ljuskari! Moda ne ona drutvena vrsta. Moda oni divlji i opasni o kojima su
kruile glasine...
Iza nje se zau strogi ljudski glas. "Ana, zar nije nepromiljeno da bude
ovde sasvim sama?"
Govorio je urdu! S onim ozbiljnim saoseanjem koje je tako esto sluala!
Jo pre nego to se okrenula znala je da je to Ahmed.

Posle jednog sata i kilometar daleko odatle, leala mu je u naruju, ne

usuujui se da se pomeri da ga ne bi probudila. Glasovi Krinpita su se stalno
uli, nekada blizu, nekada kako se udaljavaju; ona se nasmei pri pomisli da je
taj stvor sigurno bio u blizini, dok su njih dvoje vodili ljubav. Ne mari. Ovo
nije bilo neto ega se treba stideti, to bi ona inae javno inila. Nimalo
nije bila nalik na onu izbeljenu Amerikanku, zato to ... naravno, zato to je
bila s Ahmedom.
On poe da se trza u snu, hrknu duboko i probudi se. "Oh, Ana! Znai,
nisam ovo sanjao!"
"Nisi, Ahmede." Ona malo pouta, a onda ree neto tie: "Ali ja sam ovo
sanjala, mnogo puta... Ne! Nemoj opet, ne odmah sada, molim te dragi Ahmede ili, da, kad god zaeli; ali pusti me da te prvo pogledam." Ona zavrte glavom i
prekore ga: "Tako si mrav! Jesi li bio bolestan?"
Crne oi nalik na bisere izgubie svoj sjaj. "Bolestan? Jesam, ponekad.
Ponekad sam i gladovao."
"Gladovao! Uasno! Ali... ali..."
"Zato sam gladovao? Na to je lako odgovoriti. Zato to su tvoji ljudi
oborili na transport."
"To je nemogue!"
"Nije nemogue", suprotstavi se on, "zato to se i dogodilo. Hrana za
mnogo dana, nauni instrumenti, dva broda i... i trideset i etiri ljudska bia,
Ana."
"Mora ipak da je bio udes."
"Ba si naivna." On besno ustade, skupljajui svoju razbacanu odeu. "Ne
krivim tebe, Ana. Ali taj zloin je nepobitan, i za njega moram nekoga
okriviti." On nestade iza mnogostrukog stabla i posle nekoliko trenutaka ona
zau kako mu mokraa pljuska po deblu.
I jo jedan zvuk: egrtanje i zavijanje Krinpita, koje se pribliava. Da
je samo mogla da provede malo vie vremena uz trake u Detriku! Ali, i ovako je
uspela da odredi zvuni signal koji je stalno ponavljao arrrn - a onda dva
hitra tona: aj-gon.
Jedva ujnim glasom, ona pozva: "Ahmede?"
Zau se njegov smeh. "Ah, Ana, da te nije uplaio moj prijatelj? Nee nam
uiniti nita naao. Mi mu nismo dobri za jelo."
"Nisam znala da ima takve prijatelje."
"Pa, moda i nemam. Ne. Mi nismo prijatelji. Ali poto sam ja neprijatelj
njegovih neprijatelja, bar smo saveznici. Doi, arn-igone", pozva on, kao
domain koji eta kue, i vrati se iza stabla tako da ga je mogla videti.
Iza njega, cupkajui porebarke, pojavi se ogromno stvorenje nalik na ruan
san, kloparajui i zavijajui. Ana jo nikada nije bila u blizini jednog
odraslog, ivog Krinpita, i tek sada postade svesna koliko su veliki i koliko im
je zvuk glasan. Nije imao kljeta kao rak. Imao je dva para udova sa jednim
zglobom na sredini koji su mahali iznad njega, dva para koja su se povijala u
kande nalik na maje, i dva para koja su se zavravala zadebljanjima oklopa
nalik na pesnice.
Stvorenje zastade i izgledalo je da posmatra Nanu, premda, koliko je ona
mogla da vidi, nije imao oi. Meu ostalim zvucima, prepoznade i rei na urdu!
Slog po slog, taj stvor otkripa i izmumla reenicu:
"Treba li ovo ubiti?"
"Ne, ne!" urno ree Ahmed. "Ona je..." Oklevao je za trenutak, a onda
stade da izgovara glasove krinpitskog jezika. Moda zbog loeg izgovora, tek
Nana nije razumela ni re. "Kazao sam mu da si ti moja mujak-ena", objasni on.
"Mujak-ena?"
"Oni imaju veoma bogat seksualni ivot", ree on.
"Molim te, Ahmede. Nisam raspoloena za ale i askanja. Krinpit je rekao
ubiti i ta to treba da znai?"

"Naivna si, Ana", opet ree on, zamiljeno je posmatrajui. Onda slegnu
ramenima. Nije odgovorio, ve samo razmotao crvenkastosmei veliki list kojim je
bio uvijen jedan predmet koji je nosio sa sobom. Ukaza se pljosnata metalna
otrica, proirena pri vrhu, ivice poput brijaa. Balak je bio veliine koja je
odgovarala ljudskoj ruci, a sve je bilo dugako pola metra.
"Ahmede! Je li to ma?"
"Maeta. No, ti si u pravu, sada je i ma."
"Ahmede", ree ona, dok joj je srce tuklo mnogo jae od bubnjanja u glavi,
"pre nekoliko dana tri osobe iz logora Bloka Ishrane su pobijene. Mislila sam da
je bio nesreni sluaj, ali sada sumnjam. Smem li te pitati da li zna neto o
tome?"
"Pitaj ta god hoe, eno."
"Reci mi!"
On zabode maetu u glinovito tlo. "Dobro, ako ba hoe da zna, kazau
ti. Ne, ja nisam ubio te Njupatore. Poznato mi je da su pobijeni, nije mi ao, i
nadam se da e jo mnogi poginuti. Ako bude potrebno da i ja pobijem nekolicinu,
neu ustuknuti."
"Ali... ali.. ali, Ahmede", stade ona da muca, "moj dragi, neni Ahmede,
to je ubistvo! Jo gore od ubistva, to je rat! Pretpostavimo da Blok Ishrane
izvri odmazdu? Pretpostavimo da nae domovine to ne shvate kao neki daleki
sukob, ve i same ponu da se svete jedna drugoj? Pretpostavimo..."
"Jesi li zavrila sa svojim pretpostavkama!" izdra se on. "ta mogu
preduzeti kao odmazdu? Bombardovati Pakistan? Neka! Neka unite Hajderabad i
Multan, neka bombarduju Karai, neka zbriu sve gradove i sagore itavu morsku
obalu. Bila si tamo, Ana; reci koliki deo Pakistana se moe unititi? Koje su to
bombe koje mogu da srue planine? Narod e preiveti. Pijavice koje se gomilaju
po gradovima da prose, dravni paraziti - da, intelektualci, te gorde krvopije
kao to smo ti i ja - ba me briga ako svi izginu! Narod u dolinama e
preiveti!"
utala je, uplaena, traei rei kojima bi mogla da ga omeka, ali ne
nae nijednu. "Ah", ree on napokon s gaenjem, "ima li to nekog smisla? Nemoj
se ljutiti na mene."
"Ljutiti? Ne, oseam se sasvim drukije", odvrati ona alosno.
"Pa, ta je to onda? Mrnja? Strah? Ana, ta mi moemo? Da ih pustimo da
nas izgladne do smrti? Imamo samo jedan mali brod da se spasemo, a ta imaju
Njupatori i Smrdouljci? Flote! A ako se borba proiri..." On za asak uuta, a
onda opet prasnu: "Neka! Neka se svi bogatai poubijaju, ta se to nas tie?
Zapamti, od deset ljudskih bia na Zemlji, est smo mi! Ako na Zemlji bude rata
- ako samo milion ljudi preivi, est stotina hiljada od njih bie graani
Narodnih Republika. A ovde..."
Ona zavrte glavom, gutajui suze. "A ovde? Takoe ezdeset odsto?"
"Ne. Vie. Na Kungovom Sinu, ako neko preivi - bie to sto odsto."
16.
Kie su bile svuda unaokolo, olujni oblaci su jurili ka njima, olujni
oblaci ve prolazili mimo njih, tamo napred, ka toplom polu, gde je kia iz njih
padala svega kilometar-dva a potom se pretvarala u paru, nikada ne dotiui
uareno, slano tlo. Jato se bilo rasprilo kilometar i vie preko neba,
gunajui u disonantnim akordima. "Budite strpljivi", grdio ih je arli. Moramo
ostati, moramo ostati."
I oni odgovorie, "Moramo ostati", ali je to bilo loe otpevano. Svejedno,
arli je bio obeao dvononom prijatelju da e ostati na poloaju i motriti na
izvesne udne i neshvatljive dogaaje, i jato e uiniti onako kao to je
obeao.
Ipak se oseao nelagodno, kao ljudsko bie kada ga svrbe opekotine od
sunca, zato to mu je jato u takvom rasulu. Mesto koje je obeao da e drati na
oku bilo je uz vetar u odnosu na logor Velikog sunca. Nije valjalo da mu se

isuvie pribliava. Mnogi u njegovom jatu, a jo vie onih iz drugih jata, ve

su bili probueni ili spaljeni dalekometnim projektilima iz tog logora, i zato
je morao da nastoji da zadri jato da ne odleti u tom pravcu, traei svaki
daak vetra koji je duvao od njega, i izbegavajui pri tom olujne oblake koliko
god je bilo mogue. Dejlhauz mu je rekao da e biti teko. Ali mu je takoe
rekao i da je vano.
arli je kruio mrljama svojih oiju po itavom obzorju. Nije bilo
nikakvog znaka da se pribliava letelica koju su mu rekli da oekuje. Ali je
zato ugledao kako ispod njega lebde ikova vunica i svilenkaste niti nalik na
preu. Ukrtanje dveju struja! On pesmom okupi svoje jato i ispusti gas.
Jato ga je pratilo, sputajui se na nivo gde ih je vetar poeo da odnosi
podalje od kie, ka podruju koje je izgleda bilo zahvaeno vertikalnim
strujanjem. Kada se sve uzme u obzir, dobro su ga pratili. On ih majstorski
uvede ispod kumulusa koji je pripadao lepom vremenu i oni se podigoe sa
strujom.
Pevanje jata postade zadovoljno. Upravo na vrhu tih nevidljivih stubova
vertikalnih vazdunih struja mogla se nai najbolja hrana: polenov prah i aure
sa semenom leptirova, malih, mekih bia koja su ispunjavala istu onu ekoloku
prazninu koju i insekti na Zemlji, siune estice osuene soli iz pene talasa
mora okruenih kopnom, i jo sitnije stvari. Jato koje se hrani izgledalo je
veoma udno, sa svakim perajem i ipkastom izraslinom rairenom da uhvati sve
to bi dodirnulo. Tada je, meutim bilo izloeno i najveoj opasnosti, ili bi
bar moglo biti. Za ha'eje'ije to je bilo najomiljenije vreme da ulete meu njih
kao no, razdirui svaki mehur pored koga bi proli jo ive rtve na oigled
njihovih bespomonih drugova. Vie nisu bili bespomoni! arli zapeva pesmu
pohvalnicu o svom velikom prijatelju Deniju Dejlhauzu, koji im je dao oruje to
pogaa na daleko i koje je oteralo ha'eje'ije stotinu oblaka odatle. Sada su svi
mujaci i nekoliko enki u njegovom jatu imali svoje oruje, i ha'eje'ije su
vremenom nauili da prepoznaju arlijevo jato i da ga zaobilaze.
Iako, iskreno reeno, vie nisu onako mamili grabljivice kao nekad. Tako
malo ih je preostalo! Nekada ih je bilo na stotine, a sada jedva desetak.
Jo se nikakav avion nije ukazivao na obzorju i nita se nije dogaalo na
zaravni od koje je vetar duvao u pravcu logora Velikog sunca. arli se opusti i
poe da jede zajedno sa jatom, i dok je jeo raspoloenje mu se polako
popravljalo i on prvi povede prijatnu pesmu o detinjstvu i srei.
Nekada davno arli je bio malecka mahuna, ne vea od bradavice na kori
ananasa, koja je iz sve snage pumpala vazduh da izravna nabore na malenom gasnom
mehuru, ali jo privezana za iskrzane krajeve svojih traka za letenje i noena
vetrovima gde god su oni hteli. Naleti vetra su ga bacali. Munje su preskakale s
oblaka na oblak svuda oko njega. Poto nije mogao da upravlja svojim dizanjem i
sputanjem, vetar bi ga kad tad odbacio navie, kroz same vrhove oblaka to su
se poput kupole nadnosili nad njim, tako da ga je potmulo crveno sunce peklo po
malenom balonu, i prave zvezde prosijavale kroz tamno nebo; ponekad, pak, toliko
nisko da bi okrznuo vrhove breuljaka i stabala paprati, a oklopljena ili
krznena bia pokuavala da ga epaju kandama dok je proletao mimo njih. Tada
je izginulo osamdeset od stotinu njegovih vrnjaka, na taj ili neki drugi nain.
Deset ih je izginulo im su im optpali padobranii na svilenim nitima, dok su
jo predstavljali ukusno predjelo ha'eje'ima ili ak odraslima iz drugih jata
kojima su nedostajale belanevine i koje bi sluajno susreli. Ili ak i takvima
iz vlastitog jata. Samo nekoliko od njih stotinu preivelo je do doba za
razmnovanje. A tada je jo bilo ha'eje'ija da vrebaju na njih. I oluja. I
zverova koji su ih grabili odozdo.
Ipak - biti baloni! Dizati se u visine i pevati! I iznad svega, deliti s
ostalima u horu predanja jata, koja su inila da pripadaju jedno drugom, poev
od najsiunijih mahuna do vlanih, starih dinova koje su ak i ha'eje'i
ostavljali na miru. arlijeva pesma postade pobedonosna, i jato oko njega
prekide svoje prodrljivo grickanje da bi se pridruilo tom monom sazvuju.

Mrlje njegovih oiju neprestano su se okretale ka zaravni; ali jo nije

bilo znaka aeroplana niti Novog prijatelja koji e, kako su mu kazali, uzleteti
sa one zaravni. A njih je vazduna struja, zajedno s oblakom, udaljavala od
logora Velikog sunca.
Jato se veinom bilo ve zasitilo i sada je svako tiho pevao svoju utivu
pesmu zahvalnicu. Bilo je to divno jato, priznade arli, iako tako malobrojno.
On im zapeva: "Prestanite s jelom, prestanite s jelom! Moramo dalje!"
"Kuda, kuda?" zagunae u horu sporiji i gladniji meu njima. Izmeu sitih
se izdvoji jedan malaksali glas: "Moram jo jesti. Umirem." Bila je to stara
enka, po imenu Plavoruiasti Sjaj. Njen mehur je bio gadno oprljen, onda kada
se pola jata zapalilo.
"Ne, sada, ne sada", zapovedniki zapeva arli. "Za mnom!" I on zapoe
novu pesmu, pesmu obaveze i nareenja koju je nauio od svog prijatelja Denija
Dejlhauza. Vie nije bilo dovoljno lebdeti, pevati, popunjavati zalihe vodonika
i razmnoavati se. Vie ne. Poloaj mora da se odri i na zaravan se mora
motriti. I mora se zaobilaziti logor Velikog sunca, i uvati se od ha'eje'ija, i
drati jato na okupu; toliko mnogo moranja, starih i novih! I tako ih on povede
da lebde zajedno s vetrovima, sporo i poigravajui gore-dole.
Dugo ih je vodio, bez prestanka osmatrajui, kao to je obeao. Ipak, nije
bio prvi. Daleko iza njih, stara Plavoruiasti Sjaj zapeva slabim glasom: "Evo
nove Nebeske opasnosti."
"Stigni nas, stigni nas!" naredi on. "Ne peva dobro." Nije to otpevao
neljubaznim tonom, ve zato to je to bila istina.
"Proputam gas", pravdala se ona. "Svejedno, eno je tamo daleko, na dohvat
Zemaljskim opasnostima."
On okrenu mrlje oiju i podie se do sledee vazdune struje. Zaista, eno
je. "Vidim Nebesku opasnost" otpeva on, i jato potvrdi. To nije bio ha'eje'i.
Bila je to ona tvrda mehanika stvar iz logora Srednjeg sunca, kao to su mu i
rekli. U njoj, znao je, nalazio se Drugi prijatelj, koji je ponekad uzletao
zajedno sa Denijem Dejlhauzom, i Novi prijatelj koga nikad ranije ne bee video.
Sve je bilo onako kako mu je rekao Deni Dejlhauz. Dvokrilac potonu do
vrhova drvea i spusti se na suvu zaravan, desetak kilometara daleko od logora
Smrdouljaca. Dok je jato posmatralo, Kapeljinikov i jedna enska osoba pojavie
se i poee da pune balone u mrei iz malih rezervoara za gas.
Kada se baloni novog prijatelja naduvae i kada se ona opet podie sa
zemlje, avion uzlete, brzo napravi zaokret i kliznu natrag iza padine ka
udaljenom okeanu-jezeru. Novi prijatelj se podie do najjaeg vetra koji je
duvao u pravcu pola i stade lebdeti pravo ka logoru Velikog sunca.
arli se nije usuivao da se priblii, ali je video kako isputa gas kroz
ventile dok se pribliavala logoru, a onda se srui u nisko bunje negde u
njegovoj blizini; sve se odigralo onako kao to su mu rekli.
"Uraeno je", pobedonosno izvi glasom arli.
"I ta sada?" zapita jato, zbijajui se oko njega, buljei za Novim
prijateljem tamo gde je pao.
"Pitau govornika-u-vazduh, zapeva on. Male noice, nalik na noge insekta,
baratale su oko prekidaa sjajnog, tvrdog govornika-u-vazduh koji mu je dao Deni
Dejlhauz. On otpeva upitni pozdrav svom prijatelju.
Pokua jo jedanput, oslukujui u meuvremenu, onako kako ga je Dejlhauz
nauio. Nije bilo odgovora, ulo se samo neprijatno itanje statikog
elektriciteta i udaljenih oluja.
"Moramo se pribliiti logoru Srednjeg sunca", objavi on. "Govornik-uvazduh ne moe tako daleko da dopre." Izvebanim pogledom itao je znake na
oblacima i vrhovima paprati duboko ispod sebe, traei vazdune struje koje su
mu bile potrebne. teta to je ovih dana Dejlhauz tako retko uspevao da poleti
zajedno sa jatom, zbog mrskih ha'eje'ija njegove vrste, ali arli je znao da e
mu govornik-u-vazduh preneti njegovu pesmu kad ugledaju logor.

"Za mnom!" otpeva on i okupi jato oko sebe. Spustie se svi, svih
estrnaestoro, kroz brze slojeve oblaka stratusa do povratnog vetra blie
povrini zemlje.
Kada su izronili iz oblaka stari Plavoruiasti Sjaj vie nije bila s
njima, poto su se rupe na njenom mehuru konano toliko proirile da vazduh vie
nije mogao da je nosi. Takoe ni mlade enke Otri Pisak nije bilo na vidiku;
ak joj se ni pesma vie nije ula.
Dok su stigli u blizinu logora Srednjeg sunca i arli zapevao u svoj radio
Dejlhauzu, u jatu ih je preostalo svega dvanaest.
Mard Meninder podie pogled kad Kapeljinikov ue iz sobe posilnog,
spustivi za sobom atorsko krilo na ulazu u njenu kancelariju. "Ima li
novosti?" upita ga ona.
"Deni dobio radio-poruku od gasnih mehurova, jeste. Vaa prijateljica
viena kako se sputa blizu Smrdouljaca, sve kako predvieno."
"Pre koliko vremena?"
"A ko moe znati s baloniima? Moda nekoliko sati. Ubrzo nakon je
napustio mesto sputanja pijuna."
"Dobro. Hvala." Poto je otiao, Mard poe da poziva ator za vezu, ali
se predomisli. Da su Smrdouljci javili preko radija da su spasli Tinku, koju je,
bespomonu, vetar naneo do njih, vezista bi joj ve javio. Znai da Smrdouljci
igraju neku tajnu i lukavu igru, i ko zna na ta je Tinka naila u njihovom
logoru? Jesu li otkrili da nije kod njih sluajno? Da li bi ona...? Da li
oni...? Zar nije...? Pitanja su se bez prestanka rojila u Mardinoj glavi, a
nije bilo neposrednog naina da se dobije odgovor. U toj praumi sluajnosti i
pretpostavki ovek se oas izgubi.
A Mard Meninder nije nikada tako ivela. Zato donese odluku. Tano za
jedan sat naredie vezisti da uputi preko radija pitanje Smrdouljcima, a do tada
vie nee misliti na to.
Meutim, ruak je bio predvien tek za pedeset minuta, i ime da se ispuni
to vreme?
Petnaest zabeleki, koje je sebi bila zapisala u podsetnik za to prepodne,
ve su bile precrtane. Svi tekui poslovi su se odvijali po planu, ili bez veih
odstupanja. Svako je imao svoje zadatke. Prvi hektar penice bio je zasejan, i
to esnaest razliitih sorti, da se vidi koja e najbolje uspevati. Odbrambena
linija na ivicama logora bila je u redu. Tri obrtna postolja za mitraljeze
stajala su jo na obali, spremna da se postave tamo gde bude potrebno, ako se
odlui da proiri logor ili da uspostavi jo jedan poloaj. Ona pogleda na mapu
1:1000, dugaku dva metra i metar visoku, koja je prekrivala gotovo itav jedan
zid u njenoj kancelariji. Bila je izvanredna! Na njoj se videla svaka pojedinost
terena na kilometre unaokolo - sedam potoka ili reica, dvadesetak brda, dva
rta, nekoliko zaliva. Oznake na legendi mape, meutim, nisu bile dovoljne,
trebalo im je nadenuti imena. Ima li boljeg naina da se to uradi nego da svakom
lanu logora da priliku da izmisli po neko ime. Organizovae lutriju; svaki
dobitnik imae pravo da izmisli po jedno geografsko ime, i to e ih lepo
uposliti. Mardi pozva svog privremenog posilnog i izdiktira mu kratko
obavetenje za oglasnu tablu. "Proveri sa sektorom za komunikacije", zavri ona,
"tako da budemo sigruni da smo popisali sve ono to treba imenovati."
"Da, gospoo. Pukovnie? Narednik Svegert eli da vas vidi. Kae da nije
hitno."
Mardi zapisa Svegert u svoj podsetnik. "Javiu vam." Zatim prestade da
misli i na Svegerta. Jo nije odluila ta e uraditi sa Svegertom. Imala je
veliki izbor mogunosti, poev od one da se nasmeje i zaboravi, pa sve do
izvoenja pred vojni sud zbog silovanja. Njen izbor e u mnogome zavisiti od
Svegertovog ponaanja. Da sada je bio dovoljno pametan da u njenom prisustvu
bude manji od makovog zrna.

S druge strane, razmiljala je, njena ovlaenja da bilo koga zbog bilo
ega izvede pred vojni sud oslanjala su se na niz vojnih komandi, poev od nje,
preko tahprenskih veza do viih vojnih vlasti na Zemlji. A ko e moi da kae
koliko e dugo Zemlja davati i piljivog boba da nju podri? Ili se brinuti o
tome da li e kolonija iveti ili izumreti? Vesti od kue su bile loe, toliko
loe da ih nije sve ni prenela logoru. Tahprenske poruke koje su potvrivale
prijem njenih narudbina upozorile su je da treba da kucne o drvo ako dobije sve
to je traila. A dalji zahtevi za snabdevanje, nakon ove poiljke bili su,
citat: podloni proceni, s obzirom na tekue okolnosti u trenutku prijema
zahteva, kraj citata.
To je i oekivala. Ipak, delovalo je otrenjavajue.
U podsetnik za to popodne zapisa dve beleke:
Doktor - banka u reduHrana - 6 msc. sigurna procena? Ev. proiriti sledovanja na 1 god.?
Bilo je prokleto loe to su svi agronomi, izgleda, bili Kanaani! Mardi
je bila potrebna neija lukava i tajna pomo - lukava, zato to je uspena etva
bila zaista pitanje ivota i smrti za naseobinu, i zato to je to bilo osetljivo
pitanje za koje nije elela da se ve sada sazna. Ako dobije sve to je traila
od Zemlje, imae semena na stovaritu do mile volje. Ali otkud zna da li e
dobiti ba onu sortu koja e najbolje uspevati?
I o tome vie nee misliti.
Jo etrdeset minuta.
Ona ukljui tajnu ladicu u svom pisaem stolu i zapali jednu.
Pretpostavimo da sve bude isporueno. Na spisku je bilo dovoljno stvari da se
prilino dobro obezbede od bilo kakve nepredviene opasnosti, pomisli ona, i
nema smisla da se brine dok ne bude morala.
Spisak je sadravao i poprilian broj stvari za Mardinu linu upotrebu:
odelo, kozmetiku, krojeve na mikrofilmovima. Ti krojevi e biti u velikom izboru
veliina i stilova da bi odgovarali svima u logoru, i mukarcima i enama, i to
za jedno due razdoblje, pod uslovom da pronau nain za proizvodnju tkanina
koje e po njima krojiti. Bilo bi lepo kad bi imali i lepu odeu. Ve su joj
nedostajale modne kue Sakovic, Marks & Spenser, Sirz i Tu Gajz. Moda, jednog
dana, pomisli ona uvlaei duboko dim marihuane. Ne, nikako Sakovic. Ali moda
nekoliko butika. Moda u logoru ima onih koji umeju da kroje i iju, i moda je
ve vreme da pone da ih trai. Ona okrenu nekoliko stranica u svom podsetniku i
napravi zabeleku na jednoj jo netaknutoj. Ta bugarska damica od stakla bila je
onaj enstveni tip koji e voleti da ije, moda ak isto onoliko dobro kao i
sama Mardi; bila je prilino namorasta posle svoje duge etnje po prirodi, ali
je radila svoj posao i moda e joj to dobro doi da joj skrene misli. Izgleda
da joj za to nije potreban mukarac; odnosno, dala je definitivnu korpu Gaju
Triju, Kapiju i Svegertu.
Svegert.
"Dek, poalji mi narednika", doviknu ona.
"Da, gospoo. Vratio se na liniju odbrane, ali dozvau ga."
Kada se zavalila u stolicu da razmisli o Svegertu tranzistor pored nje
zazuja i javi se oficir za vezu. "Pukovnie? Upravo sam razgovarao sa
Smrdouljcima o kaplaru Pelatinki."
"Nisam ti rekla da ih pita."
"Niste, gospoo. Ali ja sam stalno emitovao njenu frekvenciju i njihov
radista se ubacio i pitao da li smo je izgubili. Ja sam mu odgovorio da se ne
javlja. I oni su rekli da e poslati nekoga da je potrai."
Mardi se ponovo zavali i zamiljeno povue dim. Sudei prema izvetaju
balonia, Smrdouljci nikako nisu mogli da previde njeno sputanje. Dakle, sada
je jasno da lau.
Narednik Svegert imao je nekoliko zajednikih osobina sa Mard Meninder.
Jedna od njih je bila spremnost da uini sve to moe da stvari budu kako treba,

a zatim, ako sagleda naku mogunost da budu jo bolje, da opet uradi sve to je
potrebno da bi ih poboljao. Kada je uoio da bi pomeranje ve ukopanog postolja
za mitraljez jo dva metra prema jezeru proirilo polje vatrenog dejstva,
pomerio ga je. Bolje reeno, to je uradio njegov vod. injenica da je za to bilo
potrebno pet sati rada od kojeg pucaju lea uopte nije uticala na njegovu
odluku. Pomogao je da se mitraljez postavi na svoj tronoac i okrenuo ga na sve
strane, da bi proverio vatreno polje. "Zajebali smo stvar", ree on posadi,
"ali, neka ga, zasad. Preselite i municiju."
unuo je zatim iza mitraljeza i zavrteo ga da se obre do kraja; to mu je
priinjavalo zadovoljstvo. Od obale jezera sa leve strane pa sve do ivice ume
paprati s desna, nijedno iole uoljivo stvorenje ne bi moglo da se priblii a da
ne bude jasna meta mitraljescu. Protivpeadijske mine i dimne bombe bile su
ukopane i spojene sa detonatorima, a njegov komandni tranzistor podeen na
talasne duine svakoga od njih. Reflektori su bili postavljeni, i to
etvorostruko vei broj od neophodnog. U svakom trenutku samo jedna etvrtina
bila je upaljena, pretraujui celokupno podruje oko ivice logora. Svakoga sata
ta etvrtina bi se gasila a druga palila, tako da je postojala ravnomerna podela
izgorelih sijalica ili prekinutih kablova, to se lako popravljalo kada dotina
skupina nije radila. U pravoj bici, naravno, svi e biti upaljeni. Veinu e
razneti neprijateljska zrna, ali ne dovoljno brzo da bi iko preao odbrambeni
pojas. Niko, naime, iv.
Premda, priznade samom sebi dok je izlazio iz kupole, nema gotovo nikakve
verovatnoe da e iko pokuati frontalni napad. Pre e napasti iz vazduha. Ili
raketama velikog dometa. A moda nee uopte napasti. I ceo taj jebeni borbeni
sistem bio je sulud, ako pitate narednika Svegerta. Za kog andraka bi se uopte
borili u ovom prknu od mesta, gde nema ni krme, ni selendre, pobogu, ak ni
pristojnog drveta ili poljane? Da ste ga pitali, to bi vam najiskrenije rekao,
ali ga to ni u kom sluaju ne bi spreilo da se ipak bori za njega.
Balonii su se jo zadravali u blizini. Svegert nikada nije pogledao
pravo u njih, niti je menjao izraz lica; ne tie se njegovog voda ta on misli.
U sebi je psovao od muke. Ako se ona sprema da mu udari kveker, ta eka? ...
"Narednie." On podie pogled. "Zovu vas iz sobe deurnog." On se lagano okrenu
i ugleda kaplara kako mu mae.
"Edi, preuzmi", naredi on. "Ako se vratim i ova municija ne bude preneta,
guzice e vam to zapamtiti."
On se polako vrati do atora Glavnog taba i ueta unutra. Mard Meninder
je jela iz vojnike porcije, itajui istovremeno neto na projektoru s malim
ekranom. Nije ni podigla pogled. "Odbrambeni pojas dobro izgleda, Svegerte",
dobaci mu. "Jesi li onaj mitraljez vratio na mesto?"
"Da, gospoo. Pukovnie? Blizu nas se nalazi jedna skupina balonia, a
onaj kojeg koristimo se ve ispraznio. Za nekoliko minuta dobiemo smenu. Moemo
li uzeti fiks od tih novih?"
Ona ispusti kaiku i pogleda ga i posle male pauze ree: "Koga vi to
podrazumevate pod 'nama' vojnie?"
"Oh, ne, nikako, gospoo!" Milostivi Boe, kako je bila preosetljiva! Znao
je da hoda po ivici provalije. "Nita ne podrazumevam, gospoo, samo da su ljudi
na dunosti teko radili i da im treba da se malo opuste. Mi emo... oni e se
rastrezniti kroz jedan sat, a smena e i onako biti sve vreme na dunosti."
utke ga je prouavala. "U redu, Svegerte, ali samo polovina osoblja.
Ostali ima da ostanu trezni."
"Ne brinite, pukovnie. Hvala vam, pukovnie." Izleteo je iz atora to je
bre mogao. Do avola, trebalo je da pazi, znajui kako se ona osea i sve to. I
nije da nije bila u pravu. Da se onomad nije napio ne bi ono uradio. Uh, sranje!
Ipak, vredelo je. Setivi se kakva je bila, koe natopljene vlagom balonia,
oseti kako mu prepone oteae.
Vrativi se do ljudi na dunosti, on ih osmotri s neodobravanjem. Kaplar
Kristijanides je bila mrava i zalisci su joj rasli celom duinom lica, ali nije

imao bolji izbor. "Edi, uzmi Petersona i jo etvoricu. Vi ste deurni dok se
ne pojavi smena. Kris, ti i ostali poite za mnom. Idemo da se naljuljamo. Ako
neko nee s nama, neka se zameni s nekim ko ne eli da ostane. Mrdaj."
Balonii su bili nisko iznad okeana-jezera, otprilike pola kilometara
daleko. Svegert povede svojih dvanaestak ljudi marevim korakom kroz logor, ka
praznim atorima na kraju glavne ulice. Uradio bi to i na otvorenom, kad bi
morao, ali proklet bio ako ne iskoristi malo intimnosti, ako moe. Sapeti
balonii, koji su umesto da se oporave, bili u jo gorem stanju, bili su ve
odavno tamo preseljeni, zajedno sa reflektorom.
Svegert se zaustavi, psujui. Nana Dimitrova i Dejlhauz su razgovarali sa
jednim baloniem, a ruski pilot Kapeljinikov alio se na neto pukovniku Triju
svega nekoliko metara od njih. Koja, bre, posrana intimnost? Ali, ne mari; imao
je dozvolu pukovnika Menindera, a njena re je bila najstarija. On pronae
reflektor i uperi ga ka jatu koje se pribliavalo.
Dejlhauz se umea, kao to se moglo i oekivati. "ta to, zaboga, radi,
Svegerte?"
Svegert mirno i natenane usmeri reflektor i upali ga da ih privue, pa tek
onda odgovori. "Malo emo se proveseliti. Pukovnik je odobrila."
"Vraga je odobrila! U svakom sluaju..."
"U svakom sluaju", prekide ga Svegert, "zato ne ode da proveri kod
nje, ako mi ne veruje? Odbij, gospodine! Stao si izmeu njih i svetlosti."
Ana Dimitrova stavi Dejlhauzu ruku na miicu, da bi ga uutkala. "Za
balonie to nije provod, narednie Svegerte. Doivljaj seksualnog pranjenja za
njih je veoma bolan i onesposobljavajui. Kao to vidite, ovaj ovde je u veoma
loem stanju. Moda e i umreti."
"Ba slatka smrt, zar ne, Ana?" Svegert razvue usta. "Raspravi to sa
pukovnikom... hej, Dejlhauze! ta to radi?"
Dejlhauz je ukljuio svoj radio i tiho je neto pevao u njega. Pukovnik
Tri, ija je panja napokon bila privuena, krenu ka njima, i Svegert mu se
obrati. "Pukovnie! Imamo dozvolu pukovnika Meninder da ove balonie prizovemo
da nam dadu jedan fiks, a ovaj momak im upravo kae da briu!"
Tri se zaustavi, s rukama na leima, i ozbiljno klimnu. "Problem", ree
svojim tihim, detinjim glasom. "Bie ba interesantno da vidimo ta e da
urade."
Ono to su uradili bilo je da su se rasprili po itavom nebu, neki se
sputajui da uhvate strujanje prema otvorenom moru, drugi jo malo oklevajui u
mestu. Pevali su glasno i neskladno, a glasovi su im dopirali izdaleka, s neba,
i neto utanjeni iz radio-prijemnika u Dejlhauzovoj ruci. Svegert je stojao kao
okamenjen, trudei se da savlada bes koji je kljuao sve jae u njemu. Jebeni
kreten! Ako ima dozvolu komandujueg oficira, onda ima sve to je potrebno!
Zato Tri nee da ga podri? "Daj to ovamo", zarea on, posegnuvi za
Dejlhauzovim radijom.
Ali izraz na Dejlhauzovom licu se promenio. "Stoj", presee ga on, i brzo
otpeva neto u radio. Odgovor stie poput vodopada muzikih fraza; Dejlhauz je
izgledao preneraen, a Ana Dimitrova naglo i duboko udahnu vazduh, i pokri usta
rukom. "Tri", uzviknu on, "arli nas upravo obavetava da se neki Krinpiti
nalaze dole na plai i da prodiru dva ljudska bia."
"Ali Krinpiti ne jedu ljude", pobuni se pukovnik Tri, dok Svegert dodade
izvetaeno slatkim glasom:
"Tamo dole nema nikoga. Niko nije proao kroz odbrambeni pojas celog
dana."
Dejlhauz ponovi svoje pitanje u radio i slegnu ramenima. "On tako veli.
Moda je pogreio ono o jedenju, to priznajem - njegovi pojmovi o ubijanju nisu
sasvim jasni, sem kada je to zbog hrane."
Svegert ugasi reflektor. "Bolje da javimo pukovniku", ree.

Pukovnik Tri se sloi. "Ispravno. Dejlhauze, ti to obavi. Svegerte,

postroj svoj vod na obali za trideset sekundi, u punoj ratnoj opremi. Idemo da
vidimo ta se dogaa."
Pola sata kasnije, Mard Meninder lino, okruena tridesetoricom
naoruanih momaka, poe u susret prvoj izvidnici koja se vraala du obale. Nije
bilo ranjenih i mrtvih, bar ne iz Bloka Ishrane, ali nosili su dve osobe. Jedna
je bila u nekoj vrsti nosila, napravljenih od meusobno povezanih vojnikih
bluza, a drugu je narednik Svegert prebacio sebi preko ramena, onako kako to
rade vatrogasci. Obe su bile mrtve. Kada je Svegert spustio svoj teret, bilo je
oigledno zato ga je onako lako nosio. Obe noge su nedostajale, a i deo glave.
Drugi le je bio manje unakaen, tako da ju je Mard Meninder odmah
prepoznala.
Bila je to Tinka.
Mard je stajala kao gromom oinuta dok je narednik Svegert podnosio
raport. Nisu videli nijednog Krinpita; bili su se ve toliko udaljili da nisu
uspeli ak ni da ih uju. Oba ljudska bia su ve bila mrtva kada su stigli do
njih, ali tek odskora; leevi su jo bili topli. Uostalom, jo su topli. A
mukarav je ispod bluze na grudima nosio paketi u nepromoivom omotu. Mardi ga
uze i otvori. Mikrofilmovi - i to desetine i desetine. ovekova vojna knjiica,
koja je pokazivala da je on onaj Indoneanin s kojim je Tinka otila da se
sastane. Par naoara, malih kao za dete - od obinog stakla, bez dioptrije;
zato? I, uz sve to, i - kako? Da li su ih uhvatili kao pijune, a oni nekako
uspeli da pobegnu? I kako su uspeli da preu ono veliko rastojanje od logora
Smrdouljaca do obale na kojoj su poginuli?
Dok su stigli natrag u bazu ve je imala makar delimian odgovor, budui
da su balonii malo dalje na obali opazili neto to je liilo na ostatke
izduvanog amca. Dok je sluala vrtela je oko prsta malene naoari na elastinoj
traci, primajui sve to kao podatke koje tek treba obraditi, jo nedovoljno
pribrana da bi osetila bol zbog Tinkine smrti.
A onda spusti pogled na naoare. Sada su bile skroz neprozirne.
"Veoma zanimljivo", ree ona glasom koji je bio gotovo normalan. "Ovo
staklo mora da je osetljivo na svetlost. Kao one naoare za sunce to ne moraju
da se skidaju u sobi." Zatim podie pogled ka tupo uarenom sjaju Kunga iznad
svoje glave. "Samo, emu bi one mogle sluiti nekome na Gemu?"
17.
est kilometara nie na obali gde je poubijao Otrovne prikaze, arn-igon
zastade u begu da izgrebe sebi plitku rupu ispod jedne stene. Morao je da se
sakrije, jer mu je bio potreban odmor.
Kopanje je za Krinpite uvek bilo opasno zbog Prikaza Odozdo, ali ovde nije
bilo mnogo verovatnoe da su negde u blizini. Bilo je isuvie blizu vode; oni su
nerado svoje tunele izlagali opasnosti od poplave. Viestruko drvo na steni
iznad njega bilo je takoe dobar znak. Ukus njegovog korenja nije im prijao.
Dok se smetao u jami, arn-igon se za trenutak zapita ta se dogodilo sa
njegovim saborcem, Otrovnom Prikazom Dulom. Nije bio zabrinut, kao to bi neko
bio za svoga blinjeg. Nije o Duli mislio na takav nain. Dula je bio oruje,
sredstvo, neto bez 'bia'. Poto su pobili Otrovne Prikaze koje je Dula nazivao
'Smrdouljcima' obojica su pobegli, i naravno, Dula je pobegao bre i dalje od
njega. arn-igon nije to shvatio kao izdaju. Da je on bio okretniji, a Dula
sporiji, on bi svakako uradio isto. Dulina korisnost kao orua leala je upravo
u njegovoj brzini, i u vetini da sa drugim Otrovnim Prikazama razgovara tako da
ponu da oklevaju, da postanu nesigurni, to je arn-igonu prualo dovoljno
vremena da ih sustigne i ubije. Bilo je tako lako ubiti Otrovne Prikaze!
Nekoliko zamaha otrim kandama, udarac nalik udarcu pesnicom, i nita vie.
Ponekad su bili naoruani i arn-igon se nauio da potuje neka od tih oruja.
Ali ono dvoje na obali imali su tako malo, mali revolver koji je mnogo galamio

ili ija su sitna zrna odskakala od njegovog oklopa, i neku stvar koja je
isputala odvratni, prodorni miris zbog kojeg se na trenutak osetio nekako udno
i neprijatno; ali sve to mu ak nije ni usporilo pokrete dok ih je ubijao. Takve
kao oni mogao je da pobije i bez svog orua, Otrovne Prikaze Dule.
On promekolji leni oklop da bi se jo bolje smestio u jamu i umiri se,
dok su mu sluni prijemnici bili usmereni ka vodi, a pipci duboko ukopani u
zemlju da bi osetio vibracije ako se Prikaze Odozdo budu pribliile. Njih se
jedino i plaio, vie nego bilo kakve opasnosti sa vode ili sa obale.
Naravno, u normalnim okolnostima jedan odrasli, oklopljeni Krinpit mogao
je da se meri sa vie od desetak Prikaza Odozdo - dokle god je uspevao da se
odri na povrini zemlje. Ili, bar, da hvata njene zvuke. Na otvorenom polju
Prikaze odozdo kao da su bile gluve, trale su potpuno nasumice. Meutim, ovo
nisu bile normalne okolnosti, arn-igon nije samo bio umoran i sit svega, bio je
i bolestan. Oseao se razdraljivo, napeto, podbulo; svome mujaku-enki (ali
i-pruit je ve mesecima bio mrtav, oklop mu se ve sasuio) rekao bi da e
zacvrkati i iskoiti iz oklopa. Ali jo nije bilo vreme za to. Morae da saeka
jo mnogo meseci; prema tome, ovo nije bila normalna napetost koja se javlja
uoi menjanja oklopa.
Iznenada mu se sfinkter olabavi. U ogromnom mlazu povrati sve to je
pojeo, meso crvi iz drveta, komadie hitinskog oklopa pacova koji lii na raka,
polusvareno voe, gljive i lie.
Posle toga se oseao malaksalo, ali smireno. Poto se malo odmorio, on
poe da zatrpava svoj izbljuvak zemljom, a potom paljivo, deo po deo, da isti
oklop. Nema sumnje da je ovo osveta Otrovnih Prikaza zato to ih je pobio na
obali. Bie da mu je pozlilo od komadia njihovog mesa koji su mu se zadrali u
tipaljkama. To - i ona unutranja, mrana bolest koja mu se javila onda kada su
Otrovne Prikaze prvi put dole u njegov grad, i kada je poeo neumitni lanac
dogaaja koji mu je unitio svu ivotnu radost.
Krinpiti ne plau. Nemaju suzne kanalie; nemaju ni oiju u kojima bi se
ti kanalii nalazili. Ali oseaju tugu, i njihova kultura nema svojevrsnih tabua
koji bi ih spreili da tu tugu izraze na svoj nain. A taj nain bila je
smirenost. Nepomini i utei Krinpit - ili bar onoliko koliko Krinpit moe da
uti - to je Krinpit koji plae.
Vie od jednog sata nakon to je oistio poslednje sasuene estice strane
krvi sa svog trbunog oklopa, arn-igon nije ni pisnuo: povremeno grebanje
kandi kad bi se oeale o oklop, duboki uzdah, nita vie.
I nehotice, zvuci jednog srenijeg doba odjekivali su u njemu. Opet je
sluao i-pruit, i malu enku - kako se ono zvala? - koju su oplodili, i koja im
je rodila mladunce. Bilo je to slaano stvorenjce. Osim one gorko slatke
privlanosti porodine enkice, kao da nije imala neku svoju linost, i njeni
mladunci su rasli u njoj i jeli je iznutra, sve dok je nisu izjeli toliko da je
umrla, a taj nakot je jo dobro izglodao njen oklop iznutra i izronio u buni,
uzbudljivi svet, da se prikai na lea svoga enskog oca.
Sada je sve bilo drukije.
I sve zbog prokletih Otrovnih Prikaza! Od kada se prva od njih pojavila i
i-pruit, dragi, pokojni i-prut, bio dovoljno nepromiljen da pone da ga jede,
arn-igonov svet je poeo da se rui. Ne samo zbog i-pruita; sve je, uopte,
krenulo u propast. Krinpiti koje je pobunio protiv Otrovnih Prikaza to ih Dula
zove Smrdouljcima bili su strogo kanjeni. Njegovi vlastiti sugraani bili su
napadnuti iz vazduha u znak odmazde, i mnogi su izginuli. A koliko je on uspeo
da za uzvrat pobije? Svega nekolicinu. Jedva i toliko. Ono dvoje na obali, jednu
aicu koju su Dula i on uhvatili na prepad u isturenom logoru - sasvim
nedovoljno! I svi Dulini planovi su se neslavno zavrili: ono krinpitsko selo
koje je bilo najblie Njupatorima oklevalo je i kolebalo se: obealo da e
napasti zajedno sa njima, pa povuklo obeanje; a u meuvremenu, sve to su on i
Dula mogli da urade bilo je da se unjaju unaokolo kao oni rakoliki pacovi,

traei usamljene i zalutale da ih napadnu i ne nalazei nikoga. Sve dok se ono

dvoje nije iskrcalo iz amca koji je tonuo...
Iz pravca u kome je bila voda zau se um.
arn-igon se ukoi. Nije mogao da bude potpuno neujan dokle god je disao,
ali se trudio to je bolje mogao.
Paljivo je oslukivao iz svoje plitke jazbine i uo tihi, gotovo
neprimetni i nejasni odjek sa vode. amac. A u njemu neto nalik na Otrovnu
Prikazu.
Jo jedna za ubijanje? Pribliavala mu se. arn-igon snanim pokretom
izlete iz svoje zemunice i uspravi se da se brani; i tada zau svoje vlastito
ime kako odjekuje preko plae: "arn-igon!" A potom i one varvarske zvuke koji
su oznaavali ime nepouzdanog saveznika ili neprijatelja s kojim je sklopio
primirje: "OK-med du-LAH".
Cupkajui porebarke on krenu po pesku, neto da pozdravi Dulu, a pomalo
jo spreman da ubije, dok je Dula vikao i molio: "Pouri! Njupatori e
pretraiti svu obalu, moramo to pre da beimo!"
Kada se ukrcao i arn-igon, amac je gotovo sasvim utonuo u vodu. Ali nije
mogao lako da potone. Omota mu je bio izdeljen u male plastine komore koje su
sadravale dovoljno vazduha da to spree. Ali mogao je biti poplavljen.
esto su ve prelazili u njemu preko Velike vode, i obojica su pri tom
pljuskali i crpli vodu ispolcem, stalno motrei da se ne pojave Prikaze Odozgo,
sve dok ne bi opet uspeli da se domognu obale. Maleno jedro im je bilo od pomoi
ako su imali povoljan vetar; meutim, nije bilo kobilice broda. Kada bi vetar
promenio pravac morali su da spuste jedro i da veslaju nogama. Trajalo je to u
beskonanost, a arn-igon se oseao sve gore i gore; i pri svakom zaveslaju ili
pljuskanju, reao je svoje mrane optube:
"Da nije bilo tebe, moj mujak-ena bi jo bio iv."
"Lud si, arn-igone. On je nas pokuao da ubije, nismo mi krivi to je od
toga umro."
"I moje selo je bilo napadnuto, i jedno drugo potpuno uniteno, i ja sam
se razboleo."
"Priaj mi o neem drugom, arn-igone. Priaj o tome kako su tvoji
Krinpiti obeali da e nam se pridruiti u napadu na Njupatore, i kako su to
obeanje prekrili."
"Hou da govorim o svojoj tuzi i gnevu, Ahmede Dula."
"Onda govori i o mome! I mi smo se rtvovali borei se s vama protiv
zajednikog neprijatelja."
"rtvovali."
"Da, rtvovali! Pre nego to mi je radio bio uniten - a to si uradio ti,
arn-igone, svojom trapavou! - nisam uspevao da ujem ni glasa iz mog logora.
Moda su ve svi izginuli!"
"Koliko, Ahmede Dula?"
"Vie od dvanaest!"
"Vie od dvanaest vaih je poginulo. A koliko naih? Osoba - dve stotine.
enki - etrdeset. Mladunaca na leima i beba..."
Sve dok nisu sasvim preli Veliku vodu i arn-igon osetio muklu tiinu
svoga grada, nije u punoj meri postao svestan ogromne tragedije. Nije bilo
nijednog proizvedenog zvuka! Samo odjeci, i to kakvi odjeci!
Nekada je kad god bi prelazili Veliku vodu, grad odjekivao uurbanim,
prekrasnim tonovima. Sada vie nije. Nita vie nije uo. Nikakvo mrmljanje
nedoraslih mujaka na pristanitu, dok ljute ulov ribe. Nikakvo pevanje jedaa
algi na Velikom belom putu. Nikakvo ukucavanje koeva da bi se sagradile nove
palisade na nasutim terenima na rtu. uo je samo odjek vlastitog glasa kako mu
se slabano vraa, i prepoznao zamagljene obrise potopljenog stenja, nekoliko
nadstrenica, jedan do dva amca, neke polusruene graevine, gomile praznih
oklopa. Nita vie.

Grad je bio mrtav.

Otrovna prikaza, Dula, zabrinuto je brbljao neto obraajui se njemu, i
arn-igon jedva razabra rei: "Jo jedan napad! Sve je prazno. Smrdouljci su se
sigurno vratili da dovre to su zapoeli."
Nije mogao ni da odgovori. Obuze ga mirnoa, ogromna, alosna tiina, tako
duboko da se ak i Otrovna Prikaza zaueno okrenu prema njemu. "Jesi li
bolestan? ta se dogaa?"
Velikim naporom arn-igon otkuca rei na svom trbunom oklopu. "Pobili ste
moje sugraane i svu moju brau s istih lea."
"Mi? Ne, nikako! Nisu to mogle biti Narodne Republike, nismo mi vie
toliko jaki. Mora da su to bili Smrdouljci."
"Protiv kojih ste se zakleli da ete nas tititi!" zaurla arn-igon. On se
podie na zadnje noge i nadnese nad Dulu, i Otrovna Prikaza ustuknu od straha.
Ali arn-igon ne napade, ve se baci potrbuke iz amca, uz jedno ogrmno pljus
od koga zaigrae talasi. Voda je na tom mestu bila plitka. arn-igon uspe da
stranje noge zadri na muljevitom dnu, dok mu je dovoljno pora za disanje
ostalo iznad povrine da se ne udavi. Zatim jurnu ka obali, sekui zagaenu vodu
poput ogromnog klina morske pene.
Tragedija ga opet umiri, pri svakom koraku i pri svakom odjeku. Mrtvi! Svi
mrtvi. Ulice prazne, izuzev naputenih oklopa, ve sasuenih. Radnje bez
prodavaca i kupaca. Domovi opusteli. Nijednog ivog mujaka, enke, ak ni
cvruktavog mladuneta.
Dula je gacao kroz vodu to je zaudarala na plovee leeve morskih
ivotinja, vukui za sobom amac i zverajui oko sebe. "Kakav uas!" uzviknu on.
"Sada smo braa vie nego ikad, arn-igone."
"Sva moja braa su pobijena."
"ta? Ah, da. Sada moramo biti kao dva brata, da bismo se osvetili! Moramo
se udruiti protiv Smrdouljaca i Njupatora."
arn-igon se opet podie, sateravi ga uza zid jedne polusruene
nastrenice. "Sada su mi potrebni novi saveznici, Ahmede Dula", prokrklja on,
obruivi se na njega. U poslednjem trenutku Dula shvati ta se dogaa i pokua
da pobegne. Bilo je prekasno; hitrina mu nije pomogla kada je izvrdao seivo
kandi da bi ga punom snagom padajueg malja pogodila ubistvena hitinska
pesnica, koja mu je bukvalno-smrskala glavu.
Kada se uverio da je Dula mrtav, arn-igon se otetura dalje, tumarajui
neslepo kroz sasuene ljuture koje su nekada bile njegovi prijatelji, da bi se,
tiho kripei, naslonio na zid radnje koju je nekada znao.
Nije ga mnogo obradovala smrt jo jedne Otrovne Prikaze. Vie nije ak ni
alio za izginuem svoga grada. Muio ga je jedan neposredniji bol. Svi zglobovi
su ga boleli, u telu se oseao kao smrvljen, oklop kao da mu se razdvajao po
avovima. Jo nije bilo vreme. Ali vie nije bilo nikakve sumnje. Potpuno sam,
na otvorenom grobu koji je nekada bio njegov dom, bez ikoga da se postara o
njemu dok bude leao bespomoan, on je poinjao da menja oklop.
18.
Nula jedan i trideset asova. Major Santanelo, zajedno sa pilotominenjerom koji je vodio trei brod. "Dobre vesti, Mardi. Pomolila se ugljena
ica na Loim brdima, dva kilometra uzbrdo odavde. Pored toga moemo sagorevati
drvo i biomasu, a Rii, ovaj ovde, kae da moemo napraviti i parni kazan od
oplata sa jednog od brodova. Ako stigne i tvoja turbina, moi emo da isteramo
pun kapacitet na generatoru, pedeset kilovata, a da uopte ne nainjemo rezerve
goriva."
"Kada?"
Santanelo pogleda u inenjera. "Deset dana? Recimo za dve nedelje."
"Recimo za nedelju dana", odsee Mardi. "ta je s alkoholom?"

"Pa, Morisej je odgajio neku vrstu kvasca - neto nalik na kvasac, u

svakom sluaju - i uspeva da dobije fermentaciju. Sutra bi trebalo da prvi
kontigent proe kroz solarni destilator. Verovatno ga moe ve omirisati."
"Sant, mogu ga okusiti. Taj alkohol mi je potreban da se dolije u gorivo
za avione."
"Poterau ga", obea Santanelo.
"Uradi to", naredi Mardi. Kada su izali ona uze runi tranzistor i pozva
kolibu sa radio-vezama. "Je li prispelo neto sa Zemlje?"
"Nije jo, gospoo. Jo su u orbiti, trae sputanje uz minimalni utroak
energije." Ona prekide vezu. Najzad je brod za snabdevanje stigao u orbitu Gema,
nije vie udaljen itave svetlosne godine. Ali ovaj mali korak to mu je
preostao bie ubistven. Kapetan broda je javio da su mu zalihe goriva za
manevrisanje veoma male i da eka najpovoljniji prilaz. To moe da potraje
danima! Jo gore. Ako su ih sa Kejpa lansirali bez obilnih rezervi, to znai da
je situacija na Kejpu veoma ozbiljna. Jo gora nego to su poruivale tahprenske
poruke sa Zemlje, a i to je ve bilo strano.
Ona ponovo pogleda na sat. Nula jedan, etrdeset pet. "Poaljite mi dr
Arkavili", doviknu ona, i lekarka ue kao da je samo na to ekala, nosei olju
vrele crne kafe.
"Lekovi, Mardi. Malo vie sna ti ne bi kodilo."
Mard sa oduevljenjem omirisa aluminijumsku olju i srknu malo. "Kad bi
ve jednom sleteli", primeti ona zabrinuto. Meu ostalim lepim stvarima na
spisku njenih narudbina bila su i zrna kafe, ili semenje, ili to god je ve
bilo potrebno da sami uzgajaju kafu. Inae, sledeih nekoliko godina bi ostali
bez nje. Naravno, Smrdouljci mora da su ve poeli da gaje svoju, da bi
napravili onu odvratnu stvar koju su davali u malim limenim loniima, ali teko
da e neto od toga pokloniti. Sada vie nisu davali nita, ak ni obavetenja
preko radija; a ljakatori se vie nisu ni odazivali.
Dobro da je bar logor bio u normalnom zdravlju, sudei prema izvetaju
lekara. Antialergeni su se pokazali dobrom zatitom, a u prirodnoj sredini Gema
nije bilo niega drugog da izazove bolest kod ljudi. Neto malo glavobolje,
verovatno zbog klime i prelaska na dvadesetetvoroasni dan; nekoliko obolelih
zuba, jedno slepo crevo koje je trebalo kontrolisati; jedan zahtev za
vazektomijom. "Ne", usprotivi se otro Mardi. "Ne radite nikakve vazektomije.
Ni laparskopije."
Doktorka ju je posmatrala zbunjeno. "Spremate se na poveanje broja
osoblja."
"Vi bi trebalo da se o tome postarate, zar ne? U svakom sluaju, dajte im
pilulu, dijafragme, kondome - bilo ta to je prilagodljivo i privremeno. Ja
ivim sasvim lepo sa spiralom i mogu je uvek izvui ako budem elela dete."
"to se moe dogoditi?"
"to se svima nama enama moe i te kako dogoditi, i. To je naredba:
svako ko je u stanju da stvori potomstvo, ima da ostane sposoban za to. Kako
napreduje banka beba?"
"Odlino. Ve imam dvadeset osam enskih jajnih elija u krionskom
omotau, i oko stotinu uzoraka sperme."
"Dobro,i. Mada ne i dovoljno dobro. Hou da se da doprinos sto odsto.
Ako se nekome neto desi, neu da i njegovi geni budu izgubljeni. Ili njeni. Ne
zauzimaju mnogo mesta, zar ne? Zatim bih htela, da vidimo - bar etiri uzorka od
svakoga i - ta je smeno?"
"Nita", odvrati doktorka, "samo su dve jajne elije, ispostavilo se, ve
oploene. U odlinom su stanju. Duboko su zamrznute i trajae beskonano, ali
kad god zaelite da se ponovo implantiraju, neemo morati da se trudimo da ponu
da rastu."
"Hm." Mardi se zamiljeno poea. "Gotovo da sam zaalila to sam vam
rekla da uzmete uzorke; mogli bismo ve sada da ponemo da raamo decu. iji su?
Hajde, i, neu nikakve lekarske tajne, ja sam va glavnokomandujui."

"Jedna je od Ane Dimitrove."

"Nije mogue! Ko je otac?"
"Pitajte nju, ako vas zanima. Ja nisam."
Mard zaueno zavrte glavom. "Poslednja osoba za koju bih to
pretpostavila", ree ona. "A druga? - Ej, samo asak! Nisam to valjda ja?
Spirala ..."
"Spirala ne spreava oploenje, samo spreava da se oploena jajna elija
ugnjezdi u zid materice i razvije."
Mardi se zavali u stolicu i zablenu se u doktorku. "Da zine od uda",
ree.
Ngujen Dao Tri je zakasnio deset minuta na zakazani sastanak u nula dva,
nula nula, i uao je sanjivih oiju i nervozan. "Taj tvoj dvadesetetvoroasovni
dan je veoma neugodan, Mardi", poali se on.
"Nisi ti jedini koji pizdi, Gaj. Ja sam sama uzela smenu od ponoi do
osam. Kada bi vreme odreeno za odmor provodio spavajui umesto da se lola sa
svakom enom u logoru..."
"Kad smo ve kod toga, Mardori", ree on, "mnogo mi se vie dopadalo kada
smo ti i ja spavali u istoj smeni."
"Aha. Dobro. Moda emo morati da uradimo neto po tom pitanju, Gaj, ali u
ovom trenutku smo ve zakasnili u inspekciju." Ona proguta poslednje ostatke
kafe, sada ve ohlaene ali jo ukusne, i poe ispred njega ka izlazu. Pritube
na stranu, ovaj dan u tri smene je dobro funkcionisao. U pozitivni bilans treba
staviti da je odbrambeni pojas bio dobro uvan, obradivo zemljite je raslo
gotovo dve stotine kvadratnih metara dnevno, a uspeno se odvijao i program
svako-poduava-svakog koji je uspostavio Santanelo, tako da se po nekoliko
osoba specijalizovalo za istu stvar (ta ako ii Arkavili umre? ili njihov
jedini i trenutno jedini ivi agronom?). Na negativnoj strani bilo je ono to su
zapazili izviai iz vazduha, odnosno da mnogo Krinpita luta po umama u
blizini, zatim da kafa nije bila jedini prehrambeni artikal koji je poeo da
nedostaje, a ni brod za snabdevanje jo nije uspeo da im javi tano vreme
sletanja.
Mardi je jedan sat dnevno odredila sebi za inspekciju i koristila ga je
do poslednjeg minuta. Nikakva pilea govna u rukavicama. Inspekcija je bila
teka i prljava; ako je svako radio svoj posao i posao nepredovao, sve je bilo u
redu. Njen deda iz Bastonje nije se mnogo brinuo da mu vojnici budu obrijani,
ve da se bore. I Mard je nauila vetinu komandovanja u opsadnom stanju.
U njemu su i bili. Niko do sada nije jo napao odbrambeni pojas, ak ni
neki Krinpit lutalica. Ali bili su izolovani i u neprijateljskom svetu. Na
osnovu izvetaja pijunskih satelita i balonia, provaljenih ifara i ono malo
to se moglo naslutiti iz retkih radio-kontakata, ali iznad svega na osnovu
sadraja Indoneaninove vreice, Mard je ve imala prilino dobar uvid u ono
to planiraju Smrdouljci. Ili to su planirali pre nekoliko nedelje. Zauzeli su
logor ljakatora, dobavili su takve koliine i raznovrsne opreme i strunog
osoblja do joj je potekla voda na usta. ak i njeno pismo Deda Mrazu (koji moda
visi, a moda i ne visi u orbiti, ekajui da joj sie niz odak) nije bilo
toliko gramzivo. Uspeli su da pokore starosedeoce, tako to su pobili sve
Krinpite u svojoj blizini i mesecima obarali svaki baloni koji bi im se
pribliio. Svoje Kopae Tunela izgleda da su pripitomili. I koristili su ih za
istraivanja mineralnih bogatstava, jer izgleda da su sleteli tano na jedan
mali Kuvajt nafte i Skranton drugih fosilnih goriva. Razvili su jedan enzim, ili
moda hormon - obavetenje nije bilo sasvim jasno - koji je Krinpite potpuno
izbacio iz stroja, kao to je 2,4-D svojevremeno isuio vijetnamske dungle,
izazvavi njihovo truljenje. Dobili su neto od svojih Prikradala to im je
omoguilo da od blata prave graevinski materijal, onako kao to su i ta bia
otvrdnjavala unutranje zidove svojih tunela. Oni su - Isuse, ta oni nisu

uradili? Samo da ju je otac posluao i dao joj podrku koju je traila, s kakvim
bi zadovoljstvom i vetinom i ona uradila to isto!
Ni ona nije mogla da se poali. Ipak, za Mard Meninder drugo mesto u
plasmanu nije postojalo, a Smrdouljci su u tom trenutku celu planetu drali u
aci. Izuzev tih desetinu i nekoliko hektara na kojima je leala njena kolonija,
cela je bila njihova. Njihovi avioni i helikopteri krstarili su nebom kud god su
hteli, tako su bar govorili pijunski sateliti. Sada su ve imali tri naseobine,
raunajui i onu koja je nekada pripadala sada verovatno ve mrtvim
ljakatorima. I izuzev retkih prilika kada se usuivala da poalje
Kapeljinikova u kratki izviaki let (ta bi radila ako bi se dogodio neki
neobjanjivi 'udes' njenom jedinom avionu?), bila je potpuno slepa, osim
izvetaja sa satelita i od ono nekoliko preivelih balonia. ak je i Denija
Dejlhauza povukla na Zemlju. Ne samo zbog toga to se izlagao opasnosti - iako
je i to bio razlog, priznavala je u sebi; nije htela da joj pogine - ve zato
to se elektrina energija za proizvodnju njegovog vodonika mogla bolje
iskoristiti za reflektore, da se zatiti logor i da ito raste. Dala ga je na
teaj agronomije, zajedno sa Morisejem i onom Bugarkom - hej, ekaj malo, ree u
sebi; Dejlhauz i Dimitrova? Moda i ne. Bili su u prijateljskim odnosima, ali ne
toliko prijateljskim. Ali, ko je, onda?
I kad je ve bila na toj temi, razmiljala je, posmatrajui Gaja Trija dok
je brbljao o merama predostronosti za sluaj neoekivanog i velikog napada
Krinpita, ko je otac njenog takorei deteta? Dejlhauz? Tri? Onaj kukin sin
Svegert, s njegovim malim lukavim trikovima? Oni su bili najverovatniji
kandidati, ali koji od njih?
U neko drukije vreme, jedan deo Mard Meninder bi sa ironinim
zanimanjem posmatrao onaj drugi deo nje koji je, zaista, proklet bio! hteo da
zna. Ali sada nije vie imala u sebi mesta za takvu vrstu zabave. Pomisao da bi
mogla Ngujen Triju da kae da su njih dvoje upravo u toku jednog procesa koji bi
od njih mogao kasnije da napravi roditelje proe joj kroz glavu, tek toliko da
je smesta napusti. Obeavala je neke zaista smene stvari, ali i uslonjavanja s
kojima sada nije htela da se nosi. Najpre ono najvanije. "Ima li u logoru ljudi
koji umeju da gaaju iz luka?" upita ona.
Tri zaneme usred predloga kako da se naoruaju dva amca. "ta?"
"Ljudi koji umeju da gaaju strelama iz luka, do avola. Moramo imati
nekolicinu. Htela bih da organizujem takmienje u okviru sportskog programa."
"Vrlo verovatno, Mardori. Samo ne verujem da imamo lukove i strele."
"Ako znaju kako da ih upotrebe, znae i kako da ih naprave, zar ne?
Uputstva e se sigurno nai i na mikrofilmovima. Molim te, Gaje, kreni s tim.
Daemo nagrade. Kafu, cigarete, a ja prilaem i flau viskija." Ta misao joj je
pala na pamet dok je on priao o tome kako planira da montira lake mitraljeze na
amce, jer se setila da ni zalihe municije za mitraljeze nee veito trajati;
ali jo nije bila spremna da tu misao saopti bilo kome, ak ni svome zameniku.
Tri je izgledao zbunjen, ali ipak zastade da nalog zabelei sebi u notes.
"Pretpostavljam da e biti korisno za lov."
Mardi klimnu utke glavom. Lov, na ta? Svaka ivotinja koju su videli na
tlu ove planete bila je tako oklopljena da im se mogla smejati u brk ako je budu
gaali runo izraenim strelama - veoma znaajno skretanje toka evolucije na
ovoj planeti, u to je bila ubeena. Nije vie o tome razmiljala.
Dok su obilazili elektrinu centralu pritra im glasnica iz kolibe za
komunikacije. "Brod je poeo sputanje, pukovnie", ree ona zadihano. "Ve su
izbacili retroplamen. Za nekoliko minuta trebalo bi i da ih ugledamo."
"Hvala bogu", ree Mardi. "Objavite to preko glasnogovornika. Gaje,
nabavi dvadesetak pomonika i nosaa za istovar. Reci majoru Arkavili da bude
spremna, za sluaj da to bude grubo sletanje."
Nije bilo. Meutim, nije bilo ni po planu. Glavni padobran se prekasno
razmotao, letelica je sila ljuljajui se na ostala tri; bili su odbaeni tano
na vreme i brod se spustio na raketama. Nikada nisu stigli do obale na koju su

se prethodno spustili svi ostali. Promaili su je gotovo za kilometar i pali u

dunglu, izvan vidnog polja.
Dobro je bilo to niko nije bio povreen. Petnaest lanova posade su svi
stigli u logor vlastitim snagama; a dvanaest od njih bilo je i mlado i ensko:
bar za toliko je Bog usliio Mardine molitve. Loa strana je bila ta to je sve
to se u brodu nalazilo moralo biti preneto na rukama preko osam stotina metara
loeg terena, kroz dunglu i preko nekoliko krevitih uvala. Ne mari. Stigli su.
I dok je Mardi prouavala inventar tovara, oseti kako joj je pao kamen sa srca.
Sve je bilo tu, i najmanja sitnica koju je traila, i jo poneto pride. Semenje
i runi alat, oruje i razni udbenici i prirunici. Ipak, nije bilo dovoljno.
Nikada nee biti dovoljno. Ali nala je sve to je oekivala.
Najvanije i najhitnije je bilo da se sve prenosivo prebaci u ograeni
logorski prostor. To je znailo organizovati nosae po skupinama, i svaku
obezbediti naoruanom straom. Blizu mesta gde su sleteli nije bio primeen
nijedan Krinpit, ali uma je vrvela od njih. Tek kada je prvi odred stao da se
muno probija ka logoru, vukui sanduke hrane i kutije mikrofilmova, sklopljene
bicikle i sanduie sa rezervnim delovima za elektronske ureaje, Mardi se
dovoljno opusti da pozdravi pridolice. Sa svakim se rukovala, svaije ime
izgovorila, a onda ih predala majoru Santanelu da ih rasoredi i da im odredi
smetaj. Niski crnac, major, zaostade za ostalima. "Imam neto za vas,
pukovnie", ree on potapavi torbu sa potom. "Ali nasamo, ako nemate nita
protiv, gospoo."
"Doite. Vandemire, je li tako?" On utivo klimnu i ue za njom u njenu
kancelariju, gde stavi torbu sa poiljkama na pisai sto.
"Evo, to je, gospoo", ree on, otkopavajui brave.
To vie nije bila torba za potu. Kada je otvorio sve kope, gornju
povrinu poklopca je zarozao i otkrio mikroprocesor sa ekranom od tenog
kristala. Dodirnuo je jedno dugme i on se osvetlio, prikazujui red gusto
otkucanih simbola.
"Evo vaeg upravljaa, gospoo. U orbiti se trenutno nalazi dvanaest
unitavaa satelita, a ovo su vam njihove kontrole."
Mardi ih dotae. U donjem trbuhu pojavi joj se oseanje topline i rairi
se po celom telu, izazivajui gotovo seksualno uivanje. "Vi ste sve proverili,
Vandemire? Moete li mi locirati satelite Smrdouljaca?"
"Da, gospoo. Imamo kontrolu i okidae za etiri njihova, ukljuujui i
njihov glavni tahprenski prijemnik. Isto i za ljakatorske; imaju dva, ali
izgleda da nisu aktivni. On veto ubaci kombinaciju u procesor i simboli
promenie boje. "Zelena svetla su nai, crvena ljakatorski, uta pripadaju
Smrdouljcima. Linije koje su ostale bele su rezervne. Ako se pojavi neto novo u
okviru dva miliona otkucaja, kontrolni sistem e ga pronai i identifikovati, i
jedna od ovih rezervnih ptiica e se prikljuiti na njega."
Toplina se u njoj sve vie irila. Ovo je bila najvea i najvanija
narudbina na Mardinom spisku boinih poklona, i ujedno ona za koju je najvie
strepela da je nee dobiti. Sada od njene dobre volje zavisi da li e ti kukini
sinovi preiveti! "Hvala vam, majore", ree ona, "hou da me nauite kako da
rukujem ovim, i od tada e se svakih dvanaest asova nalaziti bilo kod vas bilo
kod mene, do daljnjeg."
"Da, gospoo", ree on ravnoduno. "Imam jo neto to me je va otac
zamolio da vam lino predam."
Bilo je to pismo. Ne mikrofilm. Pismo na hartiji u koverti na kome je bilo
ispisano njeno ime, rukom Defrija Menindera. "Hvala, majore", ponovi ona.
"Idite sada da se smestite i ponesite ovaj kontrolni ureaj sa sobom." Kada je
krenuo, ona dodade: "Majore? Da li je situacija kod kue veoma loa?"
On zastade, gledajui pravo u nju. "Veoma loa", ree. "Da, tano bih tako
rekao, pukovnie. Veoma loa."

Mardi ostade stojei jo neko vreme, drei pismo u ruci. Zatim ga strpa
u dep i poe da vidi kako napreduje istovar, jer jo nije bila potpuno spremna
za necenzurisane vesti o tome koliko je zaista loe to 'veoma loe'.
Sklonivi ga nije ga mogla i zaboraviti. Dok je naredniku Svegertu jela
duu zato to je zagovarao dve nove cure umesto da pomae kod istovara i
prenosa, stalno ga je opipavala u depu. Dok je otro privodila kraju jednu
raspravu o tome gde se zaturio sanduk sa runim reflektorima - "Zaboga,
pukovnie, samo sam ga za trenutak stavio na zemlju, mislio sam da ga je neko
drugi poneo!" - ruka joj se sama vrati na pismo. Kada su iz atora gde je bila
kantina objavili pauzu za doruak vie nije mogla da se uzdri; uze brzo svoj
posluavnik i vrati se u kancelariju, otvori pismo, itajui ga dok je jela.
Mardi, duo,
Sve si dobila, sve to si zapisala. Ali vie nema, tamo odakle ti je
poslato. Smrdouljci su naredili da sklonimo svoje platforme za istraivanje
nafte iz blizine Velikog grebena na dnu u sredini Atlantika. Bacili su nam
rukavicu. Prihvatili smo je. Sada je i poslednja kap goriva za interplanetarna
ubrzanja rekvirirala vojska za svoje projektile, sve dok se oni ne predomisle, a
sem toga, tu je i Peru. ljakatori su tamo nametnuli lane 'izbore', i mi tu ne
moemo ostati po strani. Prema tome, biemo jo mesecima u ratnoj pripravnosti a
moda i due.
Od sada si preputena sama sebi, duo. Raunaj najmanje na godinu dana. A
moe biti i due, jer Predsedniku preti opoziv, moda i neto gore - prole
nedelje su iz Nacionalne garde pokuali atentat sa dva tenka. Rekao sam mu ta
da radi. Da objavi vojnu diktaturu. Raspusti Kongres. Samelje sve oko sebe. Ali
on je politiar. Misli da e isplivati. Meutim, ako i uspe, to znai da e
ostatak svoga mandata provesti u nastojanju da privue glasove nadobudnih
ljubitelja prirode, te e, prema tome, morati da sree mnoge vane programe.
A jedan od njih moda e biti i ti, duo.
Ne bih ti ovo govorio da ne verujem da e se snai. Izgleda da e
morati.
To je bilo sve, ak je i potpis nedostajao. Mardi ostade da sedi sa
pismom u rukama, i tek posle nekog vremena shvati da je zaboravila doruak.
Vie ga nije ni elela. Ali, takoe, nije elela ni da se hrana baca.
Naroito ne sada. Stoga na silu pojede sve, i tek kada je oistila i poslednju
mrvicu sa tanjira shvati da se neto u uobiajenim zvucima logora promenilo.
Neto nije bilo u redu.
Dok je jeo, narednik Svegert zau dva zvuka, ne ba blizu i ne veoma
glasno. Liili su na hice iz puke. U atoru - kantini niko ih izgleda nije uo.
Ostrugao je stoga tanjir sa konzervisanom unkom i kajganom od jaja u prahu,
uzeo velik komad hleba u ruku i mirno krenuo ka izlazu, jo vaui.
Tada se zau i trei hitac.
Ovoga puta nije bilo greke. Neki blesavi kukin sin igrao se njegovim
nervima. Ipak, ne bi mu to mogao uzeti za zlo, jer da je i on, Svegert, ugledao
Krinpita, bez sumnje bi pao u iskuenje da ga raznese pukom. Tri ispaljena hica
ve su znaila rasipanje municije. On stoga ubrza korak i uputi se ka
odbrambenom pojasu. Zaobiavi iza atora u kome je bila kuhinja, ugleda desetak
ljudi okupljenih oko ukopane mitraljeske kule, malo vie uzbrdo, kako preko ve
utabane staze gledaju u pravcu gde je sleteo brod za snabdevanje. Ostali su se
okupljali oko tog mesta i dok je on stigao ve ih je bilo dvadesetak, i svi su
govorili uglas.
Pucnji su doprli odnekud sa staze. "Ko je tamo?" upita on, zgrabivi za
rame kaplara Kristijanides.
"Edi i jo dvoje pomonika. Hteli su da donesu jo jedan tovar, pre nego
to stanu u red za klopu. Porunik Meklin je upravo otiao u patrolu za njima."

"Onda se smirite i zaveite dok se ne vrate", naredi Svegert; ali tu

naredbu nije ni sam hteo da poslua. Nije mu liilo na Edija da puca po
dungli. Gomila se poveavala; pukovnik Tri pritra, nalik na porculansku
kinesku lutkicu, zatim jo estoro iz kantine, i konano i sam pukovnik. Njih
deset je govorilo istovremeno, sve dok pukovnik ne zarea: "Svi vi, razlaz! Evo
Meklina, da ujemo ta on ima da kae."
Ali Meklin nije imao nita da kae. Polako je prilazio preko utabane
staze, drei karabin na gotovs, osvrui se i levo i desno u pravcu dungle, i
kad se pribliio videlo se da dvojica iza njega nekoga nose, dok je poslednja
ena vojnik ila unatrake, nosei karabin na isti nain na koji je i Meklin
nosio svoj.
Nosili su mrtvo telo. Bilo je enskog pola i to je bilo sve to se o njemu
moglo rei. Lice se nije moglo raspoznati. Kada su je spustili na zemlju, videlo
se da nije stradalo samo lice. Jedna ruka bila je pretvorena u krvave patrljke
sve do ramena, a izmeu dojki videla se rupa od metka.
"Krinpit", ree Santanelo.
"Krinpiti nemaju puke", promrsi pukovnik Meninder kroz stisnute zube.
"Moda su Krinpiti, ali nisu bili sami. Tri! Prokontrolii podruje oko
odbrambene linije. Hou da sva oruja dobiju posadu i da na svakom poloaju budu
i rezerve. Santanelo, pozovi sve ljude koji nisu na dunosti. Saekaj da
Svegert i ja odmaknemo dve stotine metara, pa onda poi za nama. Svegert, uzmi
tri oveka i poi sa mnom na poloaj."
"Da, gospoo." On se okrenu, uze od kaplara Kristijanides njenu bestrzajnu
puku na gas, takozvanu BPG, i izabra nasumice trojicu iz svoga voda, dok je
pukovnik Meninder sluala raport porunika Meklina. Bio je odmakao tek do
polovine utabane staze, kada je ugledao poginulu i dve prosute i opljakane
kutije sa opremom. Nije znao gde se nalaze drugo dvoje. Onda se vratio po
pojaanje. Mard Meninder tu prestade da ga slua. Predavi ga Santanelu, ona
dade znak Svegertu da poe za njom.
Jedno po jedno, u razmacima od dvadeset sekundi, sagnuti su pretravali
preko otvorenog prostora koje je bilo njihova zona vatrenog dejstva, i ponovo se
okupljali ispod kronje jednog mnogostrukog drveta. Dok je ekao na ostale,
Svegert je mogao da uje klepetanje i zavijanje nekog oklopljenog stvorenja, ali
dosta daleko. Sledei koji je prispeo takoe je uo klepetanje, i okrenu se
licem prema Svegertu, bezglasno izgovarajui usnama Krinpit? Svegert ljutito
potvrdi glavom i naloi mu da uti. Kada je pukovnik Meninder prela preko zone
vatrenog dejstva ona pretra jo deset metara dalje od njih, zatim se spusti na
jedno koleno, oprezno se osvrui na sve strane, pre nego to podie ruku i dade
im znak da pou za njom.
upavo, pomisli Svegert. Sasvim je liilo na tu kuku da ba njega izabere
za ovako neto! Imala ga je na zubu stalno, od kako joj ga je sterao. Rukom dade
znak ostalima iz patrole da nastave, jedan po jedan, dvojica s jedne strane
staze, a jedan sa njim i sa pukovnikom s druge, i kada su pretrali saeka jo
deset sekundi pa se zalete da bi se spustio pored pukovnika. "Tu su je napali",
proapta on, pokazujui na stazu ispred sebe, gde je pola kutije neonskih cevi
lealo izlomljeno i razbacano po tlu.
"I ja to vidim, narednie! Nastavi. Neu da mi Santanelo natri na
guzicu."
"Da, gospoo." Svegert se sagnu sasvim nisko, evrdajui u trku kroz nisko
bunje i srui se na zemlju. U daljini se jo ulo egrtanje Krinpita, ali im se
nije pribliavalo. Patrola nastavi u abljim skokovima kroz dunglu sve dok se
pred njima ne ukaza ogromna masa broda za snabdevanje, sa utabanom istinom
unaokolo. On poe da mae da bi privukao pogled pukovnika Meninder, a onda
pokaza rukom na vrh jednog mnogostrukog drveta. Ona odobri glavom, i kada na
njega opet doe red, on pritra najbliem od njegovih stabala, prebaci svoju BPG
preko ramena i poe da se uspinje preko grupe rastinja. Nije to mnogo liilo na
penjanje uz pravo drvo; bilo je lake. Grane povijene nanie i bez vorova

podseale su na stepenite, a izrasline poput stalaktita koje su visile izmeu

njih bile su dobar rukohvat.
Jedino je smetalo to to se nije imao dobar pogled. Svegert je morao dva
puta da menja poloaj, pre nego to uspe da dobro osmotri raketu.
Video je samo donju polovinu broda, i pravo pred njom tela druga dva
nosaa. Bila su zverski unakaena. Krinpitima nije bilo ni traga, a zvuci koje
je uo kao da su se jo vie udaljili.
Naredniku Svegertu malo laknu. to bi se on koga vraga brinuo zbog
Krinpita? Ti gadovi su bili buni, i nikako se nije moglo desiti da mu neki od
njih prie na dvadeset metara a da ga on ne uje. A onda e BPG obaviti posao.
Naravno, razmiljao je, nisu bili sami. Moda su s njima bila dva-tri
Smrdouljca. ta mari; Smrdouljci su bili Smrdouljci; bili su nevini ratovanju,
sami Ah-rapi i engleske mornarine i jo ne bee doao taj dan kada e se on
brinuti da sluajno ne sretne u umi nekoga od njih. Zabacivi kapu na potiljak,
on se namesti malo udobnije. Ako se bilo ta ukae na onoj istini raznee mu
guzicu, a u meuvremenu je mogao da uiva u prizoru Mardi Meninder kako tiho
baulja po tlu, gotovo tano ispod njega. Neto dalje, na drugoj strani staze,
jo neko se kretao, isto tako tiho; on skide BPG sa ramena da bi ga uzeo na
nian, ali kada ta prilika izroni izmeu dva buna, on vide da je to jedan iz
njegove patrole. Vrativi vrh cevi on je polako uperi u Mard Meninder,
pomerajui krsti na nianu od njene glave niz kimu ka kukovima. Zar ne bi bilo
divno, razmiljao je, da joj zabije jedan koji nikada nee zaboraviti, tano u
njenu...
Jedva ujni um iza njega sledi ga u mestu.
Prekasno je shvatio greku u razmiljanju. Krinpiti i ljudska bia nisu
bili jedina stvorenja na Gemu. Kad je poeo da se okree, ugledao je mravu,
izduenu spodobu, duu od njegove vlastite visine, kako se uspinje ka njemu na
bar jedno est nogu, dok je ostalima dralo neku vrstu puke. Prokletinja je
izgledala kao da nosi naoari za sunce, pomisli on iznenaeno, pokuavajui da
prebaci cev puke u njenom pravcu. Nije bio dovoljno brz. Nikada nije uo hitac
koji mu je proao kroz glavu.
Mard Meninder se prva vratila u logor. Nije saekala da se raisti
teren oko broda; kada su saznali ta u stvari trae, etrdeset naoruanih
vojnika proeljalo je celo podruje. Nali su samo tri Kopaa Tunela, ali jedan
od njih je bio onaj koji je ubio narednika Svegerta. Oduvek si imao sree,
kukin sine, pomisli ona; sad vie ne mora da brine o vojnom sudu zbog
silovanja. Ona zgrabi za okovratnik jednog oveka koji je prolazio pored nje i
posla ga treim korakom u ator za vezu, i jo pre nego to je stigla do svoje
kancelarije zaula je poziv preko razglasa: "Major Vandemir da se odmah javi
pukovniku!"
Sudarili su se na vratima. Dobar momak, dotrao je poluobuen, ali torbu
je imao u ruci. "Otvori to", zarea ona. "Oni naoruavaju Prikradala protiv nas,
daju im puke i naoari. Eto, to je Tinka pokuala da mi kae. Ama, pouri,
ovee!"
"Da, gospoo." ak je i stameni major Vandemir eprtljao dok je otvarao
kope. "Spreman, gospoo", raportira on, s prstima na komandama.
Njenu razjarenost ublai oseanje toplote koje joj se irilo u donjem
trbuhu. Poeavi se iz sve snage, ona prasnu: "Zbrii sve!"
"Koga, gospoo?"
"Smrdouljce! Raznesi im te satelite, sve do jednog!" Posmatrala je taj
sloeni obred, a onda se namrtila. "Kad si ve pri tome, poskidaj mi i
ljakatore."
19.
Defri Meninder se probudi, pitajui se ko mu to ljulja krevet.
Niko. Bio je sam samcat u svojoj sobi, koja je izgledala tano kao stotine
hiljada soba u hotelima Holidej In ili motelima Hauarda Donsona u celom svetu.

Na nonom stoiu pored kreveta stajao je telefon, televizor ga je sumorno

posmatrao preko puta sa izduene konstrukcije koja je istovremeno obuhvatala
pisai sto, ormani za rublje i policu za ptrljag. Jedino to se vidno
razlikovalo od hotela bio je sam telefon, jer je bio aparat sa dugmadima za
pritiskanje, preko ije su komandne table sevale i treperile raznobojne lampice.
Zavese na jednom zidu prekrivale su ogromnu plou od tenog kristala, a ne
prozor. Prozor, uostalom, ne bi ni imao neke svrhe. Nalazio se stotinu metara
pod zemljom.
Sat je pokazivao 6:22.
Meninder je ostavio nareenje da ga probude u sedam. Zato ga nije mogao
probuditi niiji poziv. Bile su, dakle, samo jo dve mogunosti, obe neprijatne.
Def Meninder razmisli da li da podigne slualicu telefona, ukljui televizor
ili otvori zavese ispred situacionog ekrana od tenog kristala, jer bi mu svaka
od te tri stvari odmah rekla ta se dogaa. Rei se, ipak, da nita ne uini. Da
postoji neposredna opasnost, on bi odmah bio obaveten. Mardi svoj
disciplinovani i hijerarhijski pristup reavanju problema nije nauila u Vest
Pointu, ve ga je stekla cupkajui na kolenu svoga oca. Ako je ona dobro umela
da sve nepoeljne misli ukloni iz svoje glave, tek on je u tome bio pravi
virtuoz. Odbaci, dakle, sva pitanja, navue svoj brokatni kuni ogrta, ue u
kupatilo i nepravi sebi olju instant kafe sa toplom vodom iz esme.
Minuti provedeni u razbuivanju su dragoceni za Defa Menindera. Bio je
uveren da su mu oba braka propala samo zato to mu obe supruge nisu mogle da
shvate da nikada, ali ba nikada, ne smeju da mu se obrate najmanje pola sata
nakon to otvori oi. To je bilo vreme kad je pio kafu, prikupljao snagu i
priseao se ta sve tog dana treba da uradi. Razgovor je to vreme unitavao. A
slabost karaktera Defrija Menindera ogledala se u tome da je bio spreman da
uniti svakoga ko bi uinio taj prestup.
Kafa je bila tano onoliko topla koliko je trebalo, i on je ispi kao lek,
gutljaj po gutljaj, dok ne isprazni olju.
Zatim zbaci sa sebe kuni ogrta, sede na postelju ukrtenih nogu u polulotos poloaju, pusti da mu se telo potpuno umiri i poe da izgovara svoju
matru.
Defri Meninder nikada nije zaista razumeo ta se odigravalo izmeu
njegovih nervnih elija i sinapsa kad god bi se upustio u transcendentalnu
meditaciju; nikada, zapravo, nije ni pokuao da shvati. Izgleda, ipak, da mu to
ni u kom pogledu nije kodilo, jedino ga je kotalo dve hiljade etiri stotine
sekundi u dvadeset etiri asa. Retko je o tome razgovarao sa nekim, i zato nije
morao ni da obrazlae. Ali, izgleda da je delovalo. Kako? Na ta? Ne bi mogao da
kae. Kad god je to radio oseao je vee samopouzdanje. To ba i nije bila tako
mala korist od investiranja svega tri odsto svoga vremena. Dok je sedeo, i telo
mu se polako povlailo od njega, a neprestano ponavljane rei ta-len, te-len
postajale neka vrsta zvunih kulisa koje su ga okruivale a da nisu bile
prisutne, ceo mozak mu se preobrazio u prijemnik. Sam nije nita doprinosio.
Samo je opaao. Na unutranjim stranama svojih kapaka video je lica i oblike
koji su se uzajamno pretapali. Neki su bili prekrasni, a neki udovini. Neki su
bili kao izgravirani najotrijim i najtanjim linijama. Neki kao da behu iskovani
u zlatu. Ali svi su bili lieni emotivnog sadraja. Reanje demona nije ga
plailo. Lepota ga nije privlaila. Prosto, bili su tu. Isprekidani apat plovio
mu je kroz svest, kao odlomci nekog razgovora za susednim stolom u restoranu.
Govorili su o krajnjim ishoditima egzistencije, o megatonima, milovanju koga se
seao, o tome da treba da se podia, ali nigde se nije dala naslutiti ni
najmanja zapovest. Kruni tok pamenja koji ih je ispumpavao mimo njegovog uma
ponovo ih je, bez ostatka, usisavao u sebe.
Vie od dve hiljade kilometara daleko i pola kilometra nie, u podmornici
koja je pripadala Bloku Energije, viceadmiral libijske mornarice programirao je
Jednu Koja Je Bila Namenjena. Meninder to nije znao. Misli su mu slobodno

plovile kroz beskraj i u svim pravcima, ali svi ti pravci leali su u prostoru
omeenom njegovim umom. A i da je znao, ne bi mogao nita da uini.
Krevet se opet pomae.
To nije bio zemljotres. U Zapadnoj Virdiniji nema zemljotresa, pomisli on
vraajui se iz sanjarenja, spremajui se da otvori oi. Bilo je otrije nego
zemljotres, bre i manje snano od tekih udaraca kakvi nastaju pri unutranjem
obruavanju Zemljine kore. Nije bilo ni naroito jako, i da je jo spavao, moda
ga ne bi ni probudilo. Neto je ipak bilo. I tada svetlosti zatreperie.
Dve stotine metara ispod obronaka zapadnovirdinijskih planina, svetla ne
bi trebalo da trepere. Centrala sa generatorom od A239 Pu megavata praznila je
svoje kapacitete kroz kilometre cevi koje su se zavravale na drugoj strani
planine, i veina spoljnjih uticaja nisu ih mogli otetiti. Munje nisu udarale u
transformatore ukopane pod zemlju. Vetrovi nisu mogli prekinuti dalekovode, jer
ih nije ni bilo na otvorenom polju. I tada, s malim zakanjenjem, treperave
lampice na postolju telefona pogasie se. Zablista samo jedna jedina, crvena, i
zau se zujanje. On podie slualicu i ree: "Meninder."
"Tri projektila su pala, gospodine, promaila, ali veoma blizu. Nema
mehanikih oteenja. Poreklo im se moe pratiti do provincije Sinkjang. Grad
Viling vie ne postoji."
"Stiem za minut", ree on. Jo se vraao iz stanja meditacije i zato nije
ni pogledao na svoju situacionu plou, ali se nije zadrao ni da bi se istuirao
i obrijao. Utrlja dezodorans ispod pazuha; bilo je to pranje francuskih kurvi,
ali sasvim dovoljno; provue etku kroz kosu, navue radnu odeu i cipele i
hitro se uputi niz tihi hodnik, zastrt tepihom boje peska, u svoju komandnu
sobu.
Situaciona mapa svetlela je od jednog kraja do drugog.
"Izvolite kafu", ponudi ga general Vajnetat. Vie nita nije rekla.
Poznavala ga je. On uze olju i ne pogledavi je, jer su mu oi poivale na
osvetljenoj ploi. Na njoj su se videli obrisi Merkatorove projekcije Zemljine
kugle. Svetlee crvene zvezdice bili su ciljevi koji su pogoeni. Svetlee plave
zvezdice bili su takoe pogoeni ciljevi, ali s njihove strane: Vaington,
Lenjingrad, Buenos Aires, Hanoj, ikago i San Francisko. Figure ocrtane
isprekidanim crvenim linijama, tamo gde su se na mapi nalazili okeani,
predstavljale su unitene neprijateljske brodove za lansiranje projektila. Bilo
ih je vie od stotinu. Bilo je i skoro ezdeset onih koji su bili ocrtani
isprekidanim plavim linijama. Treperei ciljevi, crveni i plavi, predstavljali
su vee koncentracije vojnih snaga koje jo nisu bile unitene. Bilo ih je
relativno malo. Broj im se smanjivao jo dok je posmatrao. Kanzas Siti, Tiencin,
Kairo, i itav gradski kompleks oko Frankfurta prestali su da postoje.
Sledea olja kafe vie nije bila lek ve uteha. On srknu malo iz nje i
upita: "Koji su im kapaciteti preostali za drugi udar?"
"Samo marginalni, Defri. Moda svega stotinu projektila koji se mogu
upotrebiti tokom sledeih dvadeset etiri sata, ali im i njih stalno sasecamo.
Imamo jo oko osamdeset. Samo dve od naih obezbeenih instalacija su jedva
ogrebane."
"Lokalna oteenja?"
"Pa - ima mnogo mrtvih. Inae, nije loe. Povrinsko radioaktivno
zagaenje je u prihvatljivim granicama, pogotovo u oklopljenim vozilima." Ona
dade znak jednom autantu da dopuni olju i dodade: "Jo je isuvie rano
govoriti o dugovenim izotopima, ali veina kukuruznih polja ne izgleda loe.
Isto tako i Meksiko i severozapadne obale Pacifika. Ali izgubili smo Dolinu
carstva."
"Znai, za sada ne stojimo loe."
"Rekla bih da ne, Defe."
"Tokom, bar, sledeih dvadeset etiri sata. Onda mogu poeti sa uzvratnim
napadom." Ona klimnu. Znalo se da je svaka vea zemlja prikrila zalihe

projektila i rezervnih delova. Nisu ih mogle aktivirati za deset minuta, kao one
u silosima i u podzemnim sklonitima. Nisu ih mogle lansirati ni pritiskom na
dugme. Ali nisu ih smele ni zadrati isuvie dugo, jer ne bi ostalo mnogo
preivelih koji bi znali gde su sakrivene. Stoga Defri dodade: "I ne moemo ih
potraiti, jer su nas unitavai satelita napola oslepili."
"Mi smo njih potpuno oslepili, Defri. Nemaju vie ni jedno jedino oko u
orbiti."
"Da, da, razumem", prihvati on osorno. "Dobili smo u ovoj razmeni.
Proklete budale. Dobro, hajd'mo na posao."
Meninderov 'posao' nije bio u neposrednoj vezi sa razmenom projektila
koja je upravo preobraavala lice Zemlje u neto veoma nalik na pakao. On za to
nije bio odgovoran. To je bio samo uvodni postupak, kao kad se prijateljica
povue u kupatilo da namesti dijafragmu dok je on eka, sedei oborene glave na
ivici postelje. U toj fazi njoj nije potrebna ni njegova pomo ni savet, a nije
potrebna ni Glavnom tabu sve dok traje borbena vatra. Njegova uloga bie od
kljunog znaaja neposredno potom.
U meuvremenu, jedna od prokletih budala zavrila je programiranje i
pokuavala da okupi dovoljno posade da bi lansirala raketu. Nije ilo lako.
Neutronska bomba uradila je tano ono to radioaktivna plutajua oruja i treba
da urade - probila se kroz nesmotreno malo rastojanje izmeu podmornice i vodene
povrine, probila elini oklop broda, i pobila veinu posade. Sam libijski
viceadmiral bio je ozraen sa oko pet hiljada jedinica. Znao je da e iveti jo
samo nekoliko sati, ali ako bude imao sree njegov cilj e iveti jo manje.
Tri sata spavanja nisu bila dovoljna. Meninder je znao da je razdraljiv
i da mu se pomalo muti u glavi, ali svoje ljude je obuio da znaju ta da rade,
i oni mu nisu zamerali. Svakih pet minuta mapa se gasila i na ekranu od tenog
kristala pojavljivale su se desetominutne projekcije: obrisi industrijskih
kapaciteta razorenih ili jo postojeih, krivulje grafikog prikaza broja mrtvih
i ranjenih, histogrami procenjenih preostalih borbenih efektiva. U kompjuterskoj
prostoriji, odmah pored komandnog mosta Defa Menindera, vie od pedeset
operatora radilo je bez odmora da bi neprestano ispravljali te brojke, tako da
odraavaju stvarno trenutno stanje. Meninder ih je, meutim, jedva i pogledao.
On se bavio politikim i organizacionim problemima. Roza Vajnentat je svakih
nekoliko minuta ukljuivala radio-vezu sa tabom glavnokomandujuih oficira svih
rodova vojske, ne toliko da bi pruila ili primila obavetenja koliko da bi ih
podseala da se nalaze pod budnim okom najmonije nezvanine linosti u vladi.
Njegova tri glavna oficira za civilne veze bila su u stalnom kontaktu sa vladama
i vladinim agencijama, i Meninder lino razgovarao je, redom, sa efovima
kabineta, glavnim senatorima i nekoliko guvernera - kad bi im uli u trag. Sve
to je pripadalo Sjedinjenim Dravama, ne i Bloku Njupatora; preostali deo Bloka
kontaktirao je s njim kroz filter takozvane Sobe za saveznike, i kada je jedna
zemlja lanica zatraila da mu se lino obrati, to je delovalo kao nametanje.
"Nee da razgovara sa mnom", raportirala mu je general Vajnentat. "Moda bi
ipak trebalo da mu posveti jedan minut, Defri."
"Sranje!" Meninder spusti pero na nezavrenu reenicu naredbe za
mobilizaciju rezervnih vojnih kadrova, tamo gde je stao sa itanjem, i glavom
joj dade znak da ukljui ekran.
Lice na njegovom video-telefonu pripadalo je maralu Crvene Armije
Bresarionu, ali glas je bio prevodioev. "Maral", u se njen glas, jo tanji u
pojaalu, "ne sumnja da vi i glavnokomandujui oficiri postupate po naredbama
Predsednika; on samo eli da zna ko je sada Predsednik. Znamo da Vaington vie
ne postoji, i da su Sklonita Jedan i Dva provaljena."
"Sadanji je Predsednik", ree Meninder, strpljivo obuzdavajui bes,
"Henri Monkas, bivi predstavnik za tampu Predstavnikog doma amerikog Senata.
On je taj poloaj nasledio u skladu sa naim osnovnim zakonom, Ustavom
Sjedinjenih Drava."

"Naravno", ree prevodilac, nakon to je Bresarion sasluao a zatim otro

izgovorio neto na ruskom, "ali maral nije uspeo da stupi s njim u vezu da bi
mu neto potvrdio."
"Ima problema sa komunikacijama", sloi se Meninder. On skrenu pogled sa
ekrana ka Rozi Vajnentat, koja mu je usnama nemo izgovarala rei 'na putu'.
"Takoe", dodade on, "obaveten sam da se Predsednik u ovom asu nalazi na putu
u jedno potpuno obezbeeno mesto. Maral e razumeti da ono zahteva i
komunikacionu nepristupanost."
Maral je nestrpljivo sluao, a onda srui rafal na ruskom. Prevodilac je
zvuala znatno napetije kada je rekla: "Potpuno razumemo, ali postoje neki
problemi na najviem nivou i maral e veoma ceniti ako ga poveete s njim
im... halo? halo?"
Slika izblede. General Vajnentat ree, izvinjavajui se: "Mislila sam da
je nastupio trenutak da se pojave smetnje na vezama."
"Dobro si mislila. Uzgred budi reeno, gde je taj kukin sin?"
"Henri? Oh, iv je i zdrav, Defe. Ve skoro itav sat ti poruuje da mu
se javi."
"Hm." Meninder malo razmisli. "Zna ta. Poalji mu vozilo i ljude
obezbeene od radijacije da ga prebace ovamo, da bih mogao da mu se javim. I ne
prihvataj nikakvo odbijanje. Kai mu da e ovde biti bezbedniji nego u svojoj
rupi." On uze olovku i poe se njome eati pri dnu stomaka. To je bio znak da
se na neto ali. Nedostajao mu je sok od pomorande da mu podigne procenat
eera u krvi, povea kupa palainki da njima obloi stomak za sledeu olju
kafe, i ta olja kafe. eleo je da dorukuje i oseao se loe zato to je bio
gladan. "A onda emo videti ko je od nas Predsednik", dobaci u prazno.
Na izlazu iz Baije de Kampeo libijski admiral uspeo je da sakupi posadu i
da podmornicu digne na dubinu do dve stotine metara, da je usmeri i stabilizuje.
Niko vie nije bio u stanju da dobro radi, jer su patili od prvih znakova
smrtonosnog ozraenja, dijareje i povraanja, i to toliko estih da je ceo brod
zaudarao kao nunik, ali mogli su jo da poslue. Bar jo neko vreme. I jesu.
Libijska vojno-pomorska ratna doktrina oslanjala se radije na jedan veliki
projektil nego na nekoliko desetina manjih. Kada je taj jedan veliki izronio na
povrinu Zaliva smesta ga je registrovalo desetak radara. Prepadnuti ali jo
neugroeni turisti na svojim verandama u Meridi ugledali su runo, jako sevanje
kada se jedna kubanska krstarica zaustavila i ispalila rakete vazduh-vazduh.
Nijedna ga nije stigla. Bila je to krstarea raketa a ne balistika; bilo je
lako uoiti ali teko predvideti njen kurs, dok se kretala na sever-severozapad
u pravcu najueg dela Floride. Odbrambena oruja su je bar desetak puta pokuala
da presretnu dok je prelazila preko obale, a potom se izgubila iz vida. Du
njenog puta bilo je mnogo instalacija namenjenih otkrivanju i unitavanju upravo
takvih kao to je ona, ali nijedna vie nije funkcionisala.
Na najnovijoj slici videla se Mardi s jednom nogom na oklopu ubijenog
Krinpita, umorna, zajapurena i srena. Ovako dobru sliku svoje keri Def nije
imao jo od vremena kada je uila da baulja po krznenoj prostirci ispred kamina,
i dao je da se uvelia na hartiji da bi je nosio u novaniku. General Vajnentat
je paljivo razgleda i vrati mu je. "Bogami, ima ime da se pohvali, Defe",
ree ona.
On je jo neko vreme posmatrao a onda je skloni. "Aha. Nadam se da je
dobila one stvari. Zamisli njenu majku! Kazao sam joj da Mardi trai neke
krojeve, a ona je od mene traila da ubacim i oko hiljadu metara tkanine."
"Zna, da si prepustio majci da je vaspitava ne bi imala onakve rezultate
na testovima kakve si mi pokazao."
"Da, mislim da ne bi." Poslednji se sav sastojao od pohvala, bar onaj deo
pre miljenja psihologa:

Latentna odbojnost prema mukarcima, usled branih trauma u mladosti i

kontra-edipovski efekat u blaem vidu. Dobro prilagoen. Ne utie na vrenje
dunosti.
Zaista se nadam da je tako, pomisli Defri Meninder. Roza Vajnentat ga
je paljivo posmatrala. "Nisi valjda zabrinut zbog nje? Jer, zaista nema
potrebe... ekaj malo." General Vajnentat dodirnu stvar koja je liila ali nije
bila sluna proteza u njenom uhu. Lice joj se smrai.
"ta je?"
Ona iskljui komunikator. "Henri Monkas. Njegovo sklonite je pretrpelo
direktan pogodak. Sada pokuavaju da iznau ko je sledei Predsednik."
"Sranje!" Defri Meninder je nepomino zurio u ostatke doruka na svom
posluavniku, ne videi nita. "Oh, prokleto sranje!" ponovi on. "Crno nam se
pie, Rozi. Najgore od svega je to nikada nismo imali drugi izbor!"
General Vajnentat zausti neto, pa se predomisli. "ta? ta si htela da
kae, Rozi?"
Ona slegnu ramenima. "Ne vredi vie nagaati, zar ne?"
On se davljeniki uhvati za njene rei. "O emu? Hajde, reci, Rozi!"
"Pa... moda je osvajanje Kanade..."
"Da. To je bila greka , tako je. Tu ima pravo. Ali, ne naa! Smrdouljci
su znali da im neemo moi dozvoliti da prebace svoje trupe u Manitobu. To je
bila greka Tama Gaslmita! Isto je i sa ljakatorima. Kada smo se ve
angaovali, morali smo da zbriemo Lop Nor - brzo, isto, uz najmanji mogui
broj ljudskih rtava. Trebalo je to da prihvate a ne da uzvrate
kontraudarcem..."
Ali u sebi je sluao glasove koji su govorili suprotno, glasove Tama
Galsmita i Maovog Naslednika. "Mogli smo potpuno bezbedno da ubacimo svoje trupe
da bismo zatitili nalazita smolastog peska, jer smo znali da neete imati
sredstava da izvrite invaziju." "Nije trebalo da bombardujete Lop Nor. Trebalo
je da znate da emo biti primorani da uzvratimo." Glasovi u umu Defrija
Menindera bili su i jedini glasovi koji e oni ikada vie imati. Maov Naslednik
leao je iskolaenih oiju i isplaena jezika, mrtav i sahranjen u sklonitu
duboko ispod Pekinga, a atomi koji su nekada bili Galsmitovo telo rominjali su
na zemlju iz vatrenog stuba u koji je bio pretvoren Klajdesajd.
Libijska raketa je u meuvremenu zaobila Atlantu i Evil i Don Siti,
stalno uporeujui konfiguraciju tla sa profilima koji su joj bili usaeni u
memoriju. Sigurnosni zatvarai njenog termonuklearnog naboja otpadali su jedan
po jedan dok je njen siuni, paranoidni mozak sve bolje prepoznavao da mu se
pribliava cilj koji je trebalo da uniti.
"Loe je, Rozi", ree najzad Defri Meninder, ustajui sa stolice da bi
se vratio za pisai sto. Moda je ipak trebalo da dozvoli da Mardina majka
preuzme na sebe njeno vaspitanje. Do sada bi Mardi verovatno ve imala mua i
dva-tri klinca, I moda... moda bi svet izgledao drukije. Pitao se da li e
ikada jo dobiti vesti od nje. "Rozi", ree on naglo, "proveri sa Hjustonom.
Vidi da li se jo dre veze sa Gemom. I, naravno, sa ostalim kolonijama takoe."
"Sad odmah, Defri? Saekaj desetak minuta. Upravo primam poziv od Domae
odbrane."
"U redu, deset minuta", sloi se on; ali pre nego to tih deset minuta
istee bio je mrtav.
20.
Izmeu dva pljuska koja su se videla daleko iznad vodene povrine ukaza se
amac. U jami pored Ane Dimitrove kaplar Kristijanides - ne, sada ve porunik
Kristijanides, ispravi se ona - ustade i uperi dogled ka njemu. "Krinpit", ree
ona. "Kukin sin. Uzmi ga na nian, Nana, ali nemoj da puca dok ti ne kaem."
Izlina naredba! Nana ne bi pucala ni za ta na svetu. Sve dok sama ne
vidi da je u amcu samo Krinpit, a ne i Ahmed Dula. Moda ak ni onda, jer je
ova sumanutost sa pukama i pucanjem bila isuvie strana, ak i da je bila samo

ala. Nikada jo nije morala da otvori vatru na ivo bie, i ni izdaleka nije
bila sigurna da bi uopte mogla; to je i rekla, ali niko nije hteo da je slua.
Meutim, bilo je dobro to njen mitraljez ima nian sa povealom, i ona ga rado
upravi ka amcu.
amac od prua nestade u naglom naletu oluje, ali ona stie da vidi da u
njemu nije bilo ljudskih bia, iako je bio dovoljno veliki da ih primi nekoliko.
Kada je ponovo pojavio na vidiku bio je vei i blii i ona vide da onaj
Krinpit u njemu radi iz sve snage da izbaci vodu i da odri trapezasto jedro da
se ne polomi, dok istovremeno vesla nogama da bi ga doveo tano do logora. Do
tada su ga ve ugledali i ostali, i bar desetak oruja je bilo upereno u njega.
Glas Gaja Trija zakreta preko razglasa da se ne otvara vatra. Dole na obali
stajala je Mard Meninder, sa BPG pod mikom, ne primeujui kiu koja ju je
oblivala. Ana izbrisa vlagu iz oiju, paljivo, kao to su je uili, i opet
pogleda. Nije umela da prepoznaje Krinpite po izgledu, ali ovaj joj nije delovao
poznato.
Propala nada. Zar se nije nadala uludo, izgrdi samu sebe. Zar uopte ima
izgleda da e se Ahmed nekim udom jo jedanput pojaviti. A i kad bi se to
desilo, ko je sada bio taj Ahmed koji ju je uzeo, iskoristio i opet napustio? To
nije bio onaj ovek iz Sofije, razmiljala je tuno, to je uzbudi, pa zato
pokua da misli na neto korisnije.
Ali nije uspela! Bilo je tako malo stvari o kojima bi mogla korisno da
razmilja! Svet koji je napustila unitavao je samog sebe, a svet u koji je
dola kao da je reio da uradi to isto. Nije znala, niti je elela da sazna ta
se dogaalo izmeu Mard Meninder i njenih vitezova na tajnim konferencijama u
baraci Glavnog taba. Lako je moglo da bude smrtonosno za sve njih.
Krinpit je sada ve uao u pliak. On su uspravi i pljusnu preko ivice
amca u vodu, a amac nastavi da poigrava na talasima dok je plutao ka obali.
Krinpit je veoma loe izgledao. U velikom luku doteturao se do obale, i onda pao
na zemlju sa bolnim treskom, dok su ga pukovnik Meninder i desetak njenih
ratnika oprezno opkolili na dobrom odstojanju.
Moda e ga ubiti, pomisli ona. Pa, dobro, neka ih. Svi su stajali i
buljili, jedino su Anine misli lutale; sve dok joj ne pritra jedan vojnik s
pukom. "Dimitrova, na zadatak!" pozva je. "To je onaj to govori kao Paki!
Pukovnik te trai da prevodi!"
Kada je Ana Dimitrova imala devetnaest godina, i bila obazrivi student
drugog stepena na Univerzitetu u Sofiji, kandidat za operaciju na uljevitom
telu kojom e se zauvek razdvojiti dve polovine njenog mozga i koja e je
osposobiti za karijeru istaknutog prevodioca, gledala je film o tome. Ne po
svojoj volji. To je bio uslov pod kojim su prihvatili njenu molbu. Prvi deo je
bio dosadan, iako veoma pouan, i opisivao je anatomiju tog bezoseajnog i
bespomonog kilograma ruiastosive elatinozne mase koja je bila posrednik,
obraiva informacija i naredbodavac svim ulnim i odbrambeni mehanizmima
ljudskog tela. Pred njenim oima hirurg je uzeo ljudski mozak u ruke i odljusnuo
povrinsko tkivo da bi pokazao onaj sivi, lojavi most koji je spajao dve modane
polutke, i koji e ona traiti da joj neko prosee. Usledilo je opirno
objanjenje, koje se teko moglo pratiti, o tome kako se nervi ukrtaju, tako da
desna polovina mozga upravlja levom polovinom tela i obrnuto; ba udljivo od te
anatomije! Videla je kako se nervi koji nose vizuelne opaaje prepliu meusobno
stvarajui obrnutu sliku - ali ne i potpuno, kao da se hirovita evolucija
umorila od vlastite ale i reila da je ne izvede do kraja. Taj deo filma je
bilo veoma teko pratiti, a bilo je i uznemirujue. Ali onda su doli i smeni
delovi. Svaka polovina mozga upravljala je svojom mreom aferentnih eferentnih
nerava. Prilkom operacije, eferentni nervi, oni koji upravljaju pokretima,
uvali su se ili kasnije ponovo vezivali, i zato su operisani ljudi kasnije
mogli da hodaju bez spoticanja. Uglavnom. Aferentni nervi, oni koji su primali
ulne opaaje iz spoljnog sveta, ostajali su razdvojeni. Tako je svaka polovina

mozga za sebe mogla da prima, obrauje i skladiti svoje informacije, koje nije
delila sa drugom polovinom; zato je prevoenje postajalo tako lako.
Ali...
Ali, pojedini aferentni inputi nisu uvek bili osloboeni vrednosnih
sudova. Izazvali bi ponekad reakcije u luenju ljezda. Ili emocije. I tu je
poinjao smeni deo. Na filmu su prikazali enu, jednu od prvih koja se
dobrovoljno podvrgla toj operaciji. U jednom uhu imala je slualicu malu kao
ep, i itala iz teksta pred sobom. Glas voditelja objanjavao je ta radi: ita
prevedeni referat na jednom kongresu matematiara. Ali dok joj je jedna polovina
mozga itala, prevodila i govorila, druga polovina je sluala rei koje su
dopirale iz slualice u uhu, a one su bile najprljaviji skatoloki vicevi. ena
je poela da zamuckuje i okleva; lice joj je pri tom strahovito buknulo, iako
ona polovina njenog mozga koja je funkcionisala pojma nije imala zato.
Rumenilo. Mucanje. Glavobolje. Depresija. To su bili simptomi meanja funkcija
dve polovine mozga. Tkivo oiljka koje je blokiralo protok impulsa kroz
uljevito telo omoguavalo je da svaka polovina mozga funkcionie nezavisno od
druge. Ali, oseanja su se ipak prokradala kroz tu barijeru. Sve vreme dok je
prevodila pukovnuku Meninder, Ana ih je oseala kako joj biju u unutranjosti
lobanje...
"Kae, poto Narodne Republike vie nisu sila, eli da nam pomogne u borbi
protiv Bloka Energije."
"Ve smo se usrali od sree. ta on moe da im uradi, da ih izgrebe do
smrti svojim otrim malim nogama?"
... a ova glavobolja bila je najgora do sada, oseala je mune udarce kao
da je neko tue dakom napunjenim peskom po zatijku. Povraalo joj se, a pogled
na Krinpita samo je pojaavao taj poriv. arn-igon je bio odvratno bolestan. ak
je i tupo, utavo ponavljanje svoga imena - arn-igon, arn-igon - loe
izvodio, kao pokvareni radio. Oklop mu je bio bolesno ukast, a ne u bogatim
tonovima mahagonija, kao nekada. Bio je napukao i raspadao se po avovima. Na
ivicama, tamo gde se trbuna aura spajala sa masivnim oklopom na leima, avovi
ne behu potpuno zarasli, i neka bistra, smrdljiva tenost curkala je kroz
otvore.
"Promenio je oklop", objasni ona pukovniku, "i sada se osea kao da e ga
opet menjati. Moda usled onih hemikalija koje su Smrdouljci upotrebljavali
protiv njih."
"Ni ti mi ne deluje bog zna kako Dimitrova."
"Ne mari, mogu da nastavim, pukovnie Meninder." Ipak se odmae od
Krinpita. Od izluevina iz njegovog oklopa pesak oko njega je potamneo i
mirisalo je na ueglu mast. Ali odmicanje nije pomoglo. Glavobolja i onaj
prokleti bol u zatiljku postajali su svakog trenutka sve jai.
Mard Meninder provue prste kroz mokru kosu i povue je unazad, tako da
otkri ui. Izgledala je gotovo kao devojica kada upita: "ta misli, Gaje?
Jesmo li dobili pravog, krvolonog tigra?"
"Saveznitvo se nikad ne odbija, Mard", odgovori pukovnik Tri.
"Smrdouljci e ove bednike smazati kao od ale."
"Dakle, ta on zapravo kae, Dimitrova? Da e svojim mileim prijateljima
rei da napadnu logor Smrdouljaca ako mi to hoemo?"
"Neto slino. Ono to kae", dodade Ana, "ne moe se ba uvek razumeti,
pukovnie Meninder. Govori pomalo urdu, ali veoma malo, i izgovor mu je uasan.
Osim toga, misli mu lutaju. Za njega je ubijanje potpuno lina stvar. Svejedno
mu je koga e ubiti. Ponekad kae da hoe i mene da ubije."
Meninder je pogledom procenjivala Krinpita. "Ne bih rekla da je uopte u
stanju nekoga da ubije."
"Mora li ovek da se dobro osea da bi to bio u stanju?" prasnu Ana.
"Smuilo mi se do dna due od ovih pria o ubijanju i od samog ubijanja! Samo
ludak moe ubijati kada ima tako malo ivih."

"to se toga tie", blago odgovori Mardi, podigavi ruku da sprei Gaja
Trija da eksplodira, "o tome emo drugom prilikom. Izgleda kao posrana,
Dimitrova. Idi, ispavaj se."
"Hvala, pukovnie Meninder", kruto ree Ana, mrzei je, a moda jo i
vie mrzei onaj izraz sauea u Mardinim oima. Kako se ta kurvetija uopte
usuuje nekoga da saaljeva!
Ana kruto odgaca do svoga atora. Opet je pljutalo, i jedna munja ibnu
iznad vode. Ali ona gotovo nita nije primeivala. Pri svakom koraku osetila bi
novi udarac u zatiljak, znajui da se iza te glavobolje jedan mnogo vei bol
bori i grebe da izae. Saaljenje je bilo rastvara koji e omekati branu i
pustiti ga da proe, te je elela da bude sama kada se to dogodi. Ona se pognu i
ue u ator ne rekavi ni re eni s kojom je tu stanovala; samo skinu cipele i
pantalone i ukopa se pod pokriva.
Gotovo istog asa poela je da plae.
Nije davala ni glasa od sebe, nije se tresla, nije lupala pesnicama oko
sebe. Samo njeno isprekidano i neravnomerno disanje nateralo je crnkinju na onom
drugom leaju da se pridigne na lakat i baci pogled na nju; ali Ana nije
progovarala, i njena cimerka uskoro opet utonu u san. Ali ne i Ana. Vie od sata
je bezglasno plakala, ne mogavi vie da zadri bol u sebi. Nade su nestale,
zadovoljstva postala uskraena, snovi iileli. Sve vreme je odbijala da
prihvati ono to je Krinpit rekao jo u prvih nekoliko reenica, i sada vie
nije mogla. Vie nije imala razloga da ostane na Gemu. Jedva da je imala razloga
da i dalje ivi. Ahmed je bio mrtav.
Probudila se uz snane, neskladne zvuke muzike za igru.
Oluja tihog plaa izbistrila joj je um, i duboki san bez snova koji je
usledio ve je poeo da deluje isceliteljski. Oseala se sasvim spokojno dok se
kupala pod oskudnim tuem na kraju reda atora; zatim je oetkala kosu da se
osui i obukla se. Muzika je, naravno, bila onaj drugi hir Mard Meninder,
igranka subotom uvee. Kako je to bila udna ena! Imalo je to i svojih dobrih
strana. Jedna je urodila krojevima i tkaninama koje su prispele poslednjim
brodom, i tako Ana rei da obue jednostavnu suknju i bluzu, ne mnogo kitnjastu,
ali ne ni sasvim sportsku. Igranje joj nije padalo na pamet. Ali nije htela da
kvari zadovoljstvo onima koji su uivali u njemu.
Ona udari preicom pored generatora, gde su se uli uplji odjeci
Krinpitovog glasa dok je prebirao po nagomilanim biljkama za potpalu da nae
neto sebi za jelo; straar naoruan BPG-om pratio ga je u stopu, svrnuvi u
jedan krajiak prostora za igru tek koliko da uzme neto za jelo iz bifea
(naravno ona je prespavala dva obroka). Kada su je mukarci poeli moliti za
igru, smeila se i zahvaljivala im jo dok je vrtela glavom. Kia je u
meuvremenu prestala i Kung je tupo sijao iznad njihovih glava. Ona uze tanjir
sa sirom i biskvitima i neupadljivo se udalji. Nije se moglo daleko. U poslednje
vreme niko vie nije etao po umi. iveli su, jeli i spavali u prostoru koji bi
ovek pretrao za tri minuta. Svi su bili na igranci, a dole na plai ostali su
samo straari. Ana sede na zemlju i nasloni se na jednu mitraljesku kulu, pa
zavri s jelom. Zatim spusti tanjir pored sebe, privue kolena do brade i ostade
tako, netremice gledajui u crvene talase.
Ahmed je bio mrtav.
Nije je mnogo uteilo dok je govorila sebi da su joj snovi bili ludi, i
jo od poetka, da je Ahmed nikada nije uzimao tako ozbiljno kao ona njega.
Ipak, to je bila istina, a Ana Dimitrova je bila praktina osoba. Nauila se
vetini da bol razdeli. To to ga nikada vie nee videti, dodirnuti njegovo
snano i vitko telo, leati kraj njega dok spava - to je bio najjai bol i nije
mu bilo leka. Ali da se nikada nee udati za njega, izroditi s njim decu i
ostariti zajedno s njim - to je bilo samo neostvareno matanje. Nikada nije ni
bilo stvarnost. Taj gubitak je vie nije boleo, jer je pripadao neemu to
nikada nije imala; i tako joj se bol prepolovio.

(Ali, oh, kako je i ta polovina bolela!)

Tiho i ne krijui se otplakala je malo, a onda uzdahnula i obrisala suze.
Ono to je izgubila, ree sama sebi, izgubila je jo davno. Ahmed je bio drugi
ovek, jo od kako je stupio na Gem. U svakom sluaju, sada je sve bilo gotovo.
Trebalo je jo da proivi svoj ivot, a ono na emu e taj svoj ivot izgraditi
- sve se nalazilo tu, u ovom logoru, i nigde vie. Trebalo bi da plee, grdila
je samu sebe. Treba da ode tamo gde se smeje, peva i pije.
Prosto i jasno, nije joj se ilo. Ne samo zato to nije elela da igra jo ne. Bilo je to mnogo dublje i opasnije. Prevodei Krinpitu, Ana je dovoljno
ula od onoga to se dogaalo u mislima Mard Meninder i Ngujen Tria i ostalih
jastrebova koji su upravljali sudbinom logora. Toliko ludila u samo nekoliko
umova! Bili su reeni da vode rat, ak i ovde, ak i nakon to je Zemlja samu
sebe raznela i dovela u bedu! A ipak, eno ih gde se smee i skakuu po podijumu
za igru. Njen mozak je podelio hirurki no. A ta je podelilo njihov, tako da
su u stanju da popodne smiljaju genocid a nou da pevaju, ludiraju se i igraju
svoje seksualne igre? Kako bi to Ahmeda rasrdilo!
Ali Ahmed je bio mrtav.
Ana duboko udahnu vazduh i odlui da vie ne plae.
Potom ustade i protegli ukoene udove. Krinpit se polako teturao ka vodi
da se napije nakon svog odvratnog obroka, a vojnik je natenane hodao za njim.
Nije naroito elela da bude u blizini, ali morala je da isplakne tanjir, ili da
ga vrati u kuvarski ator koji je bio isuvie blizu podijuma za igru. Ila je na
odstojanju, uporedo sa njegovim cupkavim silaskom, a onda zau kako je neko zove
po imenu.
Bio je to ruski pilot Kapeljinikov, koji je sedeo ukrtenih nogu pored
rova za mitraljeze i razgovarao sa Denijem Dejlhauzom koji je tu unutra bio na
dunosti. Zato da ne? Ana promeni pravac i prie im, i poele im dobro vee.
"Je li zaista dobro, Anjuka? Ah, Deni Dejlhauz kazao mi za smrt Ahmeda
Dule. Duboko sauestvujem sa tobom."
Dogodilo se. Prvi put je neko sa njom progovorio o tome. Otkrila je da
moe sasvim mirno da odgovori. "Hvala ti, Via", odgovori mirnim glasom. "ta
je, da se nisi zakaluerio kad veeras ne igra?"
"Niko nema s kim ja voleo da igram", primeti on sumorno. "Takoe, imam
veoma zanimljiv razgovor sa Denijem o robovlasnitvu."
"I, ta ste zakljuili, Deni?" veselo upita ona. "Jesmo li svi mi robovi
nae gospodarice, prekrasne plavokose ene-pukovnika?"
Nije joj odgovorio, ali je izabrao umirujui ton. "Znam da si
neraspoloena, Ana. I meni je ao."
"Neraspoloena?" upita ona razborito, gledajui na njega, dole u rovu.
"Jesam, moda. Moram pretpostaviti da je moj dom uniten - i tvoj,
pretpostavljam. Ali ti si hrabriji od mene. Ja nisam hrabra; ja postajem
neraspoloena. Oneraspolouje me pomisao da e se ono to se dogodilo na Zemlji
ponoviti i ovde. Oneraspoloila me je smrt moga... moga prijatelja.
Oneraspolouje me to pukovnik namerava da pobije jo mnogo ljudi. Moe li to
da zamisli? Ona predlae da se iskopa tunel ispod logora Bloka Energije i da se
u njemu aktivira jedna nuklearna bomba i to me onerasplouje."
Zato to radi? Upita samu sebe; ali znala je da vie nee da slua utene
rei a da se ne zaplae, a nije htela da plae pred tim ljudima. Bar im je
skrenula misli. Dejlhauz se mrtio.
"Mi nemamo nikakvo nuklearno oruje", usprotivi se on.
"Ba si mekan u glavi", naruga mu se ona. "Tvoja ljubavnica ima sve to
poeli. Ne bi me iznenadilo da ima flotu podmornica ili diviziju tenkova. Nosi
oruje isto onako kao to nosi i onaj jeftini parfem; miris te dve stvari stalno
provejava oko nje."
"Ne", usprotivi se on tvrdoglavo, kiljei navie u nju, "nisi u pravu u
pogledu nuklearnog oruja. To ne bi mogla sakriti od nas. I, ona nije moja
ljubavnica."

"Nemoj laskati sebi da mi je stalo. to se mene tie, moe da isteruje

svoje seksualne prohteve s kim god hoe, a moe to i ti."
Kapeljinikov se nakalja. "Mislim", ree on, "da me igranka odjednom
mnogo vie privlai." Kada se uspravio, Ana mu stavi ruku na miicu. "Ja sam te
oterala. Molim te, oprosti mi."
"Ne, ne, Anjuka. Ovo teka vremena za sve nas, nema ta da opratam." On
je potapa po ruci a zatim se nasmei i poljubi tu ruku. "to se mene tie",
ree, "vidim prelepog plavokosog pukovnika gde eta sama, i moda eli igra ili
na drugi nain stupi u vezu sa novom osobom, kao, recimo, sa mnom. Takoe ne
mari onaj jeftini parfem od velike bubavabe. Ti nee igrati? Ili na drugi
nain stupiti u odnos? Ne. Onda ostani sa prijateljem Denijem."
Posmatrali su ga kako vrstim korakom ide ka Mard Meninder, koja je
natenane obilazila strae. uli su kako se smeje kada joj se Kapi obratio; onda
on slegnu ramenima i uputi se prema platformi za igru.
U svom nasuminom posrtanju po plai Krinpit im se sve vie prbliavao.
Miris njegovih izluevina zaista je bio jak. A takoe i njegovo uzdisanje i
monotono oglaavanje. Ana oslunu, pa mrano ree: Ovaj tu sada mrmlja o svojoj
ljubavi. Nekako je poginula, ne mogu da odgonetnem kako. Mislim da je i Ahmed u
to bio umean, i zbog toga je on vrsto reio da ubija ljudska bia. Ali ostao
je, ipak, Ahmedov saveznik! Deni, zar to nije ludilo? Kao da je ubijanje postalo
samo sebi cilj. Vie nije vano ni koga ubija, niti ima li od toga uopte neke
koristi. Jedino je jo ubijanje vano."
Dejlhauz se uspravi u svojoj plitkoj jami, gledajui uz brdo u pravcu
igraa. "Ona nam se pribliava", ree on. "Sluaj, pre nego to stigne do nas. O
tome da mi je ljubavnica..."
"Molim te, Deni. Jezik mi je bio bri od mozga, a i neraspoloena sam, to
je tano. Nije vreme da brinemo o svojim linim stvarima."
Oigledno ne bee sve rekla i nastavila bi da se Mardi u tom trenutku
nije ve isuvie pribliila. Zastala je za asak da zapali cigaretu,
prouavajui pogledom Krinpita i njegovog straara, koji je sada, kad se
pukovnik pribliio, postao uzor vojnikog dranja, sa svojom bestrzajnom pukom
na gotovs. A onda, smeei se, prie Deniju i Nani. "Drugujete, a?" obrati im se
ona ljubazno. "Kada si poslednji put proverio svoje slualice, Deni?"
Pokajniki, Dejlhauz brzo prisloni slualicu na jedno uvo. Bio je smetnuo
s uma zakopane mikrofonske sonde, koje su bile tu da upozore na Kopae Tunela
ako ponu da kopaju u njegovom pravcu. Nije se nita ulo. "Izvini, Mardi",
ree on.
Ona zavrte glavom. "Kad si na dunosti, onda sam 'pukovnik'. I kad ti
kaem 'abo' ima da skoi. A sada, kada smo to razjasnili", nastavi ona,
proprativi svoje rei blistavim osmehom, "da li bi neko od vas dvoje bio
raspoloen za jednu malu dozu, pre nego to preemo na poslovne razgovore?"
"Nemam sklonosti ka narkoticima", odbi Ana.
"teta. Deni?" Gledala je kako Dejlhauz puni plua, a potom, preuzimajui
od njega cigaretu, nastavi: "Hou da mi regrutuje svog prijatelja, onaj gasni
mehur. Sto i..." pogleda na runi sat, "sto i osam sati od ovog trenutka,
priblino reeno, napaemo logor Smrdouljaca, a on e biti naa produena ruka
u vazduhu."
Dejlhauz se zakalja i promuca. "On... on ne moe..."
"Samo polako, Deni", ohrabri ga ona. "Dok bude hvatao vazduh, sasluaj
ta imam da ti kaem. Oluja je prestala. Izgleda da emo moda imati pet do est
dana lepog vremena. Poveu petnaest prvoklasnih boraca, onih to su uvek u
prvim linijama fronta, i tebe s njima, Deni. Zbrisaemo taj logor a da se ni ne
zaduvamo. Ali neu da upotrebim avion, i neu da ti ili Kapi letite balonima
tamo gde vas mogu videti. Zato mi preostaje samo arli."
"arli ne ume da se bori!"
"Zna ta?" Govorila je preterano nastojei da bude razlona. "Ako je o
tome re, ni ti mi ba ne izgleda kao neki superhladnokrvni i sposobni ubica.

Ali ja to od tebe ni ne traim. Ti samo odrava veze. arli osmatra. Smrdouljci

nee obratiti panju na jo jedan mehur s puvanjcima koji im se mota u
blizini..."
"Jes, vraga nee! Sve vreme su pukama obarali balonie, im se pojave."
"Deni", ree ona, "ne pitam te za miljenje. Ja ti nareujem." Ona uvue
dim iz pikavca, do poslednjeg centimetra, a zatim paljivo i veto protrlja ar
i vrati ga u dep pre nego to je izduvala dim. "Vidi", nastavi ona,
"Smrdouljci e doi do istog zakljuka do kojeg i ja, samo e im biti potrebno
malo vie vremena. Jedni e morati, kad-tad, da zavladaju. Jedini nain je da
one druge uklone. Sve to arli ima da uradi jeste da im stalno bude u blizini,
sa radiom u pripravnosti, i da nam javi ako poalju avion ili neke ljude u
praumu. Ja u na odred voditi preko kopna. Bili bismo potpuno bespomoni bez
vazdune strae. Moramo znati kada treba da se sakrijemo. Njemu to nee biti
teko, je li tako?"
"To ne. Ali... do avola, Mardi. On je, maltene, poslednji preiveli.
Zaista je isuvie traiti..."
"Ja ne traim, Deni, uvek pravi istu greku. Ja nareujem. Ako ne
pristane, bie od njega zaista lepa buktinja." Ona se poea ispod pojasa,
prijateljski ga posmatrajui. "Dakle, posle igranke objaviu tu vest celom
logoru i sutra u ovo doba biemo ve na putu."
"Da atomskom bombom raznesete Blok Energije", ogoreno primeti Ana.
Mardino lice se ukoi. Poutavi malo, ona ree: "Ovo u ti, ini mi se,
oprostiti, Dimitrova. Nisam ti izriito naredila da dri jezik za zubima. Idui
put ti neu oprostiti. Ono to uje prilikom prevoenja je dravna tajna."
"Gospode boe", ree Dejlhauz, "zar zaista ima atomsku bombu?"
"Moe se opkladiti u svoju guzicu, Deni. Jedan njen deo se nalazi upravo
tu, kod tebe, u tvojim podzemnim mikrofonima."
"Gde? Misli na plutonijumske baterije? Ne vredi, Mardi - hou da kaem
pukovnie. Nema ih dovoljno. ak i kada bi ih bilo, ne bi ih mogla spojiti da
napravi bombu."
"Pogreno, i opet pogreno, Deni. Potrebno je samo hiljadu i osam stotina
grama i jo malo za fisiju. Imam neto preko est hiljada grama, lepo upakovanih
u kutijama sa natpisom Rezervno gorivo. Sve ovo je ve odavno islanirano, i moi
e da se spoje jer su ih neki strunjaci za oruje velikog razornog dejstva
konstruisali u tu svrhu, jo pre nego to je uzleteo na prvi brod. Naravno, to
nije jedna od onih stotinu - megatonskih. Moda ak nije ni od kilotona, jer
nema odgovarajue kontejnere u kojima bih te delove mogla veoma dugo da uvam a
da ne dou u dodir. Ali i ne treba mi velika. Neu potpuno da unitim logor
Smrdouljaca, hou samo da zavladam njime. Hou da im unitim municiju i magacine
sa hranom i znam pravo mesto gde mogu da im poturim tu bebu. A onda e morati da
me mole."
Izgledala je tako vedro i naivno dok je govorila, da je Dejlhauz morao
preneraeno da odgovori, pun neverice. "Ali to je... to je neizazvana agresija!
Udarac noem u lea!"
"Pogreno, Dejlhauze. To je napad iz predostronosti. Ni Smrdouljci nemaju
izbora, samo to jo nisu do toga doli."
"Kojeta! To je samo repriza onoga to su nam Japanci uradili kod Perl
Harbora!"
Ona razrogai oi. "Dabome, zato da ne? Perl Harburu nita nije
nedostajalo, samo to su oni zajebali stvar. Da su istovremeno izveli i svoju
vojno-transportnu flotu i napad dovrili iskrcavanjem, istorija bi sasvim
drukije izgledala. Ti bi danas izgovarao Perl Harbor onako kako izgovara
Normandija, samo to bi to inio na japanskom."
Delovala je savreno samozadovoljno, ali ipak zastade. Ona potrai neko
suvo mesto na tlu i sede, pre nego to dodade: "Ali priznau vam, mojim dragim
starim prijateljima iz Bugarske, da sam u ovom asu zbilja preplaena, umorna i

da nisam ono to biste nazvali potpuno zadovoljna zbog naina na koji se odvija
cela situacija. Ja... ta je ovome?"
Krinpit se dotetrurao jo blie, zavijajui i cvrei. Ana oslunu. "Vrlo
ga je teko pratiti. Govori neto o Otrovnim Prikazama i Prikazama Odozgo - to
jest o nama i o baloniima. Izgleda da nas je pobrkao."
"Posle nekog vremena, svi neprijatelji poinju da ti izgledaju isto, ini
mi se. Kai mu da se skloni, ne trpim to zaudaranje."
"Da, pukovnie Meninder." Ali pre nego to je Ana uspela da se priseti
naredbe na urdu sa krinpitskim naglaskom, Mardi je zaustavi.
"Samo asak. ta je to?" Iz razglasa se, uporedo sa muzikom, zauo ljudski
govor.
"Nisam uspeo da razaberem", ree Dejlhauz. "Ali, ipak, neto ujem.
Napolju, u umi. Ili, da nije iz vazduha..."
Muzika za igru se naglo prekinu, i zameni je neiji uplaeni glas.
"Pukovnie Meninder! Sve osoblje! Avion se pribliava!"
Sada su se ve jasno uli zvuci, dve vrste: klepetalo pat-pat helikoptera
i jedan bri, vii zvuk. Igrai se rasprie.
Dve siluete se pojavie iznad vrhova drvea. Nijedna se nije kretala veoma
brzo, ali naile su iznenada, bez upozorenja: helikopter iz logora Bloka
Energije i STOL, avion sa zatupastim krilima, kakvog do tada nisu viali u
vazduhu. Nisu nailazili u miroljubivom preletanju. Vojnici, privezani za salince
helikoptera, ispaljivali su zapaljive rakete, dok su krilni mitraljezi na STOL-u
preoravali logor. Avion sa uvrenim krilima spusti se u briuem letu koji ga
odvede sve do iznad vode, a zatim se podie uvis da bi napravio zaokret i opet
se isto tako vratio. Prilikom tog drugog nadletanja mitraljezi se vie nisu
oglasili, ali mu zato etiri male rakete iskoie ispod krila, sunue u magacin
i zapalie ceo jedan red atora.
Smrdouljci ipak nisu bili tako spori.
Na pojedinim mestima u samom logoru i oko njega straari na odbrambenoj
liniji i oni snalaljiviji meu igraima poeli su da uzvraaju vatrom. Mardi
skoi na noge i zalete se ka najbliem ispaljivau raketa, i tada se avion
zatupastih krila ustremi na nju, obruavajui se po trei put. Sada je
upotrebljavao i mitraljeze i bacae plamena. Dok su meci tepali po zemlji sve
blie njoj, Mardi uzmae i pade, gotovo uz samog Krinpita; i to stvorenje se
podie visoko, nadnevi se nad nju. I onda srui svoju polu oklopljenu telesinu
od dve stotine kilograma pravo na Mard Meninder.
arn-igon je znao da e mu ovo biti poslednje menjanje oklopa, strahovito
prerano, uasno bolno, beskorisno. Nikada vie nee doiveti onaj prijatni
svrabe od novog oklopa dok se stvrdnjava i iri preko meke unutranje pulpe,
nikada osetiti seksualno uzbuenje novooklopljenog i upustiti se u brzi dvoboj
sa drugim mujakom oko enke. Kada su se Otrovne Prikaze ustremile ka logoru,
pokuao je da upozori te nove saveznike. Ali bili su gluvi za one blistave zvuke
iznad drvea, gluvi i na njegova upozorenja.
Bolovi su bili neizdrivi.
Nameravao je da im pomae dok se ne poubijaju to vie mogu, a onda sam da
pobije preivele. Izgleda da je sa svim svojim pomaganjima zauvek zavrio.
Agonija od ovog novog oklopa, koji je ve poinjao opet da se ljuti, muila ga
je bez prestanka. Zaslepljujui zvuci aviona i eksplozija potpuno su ga omamili.
Ostala je jo samo jedna Otrovna Prikaza koju je mogao da ubije. I to bi
trebalo da bude dovoljno. On se podie na noge, sada u zaista alosno mekom
oklopu, nagnu se unapred i srui se na nju, upravo u trenutku kada preko njih
oboje liznu meki, smrtonosni jezik bacaa plamena.
Sada je ve ceo logor pucao u letelice, ili su to bar inili oni koji su
jo bili u stanju da pucaju. Meutim, letelice su im ve izmakle izvan dometa.
Ostale su da lebde malo dalje nad vodom, otprilike na kilometar daleko;

helikopter je lagano poigravao. STOL se vrteo u malim krugovima, i nisu se

vraali da opet napadnu.
Sledei napad doao je s druge strane.
Iz jednog rova sa mitraljezima zau se vrisak i dva vojnika u njemu
potonue na dno, izderani u rezance, a iz rova izroni dugaka, vitka crna
spodoba nosei majune naoari za sunce na elastinoj traci i jurei na svojih
dvanaest nogu ka najblioj skupini ljudi; za njom druga, pa trea.
Kopai Tunela uspeli su da poubijaju vie od desetak preivelih. Ali to je
bilo sve. Na povrini tla, ak i sa naoarima za sunce, nisu mogli da se mere sa
uvebanim vojnicima. Da su letelice ponovo napale... Ali nisu. Branioci se brzo
opet prikupie, i na kraju je na tlu bilo oprueno pedeset Kopaa Tunela, ija
je vodnjikava, crna krv natapala pesak. Vie ih nije izilo, jer u gnezdu vie
nije ostao nijedan. Jazbina je bila sasvim zbrisana.
Deni Dejlhauz je gledao mrtei se u pravcu obale dok mu je jedna od
asistentkinja ii Arkavili previjala duboku posekotinu na ruci. Letelica vie
nije bilo. Dok se ovo deavalo one su tiho odletele niz obalu i otile. "Zato
nas nisu dotukli?" upita se on. Odgovora takoe nije bilo.
21.
Kad su pronali jo ivu Mardi Meninder bitka se ve uveliko zavrila i
logor se gotovo vratio u normalno stanje.
Provela je vie od dva sata leei ispod mrtvog i smrdljivog Krinpita,
obamrla, poluuguena, nemona da pomeri ogromnu mrtvu telesinu nad sobom, bolno
uvrnutih udova, ali nepovreena. Kao onaj duh iz boce, u poetku je bila spremna
da kraljevski nagradi oveka koji je bude spasao. Ali kada su konano uli kako,
upola uguena peskom, pokuava da dozove pomo i iskopali je, bila je spremna
jo samo da ubija.
Pomogli su joj da napravi nekoliko koraka, lica okrenutog u stranu jer je
strahovito zaudarala. Ona se zagrcnu i opsova ih, i kada pokuae da joj opet
pomognu da stane uspravno, ona klonu na pesak i stade da povraa. Doktorka
smesta dotra, ali Mardi nije bila potrebna lekarska pomo. Trebalo joj je da
sa sebe i iz svojih nozdrva istera onaj Krinpitov smrad na septiku jamu.
Pustila je da joj ii svue odeu i da je pridri do vode, a onda se baci u nju
brkajui se sve dok smrad nije iezao i ona opet bila u stanju da hoda.
Hramala je, dodue. Ali, ipak, na vlastitim nogama. Samo u prsluetu i bikini
gaicama, sa opasaem i revolverom preko ramena, ona poe uz obalu pored mrtvog
Krinpita, smrskanog u neku vrstu omleta od mesa i ljuture, i tada joj neko
pritra i prinese ogrta od barunaste tkanine, dok je ona u hodu izdavala
naredbe.
Zato li su se zaustavili?
Logor im je bio potpuno preputen na milost i nemilost. Ve pri prvom
naletu, s velikom preciznou, izbacili su im iz stroja svo teko oruje.
Nijedan izbaciva raketa ni mitraljez nisu ostali neoteeni; ostalo im je jo
samo runo oruje. Od ukupno sto i osam lanova posade u logoru Bloka Ishrane
dvadeset dvoje je poginulo, gotovo pedeset bilo je ranjeno ili opeeno. Avioni
su ostali bez ogrebotine. Kopai Tunela su svi do jednog pobijeni, ali da su
letelice prethodno obavile svoj posao, Kopai Tunela bi s lakoom savladali
preivele. Zato? Vremenski, napad je bio odlino isplaniran. im su letelice
prestale da pucaju, izronili su Kopai Tunela. To nije bilo sluajno, a naoari
kojima su bili opremljeni dokazivale su da su ih Smrdouljci prethodno pripremili
za taj napad. Ali zato ga nisu izveli do kraja?
Zato?
Ipak, hvala Bogu zbog tatice i onog poklona na rastanku! Jedna metrika
tona municije bila je razneta, ali ostalo je jo nedirnutih metrikih tona,
zahvaljujui dodatnim zalihama iz poslednjeg broda. atori su izgoreli, i hrana
je bila unitena. Neto je ipak preostalo. Da je Kapijev avion bio protepan
mitraljeskim rafalom, bilo bi rezervnih delova da se popravi. A onaj najvei

poklon, onih est kilograma 239Pu, u paljivo i lukavo prikrivenoj ambalai, jo

je bio netaknut. Poginuli se, naravno, nisu mogli zameniti. Jo gore je bilo s
ranjenima, jer ne samo da su bili neupotrebljivi, ve su bili i na teretu.
Ngujen Dao Tri, koji je izgubio nogu i mnogo krvi uz to; est osoba sa gadnim
opekotinama, dve druge sa tekim trbunim ranama - itava gomila invalida koje
e ii Arkavili morati sada da pokua da vrati u normalno stanje. I za svakoga
od onih u najgorem stanju trebalo je uraunati po jo jednu sposobnu osobu koja
e je negovati. Meu preostalim atorima nije bilo nijednog dovoljno velikog da
ih sve primi, tako da ih je ii morala smestiti u leajeve izvuene iz atora,
pod vedrim nebom; neto posteljine je bilo oprljeno, i ako jo i kia pone da
pada zaista e se nai u nevolji. Ali za sada su bili onoliko zbrinuti koliko je
bilo mogue, razmiljala je Mardi, dok je prolazila izmeu njih.
Jedna od njih ustade kada se Mardi priblii: porunik Kristijanides, ija
je cela jedna polovina tela bila u zavojima i melemima protiv opekotina. Ali jo
je mogla da se kree. "Pukovnie", obrati joj se ona, "morala sam da ostavim
radio..."
Mard pogleda u doktorku, koja zavrte glavom. "Vrati se u postelju, Kris.
O tome emo kasnije."
"Ne, ja sam sasvim dobro. Kada su pogodili ator, ja sam istrala, ali sam
ostavila traku ukljuenu. Snimila sam njihov razgovor - samo, bilo je na raznim
jezicima."
"Hvala ti. A sada natrag u krevet", naredi Mardi i osvrte se oko sebe.
"Dejlhauze, na zadatak!" naloi ona. "Proveri u kolibi sa radio-ureajima. Ako
traka jo radi, vikni mi."
Ni on nije ba sjajno izgledao, pomisli, dok je on sputao posluavnik sa
zavojima i bez rei pohitao uzbrdo: a ko od njih pa jeste? To je naroito vailo
za nju. Mardin ator bio je jedan od onih koji su potpuno izgoreli, tako da je
sada na sebi imala vojniko radno odelo koje je nekada pripadalo eni kojoj vie
nikada nee zatrebati - poteno, ali ipak, ta ena je bila via i deblja od
Mard Meninder.
Kada ju je Dejlhauz pozvao, ona je ve zaboravila na trake. Ali ipak krenu
ka kolibi, koja niti je gorela niti je bila oteena, izuzev nekoliko rupa od
metaka, i usput naredi Ani Dimitrovoj da poe s njom. Traka je bila ukljuena na
reprodukciju glasa i Dejlhauz je ve bio pronaao mesto gde je snimak poinjao.
Ana stavi slualice i poe da prevodi.
"Prvo jedan od pilota kae: 'Na cilju', i baza potvruje prijem. Zatim se
uju neki umovi, kao da se spremaju da emituju, pa su se predomislili. A onda
baza kae: 'Odmah suspendovati operacije. Ne napadati.' I jedan od pilota, ini
mi se da je Egipanin, veli na jednom drugom arapskom dijalektu: 'Napad ve u
toku. Pogoeno im je skladite s orujem. Izbrojano oko dvadeset i pet
nepominih tela.' Onda nastaje neko mumlanje, koje ne mogu da razaberem, kao da
oni u bazi razgovaraju sa ukljuenim odailjaem, ali ne toliko blizu da bih im
mogla uhvatiti glasove. A onda baza kae: 'Hitno. Smesta prekinite operacije.' I
onda drugi put, Irac, kae da samo posmatraju, iznad vode, ekajui dalja
nareenja, i onda im baza nareuje da vie ne napadaju i da se vrate. To je sve
to je snimljeno, sve dok se kasnije ne pojave uputstva za sletanje."
"I to je sve?" upita Mardi.
"Kao to sam rekla, pukovnie, nema vie nita."
"Zato li su se samo predomislili usred napada?" upita Mardi. Ni Dejlhauz
ni Dimitrova ni ne pokuae da nau odgovor. Nije ga ni oekivala. Nije, najzad,
ni bio vaan. Smrdouljci su im objavili rat, a ako su se usred toga povukli, to
je bio njihov problem a ne njen. Ona se nee povui. Mardi Meninder je sama
injenica da su napali njenu bazu - njenu bazu! - pruala sve mogue odgovore, i
to smesta. 'Zato' nije bilo vano. Jedino pitanje bilo je 'Kako' - kako preneti
bitku na njihov teren i dobiti je.
"Jesi li u stanju da kopa, s tim ramenom?" upita Dejlhauza.
"Rekao bih. Ne krvari."

"Onda idi i pomozi Kapeljinikovu da iskopa grobove. Dimitrova, od sada si

ti radio-operator. Nikakvih odailjanja. Samo sluanje. Ako Smrdouljci neto
zucnu, hoe smesta da budem obavetena."
Ona ih ostavi i uputi se ka preostalom poljskom klozetu. Nije joj se
naroito ilo napolje, samo je htela da malo bude sama i da razbistri misli.
Proe mimo onih koji su ekali u redu i ue, zatvori vrata i sede, puei
cigaretu i ukoeno gledajui ispred sebe.
Uopte se nije dvoumila da li e dobiti rat, jer je imala nekoliko zaista
monih aduta. Jedan od njih bila je i zaliha plutonijuma. Drugi od njih je bio
kontrolni ureaj u torbi majora Vandemira. U orbiti su se jo nalazile etiri
ptiice, i jedna e pogoditi glavni logor Smrdouljaca, a druga njihovu bazu na
drugoj strani planete onoga asa kad bude izdala nareenje i tu e biti kraj.
Problem je bio u tome to nije htela da uniti sva ona postrojenja
Smrdouljaca. Htela je da ih osvoji za sebe. Sateliti i bomba bili su suvie jako
sredstvo, kao kad bi se pucalo iz topa na muvu. U onom prvom besu nakon napada,
da joj je to dugme bilo pri ruci, pritisnula bi ga; ali kada su je iskopali
ispod Krinpita, ve je bila reena da prieka.
Ne. To e morati da bude obina kopnena operacija. Moda uz plutonijum,
ako budu uspeli da ga postave na pravo mesto. Ali ne i rakete. teta to su
Smrdouljci izvrili svoj pred-napad, pre nego to je ona bila spremna na svoj.
Jo nije sve propalo. Najgora od svih posledica njihovog napada bilo je ozbiljno
smanjenje broja njenog aktivnog vojnog kadra. Kako e moi da izvri uzvratni
napad bez pomonika?
Mard Meninder je upravo, i ne znajui donela odluku koja e oveanstvu
obezbediti budunost na Gemu.
"Jedino je dobro u svemu ovome", ree Dejlhauz Kapeljinikovu, "to to su
veina ljudskih rtava vojnici. Sada bar moemo nastaviti pravi posao svoje
ekspedicije."
Kapeljinikov potvrdno zaguna, i izbbaci jo nekoliko aova zemlje pre
nego to odgovori. "Naravno, tako je", sloi se on, zastavi i obrisavi znoj sa
ela. "Ipak, jedno pitanje. Koji je pravi posao ekspedicije?"
"Da peivi! I da se odri. Bog zna ta se dogaa na Zemlji. Mi smo moda
sve to je preostalo od oveanstva, i ako ma ta bude preostalo od, recimo, pet
hiljada godina nauke, knjievnosti, muzike i slikarstva, sve je to ovde."
"Veoma obeshrabrujui teret odgovornosti za dva grobara", primeti
Kapeljinikov. "Naravno, ti si u pravu, Deni. Mi u Sovjetskom Savezu imamo
izreku - da najdui put poinje prvim korakom. Koji emo korak sada uiniti?"
"Pa..."
"Dobro, ekaj malo. Bilo samo retoriko pitanje. Prvi korak oigledan. Mi
zavrili pokrivanje grobova prijatelja to vie nisu s nama, dakle ti, Deni,
molim, otide u pukovnikov tab i raportira da pogrebna misa moe pone."
On zabode aov u zemlju i sede. Dejlhauz ga jo nikada nije video tako
utuenog.
"Dobro", sloi se Dejlhauz. "Rekao bih da smo veoma umorni i potreseni."
Pilot zavrte glavom, a onda pogleda navie u njega i nasmei se. "Ja ne
samo umoran, dragi Deni, ja takoe veoma ruski. Teak ovo teret za nas. Mi u
Sovjetskom Savezu imamo jo jednu izreku - za hiljadu godina, kakva e biti
razlika? Ali ja sada tebi kaem istinu, Deni. Sve izreke su kojeta. Znam ta mi
radimo, ti i ja i svi mi. Najbolje to moemo. Nije mnogo, ali vie nema."
Dejlhauz poloi aov na zemlju i tekim korakom krenu uzbrdo ka tapskoj
kolibici, duboko zamiljen. Teka odgovornost! Kad se malo paljivije pogleda,
nije bilo naina da se sve sauva; mnogo onoga to je nezamenjivo bie bez
sumnje izgubljeno. Moda je ve izgubljeno: nema mnogo izgleda da su Trijumfalna
kapija, Britanski muzej i Partenon preiveli, a da se i ne pominje nekoliko
milijardi nenadoknadivih ljudskih ivota. Deniju je bilo teko da se pomiri sa
injenicom da nikada vie nee gledati balet ili sluati koncert. Ili leteti
gasnim mlaznjakom, ili popiti jednu u restoranu koji se polako okree na vrhu

oblakodera. Toliko toga je zauvek nestalo! I jo mnogo e toga morati neumitno

da nestane, dok budu pokuavali da opet izgrade...
Ali jedno veliko dobro jo nije bilo izgubljeno: nada. Moi e da preive.
Da opet sagrade. ak i da sagrade jo bolje, uei se na grekama prolosti,
ovde, na ovoj planeti koja im je preostala...
Oko tapske barake bila se okupila skupina ljudi, a Mard Meninder, uz
dva autanta, trala je da im se pridrui. Dejlhauz ubrza korak i stie ba kada
je Ana govorila: "Ova poruka je upravo prispela, pukovnie Meninder. Pustiu
vam traku."
"Pusti je", prodahta zaduvano Mard Meninder, potpuno iscrpljena.
Dejlhauz joj se primae. Izgledalo je da e se svakog trenutka sruiti. Ali kada
magnetofon poe da zuji i kri ona se pribra, i sada je stajala mirno, paljivo
sluajui.
Deni smesta prepoznade glas. Bio je to crni vicemaral vazduhoplovstva,
Pontrefekt; i ono to je izgovorio bilo je veoma kratko.
"Ovo je zvanina poruka logoru Bloka Ishrane u ime Zemalja Izvoznica
Goriva. Nudimo vam stalno primirje, koje odmah moe da pone. Predlaem da
ograniite svoje kretanje na dvadeset kilometara oko svog logora u naem pravcu,
a i mi emo potovati ista ogranienja u pravcu vaeg. Oekujemo odgovor kroz
jedan sat."
On malo pouta, kao da prelistava neke hartije u ruci, a potom se opet
zau njegov bogati, muzikalni glas Jamajanina:
"Kao to znate, na vazduni napad na va logor usledio je kao posledica
unitavanja naih satelita sa vae strane. Nareeno je da se izvede tek nakon
to su bile ispitane sve alternative. Namera nam je bila da potpuno unitimo
vau bazu. Mautim, kao to vam je takoe poznato, prekinuli smo napad ve nakon
srazmerno malih oteenja priinjenih vaoj bazi. Razlog tome je istovremeno i
razlog ovoj ponudi primirja.
Naa zvezda, Kung, nestabilna je. Upravo se sprema eksplozija na njenoj
povrini.
Ve izvesno vreme nam je poznato da se njen nivo radijacije koleba. Tokom
poslednjih dvadeset etiri sata naglo se poveao. Dok je trajao napad na vas,
primili smo obavetenje od naih astrofiziara da e u bliskoj budunosti doi
do velike eksplozije. Ne znamo tano u koje vreme. Prema naim pretpostavkama,
to bi se moglo desiti bilo kada poev od etrdeset osam asova od sada pa do
kraja sledeih petnaest dana. Ako prihvatite nau ponudu primirja, odmah emo
vam poslati sve tehnike podatke, i vai e ljudi moi da donesu potrebne
odluke."
Glas opet malo pouta, pa nastavi prirodnijim tonom. "Za sada nemamo
nikakvih podataka o situaciji na Zemlji, a pretpostavljamo da ih nemate ni vi.
Ali je jasno, na osnovu obine logike, da smo u ovom asu, mi na Gemu, potpuno
usamljeni u svemiru. Mislimo da emo morati upotrebiti sve ime raspolaemo da
bismo svoj logor pripremili za tu eksploziju. Ako nastavimo da se borimo,
pretpostavljam da emo svi izginuti. Ne predlaem vam da saraujemo. Ali
predlaem da prekinemo neprijateljstva, bar dok ne proe ova kriza." Opet
utanje. Potom: "Molimo, odgovorite kroz jedan sat. Neka nam svima Bog pomogne."
Mardi za trenutak sklopi oi, dok su svi napeto iekivali. Onda ih
otvori i ree: "Pozovite ih, Dimitrova. Recite da prihvatamo njihovu ponudu,
odmah zatraite da vam dostave tehnike podatke i recite da emo im se opet
javiti kada budemo imali neto da im kaemo. Narode, rat je zavren."
Ceo logor je o tome bio obaveten ve posle deset minuta. Mardi je otila
do sistema javnog razglasa, pustila traku sa porukom marala Pontrefekta, i
objavila novost o katastrofi i o primirju. Sazvala je opti sastanak za tri nula
nula asova - oko devedeset minuta od tada - i naredila Aleksisu Harkortu,
jedinom preivelom koji je po struci bio najblii astronomu, da proui podatke
od Smrdouljaca i da joj pre zakazanog sastanka podnese izvetaj. Zatim se okrenu

Deniju Dejlhauzu i ree: "Vie nemam postelju, ali mi je preko potreban jedan
sat spavanja."
"U mom atoru ima jedan prazan leaj."
"Nadala sam se da e me pozvati." Ona zakilji ka mrkom sjaju iza oblaka,
gde se krio Kung, i zavrte glavom. "Ovo je bio proklet dan", dodade ona, dok su
ili ka proreenim atorima. "I jo nije zavren. Zna li ta u da uradim na
sastanku?"
"Treba li da pogaam?"
"Ne bi mogao, Deni. Nikad ne bi uspeo. Spremam se da oglasim povlaenje
pukovnika Mardori Meninder iz aktivne slube."
"Molim?"
"Pokupi svoje vetake zube sa zemlje, Deni, i nemoj tu da mi stoji",
posavetova ga ona u ali, povukavi ga za sobom. "Ovo mesto emo prebaciti na
civilnu upravu, koja e poeti onoga asa kada stanje pripravnosti prestane.
Moda i ranije. Nije me briga. Moda ste u pravu svi vi momci koji kukate zbog
ovakvog vojnikog naina ivota. Kada se sve uzme u obzir, moramo priznati da
ovaj moj nain nije bio dobar. Dakle, mislim da emo morati da odrimo izbore za
novu vladu, i ako hoe moj savet, ti e se kandidovati."
"Za ta? Zato ba ja? Mardi, potpuno si me pomela!"
"Ti, zato to si ti praktino jedini prvobitni naseljenik koji je jo u
ivotu, zna li to? Ti i Kapi. Zatim, zato to te niko ne mrzi. Zato to si ti u
ovom logoru jedini civil sa dovoljno godina i iskustva koji moe da rukovodi. Ne
daj da te nagovaram, odluku treba ipak da donese ti sam. Ali ima moj glas.
Ukoliko", dodade ona drugim tonom, "nae odluke mogu neto da znae."
Stigli su do njegovog atora i Mardi se zaustavi ispod krila kojim se
zatvarao ulaz, gledajui u nebo. "Uh, do avola", ree ona, "poinje da pada
kia."
I poinjala je, krupnim kapima i uz sve izglede da e jo vie da ih bude.
"Ranjenici!" uzviknu Deni.
"Da. Moraemo nekako da ih zaklonimo. I to je teta, Deni, jer sam se
nadala da emo ti i ja imati priliku da izmenjamo nekoliko toplih rei, punih
ljubavi, pre opteg sastanka."
Uprkos svemu, Deni nije mogao da se uzdri i prsnu u smeh. "Mardori
Meninder, zaista si udna. Upadaj unutra i ispavaj se." Pre nego to se
okrenula da ue on je obgrli oko struka. "Nikada to ne bih oekivao od tebe",
saopti joj on. "ta te je to preobratilo, da pone da ceni civilne
vrednosti?"
"Ko je preobraen?" upita ona, dodavi odmah: "Pa, moda je to ba bio
onaj jebeni Krinpit. Da nije njega bilo, i mene biste - tu nedavno sahranjivali.
Ni njemu nisam verovala, ali je ipak dao onaj svoj glupi ivot da bi me spasao."
Poto ih je zaista bee malo preostalo, nije im bio potreban razglas da
obaveste tih pedeset do ezdeset ljudi, ali ipak su ukljuili jedan megafon zbog
onih ranjenika koji su bili u dovoljno dobrom stanju da prate ta se dogaa,
tamo nizbrdo, u svojim atorima. Ostali su stajali na mokrim daskama platforme
za igranje, dok je po njim rominjala dosadna kiica, kada im se Mard Meninder
obratila sa malog podijuma. Zatim predade re Harkortu.
"Mnogi podaci od Smrdouljaca nisu iz oblasti astronomije, ve geologije",
poe on. "Mnogo su kopali. Kau da izgleda da postoje razdoblja eksplozija
svakih dvadeset ili trideset godina. Ne postoji neki ustaljeni sistem njihovog
javljanja, ali prema koliinama iskopanog pepela i uglja oni zakljuuju da
prosena eksplozija podrazumeva porast toplote zraenja za sedamdeset pet odsto,
u proseku, tokom nedelju do dve dana. To je dovoljno da nas sve pobije. Neto
toplota, a neto jonizujue zraenje.
Kada e se to dogoditi? Njihova najpriblinija procena je za desetak
dana." U publici se zau agor i on klimnu. "Na alost, ja nisam dovoljno
struan da bih mogao napraviti neku pribliniju procenu od njihove; u stvari,

verujem im na re. Moj uvid mi je pruio sledeu sliku: sledee dve nedelje
temperatura e se polako peti. Mislim da je ve poela, i da je zato vreme ovako
odvratno. Onda e nastupiti eksplozija. Temperatura na povrini tla popee se za
dvadeset stepeni. To je apsolutna temperatura - da kaemo negde izmeu ove koju
imamo sada i take kljuanja vode. Nadam se da nee prei tu brojku, a ako i
pree da nee due potrajati. Ali postoje nagla razgorevanja eksplozije, i to
vam je kao da ste upalili ibicu. Ako ita moe da nas spali, to e biti to.
Izgleda da nastaju i umski poari, ali moda ne odmah - ume moraju verovatno
najpre da se osue. Zatim eksplozija poinje da jenjava, temperatura se sniava,
vazduh isputa vlagu i javljaju se kie da ugase vatre. Verovatno avolski mnogo
kie, i to nedeljama i mesecima. I onda se sve opet vraa u normalu."
"Osim mrtvih", doviknu neko iz publike. Harkort bespomono rairi ruke.
"Moda i ne. Ako ste zaklonjeni, moete i da preivite." On zausti da
nastavi, ali naglo zastade. Mardi se pope na podijum i stade kraj njega.
"Ne izgleda ba mnogo ubeen u to to kae."
"I nisam. Geoloki nalazi ne pobuuju me da budem siguran. Smrdouljci su
uzeli uzorke zemljia sa vie od stotinu lokacija, i svi pokazuju isto,
naizmenine slojeve uglja i tla, sve do hiljadu godina unazad."
Dejlhauz ustade. "Alekse", doviknu mu on, "zato to nije odavno pobilo sve
na povrini Gema?"
"Trai da nagaam? Pa, rekao bih da jeste. Bar, sav biljni svet. On
najverovatnije sagori, pa zatim ponovo izraste iz istih korenova. Ipak, semenje
verovatno preivi. A one svenatapajue kie, posle svake eksplozije, pomau rast
biljaka na plodnom tlu - ugalj je odlino ubrivo; kod kue, na Zemlji, ljudi su
u davnoj prolosti krili i sagorevali ume da naprave plodno zemljite. O
ivotinjama ne znam nita. Rekao bih da su Prikradala sigurna u svojim tunelima,
ukoliko ne umru od gladi ekajui da izrastu nove biljke. To se verovatno i
dogaa veini od njih. Verovatno isto vai i za Krinpite, jer i oni su veoma
otporni. Ne moraju se brinuti da e oslepiti od zraenja, jer, pre svega, nemaju
oiju. A oklopi su im veoma dobra zatita za sve vitalne organe. Verovatno ima
mnogo mutanata, ali dugorono gledano to je isto toliko dobro koliko i loe za
rasu."
"A arli?"
"Ne znam. To je sloenije. Pretpostavljam da jedna zaista dobra eksplozija
moe da uniti gotovo sve odrasle, ali to je ujedno i razdoblje kada se mreste,
i njihova ikra moda uspeva da preivi. Takoe uz mnogo mutanata. Rekao bih da
se evolucija ovde prilino brzo odvija."
"Pa, dobro", prekide ga Mardi. "Ako svi oni mogu da preive, zato ne
bismo i mi?"
Harkort slegnu ramenima. "Oni su prilagoeni, mi nismo. Osim toga, ja
govorim o vrstama koje preivljavaju, ne o pojedincima. Moda ih svega jedan
odsto uspeva da preivi sve to. Moda i manje." On pogleda unaokolo po publici.
"Jedan odsto od nas, koliko je to?" upita on.
"Daaa", polako ree Mardi. "Pa, mislim da nam je sada jasno. Treba da se
zavuemo pod neto to e biti dovoljno veliko da nas sauva i od toplote i od
radijacije, i to moramo uiniti to pre. Ima li neku ideju od ega bismo mogli
da napravimo takav krov?"
Harkort je oklevao. "Pojma nemam", priznade najzad. "atori sigurno nee
posluiti. Oh, da, zaboravio sam da pomenem vetrove. Uz ovoliku insolaciju oni
verovatno postaju veoma estoki. Prema tome, sve to sagradimo morae da izdri
uragane od moda dve stotine kilometara na sat. Moda i jae. Ja sam, uh, za
trenutak ak pomislio da upotrebimo tunele Prikradala, i to bi moda uspelo. Bar
za neke od nas. Ali sumnjam da bi vie od deset odsto preivelo dve do tri
nedelje pod zemljom bez veoma dobrog sistema provetravanja i, svakako, u
nedostatku klima ureaja. A onaj vazduh pod zemljom postae zaista veoma vreo."
Zavlada tiina, dok je svako za sebe razmiljao o mogunostima. Onda se
javi Kapeljinikov. "Jednu stvar mi moemo uradimo", objavi on. "Ali ne svi.

Moda petnaest do dvadeset. Moemo uemo u kapsulu za povratak i odletimo u

orbitu."
"Ali i tamo je isto tako toplo", usprotivi se Mard Meninder.
Kapi zavrte glavom. "Tamo samo radijacija. elini omota rakete odbija
moda i devedeset devet odsto. U svakom sluaju, dovoljno. Jedini problem - ko
da odlui kojih e dvadeset srenika da uzleti?"
Mard Meninder malo razmisli, pa ree: "Ne, to je poslednji izlaz, Kapi.
A ima jo jedan problem: ta da rade ti srenici kada se opet spuste? Nije nas
jo mnogo preostalo. Mislim da samo dvadeset nee moi da se odri. Ako mi
uzletimo - ne, briite to; ne kaem da u ja biti jedna od 'nas'. Ako neko
uzleti bie isto toliko pametno i da nastavi. Da pokua da se vrati na Zemlju.
Moda da ode na neku od drugih kolonija. Imae isto toliko dobre izglede kao i
da se vrati ovamo, kad cela planeta bude sprena."
Harkort, ali je automatski ispravi: "Nee biti cela planeta."
"ta?"
"Pa, samo polovina planete. Naa polovina. Ona koja je okrenuta prema
Kungu. Na drugoj strani se verovatno nee ni primetiti da postoji neka
eksplozija. Ali, to nam nita ne vredi", brzo nastavi on, "zato to tamo ne
moemo iveti; nemamo vremena da sagradimo zagrejane, potpuno zaptivene kupole i
da sve preselimo - ta ti je?"
Mardi je prasnula u smeh. "Kukini sinovi", uzviknu ona. "Eto kako moe
pogreiti kad pone da veruje ljudima. Ta kopilad, Smrdouljci, odigrali su
prljavu igru! Nisu prestali da se tuku zato to su hteli da sklope mir. Prestali
su zato to su znali da emo i onako svi pomreti!"
"Ali - i oni e..."
"Grei! Jer oni imaju bazu na drugoj strani!" Ona alosno zavrte glavom.
"Narode", obrati se ona svim, "upravo sam se spremala da odrim zaista
velianstven govor u kome bih proglasila da predajemo uzde u ruke civilnoj
vladi, ali sada mislim da emo morati da priekamo. Moramo najpre obaviti jedan
vojniki posao. Kad ova strana planete ode, oni e imati obezbeeno udobno malo
gnezdace na strani koju Kung nikada ne ozrai, i ba ih briga ako taj kukin
sin eksplodira. To e biti prijatno mesto za boravak. A mi emo im ga preoteti."
22.
To su bile visoravni i kanjoni duboko u pustinji. Deni Dejlhauz je manje
od jednog sata leteo nad njim i odozgo su mu izgledale samo kao zanimljive are
na jednom nezanimljivom tepihu. Ali hodati po njima bilo je neto sasvim drugo.
Kapeljinikov ih je prevozio onoliko blizu koliko se usuivao, po troje, jedan
put i etvoro, u svome malom dvokrilcu koji se oajniki sporo odlepljivao od
tla. Napravio je vie od dvanaestak preletanja tamo i natrag, i tako im utedeo
sto kilometara probijanja kroz dunglu. I pored svega, pred njima je bio
trodnevni mar. I svaki korak naporan.
Uprkos svemu, Dejlhauz se ve nedeljama nije tako dobro oseao. Uprkos
umoru od koga su ga bolele sve kosti. Uprkos zvezdi koja je svakog trenutka
mogla da eksplodira. Uprkos injenici da je Mard Meninder u svome spisku
narudbina sa Zemlje prenebregla rezervne izme za peaenje, tako da je hramao
na desnu nogu koja se pretvorila u masu plikova. Ali nije on bio najgore sree.
Trojica vojnika nisu vie mogli da nastave. "Vratiemo se po vas", obeala je
Mardi; ali Dejlhauz je pomislio da lae, i video je po oima ranjenika da su
sigurni da je tako.
A ipak, prosto bi zapevao u hodu, samo da je za to imao dovoljno daha.
Kia je padala u prekidima ve skoro etrdeset sati, podla, vetrom noena
kia od koje su ostajali promoeni u vlanoj vrelini ak i kada bi prestala, a
smrznuti kada bi ih opet natopila. Ni to mu nije smetalo. Na alost, znailo je
da vie ne mogu da se vide sa arlijem i preostala dva lana njegovog jata. On
je morao da baloniu oduzme radio pre nego to su krenuli - Smrdouljci bi kao
od ale mogli da im se ubace u vezu. im bi se oblaci malo razili Dejlhauz je

pogledom traio svoga prijatelja na nebu. Nikad ga nije ugledao, nikad mu uo

pesmu, ali je znao da je tamo negde gore. Nije bio ugroen. Ono isto vreme koje
je spreavalo da se arli izloi opasnosti izviajui za njih, spreavalo je i
Smrdouljce da mu takvu opasnost prirede.
Preostalo ih je jo dvanaest koji su se s mukom probijali ka logoru
Smrdouljaca. Ostale preivele - koji to najverovatnije nee jo dugo biti ako
ova ekspedicija ne obavi svoj zadatak - ostavili su u bazi, sa nareenjem da se
prave kao da ih je dva puta vie. Mardi je lino poslala poslednju poruku
Smrdouljcima: "Poinjemo izgradnju podzemnih sklonita. Kada se eksplozija
zavri, moemo razgovarati o sklapanju trajnog mira. U meuvremenu, ako se
pribliite, pucaemo bez upozorenj." Tada je izvukla utinicu radija i ubauljala
u Kapijev avion zajedno sa poslednjom smenom za transport.
Preostalo im je manje od deset kilometara hoda - u dobrim uslovima bila bi
to troasovna etnja, ali sada e im biti potreban itav dan. Sve se svodilo na
kotrljanje niz jednu stranu padine i puzanje uz drugu; zatim oprezno
provirivanje preko vrha grebena i opet kotrljanje niz drugu stranu. Nije samo
teren bio u pitanju. Svi su bili natovareni. Hranom, vodom, orujem, opremom.
Sve to e im biti potrebno morali su da nose na leima.
Ipak su najgori bili crveni metalni valjci sa natpisom 'Elementi goriva rezerva'. U svakom valjku nalazile su se stotine siunih galvaniziranih igala i
sve je teilo vie od kilograma. Dvanaest takvih predstavljalo je veliki teret.
U poetku su naizmenino nosili te komadie koji e se uklopiti jedan u
drugi i pretvoriti u atomsku bombu. Jedan od problema bio je kako ih obezbediti
da se ne spoje pre vremena, i prilikom svakog zaustavljanja porunik
Kristijanides kontrolisala je kako slau raneve da bi se osiguralo da dva
tereta sa delovima bombi ostanu meusobno udaljena vie od jednog metra. Bilo je
malo verovatnoe da e ih neko ispustiti, utnuti ili prevaliti u blizinu
dovoljnu da izazove kritinu masu. Da se to namerno izvede, bio bi ozbiljni
izazov ak i za najbolje strunjake za naoruanje sa Zemlje; zato su nosili jo
dvadeset kilograma veoma komplikovanih metalnih omotaa i detonatora. Bez toga
nije postojala prava opasnost. Tako ih je, bar, Mardi sve umirivala. Ipak su
vodili rauna, jer u dubini due niko nije verovao tim umirujuim reima. Moda
ak ni sama Mardi.
Prilikom prvog odmaranja Mardi ih sve obie, kontroliui terete. Kad je
prila Ani Dimitrovoj, koja je sedela pored Denija Dejlhauza obgrlivi rukama
kolena, tiho joj se obratila: "Jesi li sterilna?"
"Molim? Stvarno! Kakvo je ovo pitanje!" Ali Mardi zavrte glavom.
"Izvini, suvie sam umorna. Trebalo je da se setim da nisi." I ona se
nasmei i namignu Dejlhauzu i Ani; ali kada su ponovo uprtili svoje raneve,
Nanin teret bio je zamenjen flaama sa vodom, a opava stara Margarita Moziler
nosila je ipke sa radioaktivnim punjenjem.
Mardi je izgledala uasno, i pri svakom odmoru kao da je izgledala sve
gore. Ve odavno vie nije bila onako punaka. Prvi put posle vie godina jasno
su joj se videle kosti lica, i glas joj je bio rapav. tavie, ten joj je postao
grozan. Dok je leala dva sata, sahranjena ispod Krinpita, njegovi telesni
sokovi izazvani menjenjem oklopa nadvladali su njen odbrambeni sistem. Sutradan
su joj po licu i telu izbile velike ljubiaste mrlje, i koa pocrvenela kao da
je ispeena od sunanja. Rekla je da je ne boli; i to je slagala, mislio je
Dejlhauz.
Meutim, poverovao joj je da govori istinu o jednoj veoma vanoj stvari, i
moda ba zato nije mogao u sebi da potisne radost. Bomba koju su nosili nee
biti upotrebljena.
On je to prvi predloio, ona je smesta prihvatila. "Naravno", rekla je.
"Ne elim da unitim njihov logor. elim da ga imam, sve u njemu - ne samo za
nas, ve i za budua pokolenja na Gemu. Bombu je najbolje koristiti kao pretnju,
i tako emo je i upotrebiti."

Te njene rei je on preneo Ani, prilikom poslednjeg odmora pre nego to e

ugledati bazu Smrdouljaca. "Ona planira budue generacije. Veruje da bi trebalo
da se tvoji hromozomi sauvaju neoteeni."
"Naravno", ree Ana iznenaeno. "I ja u to verujem." Deni Dejlhauz otkri
da i on veruje u isto. Stvari su stajale zaista loe, ali bilo je nade. Nada mu
je pomogla da proe kroz poslednje faze puzanja na stomaku, tri stotine metara
po pljusku, da bi uao u blatnjavu zemunicu gde se nalazio ulaz u tunele
Prikradala koji su se protezali ispod baze Smrdouljaca. Ona ga je krepila dok je
gledao kako major Vandemir i Kris Kristijanides muno i oprezno sastavljaju
delove detonatora i umeu u njega ipke sa eksplozivom. Trajala je jo, i kada
su se Mardi i Vandemir i jo dvojica uvukli u naputene podzemne hodnike i
nestali. Ovo razdoblje njegovog ivota, ivota sviju njih, kroz koji su upravo
prolazili bilo je samo beda i strah. Moda i gore od toga - bilo je
samoprebacivanje; radili su neto o emu Dejlhauz nije nikako mogao da sudi kao
plemenitom, ili ak, dopustivom. Bio je to prepad. Oruana pljaka. Nita bolje
nego kad te na ulici napadne i pretue neka banda. Ali zavrie se. I nastupie
bolja vremena! I ta ga je nada odravala u dobrom raspoloenju jo itava dva
sata nakon to su Mardi i njeni drugovi otpuzali u podzemlje. Sve dok Kris
Kristijanides nije preplaeno pogledala na sat i kazala: "Evo ga. Od sada neka
niko vie ne izlazi. Okrenite se licem prema zidu. ake na oi. Kada se pojavi
vatrena kugla nemojte je sluajno pogledati. Saekajte bar deset minuta. Ja imam
zatitne naoari. Kazau vam kada da..."
Njihovi glasovi je zagluie, Dejlhauzov prvi i najjai. "Znai, uradie
to! Ali, obeala je..."
"Ne seri, Dejlhauze, naravno da nije mogla odrati obeanje! Smrdouljci bi
pomislili da blefiramo. Ona e im samo unititi oruje i hranu, tano kao to
smo planirali, a onda emo mi ui, i pobiti ih."
"Kakvo bezumlje!", povika Ana. "Pa, tamo nee biti vie niega!
Radioaktivna praina e nas pobiti ako uemo u logor!"
"Moda. Ali imam broja. Sve emo proveriti unapred. Vani su avioni. Ako
se njih doepamo, moi emo da stignemo do one baze na drugoj strani planete."
Zastala je. Bili su je prethodno nauili i presliali ta treba da kae, i
uvala je tajnu ceo dan i vie. Ali strepela je od ovog trenutka. Da nije bilo
opekotina, ona bi sada bila u podzemnom lavirintu zajedno s pukovnikom i
majorom, i mnogo bi se bolje oseala nego ovde. "Kako bilo da bilo", zakljui
ona, "sada vie ne moemo nita izmeniti. Za deset minuta ona e aktivirati
bombu. Spustite lica ka zemlji!"
I tek tada, vie nije bilo nade.
Za Majku Poroda takoe vie nije bilo nade. Usamljena i slepa polako je
silazila niz tunel, do jedinog boravita koje joj je bilo preostalo.
Dubina od trideset metara bila je za mladunce ili izgnanike. Takoe mesto
gde su se igrale igre odrastanja, i ona poslednja od svih igara, umiranje. Majka
dr'i nikada tu nije kroila. Kao mladune bila je posluna i mirna, i rano su
je nauili njenim dunostima. Dok je bila jo malecka sluala je golicave i
uzbudljive prie od poluizraslih, i svu bi je obuzimala prijatna jeza dok je
njukom pipala da pronae vime u zatitnikom, svilastom krznu svoje dadilje.
Ali nikada nije sama samcata ila da istrauje te pustolovne dubine. Nijedanput.
Oduvek je znala da e prebrzo doi vreme kada e, na kraju svog ivotnog puta,
morati da se odvue dole, da vidi te stare, neposeene dubine, i da umre.
Tu je donekle pogreila. Bilo je vreme da umre, i bila je tamo. Ali nije
mogla nita da vidi.
Majka Poroda dostojanstveno podie prednji deo tela, istegnu ga do kraja,
i pozva: "Ima li koga?"
Nije bilo odgovora. Ni glaska. Nikakvog mirisa izuzev ustajalog,
neprijatnog smrada starih, koji su davno pomrli. Pokua opet, ne zato to se

nadala da e dobiti odgovor ve zato to je bila sistematina osoba: "Odrasli

ili mladune, moe li bilo ko da me uje?"
Nita. Da je neko i odgovorio, bio bi to jedan od onih podivljalih mladih
mujaka koji su lutali po gornjim hodnicima traei samo koga e da ubije. ak
ni takvog nije bilo.
Dakle, jo jedno ulo je prestalo da joj koristi. Nije nita vredelo to
uje, kad nije bilo niega da se slua.
teta to je bila slepa, ali nije u sebi oseala mrnju prema onim
Dvonocima koji su joj izgoreli oi snanim svetlima. Ona im se za svaki sluaj
unapred osvetila, tako to je otrovala svoje tunele, preotela im svoje mladunce,
vaspitala sav svoj nakot da postane izopaen i udljiv. Na prvom mestu zato to
su doli da joj poremete ivot. Borila se protiv toga, protiv Dvonoaca a
ponekad i protiv onih lanova vlastitog poroda koji su joj otkazali poslunost
zbog novih ivotnih principa koje su nauili od Dvonoaca. I sada su tuneli
opusteli, a ona oslepila. iii! Njena samoa i boravak na ovom mestu bili bi
manje - manje bespovratni - da je mogla da vidi bar s vremena na vreme
fosforecentno svetlucanje neke gljive ili trulei. ta joj je preostalo od ula?
Ukus vie nije bio vaan. Jedva da je i bilo neeg za jelo. Mirisi vie nisu
bili prijatni, jer nije bilo ni mujaka ni mladunaca za njukanje. Jo je mogla
da opipa pranjavo tlo pod sobom i zasvoene zidove tunela. Dr'i se malo utei
to je vrsto zatvorena, onako kako je bila tokom onog lepeg dela svoga
ivota...
Koji je sada bio zavren.
Ona se protegli i uzdahnu od oajanja, predui poput make. Glad je ve
poinjala da je mui.
Dvonoci su razruili najvei broj smonica sa hranom kada su trovali
tunele da bi uhvatili nju i nekoliko njenih preivelih saveznika. Ali tuneli su
se protezli deset kilometara u svim pravcima. Negde e se ve neto nai, u tom
ogromnom, izgraenom lavirintu od koga se sastojao njen svet. Nije ozbiljno
nameravala da traga za hranom. Majka Poroda se nee poniziti pokuavajui da
produi ivot koji je stigao do kraja.
Bum!
Tunel oko nje se pokrenu.
Nije to bilo ni ljuljanje ni podrhtavanje ve odluni, gotovo peristatiki
pokreti, kao kod ljudskih creva. Majka dr'i takvo kretanje jo nije doivela.
Tuneli bi se nekada uruili, ili bi ih zaposeli Krinpiti, ponekad bi kie
prodrle kroz gornje slojeve. Ali da se cela zemlja pokrene? Tako neto se ne
moe dogoditi! Majku Poroda je takav dogaaj uznemirio isto kao to bi se riba
uznemirila kada bi mlatarala repom a da se ne kree napred, ili ovek kada bi
iznenada osetio kako se vazduh oko njega pretvara u staklo i razbija se.
I tada zau zvuk koji se pojavio trideset metara iznad nje i vie od
kilometra daleko, odmah posle potresa. Bilo je to vie od zvuka. Vazduni
pritisak u uima od koga su je zabolele i ispunile se tihim, nerazgovetnim
cvrkutanjem, poput cijukanja gladne mladunadi. Nikada vie nee biti malih da
plau za njom.
Iz nekih razloga Mardino desno koleno bilo je samo oderano i bolno, dok
je levo bilo podliveno krvlju; nogavica radnog kombinezona potpuno istanjena i
pocepana, a koa ve odavno skinuta trenjem. Sve tee je uspevala da odri korak
sa onom dvojicom ispred sebe. Bog joj nije bio namenio da satima pue kroz
tunele visoke svega etrdeset centimetara... Ni njoj samoj nije bilo jasno na
kog Boga misli. Da bi potedela koleno, pokuala je da kaska na tri noge,
oslanjajui se pomalo na prste levog stopala, a svom teinom na desnu nogu i
ruke. Prela se. Zavrila je sa najgorim grem miia potkolenice koji je u
ivotu imala. Morala je da stane i da ih pritisne rukama, i Vandemir je uskoro
sustie odpozadi, dok su ono dvoje napred nastavljali da odmiu. Zato je morala
da pouri, i pri tom jo jae razdera koleno.

Za trenutak ponovo zastavi, ona pogleda na sat. Vie od etvrt sata pre
nego to se ona sprava aktivira. Pre toga, dve granate koje su ostavili za sobom
na okukama tunela raznee dovoljno zemlje da zatrpaju prolaze i prigue
eksploziju iza njih; ve su se bili udaljili dobar kilometar od bombe. Verovatno
dovoljno daleko da preive, iako neudobno. "Izbrojte do deset", povika ona.
Zatim se otkotrlja u stranu i opusti sve udove, teko diui u ustajalom i
smrdljivom vazduhu. Za udo, u tunelima nije bilo potpuno mrano. To ju je
iznenadilo. Kad su joj se oi privikle, ugledala je slabane, pauinaste
svetlosti, tako slabe i bledunjave da bi se teko moglo rei da imaju boju:
movarni gas, svici, drvo koje truli, Vilisov efekat, to god da su, bili su
dobrodoli.
Zaula je brzo, tiho grebanje u tunelu iza sebe, a potom tvak.
Opet tiina.
"Van?" pozva ona. "Majore Vandemir?"
Rei joj progutae zemljani zidovi i niko se ne odazva. S mukom se okrenu
da drugi bok, potom se presavi i provue kroz tunel tako da gleda u suprotnom
pravcu, i otpuza natrag.
Zadah mijih fekalija bio je veoma jak. Ona dodirnu prekida male
svetiljke na svome lemu i vide da je major mrtav. Jedan od Kopaa Tunela je
naiao, i bode koji je trao iz majorovog lica bio je dokaz.
"Do avola", proapta Mardi, a onda se prekasno seti da podigne glavu i
izvue pitolj. Nita odreeno nije se ukazalo na svetlosti baenoj kroz taj
iskrivljeni, neravni tunel - da nije ono neki odsjaj? Iz neijeg oka? Opali
dvaput.
Kada je opet pogledala, nije bilo nikoga. Na svakih nekoliko koraka
granali su se mali boni hodnici i nie, i tu ju je uvek moglo ekati po desetak
Prikradala da ona okrene glavu.
Zamalo pa da podigne glas i pozove ostale, ali se zaustavi jo dok je
otvarala usta. emu? Majorovo telo se vie nee moi izneti na povrinu. Leao
je presavijen u pojasu - mora biti da se upravo okretao kad su ga pogodili - i
gotovo zatvorio svojim telom tunel; i moda je to bilo poslednje to je mogao da
uradi u korist njihovog zadatka, da otea gonjenje.
Postojao je i bolji nain. Preostale su joj jo dve granate. Ona izvue
jednu iz pojasa, namesti je na deset otkucaja, okrenu se i to je mogla bre
zakotrlja je niz tunel u pravcu onih ostali. Kada je izbrojala sto sekundi lee
na tlo, ukrsti ake iznad lenih vratnih prljenova i saeka udaljeni, prigueni
tutanj koji joj je oglasio padanje onoga dela tavanice na tunelu koji e
pokopati majorovo telo.
Kada je granata eksplodirala, seti se da je veoma neobino to nije
sustigla ostale. "Sem! otnik! Javite se!" povika ona. Nije bilo odgovora; nisu
uli njeno nareenje da se zaustave. Ona ostavi svetiljku na lemu upaljenu i
pohita za njima, ne obazirui se vie na bol u kolenu. Kada joj crvene brojke na
njenom asovniku kazae da je vreme za nuklearnu eksploziju, jo nije bila
uspela da ih sustigne.
Opet se prevrnu na lea. Za ovu eksploziju nije bilo potrebno da titi
vrat. Poginue ili nee, i jedino je bilo od znaaja da izmeu nje i mesta
eksplozije bude dovoljno zemlje. Trebalo bi da bude. Kada impleri budu uzajamno
privukli dva paketa plutonijumskih igala da se isprepletu, nastupie atomska
eksplozija. Ne mnogo velika. Ostae u kontaktu svega nekoliko mikrosekundi. Ako
ih je postavila na pravo mesto, proirie svoje dejstvo kroz tavanicu tunela,
razneti skladite sa municijom Smrdouljaca, i gotovo nita vie. Ako ih je
postavila na pravo mesto. Nije ni izdaleka bila toliko sigurna u to, kao to se
pravila pred Vandemirom i ostalima. Mape, za koje su Tinka i Indoneanin dali
svoje ivote da joj ih dobave, bile su izuzetno potpune i jasne. Ali jedno je
bilo itati ih napolju, na otvorenom, a sasvim drukije pokuavati da ih se
pridrava dok puzi ispod zemlje s jednog nivoa na drugi. ak nije bila sigurna
ni da li se vraaju istim putem kojim su uli u tunele. Trebalo je da ponesu

svileni konac i njime obelee preeni put, ili da izlome komadie medenjaka i
bacaju za sobom mrvice...
U tom trenutku dogodi se eksplozija. Tano na vreme. Jo bila iva.
ak nije delovalo ni zastraujue. Bilo je, pomisli, kao to bi moralo
biti u majinoj utrobi kad majka padne. Dogodilo se neto tamo napolju. Ali,
ovde, u tunelu, kretala se zajedno sa tlom, i ak je i zvuk eksplozije bio
isuvie ogroman i spor da bi je uplaio.
Dakle, bar ovaj deo plana je uspeo. Sada, ako Kris uspe da rasporedi
patrolu za napad - ako se sete svojih ogrtaa protiv radijacije i vetar bude
povoljan - ako se Smrdouljci ne budu dovoljno brzo pribrali da se odupru - ako
je bomba ipak bila na pravom mestu - bilo je isuvie tih 'ako'. Mesto joj je
bilo uz njene vojnike, a ne ovde.
Panju joj privue uzdiui i nekako gnjecav zvuk nekoliko metara iza nje.
Okrenu svetiljku na lemu u tom pravcu, i vide da se jedan deo tavanice obruio
u tunelu.
Razdrmala ga je atomska eksplozija? Moda. Ali pre e biti da nije. Od
ranije se ve znalo da Prikradala umeju da zarobe neprijatelja tako to zatrpaju
tunel ispred i iza njega. A nju je bilo strahovito lako pronai i pratiti, jer
je za sobom ostavljala krvav trag iz kolena.
Bilo je vreme da se izvue odavde. Uz veliki napor volje poe joj za rukom
da ne misli na bolove i da ne strepi da li se jedan od njih utke prikrada iza
nje, i nastavi da puzi dalje.
Posle deset metara nalete glavom na zemlju.
Kopai Tunela su zatrpali oba kraja.
Mardi ponovo upali svetlo. Zemlja je bila svee iskopana, i ona se
munjevito okrenu oko sebe. Nita se ne pomeri iza nje. Bila je sama.
Mardi Meninder progovori naglas, obraajui se zidu: "Najiskonskiji
ovekov strah je da ne bude iv sahranjen." Zatim saeka malo, kao da se nadala
da e dobiti odgovor. Potom izvadi jednom rukom prevolver a drugom se mai za
kratki vojniki aov za ukopavanje. Nije ga bilo. Seti se da ga je ostavila tamo
gde su sastavljali bombu.
Onda, prstima.
Ispustivi pitolj, stade da golim rukama rije po tom zemljanom zatvarau.
Besno. Zatim, u panici. Na kraju zato to vie nita drugo nije mogla da uradi.
S kraja na kraj obzorja, dokle god je arlijev pogled dopirao, debeli sloj
oblaka prekrivao je nebo, a vrhovi onih na veim visinama trali su svuda
unaokolo. U pravcu okeana oluja je polako jenjavala, ali tu, gde je negde ispod
njega leao logor Smrdouljaca, ve satima nije uspevao da nazre ni krajiak
zemlje, a ve danima nije video ni malo drutvance svog prijatelja 'Enija. Vie
nije bilo mogue ostati na poloaju! Na svim nivoima, sve do deset hiljada
metara, vetar je duvao stalno i ujednaenom estinom ka toplom polu, i
nemilosrdno ga odvlaio odatle. arli je umeo da odgonetne brazde na vrhovima
kumuloningusa u obliku nakovnja. Pokazivale su da je na hiljadu pet stotina
metara duvala struja u suprotnom pravcu. Ali on i dve enke, jedini preiveli
lanovi jata, bili su ve iscrpljeni. Mnogo su gasa ve izgubili. Potrajalo je
beskrajno dugo dok nisu stigli do tih velikih visina.
Dok su se muili da se uzdignu, drugo jato naie lebdei iz pravca toplog
polja, i arli povede svoju malenu grupicu da mu se pridrue, udei za novim
sluaocima svojih pesama o prijateljima sa zemlje, jedva ekajui da uje pesme
koje jo nije znao. Ve je mnogo i mnogo vremena prolo od kako nije uestvovao
u pravom pevajuem prazniku, i dua mu je eznula za njim. Novo jato je bilo
maleno, jedva ezdesetak odraslih, ali bilo je glasova koje nije nikada uo, i
on sav srean stade da im peva dobrodolicu.
Bela svetlost naglo ih obasja.
Blesak ih je sve iznenadio. arli je bio jedan od srenika. Nije bio
neposredno okrenut prema eksploziji i zato nije odmah oslepio. Ugledao je jasne

obrise visokog cirusa, plavobele na pozadini jednolinog purpurnog neba Gema,

ugledao je obrise novog jata kako se istiu svetlijim, jasnijim bojama, kakve
nikada jo nije video. Nekoliko minuta kasnije zauo je zvuk, i iza i ispod
njega, udni olujni oblak ostade da kljua i uzdie se iz mase.
Horska dobrodolica pretvori se u tubalicu bola i straha. arli je umeo
samo da odgovori pesmom uzdizanja. Stariji lanovi novog jata je prihvatie, i
jato ispusti balast, povrati progutani vodonik u svoje mehurove i podie se.
Nekoliko ih je ipak ostalo. Nisu samo bili oslepljeni, trpeli su i bolove koji
su bili isuvie jaki da bi mogli da reaguju.
Iako su se ve udaljili od mesta eksplozije, na njih naletee snani udari
vetra i lanovi jata se rasue kud koji po nebu. arli jo nikada nije iskusio
tako jak vetar. Pri ranijim olujama uvek je prethodilo neko upozorenje,
zgunjavanje oblaka i smrtonosna igra munja, da im kau da je vreme da progutaju
vodonik i uzjau vetar, ili da se uzdignu i izbegnu ga. Ovoga puta nije bilo ni
upozorenja ni spasa. Krilca i peraja koja je irio pri jelu kao da su mu bila
iupana iz korena. Rob ogromne povrine svoga tela, poput jedra, bio je oduvan
kroz novo jato, odskaui prilikom sudara sa starijima, razbacujui male
balonie koji su mu se nali na putu.
I tada, bez ikakvog upozorenja, osetio je dobro poznatu jezu i napetost na
povrini svog gasnog mehura, i prepoznao je sladunjavi, prodorni miris enki.
Estrus, vreme za rojenje, vreme za razmnoavanje!
Male vretenaste izrasline na enkama grile su se iz sve snage,
rasprujui vlaknasta jajca i feromone po vazduhu. Vazduh oko jata odisao je
mirisima parenja. arliju i svim drugim mujacima bilo je jasno ta moraju da
urade: skupiti se u roj, raspriti svoj mleac, leteti gore-dole kroz penuavu
maglu, dok su im se bradavice na telu izvlaile, grile, izbacivale seme. Koa
na balonima im se stezala, pretvarajui im crte malih lica u karikature, ali taj
izraz bola zaista je i oznaavao bol. Seksualne igre arliju nisu bile
zadovoljstvo. Bilo je to kao da si zatvoren u elini oklop sa otrim iljcima
iznutra, natopljenim kiselinom. Tek olakanje u trenutku kada bi semena tenost
briznula napolje okonavala je bolove.
Ali bilo je to pogreno, pogreno!
arli otpeva pitanje i izraze strepnje i novo jato zapeva zajedno s njim.
Kakvo je bilo ovo razmnoavanje, kada je sjaj doao sa neprijateljskog tla a ne
sa neba? Kakva je bila ova vrelina koja ih je tresnula poput pesnice, odmah
posle grmljavine i podivljalih vetrova? arli je mogao da vidi da su u vazdunom
kovitlacu veina svilenkastih jajaaca promaila mleac. Bilo ih je svuda po
nebu. U vlastitom telu oseao je da neto nije u redu. Zato nema kljuanja
vodonika da mu opet ispuni mehur, koga je zraenje ispraznilo od svih telesnih
tenosti? I kakav... kakav je ovaj udovini oblak to se komea i tako brzo
raste, privlaei ih sve k sebi? I to je pitanje, u stvari, dalo odgovor na sva
ostala, i zauvek okonalo i arlijevo propitivanje, u trenutku kada je razorna
vrelina oblaka od atomske eksplozije sprila njegove oi nalik na mrlje, probila
mu gasni mehur, izbacila vodonik iz njega i zauvek mu pesme pretvorila u
utanje.
23.
U poreenju sa drugim atomskim eksplozijama, ova je bila neznatna. Manja
od kilotona, teko da bi ikada bila primeena u viemegatonskim razaranjima koja
su izbrazdala lice Zemlje. Kada su implozije granata isterale svetlucave
plutonijumske igle iz njihovih omotaa da bi se spojile, ostale su u kontaktu
svega nekoliko mirkosekundi, pre nego to ih je ogromna samoreakcija razdvojila.
Ali tada se eksplozija ve dogodila. Igle, omotai, zidovi tunela oko
njih, ve su se bili pretvorili u vreli gas, pritiska vie milijardi atmosfera,
neodoljivo reenog da ispari. I ispario je. Tokom nekoliko hiljada delova
sekundi ve se bio zgusnuo u vatrenu loptu, prenika pedeset metara, jurei u
visine brzinom od pet stotina kilometara na as, svetliju od Kunga, svetliju od

Zemljinog sunca, svetliju od stotinu takvih zajedno. Vatrena lopta je rasla i

uzdizala se sve vie, najpre svetlocrvena od azotnih kiselina, a potom sve blea
i tamnija to se vie hladila.
Ljudi zbijeni u peini videli su taj prodorni blesak ak i kroz zatvorene
kapke, a udarni talas koji je usledio zatresao im je i peinu i tela. Buka je
bila ogromna. Kad je utihnula, zau se izmeu odjeka vika Kris Kristijanidesove:
"Ostanite leei! Ne otvarajte oi! Saekajte!" Drala ih je tako skoro deset
minuta, a zatim je polako provirila kroz poluzatvorene kapke i zatamnjene
naoare, i objavila da smeju da ustanu.
Nevoljno provirie preko grebena. mirei, ugledae pred sobom delo Mard
Meninder.
Atomski oblak se komeao u visinama, probijajui se kroz slojeve stratusa.
Probio je sebi prolaz kroz kine oblake, ali vrh u obliku peurke mu se nije
mogao videti. Logor Smrdouljaca u blizini izgledao je gotovo netaknut: jedna
raznesena baraka, dva-tri zdrobljena atora, ljudi koji su se kao u zanosu
teturali unaokolo.
"Ona je... ona je promaila bazu! vrisnu Kris, a Deni Dejlhauz nije mogao
da pogodi da li je prizvuk izraavao bes ili zadovoljstvo. Ali ono to je rekla
bilo je tano. Sredite eksplozije bilo je pola kilometra udaljeno od logora, u
pravcu toplog pola. Mard je, dakle, zalutala. Polovina udarne snage eksplozije
izgubila se u pesku i zeljastom stepskom rastinju.
Ali ona treina koja je otila u toplotu imala je vie uspeha. Najblie
osobe iz logora Smrdouljaca teturale su se unaokolo oslepele i u agoniji. Niko
im nije dao naoari za sunce. Niko ih nije upozorio da ne pogledaju u pravcu
eksplozije.
"Proverite oruje", naredi Kristijanides. Skinula je svoje naoare, a oi
ispod njih bile su crvene. Ali glas joj je bio odluan. "Obucite ogrtae.
Hajdemo. Nastupamo."
Dejlhauz ustade i navue plastini pono preko glave kao automat (Da li e
ga to uopte zatititi od atomske praine?) Zatim podie svoju bestrzajnu puku
i ubaci municiju u otvor. (Zato to radim?) Potom se pridrui ostalima u
isprekidanoj napadakoj liniji, i svih devetoro su sada polako koraali ka bazi
Bloka Energije.
Pri svakom koraku govorio je sebi da to ne valja. Taktika ne valja:
nuklearna eksplozija pobila je samo nekolicinu onih koji nisu imali sree, i
preiveli e im, po svoj prilici, poskidati glave. Strategija ne valja: nisu
smeli dozvoliti da sebe dovedu u ovaj poloaj. A ono to najvie nije valjalo
bila je moralna strana svega toga. Za kakav se to svet oni bore, u kome se ljudi
ubijaju na prepad?
Dejlhauz se nalagodno okrenu levo i desno oko sebe, da vidi ostale koji su
nastupali u istom redu s njim. Svi su netremice gledali ispred sebe, prema
logoru Bloka Energije. Zar zaista niko od njih nije oseao isto to i on?
On se odjednom ukopa u mestu. "Kris", obrati joj se, "neu ovo da radim."
Ona se okrenu veoma lagano, dok joj otvor puane cevi ne doe pravo
nasuprot Dejlhauza. "Pomeri guzicu, Dejlhauze."
"Ne, ekaj malo, Kris. Hajde..."
Ona promrsi kroz stisnute zube. "Ovo sam i oekivala od tebe. Mi ulazimo
kod njih. Svi mi. Pukovnik Meninder je ovako isplanirala i ja neu dozvoliti da
bude uzalud. Dakle mrdaj!"
Ostali se zaustavie da ih gledaju. Niko ne progovori, samo su ekali dok
je Dejlhauz posmatrao kako se cev BGP polako izravnava sa korenom njegovog nosa.
On ponovo duboko uzdahnu i ree: "Neu, Kris." I ostade da stoji tako, dok se
izraz njenog lica menjao i crte joj postajale sve tvre, shvatajui da e ona,
da e ona zaista povui obara...
"Spustite puke, porunie", progovori odjednom Ana.

Stajala je iza Kris, malo postrance, sa vlastitom pukom vrsto uperenom u

porunikova lea. "Ne elim da vas ubijem", dodade ona, "ali ni ja, neu da
napadnem ovaj logor."
Dejlhauz nije ekao da vidi ta e se dogoditi. On hitro iskorai i uze
BGP iz ruku Kristijanidesove, baci puku natrag, preko grebena brda koji su
upravo preli, a za njim baci i svoju. Sekund kasnije Ana uini isto, a potom,
jedan po jedan, i svi ostali. "Vi, jebene budale!" besnela je Kris. "Pobie vas
kao pacove!"
Dejlhauz joj ne odgovori. Gledao je u pravcu logora Smrdouljaca, gde su
poeli da se pojavljuju neki ljudi koji nisu bili ni slepi ni onesposobljeni.
Drali su oruje i paljivo posmatrali dramu koja se odigravala na brdu iznad
njih.
Dejlhauz die ruke iznad glave i vrstim korakom krenu ka njima. Krajikom
oka video je da je i Ana uradila isto. Moda je Kris bila u pravu. Moda e
jedan od onih ljudi koji su kleali u zaklonu iza tinjajueg atora poeti da
puca. Ali on tu vie nita nije mogao. Greh vie nee pasti na njegovu glavu; i
prvi put, posle toliko meseci, oseti u sebi mir.
24.
I tako, na kraju svega, ta bi se jo o njima moglo rei? ta se jo moe
rei o Mardori Meninder i Deniju Dejlhauzu i Ani Dimitrovoj - i o arliju i
Ahmedu Duli i o arn-igonu i Majci dr'i? Uradili su sve to su mogli. Veoma
esto su radili ono to su mislili da treba da urade. I ta se jo moe rei o
njima i o ostalima, ljudskim i drugim biima, na kraju prie: umrli su. Jedni su
preiveli bitku. Drugi i bitku i eksploziju zvezde. Ali na kraju, nikada nema
preivelih.
Ima samo onih koji su ih zamenili. Vreme prolazi, i pokolenja odlaze i
dolaze.
I sada, ta se moe rei o ovoj prelepoj i monoj eni po imenu Maskret
Zeleni Oblak En-Gujen?
Moglo bi se rei da nosi u sebi tragove Mardi i Nane i jo nekih drugih.
Neke od njih putem lanaca dezoksiribonukleinske kiseline, a neke zbog onoga to
su uinili ili to su bili. Nikoga od njih, naravno, nije poznavala, jer oni su
pomrli est generacija pre nje. Ona ih je zamenila.
Kao svi mi, ni ona nije samo jedan osoba. Nosi u sebi tri 'persone', ili
est, ili stotinu, ako ubrojite i line uspomene i stereotipove koje nose u sebi
druge osobe koje se mogu svrstati pod ekitetu 'Maski En-Gujen'. Svome prethodnom
ljubavniku bila je slatki teret s kojim je u drutvu provela jedan vikend na
Paklenom jezeru. Svojim unuiima bila je Predava koji ih vodi kroz muzeje i
zooloki vrt. Prosenom registrovanom glasau Republikata u velegradskom
podruju Bojn-Feng, bila je Sudija Odabira, koja upravlja vladajuom
mainerijom. Ali, bolje reeno, ne vladajuom. Maski je sto odsto bila vrsti
zastupnik est Principa Republike Gem, meu kojima je poslednji i moda
najznaajniji bio: Nema jake centralne vlade. 'Vlada' je samo jedno upokojeno
zlo u Maskinim oima, sagorelo u Dobu Velike Eksplozije ili umrlo od gladi u
Dobu Velikog Beznaa. Na Gemu je nema ve itavo stolee i po. I niko ne eli
povratak tog podvaladijskog uasa, a Maski ponajmanje. Zastarila je isto kao i
vojska i ravnodunost i rasipnitvo. I Maski e je u tom stanju i drati, makar
po cenu poslednje kapi vlastite krvi, i po cenu krajnjeg portvovanja njene
milicije dobrovoljaca i primalaca darova.
Da bismo videli ko je Maski, pogledajmo najpre tri osnovna lica koja
pokazuje tom vrelom i zadovoljnom svetu na Gemu; prvo od njih ja MaskiHraniteljica.
Ona obezbeuje vie od deset odsto hrane za Bojn-Feng, gotovo sve iz
podzemlja. Ne radi to sama, naravno. Posmatrajte je kada stoji na ulazu u
podzemnu galeriju. Jutarnja smena upravo dolazi. Runi dani 'vlasnika' izumrli

su onda kada i vlada. Maski nije vlasnica. Samo je jedna od jednakih. Ali jedna
izuzetna.
Pomislili biste da izgleda kao zemljoposednik iz Virdinije koji nadgleda
svoje robove, ili moda, kao vlasnik velikih pirinanih polja u ensiju, koji
cedi poslednju paru od svojih zakupaca. Bili biste u zabludi. Ne postoji
vlasnitvo. Nema ni prinude. Mali darovi koje joj pruaju radnici Krinpiti,
jedan po jedan, dok porebarke cupkaju pored nje ulazei u podzemne farme, nisu
iznueni. To su pokloni. Slobodno dati. Kada Maski nije zadovoljna nekim od tih
poklona ona ne prebacuje darodavcu, niti mu nareuje da da vie. Jednostavno ga
odbije. Onda Krinpit odluuje da li da se vrati u svoje selo, gde moe slobodno
da umre od gladi. Na rastojanju od metar-dva od mesta na kome stoji Maski,
nadzornici Prikradala prskaju Krinpite antialergenskim lakom. Ni ovde se ne
upotrebljava sila. Ako Krinpiti odlue da nadzornicima ne daju nikakav poklon,
ne moraju se vratiti. Nadzornici e tada odluiti da ih ne poprskaju. Krinpiti
e tada dobiti svrab, menjati oklop ili umreti zato to su bili izloeni
biljkama zemaljskog porekla s kojima su radili. Krinpiti imaju pravo da odaberu
to, ako ele. Ne postoji apsolutno nikakva prinuda, nad bilo kim, od strane bilo
koga, bilo kada. To je takoe zapisano u est Principa.
Krinpiti to znaju i uivaju u slobodi - da i ne pominjemo uivanje u
radio-aparatima, veselim, bunim doboima i citrama, hemijskim opojnim
sredstvima, inuvama i metalnom oruu koje veoma cene. To im se slobodno daje,
kada oni slobodno dalje predaju darove koje im je Maski slobodno poklanjala na
kraju svakog dobrovoljnog radnog dana. I Prikradala znaju da je to istina. I oni
su zahvalni, naroito zato to su im Dvonoci poboljali one nekadanje
primitivne tunele, i slobodno pomau jaim, veim radnicima Krinpitima, dajui
im uputstva na dnu kojih tunela da zasade peurke i u tavanice kojih tunela da
usade obine i slatke krompire. I oni mogu da uivaju u posedovanju inuva,
ureaja i opojnih droga za koje njihovi prosti preci nikada nisu znali. I
balonii znaju - tek oni se provode sa muzikom sa magnetofona i stalnim
orgazmima! I naravno, to zaista dobro zna i sama Maskret Zeleni Oblak En-Gujen.
Ona ima sve to eli. Moda je ipak najbolje od toga to je ubeena da se uvek
potuje est Principa i da je, dakle, pravda uvek zadovoljena, i svi oni na Gemu
- a to zaista znai svi, Krinpiti i balonii, stranci i sinovi - svi imaju sve.
Iako obino ne toliko mnogo svega kao ona.
Zatim, tu je Maksi Dobrovoljni Javni Radnik. Ne samo diskutant ili
uesnik, kao svi ostali. Ona je Sudija Odabira, koji slobodno poklanja deo
svoga vremena sluenju zajednici, ak i o praznicima.
Naputa poljoprivredne podzemne galerije i penje se na povrinu planete, u
toplu, svetlu kupolu grada Njupe. Maski je jo neosporno lepa ena. Opaljena
ultraljubiastim zracima na bazenu-vrtai, visoka, vrsto graena pre nego
debeljukasta, teka je ezdeset standardnih kilograma, ali struk joj je svega
pedeset centimetara i njeni ljubavnici je vie vole i od onih upola mlaih. Sve
su oi uprte u nju dok smeei se ulazi u Dvornu Uspomena, skida pantalone i
iroki koni lakirani ogrta, obavi sve Susrete-u-krugu i oprui se po leaju od
suneraste gume. "Ja bih da ponem", kae sa blistavim osmehom. Ostalih est
dobrovoljnih Sudija Odabiraa slau se da oni, takoe, ele da razgovaraju o
dnevnim problemima.
Veina problema su isto rutinski i saglasnost se odmah postie. (Svi se
tede za one zaista velike). Sa svoga sedita ispod biste Majke Kristijanides,
irokog ela i vedra lika, koja ih gleda odozgo, Roanok t'rajber opisuje dokle
se stiglo u raiavanju Paklenog jezera. Sva gradska kanalizacija se tamo
izliva. ivot u vodi je do zadovoljavajue mere uniten, jer Eerihijaantibiotik deluje na veinu ivih bia sa Gema. "Jo dva miliona izmeta i bie
kristalno isto", primeuje on. Sod Hauz Flerborn die pogled sa svojih deset
centimetara dugakih noktiju da bi se zapitala da li miliciji treba slobodno
dati osnovne darove, poto su mnogi od njih, na alost (iako dobrovoljno), dali

ivote u istraivanju udaljenih tunela Prikradala i oslobaanju zabaenih

krinpitskih logora. Svi se slau da to izgleda poeljno. ena u milicijskoj
radnoj uniformi, koja je stidljivo stajala kraj vrata, izlazi sa zadovoljnim
osmehom.
Onda se Maskino lice smrai i ona primeuje: "ula sam da smo dobili jo
jednu tahprensku poruku od Alfabaze."
U dvorani zavlada tiina. To je pitanje u kome lei klica razdora, ak i
promena. Niko zaista ne eli da se uputa u njega. Sve sudije se nelagodno
mekolje na svojim leajevima ispod kipova predaka, i svaki eka da onaj drugi
prvi progovori.
Najzad t'rajber iznosi svoje miljenje. "Ja pre svega mislim da je bilo
veoma nerazumno od naih prethodnika da opet pokuaju sa istraivanjima kosmosa.
Slobodno su uloili veliku vrednost da bi nove tahprenske satelite ubacili u
orbitu. I ta smo dobili? alost i zbrku." I on nabraja sve kontakte: neko
trabunjanje koje je moda poslato iz kolonije na Marsu; alosne pozive upomo sa
same stare Zemlje; tuce koopernih poruka iz baze na Alfi Kentaura, koje ukazuju
na pokuaj da se doleti na Gem i vrati se. Od preostalih delova svemira - nita.
Maski nelagodno iekuje, vrtei se na leaju i eui se upravo iznad
trouglaste krpice svog mini bikinija. Onda kae: "Pitam se da li bi i dalje
trebalo da odgovaramo na poruke iz Alfabaze."
Niko ne odgovara.
Znai, sloili su se; i Sudije prelaze na razgovor o zadovoljavajuem
prirataju ljudske populacije; od sto osamdeset nekad preivelih, na hiljadu
osam stotina u treoj generaciji, a sada u estoj gotovo ve dvesta pedeset
hiljada. Nema vie bojazni da oveanstvo nee uspeti da se odri. ovek
izvanredno uspeva na Gemu.
To podsea Maski da njena najnovija beba tek to se nije rodila. Tiho se,
preko telefona, obraa bolnici. Nosilja je upravo u tom asu u porodilitu. Ali
vesti su loe. Dete je roeno mrtvo. "Sama sam kriva", samoprekorno priznaje
Maski doktoru. "Sara Sjajni Mehur - tako se zove?"
"Meri Sjajni Mehur", ispravlja je lekar.
"Da, Meri. Bila je skoro ezdeset godina stara. Trebalo je da zamolim neku
mlau nosilju da mi donese moju bebu na svet."
"Nemojte sebi kvariti ovaj dan", tei je lekar. "S vremena na vreme mora
se oekivati neuspeh. Gotovo sva vaa deca su preivela, i setite se, u
skladitu upravo imate jo tri."
"Veoma ste ljubazni." Maski sa osmehom prekida vezu. Ali ta vest ju je
oneraspoloila, i to ba na Boi. "elela bih da odem", saoptava ostalim
Sudijama, i naravno, i oni ele da zakljue diskusiju i vrate se kuama.
Najzad, tu je i Maskret-Majka, potovana glava svoje porodice.
To joj nije ba mala uloga. Porodica joj je ogromna. etrdeset etvoro
ive dece, dvanaest najstarijih su je ve odavno uinili viestrukom bakom, a
troje najmlae jo se nije rodilo iz pozajmljenih utroba drugih ena. (Prisea
se da treba da da dobrovoljni dar Sari, ili Meri, Sjajnom Mehuru, to je bila
ljubazna da do kraja iznese njeno novousaeno jajace. Ali ne tako bogat poklon
kao obino, jer je dete, ipak, roeno mrtvo). Na Boi oni e svi doi da s njom
odre Susret-u-krugu, i ona sa zadovoljstvom oekuje taj dan.
Nisu, meutim, sve njene porodine brige tako lepe. Dok koraa kroz
prijatne vrtove, ka mestu gde spava i dri svoje stvari, jedan niski, bledunjavi
mladi probija se kroz bunje k njoj. To je Dejlhauz Dolfin En-Gujen, jedan od
njenih sinova. Vidi se da je trao. Teko die. Maski uzdahne i obrati mu se:
"Ba lepo od tebe to si pourio da me Sretne-u-krugu, Dolfe."
On zastaje i trepe u pravcu prekrasnog mnogostrukog boinog drveta u
sredini bate, sa svetiljkama u obliku prstenova i utom Zvezdom Zemlje na vrhu.
Oevidno je zaboravio da je praznik. Maski opet uzdahnu. "Svejedno. Srean ti

Boi, Dolfe. Znam da ima jo neto da mi prebaci. Ali najpre sedi i povrati
dah."
Oboje sedaju na klupu od presovanog prikrada-kamena ispod jednog stabla
vinove loze. (Nekoliko osuenih grozdova sauvalo se u oluji nastaloj posle
Eksplozije, ispod jednog nasipa u Tvravi Radnika. Od est semenki naenih u
njima koje su proklijale razvile su se sve vrste vinovih loza na Gemu, kao i ovo
stablo.)
Maski ne gleda u svoga sina. Zna da je, uprkos svojim manama, isuvie
dobro vaspitan da bi poeo pre nego to ga ona podstakne, a eli da i on oseti
mir koji vlada na tom mestu. Svuda po vrtu nalaze se statue Prvog Pokolenja,
osamnaest Majki od zlata, pedeset dve Nosilje od kristala, sedamdeset devet
oeva od granita, izvaenog u kamenolomu iz klisure ispod Toplog pola. (Dvadeset
i jedan preiveli koji nisu doprineli svojim genima optem skladitu, ak ni
pomou kloniranja, takoe imaju svoje statue, ali one su poreane izvan parka.
Nijedna od njih nije ak bila ni Nosilja). Kipovi se u jo neemu razlikuju.
Imena osamdeset i jednog preivelog koji su doli sa druge strane planete
isklesana su u srebru oivienom kristalima. Imena trideset i dvojice koji su
preiveli u tunelima ispod Tvrave Hrane, kada ih je zatekla Eksplozija Zvezde
pre nego to su otputovali brodovima na drugu stranu, oznaena su rubinima. A
imena ezdeset sedmorice ostalih - svega nekoliko njih sposobnih za oploenje koji su preiveli Eksploziju u peinama, ispod maina, u kapsulama svemirskih
letelica i svuda gde su mogli da se sakriju od razbesnele zvezde, bila su
ispisana narandastim krizolitom, bojom vatre. To je bilo pre est generacija.
Maski je poticala iz 26 od njih, gotovo od jedne treine, ali u stvari samo
jedanaest su zaista bili njeni preci, uz znatna preklapanja. (Na primer, ona je
petostruko poreklom od Mardori Meninder, Ane Dimitrove, Ngujen Trija i
prvoroenog Mekenzija, malenog fokomelinog deteta koga je rodila ena koja je
preivela Eksplozije bombe i zvezde u Tvravi Goriva. Umrla je im je rodila
svoje deformisano dete, ali dete je bilo udesno plodno).
Kada je Maski osetila da je ovo sveto mesto izvrilo svoj uticaj na njenog
sina koliko god je bilo mogue, ona se poea ispod pojasa pantalona i ree: "U
redu, Dolfe, moe sada sve da mi kae.
On ne moe da doeka da sve izgovori, toliko je nestrpljiv. "Dobro. Kazau
ti! Pogreila si Majki Maski. Ne smemo odbiti Alfabazu."
"Ne smemo?"
On je oajno tvrdoglav. ak i besan. "Da, tako sam rekao, ne smemo. To je
zloin prema oveanstvu! Gem trune na nae oi, Majko Maski. A ovo nam je
najbolja prilika koju emo ikada imati da opet ponemo. Oni u alfabazi imaju
visokoenergetsku tehnologiju! Zna li ta to znai, ta nam predlau? U stanju
su da deset standardnih tona dovedu u stanje tahionskog ubrzanja - mi to ne
moemo, ak ni kada bismo morali da spasavamo svoje ivote."
"Dragi moj Dolfe", poe ona, ljubazno i razlono, "imamo mnogo hitnijih
problema i ovde, na Gemu. Da li zna koliko ima divljih jata balonia? Krinpita
koji jo ive u divljatvu? Prikradala do kojih jo nismo dospeli da im
poboljamo ivotne uslove? Naa je dunost..."
"Naa je dunost da se brinemo za oveanstvo!"
"Da, svakako! Mi se i brinemo. Nai su preci dali svoje ivote za nas i mi
verno potujemo est Principa. Ovde nema tiranske vlade, prinude, sukobljenih
naroda. Nismo silovali Gem, udvarali smo mu se. ivimo od obnovljenih prirodnih
resursa; a oni u Alfabazi su se vratili na industriju i tehnologiju, sa svim
zlom koje one nose sa sobom."
"Blagi Boe", povika on, 'resursi'. Nas dve stotine pedeset hiljada nismo
ih jo ni naeli! Zna li ti da se fosilno gorivo stvara bre nego to ga mi
eksploatiemo?"
"Odlino! Tako i treba! To ga i ini obnovljivim. Budi razuman, dragi moj
Dolfe. Zato kvariti optu sreu teei ka glupostima? Pretpostavimo da svi ele
to to kae. Kako da iskopamo ta fosilna goriva?"

"Krinpiti. Prikradala. Ljudi. Maine! Svejedno ko. Ako nee, treba im

narediti!"
Maskret je potresena. "Pokvario si mi Boi", alosno kae i odlazi. Kakva
teta. Glupi, tvrdoglavi deak i neveta Nosilja, i ceo praznik joj je propao
pre nego to je i poeo. Dolf je njen najmiliji sin. Divi se njegovom malom,
hitrom telu i ivom duhu. Ali ovo je zaista gadno! I muno! Zato ne moe da
prihvati raj kao svi ostali i bude srean u njemu?
Dolfov praznik je takoe pokvaren i on ostaje da sedi na klupi od
prikrada-kamena toliko besan i pun osujeenja da ak ni ne uje pevanje boinih
pesama:
A'es'e fi'eles
lae'i 'riumphan'es.
Kada bi samo htela da razume! Osvajanje Gema kotalo je tako mnogo krvi i
bola. Ne samo u onoj prvoj, uasnoj godini. Uvek iznova, svaki put kada bi se na
Kungu dogodila eksplozija u onim prvim decenijama. Od Doba Predaka bilo je osam
eksplozija i samo poslednje dve-tri prole su bez veih neprijatnosti. Mnogo
upozoravanja. Izbezumljena urba da se kupole izoluju od jonizujuih zraenja i
da se u njih natrpaju neophodne i ugroene stvari i bia. Nedelja dana provedena
kao u zatvoru dok zvezda napolju besni, potom godinu dana i vie u raznovrsnim
oskudicama, sve dok se planeta sama ne obnovi. Ali uvek je preostajalo pet-est
razdoblja prave bede; prvi je uvek bio najgori, mada su svi bili katastrofalni.
Zar sve to da ode u nita?
Veni'e a'oremus
'Ominum.
Jedan nadzornik - Prikradalo - zalee se mimo njega ka mnogostrukom
drvetu, a za njim etiri buna Krinpita - batovana - premazana svetlocrvenim i
zelenim lakom za Susrete-u-krugu. Tek tada postaje svestan horskog pevanja:
Spasi nas sve So'onine moi
Kad zalu'amo...
avola je ovo vreme radosti, misli on. Vreme je za samoubistvo! Vreme da
se odlui da li e se i dalje iveti od loze, kada svi drugi u galaksiji idu ka
ko zna kakvim pobedama tehnologije i pustolovinama! Zlovolja se u njemu bori sa
boinim raspoloenjem. Zlovolja polako gubi. Prisea se ta je Prikradalo nosio
- bledosvetlee ultraljubiaste reflektore - i reava da odeta do mnogostrukog
boinog drveta.
Krinpiti guraju u stranu klupe i stolove za piknik da naprave mesta,
mumlajui i klaparajui neto meusobno; zavravaju i cupkajui odlaze.
Prikradalo postavlja reflektore i eka nareanje. Na samom drvetu, privezani
balonii svojim glasiima pevaju iz sve snage:
Schlaf im heilige ruhe
Schlaf im heilige ruh'.
Svuda oko drveta mladi ljudi poput njega skidaju odeu i zavlae se izmeu
veselo ukraenih debala. "Poni!" viu; i balonii poinju veselu, ivahnu
pesmu, Dobri kralj Vencesla. Prikradalo posluno ukljuuje reflektore. Balonii
uzdiu i nastavljaju da pevaju, i poinju da isputaju svoj mleac, a na sve
strane ispod prelepog drveta parovi se spajaju u tradicionalne Krugove.
Dolf ne moe vie da izdri. Zlovolja gubi. Boi pobeuje. On odbacuje
odeu i upada meu stabla mnogostrukog drveta. Zato da se borimo protiv
Utopije? kae u sebi. I tako se zavrava razdoblje njegovog odrastanja. I
poinje razdoblje umiranja. A to je uglavnom jedno te isto.