Olivera Milosavljević - U Tradiciji Nacionalizma

U tradiciji nacionalizma
Predgovor 1
Nacionalni stereotipi kao predmet istraivanja doskora su u naoj sredini mnogo

vie okupirali panju psihologa i sociologa na primer, nego istoriara, a velike drutvene
promene poslednjih godina pruale su im dobru podlogu za analizu. Za objanjenje
eksplozije nacionalizama na kraju XX veka u bivoj Jugoslaviji dragocen doprinos dala su
istraivanja javnog mnjenja o etnikoj distanci, procentualnoj zastupljenosti stereotipnih
sudova o sopstvenoj i drugim nacijama, te njihovoj promenljivosti u raznim fazama
dominacije nacionalistike ideologije. 2 Meanje istoriara u ovaj zabran pokazalo se
meutim kao nuno, jer se javila potreba za utvrivanjem vertikalnog preseka u analizi
istih pojava koji bi doprineo njihovom celovitijem sagledavanju i eventualnoj relativizaciji
moguih ekskluzivizama u tumaenju. Jer, bez ukljuenja istorijske perspektive nije
dobijen odgovor na pitanje o izvorima postojeih rasprostranjenih sudova, a samim tim je
mogao biti predimenzioniran ili minimiziran uticaj neposrednog iskustva na njihov
nastanak. Zato su nacionalni stereotipi kao predmet analiza (u udbenicima istorije,
putopisima i drugim oblicima izdavatva, karikaturi...) danas zastupljeni u srpskoj,
hrvatskoj, bugarskoj... istoriografiji, 3 a razlozi su u potrebi utvrivanja ne samo trenutne
Manji deo sadraja ove knjige je objavljen u strunim asopisima i zbornicima: Nacionalizam u
slubi politike moi, Sociologija, br. 2, 1999.; Nacionalni stereotipi u istorijskoj perspektivi, Nova srpska
politika misao, no. 12, 1999; Stereotipi o drugima kao opravdanje (argument) nacionalizma. (Primer:
srpski intelektualci o Hrvatima), Dijalog povjesniaraistoriara, I, Zagreb, 2000; Identitet i ideoloka
konstrukcija identiteta, Dijalog povjesniara-istoriara, II, Zagreb, 2000; Renegati, konvertiti,
izmiljeni narodi, nacionalizam i tumaenje nastanka drugih nacionalnih subjektiviteta, Dijalog
povjesniaraistoriara, III, Zagreb, 2001; Metodoloki problemi izuavanja stereotipa Srba o Hrvatima i
Hrvata o Srbima, Dijalog povjesniaraistoriara, IV, Zagreb, 2001.i dr.
2 Ovde e biti pomenuta samo neka od znaajnih istraivanja kod nas: D. Panti, (1967):
Jugoslovensko javno mnenje o nekim aspektima meunacionalnih odnosa, Beograd; Etnika distanca u
SFRJ, Beograd; (1987): Nacionalna svest mladih u SR Srbiji bez SAP, Beograd; (1981): Vrednosne
orijentacije mladih u Srbiji, Beograd; N. Rot, N. Havelka, (1973): Nacionalna vezanost i vrednosti kod
srednjokolske omladine, Beograd; Z. Golubovi, B. Kuzmanovi, M. Vasovi (1995): Drutveni karakter i
drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Beograd; D. Popadi, M. Biro, Autostereotipi i
heterostereotipi Srba u Srbiji, u: Nova srpska politika misao, Beograd, 1999, no. 12. i dr.
3 D. Stojanovi, Contemporary History Textbooks in Serbia as a Mirror of the Times, Oil on Fire, ed.
W. Hopken, Hannover, 1996; Lj. Dimi, D. Alimpi, Stereotypes in History Textbooks in the Kingdom of
1
Olivera Milosavljevi
slike o nama i drugima to je opisno znaenje pojma nacionalizam, ve primarno

njegove geneze, faza kroz koje je prolazio u neposrednoj zavisnosti od politikih zahteva
trenutka, i sasvim predvidivih moguih pojavnih oblika u budunosti.
Da bi se dobila celovita slika balkanskih nacionalizama, prava dimenzija njihovog
meusobnog uslovljavanja, mehanizama koji ine da se javljaju kao slike u iskrivljenom
ogledalu, isti i po liku i po snazi, ali uvek u vremenskom raskoraku, neophodno bi bilo
komparativno istraivanje npr. srpsko-hrvatskih, srpsko-albanskih ili srpsko-bugarskih
nacionalnih stereotipa u prelomnim trenucima zajednike istorije. Kako su za takva
ambiciozna istraivanja potrebni timovi istoriara, u njihovom odsustvu nuno je
zadovoljiti se parcijalnim temama, kao to je to sluaj sa pokuajem u ovoj knjizi i samo
analizom delova inae kompleksne slike balkanskih nacionalizama. Uporedno ispitivanje
stereotipa kod elita balkanskih naroda jednih o drugima, sasvim sigurno bi pokazalo
njihovu potpunu istovetnost da Bugari Hrvati, Albanci... u trenucima pojaanih napetosti
misle o Srbima isto to i ovi o njima. Meusobno nipodatavanje i pripisivanje iskljuivo
negativnih stojstava drugima kao i njihove neprijateljske usmerenosti prema nama
opte je mesto balkanskih nacionalizama i nije nikakvo ekskluzivno svojstvo samo jednih
ili drugih. Kako je nesporna injenica da je re o fenomenu koji se sasvim uravnoteeno
moe pratiti kod elita svih balkanskih naroda i kako u njegovoj unutranjoj prirodi nema
nikakvih kvalitativnih razlika bilo da je re o Srbima, Hrvatima, Albancima..., interesovanje
za ovu pojavu kod srpskih intelektualaca treba traiti samo u uverenju da je primarna
analiza neprijatnih fenomena u sopstvenoj sredini pitanje dobrog ukusa, kao i da je ono
jedino delotvorno kada se pokae da neprijateljski pogled uperen iskljuivo preko plota,
vie ni najzaljubljenijim nacionalistima ne moe da prui zadovoljavajue odgovore na
gorua egzistencijalna pitanja. Ipak, da injenica istovetnosti nacionalizama ne bi bila
zanemarena, ovde e biti, bez posebnog istraivanja, u kratkim crtama samo registrovana
i slika drugih (hrvatskih i bugarskih intelektualaca) o sebi i drugima, tj o Srbima.
Yugoslavia, Oil on Fire, ed. W. Hopken, Hannover, 1996; M. Ristovi, "Slika neprijatelja: Srpske teme u
berlinskom satirinom asopisu Kladderatsch 1914-1915. godine", Godinjak za drutvenu istoriju,
1996, Vol. III, sv. 1-2; N. Rumenjak, Politika karikatura i slika "Kuenovih Srba" s kraja 19. st. u Hrvatskoj, asopis za suvremenu povijest, Zagreb, 2000, br. 3, i dr.
UVOD
Ja sam u jednom listu obznanio tu Pantinu Istoriju i rekao
da ta Istorija, kao od oveka, koji ni latinskoga jezika ne razume
te se s toga sam pravim izvorima sluiti ne moe; dalje od oveka
koji o istorijskoj kritici ni pojma nema, no se prema raznovrstnim
izvorima odnosi onako bezazleno kao i svako dete i prosti narod; i
naposledku od oveka Srbina, preteranog patrijote, u koga je jae
ustvo i elja od uma i razuma napisana Istorija ne vredi mnogo
i upravo da nita ne vredi, i da je za Srbiju i Srpstvo velika
sramota, to je takva Istorija putena u svet. [...] jednom rei g
Panta je pozicija, a ja sam negacija te pozicije. Blago li si Panti to
je na pozitivnoj strani ili to je tako pozitivan, a telo li si meni, to
sam na protiv poloenoj strani, to sam negativan! No kao to g.
Panta ne moe ne biti pozitivan, tako i ja ne mogu ne biti
negativan; i dokle god g. Panta uspie takve istorije, donde u i ja,
ako Bog da zdravlje, pisati o tim i takim Istorijama Pantinim i
Pantinih drugova (Ruvarac, 4 [1885] 1934a: 158, 164). 5
Dvadeseti vek je zatvorio krug balkanskih nacionalizama. Pri tom ne

podrazumevam nikakav ciklini tok istorijskih zbivanja, ve, naprotiv, jedno neizgraeno,
atavistiko i nezrelo stremljenje, koje je samo sticajem politikih okolnosti i mnogostrukih
uticaja isklizavalo iz uanene matrice i povremeno se pretvaralo u kratkotrajni napredak
ili, ee, privid napretka.To to Srbija ulazi u XXI vek sa pozicija slinijih kraju XIX nego
itavom XX veku, moda e novi romantiari oceniti kao proputeno vreme, nacionalni
radnici kao vraanje na izvorni nacionalni kolosek, ali racionalni stav bi, ipak, najpre
morao da glasi, da nikakav tehnoloki progres, moderne ideologije i knjika obavetenost,
ne mogu trajno da znae progres ako se mitska svest odrava kao poeljno obeleje
nacionalnog bia, dravni interes svodi na staru, davno prevazienu frazu iz
Ruvarac Ilarion (18321905), istoriar, arhimandrit, akademik.

Usled obilja reprintovanih tekstova koji su navoeni u ovoj knjizi, pojavila se potreba da se navede
i godina njihovog nastanka. Godina u zagradi je godina nastanka teksta, a van zagrade godina izdanja
koje je korieno.
4
5
10
zaboravljene pa obnovljene bajke, a istorija doivljava kao patriotska nauka, koju ine ili
suva, selektivno birana fakta ili prepoznavanje znakova sadanjosti u dubokoj prolosti.
Serija ratova u Jugoslaviji 90-ih iznela je na povrinu pitanja: zato je tokom njih
srpski nacionalizam u svima video neprijatelje i kako je tako lako prihvatio uverenje da svi
osporavaju njegova prava i tee unitenju Srba? Koliko su bila utemeljena i rairena
uverenja da su svi okolni narodi po svom karakteru ili inferiorni, ili opasni, ili negativno
zadojeni, pa je sopstvena egzistencija odbranjiva samo silom i fizikim odvajanjem?
Koliko je zaista i od kada, bilo prisutno uverenje da je nemogu zajedniki ivot sa
drugima? 6 Kada je ideja slobode prerasla oveka i pretvorila se u slobodu etnosa po
cenu neslobode svakog njegovog lana? I kada je ideja nacionalne drave prerasla sve
to se u proteklom veku podvodilo pod taj pojam, i pretvorila u istu dravu koja
eventualno moe da tolerie inorodne? Iz svega ovoga proistie pitanje, ta je konstanta
srpskog nacionalizma, a ta su u njemu promenljive?
Da je duhovna klima u Srbiji 80-ih ila u pravcu razvitka tolerancije i prihvatanja
raznorodnosti kao kulturnog i duhovnog bogatstva, ova tema verovatno nikada ne bi
okupirala panju jer bi bila anahrona i bez aktuelne vrednosti. Na ljude optereene (opet)
predubeenjem da sa protokom vremena i korienjem iskustva iz prolosti, drutvena
misao kao i itav civilizacijski smer, uvek idu napred, da se anahrone i zaboravljene (?)
ideje mogu javiti samo u neobrazovanim slojevima, kao ok je moralo delovati njihovo
izvlaenje iz prolosti (ili su uvek bile prisutne?) i aktuelizovanje u potpuno dugaijim
uslovima i modernim vremenima. Neverica i strah bile su reakcije onih koji su potpuno
previali pa i odbacivali mogunost da na pragu XXI veka mogu ponovo zacariti ideje koje
se kose za zakonima moderne nauke, kao i da rasizam nije ekskluzivno vlasnitvo
faizma ve da je svojstvo ak i prosveenog ali zakasnelog nacionalizma. Odnosno,
da i ideja nacionalnog identiteta na stepenu histerinosti moe da se preobrazi u
rasizam (Konrad, 1995: 11).
Moe se postaviti pitanje zato se vreme od jednog veka uzima kao relativno
zaokrueno i ujednaeno za ovu temu, kada su promene i nacionalne i dravne tako
oigledne. Od tek steene nezavisnosti male srpske drave, viene kao nedovrene,
preko njenog irenja, do stvaranja Jugoslavije, njenog prvog spoljnjeg nasilnog raspada,
preko novog uspostavljanja i jo jednog irenja, do njegog definitivnog unutranjeg
raspada, stiglo se danas u stanje, oigledno nedovreno, jedne bitno smanjene drave u
odnosu na sve prethodne elje i realne mogunosti. Uvek prisutna sklonost kod dela
srpskih intelektualaca da se sva negativna istorijska zbivanja na ovom prostoru
posmatraju kao delo vekovnih neprijateljstava, zavera ili stranih sila, a pozitivna kao delo
unutranjeg nacionalnog genija, zamaglilo je vizuru i onemoguilo racionalan stav
prema sopstvenom nacionalizmu, njegovim osobenostima i proizvodima njegove
aktivnosti, koje nisu bile uslovljene zaverama monika. Bez negiranja, naprotiv, uz
6 Mihailo Markovi i danas tvrdi: Iskustvo je da mi ne moemo da ivimo zajedno sa nekim od tih
naroda, kao sa Hrvatima, Slovencima (Diskusija, [Markovi] 2000: 46).
11
podrazumevan uticaj globalne politike situacije na procese na ovom prostoru, ovde se

polazi od pretpostavke da se mnoge relevantne pojave ne mogu objasniti bez analize
onoga to ini konstantu nacionalizma, jer u suprotnom, imali bismo, bar sada,
osloboeni od silnih neprijatelja, konano ureenu kuu. Kako je ona, naprotiv, manje
ureena nego ikada ranije, veliki deo problema oigledno lei u njoj samoj.
Tema ove knjige zato nisu istorijska zbivanja, dogaaji, pa ni drutvena istorija,
ve dominantna uverenja u jednom delu srpske intelektualne elite, sasvim uslovno reeno
nacionalistikom delu u raznim vremenskim periodima i razliitim istorijskim, politikim
i drutvenim okolnostima, njihovo razumevanje vremena u kojem ive i shvatanja o
mogunostima i potrebnim akcijama za prevazilaenje postojeih nacionalnih i dravnih
problema. U kojoj meri je ta svest odreivala javno miljenje svog vremena i usaivala se
u kolektivno pamenje (to je sporan termin koji se u ovdanjim uslovima koristi uvek
poto je proces ideoloke i politike manipulacije zavren), moe se utvrditi ispitivanjem
ilavosti ovih uverenja i njihovog opstajanja u sasvim razliitim drutvenim uslovima i
sa razliitim pobudama. Nekada su se eksplicitne ideje (iako dnevnopolitiki poeljne)
autocenzurom iskazivale pod pseudonimom,7 nekada su se poeljne ideje objavljivale
samo u emigraciji, 8 nekada su bile najpoeljnije eksplicitno nacionalistike ideje,9 a
nekada, kao u toku ratova 90-ih, upravo su ranije proskribovani, emigrantski radovi
doivljavali svoju renesansu u reprintovanim izdanjima, sa propratnim tekstovima
savremenih intelektualaca koji su glorifikovali njihovu vidovitost. Zato nije sluajno to je
doba priprema za rat i prvih ratnih godina, u izdavatvu, bilo i vreme reprinta, posebno
odabranih starih izdanja, iji je cilj bila reafirmacija starih stereotipa kojima je trebalo da se
ukae na neke istine o nama i drugima koje su ve starim piscima bile poznate, kao i
da se potvrdi utemeljenost stereotipa u prolosti. Cilj je bio da se pokae neprekinuta nit
neprijateljskih aktivnosti suseda i nepromenljiva karakterologija pojedinih naroda ija
bliska egzistencija ugroava sopstveno nacionalno bie. Jer, na primer, kada se stalno
prieljkivani raspad Jugoslavije i desio, onda zahtevi za razbijanjem zemlje nisu tumaeni
kao duhovni i ideoloki uzrok tog procesa, ve su sasvim zgodno tumaeni kao
vidovitost i predvianje neega to je pridolo iz nepoznatog izvora. 10
7 Indikativni su primeri s poetka veka Novog Mirmidona koji 1902. pie neuvijeno o nunosti
izlaska na Egejsko more, bez tada popularne prie o osloboenju brae; Balkanicusa 1912. i
njegovog razumevanja karaktera Albanaca; Bdina 1903. i njegove slike Bugara, Psunjskog 1944. i
njegove slike Hrvata...
8 Posebno se misli na emigraciju posle Drugog svetskog rata.
9 Primer je izdavaka delatnost pred i u vreme Balkanskih ratova, pred i u vreme Drugog svetskog
rata, pred i u vreme ratova 90-ih.
10 Tako je npr. srpska emigracija 19451990. detaljno razradila sve ideje o razbijanju Jugoslavije i
ujedinjenju srpstva koje su prigrlili srpski intelektualci nacionalistike provenijencije 80-ih godina, pa su
se njihove knjige pokazale kao riznica stereotipa koji su jednostavno preuzimani i autorski upotrebljavani.
Primer su zbornici Jako srpstvo jaka Jugoslavija 1991, Catena mundi 1992, Neugaeno srpstvo 1992...
12
Pisanje o drugima u kome odsustvuje svaki pokuaj posmatranja druge strane

iz njihovog ili bar neutralnog ugla, eksplicitno odbijanje simetrije u posmatranju odnosa
razliitih naroda kao a priori nepravedne i neistinite, i na kraju nepatriotske metode,
rezultat je shvatanja istorije kao nauke koja ima duboku patriotsku ulogu; domaeg
nacionalizma koji ima po definiciji odbrambeni karakter; nacionalizma suseda koji ima po
definiciji osvajaki karakter; vie od svega rezultat je reafirmacije u kriznim vremenima,
miljenja i slobode pisanja o drugima, na nain koji se u slinim istorijskim trenucima
smatrao dozvoljenim, a to znai, bez ikakve kritinosti, objektivnosti, oseaja za meru pa
ak i elementarnog intelektualnog potenja prema injenicama.
U ovom tekstvu nije pravljen izbor intelektualaca i dela koja e ih reprezentovati,
ve naprotiv, praena je jedna ideja, uslovno reeno, nacionalistika, pa zato ne treba da
udi to su navoeni sasvim heterogeni autori. Prisutni su znaajni naunici ali i potpuno
anonimni pisci. Prisutni su intelektualci koji su pripadali sasvim razliitim politikim i
idejnim orijentacijama, koji su razliito vrednovani u vremenu u kojem su iveli, ali koji se
razliito vrednuju i danas. Jedino merilo prilikom izbora tekstova bio je nacionalistiki stav
u opisu sopstvene i drugih nacija, uz podrazumevanje razliitog shvatanja pojma
nacionalizam u XIX veku ili poetkom dvadesetog, u odnosu na savremeno doba, ali
uvek sa znaenjem ideologije kojoj je (sopstvena) nacija u sreditu svake analize i
polazna taka svakog vrednovanja. Ovde nije primenjen klasini metod da se predstavnici
jedne stranke, ideologije ili socijalnog sloja uzmu kao objekat posmatranja i da se utvruje
njihovo stanovite kroz slike koje su stvarali. Naprotiv, u centru interesovanja su
nacionalni stereotipi kao univerzalna kategorija koja, kako se pokazalo, nadilazi
ideoloke, politike pa i naune razlike meu intelektualcima, a povezuje ih ak i kada to
oni ne bi eleli, na nivou nacionalizma. Jer, danas komunizam i monarhizam, etnika i
partizanska uverenja, seljako i graansko poreklo, akademska zvanja i nedovrene
kole..., nisu nikakve prepreke da se intelektualci okupe oko istog stereotipa o sopstvenoj
naciji, da poveruju u njega i da ga zajedniki istaknu kao ratni pokli. A kao to to obino
u malih naroda biva, ideje stiu mo manje svojim kvalitetom, a vie ugledom linosti koja
ih zastupa (Popov, 1993: 16). Ono to je meutim, metodoloki vano istai, a to se
posebno odnosi na autore s poetka XX veka, jeste razliito mesto koje stereotipi
zauzimaju u njihovom celokupnom delu. U tom smislu, heterogenost navoenih autora
ostaje vana bez obzira na istovetnost stereotipa, koji ne smeju, a to nije ni namera, da se
izjednae. Naprotiv, pojedinci e uvek ostati marginalni pisci, ak diletanti, kojima je
stereotipno vienje sutina stvaralatva, odnosno, ije se stvaralatvo iskljuivo i svodi na
proizvodnju stereotipa. S druge strane, ostaju takoe navoeni autori, obrazovani
profesionalci, naunici, u ijem delu se samo sporadino pronalaze stereotipi. Njihovo
izostavljanje, kako bi se jasno podvukla ova razlika, falsifikovalo bi stvarnost koja nikada
nije crno-bela.
kao i niz pojedinanih reprintovanih izdanja knjiga na primer, Duia 1990, Drakovia 1990, Velmar
Jankovia 1991, orovia 1991, Markovia 1993...
13
Zato je ovde analiziran deo izdavake delatnosti u poslednjih sto godina, odnosno
autori u ijim su knjigama prisutne definicije nacije, nacionalne drave, nacionalnog
programa, karakterologije nacija..., a u zavisnosti od toga u kojima je formulisan i odnos
prema drugima kao uslov definisanja sopstvenog identiteta. Jer, svojstvo je
intelektualaca da artikuliu stereotipe, prvo zato to i pored svih znanja o nunosti
kritinosti nauke, upravo joj ova grupacija, kad god to zatreba daje izrazito patriotski
sadraj. Drugo, zato to intelektualci esto vide svoj zadatak u pruanju naunih
argumenata politikim i nacionalnim interesima, i tree, zato to je osnovni mehanizam
kojim se stvaraju argumenti za streotipe o sebi i drugima istorija, isti onaj mehanizam
koji narodna svest ne poseduje. Pri tom, korienje istorijskih injenica kao osnovne
argumentacije gubi znaaj fakta a postaje stereotip, kada se svojstva ili postupci
pojedinaca, politikih partija ili uih grupa, generalizuju i pripisuju tzv. nacionalnim
karakterima.
Ko je intelektualac u Srbiji pre sto godina i danas, iji je uticaj presudan, ko
oblikuje javno mnjenje i iru svest? Sve su to pitanja na koja se teko moe dati lak i
jednostavan odgovor. Zato je pojam intelektualac ovde uzet u najirem smislu rei to
je obrazovan ovek koji ima mogunost autonomnog razmiljanja i prezentacije javnosti
svojih uverenja. Pod ijim su uticajima, za ije potrebe, razliiti, tako shvaeni intelektualci
pisali, irelevantno je. Bitno je da je jedan od faktora koji doprinosi irenju predrasuda
njihovo institucionalizovanje (Rot, 1994: 396) a ovakva razgranata intelektualna
delatnost upravo je to predstavljala. Zato se ovde polazi od uverenja, da samim tim to su
svoja razmatranja potpisivali svojim imenom, da su iza njih, bar u trenutku pisanja, i
stajali. arolikost imena koja e biti prezentirana rezultat je uverenja da kritika nauka u
naem drutvu najmanje utie na formiranje javnog mnjenja ak i u obrazovanim
slojevima, dok neutemeljena i olako konstruisana stanovita imaju mnogo iru italaku
publiku i vei uticaj na iru svest. Kako inae objasniti da sva upinjanja kritike nauke da
ukae na rasprostranjene zablude ne nailaze na razumevanje, a da se istovremeno, stari
stereotipi i mitovi u svakom zgodnom trenutku tako lako reafirmiu? Re je naravno o
vremenima pred ratove, o ratnim i uopte kriznim vremenima, a upravo takva su predmet
ovog razmatranja. Ne samo zato to prelomna vremena oslobaaju matu, potiskuju
kritinost i iziskuju iracionalne argumente, ve prvenstveno stoga to se ona i pripremaju i
unapred oblikuju pseudonaunom akcijom intelektualaca. To su vremena kada izlaze na
povrinu sve prikrivene (privatne) netrpeljivosti, ire se putem izdavake delatnosti (koja,
za razliku od tampe, ne moe da se pravda afektivnim stanjima budui da iziskuje dui
vremenski period od pisanja do izdavanja knjiga), da bi u relativno mirnim vremenima koja
slede, ostajale opet prikrivene, prisutne samo u usmenim predanjima, a onda, u novim
kriznim vremenima, ponovo eksplodirale. Ili, kako to obeleava er Konrad,
prvosvetenici inteligencije sumornom romantikom podupiru politiku histeriju kojom
nacionalni konflikti potisnu sve drugo u duboku pozadinu, pri emu se u potragu za
identitetom kree kada se nema sugurnosti u njega (Konrad, 1995: 10). To je razlog to
ovakvo, predrasudama optereeno miljenje, uvek iznova deluje ubedljivo jer je oduvek
14
znano i uvek iznova nalazi plodno tle za irenje. Ako bismo i mogli imati nekih rezervi u
ispravnost ovog suda u odnosu na prethodna vremena, zbivanja u Jugoslaviji 80-ih i
ideoloka matrica koja ih je pripremala, oblikovala i sasvim predvidljivo usmeravala,
oslobaaju svake dileme. Zato ve samo letimian pogled na izdavaku delatnost u Srbiji
i Jugoslaviji u godinama koje su prethodine ratovima (19061913), (19381941), (1986
1990) predstavlja izvor za sebe ak i ako se apstrahuje sadrina, jer upuuje na puteve
pretvaranja drugih u stvarne ratne neprijatelje, kada su stereotipi postajali argumenti za
potvrdu nunosti zavravanja politike nasilnim (ratnim) putem. Da je nacionalizam politiki
fenomen, svedoi i injenica da su se predrasude o nama i drugima javno, masovno,
zaljubljeno i ostraeno ispoljavale upravo u ovakvim prelomnim politikim zbivanjima
kada su postajali materijalna osnova argumentacije nunosti ratovanja. Tada su isplivavali
na povrinu svi stereotipi sa kojima se do tada ivelo, sa manje ili vie ubeenosti u
njihovu istinitost i utemeljenost, isplivavali su kao prividno duboka uverenja.
Ovakav zakljuak namee se usled prisutne izvesnosti da to su pojedine teze
spornije, to su due opstajale i u povoljnim, novim uslovima, lake se vraale na svetlo
dana i postajale temelj nove mitoloke svesti, koja je u osnovi uvek znaila samo
ponavljanje starog, ve vienog. Istovremeno, kao to su male razlike u naunoj
kritinosti kod retkih pisaca, tako su male i razlike u pogledu mitova i kod popularnih
pisaca. U skladu s tim, itanje samo ozbiljnih tekstova iz prolosti i sadanjosti, ne bi nam
nimalo pomoglo da odgovorimo na zadata pitanja, jer ne bismo uspeli da saznamo zato
je Srbija danas ovde gde je, zato se Srbiji na kraju XX veka nametalo da veruje u
nemogue, a da prezire mogue, i zato se stvarao utisak da nema donje granice
trpeljivosti kada je u pitanju ostvarenje velikih ciljeva.
Obraun sa itavim svetom (kako je to izgledalo mogue u poslednjoj deceniji XX
veka) rairio je krila svim moguim pseudonaunicima da svoje najdublje snove,
autocenzurom pritajene u ranijem periodu, obelodane i da u obraunu sa neprijateljima
otkriju svoje stare elje za dokazivanjem nemogueg. Tako je otkrie Evrope kao
neprijatelja, omoguilo i obraun sa evropskom naukom i onim to se do tada i ovde
prihvatalo kao osnova naunog pogleda. Preko noi je mogla biti odbaena i velika seoba
naroda, i doseljavanje Slovena, i Iliri i Traani... U Vini su potraeni tragovi Srba, Etrurci
su postali braa (bolje oni nego Hrvati), Sloveni (itaj Srbi) daju civilizaciju i Grkoj i
Rimu, svaki toponim u Maloj Aziji, u Indiji ili na Apeninskom poluostrvu koji poinje slovom
S potie od Srba... Uverenje tih autora da u kritinim vremenima svaka pria pronalazi
svoj put do vernih italaca, obistinila se. Tako se desilo da ono to mnogi intelektualci
nikada ne bi pisali u miru i relativno sreenoj dravi, u stanju rata i nacionalistike
histerije postalo je sasvim mogue. Stanje histerije je pogodno za svaku mitomaniju jer,
kada svi deluju kao ludi, svako ludilo izgleda normalno. Zato je u poslednjoj deceniji
postalo tako lako objavljivanje najstranijih tekstova u najlepem pakovanju.11
11 Najbolji primer je, po spoljnoj formi enciklopedijski zbornik Catena mundi iz 1992. na ijih 1800
stranica najvei deo ine tekstovi o vaenju oiju i Srbima kao starosedeocima Balkana. U njemu su
15
Pitanje koje se moe postaviti je emu potreba da se skida praina sa starih,

odavno prevazienih (?) ideja, starih pisaca bez naunog autoriteta ili onih sa njim ali koji
su sami, za ivota prevazili ova svoja dela i u njima iznete teze, to se npr. moe
prepoznati u poznom zapisu Jovana Cvijia da nije uvek iao za naunom vokacijom jer
je iveo u uzrujanom vremenu pa je njegovo praktino bavljenje nacionalnim i
teritorijalnim pitanjima uinilo da ta dugotrajna skretanja nisu bila povoljna za razvijanje
naune linosti, kato su u nekoliko ometala i formiranje naunih pogleda (Cviji, 12 1924:
344). Odgovor lei u potrebi da se vidi odakle se crpe danas prisutne i rairene ideje,
ega su to atavizmi, koliko su u intelektualnim krugovima rairene, i da se utvrdi da li su
moda ba ovakvi tekstovi imali mnogo vei uticaj na oblikovanje nacionalne svesti nego
ozbiljni nauni doprinosi. Odnosno, valjalo bi videti da li i danas moda mnogo vie na
miljenje iroke publike ostavljaju traga izjave Milia od Mave ili Dragoa Kalajia, na
primer, nego naunika kakvi su Dragoslav Srejovi ili Sima irkovi, kao to su nekada
moda vie uticali Panta Srekovi i Milo Milojevi nego npr. Ilarion Ruvarac ili Stojan
Novakovi. Ovde se, dakle, nije ilo na hvatanje za re ve na traenje svesno ili
nesvesno prisutnog stereotipnog miljenja, budui da se pokazalo da jedna
karakterologija moda i automatski navedena, esto boji itavo delo, a jedna pogrena
pretpostavka ili bar pretpostavka sa predubeenjem, vodi u odreenom pravcu itavo
zakljuivanje. Pri tom, nije od naroitog znaaja kakve su bile okolnosti u kojima su se
proizvodile navoene predrasude, jer su predmet ovog razmatranja intelektualci kojima bi
imanentno svojstvo trebalo da budu razum, kritinost, obrazovanje i svest o sopstvenom
uticaju.
Najvanije je pri svemu tome pitanje u emu su slinosti i razlike dananjih i starih
intelektualaca u pristupu nacionalnim problemima. Prvi zakljuak je da su stereotipi ostali
isti, a da su se intelektualci promenili. Stari su bili otvoreni i u estini miljenja i u
ekspliciranju zahteva, uvereni u nunost ostvarenja onoga to zastupaju. Zato su im
stereotipi esto prizemni ali je istovremeno razumljiva njihova elja da dokau
nedokazivo, budui da na kraju uvek otvoreno izlau racionalni politiki interes koji
objanjavaju iracionalnim argumentima. Nasuprot tome, novi intelektualci su uglavnom
prikriveni u tenjama, prikriveni u formulaciji stereotipa, uvaju se otvorenih i eksplicitnih
ocena ali su one implicitno sadrane u veini konstatacija, pa stereotipi izlaze iz njihove
sadrine. Krajnje ciljeve belee dvosmisleno da bi tumaenja mogli da izvode po potrebi.
Potpuno su preuzeli terminologiju i ideje XIX veka primenjujui ih u svim prilikama, pa
tako pamte stereotipe i ponavljaju ih doslovno, a zaboravljaju (ili ih nikada nisu ni znali)
pored tekstova savremenih autora prezentirani i spisi starih pisaca bez ikakve naznake o vremenu
njihovog nastanka. Moe se samo nagaati da li su nastali u XIX veku ili 1991. to sasvim sigurno nije
uinjeno bez svesne namere ukazivanja na identinost i nepromenljivost poeljnih pojava. (Catena
mundi, Srpska hronika na svetskim verigama, knj. I, II, Ibarske novine, Kraljevo, Matica Srba iseljenika
Srbije, Beograd, 1992, priredio Predrag Dragi Kijuk, recenzenti Zoran Gluevi, Vasilije Kresti,
Slobodan Mileusni, Slobodan Rakiti, eljko Simi, str. 868, 930)
12 Cviji Jovan (18651927), dr, geograf, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.
16
pobude za njihov nastanak. Kada kau: Makedonci su izmiljena nacija to misle stvarno,
veruju da se time svesno, neprijateljski, ilo na smanjenje broja Srba, a ne znaju da je
pokli Makedonci su izmiljena nacija nastao da bi se dakazalo da je Solun na uz
punu svest da Makedonci nisu ni Bugari ni Srbi. Kada kau: Albanci nisu za dravu ne
znaju da iza toga ne stoji Kosovo, ve pokli Dra je na. Kada svom ambiciozno
zamiljenom zborniku nacionalne patetike daju naslov Catena mundi objanjavajui
podnaslovom Srpska hronika na svetskim verigama ta pod tim pojmom podrazumevaju,
nee da znaju da zapravo impliciraju neto sasvim suprotno od onoga to su eleli stari
pisci za koje je Catena mundi oznaavala kopu koja spaja i izmiruje Istok i Zapad,
Sever i Jug (Balkan i Balkanci, 1937: 58), a ne verige koje razapinju... Specifinost
dananjih nacionalnih radnika jeste u tome da nepogreivo ponavljaju stotinu puta
isprianu priu, a da i dalje veruju da su tek oni shvatili i opisali sutinu nacionalnog bia
koju drugi ne poznaju. Nemaju svest da samo nastavljaju tradiciju irenja istih mitolokih i
mitomanskih ideja koje su im stari ostavili u amanet, ali koje u vremenu u kojem oni
deluju, izgledaju dvostruko vie anahrone i snanije potvruju prizemnost kao primarno
svojstvo nacionalistikog miljenja. Zato i intelektualci koji se uputaju u poeljno
nacionalistiko pisanje takvim delima sebe stavljaju na margine nauke, kao to je i
nacionalizam na marginama intelektualnog stvaralatva.
Osamdesetih godina se desio novi pokuaj imitacije romantizma sa obnovljenom
epikom. Tamo gde se srpska renesansa, suprotno sutinskom znaenju te rei, tumai
kao povratak srednjem veku, ovo se i moglo desiti u jednom potpuno iskrivljenom vidu.
Neoromantizam ili pseudoromantizam nije mogao biti podsticaj za budunost ve je dao
impuls za iskrivljeno shvatanje prolosti. Mit je shvaen kao sr ivota, a legenda je
postala sama istina. Verovanje da je predanje, tradicija, najvea vrednost koju nacija
poseduje, proizvelo je grevito pozivanje na nju. Najbolji dokaz o predimenzioniranosti
znaaja tradicije, ne kao znanja ili pseudoznanja o sebi, ve kao dranja za mitistinu, vidi
se iz nekada rasprostranjenog tumaenja da, na primer Bugari nemaju tradiciju ili danas,
da na Balkanu ima naroda koji nemaju istoriju. U nekadanjem primeru Bugara i tradicije
nije bilo vano da li je Simeonovo carstvo postojalo ve da li savremeni Bugari ive
Simeonovo carstvo kao Srbi Duanovo. 13 U sadanjem primeru nije vano da li nauka
13 Po Hadi-Vasiljeviu, Simeunovo i Samuilovo carstvo nisu ostavili traga u bugarskom narodnom
pamenju, pa sudei po duhu i tradicijama plemena, koja su u ovom carstvu ivela i delala, carstvo ovo
kao da nije ni postojalo. A kako je uspomena narodna jedna od najbitinijih crta duha i karaktera
naroda, odbijao je poreenje Simeunovog i Duanovog carstva, postavljajui pitanje zar se moe
carstvo koje je iezlo pred prvom neprijateljskom navalom, ne ostavivii apsolutno nikakva traga u dui
narodnoj, sravnjivati sa carstvom, koje je proelo svako oseanje narodno i ije su uspomene bile
narodu zvezvda vodilja kroz pet vekova robovanja (Hadi-Vasiljevi, 1906: 48, 78).
Taj ideal je izraen u tenji za to potpunije obnavljanje Simeonovog carstva. Ova tenja se nije
zasnovala, niti se mogla zasnovati, na tradicijama. One i ne postoje u bugarskom narodu. Pokuaj
obnove Simeonovog carstva zasnovan je prosto na faktu da je nekad u bugarskoj prolosti postojalo ovo
carstvo, bez obzira na potonje odnose koji su se razvijali na slovenskom delu Balkana. U srpskom pak
17
kae da nema naroda bez istorije, ve da li ti bezistorijski narodi danas ive svoju
istoriju.
Kada se u istoriji gleda i vidi samo sebe onda se zamagljuje slika o drugima, pa
oni polako iezavaju, gubi im se znaaj (osim ako su potencijalna opasnost), a slika
sebe postaje sve lepa, vea, monija, dok na kraju ne postane sama okosnica
univerzuma. 14 Drugi ostavljeni u tami, gube svaku vrednost, njihova istorija postoji samo
ako ima dodirnih taaka sa naom. Zato se sa nevericom prima da i oni imaju duboku
prolost, da se i njihovo ime pominje kad i nae. Rezultat je da nacionalno obojen
pogled vidi sopstvenu istoriju kao neto specifino i jedinstveno, veliko i neponovljivo, ali
ne u smislu dogaanja ve pobuda za dogaanje. Tua istorija ima prirodan tok,
svakodnevni sadraj; sopstvena je zbir sudbinski smiljenih namera drugih sa ciljem
unitenja. Sve to su radili nai imalo je za pobudu zavet, svetost. Sve to su radili
drugi bilo je besno, ruilako, pa drugi narodi, s drukijom istorijom, prema tome i sa
drukijim nacionalnim karakterom, uglavnom nisu spremni da plaaju tako visoku cenu
svoje slobode (Markovi, 2000: 6). Sopstvena osvajanja u istoriji bila su pravedna
oslobaanja, tua su bila unapred smiljena, unitavajua, neprirodna i nepravedna
pokoravanja. Ako i ima neeg negativnog u naoj istoriji onda su za to odgovorni vlast,
sistem, partija na vlasti..., nikada narod. Kada je re o drugima nema podvajanja vlasti i
naroda. Kriv je narod i u njega usaena negativna svest. Pokazalo se da nova znanja o
istoriji, napredak nauke i tomovi knjiga naune istoriografije nita ne menjaju u odnosu
prema istoriji samo ako su politike i drutvene okolnosti takve da je iracionalna mitska
svest poeljna. Svesni nunosti kritinosti, pojedini savremeni pisci pod kritikom
istorijom podrazumevaju navoenje dokumenata, ali zadravaju prigodnu interpretaciju u
zavisnosti od politikih potreba. Zato je najei oblik falsifikata preveliki ili premali znaaj
koji se pridaje nacionalno poeljnim odnosno nepoeljnim pojavama.
Otkrie istorije u XIX veku kao i otkrie narodnosti dve su meusobno
uslovljene pojave. Vek nacionalizma, romantizma i istoricizma uslovio je uzajamno
dejstvo izgradnju istorijske nauke kao sredstva za izgradnju nacije, i nacije koja nema
samosvest bez slavne istorije. 15 Zato tako savremeno zvue rei zauenog Pantelije
Srekovia iz 1884: Zar je pravo i moe li to biti, da poinjemo istoriju od Nemanje, a ono
narodu ivela je uspomena sa duboko ukorenjenim predanjima o Nemanjikoj dravi i Duanovom

carstvu (Jovanovi, 1936: 5).
14 Po savremenom intelektualcu srpska otadbina u aritu svetske arene ima sredinji poloaj. [...]
mogli bismo zakljuiti da se u prostoru ije jezgro ini srpska otadbina odluuje o budunosti sveta
(Kalaji, 1997: 6263).
15Istorija je drutvena nauka. Njena je sadrina usavravanje narodno u svima granama radnje i
spremanje narodne snage, da savlada prirodu, te da ona zameni ljudsku snagu, a u isto doba, prelazi se
iz nesavrenih oblika u oblike bolje i savrenije, radi odranja dravne samostalnosti, a u dravi opet radi
sigurnosti line i imovne. U moralnom smislu, narodna istorija nije nita drugo, nego razvie samosvesti
nacionalne (Srekovi, 1884: 91).
18
to je i stvorilo Nemanju, da ne znamo (Srekovi, 16 1884: VIII). 17 Politika pragma,

izvesnost nove kompozicije Balkana, zahtevali su istorijsko utemeljenje nacije, a odsustvo
drave ili nezadovoljstvo njenom veliinom dalo je krila za irenje nacije do poslednjih ili
najdaljih taaka rasprostiranja istorije, tj. nacije u istoriji. Otkrie da je na primer
Skenderbeg Srbin, ili da je neko albansko pleme nekad slavilo slavu, nije imalo vrednost
pretpostavljenog fakta za razumevanje istorijskih zbivanja na Balkanu, ve je iskljuivo
imalo znaaj za savremenu politiku kao argument dokle je opravdano irenje drave i
ispravljanje nepravedne istorije, kao i za plaljivu romantiku o nesrenom narodu kojeg
su svi unitavali. Zato je svaka vrsta spekulacije bila i ostala dozvoljena. I kao to su stari
pisci, naroito putopisci bili opsednuti kamenim ostacima, natpisima i bez mnogo
predznanja o njima pisali i za njima tragali, manje iz elje za istorijskim otkriima, vie iz
potrebe da uitaju u prolost postojanje nacije, a itava istorija (znanja i poluznanja) im
sluila da potkrepe sasvim savremene (i njihovom vremenu primerene) nacionalne
zahteve, 18 pa im je naroito problema pravila ideja da je nacionalna svest neto sa ime
se ovek raa, to nikako nije moglo da se potvrdi na terenu jer se pokazalo da
nacionalno oseanje nije uroeno (Rot, 1994: 398), tako su novi pisci sa istom strau i
nekritinou pretraivali knjige starih pisaca, izvlaili na svetlo dana davno zaboravljene i
od nauke odbaene teze i reprintovali najee najspornije autore traei u njima
oduvek prisutne istine. Zato, kao to je jo i danas iv Panta Srekovi, aktuelne su i
rei Svetozara Markovia da se istorija kod nas itala kao prianje znamenitih dogaaja
odnosno da smo uili dogaaje i sopstvena imena ljudi, varoi, gradova itd. Samo nismo
uili ivota ljudskog sutine istorije (Markovi, 19 [1870ih] 1937: 160).
Kako su nacionalni stereotipi neodvojiv deo nacionalizma i kako imaju dvostruku
funkciju nastali iznutra, da potvrde utemeljenost i argumentaciju nacionalizma, a
analizirani spolja, da objasne njegove mehanizme nuno je utvrivanje veze izmeu
istorije kao nauke i nacije kao istorijskog subjekta. U tom smislu moe se postaviti pitanje
gde se dodiruju istorija i nacija? Odgovori na ovo pitanje su mnogostruki i mogu se
relativno lako identifikovati: nacija mora da ima svoju istoriju; najomiljenija je istorija
svoje nacije; istorija slui da utemelji naciju u to je mogue dubljoj prolosti; istorija
mora da potvrdi kontinuitet ekskluzivnosti nacije; istorija mora da dokae karakterna
svojstva nacije; istorija je odgovorna za karakterna svojstva nacije; istorija mora da
dokae karakterna svojstva drugih; istorija je odgovorna za karakterna svojstva
Srekovi Pantelija, (18341903), istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.
I on je odluio da sazna, ako treba i izmiljajui, kako je utvrdio jo Ilarion Ruvarac. Predajui u
ruke italaca drugu knjigu Istorija srpskoga naroda, nadam se, da inim uslugu kako naoj knjievnosti,
tako isto svome rodu i plemenu, jer bez svestranog poznavanja svoje prolosti, ne moe se uspeno
raditi za narodnu budunost. [...] U ovoj drugoj knjizi, Srbi e nai opisanu najsjajniju svoju prolost
(Srekovi, 1888: 1).
18 Npr. teza da je Nemanja proganjao bogumilsku jeres jer je njeno komunistiko i anarhistiko
uenje vrlo opasno po srpsko drutvo (Gruji, [1921] 1995: 14).
19 Markovi Svetozar (18461875), teoretiar.
16
17
19
drugih; istorija obezbeuje prava nacije; istorija mora da pokae da je nacija u pravu...;
ili: nacija stvara svoju istoriju; nacija oblikuje svojim karakternim svojstvima istoriju;
nacija ima najlepu i najekskluzivniju istoriju; nacija je utemeljiva duboke istorije...
Iz ovog, samo deliminog spiska odgovora jasno proistie da iz aktivistike
nacionalne perspektive istorija ne postoji kao jedinstvena nauka, ve kao parcijalna
subjektivna disciplina sa nacionalnim zadatkom. Ova konstatacija je relevantna za temu o
kojoj je ovde re zato to, posmatrani u istorijskoj perspektivi, nacionalni stereotipi o
drugima u velikoj meri duguju svoj intenzitet onim intelektualcima koji su upotrebljavali
istorijska znanja (ili poluznanja) da dokau utemeljenost odreenih karakternih svojstava
i svoje i drugih nacija.
Ovakav izbor teme (stereotipi) i objekta posmatranja (intelektualci) u istorijskoj
perspektivi, uslovio je i nunost praenja sasvim specifinog doivljaja istorije, nastalog u
skladu sa subjektivnom vizurom iz koje je analizirana. Zato ovde nee biti rei o naunoj
istoriografiji, ve o razumevanju istorije kao patriotske discipline iji je primarni cilj da
utemelji poeljno vienje sebe, svoje prolosti i svojih, bilo istorijskih bilo etnikih
prava. Dakle, nee biti rei o istoriji kao nauci saznanja i poznavanja prolosti, ve o
odbranakoj istoriji koja se doivljava kao disciplina koja ima samo pozitivne odgovore
za sebe i samo negativne za druge. Jer, upravo je svojstvo nacionalizma da konstruie
istoriju kao nauku, koja, poto ui, mora sadravati samo pozitivno, lepo, samohvalu. I
prirodno, takva istorija drugog uvek stavlja u inferioran poloaj, i budui bez rodoljubivih
ogranienja, vidi ga uvek gorim ali istovremeno i ivotnijim, nego to moe biti viena
sopstvena idealna slika, tuno-smena, nerealna, bizarna i bez dodirnih taaka sa
stvarnou. Naravno, ne treba ni naglaavati da je kritika nauka odavno odbacila ovakav
nain miljenja, da je ona razvijana paralelno sa odbranakom istorijom i da je srpska
intelektualna elita uvek imala svoje jako kritiko krilo koje se nije mirilo sa nenaunim,
proizvoljnim, dakle nacionalistikim pisanjem. Kao to je pozitivni profesor Velike kole u
XIX veku Pantelija Srekovi imao svog negativnog Ilariona Ruvarca, tako i savremeni,
ovde navoeni autori, imaju svoje antipode. Kako oni i njihovi (suprotni) stavovi nisu
predmet ovog razmatranja, ali kako je nuno ukazati na njihovo prisustvo i u prolosti i
danas, svako poglavlje stereotipa u ovoj knjizi bie zapoeto upravo tim kritikim,
nestereotipnim miljenjem, koje i danas, kao i ranije nije izazivalo nita drugo do
antipa(n)tiju (I. Ruvarac) autora ija su miljenja predmet ovog razmatranja. Pri tom, ne
treba da udi to e meu njima povremeno biti navoeni i autori iji e stereotipni sudovi,
u drugom kontekstu, takoe biti citirani, to je uinjeno svesno, sa namerom da se ukae
na to do koje mere isti intelektualci, ako ele da budu nacionalni radnici, moraju da
odstupaju od svojih naunih stavova. Istovremeno, razlog to su kao predstavnici ove
druge grupe navoeni iskljuivo stari autori, proistekao je iz potrebe da se pokae da nije
tana mogua tvrdnja da su u prolosti, o naciji, nacionalizmu, veri, rasi, jeziku,
drugima... svi mislili isto, a da je stereotipno vrednovanje bilo opteprihvaeno ili ak
da je ono i inilo samu osnovu nacionalne samosvesti. Nije bilo tako. Naprotiv, kritinost
20
starih autora esto je bila vea, a upotrebljavana terminologija protiv stereotipnih sudova
otrija, nego to je to danas sluaj.
21
Stereotipi
Da udne slinosti i u imenu, i u radu i u sudbini meu
srpskim Pantom i hrvatskim Antom! Na Panta je srpski Anta, a
njihov je Anta hrvatski okrnjeni Panta, Panta je S...vi mlai brat
hrvatskom Anti a Anta S...vi stariji je brat naem Panti, a eda i
emanacije su istog duha, istog otca i obojica rade isti posao i trae
bilja od omraze i seju isto seme: seme razdora meu srodnom i
najbliom braom, meu slovenskim plemenima na jugu koja su
upuena jedno na drugo (Ruvarac, [1885] 1934a: 201).
Bilo je malo udno zvati na jednu manifestaciju
jugoslovenskog rastrenjavanja od ovinistikog pijanstva i one
koji svakoga dana u svojim listovima vuku po blatu i mongolske
Bugare i jezuitske Hrvate koje je Austrija stvorila
(Skerli, 20[1905] IV, 1964: 350).
Ako poemo od Volterovog stava da predrasude predstavljaju miljenje bez

prosuivanja lako emo doi do sutine stereotipa koji iz njih nastaju, kao abloni koji
daju uvek isti otisak (Rot, 1994: 400). Analizirani u istorijskoj perspektivi stereotipi se
pojavljuju kao uproeni bespogovorni argumenti, tj. kao dogmatske automatske
potapalice. Dogmatske su zato to se o njima ne raspravlja, oni se podrazumevaju;
automatske su zato to se o njima ne razmilja, izlaze sami od sebe, spontano, iz glave;
potapalice su zato to se ubacuju tamo gde nema rei, gde se hvata vazduh, ispunjava
prostor. U tom smislu nacionalni ili etniki stereotipi, kao najei oblik stereotipa
predstavljaju osnovni element ispoljavanja nacionalistikog miljenja i argument koji
svojom pseudoutemeljenou i automatizmom potvruje dogmatinost nacionalistike
ideologije. U krajnjoj instanci stereotipi o sebi i drugima nacionalizmu slue da potvrde
ispravnost i nunost politike ekspanzije i suprotstavljanja, a istorija mu slui samo da
potvrdi utemeljenost stereotipa. Kako zakljuuje Rot, mi, na primer, sve pripadnike
odreenih naroda ocenjujemo kao jednake, a odreenom narodu pridajemo, bez
dovoljnog opravdanja, odreene karakteristike. ak se neracionalne kategorije lake,
bre i ee formiraju od racionalnih. Budui da su zasiene emocijama, uporno se
odravaju i teko koriguju (Rot, 1974: 116).
Sutinsko pitanje glasi da li uopte moe da se govori o stereotipima iji su nosioci
velike grupe kao to su nacije, odnosno, da li je ispravno da se govori o stereotipima Srba
20
Skerli Jovan (18771914), knjievni kritiar, akademik.
22
o Hrvatima, Bugarima, Albancima..., ili Hrvata o Srbima, Bugarima, Albancima...? Da li se

ak moe zakljuiti da bi formulacija stereotipi Srba o Hrvatima, Bugarima, Albancima...
ili obrnuto, stereotipi Hrvata o Srbima, Bugarima, Albancima... implicirala novi stereotip
koji bi podrazumevao da nacije poseduju generalne stavove jedna o drugoj u kojima
nema odstupanja i iji su nocioci svi njihovi predstavnici? U odgovoru na ovo pitanje treba
prvo razgraniiti objekat i subjekat u raspravi o nacionalnim stereotipima. Objekat je
posmatrana nacija koja moe biti generalizovana jer stereotipi i jesu generalizacija po
sebi i jer se odnose na itavu grupu. Odnosno, vrednosni stavovi koji se kao svojstva
pripisuju itavim nacijama i jesu stereotipi zato to ne dozvoljavaju da postoje odstupanja
u posmatranoj grupi, a ako se i uoe, percipiraju se kao neuobiajeni izuzetak a ne kao
pravilo. Nasuprot tome, subjekat je grupa koja stvara stereotipe o drugima, po pravilu iz
politikih ili nacionalnih potreba, i ne moe se generalizovati, budui da nikada nije itava
nacija nosilac stereotipa o drugima, niti ima relevantnih pokazatelja koji bi navodili na
zakljuak da je veina njenih predstavnika nosilac stereotipnog vienja. Pri tom,
nacionalno-politika potreba stvaranja stereotipa podrazumeva s jedne strane, izgradnju
ili potvrivanja nacionalne samosvesti koja se, izmeu ostalog, utemeljuje i u postojanju
negativne konotacije druge nacije, a sa druge, podrazumeva neposredni politiki
aktivitet kome je poeljna slika drugog sredstvo za uspenije ostvarenje postavljenog
politikog cilja.
Kontraargument ovde zastupanoj tezi o proizvodnji, pa irenju i usvajanju
nacionalnih stereotipa, mogao bi biti da pripadnici jedne nacije stvaraju stereotipe o
drugoj u bliskom dodiru sa njenim pripadnicima, pa da oni nisu nikakva instrumentalizacija
ve rezultat neposrednog iskustva. On bi mogao da se potkrepi i tvrdnjom da se
pripadnici dve nacije koji imaju blisku egzistenciju, nalaze u neposrednom susedstvu i
stalnom kontaktu, i da iz neposrednog iskustva pripisuju odreen tip osobina drugoj
grupi. To bi meutim, primarno moglo da se odnosi na onaj tip osobina koje se inae
pripisuju komiji a koje u zavisnosti od toga da li su regulisani komijski imovinski odnosi
oko mea, imaju znaenje vredan lenj, dobar lo, gostoljubiv krt, uredan
neuredan i sl. Kako meutim, nacionalni stere-otipi najee ne idu u tom pravcu, ili su
takvi stereotipi sasvim marginalni, argument o neposrednom iskustvu ima sasvim malu,
moglo bi se rei, nikakvu vrednost, to potvruju upravo najei pojedinani iskazi
manipulacijom pridobijenih za stereotipe, tipa Hrvat, ali dobar ovek, Srbin, ali dobar
ovek.... Ovaj takoe raireni stereotip pokazuje unutranju prirodu stereotipnog
miljenja. On potvruje uverenje da samo izgovaranje imena druge nacije podrazumeva
neizgovoren ali prisutan (nie)vrednosni sadraj; reca ali potvruje da je otstupanje od
njega dozvoljeno samo u retkim, sasvim konkretnim pojedinanim sluajevima, i na kraju,
potvruje da pojedinano neposredno iskustvo esto lako pobija uvreeni podrazumevani
stereotip, ali da ga generalno ne menja.
Nacionalni stereotipi budui da imaju funkciju generalizacije, omoguavaju
percipiranje itave grupe, druge nacije, kao individue dominantnih manje vrednih
osobina, na isti nain kao to omoguavaju vienje sopstvene nacije kao individue
23
preovlaujuih poeljnih osobina. U oba sluaja, meutim, osobine koje se pripisuju

sebi i drugima najee nisu onog tipa koji proistie iz svakodnevnog ivota ili koje bi
se mogle percipirati u meusobnom saobraanju pojedinaca. U tom smislu, teko da bi na
primer, inferiornost (istorijska, kulturna, dravotvorna...) kao jedna od osobina koja se
ee od drugih javlja u meusobnom stereotipnom ocenjivanju balkanskih nacija, mogla
proistei iz neposrednog iskustva suseda. Naprotiv, gotovo sve, kako heterostereotipne
tako i autostereotipne osobine, imaju direktno ili u prenosnom smislu politiko znaenje i
nisu od znaaja za pojedince niti se kao takve javljaju u ocenjivanju njihovog karaktera.
Upravo e se najree upotrebiti za ocenu pojedinca stereotipi muenik, junak,
slobodar ili separatista, remetilac i sl. To nedvosmisleno upuuje na zakljuak da se
stereotipi o drugim nacijama stvaraju namenski, da su uslovljeni politikim interesima i da
ih kao takve stvaraju odreene zainteresovene grupacije u okviru nacije, a s nacionalnopolitikim ciljem. Istovremeno, oni nailaze na plodno tle u izolovanim sredinama, u
politikim uslovima koji pospeuju ksenofobinost, tj. u okolnostima politikog
neprijateljstva i potrebe za nacionalnom homogenizacijom, a najprihvaeniji su u
slojevima podlonim manipulaciji, u kojima se teko odvaja mitoloka svest od
racionalnog sagledavanja stvarnosti.
Izuavanje nacionalnih stereotipa, iz napred navedenih razloga, podrazumeva
identifikovanje njihovih tvoraca, puteva njihovog pretvaranja u opte miljenje tj. puteve
oblikovanja javnog mnjenja, kao i motive za njihovo irenje tj. politike ciljeve ije bi
ostvarenje trebalo da bude olakano stereotipnim miljenjem o drugima. Zahtev za
identifikovanjem tvoraca nacionalnih stereotipa ne pretpostavlja smiljenu organizovanu
akciju, ali podrazumeva postojanje zainteresovanih grupacija koje se u odreenom
politikom trenutku oseaju pozvanim da prue doprinos nacionalnom interesu
davanjem argumenata za nunost odreenog politikog delanja. Takve grupacije, ne
nuno organizovane, najee sasvim heterogenog sastava, u kojima ak ne mora ni
postojati svest niti elja za jedinstvenim delovanjem (jer ih mogu initi i marginalci i
znaajni naunici), najee daju svoj doprinos podrci aktuelnih politikih zahteva u
formulaciji nacionalnih stereotipa koji kao kljuni argument postaju pseudomoralno
objanjenje opravdanosti konkretnih politikih zahteva. U tom smislu moe se lako
identifikovati da ih ine delovi politike i intelektualne elite budui da su jedino njima
dostupni svi putevi uticaja na javno mnjenje u pogledu formiranja poeljne slike drugog
uz korienje i (zlo)upotrebu znanja, najee istorije, koja daju pseudonauni autoritet
izvoenim zakljucima.
Putevi oblikovanja javnog mnjenja, odnosno sredstava manipulacije su
mnogostruki. Od tampe i masovnih medija uopte, preko izdavake delatnosti do
kolskih udbenika i sistema vaspitanja, sredstva za stvaranje stereotipnog miljenja o
drugima u relativno kratkom roku mogu se pokazati delotvorna i proizvesti politiki
eljeno miljenje, a da njegovi nosioci uopte nemaju svest da je to miljenje novo.
Naprotiv, najee veruju da je ono oduvek prisutno i kao takvo autentino.
24
I tree, motivi za nastanak nacionalnih stereotipa nikada nisu vanpolitike prirode.

Njih stvara odreeni politiki trenutak i sa promenom politikog okruenja, kada nestaju
motivi, postepeno, mnogo sporije nego to su nastali, nestaju i stereotipi. Brzina njihovog
nestajanja, ili bar slabljenja, u direktnoj je zavisnosti od toga da li postoji novi politiki
neprijatelj na kojeg se usmeravaju negativne emocije i koji okupira panju proizvoaa,
a uz njih i konzumenata stereotipa.
Iz napred navedenih razloga proistiu i metodoloki problemi u istraivanju
stereotipa. Prvi bi se odnosio na odgovor na pitanje ta jeste nacionalni stereotip, a ta se
ne moe podvesti pod taj pojam; drugi, na odreenje politikog trenutka koji uslovljava
nastanak i nestanak stereotipa, tj. vremensko i prostorno lociranje predmeta istraivanja
i objekta i subjekta u izgradnji nacionalnih stereotipa; i trei, na metode utvrivanja
rasprostranjenosti odreenih vrednosnih stavova koji su uslov njihovog odreenja kao
nacionalnih stereotipa.
Nacionalni stereotip, kao i svaki drugi, podrazumeva kvantitativnu zastupljenost
odreenog vrednosnog stava, njegovu rasprostranjenost i prepoznatljivost u konkretnom
vremenskom i prostornom segmentu. U tom smislu, nije svaki pozitivni ili negativni stav
po definiciji stereotip, ali svaki to moe da postane. Dok su odreeni stavovi o sopstvenoj
ili drugim nacijama samo pojedinane ocene, oni su samo potencijalni stereotipi, a da li e
to i postati, zavisi od politikog trenutka koji e ili omoguiti njihovo irenje, prihvatanje i
prepoznatljivost ili, naprotiv, koji im nee omoguiti razmah. U analizi stereotipa, koja je
poslednjih godina dobila rairenu upotrebu, a u zavisnosti od potreba da se potvrde
odreene politike teze, pod pojam nacionalnog stereotipa se podvodi i ono to ga ini ali
esto i ono to ne moe biti nacionalni stereotip. Tu je prisutna uzajamnost u nainu
proizvodnje nacionalnih stereotipa i politiki poeljne analize samih stereotipa. Kod
proizvodnje stereotipa jedan od estih mehanizama je prenoenje karakternih svojstava
istaknutih pojedinaca iz odreene nacije na itavu naciju. Ili, jo ee, uzimanje politikih
ili ideolokih stavova i delanja jedne grupacije (npr. partije, socijalne grupe i sl.) i njihovo
pripisivanje svim pripadnicima nacije. Sasvim slian mehanizam se onda preuzima i u
analizi stereotipa. Ocene koje se iznose za karakter ili ponaanje istaknute linosti
prevode se na jezik nacionalnih stereotipa i prikazuju kao takve. Drugim reima, kao to
se ne moe vriti identifikacija: Starevi mrzi Srbe Hrvati mrze Srbe, ili: Srpska
birokratija je hegemonistika Srbi su hegemonisti, tako se ne moe ni npr. negativni
opis politikih aktera proglasiti nacionalnim stereotipom. Nacionalni stereotip je samo
generalizacija osobina, svojstava, pseudokaraktera, koji se eksplicitno ili implicitno
pripisuju naciji kao celini, nikako njenim pojedinim pripadanicima, a potreba da se i takve
pojedinane ocene preuzimaju kao nacionalni stereotipi (bilo o sebi ili o drugima)
upravo navodi na zakljuak o stereotipnom percipiranju i same nacije. Konkretno,
emotivno primanje svake negativne (ili pozitivne) ocene istaknutih nacionalnih pojedinaca
i njihovo svojatanje kao optenacionalne ocene, upuuje na zakljuak o percepciji nacije
kao velike individue, a to je i izvor i posledica stereotipnog vrednovanja.
25
Napred pomenuta prepoznatljivost kao sastavni deo prirode stereotipa,

najneposrednije je vezana za politiki, tj. vremenski segment. Na primer, stereotipi oni su
uvek otimali tue ili jo ei mrze Srbe i sve to je srpsko sasvim su prepoznatljivi, ali
objekt na koji se ovi stereotipi odnose, odnosno, odgovor na pitanje ko, menja se u
zavisnosti od neposrednog politikog trenutka. Kao to su se oni poetkom veka odnosili
na Bugare, 80-ih na Albance, 90-ih na Hrvate, danas se odnose na Amerikance. To
upuuje na zakljuak da nisu veiti i nepromenljivi nacionalni stereotipi, ve da su
konstanta stereotipi, a promenljiva su nacionalni objekti stereotipa. Zato analiza
nacionalnih sterotipa podrazumeva jasno vremensko lociranje istraivanja i politiki,
odnosno istorijski kontekst u kojima oni nastaju ili slabe. Pri tom, potreban je poseban
metod za istraivanje stereotipa u prolosti. Za razliku od savremenih, kojima se bave
uglavnom druge drutvene nauke, istorija je najpozvanija da utvruje nacionalne
stereotipe u proteklom veku, prvo zbog lociranja, vremenskog i prostornog, nacionalnih
stereotipa i utvrivanja relevantnih drutveno-istorijskih okolnosti koje su bile okvir
njihovog nastanka i proizvodnje, a drugo, zbog prirode samih stereotipa koji su, u
istorijskoj perspektivi posmatrani, uglavnom i tumaeni kao produkt istorijskih okolnosti.
U ovom tekstu stereotipi su analizirani sa istorijsko-politikog aspekta. Zato je i
redosled analize obrnut hronolokom, sa ciljem da se utvrdi gde je poreklo stereotipa
eksponiranih u godinama raspada Jugoslavije, odnosno da se d pokuaj odgovora na
neka fundamentalna pitanja kojima mogu da se objasne junoslovenski nacionalizmi: koji
su stereotipi o drugima bili novi, nastali iz iskustva postojee generacije, koji su
usaeni u skorije vreme, a koji su latentno bili prisutni bar jedan vek i prenosili se
generacijama? Kakva je veza izmeu neposrednog politikog interesa (proirenje
teritorije, velika, mona drava...) i vaspitanjem steenih predrasuda, tj. da li su
predrasude bile zaista jake i realno prisutne ili su povrno prihvatane samo kao
objanjenje, odnosno argumentacija politikih delanja, a da se u njih nije ni verovalo ni
razmuljalo o njima? U kakvoj su vezi predrasude u odnosu na druge sa
autostereotipima, i u kakvoj je vezi miljenje o sebi kao o pozitivnom polu sa miljenjem
o drugima kao negativnom polu? Zato je u ovoj analizi manje zanimljiv pojam ratnog
neprijatelja, mnogo vie pojam neprijatelja uopte, jer ako se apstrahuje neposredni
ratni neprijatelji, dobija se konstantni neprijatelj sa mnogo dubljim znaenjem. I kada su
politiki interesi oni koji ga diktiraju, on ima i funkciju potvrivanja i odreivanja
sopstvenog identiteta.
U prethodnim vremenima identitet se ee traio preko religije (hriani
muslimani), socijalnog poloaja (raja gospodari), jezika (domai stranci), nego preko
nacije, pa su i stereotipi o drugome nastajali na adekvatnoj osnovi. 21 Stereotipi o
21 Jo je Dositej Obradovi uoio snagu predrasuda prema drugim verama. Povodom svog boravka
u Zagrebu u unijatskom kolegujumu, gde je odbio da ostane na ruku saznavi da su unijati, zapisao je
sledee: I sad, kad pomislim oni sluaj, uasavam se, kakva je uasna vet predrasudenije! Oni isti
mladii, moji vrnjaci, koje sam malo pre s neiskazanom radostiju gledao, kolik da su mi mila braa i
26
susednim narodima koji su ili slabo poznavani ili nisu uopte poznavani, nastaju paralelno
sa nastankom nacionalizma koji svoje pozitivne zahteve definie primarno preko
negativnih svojstava drugih. Zato su stereotipi o drugima nuni za identifikaciju, ne
toliko njih, koliko sebe samih, jer tek kroz ovetale stereotipe o njima mi se
pojavljujemo kao reper koji koriguje, nae pozitivne osobine prirodno proistiu iz
njihovih negativnih. Ako su oni prevrtljivi i nemoralni a mi ipak ivimo sa njima, kako to
objasniti nego naom tolerancijom. Ako su oni inferiorni i na nivou praistorijskog oveka a
mi hoemo da ih ostavimo da ive u naoj staroj luci Dra, kako to objasniti nego naom
velikodunou. Ako nas oni iskonski mrze a mi hoemo da ih prihvatimo u svoju naciju,
kako to objasniti nego naom irinom. Ali to je tek prvi korak u nastanku stereotipa.
Pozitivno i negativno, mi i oni, tek je korak ka vanijem pitanju ko je u pravu, na ijoj
je strani istina? Politiki zahtevi shvatani kao nacionalni interesi moraju imati argumente
vanpolitike prirode. Na opstanak nasuprot njihovom ataku, naa pravda nasuprot
njihovoj prevrtljivosti pretvaraju se u najozbiljnije argumente, uverljive svima sem
njima.
Bez neprijatelja nema ni grupe niti bilo koje zajednice koja se difinie primarno
preko suprotstavljenosti sopstvenih interesa tuim. Do koje mere e interesi (pokriveni
mitovima) integrisati grupu, tj. stvoriti naciju, a od kada e grupa stvorena na interesima
(pokrivenim mitovima) poeti da integrie u sebe pojedinca, pitanje je dugotrajnog
razvitka drutva. Svaki politiki interes definisan je kao grupni odnosno nacionalni i
prisutan je kao suprotstavljenost drugoj grupi. Privid da su neprijatelji druge nacionalne
grupe utie na bujanje nacionalizma ak i kad se ne priznaje da su druge grupe stvarno
druge. 22 Iz uverenja o hiljadugodinjem postojanju specifinog nacionalnog bia sa
svojom istorijom, jezikom, teritorijom i tenjama, proistie odnos prema svima koji se ne
podvode pod isto nacionalno ime. injenica da su neprijatelji bili i pravoslavni i katolici i
muslimani, i oni koji govore istim i oni koji govore razliitim jezikom, i oni koji ive na istoj i
oni koji ne ive na istoj teritoriji, upuuje na zakljuak da su nedovoljne a eljene
asimilatorske sposobnosti, s jedne, i dravne ekspanzionistike tenje, s druge strane,
odreivale negativno usmeranje, a ne bilo kakva stvarna narodna svest o sopstvenom
razlikovanju od drugih.
I na kraju, ta je sa onim jezgrom istine u stereotipima koji mnogi teoretiari
pominju i prihvataju kao sastavni deo sadraja stereotipa? Kako su nacionalni stereotipi
prihvatljivi samo uz pretpostavku da postoje nacionalni karakteri, i jezgro istine u njima
bi podrazumevalo prihvatanje nacije kao velike individue koja nosi odreena
srodinci, kako ujem da su unijati, uine mi se dugojai i strani neprijatelji, koji pogibel moju ele i itu.
Preblagi i veni Boe, kako i otkud to u ljudma biva, da ista ljubov tvoja slatka i vena, koja bi im morala
sluiti za sojuz svetenejega srodstva, vernejega drutva i serdeneje preslatke ljubovi, ta ista ljubov
tvoja, koju ljudi krivo razumevajui i zloupotrebljavajui, slui im na razdeljenije i ljutu mrzost (Obradovi,
[1788] 1893: 13).
22 Primer je odnos prema Muslimanima u Bosni, Srbima katolicima u Dalmaciji, Makedoncima...
27
prepoznatljiva i nepromenljiva svojstva. ak i kada bi nacija to bila, kao to nije, postavlja

se pitanje koji bi broj njenih pripadnika, nosilaca odreene osobine, bio relevantan za
ocenu postojanja jezgra istine u njenom stereotipnom vienju? Odnosno, koliko miliona
junaka je potrebno da poseduje nacija da bi postojalo jezgro istine u oceni njenog
junakog karaktera? I ko je sudija koji e proceniti junatvo i izbrojati junake? Ako je
odgovor da je istorija relevantan sudija, da se u njoj pokazuju nacionalni karakteri, onda
bi ona, nacionalna istorija, uvek imala jednosmeran i nepromenljiv tok kod junakih
nacija bila bi uvek junaka, kod kukavikih uvek kukavika. A ipak, uvek junake i uvek
kukavike istorije razlikuju se samo u tome to menjaju mesto u zavisnosti od toga da li
o njima piemo mi ili oni.
28
NACIJA
Rodio sam se bez svoje krivice. Krstili su me i zapisali
da pripadam izvasnoj veri i odmah s tim natovarili na mene red
bezbednosti bez mog odobrenja. Uveli su me u drutvo sa
izvesnim obiajima i zakonima, propisali mi pravila za svaki korak
u ivotu, ne pitajui da li se ja slaem sa tim pravilima. Ako ne
priznajem obiaje, protiv koji se moe biti buni moj um i moje
oseanje, odmah viu: kvari moral! razvraa drutvo! (Markovi,
[1870ih] 1937: 110).
Pogledajte s ovom idejom na umu francusku istoriju i
prouite kakvim je putem, kroz kakve muke i tegobe, postala
sadanja jedna i nerazdeljiva francuska otadbina. [...] Neobina
tvorna dravna snaga spojila je u jedno i opasala jednom
dravnom milju sve ono to je ulo u geografsku celinu drave,
ne pitajui niti ta je, ni otkud je, niti koga je roda i plemena. [...]
Balkansko Poluostrvo jednako izgleda kao to su one gore
pomenute zemlje izgledale tek usred srednjeg veka. Balkansko je
Poluostrvo i sad pozornica bukvarske ljute nacionalne borbe meu
narodima srodnim i nesrodnim. Ono to je u drugim zemljama
milom ili silom odavno prekrhano i salomljeno, na Balkanskom je
Poluostrvu jo u punom jeku sile svoje. [...] Na Balkanskom
Poluostrvu nijedan od naroda naseljenih na njemu nije uspeo da
nadvlada ostale; nijedan jezik nije mogao da svuda izbije iznad
ostalih; nijedno pleme nije moglo da razvije prosvetu tako
nadmonu, da joj se ostala plemena ne bi mogla odupirati. [...] Mi
smo malo as pokazali, kako dosadanji razvitak nacionalne
politike malih balkanskih drava ide upravo skroz protiv onome,
emu bi trebalo da tei (Novakovi, 23 [1890] 1906: 375378).
Moderna nacija se javlja u XIX veku i na balkanskom prostoru, kao integriua

kategorija iji je cilj bilo stvaranje identiteta za brojno rascepkano (zaostalim feudalnim
odnosima, religijom, dravnim granicama velikih carstava itd.) stanovnitvo i formiranje
objedinjavajue drave kao, u takvim uslovima, najvii izraz slobode. Budui da je svaka
23
Novakovi Stojan (18421915), istoriar, politiar, predsednik vlade, akademik.
29
nacija imala ogranienu mogunost integracije i amalgamizacije heterogenih lokalnih

zajednica, ubrzo su se javila razgraniavanja, pa i sukobi izmeu razliitih nacionalnih
subjektiviteta. Tako je ve XIX vek doneo razlike u delimino iskristalisanim nacionalnim
konceptima i neusaglaenost ideja nacionalnih drava, koje su se jednim delom uvek
odnosile na isto stanovnitvo i iste prostore.
Vek nacionalizma odredio je da se nacija kod intelektualaca primarno
identifikovala sa jezikom. S druge strane, slovensko stanovnitvo u Turskoj esto je sebe
identifikovalo preko vere kao pravoslavne hriane. Tako je srpska nacija inicijalno bila
identifikovana primenom dva razliita kriterijuma: jezika i (pravoslavne) vere. Po prvom
kriterijumu su Srbi svi i svuda 24 (tj. srpsku naciju definie tokavski dijalekat), dok po
drugom kriterijumu gde je slava tu je i Srbin 25 (tj. srpsku naciju definie pravoslavlje).
Pokuaj kombinacije ova dva koncepta srpske nacije stvorio je unutranje neusklaenosti,
poto je prvi kriterijum spajao razliite veroispovesti, a drugi ih iskljuivao. Prvi kriterijum
je vukao nacionalni prostor na zapad, a drugi na jugoistok. Prvi kriterijum je
prepoznavao srpstvo kod Hrvata i Muslimana, a drugi kod Makedonaca. Nacija je
romantiarski zadravana na nivou jezik ili pravoslavlje, nekad komplementarno, nekad
uz meusobno iskljuivanje. Prvi koncept sa varijacijom narod tri veroispovesti 26 razvijao
24 U lanku Srbi svi i svuda Vuk Stefanovi Karadi je pisao: Iz svega ovoga to je ove kazano
vidi se da se juni Slaveni svi osim Bugara po jeziku dijele na troje: prvi su Srbi, koji govore to ili ta (i
po emu se prema akavcima i Kekavcima mogu nazvati tokavci) i na kraju slogova imaju o mjesto I;
drugi su Hrvati, koji mjesto to ili ta govore a (po emu se zovu i akavci) i na kraju slogova ne
promjenjuju i na o, [...]; trei su Slovenci, ili kao to ih mi zovemo Kranjci, koji mjesto to govore kaj (po
emu ih nai i Kekavcima zovu) [...] meu Slovence idu i dananji Hrvati u varmei Zagrepskoj,
Varadinskoj i Krievakoj [...] to se tie broja ovijeh junijeh Slavena izmeu sebe, ja bih rekao da e
tokavaca biti najmanje tri puta onoliko koliko i Kekavaca i akavaca zajedno, a Kekavaca opet bie
mnogo vie od akavaca (Karadi, [1848] 1896: 295).
25 Milojevi navodi da ima mnogo obiaja kojima se Srbi razlikuju od sviju naroda na svetu srodnih i
nesrodnih od kojih je najvanija slava (Milojevi, 1872: 126); Nui da se zna da je jedan od
najkarakteristinijih obiaja srpskih, slava a da su joj neprijatelji bili grke vladike, latinska propaganda,
pa je to narod jo vie uvrstio u uverenju, da mu u slavi zaista lei i vara i narodnost (Nui, 1903:
168); Andonovi dokazuje da su Makedonci Srbi jer slave nau srpsku slavu koja blista na elu sviju
obiaja i u Makedoniji. A gde je slava tu je Srbin (Andonovi, 1913: 81); Gruji pie da je Krsno Ime
jedna iskljuiva osobina Srpskoga Naroda, te se s razlogom kae: Gde je Slava tu je Srbin (Gruji,
[1921] 1995: 12). orevi pie da Srbi neke od svojih obiaja smatraju kao srpsku nacionalnu odliku
pa citira poslovicu gde je slava, tu je Srbin to je za njega dovoljan razlog da se kae da slava
obeleava granice srpskog naroda (orevi, 1929: 164). Po Erdeljanoviu svi makedonski Sloveni
imaju vrlo karakteristini srpski obiaj, koji nema nijedan drugi slovenski narod, i uopte nijedan narod u
Evropi, tzv. slavu ili krsno ime, to je obiaj, koji ini posle jezika prvo etniko obeleje svih Srba
hrianske vere pa se, po njemu, s pravom kae:Gde je slava, tu je i Srbin (Erdeljanovi, 1925: 43).
Sintagmu navode i Gopevi, 1890: 259, Ivani, 1908: 96; Tomi, 1914: 129; Stankovi, 1915: 3, Nei,
1919: 42, Radosavljevi, 1925: 35...
26 Ovaj koncept se razlikovao od koncepta Srbi svi i svuda po tome to nije uzimao jezik kao
osnovu odreenja nacije ve se pozivao na istoriju u kojoj su ti narodi bili Srbi pa je u srpsku naciju
30
se od lingvistikog principa na kome je baziran, ka dravnom, i sekundarno se ispoljavao

kao atavizam starog mita o Srbima kao precima Slovena ili, drugog, o identinosti
pojmova srpstvo i slovenstvo. Ovo shvatanje odrie ekskluzivnost pravoslavlju za srpstvo,
ali mu daje primat u sposobnosti njegove identifikacije. Istovremeno prima konvertite u
srpstvo, ali im odrie pravo na posebnost, tj. naciju, jer primat daje poreklu, odnosno
biolokom etnosu i istoriji koja je zavrena onda kada je i poela u dubokoj prolosti.
Drugi polazi od primata religije u odreivanju nacije, ali dozvoljava dravi da se iri i
obuhvati pripadnike drugih religija zbog istorije u kojoj su oni bili Srbi, sa nedefinisanim
stavom prema njihovom trenutnom verskom opredeljenju.27 Varijacija ova dva shvatanja
je ideja troimenog naroda koja prihvata plemenske individualitete, ali zbog primata
drave nad nacijom pokuava da miri princip plemenske nacionalnosti, s jedne, i
nacionalne identinosti, s druge strane.
Predstave o sadrini pojma srpske nacije nastajale u poslednjih sto godina mogle
bi se uslovno klasifikovati i prema elementima nastanka na sledei nain:
1. Bioloko (ili uroeno) isto pleme, isti preci, krv, oblik lobanje, karakter...
Njegova unutranja kontroverznost jeste u tome to etnos ne posmatra kao kulturnu ve
kao srodniku zajednicu, a to znai da prenebregava sva meanja i seobe kroz istoriju.
2. Ideoloko (ili izborom) pravoslavlje, krsna slava... Kontroverznost ovog stava
proistie iz istovremeno prisutnih uverenja: a) da je vera koja se tradicionalno prenosi
istovremeno i prirodno stanje etnosa, i b) da konvertiti nastaju promenom vere ali da
oni i dalje ostaju etniki ono to su bili pre njene promene, to implicira da je njihova
pripadnost etnosu iznad vere, iz ega sledi da vera nije prirodno stanje ve izbor. 28
3. Teritorijalno (ili mestom stanovanja) Srbi katolici, poarbanaeni Srbi,
pobugareni Srbi... tj. svi sa istorijskih teritorija. Ovo shvatanje se nadovezuje na prvo, jer
svrstavao ne samo katolike, pravoslavne i muslimanske Slovene koji su govorili srpski, ve i tzv.
Arnautae i Bugarae koji su govorili albanski odnosno bugarski ili makednoski (poslednji naravno,
kao samostalan jezik u njihovom vienju ni ne postoji).
27 Govorei o tolerantnom stavu prema muhamedovcima i Srbima katolicima u Srbiji, Stojan Proti
objanjava zato katolici nemaju svoje vie jerarhije i svojih bogomolja pokazujui svoje razumevanje
nacionalne i dravne samostalnosti. On kae da austrijski podanik, kakav je akovaki episkop, ne moe
da bude episkop katolika Kraljevine Srbije jer mi moramo surevnjivo i tu uvati svoje samoopredeljenje
dravno, svoju dravnu samostalnost koja vrlo opasno, pod firmom crkve i vere, moe da bude
tangirana (Balkanicus, 1913: 66).
28 Koren snage njegovog bia bio je, ipak, u prirodnom i sve vie iskonskom organizmu njegovog
drutva. Taj organizam se sastojao od spontano usaglaenih funkcija, na prvom mestu duhovnih, i on je,
podloan svojim unutranjim zakonima, imao mo obnavljanja. Nasuprot tome, tuinske drave u kojima
je trajao srpski narod bile su organizacije zasnovane na smiljenim pravnim sistemima, bez prirodne
osnove, u stvari, imperijalne fikcije koje su mogle dugo trajati ukoliko su, koristei ih, dozvoljavale
postojanje unutranjih ivotnih organizama, meu kojima je bio i srpski. Uporedo s tim, srpski narod je
imao i svoju zvezdu vodilju koja mu nije dala da zaluta u tami vekova i koja ga je vodila kao jedinstvenu
celinu. To je, zajedno s njegovim istorijskim predanjima, bilo njegovo pravoslavlje (Samardi, 1989: 67
68).
31
podrazumeva da je praotac isti, to ni religija ne moe da promeni. Direktno je

suprotstavljeno drugom shvatanju koje iskljuuje iz nacije druge religije, a kontroverznost
mu je u praktinoj politikoj upotrebi tzv. istorijskih prava u funkciji tzv. etnikih prava,
pri emu zanemaruje njihovu sadrinsku tj. principijelnu iskljuivost.
4. Jeziko (tokavci bez obzira na religiju). Kontroverznost ovog stava je u retkom
autonomnom zastupanju teze u ovom vidu. Naprotiv, jeziki stav najee ide uz
istovremeno ukljuivanje i drugih iskljuujuih elemenata, npr. potenciranja jedne vere
kao istovremene osnove identiteta.
U identifikaciji nacionalne pripadnosti posebno mesto ima nacionalno ime koje je
svojim jedinstvom trebalo da zaokrui naciju. Ono je esto bilo pokriveno regionalnim
nazivima pa je u intelektualnim konstrukcijama nacije, budui da se podrazumevalo kao
njen najrelevantniji element, dobilo funkciju nacionalne ekspanzije i postalo relevantan
pokazatelj identiteta. Ime je trebalo da se rasprostre do granica vere i jezika, koje nikada
nisu mogle biti obeleene, jer su se dva primarna elementa odreenja rasprostirala u
razliitim pravcima. S druge strane, srpskim prefiksom u nazivu vere implicirana je
neraskidiva veza nacionalne i verske pripadnosti.
Iako je ve XIX vek doneo najvei broj poznatih definicija nacije u Evropi, kod
srpskih intelektualaca je teko pronai sline analize. Malo je bilo teorijskih razmatranja o
naciji, naprotiv, ona su se uglavnom odnosila na poreklo plemena, ili u najboljem
sluaju, na poreklo etnosa. Zato je itava rasprava o naciji poetkom veka samo
nakalemljena na ve razvijenu priu o plemenu pa je nacija automatski dobila sva
njihova, tj. plemenska svojstva. Nacija se nije stvorila kao nova kategorija sa novim,
savremenim svojstvima, kao ira i vetaka grupacija, u smislu heterogenog porekla a
identinih prava i interesa, ve je samo novim imenom nacije pokriven etnos ili jo
bolje pleme, onako kako je shvatan (kao rasno odreen, 29 bioloki, srodniki, vekovno
star..), i zato je i nacija ostala rasom odreena, bioloka, srodnika, vekovno stara,
jednom reju organska. Intelektualci jo nisu stigli ni da definiu ta je njihovo pleme,
tj. etnos i kako ga izjednaiti 30 a ve je trebalo definisati naciju. Zato se postavlja pitanje
kako su isti oni intelektualci koji su pisali o razliitim rasama meu Junim Slovenima
mogli biti u stanju da definiu ta je to moderna nacija? I zato nije udno to tako
29 Po Erdeljanoviu nije za nauku svejedno, da li je u sastavu neke etnike grupe jae zastupljena
ova ili ona rasa. Odbacuje preterivanja pojedinih pisaca (Gobino) kada piu o najplemenitijim rasama, ali
ne prihvata ni drugu krajnost da su sve ljudske rase podjednako obdarene. Smatra da ima duevnih
predispozicija, koje su zajednike celom ljudskom rodu, ali ima i drugih koje su specijalna tekovima i
karakteristina odlika svake pojedine rase, a posledica su njenog zasebnog stvaranja, odnosno sviju
prilika, koje su tome stvaranju bile uzrok (Erdeljanovi, 1924: 359360).
30 Juni Sloveni su bez sumnje jo u stadiju etnikog prilagoavanja. Taj proces je kod njih osobito
jako poremeen i usporen migracijama [...] Znatna, negde i vrlo velika raznolikost u etnikim osobinama,
sa kojom se sreemo gotovo u svakoj oblasti kod Junih Slovena, a isto tako i znatna rasna nejednakost,
jasno nam svedoe, koliko su veliki delovi Junih Slovena jo vrlo daleko od etnike izjednaenosti po
oblastima (Erdeljanovi, 1924: 377).
32
shvaena nacija nije mogla da prevazie prepreku rase, zapravo to nije mogla da bude
drugaije shvatana nego kao nepromenljiva, bioloka, roenjem ili poreklom data
kategorija. To je razlog to je zapadnoevropsko poimanje nacije potpuno neupotrebljivo
u junoslovenskom sluaju. 31 Nacija koja se direktno nadovezuje na pleme, kojoj se
pripisuju koreni u srednjem veku pa i ranije, u prapostojbini, koja se uitava u duboku
zamagljenu prolost, na koju ne utie protok vekova i kroz njih drava, religija, jezika,
mora biti nepromenljiva, organska, prirodna, veita, pa je onda razumljivo zato samo
takva nacija ima konvertite i zato se samo u njenom krilu veruje da, nasuprot njenoj
prirodnosti, ima i izmiljenih nacija. Krajnji rezultat odsustva politikog poimanja nacije
je odsustvo konstante u shvatanju drave, koja se oblikuje prema pretpostavljenoj naciji i
trajno ostaje promenljiva kategorija.
Drava kao faktor koji opredeljuje nacionalni identitet ima sasvim specifino mesto
u posmatranom sluaju. Jedan smisao ima kada se analizira njena sadrina vezana za
traenje nacionalnog identiteta u prolosti, a drugi kada se govori o njenoj sadrini u
moderno doba. U percipiranju srpske srednjovekovne drave u nju se inkorporira ideja
nacije i namera stvaranja i zaokruivanja nacionalnog identiteta. Realna drava
meutim, od kraja XIX veka, u idejnom smislu ne percipira se kao okvir nastanka
nacionalnog identiteta ve kao promenljiv faktor okupaljanja nezavisno nastalog identiteta
a tek onda i ujednaavanja putem asimilicije zateenih. O tome najbolje svedoe uverenja
da su, bez obzira na neistovetan jezik, procesi asimilacije i dravno stvaranje identiteta
mogui tamo gde je ono zadrano iskljuivo na religioznoj osnovi. S druge strane,
pozivanjem na prolost, vri se identifikacija pojmova nacionalna crkva i nacionalna
drava sa tendencijom stvaranja njihovog organskog jedinstva, a uporite pronalazi u
relevantnosti saznanja da je crkva u tursko doba predstavljala jedino institucionalno
pokrie srpskog identiteta.
Sintetizacija konglomerata shvatanja pojma nacije sa dominantnim kriterijumom
istorijom i posredno biologijom eliminie znaaj svake postojee drave za nastanak
identiteta. Naprotiv, drava koja je konstantno nestabilna upravo zbog ekskluzivnog i
ideoloki (od prilike do prilike promenljivog) konstruisanja identiteta, a koja se i doivljava
kao promenljiva kategorija, samo se vetaki nadomeuje na trenutno razumevanje
nacije pa se dobija nacionalna drava, 32 koja po definiciji iskljuuje prisustvo drugih
31 Po Hobsbaumu, ono to je razlikovalo amerike koloniste od kralja Dorda i njegovih pristalica,
nisu bili ni jezik ni etnicitet, i shodno tome, francuski republikanci nisu videli nikakve tekoe u biranju
anglo-amerikanca Tomasa Pejna za Nacionalni konvent. Ne moe se zato videti u revolucionarnoj naciji
nita poput kasnijeg nacionalistikog programa uspostavljanja nacija-drava u telima koja su odreena
kriterijumima, [...] kao to su etnicitet, zajedniki jezik, religija, teritorija i zajedniko istorijsko pamenje
(Hobsbaum, 1996: 28).
32 Uticajem raznih prilika i nasiljima, koja je istoriski razvitak izvrio nad prirodnim stanjem i
razvitkom, stvorene su dakle najraznovrsnije neprirodne kombinacije u nacionalnom sklopu drava. [...]
Istina je, da su se tokom vremena i istoriskog razvitka narodi gotovo svuda [...] izmeali meu sobom
tako, da je postalo gotovo nemogue obrazovati isto nacionalne drave. To je naposletku moralo
33
kao elementa njenog kvarenja. S druge strane, naciji je dozvoljeno da se iri prema
uvek iznova pretpostavljenim granicama drave, pa je drava ak i najmanja, bila puna
stranaca, a to se vie irila, strani elemenat je bio brojniji, da bi jugoslavenska drava
dovela naciju u poloaj manjine u odnosu na celokupnu populaciju. Nestabilnost danas
prisutne redukovane drave proistie iz istog ekskluzivnog definisanja nacije, a uz nju i iz
ekskluzivnog definisanja pojmova nacionalna drava i nacionalni interes. Umesto da
drava pomogne u odreivanju nacije, a to znai i nacionalnog (zajednikog) interesa svih
graana, nacija se poziva da stvori dravu i nametne joj nacionalni interes koji nikad ne
moe biti interes svih dravljana.
Budui da su dva najoptija koncepta nacije definisana pre nego to su okolnosti
omoguile nastanak drave, slina raznolikost je bila prisutna i u definisanju okvira
budue srpske drave. Ne moe se rei da su srpski intelektualci imali jasan koncept
teritorije koja pripada srpskom narodu i u zavisnosti od razliitih politikih potreba
trenutka, sa istim arom videli su irenje srpske drave u dijametralno razliitim pravcima.
Osnovna romantiarska podloga bila je Duanovo carstvo, ali realno rasprostiranje
tokavtine i pravoslavlja, a posebno realno teritorijalno rasprostiranje naroda koji se
identifikovao sa srpskim imenom, nije se nikako geografski poklapalo sa ovom vizijom.
Zato je Duanovo carstvo pokrivalo vie imaginarnu ideju o veliini i snazi nego to je
ikada bio realan zahtev za teritorijalnim irenjem, budui da se na njega pozivalo i kada
se trailo irenje ka jugu i jugozapadu, ali i ka severu i severozapadu. Uz zahtev za
Duanovim carstvom, trailo se i Milutinovo, i srpska Sofija, i carsko Skoplje i
Markov Prilep, i okolina Soluna, i Dubrovnik i Dra... Svi ovi koncepti nosili su
kontradiktorna tumaenja nacije i istovremeno proizvodili sve mogue naune vratolomije
da se dokae da upravo na toj (trenutno politiki aktuelnoj) strani lei bilo istorijsko, bilo
etniko, bilo teritorijalno pravo.
Iz ovakve percepcije nacije i nacionalne drave nastao je nacionalizam, takoe
kao organski, sa podrazumevanjem bespogovorne pripadnosti, tumaenjem razliitog
miljenja kao izdaje i sa uverenjem da je svoje i, jo vie, tue individualno rtvovanje
ideal patriotizma. Bilo bi sasvim uproeno i naivno verovati da je ovakav nacionalizam
kod dela savremenih intelektualaca opteprihvaen iz puke oseajnosti. Naprotiv, on je
uglavnom bio i ostao sasvim racionalan, proisticao je iz politikih razloga, ali, kako mu je
iracionalnost argumenata bila nuna potpora za potvrivanje idealizma i istote oseanja
iroke due, a ne zapadnjakih materijalnih interesa, prividno se zadravao na
oseajnom planu, na ljubavi prema naciji, prema brai i rtvi za njihovu slobodu. Tako
je sasvim racionalan politiki koncept, npr. izlaska na more poetkom XX veka, kao
ekonomske nunosti radi napretka drave, objanjavan osloboenjem brae, bilo da su
izazvati reakciju koja je dobila izraza u tenji, da se sklop dravne organizacije, koliko je god mogue,
podesi, ili ak i podini, prirodnoj i loginoj potrebi, da jedan narod bude u jednoj dravi, i da svaki narod
ima svoju narodnu dravu. Nacionalni princip bio je, i ako u starije doba nesvesno, uvek vaan faktor u
ivotu drava i naroda (Stanojevi, 1915: 4).
34
oni prema Solunu bili bugarai, ili prema Drau arnautai. Ili, drugi primer s kraja XX
veka, kada su ve davno zaboravljeni i Solun i Dra, Zadar je proglaen srpskim, ali ne
zato to su interesi bili na toj strani, ve zbog brae kojoj preti genocid. Spajanjem
nacionalnog identiteta sa politikom moi zapravo je uspostavljana ideja ekspanzije
nacionalnog identiteta kako bi se, s jedne strane, zadovoljio princip irenja i
uspostavljanja velike drave, a s druge, kako bi joj se mogao dati atribut nacionalna u
prethodno reenom, redukovanom smislu.
Kako je u nabrajanju osobina srpske nacije slobodarstvo zauzimalo primarno
mesto i kako je njime objanjavana ne samo borba za slobodu nacije, drave i brae,
ve i odnosi sa susedima, unutranje ureenje i uopte celina funkcionisanja srpskog
drutva, potreban je osvrt na shvatanje pojma slobode u ovom krilu srpskih intelektualaca.
Pojam sloboda u poslednjih sto godina, uglavnom nije izvorno tumaen kao sloboda
oveka ili kao njegovo prirodno pravo, ve kao sloboda etnosa, kolektiva, pa je to
shvatanje, delimino opravdano u doba strane dominacije, postalo neopravdano uz
egzistenciju drave. Sloboda koja se prvobitno identifikovala sa (svojom) dravom, koja
okuplja sve sunarodnike u koje su ubrojani i oni koji su imali i oni koji nisu imali
poeljni identitet ali su istorijski, precima, teritorijom, jezikom ili verom pripadali naciji, i
zatim, koja okuplja one koji nisu pripadnici tako shvaene nacije ali ive na teritoriji koja
pripada naciji na osnovu istorijskih, kulturnih ili ekonomskih prava ostala je u istom
znaenju i kada je drava ve dugo kao takva postojala, ne sputajui se nikada na nivo
oveka. Prirodno pravo je tumaeno kao pravo etnosa na slobodu, tj. na irenje
teritorije i na stalno sukobljavanje sa onima koji nisu bili isto jer su svojim prisustvom
osporavali stari ideal slobode etnosa, odnosno etnike drave, a svojim u osnovi istim
zahtevima za etnikom dravom po mogunosti to veom, definisali se kao neprijatelji
koji ugroavaju prirodno pravo. U tom stalnom zahtevu za etnikom dravom, za
autentinou i za irenjem kao prirodnim (istorijskim, etnikim...) pravom, zaboravila se
(osim deklarativno) individua. Jugoslavija je bila skretanje sa ovog puta, znaila je
potpuno novo tumaenje drave (ne etnike), slobode (ne za etnos), i zato u ovom
krugu intelektualaca nikada nije bespogovorno prihvatana. To je bio razlog to se stalno
mealo staro srpstvo sa novim jugoslovenstvom, stara ideja velike drave, sa novom
idejom jugoslovenskog prostora, staro shvatanje slobode etnosa, sa novim mestom
etnosa pored drugih u zajednikoj dravi. Jugoslavija je delimino mirila raznorodne
koncepte nacije (otuda i stalno ukljuivanje Bugara u idealni koncept jugoslovenstva), ali
jugoslovenstvo kao nacionalna odrednica nikada nije opteprihvatano upravo zato to se
naciji nije ni prilazilo kao nadetnikoj, interesnoj, politikoj, vetakoj kategoriji. Naprotiv,
ona je romantiarski zadravana na nivou ili jezik ili pravoslavlje i zato se proizvodio
stalan sukob sa drugima koji su kroz svoja imena, jezik ili religiju na identian nain
utemeljivali svoj identitet. Vraanje, u kriznim situacijama, starom shvatanju draveslobode produavalo je u nedogled, sve do dananjih dana, arhaian pogled na drutvo i
onemoguavalo da se prosvetiteljska misao XVIII veka utemelji bar na ulasku u XXI vek.
35
Mitovi kojima se uspostavljao identitet razumljivi su, moda i jedini mogui nain
sticanja samosvesti u uslovima potinjenosti. U svojoj dravi oni mogu biti kulturna
batina iz prolosti, ali ako ostanu jedina osnova samosvesti i identiteta, neminovno vuku
nazad i onemoguavaju uspostavljanje veze sa modernim dobom, novim integracijama i
premoivanju plemenske ekskluzivnosti i zaaurenosti. Zato, ako je u ovakvom
shvatanju slobode sadanjost nesloboda (bez sopstvene drave), budunost, zapravo,
put u slobodu moe se graditi na mistifikaciji prolosti. Ali ako je sadanjost sloboda
(sopstvena drava), put u budunost moe se graditi samo na realnosti. Naravno samo uz
pretpostavsku da je sloboda drava. Izvesnost da sloboda nije drava, umesto da
vodi civilizacijskom napretku stvaranja drave slobode, u eri balkanskih nacionalizama,
redukovana je sa slobode drave na slobodu etniku dravu ime se proces
munjevito uputio unazad.
U direktnoj zavisnosti sa organskim shvatanjem nacije jeste i uverenje o
mogunosti uspostavljanja karakterologija nacija, koje, kao i drugi organizmi imaju svoja
slabo promenljiva, uroena svojstva. Karakterologija nacija nastaje kada se ne eli
uputanje u ozbiljno razmatranje istorijskih zbivanja, pa nije sluajno da ovaj tip miljenja,
npr. zakasnelost albanske drave objanjava njihovim razbojnitvom, hrvatske zahteve
za autonomijom objanjava njihovim nagodbenjatvom, a srpsku tenju za morem
objanjava slobodarstvom uvek dominantnim karakternim osobinama. Istovremeno,
karakterologija nacija esto je koriena kao eufemizam za politike zahteve, naroito
onda kada je izgledalo bezbolnije odreene procese ili konkretne dogaaje objanjavati
iracionalnim nepromenljivim osobinama nacionalnog duha nego otvoreno istupati sa
racionalnim politikim ciljem. Zato je metod kojim su utvrivani karakteri pojedinih nacija
najee bio puki utisak, prevoenje karaktera istaknutih nacionalnih pojedinaca na
nacionalni karakter ili transfer karakteristika izvesnog istorijskog dogaaja na trajni
karakter itave nacije. Treba navesti da je ak i Jovan Cviji priznavao da je piui o
karakternim svojstvima nacija do veine rezultata doao neposrednom metodom,
promatranjem naroda pri putovanju, zatim da je esto upotrebljavao i posredne metode,
gde se rezultati izvode na osnovu istorijskog ponaanja i tekovina: na pr. na osnovu
istorijskog ivota i razline istorijske aktivnosti jugoslovenskih plemena, ali da je vie no
istorijsku upotrebio entografsku vrstu posrednih metoda: izvoenje psihikih osobina
prouavanjem narodnih umotvorina, naroito narodnih pesama (Cviji, [1914] II, 1921:
78). Ve gotovo pedeset godina, meutim, ozbiljna nauka se ne bavi pojmom nacionalnih
karaktera jer je taj koncept naputen pod uticajem saznanja do kojih je dola moderna
diferencijalna psihologija, pre svega nalaza da su esto unutargrupne razlike iste ili ak
vee od onih izmeu nacionalnih grupa (Panti, 1995: 77). Kako, meutim, u svim
prelomnim politikim zbivanjima, pa i danas, karakterologije nacija postaju omiljeno,
najlake i samim tim najpovrnije sredstvo za objanjenje politikih delanja, potrebno je
osvrnuti se i na argumente koje njeni zagovornici poteu. Da postoje nacionalni karakteri
prvo bi se moralo definisati da li su oni stvoreni istorijom ili oni stvaraju istoriju? Ako bi
odgovor bio da je to uzajamno dejstvo, onda bi se postavilo pitanje da li prvo istorija daje
36
karakter naciji ili nacija daje karakter istoriji, odnosno, da li je prvo postojao karakter
nacije koji je oblikovao njenu istoriju ili je istorija prvo voena nekom neidentifikovanom
rukom, pa je u nepoznatom trenutku oblikovala karakter nacije? Naravno, ova dilema je
izmiljena, jer niti postoje nacionalni karakteri oblikovani istorijom, ma koliko drutvene
okolnosti uticale na oblikovanje pojedinanih karaktera, pa ni mnogo iri pojam
drutvenog karaktera 33 nije statistiki pojam, niti istoriju ljudskog drutva oblikuju sto ili
dvesta velikih individuanacija sa svojim karakterima pozitivnim za sebe i negativnim
za druge.
Na kraju, postavlja se pitanje u kakvom su odnosu karakterologije Srba, Hrvata...
prema karakterologijama Jugoslovena. Iako su sadrinski gotovo istovetne, one se
meusobno iskljuuju ve i samo zato to prve nastaju primarno na meusobnim
nepomirljivim razlikama junoslovenskih naroda, dok je cilj drugih upravo pronalaenje
zajednikog idealnog tipa. Bez obzira da li karakterolozi piu o Srbima, Hrvatima ili pak
o Jugoslovenima, pa ak i kada insistiraju na tvrdnji (to je danas redak sluaj) da je
karakter samo jedan ustaljen nain reagiranja na ivotni milje (Dvornikovi, 34[1939]
1990: 305), svojim motivima ne umanjuju injenicu da se njihove analize, bilo kod drugih
autora ili u javnosti, uvek vraaju u vulgarnom obliku, neretko postajui omiljeni bojni
pokli.
33 Drutveni karakter se (...) moe definisati kao tipino ponaanje pojedinaca u odreenom
drutvenom sistemu u skladu sa prihvaenim vrednostima i zahtevima kulture (Golubovi, 1995: 9).
34 Dvornikovi Vladimir (18881956), dr, filozof, profesor Sveuilita u Zagrebu.
Organska nacija
Pre svega je potrebno raistiti sa jednom naunom lai
koja nam se od pohoda srpske vojske u Arbaniju na hiljadu naina
namee, mada je u nauci odavna otila u staru gvouriju.
Elementi koji ine naciju nacijom i faktori koji odreuju uslove
zajednikoga dravnoga ivota nijedan ozbiljan ovek ne iznalazi
danas merenjem lobanja i prouavanjem rasa, ve ih odreuju
istorija i sociologija (Tucovi, 35[1914] 1980: 52).
im se ovek uzdigne neto malo iznad nacionalnog
egoizma, njemu postaje jasno, da nacija sama sobom ne
predstavlja ono to se u filozofiji naziva vrednost. Vrednost joj
mogu dati samo opti kulturni ideali, kojima bi se ona stavila u
slubu (Jovanovi, 36[1957] 1991: 573).
Razvoj mitoloke slike nacije utemeljene ve u dalekoj prolosti, uinio je da se

ona primarno identifikovala sa srodstvom iz ega je sledilo identifikovanje drave sa
kuom, elite sa domainom, a stanovnitva sa biem. Takvo organsko shvatanje
nacije negiralo je socijalnu raslojenost i suprotnost interesa a time i razliitost miljenja.
Naprotiv, itava rasprava o identitetu sopstvene nacije u ovom krilu intelektualne elite
svedoi da se nacija shvatala i shvata kao slabo promenljiv organizam koji moe da trpi
uticaje ali koji ima isto etniko jezgro olieno u osnovama jezika, istorije, pamenja,
emocija, osobina, koje se, da bi nacija opstala, mora oistiti od stranih uticaja kao
glavnom uzroku kvarenja, a pripadnici ubediti da su isto ono to su bili i pre hiljadu
godina. Da ovakav trend nije nikakav ekskluzivizam balkanskih prostora pokazuje
zakljuivanje Antonija Smita o vanosti ponovnog otkrivanja kolektivng ja uz pomo
filologije, istorije i arheologije, vanost iznalaenja svojih korena u etnikoj prolosti, kako
bi se utvrdio autentini identitet ispod tuih mu naslaga vekova (Smit, 1998: 121).
Nacionalna drava je objedinjujui faktor koji e oistiti od kvareih uticaja i stvoriti
ponovo istu naciju njeno ime, karakter, jezik, istoriju, seanje, osobine. Nacija se tako
svodi na pleme, tu je i poglavica (junaci iz prolosti i elita iz sadanjosti), jezik koji se
razlikuje od jezika drugog plemena, a ako se ne razlikuje onda je ukraden, svest da se
pripada odabranoj grupi, mesijanstvo odreeno u prolosti i ostvarivo u budunosti...
Tucovi Dimitrije (18811914), politiar, teoretiar.
Jovanovi Slobodan (18691958), dr, pravnik, istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu,
akademik.
35
36
38
Sve moderne kategorije (interes, zajednika zakonska prava, slobodna volja,

solidarnost...) uitavaju se sasvim knjiki, i to samo po potrebi.
Iz ovakve percepcije nacije kao kategorije neprekinutog kontinuiteta (biolokog,
psiholokog, istorijskog, kulturnog, religijskog...) nastaje i uverenje o prisustvu ideologija (i
sistema vlasti) koje su bliske i onih koje su strane narodnom duhu. U ove druge
najee se danas ubrajaju komunizam, internacionalizam, republikanizam, ateizam...,
kao to su se pre sto godina ubrajali zapadni uticaji i zapadni pojam demokratije. Funkcija
ove teze je da pokae da nepromenljiv duh naroda prirodno tei izvornom
vladajuem reimu sadranom od naroda, crkve i elite, organizovanom u prirodnom
patrijarhalnom poretku nepromenljivom i jednom za sva vremena datom. Otuda kao
jedan od kljunih argumenata nacionalizma uopte, postaje zahtev da se slua onaj ko
zna ta je dobro ne samo za taj rodni kraj, nego i za sve krajeve nad kojima se
rasprostire duh naroda (Molnar, 1997: 277).
Nekada je ta idealna vizija tumaena kao socijalno jedinstvo i jedinstvo svesti,
nekada kao prirodna sabornost, a poslednjih godina kao duhovno jedinstvo. Po
savremenim intelektualcima, duhovno jedinstven narod bez obzira gde ivi, kojoj
socijalnoj grupi, partiji pripada, mora da misli, eli i osea isto. On mora da zaboravi sve
to je nauio od drugih jer je tome i uen da bi mu jedinstvo bilo razbijeno. Treba da
zaboravi svoju noviju istoriju jer ju je i imao da bi bio duhovno razbijen. Konkretno, treba
da izbrie iz memorije Jugoslaviju jer je u njoj uen da ivi sa drugima, to je imalo
pogubno dejstvo po njegovo ekskluzivno duhovno jedinstvo. On treba da se odlui i
napravi izbor za sva vremena. Mora da pronae svoju elitu koju e da slua i sledi i svoju
tradiciju kojoj e probuen da se vrati. Tako duhovno jedinstven narod nee imati
dilema, nee postavljati pitanja i ii e sreno ka svom cilju! Ovo nimalo karikirano
stremljenje savremenih srpskih intelektualaca nacionalistike provenijencije svedoi da
srpski nacionalizam eli da se okameni u umiljenom srednjem veku. Da sve izgleda i
funkcionie kao za vreme velikog carstva, jer iz mranih daljina izgleda da je tamo bila
slava nasuprot sadanje marginalnosti, veliina nasuprot minornosti, osvajake i
ratnike sposobnosti nasuprot poraza u ratu, dominacija nasuprot potinjenosti. A kako
uspostaviti kontinuitet sa Duanom lino, ako nacija nije krv, istorija i tlo sa samo
jednom idejom i stremljenjem? Ovakvo shvatanje nacije ne moe da prihvati postojanje
staleke strukture drutva nekada, ili razliitog miljenja sada, jer i jedno i drugo znae
odsustvo jedinstva nacije koje je imamentno njenom organskom biu. Zato organsko
shvatanje nacije odbacuje tvrdnje da se o njoj moe govoriti tek od vremena ukidanja
feudalnih odnosa, pretpostavljajui da to moda vai drugde, ali ne i ovde, i zato je
aktuelno zapaanje Benedikta Andersona da je teoretiare nacionalizma esto zbunjivao
pa i iritirao paradoks o objektivnoj modernosti nacija u oima istoriara i, s druge strane,
njihovoj subjektivnoj drevnosti u oima nacionalista (Anderson, 1998: 16).
Organska nacija u nacionalistikom krilu srpske intelektualne elite ima tri nivoa
argumentacije: nacija koja je individua; antiindividualizam nacije individue i svojstva
organskog nacionalnog duha.
39
NACIJA INDIVIDUA
injenica da se pojmovi karakter i linost u psihologiji esto upotrebljavaju kao
sinonimi (Olport, 1991: 29), moe donekle da odgonetne razlog to se u nacionalnim
karakterologijama, nacija primarno poistoveuje sa individuom. Uverenje da je nacija
organska kategorija najee se ispoljava u verovanju da je mogue porediti naciju i
individuu, da se nacije meusobno razlikuju na nain na koji se razlikuju pojedinci, pa da
shodno tome, nacije imaju osobine, karaktere kao to je sluaj u ljudskom drutvu. Iz toga
proistie uverenje da postoje dobre i loe nacije, potene i nepotene, tj. da i meu
nacijama kao meu ljudima, postoje lopovi i potenjaine, humanisti i ubice, sudije i
zloinci... Poreenje nacije i njenih svojstava sa pojedincem je i poslednjih godina i tokom
XX veka bilo najee prisutan metod kojim se dokazivalo svojstvo nacionalnog
karaktera, duha, ali i postojanje nacionalnog bia. Ova parelela je uvek prisutna kada
se nacija bioloki odreuje, ak i kada se za njenu osnovu uzima jezik, jer je on samo
dokaz da su svi pripadnici iz iste kue, odnosno nastali od jednog praoca.
Istovremeno, ak i kada se eksplicitno negira bioloko svojstvo nacije i karakterologije
baziraju na kulturnim mehanizmima, iz njihovog opisa nuno sledi zakljuak o istorijom
steenom karakteru, a onda usaenom i rairenom kroz mnogo generacija to na
kraju nuno vodi u razumevanje karaktera koji se generacijama prenosi prvo
vaspitanjem, i na kraju automatski, roenjem.
Savremeni autori, sasvim slino autorima od pre sto godina, naciju esto vide kao
individuu. Tako Dobrica osi veruje da i nacije kao i pojedinci, imaju zla i mane kojih se
ne stide, koje su im korisne i drage (osi, 1992a: 122), dok Vladeta Jeroti pravi
analogiju naroda i pojedinca, pa i karakterologiju nacija, kojoj priznaje naunu
utemeljenost, formulie na organskoj tezi o njihovoj identinosti. Struni pojam
separacija koristi za objanjenje fenomena seoba sa slinim ili priblino istim
znaenjem, a rezultate ispitivanja antropoloke psihologije prevodi na jezik nacija, sasvim
eksplicitno tvrdei da u definicijama identiteta i autonomije linosti, koji se odnosi na
individualnu psihologiju, sadrane su istine koje se tiu i karakterologije naroda (Jeroti,
1995: 69). Slino konstatuje i drugi psihijatar, Jovan Mari, koji se pita: Ako smo uspeli
da definiemo pojam linosti, mentalni sklop odnosno karakter jedne osobe [...], moemo
li to isto tako definisati i za jedan narod kada je on, narod, sastavljen od miliona tih
individua. Primeujui da se brojni istraivai slau da je to mogue, ma kako to
nelogino i neverovatno zvualo, on zakljuuje da karakterne osobine naroda ne mogu
da se menjaju preko noi (Mari, 1997: 7, 127). A filozof Mihailo Markovi veruje da kao
to pojedinac mora da upozna i prevazie slabosti svog karaktera tako i narod kao
celina mora doi do kritike svesti o nekim bitnim nedostacima nacionalnog mentaliteta,
a zatim mora uiniti svesni zajedniki napor da ih prevazie (Mihailo Markovi, 1997:
386).
I u prolosti je vladalo isto uverenje. Jo je ivojin ujovi pisao da je naa istorija
samo naa, samo srpska istorija, to je ivot samo srpskog duha i srpskog narodnog tela,
40
nacionalna linost meu nacionalnim linostima (ujovi, 37[1868] 1974: 290), dok je
Alimpije Vasiljevi razmatrajui psiholoke osobine srpskog naroda, zakljuivao da to
vredi za pojedina lica to vredi i za itave narode; jer i narodi, kao i pojedini ljudi, imaju
svoje periode mladosti i starosti, i ako su te periode mnogo vee nego u pojedinih
(Vasiljevi, 38 1886: 54). Poetkom veka Jovan Cviji je poredio srpsku naciju sa
individuom opisujui njenu kolektivnu duu kao veliku linost (Cviji, 1914: 6), a
Dragia Vasi je smatrao da kao to u meusobnim odnosima ljudi izvesni dogaaji
otkrivaju precizno njihove karaktere, tako se u vanim istorijskim zbivanjima ocrtavaju
do sitnica due naroda. Po delima njihovim vide se i ocenjuju njihove due. U poreenju
konkretne nacije i konkretne individue iao je jo dalje tvrdei da je srpski narod postupio
kao to je neto pre dve hiljade godina postupio jedan ovek. Kao to je ovek jedno
bie, narod je jedno bie. Oba su se bia plemenito rtvovala, ali oba nisu razumeli u
vremenu kada su se rtvovala (Vasi, 39 1919: X, 78).
I kod autora iz posleratne emigracije, a reprintovinih poslednjih deset godina zbog
poeljnog vienja nacije, ovo poreenje je bilo prisutno. Takva su uverenja da kao i svaki
pojedinac, tako i svaki narod ima svoj poziv, svoju misiju (Spalajkovi, 40[1964] 1992: 88),
da kao to se moe znati kako e se poznat pojedinac ponaati u datoj, odreenoj
situaciji, tako se isto to moe znati i za narod (Vui, [1940] 1991: 159), ili da je narod
bogom dat, a ne vetaki stvoren, isto kao i ovek (Drakovi, 41[1947] 1990: 45).
ANTIINDIVIDUALIZAM NACIJE INDIVIDUE
Iz stava o naciji kao individui proistie nuno antiindividualistiki koncept u odnosu
na prava pojedinih pripadnika nacije. Ako nacije kao individue imaju glavu, telo i duu
(elitu, narod i jedinstvo) i u skladu sa tim svoje osobine i karaktere, uloga individue je
da se podreuje tom idealnom tipskom konceptu velike individue i da se odrie
sopstvenog individualizma koji razbija individualizam nacije. I to ne samo na nivou
uverenja, miljenja i stremljenja, ve i na nivou identiteta, odnosno, kako ispravno
zakljuuje Ivan olovi, postupci pojedinaca objanjavaju se njihovom biolokom
predodreenou kao pripadnika entiko-rasne zajednice koja je jaa od napora
pojedinca da sobom slobodno raspolae pa i od njegovog svesnog izbora etnike
zajednice (olovi, 1994: 14). Jer, ako su, kako tvrdi savremeni intelektualac, individua,
porodica i nacija bioloke kategorije (Poplaen, 2000: 75), onda individua ne moe
ujovi ivojin (18381870), politiar, teoretiar.
Vasiljevi Alimpije (18311911), profesor na Velikoj koli u Beogradu, politiar, lan Srpskog
uenog drutva.
39 Vasi Dragia (18851945), advokat i knjievnik, akademik.
40 Spalajkovi Miroslav (18691951), dr, diplomata, pravnik.
41 Drakovi Slobodan, dr, profesor Univerziteta u Beogradu.
37
38
41
svojom voljom da odreuje sopstveno mesto niti da ima subjektivni identitet. Ove teze
prepoznaju se danas u stavovima da moe neko da odlui da promeni identitet ali on je
za drugog koji priznaje promenu jo uvek deo starog identiteta (Avramovi, 2000a: 245),
ili da od naroda koji zaborave svoj identitet, koji se lie svog karaktera, koji izgube svoju
budunost, ostae samo gomila vie ili manje imunih, ali iskorenjenih i obezlienih
pojedinaca (Markovi, 2000: 10). U ovaj kontekst svakako spada i savremena teza o
mondijalisti koji se ponaa tako kao da ne deli s nekim kolektivna ubeenja i pogled na
svet, nego ima neku svoju posebnu svest, koja je za njega samog uvek opravdanje da je
na dobrom moralnom putu pri emu neovlaeno sudi onima koji smatraju da je nacija
osnovna elija i okvir budueg demokratskog drutva (Ekmei, 1999: 449453).
U istom smislu danas su jako popularne teze da se niko ne raa kao graanin
sveta, ve kao pripadnik odreenog naroda pa se tek posredstvom dospeva do
opteoveanskog. Pripadnitvo odreenom narodu nije na izbor ve naa sudbina pa
se samo negovanjem svesti o toj pripadnosti, moe uvrstiti i ljudski identitet (M. uri u:
Kneevi, 1994: 52). Ili kod drugog autora, da bi se pripadalo oveanstvu, mora se
pripadati nekoj konkretnoj zajednici. Pojedinac koji ne pripada nijednoj zajednici, ak ni
onoj za koju ga vee jezik i kultura iz koje je izrastao jeste i ostaje narcis koji voli samo
sebe a pred svetom se lano predstavlja kao ljubitelj oveanstva (Markovi, 1994:
398). 42
Jo je Vladimir Jovanovi u XIX veku smatrao da je nacionalni duh neto to nosi
rasa, odnosno da to je u narodu ogranieno i smrtno, to su ograniene linosti i
narataji za sebe: a to u narodu prelazi s roda na rod i moe da obstane veito, to je duh
naroda, ili svest njegova o sebi, kao o krvnoj, moralnoj i umnoj zajednini ljudskoj
(Jovanovi, 43 1870: 43, 125128). A Alimpije Vasiljevi je kao negativnu srpsku osobinu
navodio da slabo pamte dobra dela, kao to do due slabo pamte i zla dela, to slabi
duh patriotizma, a snai instinkt sebinosti; to snai tenju k ivotu individualnom na tetu
opteg narodnog i dravnog dobra (Vasiljevi, 1886: 100101). I Jaa Tomi je narod
video kao celinu u kojoj se gube pojedinci, narod je jedinica, telo, koje ima jednu duu,
jednu volju, jednu snagu, jednu pamet, pa ga je poredio sa rekom ije se kapljice gube i
ija istorija nije odluna. Smatrao je da razliita podneblja stvaraju razliite narode u
spoljnom izgledu ali i u dui, pa ko hoe da trai uzroke istorijskim dogaajima, ne moe
ih nai u volji i dui pojedinaca, neg e ih nai u dui i karakteru celine. Zato se istorija
42 Zanimljivo je da je istu tendenciju u XIX veku uoavao Solovjev kod ruskih slovenofila pa je
kritiki pisao: Vi kaete: sluei svome narodu, sluimo i ovjeanstvu. S istim pravom je mogue rei:
sluei samome sebi, sluimo svojoj porodici, sluei svojoj porodici sluimo svojemu narodu, itd, a
kao rezultat svega toga moe da proistekne i to da ja mogu da se ograniim na to da sluim samo sebi.
Ali kakvo je to sluenje? Sve je to samo gola igra rijeima. [...] I ako ja sluim svojoj porodici i svojemu
narodu u duhu porodinog ili nacionalnog egoizma, tada ne sluim nikome osim svojoj porodici i svojem
narodu, ak im sluim loe, jer ih liavam pravih vrijednosti (Solovjev, [1884] 1995: 65).
43 Jovanovi Vladimir (18331922), politiar, profesor na Velikoj koli u Beogradu, lan Srpskog
uenog drutva.
42
bavi sve manje pojedincima a sve vie masama (Jaa Tomi, 44 1913: 1115). Slino
shvatanje je imao i Velmar Jankovi pred Drugi svetski rat, uveren da je strahovita
zavisnost, sudbinska i oveja meuzavisnost ivih i mrtvih, sadanjih od bivih, buduih
od sadanjih, tvrdei da oveka ne moete nainiti za jedan ljudski vek. On se dugo
pravi. I prave ga mnogi. Podiui ovu tezu na nivo apsoluta, Velmar Jankovi je tvrdio da
ko nema kanala za dovoenje fluida mrtvih u sebe, ko nema toga tkanja blagorodnih
mrtvih u sebi, treba ga se bojati. Taj lake potee no. I organizuje rat sviju protivu svih,
odnosno da apstraktni, bioloki, ekonomski ovek je opasan kao barut ili beznaajan kao
praina. Ko god je samo svoj, nije niiji (Velmar Jankovi, 45[1938] 1991: 9596). Ovo
shvatanje je do kraja razradio Slobodan Drakovi u posleratnoj emigraciji tvrdei da je
jaka nacija ona gde u pitanjima, koja se tiu celine, svi postupaju ne kao usamljeni
pojedinci, nego kao delovi celine kojoj podreuju svoje individualne ukuse, interese i
miljenja, dok je slaba nacija nacija bez unutranje snage, ona gde niko ne zna svoje
mesto i svoju dunost, svoja prava i svoju odgovornost tj. ona gde nema sloge i
jedinstva. Drakovi je izvlaio zakljuak da sve to ini smisao i vrednost ivota vezano
je za naciju, koja je Bogom dana, koja je prirodna i najjaa ljudska zajednica a cilj i svrha
ovekovog ivota je stvaranje venih, neprolaznih duhovnih vrednosti iji je najmoniji
izvor nacija, nacionalni duh, nacionalne osobenosti, moralna osnova na kojoj nacija
poiva i plemeniti napori i rtve se moraju stalno initi da bi se nacija odravala i
obnavljala (Drakovi, [1947] 1990: 33, 72).
NACIONALNI DUH
Trei nivo razmatranja organske nacije odnosi se na svojstva nacionalnog duha
ili nacionalnog bia koje odlikuje nacionalna nepromenljivost, duboka i neraskidiva veza
i oduvek prisutna ekskluzivnost. Razumevanje nacionalnog duha kao neprolazne i slabo
promenljive vrednosti nacije danas je atavizam rasprostranjenih uverenja s poetka veka
kada su romantiarske herderovske ideje nadgraivane stavovima tada popularnih
evropskih pisaca. Tako je lako identifikovati veliki uticaj na tadanje autore koji su uinila
shvatanja Gustava Le Bona, prevoenog i oigledno veoma itanog, a koji je zastupao
stav da psiholoki karakteri sastavljaju duu rasa pa istorija i civilizacija naroda
proizlaze iz tih karaktera, pri emu ustanove imaju vrlo male vrednosti za razvitak
civilizacije jer su samo vidljiva potka njegove nevidiljive due. Pominjao je vekovne
karaktere dua rasa smatrajui da svaka rasa ima mentalni sklop isto tako odreen, kao
to ima odreen i svoj anatomski sklop, pa je nesumnjivo da je mentalni sklop u
odnosu sa njenom naroitom strukturom mozga. Takvi karakteri ine duu jednog
naroda, predstavljaju sintezu njegove prolosti, nasledstvo njegovih predaka, pa iako
44
45
Tomi Jaa (18561922), politiar, novinar.

Velmar-Jankovi Vladimir (18951976), knjievnik, psiholog.
43
izgledaju vrlo raznoliki kod individua jedne iste rase, ipak veina individua te rase stalno
ima izvestan broj zajednikih psiholokih karaktera, isto tako stalnih kao i anatomski
karakteri koji omoguavaju klasifikaciju vrsta. Po njemu, taj agregat psiholokih
elemenata, koji se da opaziti kod sviju individua jedne rase ini nacionalan karakter iji
skup obrazuje prosean tip koji doputa da se jedan narod definie. Zakljuivao je da
im poznajemo duu nekog naroda, njegov ivot nam se pokazuje kao redovna i fatalna
posledica njegovih psiholokih karaktera (Le Bon, 1920ih: VVI, 23, 69). 46
Danas su sasvim retki autori koji u nacionalnu priu ukljuuju i gene, ali injenica
da ih ipak ima, svedoi o neprolaznosti arhainih uvreenih stereotipa, kao npr. da je
genetika u stanju da tano identifikuje na osnovu genetskih informacija ko kojoj naciji
pripada i u ijim genima postoje tragovi jo nekih nacija, sa zakljukom da je narod
zajednica porekla, odnosno srodstvo (Diskusija, [eelj] 2000: 256), ili da su Srbi
sauvali neku neunitivu genetsku snagu (N. Samardi, 1991: 231). Iako se veina
autora danas ne uputa u genetiku, ipak naciju uglavnom vide kao bie. Tako Radovan
Samardi piui o istoriji Srba u Hrvatskoj tvrdi da oni svoje bie, sem u ponekim
sluajevima, nisu odvojili od celine. Istorijska sudbina uinila je srpski narod, bez obzira
na njegovu rasprostranjenost, u najveoj meri duhovno ujednaenim (R. Samardi,
1990a: 30). Zakljuuje da se srpski narod ni u najcrnjim mukama nije odricao svog bia,
duboko ukorenjenog u srednjem veku, tanije reeno, on nije mogao izmeniti svoj duhovni
sastav, pa se drao svojih predanja i drugih ostataka srednjeg veka, kao temelja svog
bia postajui jedan od prvih naroda na starom kontinentu koji su obrazovali svoju
nacionalnu svest (Samardi, 1989: 70, 239). Suprotnog puta obrazovanja istog
organskog jedinstva, dri se drugi savremeni autor koji tvrdi da je seobama izgubila
Srbija ali je dobilo Srpstvo, jer se srpski narod izmeao poreklom iz raznih krajeva i
nikakvim se drugim nainom ne bi mogli Srbi toliko izjednaiti i sjediniti kao seobama i
procesima koji su zbog njih sledovali (Raki, 1992: 493). 47
46 Svaka individua nije samo proizvod svojih direktnih roditelja, ve uz to i njene rase, t.j. cele serije
njenih krvnih srodnika. [...] ovek je uvek pre svega predstavnik svoje rase. Skup ideja, oseanja koji sve
individue iste zemlje donose razvijajui, sainjava duu rase. [...] Rasa se traba smatrati kao veito bie,
koje ne zavisi od vremena. To veito bie sastavljeno je ne samo iz ivih individua koje ga sastavljaju u
danom trenutku, ve isto tako i iz dugog niza mrtvih koji su bili njegovi pretci. [...] kao to su mrtvaci
beskrajno mnogobrojniji od ivih, isto tako su beskrajno i moniji od njih. Oni upravljaju ogromnim
domenom besvesnoga, nevidljivim domenom koji dri pod svojom vlau sve manifestacije inteligencije i
karaktera. Daleko vie, jedan narod rukovodi se mrtvima no ivima. [...] Mrtvi su jedini neosporni
gospodari ivih. [...] Da se stvori u jednom narodu zajednica oseaja i misli koja obrazuje duu njegovu, i
to jo u dosta slabom stepenu, potrebno je vie od deset stolea. [...] U ivotu naroda uticaj karaktera je
svemoan, dok je uticaj inteligencije vrlo slab (Le Bon, 1920ih: 45, 1518).
47 Zanimljivo je da se kod Cvijia moe nai gotovo istovetna reenica, ali se ona nije odnosila na
Srbe ve na Jugoslovene. Cviji zakljuuje da su se preseljavanjem iz jedne dinarske zone u drugu
Jugosloveni izmeali i izjednaavali i time se vie nego iim drugim odralo i uvrstilo njihove entiko
jedinstvo (Cviji, [1914] II, 1921: 75).
44
Organsko svojstvo nacije prepoznaje se i u identifikaciji pojmova pleme narod

nacija ije se mitske prie definiu kao djelo svih, duh i genij jednog itavog naroda, a
individualizam nacionalnog duha u svesnom stvaranju nacionalne istorije, npr. u tezi da
je srpski narod, poto nije mogao da izbegne svoju sudbinu, odluio da bude svoja
vlastita sudbina, 48 uz zakljuak da samo kroz takvu odluku donijetu pri punoj svijesti
srpski narod je mogao da shvati sebe samog i da ouva svoje dostojanstvo i odlunost
svog vlastitog ivota (Zurovac, 1997a: 110114). Organska nacija, kod ovog autora npr.,
prepoznaje se i u tezama da su Srbi i Crnogorci ista nacija po tome to iste smo krvi i
mesa, iste misli i porekla, posve istog duhovnog stava i opredeljenja, a ekskluzivnost i
neuporedivost uoavaju se u tezama da ontologija slobode nigde na ovoj planeti nije
nala tako jasnu potvrdu kao u etici kosovskog mita, odnosno da za slobodu nigde
moda nije proliveno toliko krvi na ovoj planeti kao na naim prostorima (Zurovac, 2000a:
200201, 208).
Ma koliko danas teza o nebeskoj naciji izazivala podsmeljivosti, jo ima autora
koji sasvim uvereni tvrde da treba pokazati da Srbi stvarno jesu nebeski narod, uz
objanjenje da narod kao celina, u presudnim istorijskim trenucima reaguje kao zajednica
kosovskog i svetolazarevskog zaveta, koji nije nita drugo nego Hristov Novi zavet
preprian za Srbe, koji se i desio Srbima i sa zakljukom da je to u genetskom kodu
srpskog naroda. Zato se pledira da Srbi moraju da povrate organski i celovit stav prema
ivotu jer samo buenjem najdubljih organskih energija naeg nacionalnog bia moe
da doe do stvaranja srpske nacionalne drave. Samo na osnovu tih praiskonskih
energija drava moe biti branjena i ouvana (Poznanovi,1997a: 480481).
Najnovija sintagma koja pokriva ideju nacionalnog duha jeste duhovno
jedinstvo sa varijacijom u formi duhovnog prostora, pragmatinog prikrivenog sadraja.
Iako prividno tei uspostavljanju duhovnog jedinstva (ma ta to znailo), ova ideja slabo
prikriva cilj kojem nacionalizam inae jedino i stremi svojom zamagljenom romantikom, a
to su teritorije, velika drava, ali ne u apsolutnom ve u relativnom smislu, u odnosu na,
za nacionalizam, uvek nezadovoljavajuu realnost. Kontroverza, duhovno jedinstvo nacije
i prostor bez nacije, s jedne, i plediranje na prirodnu naciju s druge strane, ne moe a da
ne zavri u argumentima u kojima primat ima genetika. To je najvie dolo do izraaja kod
savremenog autora po kojem je duhovni prostor ukupna kulturna delatnost u prolosti,
svuda gde su Srbi iveli i gde sada ive, pri emu se iz tog kruga ne mogu izdvojiti
kulturne aktivnosti onih etnikih grupa koje su se izdvajale iz zajednice srpskog naroda, u
prolosti i sada. Duhovni prostor se otelotvoruje u nacionalnoj dravi pa on nema samo
teritorijalnu dimenziju koja se razliva u irinu, nego i istorijsku dubinu. Tamo gde je iveo
srpski narod, tamo je na duhovni prostor i ostaje od naeg razumevanja i racionalnog
48 On je odluan da podnese svoju sudbinu, da se izloi mranoj nunosti svoje istorije, da
podnese svoje istorijsko postojanje, da izdri pred opasnou kakvu pretpostavlja veliina njegovog
postanja. Bie jednog naroda je odreeno onim to taj narod postaje u novoj istorijskoj stvarnosti
(Zurovac, 1997a: 114).
45
saznanja ko smo bili i gde smo bili. Istovremeno, znai kontradiktorno, trai se definicija
nacije kao prirodne i srodnike zajednice, i na kraju, sasvim iz dnevnopolitikih potreba
teritorijalnog irenja, navodi se kao argument da je na osnovi sistematskih antropolokih
merenja na ivom stanovnivu i skeletima od predistorijskog vremena, francuski
antropolog Een Pitar [je] 1913. ustanovio da su Srbi najstariji stanovnici Bosne i
Hercegovine (Ekmei, 1999: 396, 430432).
U XIX i poetkom XX veka organsko vienje nacionalnog bia bilo je iroko
rasprostranjeno, pa su i tadanji autori glorifikovali kontinuitet i nepromenljivost koje samo
treba otkriti i vratiti im se pa e budunost nacije biti osigurana. Stari autori su verovali da
naelo narodnosti nosi peat insti[n]kta, pa su u skladu sa tim identifikovali porodicu,
pleme i narod tvrdei da ima neto to ih vee ime se oni poznaju, vole, i to ih neto
privlai, da su jednokrvna braa, a to neto jeste: jezik i jednaki i isti obiaji
(Veselinovi, 49 1880: 47). Ili su tvrdili da se jo u XII veku kod srpskih plemena razvila
nacionalna svast o svome jedinstvu, a srpska drava i srpska crkva uine, te su
saznala sva srpska plemena, da su ona lanovi jednoga ogranizma, jednoga naroda.
Tako je narod iveo u vrstom i krepkom organizmu, srpska kraljevina je nalazila temelj
i oslonac u nedrima svoga naroda gde nije bilo izdajnika, pa je dravni organizam bio
vrst, jak i temeljan, a kraljevi nisu bili zavojevai i osvajai, nego savakupitelji i
osloboditelji srpskih zemalja. Zakljuivalo se da je na naelima isto nacionalnim
izvedenom dravnom organizacijom stvoren narodni srpski karakter, pa se narod
ouvao io, krepak i zdrav, sa duboko u srce usaenom narodnom idejom, koja i radi na
obnavljanju srpskog dravnog ivota, jer u podobnim prilikama jedan itav narod polae
ispit svoje zrelosti. Ne poloi li ga, u strasnom zanosu udara putem, koji ga odvodi prevce
u propast (Srekovi, 1888: 5, 31, 774, 810811).
Kao i danas, i poetkom veka je bilo autora koji su separatizam kao nacionalni
usud prepoznavali jo u velikoj seobi naroda. Tako je autor koji je nedovoljno bio siguran
da je srpsko ime nekada bilo opte nacionalno slovensko ime, ali siguran da je ono
najstarije slovensko ime, u Slovenima prepoznavao jednu naciju, tvrdei da ako Slovene
jedno opte ime i nije vezivalo, naroito onda kad je tendencija separatizma otela mah,
oni su ipak bili jedan veliki narodni organizam, kroz ije je damare prolazila jedna ista krv,
jedan isti jezik i jedni isti obiaji, s jednim istim duhovnim i kulturnim nivoom. Verujui da
su se vremenom prekidala samo spoljna obeleja kao narodno ime, tvrdio je da
unutranje nacionalno, krvno i jezikovno jedinstvo ostalo je kroza sva vremena organski
vezano na korenu svoga zajednikog iskonskoga porekla. Opsesija nacijom iz davnina,
ovde se javlja kao pseudoodgovor za savremenu malenkost, budui da o srpskoj naciji u
svom vremenu autor govori kao o ono nekoliko miliona to se Srbima zovu (Bdin, 50
1903: 78). Sline su i teze nastajale u krilu intelektualaca koji su opisivali srpsku
nacionalnu dravu kao ujedinjeno srpsko pleme, sastavljeno iz isto svoga vlastitog
49
50
Veselinovi Milojko (18501913), istoriar, konzul u Skoplju.

Stevan Radosavljevi Bdin (18541938), profesor, novinar i pisac, urednik Novosti.
46
elementa nasuprot drava kakva je npr. Bugarska sa svojim heterogenim elementima:

Grcima, Jermenima, Turcima, a to je trebalo da implicira prednost prve (Ili, 51 1908: 23).
Ili definicije srpske nacije (narodnosti) u kojima se odricalo da je ona nova pojava,52 i
naprotiv, tvrdilo da je narodnost naa sila prirodna, socialna, da svima nam je osnovni
karakter jedan te isti, uz opasku da kao to je fiziognomija dece od istih roditelja obino
uvek bar poneto razliita, tako je i sa socijalnim fiziognomijama itavih pojedinih grupa
jednog te istog naroda (Gruji, 53 1909: 1). Sasvim eksplicitno, organska nacija je
definisana i u stavu da se ne zna koje je pitanje za srpsku nacionalnu ideju vanije,
bosansko-hercegovako ili makedonsko, jer e od reenja prvog zavisiti opstanak nae
rase, nae nacije, srpske krvi, a od reenja drugog, maedonskog pitanja, zavisie, da li
e Srbinova otadbina kao drava u budunosti biti velika, mona, potpuno nezavisna i
slavna (Jeleni, 1908: 33).
Vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata pokazalo se najplodnijim za organsko
definisanje nacije. Tako je Jaa Tomi pominjui srpske velikane (Miletia, Dositeja...)
navodio da njih nije rodila mati njihova ve srpski narod, jer se u izvesnim prilikama
zgusne i skupi snaga jednoga naroda u pojedinim ljudima, koji grmnu kao munja
prostorom i nadaleko zasvetle. Takve velike ljude i junake nazivaju esto: ocevima
naroda to je po njemu pogreno, jer to su veliki sinovi naroda u kojima se pojavi u
velikoj meri duh njihovog naroda (Jaa Tomi, 1913: 10). Bilo je i autora koji su
podrazumevali da se nacionalni karakter prenosi putem krvi, tj. da se osobine predaka
prenose na potomke sa pozivanjem na zakone naslea, uz izreke: to maca omaci, to
mie lovi, Kakav otac, takav sin... (Stepanovi, 1913: 147), ili onih koji su prepoznavali
konture srpskog nacionalizma u dubokoj prolosti, tvrdei da je zajednika prolost,
zajednike tradicije i svete uspomene na nju, zajednika kultura i zajedniki narodni
obiaji, maglovita nada na bolju budunost, na oslobodenje i bolje dane sve je to
stvorilo srpsku nacionalnu duu, koja je zahvatala i zagrevala ceo srpski narod
(Stanojevi, 54 1915: 10). Sline su i teze da se nacionalna ideja javljala u oseanjima i u
srcu srpskog naroda uvek u istoj boji, stalno i nepromenljivo (orevi, 1919: 6), ili da su
npr. srpski gradovi nacionalno najistiji gradovi na belom svetu da imaju isti nacionalni
duh, da su kao suza isto srpski (Lapevi, 55 1920ih: 5).
Organicistiko shvatanje nacije esto je uporite trailo u vanim dogaajima u
kojima se ispoljavao nacionalni karakter, kao kod Dragie Vasia, kod kojeg je narodna
dua taj organizam. Suprotstavljajui velike prilike kao to su ratovi svakodnevnom
ivotu, kada je govorio o dui naroda, on je mislio na napregnuta emocionalna stanja
Ili Svetislav, prevodilac.
A naa srpska narodnost i na jezik, kao i sva druga nacionalna obeleja naa nisu nikakova
nova pojava od jue [...] njih izradie vekovi istorijskog ivota naroda naeg (Gruji, 1909: 1).
53 Gruji Radoslav (18781955), istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.
54 Stanojevi Stanoje (18741937), dr, istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.
55 Lapevi Dragia (18641939), novinar, politiar.
51
52
47
kakve proizvode ratovi, a ne na sposobnosti koje se ispoljavaju u svakodnevnom ivotu.

Jednu patologiju Vasi je izvlaio kao duu, jedino u njoj prepoznajui sutinu
nacionalnog bia, pa je zaista teko ovakvu karakterologiju ne dovesti u vezu sa
neposrednim politikim i dravnim zahtevima. Tvrdio je da su balkanski narodi u
Balkanskim ratovima otkrili svoje karaktere, a da za ratno oduevljenje Srba nije bio
toliko odgovoran nacionalni bol brae, zbog bratskih patnji koliko predaki duh jer je
naslee rezime predakog iskustva (Vasi, 1919: XI, 917).
Bilo je i autora koji su verovali da je prvo pitanje za poznavanje etnikog sklopa
kod nekog naroda pitanje o njegovu rasnom sastavu (Erdeljanovi, 56 1924: 359) iz ega
je sledilo da ni po emu se drugom ne moe tako lako poznati, da li je neka ljudska grupa
deo ovog ili onog naroda, nego po tome, sa kojim od njih pored zajednice u jeziku ima i
zajednicu u obiajima, u istorijskim predanjima i u narodnoj poeziji uz zakljuak da su to
tako jasno istaknuti izrazi narodne due, da se etnike grupe mogu po njima otro
razlikovati jedna od druge (Erdeljanovi, 1925: 4243).
Verovanje u postojanje narodne due proizvelo je i zahtev za egzaktnim
pokazateljima koji bi je potvrdili. Dvadesetih godina je Jovan Erdeljanovi, kako navodi,
po nalogu Srpske kraljevske akademije, a na osnovu Uputstva Jovana Cvijia, priredio
svoja Uputstva za ispitivanje naselja i porekla stanovnitva, koja su pored opisa sela,
kua, predanja..., sadravala i stavku psihike osobine. Cilj je bio da se pokae koje su
osnovne osobine narodne due ili kakav je narodni karakter, a kao glavne odrednice koje
treba raunati u osnovne osobine narodne due ili u narodni karakter navedene su
duevno raspoloenje, umna darovitost, vrednoa, urednost, nacionalna svest.
Preporueno je ispitivaima da utvrde karakteristine psihike tipove i njihov udeo u
narodu (Erdeljanovi, 1928: 2630).
Pred Drugi svetski rat, u novom vremenu krize, obnovljeno je jo jednom traenje
specifinog nacionalnog duha. Definisan je beogradski ovek koji nije samo
Beograanin ve i ovek beogradske ivotne orijentacije i iz unutranjosti zemlje,
izmeu kojih postoji nemehanika veza a razmimoilaenja izmeu raznih shvatanja,
stalekih, klasnih, mentalnih, tehnikih, raznih tipova postoje u ljudima beogradske
orijentacije iskljuivo, neopozivo i neodstupno samo u okviru tih rezultata, nikako van njih
(Velmar Jankovi, [1938] 1991: 50). Ovakvi stavovi pojaavani su tezama da narod kao
celina ima svoje karakteristine odlike, ima svoj karakter, svoje duevno oblije. On ima
svoje osnovne tenje, darove, potrebe, naine reagovanja na ivotne zadatke a njegovo
ponaanje prema prijateljskim i neprijateljskim narodima nosi svoj specifian karakter,
koji je uvek isti (Vui, [1940] 1991: 159).
Najdalje su u organicistikim tezama otili autori koji su verovali u mogunost
ostvarenja iste nacije, zahtevajui uspostavljanje etnike veze kao prvi uslov duhovne
nivelacije i kulturnog proimanja, a koji su za ostvarenje tog cilja verovali da treba
razbiti, ukloniti ili u najmanju ruku veoma razrediti gustinu inorasnih elemenata na svim
56
Erdeljanovi Jovan (18741944), dr, etnolog, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.
48
mestima gde se ta veza ostvaruje. Zahtevano je, npr. na Kosovu, naseljavanje Srba iz
raznih oblasti kako bi se dobio najsreniji etniki amalgam, a on je razultat meanja
starosedelaca sa Crnogorcima, Peanima, Hercegovcima i Bosnacima jer su oni
elemenat nekada rasno najistijih, naih krajeva, tj. nai prvoborci za etniko osvajanje
naeg istorijskog Juga (Mitrinovi,1939: 2833).
Posleratno pisanje o naciji u ovom smislu razvijalo se u nacionalistikom delu
emigracije da bi, pojavljujui se i u zemlji 80-ih godina u potpuno istom vidu, oznailo
kontinuitet nepromenjenog naina miljenja. U emigraciji se tvrdilo da veliku ulogu u
obrazovanju nacije igraju geografski, ekonomski, etniki momenti, srodnost krvi, rase,
porekla, ali da je sve to u poreenju sa duhovnim vezama sporedno, jer je nacija tek
onda kad postoje zajednika merila o dobru i zlu, o lepom i runom, o uzvienom i
niskom, o onome za ta vredi iveti i ivot poloiti i onome za ta ne vredi ni prstom
maknuti, u oseanju vezanosti na ivot i smrt sa svima onima sa kojima nas takve veze
vezuju (Drakovi, [1947] 1990: 32).
Vera ili jezik?

Jadni Turci ekaju da to pametno uju od dervia, a
bedni u udrueni Hristjani od kaluera. No to e im ovi kazati,
kad nigde nita drugo pod nebom ne znadu, nego: daj milostinju,
daj sve, to god ima, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude
na svetu, koji tvoje vere i zakona nisu (Obradovi, 57 [1788] 1893:
99).
Poto u Turskoj dravna (muslomanska) vera predstavlja
i zasebnu civilizaciju, rascep je po verama u Turskoj vei no po
narodnostima, i poto vere jedna drugu ne trpe i iskljuuju vie no
to je to sluaj sa narodnostima, ni carstvo, toga radi, nikako ne
moe da doe do zajednike kakve god osnovice za sve svoje
podanike. Iz toga su, u staro vreme, tekle avtonomne povlastice
za vere, koje su bile uzrok te su se u Turskoj vie no i na kom
drugom mestu, narodnosti tako rei pretopile u vere svojih vernih
(Novakovi, 1906: 517).
Razlika izmeu jezikog i verskog koncepta (a oba se u osnovi pozivaju na

istoriju), jeste razlika izmeu razumevanja nacije dva razliita intelektualna centra:
graanskog (sekularnog) i verskog. Jeziki koncept nastao je u krilu graanske
inteligencije i oslanjao se na srednjoevropske tokove u koncipiranju nacije XIX veka.
Nasuprot tome, verski koncept potenciran je u krilu crkve koja je teila identifikaciji vere i
nacije. A kako je crkvena hijerarhija preko nieg svetenstva bila blia irokim slojevima
stanovnitva, ova identifikacija je uenjem prenoena i na njih. Budui da je u
prednacionalnoj fazi u narodnim slojevima identitet iao preko distinkcije hriani
muslimani, i identifikacija vere i nacije u nacionalnoj fazi lako je prihvatana.
Religiozna pripadnost, u zavisnosti od vremena koje ini njen okvir, imala je
razliito znaenje. Do XIX veka ona je inila osnovu individualnog i grupnog identiteta i do
diferenciranja nacija na junoslovenskom prostoru nije nosila sadrinu regionalne
ekskluzivnosti. Tek od nastanka modernog pojma nacije i intelektualnih pokuaja njihove
diferencijacije, ona stie ekskluzivni karakter i stvara primarno crkveni identitet. U meri u
kojoj je sama Srpska pravoslavna crkva podrazumevala sopstvenu ekskluzivnost, i
identitet koji su sticali njeni pripadnici odreivan je istim okvirima.
57
Obradovi Dositej (17421811), prosvetitelj.
50
Tokom proteklih sto godina, identifikacija srpstva i pravoslavlja, tj. vere i nacije, u
razliitim periodima, naroito (realno ili prividno) opasnim po naciju, dovoena je do
apsoluta. Za veliki broj autora srpstvo i pravoslavlje su bili sinonimi, pa su pisali o
srpskom pravoslavnom narodu, o srpskoj pravoslavnoj narodnoj individualnosti, o veri
koja oliava u sebi i pojam narodnosti. Unutar ove identifikacije, pitanje koje je okupiralo
najveu panju odnosilo se na prednost u vrstini uverenja, a glasilo je: da li je vera
ouvala naciju ili je nacija ouvala pravoslavlje? U veini teorijskih razmatranja ovog
pitanja ilo se srednjim putem, pa su uloga crkvene autonomije u tursko doba i pokreti
naroda za slobodu toliko preplitani da se ilo sve do izgraivanja uverenja o njihovoj
organskoj vezi u kojoj je crkva postala narod, a narod crkva, odnosno, u kojoj je
pravoslavlje ovaploenje nacionalno-dravne tradicije. Isticao se poseban nacionalni
znaaj pravoslavlja, koga nema kozmopolitsko katolianstvo i koje, zbog toga, nikad ne
bi moglo prestavljati onu visoku kombinaciju, koju narod vulgarno zove srpskom verom, a
koja u stvari znai jedno srpsko pravoslavlje, odnosno, da se kosovski junaci nisu borili
za veru religije, nego za veru svoje nacije, kao i da je naa rasa ouvala i katolianstvo
i pravoslavlje, ali katolianstvo nije ouvalo Hrvatima ono, to je Srbima ouvalo
pravoslavlje (orovi, 58 1920: 2627, 3749). Apsolutizacija odnosa vere i nacije esto
je, meutim, ostavljala bez odgovora pitanje ta je ouvalo naciju u vreme odsustva
crkvene autonomije. Tako ni Tihomir orevi koji je, inae, postojanje crkvene
autonomije pod Turcima smatrao presudnim za ouvanje pune srpske nacionalne svesti,
iako je primeivao da je narod njenim gubitkom ostao potpuno nezatien i da se samo
blagodarei jaini svoje moralne i ivotne snage odrao u svojoj nacionalnoj svesti
nije odgovarao na pitanje ta je bilo u osnovi te snage (orevi, 59 1929: 59, 70). Samo u
periodu potpunog odvajanja crkve i drave, u vreme dominacije komunistike ideologije,
prednost su dobijali nacionalni pokreti nad institucijom crkve, uz eksplicitno objanjenje da
nije srpska crkva ouvala srpski narod u tursko doba, nego je srpski narod iskoristio
srpsku crkvu kao autonomnu crkvenopolitiku ustanovu u svojoj borbi za odbranu
narodne individualnosti (ubrilovi, 1958: 26).
Drugo pitanje, koje je esto okupiralo panju u kontekstu identifikacije vere i
nacije, odnosilo se na utvrivanje sutinske razlike izmeu pravoslavlja i katolianstva.
Tumailo se da katolianstvo nije pobedilo istonu crkvu zato to su nosilac ove bili
Slaveni i zato to je pravoslavlje vera koja se moe sloiti sa istinom due i srca
karaktera slavenskih naroda, odnosno da su katolianstvo primila slovenska plemena
koja nisu imala dovoljno jake osobine slavenske, koja su bila rastrojena, dok je vera
pravoslavna skladnija sa karakterom slovenskim i s napretkom oveanstva, pa
naposletku i sa zdravim razumom (Pai, 60 [1880ih] 1995: 6364, 123126). Davala se
orovi Vladimir (18851941), dr, istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.

orevi Tihomir (18681944), dr, etnolog, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.
60 Pai Nikola (18451926), politiar, dravnik.
58
59
51
prednost narodnoj crkvi nad nenarodnom ili internacionalnom crkvom (Episkop Nikolaj,61
1935: 9), ili je pravoslavlje apsolutizovano i na viem nivou, to jest, na primeru odnosa
vere i slovenstva, pa su katoliki Sloveni doivljavani kao deformacija, jer su slovenstvo i
katolianstvo meusobno protivureni, nasuprot pravoslavnim Slovenima koje vezuje
pravoslavlje vema nego i krv slovenska (Dui, 62 [1942] 1990: 3233).
Prirodno je da je identifikacija vere i nacije bila dominantna u krilu crkve sa
pokriem u jevanelju sam Spasitelj je zapovedio apostolima Svojim: idite i nauite sve
narode to je nadgraeno uverenjem da u alosnoj zabludi ive oni nai ljudi, koji
misle, da je odvajanje nacionalizma od vere, i drave od crkve, rezultat nekog progresa
(Episkop Nikolaj, 1935: 9, 2127). Slian stav podravao je i znaajan deo svetovnih
intelektualaca prepoznajui u svetosavskoj narodnoj crkvi osnovne elemente srpske
narodne zajednice, ili slikovito, u uverenju da je pravoslavlje proelo celog srpskog
oveka, pa je svetosavska crkva izraz srpskog narodnog duha sa kojim je srasla i van
kojeg tako rei i ne postoji (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 5863, 121122).
Komunistika ideologija sa svojom ateistikom sadrinom davala je novi smisao
definisanju nacije, pa je i potisnula tendenciju njene identifikacije sa verom. Iz tog perioda
su i teze da Pravoslavna crkva nije bila jedina snaga ni jedini uvar etnikih osobina i
posebnosti srpskog naroda, pa ni jedina komponenta u procesu formiranja srpske nacije
sa plediranjem da se njen znaaj ne sme potcenjivati niti precenjivati, a najmanje
idealizovati (Vlahovi, 1979: 104). Tek sredinom 80-ih, sa procesom reafirmacije
nacionalizma i povratkom tradicionalnom odreivanju nacije, reaktivirana je i stara teza o
identifikaciji vere i nacije i o glavnoj zasluzi crkve to je sauvana svest o sopstvenom
nacionalnom biu (Bogdanovi, [1985] 1990: 89). Ostvarena nacionalna homogenizacija,
a zatim i izolovanost i zatvorenost drutva, stvorile su jo plodnije tlo za idejno
identifikovanje srpske nacije sa pravoslavnom verom, koja je postala njen sveodreujui
faktor. Istovremeno, negirana je mogunost i samog opstanka srpske nacije bez
pravoslavlja, tumaenjem svake promene nacionalnog kao verskog identiteta, kobnom po
naciju, odnosno, uverenjem da se srpski narod bez pravoslavne vere etniki i fiziki
moe odravati, no bio bi to narod nekoga novog, drugaijeg a moda i tueg indentiteta
(Bogdanovi, [1985] 1991: 37).
Identifikacija srpstva i pravoslavlja je tako prerasla svoje primarno izvorite i u
savremenom drutvu postala odlika tenje ka okamenjenosti izvorne nacije u veri, bez
priznavanja realne vieslojnosti srpskog identiteta. I kao kod svakog izolovanog i
samodovoljnog drutva, u zahtevu za ouvanjem pseudoautentinosti i strahu od
promena, posebno od stranih uticaja, razlikovanje je proglaeno za osnovnu sadrinu
identiteta. 63 Unutranje razlikovanje kao odreenje nacionalne posebnosti prisutno je
Episkop Nikolaj (Velimirovi) (18801956), teolog.
Dui Jovan (18711943 ), pesnik, akademik.
63 Napustimo li Svetoga Savu, mi emo napustiti nau veliinu i ono to nas ini velikima, nau
besmrtnost i ono to nas ini besmrtnima, nau venost i ono to nas ini venima. A mi naputamo
61
62
52
upravo zato to se ono teko uspostavljalo, to je uvek bilo preplitanja (negde je jezik bio
faktor nerazlikovanja, a negde verska pripadanost), a istovremeno zato to je ono trebalo
na najeksplicitniji nain da potvrdi ekskluzivnost nacionalne pripadnosti. Ili, kako se
tumai danas srpsko pravoslavlje je ouvalo nacionalni identitet odreujui kulturnu
zatvorenost u odnosu na sve tuinsko (Samardi, 1989: 72), odnosno, kod Srba je
pravoslavlje vera nacionalnog identiteta. Ono mu odreuje nacionalo bie svojim
diferencijalnim elementima, po onome to je razliito, to je ugroeno obrnutom tenjom
ka unifikaciji u kojoj se gubi istorijska i duhovna individualnost, a preko toga ugroava i
sama egzistencija naroda (Bogdanovi, [1985] 1991: 36).
Savremena tendencija da se pravoslavlje identifikuje sa srpstvom, odnosno da se
srpski identitet negira bez pravoslavlja, ima korene u jednom delu srpske intelektualne
elite koja nikada nije prihvatala jeziku teoriju na nain kako ju je razumeo Vuk
Karadi. 64 Ako je kod zagovornika ovog razumevanja srpske nacije i bilo proglaavanja
svih tokavaca za Srbe, oni nisu prihvatali drugi deo teorije koji je mirio srpstvo sa
katolianstvom i islamom, ve je taj deo srpstva proglaavao za konvertite sa svim
negativnim konotacijama koje je ovaj pojam nosio.
Spajanje principa organske, dakle prirodne nacije sa verom kao temeljom,
navelo je savremene autore na zakljuak da istorijska drutva nastala kao prirodni
organizmi ne mogu ostati na okupu bez boje rei u svojoj sri. To se nigde nije desilo
(Samardi, 1989: 7172), ili jo radikalnije, na tumaenje da je vera veita, osnova
nastanka srpskog naroda pa je povratak istorijskoj batini i veri sutina preporoda, jer
ne moe postojati demokratija u anonimnim i sotonom proetim sredinama (R.
Samardi, 1991: 183). Sline su i teze da Srbi rtvujui se za pravoslavlje umiru za
svoju nacionalnu duhovnost i slobodu zlatnu (Lazarevi, 1996: 209), ili da je presudno
za jaanje srpskog jedinstva u bosanskom ratu 1992. bilo vraanje vojske tradicionalnim
srpskim obiajima, npr., masovna krtenja pripadnika vojske, te da misao kosovskog
opredjeljenja predstavlja vraanje korijenima, tradiciji i ivotu sa istorijom (Milutinovi,
1996: 37). Danas ima autora koji zahtevaju vaspitavanje naroda u nacionalnom duhu to
je ostvarivo samo sa dobrim uiteljima i dobrim svetenicima (Zurovac, 1996: 85), kao i
onih koji tvrde da je rat u Srbskoj i Krajinama oistio nau nacionalnu duu, prosvetlio
na hrianski um, obnovio nau nebozemnu zavetnu svest i savest, obnovio opit
duhovnoga smisla rata [...] pokazao pravi srbski pravoslavni put: put herojsko-muenikog
rata za Krst asni i Slobodu Zlatnu. Rat je raskrinkao svu lanost: nacionalizma bez
Pravoslavlja, kozmopolitskog Pravoslavlja bez patriotizma, askeze i duhovnosti bez
Svetoga Savu, znate li kada? Kad nas ponese mutna i prljava reka evropske humanistike kulture,
evropske humanistike prosvete, evropske humanistike civilizacije, evropske humanistike religije,
evropske humanistike nauke, kad nas ponese i odnese u mrtvo more evropsko. U tom mrtvom moru
evropskom nema ivota niemu svetosavskom; u njemu postupno umire i konano izumire i naa dua, i
nae crce, i na ovek, i na narod; jednom reju: umire i izumire sve to je svetosavsko (Popovi,
[1953] 1991: 155).
64 Karadi Vuk (17871864), kulturni reformator.
53
samortvene akcije za politiki spas narodni (Arsenijevi, 1996: 234235). Danas su

prisutni i autori koji smatraju da je srpski patriota na prirodan nain i pravoslavan Srbin,
da je povratak naroda srpskoj crkvi povratak pravim korenima; da je stigao poslednji
as srpskog okupljanja i jedinstva a proces okrepljenja svih Srba mora poeti od
njegove duhovne elite, pravoslavne srpske ili srpske pravoslavne Crkve, koja danas ima
istorijsku misiju u srpskom narodu (Jeroti, 1995: 5358, 82); da religijska pripadnost
odreuje karakter, a time i sudbinu jednog naroda; da je odricanje od pravoslavlja
odricanje od srpstva, odnosno, za Srbe je versko neodvojivo od nacionalnog; da
jedino vera, i to srpska pravoslavna vera, moe iznutra da, bez prisile, disciplinuje i
ujedini razjedinjeni srpski narod a to jedinstvo naroda je sabornost, bez kojeg nema
ivota u Duhu svetom; da naa nacija dobija svoj boanski smisao ne samo kroz
postojanje kosovskog zaveta nego i kroz nacionalnu autokefalnu crkvu. To je najjaa sila
naeg naroda (Poznanovi, 1997b: 295305).
I u prolosti je vera apostrofirana, a kod pojedinih intelektualaca i apsolutizovana u
odreivanju srpske nacije. U XIX veku Vladimir Jovanovi je pisao da narodi koji nisu jaki
unutranjom nezavisnou duha lako podleu zabludama, tj. lanoj veri emu se srpski
narod odupro jer je hrianska vera kod Srba bila saveznica za istinu i pravdu
(Jovanovi, 1870: 139). Za pojedine autore su neprikosnoveni amaneti i svetinje srpske
nacije bili srpsko-pravoslavna vera, nai srpski narodni svetitelji, nae srpsko ime, na
srpski narodni jezik, naa srpska irilica, naa srpska narodna zastava, nai srpski
narodno-crkveni obiaji, na srpski narodno-crkveni grb, dakle, sva ona obeleja naeg
srpskog Pravoslavlja i nae srpske narodne individualnosti (Beki, 1909: 150159). Iste
implikacije imalo je i uverenje da je vera, oliavajui u sebi i pojam narodnosti, uinila da
su se sauvale osobine koje se gube kad narod doe u stupanj gde vera prestaje biti
bitno obeleje i gde se ivot razvija van porodice (Nui, 65 1903: 85).
Ako se meutim, vratimo unazad, primetiemo da su u ovom dugom periodu
traenja definicije srpske nacije, politike potrebe esto mutile sliku ekskluzivnosti
nacionalne vere i identifikovanog pravoslavlja i srpstva, pa nije redak sluaj
kontradiktornog odreenja nacije kod istih autora a u zavisnosti od promenjenih politikih
zahteva. Najizrazitiji je primer Jovana Cvijia koji je nekad primarno mesto davao jeziku,
nekad veri, nekad njihovoj kombinaciji. Razmatrajui narodnost makedonskih Slovena
negirao je znaaj jezika u odreivanju nacije tvrdei da je pojam narodnosti komplikovan
psiholoki pojam i narodnost se esto formira pod uticajem drugih momenata, koji su
kadto vaniji no neznatne razlike u govoru, zakljuujui da se jezik ne sme meati s
rasom (Cviji, 1906: 20), dok su lingvisti veinom skloni da lingvistinu kartu smatraju
kao etnografsku to se ne moe usvojiti za mnoge oblasti (Cviji, [1913] I, 1921: 164).
Srpski narod je video kao kolektivnu duu koja je stvorila pravoslavnu crkvu sasvim
drukiju od katolike, u mnogome razlinu i od ostalih pravoslavnih crkava sazdala je
crkvu Svetoga Save, srpsku crkvu, crkvu narodne due, svoj veliki organ i svoju monu
65
Nui Branislav (18641938), knjievnik, akademik.
54
zatitu (Cviji, 1914: 6). U drugim tekstovima meutim, identifikovao je upravo jezik kao
odrednicu nacije, tvrdei da su Srbija i Crna Gora samo male oblasti kristalizacije, u
kojima nije skupljena ni jedna treina naroda srpskoga jezika oko kojih je isti narod. U
tom kontekstu vie nije apsolutizovao pravoslavlje kao srpsku nacionalnu odrednicu,
Bosna i Hercegovina su bile oblasti isto srpske rase, a kao stanovnitvo srpskoga
jezika obeleavao je ono naseljeno u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Banatu,
Bakoj, Baranji, Hrvatskoj i Slavoniji, Dalmaciji, Istri, Staroj Srbiji i Makedoniji, zakljuujui
da ono broji ukupno 9,656.200 od ega su katolici 2,915.600, i da sva ta narodna masa
od deset miliuna govori jednim jezikom. Zakljuivao je da su Bosna i Hercegovina po
zgodnoj meavini pravoslavnih i katolika klju srpskog problema bez kojih ne moe biti
vee srpske drave (Cviji, 1908: 17-19, 24, 36). Ovakvi stavovi doveli su do kontroverze
u njegovim shvatanjima srpske nacije a koja se ispoljavala u kriznim politikim zbivanjima.
Dok je u vreme aneksije Bosne i Hercegovine traio argumentaciju srpskih prava na ove
oblasti u nacionalnoj pripadnosti stanovnitva pominjui srpsku rasu Bosne i
Hercegovine, bez obzira na religije, dotle je kasnije, sasvim suprotno ovom
dnevnopolitiki poeljnom tumaenju, glorifikovao mesto pravoslavlja u srpskom
identitetu.
Istovremeno, i danas, kao pre sto godina, ima autora sasvim suprotnih shvatanja,
kod kojih se jezik, a ne vera apostrofira kao osnovna odrednica nacije. Tako savremeni
autor koji veruje u organsku naciju, taj prirodni element vidi u jeziku, pa tvrdi da granice
jednog naroda ne crtaju generali i diplomate, nego lingvisti dok krtica religije poinje da
ruje njivu koju su prvi orali lingvisti. Razrauje i teze da jedan od drugoga, narode
razdvajaju jezici, veroispovesti i dugotrajne drave ali samo je jezik stvarno prirodni
motiv, s obzirom da je jedino pravo svedoanstvo zajednikog porekla dok je formula
veranacija davno naputena (Ekmei, 1999: 9, 86, 414).
Danas nisu retki ni autori koji sasvim proizvoljno tumae evropski koncept nacije,
uvereni da je samo priznavanje da Srbi ne moraju da budu pravoslavne vere, potvrda
prihvatanja ovog koncepta, kao npr. autor koji se pita zato mi ne bismo prihvatili taj
evropski model nacije da se u okviru jednog naciona okupljaju pripadnici tog naciona
razliitih veroispovesti (S. Terzi), ili drugi (M. Markovi) koji misli da je velika greka to
je proglaeno da Srbin moe biti samo onaj koji je pravoslavni, jer su samim tim odbaeni
svi ovi Srbi koji su nam vremenom bili katolizirani, ali su ostali bili dugo Srbi, kao i ovi Srbi
muslimanske vere koji su noeni sveu da su oni poreklom od Srba, ljudi recimo tipa
Kusturice (Diskusija, 2000: 263, 53).
U vremenu do pojave ideje o srpsko-hrvatskom i troimenom narodu iji
zagovornici nisu apsolutizovali veru kao odreujui faktor nacije, u krilu srpskih
intelektualaca retki su bili oni koji su odbacivali identifikaciju srpstva i pravoslavlja.
Istovremeno, upravo su meu tim retkim bili i najznaajniji autori kao Dositej Obradovi i
Vuk Karadi. Piui o svom putovanju kroz Slavoniju i Hrvatsku i susretima sa tamonjim
stanovnitvom, Dositej Obradovi je zapaao da nita tako ne razdeljuje i ne oudava,
koliko crkve greeska i latinska pitajui se ne bi li dakle bila krajnje polze vet dobrim
55
ljudma svrh ovoga otvoriti oi, i kazati im da oni mogu biti i jedne i druge crkve i nita
manje kumiti se, prijateljiti, poitavati i ljubiti (Obradovi, [1788] 1893: 11). 66 Iako u svojoj
popularnoj tezi o Srbima svim i svuda Vuk Karadi nije polazio od vere kao
apsolutizujueg principa, ve je naprotiv negirao, pretpostavljajui joj jezik, ipak je njegova
sintagma iroko prihvatana i esto bila argument na koji se pozivalo kada su teritorijalni
zahtevi u dravnoj politici bili na delu. Pri tom, iako neprikosnoveni autoritet, Vuk nije imao
mnogo uticaja na miljenja srpskih intelektualaca koji su, identifikujui srpstvo i
pravoslavlje previali njegovu opservaciju o podsmehu stranaca ovakome naemu
dijeljenju naroda, u dananje vrijeme. 67
Da zbrka izmeu vere i jezika i njihovog primata u odreenju nacije nije nova,
svedoi i pisanje Pantelije Srekovia u XIX veku po kojem je Vizantija sa ciljem da
slovenske naseljenike zadri u potinjenosti, hrianstvom zamenila ideju narodnosti, pa
je tek sa verom na svome jeziku, nasleena i ideja, da je vera i narodnost jedno isto.
Srekovi je, naprotiv smatrao da je nacija, tj. narodnost starija od vere to sledi iz tvrdnji
da poto su Srbi ouvali narodnost i stvorili samostalnu srpsku dravu, onda su
bezopasno njihni potomci mogli primiti veru hriansku na svome roenom jeziku koja je
zamenila starinsku veru naih predaka, koja je titila i branila narodnost slovenskih junih
plemena. Zakljuivao je da su ouvali u svoj svojoj istoi sve svoje narodne obiaje,
naravi i navike, pa su izvanredno ostali privreni ka svemu onome, to sastavlja
narodnost, a to su: jezik i obiaji (Srekovi, 1884: 52, 168169, 435). Zanimljivo je da je i
Dimitrije Ruvarac, iako sveteno lice, i iako je tvrdio da pravoslavlje smatramo najjaim
bedemom i orujem, koje je nau narodnost ouvalo u prolosti, koje je brani u
sadanjosti, i koje nam je najbolje jamstvo za budunost, ipak odricao identifikaciju vere i
nacije, navodei da ne zovemo se mi Srbima ovde zbog vere, ve se zovemo tako zbog
svoje narodnosti, pa je u raspravi sa Hrvatima poruivao: ...kod Vas je Hrvata vera
merilo narodnosti a ne kod nas Srbalja (Ruvarac, 68 [1895] 1997: 37, 2324).
66 Slobodan Jovanovi je dilemu vera ili jezik objasnio navodei da je crkva na nacionalnom polju za
vreme Turaka stekla velikih zasluga ime je utvreno spajanje pravoslavne vere i srpskog nacionalizma
usled ega je srpski nacionalizam bio sav proet onim fanatizmom koji religija daje, dok je isto laiki
moral Dositejeve kole ostao u svojoj prevelikoj trezvenosti gotovo sasvim lien oduevljenja
(Jovanovi, [1957] 1991: 546).
67 Zakljuujui svoju jeziku raspravu sa Hrvatima Karadi je pisao da koje su Srbi koje li Hrvati, ja
drukije ne znam kazati nego ovako: Hrvati po pravdi mogu se zvati:1. Svi akavci; 2. Kekavci u
kraljevini Hrvatskoj koji su se na to ime ve navikli. Srbi po pravdi mogu se zvati svi tokavci makar koje
vjere bili i makar gdje stanovali;[...]Ako hrvatski rodoljupci ne pristaju na ovu na razumu osnovanu diobu,
onda se za sad u ovome nita drugo ne moe uiniti nego da se podijelimo po zakonu ili vjeri: ko je god
zakona Grkoga ili istonoga onaj se makar gdje stanovao nee odrei Srpskoga imena, a od onijeh koji
su zakona Rimskoga neka kae da je Hrvat koji god hoe. Istina da bi se inostranci mogli nasmijati
ovakome naemu dijeljenju naroda u dananje vrijeme, ali to emo kad smo nesreni ljudi te se drukije
ne moe (Karadi, [1861] 1896: 468).
68 Ruvarac Dimitrije (18421931), istoriar, upravnik patrijarijske biblioteke u Sremskim
Karlovcima, akademik.
56
Struja u razumevanju nacije koju ne odreuje vera ve jezik, bila je najprisutnija

poetkom XX veka kada je bila rairena upotreba pojma srpsko-hrvatska nacija i kada
se pisalo o Srbima tri (pa ak i etiri protestantske u Makedoniji) vere, jer nema
narodnosti, osim ruske, koja se ne deli na razne vere, ali za to je svima narodnost vie
svega, odnosno, vera je drugo, a narodnost je drugo (Ivani, 69 1899: 119120). 70 Ili o
srpskom narodu raznih vera i konfesija (Cviji, 1908: 27), o Srbima od tri veroispovesti i
dve vere pa u Srbiji ive muhamedovci i Srbi katolici (Balkanicus, 71 1913: 65). Slino
znaenje imalo je i uverenje da je Dositej Obradovi bio prvi teorijski propovednik
nacionalnog jedinstva sa idejama o velikoj nacionalnoj zajednici svih Srba, bez obzira na
veru (Stanojevi, 1915: 11), ili, pred Drugi svetski rat kada je imperativ bio odreivanje
granica nacionalnog prostora, da se u Dalmaciji uvek govorilo o Srbima triju vera, gde
srpstvo nikada nije bilo sinonim pravoslavlja, uz zakljuak da je Dalmacija hrvatska isto
onoliko koliko je Juna Srbija bugarska, i jo manje, mnogo manje, odnosno da je
austrijska teza da su svi Hrvati katolici a Srbi samo pravoslavni, to je oita besmislica
(Jako srpstvo..., [1940] 1991: 170171). Istog je znaenja bila i ideja da se kao srpsko
stanovnitvo mora raunati i ono muslimansko stanovnitvo koje je srpskog porekla, koje
je poznato pod imenom Erlija, Arnautaa i Poturenjaka, zatim bosanski muhadiri, kojih
je bilo u znatnom broju na Kosovu i Metohiji, kao i da kad se uzmu u obzir ti muslimani i
kada se njihov broj doda broju pravoslavnih Srba, onda je nesumnjivo da stanovnitvo
srpskoga jezika i srpskoga porekla sainjava apsolutnu veinu srpskog naroda u Staroj
Srbiji, pa ak i na samom Kosovu i Metohiji (Jovanovi, 72 [1938] 1990: 40).
Ivani Ivan (18671935), novinar, konzularni inovnik u Pritini, Solunu, Bitolju, Carigradu.
Piui o Bunjevcima i okcima koji su po njemu Srbi mada katolici, autor se pita A zar vera ima
to sa narodnou? Odgovara da ima moda, samo u toliko, to je jedna vera pogodnija od druge za
narodnosne aspiracije i opstanak jednog naroda. N.pr. istina je, da su pravoslavni Srbi najbolje ouvali
svoju narodnost, a istina je i to, da danas samo pravoslavni Sloveni imaju svoje samostalne drave
(Rusija, Srbija, Crna Gora, Bugarska). Po njemu Srbi se dele na tri veroispovesti, ali nauka konstatuje
neoborivi fakat da su to Srbi (Ivani, 1899: 118).
71 Proti Stojan (18571923), novinar, politiar, predsednik vlade.
72 Jovanovi Jovan, M. (18691939), politiar, pisac, ministar inostranih poslova.
69
70
Nacionalizam
Nae oviniste, kad ve nije na ino, a oni se zakleli ipak
veito oponirati i ekati na duh vremena, na kakvog mesiju. No
mesija sveke godine ne dolazi. Iekivajui taj duh vremena narod
opada, pada, dok ne iezne, jer oviniste ne daju mu ono to mu
je od svakidanje nude, ve ga uspavljuju haiom ovinizma, da
bar lep sanak boravi, a da se tek na stranom sudu probudi
(Ignjatovi, 73 [1881] I, 1989: 357).
Pravo nacionalno oseanje ne sme da bude oseanje
mrnje prema drugim narodima, zatim ne sme da bude
precenjivanje svoje vrednosti i svojih prava, a potcenjivanje
osobina i prava drugih naroda. Treba se naroito uvati
ovinistike naduvenosti, koja s prezrenjem ili omalovaavanjem
gleda na susedne narode, i koja se kato ne ustruava da reima
otima susednim narodima i njihove nesumnjive oblasti. Takvi
ovinisti reima laskaju narodnoj sujeti i od tetnog su uticaja na
pravo formiranje nacionalnog oseanja [...] Mesto ovinistikog
laskanja narodnoj tatini treba otrom kritikom proceniti
sposobnosti, prava i mo svoje drave i svoga naroda (Cviji,
[1907] I, 1921: 69).
Kome su i najmenje poznate nacionalne tenje
balkanskih naroda, taj se mora sa mnom sloiti da se pomenuti
trezveni i suhi principi mogu teko pomiriti sa njima. Ali ozbiljnost
njihovih pretenzija ne treba meriti po larmi koja se zbog njih
nekada dizala i sada die. Ma kako ta larma bila velika, ona e se
ipak utiati, ako ne bude predstavljala nita drugo do ovinistiko
zapomaganje i kukanje (Beli, 74 1913: 7).
Savremeni nacionalizam, kome je inae svojstvo da zahteva suvie mnogo

verovanja u ono to oigledno nije tako (Hobsbaum, 1996: 19), nastaje iz problema sa
percepcijom prolosti kao takve, percepcijom sebe u sadanjosti i odsustvom realne
percepcije budunosti zbog iracionalnosti dve prethodne.
Stav prema prolosti primarno odlikuje istorijska svest prema kojoj je nekad
postojala idealna nacija, njen karakter i moral (pozitivni, patrijarhalni, ureen, neiskvaren
73
74
Ignjatovi Jakov (18221889), knjievnik, akademik.

Beli Aleksandar (18761960), dr, lingvist, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.
58
tuim uticajima, autentian, ekskluzivan) i idealna drava (velika, slavna, jedinstvena,

patrijarhalno ureena). Drugi elemenat te svesti je slika propasti kao kazne za
skretanje sa autentinog puta. im se car Duan udaljio od nacionalne drave, narod
je bio kanjen; im su velikai odstupili od usaenog nacionalnog principa sloge
kanjen je opet narod. Odricanje od nacionalne drave i nacionalna nesloga pali su
kao kletva na narod i zato je propast percipirana kao pravedna kazna za skretanje sa
autentinog nacionalnog puta. Tako se dolazi do borbe za slobodu kao borbe za vraanje
na autentian put (nacionalna sloga nacionalna drava) u kome je sloboda
identifikovana sa slobodom nacije. Percepcija sopstvene nacije u prolosti oliena je i u
odreenom tipu osobina koje proistiu iz date istorijske svesti o nekadanjoj
nacionalnoj dravi, propasti i borbi za slobodu, a to su slava, muenitvo,
slobodarstvo. Ili, kako to vidi Radovan Samardi, zahvaljujui svom pravoslavlju, srpski
narod je i mogao zamisliti svoj istorijski sluaj kao veliku metaforu o grehu, smrti i
vaskrsenju, kako bi se na najtei i najdostojniji nain pripremio za budui slobodan ivot
(koji treba zasluiti). Bilo je izuzetno naporno, ali i besprimerno asno nositi teret takve
batine. Time Bog nije svakog ni kaznio, ali na nagradio (Samardi, 1989: 71).
Percepcija sebe u sadanjosti nosi tragove ove svesti, ali, usled drugaijih
okolnosti, podrazumevajue osobine drugaije rasporeuje. Slobodarstvo postaje
primarno, ali ne za sebe, ve za brau, slava se doivljava kao imanentno i ekskluzivno
svojstvo, a muenitvo se upotrebljava za obeleavanje egzistencije sopstvene nacije u
odnosu na sve druge okolne velike i male, razvijene i nerazvijene, bliske i daleke pri
emu mu je sadrina identina, bilo da je re o potinjenoj raji u Turskom carstvu, o
Srbiji kao zametku, 75 ili o Jugoslaviji kao "tamnici" (srpskog) naroda. Bitna
neusklaenost ovakve percepcije prolosti i sebe u sadanjosti proistie iz doivljaja
sopstvene uloge kao mesijanske, 76 vodee, primarne, pijemontske, ostvarive samo kroz
veliinu koja se trai u prostranstvu, u velikoj dravi, ali koja istovremeno zanemaruje
tue mitove, tue slino ili isto vienje sebe u prolosti i sadanjosti i tua prava,
proistekla iz slinih ili istih misaonih sklopova. Iz ovog spoja, iz prividnog razumevanja
sebe i stvarnog neuvianja identinosti procesa kod drugih, proistei e niz kontroverzi
koje e tokom XX veka optereivati srpsku nacionalnu ideju u svesti dela intelektualne
elite i mutiti sliku o sutini eljene nacionalne drave. U tom kontekstu zanimljivo je pitanje
Hobsbauma: ta je ostalo do starog oslobodilakog i ujedinjavajueg nacionalizma?
Odgovor bi, po Hobsbaumu, bio da su, sa jedne strane, za veinu nacionalnosti ostale
neostvarene elje u vezi sa manjinama koje su ostale van granica nacionalne drave, a
Ta elementarna sila, karakteristina za sve dinarske Srbe, tek je u onom zametku od Srbije
mogla biti svesno preinaena u misiju Srbije, na kojoj ve jedan vek krvlju i umom rade nekoliki pojasevi.
Nikakav pojedinac nema pravo da tu misiju naputa ili menja; to pravo nema ni cela jedna generacija.
Negovana, i formirana u nesavladljivu volju, ta misija je bila glavni impuls, koji je izazivao proirenja
onoga zametka od Srbije (Cviji, 1914: 7).
76 I najzad trei koncept nacije, koji je ustvari slovenski koncept. Nacija se tu vezuje za pojam
spasenja. Kod Rusa i kod Srba ovaj uvid je dobio karakter mesijanizma (Mladenovi, 1996: 217).
75
59
sa druge strane, ostala je nacionalna ekspanzija na raun stranaca ili domaih manjina,
pa je takav nacionalizam zato, skoro po definiciji, separatistiki pre nego ujedinjujui
(Hobsbaum, 1996: 157).
Osnovni stereotipni stav analiziranog dela srpskih intelektualaca kada razmatraju
prirodu svog i drugih nacionalizama, bilo da je on eksplicitno ili implicitno prisutan, jeste
njihova podela na agresivne i odbrambene iz koje proistie i podela nacija na one koje
vode samo oslobodilake i samo agresivne ratove. Ova nimalo sluajna istovetnost u
klasifikaciji dvaju prividno udaljenih fenomena kakvi su nacionalizam i rat, kojima je
funkcija da se pojmovi odbrane i agresije (u nacionalizmu; u ratu) koriste za odvajanje
pozitivnog i negativnog pola, najbolje govori o implicitnom mirenju ova dva fenomena i
istovremeno odraava potisnutu svest da nacionalizam bez rata, ak i kada mu se pridaju
samo aneoska svojstva, teko moe da ostvari svoje ciljeve i da se realizacije. I dok je
ova tipologija nacionalizma kod savremenih intelektualaca eksplicitna, kod starih je ona
proisticala uglavnom iz njihove percepcije pojedinih nacija, njihovog karaktera i
uglavnom subjektivnog, odnosno selektivnog tumaenja njihove istorije.
U skladu sa zapaanjem patriotizam je, iskreno kae budala, kakvi smo svi mi,
naa vrlina i vrlina naih, nacionalizam je greka drugih (Hajzinha, 1996: 9), kod
savremenih autora je uglavnom usvojeno uverenje o razlikovanju agresivnih i
odbrambenih nacionalizama uz estu tvrdnju da se samo u teorijskom smislu moe svaki
poseban nacionalizam redukovati na zajednike elemente, dok se u istorijskoj i drutvenoj
stvarnosti negira ta mogunost, pa se definiu znatne razlike u kvalitetu i kavantitetu
izraavanja nacionalizama. U sukobu Srba i Albanaca, ak i ire, Albanaca i ostalih
balkanskih naroda, najee se albanski nacionalizam prepoznaje kao agresivan,
programirani nacionalizam velikoalbanske ideologije za razliku od ostalih koji se javljaju
kao reakcija, i uz konstataciju da se radi o odnosu akcije i reakcije (Bogdanovi, [1985]
1990: 428). Poslednji autor je paradigmatian za rasprostranjeno razlikovanje prirode
nacionalizama jer potvruje do koje mere usmerenost autora na predmet istraivanja
odreuje i njegov teorijski diskurs. Posveen odnosu Srba i Albanaca, autor u tenji da
doe do konstante u tumaenju nacionalizama i njihove prirode, amnestirajui srpski
nacionalizam, prinuen je da amnestira i sve ostale balkanske nacionalizme kako bi
teorijski potvrdio da je upravo samo albanski taj koji generira krize na balkanskom
prostoru, kako kroz istoriju tako i danas. Sasvim slian stav zastupa i Ljubomir Tadi kada
tvrdi da nisu svi nacionalisti isti, ve postoje ofanzivni i defanzivni nacionalizam. Prvi je
agresivan, ima u sebi neto osvajako, imperijalistiko, desniarska je ideologija, dok je
nacionalizam defanzivnog karaktera kada se od tih nasrtaja ljudi brane i tee da se
emancipuju, i nije desniarska ili ovinistika ideologija. Upravo je kod Ljubomira Tadia
identifikacija nacionalizama i ratova kao agresivnih i odbrambenih dola do punog
izraaja. Smatrao je vrlinom defanzivni nacionalizam srpskog naroda jer sve svoje
velike istorijske pobede Srbi su ostvarili u defanzivi, u defanzivnim, nametnutim im
ratovima i defanzivnom politikom, zakljuujui da je i rat 1991. defanzivni rat (Tadi,
1999: 71, 286).
60
Milorad Ekmei je 90-ih zastupao dva dijametralno suprotna stava, kada je

govorio kao teoretiar i kao praktiar ujedinjenog srpstva. Kao teoretiar je uoavao da
epoha nacionalizma u dananjoj Zapadnoj Evropi zalazi pretpostavljajui da e ona i na
Istoku ii tim putem sa zakanjenjem. Zato je traio predah u nacionalnoj euforiji
dananjice jer preti opasnost da se za nekoliko decenija probudimo iz pijanstva
nacionalizma, kao zaostaliji narod nego smo u njega 1989. uli, a uzroke tom
nacionalnom pijanstvu, pronalazio je u srednjoevropskoj i balkanskoj religioznoj
netoleranciji. Uoava da nije bitno ta stranci misle o imenu i nacionalnosti
junoslovenskog stanovnitva. Jedino je bitno kako sam narod sebe naziva i da li sebe
uopte identifikuje nacionalnim imenom (Ekmei, 1992: 4647, 69). Originalno je i
njegovo vienje graanskog rata u Jugoslaviji 1992. koji je bio logian produetak ranije
evolucije junoslovenskih nacionalizama od demokratskog i lingvistikog u religijski tip a
u junoslovenskim religioznim separatizmima uvek su svetske velike sile nalazile svoje
najbolje unutranje saveznike (Ekmei, 1999: 14). Kao praktiar, meutim, i sam je
zagovarao upravo taj religijski tip nacionalizma, to znai da je mislio sasvim drugaije.
I Dobrica osi je 1989. verovao da je savremeni srpski nacionalizam
odbrambenog karaktera i da se temelji na ideologiji antikomunistike restaruracije i
revandikacijama izgubljenog graanskog rata, da je izazvan albanskim ovinistikoseparatistikim pokretom, hrvatskom ustaoidnom srbofobijom i muslimanskim
ovinizmom. Iako ga smatra anahronim i regresivnim, tvrdi da je ideoloki uslovljen i
istorijski neizbean posle internacionalizma KPJ i vazalstva srpskih komunista, a da se
javio i kao spontana, elementarna odbrana nacionalnog integriteta, prava i dostojanstva
ugnjetenog, razorenog i ponienog srpskog naroda (osi, 1992a: 138). Slino je i
Mihailo Markovi pravio razliku izmeu nacionalizama, a u iju korist ova tipologija ide
vidi se ve iz konstatacije da smo odbijali da priamo strancima o loim iskustvima s
naom braom. Za to vreme iza naih lea, naa braa nas ve decenijama ogovoraju i
klevetaju. Po njemu, postoji vrsta zloudnog, agrasivnog ovinizma koja se danas
neguje u Hrvatskoj, dok je, s druge strane, besmisleno identifikovati kao imperijalizam
elju jednog naroda da ivi u jednoj dravi. Nacionalizam je po njemu oblik grupnog
egoizma, kojim se svom narodu pridaju vea prava nego drugim narodima pa je ak i
onaj najdobroudniji, izraz jednostranosti, amoralnosti i nepravinosti, dok je smisao
patriotizma ljubav prema svom narodu. Ipak, i nacionalizam deli na benigni, jednostrani
koji gleda na sva pitanja iskljuivo u prizmi nacionalnog pitanja pa je uglavnom
teorijski, drugi je maligni, onaj koji izraava pretenzije dominacije svoje nacije i mrnju
prema drugim narodima. Kod Markovia postoji i neto to se zove nacionalna
senzibilnost uz zakljuak da nije nacionalizam ako se postavlja pitanje ravnopravnosti
(Markovi, 1994: 349352, 397, 453). I Mihailo uri implicira istu podelu nacionalizama
tvrdnjom da je bezumlje nacionalizma poelo da nagriza i delove naeg naroda, poto
je ve odavno uzelo maha kod drugih naroda s kojima smo doskora iveli zajedno (u:
Kneevi, 1994: 53).
61
Sasvim originalno je stanovite Zorana Obrenovia, po kojem srpski nacionalizam

krajem osamdesetih nije dobio dramatine razmere i nije bio opasnost po jugoslovensku
zajednicu. Argumente pronalazi u istoriji jugoslovenskih nacionalizama koja je istorija
antisrpskih nacionalizama kao i u prirodi srpskog nacionalizma koji je nacionalizam
povreenog dostojanstva, odbrambeni nacionalizam. Zakljuuje da u Srbiji ne vlada
ekskluzivni, nasilniki nacionalizam koji nesigurnost svoje egzistencije kompenzuje
ekstremizmom, nego neka vrsta umerenog nacionalizma, koji zadovoljava narasle
nacionalne emocije (Obrenovi, 1992: 6566, 109).
Danas, i kada se kritiki sagledava srpski nacionalizam, uvek je benigniji od
nacionalizama ostalih junoslovenskih naroda, kao kod autora po kojem su savremene
voe svih naroda bive Jugoslavije izrasli na podsticanju nacionalizma, u emu su
najdalje otili Hrvati, zatim muslimani, Slovenci i iptari, ali i Srbi sa svojim
nacionalizmom, istorijom i epovima, uz naglaavanje da Srbi nisu u opijenosti
sopstvenom istorijom i nacionalizmom nikoga proterali na osnovu nacionalne ili verske
pripadnosti. Ostali su dosledni injenici da nikoga nisu mogli dugo da vole, ali ni da mrze
(Gruji, 1997: 80). Isti trend je prisutan i u tezama da u procesu razbijanja SFRJ nije bilo
sa srpske strane ofanzivnog nacionalizma, ve samo onog koji je vlastite nacionalne
vrednosti uzimao u zatitu pa se tvrdi da je polazio od naela jednakog prava na
odbranu nacionalnog interesa, tj. srpski nacionalisti su traili za sebe ono to su na
jednak nain doputali drugima. Prirodan zakljuak je da srpski nacionalizam ne
ugroava druge nacionalizme na Balkanu, niti se kome preti niti se ko ometa da sauva
svoj nacionalni interes (Avramovi, 2000b: 108109).
U tekstovima pisanim u XIX i poetkom XX veka teko je nai definiciju nacije
budui da se ni sami pojmovi nacija i nacionalizam nisu esto pominjali, pa ak ni
rodoljublje ili patriotizam koji su imali rairenu upotrebu, nisu zasluivali teorijsko
uoptavanje. U meuratnom periodu nacionalizam je kao fenomen esto pozitivno
ocenjivan i imao afirmativnu konotaciju usled identifikacije sa nacionalnom pripadanou.
Tako se u vreme Prvog svetskog rata tvrdilo da su nacionalizam i nacionalna ideja u
srpskom narodu uvek bili neobino razvijeni a u spomenicima iz XIV veka pronalaeni
su tragovi razvijene svesti o dunosti i ljubavi prema narodu, pa se ve tada ocrtavaju
konture srpskoga nacionalizma koji se razvijao spontano i instinktivno jer je Srpstvo
svesno postajalo idol svih Srba. Isti autor je verovao da je srpski nacionalizam bio
potpuno formiran, kad je poela velika Francuska revolucija, koja je stvorila nacionalnu
ideju u Evropi (Stanojevi,1915: 911). Dugovenost i starina srpskog nacionalizma je
polazna osnova i teza po kojoj je sveti Sava tvorac svukolikog nacionalizma srpskog jer
je narodni ivot nedeljiva celina kako fiziki tako i duhovno i moralno. Nacionalizam
Svetog Save obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu dravu, narodnu
prosvetu, narodnu kulturu i narodnu odbranu, njegov centar ini narodna crkva koja je
kao duh koji oivljava ceo narodni organizam, uz zakljuak da je nacionalizam srpski,
kao stvarnost najstariji u Evropi, da je stariji 600 godina od evropskog, ali da je ne samo
najstariji ve i savreniji jer je jevanelski i organski. Evropski nacionalizam roen je u
62
buntu i u oajanju, dok je Svetosavski nacionalizam zapoet i ostvaren u tiini i radosti

stvaranja (Episkop Nikolaj, 1935: 89, 17, 28). Negacija veze izmeu srpske i Francuske
revolucije je u meuratnom periodu bila opte mesto nacionalistike misli a argumentacija
se svodila na tvrdnju da je srpska revolucija osobena i organska, nikla iz srpske muke i
iz srpskog pojma o pravima graanina i oveka (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 7677).
I u posleratnoj emigraciji pravila se razlika izmeu nacionalizama susednih i
srpskog, uz tvrdnju da su nacionalizmi suseda kao elik u sir, prodirali u srpsku zemlju i
na svima poljima nas sekli i tukli. A to su mogli da postiu samo zato to je na
nacionalizam bio mek i bojaljiv, prijatelj svih ljudi i svih naroda na svetu bez razlike
internacionalan, stidljiv, leviarski, sa zakljukom da je srpski nacionalizam uzorno
moralan, uzorno idealistiki, da je u davnoj kao i u novijoj istoriji, bio uzorno humanistiki
i legendarno moralno ist, da je udo od blagorodnosti u istoriji oveanstva za razliku
od susednih koji su kanibalski i kriminalni. Ovakvo shvatanje bilo je logian nastavak
uverenja da izmeu ovinizama i slabosti treba izabrati ovinizam, jer kako je autor pisao,
ako je narod jak, nita mu ne moe nakoditi hajka spolja a ako je narod slab, nita mu
ne vredi pravdanje kako on nije ovinista. Sa onim ko je jak svi raunaju makar bio i
ovinista a onoga ko je slab pa makar bio najvei antiovinista, niko ne zarezuje, a
najee ga jo i preziru, jer ne vodi rauna o svojim nacionalnim interesima (Drakovi,
[1947] 1990: 6667, 110123).
Nacionalni program nacionalna drava

Pretpostavimo srean sluaj da se velikosrpska politika
uvena uspehom i da Srbija zadobije Bosnu, Hercegovinu, Crnu
Goru i Staru Srbiju. Malo bi se nalo Srba koji to ne bi smatrali za
najveu sreu naeg naroda. Mi ne delimo to miljenje. Mi smo
kazali ranije da samo rutineri smatraju za interes narodni: veliko
zemljite, veliki broj podanika, sjajan dvor, [...] Narod bi iziao iz
borbe za Veliku Srbiju siromaniji i razoreniji no to je sada, a
ostao bi opet okruen istim neprijateljima kojima je i sada okruen,
i jo odozgo dobio bi za neprijatelje i svoju brau Bugare. Velika
Srbija morala bi kupovati prijateljstvo u neprijatelja poniavanjem i
rtvovanjem interesa svog naroda, [...] i ranije ili docnije takva
politika morala bi se zavriti kakvom spoljanjom ili unutranjom
katastrofom. Srpski narod van Kneevine dobio bi vrlo malo, a
narodu u Kneevini, u Velikoj Srbiji, bilo bi mnogo gore no to mu
je sada u maloj Srbiji. [...] Velika Srbija i tesna je i rava zgrada,
pa stoga i nije kadra da obezbedi srpske narodne interese
(Markovi, [1869] 1960: 110111).
Danas ne bi smeo putovati u drutvu sa g. Pantom
Srekoviem u Slavoniju in Macedoniam a to ne smem, kriv je
ovinista Panta i njegov rad oko irenja misli o srpskom
ujedinjenju. Ja se sada pribojavam ne samo Pantinih Bugara ve
i nepantinih Blgara i Blgaraa, pa ne smem s Pantom vrat lomiti
po loem zanatu oko iranja pomenute misli (Ruvarac, [1885]
1934a: 166).
Velika Hrvatska Ante Starevia u stvari je isto to i
Velika Srbija. Razlika je formalna, samo u imenu (Skerli, [1912]
II, 1964: 125).
Ako teorijska razmatranja o nacionalizmu nikada nisu previe zaokupljala panju

srpskih intelektualaca, jer su ga uglavnom identifikovali sa nacionalnim identitetom pa im
od pomoi nisu bili ni ruski teoretiari koji su jasno razdvajali ova dva pojma, npr. tvrdnjom
da su plodovi nemakog naroda Lesing i Gete, a rezultati njihovog nacionalizma nasilno
ponjemavanje susjeda gde se pozitivna snaga narodnosti preobraa u negativni napor
nacionalizma (Solovjev, [1883] 1995: 25), razmatranja o sadrini onoga to bi trebalo da
bude nacionalni program, bilo da su ga tako nazivali ili ne, bila su sveprisutna. To dosta
govori o programatskom pisanju ovih autora, koji su se mnogo manje uputali u sadrinu
64
problema, pretpostavljajui znaaju samog drutvenog fenomena, neposredne politike

potrebe i aktuelnu drutvenu stvarnost. Uz ideju nacionalnog programa kao pravca
politike aktivnosti, mnogo vie nego sam nacionalizam, razmatrana je ideja nacionalne
drave. Ako bismo traili inicijalne motive srpskih intelektualaca krajem XIX veka u
razmatranju ovih pitanja, onda bismo, pored primarne drutvene stvarnosti, izvorite
njihovih ideja mogli nai u vremenu primerenom uverenju da teritorijalno mala drava
nema uslova za opstanak, i da bez imperijalnih pretenzija, tj. osvajanja teritorije i
dravnog irenja, ne postoje uslovi ne samo za njen napredak, ve ni za njen opstanak. S
druge strane, mitologija na kojoj se inae baziraju nacionalizmi XIX veka, istorijska svest
o nekadanjoj veliini i snazi, uz trenutno prisutan inferioran politiki poloaj, proizvodili su
neusklaenost izmeu velianstvene slike sopstvene nacije u prolosti i njene minornosti
u sadanjosti, to je produkovalo vizije budunosti potpuno neusklaene sa realnim
mogunostima (i potrebama), a koje su bile pri tom oslonjene na nerealne i uitane
pretpostavke o rasprostiranju nacije.
Krajem XX veka, meutim, u bitno izmenjenim okolnostima egzistencije velike
Jugoslavije, nacionalni program je znaio, ne kao sto godina ranije ma kako nerealnu,
ali ipak integraciju ve naprotiv, dezintegraciju ve postignutog i separaciju od svih
nacionalnih neistovetnosti, zadravajui pri tom i dalje u osnovi istu ideju o velikoj dravi.
Bitna razlika u odnosu na XIX vek proisticala je iz motiva za ispoljavanje takvih tenji.
Umesto dravnog opstanka i prosperiteta, dakle politikog racionalizma, u novom
vremenu primarni motiv bio je doslovno shvaena ideja ujedinjenja srpstva sa
znaenjem ujedinjenja srpskih teritorija to ni u vreme kada je ova sintagma stvorena
(u XIX veku) nije bio njen primarni sadraj. Naprotiv, ujedinjenje srpstva tada je bilo
samo moralno pokrie za eksplicitno iskazivana uverenja o jedinoj mogunosti
ekonomskog prosperiteta i politike nezavisnosti, a o emu najvernije svedoi fleksibilnost
i lakoa u promenama pravaca ujedinjenja i osloboenja brae. Tako se ni na kraju XX
veka nisu obistinile nade da e, poto svakome mora biti jasno kako je ovaj na
namueni svet mnogo vie trpeo od velikodravlja (Grosstaaterei) nego od malodravlja,
i re velikodravlje jednom postati poruga (Hajzinha, [1940] 1996: 76).
U jednom delu intelektualne elite i krajem XIX i krajem XX veka gotovo se moe
govoriti o opsesiji nacionalnim programom svi Srbi (etniko pravo) u jednoj velikoj
dravi (istorijsko pravo), sa svojim morem (dravno pravo). Uz pretpostavljenu hrabrost
i sa pravom maa i uloene krvi, uz slogu svih neosveenih Srba (Crnogorci,
Makedonci, Muslimani, Hrvati koji e biti primljeni u krilo nacije), nacionalni program" je
znaio osiguranje budunosti. Dananje redukovanje na pravoslavne u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini je samo privid, jer je ideja o teritoriji ostala u osnovi, sa morem u (pod)svesti
a sa znaenjem trajnog osiguranja iste nacionalne budunosti. Nekada rasprostranjeni
pojmovi krv i rasa danas se slabo koriste, krv samo u smislu rtava i pobeda, a
rasa u smislu nacionalnog bia i duha sa razliitim neekspliciranim rasnim
osobinama, mada je i danas prisutan pokuaj glorifikacije tzv. dinarske rase, koja se
65
identifikuje sa srpstvom i po ko zna koji put se reafirmie vulgarizacija Cvijievih radova. 77

Na delu je bilo i ostalo ogromno nerazumevanje koje je proisticalo iz himere
nacionalnog programa koji e napisati umovi a ostvariti narod po cenu svih rtava i
jednom za sva vremena ostvariti ideal velike drave. Pri tom, ne stoji mogua teza da
svaka ocena nacionalnog programa proistie iz uspenosti njegovog sprovoenja, pri
emu bi trenutno ostvarenje vodilo pozitivnom vrednovanju, a neuspeh negativnom, jer u
osnovi vrednovanja moe da bude samo njegova sadrinska racionalnost bez obzira na
trenutnu realizaciju ili propast.
Pred ratove devedesetih, nacionalistiko krilo srpskih intelektualaca razraivalo je
sve mogue varijante ujedinjenja srpstva. Pri tom se ne moe nai nijedan koji bi u
svojim razmiljanjima pokazao celovitiji sistem i razraeniju ideju. Svi njihovi nacionalni
programi bili su dnevnog karaktera, zavisili od onoga to im je u datom trenutku padalo
na pamet kao mogunost, pa nije udno to su od svojih vizija lako i odustajali. Jedina
konstanta bilo je ujedinjenje srpstva, a specifinost u gleditima bilo je verovanje u
odabranu elitu koja je pozvana da obznani nacionalni program, tj. put kojim e ono biti
ostvareno. Prednjaio je Dobrica osi koji je jo krajem 80-ih eksplicirao njegove
nosioce i tvorce, prepoznajui ih u piscima i uopte u intelektualcima koji su nekad
oglaavali ujedinjenje nacije, a danas oglaavaju i njihovo razjedinjenje. Po njemu
srpski intelektualci stoje pred novim istorijskim izazovom: oglaavanje novog nacionalnog
programa. Oni ga danas apuu, o njemu se uglavnom usmeno spore, ali ga jo uvek u
bitnim sadrajima ne imenuju (osi, 1992a: 138). Slino, i po Vasiliju Krestiu
nacionalni programi su acta secreta za koje zna samo najue rukovodstvo (u: Vueli,
1992: 97), a po Mihailu Markoviu nacionalni program je delo nekoliko odgovornih,
mudrih linosti intelektualaca i politiara (Markovi, 1994: 354).
osi je poetkom devedesetih programski pisao: ...ne teiti etniki istoj Srbiji,
ali osloboditi one koji se sa Srbima ne oseaju slobodnim i koji Srbima ograniavaju i
zagauju slobodu na njihovoj zemlji. Odmah i radikalno poeti reavanje kosovskog
pitanja razgranienjem sa Albancima na osnovi etnikih, istorijskih i kulturnih prava.
Prizivao je kolektivni um, kolektivnu matu koji treba da rade na stvaranju novog
nacionalnog programa (osi, 1992a: 176178), dok je Pavle Ivi oajavao to je na
kraju Prvog svetskog rata srpsko politiko vostvo uinilo sudbonosnu greku. Trebalo je
izabrati opciju Velike Srbije, koja bi obuhvatila sve zemlje sa srpskom veinom,
eventualno i bosanske muslimane, tada jo nacionalno neuobliene, i nita vie. Zapadnu
meu trebalo je postaviti otprilike tamo gde su sada granice srpskih krajina (Ivi, 1991:
191). I Ljubomir Tadi je bio zagovornik programa ujedinjenja svih Srba i stvaranja velike
Dinarski tip, o kome je Cviji govorio kao o etnikoj injenici, publika je pretvorila u nacionalni
ideal, kojim su se mladi ljudi oduevljavali [...] Pri tome pretvaranju u nacionalni ideal, dinarski tip prilino
je uproen. Isticao se najvie njegov dinamizam, njegova plahovitost i junatvo [...] Ovo popularno
shvatanje dinarskog tipa prevazilazilo je Cvijieva zapaanja, i znailo je oivljavanje, u neto drukijem
obliku, starih verovanja o herojskom karakteru srpskog naroda (Jovanovi, [1957] 1991: 554).
77
66
Srbije. Verovao je da su sve opozicione partije u Srbiji, izuzev UJDI-a, bliske u stavu da
srpski narod treba da ivi u jednoj dravi, kao i da se nikada ne moemo odrei
fundamentalnog cilja, da se 200 godina borbe srpskog naroda za osloboenje i
ujedinjenje pobrie gumom i da se kae mi se odriemo velike Srbije, ne, to ne moe.
Tvrdio je da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili veina, mi
ne smemo nikada prihvatiti kao definitivni gubitak ve kao okupaciju trenutno jae sile
pa te krajeve ne treba smatrati izgubljenim ve okupiranim, kao i da mi pretendujemo na
te krajeve kao na nae krajeve (Tadi, 1999: 263, 323342). A po Mihailu Markoviu,
ako do dogovora o Jugoslaviji ne doe, druga mogua opcija je federativna zajednica
Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine i Krajine. Ukoliko bi bosanski
muslimani i Makedonci odbili da ostanu u takvoj federativnoj zajednici, preostala bi trea
opcija: samostalna drava srpskog naroda u koju bi ule Srbija, Crna Gora, srpski deo
Bosne i Hercegovine i Krajina (Markovi, 1994: 284). I Milorad Ekmei je smatrao da se
srpski narod mora ujediniti u viem stepenu nego to je sada. Ostatak Jugoslavije, kojoj
bi se pridodali srpski delovi iz Hrvatske, kao posebno telo, jeste jedno od najbliih
reenja (Ekmei, 1992: 44). Iako teorijski protivnik religijskog nacionalizma, Ekmei
sasvim praktino postavlja srpski nacionalni program tvrdei da je u Bosni katastar
pokazivao da su Srbi drali 64% cele zemlje (Ekmei, 1999: 414).
I Miodrag Jovii je verovao da je srpski nacionalni interes bez svake sumnje,
okupljanje svih Srba u jednoj dravi, to po njemu ne znai nikakvo stvaranje Velike
Srbije, iji je naziv inae, kako je poznato, austrijskog porekla, nego jednostavno
stvaranje Srbije, tolike kolika je, kao jedinstvene drave srpskog naroda, 78 zakljuujui da
praktino u pitanju su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina (u: Kneevi, 1994:
244246). Piui 1991. o aktivnosti Srpskog kulturnog kluba pred Drugi svetski rat, i
objavljujui njihove tekstove u osvit ratova 90-ih, Jovii je definisao svoje shvatanje
trenutnog nacionalnog programa identifikujui ga sa nacionalnim programom ove
grupacije. Ocenjujui da je srpska nacionalna svest izmeu dva rata bila u velikoj meri
zaputena, on konstatuje da se Klub u plemenitoj borbi za srpstvo zalagao za ideje koje
su uglavnom danas nae i da nam predstoje manje-vie iste borbe u koje se i Srpski
kulturni klub u svoje vreme uputao (Jovii, 1991b: 5). A u emu su se sastojale te iste
borbe Srpskog kulturnog kluba poznih 30-ih i srpskih intelektualaca poetkom 1991? U
konstatacijama objavljivanim u njegovom listu da je srpska Otadbina svugde gde god je
78 Zanimljivo je da mnogi savremeni intelektualci nacionalistike provenijencije ponavljaju istu
reenicu da je velika Srbija austrijski, odnosno hrvatski produkt. Velika Srbija je jedna od neprijateljskih
floskula smiljenih u austrougarskim ratnim tabovima (M. Bekovi u: Vueli, 1992: 69), bauk velike
Srbije [...] stara je krilatica koja je u nacionalnu podsvest nesrpskih nacija ucepljena ve u vreme tzv.
veleizdajnikih procesa (Lj. Tadi u: Vueli, 1992: 113), stara je praksa nekadanje, austrougarske
politike bila da svaku srpsku misao [...] proglasi za velikosrpsku (V. Kresti, u: Vueli, 1992: 80)... Ko je
prvi meu njima tu misao izbacio teko je proceniti, tek u nju su verovali i vezivali je za veleizdajnike
procese poetkom veka. Zanimljivo bi bilo njihovo miljenje o emu su onda pisali Svetozar Markovi, ili
bilo koji od autora iz XIX veka koji su, bilo negirajui ili prieljkujui, pominjali ba veliku Srbiju?
67
Srba, od Subotice do Dalmatinskog Kosova kraj ibenika, i od Suaka do evelije. Sve

zemlje gde god Srbi ive, bez obzira na plemensko-administrativne podele ve izvrene ili
koje e se izvriti, srpske su zemlje isto onoliko koliko i hrabra umadija i koliko i gordi
Loven. Srpske su zemlje i Kordun i Lika i delovi Dalmacije i delovi Slavonije, i srpska
Vojvodina i srpska Bosna, uz usklik jednoimenoj i jednokrvnoj brai da su sa njima
jedno i nedeljivo zauvek i da se na njih i u dobru i u zlu mogu neogranieno osloniti
(M.M. [1939] 1991: 5758). Posebno mesto u programskim tezama Srpskog kulturnog
kluba imao je Dubrovnik. Po urednitvu, cvet dubrovakih intelekualaca pripadao je
Srbima katolicima koji su dali uglavnom, sve ono ime je novi Dubrovnik obogatio nau
nacionalnu nauku i kulturu. Zbog toga, Dubrovnik svojom visokom nacionalnom sveu
zauzima jedno od prvih mesta u naem narodu. Ne zadravajui se na oseajnom planu,
urednitvo Srpskog kulturnog kluba je naglaavalo da je preko polovine predratne
imovine svih Dubrovana bilo u rukama Srba, da su u XIX veku najistaknutiji Dubrovani
upirali svoje oi u Beograd i Srbiju. Primeujui da je u njihovo vreme veina
dubrovakog stanovnitva uz hrvatski narodni pokret, naglaavalo se da ne moe jedna
generacija Dubrovana traiti za sebe iskljuivo pravo da samo ona najbolje predstavlja
istinske potrebe i interese Dubrovnika. Slobodno se moe kazati da ovo to se danas vidi
i uje u Dubrovniku i nije pravi Dubrovnik. Jedino one desetine i desetine generacija starih
Dubrovana, ije su oi stalno bile uprte prema Hercegovini, Srbiji i ostalim naim
balkanskim oblastima, mogu da se smatraju pravim predstavnicima Dubrovnika (Jako
srpstvo..., [1940] 1991: 134138).
Uz navedeni zbornik Jako srpstvo jaka Jugoslavija i zbornik Neugaeno srpstvo
doneo je 1992. gotovo sve relevantne tekstove srpske emigracije u kojima su definisani
nacionalni programi u posleratnom periodu, obogaeni doprinosima savremenih
intelektualaca. Prireiva Dragan Suboti tako pie o vekovnom snu generacija srpskog
naroda da svi Srbi, dokle god dopire srpsko ime i pravoslavna vera, ive u jednoj
kompaktnoj etnikoj celini, dok se u emigraciji iskristalisala misao o Velikoj Srbiji kao
politikom idealu, a protiv Jugoslavije koja je bila jaram za srpski narod i komunizma
koji je najvee zlo koje je zadesilo Srbe. Autor tvrdi da je Memorandum SANU u
emigraciji doekan sa pritajenim zadovoljstvom jer ono to su u emigraciji decenijama
pisali i govorili, sada se pojavilo u zemlji, pa je 1990. politika emigracija videla ansu za
vekovno ostvarenje srpskih nacionalnih ideala i ciljeva: uobliavanje svesrpskog
nacionalnog programa i njegovu istorijsku realizaciju da svi Srbi ive u jednoj
nacionalnoj dravi, etniki kompaktnoj, svetosavskoj, pluralistikoj, demokratskoj i
dravnoj zajednici sa vrhovnim Domainom dinastijom Karaorevia na elu. Suboti
zakljuuje da ostaje otvoreno pitanje za ovaj i budue narataje: da li je ova generacija
srpskih politiara i misleih ljudi uspela da iskoristi istorijski trenutak, i, bar delimino,
realizuje osnovne ciljeve srpskog nacionalnog programa (Suboti, 1992: 12, 21, 3637).
U zborniku su zastupljeni stavovi da je istorijski poziv i sveta dunost svih Srba da to
pre povrate lik svojoj otadbini, majci Srbiji, da ponovo oslobode sve srpske krajeve, i da
u istorijskim i etnografskim granicama srpskog prostora obnove svoju nacionalnu dravu u
68
kojoj e svi Srbi biti slobodni i ujedinjeni (Spalajkovi, [1964] 1992: 87). Zastupljen je i
zahtev da kad se srui druga Jugoslavija sa njenim komunistikim reimom, da se
definitivno i jasno obelei srpsko etniko podruje, da Srbin zna ta je njegovo i da se za
to svoje bori kao lav, kao njegovi stari. Prisutna je i tvrdnja da su se Srbi predaleko irili,
ali je krajnji bilans povoljan jer mi smo, po svoj prilici, vie etnike teritorije dobili nego to
smo izgubili (Kosti, 79 [1957] 1992a: 250252), pa budue granice Srbije nee biti
mnogo manje nego granice Jugoslavije, relativno ak due (Kosti, [1962] 1992c: 263).
I trei zbornik Catena mundi, objavljen iste godine, nosi iste poruke zapisane u
razliitim (neobeleenim) vremenima. Tu se lamentira nad rezultatima mirovne
konferancije posle Prvog svetskog rata, pita se ta bi bilo da nije stvorena Jugoslavija i
zakljuuje da bi bile utvrene granice Srbije koja bi jo tada obuhvatila sve krajeve, koji
srpski govore. Srbijina granica prema Hrvatima jo tada bi ila od Senja na Ogulin, Glinu
pa rekom azmom do Drave. Ono Srba to bi, ipak, preko granice ostalo kod Hrvata
preselilo bi se u tu ujedinjenu Srbiju (orevi, 1992: 839). Zastupljen je i stav da su Srbi
kroz vie stotina godina teili stalno samo jednom cilju: osloboenju i ujedinjenju svih
Srba u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Vojvodini i Makedoniji, da je to svakom
Srbinu bio najvii politiki ideal. Podela Bosne smatra se neminovnom pa se crta i
granica izmeu Srba i Hrvata koja bi ila linijom izmeu Srema i Slavonije, a u Bosni
visovima s one strane Bosne i Neretve, ili, u za nas povoljnijem sluaju, dolinom Vrbasa
pa do mora (Milanov, 80 1992: 767771).
ak i krajem 90-ih, posle svih traginih ratnih iskustava, pisalo se da je u ovom
trenutku SR Jugoslavija minimum dravnih interesa srpskog naroda, ako ve nismo mogli
i umeli da uspostavimo jedinstvenu srpsku dravu na jedinstvenom srpskom etnikom
prostoru (Gruji, 1997: 83), odnosno, zacrtan je srpski etniki prostor koji podrazumeva
sve teritorije na kojima je srpski narod iveo kao etnika veina pre razbijanja prethodne
Jugoslavije, a to znai: Srbiju i Crnu Goru, Republiku Srpsku u granicama pre
bombardovanja NATO-a i agresije Hrvatske u jesen 1995. godine, i Republiku Srpsku
Krajinu sa Sremsko-baranjskom oblau. Bez iluzija da e ti izgubljeni srpski krajevi
uskoro biti vraenu u sastav srpskog etnikog prostora, navodi se da niko ne sme da se
zauvek odrekne prava na te prostore i da njihov gubitak smatra konanim, odnosno, da
srpski narod u svom nacionalnom programu mora i dalje da rauna na taj prostor kao
svoje neotuivo istorijsko pravo (Radinovi, 1997: 286). I danas su prisutni autori koji za
sve poslednje poraze i dalje optuuju odsustvo nacionalnog programa u teritorijalnom
smislu, jer srpski etniki prostor (SEP) jo nije ni teorijski ni teritorijalno tano odreen.
Posle Garaaninovog Naertanija Srbi nisu imali nacionalni program, to je bio veoma
vaan uzrok srpskih poraza u poslednjih 50 godina. Bez nacionalnog programa se ne zna
ni veliina etnikog prostora (Ili,1997: 414).
79
80
Kosti Lazo (18971979), dr, profesor Pravnog fakulteta u Subotici.

Zbornik Catena mundi ne sadri godine prvog izdanja reprintovanih tekstova.
69
Ovo je samo mali deo vizija srpskog nacionalnog programa definisanih meu
nacionalistiki orijentisanim srpskim intelektualcima u predratno i ratno vreme 90-ih
godina ili starijih teza tada reprintovanih zbog identinosti postavljenih zahteva. U kojoj
meri su oni atavizam starih ideja i predstavaljaju kontinuiranu vezu sa idejama autora iz
prolosti, a u kojoj su novonastali, najbolje moe pokazati osvrt na shvatanja starijih
autora u raznim istorijskim situacijama u kojima se nalazila Srbija u proteklom veku.
U zavisnosti od politikih okolnosti prvi srpski nacionalni program Naertanije
(1844) razliito je ocenjivan kada je bilo politiki poeljno kao jugoslovenski, kada nije,
kao srpski nacionalni program. Ali o njegovoj recepciji kod srpskih intelektualaca moe se
govoriti tek od poetka XX veka budui da je decenijama bio nepoznat javnosti, pa kao
takav nije mogao mnogo uticati na intelektualce XIX veka. Autori XIX veka razliito su
videli buduu srpsku dravu. Tako je Vladimir Jovanovi obeleavao granice srpskog
duha tvrdei da pruga kojom Marko od Prilepa pa preko Beograda i Dunava dolee
Varadinu; ili ona kojom on niz Kosovo, i od Pazara preko Srbije i preko Save jezdi u
Karlovce, da pokae Madarini kako je Srbin svugde svoj, ta pruga moe se upravo
protumaiti, kao struja narodnoga duha koju sila Madarine i njegovoga brata Turina,
kao i nikoja druga sila nemoe presei i razbiti (Jovanovi, 1870: 9192).
U prolosti je bilo i eksplicitnijih teza kao to je ona da je prava Srbija daleko i
daleko izvan granica njenih, dok je kneevina samo repi Srbije. Autor je optuivao
Srbe iz kneevine da se bave samo sreom Srbije koja i nije Srbija no najmanji deo repa
njenog, pa im je poruivao da se opamete dok nije jo dockan i da se udrue, te tako
da postanemo ljudi, drava i narod, a inae e nas nekada prodreti i progutati tua hala i
sila (Milojevi, 81 1871: 36, 134). Ili teze da od sastava oba Drima do dna Ohrida, Dorjana
i Strume, srpski su predeli, pa trebaju i moraju, ma kad bilo, da Srbiji pripadnu
(Aleksijevi, 82 1878: 46), kao i one kojima se poruivalo da se srpstvo mora jednom
ujediniti, da su Srbi uvek mislili samo maem da oslobode sebe i ostalu brau svoju, a
sredite Srbije je tamo gde Nemanja stvarae Srbiju (gornji tokovi Morave, Strume i
Vardara), uz zakljuak da svaki Srbin treba da pritie k centrumu prvo, ako eli ivota
imenu Srbije pa tek onda da se pone iriti naokolo, i okolne oblasti i krajita prigrljavati,
jer je stoar budue Srbije (Skoplje) sada u najveoj opasnosti (Veselinovi, 1880: 32;
1888: 2, 3637).
Anonimni autor je pisao da srpski narod ivi u Bosni, Hercegovini, Staroj Srbiji,
Sremu, Bakoj, Banatu, Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji pa je zakljuivao da treba da se
sve prisajedini Srbiji (V.M.G.M., 83 1882: 74), dok je drugi svoju knjigu zapoeo
konstatacijom da svaki dobar Srbin mora smatrati za ideal svojih tenja: sjedinjenje svih
svojih zemljaka u jednu veliku srpsku dravu, a tu spadaju, kako kae, pored austro-
Milojevi S. Milo (18401907), istoriar, direktor gimnazije u Valjevu, Beogradu i Leskovcu.

Aleksijevi Dimitrije, iz Raosoka u okolini Dibre.
83 Vid. Medakovi, V.M.G.
81
82
70
ugarskih Srba i braa koja stenju pod tuom vlau (Gopevi, 84 1890: 6). U prolosti je
bilo autora koji su verovali da je nekada jedna velika Srbija postojala pa se od te velike
Srbije jedan deo oslobodio a drugi nije. I taj drugi deo zove se danas Stara Srbija (Bdin,
1903: 5). A bilo je i onih koji su smatrali da iz Makedonije treba izdvojiti ono to je
nesumnjivo srpsko, bugarsko i grko i prisajediniti ih dotinim jedinicama, uz zakljuak
da je napaeni narod u Makedoniji balkanski Prometej, pa Srbi moraju biti na svom
mestu, gotovi na nove rtve i podvige, oelieni za najviu Golgotu, posle koje neminovno
nastaje vaskrs (Ivani, 1908: 558559). Prisutna su bila i uverenja da ako Srbija ne
proiri svoje granice i na Kosovo polje, nikad nee ostvariti najsvetije narodne ideale,
ujedinjenje srpstva, a ako ne prisajedini Ove polje, nikada nee povratiti sebi onaj
znaaj, koji je imala srpska drava u Srednjim Vekovima, uz tvrdnju da je srpski narod
pod imenom Srbija, Srpske Zemlje uvek podrazumevao zemlje koje su sainjavale
etnografsku Srbiju, kraljevinu Srbiju Milutina, Deanskog i Duana, a to su zemlje u
kojima i dananji dan lebdi genije srpski i u kojima se i dananji dan uje govor srpski
(Hadi-Vasiljevi, 85 1906: 9, 57).
Vreme Balkanskih ratova prirodno je bilo najplodnije u pokuajima definisanja
nacionalnog programa. Tada je i Ljubomir Jovanovi pisao da Staru Srbiju treba pridruiti
Srbiji jer je ona mala i sa toliko strana zatvorena kao zaguena (Jovanovi, 1910ih:
13), a Stojan Proti je odricao da je namera Srba da stvaraju Srbe tamo gde ih nema, ali
je potvrivao da je ivotno pitanje osloboenje i ujedinjenje Srba, pa ko nam otima
roenu brau, mi emo s bolom istina u dui ali po nevolji biti protiv njega. To treba da
znaju i braa od strieva i strievi, pa da ne diraju u te osetljive ice, jer je postojea
Srbija mala i nejaka, samo jabuka u koju e lako svagda zagristi svaki halapljivac
(Proti, 1912: 3335).
Jovan Radoni je opaao jo u prvim vremenima tenju srpskog plemena da
pod svoju zastavu okupi i udaljenija srodna slovenska plemena i da izbije na Jadransko
More (Radoni, 86 1912: 4), a Andonovi se alio na brau i susede konstatujui da svi
narodi imaju svoje sfere interesa, samo Srbi je ne smeju imati!-nigde i na koju stranu! Ta
Srbi treba da se odreknu svoje sjajne prolosti, i svoje budunosti, pa e onda postati u
sadanjosti najbolji narod na svetu. Obeleavao je junu granicu jezerima smatrajui da
je do nje na osnovi istorije, jezika, obiaja, narodne poezije, narodnog oseanja, pa i
nacionalne svesti stara srpska zemlja na kojoj su samo Srbi i srpska plemena
starosedeoci i to je njihova zemlja! sve druge narodnosti su pridolice i mogu biti
tolerirane. Tvrdio je da je neoprostiv greh i nepravda od sviju i naih i stranih pisaca,
kada nas nazivaju ovinistima, to branimo i traimo samo ono to nam po devizi suum
84
Beu.
Gopevi Spiridon (18551936), publicist, ratni dopisnik, slubenik srpskog poslanstva u Berlinu i
85 Hadi-Vasiljevi Jovan (18681935), dr, istoriar, inovnik u Ministarstvu inostranih dela u

Skoplju i Beogradu.
86 Radoni Jovan (18731956), dr, istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.
71
cuique neosporno pripada, a knjigu je zakljuio usklikom neosloboenoj brai koja su

svoje molitve poloila u temelj Valikoj Srbiji Bog im ispunjava molbe i nade, i Velika se
Srbija ve podie (Andonovi, 87 1913: 2024, 107). Oraovac je pisao o srpskoj Atini
ponosnom Dubrovniku i vitekoj i nepobjednoj srpskoj parti Crnoj Gori, koje su jasno
dokazivale da Srbin nije umro i da ne moe umrijeti a jasan politiki cilj je definisao
tvrdei da su Albanija, Stara Srbija i deo Makedonije srpske zemlje, pa je oajavao to
ruski car nije mogao rei jednu samo rije da bude velika Srbija i bila bi velika Srbija i
velika Rusija imala bi uza sebe veliku Srbiju koja bi bila prirodni i neprekidni saveznik
svemone Rusije, koju bi sa Rusijom vezala krv i vjera, zavjet i blagodarnost (Oraovac,
1913: 26, 44, 81). 88
Znaaj veliine drave za odranje mira na Balkanu potencirao je i Jovan Cviji.
On je 1914. pisao o Srbiji kao zametku neznatnog prostranstva koji se stalno proiruje, a
koji je u neposrednoj vezi sa velikim nacionalnim sposobnostima naroda. Navodio je i
jedan oseaj velike intenzivnosti, gotovo beskrajno snaan, koji goni na proirenje Srbije
i manifestuje se oslobodilakim pohodima Karaoreva vremena prema Zapadu i Jugu.
To je nacionalna misija Srbije; ona je zemlja misije. Negirao je da je to tenja dinastije ili
vladaoca, ve je to jedna besvesno jaka misao i volja celoga naroda. Po njemu je
istorijskim razvitkom to oseanje formirano, i narodna dua je stvorila svoje tenje i
programe, koji su skicirani u narodnim pesmama. Verovao je da je ulo u optu svest da
Srbija, ograniena na severne komunikacione i izvoznike pravce, mora ostati
nesamostalna, pa je program, skiciran u narodnim pesmama bio ojaan ekonomskom i
ivotnom potrebom. Tvrdio je da se ustalila jedna svest i jedna zajednika volja koja je
bila bez nacionalnog snobizma, megalomanije i ovinistikog preterivanja, i zakljuivao
87
drutva.
Andonovi Milan (18491926), profesor na Velikoj koli u Beogradu, lan Srpskog uenog
Ustajui protiv tutorisanja velikih sila, Oraovac trai za male narode samo ono, nato i po
ljudskoj i po Bojoj pravdi imaju pravo da trae, a to je, da mogu ivjeti svojim ivotom ne traei nita
tue i uvajui i traei samo ono to je neosporimo svoje.[...] Zar moe ko i misliti da Arbaniju moe
napustiti srpska pobjedonosna vojska? Zar se po Arbaniji ne nalaze mnogi i silni grobovi srpskih ratnika i
pobjednika, koji sobom pozivaju sve Srbe, narod, vojnike i hrabre oficire, da ih zajedno sa srpskim
pravom nad Arbanijom uvaju, brane i ouvaju, ne prezajui od novih rtava i novih grobova preko kojih
se mora ouvati nae srpsko sveto i istorijsko pravo.[...] taj viteki predak dananjih kosovskih osvetnika
uzeo [je] batinu u ruke i tom golom batinom udario silnoga Sultana, gospodara istoka i zapada po
njegovoj blistavoj kruni i tim nadovjeanskim udarom onasvijestio Sultana i iz te blistajue krune izvadio
najljepi alem kamen, a to je dananja Srbija, koja vitekim djelima svoga nesravnjivog vojnika i
osvetnika blista meu drugim narodima. Srbi su se i sa veim halama nosili i borili se, pa se borbom
oeliili i neumorili se, spremajui se na novu kad i kamo svetiju i miliju borbu, iz koje e Srbin izai jo
jai i zablistati sjajem narodnog jedinstva, za im tee, o emu misli i to eli svaki Srbin i svaka Srpkinja,
bez razlike stanja, zvanja i vjerske podvojenosti. A Crnogorci e prije svi do jednog listom izginuti, nego
to e dozvoliti, da se u Skadru ugnjijezdi tua, nesrpska vlast jer su Srbi od doseljavanja na Balkan bili
svjesni svoje moi i narodnosti svoje pa su obrazujui drave svuda unisili mir, red i jednakost i tako
pridobijali za sebe sve pokorene narode (Oraovac, 1913, 4556).
88
72
da zbog istinitosti, krotkosti i umerenosti naeg narodnog programa mogli smo nai
kontakta na vie strana a to je razlog to ni u ratovima koji su voeni, po njemu, nije bilo
preterivanja (Cviji, 1914: 416).
I Simi je iao duboko u prolost traei osnove savremenog nacionalnog
programa pa je podvlaio da je jo u XI veku postojalo carstvo koje je bilo kratkovremeno
ali je to bila prva izrazita pojava o jedinstvu oseaja i tenji srpskoga naroda kod koga je
pojam o politikom ujedinjenju postao opta svojima sviju plemena i dravica. Vlada
Nemanjia je po njemu bila sjajna manifestacija srpskog nacionalnog buenja, dok je
Bitka kod Velbuda reila pitanje Makedonije u srpsku korist ime su jednim snanim i
silnim zamahom maa, razbijeni [su] za svagda bugarski osvajaki planovi prema srpskim
zemljama pa je tim datumom obeleen period zgrupisavanja srpskog i bugarskog
naroda u svojim etnikim oblastima (Simi, 89 1918: 3639, 52, 103). I Panta
Radosavljevi je piui o Makedoniji tvrdio da je kolevka srpstva na srpskom jugu, za koje
je Srbija rtvovala sve a te rtve poruuju naim neprijateljima: Sebi ruke od June
Srbije, isto kao i od umadije (Radosavljevi, 90 1925: 104), dok je u meuratnom periodu
Tihomir orevi tvrdio da je Srbija od poetka znala da je ne samo opta tekovina
srpskoga naroda, no i da je stvarana da bude centar, iz koga e se olakavati patnje i
spremati osloboenje onih delova srpskoga naroda, koji su ostali pod tuinskom vlau.
Podseao je da tradicija o Marku Kraljeviu koji e se probuditi i osloboditi i ujediniti
srpski narod poznata svakom srpskom detetu, pa zato, kad su 1912. godine, srpski
vojnici kao na krilima leteli i oslobaali Makedoniju od turskog ropstva, sugerisani
narodnom tradicijom, koju jo od kolevke svi znaju, njima se inilo da su pred sobom
videli Kraljevia Marka (orevi, 1929: 131, 182).
U svojim ranijim radovima, i Stanoje Stanojevi je teorijski razraivao ideju
prirodnih i vetakih drava, pri emu su prve nacionalne po jeziku, obiajima i
sklonostima, a druge mnogonarodne, anacionalne i ak antinacionalne. Prve su
nastajale i na najniem stepenu kulture a druge, vetake stvorio je istorijski razvitak
protivno najelementarnijem principu narodne slobode. Zato je po njemu vana injenica
da su u prolosti srpske drave radile na tome da okupe oko sebe i skupe u jednu
zajednicu i sve druge oblasti, u kojima je srpski narod stanovao, pa iako tenja za
narodnim jedinstvom nije bila svesna, ipak je ona u svima srpskim dravama bila jasno
izraena. Smatrao je da su ve aslav, Vojislav, Mihailo i Bodin radili u tom pravcu a
Nemanja i njegovi naslednici uspeli su da skupe u jednu narodnu dravu gotovo sve
srpske zemlje. Zakljuivao je da se u srpskom narodu uvek znalo i osealo, da slobodna
srpska drava vodi rauna o onim Srbima, koji su u ropstvu, da se ona uvek za njih brine,
i da e uvek raditi na tome, da i njih oslobodi navodei da i Srbe u Austriji treba osloboditi
jer i oni robuju, isto kao i Srbi u Turskoj (Stanojevi, 1915: 38, 1116). Pisao je o
Simi Stevan (1882?), direktor gimnazije u Prizrenu.
Radosavljevi Panta (1876?), pukovnik, etniki vojvoda, predsednik srpske vojne komisije za
odreivanje demarkacione granice izmeu Srbije i Bugarske.
89
90
73
etnikoj i dravnoj ofanzivi srpskog naroda koja je jo od XI veka bila upravljena ka jugu,
a Duanova osvajanja u tom pravcu bila su vekovima sistematski pripremana, dok je
savremenu ideju nacionalnog programa pripisivao Stefanu Nemanji, tvrdei da je on
postavio dravni i nacionalni program, koji su posle njegovi naslednici sistematski i sa
dobro smiljenim planom konsekventno i izdrljivo izvodili. Nemanja je svojim velikim
osvajanjima u Pomoravlju i Povardarju ukazao jasno pravac srpske etnike i dravne
ofansive. 91 Polazei od uverenja da istoriju stvara nacionalno bie a da je ideja
nacionalne drave proizvod misli naroda o njoj a ne drutvenih i politikih okolnosti,
Stanojevi je sva politika zbivanja podreivao ideji nacionalnog irenja. I on je tvrdio da
je bitka kod Velbuda reila borbu o Vardarsku i Strumiku Dolinu u korist Srpskoga
Naroda, otvorila je vrata srpskoj dravi na tu stranu i zapoela etniko i kulturno
nivelisanje tih krajeva. I nasuprot tome, Kosovska bitka je zavrila period srpske istorije
koji je stavio u izgled Srpskom Narodu potpunu i definitivnu asimilaciju junih srpskih
zemalja, i presekla razvitak procesa etnike asimilacije, a turske pobede su presekle taj
rad u junim srpskim zemljama i unitile su tamo proces kulturnog i etnikog nivelisanja,
koji se tamo lepo i pravilno poeo vriti (Stanojevi, 1931: 13, 1920).
Pred Drugi svetski rat jo jednom su reaktivirane teze o idealu kojem stremi
itava nacija. Verujui da su narodi kroz istoriju uvek imali budnu svest o celini kojoj
pripadaju, i pravima te celine na onu teritoriju koju su krvlju zalivali njihovi pretci, edomil
Mitrinovi je tvrdio da to nije legitimizam iz feudalnog poretka nego govor krvi i zemlje,
ono nesavitljivo i sudbinsko predavanje tradicije i prava s kolena na koleno, kome se
nikakva ljudska ideja, nijedna ma kako snana politika ili ekonomska doktrina, ne moe
suprotstaviti. Tim fluidnim oseanjima proet je i sav na narod kad je re o naoj staroj
kolevci, Junoj Srbiji jer je to najdrai list nae istorije i najdraa naa istorijska
uspomena (Mitrinovi, 1939: 5). Velmar Jankovi je pisao da su pred Prvi svetski rat
nacionalni ciljevi u srcima goreli kao buktinje-vodilje, da su granice drave bile kao od
gvoa, pogledi muki upereni na Jug i Zapad (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 100101),
a orovi je razmiljao o razbijenom snu o ostvarenju jedne velike srpske drave to
veina naroda nije mogla lako prealiti jer nije, mesto drave Srba, Hrvata i Slovenaca,
stvorena Velika Srbija to je srpski elemenat u svojoj ogromnoj veini traio, pa je
godinama ekao da se obnovi Duanovo carstvo i kad se dala prilika za to on se pitao
zato se to ne ostvaruje. Odbacujui reenja koja bi Bosnu stavila pred alternativu ili
91 U tim je oblastima za dve stotine godina ivota nemanijiske drave svest o dravnoj celini i
jedinstvu, pokraj svih pokrajinskih i feudalnih tenji za podvojenou i samostalnou, uhavatila toliko
korena, da je tamo teko, verovatno nemogue, bilo pokrenuti ljude na akciju, koja bi bila upravljena
protiv dravnog jedinstva. Objanjavajui da se Lazar zadovoljio prostim nazivom kneza verovatno
zato to je carsku titulu Duan uzeo samovlasno, a kraljevska je Vukainu donela nesreu zbog
odmetnitva, Stanojevi je konstatovao da se horizont srpske narodne i dravne misli [se] suzio. Srpski
se Narod kao povukao u sebe. Za srpske zemlje se poinju sada smatrati sve vie u prvom redu oni
krajevi, koji su nekada sainjavali jezgro Nemanjiske drave, pre poslednje velike dravne i nacionalne
ofansive pod Milutinom, Deanskim i Duanom (Stanojevi, 1931: 8, 17).
74
Zagreb ili Beograd, tvrdio je da bi u tom asu ceo srpski elemenat, ponavljam ceo, onaj
koji u Bosni ima i relativnu i apsolutnu veinu, dao bi samo jedan odgovor (orovi,
[1939] 1991a: 59, 73). 92
Negirajui Jugoslaviju poetkom Drugog svetskog rata, Dui je tvrdio da je od
Srba zavisilo da sebi naprave dravne granice na nain da bi one dostizale za 2/3
teritoriju bive Jugoslavije! I da tu dravu ujedinjenog Srpstva niko ni etniki, ni istorijski
ne mogne porei. Za njega je drava jedan duhovni pojam i jedna duevna tvorevina i
zato, ako drava nije nacionalna ona predstavlja samo jedno veliko preduzee, ali ne i
jednu dravu. I on je lamentirao to se celo ujedinjeno Srpstvo nije 1918. formiralo u
jednu ogromnu i etniki homogenu grupu, i sledstveno u jednu veliku dravu, ve je
pristalo na granice Jugoslavije. Paiu je pripisivao elju da stvori jednu dravu
ujedinjenih srpskih zemalja, ostavljajui po strani hrvatske upanije u kojima su oni odista
bili neosporno u veini (a za ovakve je smatrao upanije varaddinsku, belovarsku,
krievaku i vei deo zagrebake). Drava Ujednjenih srpskih zemalja, a ne samo mala
Srbija ondanja, zahvatala je iroko i visoko teritorije s pogledom na nae etniko pitanje!
A nae srpsko ratno pravo davalo nam je povoda da svoj problem reimo udaranjem
maa po geografskoj karti. Zakljuivao je da treba jednim udarcem maa reiti nau
srpsku sudbinu spasti nau desetvekovnu monarhiju, nau ugroenu slavnu dinastiju,
nae neizborojne srpske kredite meu svima narodima (Dui, [1942] 1990: 8286, 200,
251). Istih godina je autor pod pseudonimom Psunjski, zalaui se za potovanje
istorijskog i etnikog principa po zavretku rata, tvrdio da po tome naelu, moraju Srbi
pre ma kakvih razgovora o zajednici bilo sa kime, ostvariti svoju istorisko-etniku
celovitost, koja prema Hrvatima na predratnoj etnografskoj karti evidentno ispisuje liniju
GospiOtoacOgulinKupaIlova (Psunjski, 1944: 241).
I posle Drugog svetskog rata u emigraciji je nastavljen isti trend, pa je Slobodan
Drakovi definisao nacionalni program kao osloboenje i ujedinjenje celog srpskog
naroda i obrazovanje srpske nacionalne i dravne zajednice na celoj srpskoj nacionalnoj
teritoriji. Za njega, jugoslovenska politika moe da oznaava samo dravnu, nikako
nacionalnu politiku pa je ona neto sekundarno u odnosu na nacionalnu politiku koja je
neto apsolutno, jer je nacija neto apsolutno, jedan od osnovnih elemenata politike
uopte i kulture uopte. Dravna politika je neto ralativno, jer je promenljiva prema
prilikama i potrebama. Sa pristojne distance iz Amerike poruivao je Srbima da moraju
da brane svoje interese do kraja po svaku cenu, ako treba protiv celog sveta, uzvikujui
ne bojimo se da radimo pod najteom paljbom ujedinjenih protivsrpskih nitkova celog
92 udna je sluajnost da je upravo kada je ova knjiga reprintovana, u Sarajevu na Kongresu
srpskih intelektualaca 1992. izgovorena reenica slinog znaenja: Ako se naa sudbina zavri ponovo
jo jednim diktatom i srpski narod u Bosni i Hercegovini ostane bez prava politikog, monetarnog i
kulturnog povezivanja sa svojom braom u Srbiji i Crnoj Gori, onda traba jasno objasniti svakome ko
moe da uje, da srpske nacionalne partije ne snose odgovornost za posledice (M. Ekmei, Politika
28.03. 1992).
75
sveta, i dalje ako je propast neizbena, sramota nije. Sasvim pogreno je predviao da
strahovanje da bismo, terajui srpsku (ili velikosrpsku) politiku neminovno isterali samo
malu Srbiju, je samo hipoteza, i to bez ikakve podloge (Drakovi, [1947] 1990: 24, 131
141)
BRAK I KUA
Organski nacionalizam sa organskom nacijom i sa adekvatnim razumevanjem
nacionalnog programa koje nije prihvatalo postojanje prepreka ili moralnih, materijalnih ili
biolokih ogranienja u njegovom ostvarenju, proizvodilo je i uverenje o dravi kao
organskoj prirodnoj zajednici sa unapred datim karakterom. Miljenje u ijem je temelju
identifikacija nacije sa individuom, njenog karaktera sa individualnim karakterom, moralo
je kao logian proizvod u tumaenju drave da stvori nadgradnju individuaporodica
domainkua. Periodino vraanje rudimentarnim oblicima patrijarhalizma stvorilo je
odnos prema dravi kao kui, utoitu i vlasnitvu nacije, ija je jedina funkcija zatita od
spoljnog (nenacionalnog) sveta. Takav stav, uz rasprostranjeno uverenje o slobodi kao
slobodi nacije, uticao je na verovanje da je manje bitno kakva je kua unutra, samo ako
je nacionalna, pa je prema tome, ona dobra i kada u njoj vlada ropski odnos prema
domainu. Kua je zatita od svih uticaja spolja, ak i kada su oni bolji od odnosa u
kui. Zato kua nije podreena ukuanima, ve se oni prirodno i nuno podreuju
njoj. Iz tendencije da se nita ne menja, da se ne primaju strani (neprijateljski) uticaji, da
se ivi u pseudoautentinom duhu, proistie zaostajanje. Ali zaostajanje je autentinost,
pa je i ono nae i samim tim bolje od tueg progresa. Identian oblik nacionalizma
Solovjev je prepoznavao u XIX veku kod ruskih slovenofila navodei da su insistirali na
ruskom putu kao toboe da rusko i dobro znai isto pa su od drutva traili da se obrati
prolosti tj. da se vrati kui. 93 Zato je njihov ideal preobraen u falsifikat, u bezlinu
mjeavinu savrenstva iz mate sa runom stvarnou pa im je preostalo samo da se u
ime nacionalizma odreknu svakog opteljudskog ideala i da jasno kau da je svoj mrak
dobar i tako jer je svoj (Solovjev, [1889] 1995: 235236).
U simbolikoj ravni kua je svuda gde ive Srbi, bez obzira da li tu ive i drugi,
a kako u kui moe biti samo jedan domain, odrie se mogunost zajednikog ivota
jer se emotivan odnos prema kui i subjektivizam u njenoj percepciji prenosi i na dravu.
Kada se sa simbolike pree na realnost, ovaj tip miljenja nesreeno stanje u kui uvek
poredi sa poarom koji podmeu susedski ili podstanarski piromani. Ve u Memorandumu
SANU 1986. moe se nai stav u kojem se situacija u Jugoslaviji ocenjuje na sledei
nain: ...kao da je svima stalo da to pre i to dalje pobegnu iz kue koja se rui
93 I ta oni mogu prebacivati onim ljudima koji su uli i posluali njihov poziv i koji su se obratili
prolosti i vratili se kui, a u toj domaoj prolosti nijesu nali ni slobode, ni bratske sloge, ve su uvidjeli
figuru Ivana Groznog, pred kojom su se poklonili i vjerom i ljubavlju (Solovjev, [1889] 1995: 236).
76
(Mihajlovi, Kresti, 1995: 113). Neto kasnije, Milan Komneni na doeku motiju kneza
Lazara u Valjevu 1988. govori da je ustao velikomuenik Lazar da vidi kako danas stoje
stvari u srpskoj kui. Iz injenice da je njegovo putovanje skraeno, te da nee obii
krajine u kojima bi ga imao ko doekati, valjda biva jasno kako je danas i u srpskoj kui
(Komneni, 1992: 414), a Mihailo Markovi iste godine pie da kad je kua u plamenu
nema vremena za beskrajna pregovaranja i usaglaavanja (Markovi, Knjievne novine,
15. 10. 1988). Dobrica osi je opet imao viziju koju je opisivao sledeim reima: ...ja
nas vidim u prizoru, iz kue smo istrali, i ne svi, tek kad je ona zapaljena. U pustoj avliji
poeli smo da se svaamo i tuemo: ko je od nas naljutio komije da nam zapale kuu
(D. osi, u: Vueli, 1992: 39). Sve ovo je meutim, sasvim neoriginalno jer je Slobodan
Drakovi jo 1947. beleio: ...kad nekome gori kua, on ima da je gasi, a ne da sanjari
kako e sa usrei ceo svet. Naroito ne, kad su poar velikim delom izazvali drugi. Ljutito
je zakljuivao da je bilo dovoljno dvadeset godina da kao poslednji kockari kuu
raskuimo, prag razvalimo i ognjite ugasimo (Drakovi, [1947] 1990: 99, 44).
Vladeta Jeroti se 90-ih pita da li e srpski narod svojim neistroenim vitalnim
snagama biti u stanju da iznova podigne svoju veoma oteenu i napuklu kuu (Jeroti,
1995: 39), a Atanasije Jevti, tvrdei da dejtonska reenja nisu nikakva reenja, kae da
takvim licemerima bi bilo bolje da idu i da gledaju svoja posla. Da su nas ostavili na miru,
mi bismo se jo pre dva veka oslobodili i sredili svoju kuu (Jevti, 1996: 76). I psihijatar
Jovan Mari tvrdi da je srpski narod nesklon promenama u svojoj kui, ali je srpeman da
je napusti i da je ostavi onakvu kakva jeste, dakle, ne dira je jer potuje starinu (Mari,
1997: 146).
Popularno poreenje drave sa kuom dopunjeno je u iskustvu zajednike
drave raznorodnih polova i poreenjem sa propalim brakom, sa razorenom
emotivnom zajednicom, a kao rezultat potrebe da se pokae priroda nacionalnog bia,
njegova nesebinost, slepilo u ljubavi, iskljuivo oseajnost, nasuprot drugom polu u
zajednici, koji su uvek vodili samo hladni interesi, proraunatost, iskoriavanje i na kraju
mrnja i ubistvo. Mihailo Markovi je naroito voleo ovo poreenje pa je navodio da je
stvaranje Jugoslavije liilo na brak u koji su jedni uli iz ljubavi, a drugi iz interesa, ali
kako se oseanjima ne moe nareivati, smatrao je da o uslovima zajednikog ivota
bez obastrane ljubavi, mora se racionalno razmisliti (Markovi, Knjievne novine,
15.12.1987). Slian stav prisutan je i kod Marka Mladenovia. On smatra da je
Jugoslavija postala ozbiljan bolesnik zbog nedostatka ljubavi, odnosno zato to nije
svima bila podjednako na srcu. Neko je u nju stupao iz ljubavi, neko iz nude, a neko iz
istog rauna pa kako ljubav bez uzvraanja preskupo kota, morala je da pretrpi
poraz. Oni koji su stupili u brak sa mentalnom rezervacijom, iz nude i u brak iz rauna,
ispostavljali su za svoju vernost debele raune sve dok se "zaljubljeni naivac nije
osvestio i sada on poeo da ispostavlja svoje raune. Tako je, po Mladenoviu
jugoslovenski brak dospeo u ozbiljnu krizu zbog nepodnoljivosti zajednikog ivota,
pa se dogodilo ono to esto u ivotu biva: krivac je pred sudom istorije poeo da
optuuje nevinog, da ga blati, vrea, poniava i klevee (Mladenovi, 1989: 1819).
77
Neto kasnije, kada se Jugoslavija ve raspala, filozof Jovan Babi je dao svoj doprinos
ovoj metafori. On je navodio primer mukarca sa dijagnozom HIV-pozitivan koji ima dvoje
dece i koja bi ukoliko bi i ena bila zaraena i umrla, ostala siroii. Mukarac odbija da
se dijagnoza saopti eni, pa se posle njegove smrti i kod nje utvruje HIVpozitivnost.
Ona optuuje lekara to je dopustio da je mu zarazi i zapravo ubije. Babi dalje
objanjava svoju metaforu: ...uzmimo da mu iz naeg primera, ovek koji oito
energino i efikasno ide za svojom slobodom i svojim pravom, predstavlja Hrvate, da
ena predstavlja Srbe, a da lekar predstavlja tzv. svetsku zajednicu... (Babi, 1995: 171
172). Nastavak prie nema nikakvog znaaja za ovu temu, jer tuan kraj, zloinac i rtva
su sasvim jasno obeleeni uz svu pseudoetiku distancu.
Drava kao brak dva razliita principa bila je prisutna metafora i u delima starih
autora. Jo je jugoslovenski orijentisani intelektualac Dvornikovi, iako je analizirao
karakterologiju Jugoslovena pravio razliku izmeu srpskog i hrvatskog principa, samo
za razliku od savremenog Babia, Srbi su u tom braku bili mukarac a Hrvati ena.
Delei sve Slovene na meke i tvrde u prve je ubrajao (to je za ovaj primer znaajno)
Hrvate i Slovake, a u druge Srbe i ehe. Po njemu su meki Sloveni pasivni, tvrdi su
borbeniji i dravotvorniji. Dvornikovi je uzimao muki princip kao aktivni, enski kao
pasivni supstrat pa je zakljuivao, izdvojeno, ali ne i odvojeno; kao skelet i muskulatura u
organizmu, tvrdi izvravaju svoju istorijsku funkciju prema mekima, stvara se
organizam i dobiva kimu, odnosno srpsko je pleme izvelo to je meke hrvatsko i
slovensko osealo. Musculinum naao je svoj femininum, i obrnuto; celina je satavljena.
Posle ljubavi i uzdisanja doao je i brak a onda za kratko vreme, kao u svakom braku
brane scene i zadevice. enska se strana buni, i u ehoslovaka i u nas (Dvornikovi,
1930: 9297). Da ovakva poreenja nisu proizvod nekakvih karakternih osobina nacija ili
plemena, ve dnevnopolitikih okolnosti i potreba trenutka u kojima su iznoena,
svedoe zakljuivanja i predvianja autora koja su uvek primerena neposrednoj politikoj
potrebi. I dok kod Babia 1995. pria o braku Srba i Hrvata ima tuan kraj (kao i
Jugoslavija), dotle kod Dvornikovia 1930. ima jo optimizma kada predvia da e kriza
proi.
O dravi kao kui pisalo se mnogo i u XIX veku. Nikola Pai je verovao da se
srce Srbinovo raduje to e u bliskoj budunosti brat otrgnuti prii bratu u zagrljaj i
pomoi mu da zajedno podignu srpsko-hrvatsku kuu, ali je svestan da e Hrvatima biti
teko da lome sa prolou i da priu nekadanjim starim osnovima, nekadanjom starom
svojom kuom (Pai, [1880ih] 1995: 110111). Ljubomir Jovanovi je smatrao da je
svaki ovek sin svoga naroda i svak samo kao deo opte narodne zajednice ima svoj
deo prava na optu narodnu kuu otadbinu (Jovanovi, 1910ih: 16), dok je Velmar
Jankovi verovao da je kontakt sa Evropom bio ne sukob i raskrsnica, nego slepo
primanje i silaenje s dosadanjeg puta jer gradili smo novu duhovnu kuu, a poruili
staru (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 135). I u okviru Srpskog kulturnog kluba pred Drugi
svetski rat bilo je slinih stavova. U njihovom listu se moglo proitati da srpski narod
smatra celu srpsku zemlju za svoju kuu, da je dobar domain ne samo u svojoj porodici
78
nego i u toj velikoj porodici koja se prua od Subotice do evelije i od Timoka do

Jadrana, gde god dini Srbin ivi (Vuli, 94 [1940] 1991a: 109), dok je Sporazum iz 1939.
uslovio jedno takvo duevno stanje kod Srba u Banovini Hrvatskoj da se oni ne oseaju
vie u svojoj kui (Jako srpstvo..., [1940] 1991: 132), kao i da moraju da budu u
Jugoslaviji ono to u tom trenutku nisu gospodari u svojoj kui a to je pravi smisao
srbovanja (Drakovi, [1940] 1991a: 195). Jovan Dui je pripisivao Hrvatima cinizam
koji se u naoj potenoj kui ne da ni zamisliti, pa je govorei o hrvatskom ludilu, alio
to je srpska politika zidala zajedniku kuu, u kojoj e ve sutradan nastaviti ovo ludilo.
Po njemu, srpski narod nije znao da e u novoj dravi postati strancima u svojoj
sopstvenoj kui jer u svom slovenskom i patrijarhalnom shvatanju krvne i rasne veze, on
nije verovao da e se u toj kui nai meu zaverenicima protiv svih njegovih zavetnih
svetinja. Tvrdio je da je hrvatski mentalitet uneo nereda u nau mirnu i ponosnu kuu;
da je od Hrvata potekla korupcija u jednoj donde potenoj kui; da je srpski narod
izgubio svoj put, inae nikad ne bi zadravao u zajednikoj kui hrvatski narod koji
iskreno nije eleo nikakvu zajednicu; da odlaskom Hrvata iz te zajednike kue, Srbi ne
bi nita izgubili, nego sasvim protivno; da Srbi moraju da budu okupljeni u sopstvenoj
srpskoj kui u kojoj e opet biti i silni i veliki, a dalji zajedniki ivot Srba i Hrvata smatrao
je najbestidnijim brakom kakvih degenerika (Dui, [1942] 1990: 6786, 140, 153, 165,
249250). Sasvim slino i Psunjski je pisao da je Versaj na tetu srpstva Srbiji
prikaio, prikrpio Hrvatsku, pa je Srbija morala da svoj ogromni nacionalni kapital uloi
u jednu problematiku ortaku zajednicu, gde nametnuti ortai nita nije imao da uloi,
sem svoje vekovne zavisti i oprenih pojmova srpskoj nacionalnoj dui (Psunjski, 1944:
143).
94
Vuli Nikola (18721945), istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu,akademik.
Razmena stanovnitva
Za Srbiju je 1878. godine malo bilo onolikih nevolja i
nesimpatija, koje su srpsku stvar sa sviju strana sretale no jo
stvara sebi nove ogorene neprijatelje, ba tik novih granica
Srbije! U Toplici se nailo na Arnaute, i nije se imalo pree ta
da radi, no da se ti ratoborni, ali inae vredni ljudi, oteraju s
njihovih ognjita. U mesto da im se, kao pobeenima, izalo na
susret i da se gledalo da se izmira sa srpskom dravom, oni su
bez ikakve nevolje oterani preko nove granice... da se nastane s
one strane granice, kao krvni neprijatelji svega to je srpsko, kao
osvetnici prama onima, koji su ih oterali sa njihovog ognjita.
Arnautin e izginuti za obraz, i ko mu obraz pogazi, teko njemu!
Arnauti dre besu i kad je dadu, poginue izdati nee. Takav
elemenat oteran je bio bez nevolje u emigraciju, i to elemenat, koji
ima svojih sunarodnika u Staroj Srbiji! Kakvom se dobru mogao
na narod u Staroj Srbiji nadati od takvog elementa? Svaki pokret,
koji bi se iz Srbije uinio i koji bi se samo mogao tumaiti kao
meanje Srbije preko granice, nee li Arnauti uzeti kao da se s
time na to ide, da se Srbija jo dalje pomakne, i da ih opet otera
sa njihovih ognjita? (orevi Prizrenac, 95 1891: 104105).
Element sadran u savremenoj ideji nacionalnog programa i nacionalne drave,

koji je u ratovima devedesetih prouzrokovao najvee zloine, bila je upravo ideja
nacionalno iste drave. Ona je retko eksplicirana u svom sirovom vidu, kao ienje
teritorije od pripadnika drugih nacionalnosti. Meutim, kako se upravo tako sprovodila, u
teorijskim razradama uvek je imala neko humano pokrie, bilo u prevelikoj
meunacionalnoj mrnji, ili u nemogunosti zajednikog ivota pa je navoena kao
najmanje bolno reenje. injenica da je ipak viena kao reenje svedoi o sadrini
pojma nacionalna drava u shvatanjima ovog dela intelektualne elite. Ma koliko
potencirali da taj pojam ne znai doslovno shvaenu istu dravu, naroito u godinama
kada je rat bio u toku i kada je ideja u svetskoj javnosti imala najnegativniju konotaciju
etnikog ienja, ipak je istovremeno prisutno uverenje da je reenje srpskog pitanja
mogue izmenom etnikog sastava pojedinih oblasti ili humanog, planskog
preseljenja stanovnitva, svedoilo upravo o onome to nije elelo da se eksplicira.
95
orevi Manojlo Prizrenac (18511896) pesnik, pisac, novinar i prevodilac,
80
Ideja etnike drave u raznim vremenima je sadravala uverenje o nunosti

sabiranja, zbijanja, zgunjavanja nacije. I kao to savremeni autori definiu da se narod
stalno zgunjavao u svom jezgru (R. Samardi, 1991: 172), ili da se srpski narod
integrie i homogenizuje; sabija se i zaokruuje svoj ivotni prostor koji dobija entike
granice, da se zgunjava [se] na svom ivotnom prostoru (osi, Glas, 30. 10. 1998), ili
da je nastupio period stezanja i sabiranja srpskog naroda (N. Stipevi, Nedeljni
telegraf, 30. 06. 1999), tako su i intelektualci starije generacije zakljuivali da kad tad, mi
emo morati da se pribereno, da se prikupimo, zbijemo zajedno jer moramo se
koncentristi, spojiti, priljubiti (Kosti, [1957] 1992a: 250252). U ovom kontekstu lake se
moe razumeti i ideja o mogunosti pa i humanosti razmene stanovnitva. Svoje prve
savremene konture ideja je imala u zagovaranju izmene etnikog sastava Kosova i
Metohije krajem 80-ih godina. U tom vidu ona nije sadravala potrebu iseljavanja
Albanaca, osim onih koji nemaju dravljanstvo mada nikada nije navedeno koliko ima
takvih. Variralo se sa ciframa od hiljadu do tristotine hiljada. Izmena etnike strukture
Kosova uglavnom je eksplicirana u zahtevu za naseljavanjem Srba a u ozbiljnijoj
publicistici najzastupljenija je bila u reenjima koja su nudili autori zbornika Srbi i Albanci
u XX veku u izdanju SANU iz 1991. Tu se moglo proitati da su neophodna nastojanja da
se izmeni postojea etnika slika pokrajine, odnosno da se povea broj Srba i
Crnogoraca, pre svega povratkom iseljenih, ali i novim naseljavanjima (Jovii, 1991a:
154) ili da je bez promene etnike strukture u pravcu vee zastupljenosti Srba i
Crnogoraca, odnosno u pravcu pronalaenja arita pozitivne energije na Kosovu, meu
Albancima, preobraaj nemogu (Blagojevi, 1991: 439). Ideja je eksplicirana i razraena
poetkom 90-ih u tvrdnjama da je nacionalne probleme trebalo nekada reavati, kao npr.
u Makedoniji i Metohiji, moda uz razmenu stanovnitva dvosmernim preseljavanjem
(Ivi, 1991: 191), ili, da su u tom trenutku mogua i planska preseljenja i razmena
stanovnitva to je najtee, najbolnije, ali je i to bolje od ivota u mrnji i meusobnom
ubijanju (osi, u: Vueli, 1992: 34). U funkciji ouvanja ideje kao alternative za
budunost, danas se jo jednom rehabilituje, uz nacionalizam, i njegovo omiljeno
sredstvo, preseljenje stanovnitva. Svetozar Stojanovi tako 2000. navodi da u izboru
izmeu manjeg i veeg zla treba birati manje, a manje zlo od rata je sporazum o
dobrovoljnoj i mirnoj deobi teritorija i dobrovoljnom i mirnom preseljenju (Stojanovi,
2000: 31).
Uverenje da je mogue stvaranje nacionalno iste drave ak i sa ovom krajnjom
merom nije novo. Posle Berlinskog kongresa nasilno su iseljeni Albanci iz
novoosloboenih krajeva, to su osudili i mnogi savremenici, 96 a sa motivom, kako navodi
Prilikom pretresanja pitanja o iseljavanju Arnauta u vojnikim krugovima, naelnik Vrhovne
Komande je uzvikivao kako nee, kako nikako ne eli da i Srbija ima svoj Kavkaz [...] protivu iseljenja
Arnauta iz Vranjskog okruga usprotivio se ondanji komandant umadijskog Kora general Jov.
Belimarkovi. [...] Ako se i preko toga hoe, da se kri re prema Arnautima, i da se oni sele preko
granice, traio je Belimarkovi, da Vrhovna Komanda prvo njega smeni pa iseljavanje Arnauta izvri. Kao
96
81
Hadi-Vasiljevi da se od Srbije stvori isto srpska, nacionalna, drava; da se, kao to je

i veliki pesnik srpski Njego oseao, oisti zemlja od nekrsta (Hadi-Vasiljevi, 1909a:
12). I kasnijih decenija bilo je autora koji su verovali da putem preseljenja stanovnitva
moe da se postigne nacionalni ideal. Tako je Spiridon Gopevi krajem XIX veka, iako je
smatrao sebe najtrpeljivijim ovekom u verozakonskim stvarima, piui o Bosni, tvrdio
da islam treba utamaniti u interesu kulture, odnosno, da austrijska vlast umesto
maenja treba Muslimanima da stavi na volju ili da se odreknu islama, ili da se isele
ostavivi svoje imanje. Tvrdio je da bi u tom sluaju 90 procenata muhamedovskih
stanovnika Bosne, smatrali kao probitanije, da se pokrste (Gopevi, 1890: 182). I kod
Stojana Protia moe se nai kao krajnja mogunost zahtev za preseljenjem
stanovnitva. Piui o osvajanju severne Albanije, podrazumevao je da Albanci mogu da
ostanu pod srpskom vlau jer su oni uvek do sad bili pod tuom vlau a ako to ne ele
za njihov broj ima dovoljno mesta i oko staroga im stoera u primorju, tako da tu svi
mogu stati, ako se ne svidi onima od njih koji bi pod srpskom vlau ostali sa Srbima
iveti (Balkanicus, 1913: 64). ak je i Jovan Cviji koji je najbolje znao do koje mere je
balkansko stanovnitvo izmeano, pisao da kako bi se olakalo stvaranje nacionalnih
drava, to je mogue istijih u etnografskom pogledu, treba moda istupiti razmeni
stanovnitva s jedne i s druge strane granica pomaui dobrovoljno iseljavanje, pa ak
moe biti i razmenu zemalja. Tako bi se izvrilo politiko grupisanje stanovnitva u
predelima, gde je ono entografski vrlo izmeano (Cviji, [1919] II, 1921: 164). Meutim,
piui o impulsima za iseljavanje Muslimana iz Bosne koji dolaze od mladoturaka i od
austrijske uprave, Cviji je beleio i neto sasvim suprotno. Zamerao je to misle i jedni i
drugi da mogu jedne narodne grupe iseljavati, a druge na njihovo mesto dovoditi, kao to
hemiar menja reakcije da bi napravio novo hemijsko telo. Priznavao je da nema veih
patnji kojima bi narodne mase bile izloene no to su ove bosanskih muhadira i
suprotstavljao se njihovom iseljavanju argumentujui to tetom za nau narodnost jer
nesumnjivo je da se njihovim iseljavanjem znatno smanjuje broj ljudi, koji govore srpskim
jezikom, pa je zakljuivao da je najvea opasnost za srpsku narodnost to e iza
bosanskih muhadira ostati prazne zemlje a one mogu biti naseljene strancima. Tvrdio
je da nije dovoljno samo otkupljivati zemlje, koje ostanu iza mehamedanaca u Bosni, ve
treba spreiti da se na njima naseljavaju stranci. Treba naseljavati Srbe, Hrvate i
Slovence (Cviji, [1910] I, 1921: 262264).
Pred Drugi svetski rat edomil Mitrinovi je sa odobravanjem pisao o pomenutom
iseljavanju Albanaca posle Berlinskog kongresa, alei to ista akcija nije vrena i posle
1918. ve propustivi da jednom za uvek reimo ovaj problem naseljavanjem naeg i
raseljavanjem inorasnih elemenata, propustili smo to da osiguramo neposrednu etniku
Belimarkovi govorili su i predlagali Vrhovnoj Komandi i mnogi drugi komandanti i vii oficiri, koji su u
toku ratova i posle ovih upoznali Arnaute, koji su ostali u Srbiji, kao dobre, radene, i mirne ljude [...] U
isto vreme s naredbama o iseljavanju Arnauta preko granice, slate su i naredbe, da se Srbi s one strane
granice doseljavaju ovamo u Srbiju (Hadi-Vasiljevi, 1909a: 1216).
82
vezu izmeu severnih i junih srpskih naselja, kakva je veza neosporno funkcionisala sve
do poznog srednjeg veka (Mitrinovi, 1939: 27).97 U toku Drugog svetskog rata i Lazar
Markovi je prihvatao kao mogue reenje razmenu stanovnitva iz uverenja da je
razranienje sa Hrvatima mogue zajednikom dobrom voljom i u pomirljivoj atmosferi,
pri emu bi eventualno preostalo jezgro oba dela moglo biti reeno preseljavanjem u
cilju otklanjanja bilo kakvog razloga za budue nesporazume i sukobe (Markovi 98,
[1940ih] 1993: 119).
Najvieniji meu posleratnim emigrantskim piscima, reprintovan 1992. bio je Lazo
Kosti za kojeg je pitanje razmene stanovnitva u razgranienju Srba i Hrvata bilo
najnormalniji put stvaranja doslovno nacionalne drave. Verovao je da e razgranienje
dovesti do pomeranja stanovnita, i srpskog i hrvatskog, i to do seobe u sasvim razliite
predele od onih u kojima su ti eksponirani delovi naroda do tada iveli. Ako to pogodi i
jedan deo muslimana Bosne i Hercegovine ne moe se smatrati nekom naroitom
nepravdom. Srbi nita drugo muslimanima ne ine nego svojim najroenijim
sunarodnicima. A zaista je neprirodno i nemudro od Srba zahtevati da prema svakome
imaju obzire vie nego prema sebi (Kosti, [1959] 1992b: 157). Zalaui se za
odstranjivanje onoga to je strano, tzv. strana tela (corpora aliena), tvrdio je da svako
razgranienje izmeu nas i Hrvata dovodi sobom razmenu stanovnitva kao neminovnu
posledicu koja se nee moi izbei, naprotiv, ona je ak i poeljna bez obzira na nae
momentalno razgranienje, poeljna ba sa srpskog gledita. Kosti je zakljuivao da
ako postignemo raseljavanje i izmenu stanovnitva, poslednji argument za odranje
Jugoslavije otpae, a kako prilike za iseljavanje i za razmenu stanovnitva nisu tako
este u istorijskom zbivanju i kako su za izmenu stanovnitva bez potresa potrebni
naroito pogodni momenti, to on predvia da kod rasula dananje Jugoslavije pojavie
se opet, iako ni izdaleka onako povoljni kao 1918. Ako ih tada propustimo moebit da ih
nikad vie neemo imati (Kosti, [1957] 1992a: 250253).
97 Mitrinovi navodi da su se Arnauti, u svojoj penetraciji prema Severu, zaustavili kod Paraina i
Jagodine, odakle ih je iistio Karaore za vreme prvog ustanka. Kako je koji kraj postupno
osloboavan, vreno je i ienje ovih elemenata i ispravljanje njihovih uzurpacija sve do 1878, a tada se
stalo, jer se do 1912. Srbija nije mogla iriti u tim krajevima. Po osloboenju June Srbije poeo je
intenzivan rad na ienju tih elemenata, ali je svetski rat omeo taj posao, koji je trebalo odmah nastaviti
jo u prvim danima osloboenja, 191819. Umesto ienja i sreenja ovoga pitanja, mi smo
uzurpatorima dali ne samo sva graanska prava i slobode, s tajnim pravom glasa, nego smo ozakonili i
njihove uzurpacije (Mitrinovi, 1939: 2627).
98 Markovi Lazar (18821955), dr, politiar, pravnik, profesor Univerziteta u Beogradu.
Rat
Ali srpski novi ueni ljudi izdadoe parolu non
possumus! sve ili nita! [...] horilo se na sve strane: kakve
pogodbe! Kakvi traktati! Za Duanovu carevinu borba na ivot i
smrt! [...] je li dakle udo to je onda ceo svet gledao s
nepoverenjem na nas, to je u naim, tenjama na narodni
razvitak gledao neko evropsko strailo, koje preti da ceo istok
zapali? Od jednog pitanja narodne i oveanske egzistencije, mi
smo u larmadijskom bunilu napravili na nau tetu evropsko
pitanje, pitanje evropske ravnotee! [...] To je bio prvi gorki plod
novovremne vajne srpske dravnike mudrosti i sokakog
patriotizma, koji su jedni u svojoj uobraenosti i naduvenosti, a
drugi sa svoga lakoumlja drali, da e pred srpskim
fanfaronadskim Quos ego ceo svet loviti na glavi! (orevi
Prizrenac, 1891: 2224, 58).
Pod mi razumemo mi ovde i Srbe, i Grke i Bugare. I to
je jo gore, ako se optega gledita koji put i setimo, nama to ne
slui kao opomena na podeavanje rauna, nego nas jo vie
drai da (valjda za inat) ostanemo svak pri svojim mislima. Svak
dri da je to junatvo, i moe biti i da jeste, ali se zaboravlja, da u
ovom veku vie vlada raun nego junatvo i da onaj ide u sigurnu
propast, koji nee da rauna (Novakovi, [1890] 1906: 386).
Odsustvo sposobnosti balkanskih nacionalizama da strasti dre pod kontrolom, da

runu stvarnost popravljaju postupno i institucionalno, proizvod je ilavo odravanog
uverenja u nacionalistikom krilu elite, da je sila jedini metod kojim se meusobni odnosi
mogu reavati u sopstvenu (uvek proglaavanu kao optu) korist. Olako prihvatanje
razmene stanovnitva kao legitimnog sredstva u ostvarenju nacionalne drave
objanjivo je kada se ima u vidu da je i sam rat, iako vee zlo, takoe smatran nekakvim
reenjem. Problem nije u tome to razmena stanovnitva ne bi bila manje zlo od rata,
ve u tome to su ova sredstva uopte prihvatana kao mogui put ka ostvarenju
nacionalne drave.
Moda u vezi sa ve uoenom identinou klasifikacija nacionalizma i rata kao
odbrambenih i agresivnih, je i uverenje da se poloaj sopstvene nacije u odnosu na druge
ne moe ni objasniti bez upotrebe tekih rei, pa je i dubljeg znaaja pitanje stranca
upueno ba Matiji Bekoviu moe li se na srpskom jeziku rei neto skromno (M.
Bekovi, u: Vueli, 1992: 58).
84
Oda ratu, ili u najboljem sluaju, podrazumevanje njegove nunosti kada je

ostvarenje nacionalnog programa u pitanju, konstanta je u shvatanjima ovog dela
srpskih intelektualaca. Rat je doivljavan, i danas se doivljava, kao legitimno sredstvo
ostvarenja nacionalnog interesa i kao jedino mogui put ostvarenja ideala, uz duboko
uverenje da oruje sve reava i da su prava maa najjaa prava. Neodvojiv element
ovog uverenja je i karakterologija Srba u kojoj je, kao uostalom i u autostereotipima
ostalih balkanskih naroda, herojstvo, junatvo, volja za ratovanje, zauzimalo primarno
mesto. Uz legitimnost rata, uvek je ila tipologija oslobodilakih i agresivnih ratova, pri
emu se termin oslobodilaki odnosio podjednako na sve to je nacionalizam smatrao
svojom sopstvenou na dravu, na naciju, na brau, na more, na istorijske teritorije,
na etnika prava. Granica izmeu odbrane kao nunosti i interesa kao nunosti se
potpuno gubila, i zavravala u uverenju da su svi sopstveni ratovi po definiciji
odbrambeni i svi koje su vodili drugi, ak i kada su voeni na njihovoj teritoriji, po
definiciji agresivni. Ratovi za koje ne postoji jako uverenje da su bili odbrambeni
uglavnom se tumae kao ratovi vlada, a protiv volje naroda. 99
Stereotipno vienje rata moe se analizirati kroz nekoliko rasprostranjenih
sintagmi: dobitnici u ratu, gubitnici u miru; rat kao nunost i prirodnost; uvek samo
pravedan, odbrambeni rat. Hrabar, ratniki narod i pravedan, human ratnik su sastavni
delovi ove prie, ali kako su jo od veeg znaaja za autostereotipnu sliku nacionalne
karakterologije, bie svrstani u odgovarajue poglavlje u drugom delu knjige.
DOBITNICI U RATU GUBITNICI U MIRU
Danas popularna sintagma o dobitnicima u ratu, gubitnicima u miru koja se
obino pripisuje Dobrici osiu, nije ni tako nova ni tako originalna. osi je samo jako
esto ponavljao misao prisutnu kod mnogih starijih autora kojom je trebalo da se potvrdi
takoe staro uverenje da ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo. osieve teze
tipa Srbi su bili dobri i hrabri vojnici, ratni pobednici, a loi su i plaljivi graani, slabi
graditelji ivota, junak u ratu za slobodu, postao je kukavica u miru i slobodi, u ratu je
iveo od srpstva, u slobodi i miru mora se iveti od ovetva, za Srbe, otadbina postoji
samo u ratu, hrabrost i rtvovanje su u ratu ostali nenagraeni i nepotovani u miru
(osi, 1992a: 106, 86), ponavljali su i drugi savremeni autori, na primer, u formi: jedini
narod koji je, voljom ustava iz 1974. godine, dakle, u miru izgubio ono to je stekao u
ratu (Mladenovi, 1989: 54), ili u pitanju: zato mi u najteim situacijama uspevamo da
pravimo krajnje odgovorne i etiki uzviene izbore, da bismo, u mnogo lakim situacijama,
kad vie nije potreban visok moral ve neto zdravog razma i pameti pravili
99 Najbolji je primer rat iz 1885. u tumaenju Dragie Vasia, Vladimira orovia... Sa dosta
sigurnosti se moe pretpostaviti da e i ratovi 19911999. zbog nerealizacije postavljenih ciljeva, u
budunosti biti proglaeni ratovima po volji Slobodana Miloevia a protiv volje naroda.
85
katastrofalne greke, pa nai herojski izbori redovno vode ogromnim rtvama, patnjama,
razaranjima. Posle toga nastaju dugi periodi malaksalosti, neshvatljive pasivnosti,
potpunog oputanja (Markovi, 1994: 367). Danas su prisutne i teze da se u naoj istoriji
ponavlja iskustvo da Srbi mnoge bitke dobiju na bojnom polju, a izgube za zelenim
stolom (Pani, 1997: 520), ili da se na narod dobro dri u ratu, ak zadivljujue dobro.
Meutim, problem je to se u miru ne dri najmudrije, pa ak, ako hoemo i najpametnije
(Diskusija, [Zurovac] 2000: 121).
Ovaj tip miljenja meutim, nije ni malo originalan. Jo u XIX veku Vasiljevi je
piui o osobinama srpskog naroda, beleio da je on razvijao vojniku hrabrost ali da
nije imao dovoljno ni vremena ni prilike, da se bavi oko unutranjeg drutvenog
ureenja, pa je zakljuivao da otuda i bivaju ti udno kontrastirajui pojavi, da je Srbin
hrabar na bojnome polju, a plaljiv na dravnom (Vasiljevi, 1886: 67). I pred Drugi
svetski rat, kada su takoe razvijane teze o dobitnicima u ratu, gubitnicima u miru, Velmar
Jankovi je tvrdio, lako nam je bilo biti junak na megdanu. Sad je dolo vreme ojstva
bez megdana. I on je mislio kao danas osi da civilno samoodranje pada nam tee no
ratno, a piui o Beogradu navodio je da ima mnogo onih koji bi hteli da ga nema, koji
bi sada hteli da u lanom miru izgubi ono to je u krvavom ratu dobio. Mnogima je kriv
to je iv. Na isti nain analizirao je i razliku izmeu Srbijanaca i preana tvrdei da je
od Srbijanca zahtevano da bude heroj i u miru, da bude isti takav administrator kao i
ratnik, da isto tako rtvuje sebe u miru kao i u ratu, i da sauva uopte sve osobine koje je
preanska zapadna mata o njemu kao o svom boljem izrazu iskovala. Van rata meutim
on se obreo obian ovek kao i drugi to su, uz zakljuak da je beogradskog oveka kao
pobednika obuzela bolest koja pobede pretvara u poraze bolest beznapornog ivota,
pa uvek kada je naputao taj borbeni agonini ivotni stav i postajao ono to se u Evropi
zove praktian, on je nasigurno gubio, iao u poraz (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 23,
9394, 108, 156). Sasvim slino je i Slobodan Drakovi video klju srpske tragedije u
tome to za oruanu borbu, gde se trai hrabrost da se gine, tu smo prvi. Za politiku
borbu, gde se iznad svega trai smelost da se brani svoje, mi smo poslednji (Drakovi,
[1947] 1990: 93).
Isti stereotipni sud prenet je sa srpske na jugoslovensku karakterologiju, pa je i
za Jugoslovene vailo isto: Jugosloven jeste borac, ali nije radnik, nije organizator
(Dvornikovi, [1939] 1990: 652).
NEMINOVNOST RATA
Drugi nivo percepcije rata odnosi se na rasprostanjena uverenja o nunosti
ratovanja, odnosno na stav da je u konkretnim situacijama to najbolje ili ak jedino
reenje. Tako se Milorad Ekmei pita ta da se radi u procepu izmeu evropskog mira i
neophodnosti da se ovakve stvari reavaju silom (Ekmei, 1992: 32), a Dobrica osi,
razmatrajui mirno reavanje jugoslovenske krize 1991, konstatuje da se ono mora,
86
najzad, da bi se konano reilo pretvoriti u ratno reenje u krvavo rasturanje jednog

politikog monstruma (osi, 1992a: 194). I Amfilohije Radovi vidi realnost rata kao
neega to je nemogue izbjei, a maestralno opravdanje rata ovaj duhovnik pronalazi u
tumaenju nesavrene ljudske prirode koja proizvodi potrebu za ovjekovim podvigom i
sukobljavanjem, sve u cilju da bi ovjek prevaziao u sebi i oko sebe to to je nesavreno,
i da bi na taj nain dosegao do neega to je savrenije u njemu samome. Tako je sveti
Petar Cetinjski prihvatio rat kao nunost, kao neophodnost da bi se njime odbranilo ime,
svetinja, i oteestvo, on po Radoviu nevoljno ratuje da bi sauvao neto bez ega bi
ovjek prestao da bude ovjek. Zato i kada ratuje, on ratuje na viteki nain. Rat je
starozavetno, sveljudsko oruje kojim se pomae trijumfu dobra, istine i istinske slobode
u narodu (Radovi, 1996a: 1720). A Radovan Karadi objanjava da na ratnik nema
vremena ni mogunosti da se upita da li je moglo, i da li moe drugaije, to mogu da
rade drugi, koji ive drugi i drugaiji ivot. Koji sebi mogu dozvoliti da ne pripadaju svome
narodu, da ne budu Srbi, da ne budu, ako im se prohte, nita. On nije to nita, pa se na
isti patetini nain pita: da li je ovo bio rat i odgovara da rat ima svoje uzroke i ciljeve, a
ovde je uzrok rata bilo puko postojanje jednog naroda (Karadi, 1996: 2930). Kod
savremenih autora mogu se pronai tvrdnje da su u ratu 1992. crkveni velikodostojnici na
elu sa Patrijarhom bili u stalnoj misionarskoj akciji motivisanja boraca i stanovnitva za
borbu (Milutinovi, 1996: 40), kao i uverenja da Srbi moraju da budu spremni da se
brane onda kad su izloeni tuoj agresiji pa u tom smislu Srbi nisu i ne treba da postanu
pacifisti, sa zakljukom da su u kritinim trenucima svoje istorije uvek bili spemni da po
potrebi, i orujem brane svoju slobodu i pravo na nezavisnost i celovitost svoje zemlje.
Tako treba da bude i u budunosti (Mihailo Markovi, 1997: 381).
I stariji pisci su olako prihvatali ratni put za reavanje dravnih problema, ali se
razlika ipak mora uoiti u prostom poreenju drutvene stvarnosti vremena u kojem su oni
pisali i one koja obeleava savremeni trenutak. Starim piscima nije bilo poznato iskustvo
svetskih ratova i utoliko je arhainije i neprimerenije vremenu pisanje modernih autora koji
potpuno zanemaruju nedavna iskustva, odnosei se prema ratu kao da ive u vremenu
buzdovana i megdana.
Poetkom XX veka se u potraivanju Makedonije pisalo da doi do neke tue
provincije moemo samo silom jer niko danas ne daje nita bez krvi. Mi je moemo samo
oteti. Oteti se moe pak samo ratom i revolucijom. Ratovati a ne dizati u isto doba narod
na ustanak, bilo bi udnovato (Novi Mirmidon,100 1902: 11). Ili, u istom kontekstu, da
onima koji s orujem u rukama i nasilnim zastaivanjem, ognjem i maem, a nasuprot
stvarnoj istini, istiu tvrenje nema Srba u Makedoniji ne moe se nai drugi podesniji
odgovor do odgovor s orujem u rukama (Novakovi, 1906: 123). A kada se radilo o
Bosni i Hercegovini na koje su etnografska prava Srbije i Crne Gore nesumnjiva, Cviji
je tvrdio da e, ako ne budu prisajedinjene, sama Evropa uputiti srpski narod na put sile, i
on e upotrebiti prvu povoljnu priliku da tim nainom raspravlja s Austro-Ugarskom ovo
100
Novi Mirmidon, Radosavljevi Stevan (izvor: Univerzitetska biblioteka, Beograd).
87
svoje najvee nacionalno pitanje. Zakljuivao je, srpski se problem mora reiti silom.
Obe srpske dravice moraju se poglavito vojno i prosvetno najivlje spremati, odravati
nacionalnu energiju u zavojevanim delovima srpskoga naroda, i prvu, iole povoljnu, priliku
upotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje s Austro-Ugarskom (Cviji, 1908: 47, 62). I u
vreme Balkanskih ratova zastupao je stav o opravdanosti rata. Za njega to Srbi ratom i
krvlju od takog neprijatelja zadobiju, to je legitimno zadobijeno. Tako su se i do sad
menjale politiko-geografske karte (Cviji, 1912: 14). Dodatni argument pronalazio je u
tvrdnji da su Srbi zakoraili u jednu periodu razvitka koja je najpovoljnija za ratovanje s
velikim narodnim masama i za fiziku i moralnu izdrljivost; izgleda da ta perioda dostie
najviu taku negde u sredini izmeu visoke kulture, u kojoj su sada zapadni narodi, i
primitivnosti, u kojoj se danas nalaze na pr. Arbanasi, a seljak kao nosilac tog procesa,
po Cvijiu je snaan, naviknut na nevolje, na nepogode, na umor, na strpljenje, ima
mirne ivce, prima smrt kao neto to se ne da izbei i mora se primiti (Cviji, 1914: 17).
Istih godina je i Jaa Tomi, 101 objanjavajui da je rat poeo jer uesnice vie
nisu mogle da sluaju vapaj one svoje brae, koja su u mukama umirala u turskoj
carevini, konstatovao da e ratovi prestati tek onda kada prestanu ugnjetavanja, i kada
svaki dobije ono, bez ega iveti ne moe (Jaa Tomi, 1913: 7). Tvrdio je da dananji
rat nije samo klanje, nije samo divljatvo ve je i merilo kulture i duevnosti pojedinih
naroda i rasa, pa se svaka vrlina i svaki porok jednoga naroda pokazuje u ratu,
predviajui da e on pokazati sve to je dobro i sve to je zlo u jednom narodu. Tvrdio
je da se nekulturna Turska skrila jer nije mogla da vodi moderan rat, strahoviti Arnauti
beali su bezobzirce a hvaljeni i razmaeni Bugari izgubili su ugled i izali iz rata
osramoeni pred celim obrazovanim svetom. Za razliku od svih njih, srpski ivci, srpski
muskuli, srpska svest, srpska kultura i srpska dua odrae sjajnu pobedu (Tomi, 1914:
4).
I po Oraovcu sve to je krvlju dobijeno, legitimno je dobijeno a diplomatski zeleni
stolovi su muilita velike grobnice, teke rane i narodni bolovi. alei to Srbija mora
da napusti teritorije u Albaniji i izlaz na more, pretio je zlotvorima srpskim novim
Kosovom i poruivao da e srpski narod dovesti ohole i bezdune neprijatelje do njihove
propasti i njihovog Kosova (Oraovac, 1913: 8397). I Jovan Tomi je podrazumevao
neophodnost rata, pa ako Srbija u njemu ne uspe, zna bar da je uinila sve to je morala;
ako pak uspe, za nju znai spas od najveeg neprijatelja, Austro-Bugarske (Jovan
Tomi, 102 1913a: 132), a po Milutinu Stepanoviu bojna sprema Srbije, najvie kuene,
najvie mrene, pa najvema i bagatelisane, zadivila je ceo svet kako ogromnim brojem
vojske, do neverovatnosti hrabre, tako i vetim voenjem samo svojim oficirima i svojim
vojskovoama (Stepanovi, 1913: 3). Bilo je i autora koji su tvrdili da nikada nita nije
Srbija dobila bez vitekog prolivanja krvi najboljih svojih sinova, niti je bez nje svoju
101 Tomi je kao moto svojoj knjizi naveo sledee rei: Neka je proktet ko hoe rata / lakomog,
pustog i vole krv; / ali i taj proklet, ko rata nee, / kada ga gaze, ko sitnu crv (Jaa Tomi, 1913: 3).
102 Tomi Jovan (18691932), istoriar, upravnik Narodne biblioteke u Beogradu,akademik.
88
roenu grudu zemlje i decu od sebe odroavala! Tue ne trai, ali svoje ne da, pa ma
ponova zaplivala u krv (Radosavljevi, 1925: 103).
I pred Drugi svetski rat bilo je autora koji su verovali da upravo srpsko
patrijarhalno drutvo proizvodi prirodnu spremnost na velike i nune ratne rtve. Tako je
Velmar Jankovi pisao da je iz pravih srpskih domova strujao pred ratove duh nove
zrele Srbije, sve srpemnosti na velike rtve odnegovane su tu, u tim malim kuama. Iz tih
kua prirodno su sinovi gubili glave na bojitima, prirodno ili sa strau najboljeg
ubeenja u nacionalnu borbu. Ustanke i ratove Srbije finansirali su moralni izvori, i zato
smo toliko i navikli da radimo na snagu, pa i poslednju, ta strahovita agonina moralna
koncentrisanost digla je i odrala Srbiju, agonina, znai borbena na ivot i smrt.
Agonina, znai borbena za ivot kroz smrt. Agonina, znai borbena za lepu smrt. Lepi
ivot ostavljen je hrabro drugima. Velmar Jankovi je opisivao i specifinost srpskog
umiranja koje je beskrajno jednostavno, prosto prirodno, sa smislom ali bez gesta, ono
je bez formula, bez mnogo simbola, a sasvim bez poze. Jer, nacija je zahtela prostu,
neromantinu, neosetnu, mehaniku smrt od naega oveka. Bez osvrtanja, bez
razmiljanja, bez stava i dilema. Po njemu, znalo se strahovitom neminovnou da
narodna zajednica nalae ginjenje i da je ovek pojedinac savreno sporedan, pa je
unutranji proces neprestanog, nepresunog poreenja izmeu onoga za to je bolje
izgubiti glavu a dobiti ga, i onoga to prua bedan ivot po ostatku, ivot koji je bolje
nemati, nije nikad ugaen u srpskom kolektivu. Velmar Jankovi se bunio protiv onih koji
su tvrdili da je junaki stav preiveo i da ga treba zameniti racionalnom organizacijom
rada, navodei da to evro-ameriko naelo nije zauzelo mesta i nije vrilo praktinu
funkciju, a vera u borbeni stav ivotni, u junako shvatanje ubijena je preko grada, preko
intelektualaca, preko nauke, a jo vie svirepim primerima kroz beznaelnu, beskimenu,
bezidejnu politiku (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 31, 5355, 64, 130).
U predratnim tekstovima Srpskog kulturnog kluba, legitimnost ratnog zadobijanja
teritorija je prisutna, npr. u tvrdnjama da svoju banovinu Hrvati nisu dobili na mau ve
putem sporazuma sa Srbima, ili na drugom mestu, da za Bosnu Hrvati nisu ranije prolili
ni kap krvi, ni kap znoja, ni kap mastila (Jako srpstvo..., [1939] 1991: 17, 112), dok se u
posleratnoj emigraciji zagovaralo ruenje Jugoslavije kao put za obeleavanje srpskog
etnikog podruja, uz podrazumevanje rata izmeu Srba i Hrvata, to se i prieljkivalo jer
jedan ovakav rat e iskljuiti stalne sukobe i ratove u budunosti (Kosti, [1957] 1992a:
250).
UVEK ODBRAMBENI RATOVI
Trei nivo posmatranja odnosi se na stav da su svi ratovi koje vodi nacija po
definiciji pravedni, odbrambeni, oslobodilaki i u skladu sa tim, da je Srbin ratnik
otelovljenje dobra i humanosti. Tako je savremeni autor Marko Mladenovi uveren da je
srpski narod u svim ratovima pobeivao, a nikog nije napadao. Uvek se samo branio,
89
vodio oslobodilake ratove (Mladenovi, 1989: 45), Radovan Samardi da je prosti

seljak [je], pritegnuvi opanak i zgrabivi svoju brzometku, odlazio u rat da osveti Kosovo i
oslobodi brau od tuina jer je knez Lazar postao za sve vremena nosilac zavetne misli
da birajui izmeu ropstva i asne smrti, mora se opredeliti za smrt da bi se vaskrsnulo,
pa umreti za ovozemaljske stvari i opredeliti se za carstvo nebesko znai ostati na
braniku slobode. Tvrdi da su Srbi verovali da su predodreeni za ispatanje i da ih ivot
eka jedino s ovu stranu smrti pa su u svaki boj ulazili strepei od izdaje Vuka
Brankovia, koji se za sva vremena meu njih uvukao (Samardi, 1989: 25, 32, 54, 67).
Najnoviji panegirik ratu je zbornik Jagnje boije... u kojem se itava pria o ratu
svodi na tezu o opravdanosti svakog rata koji vodi srpski narod. Tako Atanasije Jevti
definiui rat kao borbu Satane i Boga, primeuje da je Srbima ostalo da se uvek borimo
i da se odbranimo. Nai su srpski ratovi uvek bili odbrambeni ukljuujui i tekui, jer Srbi
nisu zali u tue teritorije. Jevti pravi razliku izmeu napadakog i odbrambenog rata
pa je prvi zlo a drugi nuda i nevolja. Ipak bosanski rat smatra junakim bar to se
tie Republike Srpske (Jevti, 1996: 7071). Po Zurovcu bosanski rat je uinio da su
Karadi i Mladi postali mitske veliine preko kojih jedan ugroeni narod trai da bude
shvaen u svojoj herojsko-traginoj situaciji jer kroz njihove likove progovara sve
najistije i najvelianstvenije to je mogao da pokae jedan narod u pravednoj borbi za
svoj goli opstanak. Zakljuuje da je u pitanju nacionalni opstanak a u takvom vremenu
sveci postaju ratnici (Zurovac, 1996: 8384). U istom zborniku moe se proitati da od
Duanovog povlaenja u svet senki Srbi vode samo odbrambene ili oslobodilake
ratove, da je srpremnost na rtvu, odnosno opredeljenost za carstvo nebesko postalo
kriterij srpskog patriotizma (Lazarevi, 1996: 207208), da je mir prinoenje rtve ratu i
pristajanje na sigurnu smrt dok ljudi koji vode rat imaju za cilj drugu vrstu mira "koji se
zasniva na slobodi koja jeste u uestovavanju i savlaivanju sile (Lauevi, 1996: 242).
Pie i da su Srbi pozvani da svedoe istinu Zaveta i u istoriji nose zastavu borbenoga
pravoslavlja i da potseaju svet na univerzalni duhovni smisao rata za Krst asni i
Zlatnu Slobodu; da poto zlo napada prvo i nasilno, moe mu se suprotstaviti iskljuivo
silom pravednoga otpora i odbrane; da u odbrambenom ratu nema greha i zla pa je
pravoslavno prihvatanje rata boriti se u pravednom ratu i za pravedan cilj, ija je
paradigma s nama je Bog, razumite narodi, i odstupite jer je s nama Bog. Razvijaju se
teze o svetom srbskom ratniku, o Hristovim Srbima iji je zadatak da osmisle svoje
uee u ratu podiui ga linim podvigom heroizma ili muenitva na nivo zavetnog
rata koji nam mistiki govori u kostima naim, jo pre roenja iz utrobe materine.
Pominje se duhovni smisao rata, Bog koji ratom spasava od istorijske i duhovne apatije,
hriani koji nisu za mir ovoga sveta, jer je on neprijateljstvo prema Bogu, ve za rat
samodovoljnom miru, Otadbinski rat u Srbskoj i Krajinama koji je oistio nacionalnu
duu i pokazao pravi srbski pravoslavni put, i zakljuuje da niko hrianski otadbinski
rat nije dobio sve bivajui za mir i bezbone mirotvorce u njihovim mirovnim naporima
podravajui, jer se Sloboda Zlatna uvek Krstom asnim i na silu zadobija (Arsenijevi,
1996: 225235). Danas su opte mesto teze da Srbi nikada nisu vodili agresivne i
90
osvajake ratove, ali su u odbrani svoje slobode ispoljavali izuzetnu borbenost i

nadljudsku smionost (Zurovac, 1997a: 115), odnosno da srpski narod nikada u svojoj
istoriji, nije vodio agresivne i osvajake ratove, ali je bio meta mnogih agresija (Zurovac,
2000b: 61).
I ova kao i sve prethodne, teza o odbrambenom ratu, bila je prisutna i kod starih
autora, ali je uglavnom dopunjavana navoenjem izuzetaka od pravila. Stereotipnost
sudova koja nastaje ne samo kao rezultat automatskog ponavljanja ve i kao proizvod
redukcije ponovljenog, omoguila je danas rasprostranjenu tezu o uvek samo
odbrambenom ratu, bez ograda o izuzecima koje su bile svojstvene starim piscima. Tako
po Stanojeviu svi ratovi u istoriji srpskoga naroda, sa vrlo neznatnim izuzetkom, ratovi
su za slobodu, pa nema naroda koji bi se mogao potuiti, da je bio ugnjetavan od Srba,
srpski narod se u celoj svojoj prolosti, redovno samo branio od napadaja raznih
neprijatelja, nije nikada osvajao tue zemlje i pokoravao strane narode, a izuzetak je
bio car Duan (Stanojevi, 1915: 79). Piui o ratu 1913, Dragia Vasi se ljutio na
Gustava le Bona koji je izjednaavao nedela Srba i Bugara, pa se pitao zato g. Le-Bon
daje svima nama bugarsku ocenu; zato on tako olako daje jedno generalno miljenje o
svima balkanskim narodima koji se tako duboko razlikuju. Jer, Srbi su branei se, hteli da
kazne jedno odvratno neverstvo suseda svoga, pri emu na narod borio se tada kao
takmac, viteki; on je hteo da pobedi, jer bee u pravu; on je hteo jo da pobedi iz
ambicije, ali ne iz mrnje. Nastavljao je, nikad, zaista, nikad, mi smo beskrajno uvereni,
zarobljeni Srbi, jedan narod ovako slavnih tradicija, nisu mogli onako postupati kao
Bugari, njihov ivot nije bio ivot naroda koji je osvajao, ve ivot naroda koji se
oslobaao, oni nisu izazivali, nego su izazivani; oni nisu prinuavali ve su primoravani
da se bore i da se brane. ak i kada je priznavao da se Srbima surovost moda, mogla
prebaciti a ticala se uguenja albanske pobune 1913, zakljuivao je da je ta reakcija bila
relativno umerena i retko kad je prelazila granice pravedne odmazde (Vasi, 1919: 29
32, 45, 54, 7981, 127130).
Razlika izmeu nae i njihove moralnosti u ratu ispoljavala se u tezama, npr. s
poetka veka, da su Bugari uneli u svoj prosvetni rad bombu, kamu i teror u
najsvirepijem obliku dok su se Srbi kroz sve to vreme drali mirno, humano, oveki, pa
su srpski etnici zadrali svoju estitost do kraja, dok su bugarske komite izvodile
krvavo svoju misiju pobugarivanja Makedonije (Stepanovi, 1913: 32, 79, 83). Bugarsko
vladanje Makedonijom je bilo zavojevako, a srpsko je imalo sasvim drukiji karakter,
tj. bilo je solidnije nego bugarsko, dok je u Balkanskom ratu pobedila ne samo
pravedna srpska nacionalna stvar nego i vea kultura, i duha i tela, nad manjom
kulturom, jer su se sukobila dva naela, ivotni interesi srpskoga naroda i imperijalizam
bugarskog (Beli, 1913: 35, 188); bugarska vladavina u Makedoniji bila je zavojevaka
dok je kralj Milutin u nju ulazio ne kao osvaja no kao brat i osloboditelj (Tomi, 103 1918:
7981); srpsko naelo je bilo radnja na obezbeenju nacionalne individualnosti a
103
Tomi Svet, inspektor Ministarstva prosvete i crkvenih poslova.
91
bugarsko princip prevlasti, pa su Bugari od najstarijih vremena nai najvei i najopasniji

neprijatelji, ija je zavojevaka politika vekovima dolazila u sukob sa legitimnim pravima i
nacionalnim interesima naega naroda; Bugari su jedan od najglavnijih istorijskih
prepreka naem narodnom ujedinjenju a jo kod Velbuda pobedu je izvojevalo srpsko
naelo narodnosne drave u borbi sa zavojevakim tenjama bugarskog naroda (Simi,
1918: 3334, 52, 8692); u Makedoniji se na svakog turskoga ili arnautskoga zulumara
javljao hrianski gorski osvetnik (Hadi-Vasiljevi, 1928: 7); Bugari su tamo od srednjeg
veka doivljavani kao nekulturni tuinci i ugnjetai dok je srpska vladavina imala sasvim
drugi karakter jer Srbi u Makedoniji nisu bili zavojevai, ve oslobodioci (orevi,
1929: 5152).
Rasprostranjeni stereotip o uvek odbrambenom ratu imao je svoje mesto ne
samo u slici koju su stvarali srpski i intelektualci susednih naroda o sebi, ve i u vreme
poeljnosti stvaranja karakterologija Jugoslovena. Dvornikovi je beleio da je snaga
trpljenja njihova najdublja ivotna snaga, pa Jugosloven nikada nije bio narod
agresivnosti, napada i zavojevanja, ve narod odbrane, reagiranja i uvanja svog ivotnog
kontinuiteta, Jugosloveni su bili narod koji je samo branio svoj ivot i slobodu, a sav
ratniki karakter Jugoslovena izazvat je nevoljom i odbranom, ne ekspanzivnim,
agresivnim osvajakim instinktom (Dvornikovi, [1939] 1990: 326333).
Ime
Nisu, istina, slavenski narodi prvi koji bi u istoriji ljudstva
taj primer davali da se brat s bratom i onde sloiti ne moe, de ni
o kakvoj deobi rei nema; [...] Tukla su se me sobom sva grka
plemena, romanska, nemaka, ali nikad nisu jedna druge
pogravala, nisu se astila tim imenima kao to jo i danas ine:
Poljaci prama Rusima, Malorusima, a katkad i prema esima;
Hrvati i Srbi, Srbi i Bugari jedan prema drugom (Ignjatovi, [1881]
II, 1989: 34).
U sluaju balkanskih nacionalizama upravo je ime oko kojeg e se vriti etnika

grupisanja u stvaranju moderne nacije, bilo onaj element koji je produkovao najvea
trvenja, neprijateljstva i negiranja. Znaaj imena u odreivanju nacionalnog identiteta je
tokom XIX i XX veka bio toliki da svi ostali elementi koji bi morali biti referentni okvir i
sopstvene i drugih nacija, gube na znaaju. Nita nije u toj meri bilo izvor sukoba kao to
je to bilo prisvajanje i podvoenje pod svoje ime manjih etnikih grupa, svojatanje
definisanih ili nedovoljno definisanih razliito imenovanih populacija, traenje u istoriji ili
pseudoistoriji dokaza o identinom poreklu drugaije imenovanih grupa, a s ciljem da se
uspostavi brojnost sopstvene imenovane populacije, radi njene dominacije i teritorijalnog
irenja. Istovremeno, najvei sukobi izbijali su iz upotrebe pejorativnih imena ili ak imena
koja u lingvistikom smislu nemaju nikakvo negativno znaenje ali ga imaju u percepciji
onih koji ga upotrebljavaju i onih na koje se odnose. Drugim reima, radi se o upotrebi
imena koja u sebi sadri celinu odnosa prema drugoj imenovanoj grupi (drugom etnosu,
naciji) koju pri tom ne moe da razume niko osim onih koji ih upotrebljavaju i onih za koje
se upotrebljavaju. esto opravdanje da upotrebljavano ime nema negativno znaenje
samo po sebi (na primer, hrvatska upotreba imena Vlah za Srbe) ili da i sami pripadnici
druge nacije to ime koriste za sebe, ali ne dozvoljavaju da ih uju iz tuih usta (na primer,
srpska upotreba imena iptar za Albance), samo je pokrie za nastavljanje njihove
upotrebe sa znaenjem negacije drugog, uz poseban ton, tako milozvuan onima koji ih
koriste, i tako izazivaki za one kojima je upueno. Ovde e biti navedena samo neka od
mnogobrojnih imena sa pejorativnim znaenjem kojima su se balkanski nacionalizmi
meusobno obeleavali kako bi, negacijom drugih, doli do sopstvenog nacionalnog
identiteta: Arnauta, iptar, Bugara, Vlah, Rac, Vulgaris, Vulgus, izmatik, Prebeg,
Bunja, Bodul, Latin, Ungar, aurin, Kaurin, Kavurin, Raja, op, Pirjak, Torlak,
Makedonstvujui, Turkua, Mrsnik, Kurki, ojka, vaburija, Nemakar, vra...
93
Istovremeno, nita nije toliko papira ispunilo kao dokazivanje intelektualaca raznih
kvazietimologija da jedno ime na primer potie od rei prostak ili meavina pa su
pripadnici te nacije prostaci ili ljudi izmeane krvi ili da je drugo ime nastalo od rei
svrab ili rob emu je adekvatno obeleavanje date nacije, ili da samo ime kazuje da su
pripadnici zajednice ljudi kratkog ela i irokih jagodica... Naravno, u zavisnosti od
trenutnih politikih okolnosti, menjala se i rasprostranjenost upotrebe pojedinih naziva, pa
je u jednom istorijskom trenutku dominirala pejorativna upotreba naziva jednih, u drugom
drugih grupa, ali gotovo nema primera dueg vremenskog perioda u kome bi potpuno
otsustvovala ova tendenciozna praksa uz upotrebu iskljuivo slubenih naziva.
Sve ovo svedoi da je nacionalno ime u najneposrednijem sadejstvu sa negacijom
drugog kao takmaca, konkurenta, neprijatelja, onaj element koji je nezaobilazan u
razmatranju nastanka nacionalizma na balkanskom prostoru i istovremeno, da je to
element identifikacije mnogo snaniji nego to su svi drugi odreujui fakori nacije ovde
prisutni, kao to su jezik, religija, teritorija, a da ne govorimo o onim elementima koji su
dominantni za uslovno reeno zapadni model nacije kao to su zajednika ekonomija ili
zajednika zakonska prava pripadnika nacije, pri emu ono ima mnogo veu snagu od
prostog naziva, jer je i samo po sebi predmet mitologizacije i glorifikacije u onoj meri u
kojoj je tue predmet nipodatavanja.
Zanimljivo je da su srpski intelektualci iz razmatrane grupacije bili potpuno svesni
znaaja upotrebe pejorativnih naziva u nacionalistikom maniru, da su navodili sva
mogua imena u upotrebi kod balkanskih naroda kada su obeleavali jedni druge, ali su
to osuivali uglavnom u sluajevima kada se radilo o srpskom imenu kod drugih
balkanskih nacionalizama. Ipak, kako se moe zapaziti da kod starih intelektualaca nije
bila ire rasprostranjena upotreba pejorativnih naziva, ako se izuzme uobiajeni turski
izraz za Albance Arnauti, njihovi iskazi uglavnom su ovde korieni kao izvor za to kako
su se balkanski nacionalizmi meusobno krstili. Sasvim je suprotno kod savremenih
intelektualaca, koji namerno koriste izraze iptari ili ustae, svesni negativnog naboja koji
oni sadre. ak se moe primetiti da je savremeno irenje naziva ustaa na itavu
hrvatsku naciju u nacionalistikom maniru, izolovana pojava kod srpskih intelektualaca u
odnosu na Hrvate, jer osim pejorativne upotrebe naziva Latin (sa sasvim slinim
znaenjem pojmu Vizantinac primarno u znaenju lukav), a koji i nije bio ekskluzivno
vezan za njih, ve se odnosio na sve katolike, pejorativnih imena za Hrvate u prolosti
nije ni bilo. Mnogo vie, stari autori su imali potrebu da ire prostor i stanovnitvo na koji
se odnosilo njihovo ime i da odriu karakter narodnih imena drugima, nego to su im
nadevali pejorativne nazive. Kod srpskih intelektualaca, analiza imena susednih
populacija, imala je jo jedno dodatno svojstvo. Najvei broj pejorativnih naziva korien
je za one grupe za koje se smatralo da su Srbi pa je takvo ime bilo obeleje za
nacionalno nesvesne ljude, koji su propagandom ili vaspitanjem morali biti vraeni na
pravi put kako bi uz novu svest prihvatiti i svoje staro ime.
Kada je re o srpskom imenu, konstanta je tumaenje o njegovoj starini na
Balkanu, kojoj se eventualno (i samo kod pojedinaca) moe pribliiti jedino jo hrvatsko
94
ime, o mnogostrukim potiskivanjima tog imena koje su podjednako vrili Turci, Hrvati,
Bugari, Albanci, Katolika crkva, Austro-Ugarska, komunisti i Tito, kao i o njegovom
znaenju, koje je imalo opasnu sadrinu za sve okolne narode i drave, a koja je
proisticala iz iskljuivo pozitivnih osobina koje su posedovali njegovi nosioci. Glorifikacija
je podrazumevala rasprostranjenost imena i u vremenu i u prostoru, pa se tumailo da se
srpsko ime nalazilo i na obalama Jadranskog mora i u Maloj Aziji, uz tvrdnju da je teko
pretpostaviti da se izmeu ovih krajinika Srba nalaze neka strana plemena
(Petkovi, 104 1926a: 28), odnosno da su se na raznim mestima u Africi, Aziji i Evropi,
pojavljivala slovenska imena, ali najee, i vie no i jedno drugo, javljalo se ime Srbin,
pa se njegovo pominjanje pripisuje Herodotu, Strabonu, Pliniju, Ptolemeju... (Petkovi,
1926b: 79).
Savremeni intelektualci navode itav niz naziva, i pejorativnih i onih koja to nisu
bila, ali koja su upotrebljavana za Srbe u susednim nacionalizmima, umesto njihovog
imena. Tu kakofoniju, kako kae Ekmei, inili su nazivi Iliri, Rascijani, Vlasi, Hriani i
jo bezbroj lokalnih naziva (Ekmei, 1992: 6870), Dadi navodi pejorativne nazive
kao to su Slavoserb to ukazuje na etnika koji je dvostruki rob (sclavus i servus) a koje
se izvodi i od imenice svrabe, to bi ukazivalo na pripadnost nekoj vrsti prljavih
ergarskih plemena koja pate od svrabea, od uge (Dadi, 1992: 51), ili imena koja
navodi Kresti da su upotrebljavana u hrvatskoj publicistici, kao to su Vlasi, Cigani,
grko-istonjaci, Skipetari (tj. iptari), Bizantinci, dotepenci, nakot... (Kresti, 1998: 36
38).
I stari autori su navodili pejorativne nazive koriene za Srbe. Neki su tvrdili da su
zapadni pisci pod uticajem Vizantinaca latinski pisali Servi pa kako ova re znai robovi,
to su tvrdili bugarski ovinisti Ofejkov-opovljeve bagre i druge neznalice, da su Srbi
dobili ime od latinske rei servus rob (Gopevi, 1890: 272273), da je hrvatskim
Vlasima potomcima pravoslavnih Srba ostalo vulgarno ime Vlah (Ivani, 1899: 21), a
uvek podsmeljiv Ilarion Ruvarac je navodio citat iz knjige hrvatskog autora, pa je
zakljuivao udna li oblika: Serbelji od serba kaka kuelji od kuge (Ruvarac, 1899: 68).
Gruji je pominjao da su Hrvati ponekad nazivali Srbe srednjovekovnim
posprdnim imenom Vlaha, a drugi susedni narodi raznim as plemanskim i
provincialnim, a as opet verskim i izmiljenim imenima, priznajui da su ponekad i sami
Srbi isticali plemensko, provincijalno i topografsko ime, pa ak i izmiljeno nametnuto
nam, pred optim narodnim srpskim imenom. Navodio je da je ime Rac postalo
posprdno ime, kojim se druge narodnosti, a naroito deca, rugaju Srbima, kao i da Mleci
kadkad upotrebljuju i sinonimno, u Dalmaciji, srpskom imenu ime Morlaka ili Vlaha.
Due se zadravao na objanjenju imena Vlah koje se sauvalo u zapadnim krajevima
sasvim onako isto, kao to u Junoj Ugarskoj, Slavoniji i Sremu ime Rac slui kao
posprdno ime, kojim se Maari i Nemci (vabe) rugaju Srbima, a koriste ga ljudi koji u
srpskom imenu i Srpskom Narodu gledaju samo strane aveti. Objanjavao je da je
104
Petkovi ivko, profesor.
95
turska vlastela sve hriane nazivala imenom prezrenih Vlaha, koje je uzela kao sinonim
turskim ili bolje arapskim imenima: Kauri (nevernik) i raja (stado) (Gruji, 1909: 3949). I
Aleksa Ivi je navodio da su za Srbe u Ugarskoj do sredine XVIII veka koriena imena
Rascijani, Iliri, da su ih poetkom XIX veka nazivali po veri, a da su katoliki misionari
tokom XVI i XVII veka nazivali Srbe izmaticima, Vlasima, uskocima, prebezima,
prebeglim Turcima, Morlacima, a svim tim imenima nazivali su i Srbi sami sebe (Ivi, 105
1922: 78).
Razloge rasprostranjenosti pejorativnih naziva veina autora nalazi u
kontroverznosti imena Sloven za koje se ponekad tumailo da dolazi od sloviti, govoriti,
nekad od sclavus, rob, to je prisutno i kod imena Srbi Servi, koje po nekima treba da
znai robovi, kao i ime Sclavi, Sclavoni, a po drugima Srb je prastari slovenski koren, ili
da paserb, znai posinak (Petkovi, 1926b: 15). Slino je i tumaenje da su balkanski
Sloveni prodavani kao robovi pa se re sclavus prvenstveno upotrebljavala za one
Slovene ije su ime Vizantinci izgovarali servi to u latinskom znai robovi, pa je takav
vizantiski izgovor srpskog imena i njegova pogrena zamena sa latinskom rei servus rob
dala povoda jadranskim trgovcima da srpsko ime shvate kao latinski prevod ireg i
poznatijeg slovenskog imena, uz zakljuak da je istovetnost srpskog imena sa lat.
servus za vizantisko uho i istovetnost Srba sa Slovenima kriva za tu neprijatnu zamenu,
a to je ostavilo traga jer ima Balkanaca koji se stide i svog balkanskog imena smatrajui
ga tuinskim i nametnutim (Balkan i Balkanci, 1937: 36, 59). Navodilo se i da je Starevi
pokuao da stvori naunu srbofobiju tako to je Slovene smatrao po imenu stvorenim za
robove, a re Srbin dovodio je od rei suanj, servus, ili od rei svrab, ili svrabe (Dui,
[1942] 1990: 146147).
U prolosti je, meutim, bilo i autora koji su tvrdili da su i sami Srbi upotrebljavali
razliite nazive za sebe, nekad time kritikujui upotrebu regionalnih naziva na tetu
nacionalnog, a nekad podvodei pod srpsko ime i druge nacionalne subjektivitete. Tako je
anonimni autor navodio da je bilo i okca i Raca, i Bunjevca, Slavonca i Hrvaanina i
Dalmatinca i kakvih titula nije, samo da se mrzimo i kao budale gloimo, a drugi da nam
se smeju i svete, kako se za tuu korist tlaimo dok ne poginemo. Dalje, tvrdi on, onome
je ovo vlah i rac, jo za razliku od onoga preverenoga divlji rac, ovome ono okac i bunja i
kekavac i ta nije; brat brata nee da dri za brata, to se jedan ovako drugi onako krsti, a
oboje se zovu Hriani! Veru, jezik i ime, najsvetije svetinje, uzesmo na pakost, da sami
sebe slomijemo (Za to na narod..., 1867: 38). Navodilo se da je gospotina u primorju
zvala prost srpski narod vulgaris i vulgus, tj. zvali ih prostacima, prostim ljudima, pa se
pravila paralela sa imenom Vlasi to opet oznaava prostotu, a to su Turci i istureni
Bosanci koristili da bi se razlikovali to vie od svoje brae hriana i ima pogrdno
znaenje, u istom znaenju to i pae (Veselinovi, 1888: 14).
U dokazivanju da su i Bunjevci jedna grana srpskoga naroda tvrdilo se da
njihovo ime nije narodnosno, pa ni plemensko, ve ime pokrajinsko, odnosno da je ono
105
Ivi Aleksa (18811948), dr, kulturni istoriar, profesor Pravnog fakulteta u Subotici.
96
prvenstveno topografsko, oblasno ime kao to je i Dalmatinac. Neki su smatrali da je

pogreno tvrenje da je ime Bunjevac (kao i Vlah, okac, Majdak i Bodul) porugljivo jer
Bunjevci su se sluili tim imenom i nisu ga se stideli nikad, niti ga se stide sada. Tako su
ih nazivale dravne vlasti, nazivajui ih jo i dalmatincima, katolikim Srbima ili prosto
Srbima. I za ime okac se navodilo da nije narodnosno, ve ime Srba katolike vere pa
ni u njemu nema ni trunke poruge jer kad bi ga bilo, okci prvo ne bi sebe tako zvali. U
fusnoti autor je navodio da ime Srbin u sanskritu (Serbh) znai besniti, ljutiti se (Ivani,
1899: 103111). Andonovi se pitao ta nije li runo i stidno kad se u vremenu civilizacije,
pred celim obrazovanim svetom i prosveenom Evropom, doputa svakoj narodnosti, da
se svojim imenom krsti i naziva samo: Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Staroj Srbiji i
Makedoniji itd. nesmeju, kazati da su Srbi nesmeju kazati ta su (Andonovi, 1913:
18), a Stepanovi je tvrdio da je i samo ime Srbin vrlo slino turskoj rei serbez
(slobodan) pa su zato i kosovski Srbi, pa i oni iz Markova Prilepa, mogli sve drugo
kazati, samo ne da su Srbi. Ime Slavjan, Bugarin (ne Blgarin), Bugarska stranka, Grk,
Grka stanka, Ortodoks, Hrisjanin itd, zamenilo je lepo i, dotle ponosno, ime Srbin, uz
zakljuak da je masa pristajala da je krste svakim imenom samo da je zatite, u stilu
poslovice zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti (Stepanovi, 1913: 4348).
Kada se radi o imenima drugih naroda, prisutna su raznorodna objanjenja
njihovog nastanka i znaenja, ali uvek u zavisnosti od dnevnopolitikih potreba. Razliita
su bila tumaenja albanskog imena. Od savremenih, Dimitrije Bogdanovi navodi da se
pojam Arnautai odnosi na veoma brojne poarbanaene Srbe i Makedonce koji su primili
ime, jezik, obiaje i albansku svest, ali ne prihvata da su svi kosovski Albanci Arnautai,
dok za naziv iptari, tvrdi da je uao u iru upotrebu za vreme NOB-a umesto ranijeg
Arbanasi, Arnauti, Albanci, a ipnija umesto Albanija, pa smatra pogrenim miljenje da
se time htelo nekakvo izdvajanje albanskih masa Jugoslavije od onih u Albaniji. On
naprotiv, veruje da se time htelo istai jedinstvo albanskog naroda Kosova i Albanije ali
da je u praksi, suprotno prvobitnim namerama, izraz posluio za njihovo razlikovanje
(Bogdanovi, [1985] 1990: 117, 255).
U XIX veku Milojevi je pisao o svom vodiu po poreklu Srbinu, koji sebe smatra
Arnautinom, ali ne nikako ni za ivu glavu, kipom. Na ovo ime, ini nam se, podjednako
mrziae, kao i na ime Srb, Osmanlija, Turkua, aurin, pa navodi njegove rei da je
sada pravi Turin i ako nije, ni kip, ni erkez, ni Tatarin, ni Osmalija; ali tako isto nije ni
Srbin (Milojevi, 1870: 114, 123). Hadi-Vasiljevi je pisao da se Albanci meu sobom
zovu iptari i da im je ime Arnautin pogrdno pa je navodio da se deavalo da Arnautin i
ubije onoga ko ga nazove Arnautinom, dok za Srbe u Makedoniji kae da Turke i
Arnaute, tajnim jezikom zovu mrsnik i mrsni (Hadi-Vasiljevi, 1913a: 142143). A
Vladan orevi, da stanovnici Albanije nisu je nikada zvali Arbanija ili Albanija, oni ne
znaju za to ime. To su joj ime pridevali uvek samo stranci. Ime Albanija pojavljuje se tek
1079. i ono je upravo grki falsifikat, kojim se htelo postii da se cela zemlja prozvala po
grkoj vroi Alvanon. Po njemu kipetar znai prosto onaj koji razume, pa komentarie
da isto onako kao to su stari Sloveni za sebe tvrdili da su jedini koji znaju govoriti (koji
97
su slovesni), a za sve druge narode da su mutavi Nemci, tako su isto i stari Arnauti za
sebe bili uobrazili da oni jedini razumeju (orevi, 106 1913: 56).
Makedonsko ime poetkom veka po pravilu se pisalo pod navodnicima ili uz
skraenicu tzv. to je u dananje vreme zamenjeno uglavnom oznakom izmiljeni narod
ili lepe Starosrbijanci. Jo u XIX veku Veselinovi je imao originalno objanjenje
makedonskog imena. Po njemu, ono srpsko pleme koje je najivlje prozvalo se po
svojoj hrabrosti i junatvu Medolnij i Megornij tj. to su bili spram drugih bolje naoruani,
maeve nosili. Tako je i itava oblast ponela njihovo ime i re Makedonija postala je
dakle od imenice M (od korena Mak) i prideva dolnij, pa je zakljuivao da se znaenje
samo sa srpskim jezikom protumaiti moe, a nikako jelinskim ili latinskim. Tvrdio je da
naziv Maedonac i Maedonija za sadanje stanovnike vezane za zemlju ne postoji, oni
sebe znaju samo za risjane, dok je naziv Bugarin u Makedoniju silom okolnosti uvuen u
najnovijem vremenu, pa je narodu bilo svejedno, a se zvao kavurin ili kaurin, a risjanin, a
raja, a Bugarin, jer sva ova imena ne vrede nita kad ne sme da se zove pravim svojim
narodnim i ponosnim imenom pa je pod tekim jarmom vladavine besnih Turaka i
razuzdanih Arbanasa ime Srbin iilelo, te mu je sve jedno, kako se zvao da se zvao
(Veselinovi, 1880: 1417, 2531), odnosno, da se Srbin u Makedoniji naziva Bugarinom
a radije risjaninom, samo da bi izbegao zlostavljanje i ganjanje (Veselinovi, 1888: 3).
Cviji je makedonsko stanovnitvo nazivao Makedonski Sloveni tvrdei da se
meu njima, pored lokalnih imena, uje i ime Srbin, ali makedonski Sloveni sebe po
pravilu zovu kaurima i Bugarima (ne Blgarima). Navodio je da ih grki seljaci nazivaju
Bugarima, a Albanci ih zovu kjeji (Sloveni) (Cviji, 1906: 24-25), i zakljuivao da je
makedonsko pitanje bilo u mnogome isto politiko pitanje u koje je uneeno vie
naunih zabluda pa je kao primer navodio ona o imenu Bugarin koje nema ni bugarski
oblik (blgarin), ni etnografsko znaenje. Znai jednu ekonomsku klasu (Cviji, [1905] I,
1921: 201). A Hadi-Vasiljevi je smatrao da stanovnitvo u Makedoniji ne zna ni za
slavensku a jo manje za bugarsku i makedonsku narodnost; ni imena mu ta nisu bila
poznata, ali da zna za svoju zajednicu sa Srbima. Pisao je da se ovo stanovnitvo
uglavnom zove risjanin, krisjanin, dok kaurima i kaurinom zovu se mahom samo pred
Turcima i Arnautima s toga to ih oni tako zovu. Pominjao je da se ime op u Makedoniji
smatra pogrdnim i oznaava divljatvo, planinskog stanovnika prostog, nekulturnog,
siromanog i galatnog (koji upotrebljava u govoru trivijalne izraze). Zato se umesto ovog
naziva upotrebljavao naziv Pirjak ili Torlak, pa stanovnitvo smatra za uvredu kad ih neko
tako nazove, a tako se ne zovu rado ni pravi etniki opovi, ali se oni bar ne brane od
toga naziva: Pa opi smo, bratko, ama i nije smo oveci kako vije, navodio je njihov
iskaz autor, tvrdei da to ime oznaava nii stepen kulture i da potie najvie iz
podsmeha u emu su Sloveni poznati, a u prvom redu Srbi (Hadi-Vasiljevi, 1909b:
280289). Po Ivaniu, bugarska i grka propaganda su u Serezu uspele da onaj narod
106 orevi Vladan (18441930), dr, lekar, knjievnik i politiar, osniva Srpskog lekarskog
drutva, predsednik vlade, akademik.
98
trenutno otue od srpskog imena, odnosno da mu nametnu tuinsko ime, ali su u njemu
ostale sve srpske osobine, neokrnjeno ouvane, dok mu je u Kukuu posle tolikog
opiranja priznao handija da je ime Bugarin novijeg datuma i da se ovaj narod, u dobu
njegove mladosti zvao i aur i raja i Slovenin, pa po selima i Srbin, samo Bugarin ne
(Ivani, 1906: 49, 148). Za seljake u Makedoniji je navodio da se nazivaju Kauri,
Hriani, rajetini ili Slovenini, dok seljaci iz ono malo pravih grkih sela u Maedoniji,
nazivaju maedonske Slovene Volgaros, (Bugarin), ali i to ne u narodnosnom znaenju,
ve ili da ispolje prostaki vulgarno poreklo onih Maedonaca, koji nisu Grci, ili da ih
obelee kao vernike bugarske crkve (Ivani, 1908: 246). Dragia Lapevi je beleio da
se isto srpsko stanovnitvo Makedonije esto naziva svakojakim imenima, tvrdei da
su imenima goge i cincari oznaavani duneri i zidari iz Ohrida i Debra dok Cincara tamo
uopte nema (Lapevi, 1920ih: 1218).
Iako na prvi pogled izgleda da je Erdeljanovi preuzeo Cvijievu oznaku
Makedonski Sloveni za Makedonce, nain na koji je on navodio ovaj naziv to demantuje.
Za razliku od Cvijia, Erdeljanovi je pod navodnike stavljao samo re makedonski, a da
ih je smatrao Srbima svedoi i esta upotreba pojma makedonski Srbi. Navodio je da su
ih Grci zvali imenom Bulgari ili Bolgari, pa poto su vekovima bili prosti seljaci, naziv
Bulgari je dobio i socijalno znaenje, te oznaava uopte: prostog oveka, seljaka i
ifiju. Tvrdio je da od etnikih imena kojima su se mogli zvati, najpouzdaniji podaci nas
upuuju samo na dva: jedno je Sloveni, a drugo je Srbi, kao i da nijedan od oblika u
kojima se javljalo bugarsko ime nije poreklom iz samih makedonskih slovenskih
dialekata to je po njemu bilo pouzdano svedoanstvo, da su makedonski Sloveni
dobili bugarsko ime sa strane, da im je nametnuto od drugih naroda. Navodio je da su se
Srbi morali dovijati na razne naine nazivajui sebe kaurima, hristjanima, Bulgarima,
Bolgarima i Bugarima, ali da su tri poslednja naziva makedonski Sloveni primili s onim
istim znaenjima, koja oni imaju kod Grka i kod Turaka: prvo, da oznae sebe kao proste
ljude, seljake, i ifije, a drugo, da obelee sebe kao Slovene. Ti nazivi nisu, po
Erdeljanoviu, imali etniko znaenje, nisu obeleavali bugarsku narodnost, jer kod Srba
uopte, izraz bugara je samo podsmeh ili podrugljiv naziv za one makedonske Srbe
koji su bili pristali uz bugarsku egzarhiju, i njemu se ne sme pridavati nikakvo etniko
znaenje (Erdeljanovi, 1925: 5364).
Iz svega navedenog u opisu Makedonaca i njihovog imena, jasno je da je ipak
najkontroverznije, jo od druge polovine XIX veka, bilo tumaenje bugarskog imena.
Brojni su autori koji su se bavili dokazivanjem razliitog znaenja pojmova Bugarin i
Blgarin, pa ni podsmeh Ilariona Ruvarca nije spreio da i u prvoj deceniji XX veka ovaj
trend bude opteprihvaen. Razloge treba traiti, kao i inae razloge srpsko-bugarske
omraze, u politikoj borbi oko Makedonije i dokazivanja ko su stvarno Makedonci.
Navoene teze su bile uglavnom iste i najbolje ih je eksplicirao Dragaevi, koji se
poigravao sa bugarskim imenom, i pisao kako re Bolgari koja znai ime izvesnog
naroda (natio) zvoni skoro isto tako kao i re Bulgari koja znai kulturni stupanj naroda
(populus), to se sasvim lako desilo; da se, posle, obe ove rei pobrkale i to u toliko pre
99
to Vizantinci ni ove na Istoku nisu mogli raunati u civilizovane; i to su oba ova naroda
(u istonoj i zapadnoj polovini carevine) i ako meu sobom razlina, bila ipak srodna. U
istini, i tek docnije, razne nevjee uzele su da obe rei znae jedno isto da i populus tj.
znai to isto to i natio dakle ime naroda. Kao i mnogi drugi autori, argument da Bugari
nisu Blgari pronalazio je u bugar-kabanici koja se u Bugarskoj ne nosi, pesmama
bugarticama, to e rei pesme prostake, pesme prostoga naroda, argumentujui da
su i Turci re bugarin uzeli da znai prostak, pa su se mnogi Srbi u Makedoniji Bugarima
nazvali, onako kako je to prijalo njegovome gospodaru; a mnogi se tom tuom reju,
mesto svojom, sluio i u odnosima prema graaninu od koga je ekonomno zavisio
(Dragaevi, 107 1902: 2627). Sline su bile i teze da ime Bugari nije nacionalno, nego
politiko pa je i sva istorija bugarske drave stvaranje bugarske narodnosti (Bdin, 1903:
9), odnosno da je ime Bugarin sinonimno kod Turaka sa imenom pokorne raje (Ivani,
1908: 253). I Cviji je smatrao da bugarsko ime u Makedoniji nije etniko ime, odnosno da
ne obeleava narodnost ve da ga makedonski seljaci upotrebljavaju oznaavajui
ljude prostijeg ivota, potinjenog i munog poloaja zatim stavlja tu prostu rabotniku
masu, koja slovenski govori, u suprotnost prema Neslovenima, Grcima i Turcima.
Zakljuivao je da ukoliko ima neeg etnografskog u makedonskom pojmu Bugarin, to
znai Slovenin i slovensko (Cviji, 1906: 2428). Sasvim slino je i Beli tvrdio da su Srbi
upotrebljavali naziv Bugari odreujui njime ne bugarsko naselje po poreklu ve srpsko
stanovnitvo koje se podvrglo donekle tuim uticajima sa strane jezika pa su takvim
nazivom po kato poastvovali i stanovnike svoje, istone i june, Srbije koje je
najodlunije potestovalo protiv toga naziva, smatrajui ga za nepristojno ruganje
umadinaca, koji su uvek gotovi da se naale na raun nekih jezikih osobina istone i
june Srbije. Paralelu toga predstavlja i upotreba u prostoga naroda naziva era za sve
stanovnitvo Srbije koje se nalazi malo zapadnije (Beli, 1913: 4243), dok po Jai
Tomiu Bulgar je turska re a znai meavina, pa zakljuuje, znai: ljudi pomeane
krvi (Tomi, 1914: 13).
Andonovi je ponavljao Cvijieve rei da kad makedonski seljak upotrebi ime
Bugarin, on njime dvoje oznaava: ljude prostijeg ivota potinjenog i munog poloaja,
za tim time stavlja tu prostu rabotniku masu, koja slovenski govori, u suprotnost prema
Neslovenima Grcima i Turcima, koji su nad njom, i koji je za neto nie smatraju
(Andonovi, 1913: 77), a Todor Stankovi je navodio da nije to bilo odavna, ve pre 50
godina kada se nije ni znalo za ime Bugarin, za njega se znalo samo u toliko, koliko je
ono bilo potrebno da ko koga uvredi, nazvavi ga Bugarinom, za ta bi uvreeni
uvredioca tukao ili tuio. Kad se u tamonjim krajevima ovca izjalovi, ili kad se ito na njivi
urodiavi, kau: izbugarilo se, obeleje neeg to se pokvarilo, pa Turcima nije
smetalo da uju Rum, Hristijan, Kavur i Bulgar, Turinu je bio svaki Srbin aur, Moskov
107 Dragaevi Jovan (18361915), knjievnik, geograf, generaltabni pukovnik, profesor na Velikoj
koli u Beogradu, lan Srpskog uenog drutva.
100
aur (Stankovi, 108 1915: 5, 3839). Dokazujui da je Makedonija srpska zemlja, i eri
je tvrdio da je bugarsko ime u srednjem veku bilo samo politiko kao na pr. pre ovoga
rata austrijsko ili crnogorsko ime, pa bugarske granice iz toga doba nemaju nikakve
vrednosti za etnografiju, jer bugarsko ime nije bilo etnografsko (eri, 109 1922: 42, 82).
Zanimljivo je i zapaanje A. Jovanovia da po nekoj fatalnosti, koja nema nikakve
osnove sa filologijom, re vulgaros, po znaenju na grkom, nije oznaavala samo
bugarski narod nego i prostak, varvarin, prezreni zemljoradnik (Jovanovi, 1936: 65), kao
i Jovana Jovanovia, da bugarsko ime nema u Makedoniji etniko znaenje, ve se njime
oznaavao onaj koji drugome radi i argatuje, ivija, kmet, rajetin; tim imenom su krstili
oveka iz najniega sloja drutvenoga, prost, ubogi ovek. Tvrdio je da ni u Srbiji pre
osloboenja Bugarske, bugarsko ime nije imalo etnografsko znaenje; Bugare su
smatrali kao sastvani deo, kao jedno pleme sa naroitim dijalektom i s osobinama tvrdica i
sebinjaka. Maedonski Sloveni su izrazom Bugarin oznaavali oveka argatina,
rabotnika, oveka primitivna. Navodio je da izrazi izbugari se ili pobugari se imaju
znaenje neega to se izmetnulo, pokvarilo, odnosno da je bugarski sinonim
muenika, trudbenika (Jovanovi, [1938] 1990: 2829).
Da se slian nain razmiljanja nije odnosio samo na druge etnike grupe, ve i na
Srbe meusobno, svedoi pisanje o preanskim Srbima. ujovi je navodio da
Sundeiev Goga nije goga, nego Srbin iz Kneevine srpske, Goga to je na izdev
isto tako kao i rekalija, kezun, vaba, sojka, karliar. Pisao je da je seljak u Srbiji
austrijske Srbe nazivao imenom vaba, ali je time pokazivao samo svoje razlikovanje od
njih, dok nai varoani ve ne stoje tako prema austrinskim Srbima, pa re vaba jedno
znai kod seljaka, a drugo kod varoana, kod drugih to je gotovo ruea re (ujovi,
[1868] 1974: 334337). Gruji je navodio da su Srbi u Srbiji u ali ili u grdnji Srbe iz
Ugarske i Hrvatske nazivali vabama, Maarima i ojkama (Gruji,1909: 52), a Tihomir
orevi, da se jo u doba kneza Miloa javljao antagonizam izmeu Srbijanaca i
doseljenika iz Austrije koji se esto pretvarao u vrlo otre svae i razmirice, pa pogrdni
nazivi: vaburija, vaba, Nemakar, vra, za ljude iz Austrije, postali su jo tada
(orevi, 1924: 71). Sa druge strane, Slobodan Jovanovi je navodio da Vojvoani, da
bi svojoj srdnji dali jaeg izraza, nazivaju Srbijance Servijanerima (Jovanovi, [1957]
1991: 561).
Navoeni su i pejorativni nazivi korieni za Muslimane i Hrvate. Hadi-Vasiljevi
je pisao da Muslimane Turci zovu Kurkima to je pogrdno i uvredljivo ime jer oznaava
Muslimana koji je prevrnuo verom i ne zna turski, naglaavajui da u isto vreme znai i
oveka inferiorna, opa i torlaka u drugim krajevima (Hadi-Vasiljevi, 1924: 33). Gruji
je navodio da su Hrvati svoje sunarodnike po primorskim gradovima nazivali Latinima, a
da se u srpskim narodnim pesmama Mleani i Dubrovani nazivaju Latinima a kasnije se
tako nazivaju svi pripadnici rimske vere, dok pravoslavni i muhamedanci u Bosni nazvaju
108
109
Stankovi Todor (18521925), konzul u Pritini i Skoplju.

eri Vasa (18671931), dr, filolog, profesor naVelikoj koli u Beogradu.
101
sve rimokatolike Maarima (Gruji, 1909: 52), a autori zbornika Balkan i Balkanci su
navodili da su hrvatski vojnici koji su ratovali po zapadnoj Evropi nosili ovratnike, pa je taj
deo odela nazvan po njima cravatte to nije nimalo neprijatno, pogotovo kad se setimo
da na seljak jorkirske svinje zove Englezima. Ali je zbilja neprijatno kad ujemo da cela
zapadna Evropa zove roba istom rei kao i Slovenina (Balkan i Balkanci, 1937: 35). I
opet, u vreme odreivanja granica nacionalnog prostora, pred Drugi svetski rat, list
Srpskog kulturnog kluba je objavljivao pismo Srba Dalmatinaca u kojem oni tvrde da
nikad se kod nas odpre za to hrvatsko ime znalo nije, a ukoliko se i znalo, ono nikad nije
znailo nae narodno ime; ono je za nas oduvek bilo ime nekog slovenskog narodia
tamo negde u Ugarskoj, te su nai praoci ondanje Hrvate i nazivali Ugri ili Ungari. To ime
Hrvat znailo im je isto kao ime Kranjac, eh, Poljak. Dodaje se da ipak na narod nije
lako prihvatao to strano ime, smatrajui ga imenom tuim i odurnim (Jako srpstvo...,
[1940] 1991: 169).
Kada je re o imenu posebno je est stereotip dokazivanje da neko savremeno
nacionalno ime u prolosti nije bilo nacionalno, ve da je oznaavalo odreenu socijalnu
ili profesionalnu grupaciju, to samo po sebi, i kada je tano, nema nikakvog znaaja za
odreivanje vee ili manje nacionalne vrednosti. Cilj ovih tvrdnji bio je meutim, da se
sopstvenom nacionalnom imenu da oreol oduvek prisutnog kao ekskluzivno nacionalnog,
a da se tue vidi kao neizvorno, nenacionalno ime, naknadno nastalo od neke neetnike i
neistorijske, uglavnom profesionalne grupacije. Ili naprotiv, da se pokae da je za
opstajanje drugog imena zasluna njegova upotreba za odreenu profesionalnu
grupaciju, a ne za narod kojem pripada. U srpskoj sredini to se uglavnom odnosilo na
bugarsko ime, kao kod Radovana Samardia koji tvrdi da se bugarsko ime posle pada
pod Turke nije ugasilo ve je ono, budui da su njegovi nosioci radili kao batovani, ratari,
konjuari, kiridije i komordije, postalo naziv za ljude koji su se bavili odreenim
zanimanjima, inilo se zanavek uvedenim, i da se ono protegne i na druge etnike grupe
ili pojednice slinog posla i pravnog poloaja. Govorei o konstantnom umanjenju broja
Srba, tvrdio je da je njihova narodna samosvest smetala Turcima koji su im pretpostavljali
pasivne narode ija su imena uzeta za nazive profesija pa su se preko srpskih zemalja
prevlaila tua imena, arbanako, bugarsko i druga, a srpska narodna masa potpadala je
pod nazive onih naroda koji su, iako u stanju mirovanja, irili svoja podruja, a donekle i
svoj broj, samo zato to su svoja imena pozajmljivali tadanjoj stalekoj nomenklaturi
(Srbi stoari i vojnici nazivanu su Vlasima, Srbi graniari Hrvatima, Srbi mnogih
zanimanja, poevi od kiridijskog, Bugarima, Srbi telohranitelji, panduri i pealbari,
poreklom iz sredita svoje postojbine, Arbanasima) (Samardi, 1989: 124, 28). Danas
se moe proitati i da Bonjak moe biti geografsko, ali ne i nacionalno odreenje
(Marinkovi, 2000: 45), kao to se nekada navodilo da je Raka uzela opte srpsko
nacionalno ime to je dalo povoda bosanskim vladaocima da za dravno ime svoga
naroda uzmu provincialni naziv: Bonjak, Bonjanin, Bosanac, mesto dotadanjeg
nacionalnog Srbin (Gruji, 1909: 2122).
102
Zanimljivo je da je Jovan Cviji jedini autor koji je u ovom kontekstu navodio da se

i ime Srbin nekada trojako upotrebljavalo, kao etnografski Srbin, politiki Srbin, zatim
zemljoradnik, kao suprotnost Vlahu ili pastiru (Cviji, 1906: 2428).
Jezik
Ma koliko da se po bogatoj odanosti darovalaca svojih
manastir Hilandar proslavljao i glasao kao manastir srpski, on se,
u celoj svojoj istoriji, od XIII XIX veka nije slavio kao sredite ili
radionica ue srpske prosvete. Taku prosvetu srednji vekovi nisu
ni poznavali. Bie u pohvalu onoga vremena to se moe kazati
da se narodnost onda nije tako sentimentalno oseala kao danas.
[...] U starije vreme, u prosveti se gledalo samo na krupnu, veliku
deobu slovenskoga i grkoga. Izgovor srpski, ruski i bugarski
knjievnoga slovenskog jezika bio je toliko neznatan, da je jedan
prevod bio dovoljan za sve prostrane zemlje u kojima se danas
pie i govori srpski, ruski i bugarski. [...] Zar nije znaajno za nae
vreme i za srednji vek, to se dananji sitniarski separatizam
unosi i u starinske, srednjevekovnim duhom stvorene i zadahnute
elije Hilandara, da i njih svue na trg i u prepirku dananju?[...] Ili
je ona borba prosta borba za eksploatisanje patriotizma, kako ju
je nazvao neko, a srpstvo i bugartina nisu nita vie do izgovor i
prosto nazivalo (Novakovi, [1900] 1906: 485486).
Na slian nain kao ime, i jezik je plenio panju intelektualaca, mnogo manje u
naunom smislu, tj. s ciljem stvarnog upoznavanja sa specifinostima jezika kojima su se
sluili balkanski, posebno slovenski narodi, a mnogo vie za politike potrebe, u
prenosnom smislu, nacionalne potrebe, kako bi se pojedini jeziki individualiteti osporili
a populacija koja njima govori ukljuila u svoju etniku/nacionalnu grupu. Istovremeno,
kao i kada je re o nacionalnom imenu, i nacionalni jezik je bio predmet oko kojeg su se u
intelektualnim krugovima vodile najee nacionalne svae, po pravilu onemoguavajui
uspostavljanje tolerantnih odnosa, a u kriznim vremenima pospeujui meusobnu
netrpeljivost. Iz ovog kompleksa treba izdvojiti teorije o srpskohrvatskom jeziku, jer su
imale sasvim drugaiju osnovu i, upravo suprotno dominantnim nacionalnim eljama, cilj
im je bio ujednaavanje jezika i prevladavanje ovako shvaenih nacionalnih prepreka.
Nisu bili retki intelektualci koji su glorifikovali vrednost svog jezika polazei od
pretpostavke da iskazivanje misli reima, razliito je i po stupnju umne razvijenosti onoga
koji govori. Renik Cigana ergara, erkeza pa i jo nekih malih naroda ogranien je na
mali broj rei koje se mogu izuiti brlo brzo. Nasuprot tome renik naroda obrazovanih,
104
naroda koji, kao srpski, imaju svoje poslovice, pesme sastavljen je iz ogromnoga broja
rei, uz zakljuak da je srpski jezik savren i bogat (Stepanovi, 1913: 33). 110
Za razliku od starih autora kod kojih je osporavanje drugih subjektiviteta preko
jezika uglavnom bilo eksplicitno, kod savremenih je ono ee sadrano implicite, kao u
tvrdnji da je pokuaj da se dokae da Hrvati nisu vetaka nacionalnost proizveo
lingvistiki napor da se svet uveri da postoji posebni hrvatski jezik (Ekmei, 1992: 41).
I u prolom veku se po uverenju tadanjih intelektualaca upravo preko jezika vrilo
kvarenje nacije, tj. odnaroavanje i (kao i preko vere) konvertitstvo. To je bio razlog da
se srpski jezik protezao na sve junoslovenske dijalekte, to nije imalo znaaj nauno
utemeljenog fakta, koliko je sluilo kao dokaz o rasprostiranju nacije i njenih iz toga
proisteklih prava. Sredinom XIX veka je anonimni autor tvrdio da se Srbi najlake
odnarouju zato to nema ponosa ni svesti, pa im ko naui vlaki, odma se broji u
vlaje. I naprotiv, kada Maari, Slovaci, esi, Nemci i ivuti naue vlaki nikome ne
padne na um drati se za Vlaha; ovoga samo kod nas ima. Sarkastino je primeivao
proterivanje o krilici, latinici i glagolici, zbog ega je udo da nam ko ne smisli
pismenice jo i za okce, i Race, i za Bunjevce svake baka, pa da ponemo za svako
nareje i za svaku provinciju baka knjievnost, da dovek ostanemo bukvarci, kako nikad
ni do ega da ne doemo, nego da nas susedi sve skupa okce i Race, Srbe i Hrvate to
pre progutaju. Za Hrvate kae da i jezik na uzee i kazuju da je njiov, jo koji as, pa e
nas sasvim zbrisati iz naroda, tako nas volu: oe braa zajedno s jezikom da nas ukradu;
neka ima i vaka primera u istoriji i to na nama (Za to na narod..., 1867: 3641).
I Nikola Pai je verovao da je usvojeno srpsko nareije i za hrvatsku knjievnost
i s time izglaena u knjievnosti svaka razlika sem bukvice (Pai, [1880ih]1995: 52),
dok je Milovan Milovanovi tvrdio da je proces razdvajanja srpskog i hrvatskog u dva
samostalna jezika preseen kada su ilirci odluili da i za hrvatsku knjigu usvoje knjievni
jezik srpskoga centra, odnosno da usvoje u celini srpski knjievni jezik za knjievni jezik
hrvatski jer, kako kae, jedinstvo jezika smatra se sa razlogom kao najvanija od sviju
110 Autor citira pogovor Dragie Stanojevia koji je prepevao Besnoga Rolanda na srpski: ...Glavna
je svetska dada izmeu Londona i Carigrada, i u toj glavnoj ulici oveanstva ozidana je kua Srbinova.
U toj glavnoj ulici govore se na kontinentu tri glavna jezika: od Duvra do Strasburga francuski; od
Strasburga do Pete nemaki; od Subotice do Iskra i Sofije srpski; od Sofije do Crnoga Mora i do
blizu Carigrada pokvareno srpski (bugarski). Jednim od ta tri glavna jezika u glavnoj ulici, najlepim od
njih, srpskim prepevao sam ja Besnoga Rolanda. Ja nisam dakle pevao nekim jezikom koji se apue
tamo negde u nekom budaku evropskom, kao to su jezici: vedski, norveki, portugalski; niti jezikom
koji nema nikakve budunosti, koji nema kuda da se iri i ije carstvo projurite eleznicom za tri asa,
kao to su jezici: danski, holandski i novogrki. Jezik ovoga speva zauzima ogromne prostorije i ivi,
govori se, zvoni jasno i glasno u centru centra svetskoga, u onom delu Evrope preko kojega e, u bliskoj
budunosti, juriti razmena svih kulturnih namirnica izmeu 200 miliona Evropljana i 800 miliona Azijata.
Dve velike carevine boje se toga jezika. Niim se ne moe bolje dokazati njegova budunost nego tom
stravom...(u: Stepanovi, 1913: 3335).
105
osobina koje obeleavaju narodno jedinstvo (Milovanovi, 111 1895a: 364366). U

raspravi sa zagrebakim Obzorom, na primedbu da bi se isto tako moglo rei i da su Srbi
uzeli jezik od Hrvata, jer je dokazano, da je tokavtina novija evolucija akavtine,
Milovanovi je odgovarao da je tano da je akavtina starija od tokavtine ali da je
njegova teza da je jezik Srba i Hrvata u poetku bio isti, pa se tak kasnije poeo odvojeno
razvijati pri emu je to razvijanje ilo bre i svestranije u centru srpskom, gde se i politiki
i kulturni ivot kretao samostalnije i bujnije (Milovanovi, 1895b: 231).
Borei se protiv tvrdnji hrvatskih nacionalista da u Hrvatskoj nema Srba, Dimitrije
Ruvarac je odgovarao da su upravo Hrvati ostavili svoje staro i pravo ime narodno i uzeli
kao to ree Vuk Bog zna ije ime ilirsko i jezik ilirski, pa im je poruivao: ...to ste pak
uinili s toga, to ste videli, da je Vas Hrvata suvie malo, i da Va jezik ni jedan drugi
slavenski narod, ne e uzeti za svoj knjievni jezik, i to upravo ni sami niste znali, koje je
i kakav je hrvatski jezik, pa poto ste hteli, da igrate ulogu velikog naroda, i da se o
Vama kao narodu u svetu govori; to ste uvrstili u Ilire i Srbe, Bugare i Slovence i uzeli
srpski jezik za knjievni jezik, ilirski mislei da e Vas Srbi, Bugari i Slovenci priznati za
voe i da e napustiti i svoje ime, a potonja dva naroda i svoj jezik. Zakljuivao je
porukom Vi ne znate, kako izgledate smeni u oima ostalog pametnog sveta, Vaom
ludom ovinistikom tvrdnjom: da ko u Hrvatskoj ivi, da taj ne moe drugo ta biti, ve
Hrvat. Vi zaboravljate, da je dananji vek, vek narodnosti, no sve da nije, kad nas nisu
Turci mogli poturiti, zaista ne edu nas ni akavci, dananji jedino pravi Hrvati,
pohrvatiti. Na tvrdnju hrvatskog intelektualca (Armina Pavia) da Srbi govore hrvatskim
jezikom, i da su svoj jezik uzeli od Hrvata, Dimitrije Ruvarac je odgovarao da su dananji
Hrvati t.j. kajkavci i akavci koje mi kao to rekosmo jedino za prave dananje Hrvate
drimo, ma da su prvi vie Hrvato-slovenci i Hrvato-kranjci, no isti Hrvati, uzeli za svoj
knjievan jezik, srpski jezik. Navodio je da je Vuk reenicom Srbi svi i svuda rekao
istinu, jer Srbi nemaju dva-tri jezika, kao to imaju dananji i pravi i nazovi Hrvati, da je
jedno stari dubrovaki jezik, a drugo je hrvatski, da je veina dubrovakih pisaca nazivala
svoj jezik slovinskim jezikom, a tek po gdekoji od njih, nazivao ga je harvatskim iz ega
se, po njemu, jasno videlo da je jezik slovinski i harvacki manje vie srpski jezik
pomean sa staroslovenskim, a nikako hrvatski. Dimitrije Ruvarac je na kraju poruivao
Hrvatima da iako su toliko puti menjali i popravljali svoj pravopis ipak i pored sveg
krparenja nemaju posebna slova za svaki glas, kao to mi Srbi imamo (Ruvarac, [1895]
1997: 1923, 74, 8592, 121)
Piui o Bunjevcima i okcima Ivani je tvrdio da je jezik kojim oni govore srpski
jezik i to jo najistiji, pri emu su baki Bunjevci postali ikavci ali nisu postali Hrvati u
prvom redu za to, to su tokavci, te osim toga to govore isto srpskim jezikom (Ivani,
1899: 114). Poetkom XX veka je Jovan Cviji smatrao da na Balkanskom poluostrvu
nema narodnoga jezika koji je toliko formiran i usavren za literaturu i nauku kao to je
111
vlade.
Milovanovi Milovan (18631912), dr, dravnik, diplomat, profesor Velike kole, predsednik
106
srpski jezik (Cviji, 1908: 20), a slino je mislio i Stojan Proti kada je, razmatrajui
hrvatski predlog da se u bosansko-hercegovakom saboru promeni naziv jezika u
hrvatski ili srpski mesto sadanjega naziva srpski ili hrvatski, izneo svoje obrazloenje
zato je postojei naziv bolji: pojedini delovi narodni imaju ivlju i budniju narodnu svest
nego drugi. Tome se narodnom jedinstvu ne slui kad se u jednoj pokrajini najveem i
nacionalno najbudnijem i najrazvijenijem delu narodnom prkosi onakim predlogom, pa se
trai da se ime manjine stavi napred za jezik koji je ta manjima primila za svoj knjievni
jezik od veine (Hrvatske prilike... 1911: 58).
Ponekad je potencirana prednost ne samo srpskog nad hrvatskim jezikom, ve i
ekavice nad ijekavicom. Tako je Vladimir orovi verovao da su svi najbolji srpski
knjievnici bili ekavci i da nema nijednog boljeg srpskog pesnika, koji bi zadrao
ijekavtinu i pevao na tom dijalektu. Smatrajui da bi i u Bosni i Hercegovini lako bila
usvojena ekavtina, i navodei da ima knjievnika u Hrvatskoj koji su je ve usvojili,
orovi je konstatovao da ijekavtinu brani veliki deo Hrvata i mali broj Srba, meu kojima
je najvie tradicionalista ljudi konzervativaca po srcu, pa je zakljuivao da ima nade, da
to moe postati i opti knjievni jezik Junih Slovena. Odbacivao je sve razloge protiv
ekavtine kao isto tradicionalistike ili zato to se logiki ne dadu odrati, istovremeno
odbacujui i ideju da se napusti irilica, sa obrazloenjem da je izabran najmri i
najmanje delujui nain reenja tog pitanja", silom i zabranom, i konstatujui da je irilica
postala na sapaenik i grafiki simbol nae borbe za samoodranjem i nae svesti i
istrajnosti. I radi toga sve dotle, dok je na nacionalni opstanak ugroen, ona e ostati kao
jedna od amblema, koji se ne sme napustiti i jedna zastava, pod kojom se mora izdrati,
jer latinica danas znai silu, naturanje, bezobzirnost (orovi, 1920: 5359, 7783).
I Jovan Dui je verovao da su hrvatski govori bili kajkavski i akavski a da je Gaj
smislio da Hrvati prihvate srpsku tokavtinu kako bi ujedinio hrvatske krajeve, pa
nastavlja: ...a kako je i cela dubrovaka knjievnost pisana na srpskoj tokavtini, isto
onakvoj na kakvoj su pisane i Vukove srpske pesme, usvajanje srpskog knjievnog jezika,
znailo bi i anektirati Dubrovnik za Hrvatsku, a ne ostaviti ga Srbima. Smatrao je da
Hrvati nisu bez velikih duhovnih razloga izvrili ovaj moralni preobraaj, uzimajui tui
knjievni jezik za svoj sopstveni (to je nesumnjivo besprimeran sluaj meu narodima).
Te razloge Dui je prepoznavao u kajkavskom govoru na kome nisu Hrvati nita vano
napisali, dok akavski, koji je jedini po njemu nesporno hrvatski, nije pokazivao
mogunost da se dalje razvija. Tvrdio je da je u Hrvatskoj bilo otpora srpskoj
tokavtini, ali da ni Srbi nisu ba olako proputali da ovo akaparisanje njihovog
knjievnog jezika, jezika iz narodnih eposa, Hrvati izvre, a da to oni ne objave kao
nedozvoljeni plagijat. Nastavljao je da je tokavtina srpska trebalo da ubrzo zatim
poslui Hrvatima, ne samo da imadnu jedan lep i logian jezik, nego i da se postepeno
pomou njega okupe i svi drugi tokavci, znai Srbi, oko Zagreba. U slinom duhu Dui
je ocenjivao i motive ilirizma koji je hteo da Hrvati, prisvajajui sebi za knjievni jezik onaj
kojim su dotle pisali samo Srbi, dobiju ubrzo prohtev da tako pomou zajednice jezine
nametnu onim drugim svoj duh hrvatsko-katoliko-austrijski. Pozivajui se na Karadia i
107
Daniia zakljuivao je da to se tie Srba, svi tokavci su Srbi [...] pa ma gde oni
prebivali (Dui, [1942] 1990: 4047, 63). Istih, ratnih godina, navodilo se i da su do
sredine XIX veka Hrvati bili od Srba pravoslanih i Srba katolika odvojeni kao ulje od
vode, i ivotarili su u svojim uskim kajkavskim granicama onih triju upanija oko Zagreba,
guei se u latintini, poto je praktino neupotrebljivi hrvatski jezik bio neka vrsta
privatne konfesije, bio je zaista neupotrebljiv i knjievno nezreo, pa su Hrvati na lice
navukli masku jugoslovenstva i jezik proglasili jugoslovenskim da im se nebi reklo kako
govore srpski. Zakljuak je bio da su Hrvati naueni da naturavaju svoje nepopularno
ime, a prisiljeni da prime srpski jezik za svoj bili pogoeni u svom tobonjem prestiu
(Psunjski, 1944: 93, 124).
Ako je konstanta u ovom delu srpske intelektualne elite da o jeziku kojim govore
Hrvati pie kao o preuzetom srpskom jeziku, ili u najboljem sluaju, kao o jednom jeziku
ali sa srpskom prednou, o jeziku Makedonaca pisalo se kao o srpskom jeziku ili u
najboljem sluaju, kao o jeziku koji je mnogo blii srpskom nego bugarskom. Takve su
teze da je jezik Slovena u Makedoniji gotovo srpski (Aleksijevi, 1878: 37), da se u
Makedoniji govori srpskim jezikom to se vidi i po tome to su irilo i Metodije znajui
svoj srpski jezik preveli na njega a ne na bugarski Sveto pismo, kao i da su znali srpski
jezik iz detinjstva, a to e rei, da im je materin jezik (Veselinovi, 1880: 1517), ili da je
makedonsko nareje od bugarskog jezika sasvim razlino, naprotiv srpskom uveliko
slino, dok je u prolosti morao biti zajedniki i jezik svih balkanskih Slovena, a to nije
mogao biti drugi do srpski (Gopevi, 1889: 7, 250). Slinog je znaenja i teza da je
razlika izmeu bugarskog i srpskog jezika u tome to je bugarski samo degeneracija
pozajmljenoga slovenskog jezika, opski i maedonski govor, u svojim najsavrenijim
formama, ini prelaz ka srpskom, i onda kao cvetna kitnjasta kruna dolazi ist srpski
govor. Pravac ovoga jezikovnog razvija, kako se vidi, ide od istoka k zapadu, od
bugarsko-slovenskih jezikovnih rudimenata ka razgranatom i usavrenom srpskom
jeziku, a taj drugi kraj, to jezikovno savrenstvo, kom celo to razvije tei, srpski je jezik
(Bdin, 1903: 23). Prisutne su bile i teze da srpski moravsko-pinjski govor govori se,
danas, gotovo u svoj Junoj Staroj Srbiji, dok se u nekim oblastima govori drugim
govorom koji po svojim osobinama dolazi u srpski jezik (Hadi-Vasiljevi, 1906: 78); da
e svaki savestan filolog priznati da su makedonski govori, govori srpskoga jezika
(Cemovi, 112 1913: 93); da jezik Makedonaca ima sve glasovne zakone sadanjega
srpskog jezika, da on ima mnoge ostatke staroga srpskoga jezika kao i da skoro sve
bitne osobine pravoga bugarskoga jezika stoje daleko od jezika Makedonaca, a njihova
se slinost svodi skoro jedino na poremeenost oblika, uz zakljuak da je jezik
Makedonaca dijalekat srpskoga jezika (Proti, 1928: 102106); da makedonski dijalekti
pokazuju vrlo blisko srodstvo sa srpskim centralnim (knjievnim) dialektom, da se jasno
razlikuju od bugarskog, odnosno, da su to jugoistoni srpski dialekti (Erdeljanovi,
1925: 3336); da su Srbi prvi uili Bugare knjizi i pismenosti; prve oglede bugarskog
112
Cemovi Marko (18741941), diplomata, advokat, novinar.
108
jezika izneo je pred iroki svet Vuk Karadi sa bratskim simpatijama; da se sve do
pojave bugarske propagande u Makedoniji jezik tamo nazivao srpskim, a da su naunici
odavno uoili razliku izmeu bugarskog i makedonskog jezika, da su svi bugarski
skupljai pesama bili samo agenti velikobugarskih tenji, sa glavnim ciljem da u
makedonskom govoru pokau to vie bugarskih osobina, dok je govorni jezik
Makedonca dosta iskvaren bugarskom propagandom i kolom, pa svi makedonski
dijalekti, ma koliko se razlikovali meu sobom, imaju jedan isti tip, i svi skupa, svojim
osobinama, predstavljaju samo delove srpskoga jezika (orevi, 1929: 134, 154156).
Obeleavanje makedonskog kao srpskog jezika bilo je samo prelaz ka generalnoj
negaciji vrednosti bugarskog jezika. Jo je Pantelija Srekovi Bugare, tj. Blgare video
kao narod iji je jezik bio zabaen, tvrdei da i danas u centrumu Blgarije, ne znaju da
govore jezikom slovenskim. im je koje pleme slovensko udaljenije od centruma Blgarije,
tim ono bolje govori srpski, a im je blie tim gore. Eto otklen se pojavio jezik bez padea
(Srekovi, 1884: 53). U skladu sa optom negacijom Bugara, a posebno u vezi sa
njihovim aspiracijama na Makedoniju, Jaa Tomi je iao jo dalje tvrdei da narod koji
izgubi jezik, izgubi i ono malo kulture to je imao, jer narod sa jakom kulturom ne gubi
jezik, pa je zakljuivao da je zato bugarski jezik krljavio i izgubio deklinacije (Tomi,
1914: 15), dok je dr Milutin Nei, tvrdei da je jezik Junih Slovena nekada morao biti
zajedniki, a to nije mogao biti drugi do srpski, navodio da je on i posle hiljadu godina
zadrao svu kvintesenciju staroga srpsko-slovenskog govora, doim je bugarski spao na
nekoliko poetne forme tako da, pored ostalih jezika slovenskih, izgleda kao neka
nakaza (Nei, 1919: 24, 37).
I o jeziku u Bosni i Hercegovini pisalo se iskljuivo sa aspekta politikih pretenzija
u koje su onda ukljuivane rasprave o nacionalnim pravima i njihovom primatu. I kod
savremenih i kod starih autora najvie je ljutnje na Austro-Ugarsku koja je vetakim
obrazovanjem posebnog bosanskog jezika teila da onemogui rasprostiranje
revolucionarnog jugoslovenskog pokreta (Samardi, 1989: 214), ili zato to je istrajavala
i na raanju bosanice kao autohtonog pisma, kao to je forsirala kvaziistorijsku tezu o
postojanju autohtone tzv. Bosanske drave i bosanskog naroda (Dragi Kijuk, 1992a:
412). Stari autori, kao to su se esto pozivali na Jagia kada je trebalo dokazati da
Makedonci govore srpski, 113 tako su se, istovremeno, esto upravo na njega i ljutili
smatajui da je za raun Austrije oglasio, da ba onaj deo srpskoga naroda, koji nosi u
sebi najpregnantije osobine srpskoga naroda, da narod u Hercegovini i Bosni nije srpski
ve bosanski, i da jezik kojim taj deo srpskoga naroda govori nije srpski ve bosanski
(Hadi-Vasiljevi, 1906: 41). Ili je njegov rad smatran najamnikim delom uperenim
protivu Srpstva (Ili, 1908: 25), dok je jezik naroda u Bosni uvek, pa i onda kad je
provincialno ime bosansko prevladalo, nazivan samo srpskim imenom (Gruji, 1909: 22).
113 Cviji se pozivao na Jagia, najznatnijeg od ivih slavista koji je makedonski govor oznaio kao
prelazni dijalekt izmeu srpskog i bugarskog jezika (Cviji, [1913] I, 1921: 163).
109
Kada je re o Albancima i njihovom jeziku i uopte o sposobnosti jezika da odredi

nacionalnost, a onda i njena prava, shvatanja su bila sasvim drugaija. Oraovac je tako
imao sasvim suprotno miljenje o znaaju jezika za odreenje narodnosti, tvrdei da to
to su poarbanaeni Srbi primili iptarski jezik ne moe biti merilo za odreivanje
njihove narodnosti koja kao takva ni ne postoji, obrazlaui da ako bi jezik bio presudan
faktor za oreivanje narodnosti, onda bi se s pravom moglo rei da nai Jevreji nijesu
Jevreji ve panjolci (Oraovac, 1913: 2). A po Vladanu oreviu dananji arnautski
jezik sastavlja meavinu najrazlinijih jezika. Taj konglomerat od jezika najvie ako bi se
mogao uporediti s ciganskim jezikom. Tvrdio je da su jedva pronaena nekakva
pismena, koja izgledahu kao da su iz finianske azbuke i koja su za 3000 godina sluila
Arnautima kao azbuka za ifrovanje, pa je zakljuivao da Arnauti posle mnogo hiljada
godina svoga ivovanja tek su pre etiri godine osetili potrebu da uzajme tuu azbuku
(orevi, 1913: 1117).
Kontroverze nacionalizma
Karakterna je crta Balkanskog Poluostva, da se na njemu
u svima poslovima mnogo ceni a jo vie cenjka. Aristokratskih
obiaja na Balkanskom poluostrvu nigde nema. [...] Najbolje bi bilo
da se balkanski narodi meu sobom sa svim pogode i pred
Evropu izau s gotovom stvari. [...] Nek nikom nije zazor da uje,
da Evropa ve s nekom jezom gleda na na macedoine des
nationalites. uvajmo se od evropske rasprave, da ne ispadne da
se platno see sekirom mesto makazama. [...] Kako bi mnogo
istinitije, mnogo pametnije i kui blie bilo, kad bismo se svi mi
uverili, da se Balkansko Poluostrvo ne moe podeliti ni po istoriji ni
po etnografiji iskljuivo! [...] Po tome se i pozivaju Bugari na
svojega Samuila i Simeona, Srbi na Duana i Kraljevia Marka, a
Grci na svoje vizantijske careve. I prepirci niti kad kraja ni konca.
[...] U ostalom ista etnografija nikad se nije postavljala, niti se
moe postavljati za temelj dravama [...] granice se moraju
udeavati vie po ravnotei snage i zemalja nego po etnografiji
(Novakovi, [1890] 1906: 312, 398399).
Ve je reeno da je imanentno svojstvo svakog nacionalizma unutranja

nekonzistentnost koja proistie iz njegove potrebe da potkrepljujui svoje, u osnovi uvek,
politike zahteve, koristi najraznorodnije, esto meusobno suprotstavljene argumente.
Pored kontroverzi koje proistiu iz dijametralno suprotnih tumaenja sadrine samog
pojma nacije, kontradiktornosti u opisu njenog karaktera i nedoslednosti (u zavisnosti od
politikih potreba) u slici karaktera drugih nacija, najizrazitije kontroverze su se javljale u
opisu sopstvenih nacionalnih, odnosno dnevnopolitikih prava.
Ovde e zato biti izdvojene tri najzastupljenije kontroverze, a koje su sve
proisticale iz kontradiktorne argumentacije prava na veliku dravu. Prva se odnosila na
Duanovo carstvo i ambivalenciju izmeu njegove krivice za naputanje nacionalne
drave i slave zbog stvaranja velike drave, druga na istovremeno upotrebljavanje
meusobno iskljuujuih istorijskih i etnikih prava koja su imala za cilj da potkrepe i
zahteve za uspostavljanje velike drave ali i velike nacije, a trea na eufemistiko
pokrivanje stereotipom o osloboenju brae, politikih zahteva za izlazak na (bilo koje)
more, kojim se ostvarenje velike drave pokrivalo principijelnim nacionalnim imperativom.
Duanovo carstvo krivica i slava

Smisleniju politiku u Grkoj esto zbunjuju uspomene na
Vizantijsko Carstvo. Pisac ovih vrsta misli, da je najvei politiki
um srpskoga naroda bio car Stefan Duan, i u svojoj dui gaji
pravu slubu uspomeni velikoga srpskog cara. Ali piui ovo mora
priznati, da se i meu Srbima smislenijoj politici velike smetnje
diu od Duanove politike. I zar i Bugari ne bi danas bili mnogo
pametniji, da nisu imali ni Simeuna ni Samuila, i da im te
uspomene San-Stefanski ugovor nije istakao u suvremeni
nacionalnan program? (Novakovi, [1890] 1906: 398).
Ve je reeno da je romantiarska podloga vizije budue srpske drave

Duanovo carstvo vie pokrivalo idealizovanu ideju o veliini i snazi nego to je bio
realan zahtev za teritorijalnim irenjem. 114 Iako se car Duan, nekad otvoreno, nekad
preutno krivi za prvo skretanje sa autentinog puta nacionalne drave, u stvaranju
slike velike drave najpopularnija je sintagma upravo Duanovo carstvo, kao argument
koji potkrepljuje velike zahteve, kao pokrie koje opravdava ideju veliine 115 i kao
Govorei o "osobini" Srba da ne pamte dobra dela uinjena za otadbinu Vasiljevi je pisao: ...i
mi koji se ponosimo to smo Duanovi potomci i traimo granice njegove prostrane carevine, znamo li
gde lee kosti toga narodnog velikana?! (Vasiljevi, 1886: 101). Gopevi je po pitanju volje da se
ostvari Duanovo carstvo bio veliki skeptik, pa ni u borbi sa Bugarima oko Makedonije, nije video stvarnu
spremnost da se uini veliko delo. Pisao je da Srbi pevaju i deklamuju o Kosovom polju, o carstvu
Duanovu i o slavi svojih starih junaka; ali s ovim i svrava se njihovo rodoljublje (Gopevi, 1890: 94).
Hadi-Vasiljevi je verovao da se srpski narod ne zanosi politikim utopijama Duanove carevine tj.
osvajanjem Akarnanije, Etolija, Epira, Tesalije kao ni Hristopolja, Berata, Draa (Hadi-Vasiljevi,
1906: 57), a Andonovi je odbacivao ambicije da se stvori Duanovo carstvo, to bi se, po njemu, moglo
nazvati ovinizmom (Andonovi, 1913: 24). Slobodan Jovanovi je piui o glavnim savetnicima
Milovana Milovanovia u makedonskom pitanju, S. Simiu i Lj. Jovanoviu navodio da su oni radi
bratstva sa Bugarima pristajali po pitanju granica da rtvuju neto i od nemanjiskog naslea smatrajui
da nije potrebno poto poto traiti Duanove granice ve da se u krajnjem sluaju treba zadovoljiti i
Milutinovim granicama. Komentar Jovanovia na ovo je bio: kao da je Milutinova drava bila zavrna
taka, a ne samo jedna stepenica u stvaranju velike nemanjiske drave (Jovanovi, 1937: 174).
115 Da su imali carstvo, i da, kao potonjem cilju, treba teiti obnovi toga carstva, bila je ideja vodilja
svakoga i najtanjom zrakom svesti proniknutog Srbina. [...] Srbi su vekovima teili obnovi svog carstva, a
kad se to moglo ostvariti, kralj ih se odrekao zarad svih Jugoslovena, koji su ga najzad ubili [...] Dugo
zavaravani, to se i danas sa njima ini, o svojim istorijskim prednostima, jer su imali silno carstvo kad su
114
112
konkretno istorijsko pravo. Kako se mire krivica Duanova za skretanje sa autentinog

puta i poziv na obnovu njegovog carstva u stvaranju nacionalne drave? Primarno,
vraanjem na problematinu percepciju istorije kao sudbine, koju njena naumitnost
potvruje i kao nunost i kao opravdanost. Neumitnost potvruje da je, ne sluajno, ba
Srbima pripalo u delo veliko carstvo a to znai da je veliina data njima, a ne drugima. U
percepciji sebe u sadanjosti, ovaj argument se uzima kao autonoman, uz zanemarivanje
primarnih objanjenja, koja potiu iz istih misaonih izvora, Duanove krivice. Drugim
reima, za konkretnu politiku upotrebu, zanemaruje se stav da univerzalna drava
(kakva je bila Duanova) nije svojstvena Srbima koji tee nacionalnoj dravi, ali im jeste
svojstvena veliina i slava te drave.
injenica da je upravo u okrilju crkve razvijana i odravana ideja svetosavskog
odreivanja srpstva, uslovila je da se kod pisaca koji iz nje potiu, najdue zadrala i teza
o krivici Duanovoj za naputanje ideala nacionalne drave. Staru tezu Nikolaja
Velimirovia po kome je do Duana srpski narod imao narodnu dravu dok se Duan
udaljio od Svetosavskog ideala, stvorio je imperiju, i tim pripremio propast otadbini, to
jest narodnoj dravi, odnosno, po kojoj je imperija upropastila otadbinu, narodnu
dravu, kao to je bio esto sluaj u istoriji (Episkop Nikolaj, 1935: 13), preuzeo je
delimino danas Atanasije Jevti. Piui o iskljuivo odbrambenim ratovima Srba, Jevti
tvrdi da jedini od Srba koji je u istoriji zaao u tue teritorije, tj. vizantijske bio je car
Duan; zato mu se carstvo posle i raspalo. I hvala Bogu da se braa Grci zbog toga nisu
naljutili. A i mi smo se povukli (Jevti, 1996: 70).
Istovremeno, bez odricanja nacionalnog karaktera srednjovekovne drave bilo je
i pokuaja objanjenja motiva za ovaj akt, kao kod Stanoja Stanojevia po kojem je
Duan morao iz vojnih i psiholokih razloga da svoja osvajanja proiri i daleko preko
etnikih granica, dok je javno mnenje bilo sklono da sve nesree posle njegove smrti
protumai kletvom koja je baena na Srbe to su proglasom patrijarije i carstva prekinuli
tradicije i pogazili zavet sv. Save (Stanojevi, 1931: 13).
Drugo tumaenje nestanka nacionalne veliine ne razmatra moralna pitanja
odnosa imperije i nacionalne drave. Umesto toga, ono osavremenjuje prolost, traei u
njoj, s jedne strane, potvrdu izolovanosti/autentinosti (to je sasvim savremeni ideal), s
druge (prepoznajui u njoj spoljni faktor), neprijateljstvo i surevnjivost drugih kao uzroke
nemogunosti ostvarenja ideala. I ovo tumaenje kontinuiteta u prisustvu uvek istih
uzroka ima funkciju osavremenjivanja prolosti i stvaranja privida nacionalne
ekskluzivnosti. Tako je Hadi Serafim Risti pisao da se narod pod Duanom pokazao
dostojnim za podpuno uivanje slobode, i ostvarenje viih ideja ali su mu na toj slavi
pozavideli inoplemeni narodi sa eljom da ga do propasti survaju (Risti, 1864: 3), to
ponavlja sto trideset pet godina kasnije i Radovan Samardi kada tvrdi da je jo smru
cara Stefana Duana poeo prodor tuih smutnji u srpske stvari (Samardi, 1989: 223).
Hrvati bili pod tuinom, a i svoju novu dravu su stvorili dok su njihovi susedi amili u Habzburkoj
monarhiji, Srbi kao da su bili slepi za irenje hrvatske ideje (R. Samardi, 1991: 166175).
113
Uz ove struje, jo u XIX veku javio se i zaetak predstava o nepatriotima,

odnosno unutranjim nacionalnim neprijateljima koji ne prepoznaju prirodni tok kojim
ide nacionalna ideja, pa svojom voljom, menjaju unapred dat poredak. Takve su teze da
su grku klevetu prihvatili po Duanovoj smrti njegovi protivnici, a po nesrei te ideje
su nale odziva i u narodu, da je boem srpsko carstvo propalo zbog Kalistove
anateme, pa su samoivi grabljivci svaljivali svu krivicu na cara Duana i na mesto da
brane i spasavaju carevinu, oni su je razgrabljavali (Srekovi, 1888: 508, 775).116
Uz ideju nacionalnog osloboenja iao je koncept drave koji je bio veliki, i pre
nego to je ona stekla nezavisnost, pa ideja o nunosti irenja nikada nije prestala da
bude aktuelna, ve je samo menjala sadraj, granice i brau koju je trebalo da obuhvati.
Otuda je za pisce u XIX i poetkom XX veka, koji su argumentaciju traili u Duanovom
carstvu, ideal nacionalne drave imao, nezavisno od romantiarskih primesa, primarnu
funkciju podizanja morala i jaanja zajednike svesti u uslovima jo neizdiferenciranog
oseanja pripadnosti hriana u irim prostorima turskog carstva. Nasuprot tome,
dananje pozivanje na slavu i granice carstva utoliko je vie anahrono u svojoj
propagandnoj i mobilizatorskoj funkciju ukoliko vie zanemaruje u meuvremenu
postignuti stepen prosveenosti i nacionalne izdiferenciranosti.
Ve je Naertanije postavilo temelj onoga to e u narednom veku biti ideja vodilja
u razmatranju ideala drave.117 Lamentirajui nad istorijom u kojoj su srpski carevi poeli
bili grakom carstvu mah otimati i koji bi umesto Istonog rimskog carstva srbskoslovensko carstvo postavili i ovo naknadili, Garaanin je verovao da je dolo vreme u
kome treba da pone isti onaj duh djejstvovati, prava svoja na novo traiti, i prekinuti
posao na novo nastaviti [...] jer emo onda mi Srbi pred svet izii kao pravi naslednici
velikih naih otaca, koji nita novo ne ine no svoju dedovinu ponavljaju. Zato, po njemu,
Srpstvo, njegova narodnost i njegov dravni ivot stoji pod zatitom svetog prava
istorieskog (u: Stranjakovi, 1931: 19). Jo dalje u idealizaciji prolosti ili su autori koji
su u carstvu prepoznavali elemente autentine demokratije sasvim spojive sa imperijom
pri emu je ujedinjena snaga naroda postavila u stanje kraljeve i careve da osvojenjem
novih zemalja razire na jugu i na istoku, dravu Srbsku, i da je uzdignu do carevine o ije
bregove tri mora biju pri emu srpski vladari podupirahu svoje kraljevanje i carevanje na
naelo narodne samouprave. U tom kontekstu pominjao se i Duanov zakonik koji
osvetava pravo naroda, da sam sebi daje zakone (Jovanovi, 1870: 41), Duanu se
pripisivalo stvaranje nacionalne drave jer je pridruio Srbiji sva srpskoslovenska
plemena do Tesalije i Epira do Save, Dunava i zemalja venedikih i ugarskih na zapadu i
116Sadanjim
jezikom rei: bilo je dva partije 1. konservativna za kraljevstvo i arhijepiskopiju i 2.

patriotina za carstvo i patriariju. Borbom ove dve partije i koristili se samoivci i uzurpatori:
Mrnjavevii, Balii, Lazar i t.d. Svi su napustili nacionalnu ideju i preli na stranu konzervativaca, pa su
upropastili carstvo (Srekovi,1888: 521).
117Srbska drava, koja je ve sreno poela, no koja se rasprostraniti i ojaati mora ima svoj osnov
i temelj tvrdi u carstvu srpskom 13-oga i 14-oga stoljetija i u bogatoj i slavnoj srpskoj istoriji (u:
Stranjakovi, 1931: 19).
114
severu, odnosno, jer je osnovao imperiju na mesto vizantijske imperije ali to nije carstvo
grko, nego mu je glavni naziv: srpsko. Tumaeno je da je Duanov prevrat izvren na
korist srpske narodnosti i slovenskog jezika ime je on dostigao apogej veliine
(Srekovi, 1888: 484, 500, 530, 600), da je odpoeo ujedinjenje srpskih zemalja pri
emu su uspesi doneli Duanu carsku krunu koja je postala izraziti simvol fizike i
kulturne moi naeg naroda (Simi, 1918: 53). 118 Smatralo se da mudrim i rodoljubivim
radom Duanovim dobie Srbi cara i patrijarha, da njemu nije mnogo smetalo to
nepravedno politiko prokletstvo pa je nastavio svoj rodoljubivi rad za sreu i napredak
Srpskoga Naroda (Gruji, [1921] 1995: 2529), ili da je 16. 04. 1346. kad je Srbija
postala carstvo, a srpski kralj i kraljica car i carica bio najznaajniji dan srpske
prolosti (orevi, 1929: 56).
Ako je nacija trebalo da definie granicu prema drugima, nacionalizam je nastao
iz narednog koraka njihovoj negaciji i definisanju sopstvene veliine preko njihove
beznaajnosti. A kako su prvi neprijatelji odnosno takmaci, budui sa istim aspiracijama,
mitovima i tenjama za irenjem drave bili Bugari, 119 esto je poetkom veka bilo
prisutno poreenje Duanovog i Simeonovog carstva. Bugarima se osporavala
mogunost pozivanja na Simeonovo carstvo u postavljanju prava na veliku dravu na
Balkanu, a sama pomisao da bi se ovo carstvo moglo meriti sa Duanovim, izazivalo je
indignaciju, sa obrazloenjem da to ba lii na uporeivanje svetlosti lojanice sa
svetlou sunca (Hadi-Vasiljevi, 1906: 48). U promenjenim okolnostima, ovaj takmac je
postao nedovoljno jak reper da bi njegovim negiranjem bila potvrivana sopstvena
valiina, pa dananje poreenje ide najee na tetu Zapada. I ono dodue, ima svoju
predistoriju u davno prolim vremenima, ali nikada ranije nije imalo notu uobraenosti,
koja odlikuje pisanje pojedinih dananjih intelektualaca. Stari autori su pisali npr. o
prednostima Duanovog zakonika i to u onom vremenu, kada je u celoj Evropi vladalo
jo pravo pesnice (orevi, 1913: 32), ili o sposobnosti i veliini duha srpske rase, koja
je, u doba cara Duana, stajala i u vojnom i u kulturnom pogledu mnogo vie no to su bili
ak i neki veliki narodi srednje i zapadne Evrope (Simi, 1918: 54). U prelomnom
vremenu raspada Jugoslavije i redefinisanja nacionalnog interesa (sa svojstvenim
uklanjanjem svih granica kritinosti), neki intelektualci su sasvim ozbiljno ukljuili u
argumentaciju i legendu o zlatnim kaikama. Marko Mladenovi tako tvrdi da od svih
jugoslovenskih naroda srpski narod ima najdue istorijsko pamenje a svoju snagu
dokazao je time to nije nestao sa kugle zemaljske a nije nestao zato to je iveo od
svoje prethodne veliine, pa nabraja Nemanjie, Kosovo, iu, Manasiju, i zato to se
I tamo gde se ponosi slavom Duanovom, ima dela njegove krivice. Prota Milivoj Petrovi je
alei to jezik Srba i Bugara nije isti, pisao: Mi se ponosimo Duanom Silnim. Njegova je drava bila
silna i po veliini i jakosti i po sjaju i bogatstvu. On je bio car Srba, i Grka i Bugara. Zato da jezik
njegovih podanika nije bio dominantan i da u svoje vreme kao takav nije bio uzet za narodni jezik?
(Petrovi, 1934: 57).
119 Stojan Novakovi je beleio da po Bugarskoj narod peva popularnu pesmu: Mar, mar, mar
Carigrad je na! (Novakovi, 1906: 400).
118
115
na dvoru cara Duana sluilo zlatnim viljukama i kaikama u vreme kada su na zapadu
ereili meso divljih veprova golim rukama (Mladenovi, 1989: 24). I na kraju, danas je
jo jednom obnovljena Duanova krivica, ali ovog puta za sasvim savremena zlasamu egzistenciju Hrvata u tezi da se kojim sluajem Duan irio na sever umesto na
jug, Hrvata ne bi bilo (Diskusija, [eelj] 2000: 258).
Od ambivalentnog stava prema Duanu (krivicaslava) danas je uglavnom ostao
samo drugi element, pa se njegova slava 120 i veliina koriste kao stereotipni argument
opravdanosti politikih zahteva bez ikakve svesti o nekonzistentnosti unutranje prirode
drave ideala u prolosti i prieljkivane idealne vizije u sadanjosti/budunosti.
120 Zamislite ta bi bilo nae pamenje ako ne pamtimo svoj veliki srednji vek, u kome smo sebi i
itavom vizantijskom i latinskom svetu bili onako moni i uzvieni kakvi smo bili (D. osi, Politika, 11.
04. 1992).
Istorijsko i etniko pravo

No nisu svi narodi bili tako sreni po svom istorijskom
ivotu da se nalaze u jednoj dravi. Neki su otili u nasledstvo ili u
miraz raznih linosti (kao to su, npr. nai kraljevi dobijali u miraz
zemlje od Grka i Maara) i postali su dinastika sopstvenost, a
drugi su silom ili drugim srodstvom pokoreni drugim jaim
narodom i postali su istorijska sopstvenost (kao na narod pod
Turcima). Tako su se obrazovala nazovi-prava: istorijsko pravo i
dinastiko pravo, koja su srodna meu sobom i stoje sasvim
nasuprot pravu narodnosti koje lei na osnovu: da bude svima i
svakome dobro (Markovi, [1869] 1960: 103).
Pored svega potovanja za narodnu prolost, ni me
dajemo ni prebijene pare za istorijska prava i mi smo duboko
ubeeni da pravo jednoga naroda na ivot ne poiva na
pranjavim pergamentima i svadbenim ugovorima vladarskim.
Naa prava mi nosimo sami u sebi (Skerli, [1908] V, 1964: 97).
Traei etniko (nacionalno) pravo u istoriji a radi ostvarenja sadanjih politikih

zahteva, nacionalistika orijentacija zapada u lavirint u kojem luta u traenju racionalnog,
nauno utemeljenog objanjenja rasprostiranja nacije u istoriji i prostoru, ali kako svaki
princip pojedinano (etniki, istorijski, dravni) eliminie jedan deo nacije, oni se po
potrebi uprkos njihovoj unutranjoj nekonzistentnosti uzimaju i komplementarno.
Istovremeno, tenja da se drugima ne prue argumenti za njihove (identine) zahteve,
ustanovljenjem jednog principa kao legitimnog, zadrava ovaj tip miljenja na
neubedljivim pozicijama upotrebe, svejedno, istorije ili etnosa. Stie se utisak da deo
srpskih intelektualaca (kao uostalom i deo intelektualaca iste orijentacije iz susednih
nacionalnih sredina) tokom XX veka nije uspeo da izae iz ovog lavirinta, stalno nailazei
na prepreke racionalne primenljivosti iracionalnih prava koja su pronalazili za sebe i
na sve druge.
Etniko pravo je tako obuhvatalo sve pravoslavne u Srbiji, Makedoniji, Bosni,
Hercegovini, Slavoniji, Hrvatskoj, Dalmaciji, Crnoj Gori; zatim sve konvertite kako su
nazivani Muslimani, katolici, arnautai, bugarai, izmiljeni narodi itd. U raznim
krupnijim politikim zbivanjima tokom veka ovo pravo je irilo srpski nacionalni
prostor nekad daleko na jug i jugoistok, neto kasnije na jugozapad, najkasnije na zapad.
I uvek je nailazilo na dve nepremostive prepreke: etniki ili istorijski princip nekog
drugog i samoidentifikovanje tzv. konvertita kao pripadnika druge nacije.
117
Istorijsko pravo je jo kontroverznije. Nekad se na njega pozivalo polazei od

rasprostiranja slovenskog (srpskog) stanovnitva od dolaska na Balkansko poluostrvo bez
obzira na kasnije seobe ili drave koje su postojale, nekad je za reper uzimana teritorija
neke od drava koje su egzistirale (ma koliko kratko u tom obliku) kroz istoriju. Kako je
ideja irenja bila sveprisutna i primarno proisticala iz rasprostranjenog uverenja o
mogunosti opstanka samo maksimalno velike drave (kao politiki i ekonomski
samostalne), brojna literatura objavljena poetkom veka potkrepljivala je ove politike
zahteve istorijskim argumentima o nunosti irenja na jug i jugozapad. Autori iz 1900
1914. bi se zapanjili da im je neki vidoviti srpski intelektualac tada rekao da se Srbija
brani u Kninu, kao to bi se najagilniji nacionalni radnici iz 1990. zbunili da im je neki, iz
zimskog sna probueni, srpski intelektualac rekao da je Dra srpska luka. U toku samo
jednog veka, ideja irenja Srbije prela je svoj dugi put i napravila salto bez mnogo svesti
o svojoj unutranjoj nekonzistentnosti. Dok je jo krajem XIX veka sanjan Solun ili bar
njemu najblia manja luka, pred Balkanske ratove Dra i Skadar, krajem veka stiglo se do
Zadra i ibenika, kao da juna mora nikada nisu ni postojala i kao da uverenja koja su
irena o njima nisu bila isto tako zapaljiva i nesrenom braom argumentovana. Kao i
kod etnikog, i kod ovog principa otvarao se problem. U svim tim lukama i na trnovitom
putu do njih iveli su ljudi koji su se drugaije identifikovali, etnike nacije koje su imale
svoje istorijske principe, svoje uporine take u istoriji, svoju neosloboenu brau i
svoje vekovne snove u kojima je centralno mesto imala velika drava.
Naelna rasprava o primatu etnikog ili istorijskog prava nikada nije, a nije ni
mogla biti voena, jer ovaj tip miljenja dnevnopolitiki odreuje naciju, nacionalni
prostor, nacionalni interes. On koristi svaki raspoloivi argument koji mu u datom
(politikom) trenutku ide u prilog, bez obzira to u drugom (politikom) trenutku, tako
shvaeno naelo negira, jer je suprotno trenutnom (nacionalnom) interesu. Iz toga sledi,
da to to su srpski intelektualci nekad negirali etniki a nekad istorijski pristup, ne znai da
se oni meu sobom nisu slagali ili da se nisu slagali sami sa sobom po pitanju naela, ve
da su samo raspravljali o razliitim pravcima irenja drave prema kojima su se morala
primenjivati i razliita naela. Za razliku od poslednjeg definisanja nacionalnog interesa
koji je sa izuzetkom Kosova, bio baziran na etnikom pravu uz negiranje istorijskog,
poetkom veka je dominirao suprotni, istorijski princip. U oba sluaja negirani princip tj.
pravo odbacivani su tek kao rezultat nemogunosti i njihove sekundarne upotrebe.
Koliko se teko prihvatala nemogunost njihove istovremene primene, a da se ne prue i
drugima punopravni argumenti da ih potrae za sebe, svedoi iskaz savremenog autora
koji, potpuno zanemarujui unutranju nekonzistentnost svog zahteva, definie da ja
danas najprikladnije primenjivati etniko, istorijsko i funkcionalno-ekonomsko naelo
razgranienja (Ili, 1997: 415). 121
121 Po njemu, etniko naelo se zasniva na maternjem jeziku, verskoj i nacionalnoj pripadnosti,
kulturno-istorijskoj i tradicijskoj istovetnosti, istorijsko naelo uzima u obzir ranija istorijsko-politika
118
Ve krajem XIX veka postao je dominantan istorijski princip u odreivanju

nacionalnih prava, ali je jo dominantnije bilo kombinovanje principa u zavisnosti od
politikih okolnosti. Piui o Makedoniji, Stojan Novakovi je pretpostavljao istorijsko
pravo etnikom, verujui da je pitanje Makedonije reeno 1330. godine i da su tim
naravnanjem srpskom i bugarskom dravnom ivotu obeleene neke stalne granice pa bi
po njemu greio svako ko bi ovu stvar hteo da pretresa po naelima o narodnosti koja su
postala u XIX veku (Novakovi, [1888] 1906: 304). U drugaijem kontekstu, dolazio je i
do drugaijih zakljuaka. Suprotstavljajui srpske i bugarske aspiracije koje su se pozivale
na etniki princip, grkim, koje su se bazirale na istorijskom principu, zakljuivao je da
put istorijskih dravnih granica vodi u teke pogreke, kad iza njega nije etnografska
podloga ma u kolikoj meri. Ipak, racionalno je zakljuivao da meusobni sporazum ne
moe se postii ni na osnovu starih tradicija, ni na osnovu suvremene etnografije i
fantastinih etnografskih karata i jo fantastinijih pretensija, nego jedino deobom na
osnovu meusobne ravnotee balkanskih drava, poimence pak Srbije, Bugarske i
Grke, odnosno da u naem naprednom veku zajedniki interesi vrede vie nego
zastarele srodnike veze, u kojima ima uvek poneto predrasude (Novakovi, [1890]
1906: 313, 332333, 368, 401408).
Za razliku od veine autora krajem XIX veka koji su se pozivali na istorijski princip,
Nikola Pai nije imao mnogo vere u istorijska prava, tvrdei da na njih ne polae
mnogo jer pravo dananjeg ivog pokolenja vee je od prava pokolenja davno izumrlog.
Tvrdio je da reenja jednoga naroda vae sve dotle, dok taj isti narod nedonese druga
reenja, koja ih ponitavaju, preinauju ili raziruju. Nije nevana injenica meutim, da
je Pai ovo pisao povodom hrvatskog pozivanja na svoja istorijska prava, traei
dokaze za tezu, da za razliku od Hrvata koji su se odrekli svojih suverenih prava u
srednjem veku na svagda, pa ne mogu da ih trae natrag, dotle se Srbi nikada nisu
odrekli svojih prava pa je njihova borba lojalna i zakonita (Pai, [1880ih] 1995: 5760).
Najilustrativniji primer davanja prednosti istorijskom pravu nad etnikim u jednom
sluaju, a etnikom nad istorijskim u drugom, moe se nai kod Jovana Cvijia, prvo zato
to je sigurno najautoritativniji autor kome se desilo da zapadne u dnevnopolitika
tumaenja nacionalnih prava, a drugo, zato to njegov iskaz svedoi o snazi koja se
pridaje iracionalnim argumentima kada je racionalna elja jaka, a argumenti slabi. Piui u
vreme Balkanskih ratova o izlasku Srbije na more u Albaniji, Cviji je beleio da je
narodna snaga okrilatila [je] kad je narod dodirnuo zemlje svoje svete prolosti i kad se
ulo da je njegova vojska izbila na Jadransko More 122 jer se narod vie oduevi zemljom
stanja, tzv. istorijsko-ishodine, svete zemlje, pravo prvenstva, a funkcionalno-ekonomsko naelo
nalae da se prilikom razgranienja vodi rauna o celovitosti infrastrukture (Ili, 1997: 415).
122 Za svako vanije mesto od Kosova do Skadra i od Skoplja do Soluna seljaci znaju iz narodnih
pesama, [...] u narodnoj svesti je jasna neprekidnost dogaaja i tenja od nemanjiskog doba do
poslednjih ratova.[...] Ova visoka oseanja nisu se ni onda izgubila kad je oruani narod, prodirui prema
Zapadu, kroz Metohiju i prema Skadru, video da u tim oblastima njene slavne prolosti srpsko
stanovnivo ini manjinu ili je na umoru (Cviji, 1914: 18).
119
koja je u istorijskoj prolosti bila njegova, i tradicijama, a gotovo ga se ne tie narod koji
tamo stanuje. Takve oblasti smatra kao svoju staru batinu, na kojoj se usljed njegove
nesree naselio neki stran narod; to mu ne smeta i dri da ima pravo da zauzme zemlju.
Kad je pitanje o zemljama koje su u narodnoj istoriji imale valiki znaaj, znaaj prvoga
reda, onda je istorijski princip, izgleda, vaniji od etnografskoga (Cviji, 1914: 18). Iao je
i dalje, pa je iz dnevnopolitikih potreba definisao princip antietnografskih nunosti, 123
to je po njemu znailo, zauzimanje istina jedne etnografski strane oblasti, ali takve koja
se mora zauzeti zbog osobito vanih privrednih interesa, upravo zbog ivotne potrebe.
Takvo zauzimanje bi se moda moglo nazvati antietnografskom nunou i u takvom
obliku ono nije ni protiv principa narodnosti. U ovome sluaju je to i vie opravdano to su
Arbanasi Severne Albanije proizali iz amalgamiranja Arbanasa i Srba. Ovakve zahteve
dopunjavao je tvrdnjom da Jadransko primorje, koje je Srbija osvojila, ini geografsku
celinu sa Kosovom i Metohijom, a bilo je s njima osim toga tesno skopano kroz duga
istorijska vemena. Meutim je to primorje geografski strano oblastima Srednje i June
Albanije, i osim toga nije s njima u istorijskoj prolosti nikad sainjavalo jednu istorijsku
celinu, pa prodiranje Srbije na ovu obalu predistinirano je i ima uza se i srpske istorijske
tradicije (Cviji, [1912] II, 1921: 2324).
Istovremeno, kod Jovana Cvijia se moe nai i neto sasvim suprotno.
Razmatrajui aspiracije Srba i Bugara na Makedoniju, on je negirao mogunost pozivanja
na istorijska prava, sa argumentacijom da je poznato da istorijska prava nemaju toga
znaaja i da kad bi im se dao, trebalo bi iz osnova izmeniti kartu Evrope, i ne bi se
znalo, gde da se stane s tim promenama. Prihvatao je da ranija zavojevanja imaju
etnografskog znaaja ne po sebi kao prava, ve samo u koliko su ostavila tragova u
kulturi, jeziku i oseanju zavojevane oblasti (Cviji, 1906: 21). Posle stvaranje
Jugoslavije, Jovan Cviji je bio jo eksplicitniji u zastupanju etnografskih granica u
spornim oblastima. Tvrdio je da su etnografske karte i etnografski spisi po pravilu
ovinistiki 124 jer se njihovi autori esto pozivaju na istoriju, na nekadanja zavojevanja i
istorijska prava, ne priznavajui dananje etnografsko stanje. Zakljuivao je da je samo
123 Cviji je tvrdio da su usled asimilacionih i migracionih procesa, Albanci u poslednjim vekovima
etnografski mnogo dobili i zbog toga je stanovnitvo u onom delu Severne Albanije koji je zauzela srpska
vojska skoro iskljuno arbanako. Ali Srbija mora zbog svoje ekonomske samostalnosti dobiti pristup na
Jadransko More i jedan deo arbanake obale: bilo zauzimanjem teritorije bilo dobijanjem ekonomskih i
komunikacionih prava na tu oblast. [...] Takvi izuzetci pokazali su se neizbeni i pri obrazovanju
nacionalno najistijih kontinentalnih drava. Samo inzularne drave mogu biti potpuno iste u
nacionalnom pogledu. Na Balkanskom Poluostrvu, gde su narodi jako izmeani, [...] moraju se takve
antietnografske nunosti javljati pri obrazovanju drava (Cviji, [1912] II, 1921: 2223).
124 Oni koji su ih pravili ili pisali mahom pribrajaju prelazne oblasti onoj narodnosti kojoj sami
pripadaju. U strunim krugovima im se ne veruje, ali je tako mnogo neobavetenog sveta u koji unose
zabunu. ta vie, ovinisti su skloni da ne vode rauna o procesu asimilacije koji se izvrio u prelaznim
odlastima, i vraajui se unazad, u prolost, rekonstruiu mahom na pamet stara etnografska stanja koja
su im povoljna i njih unose u karte kao da bi danas vredela (Cviji, II, 1921: 203).
120
dananje etnografsko stanje od znaaja za etnografsku metodu, da jedino na osnovu

narodne svesti i narodne volje, dakle prema tome kome taj sam narod eli pripasti mogu
da se vre razgranienja, da svi drugi razlozi nemaju praktinog znaaja, da granice
izmeu drava treba utvrditi na osnovu tano prouenih etnografskih prilika, vodei osim
toga rauna o ivotnim ekonomskim interesima, pa ako imamo da biramo izmeu
entografskih injenica i geografskih i strategijskih razloga, najee mora Etnografija
pretegnuti; drukije reeno, drimo da se ne bi smelo rtvovati stanovnitvo vojnim
potrebama, niti dopustiti da jednoj dravi pripadnu velike mase tueg naroda iz prostog
razloga to treba da se dobije strategijski podesna linija (Cviji, II, 1921: 163, 203204). I
kada je aktuelno bilo irenje drave na zapad, prema Bosni i Hercegovini, Cviji je isticao
etnografsko pravo, tvrdei da su srpska i crnogorska etnografska prava na Bosnu i
Hercegovinu nesumnjiva pa bi njihovo prisajedinjenje Srbiji i Crnoj Gori bilo jedino
pravilno (Cviji, 1908: 47).
Kada se radilo o izlasku na Jadran, i Radoni se, slino Cvijiu, pozivao na
istorijska prava, tvrdei da Austro-Ugarska spori danas pravo Srbima na izvesne
krajeve u Jadranskom Primorju stoga to su onde Arbanasi sada brojno jai. AustroUgarska hotimino zaboravlja da su ti krajevi bili srpski, da su Srbi bili onde u veini, i da
su Srbi, iselivi se odande, najvie koristili habzburkoj kui a sebi grdno kodili
(Radoni, 1912: 28).
I kada je bilo aktuelno irenje ka jugu, nekad otvoreno, nekad prikriveno, negiralo
se etniko pravo, pa se programski pisalo traiemo Maedoniju i boriemo se za nju
bez obzira na to, ima li i koliko tamo Srba, ije je pravo istorijsko i etnografsko, i ta su
pojedini putnici, tamo nekad, rekli o narodu koji u Maedoniji ivi. Nama ona treba, mi je
moramo imati, mi druga izlaza nemamo, i to je sav na politiki razlog (Novi Mirmidon,
1902: 10). Ili na drugom mestu, a opet u vezi sa izlaskom na Egejsko more, moe se
proititi da kada bi se na osnovu istorijskih prava, jezika i obiaja reavalo Staro Srpsko
pa i tzv Makedonsko pitanje onda bi Stara Srbija, ona Nemanjieva Srbija, imala pripasti
sva Kraljevini Srbiji, ali srpski narod sve i kad nebi imao opravdanog istorijskog i
nacionalnog prava na pomenute predele, morao bi ih zarad svoga opstanka neodstupno
traiti i osvajati (Andonovi, 1913: 46, 112). I kasnije se verovalo da je pitanje
Makedonije mogue reiri oslanjajui se na stvarna istorijska prava, a ne na ovinizmu i
podlom instiktu razbojnike gramzljivosti i divljake mrnje (Radosavljevi, 1925: 103).
Pojedini srpski intelektualci pokuavali su da analiziraju smisao istorijskog prava
merei ga brojem godina u kojima je narod vladao odreenom teritorijom, pa su
uglavnom dolazili do zakljuka da u koliko je vladavina bila dua, u toliko je njegovo
istorisko pravo jae. Iz ovog stava proistie najee identifikacija istorijskog i etnikog
prava, ak i kada postoji nesigurnost u nacionalni identitet stanovnitva. Tako je citirani
autor konstatovao da i kad jedan narod prestane da vlada nad svojim saplemenicima i
kad moradne da izae iz zemlje u kojoj je dugo vladao, on tamo nije ostavio tuince ve
svoju brau, pa kad posle nekoliko vekova ono pleme koje je jae i snanije, kae
jednoga dana: ja imam istorisko pravo na tu zemlju; ono ne osniva to svoje pravo samo
121
na to, to je dugi niz godina tom zemljom vladalo, ve zato to u toj zemlji ima najvie
njegovih saplemenika (Ivani, 1906: 6970). Pri tom su se poetkom veka uglavnom
brojale godine vladanja Srba i Bugara u Makedoniji, pa se Bugarima osporavalo istorijsko
pravo jer su Makedonijom vladali svega 76 godina dok je ona preko 1300 godina
srpska zemlja (Ivani, 1908: 72), ili to su drali takozvanu Makedoniju 71 godinu dana
tano uzevi, a Srbi punih 300 godina (Ili, 1908: 11), ili svega 108 godina dok su je
Srbi drali 111, odnosno 130 godina (Erdeljanovi, 1925: 1012), ili svega 16 godina
(Jovanovi, 1936: 13). Slian argument se potezao i oko srpskog prava na Skadar. Iako
su navedene knjige objavljene iste godine, licitiranje velikim brojkama nije predstavljalo
nikakav zazor. Po jednima Skadar je 800 godina bio srpskim (orevi, 1913: 19), po
drugima Srbi su drali Skadar i delove severne Arbanije u dva maha skoro tri stotine
godina pa su te krajeve svoje stare batine, sad Srbi povratili (Balkanikus, 1913: 32), a
po treima, Srbi su vladali Skadrom nita manje od hiljadu i dvije stotina godina, on je
jo od 7. vijeka bio srpski i kao takav mora ostati. Poslednji autor je zakljuivao da srpski
narod ima neosporno istorijsko i narodnosno pravo nad Arbanijom, Starom Srbijom i
dijelom Makedonije a piui o Bosni i Hercegovini, navodio je da je aneksijom pogaeno
sveto pravo srpskoga naroda, pravo narodnosti (Oraovac, 1913: 5, 44, 90).
U najnovije vreme, slian nain razmiljanja je postao sekundarni, iza primarnog
etnikog, argument za dokazivanje istorijskog prava ili ne-prava izmeu Srba i Hrvata,
pa je relevantna postala i tvrdnja da nema predela u SAO Krajini koji je bio podloan
Zagrebu due pre Tita nego za vreme Tita (P. Ivi, u: Vueli, 1992: 148).
Zbunjujua, ispreplitana istorijska i etnika prava ponekad su rezultirala
pokuajima prividne relativizacije ak i sopstvenih prava i iznalaenja nekih treih
relevantnijih momenata. 125 Tako je Gopevi krajem XIX veka beleio svoju diskusiju sa
saputnikom Bugarinom oko prava na Solun, u kojoj su se sloili da bi istorijsko pravo
ustvari imali Grci a etnografsko panci ili Jevreji, pa da onda valja jo uzeti u prizrenje
geografsko pravo koje po Gopeviu pripada Srbima jer je Solun usled eleznice postao
prirodnim pristanitem Srbije, pri emu Srbi ive du eleznike pruge (Gopevi, 1890:
79). Jo je interesantnije vienje istorijskog prava kod Jovana Hadi-Vasiljevia, koji je
piui o pretenzijama Grka, Bugara i Srba na Makedoniju, navodio da koliko je koji od tri
pomenuta balkanska naroda prosveeniji i svoje prolosti svesniji, u toliko su pojmovi
njegovi o ovim zemljama taniji i pravilniji, i u toliko su pretensije njegove na te zemlje [...]
125 Bugari neumorno istiu uvek svoja istorijska prava na velike prostore zemalja svojih suseda.
Meutim, nikad nedozvoljavaju da se govori o istorijskim pravima njihovih suseda na zemlje koje su u
njihovom posedu. [...] Kanda i sofijski politiari uviaju da su etniki, kao i istorijski razlozi, negda jedino
orue u odbrani njihovih prava, postali nedovoljni. [...] U toku poslednje dve-tri decenije balkanski narodi
primenili su sva sredstva u svojoj meusobnoj borbi. Publicisti, istorici, etnografi, geografi, arheolozi,
stratezi respektivnih balkanskih drava uloili su sva svoja znanja u odbrani istorijskih prava svojih nacija
u Meedoniji. Kao to je poznato, ni jedna od zainterosovanih drava nije mogla ovim putem doi do
eljenog cilja. [...] Ma da Bugarska svoja prava na sporne predele maskira principom narodnosti, u stvari
njena je glavna i jedina ideja: obezbediti sebi definitivnu hegemoniju na Balkanu (M..M., 1913: 3746).
122
opravdanije. Odmah je izdvajao koji je to narod, tvrdnjom da dok je srpski narod

instinktivno svestan da su to iste srpske zemlje, dotle Bugari i Grci ne znaju nita o
njima (Hadi-Vasiljevi, 1906: 3). Ili na primer, Svetislav Ili koji je razmatrao teorije po
kojima narod koji je mnogobrojniji ima i veeg prava na ivot od slabijeg i malobrojnijeg
suseda koji ima i suvie prostora za svoje potrebe, zakljuujui da kad bismo usvojili i
ovu teoriju, Srbi opet imaju preega prava, jer su daleko mnogobrojniji do Bugara, koji
trae i suvie veliki prostor za svoje maleno pleme (Ili, 1908: 27). Zanimljivo je i
miljenje Ivana Ivania koji je smatrao da na Makedoniju svi balkanski narodi imaju
istorijska prava, objanjavajui da su Grci njom najdue vladali pa im se i ne moe
odricati istorijsko pravo, ali samo istorijsko pravo na zemlju koju ne naseljavaju u
sadanjosti nema vrednosti (Ivani, 1908: 71). Turcima je priznavao pravo svojine u
sadanosti koje pojaavaju Muslimani druge krvi gusto naseljavajui Makedoniju, za
Bugare je navodio da su drali Makedoniju najkrae kao i da je nikad nisu naseljavali kao
narod ve samo kao osvajai, dok je srpsko pravo na Makedoniju temeljio na tvrdnji da
je to najdue bila srpska zemlja, naseljena srpskim narodom u masama. A to vie znai
od istoriskog prava koje imaju Grci i Turci (Ivani, 1906: 72).
Pred Drugi svetski rat manje se polagalo na istorijsko, vie na etniko pravo. U
glasniku Srpskog kulturnog kluba moe se nai objanjenje da su srpske zemlje svugde
gde god je Srba a srpske su zato to su te zemlje preci dananjih Srba svojom
junakom miicom branili i odbranili, uz pitanje zar to pravo svojine krvlju osvetano u
prolosti a snagom i trudom ivih potvreno u sadanosti ne vredi vie nego paktovi i
istorijska prava (M.M., [1939] 1991: 58).
Sredinom 80-ih kada teritorijalno jo uvek nisu bile aktuelne zapadne granice
Srbije, ve iskljuivo problem Kosova, istorijsko pravo je i dalje bilo na snazi. Tako je
Dimitrije Bogdanovi tvrdio da logika po kojoj su za status jedne oblasti presudna samo
aktuelna stanja i demografski odnosi bez obzira na to kako su i kad, i u kojim uslovima ta
stanja nastala ne moe se prihvatiti ni sa humanog, ni sa moralnog ni sa istorijskog
stanovita, jer bi se neuvaavanjem posledica genocida naruilo etniko naelo. Po
njemu je Kosovo srpska zemlja svakako jo do seobe naroda, od VII veka, zatim
relativizuje istorijski princip tvrdnjom da zasnivanje nekih istorijskih, a pogotovu
teritorijalnih prava na etnikoj karti Evrope iz vremena pre seobe naroda danas naprosto
nije moguno, a onda zakljuuje da nije u pitanju prisustvo naroda na teritoriji Kosova
ve je po sredi nacionali i dravni suverenitet (Bogdanovi, [1985] 1990: 208, 318, 334,
345).
Novo vreme je donelo nove zahteve, a kako je ve reeno da se naelo menja u
zavisnosti od politikog trenutka, itava argumentacija srpskih intelektualaca u godinama
pred raspad Jugoslavije za irenje Srbije prema zapadu bazirana je na etnikom pravu.
Tako je Dobrica osi, sasvim suprotno uverenjima Jovana Cvijia poetkom veka, ali i
Bogdanovia 80-ih, prelazio preko istorijskog prava pretpostavljajui mu etniko, koje je
univerzalno-demokratsko naelo i primarno u odreivanju granica, postavljajui pitanje
zar ti ciljevi srpskog ujedinjenja u jednu dravu, ujedinjenja etnikih celina i veina, a ne
123
svih Srba, nisu osnovna ljudska prava? (osi, 1992a: 187, 209). Ili, npr. Vasilije Kresti,
koji je u sporu Srba i Hrvata video sukob dva prava, pri emu su Srbi isticali savremenije
prirodno i etniko pravo dok su Hrvati tome suprotstavljali vremenu manje shodno, u
feudalnom drutvu nastalo istorijsko pravo (Kresti, 1998: 132), obeleavajui ga kao
sociopsiholoki problem umiljenih gospodara (V. Kresti, u: Vueli, 1992: 83). Danas
ima intelektualaca koji u poeljnom sluaju spajaju oba prava, a u nepoeljnom oba
iskljuuju. Tako po Mihailu Markoviu postojee unutranje granice u Jugoslaviji mogu
biti legitimne samo ako su zasnovane na etnikim i istorijskim temeljima. Krajina, istona
Slavonija, Baranja i zapadni Srem ne mogu pripadati Hrvatskoj ni po jednom, ni po
drugom kriterijumu. Na ovim teritorijama ivi srpski narod u veini ve vekovima a kako
Hrvatska nema svoje dravne granice od 1102, njeno polaganje prava na te granice
poiva na glinenim nogama. Istovremeno je pisao da albanskom narodu nedostaju bilo
kakvi istorijski razlozi kojima bi mogao potkrepiti svoje polaganje prava na Kosovo. On na
Kosovu nije iveo pre dolaska Slovena kao to tvrde neki njegovi ovinistiki istoriari.
Na Kosovo je on doao silom, pod okriljem monog stranog okupatora (Markovi, 1994:
353, 372).
Na kraju, da se malo toga promenilo u tumaenju svojih prava i njihovih ne
prava, svedoe i danas povremeno prisutne teze, kao i pre sto godina, kojima se opet na
Makedoniju, primenjuju i istorijska i etnika prava, tvrdnjom da se ona nalazi veinom u
srpskom istorijskom, a prema mnogim pokazateljima i etniki izvorno srpskom prostoru
(Stepi, 1997: 262).
Osloboenje brae izlazak na more

Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa
je ostala bez izlaska na more a od zamiljene kolonije stvorila je
krvnoga neprijatelja. [...] Njena tenja ka moru dala je naopake
rezultate, jer je sprovoena naopakim sredstvima, to jest: ono to
se moglo postii samo u sporazumu i (uz) prijateljsko sauee
osloboenoga arbanaskoga naroda, htelo se postii protiv njega.
[...] Tako je pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava
igra vojske da bi se zadovoljila monarhistika sujeta kleptomana
koji je pod tim bedemima sahranio svoju alosnu zemljicu. [...] I,
zacelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i
ludoga harenja ljudskih ivota, alosni ostaci primorskoga odreda
vraeni su natrag, ostavljajui iza sebe kao jedini trag preko 5.000
vojnikih grobova i optu omrznutost kod stanovnitva (Tucovi,
[1914] 1980: 62, 9198).
Racionalan stav razvijan poetkom veka o nunosti izlaska na more kao uslovu
ekonomskog prosperiteta a time i politike samostalnosti, u nacionalnom govoru dobio je
sasvim drugaije znaenje i utoliko je moda najodgovorniji za irenje mitomanije
nacionalizma, manje meu neosloboenom braom, vie u matici. Opteprihvaeni
politiki stav o izlasku na more, sasvim racionalan i eksplicitan, uvek je dobijao i svoje
mitsko objanjenje i moralnu dimenziju u zahtevu za osloboenjem neosloboene
brae, koja su uvek bila najugroenija tamo gde su dravni interesi trenutno vodili. Ne
odbacujui eventualno prisustvo i stvarnih saoseanja sa hrianskim stanovnitvom u
Turskom carstvu, ili u najnovije vreme sa Srbima u drugim jugoslovenskim republikama
(mada nema nikakve paralele izmeu ta dva primera), mora se primetiti iracionalnost
argumentacije koja je pratila politiku ekspanziju. Istovremeno, mora joj se odati i
priznanje da poetkom veka (za razliku od njegovog kraja), nikada nije ostavljala mesta
sumnji ta je primarni cilj. Posle duge prie ispunjene etnografskim podacima, slavljenju
slave, slinostima u jeziku, obiajima i predanjima, muke brae pod turskim jarmom kao
i vekovnim snovima za osvetom Kosova, dolazilo je ono primarno i jedino vano
more. 126 I nasuprot tome, savremena argumentacija se uvek zadravala na iracionalnim
126 Mi znamo iz vlastitog posmatranja da u srpskoj vojsci nije bilo vojnika, koji nije znao da ide u rat
sa dvojakim zadatkom: da u uspenom ratu donese slobodu svojim sanarodnicima u Otomanskoj
carevini i da Srbiju oslobodi od Austrije i podigne blagostanje onome koji posle rata ostane iv. I misao o
125
pretpostavkama o spasu brae, ak i kada je politika akcija bila evidentno usmerena

protiv njihovih interesa.
Prvi motiv koji se uoava u delima srpskih intelektualaca kada obrazlau nunost
izlaska na more je njegov znaaj vitalnog organa za organizam, pa se ilustruje upravo
takvim poreenjima. More je tako trebalo da sprei uguenje u tesnim granicama i
jektiavo izumiranje Srbije (Novi Mirmidon, 1902: 5), da odigra ulogu plua za Srbiju
opkoljenu zemlju i Srbe uhapeni narod (Cviji, 1912: 12), da sprei ubijanje srpskog
naroda ako se odbije od srpskoga mora i vaenje Crnoj Gori oinjeg vida ako joj se
otme srpski Skadar (Oraovac, 1913: 86). 127 A poto je zemlja bez mora ptica bez krila,
ovek bez grla (M..M., 1913: 59), Srbija je bez mora izgledala kao izbaena na obalu
riba, jo privezana za kolibu ribara (Cemovi, 1913: 10), pa kad bi bugarske elje bile
ostvarene, Srbija bi, kao trup iji su udovi odseeni, ostala nemona, nesposobna da ivi
tom dvostrukom osloboenju ulivala mu je nadoveansku snagu, da podnese nepodnosne tekoe i da

savlada nesavladljive prepone. Ta misao krepila je kako junake iz arbanaskog odreda, koji su u Arbaniju
uli obuveni i sa dva tri hleba u torbi a posle nekoliko dana pojavili su se na obali Jadrana bosi i prazna
eluca, ali puna srca to su poboli zastavu Srbije na morskoj obali; [...] Za Srbiju je to pitanje ivota. Ona
e, istina, dobiti izlaza na Jadransko more. Ali kad e taj izlaz moi da joj da ivota? Dok toga ne bude,
njoj treba iveti (Jovan Tomi, 1913a: 111112, 131).
Svi izvetaji se u tome slau, da su vojnici zetske vojske doli na jadransku obalu u dobrom
fizikom stanju i najboljem duevnom raspoloenju. Drali su ih visoki moralni motivi, oseanja i misli,
koji su jo pre ovoga rata ovladali narodnom duom u Srbiji: svaki vojnik je znao da se ovim ratnim
pohodom ima zauzeti jedan deo jadranske obale i jadransko pristanite, od koga zavisi ekonomska
samostalnost njegove zemlje. [...] S panjom koja dah prekida pratio je srpski narod kretanje zetske
vojske i zauzimanje jadranske obale. Ovo je i etnopsiholoki interesantan sluaj: jedna misao i jedna
volja ovladala je svima lanovima srpskoga naroda, da njegova dravna teritorija dopre do morske obale
i jadranskih pristanita (Cviji, [1912] II, 1921: 1213).
127 Ovaj autor je otiao verovatno najdalje u romantiarskom obrazlaganju sprskog prava na more u
Albaniji: Zar se moe pored onolikih rtava koje su stale srpski narod, napustiti srpsko more? Znali ko,
kako je srpski vojnik doao do svoga mora? Smije li se kogod usuditi da ga na tom putu poprati [...] kojim
je taj novi Obili putovao idui sprskome moru. Nabrajao je tegobe koje nijesu mogli omesti Srbina i
srpsku vojsku, da do svoje cijelji, do svoga mora ne doe. Radosno, pjevajui i borei se ugledao je
Srbin to eljeno more i doao Drau i Ljeu, pokloniv se grobovima srpskih vladara, skoio je Srbin sa
maem u ruci i doao do mora, maem more prekrstio i morem muko lice umio, podigao ruke k nebu,
zahvalio Bogu na pomoi i zakleo se pred Bogom, pred sobom, pred ljudima i pred cijelim svijetom, da
ga niko vie od mora razdvojiti nee. Stari Mleii i drugi pomorski narodi vjenavali su se sa morem,
bacajui prsten u njega a Srbin se vjenao sa morem maem, ne bacajui ma u more, no sa isukanim
maem stojei kraj mora i ko hoe da ga lii te njegove najmilije tekovine, neka ide maem i
brzometkom da ga toga prava lii; to veli srpski vojnik, a za njim je svaki Srbin i svako srpsko eljade
muko i ensko, staro i mlado. I dalje: dakle za Skadar u smrt! Bez Skadra ivota nema, za njega u
ivot ili smrt jer Srbi bez Kosova nee napustiti srpsko more i srpski Skadar [...] strano je i pomisliti, a
jo tee izustiti, a najtee pomiriti se sa pretpostavkom da srpski vojnik, kosovski osvetnik, mora ostaviti
srpsko more i poi u pozadinu onda, kad je stekao pravo da prednjai drugijema i da uiva plodove krvlju
steene (Oraovac, 1913: 4849, 97, 117).
126
(Vendl, 128 1918: 5), moravsko-vardarska udolina je osovina srpske drave, njena kima
(Jovanovi, [1938] 1990: 23), jer na organski sraslu liniju Morava-Vardar srpski narod
gleda kao na kimu svoga tela (Grol, [1942] 1990: 208), a more je odbrana arterija i
plua (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 120). Sve ovo se ponavlja i danas u tezi da je
otvaranje dve kapije, jadranske i podunavske minimum bez kojeg su Srbi potpuno
izolovani, a Srbija opkoljena zemlja (Leki, 1997: 356).
Drava kao kua uz more kao plua bio je generalni stereotip, pa se kod
savremenih i kod starih autora odnosio i na velikog ruskog brata, odnosno majku
Rusiju uz veliko razumevanje za njene pretenzije na Carigrad. Danas se tvrdi da se
Rusija preko noi liena pomorskih baza na Baltikom i Crnom moru najednom nala na
istorijskoj sceni kao din odseenih ruku (Marko Markovi, 1997: 87), a nekad, da ruska
ideja o vaspostavljanju krsta na Sv. Sofiju ima monu politiku podlogu pa Rusija mora
da doe do ovoga kljua od svoje zatvorene kue jer su Bosfor i Dardaneli dunik
velike slovenske carevine i taj dunik za disanje vazduhom slobodnoga mora koje ne
zamrzava treba uzeti (Cemovi, 1913: 5).
Pravac izlaska na more se velikom brzinom menjao. Samo deceniju pre
Balkanskih ratova aktuelan je bio Egej pa je i kategoriki imperativ glasio: Srbiji je
potreban izalak na more i ona ga za sad jedino moe traiti preko Maedonije, Srbija je
mora imati ma tamo ni jednoga Srbina ne bilo, i ona e se za to boriti na ivot i smrt sa
svima i sa svakim, koji bi joj se na putu ispreio (Novi Mirmidon, 1902: 4). 129 Neki su
smatrali da je nacionalno pravo Srbije da dobije izlaz na Belo more, a od Grka i Bugara
se traila predusretljivost prema Srbiji i kad ve oni imaju svaki po nekoliko mora,
omogue i njoj izlaz na more (Andonovi, 1913: 112). Drugi opet da Makedonija nema
onog znaaja za Bugarsku i Grku kakvog ima za Srbiju, a kako je ve odbaena od
Jadranskog Mora, Srbija se opet nala prema susedima u istom poloaju bez izlaska na
slobodno more. Zato moravsko-vardarska komunikacija s putem Beograd-Solun postaje
uslov Srbijine ekonomske nezavisnosti (Cemovi, 1913: 18).
Vrlo brzo pogledi su okrenuti u suprotnom pravcu. Izlazak na more u severnoj
Albaniji postalo je neupitno pravo Srbije i nikakvo albansko pravo tu se nije razmatralo.
Naprotiv, ideja o stvaranju autonomne Albanije tumaena je iskljuivo kao antisrpska
radnja. Tvrdilo se da Austro-Ugarska ometa pravilno reenje balkanskoga pitanja tako
to, zalaui se za autonomnu Albaniju spreava Srbiju da dobije slobodan izlazak na
more (Radoni, 1912: 27), da ona time onemoguava da se stvore u toj zemlji poredak i
kulturni uslovi za ivot, a srpskoj trgovini da ide najkraim putem ka moru (Beli, 1913:
18), da su to vazdanji protivnici slobode balkanskih hriana jer se stvaranjem
Vendl Herman (18841936), socijalistiki poslanik u nemakom Rajhstagu.

je potpuno zanemarivao priu o osloboenju brae pitajui se ta imamo mi od bratstva i
od Slovenstva kad ne ivimo i odmah odgovarao nama je na ivot miliji od bratstva i Slovenstva (Novi
Mirmidon, 1902: 8).
128
129 Autor
127
autonomne Albanije iskljuivo elelo omesti Srbiji slobodan izlaz na more (M..M.,
1913: 5152).
alei to Srbija nema izlaz na more do ijih se obala prostire jednostavan srpski
narod i Cviji je smatrao da ona mora da popravi svoj poloaj tako to bi dobila
teritorijalnu zonu u oblasti srpskoga naroda, kojom bi izlazila na Jadransko More.
Pozivajui se na humane i nacionalne razloge i pravo da se zaustave zloini i nasilja
nad saplemenicima, Cviji je traio zaposedanje Draa koji bi imao funkciju plua
Srbije, a najbolji put za more video je u dolini Drima, sa jednom nezgodom to bi
eleznica pri kraju oko Stadra i donjega Drima prolazila kroz oblasti naseljene
Arbanasima i Arnautaima (Cviji, 1908: 714, 50). Tvrdio je da su tenje Srbije za
arbanakom obalom opravdane i uslovljene ne samo geografski ve imaju za se i
istorijsku tradiciju (Cviji, [1912] II, 1921: 19), pa iako je kao osobito jak uzrok navodio
njenu ekonomsku i ivotnu potrebu za morem, primarnu argumentaciju opravdanosti ovog
zahteva je utemeljio na vekovnim snovima i programima skiciranim u narodnim
pesmama (Cviji, 1914: 11). Vrlo brzo, meutim, gubljenjem osvojenih oblasti, i Cviji je
promenio miljenje, tvrdei da za albanskim primorjem ne treba ve ni zbog toga teiti
to je ono svojina sasvim drugog naroda pa je samo maglovita politika mogla angaovati
srpsku dravu da zauzima osim Skadra, i isto arbanake zemlje (Cviji, [1916] I, 1921:
189).
Spajanjem principa nacionalnosti sa konceptom dravnog irenja kao ekonomske
nunosti, politiki angaovani intelektualci poetkom veka uspostavili su nit: istorija duh
naroda more. U vreme Prvog balkanskog rata Jaa Tomi je pisao da narodi u
izvesnom dobu svoga razvitka bezuslovno tee na more to je po njemu sasvim prirodno
jer ih ivotna potreba goni na to, da bi knjigu zavrio optimistikim reima: ta nisam tek
od jednoga sluao: kakav Karlsbad i kakva Abacija i Vrnjci, do godine emo letovati na
Kosovu ili u Drau ili Medovi (Jaa Tomi, 1913: 15, 199).
I dok su pojedini autori politike zahteve obrazlagali epskom poezijom, drugi
istorijom ili etnosom, 130 trei ekonomskom nunou pomeanom sa narodnom
duom, 131 pojedinci su argumente traili u rasnim teorijama. Vladanu oreviu je npr.
itava knjiga bila potrebna da dokae nesposobnost Albanaca za dravni ivot, da bi
zakljuio da Srbija trai samo jedan mali deo od Arbanije i jedno malo pare morske
obale od Ljea do Draa, trai samo svoja nekadanja pristanita, da bi izbila na more
(orevi, 1913: 181). 132
130 Tako npr. po Stojanu Protiu, Skadar nikad nije bio arbanaki jer je njegova okolina proarana
srpskim elementom (Balkanikus, 1913: 33).
131 Po Beliu, u balkanskom ratu je pobedilo ono naelo koje je ivotvorno, koje je moglo dati
snagu narodnome vojniku. Jer srpski narod dobro razume da mu nema samostalnosti i ivota bez mora,
bez zemalja koje ga sa morem vezuju (Beli, 1913: 188).
132 Interesantno je kako ovaj dravnik i lekar vidi funkciju mora. Govorei o protivljenju velikih sila da
Srbija dobije izlaz na more, kae da one nee da dopuste Srbiji po svome efu da se ujedini u jednu
veliku Srbiju, pa da ova strpa klju od Jadranskog Mora u svoj dep, te da moe kad god joj se prohte, ili
128
U zahtevu za redefinisanjem srpskog nacionalnog interesa savremeni autori

pokazuju uglavnom racionalniji stav nego intelektualci poetkom veka, npr. prema
neumesnom pretendovanju na Skadar koji ni u srednjem veku nije bio srpski u pravom
smislu rei, sasvim lako odbacujui njihove zahteve, ali i na zanimljiv nain
argumentujui zato su to bile zablude, na primer tvrdnjom, da se na putu tako
zamiljenog srpskog izlaza na more nalazila zaista neuklonjiva prepreka; albanski narod
(Bogdanovi, [1985] 1990: 205209). Ipak, mnogi nisu pokazali isti stepen racionalnosti
kada su neki drugi pravci dravnog irenja bili na delu. Pred i u toku ratova 90-ih, kao i
pred Drugi svetski rat, 133 crtane su karte srpskog primorja koje bi se prostiralo otprilike
negde iznad Metkovia pa do Ulcinja (Milanov, 1992: 771), a nekad je zahtevano
osloboenje svih teritorija gde u veini ivi srpski narod, odnosno osloboenje Zadra
(Mihailo Markovi, Politika, 11. 10. 1991). ak je, sasvim primereno aktuelnom trenutku u
kome su u dubokoj prolosti traeni argumenti za savremene politike zahteve,
obnovljena Duanova krivica to je prepustio Konavle, dubrovako primorje i Peljeac, i
donji tok Neretve, a otiao dole na jug da izbije na Egejsko more, uz konstataciju da su,
na sreu Duanovi nasledici, Lazarevii i posle Brankovii, vratili se ovde i ponovo izbili
na Jadransko more, kod Dubrovnika i na donji tok Neretve, uz zakljuak da Dalmacija i
nije drugo nego bosansko-hercegovako primorje (Jevti, 1996: 7071).
Ipak, u sasvim drugaijim uslovima, posle prevelikih, esto nepotrebnih izgaranja
u ratovima, kao kiselo groe javljalo se more. Tako je posle Prvog svetskog rata i
iskustva koje je srpska vojska imala u Albaniji, Dragia Vasi rezignirano zapisao da Srbin
nije voleo more (Vasi, 1919: 122), sasvim slino savremenom autoru, koji tvrdi da
postoji paradoks Srpstva u orijentaciji srpske drave da izae na more, a sa druge
strane, u zajednikom etniko-psiholokom srpskom strahu od mora, manifestovanom
neprisustvom Srba i srpskog etnikog prostora na samoj obali ili, pak, relativizovanjem
pripadnosti srpskom nacionalnom biu tamo gde je taj pristup Jadranu ostvaren. Taj
strah po autoru nije imaginaran ve je posledica prozelitskih pretnji usmerenih od obale
ka unutranjosti i nasilnih rasrbljujuih etnogenetskih procesa (Stepi, 1997: 255257).
kad to zatrai Rusija, zakljuati to more, taj jedini izlaz monarhije na svetske pijace trgovake (orevi,
1913: 138).
133 Onaj srpski dravnik, koji e imati dovoljno snage i kime da, na taj nain, narodu srpskom
osigura, za vena vremena, posed jadranske obale i izlaz na more, taj dravnik na stei e ime to e
zasijati kao ime jednog od najveih dravnika u srpskoj istoriji, jer bez srpske Dalmacije nama jakog
Srpstva! [...] zar se je narod srpski toliko borio i krvavio za svoj prirodni izlaz na more da, u ovim kritinim
asovima, posle tolikih rtava [...] to svoje more preputamo panonskoj naoj brai, a koji za to more isto
onoliko smisla imaju u sadanjosti koliko su smisla pokazali u prolosti (Jako srpstvo..., [1940] 1991:
171172).
II
MI
Treba da primetim da ova svojstva V. Jovanovi smatra
kao da su uroena Srbinu od pamtiveka onako isto, kao to je
Arapinu uroena crna koa, grgurava kosa i debele usnice. To
ini, te V. Jovanovi, poto je osnove srpske snage i veliine sveo
na psihologijska svojstva Srbinova, i tu nam ne daje niega to bi
imalo naune vrednosti. On jednako gleda kroz ruiaste naoare
na svu srpsku istoriju i na sve to je srpsko. Kod njega su Srbi
ovejane demokrate jo u sedmom stoleu i sve to se posle
dogaa meu njima nedemokratski to je sve stran uticaj, kao da
je ceo svet u to doba bio pokvaren osim jedinih Srba (Markovi,
[1870ih] 1937: 140).
U procesu koji se obino naziva buenje nacionalne svesti, stvaranje kolektivne

samosvesti je verovatno nuni sastavni deo sticanja individualne svesti o pripadnosti
kolektivu. U toj fazi, prisutno samo pozitivno miljenje o sopstvenoj grupi lako je
razumljivo i objanjivo. Problem meutim nastaje kada se takva samosvest zadri i u
potpuno promenjenim drutvenim okolnostima, tj, kada vie potreba za mobilizacijom
nema znaaja okupljanja i oslobaanja u cilju stvaranja sopstvene drave. U
novoproizvedenim okvirima, zadravanje svesti o razlikovanju radi uspostavaljanja
identiteta, postaje samo sebi svrha, tei drugoj krajnosti i vodi novom uverenju o prisutnoj
izabranosti. 134 Miljenje o sopstvenom narodu dobar, krotak, pravdoljubiv, hrabar,
vojniki nadgrauje se uverenjem o uvek i samo prisutnoj ispravnosti; pravednost borbe
134 Srpski narod ima da ispuni na optem zemaljskom planu neku ulogu koju on nije sam sebi
nametnuo. Srbija je uvak s heroizmom vrila svoju spoljnu funkciju u korist i svoju i svojih suseda [...] Ali
je teak greh kad sami susedi, mali i veliki, zaslepljeni sebinou ili mrnjom, onemogue jednom
malom narodu da ispuni svoju predodreenu ulogu, koju mu je, na planu zajednike sudbine, Provienje
namenilo. Tako se samo moe, sa kosmikog gledita, protumaiti smisao srpske tragedije. Srbija je
svesna svoje vie misije i vri je u potpunoj slobodi svoga nacionalnog odreivanja i svoga idealnog
shvatanja stvarnosti, kao to je svesna i te sudbinske injenice da je samo njoj na Balkanu takva misija
dodeljena. Kod naroda kao to je srpski nikakva materijalna katastrofa ne moe da oslabi svest o onome
to ini njegov istorijski raison detre, kao ni o onome to uzdie njegov nacionalni presti koji se i iz
katastrofe raa. Tako je bilo posle Kosova, tako je i sad (Spalajkovi, [1964] 1992: 88).
130
za slobodu nadgrauje se pravednou nacionalnih interesa da se stvori velika drava;

osloboenje neosloboene brae nadgrauje se izlaskom na more kao uslovu opstanka;
a neuspesi prevelikih zahvata i elja, nadgrauju se prisustvom spoljnih neprijatelja ili,
kao najvii izraz samosvesti, tvrdnjom o sebi kao najveem sopstvenom neprijatelju, ali
ne zbog nerealnosti zahteva, ve zbog naputanja autentinog puta i potpadanja pod
tue, po definiciji negativne uticaje.
Ako bi se traio sigurni pokazatelj nadolazeih ratova na Balkanu u XX veku, onda
bi to, vie nego analiza politike delatnosti aktera, bila promena tona u percepciji
sopstvenog naroda kod intelektualaca. Sentimentalnost prema sopstvenom muenitvu,
plaljivost u opisu zlehude sudbine, iznenadno otkrie i hrabrost da se javno obznani
veita neprijateljska usmeranost suseda, samo su neke od konstanti u delima
intelektualaca koje su izbijale u godinama pred ratove. Sve promene tokom sto godina,
kulturni napredak, tenje veze sa svetom, putovanja i poznavanje drugih, racionalan ton
upotrebljavan decenijama, nita nisu promenili u ovoj konstanti. Nepogreivom
zakonomernou, nekoliko godina pre izbijanja ratova u Jugoslaviji, gotovo preko noi
promenjen je ton. Dela intelektualaca s kraja 80-ih poela su vie da lie na ona iz prve
decenije veka nego na sve drugo to je u meuvremeno napisano. Naravno, terminologija
nije ostajala ista. Moderne rei zamenile su neke nedovoljno ubedljive, jaram je
zamenjen genocidom, Slovenci su postali Turci, Jugoslavija otomanska tamnica, ali je
sutina ostala ista. Trebalo je dokazati nemogunost daljeg opstanka u postojeoj
realnosti i nunost promene te realnosti. U takvoj atmosferi prirodno je da se percepcija
sopstvene nacije kao i njeno definisanje prilagoavalo eljenoj slici, a to znai da se
udaljavala od stvarnosti.
Karakterna svojstva
Mi uzimamo taj izraz nacionalni karakter u naroitom, i
dosta ogranienom smislu. Pod tim izrazom mi razumemo one
ideje koje jedan narod ima o svom vlastitom karakteru, o svojoj
istoriji, o svojim zadacima u budunosti. Kako se te ideje raaju,
koliko u njima ima tanog tumaenja injenica, a koliko praznih
elja i pustoga matanja, to sve ostavljamo na stranu. Tane ili
netane, te ideje bar donekle utiu na postupke jednog naroda, i
zato ih valja prouavati [...] ta ideologija menja se u toku vremena,
i na mesto jednog shvatanja nacionalnog karaktera dolazi drugo,
koje obino poinje kritikovanjem onog starijeg shvatanja
(Jovanovi, [1957] 1991: 543).
Ponavljajui konstantno istu pretpostavku, da je istorijsko iskustvo srpskog naroda

stvorilo odreeni narodni karakter a karakter je oveku sudbina, sudbina kako
pojedinca, tako i naroda (Markovi, 2000: 5), odnosno da se sudbina svakog pojedinca
nalazi [se] pripremljena u njegovom karakteru pa je slino i sa sudbinom naroda,
pogotovu kod onih koji su dostigli odreen stepen antropolokog razvoja (R. Samardi,
1991: 171), odnosno, da kolektivno ivotno iskustvo stvara i karakter oveka i kolektiva
(Velmar Jankovi, [1938] 1991: 110), srpski intelektualci nacionalistike provenijencije, su
izgradili tokom proteklog veka dosta kontroverznu sliku tog nacionalnog karaktera. itav
niz osobina pripisivanih naciji, koje su se decenijama provlaile kroz tekstove dela srpskih
intelektualaca, ule su i u svakodnevnu upotrebu i postale gotovo opte mesto i uverenje
rasprostranjeno, u meri u kojoj je rasprostranjeno i uverenje o istinitosti pseudokarakternih
osobina suseda. Opta mesta o muenitvu, slobodarstvu i junatvu, samo su deo
ekskluzivnih pseudokaraktera pripisivanih naciji, posebno aktivno u poeljnom trenutku
mobilizacije za velike ciljeve. Po pravilu, pozitivne osobine nacije isticane su kao
suprotnost negativnim osobinama nekoga od suseda, uvek onog koji je bio trenutno
aktuelan, tj. stavljen na nezavidno mesto primarnog neprijatelja. Iz poreenja pisanja
starih i novih intelektualaca i njihove percepcije karakterinih osobina Srba, prividno se
stie utisak da su savremeni intelektualci mnogo nezadovoljniji postojeom slikom nacije.
Paljivija analiza meutim, pokazuje da se zadovoljstvo ne moe pronai ni u prolosti.
Konkretnije, bez obzira da li je re o savremenim ili starim intelektualcima, velianstvena
slika nacije uvek se odnosila na daleku prolost. Da li je savremeno nezadovoljstvo
proisticalo iz preteranog, a uvek selektivnog itanja starih autora iju lepu sliku (iz njihove
prolosti) nisu mogli da prepoznaju u realnosti, da li iz svojstvenog percipiranja svog
132
vremena i zala koje je donelo kao poetka istorije odgovornog za nelepu sliku nacije,
tek veina se slae da je za otsustvo te lepe slike odgovoran XX vek, Jugoslavija,
komunizam, Tito... Ne dovodei nikad u pitanje istinitost sjajne slike starih autora,
savremeni intelektualci uglavnom, kada daju svoju sliku nekadanjih Srba ponavljaju
lepu priu da bi, kada opisuju savremenu uglavnom nelepu sliku, za tu promenu optuivali
neposrednu prolost. Istovremeno, uopte ne uoavaju da su i stari pisci bili nezadovoljni
njima savremenoj slici i takoe traili uzroke tog kvarenja u prolosti koja je njima
neposredno prethodila. Razlika je bila samo u tome to, ne poznajui Jugoslaviju,
komunizam i Tita, stari pisci su za nelepu sliku optuivali Zapad, Turke,Vizantiju... i tako
sve dublje u prolost.
MUENITVO
Tri dominantne osobine pripisivane tokom sto godina srpskom narodu, najbolje
su izraene u iskazu da od Kosova poinje nova istorija Srbije, istorija velikih iskuenja,
duge patnje, neprekidne borbe i neugasne slave (Nei, 1919: 17). Otuda dominantna
osobina koja je trebalo da identifikuje naciju bilo je veito muenitvo, konstantni genocid
iji su savremeni tvorci samo nastavljali posao vekovima injen. Zato je osnovno obeleje
koje je tokom sto godina pripisivano srpskom narodu bilo strano muenitvo, ali ne
muenitvo ovozemaljsko, ve vieno, ve muenitvo dotad nevieno, specijalno,
ekskluzivno. To vekovno muenitvo 80-ih je imenovano genocidom, a pripisano prvo
Albancima, zatim Hrvatima pa onda svima ostalima i, kao rasprostranjena namera suseda
i ostalog sveta, uitano u duboku prolost.
O genocidu je meu prvima sredinom 80-ih pisao Dimitrije Bogdanovi govorei o
zbivanjima na Kosovu kao o poznatom repertoaru zloina u genocidu nad srpskim
narodim, koji se na ovom podruju izvodi ve vie stotina godina. Bogdanovi je
rodonaelnik i popularne terminologije u oceni poloaja srpskog naroda u jugoslovenskoj
zajednici, 135 kao i kasnije autorski esto ponavljane tvrdnje koja je postala sintagma, da
Brie se istorijsko pamenje naroda, potkopavaju temelji njegove nacionalne svesti; na njegovu
savest se natovaruje hipoteka nepostojeih ili tuih krivica. [...] Moraju se najpre ukloniti neke
odnegovane zablude. Meu prvima to je formula vetake simetrije, kojom se odnosi izmeu naroda
relativizuju do te mere da se pokriva svaka krivica i gubi prava mera istorijskog zbivanja(Bogdanovi,
[1985] 1990: 317).
Istorijska prolost srpskog naroda je ne samo grubo ideoloki redukovana, nego i izloena
ovinistikim tumaenjima. Na taj nain srpska kulturna i duhovna batina se ini manjim no to ona
jeste, a srpskom narodu se izmie vaan oslonac moralne i istorijske samosvesti. [...] Zbog toga je kao
prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda [...] ne moe [se]
prihvatiit vladajua ideoloka i politika simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te simetrije kobne
po duh i moral, sa ovetalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost i delotvornost demokratske
[...] svesti (Memorandum SANU u: Mihailovi, Kresti, 1995: 141145).
135
133
bez uvaavanja stvarnih istorijskih okolnosti moglo bi se desiti da budu ozakonjene

posledice genocida (zanemarivanje istorijskih injenica znailo bi ozakonjenje posledica
genocida kae i Nikola Samardi, 1991: 246). Bogdanovi je tvrdio da se preutkuje ne
samo genocid naih dana nego i genocid prolih vremena, 136 pisao je o planskom
genocidu tvrdei da je to proterivanje sa ciljem da se otme tua zemlja, da se zakoniti
vlasnik i vekovni posednik otera i uniti, predviao je da se raiava teren za nova
zloinaka dejstva, za nov, jo suroviji i kobniji in unitavanja naroda (Bogdanovi,
[1985] 1990: 313, 334347, 406). U pogovoru Dimitrijevievoj knjizi iz 1990. Radovan
Samardi navodi da je u srpski narod utisnut ig muenitva za koje se opredelio zarad
konanog osloboenja, a za knjigu kae da je napisana za duu jednog izgnanog i
unitenog naroda, pa se pita da li je Bogdanovi slutio da e jednoga dana pretresati
dokumente XX veka i iz mutnih vrela zahvatati podatke o sveoptoj zaveri protiv Srba, jer
to je vreme kada su poeli izlaziti na videlo zlotvori, izdajnici, belosvetske uhode,
pljakai i razni drugi korisnici srpske nesree (R. Samardi, 1990b: 461470).
Samardieve su i teze da su Srbi najsmiljenije islamizirani, najtemeljitije
obezglavljeni, da su dospeli pod neizbrisivi ig zlosrene sudbine, da se, jednim delom,
stalno osipaju. Tvrdi da su se i u Jugoslaviji digli svi kojima je cilj bio unititi hegemoniju
srpskog naroda radikalnim smanjenjem njegovog broja i teritorije, ali i unitenjem njegovih
istorijskih tradicija, pa zakljuuje da ako su nekad i pomiljali na to da ulaze u red
odabranih naroda, Srbi su to postali svrstavanjem meu one najmalobrojnije, protiv kojih
je pokrenut opti genocid. Po njemu srpski narod je rano osuen na unitenje, a razlozi
ove omraze ne potiu iz novijeg vremena kad su Srbi mogli svima postati teki
isticanjem svojih prednosti: verovatno je stvarana vekovima, uz zakljuak da je u tome
daleki koren genocida protiv Srba koji su razvili potrebu da stalno budu istaknuti na
istorijskoj pozornici umesto da u utanju, prinudnoj letargiji i drutvenoj mimikriji nalaze
izvesnu sigurnost. Tvrdi da su Srbi postajali predmet omraze i drugih balkanskih naroda
i velikih sila, da su padali u klopku zavere u kojoj malo ko nije uestvovao, a genocid
nad srpskim narodom je zamiljen na najirim osnovama. Srbi su bezmilosno
tamanjeni ili naivo komadani, a nosioci toga genocida, delujui s vie strana, obavili su
svoj posao suvie dobro smiljeno pa su Srbi verovali da su predodreeni za ispatanje
i da ih ivot eka jedino s ovu stranu smrti. Samardi smatra da je Austro-Ugarska
zapoela moderni genocid nad srpskim narodom, a kako istorija kanjava nepokorne,
tako su Srbi u oima velikih sila izgledali kao veiti pobunjenici, dok su susedi koristili i
srpsku muku da bi se oslobodili, to je stvaralo njihovu omrazu protiv svega to je
srpsko. Tako su Srbi postali narod koji se nerado podnosi i protiv koga je, najzad,
oglaavan i genocid. Ni u Jugoslaviji, po Samardiu, Srbi nisu stvorili svoj nacionalni
program iako su morali znati da im se priprema novo istrebljenje, pa izmeu starih i
modernih planova da se Srbi, putem genocida, svedu na prostor i meru koje im drugi
136 Ja govorim o genocidu nad srpskim narodom, i o tome da taj genocid traje jo od osamnaestog
veka, da u ovom stoleu, i danas, dostigne kulminaciju (Bogdanovi, [1985] 1990: 422).
134
odrede, postoji neprekinuta linija, zbog ega se zalae za objanjenje kako je jedan
narod, veoma star na tlu starog kontinenta, posle mnogih istraga, konano osuen bar na
delimino istrebljenje i kako je protiv njega stvoren meunarodni mehanizam za izvrenje
genocida (Samardi, 1989: 10, 2529, 6567, 219, 258). Samardi tvrdi da se
kosovsko opredeljenje Srba svodilo na ideju da bez smrti nema vaskrsenja, a bez
muenitva i stradanja ne moe biti slobode, dok su nad njima, najvie Bugari, Austijanci
i, njima pokrenut, sav olo jugoistone Evrope, izvrili jedan od onih genocida koji nisu
bili bez plana da se pojedine teritorije oiste od Srba (R. Samardi, 1991: 172173). A
Predrag Palavestra u pogovoru Samardieve knjige dalje dopunjuje ovu nit. Iz uloge
Srba u velikim istorijskim zbivanjima po njemu sledi razumevanje istorijske zagonetke da
Srbe njihovi susedi mahom ne vole u emu trai sudbinsku greku, kobni poetak
istorijskog prokletstva Srba za njihova smrtna sagreenja (Palavestra, 1989: 275).
Sasvim slino je poetkom 90-ih zakljuivao i Duan Batakovi po kojem je kosovska
ideja u komunistikoj epohi posle poluvekovne hibernacije sa eksplozijom
secesionistikog arbanakog pokreta na Kosovu, izronila iz kolektivne podsvesti pa se
pokazalo da je kosovski zavet izbor slobode u carstvu nebeskom umesto ponienja i
ropstva u carstvu zemaljskom trajno vezivno tkivo koje srpskom narodu daje oseaj
narodne celine (Batakovi, 1991: 8).
I za Nikolu Samardia Srbi su rtve zlehude sudbine zbog koje im je preostalo
da se uz kandila priseaju svojih predaka, koji su junaki ili muki, davno stradali. Isti taj
Usud dodelio je Srbima carstvo nebesko kao uzvien i konani smisao njihovog
postojanja i svega to im predstoji. Po njemu, genocid na Kosovu traje tri veka a velika
seoba je bila poetak genocida u Staroj Srbiji i nesrenog egzodusa srpskog naroda,
arbanakim zulumima prinuenog da naputa ognjita predaka (N. Samardi, 1990: 53
61). A Marko Mladenovi, poznih 80-ih pie da u genima srpskog naroda ima i
orijentalnog, pustog turskog, i zapadnjakog, i mistinog, praslovenskog. I ukletog.
Manje carstva zemaljskoga, a vie carstva nebeskoga. I beskrajnog, beskrajnog
muenitva. Kao da je srpskom narodu neko pogreno priio Davidovu zvezvu, zvezdu
naroda muenika. Postavljaljui pitanje zato je narod tako ravnoduno, gotovo
mazohistiki, podnosio ponienja i uvrede, Mladenovi odgovor nalazi u injenici da nije
dovoljno racionalan, nije dovoljno praktian, poslovan, sraunat poput nekih drugih, pa je
i dopustio da ga dugo drugi izrabljuju, blate i uniavaju. I nije mnogo mislio na sebe, ni na
linu korist. Pita se: zar je ljudski pljuvati po tom istom gostoljubivom i napaenom
narodu, pa zakljuuje da ako je danas dolo do buenja njegove nacionalne svesti, do
toga je dolo iz nude, drugi su ga izazvali. Ushien prepoznaje poruku sa tada
odravanih mitinga istine koja glasi ne potcenjujte ponieni narod jer je to trenutak u
kojem se narod upinje da se izbori za svoj civilizacijski i bioloki opstanak. To je
poslednji Kosovski boj, poslednja oaza vekovima proganjanog i potiskivanog srpskog
naroda iz svih krajeva Jugoslavije. Zakljuuje, ovde je uvreen ceo jedan mitski,
mueniki narod, kome Davidova zvezda nije bila potrebna samo zato to je imao isto
135
tako krvavu zvezdu svog Davida, ili Lazara, ili majke Jugovia (Mladenovi, 1989: 25,
4657, 70, 123).
Zbornik Catena mundi prepun je slinih teza. U najveem zanosu pisao je Enriko
Josif o nebeskoj Srbiji, o smrtilitima, leinitima i slinom, 137 dok su drugi pisali o
genocidu koji poinje kulturnim a zavrava biolokim genocidom, prvi je poeo
usvajanjem Porfirogenitove politike istorije koja je jedna apsurdna teza o hronologiji
prisustva Slovena na Balkanu a drugi, bioloki traje do danas (Dragi Kijuk, 1992a: 402).
Tu se moe proitati i da kao malo koji narod u Evropi, Srbi su imali zlu sudbinu da
zauzmu prostranstva koja su bila granica civilizacija (Batakovi, 1992a: 451), dok se u
analizi odnosa Hrvata prema Srbima, navodi da je dugotrajnim podsticanjem i
usmeravanjem nekrofilno-sadistikih potencijala na objekt koji emo uiniti odgovornim za
nae nedomaenosti i neostvarenosti mogue proizvesti genocidni sindrom i trajnije ga
usaditi i u ire slojeve jednog naroda (Dadi, 1992: 49). U istom zborniku je i prilog
Justina Popovia o godinama dikatature bezbonitva u kojima je izvren najvei pokolj
srpskih dua od kako je Srpski narod zakoraio u istoriju. kola-klanica srpskih dua;
vojska-klanica srpskih dua; svako nadletvo-klanica srpskih dua; svaka optina-isto,
sva zemlja irom-ogromna klanica srpskih dua. Da, ogromna klanica: jer se bezobzirno
ubijaju i gaze sve svetinje srpske pravoslavne due, i unitavaju sve vrednosti njene (J.
Popovi, 138 [1960] 1992: 529). A Matija Bekovi tu pie o jamama koje su postale
etniki iste, a jamografija nezaobilazna za izuavanje sudbine srpskog naroda pa kae
zalud je jame betonirati i preutkivati. Zemlja se ne moe smiriti dok sve rtve koje su u
njima ne izau na videlo (Bekovi, 1992: 670). Svoje mesto ima i Milorad Pavi po
kojem su Srbi ponovo na listama za genocid kao to je to bio sluaj sa Srbima i
Jevrejima tokom Drugog svetskog rata. Ali u ovom trenutku srbofobija je u Jugoslaviji, u
Evropi, pa i u svetu prvi put ea od antisemitizma (Pavi, 1992: 919).
U predgovoru zbornika Neugaeno srpstvo prireiva Dragan Suboti se moli
Gospodu da pomogne Srbima u trenutku kada su izloeni nemilosti Satane (Neugaeno
srpstvo, 1992: 8), a u pogovoru Slobodan Antoni pie o obogaljenosti srpskog naciona u
Titovoj Jugoslaviji (Antoni, 1992: 300). Slino, Jeroti analizira stvaranje Jugoslavije
koje je bilo katastrofalno za sve narode na Balkanu, nema sumnje, najvie za srpski
narod, dok je komunistika strahovlada otetila bioloki, ekonomski, psiholoki i
religiozno sve nae narode, srpski narod najvie, pa priznaje da neoromantini,
137 Koliko god da je Jasenovac strahotno, ujareno gubulite mnogih, a prvenstveno srpskog
naroda, muilite, smrtilite, istrebivalite, leinite njegovo, on je i najvee moguno nadoveno
iskupilite srpske narodne due, najtrpeljivije u ovom palom ljudskom rodu. [...] Jasenovac nova je
duhovna prestonica nebeske Srbije. Ovim rtvenim iskupljenjem, [...] srpski narod je u dvoranama
beskrajnog neba proglaen za isceliteljski narod, izabran da bude predvodnik ulaska u Novi Jerusalim
onim narodima koji e biti spaseni. [...] Srpski narod istorijski je narod zemaljskog i nebeskog carstva. [...]
Ko danas dira u Srbiju, posle jasenovakog smrtilita, neka zna, i neka se zna, dira u zenicu oka ivota
boga. Dira u zenicu oka Gospodnjeg (Josif, 1992: 393).
138 Popovi Justin (18941979), profesor Bogoslovskog fakulteta SPC.
136
nacionalni talas moe nekome izgledati smean i anahronian ali on je prirodna

posledica izmeu ostalog, i bezobzirnog etrdesetogodinjeg zatiranja srpskog slova, rei
i naroda zajedno sa njegovom narodnom pravoslavnom verom. I dalje, viedecenijska
komunistika netrpeljivost je doprinela eksploziji iste takve netrpeljivosti i mrnje, kao
izraza dugo potiskivane agresivne energije u srpskom narodu, ovoga puta ispoljene ne
prema sebi, ve prema drugim narodima. Jeroti vidi stradanje Srba kao besprimerno u
istoriji drugih naroda (Jeroti, 1995: 44, 8189, 158, 191).
U predgovoru Zbornika Jagnje boije... iz 1996. stoji da se on pojavljuje u
trenutku moda najdublje krize srpskog naroda u njegovoj istoriji (Jagnje boije..., 1996:
6), a u sadraju se pominje genocid Srba na krsnu slavu kao sastavni deo genocida
nad Srbima i pravoslavnim narodima u cjelini, a koji vjekovima vre vatikanske klerikalne
struje. Na svoje pitanje zato Srbe ubijaju na krsnu slavu, autor odgovora da je razlog
elja za zatiranjem i totalnim unitenjem Srba. U sukobima 90-ih u Hercegovini na jednoj
strani je nezaklani srpski narod koji spaava svoju neja, ene i starce, a na drugoj
ustae: Hrvati, njihovo cvijee muslimani, kao i jedan broj Cigana. Autor zakljuuje da
su u ovom genocidu isti zloinci komije Srba, muslimani i Hrvati, iste rtve i isti ciljevi
etniko ienje i potpuno unitenje svega to je srpsko (Burzanovi, 1996: 4254). I
Radovan Karadi u susedima vidi glavnog tvorca genocida pa navodi da srpski ratnik
zna ko je proao kroz njegovo selo. On to zna ve nekoliko vekova. Prepoznaje
rukotvorinu i rukopis, jer je u ko zna kom po redu ratu izmeu nas i njih, zbrisana
njegova porodica, kua, sadanjost i prolost, i da vie nema niega. Po Karadiu Srbin
ne moe da bude ono to je, jer ne da mu komija, ubojica i ukoljica, koji ga ve
vekovima merka pa zato Srbin ivi svoju sudbinu koja nije istorijska ona je biblijska.
Karadi veruje da je komija-ubica razarao njegove grudi u potrazi za njegovom
skrivenom, srpskom sutinom. I zatirao je sve srpsko, do ptice na grani. Zato se Karadi
duboko klanja jedinom narodu, Hristolikom mueniku, srpskom narodu u Bosni kojeg
izgleda razume jedino sami Bog (Karadi, 1996: 2830). I po Zurovcu, cilj rata koji se
vodi je konaan poraz srpskog naroda i njegovo potpuno unitenje, a mirovne snage UN
su pomagale Hrvate i Muslimane u pripremanju pokolja nad srpskim stanovnitvom jer
se vodi genocidni rat protiv srpskog naroda (Zurovac, 1996: 8082). U Zborniku su
prisutne sintagme komijska genocidnost i genocidna braa kada se govori o Hrvatima
i Muslimanima (Lazarevi, 1996: 209210).
I kao to se poznih 80-ih pisalo da u Hrvatskoj ive ostaci nedoklanog srpskog
naroda (Isakovi, Politika, 24.11. 1990.), da su Srbi u Hrvatskoj ostatak zaklanog
naroda (Bekovi, Knjievne novine 15. 09. 1989.), pa opet nedoklan narod (osi,
Telegraf, 13. 09. 1995.), tako se poznih devedesetih godina pisalo da je srpski narod
silovan narod, jedna od najveih rtava na oltaru novog svetskog poretka (Mileti, 1997:
362), da je srpski narod prva velika rtva pomahnitalog evropskog uma (Zurovac, 1997c:
114), da se srpski narod, meu evropskim, sada nalazi u najteem stanju (Kalaji, 1997:
69), da kao knjievni junak ovaj narod ne bi mogao biti ni junak epa, ni komedije, on
kao da je predodreen za glavnog junaka tragedije (Daci, 1997: 114). A danas je
137
prisutno i da je hrvatska politika misao bila i da je do danas ostala duboko proeta

idejom genocida, da je ideja o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj potpuno bila sazrela u
okvirima Austro-Ugarske jo pre izbijanja Prvog svetskog rata, a da su nasuprot njoj
stajali Srbi u Hrvatskoj zaneti idejom jugoslovenstva, iskreni i lakoverni probornici
bratstva i jedinstva, oni su u svemu kasnili, istinu otkrivali sa zaprepaenjem i
detinjastom zbunjenou pitali se zato ih Hrvati mrze i iz kojih razloga im nanose zla
(Kresti, 1998: 83, 119, 129).
Veina tekstova objavljivanih u godinama pred i u toku ratova u Jugoslaviji 90-ih,
nosili su ovu poruku. Koliko je ona bila nova, a u emu je predstavljala samo ponavljanje
stare prie, lako je utvrditi osvrtom na pisanje intelektualaca iz prolih vremena. Da li su i
oni samo u ratnim vremenima na ovaj nain percipirali srpsku sudbinu, ili i u vreme ratnih
zatija? Koliko se uopte moe praviti paralela izmeu percepcije poloaja naroda u XIX i
krajem XX veka? Sigurno je da se ova paralela ne moe praviti izmeu odnosa
intelektualaca prema saplemenicima u turskom carstvu i onog prema saplemenicima u
drugim rapublikama zajednike drave, a ipak, teina rei upotrebljavana u novom sluaju
esto je nadmaivala terminologiju starih autora. Istovremeno, stari, ponovo reprintovani
tekstovi korieni su da potvrde da je fenomen genocida oduvek prisutan. Bitna razlika
moe se uoiti samo u odnosu na koji deo naroda se primenjuje ocena o veitom
muenitvu ili savremeno genocidu. Dok su stari autori uglavnom mislili na narod pod
Turcima koji oekuje spas od Srbije, novi su preneli ovu ocenu na celokupan narod
opisujui ga kao narod bez drave, slobode i pod stalnom pretnjom propasti i unitenja.
Sredinom prolog veka je anonimni autor, kritiki se osvrui na otsustvo
samosvesti kod naroda, zakljuivao da nije udno to je ustala i hala i vrana na nas, pa
nas tlai (Za to na narod... 1867: 41), pisalo se o suzama ostale brae iz drugih
krajeva srpskih koji ekaju strana, a pravedna suda, nad onima, koi ih gone da stradaju
i propadaju (Milojevi, 1871: 76), o estitom i ratobornom narodu koji je spasavao
susede esariju i Mletaku a bio nagraen preziranjem i gonenjem (V.M.G.M, 1882:
22). Poetkom veka se navodilo da su Srpstvo gonili kako Turci tako i Grci, Bugari i
Arnauti, a posle i katolici. Svi su na naolj propasti radili, i to slono, uz zakljuak da svi
oni i danas to isto, pred naim oima, rade (Bdin, 1903: 15), ili se pisalo o trostrukom
biu kojem je izloen srpski narod, a koji ine Turci ijem se besnilu pridruilo jo i
arnautsko nasilje i pritisak grkoga svetenstva (Dragaevi, 1902: 31). A u opisu
srpskih grobova po Makedoniji, navodilo se da vekovna borba sa vekovnim i
bezbrojnim neprijateljima srpskim, zamorila ih je, oni su pobeeni, ali ne i pokoreni, oni su
se povukli dole, u grobove, da se odmore, u grobove, da se priberu. Ali ima grobova iz
kojih se vaskrsava. I ovi su grobovi takvi. Doi e dan, sueni dan, srpski velik-den kako
pevaju Maedonci, pa e se otvoriti i grobovi u ovoj Srbiji i po svoj Maedoniji i tada e
Srpstvo slaviti svoj Vaskrs (Ivani, 1906: 299).
I poetkom veka je, kao i danas, sudbina bila odgovorna to su Srbi baeni na
glavno poprite Istoka i Zapada, u vrtlog veitog nemira, ljute borbe i svakojakih nevolja
(Gruji, 1909: 39), pa su velike sile optuivane da su za diplomatskim stolovima
138
nemilosrdno i bez osjeaja rezali i kidali meso jednoga neosporno brojem malenoga a
djelima velikoga naroda, dijelili su kost od kosti, krv od krvi i paretali jadno srce srpskih
muenika, da ne mogu iriti svoja viteka srpska krila i da ne mogu izvriti i Bogom
odreenu misiju srpskoga naroda, koji je bio i koji je sada nedostian muenitvom,
nedostian slavom, nedostian samopregorijevanjem, nesravnjen portvovanjem i
samosvijeu o svojoj sjajnoj prolosti i vjerom u jo sjajniju svestrano zasluenu
budunost. I na Berlinskom kongresu je kopan grob srpskome narodu, pa na kraju
jadikovke na Austriju i njeno edo Albaniju, zapanjeno se pitalo, zar se u dananjem
vijeku prosvjete i kulture moe desiti, da se zvjerstva nagrauju i zvjerovi potpomau na
tetu vitekog srpskog naroda, uz poziv Rusiji da sprei Austriju da davi namueni
srpski narod (Oraovac, 1913: 8488, 118121).
I tada se verovalo da je Turska elela da u prvom redu uniti Srbe (Tomi, 1914:
18), kao to su neretko povezivana dva aksioma, muenitvo i ujedinjena nacionalna
drava u tvrdnjama: pravda je Boija pobedila Muenici su osveeni. Bog uva
Srbiju. Bog e i pomoi skorom ujedinjenju svega Srpstva (Stankovi, 1915: 191). Posle
zavretka Prvog svetskog rata tvrdilo se da Srbi koji podnose neuporedljive patnje, imaju
obiaj da kau: mi smo stvoreni da se muimo. I muei se neuveno oni nikoga ne
mrze, verovalo se da su doiveli jedinstvenu nesrenu sudbinu, da su izuzetno nesrean
narod, oni nisu samo jedan narod koji grozno pati, ve narod koji izuzetno grozno pati
(Vasi, 1919: 19, 79). A pred Drugi svetski rat tvrdilo se da je srpski narod iveo i preko
svoje propasti i preko prividne smrti, da je bio jai od smrti, mada je za ginjenje bilo
uvek dovoljno razloga, pa je smrt esto izgledala ne samo jednostavna i nuna nego i
bolja (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 19, 65).
Nita od navedenog meutim, nije vie uticalo na pisanje savremenih
intelektualaca od pisanja pojedinih emigranata posle Drugog svetskog rata. Kao da su
savremeni intelektualci crpeli ideje od Slobodana Drakovia koji se u Americi jadao mi
smo izgubili svoju nacionalnu dravu, silom ugurani u jednu internacionalnu dravu gde
smo ne samo poslednji, nego smo obeleeni kao elemenat koji treba unititi, izgubili
milion i po ljudskih ivota, osakaeni privredno, opustoeni nam itavi krajevi, sa
ogromnim kulturnim gubicima, tvrdei da neprijateljska hajka na velikosrpstvo nije
uperena protiv srpskog imperijalizma ve protiv samog ivota i opstanka srpskog naroda
(Drakovi, [1947] 1990: 108123). O muenitvu je pisao i Nikolaj Velimirovi navodei
da je Sveta Srbija osveena milionima stradalnika i muenika za Krst asni i Veru
hriansku (Episkop Nikolaj, [1953] 1992: 40). 139
139 Kroz punih pet stolea! Kolika krv! I osveena vodica, kojom svetenik kropi bosiljkom oveka ili
dom ili njivu. [...] A kamoli krv! I to tolika krv, uz suze i vapaje k Bogu! Zato Srbi mogu slobodno i
opravdano zvati svoju zemlju svetom. Sveta Srbija (Episkop Nikolaj, [1953] 1992: 40).
139
JUNATVO
Posle muenitva, sigurno najee i najdue pominjana osobina u nacionalnom
karakteru Srba je junatvo. Uostalom, i najtipiniji stereotip u slici o sebi je onaj da
rado ide Srbin u vojnike. Savremeni autori uglavnom samo ponavljaju staru priu o
posebnim ratnikim sposobnostima, nazivajui srpski narod narodom ratnika i pripisujui
mu vojniki mentalitet, uvereni da su odlazili u rat sa olakenjem, podosta se, time, i
zabavljajui (Samardi, 1989: 166), ili da su ostali onakvi kakvi su im oevi i dedovi bili,
junaci, kao to je to i dolikovalo potomcima kosovskih heroja i junacima Vojne Krajine
(Peut, [1966] 1992: 93).
Slian stav bio je uglavnom prisutan i kod starih intelektualaca. Vladimir Jovanovi
je kao prvu srpsku osobinu navodio junatvo, jer sili divljakog oruja odupro se Srbin
snagom uma i oveanskih vrlina, pri emu duh Srbski neslabi nego se elii u ognju
stradanja; on ustaje posle dugoga izazivanja, ali tada teko izazivau koji se u silu, u la i
u nepravdu uzda (Jovanovi, 1870: 2325, 93). Pisalo se da sve to imamo, sami smo
stvorili, naom miicom. Sa trenjevim topovima i zaralim kremenjaama, stvorili su i
obnovili nai viteki dedovi dve srpske drave (Ivani, 1908: 284), ili da e ako zatreba i
srpske ene i devojke skinuti sa svojih miica bele poveske sa Crvenim Krstom, traie
muke haljine i puke, pa bi Austrija imala da se bije ne samo sa srpskom vojskom,
nego sa itavnim narodom (orevi, 1913: 188). Proglaavalo se da je srpski vojnik
srpski narod (Beli, 1913: 53), da su narod i vojska jedno isto i imaju jedan, svoj
zadatak; da su Srbi pravi ratniki i vojniki narod; da se junatvo i ratnitvo praktikuje
ve nekoliko vekova; u toj meri to ne moe pokazati nijedan hrianski balkanski narod.
Takav narod mora voleti vojsku i vojna zanimanja (Cviji, 1914: 14), odnosno, da su u
svakom Srbinu od roenja usaene dve tri kao kristal jasne misli: hoe svoju slobodu i
samostalnost, slobodu svih svojih zemalja koje treba osloboavati krvlju, stalnim
junatvom, neprekidnim portvovanjem; da tua pomo i drugi, mlaki, nepotpuni i
oportunistiki naini ne dolikuju narodu, koji ima visok nacionalni ponos; da kod Srba
nema savijanja, nema poputanja, nema srednjeg puta; da i ene rade kao i ljudi; da
su ratovi vre vezali u celinu razline etnike grupe kojima je Srbija naseljana, jer nita
tako kao rat ne spaja ljude koji rade u jednom pravcu i smislu, i svi radi jedne ideje
(Cviji, [1914] II, 1921: 8788, 105). Navodilo se i da srpska istorija silno ispoljava
nenadmanu snagu i mo srpskoga naroda koji je svoju ispolinsku snagu i svoje
besprimerno junatvo zasvedoio i zapeatio krvlju svoga plemstva (Simi, 1918: 55).
Suprotno veini autora, Dragia Vasi je eksplicitno negirao da su Srbi ratniki
narod. Smatrao je, naprotiv da vole rad, pa se pitao od kud je mogue da jedan vredan
narod, kad je skroman i bez osvajakih ambicija, voli rat? Tvrdio je ak da je Srbin
nespretan borac, da nije bio heroj da pogine, ve heroj da ivi, heroj optimist koji nije
voleo rat niti mu je borba ikad bila mila stvar i prijatan posao, kao to se to esto, bez
dovoljno razmiljanja, hoe da kae. A ipak je tvrdio da ima jedan narod na svetu koji e
sav izginuti, jer ne moe bez otadbine i pisao o herkulskoj snazi Srba, o heroizmu koji
140
je pun bola, pun nevinosti, koji je heroizam mladosti, heroizam hrianski. Istovremeno
je analizirao postojanje specifine elje da se ratuje, primeujui da radost za rat
izaziva kod ljudi saznanje o promeni jednolikog, naviknutog, punog sitnih briga ivota.
Zato je rat trebao da znai kraj takvom ivotu, odmor od njega. Tvrdio je da ovek eli
razonoenje, i veruje da e ga u ratu nai, jer rat je emocija, dua u njemu ima skoro
iskljuivu re. Vasi je razmatrao koji su pokretai vodili Srbe u Balkanske ratove pa je
prvi opti razlog ratnog oduevljenja nalazio u tenji za razonoenjem i u tom
predoseanju i nadi o ugodnosti koja e, verovatno, nastupiti, kad se bude ivelo samo
afektivno i zakljuivao da je to oduevljenje znailo rodoljubivu nestrpljivost, na polet
znaio je duh naih predaka (Vasi,1919: 510, 54, 6977, 122). A Dui je pominjao
srpsku rasu ija je vojska reila pitanje Turske u Evropi, i Bugarske na Balkanu, i
Habsburke Monarhije na evropskoj karti (Dui, [1942] 1990: 97).
Samo junatvo i ratnitvo nisu bili dovoljni da opiu pravednost borbe u kojoj se
ova osobina ispoljavala, pa su dopunjivani osobinom humanosti, kao specifikumom
srpskog junatva koje nije samo obina hrabrost, ve je odlikama humanog ratovanja,
podignuta na vii nivo koji teko doputa uporedivost. Tako je po Jai Tomiu, u Prvom
balkanskom ratu dua srpskog vojnika bila u svemu velika, bio je pun duevnosti,
davao je onoj nejakoj deci hleba, a neko je detence i pogladio po obrazu zaboravljajui
da su to deca njegovih neprijatelja (Jaa Tomi, 1913: 81), a njihovu izdrljivost u
nespavanju, borbi, maru, u trpljenju gladi, ei, dopunjavao je tvrdnjom da je pored svih
tekoa srpski vojnik bio dobre volje, alio se i pevao pa ga nije tako visoko uzdiglo
samo njegovo veliko junatvo, nego ga je uzdigla jo jae njegova velika mekana dua
(Tomi, 1914: 57, 186). I Cviji je tvrdio je da su duevnost i oseajnost koje su
pokazane za vreme ratova inile da nije bilo preterivanja, ve je preovlaivala pristojnost,
mera i ona tiha krotkost (Cviji, 1914: 1617), a Simi je navodio da je jo bitka kod
Velbuda svedoila o plemenitosti naravi i otmenosti due naega naroda (Simi, 1918:
52). Dragia Vasi je pokuavao da pomiri vojniku humanost i surovost ispoljenu u
Albaniji, konstruiui da se vojska tada ponaala oveno pa taj pohod nimalo nije liio
na pohod jedne vojske koja osvaja. Njen stav liio je tada pre na stav onoga koji se
izvinjava zbog svoga poloaja. Meutim, naputajui Albaniju, ljudi su u dui oseali
jednu srdbu prema ovom narodu poludivljem i nedostojnom njihovih obzira, koje je na
ovaj takt i uviavnost odgovorilo prolivanjem krvi, pa hiljade grobova rasejanih na svima
stranama po gudurama ove zemlje, odvojene od sveta, prestavljahu krvavu nagradu
jednoj vojsci, koja ba nikome nije elela da priini zlo. I tako, zamiljen i turoban, usred
svoga zaputenog ognjita, on je s tugom posmatrao svoju bosu eljad kada je ponovo
bio pozvan na granicu. Vasi dalje kae nikad, zaista, onaj narod nije stranije izgledao
nego tada. Iako priznaje da njegovi udarci, prvi i poslednji put tada, nisu tedeli ni
slabe, zakljuuje da je sreom, plima brzo ustuknula i posle samo nekoliko dana moglo
se videti kako on, sa oinskom nenou, sa onom njegovom uroenom boleivou, po
starinski miluje, hrani, tei nevinu decu svoga kanjenog neprijatelja. Smatrao je da je
Srbe uinilo najlepim u ratovima moralni instinkt i ova moralna istota koju su izneli iz
141
svoje kue jer polazei u rat oni behu poneli jedno uroeno oseanje o asti i svetinji
porodice, na koju oni imaahu kult. Pobeeni su zaista bili zadivljeni njihovim moralnim
idealizmom (Vasi, 1919: 8182, 126). U istom kontekstu spoja junatva i humanosti
moe da se razume i konstatacija da je Srbinovo znamenje uvek bilo i ostalo lira i ma
(Nei, 1919: 53).
SLOBODARSTVO
Iako ne uvek u skladu sa kritikim stavom prema savremenoj slici nacije,
intelektualci nikada nisu dovodili u pitanje ni treu znaajnu specifinu osobinu, gotovo
aksiom, slobodarstvo. Tako Mihailo Markovi, objanjavajui zato Srbi slave Kosovsku
bitku tvrdi da njih fascinira istorijski trenutak u kome su za nekoliko vekova izgubili
slobodu jer ele da to dublje shvate ta uopte znai sloboda, kolika je njena vrednost,
i koji su uslovi pod kojima se ona gubi da bi znali da je sauvaju kad je opet osvoje
(Markovi, 1994: 359360). I njegovo poslednje definisanje srpskog nacionalnog
karaktera sadri kao primarne elemente slobodarstvo, tenju ka socijalnoj pravdi i
demokratiju (Markovi, 2000: 6). A Mirko Zurovac pie o herojskom narodu koji voli svoju
slobodu u kojoj osjea svoj izbor, svoju osnovu, svoju naputenost, svoju veliinu i svoju
herojsko-traginu situaciju, iz koje hoe da, prihvatajui da ivi ovu nemogunost ivljenja,
iskoi, da transcendira, da prigrli nebo, da zagrabi u vjenost (Zurovac, 1997a: 114).
Danas ima autora koji se pozivaju na razne istorijske sintagme koje objanjavaju srpske
"nacionalne osobine: tvrdi orah, kosovsko opredeljenje za carstvo nebesko, neka
bude to biti ne moe, dvadesetsedmomartovsko bolje grob nego rob, i kako jedan
autor kae, nedavno Srbija se saginjati nee, iz ega sledi zakljuak da se srpski narod
ne da lako pokoriti ni jaemu, spreman je da se rtvuje pre nego da se potini, za
razliku od drugih, manje herojskih naroda, koji su spremni da se lako i brzo pognu, da se
dodvore jaem, da preko noi promene gazdu, odnosno da izaberu carstvo zemaljsko
(Mileti, 1997: 374).
I stari autori su zastupali identine stavove, uglavnom oslonjene na Cvijia, koji je
uostalom, analizirajui srpski nacionalni karakter primarno polazio od tri napred
navedene osobine muenitva, slobodarstva i junatva. Cviji je tvrdio da su muke i
patnje uinile da narodna dua i pored vekovnog ropstva, nije dua roba, ve dua
revolucionara, koji trai jednakost, pravinost, boju pravdu, da je imala nesavladljivu,
nesalomljivu i neukrotljivu tenju za samostalnou i sa samosvojnou, s kojom je
uzaludna svaka borba, jer je stihijski jaka. U toj meri i toga kvaliteta nema je ne samo
nijedan balkanski narod, ve je i inae retka (Cviji, 1914: 68). Smatrao je da su Srbi
svom snagom i svim biem svojim predstavnici pravog nacionalizma i tenje za svojom i
jugoslovenskom samostalnou, a pravoslavni su u celini uporni, nepomirljivi
predstavnici tenje sa samostalnim nacionalnim i kulturnim ivotom i pravoslavna vera je
etiketa, koja te tenje najbolje obeleava (Cviji, 1908: 5255).
142
Stari autori su verovali da je ljubav prema slobodi postala jedna od najvanijih

osobina srpskog naroda, da on nije nikada traio slobodu samo za sebe; on je uvek
traio slobodu i za druge, i davao je i drugima (Stanojevi, 1915: 7), da su Srbi narod
jedinstven u svojoj vrsti, iv organski simbol ideje za slobodu, ija propast pesmom
stvara mistiku vaskrsenja (orovi, 1920: 8), ili da je sloboda nacije osnova borbe, pa ko
na to udara, taj nam je i ostaje neprijatelj do nae pobede ili unitenja jer je to narodno
srpsko shvatanje, koje svi Srbi nose u sebi (Drakovi, [1947] 1990: 73). U borbenom
zanosu pred Drugi svetski rat, intelektualci okupljeni u Srpskom kulturnom klubu
uglavnom su insistirali na dravotvornosti kao osobini koja proistie iz slobodarstva. Tako
je Slobodan Drakovi smatrao kulturnim narod koji je odredio neto za ta vredi iveti,
boriti se, pa i ivot dati. Mereni tim merilom, Srbima je mesto samo meu prvima na
svetu, pa je nastavljao, narod koji je vekovima bio slavan i veliki ne sme da klone, ne
sme da izda sebe (Drakovi, [1940] 1991b: 128). Stranjakovi je tvrdio da Srbi smatraju
dravu kao najvee svoje bobro i stavljaju je iznad svega, i zato su oni uvek gotovi da je
brane (Stranjakovi, 140 [1939] 1991: 90), Nikola Vuli je sa ushienjem pisao o narodu
koji je rodio Nemanju, Duana, Lazara... i koji je dao i suvie dokaza da osea i razume
dravnu zajednicu, da mu opte dobro lei na srcu koliko i njegovo lino dobro (Vuli,
[1940] 1991a: 109), a Vui da je srpski narod po prirodi odreen da bude samostalan
(Vui, [1940] 1991: 160). Urednitvo asopisa Srpskog kulturnog kluba je navodilo da
Srbi znaju da stvaraju i vole dravu, ak da Srbi imalu slabost za dravu ali je
istovremeno i pretilo, tvrdei da postoje granice te slabosti i da e oni dravu uvati
snagom kojom su je stvarali. I tu nema nikavih kompromisa i milosti ni za koga. Slavei
srpsku istoriju koja je dala prve oslobodioce Balkanu, i prve pouke zakonitosti,
urednitvo je tvrdilo da je pravi smisao srpskog oveka njegovo istorijsko naslee jer,
imajui savrenije zakone nego Zapad, a nemajui inkviziciju, Srbi su sa ovakvom
istotom svoje istorijske ideje o pravdi, uli u revoluciju za svoje osloboenje (Jako
srpstvo, [1940] 1991: 116130).
Po istoj emi i Jugosloven je bio slobodar. Borac i slobodoljubac, u svojoj
naroitoj nijansi i sujetan i uan, on e kao heroizirani, balkanski, ovek bez golema
jada da poloi i ivot za druge, za ideju, naciju, veru (Dvornikovi, [1939] 1990: 977).
VRLINE
Polazei od pretpostavke da je specifina istorijska opredeljenost stvorila
kolektivni mentalitet Srba kojim ih je izdvojila iz sklopa drugih naroda, naroito susednih,
a koji su prema njima pokazivali mrnju proisteklu upravo iz drukije stvorenog istorijskog
mentaliteta onih naroda koji su u srpskom okruenju (R. Samardi, 1991: 172),
savremeni srpski intelektualci su stvorili itavu karakterologiju Srba baziranu na
140
Stranjakovi Dragoslav (19011966), dr, istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu.
143
razlikovanju od drugih, primarno suseda. Istovremeno, nikada nisu uspostavili

eksplicitnu granicu do koje se ta karakterologija rasprostire, ime bi odredili svoje
razumevanje rasprostiranja nacije. Uz tri dominantne osobine, naciji je tokom veka
pripisivan i itav niz drugih osobina, meu kojima su najee apostrofirane tolerancija,
gostoljubivost, drueljubivost... Istovremeno, iz potrebe objanjenja razloga pristajanja
Srba na Jugoslaviju, nastajale su mane njihovih vrlina pre svih, naivnost i lakovernost.
Pokuavajui da prui svoj doprinos prii o srpskom nacionalnom karakteru,
Marko Mladenovi pie da srpski narodni genije poseduje univerzalni, otvoreni, mislei,
kreativni duh, svojstven snanim narodima (Mladenovi, 1989: 46), a Samardi,
razmiljajui o Srbima u Hrvatskoj, da je to do svojeglavosti uporan i teko ukrotiv narod
koji je nerado podnosio bilo kakav fiziki pritisak (R. Samardi, 1990a: 30). Tvrdi da su
Srbi verovali u svoju prednost nad svim svojim gospodarima, da su sa identitetom nalazili
i svoj ponos to je, po njemu, postala jedna od trajnih i najvidljivijih osobina srpskog
naroda uzetog gotovo u celini, pa nijedan njihov pokret nije proao bez ove gotovo
ljubomorne nadnesenosti malog oveka nad sobom, svojim podvizima, karakterom i
sudbinom (Samardi, 1989: 71, 132). Batakovi pominje krotke i bogobojaljive
kosovske Srbe (Batakovi, 1991: 58), a psihijatar Jovan Rakovi tvrdi da je osnovno
jezgro afektivnosti srpskoga bia [je] krivnja na kojoj je izrastao kosovski mit kao studija
o krivnji i tjeskobi, u kojoj je celokupni i duhovni i posebno duevni potencijal jednog
naroda, pa je istina o kosovskom mitu sutina etnikog, kolektivnog bia. U karakteru
srpskog bia Rakovi izdvaja dva bitna sadraja. U prvom redu naglaena je
nesposobnost u metafizikim apstrakcijama, uz dominaciju afektivnog, uvstvenog i
emotivnog, dakle iracionalnog. Onda, visoka sklonost pesimizmu i nemiru, nehermetika
religioznost. Rakovi zakljuuje, ako bi zaokruili karakternu zbilju srpskog naroda,
zadovoljili bi se sintagmom: kolektivna linost iz tragedije (Rakovi, 1992: 742744).
Ovom temom se i inae danas najradije bave psihijatri, pa tako Radovan Karadi tvrdi da
nema pod kapom nebeskom trpeljivijeg naroda od ovoga, zvanog bosanski Srbi, to je
narod koji se pravio nevet i neuk a u stutini je bio plemi i vitez (Karadi, 1996: 29).
Savremeni autori raznih profila kao nacionalne osobine navode i prisustvo
moralnih normi u srpskom narodu kojih se moraju pridravati njegovi lanovi, a za one
koji ih ne potuju predviene su odgovarajue moralne sankcije. To su drueljubivost,
pravinost, solidarnost, patriotizam, radinost, hrabrost, disciplinovanost, skromnost,
potenje, dostojanstvo, ast i jednakost prema ljudima (Milutinovi, 1996: 39). Ili, osobine
da prataju drugima, da brzo zaboravljaju zlo i mrnju koju im protivnici nanose, da kao
narod nisu podmukli i osvetoljubivi, kao i da ne bi smela da se potceni jo jedna crta u
Srba: tako odvaan i hrabar narod bivao je toliko naivan u mnogim situacijama, da je zbog
toga, zapadao u stravine tekoe. Naivnost koja se javlja kod Srba se u takvom obliku
ne javlja u drugih naroda a zasniva se na jakim trenutnim oseanjima ljubavi i mrnje,
patnje i radosti, bola i tuge, potovanja i prezrenja (Gruji, 1997: 72). Danas su poeljne i
reprintovane teze da su srpske majke odgajale decu u istom kristalu nacionalne lepote
144
pa se takvo vaspitanje prenosilo s kolena na koleno i isti su napajani sveim izvorom

Srpstva (Peut, [1966] 1992: 96).
Gotovo da ne postoji osobina koja se pripisuje srpskom nacionalnom karakteru
danas, a da je nisu navodili i autori pre sto godina. To meutim, ne potvruje utemeljenost
ovih vulgarnih karakterologija ve upravo suprotno, potvruje utemeljenost stereotipa,
budui da, kao i danas, i ranije su dominirale meusobno iskljuujue osobine, a u
zavisnosti od toga o kom problemu je autor razmiljao i koji je dnevnopolitiki zahtev
trebalo navoenim osobinama da potkrepi ili objasni.
U XIX veku Vladimir Jovanovi je postavio pitanje nosi li Srbin u sebi osnove
snage i veliine pa je odgovarao da ih nosi, a dokaz je njegova snana druevnost
(Jovanovi, 1870: 141), 141 a putopisac Milojevi je kao primarne osobine navodio
uvaavanje zadate rai, zatitu slabijeg i nejaeg to je isti srpski obiaj (Milojevi,
1872: 126). Kao posebnu srpsku osobinu Vasiljevi je navodio stidljivost koju najee
prate kajanje, snebivanje i smernost. Kao umne osobine navodio je bistrinu uma
shvatljivost tvrdei da u poreenju srpskog seljaka sa ruskim, nemakim ili engleskim
seljakom, nije teko spaziti da je srpski seljak daleko bistriji i da se Srbi odlikuju od
drugih naroda bistrinom svoga uma. Kao moralne osobine navodio je ovenost, pa Srbi
u svako doba i u svakom postupku pokazuju vie ovenosti, nego drugi. Verovao je da
se nigde nisu tako rano i u takoj meri razvili se neni odnoaji meu lanovima porodice,
kao u nas Srba. Srpska majka i pre i bolje, nego ma koja druga majka, shvatila je svoj
sveti zadatak, kao i da su odnoaji izmeu brata i sestre daleko neniji u Srba, nego ma
u koga drugog naroda. Tvrdio je da su Srbi uvek bili verski tolerantni i da politiki
fanatizam nije nikad oteo toliko mah, da je proizvodio pusto, kao kod drugih naroda.
Vasiljevi je zakljuivao da narod sa ovakvim lepim osobinama ne moe uginuti
(Vasiljevi, 1886: 5155, 6869, 8289, 100102).
Po Nuiu, na Kosovu je gostoljubivost skoro jaa no u umadiji a uzrok je video
u prilikama u kojima narod ivi, gde se vie odrava oseaj prema blinjemu, koji se u
slobodi do nekle gubi, tvrdei da ni Turci ni Arbanasi nisu svojim primerom suzbili ovu
osobinu narodnu, jer se Muhamedancima ne moe prebaciti negostoljubivost (Nui,
1903: 88). Hadi-Vasiljevi je navodio da su ljudi u Kumanovskoj oblasti lepi, veseli,
naivni, lakomi i lakomisleni, drueljubivi i gostoljubivi (Hadi-Vasiljevi, 1909b: 291),
ore Beki je tvrdio da je Srbima u Hrvatskoj svojstvo posvedoena lojalnost,
rodoljublje im svetlo i patrijotizam njihov besprekoran kroz vekove (Beki, 1909: 3), a
141 Zakljuujui svoje razmatranje o sutini snage i veliine srpske, Jovanovi odgovor saima u
sledeim osobinama: ustvo line samostalnosti i asti; uzdanje u sebe; neustraivost; slobodan i
nezavisan duh, koji negine u slabosti, koji se neda osvojaem ukrotiti, i koji je jai od sve nesree; ivo
uobraenje, koje pokree na junaka dela; pravi ivot due, u saglasnosti sa slobodom umnog razvitka;
snaga uma i vrlina koja pretee nad fizinom silom; pobedonosno ustvo istine, potenja i pravde;
nepobedivi nagon narodne slobode i nezavisnosti, koji prelazi u svest o jednakosti i o bratstvu sviju ljudi.
U tim osnovima snage i veliine jeste ivotna sila narodnosti nae; njima se ima pripisati to su sloboda i
ponos na oveansko dostojanstvo ouvani zdravi u srcu i u dui Srba (Jovanovi, 1870: 141).
145
bilo je i autora po kojima je van svake sumnje da Srbi imaju posle ruskog naroda
najvaniju ulogu u politici slovenske samoodbrane od drugih rasa, ali oni nisu praktini,
idealisanje, idealisanje i opet idealisanje, to je osnovna slovenska duevna osobina
(Cemovi, 1913: 35, 55). Neki su verovali da su Srbi u verskim pitanjima najtolerantiniji
narod na Balkanskom poluostrvu (orevi, 1913: 130), a drugi su odricali da su Srbi
netolerantni, uz tvrdnju da naprotiv, mogu izdrati konkurenciju ne samo na Balkanu
nego i s Austro-Ugarskom, kao i da je tako bilo i u prolosti, kada za tri veka vladavine
nad Albanijom nije bilo ni jednog ustanka, ni jednog ozbiljnog nezadovoljstva od strane
Arbanasa (Balkanicus, 1913: 65). Bilo je i autora koji su tvrdili da se Srbi u dobru ne
ponose, a u zlu ne oajavaju, Srbin je padao, dizao se, i opet padao, i opet se dizao, ali
nikada klonuo nije, on je vazda bio pod pukom, pa i u slavi i u padu, on je odvaan,
ponosit. to je ko od njega uzeo, to je skupo platio. Ali on nije nikada traio tue, on je
roen za slobodna oveka, i, kao takav, gotov je da se bori protiv svakog onoga ko mu
dira ime i veru (Stepanovi, 1913: 2829). Ili onih po kojima je srpski narod u ratovima
pokazao da je veliki, tu nije bilo nieg sluajnog, tu se pokazala neosporno srpska
nadmona kultura, srpska snaga i veliina, a Srbin ima u sebi neega pomamnog,
vulkanskog, kao da ima dva srca, u srpskoj istoriji mogu se nai vulkanski izlivi koji
iznenauju i zadivljuju svet, a srpska velika dua zida budunost na oveanskim
idealima, na obrazu i asti (Tomi, 1914: 5, 55, 147).
Nacionalnim osobinama ipak se najvie bavio Jovan Cviji i prirodno je to je
izvrio najvei uticaj na sve kasnije autore. Verovao je da su dobre i loe osobine
srpskog naroda nastale kao proizvod mnogih faktora, patrijarhalnog ivota, istonjakih
uticaja, pravoslavne vere, jamano su u nekoliko i osobine rase. Nabrajajui ih, pisao je
o snazi tradicija, instinktu za samostalnou, narodnim idealima, ponosu, junatvu,
selekciji koje u toj meri nije bilo ni kod jednoga balkanskog naroda, otsustvu sluenja
tuinu, moralnim motivima jaim od materijalnih (Cviji, 1908: 5255). Cviji je navodio
izvanrednu nacionalnu svest naroda sa dominantnim osobinama kao to su inicijativa i
izdrljivost, organizatorske i duhovne sposobnosti i pominjao prvobitnu osobinu narodne
due kojoj je osnova u srpskim ivcima i oseanjima, u osobitoj strukturi srpske due,
darovite, oseajne, duboke. Smatrao je da je to kolektivno oseanje slino tenji i
misiji, koju oseaju neobino jaki i stvaralaki pojedinci, a osnovna crta srpske narodne
due je nacionalna osetljivost pa teko onome koji u to darne, jer narod vekovima misli
kako da pokaje i osveti tu uvredu. Verovao je da mi imamo neke osobine velike ruskoslovenske due, moralno jamano jedne od najveih a nesumnivo najsimpatinije, kao i
da preterivanje nije srpska narodna osobina, ve osobina mnogih pojedinaca (Cviji,
1914: 58, 1618). Po Cvijiu, osobine dinarskih Srba su veselost , humor, tatina,
prgavost, ustrina, ponos, govornitvo, besednitvo... Naglaavao je da su ove osobine
slabije razvijene kod moravsko-vardarskih Srba, koji su nepoverljiviji, lukaviji, tedljiviji,
esto tvrdice. Violentne tipove odlikuje povrnost, precenjivanje sebe, oholost,
samohvalisanje, ali i oseajnost. Tvrdio je da i najvei broj darovitih ljudi daje male
rezultate, pa je kod mnogih darovitost samo vrapje intenzivnosti. U vreme Prvog
146
svetskog rata Cviji je navodio kao zajednike psihike osobine zapadnih Jugoslovena
oseajnost, mekotu, duevnost, dobrotu, iskrenost, pravinost, brzinu shvatanja, bistrinu,
ratnike sposobnosti, sklonost misticizmu, jako razvijenu fantaziju i pesniku darovitost.
Od ovih zajednikih osobina kod Srba je jae no kod ostalih razvijeno sve ono to je
oseajno i afektivno, vea smelost pa ni kod jednoga naroda na Balkanu nema
narodna masa, najiri slojevi, onakvu jednu, jednostavnu, istorijom i dogaajima potpuno
konsolidovanu nacionalnu duu kao kod Srba. Zakljuivao je da otuda svi Srbi i svuda,
ma kakvi dogaaji iskrsli, odmah umotre tetu ili korist od njih za svoj narodni interes. Taj
nacionalni moral, potie od dubokih, starih i gotovo nesvesnih navika, sklonosti,
oseanja, koja skoro automatski odreuju ponaanje pojedinog Srbina i srpske narodne
mase. To je specifina energija Srba. Ako bi se htelo sa dve rei obeleiti karakter
srpskoga naroda, onda bi to bile: oseajnost i nacionalni ponos. umadijska etnika
grupa je po njemu predstavljala novu i snanu etniku kombinaciju ije su pozitivne
osobine silna nacionalna svest i oseanje nacionalne misije. Snaan i zdrav, ovda onda
nesreen, gotovo razbaruen demokratizam, velika moralna i duhovna smelost i
inicijativa i intelektualna darovitost, elina izdrljivost, junatvo i portvovanje kome ne
samo na Balkanu nije bilo primera. Pored svih oblasnih razlika primeivao je nekoliko
zajednikih osobina, kako je navodio, neto krepko, ivano, vrlo aktivno, esto
nervozno-aktivno, i smelo, nema ukoenog tradicionalizma, mnogo oseajnosti,
pitomine i blagorodnosti, ali se pojave i crte otrine i surovosti, retko je frazerstvo, mogu
uteki trpeti, ponekad ima dosta estine i naglosti, ovda onda osionosti, ta vie i
surovosti. Primeuje i mane kada belei da nastupaju periode u kojima izgeda kao da je
umadijski svet izgubio sposobnost da razlikuje moralno od nemoralnoga, ne pokazuje
odvratnosti prema korupciji i nepotenoj tekovini, naglaavajui da mu ta pojava jo nije
dovoljno jasna. Dalje nabraja sve to se ne dopada, izoblii se alom, humorom i
naroito podsmeljivou i podrugljivou, i sami sebi se podsmehnu, nigde u
dinarskoj celini manje hipokrizije a vie cinizma no kod ovih. Za dve osobine naroda u
Srbiji navodi da su viega stupnja no kod ostalih ljudi dinarskoga tipa. To su nacionalna
svest i demokratsko oseanje pri emu je to ve organizavana nacionalna misija (Cviji,
I, 1921: 63, 238248, II: 7286, 90113).
Cviji je nesumnjivo presudno uticao na ostale pisce koji su tokom veka
obeleavali dominantne srpske nacionalne osobine. Simi je tako navodio da su Srbi
hrabri, hitri, lukavi, blagi, velikoduni, mirni i vredni, otvoreni prema strancima,
gostoljubivi, da vole muziku i poeziju, da su edni, pitomi, moralni (Simi, 1918: 9), a
Dragia Vasi da brzo prataju, da predstavaljaju eklatantan primer istog
nacijonalistikog duha, niim neizopaen, niim nepomuen, uravnoteen, nezavidljiv i
nezloban, bez pohlepe, koji zna ta hoe i kao takav uvek pristupaan jednoj jasnoj ideji.
Srpskom heroizmu je doprinela optimistika priroda koja nikad nije bila sklona da mnogo
razmilja o smrti, pa je tvrdio da manje nego drugi, pouzdano manje nego ostali, roptali
su Srbi. Vasi je zakljuivao, trpeti najvie, po optem priznanju, a negodovati najmanje,
jeste ilavost i ono to je, kae se, Srbe uinilo nesravnjenim, to se prosto moe nazvati
147
inatom mukama. A inat je takoer jedna osobina Srba. Smatrao je da su Srbi posluan
narod koji veruje svojim voama, pa je plaei se da ga ne osude za pristrastnost,
beleio: mi ne moemo, samo zato da bismo dali izgled nepristrasnosti ovoj studiji, na
silu istraivati mane jednoga naroda koji ih nije pokazao. Navodio je da je dominantna
osobina Srba vernost, pa su se meu drugim narodnima kretali zbunjeni, nespretni,
prostoduni, da su po prirodi otvoreni i iskreni, da ih niko ne moe angaovati za
nepravednu stvar, kao to je retko koga tako lako bilo pridobiti za jedan pravedan cilj, da
je Srbinova duhovnost poznata i najlepa u njegovim patnjama, da se u njegovim
akcijama nalazi apsolutna iskrenost, da je bez razdraljivosti, bez strasti, bez farisejstva,
pravian, estit, plemenit, da je njegov najslai san ivot u slobodi, da se na njega treba
ugledati u svemu to se tie due pa treba primiti njegov kriterijum jer je njegov
kriterijum neosporan i nepogrean (Vasi, 1919: 19, 5860, 7387, 115, 122140, 179
182).
Pisalo se o jakim kritikim i stvaralakim sposobnostima nae rase (orovi,
1920: 5), o doseljenicima koji su doneli u Srbiju zdravu ivotnu snagu, nepomuenu
nacionalnu svest, ivu tradiciju o prolosti i mrnju prema Turcima (orevi, 1924: 15),
o plemenitoj srpskoj dui koja nije u stanju da mrzi ali prezire podlosti, divljatva, i uvek
je gotova da ne ostane duna ni za uinjeno dobro ni za zlo i koja bi umela viteki da
oprosti uinjene joj pakosti i teke grehove (Radosavljevi, 1925: 102), o otsustvu
osvetoljubivosti to je jedna velika, svetla, slavenska, hrianska osobina koju islam
nikada nije mogao shvatiti, ali je znao da je potuje. Naroito islam, nakalemljen na
slavensku duu (Mitrinovi, 1926: 52).
U novostvorenoj jugoslovenskoj dravi, glorifikacija nacije je ostala prisutna, ali u
ovom krilu intelektualaca pokrivena pojmovima Jugosloveni ili Juni Sloveni. Tek
pominjanje specifinosti kao to je kosovski mit ili geografsko podruje o kojem govore,
ukazivalo je da autori i kada kau Jugosloveni, misle Srbi. Tako su po Predragu
Mitrinoviu, kolektivizam i slidarnost svojstva Jugoslovena, a njihova kolektivna
odgovornost bila je prisutna u seanjima na kosovsku tragediju i taj oseaj je vakovima
negovao ideal revana, ideal da se pogreka ispravi. Pisao je o otsustvu mrnje prema
drugim narodima ali i o preziru prema onima koji nisu u stanju da oseaju odgovornost,
o dubokoj religioznosti koja ne tei za spoljnim manifestacijama, pa je na narod u
konfesionalnom pogledu indiferentan, dok bezbonika ne trpi. Iz toga izlazi jedna irina
due i pogleda, jedna nepatvorena trpeljivost, pa iz te ukorenjene religioznasti, potie i
jedna via sklonost za stvarima due, to nam je u eri materijalizma davalo esto puta
epitet nie rase (Mitrinovi, 1924: 2528). Neki autori su tvrdili da se ne moe nai
nijedan pisac i ovek od nauke koji je dobro upoznao Srbe a da je kod njih naao makar i
jednu od navedenih mahna kao optu narodnu osobinu, pa se centralni deo Junih
Slovena odlikuje osobitim duevnim preimustvima, kojima nesumnjivo stoji na elu svih
junih Slovena. Pripisivane su im osobine kao to je darovitost, bistrina, razvijena
pesnika ica, nemirni duh, neobina ljubav za slobodu i demokratsko ureenje, ratnike
vrline. Navodilo se i da je jasan i zvuan govor ovoga dela Junih Slovena nesumnjiv
148
znak vedre i otvorene due, dok bogato narodno pesnitvo puno jedrine i uzvienih,
plemenitih oseanja, jasno svedoi o retkom idealizmu narodne due i o arkom
rodoljublju kod ovog dela Junih Slovena (Erdeljanovi, 1925: 47).
Osobinama narodne due puno se bavio i Velmar Jankovi, navodei ivotni
elan srpske kolektivne snage, duhovne i bioloke, koja ni pred agonijom nije popustila,
duh koji je itav vek i vie iveo preko svoje snage, kolektivni karakter Srpstva u Srbiji i
van nje koji je formiran kao muki, zdravoumni i na bitnost usredsreeni. Preterivanja
kod Srbijanaca video je u sirovosti i prirodnosti graanina, koji mrzi pozu i teatralnost, pa
esto gubi smisao za utivost. Nadovezujui se na tezu o neevropejstvu Srba, smatrao je
da ako bi se Srbinu odbilo narodno hrianstvo, patrijarhalno-junaki duh, seljaka
socijalna osnova, moral narodne pesme, on bi postao ist kolonijalac, lani Evropejac,
periferiski poslednji zapadnjak, tuin i drugima i samom sebi. Imperijalistiki duh je, po
njemu, stran naem biu koje tako malo nosi agresivnosti, koje se borilo za sebe, ali ne
protiv drugih (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 48, 54, 7677, 110, 131137).
I po Radmilu Vuiu srpski narod je negovao dravniki i vojniki duh, svoje
shvatanje religije, iskreno i otvoreno priao brai s namerom da ih primi bratski,
zaboravio sve iz prolosti to razdvaja jer je po tradiciji takav da borbu prima muki a
zaboravlja priinjeno mu zlo, priznaje protivniku, ne meri bratu, kad je u pitanju ideal, on
ne pita za rtve. Jedinu opasnost video je u duhu nagodbatva koji se javlja u
postupcima sreom malog, dela naih ljudi (Vui, [1940] 1991: 160161). Po Dimitriju
Ljotiu nepostredno pred Drugi svetski rat, greh Srba je to su okrenuli lea svojim
vekovnim idealima: ojstvu i junatvu, pa delei ljudski materijal na materijal boljeg i
loijeg kvaliteta, konstatuje da su Srbi po pravilu bolji kvalitet (Ljoti, 142 1940ih: 15,
25), dok su po Drakoviu Srbi carski narod, ne robovi i leviari, nego domaini,
zakonodavci, neimari, smrtni neprijatelji komunizma (Drakovi, [1947] 1990: 6667).
MANE NJIHOVIH VRLINA
Ve je reeno da su i savremeni ali i stari autori, ma koliko glorifikovali nacionalni
karakter generalno, kada je trebalo opisati savremenu sliku nacije, pokazivali veliko
nezadovoljstvo njenim izgledom. Naravno, bitno su se razlikovali u identifikovanju uzroka
nastanka te nelepe slike. Dok je kod veine savremenih, komunizam odgovoran za mane
njihovih vrlina, stari autori su ili mnogo ire i pominjali najrazliitije uzroke. Savremeni
Samardi tako prepoznaje u mentalitetu Srba ispreturane razne osobine od sklonosti ka
samohvalisanju do teke rezigniranosti i preputanja sluaju (Samardi, 1989: 219),
Dobrica osi opisuje srpski narod kao pometen, zaputen, upropaen narod. Gomila,
stanovnitvo, podlono nepromiljenosti i svakoj manipulaciji. Ve posle Prvog svetskog
rata srpski narod je po njemu, malaksao, iscrpljen, duhovno i moralno istroen,
142
Ljoti Dimitrije (18911945), advokat, politiar.
149
neivotan; to je ve nekoliko decenija, narod vrlo slabih ivotnih kvaliteta i energije.

Titoizam mu je rasparao etniko i istorijsko tkivo, duhovno ga razorio i uveo u ivotnu i
istorijsku krizu i depresiju, on je tuno i sramno lakoveran; a to znai povran, bez
dubljeg i snanijeg duhovnog potencijala; silno mu je oslabio kolektivni, arhetipski ego.
Tvrdi da je neskromnost naa najizrazitija karakterna mana a lakovernost je na
najkobniji porok (osi, 1992a: 6166, 206). Poslednje prihvata i Ljubomir Tadi
navodei da je u narodu odnegovana izvesna naivnost koja nas u ovom asu mnogo
kota (Tadi, 1999: 394). Mihailo Markovi razmatra ogranienosti srpskog nacionalnog
bia koja je prisutna u najdubljim psihikim strukturama naeg bia, a to je
predimenzionirana samouverenost koja se granii sa osionou i grandomanijom
(Mihailo Markovi, 1997: 386387), zalaui se za izleenje od nae tradicionalne
lakovernosti, naivnosti, indolentnosti, preestih i tetnih oputanja (Markovi, 1994: 390).
Na Cvijieve karakteristike dinarskog tipa kao to su violentnost, impulsivnost,
osvetoljubivost, iracionalno rasuivanje, iv, slobodarski duh, bogata imaginacija,
oseajnost, sklonost ka improvizaciji, oholost..., nadovezuje se Jeroti, utvrujui jo
nekoliko specifinih osobina kao to su pokornost, poniznost i moralna mimikrija,
izdajstvo, nepoverljivost i kruti tradicionalizam, srpski inat ali i povlaenje u sebe i
istrajavanje, to je po njemu profil prosenog Srbina od XVII veka do ujedinjenja 1918
(Jeroti, 1995: 49). A drugi psihijatar Jovan Mari kao srpske osobine navodi: zavist,
fenomen izdaje, neslogu, zlobu, mrnju, zlopamenje, potkazivanje, netanost, naivnost,
toplu slovensku duu i pitomo pravoslavlje, ratnitvo, kolektivistiki duh, tugu, trpnju,
mazohizam, inat, smisao za humor, uspenost u seksualnoj aktivnosti, bujnu seksualnu
fantaziju... (Mari, 1997: 14). Danas su prisutne i teze da su srpske nacionalne osobine
neopreznost i lakomislenost, delovanje prevashodno na osnovu oseanja, po srcu, do
gluposti lakoverno oslanjanje, u politikim odnosima sa drugim narodima, na prijateljstvo
i bratstvo i jedinstvo, spremnost da oprosti i zaboravi i najstranije zloine koji su mu
uinjeni, preterana samouverenost, sklonost da pre potceni i optui sebe nego svoje
neprijatelje i delate (Mileti, 1997: 374), kao i suprotne tvrdnje da je netolerancija u Srbiji
ukorenjena u ljudskoj prirodi ili nacionalnom karakteru uz tvrdnju da su istraivaja
pokazala da tradicionalni i autoritarni tip linosti preovladavaju u strukuturi nacionalnog
karaktera pa su etnopsiholozi ukazali na dva svojstva srpskog oveka: anarhina
individulanost (narcistika omnipotencija) i zavist (Avramovi, 2000b: 112). Danas ima i
autora koji u srpskim osobinama kao to su nemar, sklonost ka brzom zaboravu,
spremnost na pratanje i neoprostivih grehova, kratak dah, mala istrajnost, poputanje i
rtvovanje, samouverenost zbog brojane nadmonosti... pronalaze uzroke stvarnog
srpskog nepoznavanja Hrvata (Kresti, 1999: 154155).
I kod starih autora se moe prepoznati, mada ne uvek tako oigledno,
dnevnopolitika motivisanost ukazivanja na neke od mana nacionalnog karaktera.
Vasiljevi je kao negativne osobine navodio otsustvo dubljine shvatanja koja je kod
Srba zakrljavila i sastavila negativnu osobinu njihovog uma proizvodei plitkou
shavatanja povrnost, pa se Srbin kloni tekoga posla, mnogo poinje, a malo ta
150
svruje. Kao negativnu moralnu osobinu navodio je nepaljivost u ponaanju

(nepriznavanje tuih zasluga), pa malo pokazuju priznanja prema zaslugama uinjenim
za otadbinu (Vasiljevi, 1886: 7679, 9798). Gopevi je, sumnjajui u spremnost da
se ostvari Duanovo carstvo, pisao da su za takav posao potrebni i radinost i novac, dok
na alost u srpskom je karakteru, da mrzi svaki rad valjda nema labavije narodnosti! i
da najtee daje novac za patriotske celji (Gopevi, 1890: 94), a Dragia Vasi se kritiki
osvrtao na unutranju, partijsku mrnju koja je strana naoj dui, mi smo bili otpoeli da
se vetaki mrzimo. Primeivao je pojavu profesionalnih agitatora mrnje u tampi,
administraciji, koli, vojsci, porodici, koji razoravahu ovaj narod, koji se odlikovae
jedinstvenim moralnim zdravljem koji je pre Prvog svetskog rata imao iste obiaje,
najvei deo naroda bee ouvan, poroka je bilo samo po mranim jazbinama, najvea
porodina tragedija bila je umrljana ast, srpska kua znaila je odmor due, imao je
uroeno oseanje o asti i svetinji porodice. Vasi vidi osetnu promenu kod naroda od
1914. pod uticajem unutranjih nakaza ali i spoljanjih neprijatelja kojima su
nedostajala njihova oseanja o asti porodice (Vasi, 1919: 5859, 127130). Tihomir
orevi je spadao u retke stare autore koji ni u prolosti nije prepoznavao ideal, pa je
negirao da su Srbi i poetkom XIX veka bili visoko moralni ljudi, to je tumaio socijalnim
promenama koje su uticale destruktivno na moral, ali i razliitim poreklom, jer nisu se
saobrazili jedni drugima. Po oreviu, moral je bio sveden na takav stepen, da se o
njemu ne moe govoriti bez groze, koja muti onu legendarnu sliku velikih dela, koju su
nai pretci o sebi stvorili u borbi za osloboenje od Turaka. Ve sami voi ustanaka
pruaju vrlo sablanjivih primera, dok je u masi narodnoj bilo jo gore. Tu je nabrajao
rodooskrvnjenje, naputanje braka, vanbrani ivot, blud, vandranu decu, prostituciju,
venerine bolesti, silovanja, homoseksualstvo i skotolotvo. Kako po oreviu,
situacija nije bila bolja ni u redovima svetenstva, zacarila se praznoverica, a narod je bio
disponovan za svakojaka, pa i najneverovatnija, privienja (orevi, 1924: 195213).
Sintagma mane njihovih vrlina ipak pripada Bogdanu Popoviu koji je
prepoznavao kao osnovnu karakteristiku srpske rase veliku osetljivost. Od nje vode
svoje poreklo nekolike nae dobre osobine, izvesna bistrina, budna mata, sposobnost
toplog oseanja, sposobnost sauea i idealizam; ali naporedo s njima i neke osobine
koje su manje dobre: suvie iv temperament, koji se brzo uzruja pod uticajem spoljnih
utisaka, nedovoljna vlada nad oseanjima, razdraljivost, naprasitost, suvie strasne
elje, suvie jaka srdba kad se te elje ne ispune, ponekad opasna neuzdrljivost u
reima, i ponekad vrlo mi je ao rei izvesna pakost i zavist. Uporedo sa ovakvom
naravi, po Popoviu, mladost srpskoga naroda je drugi uzrok manama njegovih vrlina.
Popovi je verovao da Srbi ne upravljaju dobro svojim oseanjima, da su im odgovori
neumereni, da je u narodu prisutno puno nekulturnog estokog tipa. Navodio je este i
teke svae, mrnju, prkos, zavist, ometanje i svlaenje na nie onoga to je dobro,
podizanje onoga to je ravo, zaustavljanje napretka, sve su to najveim delom
posledice estoke naravi velikog broja naih sunarodnika. Razmiljajui za vreme Prvog
svetskog rata o antipatiji koju su prema naem narodu oseali neki predstavnici stranih
151
naroda, inae dobri ljudi, Popovi je konstatovao da su oni podsvesno na osnovu nekih
dogaaja i svoga poznanstva sa predstavnicima naroda oseali u nama veito prisustvo
neobuzdanih oseanja, koja plaho izbijaju pri najmanjem opravdanom ili neopravdanom
nezadovoljstvu, sasvim nesrazmerno prema prilici koja ih je izazvala (Popovi, 143 1932:
247, 269).
Ni pred Drugi svetski rat nije se u realnosti prepoznavao nacionalni ideal, pa se
pisalo o poputanju nacionalne svesti. I tada, kao i danas, traio se povratak na srpsku
brazdu i pesniki poruivalo: zato se moramo na vekovnu srpsku brazdu vratiti, vezu sa
trinaest vekova srpske istorije uspostaviti, iskidane niti srpskog ivota sastaviti i izatkati,
nogama na srpsko tle stati, duu srpskim idealima izleeti i okrepiti (Drakovi, [1947]
1990: 61).
NEUPOREDIVOST
Najee su ipak, autori razmiljali o srpskom nacionalnom karakteru kao
suprotnosti karakterima drugih naroda, primarno Bugara, Albanaca i Hrvata. Eksplicitno
se insistiralo da postoje razlinosti haraktera srpskoga i blgarskoga plemena, pa dok je
srpsko pleme, miroljubivije naravi treilo da vodi plemenski, patrijarhalni ivot, dotle je
ratobornije blgarsko pleme radilo na rasprostiranju svoje vlasti (Agatonovi, 144 1899:
3); dok su Bugari i Grci pred Turcima priklonili glave, Srbi su protiv njih vodili oajniku
borbu (Joksi, 1898: 16), dok su Turci gledali uvek u Bugarima miran i posluan narod,
vernu raju, Srbi su se, naprotiv, uvek opirali turskome nasilju, opirali se i lino i u masi
(Dragaevi, 1902: 27); samo su Srbi na Balkanu podobni da razviju novu kulturu. Za
Bugare bi se tek to najmanje moglo rei (Ivani, 1903: 59); za razliku od Bugara, koji su
primili hrianstvo u XI veku, zna se da su srpska plemena primila hrianstvo
vekovima ranije (Ivani, 1906: 66); za razliku od Srba, za Bugare se do pre V veka u
opte nije ni znalo da postoje (Ivani, 1908: 54); stanje svesti kod Srba i Bugara
razlikovalo se jo prilikom doseljavanja na Balkan, pa je prema kritikoj istoriji ta
plemenska svest vie [je] bila razvijena u srpskih plemena no u bugarskih (HadiVasiljevi, 1906: 44); ne, Bugari za takove junane podvige nikad nisu bili momci ve
jedino Srbi i prvo Srbi (Ili, 1908: 4); Srbi su pokazali vie naunog i knjievnikog dara
no Bugari, Maari (Cviji, [1912] I, 1921: 247), dinarska darovitost se moe videti tek u
poreenju sa Bugarima, koji nisu stvorili nijednu od gornjih velikih tvorevina i nisu dali
onakve darovite linosti (Cviji, [1914] II, 1921: 95); Srbi imaju karakternu crtu da su u
opte po naoj ednijoj, slovenskoj naravi, vie skromniji i tolerantniji dok Bugare
karekterie oholi ton, ali dosta je bilo srpske tolerancije koju nam niko ne priznaje kao
dobru karakternu crtu, kao vrlinu, ve smatra kao slabost (Andonovi, 1913: 4, 30).
143
144
Popovi Bogdan (18631944), estetiar, knjievnk, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.

Agatonovi Radoslav (18691928), profesor, direktor gimnazije u Skoplju.
152
Razlika izmeu Srba i Bugara traena je i u tezama pa su dugo robovanje Bugara, i

neprekidna borba Srba, slovensko poreklo Srba i tatarska osnovica Bugara, stvorile su
kod obe strane nekakvu odelitu narodnu duu, neke naroite navike koje su ih izdvojile u
dve zasebne grupe po karakteru, a kad bi se pominjala imena znamenitih dravnika i
ratnika slavom uvenanih, srpskih i bugarskih, izgleda da bi se, na stotinu Srba, jedva
mogao pomenuti jedan Bugarin! Takav je isti odnos i u oblasti nauke (Stepanovi, 1913:
2832); I srpski vojnik je bio bezuslovno inteligentniji od bugarskog. Bio je trezveniji,
hladniji, srpska je kultura starija i jaa od bugarske. Srpski je seljak i bistriji i ume bolje
da se dovije, a Bugari su ili krivim putem, i dok njihovo oduevljenje za Makedoniju
bee zidano na pesku, na neistini, na pripovetci, srpsko oduevljenje bee osnovano na
stvarnosti (Tomi, 1914: 4952). Srbi su 1913. izneli obraz jednog retko humanog
protivnika, dok iz istih borbi poznata su svetu strana svirepstva Bugara, a mir na
Balkanu je nemogu zbog ratnikog mentaliteta Bugara kome nasuprot stoje Srbi sa
idealom jedne rase za slobodom. Nasuprot bugarske, istorija Srba je znaila ne mrnju
jedne rase protiv drugih; ve tenju, ideal jedne rase za slobodom (Vasi, 1919: 29, 47);
plemenita prava Slovenska dua naega naroda nikada ne moe biti zverski svirepa, kao
Bugarska; ali ne treba zaboraviti da i trpeljivoj velikodunosti ima kraja; dok Bugari
iezavahu pod tekim ropskim pokrivaem zaborava, dotle se Srbi stalno jae ili slabije
dizae za osloboenje (Radosavljevi, 1925: 97, 27); dok je bugarska vladavina u
Makedoniji bila u punom jeku bugarskog varvarstva, dotle je srpska bila u punom naponu
srpske kulture (orevi, 1929: 53); dok su Srbe vodila duboka oseanja i razum,
Bugari manje vrsti i manje osetljivi, pod uticajem stranih interesa i intriga skretali su sa
tog puta (Jovanovi, 1936: 169).
Iako mnogo ree nego Bugari, i Albanci su poetkom veka bili reper za
(ne)uporedivost. Tako se pisalo da se sa Kosova iseljava proizvodni stale, seljak, vredni
Srbin, a njegovo mesto zauzima neproizvodni stale, neradnik, zlikovac Arnautin, koji
malo radi a vie krade ono to je drugi privredio (Ivani, 1903: 126); da se sa Kosova
iseljava najvie raja koja je u jedno i najvredniji radenik a njena mesta zauzimaju Arnauti
koji se radije prihvataju puke te oru drumove nego rala da njime zaparaju plodnu njivu
(Nui, 1903: 5152); da za razliku od Srba koji imaju divnu narodnu epopeju pa pevaju
i o Skenderbegu, sami Arnauti potpuno su zaboravili toga svoga jedinoga velikog
oveka; dok Srbi pevaju o Skadru, Albanci ne znaju ni jednu pesmu, dok su Srbi stvarali
dve drave, Albanci nisu ni jednu, dok je Srbima vera prea od ivota sasvim drukije
ponaao se arnautski narod, dok je veina Albanaca prela u islam, srpski narod je ostao
veran pravoslavlju, dok Srbin ne naputa lako oinsku zemlju dotle arnautsko besnilo
za iseljavanje, koje ve traje toliko hiljada godina, uinilo je da su se oni rastrkali po celom
Balkanskom Poluostrvu (orevi, 1913: 4445). Albanci su sluili kao reper za
(ne)uporedivost ne samo sa srpskim, ve i sa jugoslovenskim nacionalnim karakterom,
pa jugoslovenska plahovitost nije ipak isto to i arnautska divljina i krvolonost
(Dvornikovi, [1939] 1990: 328).
153
Zanimljivo je primetiti da su Hrvati postali uobiajeni reper za (ne)uporedivost tek

od stvaranja jugoslovenske drave. U predjugoslovenskom vremenu vie je bio izuzetak
nego pravilo navod: alosne sudbine jednoga naroda biti veito sluga i igraka u tuim
rukama! Moe li tu biti govora o narodnom ponosu? I ta moe ta raja u borbi s narodom,
kod koga je pojam Srbin identian sa pojmom junak, gde pored sve demokracije vlada
neko plemiko osenje i ponos. Razlika se uoavala i u odnosu prema stranim
uticajima. Dok Srbi odbijaju tuince (esto puta i domae ljude), jer smatraju osobitom
asti biti Srbin, dotle Hrvati primaju svakog rairenih ruku; dok tuinci postaju kod nas
ve u drugom kolenu ne samo imenom, nego i kulturom Srbi, kod Hrvata nee ak ni
jezika da promene. Razlika je bila i u otpornoj sili Srpstva i Hrvatstva pa je upravo
radi te otporne snage, radi osobene srpske kulture i srpskog opiranja protiv tuinskih
uticaja u Evropi postojalo srpsko pitanje a hrvatsko ne postoji, Hrvati su tuinska
avangarda, a Srbi predstavnici principa Balkan balkanskim narodima (Stojanovi, 145
1902: 11531158). U ve stvorenoj dravi pisalo se da je srpska ideja oznaavala tokom
XIX veka buntovne ljude sa divljom ljubavlju prema slobodi i nezavisnosti, a hrvatska
misao onoga doba imala je kao temelj svoj podaniku vernost prema habzburkom domu
(Ivi, 1922: 16); da nasuprot naoj kulturi, koja nosi peat epski, herojski, istorijski,
njihova je svakodnevna, kompromisna, sainjena iz folklora i tekovina meunarodne
materijalne kulture (Drakovi, [1940] 1991b: 127); da je velika razlika izmeu veliine
fundamenta na kojem poiva srpska narodna prolost i tame koja za isto vreme obvija
hrvatsko poreklo (Psunjski, 1944: 37); da su Srbi narod guslarski, a Hrvati narod
tamburaki; dok su Srbi izgraivali svoje slavne epove, Hrvati su izgraivali poskoice;
Hrvati su bili nacionalno iskljuivi, a Srbi i odve bogati svojom tradicijom velike drave i
carstva; Srbi su bili i dvostruko vei i stostruko slavniji; Hrvati su se ozbiljno plaili
srpske ratnike rase; svoju istorijsku megalomaniju Hrvati su ve prvih dana doneli u
na epski i vojniki Beograd; pitanje pravne svesti kod Hrvata ostalo [je] zagonetnim na
svagda za Srbe dravotvorce i prevashodno velike vojnike; nikad mi Srbi ne bismo mogli
zamisliti u svojoj sredini i na elu svojih vlada, ovakve politiare kakav je bio Stjepan
Radi; Srbi su korupciju mogli nauiti samo od svojih novih sugraana jer Srbija je bila
svuda poznata sa svojih urednih finansija; Srbi su toliko uvereni da niko nije ravan
njihovom narodnom moralu pravoslavnom, ni njihovom vitetvu izgraenom na narodnim
eposima, da su verovali, moda i malo romantino, da nije lako napraviti Srbina vetaki
ni od Hrvata, ni od Slovenca, ni od Bugarina, ba je najmanje smatrano moguim
napraviti Srbina od Hrvata (Dui, [1942] 1990: 43, 83, 107119, 151160, 207208).
Za razliku od drugih autora, Dui je karakteristian i po tome to je u poreenju
Srba i Hrvata esto koristio simboliku ravan, poredei Beograd i Zagreb, odnosno,
Paia i Radia. Po njemu, Zagreb je u trosmajerovo doba, bio tek jednospratna
palanka; za Hrvate je bilo vrlo bolno to su Zagreb i Ljubljana centralistikim Ustavom
bili ostavljeni kao dve provincijske varoi, ili kao to Srbijanci kau, palanke; Zagreb je
145
Stojanovi Nikola (18801964), dr, novinar i politiar, advokat.
154
uopte jedan neistoriski grad koji se prvi put spominje u istoriji u XI veku, dok na
slavni Beograd je poznat od IV v. pre Hr. kao istorijski grad prvoga reda. Pisao je o
veitoj nabusitosti Zagreba prema veitoj pribranosti dotadanjeg Beograda zakljuujui
da je u pogledu psihikom, Zagreb je bio i ostao za Beograd dalek kao Kamatka.
Moda je u personifikaciji Srba i Hrvata kroz Paia i Radia, Dui najblie izrazio svoje
vienje razlike izmeu dva naroda. Beleio je da je mudro utanje Paievo, napravilo
[je], preterujui, meu Srbima odvratnost prema sjajnim govornicima, da se Radi
Paia bojao bez razloga, a Radia je potcenjivao Pai bez organienja, da je borba
Paia i Radia bila je bar naelna: jedan je bio Srbin sa njegovom vojnikom psihom
borca, a drugi Hrvat sa njegovom psihom raspopa i hrvatskog velikog belenika. Jedan je
moda verovao u nemoguno, a drugi nije verovao ni u to (Dui, [1942] 1990: 140,
173, 219, 206).
RASNA SVOJSTVA
Nasuprot obilju navoenih nacionalnih karakternih osobina, srpski intelektualci
su sasvim retko, moe se rei u zanemarljivom broju, uglavnom usput, pisali o fizikim
svojstvima nacije, bazirajui svoja zapaanja iskljuivo na linom utisku stvaranom na
proputovanjima kroz odreene krajeve. Zato su retko vrili uoptavanja i svoje zakljuke
primenjivali na naciju u celini. Upravo takav sluaj moe se nai kod autora koji se bavio
psihofizikim osobinama, pa je pisao da kod Srba ima dve nijanse lobanja. Jedna se
nijansa nalazi u predelima oko Save i Dunava, oko Drine, Morave, do Vardara, druga
poinje od Demir-kapije i ide do Soluna. Zakljuivao je da kod obe ove srpske nijanse
sklop kostiju na licu srazmeran je, izraz lica nean, preovlauju smee-plava kosa i
plave oi (Ivani, 1908: 243). Ili drugi putopisac koji je opisivao Srbe sa Kosova kao ljude
visokog rasta, stasite, snane, i zakljuivao da rieg oveka nema, a manje vie svi su
plave kose i oiju i veina docne osedi, kao i da lepih enskih tipova nema ni u veroi ni
u selu (Nui, 1903: 88). Navodilo se i da je hriansko-srpsko stanovnitvo u nekim
delovima Makedonije srednjeg rasta, da nema mnogo pleatih, ni debelih, kotunjavi su,
zdravi i ouvani, plodni, ima dosta starih, uglavnom su smei pa plavi, malo ih je
crnomanjastih, kosmati su, malo je osavih, malo je elavih, (Hadi-Vasiljevi, 1909b:
290291). Naravno, bilo je i sasvim suprotnih zapaanja, npr. da su Srbo-Hrvati
crnomanjasti, tipino slovenski tip (Cemovi, 1913: 55).
Iako retko, i u naunim krugovima je traen specifini fiziki opis nacije, pa su
etnolozi i u meuratnom periodu sastavljali uputstva za ispitivanje naroda koja su
sadravala i iznalaenje fizikih pokazatelja. Iako u svojim Uputstvima iz 1928. Jovan
Erdeljanovi nije preporuivao traenje i takvih pokazatelja, zanimljivo je da su Uputstva
iz 1938. dopunjena i zahtevom za ispitivanjem fizikih svojstava. Pored ispitivanja
stanovnitva po narodnosti i veri, zatim opisa sela, kua, obiaja i duevnih osobina,
uvedena je i stavka telesne osobine koje ine: punoa, kona boja, znaci na koi,
155
duiina boja, beonjaa, oblik onog otvora, nagib kod oiju, poloaj oiju, boja kose,
brada, brkovi, glava, potiljak, elo, lice, jagodine kosti, nos, nozdrve, irina u vilicama,
usne, zubi, ui, grudi, ruke, miice, stopala, rast (Erdeljanovi, 1938: 6974).
Jezikom kojim su opisivane srpske nacionalne karakteristike, i duhovne i fizike,
crtane su i karakteristike Jugoslovena. Po Dvornikoviu, njihove su dominantne osobine
neverovatna snaga trpljenja, pa su Jugosloveni narod koji moe da trpi, trpi i trpi tu je
njegov najdublji i najistrajniji heroizam. Verovao je da spadaju meu vitalno najjae i
najizdrljivije narode sveta, da im je nagon za samoodranjem toliko silan i neodoljiv, da
tu padaju sve kategorije obzira, kulture i etike, da taj narod zna ta je rtva i stradanje za
neki vii cilj, da su im osobine nepoverljivost, ratno lukavstvo, borbena dovitljivost.
Jugosloven je po njemu ovek nagona i impusla, snanog polnog nagona, spada meu
prirodno najdarovitije narode Evrope, 146 ali su i aljkavost, povrnost i nedostatak radne
savesti bitni sastojci u etosu jugoslovenskog rada jer je Jugosloven individualista od
rase i inata (Dvornikovi, [1939] 1990: 317337, 609, 661, 977).
146 Proseni broj obima lubanjske upljine, dakle veliine mozga, iznosi za Jugoslovene 1525 ssm,
a za druge narode: Tirolci 1399, Holanani 1382, esi 1415, vajcarci 1429, Maari 1437, Nemci u
Wrtembergu 1464, Rumuni 1478, Grci 1489, Crnci 1330, Egipani antiki 1336, Indijci 1275, Kinezi
1456 [...] Za celu Evropu ukupno iznosi proseni broj 1450 dakle jo uvek za 75 ispod procenog
jugoslovenskog broja. Ne emo preceniti ali ni podceniti vrednost ovakih antropolokih dokumenata, s
kojima mnogi evropski procenjivai kulturnih sposobnosti tako rado operiu (Dvornikovi, 1930: 119).
Sudbina
Najstariji narod
Ako dakle g. Panta nainom kojim on zna dokae, [...] da
je on dobar Latin, ja padam i za kazan, neu nikad vie ni
prikazivati nove knjige ni kritikovati dela po istoriji srpskoj, pa ma
g. Panta sa svojim prijanom Milojeviem Srbe traio i nalazio i po
samoj arkoj Afriki (Ruvarac, [1885] 1934a: 130).
Na kraju jo samo mladencima i obostranim Koljanima
dovikujem: Ostavte se i okanite se istraivanja i dokazivanja
srpskoga porekla i Madar Janka od Erdelj krajine i Arbanasa
ura Skender-bega, Ivanova sina, jer istraujui to istraivaete
Markove konake! [...] Profesor Mih. J. orevi veli, da se danas
pouzdano zna da je u ilama ura Kastriota Skenderbega tekla
srpska krv bez primese i N. Vuli zavruje malo gnevno s
pitanjem: Pa zar da se urem Kastriotom ne ponosi srpska
istorija? Tako oni pitaju i kliu, a ja, tuan, opet ruim ideale
srbinske piui ovako (Ruvarac, [1901] 1934b: 520523).
Trebalo je biti vrlo hrabar i vrlo jak ovek te udariti na sve
idole i legende, objaviti da nauka ima samo jedan cilj: i to je istina,
da istorija ne sme da bude splet lepih basana, i da jedan narod ne
moe da osniva svoj ivot na poetskim laima (Skerli, [1905] III,
1964: 9).
U prelomnim godinama pred ratove, kada se nacionalna homogenizacija

uspostavljala svim sredstvima, mitologija nacije je dostizala, u normalnim okolnostima,
nesluene razmere. To su vremena kada se iz starih pranjavih knjiga izvlae sve davno
zaboravljene i odbaene teorije i ponovo aktiviraju u cilju stvaranja uverenja o izuzetnosti,
veliini, starini i posebno o prednosti nad drugim, uglavnom susednim nacijama. Kod
starijih pisaca generalno se oseala vea sloboda u traenju Srba bilo u dubokoj prolosti,
bilo u poreklu istorijskih velikana ili bar u poreklu ostalih slovenskih naroda. Upravo je
poslednja, jedna od najstarijih teza, davno odbaena u nauci i gotovo zaboravljena, 90-ih
ponovo nala svoje mesto. Teza o Srbima kao precima svih Slovena uvek je sluila za
dokazivanje, ne samo prednosti i izuzetnosti svoje nacije u odnosu na susedne, ve i za
utvrivanje ko je ostao dosledan zadravi najstarije ime, kome drugi moraju da budu
157
zahvalni za svoje postojanje i sledstveno tome, ko ima najvea istorijska i nacionalna

prava.
Naroito zbornik Catena mundi iz 1992. obiluje tekstovima ovakve sadrine. Tu se
odbacuje Porfirogenit i tvrdi da je nepobitna injenica da je srpsko poreklo na Balkanu
daleko pre nego to to belei Porfirogenitova istorija ili istorija antipravoslavne Evrope
(Dragi Kijuk, 1992a: 403), pie se o Srbima kao starom slovenskom narodu koji je po
miljenju mnogih istraivaa, nosilac nekada zajednikog praslovenskog imena, navodi
da se u iroj javnosti malo zna da su pravoslavna, katolika i islamska kultura i civilizacija
nastale uglavnom na istoj, srpskoj etnikoj osnovi (ureti, 1992: 695). Tvrdi se i da je
rimsko-latinska civilizacija i njena potonja mo utemeljena na osnovama etrurske,
odnosno pelake odnosno (i) protoslovenske civilizacije a isto se zakljuuje i za
civilizaciju antike Grke (Kljaki, 1992: 830). Poreklo Srba se trai u dubokoj prolosti,
daleko pre one opisane kod Prokopija i Jordana (VI v. n.e.) pa ak i daleko pre one koju
nam je prikazao otac istorije Herodot (V vek pre n.e.) dakle duboko u prolosti evropskih
naroda i veruje da je trag o njima morao postojati i u vreme kada su se u Evropi tek
poele obrazovati pojedine grupe naroda kao to su Grci, italski narodi, Kelti, Germani,
baltiki narodi, skitski (Novakovi, 1992: 917).
Iako je malo udno da se na kraju XX veka reafirmiu ideje koje je domaa nauka
odbacila jo pre sto godina, a budui da se pokazuje da ista nekritika struja kod
intelektualaca uvek ima svoje epigone, treba se osvrnuti i na njene duhovne tvorce u
prolosti. Naravno, u XIX veku ova mistifikacija je ila mnogo dalje, od kritike nauke je
jo tada bila odbaena, pa i ismejana, ali se istovremeno upravo na ovom primeru
pokazuje kako kritika nauka nema trajnog dejstva na iru italaku publiku, kao to ga
imaju romantiarske bajke.
Po Milojeviu jo je Aleksandar Veliki osvojio Beograd od Srbalja, a narodi koji
su iveli u ovim zemljama od iskoni su se zvali samo Srbima, a ne drugim koim narodom;
pa su ih ovako zvali i stranci od tog doba, pa i posle toga ak i do poetka XI veka p. Hr.
Ali ni Aleksandsar Veliki, po njemu, nikada nije pokorio ovaj narod zato to su srpska
plemena po reima sviju grkih istorija i istorika: bivala pobeivana; ali nikad
pokoravana. Milojevi je iao i dalje i tvrdio da je Beograd od Aleksandra do Trajana bio
u srpskim rukama, dok je Smederevo i na nekoliko tisua godina, takoe nae.
Podvlaio je da su oba grada osnovali Srbi na nekoliko tisui god. pre Hrista a od njih su
ih osvojili prvo Egipani pod Ramzesom II, pa kasnije Darije, pa Aleksandar i Filip... Pisao
je o dananjim slovenskim a nekada srpskim plemenima koja su od svoih 100 miliuna
dua, starinom prvi i najstariji u Evropi (Milojevi, 1871: 10, 19, 74).
I Veselinovi je verovao da Srbinom zvala je se cela tako zvana sada Slovenska
ili Slavenska grana a osnovni argument mu je bio da ime Sloven nije staro i pravo ime jer
se ne pominje pre Hrista za razliku od imena Srbin. Piui o velikoj seobi, Veselinovi je
navodio da tako zvana Slovenska ili Slavenska plemena, a pree samo srpska, raseju se
po srednjoj Evropi, i u toku vremena mesto svog opteg imena Srbin, dobiju predelne
nazive. Naselivi Balkansko poluostrvo srpski narod prirodno je i mogao doiveti onu
158
slavu i veliinu na 4 veka pre Hrista pod svojim kraljevima: Velikim Aleksandrom Filipom i
drugima jo u starije doba. Samuilo je bio car Makedonaca Srba, a deo Srba koji je u
velikoj seobi otiao na Baltik, znao je za svoju brau na jugu pa je odluio da se opet sa
svojom jednokrvnom braom sjedini, dok je vizantijski car uvideo jednokrvnu srodnost
Srba sa Makedoncima, Dardancima, Ilircima i Trivalcima pa ih je pustio na Balkan bez
boja (Veselinovi, 1880: 714, 2024).
Slino je pisao i Panta Srekovi tvrdei da su se Anti i Sloveni ranije zvali jednim
optim imenom Spori, to znai Srbi ili Rasi (Srekovi, 1884: 85), kao i Spirodon
Gopevi, da su se Sloveni u prvom poetku zvali Srbi ili Serbi to je bilo praime svih
Slovena. Po njemu je fakat da je car Justinijan I bio Srbin imenom Upravda, a ne Grk
pa je zakljuivao da je u VII veku celo poluostrvo bilo gusto naseljeno Srbima i da se od
Ponta do Adrije i od Karpata do Moreje govorilo staro srpski, to jest onim prajezikom svih
Srba (Slovena). Sofija je bila od vajkada srpska varo, jer se ne de zamisliti, da je srpski
kralj sahranjen u bugarskoj varoi (Gopevi, 1890: 44, 272275, 282).
U svojoj Istoriji srpskog naroda Kovaevi i Jovanovi su bili neto oprezniji
navodei da je pored imena Slovenin ivelo jo jedno ime, znatno a starije od prvoga. To
je ime Srbin (u mnoini: Srblji i Srbi) koje je jo u prvo vreme posle Hristova roenja
zabeleio uveni rimski uenjak Plinje Stariji, pa su zakljuivali da neki pisci uzimaju da
je ono najpre bilo zajedniko svim Slovenima, pa posle da je potisnuto i ostalo samo
nekima (Kovaevi, Jovanovi, 147 1893: 82). I Bdin bi voleo da je tako, ali je ipak bio
oprezan. Pisao je da istorija kazuje da je ime Srbin (Sorbi, Sorabi, Srbi) bilo ime
nacionalno, opte. Mnoge slaviste meu tu i Ruse. Ali ne uzmimo to kao polaznu taku.
Ostavljajui poslednju tvrdnju kao jo nedokazanu, tvrdio je da je srpsko nacionalno ime
svoj koren imalo u dui narodnoj (Bdin, 1903: 67).
I po Ivaniu, sva zemlja do zidina solunskih, pa i preko njih, irom poluostrva
Halkidike, bila je srpska. Sve je bilo srpsko od Telasalije i Epira do Save, do Dunava i do
zemalja ugarskih na Severu i mletakih na Zapadu. Pozivao se na teoriju da su se svi
Sloveni u prastaro vreme zvali Srbi ili Serbi, to je bilo nekad praime svih Slovena koji su
imali i zajedniki jezik, prastari jezik srpski. Pretpostavljao je da je Slovena bilo na
Balkanu i pre Hrista pa je raunao da ih je bilo pre 3099 godina. Po njemu, Duan je imao
na vizantiski presto vie prava no Ana, tuinka i uzurpator Kantakuzen, Justinijan I je
Srbin, a ljuti se i na bugarske falsifikate koji maedonsko carstvo proglaavaju za
drugo zapadno bugarsko carstvo, tvrdei da su ga naprotiv, osnovali Nikolini sinovi
David, Aron, Mojsej i Samuilo, dakle poglavice srpskog plemena Brsjaka i Bistriana
(Ivani, 1906: 3, 4252, 6167).
Bilo je i autora za koje su Marika i Kosovska bitka bile dogaaji svetskoga
znaaja pa kad je prvi skorotea stigao u Pariz s izveem, da su Srbi posekli Sultana
Murata, nastalo je neopisano veselje i slueno blagodarenje u crkvi Notrdamskoj, uz
147 Kovaevi Ljubomir (18481918), istoriar, profesor na Velikoj koli u Beogradu, akademik;
Jovanovi Ljubomir (18651928), istoriar, profesor na Velikoj koli, akademik.
159
pesmu Tebe, Boga hvalim (Stepanovi, 1913: 29), odnosno da je kralj Karlo VI u
Notrdamskoj crkvi priredio blagodarenje, to je nekrst pobeena (Jaa Tomi, 1913:
123), odnosno, da je u crkvi Notr dam odslueno blagodarenje zbog pobede hrianskog
oruja (Jovanovi, 1936: 10). I ova pria je reaktivirana danas u tvrdnji npr. da je kralj
Tvrtko netano izvestio Zapadnu Evropu o pobedniku, te u ast hrianskog trijumfa
zvonee zvona Bogorodiine crkve u Parizu (Daci, 1997: 138).
U polosti je bilo i autora po kojima u VII veku nije bilo ni jednog kraja na
Balkanskom poluostrvu koji nije bio naseljen Srbima, koji su prodrli na jug teei da izau
na more kod Soluna, Sofija je bila srpsko naselje, a Ohridska patrijarija je osnovana od
strane Srbijanca imana, voe Brsjaka, koji su Srbi (Radosavljevi,1925: 8
12).Verovalo se da su Srbi morali biti i ostali Sloveni naega poluostrva, jer se knjige ne
bi pisale i spremale, naroito u ono doba, za kakvo malo i nitavno pleme, da promene
nisu tako ogromne da se ak i danas ne bi moglo rei da su svi Sloveni od Jadrana do
Crnog mora jedne iste narodnosti, da je ime Srbin nekada bilo opte ime slovensko a
nikako novo i posebno narodno ime (Petkovi, 1926a: 3442). Nekim autorima je padalo
u oi da srpski seljak jako odgovara tipu starih Gala dok ruski muik mnogo lii na Aino,
ostatak starog plemena u Japanu. Slinosti izmeu srpskih seljaka i nekadanjih Gala
postoji ak i u duevnim osobinama, u koliko su ove poznate kod Gala. Zakljuivalo se
da bi ime Srbin moglo biti unutarnje, sopstveno, ime sviju Slovena, pre dananjeg opteg
imena, da je prva poznata pojava imena Srbin bila u Misiru i njegovoj blizini, da ga
spominje Herodot. Zakljuivalo se da je na narod vekovima bio u pokretu. On se
cepao, razdvajao i raseljavao. esto su to moda bili mali delii njegovi; ali ma kakvi da
su bili, i ti delovi pokazivali su ivot celine. Ona je postojala. I kako svi znaci kazuju,
postojala je vie vekova pre Hrista i u sva tri dela sveta, Aziji, Africi, Evropi. Zato se
verovalo da nije to mogao biti mali narod kada se toliko rasturao po velikim prostorima i
razdaljinama; i svi su izgledi da je tano ono tvrenje po kome je ime Srbin u ranije doba
pokrivalo sva ostala slovenska imena. U zaboravljenim vekovima ono je moralo biti
mnogo znaajnije no danas. Srbi su tada bili vei, prostraniji, no sada. Njihovo ime slualo
se na mnogo strana kao monog i snanog naroda. Ali je sudbina uvek bila nestalna i
varljiva (Petkovi, 1926b: 918, 5658).
U istom stilu, ala za nekadanjom veliinom, slavom, ali i velikim ljudima, za
vreme Drugog svetskog rata se beleilo da Bizmarku, Kopriviju, Lajbnicu i mnogima
drugim dakle nita nije smetalo da sebe smatraju Srbima (Psunjski, 1944: 98).
Aristokratska vertikala
Marko je sin kralja Vukaina, dakle lan krupne vlastele, i
pisar carev. On presuuje spor o carstvu izmeu svojih roaka i
careva sina i kao veran vazal presuuje u korist prava nasledsva
zakonite dinastije. A narod? O narodu se tu i ne spominje. Narod
se smatra tu kao i ostala stoka, to se moe ostavljati u
nasledstvo i oko koje se mogu otimati velikai. [...] Kraljevi Marko
na Kosovu reavajui na kome je carstvo, kad se prenese danas,
to je suvremeni beogradski kabadajija kakve dinastije koji je gotov
da naini kasapnicu od srpskog naroda samo da utvrdi ne
narodnu slobodu, ve dinastiju. [...] Srpski narod koji je bio
bespravna raja pod Turcima, poto se oslobodio od njih, morao je
da postane opet raja pred srpskim vlastima (Markovi, [1870ih]
1937: 142, 94).
U teoriji nacije na globalnom nivou, propovedanje drutvene jednakosti ima za

svrhu i uspostaljvljanje duha nacionalne solidarnosti a nastalo je pod uticajem graanskih
revolucija i otuda je sastavni deo moderne nacionalne ideje. U razmatranom sluaju, ovaj
princip je doveden do kraja, traenjem u srednjovekovnoj prolosti (ali i sadanjosti)
socijalnog jedinstva koje treba da dokae ne vie samo uvek prisutnu solidarnost, ve i
organsku vezu nacije, nacijeindividue koja ne priznaje individualizam oveka, ve joj je
sadrina kolektivno bie sa jednakou kao prirodnom, imanentnom osobinom. Sadrina
pojma jednakost se pri tom ne odnosi na socijalnu jednakost u modernom smislu rei, ve
na jednakost organizma koji ima glavu, telo i duu sa njihovim razliitim funkcijama ali
neraskidive unutranje veze, budui da ovo shvatanje socijalne jednakosti podrazumeva
postojanje narodne dinastije, crkvene hijerarhije i podanika, iskljuujui socijalni
egalitarizam i svaki individualizam. Jednakost se, iako nazvana socijalna trai na
oseajnom planu, planu prihvatanja i podrazumevanja nacionalnog interesa,
nacionalnog duha, nacionalnog karaktera, nacionalne drave... Ovakvo shvatanje
jedinstva nema mnogo dodirnih taaka sa egalitirnim ideologijama jer za razliku od njih,
princip socijalne jednakosti nacije kao ideala: 1. zavrava se na granicama ekskluzivne
nacije, 2. nije produkt ideje o idealnom drutvu budunosti, ve je produkt uverenja o
idealnom drutvu prolosti i uvek prisutnom svojstvu nacionalnog bia, 3. nosi par
exelance elitistiki princip jer podrazumeva postojanje nepromenljive i unapred date
duhovne i dravne elite.
161
Stalno insistiranje da srpski narod nije klasno podeljen, da je socijalno jedinstven,

da su narodna dinastija i narodna crkva imanentni pojmu jednakost, i otuda naroita
prednost i ekskluzivnost, proistiu iz uverenja da "bioloki ogranizam" (nacija) ne moe sa
ima unutranjih suprotnosti i razliitih interesa i stremljenja. I savremeni antikomunizam
primarno se razvijao na ovoj pretpostavci, jer je prihvatanje komunistike ideje u irim
slojevima razbijalo sliku o organskom jedinstvu nacije, koja se i sama shvata kao
nedeljiva klasa sa svojom avangardom tj. nacionalnom elitom.
To su razlozi to e ovde biti rei o tri motiva koja ine pretpostavku ideje
socijalne jednakosti u nacionalistikoj retorici. Prvi se odnosi na vapaj samo sloga
Srbina spasava- koji najee implicira zahtev za bespogovornim praenjem jedne ideje,
odnosno, sadri uverenje da kada bi svi bez postavljanja pitanja sluali domaina,
odnosno elitu, bili bi nepobedivi. Drugi motiv je insistiranje na socijalnom jedinstvu nacije
od davnina, ije uzroke treba traiti i u onome to se smatra dominantnom crtom
nacionalnog karaktera slobodarstvu, a koje se moe objasniti samo ako se i staleka
drava feudalnog doba oisti od sadraja koji su joj inae imanentno svojstvo, tj. ako se
injenica postojanja neetnike vlastele i Srba kmetova prekrije ve tada prisutnim
zajednikim svojstvom samo Srba. Jer slobodarstvo i kmetski poloaj u sopstvenoj
nacionalnoj dravi mogu da se usklade samo ako se pronae vii, vanpolitiki zajedniki
imenitelj koji potvruje ekskluzivnost onoga to je specifino nacionalno. I trei motiv se
moe pronai u stalnim zahtevima za centralistikom strukturom drave u kojoj postoji
samo jedan um koji ima pravo da odreuje prioritete i koji zna ta je nacionalni interes.
Takav zahtev se ne smatra neusklaenim sa demokratijom i slobodom jer u
organskoj naciji, nacionalna (duhovna) elita je glava koja usklauje funkcije tela,
odnosno naroda, pa prema tome, njene odluke nikada ne mogu biti nenarodne.
SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA
Traei razloge srpske nesloge Vasilije Kresti, sasvim elitistiki, ide duboko u
prolost, u srednji vek kada su Srbi ostali obezglavljeni ime su izgubili vrednosne
kriterijume. Posledice su po njemu, da je izgraeno jedno prividno demokratsko drutvo,
u kojem nije bilo, u feudalnom smislu rei, nadreenih i podreenih, odnosno nije se
znalo ko zapoveda, a ko slua, ko predvodi, a ko sledi. Prirodan ishod takvog stanja jesu
svae (Kresti, 1997a: 355). Slino misli i Mihailo Markovi po kojem srpska misao o
Kosovu govori o razjedinjenosti, uz zakljuno pitanje nije li srpski narod neto nauio iz
ovog traginog iskustva (Markovi, 1994: 359360), dok je u ogranienosti u samoj
sutini srpskog nacionalnog bia, u sudbonosne slabosti svrstao stalne deobe (Mihailo
Markovi, 1997: 386387). I inae, kod savremenih intelektualaca nesloga figurira kao
vana osobina u Srba koja ima dugu istorijsku tradiciju pa su i velike sile esto
koristile srpsku neslogu, koja je izazivala i nepoverenje, inat, izdajstvo, sluganstvo
(Gruji, 1997: 72), sintagma samo sloga Srbina spasava je neostvaren nacionani cilj i
162
zahtev (Mileti, 1997: 374), odnosno, jo od najranijeg doba politike istorije srpske
drave raskoli su bili njena istorijska stvarnost, uz pitanje da li je raskolnitvo na
genetski kod ili se radi o nesrenom sticaju okolnosti, i odgovor da taj problem treba da
bude predmet prouavanja strunih ljudi i institucija od Akademije nauka, preko
univerziteta, instituta i Srpske pravoslavne crkve, do istaknutih pojedinaca (Pani, 1997:
520523). A ima i autora koji tvrde da su srpski najvei i najopasniji neprijatelji unutranje
podjele i raskoli (Zurovac, 1997a: 115), odnosno nai tuni raskoli, koji ve u klici zatiru
svaku ideju nacionalne politike (Zurovac, 1997b: 592).
Razmatrajui srpske osobine, psihijatar Mari kao notornu injenicu o kojoj ni ne
raspravlja pominje komijske narode koji su esto neprijateljski raspoloeni, pa kae
dakle, ti drugi, okolni, neprijateljski narodi imali su jednu karakteristinu uzreici Ne daj
Boe da se Srbi sloe, dok nesporni znaaj zahteva za slogom eksplicira u tvrdnji da su
Srbi rat 1995. izgubili zbog nesloge (Mari, 1997: 14, 19). Danas su prisutne i tvrdnje da
je strah od nesloge utkan u nacionalnu svest jo od Kosovskog boja (Avramovi, 2000b:
111), odnosno, da postoji srpska sklonost ka regionalizmu i partikularizmu koja je
uoena u srednjem veku (Terzi, 2000a: 182).
Dobrica osi meutim, relativizuje uglavnom negativno vrednovanje ove pojave
kada navodi da srpska nesloga nije samo neko antropoloko zlo; re je o jednom
svojstvu posebne vrednosti, re je o individualizmu kao antropolokom i duhovnom
svojstu Srba, koje ih ini evropskim i zapadnim narodom sa antikim i helenskim
duhovnim korenom. Dakle, jak dokaz da su Srbi arhetipski narod slobode (osi, 1992a:
189190).
Zanimljivo je da se problem nesloge, ako se izuzme percepcija srednjeg veka,
veoma retko nalazi kod starih pisaca, a sintagma samo sloga Srbina spasava gotovo
uopte ni ne figurira. Meu tim retkim pominjanjima nesloge, nalazi se asopis Delo u
kojem se krajem XIX veka obeleava nesloga u svima vanijim pitanjima, koja se tako
blisko tiu narodnoga nam bia (Delo, 1894: 136), ili kod autora iz 20-ih, koji pie o
veitoj slovenskoj tenji za podvojenou i anarhijom, koja se u Slovena naroito javlja
kad su na njihovim prestolima slabi i nemoni vladari (Petkovi, 1926a: 68).
JEDINSTVO OD DAVNINA
Kako bi dokazali da je ekskluzivno svojstvo nacije njeno jedinstvo od davnina,
savremeni intelektualci su prinueni da negiraju i ono to je imanentno svojstvo feudalnog
drutva, staleku strukturu i partikularizam, neprihvatajui da su oni u srpskom sluaju
igrali bilo kakvu ulogu, i time implicirajui da je srpsko drutvo oduvek bilo vanvremeno.
Teza Radovana Samardia o otsustvu klasnog antagonizma kod Srba je upravo takvo
natezanje da se dokae da je za Srbe nacija oduvek bila iznad stalea i klasa. Srpska
istorija je izgubila smisao za klasni antagonizam pa su se Srbi na svoje velmoe bacali
kletvom to su razgradili i unitili Duanovu dravu. On veruje da su Srbi sauvali
163
jedinstvo briljivo odravajui jednu veru i iste istorijske tradicije, a srpska usmena
hronika, koja je bez sumnje, nastala u srednjem veku, u zajednikom ivotu vladara,
vlastele i irokog plebsa, nije prekinuta sve do novijeg vremena. Po njemu, srpski vladari,
iako greni ljudi koji su voleli slavu i ovozemaljska zadovoljstva, ipak su mislili i na veni
ivot i na iskupljenje ne samo svoje nego i svoga naroda, a Srbi su svojim
pravoslavljem uvali duhovnu jedinstvenost i stalno, po svom miljenju, odravali
prednost nad svima svojim gospodarima, bili oni neverni Agarjani, bili, pak, lukavi Latini.
Po Samardiu, srpski narod je zapamtio dravu Nemanjia po obezbeenju pravde u
njoj, pa su u srednjovekovnoj Srbiji drava i narod bili meusobno blii nego to je to
inae bio obiaj u epohi razvijenog feudalizma (Samardi, 1989: 1014, 30, 6872,
220). Tako sudbinu srpske nacije odlikuje aristokratska vertikala koja je veita, kakvu ne
poseduju drugi narodi, pa i velike evropske nacije, iako u svojim dravama, kasnile su, u
svom stvaranju, za srpskom. Samardi tvrdi da je u zajednici stvorenoj u epohi
Nemanjia, s korenima koji su, sumnje nema, prodirali u ranija vremena ostvareno
jedinstvo dinastije, crkve i naroda, a glavno obeleje duhovnosti sainjavali su
jedinstvena ljubav prema svemu to je od Boga stvoreno, blagi ali vrsto uvreeni ponos
svojima i sobom, sabornost u odluivanju umesto prenaglaene staleke podeljenosti,
zajednika sklonost da se neguju slavna predanja, pa su Srbi dokaz tanosti onih
shvatanja tvoraca romantizma prema kojima su evropski narodi obrazovali svoj karakter i
duh, koji je postao neprolazan, u srednjem veku. Samardi zakljuuje da kod Srba nije
stvorena navika stalekog ponaanja i prilagoavanja svog mentaliteta stepenu
drutvenog poloaja, ugleda i materijalnih mogunosti, nego je svaki ovek, bar pred
sobom, bio ravan onome koji je iznad njega. To je bio ostatak nekadanje veritikale koja
je bila u stalnom procesu atistokratizacije (R. Samardi, 1991: 165174). Neposredan
uticaj ovakvih stavova prepoznaje se u tezama da su ljudska veza i uzajamno
razumevanje postojali izmeu srpskih kmetova i vlastele pa ako ona nije bila prisutna
odvajkada, postojala je od vremena prvog iz najslavnije srpske dinastije (Daci, 1997:
112).
Naravno, ova teza nije nastala danas. I u XIX veku bilo je pisaca koji su polazili od
istih prepostavki pa je npr. Vladimir Jovanovi pisao da je starinsko, ili pravo srbsko
ureenje demokratsko, da narod sam sobom upravlja, na osnovu pravne jednakosti,
ravnopravnosti sviju lanova svojih. Narodnu samoupravu nalazimo u Srba i u ono vreme,
kad su se oni iz Bele Srbije, stare otabine svoje, doselili u zemlje u kojima danas ive. I
on je pripisivao Nemanjiima zaslugu za sjedinjenje Srbskih zemalja kada je ujedinjena
snaga naroda bila postavila srbske kraljeve i careve u stanje, da osvojenjem novih
zemalja razire, na jugu i na istoku, dravu Srbsku, pri emu je monarhijsku vladu uinilo
Srbima snoljivom to to kraljevi i carevi Srbski podupirahu svoje karaljevanje i carevanje
na naelo narodne samouprave. Piui o podeli srednjovekovne Srbije na stalee,
Jovanovi je tvrdio da protivna iz osnova demokratijskom duhu Srba deoba na stalee
nije nikad mogla uhvatiti korena u srcu i u dui samoga naroda, a u stranom uticaju koji
je unet u srpski monarhijski sistem, video je razlog to su se velikai odmetnuli od
164
narodnog duha, to je dolo do razdora i izdajstva i to je ropstvo izjednailo sve pod

biem stranog osvojaa. Zakljuivao je da je narod usred nesree svoje bio srean, to
je nestalo one deobe na stalee, koja mu je zmije u nedrima gajila. Sad se imala ogledati
prava vrednost narodnog duha, i nastalo je junako vreme Kraljevia Marka (Jovanovi,
1870: 3943, 56).
Kod starih pisaca, posebno su zadruga i optina apostofirane kao ideali jednakosti
ija je najvea prednost u tome to uvaju osobiti duh i prirodu u svojim lanovima, pa
zadrugar ne smatra nita za tue. Sve je potpuno svaije. U mesto moje zadrugar kae
nae, individualni egoizam pretvara u zadrugarski, razvija moralnost, podie umnu
snagu, ini oveka hrabrim. Otuda i zakljuak da je zadruga po svome ustavu i upravi
ustanova isto demokratska, ona je uvar narodnog duha, njegove snage i vrline pri
emu je razoravanje karaktera i duha naroda selskog najvea opasnost za srpski narod
(umi, 148 1871: 67, 1416).
Krajem veka Vasiljevi je zakljuivao da kod srpskog naroda nema tako vidne
staleke razlike, a i ono to je bilo, to je ve davno uginulo. Ovaj autor zanimljiv je i zbog
velianja srpskog seljaka smatrajui ga inteligentnijim od seljaka razvijenih evropskih
nacija, a to proistie upravo iz teze o gotovo uroenom socijalnom jedinstvu.
Konstatovao je da evropski seljaci nemaju one bistrine uma i daleko su tromiji u
shvatanju, nego srpski seljaci, naroito u pitanjima socijalnim. Ovu pojavu obrazlagao je
tvrdnjom da srpski seljak nije tako udaljen od svoje inteligencije, kao to je seljak drugih
naroda; na seljak ima pristupa svuda i on se drui sa najobrazovanijim ljudima u zemlji
pa zbog toga poglavito i biva to da je srpski seljak skoro najinteligentniji od sviju drugih
(Vasiljevi, 1886: 56, 69). Krajem veka i Pai je navodio da je srpska kraljevina stvorena
na bazi ideje slobode, bratstva i ravenstva ideja demokratska slavenska, da je i
Pravoslavna crkva demokratska, a da srpska drava nosi peat njenog tvorca, a taj je
potpuno demokratska drava takva kakve u Evropi nema, ni u vajcarskoj (Pai, [1880
ih] 1995: 54, 137).
Sline teze figurirale su i poetkom veka. Jaa Tomi je, piui o doseljavanju na
Balkan tvrdio da samo u slobodnom, nepodjarmljenom narodu mogle su ponii one
ustanove, koje su Srbi doneli sobom a koje su bile demokratske, slobodoumne,
narodne pa tamo gde se braa ne dele i moraju zajedno, tamo su morali negovati
bratsku ljubav. Tako je, po njemu niklo ono uveno srpsko gostoljublje, nikle vrline,
nikla svakovrsna snaga i to pree srpskim naratajima u krv (Jaa Tomi, 1913: 2829). I
srpski oficir i vojnik stvarahu jedinstvenu celinu, pa navodi sluajeve kada su delili
poslednju cigaretu, poslednji zalogaj a njihova najvea i najtenja veza bee u
zajednikom oseaju, zajednikom saznanju, da su sinovi jednoga naroda (Tomi, 1914:
59). Jovan Cviji je pisao da su demokratska oseanja i tenje prirodne, jer je narod
Srbije za vreme osloboenja bio homogene drutvene strukture u kome nije bilo ne samo
148
drutva.
umi Aim. (18361901), politiar, profesor na Velikoj koli u Beogradu, lan Srpskog uenog
165
nikakvih drutvenih klasa, ve nije bilo ni znatnih razlika u imunosti. Ono to savremeni
pisci nazivaju aristokratskom vertikalom implicitno je sadrano ve kod Cvijia. On je
smatrao da mi imamo dugaku lozu, veliki niz slavnih careva i junaka i velikih patnika, ali
to nije lina i porodina loza kao kod plemia, nije krvna u uem smislu, ve je to dugaka
loza nas sviju, naa nacionalna loza, pa je narod od stare srpske drave zadrao u
uspomeni poglavito ono to mu je kao celini davalo vanosti i velialo ga; niega
klasnoga (Cviji, 1914: 114). I Dragia Vasi je verovao u otsustvo socijalnih razlika
meu Srbima. Govorei o zdravom srpskom duhu, razloge je pronalazio u povoljnim
socijalnim prilikama u kojima su Srbi iveli zbog, bezmalo, potpunog odsustva drutvenih
razlika u zemlji, a govorei o odnosima sa drugim narodima, tvrdio je da Srbi nisu mnogo
putovali i nisu mnogo znali o tuem svetu, ve brigu o svojim odnosima sa susednim
narodima oni behu potpuno poverili svojim voama (Vasi, 1919: 60, 115).
Kada je opisivao ideal odsustva socijalnog raslojavanja i Velmar Jankovi je mislio
na plemensku organizaciju, prikazujui idealnu dravu kao rodovsku zajednicu sa
plemenskim stareinom na elu, kao krvno i duhovno srodstvo. Po njemu su seljake
mase koje su izvele Prvi ustanak ponele u nagonu sadrana duboka jedinstva koja su
bioloki i socijalno omoguila njihovo spajanje pod idejamavodiljama. Vera i narod,
crkva i drava bili su jedna jedinstvena zajednica, u narodnim pesmama je prisutan
obred u kome su guslar i narod, svetenik i vernik jednako stopljeni u svom unutranjem
vienju tajne, pa je izvreno duboko duhovno izjednaenje velikog i malog, starog i
mladog, seljaka i kneza. Po Velmar Jankoviu, nosilac srpske revolucije je ceo narod,
koji povezuje isti jezik, ista vera i crkva, isto oseanje istorijske, fizike i moralne sudbine,
jednako shvatanje ivota i ivotnih ciljeva. Navodio je da nije bilo razlike ni po staleima
ni po klasama, da su profesionalne razlike bile minimalne, da vlasnikih razlika nema,
pa je ceo narod bio jedna klasa, i jedan stale koji se nije borio za ue shvaene
interese nego za slobodnu dravu celog naroda. Ideje o jednakosti i pravu, po Velmar
Jankoviu, nije na seljak primio kao politiku ili socijalnu prosveenost spolja nego kao
odraz i rezultat svoje sopstvene stvarnosti, pa je to saznanje bilo demokratino pre
Evrope. I hrianstvo je kod Srba bilo vera jednakosti, slobode, hrianskog
univerzalizma, vera bratske zajednice; crkva srpska nije bila nimalo aristokratina po
svojoj jerarhiji, jezik srpski se nije delio na jezik gospode i malog oveka. Demokratinost
je organski srasla sa osnovama srpskog duhovnog jedinstva i bila je jaa nego
formalna politika demokratija koja se docnije sa Zapada presaivala u Srbiju.
Pronalazio je ogromnu razliku izmeu primljene demokratije i one autonomne nae
demokratinosti, pri emu je ova druga bila autohtona, imala je svoj samohodni,
organski, golgotski i pobedniki put ka slobodi i ujedinjenju. Velmar Jankovi je verovao
da je psihika jednakost, ta unutranja demokratinost doprinela svim ostvarenim
pobedama, a istim razlozima je objanjavao i al za jedinstvenom Srbijom posle stvaranja
zajednike drave, jer ovek beogradskog ivotnog snalaenja nije vie toliko svoj, nije
toliko srpski, nije toliko slobodan kao nekad, on je eznuo za ranijom srpskom
homogenou, za ujednaenou osnova i ciljeva, za jedinstvom po duhu i po rtvenosti,
166
po jednakom oseanju neprijatelja, za zajednicom nemehanikom, duhovnom. Tvrdio je

da je, to se dublje ilo u XIX vek, evropstvujui deo inteligencije gubio vezu sa
narodom, da se demokratinost Srba bunila protiv diktature jer im je pojam naroda uvek
bio blii od pojma drave, da jednakost nije kao u Francuskoj revoluciji od naroda
nainila jednu klasu, ve je jedna klasa nainila narodnu revoluciju jer u beogradskom
oveku postoje samonikle, samorodne, samohrane tradicije drutvene pobune, za
njegovo oseanje pravde nije potrebna konstrukcija sa strane, apstraktna ideologija
(Velmar Jankovi, [1938] 1991: 57, 6381, 103104, 142152).
I u okviru Srpskog kulturnog kluba pred Drugi svetski rat zagovarala se prirodna
jednakost u tvrdnjama da izmeu inteligencije i naroda nema nikakve razlike kad je u
pitanju razum i dua (Vuli, [1940] 1991a: 110), ali i suprotno, izraavano je aljenje zbog
razbijanja socijalnog jedinstva krivicom inteligencije koja se u zaprepaujuoj meri
odvojila od irokih narodnih slojeva, pre svega od sela. Niti osea ta narod osea, niti
zna ta narod misli, niti eli ta narod eli (Drakovi, [1940] 1991b: 126).
Isti ideal pronalazio se meutim i kod Jugoslovena. Traei osnove idealnog
nacionalnog tipa u ve stvorenoj Jugoslaviji, Predrag Mitrinovi ih je pronalazio u
zadrunosti tvrdei da ni Srbi, ni Hrvati ni Slovenci, nikada nisu iveli ivotom pojedinca,
to ilustruje konstatacijom da moda nema naroda sa tako malim brojem istorijskih
linosti, pretpostavljajui ak da je pojava linosti u velikim narodnim pokretima bila
smetnja narodnom progresu. Svi veliki pokreti naeg naroda delo su njegova genija, na
njemu su radile anonimne sile. Sledeu osnovu pronalazio je u plesu koji je kod
Jugoslovena primer kolektivnistiko-solidaristikog duha jer nije individualan i nije
usamljen, zatim u sokolstvu u ijoj osnovi lei jedan kolektivni ideal, u pevakim
drutvima, guslarskim pesmama... Kolektivizam u neku ruku predodrauje anonimnost a
sve narodne socijalno-ekonomske ustanove proete su kolektivistiko-solidaristikim
duhom. Mitrinovi je tvrdio da je kod Jugoslovena, od porodice do viih politikih
tvorevina koncepcija zadrunost, demokratizam i kult kompetencije, zakljuujui da
moda ni jedan narod demokratiju nije tako ispravno shvatio kao na: tu je jednakost u
pravima striktno odeljena od dunosti prema sposobnostima. Kao ostale osobine ovog
solidaristikog duha, navodio je sevap kao vrstu vieg altruizma, dobro poznate crte
gostoprimstva, gradnje zadubina, portvovanost i drutvenost, oseaj kolektivne
odgovornosti (Mitrinovi, 1924: 1922).
IMANENTNI CENTRALIZAM
Pred ratove 90-ih, deo srpske intelektualne elite estoko je odbijao svaki razgovor
o konfederalnom preureenju Jugoslavije, sa tezom da je konfederacija neto najgore
to se Jugoslaviji moe dogoditi (K. Mihajlovi, Politika, 24.08.1991), odnosno da jedini
rasplet jugoslovenske krize koji moramo po svaku cenu spreiti je konzervacija
Jugoslavije kao saveza drava (M. Markovi, u: Vueli, 1992: 166), pri emu se,
167
uzimajui u obzir politiki trenutak kada su navedeni stavovi izlagani, i rat smatrao boljim
reenjem. Jedan od moguih motiva za ovako tvrdo zastupano uverenje moe se pronai
i u starim tezama o centralizmu kao prirodnom obliku ureenja za Srbe, nasuprot
neprijateljskom federalizmu Hrvata, koje su se u talasima javljale i pred oba svetska
rata.
Znaajno je napomenuti da su ovakve ideje, identifikujui srpski nacionalni interes
sa centralistikom dravom direktno dovodile u pitanje jugoslovensku dravu, ime su
pogaale egzistencijani interes srpskog naroda jer se on, izdeljen i rasut, u njoj, prvi put
u svojoj istoriji, naao u celini (Perovi, 2000: 40).
Slino savremenom Samardiu koji tvrdi da je srpski narod bioloki
onesposobljen pao na hrvatskom pitanju jer prvi ljudi u Srba doslovce nisu bili svesni
razmera one opasnosti koja je proisticala iz njihovih predloga da se drava preudesi u
federaciju u koju bi se uneli i elementi anacionalnog, etnikog i pokrajinskog (R.
Samardi, 1991: 174), tako je nekada i Jovan Radoni pisao da je jo srednjovekovnoj
dravi ometan razvoj kada su separatistike tenje srpske vlastele odnele pobedu nad
idejom centralizma (Radoni, 1912: 21). Ili Stanoje Stanojevi, koji je, nateui ideju
nacionalne drave u duboki srednji vek, pisao o separatizmu, tvrdei da pod Duanom
separatistike tenje vlastele nisu mogle da se razvijaju, da bi posle njegove smrti
odnele pobedu. Tvrdio je da su u junim krajevima gde je etniki elemenat bio stran,
separatistike tenje ile iz tih razloga, dok je u krajevima gde je etniki elemenat bio
srodan, vreno etniko nivelisanje pa se nije javila tenja za izdvajanjem iz srpskog
dravnog ivota (Stanojevi, 1931: 5). Pred Drugi svetski rat, a kao odgovor na tadanje
stvaranje banovine Hrvatske, autori su pisali o srpskom konceptu homogene drave u
kojoj su se ljudi izmeu sebe poznavali, svi su bili kao jedna velika porodica, jer je
gledite Srba bilo da je jedino mogua drava koja nastaje na jednom nacionalno, rasno,
entiki homogenom tlu, odnosno da je Srbima izgledalo nemogue postojanje ma kakve
drave koja ne bi bila zasnovana na istom naelu homogenosti i centralizma
(Gregori, 149 1942: 30). Bilo je i teza koje su implicirale duboku utemeljenost centralizma
kod Srba, koji je ponikao iz jednog vekovnog oseanja pravnog i iskustva istorijskog
samog srpskog naroda, jo od postanka njegove drave u Rakoj, poetkom IX veka a
kada se sa centralizma prelo na autonomije drava je propala. Verovalo se da su Srbi
bili nepokolebljivo za centralizam i to svi Srbi po svima svojim pokrajinama u zemlji to
je proisticalo iz njihovog dravopravnog oseanja koje je bilo nemenljivo jo od poetka
srpskog istorijskog ivota, jo od srednjovekovne drave Rake i Zete (Dui, [1942]
1990: 96, 196).
I u karakterologiji Jugoslovena prisutne su iste osobine, tenja za to slabijim
oblicima socijalnih stega i uporno uvanje bioloke srodnike osnovice drutvene
zajednice, sa jakim atavistikim nagonom vraanja na taj prvobitni biosocioloki stepen
(Dvornikovi, [1939] 1990: 750).
149
Gregori Danilo, dr, urednik Vremena pred Drugi svetski rat.
Sami sebi neprijatelji

Kad je re o srpskom veliju i slavi, onda su svi Srbi naa
draga braa, a kad taj dragi brat doe k nama, mi ga jedva
trpimo. Moda zato to je pre zemana doo (ujovi, [1868] 1974:
334).
Srbima je mnogo i to kodilo to ona frakcija, koja je na
barjaku istaknula ovinizam, stvorila si za obim svoje politike jedan
discipliniran reglaman [...] po kojem svaki onaj koji se ne povinuje
njihovim nazorima, ima biti ostrakizmom utuen, ima biti iz itulje
Srba izbrisan. Sami za se su nainili javno mnjenje po kojem
svakog trabalo je igosati kao zla Srbina, koji se tom kumiru javno
ne klanja. [...] Merilo se na kantaru rodoljublje, kog jezii je
ovinizam regulisao [...] Dobili smo nov politian renik i nove,
donde nepoznate, fraze, kao kristalj karakteri, elik karakteri,
svestan Srbin, svestan narod. No bilo je u tom reniku i protivnih
tomu izraza, koji anatemiu sve one koji kazuju da je sve to
budalatina. [...] Tako, bilo je koji su po njima besovesni,
feudalna, klerikalna prodata pera, crna eta, maaroni i kakovih
jo tu imena nije bilo da protivnike pred narodom ocrne. [...] Samo
sloga, to se dovikivalo s one strane, i anatema na one koji nisu
bili s njima sloni (Ignjatovi, [1881] I, 1989: 364365, 392393).
Ko je dakle kriv, to u Pantinoj Istoriji ima i pogreaka?
Svakako Ruvarac, taj dumanin naroda srpskog i neprijatelj
svega (Ruvarac, [1885] 1934a: 192).
Tih ideja Ruvarac se sa iskrenom strau, ak sa
borbenom nasrtljivou, drao celoga svog ivota. I nita nije bilo
prirodnije no da glupost, neznanje, duhovna lenjost i la skoe na
ovog jeretika i naunoga prevratnika. Izdajnik Srpstva, neprijatelj
zavetne misli, razoritelj narodnih svetinja, tako su ga pozdravljali
mikrokefali koji su poplavili nau dobru zemlju. I ta divljaka
mrnja na oveka od istine nije se ugasila ni na samome grobu.
Jo jue, jedan rakcionarni i ovinistiki list beogradski nita drugo
nije imao da kae nad grobom velikog naunika, koji je inio ast
naem narodu, no da je proveo sav svoj vek bacajui naune
nihilistike bombe (Skerli, [1905] III, 1964: 9).
esto varirana teza u romantiarskom nacionalizmu XIX veka govori da su Srbi

sami sebi najvei neprijatelji. Danas je uglavnom preraena u uverenje da svako
odstupanje od onoga to savremeni nacionalizam podvede pod pojam nacionalnog
169
interesa i nacionalnog programa moe da bude oznaeno samo kao izdaja. Prividno
samokritian stav sami sebi neprijatelji najee je proisticao iz tumaenja da je politika
elita nedorasla zbivanjima, da je inferiorna ili korumpirana, da se kvari pod stranim
uticajima, da dela za tue interese. Pored politiara optuivani su i istoriari zbog
kukaviluka, ali najee su kritike trpele konkretne istorijske linosti Vuk Brankovi,
Arsenije arnojevi i Vuk Karadi. U ovom krilu intelektualaca sva trojica su
simbolizovala greh prema naciji (nesvesnu) izdaju njenih interesa, a posredno i njenu
propast. Vuk Brankovi 150 simbolizuje izdaju koja je kotala naciju drave i slobode,
Arsenije arnojevi 151 izdaju koja je kotala naciju Kosova kao neupitno srpske zemlje,
Vuk Karadi 152 izdaju koja je kotala naciju umanjenja broja Srba zbog odsustva
150 Danas se moe uti da duh Brankovia ui u mnogima od nas i da latinska mudrost Divide et
impera zavadi pa vladaj nalazi plodno tle za realizaciju upravo na ovim naim prostorima (Mari,
1997: 15). Daci tvrdi da Vuki brankovii traju ve est vekova i trajae, trajae sve dok su Srbi na
iskuenju i dodaje: Mora to tako biti. Narod opredeljen (kao celina, dakle: kao narod) za nebesko
carstvo stavlja svakog svog pripadnika pred teka iskuenja, jer su tegobni puti u nebesko carstvo.
Zemaljski putevi su laki, stoga se uvek nae neko ko njih bira. Taj ulazi u porodicu Brankovia (Daci,
1997: 46). Jo je Milojevi pisao o srpskim izdaicama i izrodima koji trae pomo sa strane, pa je
putujui po Staroj Srbiji traio, ali nije naao ono mesto gde je bio grob prokletog i crnog izdajnika
Vuka Brankovia. ak je tvrdio da su mu Turci u Kruevcu podigli tulbe nad grobom, iz blagodarnosti,
to su, pomou njegovom, zadobili carstvo na Kosovu, ali je narod tulbe nad grobom prokletog Vuka,
razsipao sasvim; kosti mu sagoreo; pepeo razvejao po vetru, pa je zakljuio da je strana i velika
osveta narodnja, nad onim, sa koga jo ami i robuje, lep primer svima, koi, ako ih ima takvih, misle i
rade, kao prokleti Vuk Brankovi (Milojevi, 1871: 8, 4546). I Gopevi je verovao da je izdaja
doprinela porazu srpske vojske na Kosovu, ali nije verovao da je ba Brankovi bio izdajnik (Gopevi,
1890: 225). Po Vasiu, predanje o Vuku Brankoviu bilo je krvava rana narodna (Vasi, 1919: 87), a
Joksi je beleio: Sve je to lepo brate i fakultet i istorija, ali i Vuk Brankovi i Arsenije arnojevi bili su
najobrazovaniji ljudi onoga vremena, pa najvee pogreke poinie, a mi ne vidimo danas ba nikakve
koristi od toga, to njima istorija sudi (Joksi, 1898: 21).
151 Gopevi je pisao o Arseniju arnojeviu kao patrijarhu, iji spomen srpski rodoljub s pravom
proklinje jer se rei na nesreu da se sa narodom iseli (Gopevi, 1890: 220), a Hadi-Vasiljevi je
smatrao da su najvie zla uinili srpskom narodu sami njegovi duhovni glavari vodei ga u seobe
(Hadi-Vasiljevi, 1906: 64).
152 Ma koliko slavljen kod Srba i kuen kod Hrvata to je svojom teorijom o Srbima svima i svuda
umanjio njihov broj, Vuk Karadi je kritikovan i od strane pojedinih srpskih intelektualaca. I danas, kao i
pre sto godina, ima intelektualaca koji smatraju da su njegove greke u nacionalnom radu velike. Razlike
su samo u nacionalnom pravcu u kome je Vuk osiromaio Srbe. Autori s poetka veka su Vukove
greke smetali u kontekst dravnih aspiracija prema jugu, pa je kritikovan to je za Skoplje pogreno
tvrdio da je u Makedoniji (Hadi-Vasiljevi, 1906: 27); to je saoptenjima o bugarskom jeziku i
tampanjem ogleda na tom jeziku doprineo jaanju "separatistikog bugarskog pokreta (Novakovi,
1906: 72); to nije prouio jezik Maedonaca, o njima nije pisao, te se nai suparnici Bugari hvataju i za
tu okolnost tvrdei: da tobo ni sam Vuk nije smatrao Maedonce za Srbe, to je prosta neistina
(Ivani, 1908: 150); to mi Srbi imamo najvie da zaalimo to Vuk nije ni do Nia dolazio, jer da je bio
barem do Skoplja danas bi se makedonsko nareje a sa njim i makedonsko pitanje, sasvim drukije
smatralo no to se smatra (Tomi, 1918: 47); to se samo sluaju moe pripisati, to su ba nareja iz
umadije i Hercegovine postala srpskim knjievnim jezikom", jer, da je Vuk Stefanovi Karadi bio
170
jedinstvenog jezika, jednog dijalekta i pisma ili, sasvim suprotno, zbog raskida sa njenom
aristokratskom prolou.
Ako su pojedinci simbolino ili stvarno obeleavani kao izvrioci nacionalnog
greha, na optem, nacionalnom planu utvreno je niz osobina svojstvenih naciji i njenom
karakteru koje su bile odgovorne za nepovoljna istorijska zbivanja po itavu njenu
egzistenciju. Autodestruktivni elementi identifikovani su u srpskoj neslozi, zatim u
ispoljavanju nekih osobina koje su obeleavane kao nacionalno svojstvo, a negativno su
delovale na poloaj naroda i, na kraju, u stalnom prisustvu izdajnika. Ako se o
karakternim osobinama naroda koje prouzrokuju tetu govori sa alom to je tako, a
okrivljuju se uglavnom srpske voe u raznim vremenima (nekad vlastela, danas politiari),
koje su zbog korumpiranosti i osobina dolih sa strane, svesno ili nesvesno, inile loe
narodu, o nacionalnim izdajnicima se govori sa mrnjom slinom onoj koja se ispoljava
kada se govori o konvertitima. Razlozi se mogu pronai u rasprostranjenom uverenju o
jedinstvu kolektivnog bia, gde niko ne voli sebe kao to voli naciju, to je stvorilo i
Vuka Brankovia koji nije spreman da za vie ciljeve ili, savremenim renikom reeno,
za nacionalne interese koje definie duhovna aristokratija rtvuje sebe i svoja
uverenja.
Tvrdnje da postoje pokrajine sa boljim i manje dobrim Srbima, da su Srbi bolji na
selu nego u gradu, da su bili bolji u prolosti nego u sadanjosti, proistiu iz stalne
Makedonac, po svoj prilici, podigao bi nareje svoga zaviaja na stepen knjievnog jezika (Nei, 1919:
24); to je napravio fatalnu pogreku a fatalnost te pogreke je u tome to je proputeno da se pri
formiranju narodnog knjievnog jezika uzme u obzir naroito argon i dijalekt Pomoravlja i Povardarja; a
da je to uraeno sve bi druke bilo (Petrovi, 1934: 57); to se tvrdilo da meu mnogim srpskim
pogrekama u prolosti spada i sastanak Vuka Karadia sa hrvatskim knjievnicima (1850) u Beu pa
da toga sastanka nije bilo, Srbi bi sebi pritedeli zadovoljstvo da docnije na maternjem jeziku itaju i
uju istoriske i knjievne otimaine (Psunjski, 1944: 93). Savremeni autori prigovaraju Vuku sasvim
drugaije nacionalne greke nastale u odnosu prema mogunostima uspostavljanja jedinstvenog
nacionalnog identiteta. Po njima je Vuk ostavio u naslee podeljenost naeg knjievnog jezika jer je
zadrao nereeno pitanje ekavskog ili ijekavaskog izgovora budui da na uoptavanje ekavice, on nije
ni mislio, ili nije hteo da misli (Ivi, 1994: 36), ili je izvrio osiromaenje starog srpsko-slovenskog
jezika (Jeroti, 1995: 89).
Pored Karadia napadan je i Danii. Poetkom veka Dragaevi je pisao: Danii [je] istina
Srbin ali koji niti se u srpskoj zemlji rodio, niti je jezik meu Srbima uio, nego sve svoje znanje o jeziku
pribavio glavno u Beu, od ljudi koji ive Srbe ne poznavae [...] Izuiv provincijalni jezik severnih
pokrajina srpskih, i to iz renika Vukovoga, koji je samo severnu Srbiju obuhvatio, i izuiv ga na osnovu
nauke, koju su po tome provincijalnom jeziku izveli Ne-Srbi on je, jadan, zamiljao, da se taj jezik, koji
je on izuio, govori i na Kosovu i u Skoplju i u Prilepu; a jezik, koji se nalazi u poveljama srpskim kojim
su, dakle, govorili Nemanja i Duan i Marko da je to tek stari jezik, koji se danas nigde ne govori, nu od
koga je, moda, postao ovaj koji on zna. Kako ogromna zabluda! I filolozi srpski, uzev ovaj jezik severnih
Srba za knjievni, oglasie ga kao pravi srpski [...] Kako ogroman greh! [...] Severni jezik srpski jeste lep i
prijatan. On je i gibak i zvuan. Ali njime nisu govorili oni ija dela mi uzimamo za svoju istoriju. Junim
jezikom srpskim nije opevana divna epopeja srpska; ali su na njemu napisani srpski carski zakoni, i njime
je upravljana srpska carevina (Dragaevi, 1902: 57).
171
potrebe dela srpskih intelektualaca da pronau uzroke nesaglasnosti svoje vizije

karaktera nacije i onoga to su oko sebe videli. Nacija je u njihovoj viziji bila lepa,
plemenita, hrabra, velika i, iznad svega, jedinstvena i (duhovno i karakterno) ujednaena,
a oko sebe su videli siromatvo, nejednakost, odsustvo slinosti, nepokoravanje
proklamovanim nacionalnim interesima, malu dravu i nepostojanje stalno prieljkivane i
od nekud obeane veliine. Nacionalistiki deo intelektualne elite u Srbiji nikako nije eleo
da se suoi sa realnou i da svoje ideje gradi na njoj. Naprotiv, nezadovoljstvo u susretu
sa stvarnom, a ne umiljenom nacijom, teralo ih je sve dublje u iracionalno.
NAJBOLJI DEO SRPSTVA
Kada se itaju stari autori primetno je konstantno nezadovoljstvo onim to je u
raznim vremenima predstavljala Srbija, kako pre sticanja nezavisnosti tako i posle, pa ak
i posle prvih proirenja teritorije. Istovremeno, moe se uoiti stalna potreba da se
identifikuju pravi Srbi, pa su oni, u zavisnosti od politikih okolnosti, ali i pozicije samih
autora, prepoznavani ili u Srbijancima ili u Srbima van Srbije. Zanimljivo je da
osamdesetih godina aktivirana teza kako drugi iz neprijateljskih pobuda dele nacionalni
korpus na Srbe i Srbijance dobija sasvim drugaiji smisao kada se itaju autori
nacionalistike provenijencije. Pokazuje se da drugi, i kada su imali paklene namere
razbijanja srpstva, nisu morali da trae argumente za njihovo meusobno razlikovanje.
Najbolje argumente pruali su upravo navedeni intelektualci.
Nezadovoljstvo Srbima iz Kneevine je bilo stalno prisutno, bilo zato to su
ostvarivi slobodu za sebe zanemarili brau, bilo zato to nisu tako dobri Srbi kao oni
iz neosloboenih krajeva. I po starim i po novim piscima najee su ovi drugi vei i bolji
Srbi. Zavisno od trenutne vanosti teritorije za irenje drave, as su najbolji Srbi u Crnoj
Gori, as u Makedoniji, as u Bosni i Hercegovini. Retko su najbolji oni u umadiji.
Istovremeno, to je opet kontradiktorno, bilo je autora koji su pokazivali otvorenu
netrpeljivost na primer prema Srbima iz Vojvodine, glorifikujui srbijanskog seljaka i
njegov primat u sposobnosti nacionalne identifikacije.
Po savremenom Zurovcu lua kosovskog mita jae plamti u provincijama u
Srpskoj Hercegovini i Srpskim Krajinama, nego u srpskoj metropoli, gdje tinja neugasivom
snagom mona da se rasplamsa kad vjetrovi ponienja postanu suvie jaki i bezobzirni
(Zurovac, 1997a: 118). Amfilohije Radovi smatra da je narod u Hercegovini i Bosni
najzdraviji i naistiji deo srpskog naroda (Jagnje Boije...,1996: 266), a Radivoje
Marinkovi da Crnogorce, ako izuzmemo odrode tipa ukanovia, krase najistije i
najplemenitije osobine srpstva (Marinkovi, 2000: 39). Na slian nain su i nekada autori
pokuavali da utvrde odnos izmeu Srba i Srba, razloge njihove meusobne netrpeljivosti
i jainu srpskog oseanja u pojedinim krajevima.
Iako je spadao u retke autore koji su se kritiki odnosili prema meusobnom
animozitetu Srba iz raznih krajeva, ni ivojin ujovi nije odoleo da, objanjavajui odnos
172
prema Srbima iz Austrije, odmeri kod njih prisutnu koliinu patriotizma. Navodei kako se
Srbi ponaaju prema Srbima iz raznih krajeva, 153 tvrdio je da su Srbi iz Austro-Ugarske
kultivirani i prirodno nadmoiji prema ovostranim Srbima, pa je otuda bilo prirodno
neprijatno oseanje slabijeg u borbi sa jaim. Drugi momenat pronalazio je u njihovom
karakteru, smatrajui da nisu ni najmanje patrijoti ovoga kraja srpskog, a ta
indiferentnost (ravnodunije) austrinskih Srba, po njemu, ne podlee nikakvoj sumnji.
Pominjao je i birokratsku konkurenciju koja mnogo doprinosi uzajamnoj mrnji te brae
(ujovi, [1868] 1974: 334338).
I Milojevi je uoavao razliku u patriotizmu Srba iz razliitih krajeva, ali u korist
Srba van Kneevine, zakljuujui da oni potuju i uvaavaju svoje, dok veina nas u
kneevini, osim svoga efa i sebinosti, i neznamo i neemo da znamo nita ta je ovamo
i ta se dogaa! Mi ivimo samo za se i za svoje najblie, kao da smo sve na svetu
postigli i u svemu se usavrili! Nas, vrisak, pla [...] nae roene i najroenije brae, kao
da ni najmanje nediraju (Milojevi, 1871: 133). Sasvim suprotno je mislio Milojko
Veselinovi koji je pisao da su svi do pre kratkog vremena uili i popovali nam, da samo
gledamo na Bosnu ponosnu, jer je samo to srpsko!! a sve je ostalo tue, pa i Morava!!!,
zakljuujui da je to spekulantsko uenje, ali i tvrdei optimistiki da se stvar srpska
okrenula na bolje i uputila na prei i pravi put, to jest ka sreditu Srbije (Veselinovi,
1888: 3536). Za Hadi-Vasiljevia najbolji Srbi su as bili u Makedoniji, gde su
zajednike uspomene uinile da se srpski narod u tim krajevima toliko duhovno sjedini i
kristalie, da je on, danas, jai no igde u Srpstvu, a as u Bosni gde je onaj deo
srpskoga naroda, koji nosi u sebi najpregnantije osobine srpskoga naroda (HadiVasiljevi, 1906: 41, 75). I za Cvijia narod Bosne i Hercegovine predstavlja jedan od
etnografski najsveijih i najjaih delova srpskoga naroda i ini nerazdvojnu celinu s
narodom zapadne Srbije, Novopazarskog Sandaka i Crne Gore, koji najbolje predstavlja
osobine srpske rase, jer je to narod ne samo etnografski sve i jedar, ve znatno
uestvuje i u radu na kulturnom jedinstvu srpskoga naroda. To je dakle centralni i jedan
od najdragocenijih delova srpskoga naroda, srce srpskoga naroda (Cviji, 1908: 2223).
A Stojan Proti je u polemici sa novosadskom Zastavom pominjao staru novosadsku
bolest, da oni, Novosaani, dre klju od srpske politike, a mi ovamo u Srbiji niti umemo
da vodimo srpsku politiku, niti znamo ta je srpska politika, pa je zakljuivao da ako je
negda Novosaanima to moglo prolaziti, to sada ne moe. I oni treba da izbiju iz glave tu
bubicu. Prigovarao im je da ele da se istaknu kao neki naroiti branilac Srba u Bosni i
Hercegovini pravei se njima boljim prijateljem od nas (Hrvatske prilike..., 1911: 124,
146).
153 Prema Srbima iz Stare Srbije na priliku, i iz Ercegovine mi se dosta uljudno ponaamo i barem
mrnje prema njima nememo ni ukoliko. Prema Bonjacima ve ne stojimo tako, a prema Srbima iz
austrinske esarije stojimo pet puta gre negoli prema Bonjacima. Po obileenom gore pravilu, Srbi
austrinski neto su pred nama krivi, Bonjaci takoe, premda mnogo manje (ujovi, [1868] 1974: 335).
173
Tihomir orevi je pisao da se doseljeni narod nije razlikovao od onoga u Srbiji

jer svi pogledi i sav mentalitet bili su im isti. Govorei, meutim, o Srbima iz Austrije
konstatovao je da je i meu njima bilo estitih ljudi koji su iz rodoljublja dolazili, ali broj
takvih ljudi nije bio veliki. Veina je dolazila kao u obetovanu zemlju sa nadmonou
koju drahu da imaju nad domorodcima, pa su Srbijance smatrali za varvare, koji su
jedino kadri rukovati orujem, ali nesposobni da sobom upravljaju, te tako dakle da su oni
sami pozvati da ih obrazuju i prosveuju. I on je verovao da su se znatno razlikovali od
Srbijanaca i da zbog svog mentaliteta nisu bili mnogo u volji primitivnim, ali krutim,
trezvenim i prirodnim Srbijancima, pa se meu njima rano javio antagonizam. Slino je
pisao i o doseljnim krajinicima koji su bili skroz nedisciplinovani, osioni, pretenciozni,
nervozni to su napustili svoje ognjite, nenaviknuti na nove prilike (orevi, 1924: 61
62, 6977).
Velmar Jankovi je pravio razliku u mentalitetu Srbijanaca i preana bez obzira
na nacionalnost, pa je beleio da se Srbijanac oseao ponien tutorisanjem preana iza
kojeg nepoverljivo sluti austrijantinu (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 107). Urednitvo
asopisa Srpskog kulturnog kluba je imalo svoje favorite meu Srbima, piui o Srbima u
Hrvatskoj kao uzornom srpskom elementu, plemenitom delu Srpstva (Jako srpstvo...,
[1940] 1991: 111112), dok je u posleratnoj emigraciji Lazo Kosti beleio da u Bosni ivi
oko etvrtina najiih Srba (Kosti, [1959] 1992b: 158).
KRIVI SMO MI MI NE VALJAMO
Teza da su Srbi esto sami sebi neprijatelji pripisuje se ponekad karakternim
svojstvima nacije, ali jo ee odreenim grupama, intelektualcima, politiarima pa i
istoriarima, naravno onim koji nisu bili srpemni da dalje razvijaju i ire mitologiju
nacionalizma. Zato nije sluajno da nijedan istoriar u proteklih vek i po nije toliko
osporavan od ovog krila intelektualaca koliko utemeljiva srpske kritike istoriografije,
Ilarion Ruvarac. 154
154Jaa
Tomi je pisao da je posle Slivnice poelo omalovaavanje Srba kao raslabljenog naroda,
koji nema ivotne snage, to je, po njemu, uticalo na malaksavanje onih koji su bili slaba duha, pri
emu posebno apostrofira Ilariona Ruvarca: Ta malaksalost se najvema ogleda u docnijim istorijskim
radovima uenog grgetekog arhimandrita Ilarijona Ruvarca [...] svi Srbi kojima se Srbin ponosio, ili nisu
ni postojali ili su bili probisveti, vindleri, lae i varalice. Ruvarev nain pisanja istorije poeo je dosta da
osvaja. Kod njega upravo i nema Srba, nego su skoro svi Grci, Bugari, Cincari, Cigani (Jaa Tomi,
1913: 1920). Na drugom mestu on kae: Mi imadosmo u sebi dosta Ruvarevog. Svi su nam bili
Cincari, Cigani, Bugari, Grci, samo ne Srbi (Tomi, 1914: 23). Joksi citira pismo prijatelja o Ilarionu
Ruvarcu da bi potvrdio da nauen ovek kad zadre na jednu stranu, ne odstupa ni poto od svoga
rezonovanja, to ne slui na ast takvim da ih nazovem nauenjacima, odnosno da bi pokazao kakva je
alosna svedodbu o poznavanju srpskih zemalja i naroda u njima, i za jednog obinog Srbina, a jo
alosnija za jednog srpskog istorijopisca kao to je g. Ruvarac (Joksi, 1898: 24-25). Slino je pisao i
174
Danas se esto tvrdi da "opustili smo se i zapustili, prepustili smo se svojim loim
svojstvima, sami sebi najvei smo neprijatelji" (osi, 1992a: 213), odnosno, da "stalno
ponavljamo iste greke", uz pitanje "da li smo mi sami sebi najvei neprijatelji" (Mileusni,
1997: 474), ili konstatacija da "koren naih sadanjih nevolja moramo traiti i u nama
samima. Glavni neprijatelj je ipak u nama: to je naa naivnost, naa bahatost bez pokria,
naa neogranizovanost, nae od danas do sutra (Zurovac, 1997b: 592). Ima i autora
koji veruju da fluidni tok srpskih mana, ta reka srpskog samounitenja mnogoimena je.
Zove se nemar prema sebi, ili lakomislenost pred budunou, ili naivnost pred licem
neprijatelja (Daci, 1997: 115). Nesrea srpskog naroda pronalazi se u njemu samom, u
njegovim nedovoljnim snagama, neslozi i izdajstvu, a ne u nekom drugom, kao i u
prisustvu tobonjih naunika koji su nastavili rad velikih sila i javnih ubica, na Srbe
ustremljenih, a pri tom su zadobili veinu srpskih istoriara (Samardi, 1989: 61-66).
Poast se trai i u srpskim politiarima posle Drugog svetskog rata koji su neupotrebljivi,
poltroni, iskorenjeni iz svog naroda, politiki i nacionalno impotentni (Mladenovi, 1989:
75), u vladajuim krugovima koji su kod Srba razvijali podanika oseanja i tako ih
okretali protiv sopstvenih nacionalnih interesa (N. Samardi, 1990: 61), ili u naivnoj
politici vlade (Tadi, 1992: 141).
Pre sto godina se pisalo da propadamo moralno i materijalno, i nestaje nas, a
uzrok se nalazio u nemarnji i nedotupavnosti stareina optinskih i crkvenih koje su
pogazile svoj ponos i ne brinu za mlae. To su sebine stareine, pa neznanje, nerad,
rasko i ivut upropastie nam najpre spaije i bogatae, pa onda trgovce i zanatlije, a sad
deru prostake, jer je ono uga prilepiva, osobito za nas ponosne u tom. Zakljuivalo se
da je zlo i krivica u nama a ne izvan nas", da mi nevaljamo, da u nama nema vrstine,
a onda ni budunosti ni bia, a nema zato, to nema svesti ni ponosa, da ovoga uda
ima samo u nas, pa se postavljalo pitanje ima li jo koji narod da sam sebe ovako
tamani, ima li alosnijega i sramotnijega znaka po svest linu i narodnu. Anonimni autor
je ponavljao da ne vredimo nita, pa se niko i ne obazire na nas i tvrdio da Srba ima
tako sramotnih, da se uvreeni nalaze, kad im ko kae da su Srbi, a Srbi su, da ne
znaju i ne mare za svoje ime, jezik, veru, a kritikovao je i svetenstvo koje ne prosveuje
narod, kaluere koji su se zanemarili, kole koje su tune i jadne, bogoslovije koje su
emerne i pozivao da priznamo svaki svoje pogreke (Za to na narod..., 1867: 1, 25,
3753). I Kralj Milan je uoavao istu opasnost, koja je negda slavnu dravu srpsku
srednjega veka i sruila, a ona lei u nami samima, u kobnom razdoru, u partijskim
borbama i strastima (u: Proti, 1912: 184). Gopevi je tvrdio da svaka drava mora
propasti usled unutranje svae i partijske mrnje, odnosno da mora da prepukne srce
od alosti svakom srpskom patrioti kad vidi kako se sukobljavaju partije u Srbiji, kako
Srbija i Crna Gora jedna drugu zavidljivo motri i popreko gleda, kako ugarski Srbi sa
eri: Uzalud je tu i hvaljenje Il. Ruvarca i kuenje P. Srekovia, kad se pouzdano zna da su obojica u
pitanju istorije i etnografije Stare Srbije i Maedonije bili neznalice, i kad se zna da su u toj stvari bili lini
protivnici, a inae roena braa tj. neznalica i jedan i drugi (eri, 1922: 84).
175
Hrvatima i svojom braom u kraljevini u neslozi ive, na veliku radost Maara, kako se
Bonjaci izmeu sebe ganjaju, Hrvati i Srbi meusobno mrze, kako se Dalmatinci u
neprijateljske tabore dele, pa taj mora oajno uzviknuti: o, vi Srbi, vi slepi ljudi.
Poruivao je Srbima: Vi pevate jo i danas pesme o Kosovu i snevate o obnavljanju
nekadanjeg veliko-srpskog carstva; mislite li vi, da je dovoljno, ako se samo peva? Zar
ne kuca u vaim grudima srpsko srce, koje plamti za veliinu otadbine [...] umesto da
pomaete brata u nevolji, rado se radujete njegovome zlu, a ne pomiljate, da ete vi
sami na red doi, kad va brat padne (Gopevi, 1890: 226227). Piroanac je smatrao
da s ustavom i zakonima mi ivimo pored ustava i zakona pa je glavna mana u nama a
ne u ustanovama, jer kad bismo mi zbilja razumevali dejstvo ustanova, i umeli ceniti
njihovu vrednost, mi bismo ih umeli i zadobiti, i potovati i sauvati, a ne bismo davali
odvratan prizor celom obrazovanom svetu, da pljeskamo i kad nam se daju i kad nam se
oduzimaju. Verovao je da ako u jednom narodu nema ni dovoljno svesti, ni dovoljno
smelosti da se opakoj vladavini ljudi stane na put, onda nisu krive samo ustanove ve je
za to kriv sam narod, kriva je ona klasa ljudi, koja u takvom narodu rukovodi javne
poslove (Piroanac, 155 1895: 79, 93). I Ivan Ivani je najveeg krivca za neuspehe
nacionalne politike pronalazio kod kue. Piui o uspesima bugarske propagande u
Makedoniji tvrdio je da su za to Srbi iz Srbije najvei krivci, pa se pitao: Gde su tada bili
Srbi? Nisu imali kad od dinastikih i unutranjih boraba, a slabo su i mislili na Maedoniju,
kolevku srpskog carstva (Ivani, 1906: 155). Stojan Proti je pisao o slabom voenju
rauna o Srbima van granice Srbije, o nedovoljnoj bratskoj ljubavi i oseanju dunosti
prema svima delovima naega narodnoga zadatka, zbog ega su Bugari nesmetano irili
svoje pretenzije na Makedoniju (Proti, 1912: 28). Po Velmar Jankoviu, stara navika da
druge okrivljujemo ubija narodno-dravnu udobnost i natee nam savest (Velmar
Jankovi, [1938] 1991: 91), a po Slobodanu Drakoviu glavni neprijatelj je u nama, jer
sve nedae koje nas pritiskuju, sva zla koja nas tite imaju isti izvor, slabost Srpstva,
pa Srbi vie ne lie na sebe (Drakovi, [1940] 1991c: 107108). Smatrao je da je
propast sigurna ako se nastavi jugoslovenskim putem, jer to smo mi sami ubijali Srpstvo
jugoslovenstvom, to je unikum u istoriji oveanstva, dodajui da otkad ovek hoda
zemljom nigde nije zabeleeno: da ceo jedan narod, i to posle hiljadu i tri stotine godina
ivota, slavnijeg i legendarnijeg od svih, lati se posla da izvri duhovno samoubistvo.
Tvrdio je da zavaeni, slaba duha, meki, prijatelji celom svetu, Srbi ne predstavljaju
nikakvu snagu, jer nemaju zajednike svetinje, nemaju ideala koji bi proimao sve due i
sva srca, pa je propast prouzrokovana kukavilukom da se brani opstanak nacije
(Drakovi, [1947] 1990: 108119).
155
Piroanac Milan (18371897), politiar.
176
IZDAJA
O nacionalnim izdajnicima i izdaji pisalo se uglavnom u smislu kletve za
nepristajanje uz veinsko miljenje, i to u vremenima odsustva spremnosti da se
postavljaju pitanja o opravdanosti postavljenih nacionalnih interesa i proveravaju
izabrani politiki putevi. U istoj ravni sa neprijateljima, bilo da su to susedni narodi ili
velike sile, odgovornim za neuspenu realizaciju postavljenih politikih ciljeva, a kao
sastavni deo uverenja da sloga reava sva pitanja, izgraena je pria o izdajnicima kao
najlake objanjenje neuspeha nacionalistikih zahteva. Kako je savremena produkcija
teza o izdajnicima, mondijalistima, pacifistima (to su pojmovi koji se u
nacionalistikoj retorici danas koriste kao sinonimi) iz ratova 90-ih tolika da bi bila
potrebna itava knjiga samo da se sistematizuju, ovde e biti navedeni, samo kao
ilustracija, stavovi ve citiranih autora. Pojam izdaja, koji oznaava nepristajanje na
nacionalistiku homogenizaciju, kao i pojam sloga, u suprotnom znaenju, u prolosti su
mnogo ree korieni nego danas. Danas se uglavnom tvrdi da drugi, tj. neprijatelji,
redovno nalaze podrku raznoraznih srpskih izdajnika (Gluevi, 1992: 615), da su
nosioci izdaje dobrim dijelom nai intelektualci (Radovi, 1996b: 266), da izdajnici
svoju progresivnost dokazuju antisrpstvom, to je nacionalni sindrom iz turskih
vremena, tj. sindrom roba, jer se u turskim vremenima na taj nain titila glava. U
evropskim vremenima, meutim, ne biti Srbin, to znai biti Evropejac. Tvrdi se da su
srpski anacionalisti udesan ljudski soj, imoralisti meu kojima je mnogo ovinista, da
mrze samo Srbe, da su to Srbi koji smatraju da su emancipovani i napredni onoliko
koliko su manje Srbi, da su to skorojevii, konformisti, iluzionisti, inferiorci,
nacionalni mazohisti, duhovni i politiki satrapi i saradnici antisrpske koalicije (osi,
1992a: 62, 119, 184185).
Ve je arhimandrit Visokih Deana Hadi Seravim Risti, piui o propasti carstva,
konstruisao da su neprijatelji najmili neke od vlastela srbskih, nedostojne potomke
porekla Nemanjina, koji su rukovoeni sebinim interesima postali orue za ostvarenje
ideja inoplemenih naroda (Risti, 1864: 3), a autor s kraja veka zakljuio je svoju knjigu
porukom izdajnicima: Svakoj hulji na sveteni ivot, koji ga je mlijekom odranio, moe
se rei: Pi erbeta iz ee sveeve! Al sjekiru ekaj meu ui (Medakovi, 156 1895: 99).
Posle Drugog svetskog rata, u srpskoj emigraciji, pojam izdaja dobio je novo znaenje, u
eksplikaciji da je u osnovi naeg srljanja u propast izdaja odgovornih, kako u smislu
nedoraslosti dravnikim poslovima i dunostima, tako i u smislu rtvovanja srpskih
interesa nesrpskim (Drakovi, [1947] 1990: 40).
156
Medakovi V. M. G. Milorad (18241897), novinar, lan Srpskog uenog drutva.
Kvarenje nacije strani uticaji

ta upravo znai taj isti narodni karakter? Da li ga
pisac vidi u etnikim osobinama rase? Etnografi, etnopsiholozi i
antropolozi rei e mu da danas u nauci teorija rasa slabo vai, da
se danas smatra da su i najistije rase melezi toliko puta ukrteni i
meleeni. Narode treba primiti onakve kakvi su, kao plodove
vekovnoga ukrtanja i meusobnog uticaja; ceo njihov razvitak
sastoji se ba u tome nakalemljavanju. Za nauenjaka ne postoji
nikakvo overeno i nauno merilo po kome bi delio ono to je
strogo nacionalno od onoga to je nenacionalno, ono to je
nakalemljeno od onoga to je samoniklo (Skerli, [1902] II, 1964:
300).
Iz shvatanja o organskoj sutini nacije proistie i uverenje o njenoj starosti,

autentinosti i nepromenljivosti. Kako su intelektualci ipak, suoavajui se sa savremenim
stanjem i izgledom nacije, bili u prilici da uoe njenu nesaglasnost sa idealnom vizijom
koju su sami konstruisali, i kako je lepota uvek bila na strani vizije, a ne na strani
stvarnosti, traili su se uzroci te nesaglasnosti i odsustva opisivane lepote. Prvi i najvaniji
faktor kvarenja nacije pronaen je u stranim uticajima, optuivanim za sva zla koja su
je snalazila. Strani uticaji bili su uvek primereni vremenu i tada aktuelnom neprijatelju.
Nekad su to bili uticaji vizantijski, nekad turski, nekad evropski, nekad komunistiki, ali
uvek su bili tui, i najee nacionalno odreeni. Kvarenje nikada nije bilo autentino,
a posebno se nikada nije postavljalo pitanje da li je ideal autentian i da li je on ikada
postojao. Potpuno se zaboravljala injenica, jo u XIX veku poznata, da "ako se narodna
snaga zatvori od spoljnog djelovanja i obraa [se] samoj sebi, neizbjeno e ostati
neplodna (Solovjev, [1884] 1995: 38). 157
Iz uverenja da strani uticaji kvare naciju, tj. da joj menjaju uroen karakter i
autentina svojstva i time razbijaju njeno organsko (duhovno) jedinstvo, proisticao je
due od jednog veka ponavljan zahtev o nunosti ouvanja autentinosti, vraanjem na
157 Narod uporeuju sa drveem, govore o vrstini korijena, o dubini zemljita. Zaboravljaju da i
drvee da bi donosilo cvijet i plod, mora ne samo da se dri korijenom za zemlju, nego i da se uzdie
nad zemljom, mora biti otvoreno za spoljne uticaje, za rosu i kiu, za slobodni vjetar, za sunane zrake.
[...] I to vie prihvati te blagotvorne uticaje, to se vie njima ispuni, bie i jae i plodotvornije. Na isti
nain, i razvoj naroda e biti uspjean samo u mjeri u kojoj prihvati vaseljenske nadnacionalne ideje
(Solovjev, [1884] 1995: 39).
178
izvorne temelje, na nacionalne brazde, pozivanjem na korenje i ispoljavanjem straha

od iskorenjivanja, odnosno pronalaenjem u prolosti (poto u realnosti nije
pronalaeno) onoga to je prirodno nacionalno svojstvo. Problem je bio u tome to je
veina procesa, institucija ili oblika ponaanja koji su podvoeni pod pojam negativnih
stranih uticaja proisticala, u stvari, iz pojma modernosti, pa se autentinost najee
izjednaavala sa zaostalou. Izgleda sporedno to su sve autentine vrednosti i njihovi
negativni pandani nastali pod stranim uticajima (duhovno nasuprot materijalnog
bogatstva, kolektivizam nasuprot individualizmu, konzervativizam nasuprot modernizmu,
selo nasuprot gradu...) uvek ostajali samo teorijski i knjiki ideali njihovih zagovornika,
primenljivi samo na zamiljeni idealni narod, a bez ikakve ivotne vanosti za njih same.
itava ova stereotipna pria o upravo izgubljenoj autentinosti i pogubnim stranim
uticajima ne bi bila zanimljiva da se njome danas ne objanjava, ne samo prolost ve i
neposredna politika sadanjost. Tako se i zbivanja devedesetih godina u Jugoslaviji vide
kao tenja da se uniti ostatak Srba na Balkanu, a objanjenje trai u zloudnoj pojavi
primitivnog mentaliteta u svetu koji je ogrezao u materijalno bogaenje (R. Samardi,
1990a: 8).
Kao i svaki stereotipni sud, ni navedena tvrdnja nije nimalo originalna. Kao to
savremeni autori lociraju poetke iskorenjivanja u vreme pedesetogodinjeg
komunistikog mraka, a autori iz meuratne Jugoslavije u vreme njenog nastanka, autori
s poetka veka su locirali poetke iskorenjivanja pod stranim uticajima u XIX vek, a oni
iz XIX veka u tursko doba. I svima je zajedniko bilo uverenje da su njihovoj neposrednoj
prolosti, koju su jedino i poznavali, prethodile rajske doline nacionalne autentinosti i
neiskvarenosti. Zato nije udno da su i rodonaelnici ovakvog shvatanja nacije, autori iz
XIX veka, upravo stranim uticajima, koji su razbijali autentinost nacije, objanjavali ne
samo neposrednu stvarnost nacije i njene osobine (koje nisu ni tada bile u skladu sa
idealnom slikom), ve i celokupnu istoriju od razjedinjavanja Duanove drave, pada
pod Turke, odsustva sloge, do pogubnog uticaja nastajuih gradova na ouvanje
autentinosti. Tako uzroci kvarenja nacije idu u dugoj neprekinutoj liniji od surovog
Turina, lukavog Latina ili gramzivog Vizantinca do lanog jugoslovenstva i
pogubnog titoizma. Samo zbog njihovog prisustva i svesnog negativnog uticaja, a
preko nacionalne elite velikaa u srednjem veku, kolovanih na Zapadu u prolom veku
ili kolovanih u komunizmu jue nacija je izgubila svoja izvorna svojstva, iskorenila
se i dola na raskrsnicu odakle jedan (pravi) put vodi u prirodno stanje, u prolost, a
drugi (krivi) u budunost, sa neizvesnom perspektivom njenog opstanka.
iroka je lepeza opasnosti koje, po savremenim autorima, vrebaju naciju od
negativnih stranih uticaja. Od onih koje prete ouvanju autentinosti i ekskluzivnosti
nacije, do onih koje ugroavaju njen bioloki opstanak. U dananjem obliku ova teza
polazi od pretpostavke da treba imenovati preimustva civilizacijske zaostalosti, i
optimalno iskoristiti preimustva zaostalosti i nerazvijenostiti koja su na poetni
intelektualni kapital (osi, 1992a: 175177), odnosno, da je izolacija naa velika ansa
i nesumnjivo prednost (Markovi, 2000: 9).
179
Kod savremenih autora problem stranih uticaja esto se percipira i kao opasnost
po bioloku ekspanziju Srba, to je uslov njihovog opstanka. U skladu s tim je teza da ne
znai da upravo zbog brojnih seoba, kao i svakovrsnih meanja sa raznovrsnim
narodima, ak i razliite rase, nije bilo trajnih negativnih posledica, koje su se odrazile
najvie na prirodan proces sazrevanja srpskog naroda, na njegov karakter, njegovu
samosvest i volju. Polazei od pretpostavke da je srpski narod bio jednom u prolosti
istorije ukorenjen, autor se pita kada je zapoelo iskorenjivanje srpskog naroda.
Odgovor je da se to deava od stvaranja Jugoslavije, odnosno da se strmoglavo
menjanje srpskog naroda odvija pod uticajem ve pre Drugog svetskog rata ozbiljno
naete Evrope, a posle ovoga rata pod uticajem nehrianskog internacionalizma,
besmislenog kosmopolitizma, a sa njima zajedno, vulgarnog materijalizma i ateizma
(Jeroti, 1995: 4245, 78, 194). Sline su i Samardieve teze da su Srbi zapadne uticaje
prihvatali ukoliko nove ideje ne bi dublje ugrozile njihov duhovni integritet, sa naglaskom
na tvrdnji da je taj naroiti konzervatizam bio uzrok ne samo ouvanja ve i napretka
srpskog naroda, kojim je on stekao sposobnost da se brani od tetnih nanosa sa strane,
"da od drugih prima sve ono to, ne napadajui mu korenje, moe koristiti njegovom
nepradovanju. Ovaj autor vidi paradoksalnost srpskog poloaja posle gubljenja
nezavisnosti u tome to je narod sve vie postajao podloan duhovnom kvarenju, a
dubina njegovog moralnog pada moe se meriti pojavom dvostrukog karaktera kod grupa
ili pojedinaca. Zakljuak je da su, iako je taj proces zaustavljen, ostali moralni oiljci na
mentalitetu jednog naroda (Samardi, 1989: 7071, 125126). Ipak, to je vreme u
kojem je pisao bivalo radikalnije i teze ovog autora su postajale takve. Ve je 1991.
zakljuio da su talasi zapadnih uticaja koji su zapljusnuli srpski narod izazvali
poremeaje u toj harmoniji vrednosti, a savremeno doba je podlokalo, istroilo i
najzad oborilo one stubove koji su nekada vrsto stajali znaei glavne vertikale srpske
istorije (R. Samardi, 1991: 171172). I drugi savremeni autori pominju stubove. Tako
se tvrdi da su srpska duhovnost i nacionalna ideologija, nosei stubovi u velikom zdanju
koje tvori srpski nacionalni panteon, sa konkretizacijom ruitelja prepoznatih u
jugoslovenskom razdoblju srpske istorije, odnosno u komunistikoj epohi, gde su posle
poluvekovne hibernacije opet izronili iz kolektivne podsvesti (Batakovi, 1991: 78).
Stari autori su jo ee razraivali ovu tezu tvrdei da su upravo strani uticaji bili
odluujui za kvarenje naroda jo od srednjeg veka. Tako je Vladimir Jovanovi smatrao
da su put divljem osvajau otvorile strasti i grehovi velikaa, kojima duh bee otrovan
uticajima sa strane, da je pod vizantijskim i latinsko-germanskim uticajima, koji su bili
zadahnuti niskom zlobom i strastnom gramzivou, podrivan temelj duhovnoj i politikoj
nezavisnosti Srbskoj. Strani uticaji su se, meutim, razbijali o zdravi duh Srba, i
nemogoe podriti narodni ivot njihov; ali su, na alost, otrovali duh velikaa, i zarazili ceo
spoljanji oblik Srbske drave, pa istorija svedoi o odpadanju velikaa od narodnog
duha i predavanju stranim uticajima, kao i o zlima koja su im presaena i u krv i narav,
a to su samoivost, vlastoljubivo gramzenje i otimanje oko prestola, zavist, zloba,
svirepost, osvetoljubivost, razvratnost due. Otuda se stradanje pod zulumom osvajaa
180
tumailo kao oganj preienja za Srbstvo u kome se narodni duh oistio od sviju
kvareih uticaja sa strane (Jovanovi, 1870: 2526, 3945, 105). Putopisac Milojevi bio
je jo eksplicitniji. Putujui Kosovom i opisujui ljude koje je tamo sretao, pisao je o
nekoliko ekzemplara bez nosa i u ranama od sifilisa, pa je tu pokoru opisivao kao tuu
pogantinu i uljezinu, kao tuinsku poganu uljeztinu (Milojevi, 1871: 76). I umi je
verovao da se svaki narod po neemu razlikuje od drugih naroda, pa i njihov ivot treba
da je skladan s tim osobitostima. Verovao je da narod mora da pozna sebe, a dravnik
mora da otkloni opasnost da ivot naroda uredi po tuim svojstvima, da u organizam
jednoga bia postavi naelo suprotno pravome naelu toga bia jer je rezultat takvih
pogreaka kvarenje i ruenje, u mesto stvaranja i podizanja. Upozoravao je da takve
greke skupo staju i velike naroda, a male narode mogu i same glave stati (umi,
1871: 3).
Bilo je i autora koji su ne samo prihvatali autentinost kao nepromenljivost, ve su
je i glorifikovali. Tako su, recimo, tvrdili da su stari srpski zakoni i obiaji oveniji, nego
ma u koga drugog naroda. Meutim, pod uticajem vizantijskim poeli su da se kvare i
lepi srpski obiaji, iz ega prirodno proistie da najmanje je Srbin sposoban na
zloinstvo iz koristoljublja, a da takve zloine vre stranci, ili Srbi, koji su odrasli pod
stranim uticajem, pa Srbin, koji je roen i odgajen pod uticajem srpskih obiaja i zakona,
ne moe da vri neovena dela za materijalne interese (Vasiljevi, 1886: 9296).
Piui sasvim patriotsku istoriju, a elei da objasni i njene mrane strane, i
Srekovi je imao univerzalan odgovor strane uticaje. Razmatrajui Nemanjinu borbu
protiv bogumila tvrdio je da su spaljivanje knjiga i seenje jezika nove kazne, do toga
vremena ne poznate u srpskome narodu, pozajmljene od Grka. I propast drave
objanjavao je slino: Dok su nai kraljevi iveli narodnim ivotom, njina je drava rasla i
napredovala. Kako su usvojili tue obiaje, otpone se nenarodni ivot i svri se propau
carevine. Naa vlastela ugledala se ili na plemstvo talijansko ili na inovniku pokvarenu
aristokraciju vizantisku. Tim ona unese u narod kvare. alio je to se plemstvo sladilo
malvasijom, nosilo venediko odelo i doteralo dotlen, da mu je sve srpsko bilo prosto i
neotesano, a tuinsko na ponos i diku; to ohui se dahom vizantinizma i
venedianstva, pa umesto patriotizma pretegne samoivstvo (Srekovi, 1888: 27,
799815).
Verovatno je zbog straha od stranih uticaja Spiridon Gopevi zakljuio kako
sudbine naroda zavise od njihovog zemljopisnog poloaja i pretpostavio da bi srpski
narod da je od vajkada iveo na kakvom ostvru, kao britanski, to bi on danas po svoj
prilici bio isto onako kulturan, bogat i slobodan, kao i onaj, a pored toga ne onako
netrezven i od aristokracije gnjavljen (Gopevi, 1890: 54). Nui je verovao da je
naravstvenost jaka srpska osobina, ali da tui narodi svojim esto razvratnim
primerima, osetno utiu i na tu krasnu osobinu (Nui, 1903: 85). Ivani je objanjavao
da od are i Skopske Crne Gore, na sever i zapad, nema ni jedne bugarske kole, sve je
ist, neokuen srpski ivalj (Ivani, 1903: 8). Cviji je, pak, pretpostavljao autentinost
stranim uticajima, tvrdei da je srpski narod pokazao velike organizatorske sposobnosti
181
stvarajui svoju dravu ne tuom pomoi i kao imitaciju i kopiju, ve iz sebe i na svojim
narodnim osnovama, primajui sa strane samo ono i onoliko koliko se slae s njegovim
narodnim duhom (Cviji, 1914: 4). Bilo je i autora koji su verovali da se samo sveinom
srpskoga ivlja i jainom narodnoga karaktera moe objasniti ta ipak srena injenica, da
se nae pleme nije utopilo u razvratu pod uticajem vizantinizma, ve je imalo dovoljno
otporne snage, te se odralo (Nei, 1919: 6).
Posle stvaranja Jugoslavije, uz svu glorifikaciju srpsko-hrvatskog bratstva, upravo
se na planu autentinosti, odnosno imitatorstva, prepoznavao ideal ovog krila srpskih
intelektualaca, uz implicitnu sumnju u zapadno krilo troimenog naroda. Tako je Cviji,
verujui da je srpsko-hrvatski narod znatne darovitosti, i da bi on, ujedinjen, kao celina od
deset milijuna, mogao uneti novih elemenata u svetsku kulturu, pisao da valja osobito
zapadne delove srpsko-hrvatskog naroda uvati od ravnih tuinskih uticaja, i u njemu
negovati ono to je specifino, samosvojno, razvijati misli o pravom (ne uskom,
separatistinom, i polutuinskom) narodnom idealu. Na taj nain, smatra on, neemo da
postanemo zakrljao i umao narod, proet relativno slabom i poglavito imitatorskom
kulturom panonskoga basena i susednih oblasti, budaki narod u Evropi (Cviji, [1911]
I, 1921: 251252). Slino je mislio i Predrag Mitrinovi koji je, analizirajui jugoslovensku
kulturnu zajednicu i traei stvaranje idealnog nacionalnog tipa, verovao da moramo
oljutiti vetaku ljusku importirane uglaenosti i uljudbe, moramo odstraniti majmunski
imitirane tue ustanove i moramo baciti svoju pozajmljenu rekvizitu pod kojom se
ulagujemo zapadu da uemo u kolo kulturnih naroda. Zakljuivao je da tek onda kada
sa sebe skinemo obrazinu lane kulturnosti mi emo u sirovosti naeg nacionalnog tipa
nai one velike vrline od kojih emo uiniti kulturne vrednosti. Uviajui da mu se moe
prigovoriti da zahteva povratak preivelom, tvrdio je da se narod instinktivno vraao
svome odiskonskom nainu i organizaciji ivota. Traio je povratak prekinutom
kontinuitetu jer mi smo do sada uvek orali svoju njivu tuim plugom, moramo poeti
oranje svojim pa makar za poetak i ralicim (Mitrinovi, 1924: 1731).
Govorei samo o pozitivnim osobinama Junih Slovena u centralnim oblastima
zemlje, Erdeljanovi je pisao da to se ide dalje od ovog etnikog centra
junoslovenskog ka severozapadu i ka istoku i jugoistoku, sve se jasnije zapaa slabljenje
ovih tako jasno istaknutih osobina. Uzrok su tome, po njemu, nesumnjivo raznovrsni
kulturni uticaji sa strane, ali u mnogome i meavina sa tuim etnikim elementima
(Erdeljanovi, 1925: 48). U isto vreme, edomil Mitrinovi se pitao da li nam je uspelo da
sauvamo nae rasne osobine, i koliko u nama ima tuih primesa, verujui da je dolo
vreme da se kristalie ono, to nam je jo ostalo sauvano (Mitrinovi, 1926: 34).
Strah od stranih, posebno zapadnih uticaja, najbolje je izrazio Velmar Jankovi, po
kojem je Srbin svoj i po tome to nije bio Evropljanin, jer Evropa je duboko bolesna i Srbi
moraju da se uvaju njene zaraze (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 8291). Slobodan
Drakovi je lamentirao to u Kraljevini Jugoslaviji, kao kad kaverne osvajaju zdrava
plua, nad sve srpske zemlje bez razlike udarene su senke (najblae reeno) tuintine
(Drakovi, [1947] 1990: 109). Pred Drugi svetski rat on je pisao da ne izdaje Srbija svoje
182
sinove, ve su Srbi izdali Srbiju jer su se odrekli svojih svetinja i prigrlili tue ideale,
predviajui ipak da prava Srbija i pravi Srbi poinju da dolaze k sebi (D.M.S., [1939]
1991: 35).
GRADOVI
U sklopu analize kvarenja naroda posebno mesto imali su gradovi, koji nisu
odgovarali autentinom idealu i koji su, suprotstavljeni izvornom seoskom narodnom
oveku, a budui po definiciji kulturno i etniki heterogeni, smatrani primarnim ishoditem
elemenata kvarenja nacije. Ako imamo u vidu da su gradovi mesta napretka drutva,
budui da ih odlikuje raznovrsnost i multikulturalnost (Vujovi, 1997: 19), postaje jasniji
odijum prema gradu generalno u krugu onih intelektualaca koji su preferirali organicistiko
razumevanje nacije.
Iako je u krilu nacionalno-romantiarski orijentisanih intelektualaca, dodue retko,
bilo autora koji su pokuavali da i gradove podvedu pod idealni tip nacije dokazujui da su
srpski gradovi nacionalno najistiji gradovi na belom svetu, da imaju isti nacionalni
duh, da su kao suza isto srpski (Lapevi, 1920: 5), ipak je dominantan stav,
prepoznajui u gradu individualizam nasuprot kolektivizmu, modernost nasuprot
patrijarhalizmu, promenu nasuprot stagnaciji, proizvodio distinkciju izmeu grada i sela,
koje su u ovako shvaenoj autentinosti nacije i uzrocima njenog "kvarenja", davale
prednost selu i identifikovale grad kao oblik zajednice koja je protivna autentinom
kolektivistikom, patrijarhalnom, nepromenljivom nacionalnom "duhu".
Kao danas Dobrica osi koji pamti zgraanje starog seljakog naroda nad
nemoralom arije, moralni prezir svega varokog, kaputlijskog i veruje da je i selo bilo
zahvaeno varokom amoralnou (osi, 1992a: 8586), tako je pre sto trideset
godina umi video najveu opasnost za kvarenje naroda u gradovima, jer u narodu
selskom bila je pree jedina a i danas je najvea snaga srpska, pa je kao primer
propadanja naroda navodio sela oko velikih gradova gde je ovaj uticaj mlogomoan.
Smatrao je da seljak koji se meao sa prosveenim Beogradom ima govor sakat, a
takva, sakata, postala je i njegova pamet, vera, srce, karakter, pa je zakljuio da je takav
seljak pravi izmet, karikatura drutvena. Verovao je da taka stvorenja pravi od seljaka
svaki koji hoe da utisne u njega tue naravi, tue obiaje, tu karakter, tue pojme, tu
duh. Kao najvee zlo predviao je da pod stranim uticajima od negdanjih i dananjih
srpskih sela postae: Vinjice, Mokri lugovi, Beli potoci, Suice, u kojima se ne e nikad
vie roditi Biranin Ilija (umi, 1871: 1722). Po Srekoviu prvi ekspluatatori naroda
bili su zanadije, majstori, trgovci i drugi stranci, koji su u gradove unosili svoj drukiji
nain ivljenja, svoje raskonije obiaje, davanje novaca pod velike kamate, kako bi to
vema opljakali i ogulili na narod (Srekovi, 1888: 813), dok je Dragia Vasi
pripisivao Srbima uverenje da gradovi razjedinjuju, otuuju, sputavaju, sam tvrdei da se
u velikim varoima gubi ono originalno jednoga naroda, njegova nacionalna boja, jer se u
183
njima slae sveta sa svih strana i tako se unosi tue. Verovao je da je Srbija pre ratova
bila jedno selance Evrope, jedno selo originalno i prosto, odvojeno ali dovoljno
spokojno, a Srbi su bili fiziki zdrav narod sa zdravim duhom koji nije bio podloan
religijskim, kosmopolitskim i anarhistikim uticajima (Vasi, 1919: 137, 5860).
Tihomir orevi je pisao da su poetkom XIX veka Srbi u gradovima bili
prilagoeni varokim zanimanjima, varokom ureenju i tuinskim narodnostima s
kojima su iveli, da su bili sroeni sa njima, pa se izmeu njih i seljaka oseao jak
antagonizam. Zbog toga su varoani smatrali seljake kao prostake i kao neto nie, a
seljaci varoane za parazite, otpadnike i izrode (orevi, 1924: 304305). Glorifikacija
sela bila je prusutna i kod Velmar Jankovia. Selo je dalo vojnike za osloboenje, iz njega
je nikao i prosvetni radnik, i dravnik, i dinast. Nasuprot tome, nadirui u palanku i
varo, srpske doseljenike mase nale su istina u njima, naroito u Beogradu, jedan
uvreen i dosta razuzuren po uticaju i moi novca sloj stranaca, Cincara, Jevreja,
Nemaca i jo nekih, koji su se, zajedno sa onim Srbima koje su ovi doseljenici svome
profitlijskom mentalitetu prilagodili, prvo odvajali od naroda, a docnije su se dovijali i u
svome parasitizmu donekle povinovali i narodnim ciljevima, drei se vie lukrativne
privrede, a manje onih profesija koje su bile rtvenije za narodne ciljeve (Velmar
Jankovi, [1938] 1991: 79).
Grad nije bio odgovoran samo za kvarenje srpskog naroda, ve i svih ostalih
Balkanaca. Po autorima zbornika Balkan i Balkanci bila je pozitivna injenica za
budunost balkanskiih naroda to je broj gradskog stanovnitva prema seoskom bio
neznatan. Poto je stanovnitvo u gradovima izmeano, tu nema ni blizu one istote
narodne kakva se moe nai izvan gradova na seoskim naseljima, to je razlog slabljenja
njihove veze sa narodom, njegovim obiajima, predanjima i duom. Tvrdili su da je
mnotvo vanbalkanskih doljaka ometalo pribiranje zdravih balkanskih snaga, jer su
neprijatelji Balkana uvek traili oslonca i podrke kod balkanskih skorojevia, sluei se
njima za svoju protivbalkansku propagandu. Naravno, ovako izmeano stanovnitvo
balkanskih gradova nije moglo da d znaajne ljude kao selo koje je u vaskrsu
balkanskih naroda i u njihovom preporodu igralo presudnu ulogu. Autori zbornika su
zakljuili da su strani negativni uticaji, i oni iz Azije i oni iz Evrope, koji su brzo i
lakoumno primani od strane gradskog stanovnitva, slabo zalazili na balkansko selo. Pod
stranim uticajima grad je doprineo cepanjima narodnoga drutva i zato u njemu ima vie
skorojevia nego domaina koje sretamo po selima (Balkan i Balkanci, 1937: 4345).
III
DRUGI
Skakako u ovde malo stati i ponovo dobro razmisliti: da
li je vredno Srpsku istoriju od Pante Srekovia uzimati pod no
ozbiljne i podrobne kritike, i da li uopte ovek, koji jednog
Golubinskog famoznim, a Rakoga i Drinova ovinistima naziva,
koji je istoriju Belih Hrvata i ako srpskog plemena posve
izopaio, a za Blgare drugo van grdnji, pakostnih, prostih,
prostakih, bugarskih i umadinskih grdnji nema, zasluuje, da se
na nj na polju knjievnom obzir uzima (Ruvarac, [1885] 1934c:
119).
Na poetku ove knjige postavljena su pitanja nastanka, starosti, utemeljenosti i

promenljivosti stereotipnog vienja drugog. Prevedeno na konkretan plan, mogao bi se
postaviti itav niz pitanja. Kako je Jugoslavija izdigla na mesto prvih neprijatelja Hrvate?
Ili, u najboljem sluaju, kako su oni podelili prvo mesto sa Albancima? Da li su Hrvati
neprijatelji zbog njihovih karakternih osobina ili zato to su posle Srba u Jugoslaviji bili
najbrojnija nacija, sa najkonkretnijim tenjama koje zadiru u tenje Srba? Ima li razlike u
percepciji Albanaca nekad i sad? Gde su se i zato izgubili Bugari? Da li su se Bugari
izgubili zato to su postali dobri ili zato to su postali politiki nevani, to jest prestali da
budu neposredni takmac? I kada su Bugari uopte postali neprijatelji kada im se u
Naertaniju davalo primarno mesto prijatelja? Da li tek u vreme bugarske i srpske
ekspanzije i rivaliteta? I kolika je verovatnoa da sutra opet postanu glavni neprijatelji?
Otkud Slovenci neprijatelji, a Grci braa? Da li bi srpski intelektualci ikada znali da su
Slovenci srboderi da nije bilo Jugoslavije? I da li je za to kriva Jugoslavija, ili
percepcija sebe u blizini drugih? Da li su Grci prvi put otkrivena braa tek devedesetih
godina XX veka? I da li su braa Rusi ili je majka Rusija? Da li su srpski intelektualci
uopte neto znali o Rusima ili je njihova ljubav bila uvek slepa? Da li su istoni i
zapadni susedi, Bugari i Hrvati, ikada istovremeno bili neprijatelji ili su se smenjivali u
zavisnosti od politikih okolnosti? Postoji li ciklinost u pojavljivanju neprijatelja? Da li su
1880te bile rezervisane za neprijatelje Bugare, 1890te za Hrvate, 1900te za
Albance, 1910te za Bugare i Albance, 1930te za Hrvate, 1980te za Slovence, Hrvate,
185
Albance prvi put sinhronizovane "neprijatelje", 1990te za Albance i Amerikance? Da li

je to kulminacija i kraj? 158
I pre odgovora na postavljena pitanja moemo zakljuiti da je u analizi
nacionalizma kao istorijsko politikog fenomena na junoslovenskom prostoru veoma
vano odreenje pojma neprijatelja, tj. drugog, budui da se nalazi u temelju
nacionalistikog miljenja. Nacionalizam i ne moe da se definie van odnosa prema
drugima, jer i samu zajednicu odreuje iskljuivo kroz suprotstavljanje sopstvenih
interesa tuim, a naciju odreuje kao organsko jedinstvo sa unutranjim osobinama i
karakterom, nasuprot drugim, takoe organskim jedinstvima sa njihovim osobinama i
karakterom. Na taj nain izgraena je itava ideologija o neprijateljima koja se
podrazumeva, ali o kojoj se ne raspravlja, bazirana na predubeenju o susedima
iskazanom kroz stereotipni nain miljenja, ija je rasprostranjenost uslov opstanka
nacionalizma, a argumentacija stalno ponavljanje. Pojmovi neprijatelj i drugi tako
postaju sinonimi, budui da je njihovo dominantno svojstvo negativan emotivan naboj, a
upotreba pojma neprijatelj toliko je rasprostranjena da je percepcija drugog neodvojiva
od ocene o njegovoj neprijateljskoj usmerenosti. Stereotipi o neprijatelju, odnosno
drugom, prisutni su u svim grupama povezanim na bilo koji nain, ali posebnost
junoslovenskih i balkanskih nacionalizama je u njihovoj meusobnoj zavisnosti, esto i
istovetnosti, kao i u njihovoj primarnoj utemeljenosti kod intelektualaca kao grupacije koja
ih stvara i svesno aktivira u trenucima pojaanih napetosti.
Nema nacionalizma bez sterotipa o drugima, jer bez njih nema ni stereotipa o
sebi. Zato su stereotipi o drugima nuni za identifikaciju, ne toliko njih, koliko sebe
samih. Tek pored prevrtljivih Muslimana, divljih Arnauta, krvolonih Bugara, jezuitski
pokvarenih Hrvata, lukavih Grka, remetilakih Srba..., mi se moemo javiti kao
pravdoljubivi i tolerantni, slobodarski i demokratini, pitomi i naivni, u konstantnoj poziciji
ugroenosti, odnosno u stanju stalne spremnosti na odbranu.
Vaniji od samih stereotipa i od onoga to sadre kao vrednosni sud jesu uslovi
njihovog nastanka i irenja jer je u njima sadrana priroda nacionalistikog miljenja,
nastalog kao produkt neposredno postavljenih politikih zahteva, to iskljuuje sve
pseudonaune pokuaje da se ove karakterologije objasne istorijskim, psiholokim ili
ak biolokim razlozima. Analizom istoriografskih, etnografskih, politikolokih knjiga
objavljivanih u ovom veku, a koje su za predmet analize uzimale odnose izmeu
junoslovenskih ili balkanskih naroda, moe se sa velikom siturnou zakljuiti da su
stereotipi o drugima razvijani u sasvim konkretnim politikim uslovima (primer: o
Sasvim u skladu sa dnevnopolitikim neprijateljima Mihailo Markovi 1994. odreuje sa kim
treba, a sa kim ne treba u budunosti saraivati, odnosno koga treba kazniti: Budua drava naeg
naroda e imati sve razloge da intenzivno sarauje sa onim narodima u susedstvu koji su se ponaali
prijateljski ili ak savezniki u ovom, po nas, najteem vremenu. To su pre svih Grci. U obzir dolaze
Rumuni, a verovatno postoji mogunost saradnje i sa Bugarima. Sa drugima emo saraivati u onolikoj
meri koliko nam vlastiti interesi nalau. Nikakav prioritet ne treba davati saradnji sa zapadnim susedima
(u: Kneevi, 1994: 2829).
158
186
Albancima najvie u vreme Prvog balkanskog rata, o Bugarima u vreme ratova 1885. i
1913, o Hrvatima pred Drugi svetski rat...); da su se sami stereotipi due pamtili od motiva
za njihov nastanak, pa je esta pojava istih stereotipa sa dijametralno suprotnim
objanjenjima (primer: separatizam Hrvata od nacije do drave); da su promenjene
politike okolnosti uticale na slabljenje, odnosno jaanje intenziteta negativnog naboja
(primer: Bugari); da postoje sasvim novi stereotipi (primer: Slovenci) kao i oni koji su
privremeno zaboravljeni ili bar potisnuti (primer: Jevreji, Cincari); da se isti stereotipi sa
istom argumentacijom prenose sa objekta na objekt zavisno od aktuelnosti (primer: sa
velikih sila na komunizam i obratno; sa Bugara na Hrvate...); da je neposredno iskustvo
sa objektima u nesaglasnosti sa prihvaenim stereotipima o njima (primer: pozitivni
putopisi o Albancima); da je u stvaranju stereotipa vei udeo neposrednih politikih
interesa nego vaspitanjem steenih predrasuda (primer: svi navedeni primeri); da su
stereotipi uopte vie instrument za postizanje odreenih politikih ciljeva, nego duboko
uverenje onih koji ih iznose; da se stereotipi o neprijatelju po svom intenzitetu
pojavljivanja smenjuju i ree javljaju uporedo; da postoji izvesna ciklinost u njihovom
pojavljivanju u neposrednoj zavisnosti od politikih potreba; da postoje esti eufemizmi za
stereotipe kada se radi o autostereotipima (primer: propaganda asimilacija;
osloboenje brae izlazak na more).
Stereotipi se mogu klasifikovati kao fizioloki (rasni), psiholoki (ovinistiki) i
kulturoloki (tradicionalni), pri emu bi se prvo odreenje odnosilo na motiv za
izgraivanje stereotipa, a drugo na prirodu i tip proizvedenih stereotipa. Prvi su korieni
za one koji su smatrani inferiornim i kod kojih su objektivni pokazatelji (stupanj istorijskog
razvoja, otsustvo dravnog ivota i sl.) bili na niem stupnju razvitka, pa su u saglasnosti
sa nekada legitimnim rasnim teorijama i uverenju o naunoj utemeljenosti nacionalnih
karakterologija, vieni na niem rasnom stupnju razvoja. Ovaj tip stereotipa,
rasprostranjen do Drugog svetskog rata, potisnut je posle njega, sa ponovnom
legitimizacijom poslednjih godina, u delimino prikrivenoj formi tzv. istorijski uslovljenih
faktora (primer: Albanci). Drugi je primenjivan na este ratne protivnike ali i, mnogo vie,
na neposredne politike takmace kada se dokazivalo prisustvo specifinih psiholokih
osobina svojstvenih samo njihovoj grupi, tj. kada je specifinim istorijskim uslovima
objanjavan nastanak konkretnih negativnih osobina posmatranih kao svojstvo mnogih
generacija. I u ovom sluaju je istorija bila argument za nastanak odreenog negativnog
nacionalnog duha (primer: Hrvati) Trea grupa se odnosi na one koji se nikako nisu
mogli smatrati ni inferiornim ni sa manje slavnom prolou, pa su stereotipi uglavnom
nastajali ne o njima ve u odnosu na nas (primer: Evropa, Zapad). Re je o nacijama
ija su kultura i interesi bili izvori negativne usmerenosti. Stereotipi nemaju ni istu teinu ni
isti stepen argumentovanosti. Dok su prvi i drugi bazirani iskljuivo na predrasudama, kod
poslednjih ("Zapad"), ako se apstrahuju najee iracionalni motivi koji su im pripisivani,
ostaje manjim delom objektivna osnova.
Od intenziteta politike suprotstavljenosti zavisi da li e se neprijatelj odrediti kao
brat - suparnik, kao neistovetni srodnik ili kao "tuinac" iji sam uticaj ugroava, pri
187
emu je mogua velika pokretljivost iz uloge brata u ulogu tuinca i obratno. Uoljiva je
vea odbojnost prema bliskom neprijatelju nego prema dalekom, 159 jer je njegov upliv
jai i suparnitvo direktnije, a esto i zato to je slinost sa njim vea, do istovetnosti. Zato
je kod udaljenog ili "razliitog" "neprijatelja" lako dokaziva odbrana, dok kod bliskog
mora da se nategne argumentacija, poto je svaka strana na svom a u stvari pretenduje
na potencijalno tue. Iz toga sledi da je kod bliskog neprijatelja prisutna konstantna
nesigurnost u sopstvena prava, pa je i negativna obojenost vea, kako bi se agresivnim
pristupom zamenio nedostatak ili manjkavost argumentacije.
Istorijski razraenija klasifikacija prema intenzitetu neprijateljske usmerenosti,
njenoj sadrini i hronologiji pojavljivanja, podrazumevala bi da prvu grupu neprijatelja
ine upravo teritorijalno najbliskiji narodi Albanci, Bugari i Hrvati, i posebno, kao
konvertiti, Muslimani i Makedonci, a uz sve njih po automatizmu idu katolianstvo i
islam, redosledom kojim su se kroz poslednjih sto godina (od momenta stvaranja
nezavisnih drava kod jednih, ili potencijalnih drava kod drugih, to je bio najneposredniji
motiv nastanka nacionalnih stereotipa) javljali kao primarni neprijatelji u percepciji
srpskih intelektualaca, a u neposrednoj zavisnosti od dnevnopolitikih okolnosti. Drugu
grupu bi inili tzv. vekovni neprijatelji Turci i Austrijanci. Oni slede za prvom grupom iz
najmanje dva razloga. Prvo, zato to su u poslednjih sto godina postali relativno udaljeni i
prostorno i u politikom smislu, bar u odnosu na narode iz prve grupe, i drugo, zato to i
pored automatske potapalice vekovni neprijatelj, koja ima uzroke u odnosu gospodar
potinjeni, nikada nisu bili nosioci toliko negativno obojenih stereotipa kao to je to sluaj
sa narodima prve grupe, u odnosu na koje taj odnos nikada nije postojao (sa deliminim
izuzetkom Muslimana). Treu grupu stereotipa obeleava sintagma vekovna braa, a
ini je odnos prema Rusima i Grcima, sa bitnom unutranjom razlikom izmeu jednih i
drugih. Ako je u odnosu na Ruse ovaj stereotip delimino bio prisutan i u proteklih sto
godina, ali uz uvek prisutnu struju koja ga je negirala, Grci nikada ranije nisu obeleavani
ovim pojmom. Naprotiv, stereotipi o njima bili su negativni do nivoa do kog su dolazili
stereotipi o narodima iz prve grupe, a esto su ih u negativnoj obojenosti i premaivali, pri
emu se upotreba pojma "braa" do poslednjih deset godina, na njih nije ni odnosila.
Poseban tip u ovoj uslovnoj klasifikaciji predstavlja Zapad, u znaenju, Evropa, svet,
Amerika, zbog specifinosti sadraja koje su ovi pojmovi tokom poslednjih sto godina
nosili. U njima je sadran stav ne samo prema zapadnoevropskim narodima, ve i prema
njihovom shvatanju nacije, modernizacije, graanskih prava, progresa, onosno sadran je
stav prema celini modernosti i osporavanju autentinosti, shvaene kao nepromenljivost
i zaostalost. Odnos prema ostalim susednim narodima ili narodima sa ijim
Na ovek u inostranstvu ne gleda iroko i meunarodno; poznaje samo svoje ljude, svoje
unutranje susede, i sa njima se poredi, kao da nema osobina naspram drugih naroda. Hrvat je gord na
kulturu, koje on nema, ali koju vidi u poreenju sa Srbima; Srbin na duu, na istorisko muenitvo i
vojniku izdrljivost; Crnogorac na junatvo; Slovenac na rad i uspehe. Kao to ive zajedno i izdvojeno
od ostalog sveta, tako se takmie, sile i inate muusobno (Puri, 1929: 13).
159
188
predstavnicima se ivelo u zajednici, prema Maarima, Rumunima, Italijanima,

Jevrejima, 160 Romima i Slovencima, retko je ekspliciran. Treba naglasiti da je jedino stav
160 U jednom krilu srpske intelektualne elite odnos prema Jevrejima imao je izrazito negativan
naboj. itav niz najvanijih istorijskih dogaaja poslednja dva veka, u skladu sa konzervativnom
tradicijom evropske misli, pripisivan je njihovom negativnom delovanju. Od Francuske revolucije i ideja
demokratije i socijalizma, preko Berlinskog kongresa, Oktobarske revolucije, do Drugog svetskog rata, u
svemu se prepoznavalo delo jevrejske zavere. Poelo se sa pripisivanjem Jevrejima eksploatacije
naroda, kao u tekstu iz XIX veka u kome se tvrdilo da se ivut ne stidi rada, da vodi rauni i o tuim
imanjima na svoju korist pa je prevukao sve novce sebi i zapoveda i svlai sve, dok i nas neogoli i ne
naini svojim slugama (Za to na narod..., 1867: 7, 25). U vreme Berlinskog kongresa i zahteva da se
Jevrejima priznaju sva prava, Vasa Pelagi je objavio Verozakonsko uenje Talmuda ili ogledalo
ivutskog potenja tvrdei da je ova knjiica potpuno umjesna i cjelishodna, zato to se ivuti sve
vie i vie ugnjeuju ne samo po varoima, nego i po selima, pa je nuno za svaku porodicu svih
pokrajina, gdi ivuta ima, da ovu knjiicu dobro proita i upamti; jer ona je pravilno ogledalo ivuta, iz
kojeg se vidi, da njima i sami boanstveni njihov zakon Talmud nalae, da varaju, zakidaju, grabe,
zalagivaju, panjkaju, mrze, upropauju, gule i ubijaju sve narode, koji ivuti nijesu. Smatrao je da
evropske diplomate pod zatitom ivuta i njihove vjere, moda i nehotice i po neznanju, uzimaju u
zatitu prevaru, la, podlost, grabe, mrnju, zabludu i ubijstvo sviju neivuta, dakle i nas hriana, kamo
i mi Srbi pripadamo. Navodio je da ih na narod zove ivuti, a i svakog onog, koji je u sebinosti njima
ravan, krstio je imenom ifta, da on nije protiv ravnopravnosti ivuta, ali nikome ne priznajemo
ravnopravnost, koji vjeruje u Talmuda i podobne ludorije, odnosno da ravnopravnost treba priznati
ivutima samo onda, kad se odreknu Talmuda, pa prigrle vjeru istine i pravinosti, bratstva i jednakosti.
Uzvikuje o, da hoe taj slavni Mesija skoro doi, da ivute sabere i usrei, te bi se bar svijet kune
ivutske atmosfere kurtalisao (Pelagi, 1879: 38, 13, 22). Jaa Tomi je posvetio itavu knjigu
Jevrejima navodei da je znao ve od kue, ta biva od onih sela u kojima se nastani ma samo jedan
jedini Jevrejin, da je uticaj Jevreja na trgovaki stale grozan, da su oni najkonzervativniji elemenat
da drae jednu narodnost protiv druge, da branei Jevreje, kopamo sebi grob. Tvrdio je da su
dogaaji dokazali da Jevreji najvema mrze Slavene zato to se pokazahu najnepristupaniji
jevrejskom uplivu, da se antisemitizam sviju vremena nije nikad borio protiv jevrejske vere, nego protiv
jevrejskog morala, jer se Jevreji po karakteru vema razlikuju od ostalih naroda. Pitao se kako je
postao taj hravi, jedinstveno hravi moral i odgovarao da je neprirodno namnoavanje bilo prvi uzrok
njihove pokvarenosti, a nije bilo nikoga, koji je bio u stanju da uini ma ta, to bi Jevreje popravilo, jer
Talmudizam je ba irio nemoral, on je nemoral uzakonio. Navodi da su svuda bratski primljeni, jer ih
nisu poznavali a kad Jevreji poee da delaju, te ih narodi upoznae, onda je poelo gonjenje i
izganjanje, i tako je to trajalo dve hiljade godina, jer toliko je trebalo, dok su Jevreje u svima zemljama
upoznavali i progonili. Zakljuivao je da kada su se sve zakonske mere pokazale bezuspene moralo
se pristupiti krajnjem sredstvu proterivanju, da srednji vek nije umeo da popravi jevrejski moral, a
kad mu doe na pamet da podie lomae, i da na plamenu spaljuje jevrejske talmud-knjige, bilo je ve
dockan. Talmud se tada bee tako rei ve oivotvorio preao im je u krv i prelazio po zakonu krvnog
nasljedstva od oca na sina. Tvrdio je da naglo irenje protujevrejstva, ba sad na izmaku XIX veka, ne
moe biti bez dubokih i opravdanih uzroka, da su Jevreji jedan od glavnijih uzroka nae naglo rastee
sirotinje, da oni sami rade protiv svojih interesa, kad trae stroge mere protiv antisemita, jer mogu da
ogranie samo razvitak umnog antisemitizma, ali onaj antisemitizam, koji mrzi, mrzi i opet mrzi Jevreje,
ostao bi. Tvrdio je da je antisemitska struja ponikla u prostom narodu koji je daleko pre vikao na
Jevreje, no to su to inili knjievnici i novinari, pa poto se antisemitizam ne moe spreiti, treba razviti
njegov program i mirnim putem reiti to pitanje. Jevrejski nazori o potenju i moralu razlikuju se od
189
prema Rumunima nosio gotovo iskljuivo pozitivan naboj i da se samo u odnosu na njih
retko mogu pronai negativni stereotipi. 161 Poseban fenomen predstavljaju i Slovenci, o
kojima u bliskoj prolosti nije uopte bilo negativnih stereotipa, da bi pred raspad
Jugoslavije osamdesetih postali prvi neprijatelji, upravo oni na kojima se vebalo
umiljanje veitih istina i protiv kojih je, u novom/starom procesu dogaanja naroda,
buenja nacije, sprovedena prva homogenizacija. Do koje mere su "uverenja" o
novoproizvedenim, dnevnopolitikim neprijateljima povrno prihvatana, svedoe danas
(posle samo deset godina) gotovo zaboravljeni stereotipi o austrijskim konjuarima, koji
naih nazora i morala. Ono to mi drimo za svetlo i poteno, to Jevreji smatraju u svojoj dui za glupost.
Prevariti lukavo, a izbei od kazne, to je kod njih dika (Tomi, [1884] 1940: 513, 1622, 3951, 5875).
Bilo je i ljutnje to je Berlinski kongres nagradio male drave turskim dugom i zemljama koje nisu
prisajedinjene ve nametnute Crnoj Gori i Srbiji za skupe novce, za eljeznicu i trgovake ugovore, i
Jevreje (V. M. G. M, 1882: 89).
Slino pisanje je bilo najrasprostranjenije pred i u toku Drugog svetskog rata. Navodilo se da u
srpskom narodu nije bilo razvijeno koristoljublje sem moda u uoj ariji Jevreja i Cincara i njima slinih
svagdanjih koristoljubaca (Velmar Jalnkovi, [1938] 1991: 52), ali je tek Ljoti do kraja reaktivirao stare
teze. Tako je izdavaka kua Popmijatov, iz Petrovgrada 1940. nudila kao nova izdanja Protokole
sionskih mudraca, 100 citata iz Talmuda i Jevrejsko pitanje Jae Tomia. U predgovoru poslednjoj knjizi
navodi se da jedan od najvanijih problema, koji se u interesu spasa hrianske civilizacije mora to pre
reiti, jeste jevrejski problem, odnosno satanski plan Jevreja koji obuhvata itav svet dok su u ovoj
zemlji neogranieni gospodari, u kojoj je itav narod njihov rob i u kojoj oni nesmetano rade ta i kako
hoe(u: Jevejsko pitanje, 1940: 3). Sam Ljoti je, traei reditelja drame oveanstva u vreme Drugog
svetskog rata, navodio da to nije jedan ovek, to je jedna kolektivna linost: to je jedan narod. I to ne
obian narod, jer se dua tog naroda nakupila zlobe i pakosti. Tvrdio je da Izrailj veruje da je njemu
sueno da vlada narodima, da je uspeo krajem 18. veka da sve zatitne sisteme evropskih naroda
porui, pa da sve dok nije doktrina demokratije uspela da zavlada svetom, Jevreji su bili u svakom
narodu corpus stranijerum: jedno odeljeno telo, jedna skupina ljudi nad kojom su javni organi morali da
vode veliku kontrolu jer se radilo o narodu koga je opasno pustiti da se potpuno izmea sa sredinom,
jer ga sredina nikad nee asimilirati a on e u njoj delovati kao opasna razarajua kiselina. Protokole
sionskih mudraca smatrao je knjigom koja pretskazuje budunost na udnovati nain, koja je upravo
otkrila njihove planove. I sovjetska revolucija je bila porobljavanje ruskog naroda od strane jedne misli
strane ruskom narodnom duhu, njegovoj istoriji i njegovoj tradiciju; misli ponikle iz jevrejskog semena,
odrasle na ubritu zapada. Zakljuuje da je drama "lukavo spremljena. Izrailj ima razloga da iza kulisa
trlja ruke i da se smeje, kako samo on ume (Ljoti, 1940: 814, 2035, 57, 88). Ali ne samo Drugi
svetski rat, ve i dogaaji od 27. marta bili su njihovo delo. Tako se moe nai autor koji u opisu
demonstracija u Beogradu navodi da su na ulici "delili jevreji novac rulji, da je potstreknu na pogrde i
dreku, na bacanje kamenja, na demoliranje. Vino i rakija tekli su bezobzirce, plaeni od agenata. Fukara
mogla je da pije koliko je htela. Istovremeno, na vlasti u Rusiji su bili tovarii sa prljavim noktima i
nevaspitanim ponaanjem, koji su nikli iz nekog malog azijatskog sela ili jevrejskog geta (Gregori,
1942: 185, 217).
161 Srbi su Rumune pomagali, kad god su mogli. [...] Izgleda da je ta ljubav Rumunije toliko jaka
prema Srbiji, da je nita ne bi moglo pokolebati (Stepanovi, 1913: 109).
Rumuni (za koje smo mi pogreno mislili da su nam vei prijatelji nego to su) stalno rade na tome
da se Vlasi organizuju i da se identifikuju kao Rumuni, mada su Vlasi prihvatili davno to da su Srbi
(Diskusija, [M. Markovi] 2000: 162).
190
su u poeljnom politikom trenutku odigrali tako znaajnu ulogu u izgradnji velelepne slike
sopstvene, u istorijskom smislu gotovo superiorne nacije.
Od brae do neprijatelja i obratno
Konvertiti izmiljeni narodi"

Mi traimo Srbe, a Bugari opet Bugare sve donde dokle
mislimo da su nae granice. Po tim mestima niko ne sme biti nita
drugo nego Srbin, i to ne dravni Srbin, nego Srbin ist, ovejan
nacionalni Srbin. [...] Poetak XIX veka zatekao je Srbe, Bugare i
Grke napaene dugim petovekovnim ropstvom, zadahnute
poglavito velikom idejom narodnog osloboenja, koja je onda,
nakon francuske revolucije, irila krila po celoj Evropi. U taj mah
se meu narodima balkanskim neprestano vie osealo jedinstvo
vere nego razdvojenost po narodnostima. I makar da su se u to
vreme i narodnosti poele buditi, njihova zasebnost jo nije imala
prilike da pokae i svoje loe strane (Novakovi, 1906: 314, 475).
Jo je Jovan Cviji zabeleio da etnografska karta nijedne oblasti u Evropi ne

zastareva tako brzo, kao etnografska karta Balkanskog Poluostrva, da ona ima samo
trenutnu validnost i da nekoliko godina posle nastanka zadrava iskljuivo istorijsku
vrednost (Cviji, [1913] I, 1921: 151). Iako su se pre svega odnosile na procese migracija,
ove konstatacije su imale svoje znaenje i u odnosu na nedovrenost procesa
diferenciranosti nacionalnih subjektiviteta.
Nasuprot navedenom, dominantna konstrukcija nacije u jednom delu srpske
intelektualne elite upravo je polazila (i danas polazi) od njene prirodnosti kao
organizma dugovenog nepromenljivog kontinuiteta. A samo ako je nacija iskonska,
statina, organska, nepromenljiva kategorija, moe se govoriti o izmiljenim nacijama
kao neprirodnim, novim, vetakim, sintetikim pojavama. Ovakvo shvatanje ne samo da
odrie moderni pristup naciji kao politikoj, zamiljenoj konstrukciji, ve negira i etniku
naciju kao kategoriju kulture, pridajui joj organski karakter. Uz pojam "izmiljene
nacije", ovakvo tumaenje nuno proizvodi i moralizatorsku oznaku, nekada
renegatstva, danas konvertitstva, za obeleavanje "uesnika" u njenom nastanku.
Pojam konvertit podrazumeva promenu identiteta koju ocenjiva ne prihvata kao
moguu. Iako se izmiljena nacija odnosi na pojam politike zajednice a "konvertitstvo"
na individualni in, veza izmeu njih uspostavlja se na nivou identiteta, budui da ne
192
moe biti izmiljenih nacija bez ina konvertitstva, ee pretpostavljene promene

verskog identiteta, ree pretpostavljene promene identiteta po imenu. S druge strane,
razlika izmeu percepcije izmiljenih nacija i konvertita je u impulsu koji omoguava
njihov "nastanak". Izmiljene nacije u ovakvoj percepciji uglavnom nastaju akcijom
spolja, od stranih drava, ideologija, vera, najee propagandom, pa asimilacijom, dok
konvertiti nastaju iznutra, individualnim inom, odlukom, i zato se njihova "odgovornost"
meri moralnim arinom kojeg u prvom sluaju nema u izraenom obliku i gde je
odgovornost na tvorcu. Oba pojma oznaavaju izdaju i u oba sluaja nudi se
mogunost vraanja na pravi put.
Pojmovi korieni u XIX i poetkom XX veka renegat, otpavi od vere, kasnije
su potisnuti pojmovima konvertit, izmiljena nacija, a najnovije su oznake sintetika
nacija nasuprot pretpostavljenoj prirodnoj, novokomponovana nasuprot izvornoj,
socijalistika nasuprot tradicionalnoj, nepostojea nasuprot postojeoj... I dok su
stari termini eksplicitno ukazivali na nekonzistentan stav identifikaciju nacije i vere, uz
ekskluzivno odreenje sopstvene nacije kroz veru i odbacivanje mogunosti stvaranja
drugog nacionalnog identiteta kroz drugu veru, sa pretpostavkom da ona (druga vera)
nema mo (usled odsustva dugog trajanja u datom subjektivitetu ili odsustva nacionalne
crkve) da integrie naciju, novi termini ukazuju na rasprostranjeno uverenje o
okamenjenom i u neodreeno dubokoj prolosti zavrenom procesu stvaranja nacionalnih
subjektiviteta. Ovaj koncept je kontroverzan, s jedne strane, zbog apsolutizacije odnosa
vera nacija u sopstvenom primeru, gde dugotrajnost vere od nje ini neodvojiv deo
prirodnosti nacije, a sa druge, zbog toga to pojam konvertitstva odraava u sutini
upravo ono na ta se ne pristaje shvatanje nacije kao vetake tvorevine ako se ona
identifikuje kroz veru, pri emu je promena vere, a to znai lina odluka izdaja
organske nacije, koja samim tim to je organska i prirodna ne moe biti identifikovana
sa bilo kojom verom. Ovakav pogled na naciju najbolje oslikavaju savremeni
nekonzistentni iskazi, npr. da je posleratna vlast ugrozila jedinstvo srpskog naroda
nametanjem vetakih deoba i stvaranjem, od njegovog ivog tkiva, nepostojeih nacija
(Catena mundi, II, 1992: 552), ili da je svetosavska duhovnost koheziona snaga srpstva,
pa je svako preveravanje bilo istovremeno i nacionalno otpadnitvo, pri emu sintagma
domai Turci ukazuje da promena vere povlai za sobom i promenu narodnosti
(Lazarevi, 1996: 206). Subjektivnost ovog stava posebno dolazi do izraaja u implicitnim
tumaenjima razliite prirode pravoslavlja u odnosu na katolianstvo i islam i njihovoj
sposobnosti, odnosno nesposobnosti, da budu osnova nacionalnog identiteta. Odricanje
mogunosti identifikacije vere i nacije u naelu, npr. u stavu da Muslimane nae krvi ne
treba posebno pominjati jer vera ne moe biti obeleje narodnosti (Stojanovi, 162 1919:
14), a to se pojaava tvrdnjama da je vie nego i katolianstvo, muhamedanstvo od
pogubnog uticaja na nacionalnu svest, potpuno se zanemaruje u raspravama o identitetu
sopstvene nacije gde je ova identifikacija dominantna, na primer u stavu da kada se
162
Stojanovi Ljubomir (18601930), politiar i filolog, profesor Velike kole u Beogradu, akademik.
193
narod turio, latinio, austromaarizovao, otpadao je periferiski od jezgre pri emu je u

glavnini svojoj ostajao pri svom pravoslavlju i srpstvu (Velmar Jankovi, [1938] 1991:
64).
Kontroverznost rasprostranjenog shvatanja pojma nacije najbolje se uoava u
odnosu rase i preveravanja. Pojam rasa esto je korien kada se govorilo o etnosu,
uz naglaavanje njegovog plemenskog, srodnikog pa i "rasnog" karaktera. Kada su se,
meutim, pokazivale pretenzije, ne samo na veliku teritoriju ve i na veliki narod (jer to je
u prolosti narod bio brojniji, to su u sadanjosti njegova "prava" vea), onda se govorilo o
preveravanju, ime su isti postajali poturice gori od Turina. Pitanje koje se namee
glasi: kako promenom vere nastaju najgori primerci druge rase? Odgovor je dvojak: to
je, prvo, (ne)svesna kletva upuena onima koji menjaju veru i postaju konvertiti i usled
novonastalih "karakternih" svojstava izmiljenih nacija koristoljubivosti, kukaviluka,
neiste savesti... svete se izvornoj naciji, odnosno, uverenje da su oni koji su menjali
veru to inili zato to su najgori, to njihovo kasnije neprijateljstvo prema izvornoj naciji
samo potvruje; drugo, to je oda svojoj veri koja "gaji" pozitivne "tipove" ljudi, i negativno
odreenje druge vere koja i od dobre rase pravi negativne. Istovremeno, ovaj tip
miljenja prihvata da je udela u nepreveravanju bilo i u delovanju ma i nesvesnog,
rasnog instinkta, iako primat daje delovanju Savine tradicije (orovi, 1920: 40), to
implicira i organsko poreklo izvorne nacije i njegovu "prirodnu" versku nadgradnju.
Kako se pria o konvertitstvu prvenstveno vezuje i vezivala se u prolosti za stav
prema Muslimanima, ambivalentan odnos prema svim susednim narodima u kojima je
prepoznavan srpski koren, koji su u zavisnosti od politikih okolnosti lako postajali od
brae neprijatelji, u ovom sluaju doveden je do kraja, prenoenjem ak i popularne
sintagme poturica gori od Turina na sve pretpostavljene konvertite. Muslimani se
svojataju kao potureni Srbi, kao najistiji na rasni elemenat, ali se istovremeno
negativan naboj zbog islamizacije prepoznaje u karakteru koji im se pripisuje, a koji po
svom sadraju pokazuje pretpostavljene turske "osobine. Ambivalencija se ogleda i u
odricanju da religija moe biti osnova za nastanak posebnog nacionalnog identiteta, kao i
u kontroverznosti istovremenih tumaenja nae krvi i turskih rasnih osobina.
Poslednjih deset godina je u jo iroj upotrebi pojam izmiljeni narodi.
Promenjene okolnosti traile su da se ne vreaju pojedinci optubom za konvertitsvo, pa
je sva odgovornost za umenjenje broja pripadnika nacije prebacivana na druge drave i
ideologije, odnosno na depersonalizovane neprijatelje. Kao i celokupan nacionalni
vokabular koji obiluje neoriginalnostima, tako je i rasprava o izmiljenim nacijama stara
stereotipna matrica koja se na razne naine varirala bar jedan ceo vek. Razliiti su bili
samo tvorci uvek istih izmiljenih nacija, a zavisno od trenutne politike situacije. Autori
su u svom vremenu traili i prepoznavali najvee neprijatelje i pripisivali im ovaj
nacionalni zloin. Za savremene autore komunizam je bauk koji izmilja nacije i
smanjuje broj Srba, kao to su za stare autore to bili Austrijanci ili Bugari, katolianstvo ili
islam. Cilj je bio da se ukae na neprirodnost egzistencije takvih nacija i na nunost
njihovog vraanja na pravi put, na izvorno, u istoriji utemeljeno, rodno nacionalno
194
svojstvo. Istovremeno, namera je bila i da se pripadnicima izmiljenih nacija ukae da

nije njihova krivica to su u zabludi, ve onih koji su manipulisali u odreenom istorijskom
trenutku i imali najvie interesa da umanje broj pripadnika organske nacije.
Najraireniji je stav o Makedoncima koje su poetkom veka izmislili prvo
Austrijanci, pa Bugari, kasnije komunisti, i na kraju Tito lino. Da je konvertitstvo
Makedonaca obnovljeno u novije vreme svedoi na primer pisanje Dimitrija Bogdanovia
sredinom osamdesetih godina, kojem se ne moe osporiti nacionalni patos, a koji ih je u
godinama jo neraspaljenih nacionalnih stereotipa, smatrao definisanom nacijom. Pod
konvertitima on je podrazumevao prevashodno Arnautae, po njemu poturene Srbe i
Makedonce koji su albanizovani, to je smatrao vievekovnom tragedijom srpskog
naroda koji je i na taj nain gubio svoj identitet (Bogdanovi, [1985] 1990: 117118).
Poslednjih godina reaktivirana pria o izmiljanju Makedonaca samo je stara teza sa
novim tumaenjima. Da li iz slabe obavetenosti ili zbog toga to su za savremene
intelektualce zbog vremenske distance Turci i Austrijanci manji neprijatelji od komunista,
tek, danas je rasprostranjeno pisanje o socijalistikim nacijama, u koje se ubrajaju
Makedonci, Crnogorci i Muslimani, obeleeni kao proizvodi najreakcionarnije i
najbezumnije lai o sebi, odnosno svom identitetu, nepostojeem u istoriji, to predstavlja
ideoloke nakaze i duhovno ubrite kojim je samoupravna ideologija zatrovala
jugoslovensko tlo za vekove (osi, 1992a: 69). Slina su i danas rasprostranjena
uverenja o KPJ koja je uspela u periodu od pola veka da osnuje tri posebne nacije u
Jugoslaviji (Tadi, 1992: 48), o nizu novokomponovanih komunistikih nacija u
samoupravnoj verziji socijalizma, koje su vodile poreklo od srpske nacije (Crnogorci,
Muslimani, Makedonci) (Suboti, 1992: 19), ili o komunistima koji su proglasivi
Makedonce za naciju, silom otrgli od srpstva one koju su u Makedoniji bili srpski
opredeljeni (Ivi, 1991: 190). Tu spadaju i najnovije definicije nastanka Makedonaca kao
proizvoda etno-ininjeringa odnosno ideoloke turbo-etnogeneze (Stepi, 1997: 243,
262). Zanimljiva je i teza da su nove nacije stvarane voljom politike oligarhije u
posleranoj Jugoslaviji kao element obrauna malih naroda periferije sa centrom,
sreditem u ijem se slamanju traila nadoknada za sve nacionalne frustracije u
prolosti, pa su tako povijesne tenje i neostvarena htenja malih i novih malih naroda
izbile na povrinu (Batakovi, 1992b: 789). Argumentacija se najee pronalazi u tvrdnji
da je cilj da se to temeljitije razbije srpsko etniko i nacionalno-politiko jedinstvo
prisilnim stvaranjem od jednoga jedinstvenoga srpskoga naroda jo dve nove nacije,
makedonske i crnogorske (Slijepevi, 163 [1959] 1992: 123).
Da su itali stare pisce savremeni intelektualci ne bi tako olako pripisivali
komunistima, na primer, proizvodnju Makedonaca, koja je kao ideja stara koliko i tenja
Srbije da se proiri ka jugu. I pre sto godina, kao i danas, intelektualci su tvrdili da je
Maedonski narod najnoviji pronalazak politiara, sa providnom namerom da se
163
Slijepevi oko (19071993), dr, profesor na Bogoslovskom fakultetu.
195
ispune bugarski dravni interesi (Ivani, 1906: XI), odnosno, da su produkt Austrije, da se
lake srpski narod pocepa (Hadi-Vasiljevi, 1906: 4).
Iako je danas u raspravama o izmiljenim nacijama najrasprostranjenije
apostrofiranje Muslimana, Makedonaca i Crnogoraca, nisu zaobieni ni Hrvati. Tako se
kao dokaz da je hrvatska nacionalnost vetaka, nastala iz stratekih interesa Srednje
Evrope, prua tvrdnja da u itavoj svojoj prolosti hrvatska politika nema jedne uverljive
predstave koji je njen nacionalni teritorij (Ekmei, 1992: 4142). Problemi konvertitstva
kod Hrvata tumae se i kao zamena primarne identifikacije (slovenstvo) sekundarnom
(hrvatski katolicizam), uz tvrdnju da u toj nacionalnoj egzegezi moralo je doi do evolucije
psihologije konvertitstva u psihologiju militantnog katolianstva (Dragi Kijuk, 1992b:
434), ili, na drugom mestu, da konvertitstvo Hrvata poinje nacionalnim i verskim
prisajedinjenjem Rimskoj hrianskoj imperiji, koja uspeno prvo sprovodi deslovenizaciju
a zatim i falsifikaciju hrvatske nacionalne istorije (Dragi Kijuk, 1992a: 409). Apostrofiraju
se i katolici u Hercegovini kao konvertiti koji su ne tako davno bili jedan narod Srbi
znajui ak i kada su postali konvertiti, dok je Katolika crkva ubrzala proces razdvajanja
jednog istog naroda srpskog porekla (Burzanovi, 1996: 43), ili se optuuje Jugoslavija u
kojoj je zamrlo srpsko opredeljenje u Dubrovniku, a bosanski katolici se homogenizovali
kao Hrvati (Ivi, 1991: 190).
Ve je reeno da je rasprava o izmiljenim nacijama stara koliko i prirodna
nacija. Razlika je samo u argumentaciji i obeleavanju aktera zainteresovanih za njihovo
"stvaranje" i atakovanje na prirodnu naciju. Jo je Panta Srekovi pre sto godina tvrdio
da je u dalekoj prolosti Tomislav prineo na rtvu latintini hrvatsku narodnu duu, ime
je uinio da se Hrvati ocepe od zajednice ostalih srpskih plemena koja su ih onda u
posmevku, nazvala Lacmanima, a Lacmanin ima onaj isti smisao kao poturica
(Srekovi, 1884: 132133). A anonimni autor je u toku Drugog svetskog rata pisao da
dok se na hrvatskoj strani likovalo u izmiljanju kojekakvih Hrvatski, dotle su se u Srbiji
generacije napajale ne nacionalnom veliinom, ve narodnom tragedijom na Kosovu, pa
je u tome video uzrok to je u narodu dolo do zamorenosti i sklonosti odnaroivanju.
Autor se sa skepsom pitao ta su Hrvati od svojih takozvanih vrlina mogli pozajmiti
Srbima, pa je zakljuio da su srpski otpadnici najvie zla naneli svom narodu, kao i da
su mnogo bili opasniji oni koji su ili u otpadnitvo prema zapadu (Psunjski, 1944: 31
36).
Ovaj tip miljenja ne dozvoljava mogunost da se posebna svest konstituie iz
raznih okolnosti istorijskih, politikih, specifinosti jezika, ali i negiranja politikih i
intelektualnih elita suseda, dok se mogunost njenog nastanka na nain na koji nastaje i
prirodna nacija ni ne razmatra. Zaboravlja se i da preterano insistiranje na svojatanju
stvara odbojnost, budui da je pitanje nacionalnog identiteta i pitanje nadgradnje
individualnog identiteta. U tom smislu, konvertitstvo se javlja kao dvostruko negativno
karakterno svojstvo, s jedne strane nacije iz koje se stvaraju konvertiti, i s druge, samih
konvertita, to jest pripadnika izmiljenih nacija, pri emu je kontroverznost ovog stava u
moguoj pretpostavci da u stvari i nema razlike izmeu izvorne i konvertitske nacije.
196
UGROEN OPSTANAK NACIJE

Rasprava o renegatima ili danas konvertitima u shvatanjima srpskih
intelektualaca nacionalistike provenijencije koja se odnosi na arnautae, Muslimane i
Hrvate, kao i ona o izmiljenim nacijama koja se eksplicitno odnosi na Makedonce i
Muslimane, a implicite na Hrvate, prua nekoliko moguih nivoa posmatranja. Prvo, sam
problem konvertitstva, to jest njegovo prisustvo kroz istoriju poslednjih sto i vie godina,
dovodilo je u pitanje, kako su smatrali, ivotnu sposobnost nacije i mogunost njenog
opstanka. Ovakvo postavljanje problema prirodno je proisticalo iz organskog shvatanja
nacije po kome se ona reprodukuje iskljuivo natalitetom i egzistira iskljuivo kao
prirodni produkt, a utemeljuje se vekovnom, tradicionalnom ideologijim odnosno
verom, i koja mora da uva ekskluzivnost svakog pripadnika, koji prelaskom u drugu veru,
ili prihvatanjem drugog imena, odnosi deo nacionalnog korpusa postajui na taj nain
"izdajnik". Kao da na ovu struju srpskih intelektualaca nimalo nije uticalo miljenje o naciji
jednog Ilariona Ruvarca koji je pisao da zna iz vlastitog gorkog iskustva da je u nas Srba
i posrbljenih meu nama Bugara, Vlaha, Cincara i Arbanasa lake i probitanije verovati i
primati s verom skaske i izmiljotine i braniti ih od razjedajue kritike [...] nego li ne
verovati, te onda morati dokazivati zato ne treba verovati u skaske i izmiljene prie, koje
su toliki ozbiljni, ueni i razboriti pisci primili za istinu i gotov novac (Ruvarac, 1902: 5).
Ovaj stav govori mnogo o shvatanju nacije, jo u XIX veku, kao imenovane zajednice
heterogenog porekla i vieslojne kulture, bez obzira na izmiljenost trenutnog identiteta,
ali i o odsustvu autentinosti i vekovne utemeljenosti kao njenog ekskluzivnog svojstva.
Takvom shvatanju se uvek pretpostavljala dominantna organska nacija, koja nema
drugu mogunost obnavljanja osim u krugu porodice, pa je svako otpadnitvo dovodilo
u pitanje i njenu sposobnost opstanka. Asimilacija drugih u krilo sopstvene nacije u
ovom tumaenju se ni ne pretpostavlja, osim eventualno u tami najdublje prolosti, jer bi
njeno prihvatanje dovelo u pitanje osnovni postulat o izvornosti i autentinosti nacije,
kao to bi i relativizovalo pejorativno znaenje pojmova konvertit i asimilacija.
Uvereni da je prirodna, organska nacija u maglama prolih vekova imala svoju
usaenu lepotu, ali da je, podlona kvarenju kao i svaki organizam, izgubila mnogo od
svoje iskonske snage, savremeni intelektualci misle da je u srpskom narodu osobina
otpadanja od narodne celine razvijena, najzad, kao trajno negativno svojstvo (Samardi,
1989: 228), to se nadgrauje stavom da kad "iezne oseanje da je bolja junaka smrt
od poniavajueg ivota, Srbi su postajali Turci, Arbanasi, Latini" jer je put srpskog
naroda "toliko tegoban da slabi moraju na njemu sustati (Daci, 1997: 52).
I pre sto godina intelektualci su otkrivali isti problem. Tada su verovali da nas se
mnogo pogubi odraanjem, prelazei drugom narodu, ili crkvi: Mi se vlaimo,
madarimo, nemimo, talijanimo, turimo samo to se jo ne ivutimo i ne ciganimo (Za
to na narod... 1867: 3339). Autori su s grozom i oajanjem razmiljali o ivotnoj
sposobnosti srpskog naroda, jer pada grana za granom, srpstvo se mrvi komad po
komad, i tako se jedno pare za drugim odrie svoje narodnosti (Gopevi, 1890: 215).
197
A bilo je i onih koji su korene ove pojave smetali u najdavnija vremena tvrdei da je
tendencija da se optost drobi na ue jedinice, tj. plemena, bila svojstvena jo starim
Slovenima, pa su razloge odnaroavanja videli u tome to plemensko obeleje nije
sraslo s duom, a srpsko, kao nacionalno, opte-slovensko ime od svih dananjih
slovenskih imena narodnosnih najstarije nije mnogo znailo, to je proizvelo da su nas
Germani germanisali, Tatari tatarisali, Huni hunisali, Romani romanisali, Bugari bugarisali
(Bdin, 1903: 67).
UGROAVANJE BROJNOSTI NACIJE
Drugi nivo posmatranja, koji proistie iz prethodnog, iz sumnje u ivotnu
sposobnost nacije zbog prisustva renegatstva, tie se konstatacije da je ono,
renegatstvo odgovorno za umanjivanje broja pripadanika organske nacije. Pobude za
taj in od autora do autora drugaije su tumaene. Odlika savremenog nacionalizma, koja
je preivela stogodinje mene, a koja i danas isplivava kao dominantna u ovom krilu
intelektualaca, jeste pretpostavljena veliina sopstvene nacije u smislu njene slave,
prolosti, znaaja... Kako su sve pobrojane veliine zavisne od brojane snage nacije,
nuno se vri racionalizacija u tumaenjima njenog odsustva danas. Kada je srpska
nacija u pitanju, kao glavni razlozi za brojano smanjenje istiu se inae istorijski procesi
asimilacija, migracija i posebno identitetske promenljivosti tokom vekova, pa se
savremena kletva uglavnom baca na konvertite, odnosno one koji su pod specifinim
okolnostima menjali veru, a time i oseaj nacionalne pripadnosti, ili one koji su, kako se
tumailo, pod politikim pritiskom zainteresovanih, iako iste vere, menjali samo ime i
postajali pripadnici izmiljene nacije. Tako, savremeni intelektualac veruje da bi bez
unijaenja, islamizacije, maarizacije, albanizacije, srpski narod danas bio apsolutno
brojano dominantni narod na Balkanu, jer da nije iznedrio i neke posebne slovenske
balkanske narode (Crnogorci, Makedonci, pa i Muslimani) koji su upravo nosili najtipinije
antropoloke osobine srpskog naroda on bi se mogao ubrojati i u velike evropske
narode (Mladenovi, 1989: 26). U jednoj reenici su sadrane sve navedene
autostereotipne take uverenje o nekadanjoj brojanoj veliini prirodne nacije, o
mogunosti njenog antropolokog odreenja, o odgovornosti konvertitstva za njeno
umanjenje i uverenje o postojanju izmiljenih nacija. Zanimljivo je videti i koje sve
kategorije stanovnitva danas predstavljaju konvertite. Po savremenom geopolitiaru
konvertitstvo proizvodi kolonizacija u druge krajeve, odlazak na kolovanje i rad,
prevoenje u drugu veru, ateizacija, jugoslovenizacija i raanje dece u meovitim
brakovima, to je sve dodatno slabilo srpsko rodoljublje mladih pokoljenja i njihovu
istorijsku svest udaljavalo od neprolaznih nacionalnih vrednosti. On smatra da se
navedenim procesima smanjuje broj Srba i veliina srpskog entikog prostora (Bursa,
1997: 454). Ovo sasvim nalikuje na autora koji je pre sto etrdeset godina tvrdio da
pomeani brakovi, bilo verom il narodom, odvlae nas u tuinstvo pa se brakom sa
198
inovercem i inoverkom izgubi i ono to je roeno meu nama, nekmo li ono u tuini, i ni
jedno se nee vie kazati da je Srbin i srpske krvi, tako je malo ponosa u nama i u
naima (Za to na narod..., 1867: 39).
NAJVEI NEPRIJATELJI
Trei nivo posmatranja se odnosi na stav da su od svih neprijatelja nacije najvei
oni koji su proizali iz nje same konvertiti, budui da se konvertitstvo eksplicitno tumai
kao postati izrod, izdajnik. Tako savremeni intelektualac tvrdi da kao to je est
sluaj sa konvertitima, in primanja islama stvarao je novo neprijateljstvo prema svojoj
staroj sredini pa su islamizovani i albanizovani Srbi postajali najborbeniji, udarni deo
albanske narodnosti (Bogdanovi, [1985] 1990: 121). Drugi tvrdi da su se katolici u
Hercegovini svetili svojoj donedavnoj brai zbog injenice da su i jedni i drugi znali da su
oni dali vjeru za veeru (Burzanovi, 1996: 43). I danas se moe uti da oni koji su
otpadali od srpskog naroda otpadali su kao kvislinzi, pa treba sada ubiti onoga koji je
preostao da ne bi svojim postojanjem neprekidno podseao ta je bio ovaj koji je preverio,
iji su preci preverili, uz zakljuak da se mogu stvoriti vetake nacije, ali na kratko
vreme (Diskusija, [eelj] 2000: 256258). I stari pisci su verovali da su uli u prirodu
konvertitstva kao nacionalne izdaje. Sredinom XIX veka pisalo se da ima
muhamedanaca koji najvee pakosti ine, a srodni i po narodnosti i plemenu onima,
kojima zloinstva ine, zato to veru, koju su mu pradjedovi ispovedali neispoveda
(Risti, 1864: 42), odnosno, da teko stenjae srpski muenik pod tekom elinom
snanom rukom odpaveg od svog brata, naroda, narodnosti i vere, brata ili bolje nebrata,
poturene utvore srpstva i Srba, pa je i Kosovo opustelo zato to su se Srbi morali seliti
sa ovih poturica zemalja, samo kad se ovim izdaicama srpstva prohte. Pri tom su
poturice mrzele Srbe kao ono brat kad na brata omrzne; pa sve jedan na drugog
oekuje da prizna svoju pogreku, moli za oprotaj i nadoknadi nekakvu nepostojeu
otetu i uvredu (Milojevi, 1871: 68, 217, 114). Govorilo se da se prelaskom u drugu veru
prave najvei dumani oni nami to ostasmo u svojoj od dedova veri, mi njima to
odoe (Za to na narod... 1867: 37); da poarbanaeni Srbi spadaju meu najvee
fanatike, kao to je obino sluaj kod odmetnika i da su oni danas fanatini Muslimani i
Arbanasi ije je divljatvo izvikano (Gopevi, 1890: 215, 232), da su
pomuhamedanjeni Srbi fanatiniji i nesnosniji od pravih Turaka, a prevrtanje verom da
je najgore to moe ovek uiniti, pa takve svet ni u ta ne rauna (Hadi-Vasiljevi,
1909b: 176, 295); da poturenjake ne trpe ni hriani ni pravi Turci, ve ih smatraju za
renegate, da u pogledu vere, poturenjaci u opte hoe da su vei fanatici i od
muslimana od starine, od pravih Turaka, da u mnogome i jesu vei pa da se poslovica
bez poturenjaka nema turina odnosi i na njihov verski fanatizam (Hadi-Vasiljevi,
1924: 3336).
199
Kod starih autora prisutno je i uverenje da im je tim izdajnikim inom trajno

oduzeto pravo na slobodu, kao u tezi da je u Makedoniji neumesno pozivati se na
demokratski princip narodnog suvereniteta jer ovek koji je sebe iskljuio iz svoje
narodne zajednice, koji je ostavio ime, osobine, tenje svoje brae i predaka, oduzeo je
sam sebi sva prava koja je imao prema otadbini. Ni jedna stopa njene zemlje nije vie
njegova. On je nju ostavio, izdao. Tim je sve kazano (Jovanovi, 1910: 17). Bilo je autora
koji su smatrali da je to to su neki menjali veru za srpsku nacionalnu ideju znailo isto
to i nestanak srpskog ivlja, jer je taj elemenat davao najvee protivnike pravoslavlju, u
kome je oliavan srpski narod. Prema tome, Srbin koji je prmenio veru, ostavi zajedno
sa Arnautima muhamedancima postao je Arnautaem i najveim protivnikom i narodu iz
koga je ponikao i pravoslavlju. Tano po narodnoj izreci, stvorenoj iz iskustva: Poturica
gori od Turina (Jovan Tomi, 1913b: 48, 65). Ista je i teza da se kod muslimana u Bosni,
Hercegovini i Staroj Srbiji moe konstatovati ne samo nacionalna otuenost ovoga dela
srpskoga naroda nego i prozelitska mrnja prema svemu to je srpsko (Cemovi, 1913:
35).
KARAKTERNA SVOJSTVA
etvrti nivo posmatranja se odnosi na karakterna svojstva konvertita. Kako je
pria o prirodnim i izmiljenim nacijama zamiljena kao dilema izmeu istorijske
pravednosti i nepravednosti, i razgovor o konvertitstvu nosi moralizatorski sadraj pa,
iako pokuava da objasni pobude za konvertitsko ponaanje, nuno proizvodi negativnu
"karakterologiju" i konvertita pojedinano i izmiljenih nacija kolektivno. Kontroverznost
ovog stava prepoznaje se u pripisivanju izmiljenim nacijama odreenog "karaktera" koji
se istovremeno smatra ekskluzivnim svojstvom prirodnih nacija, a koje im je upravo
njihova duga istorija podarila. Konvertitima i izmiljenim nacijama, odrie se
utemeljenost u istoriji, to je u ovom tipu miljenja jedini relevantan pokazatelj
prirodnosti nacije, ali im se volebnim putem definiu istorijom nastali karakteri. Tako
se tvrdi da je promena vere uticala i na promenu njihovih zajednikih karakternih crta, pa
su svoj narod i veru najpre naputali oni Srbi koji su smatrali da e meu drugima
nastaviti ivot slobodnije, s manje moralnog tereta i odgovornosti, jer su se Srbi osudili
na usamljenost i bilo je suvie teko izdrati u pripadnosti takvoj zajednici pogotovu kad
se uzme u obzir strog reim u nekadanjem patrijarhalnom drutvu (R. Samardi, 1991:
171172). Dominantno "karakterno" svojstvo koje se otuda pripisuje konvertitima jeste
kukaviluk, pa odrei se vere, poturiti se, tumailo se kao kukavna malodunost
slabia, koji ne sme da brani svoje naslee, ime se objanjava i poslovica poturi se
plahi i lakomi (orovi, 1920: 38). Uz kukaviluk apostrofira se i neista savest, jer
otpavi od vere i srpske narodne svesti su se suprotstavljali sunarodnicima zbog onog
stida, koji se jako javlja kod svih renegata (Cviji, [1910] I, 1921: 261). I kada je re o
konvertitima nastalim promenom imena (Makedonci), pripisuju im se sline osobine, npr.
200
da nisu elemenat za revoluciju jer su se odvikli od oruja, a navikli se na robovanje

(Srbinovi, 164 1901: 20).
Do koje je mere stav o postojanju organskih i iz njih istrgnutih izmiljenih nacija
odraz patrijarhalnog pristupa i danas jo uvek rasprostranjenog arhainog shvatanja
nacije na nain na koji su se oduvek percipirala plemena i njihova unutranja srodnika
struktura, svedoi jo jedna kontroverza koja ini imanentno svojstvo
nacionalnoromantiarskog stava. Iako konvertitstvo podrazumeva akt stareinstva,
nezaobilazna je, iz patrijarhalne (pod)svesti izvuena tvrdnja da su mu uzroci daleko van
granica karaktera samoga naroda, odnosno da se retko deava da mukarac prevrne
verom. Ta pojava biva samo kod enskinja (Nui, 1902: 87).
164
Srbin Srbinovi Vojvoanin, vid. Ivani Ivan (izvor: Univerzitetska biblioteka, Beograd).
Poturica gori od Turina

Nije istina da je verozakon hrianski doveo, kao to
spominje V. Jovanovi, mir meu ljude. Naprotiv, odmah od treeg
i etvrtog stolea on je bio uzrok neprestanim, krvavim ratovima
pa i danas je na pr. kod nas Srba uzrok te se lanovi jednog istog
naroda mrze i gloe. To nije stoga samo to je tu hrianstvo
izvraeno, ve stoga to je netrpeljivost neophodna posledica
svake religioznosti. Svaki svoju i samo svoju veru smatra za svetu,
a svaiju drugu za lanu netrpeljivosti uzrok ve je gotov. Tek je
nauka razbivi mrak neznanja a time oslabivi i verozakonsku
mrnju uinila te se poelo drutvo osloboavati od tiranije i
usavravati (Markovi, [1870ih] 1937: 139).
Pria o konvertitima ili izmiljenim narodima prvenstveno se vezuje, i vezivala

se u prolosti, za stav prema Muslimanima. Ambivalencija prisutna u odnosu na sve
susedne narode od brae do neprijatelja u ovom sluaju dovedena je do vrhunca.
Shvatanje nacije kao nepromenljive zajednice porekla i krvi stvorilo je rasprostranjeno
uverenje o mogunosti prirodnog, objektivnog odreivanja pripadnosti, u kom
subjektivni faktor (kultura i vaspitanje) ne igra nikakvu ulogu. To je proizvelo tumaenje da
se pitanje identiteta moe odreivati sa strane, objektivno, bez izjanjavanja onih o
ijem je identitetu re. Otuda se polazi od pretpostavke da su Muslimani Srbi kojima je
nametnut verski identitet kao nacionalni, to je kod starih autora bilo dopunjavano
tvrdnjama da se oni oseaju veim Turcima od samih Turaka, da su izgubili nacionalnu
svest pa su u savremenom trenutku nacionalno neopredeljeni, i na kraju, da je njihov
karakter proizvod svih tih okolnosti.
MUSLIMANI SU SRBI
Sve diskusije srpskih intelektualaca nacionalistike orijentacije o muslimanskoj
nacionalnoj (ne)opredeljenosti po pravilu se zavravaju tvrdnjom da su Muslimani zapravo
Srbi. Savremeni autor u stvari ponavlja staru priu o Srbima muslimanima kada kae da
se u ratu u Bosni biju dobri borci, jer se i sa jedne i sa druge strane biju Srbi, samo Srbi
pravoslavne i Srbi muhamedanske vere koji su vremenom postali Muslimani (Bonjaci),
dodajui da su Muslimani i Srbi mnogo sliniji jedni drugima, nego Hrvati i Srbi ili
Muslimani i Hrvati iz ega je lako izvui istorijske politike pouke (Mari, 1997: 63, 113).
202
Kod starih autora ovakve teze su bile jo zastupljenije. Tvrdilo se da prizrenski

Muslimani pre nego Bonjaci i Hercegovci priznaju da su bili Srbi i da se toga nestide, a i
nekriju se, no [se] ovim, jo vie i od samih Srba, die i ponose, i zakljuivalo se da e sa
njima u sretnim okolnostima, doi pre do izmirenja, no sa Bosancima i Ercegovcima
(Milojevi 1872: 1213). Pred Balkanske ratove se pisalo da se ne postavlja pitanje da li
je Stara Srbija pravoslavna ili muslimanska, nego je li srpska ili arnautska, i da treba
muslomanske Srbe pribrojiti pravoslavnim i katolikim Srbima (Jovanovi, 1910ih: 15).
Isticalo se, takoe, da su bosanski muhmedanci Srbi, znatnim delom srpsko plemstvo,
koje je promenilo veru (poglavito bogumilsku i pravoslavnu) i izgubilo narodnu svest i da
otpavi od vere i srpske narodne svesti ovi muhamedanci su teili da se pokau dostojni
nove vere i novih poloaja i stavljali su se u sve veu suprotnost prema svojim
sunarodnicima, koji su ostali u staroj veri (Cviji, [1910] I, 1921: 260261). Kod istog
autora moe se nai teza o najmanje pokretljivim Muslimanima Bosne i Hercegovine kod
kojih, kad se apstrahuje uticaj islama i turcizma, primeuje se da su sauvali neke nae
prastare crte, duboke slovensko-srpske osobine (Cviji, 1922: 7). Bilo je autora koji su se
pitali koliko je turenjem propalo naega naroda i pisali o velikoj dozi nae narodne
krvi koja je poturena, ali i koja je sauvala sve bitne odlike svoje narodnosti, jer
poturice pamte slavu, dre kandila i ikone u kuama, a po tavanima lonce u kojima su
njihovi stari kuvali kupus sa slaninom (Hadi-Vasiljevi, 1924: 10, 44).
edomil Mitrinovi smatrao je nespornom injenicu da su Muslimani u velikoj
veini najistije nae rasno stanovnitvo, najistiji na rasni elemenat i udio se to se
od stvaranja Jugoslavije niko nije ozbiljno potrudio da od njega naini zdrav i snaan
elemenat koji u sebi jo uvek ima toliko energije da naciji prui ono, to treba i moe dati.
Smatrao je da su Muslimani veinom poislamljeni pravoslavci dakle Srbi, pa onda u
mnogo manjoj meri osmanlijski doseljenici i poturenjaci drugih bliih narodnosti, katolike
veroispovesti. I po njemu je pet stotina godina islama ubilo oseaj nacionalne svesti,
dok je socijalni okvir islama nemogu i apsurdan. Reenje pitanja Muslimana video je u
socijalnoj, a ne religioznoj dezislamizaciji, ime bi se sprovela njihova nacionalizacija jer,
kako kae, oni su nai, potpuno nai. Primeivao je da su sauvali mnogo slovenskih
kulturnih elemenata koji su mnogo istiji od onih refleksa, koji su preostali u nama, pa je
predlagao ukrtanje pravoslavnih i katolikih porodica s muslimanskim kako bi se
potpunije sauvao ovaj na rasni elemenat (Mitrinovi, 1926: 6, 28, 37, 158160, 168
170).
Bilo je i autora koji su tvrdili da su Muslimani ista naa krv, jer su, prezirani od
Turaka, najistije sauvali idiom naeg jezinog nareja (Jovanovi, 1936: 26), kao i onih
po kojima bi Muslimani trebalo da u saradnji sa Beogradom ostvaruju svoje ciljeve. Jedan
autor belei: Iako postoji diferenciranje kolovanih Muslimana i na Srbe i na Hrvate,
pravoslavni Srbi su vazda smatrali ne samo sandake, ve i sve bosanskohercegovake Muslimane Srbima. Uz to naglaava da to nije bilo iz trenutnih, politikih
razloga, ve iz mnogo dubljih uzroka trajne, sudbinske povezanosti obeju narodnih
grupa, koje su po mnogo kojeemu blie jedna drugoj nego to je to sluaj sa ostalim
203
delovima jugoslovenske nacije, to su jednokrvna braa (Jako srpstvo..., [1939] 1991:

22, 118).
POTURICA GORI OD TURINA
Danas je uglavnom zaboravljen stereotip o Muslimanima koji su se oseali veim
Turcima od samih Turaka. Nekada je meutim bio veoma zastupljen. Pisalo se o
poturicama koji sebe uraunavaju u prave i bolje Turke od Osmanlija, koje preziru kao
divljake i neke varvare, pa raunaju da su od bladorodnije krvi, no to je sam Sultan, koji
je se sa Osmanliama od nekud iz Azije ovamo u njihove zemlje dounjao (Milojevi,
1872: 1213), ili da muhamedovski Srbi ve u prvom kolenu gube srpsku narodnu svest
dok muhamedovski Bonjaci pokazuju isti grozni primer i dre da su oni kao Turci
neka osobitost i da su mnogo bolji od svoje hrianske brae, ma da su u stvari mnogo
gori, i to odmetnici i lenjtine (Gopevi, 1890: 182). Poetkom veka autori su beleili da
vie nego i katolianstvo, muhamedanstvo je od goreg uticaja na nacionalnu svest, da je
ono toliko odrodilo narod da Srbi Muhamedanci smatraju sebe za prave Turke i kad hoe
jedan drugog da nagrde, reknu mu: Ba si pravi osmanlija (Stojanovi, 1920: 75) ili da
su se poturice napravili ak-turcima i verovali da su bolji Turci od Osmanlija, odnosno
da narodna masa bosanskih muhamedanaca osea se kao Turin, pa kod njih nema
drugih oseanja osim verskih i prema tome psevdo-turskih (Cviji, [1910] I, 1921: 261
263). Beleilo se da su Muslimani, da bi podelili odgovornost i teinu zbog promene
vere, vie od pravih Turaka navaljivali na hriane da i oni prime islam (HadiVasiljevi, 1924: 65), odnosno da je uzreica poturica gori od Turina opravdana, jer je
islamizacijom dobijena jedna posebna kasta, zasebna vrsta turaka koja je delimino
ostala potpuno slavenska, s muhamedanskom religijom i sa svim onim ravim i dobrim
nasledstvima od ranije, zbog ega su bili revnosniji uvari islama, nego oni iz Carigarada
zbog ekonomske prednosti koju im je davala islamska drava (Mitrinovi, 1926: 3845).
NACIONALNO NEOPREDELJENI
I pored ovakvih tvrdnji, est je stav da su Muslimani bez nacionalne svesti,
odnosno da njihova nacionalna pripadnost nije reena ni kod Srba, ni kod Hrvata, pa ak
ni kod samih Muslimana (Milanov, 1992: 768), ili da male verske zajednice lako menjaju
ubeenja pa je kod bosanskih Muslimana mogue za rok od nekoliko meseci primetiti
radikalnu promenu kolektivnog mentaliteta. Oni su narod koji se okree za pobednikom
(Ekmei, 1992: 35).
Jo je Stojan Novakovi krajem XIX veka pisao da su Muslimani materijal, koji je
drugima pao u ruke pre nego to je sam o sebi kakvu svest dobio, da mutno misle o
svojim vezama nacionalnim; ne razumeju i nemaju nikakva oseanja ni za prve
204
najprimitivnije dunosti prema narodu, izlau i svoj ivot mislei da to tako treba; mislei
da su oni Turci; ili, jo bolje, ne mislei nita, ve instinktivno i bez svesti inei neto, na
to je, tradicionalnom politkom, dua njihova jo od neznane mladosti upuena. Zakljuio
je da neznanje naih poturenjaka dotle ide, da oni nisu u stanju prevesti na turski kakvu
misao ili refleksiju odnosno da Bonjak ne razume jezik kojim Srbin iz Srbije govori
(Novakovi, [1894] 1906: 2021). Ljuba Stojanovi je verovao da se kod muslimanske
omladine poela buditi nacionalna svest, ali da e dugo vremena proi dok u masu
prodre obrazovanje, i dok se oslobode uticaja glupih i neobrazovanih hoda, te mognu svi
rei: baka din, baka krv (Stojanovi, 1920: 75). I Cviji je mislio da najprosveenije i
najprogresivnije prirode brzo e se vratiti svojoj narodnosti, ostali malo docnije, kao i da
je istorijska nesrea uinila da je znatan deo bosanskih Srba promenio veru i izgubio
narodno oseanje. Piui protiv njihovog iseljavanja, upozoravao je da bi time nestalo i
njihovog srpskog jezika i njihove srpske fizike konstitucije jer bi se potpuno pretopili u
jedan azijski narod "to se nekada zvalo ispatanjem zbog greha, a sada se zove
socijalnim zakonom. Ali po tom istom zakonu oni bosanski muhamedanci, koji ostanu u
Bosni, moraju se vratiti svojoj narodnosti (Cviji, [1910] I, 1921: 263264).
Aleksa Ivi je smatrao da su Muslimani u Bosni uglavnom neopredeljeni, da su
pod uticajem kole neki postali Srbi, drugi Hrvati, dok ogromna veina ne usvaja ni jedno
ni drugo ime. Po njemu, van sumnje je da su oni u veini potomci bogumila i da su
slavenskog porekla, ega su svesni, pa kako vera postaje privatna stvar pojedinca, oni
u sadanjim prilikama nee moi ostati neopredeljeni ni spram srpskog i hrvatskog
imena (Ivi, 1922: 18). I Mitrinovi je smatrao da se Muslimani povode za
nacionalistikim strujama i obeleavaju kao Srbi ili Hrvati, ali da je veina ostala
nepristupana novim pokretima, odnosno da se nacionalistiki opredeljena muslimanska
inteligencija koja je oseala srpski ili jugoslovenski progonjena, i tako delila sudbinu
Srba, dok su pripadnici veeg dela muslimanske inteligencije koji su se oseali kao
Hrvati i oportuniste, neopredeljene, inili isto to i Hrvati u Bosni, tj. bili su austrofili
(Mitrinovi, 1926: 5356). Vladimir orovi je verovao da sve do naih vremena veina
muslimanskog stanovnitva nije imala prave nacionalne svesti; njoj je Stambol bio blii
srcu nego Beograd i Zagreb, pa i danas jo moete uti kod njih zakletvu turske mi
vjere, iako se zna da im ona nije potekla od Turaka. Jugoslavija je, po oroviu, za
Muslimane bila najpogodnija jer su manje-vie bili svesni sbog slovenskog porekla i
jugoslovenske zajednice, i prema tom, nije im padalo nimalo teko da se i obelee kao
Jugosloveni, ne morajui da se izjanjavaju ni za Srpstvo ni za Hrvatstvo. On smatra da
to nije bio izraz neke izraenije jugoslovenske ideologije koliko nain da se ostane pri
doslednoj nacionalnoj neutralnosti (orovi, [1939] 1991a: 12, 61). U posleratnoj
emigraciji su prekrajali granice Jugoslavije sa tezom: ...ako se muslimani trse da se Srbi
ujedine, onda je stvar prosta. Ujediniemo se, i muslimane emo uzeti sebi. Zakljuak je
da se oni moraju izjasniti ili kao Srbi ili kao Hrvati, jer muslimanstvo se ne moe
ovekoveiti kao etnika kategorija, ono je izgubilo podrku za svoju posebnost, i ono e
tu posebnost samo da napusti. Ne sumnjajui uopte u ishod, verovalo se da e to
205
olakati narodno nivelisanje u svim vidovima a time i pripajanje Bosne etnikoj teritoriji
iji je deo (Kosti, [1959] 1992b: 155156).
KARAKTER MUSLIMANA
Iz navedenih uverenja proistekli su i svi stereotipi o karakteru Muslimana. Jo je
Jovan Risti navodio pisanje Srpskih novina o Muslimanima koji umesto da se ugledaju
na Srbe, pa da, po prirodi razvitka ljudskog, poprimaju od njih pitomost njihove naravi i
obiaj njihove vrednoe: Muslomani u Srbiji stadoe, kao nasilnici i ubojice, iveti na
raun ivota, asti i imanja srpskog. Muslimanima se tu pripisivalo da preziru red, da ne
znaju za vlast, da zasuuju glavni izvor naega bogatstva, umu nau zatirui, oni su
jo razbojniki otimali zemlje nae, napadali su na stoku, naim ljudima na njivama
nezreo kukuruz sekli, oni su im po podrumima pie pakosno istoavali, iz osvete kue
palili, oni ne trae Srba od megdana, no ponajvie slabomone ene i nejaku decu;
veliki je dnevnik njihovih ubustava; a jo vei onaj od silovanja ena i dece (u: Risti, 165
1887b: 1924).
Verovalo se da Muslimani imaju udan fatalan obiaj da se ne dre poto
izgube zemlju ve se iseljavaju, da ne mogu da snose ni tui sud, ni tuu vlast, da su i
suvie ignorantni i suvie tromi, da u ljutoj umnoj borbi za opstanak suvremnoga ivota,
oni su se predstavili kao suvie prosti i neobaveteni, i propadali su mahom zbog toga,
to nisu znali ta da veruju ta da ne veruju, u to da se pouzdaju, ega li da se klone.
to ih god snae, oni uzimlju kao ksmet. Tvrdilo se da prosveta ne postoji za ove
zagubljene sinove naega naroda, da od naega jezika oni znadu proste forme njegove,
znadu ono to je u njemu primitivno, i to se u svakom selu zna. Sve to su misao,
prosveta, nauka, politika, dravni i drutveni ivot i saobraaj u njemu izradili, njima je
nepoznato. Jezik apstrakcije, jezik misli, ono to je tako rei, u svakom jeziku najlepe,
njima je zapeaena knjiga (Novakovi, [1894] 1906: 89, 2021). I Cviji je mislio da
bosanski muhamedanci imaju drukije psihike osobine no ostali slovenski renegati
Balkanskoga Poluostrva, da njihova suprotstavljenost Srbima dolazi zbog onog stida,
koji se jako javlja kod svih renegata i izaziva tenju da se tobo udalje od svoga korena i
da zatru veze i oseanja, koja su ih za njega vezivala pa su se kod mnogih razvile
osobine osionosti, razmetljivosti i lanog turcizma. Tvrdio je da su na njihovu srpsku
prirodu bila nakalemljena orijentalska oseanja i raspoloenja, i razvio se ivo i
raznovrsno kolorisan domai i intimni ivot, naroita vrsta rahatluka ili konfora, zadrali
su neki okamenjeni, jamano srednjovekovni nain miljenja, u masi su nekritini, kadri
verovati u nemogunosti, fantazasti (Cviji, [1910] I, 1921: 260261).
Hadi-Vasiljevi je verovao da nai poturenjaci nose psihike osobine naega
hrianskoga dela naroda, u nekoliko samo izmenjene pod uticajem islama. Privilegije su
165
Risti Jovan (18311899), dr, dravnik, istoriar, akademik.
206
ih uinile mekucima i poltronima, pa su im svojstvene osobine labavost, popustljivost

i uzmicanje ispred omanje opasnosti, straljivost im je posledica promene hrianske sa
muslimanskom verom: svesni su ipak da su njihovi stari napustili staru veru i sramota ih je
zbog toga, i strahuju, jer se odrava fakat o njihovom renegatstvu, pa bi mnogi od njih
pristali da su im stari bili i Evreji, samo ne hriani njihovi susedi. Navodio je da su
vredniji i tedljiviji od hriana, nepoverljivi i da strogo paze da se ne odadu u govoru,
naroito o promeni vere. Sujetni su i rado primaju lepe rei o sebi, u moralnom pogledu
vrlo su odrani i umereni u svemu, to je pripisivao muslimanskoj veroispovesti kako je
oni, i koliko, razmeju. Navodio je da nisu gostoljubivi, da su samoivi, straljivi,
samoobmanljivi su i sve rezonuju u svoju korist, da ive u strahu i ne pojimaju da je brat
mio, koje vere bio. Tvrdei da su se uglavnom turili dobrovoljno, kao razloge je
navodio tenju za lakim ivotom, za gospodstvom, vitetvom, zbog ljubavi enskinja
prema turskim mukarcima i obratno, zbog novca, u napitom stanju, da bi nosili oruje, iz
prostodunosti, u ali ili svai, iz potovanja prema dobrom susedu... (Hadi-Vasiljevi,
1924: 33, 4647, 7174).
Mitrinovi je tvrdio da su pod uticajima osmanlijske vlasti nastale osobine
Muslimana kao to su lenost, nemarnost, apatija, inercija, murdarluk, inat, javaluk, kao i
pozitivne plemenitost, sevap, dobrota, estitost. Navodio je da su u gradovima bili
potroai, da im privreivanje nije bilo svojstveno, pa je na njihovo propadanje uticalo
begovsko raspikustvo, da su se laali poslova koji su davali mogunost ivljenja bez
ikakvih umnih, pa ak i fizikih napora, da meu njima ima najmanje trgovaca,
industrijalaca, bankara, zanatlija, da nemaju sistema u radu, da su na uneverzitetima
retki, da ispite polau teko, a i kad ue da to rade po inerciji. Smatrao je da je Musliman
mekan, povija se prema vetru, da njegova pesma iako je ostala netaknuta ipak sadri i
neto ega nema u hrianskim pesmama, napr. hvalisavost, laljivost, suvie razvijenu
matu, a to je sve rezultat duge epohe islamizacije. Tvrdio je da ne vole da misle, da
su neprijatelji svega novog, konzervativni do krajnosti, da su zabarikadirana psiholoka
sredina koja ne prima nita, predaju se sudbini, puni su najfantastinijih predrasuda,
misticizma, nostalgije, melanholije, da pate od ukorenjenog fatalizma i mate, ksmet im
je materijalna snaga ivota, mata im je stvorena za ubijanje duha, pa je navodio
Njegoeve rei niko gre ko Turin ne lae. Kao njima svojstvene osobine navodio je i
hvalisavost, rasipnitvo, senzualnost, i zakljuio da su to pravi naslednici Turaka,
orientalci. To je doneo islam. Dalje je nabrajao neborbeni duh, veru u heroja koji e vratiti
stari poredak, neslovenske osobine kao to je izraziti egoizam, koga kod nas nema,
otsustvo portvovanosti koja je posledica islama, smisao za istinitost. Kao bolesti koje
haraju meu Muslimanima navodio je tuberkulozu i sifilis, pa je uzrok prve video u
murdarluku a druge u njihovom elanu zbog ega su bili ljubimci austro-maarskog
ulinog oloa. I inae je tvrdio da su muslimanske prostitutke na ceni kod katolika i
pravoslavnih, dok mukarci vie vole vlahinje, aurke jer su milosnije i meke.
Navodio je da im je porodica nepristupana, igosana svim onim loim osobinama koje
daje Istok, a njeno propadanje bilo je rezultat sklonosti prema prostituciji, alkoholu i
207
izvesnim perverzitetima. Tvrdio je da meu njima ima puno defektnih poroaja to su

alosne posledice jednog, jo alosnijeg, umnog i telesnog robovanja i navodio da se
cifrom nikako ne moe pokazati koliko je zatrovan taj na isti nacionalni organizam.
Tvrdio je da je homoseksualnost pre dolaska Osmanlija bila nepoznata, a kao njen drugi
uzrok navodio je jedan generalni rahatluk, pa su u zloinima silovanja i bluda protiv
naravi, gotovo usamljeni.
Pripisujui sve ove negativne osobine uticaju islama, Mitrinovi je optimistiki
zakljuivao da ipak vekovi islamizacije i ivota u islamu, nisu bili u stanju da izbriu jedan
dobar niz njihovih isto slavenskih osobina koje su tako izrazite, da bi se, ve po samim
njima, moglo odrediti njihovo poreklo. Smatrao je da ono najistije, to daje dua,
islamski asimilatorski organ nije nikada mogao da apsorbuje, a to je naa pesma, na
izraaj bola i ponosa, snage i ivota, pa vie od svega vee nas u najuu zajednicu taj
na najistiji duevni ekstrakt. Zato se, po njemu, poislamljeni slaven-hrianin ne
moe odrei onoga to je usaeno u dui. Navodio je primere bosanskih Muslimana koji
su Turskoj dali velike dravnike i knjievnike, ali je i dodavao da je to bilo ranije, dok su
rasni elementi bili jo uvek potpuno svei. Ili je, tvrdei da nema primera da su oskrnavili
grob, to objanjavao prisustvom slovenskih nazora i oseanja. Zakljuivao je da je itav
njihov ivot duga tragedija puna stradanja i odricanja, ali i da su sauvali samosvest i
ponos (Mitrinovi, 1926: 58, 7783, 95116, 120125, 131144, 157, 171)
ISLAM
U kontekstu stereotipnog vienja Muslimana, posebno mesto je zauzimao islam.
Kao to postoji identifikacija katolianstva i Hrvata, postoji i identifikacija Muslimana (i
Albanaca) i islama. Savremeni autori islam uglavnom smatraju odgovornim za srpskoalbanske sporove, jer sukob izmeu albanskog i srpskog naroda, zapravo, i nije nuno
nacionalni sukob (Bogdanovi, [1985] 1990: 114). Danas se moe proitati sintagma
ruilaki islam (N. Samardi, 1990: 60), ili da su osionost i bezumne svireposti nad
potlaenima proisticale iz osnovnih premisa islamske filosofije ivljenja, kao
neprikosnovenih naela (Simi, 1992: 561). Mrnja Albanaca sa Kosova prema Srbima
objanjava se kao posledica njihovog muslimanskog duha jer je islam agresivan uvek,
kad je ideologija u slubi osvajanja, i otuda dihad. Autor zakljuuje: Islam je takav uvek
bio, i ostao, poev od samog Muhameda, prvog jurinika Alahovog (Jevti, 1992: 544).
Nipodatavanje islama kod starih autora nalazi se recimo u tezama da su srpski
vladari svoje zadubine ostavljali neokreenima da im se vidi skupoa graiva i divna
izrada dok muhamedanizam lepi, zamazuje i krei svoje moeje i damijeda mu se ne
bi videla unutranja nitavilost i slabost, kao to mu je sama vera (Milojevi, 1871: 67).
Tvrdilo se da je Turska pokuala da smea sve narodnosti, a da je ta fuzija nelogina,
neostvariva, da je ona uzrok mnogim nevoljama, jer u politici kao i u hemiji postoje tela
koja se privlae, zdruuju, popunjuju, a ima ih koja se odbijaju i rue i koja e se veito
208
odbijati i ruiti, na osnovu ega se zakljuuje da civilizacija hrianska i civilizacija

muslimanska pripadaju ovoj poslednjoj kategoriji. Jedna se protivi drugoj. Dokle hrianin
veruje, da su svi ljudi braa, da treba svoga blinjega kao sebe samog da ljube, koran
propisuje, da treba istrebiti ili potiniti sve, koji ne veruju u Muhameda (Risti, 1887b:
524). A autor koji je za sebe govorio da je odista najtrpeljiviji ovek u verozakonskim
stvarima (jer on sam ne veruje ama ba nita), zakljuivao je da se ipak odupire islamu,
smatrajui ga za verozakon opasan po dravu, koji treba utamaniti u interesu kulture jer
spreava svaki napredak, svaki polet i svaku kulturu on je pravi gr za moral
(Gopevi, 1890: 182). Drugi je posvetio itavu knjigu analizi Muslimana, a sve njihove
pozitivne osobine je pripisivao srpskoj osnovi, dok je negativne, koje je smatrao
neslovenskim, pripisivao uticaju islama. Tu je pre svega mislio na egoizam i odsustvo
portvovanosti, tvrdei da je svaki dobar islamist morao da kae da je oruje samog
boga, njegov ma i njegov pravi predstavnik. Ipak, kada mu je dnevnopolitiki bilo
potrebno da dokae da su isti kao Srbi, tvrdio je da islam nije ostavio velikog uticaja na
duu naih muslimana, ve je pod maskom muslimanskog ritusa ostala u sutini
nedirnuta ista slovenska dua (Mitrinovi, 1926: 115116, 153).
Jabuka razdora
U ovim krasnim zemljama ni pravoga ekonomskoga
napretka ne moe biti dok ne prestane sumanuta i nesmiljena
revolucionarska agitacija upaljenih mozgova, koji niti to vide, niti
umeju proraunati, upravljajui se iskljuivo svojim uobraenjem i
tvrdoglavou, i dokle se ne obustavi alosno nacionalno-crkveno
trvenje meu roenom braom, s noem i s revolverom u rukama.
[...] Borba narodnosti, ovde doterana do svoje bolesne krajnosti na
posletku e doi glave samim narodnostima u Makedoniji
(Novakovi, 1906: 69).
[...] ja usvajam tezu da o narodnosti odluuju subjektivna
svest a ne objektivni inioci [...] Na samim je Makedoncima, a ne
na drugima, da se izjasne o svojoj narodnosti. Ali, treba da oni
mogu da se slobodno izjasne, bez ma ijeg pritiska, ni odozdo ni
odozgo (Pribievi 166, [1933] 1952: 29, 162)
Uz Muslimane, oko kojih su se borili intelektualci Srba i Hrvata, najosporavanija

balkanska nacija su sasvim sigurno Makedonci i to podjednako od srpskih, bugarskih i
grkih intelektualaca. Nigde nije oiglednije nego u sluaju Makedonaca, kako teritorijalne
pretenzije mogu da proizvedu osporavanja jedne tako elementarne injenice kao to je
nacionalni identitet. Zato je i danas, kao i u prolosti, najrasprostranjeniji stereotip da
Makedonci kao narod ne postoje, da su oni Srbi a Makedonija srpska zemlja koja postoji
samo kao geografski pojam. Iz ovog stava nekada je odbacivana ideja autonomije za
Makedonce, a sada se negira njihova nacionalna individualnost, zbog ega se retko
razmatraju posebna karakterna svojstva. Uz ve opte mesto da su Makedonci Srbi,
razvijane su teze da je njihov jezik srpski ili bar blii srpskom nego bugarskom, da su im
obiaji, poezija, tradicija srpski, da je slava dokaz da su Srbi, da je antropoloki dokazano
da su Srbi, a osnovna argumentacija pronalaena je u tvrdnji da je u prolosti postojala
sinonimnost pojmova srpski i makedonski. U ovom krilu intelektualaca postoji
podvojenost samo oko pitanja srpske nacionalne svesti kod Maedonaca. Dok su jedni
prihvatali uverenja Jovana Cvijia o odsustvu te svesti, uz sopstveni dodatak da su
Makedonci ipak Srbi, drugi su kritikovali Cvijia i odbacivali njegovu tezu, tvrdei da je
srpska nacionalna svest kod Makedonaca veoma prisutna. 167
Pribievi Svetozar (18751936), politiar.
Andonovi odgovara na Cvijievu tezu da Makedonski Sloveni nemaju nacionalne svesti
usklikom: ne, ne, takav je zakljuak iznenadio i raalostio nau brau on je skroz hiperlogian ta on
166
167
210
MAKEDONCI SU SRBI
Danas je najrasprostranjeniji stereotip o Makedoncima kao izmiljenoj naciji, a
primeri su navedeni, u odeljku o konvertitima. Ovde pomenimo samo da danas Dobrica
osi pie o pomakedonenim Srbima, pod uslovom da tu fluktoantnu masu 168
makedonske Slovene i priznamo kao nacionalnost (osi, 1992a: 64). Veselin ureti
govori o Makedoncima koji su se poeli dokazivati kroz svoja separatistika gnezda i to
ne samo oni koji su novo doba doekali u stanju narodnosne nekonstituisanosti, ili kruga,
nego i onaj mnogobrojniji deo zapadne, srednje i severne Makednije, koji je proiveo
vekovna iskuenja u znaku srpstva (ureti,1992: 698), dok Ljubomir Tadi pominje
Makedonce koji su tek 1940. godine priznati od strane KP Jugoslavije za naciju, jer se
nije znalo ta initi s njima da li su Makedonci Srbi ili Bugari (u: Kneevi, 1994: 65).
I pre sto godina tvrdilo se isto. Po Aleksijeviu ne samo da im je svest narodna,
tok misli, naravi, obiaji, predanja itd. isto srpska u javnim i sveanim prilikama, nego i u
posebnim i kuevnim kao na pr. na svadbi, i zakljuuje da su to srpski predeli, pa trebaju
i moraju, ma kad bilo, da Srbiji pripadnu, a Albano-Maedonci uvek e ostati pri tome,
da su ud srpskoga tela koji se nebi mogao bez samrtnih bolova odvojiti (Aleksijevi,
1878: 4548). I po Veselinoviu je jezik najvei dokaz da su Makednci Srbi, pa je i
Samuilo bio car Makedonaca Srba. Objanjavajui da je srpsko i ime Makedonija,
tvrdio je da Makedonac treba da misli srpski, kad srpski govori i srpske obiaje tvori, a
kola i vaspitanje na svom maternom srpskom jeziku, bie mu od koristi, i na pravi put e
ga izvesti i u bratsko zdruenje sa Srbijom uvesti (Veselinovi, 1880: 14, 31). Smatrao je
da stanovnici Makedonije nikada sebe nee nazvati Blgarinom ili Bolgarinom ve jedino i
iz nude Bugarinom, to je znak da to samo srpska usta izgovaraju, jer l prelazi u u samo
u srpskim ustima, ni u ijim drugim, a naziv Maedonac i Maedonija za sadanje
stanovnike vezane za zemlju ne postoji, oni sebe znaju samo za risjane (Veselinovi,
1888: 3, 31).
Gopevi je verovao da slovenski stanovnici u Makedoniji veinom srpskom a ne
bugarskom plemenu pripadaju, a kao argumente je navodio jezik, obiaje, nonju,
pesme, istoriju. Tvrdei da svakog onog kao pravog Srbina smatrati treba, koji svoju
Slavu ima, raspitivao se meu Makedoncima i svaki mi je s jednim jedinim izuzetkom,
kazao svog kunog patrona, pa je zakljuivao da Bugari vrlo dobro znaju, da je ba ta
slava najverovatniji znak, da Makedonci ne pripadaju bugarskom, nego srpskom
plemenu, jer u Makedoniju nije ni jedan Starobugarin zalutao (Gopevi, 1889: 513).
Urednitvo Dela je trailo da Srbija pomogne sunarodnicima u Maedoniji odrati se na
je skroz netaan, pogrean i kao takav on pada (Andonovi, 1913: 92). I Cemovi pie da je negiranje
nacionalne svesti kod srpskog naroda u Makedoniji, pogreka koja se akademiku Cvijiu nikako ne
moe oprostiti, da Cviji ovaj pojam razume isto to razume iroka publika i da naprotiv narodno
saznanje ili narodna svest gasi se samo onda kad se ugasi narodna dua (Cemovi, 1913: 3536).
168 Verovatno je mislio na Cvijievu flotantnu masu.
211
suprot navalama raznih propaganada, koje bi htele da im utru nacionalna obeleja, kako
bi ih, po tom, odnaroene lake sebi privukle (Delo, II, 1894: 139), a Joksi je isticao da
je istorijskim faktima utvreno da je bugarsko ime dolo na Maedonske Slovene
nasilnikim nametanjem, pa je, odbacujui svaki ovinizam, utvrdio da su Maedonski
Sloveni Srbi a ne Bugari, a krivica je Turaka to je narodnosno ime poelo bilo gotovo
izumirati i to su Maedonski Srbi krili svoje narodnosno ime iza imena raje i
hristijanina (Joksi, 1898: 617).
Poetkom veka se tvrdilo da nema spora o tome koje pleme slovensko ivi u
Makedoniji, jer su to Srbi (Dragaevi, 1902: 34), ili da Makedonije nema: Nema
maedonske narodnosti, pa nema ni dravine maedonske. Srpskog naroda ima pa ima i
Srbije i Stare Srbije. Svestan da se poslednje stanovite moe tretirati kao krajnost, autor
je ipak zakljuio: Dobro neka je krajnost, ali tako izlazi po diktatu stroge logike. Stare
Srbije ili ima ili nema. Ako li je ima, samo se ovako moe tumaiti (Bdin, 1903: 5).
Branei se da nije ovinista i Ivani je tvrdio da su Makedonci isto tako Srbi kao to je on
sam, jer nema nekog naroitog maedonskog naroda slovenske krvi pa moe biti samo
jedno od dvoga: ili ono, to mi verujemo ili ono, to Bugari vele; ali maedonske
narodnosti nema (Ivani, 1906: X). Zastupao je stav da istorija zna za Makedoniju kao za
geografski pojam ali je ne poznaje kao narodnosni pojam; da su braa Miladinovi Srbi
roeni od srpskih roditelja, u srpskom gradu Strugi, u Staroj Srbiji, iako su veti
falsifikatori u bugarsku korist; da u Makedoniji, u sva tri etnika elementa: krv, jezik i
obiaji nema ni jednog atoma bugarskog. Govorio je da Maedonci s oduevljenjem
doekuju srpsku vojsku jer u njoj gledaju oslobodioca i od grkog i bugarskog ropstva, a
Srbi iz obavezne bratske dunosti, oslobaaju Maedoniju od Grka i Bugara i
prisajedinjuju je srpskoj dravi (Ivani, 1908: 1314, 78, 184, 208). A Hadi-Vasiljevi je
nazivajui makedonske oblasti Junim Srpskim Zemljama kritikovao deo inteligencije
koji je za obetovanu zemlju srpsku primio naziv Maedonija, sa namerom da izbije
otuda ime srpsko; da iskljui prava srpskoga naroda na one lepe Srpske zemlje i da
odrodi od Srbije sunarodnike njegove (Hadi-Vasiljevi, 1906: 34, 29). Stanovnitvo
Makedonije, iako po njemu nema nacionalne svesti, ipak se osealo kao jedno isto i
nerazdvojno sa srpskim narodom i Srbijom, samo to je sve to bilo jo u stadijumu
oseanja (Hadi-Vasiljevi, 1909b: 280).
I drugi autori su tvrdili da je Makedonija srpska zemlja, kolevka Srpstva, srpska
Stara Srbija, kao i da ono to je u dui Makedonskih Slovena duboko urezano, srpski
oseaji, ne mogu Bugari i njihovi pomonici izvitoperiti (Ili, 1908: 1113, 25). Govorilo se
da beka i petrogradska knjievnost protivno postojeem pojmanju prave Stare Srbije u
narodu, oivljuju istorijsko ime Makedonija, te da time iskljue prava srpskog naroda na
ovu lepu srpsku zemlju i da odrode od Srbije, pravog Pijemonta srpskog, sunarodnike
njene (Andonovi, 1913: 65); da dua srpskoga naroda u Makedoniji ne ivi samo u
jeziku, nego i u svemu onome to je nau pravoslavnu narodnu polovinu ouvalo kao
narodnu celinu; da u Makedoniji nema niega bugarskog; da je u Makedoniji srpski
212
narod i srpska kultura (Cemovi, 1913: 36, 109). I Jaa Tomi 169 je smatrao da u velikom
delu Maedonije ivi srpski narod, da se tek u novije doba ta oblast poela nazivati
Maedonija verovatno zato, da tamo zatvore vrata Srbima, da su Maedonci bili Srbi, i
da su i danas Srbi, o emu svedoi izgled onoga naroda, svedoi forma njihove lobanje,
svedoe pesme njegove, obiaji njegovi, a u prvom redu govor njegov. Popularnu izreku
gde je slava, tu je Srbin Tomi dopunjuje novom: Gde ima u Maedoniji spomenika, tu
je Srbin. Tvrdei da je krv srpska dobila maha, da prostruji telom, predviao je da kad
ovi krajevi potpadnu Srbiji, za najkrae vreme nee biti ni spomena Bugarima. Krv e
potei kud je nakad tekla, im ne bude vie prepreka jer se, kako kae, uverio da u
ovom narodu ive uspomene na njegovu prolost; da je taj narod "upoznao duu onih,
koji su mu doli kao Srbi, da se uverio da su bolji, duevniji od Bugara i da su mu blii
(Tomi, 1914: 9, 2226, 129132). I po Beliu je savremeni etnografski tip zapadne
Makedonije, i delimice istone, teko drukije okarakterisati po poreklu nego kao srpsko
makedonski, pa je i stanovnitvo Makedonije prema Srbima bilo vrlo predusretljivo i vrlo
ljubazno a zamena ov slogovima ovi ili i u prezimenima, sama po sebi komina,
dolazila je otuda to su je mnogi Makedonci vrili bez pitanja vlasti, pa je postala znak
odobravanja ili neodobravanja novoga reima. Pretpostavljao je da je moda neko od
predstavnika vlasti preterao koji put u usrdnosti; ali se tu ni o kakvoj sistemi govoriti ne
moe (Beli, 1913: 41, 136).
Todor Stankovi je tvrdio da je utvreno faktima i dokumentima da su svi Sloveni
u Makedoniji isti i pravi Srbi, a Makedonija srpska (Stankovi, 1915: 3), a Tomi da je
Juna Stara Srbija i Makedonija srpska kolevka i kolevka srpske kulture i knjievnosti
(Tomi, 1918: 41). Gruji je uveravao da je vreme srpskog gospodarstva u Makedoniji
bee zlatno doba maedonske prolosti (Gruji, [1921] 1995: 28), a Radosavljevi je
pokuavao da neobavetene izvede iz zablude o pojmu Makedonije sa kojom po ve
ranije smiljenom planu tako rado paradiraju Bugari, a uz njih i mnoge druge pakosne i
svesne iardije, jer kako je navodio, jasno uvia pakleni smer neprijatelja Srpstva, da
imenom Maedonija obelee nekakvu zasebnu dravu, koja nije srpska zemlja i koja je
bila i ostaje jabuka razdora. Tvrdio je da narodnosti neraspoloene prema Srpstvu, ovo
prihvaaju sa naroitom u napred smiljenom namerom i ciljem, a na alost ima i samih
Srba, koji to prihvaaju iz nerazumevanja i neobavetenosti, pa se iza ovog imena
skrivaju svi naoruani i nenaoruani zlikovci pod imenom makedonstvujuih, koje sa
naroitim planom stvara, pomae i titi Bugarska. Navodio je da su Makedonci
nepoznata narodnost koja nije ni postojala, kao to ni danas ne postoji, da pominjanje
Makedonije nije naivno nerazumevanje ve zloin prema Srpstvu, pominjao bugarsko
Piui o Drugom balkanskom ratu Tomi konstatuje da su prilike bile drugaije i da Srbija nije
dobila svoj deo Makedonije, ona bi sigurno dola da ga uzme docnije: Maedonija bi je privlaila kao
magnet gvoe. I to bi bilo osnovano na prirodi. Jedan Karaorev vojvoda reko je kada se morao
povlaiti sa svojom etom: onaj krvavi trag to ga ostavljamo nee izlizati niko. Mi emo se po njemu
vratiti. I vratili su se (Tomi, 1914: 52).
169
213
bespravno i razmaeno paradiranje sa Makedonijata i sa nekakvim izmiljenim

zasebnim narodom Makedoncite koje istorija ne poznaje i naglaavao da to ime ne
treba da pomene ni jedan svesan i obaveten Srbin, Hrvat i Slovenac. Narodnost
makedonska ne postoji, kao to u stvarnosti nepostoji zasebna narodnost
umadijska, Crnogorska, Bonjaka (Radosavljevi, 1925: 67, 1214, 88).
Da su ovi Sloveni znatnim delom imali srpski etniki karakter verovao je i
Erdeljanovi, pa je tvrdio da je pitanje o rasnim osobinama makedonskih Slovena
neprijatno bugarskim piscima jer ovi imaju neke znatno drukije rasne osobine nego
Bugari, odnosno, jer su tu prisutni mnogobrojni tipovi dinarske ili jadranske rase
(crnomanjasta rasa visokog rasta i kratke, visoke glave, dakle brahicefalna), koje kod
Bugara uopte nema, a koje su najzastupljenije kod Srba. I on je navodio da svi
makedonski Sloveni imaju slavu, nemaju uspomene na dogaaje iz bugarske istorije,
pevaju o srpskim vladaocima, pa je zakljuio da su Makedonci ogranak srpskoga
plemena (Erdeljanovi, 1925: 5, 40, 45, 72). I Petkovi je tvrdio da nema sumnje da su
stanovici Strume i Strumice Srbi po svojoj narodnosti (Petkovi, 1926a: 32), a Proti da
su ivot i obiaji Makedonaca gotovo istovetni sa ivotom i obiajima srpskog naroda, kao
i da su Srbi bili prisutni u Makedoniji i u polovini sedmoga veka, te da su sva
makedonska slovenska plemena jo od poetka bila srpska plemena. Objanjavajui
zato su o Makedoniji u XIX veku najvie pisali Bugari, Proti je navodio da se u Srbiji
malo i mislilo i pisalo jer se smatralo da su srpska narodna prava na one krajeve
naosporna a veze stare i dugotrajne, one su etnografske i istoriske i kulturne (Proti,
1928: 102109, 96). Tihomir orevi je verovao da Makedonija nema nikakve veze sa
Bugarskom jer su to dve razliite drave i po stavnovnitvu, i po postanku. I dok su
istorijske veze Makedonije sa Bugarskom bile slabe i beznaajne, one sa Srbijom su
ostavile trajnih neizgledivih uspomena i uinile da se i etnografsko jedinstvo
Makedonaca sa Srbima jo bolje i jasnije vidi. Jezik je bio bez bugarskog uticaja a narod
je bio ist i pitom, bio je to isti narod i po poreklu i po krvi i po kulturi, pa Srbi nisu
predstavljali gospodarei sloj, ve brau, koja su donosila slobodu, nisu traili plen ve
su donosili imunost i blagostanje. orevi je navodio da su svi Srbi smatrali
Makedoniju kao svoju zemlju, da Makedonce vole kao brau, kao deo srpskoga naroda,
dok u Bugarskoj za njih upotrebljavaju podrugljiv naziv Makedonstvujui, mrze ih i
samo ih zbog gramzljivosti prisvajaju. Naglaavajui da slava obeleava granice
srpskog naroda, orevi je zakljuivao da svi Makedonci imaju slavu. A Bugari je
nikako nemaju (orevi, 1929: 22, 26, 89, 142, 164). U drugaijim politikim
okolnostima, piui o slozi Srba i Bugara, prota Milivoj Petrovi je, nasuprot ovome,
govorio da su prepreka toj zajednici upravo Makedonstujui (Petrovi, 1934: 78).
Pred Drugi svetski rat ovaj trend pisanja o Makedoniji se nastavio, s tim to se
srpski opstanak vezivao za posed Makedonije (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 126).
Isticano je da je ime Makedonija pogreno i da se ta oblast moe zvati samo juna
Srbija, da je smeno kad se stanovnici june Srbije zovu sami Makedonci ili ih tako
zovu drugi, pa poto nema Makedonije, ne moe biti ni Makedonaca, jer je nepobitna
214
injenica da je cela Juna Srbija naseljena Srbima, uz zakljuak da ostaje nam ili da je,
po imenu, pripojimo dravi koja joj je dala ono to je ljudima i narodima najdragocenije
slobodu, pa da je zovemo prosto Srbija ili da je nazivamo Juna Srbija, jer ne postoji
dakle, nikakva Makedonija. Nema danas Makedonaca, makedonski jezik je izumro pre
vie od hiljadu godina, a nazivati Junu Srbiju Makedonijom vie je od pogreke to je
greh (Vuli, [1939] 1991b: 1112).
Pozivajui se na bugarske izjave da je za njih Dobruda ekonomsko pitanje, da je
izlaz na Egejsko more pitanje plua, a Makedonija pitanje sentimentalno, u vreme
Drugog svetskog rata se pisalo da je ovo poslednje za Srbe vitalno pitanje. Tu su i
sentimenti, ali tu je, pre svega, to isto pitanje plua. Nita izmeu Makedonije i Bugarske
nema organski povezanog, a sa Srbijom, odnosno Jugoslavijom, sve, pa za Srbe nema
osetljivijeg pitanja od podvajanja Makedonije, ne samoupravom, koja je osnovana, nego
federacijom tj. individualitetom politikonacionalnim (Grol, 170 [1940] 1990: 247, 654). I
neposredno posle rata moe se nai tvrdnja da nita, pa ni sam jezik ne moe se navesti
za tezu makedonske nacije kao jedne izraene inidividualnosti (Demokratija, 11. 10.
1945), dok je u emigraciji, tokom svih godina komunistike Jugoslavije, opte mesto bilo
osporavanje makedonske nacionalnosti, npr. u izjavama da je antisrpska psihoza
upotpunjena matanjima o posebnom makedonskom narodu, to je akcija za
odnaroavanje naih klasinih krajeva na Jugu gde sve, celokupna narodna tradicija i
predanja, sve duhovno i kulturno i nacionalno naslee, sama svest ovoga naroda o sebi
samome, svedoe o srpskom duhu i istorijskom opredeljenju naroda u ije se ime, a da
ga nije niko pitao, drskou uzurpatora, govori i snuju planovi (Slijepevi, [1959] 1992:
124). U istom duhu je i tvrdnja da stvaranje makedonskog naroda nije uspelo, jer nema
elemenata za to. Ubaena od strane komunista za vreme okupacije, a podravano od
neprijatelja Srpstva, ova teza o posebnom makedonskom narodu, ne moe se odrati
(Cvetkovi, 171 [1955] 1992: 144).
U skladu sa napred pobrojanim tezama o srpskom karakteru Makedonije, odricano
joj je i pravo na autonomiju. Jedan od retkih starih autora koji je, i pored vere u srpska
prava u Makedoniji, primeivao i autonomne tenje Makedonaca, bio je Stojan Novakovi.
Pisao je da ima jo jedan pojav koji se ne moe ispustiti iz oiju. To je tenja
Makedonaca da ostanu sami sebi, koja trai put po sredini sviju gore pomenutih teenja
(Novakovi, [1888] 1906: 267). Suprotno njegovom zapaanju, rasprostranjene su bile
tvrdnje da je autonomija Makedonije isto bugarski pronalazak, pa su protiv nje i Srbi, i
Grci, i Rumuni i Arnauti i Turci, dakle svi zainteresovani narodi, a specijalni srpski razlog
protiv autonomije Makedonije bio je to bi se nesrenim sluajem stvaranja takve
drave, u nju utopile neosporno srpske zemlje i sve bi bilo udeeno da Bugari budu
gospodari, a svi ostali njihove poslune sluge (Ivani, 1908: 550556).
170
171
Grol Milan (18761952), knjievnik i politiar.

Cvetkovi Dragia (18931969), pravnik, politiar.
215
MAKEDONCI NISU SRBI

Bilo je i autora koji su ili drugim putem i odricali Makedoncima srpsku nacionalnu
svest. Tako je Ivan Ivani pod pseudonimom Srbin Srbinovi Vojvoanin pisao drugaije
nego pod svojim imenom. Nazivao je Makedonce Maedonskim Bugaraima smatrajui
da ih bugarsko podbunjivanje na revoluciju nee dii jer, budui bez nacionalne svesti,
nemaju podobnosti da prave revoluciju. Iako je prihvatao da Makedonci imaju elju za
osloboenjem, tvrdio je da je nee nikad sami i svojom inicijativom i snagom ostvariti,
ve im, kao i Bugarima, treba neko drugi da slobodu donese na baki, i tome e oni
biti blagorodni, dobri, vredni podanici. Jer, bude li oslobodilac Slovenin, tim bolje za
njih, bude li oslobodilac tuin, oni e, nemajui nacijonalne i slovenske svesti, i novom
gospodaru, kao sada Turcima, kuluiti i bez oruanog protesta trpeti njegovu vladavinu
(Srbinovi, 1901: 2021).
I na kraju, bilo je autora koji Makedoncima nisu priznavali nacionalnu posebnost,
ali su uoavali da oni nisu Srbi. 172 Tako je Cviji smatrao da nigde u Evropi nisu
narodnosti tako izmeane kao u Makedoniji, i da Makedonski Sloveni nemaju odreene
nacionalne svesti, nemaju samostalnu istorijsku prolost, nemaju svoj knjievni jezik.
Tvrdio je da nema pouzdanih etnografskih znakova, na osnovu kojih bi se narodne
slovenske mase oznaile kao srpske ili bugarske, kao i da svaka od balkanskih drava
pribraja sve makedonske Slovene svojoj narodnosti, i to je postalo oseanje veega dela
inteligencije, dok su oni u nacionalnom pogledu flotantna narodna masa, koja ima
etniku predispoziciju da postane Srbima ili Bugarima. Meutim, primeuje on,
Makedonci se ne oseaju ni Srbima ni Bugarima mada imaju simpatija za oba naroda i
izjavljuju, da im je podjednako milo, potpali pod Srbiju ili Bugarsku. Verovao je da bi se u
zajednikoj dravi sa Srbima ili Bugarima ve u drugoj generaciji nacionalno izjednaili sa
njima, jer kod njih nema endogene narodne svesti, ali ima bugarskog i srpskog narodnog
oseanja, koje je mahom importirano, nametnuto, propagandom stvoreno. On je isticao
da je lingvistiki momenat vrlo esto zloupotrebljavan pri razpravljanju makedonskog
etnografskog pitanja i da se na osnovu jezika ono ne moe jednostrano reavati. Cviji je
bio meu retkim naunicima u Srbiji koji je osuivao eksploataciju elja balkanskih
drava da se njihove narodne tenje razumeju tvrdei da ima dosta opskurnih linosti, i
domaih i stranih koji ive od meanja u makedonsko pitanje, pa su na svim bugarskim
etnografskim kartama oznaeni makedonski Sloveni kao Bugari, na srpskim kao Srbi, a
na grkim kao Grci, pri emu su srpske i bugarske etnografske karte po naunoj
172 U Makedonskom pitanju brzo je dolo do sukoba izmeu starih i novih nacionalista. Stari
nacionalisti su tvrdili, da su Makedonci osvejani Srbi, i da drukije misle samo oni koji nisu pravi patrioti.
Novi nacionalisti su tvrdili da, u najmanju ruku, u Makedonaca ne ivi onako nepomuena srpska svest
kao na pr. u Bosanaca i Hercegovaca, i da naa propaganda u Makedoniji, ako ne bi prema toj okolnosti
bila podeena, ne bi imala nikakva uspeha. Meu novim nacionalistima najvaniji bio je Jovan Cviji
(Jovanovi, [1957] 1991: 553).
216
nesolidnosti potpuno jednake. 173 Zakljuio je da je apslolutno nemoguno u narodnoj

masi makedonskih Slovena izdvojiti etnike Srbe i etnike Bugare (Cviji, 1906: 713,
1720, 4661) i predlagao kao najtanije da se ova slovenska nacionalno kolebljiva
masa obelei neutralnim imenom: Makedonski Sloveni (Cviji, [1913] I, 1921: 166).
Pred Balkanske ratove, zalaui se za tenji savez sa Bugarima, Ljubomir
Jovanovi je bio svestan da je glavna prepreka Makedonija. Istiui da je jedan deo
Makedonije po narodu, po prolosti, srpska zemlja, da je drugi deo pre srpski nego
bugarski, da trei nije ni bugarski, ako nije srpski, dok je etvrti u glavnom bugarski, on je
smatrao da poto nema zasebne maedonske narodnosti, ne moe biti ni maedonskog
jezika, pa je predlagao da se uzmu srpski i bugarski uporedo u celoj zemlji kao
ravnopravni u slubenoj upotrebi. Naglaavao je da na srpski deo Maedonije imaju
prava i Bonjaci i umadinci, kao i oni Srbi koji stanuju tamo na Vardaru; da u Makedoniji
ima malo nacionalne svesti, samo jedan deo ima svesti i tenje srpske, i on je, to je
istina, u manjini i u srpskom delu te zemlje, drugi deo ine grkomani, trei bugarske
pristalice, a etvrti oni najnovijeg postanja, oni koji imaju posebne, maedonske tenje, s
tim to o tim posebnim maedonskim tenjama ne moe biti ozbiljna govora kao o
nacionalnoj pojavi. Zakljuio je da Srbija moe pristati na politike sporazume kao to je
makedonska autonomija, ali ona i njeni svesni sinovi ne smeju zaboraviti da tamo ima
srpske zemlje, da je ono deo otadbine, dakle neto to niko nije vlastan tuiti ni odstupiti
(Jovanovi, 1910ih: 79, 1718).
Slino Cvijiu, Jovan Jovanovi je pisao da su Makedonski Sloveni flotantna
masa slovenska, koja moe da postane srpska ili bugarska, da su bez narodne svesti i
samostalnosti, da mrze Turke, ne vole Grke, a prilaze bugarskoj ili srpskoj strani. Ipak,
verovao je da su somatoloka promatranja meedonskih Slovena utvrdila da su
antropoloki blii Srbima, nego antropolokome tipu Bugara, zakljuujui da je sigurno da
je stanovnitvo Makedonije izmeano, s tim da se ne moe opredeliti niti da je bugarsko,
niti da je srpsko, nego da je slovensko (Jovanovi, [1938] 1990: 2431).
Zanimljivo je da zbog prisvajanja Makedonaca i njihovog proglaavanja Srbima,
bez obzira da li imaju ili nemaju nacionalnu svest, nije bila, niti je do danas razvijena
Cviji nabraja kao najvanije srpske etnografske karte Milojevia, Veselinovia, Dragaevia:
Milojevi je bio najoduevljeniji propagandista srpski u Makedoniji, koju je veim delom obiao i dobro
poznavao. Ljudi ove vrste su odlini praktini radnici. Ali njegovi radovi i gornja etnografska karta nisu
nauno raeni. [...] Nijedna srpska etnografska karta nije detaljisana. Ova, Milojevieva i Veselinovieva,
boje celu Makedoniju srpskom bojom, i ne izdvajaju neslovenske narode. Samo se na Dragaeviu vidi,
da je znao neke od stranih etnografskih karata i da je itao i strane putnike. Zbog ovoga su srpske
etnografske karte loije od bugarskih na kojima su, kadto dosta tano izdvojeni neslovenski narodi;
inae su srpske i bugarske etnografske karte po naunoj nesolidanosti potpuno jednake. Istog je
kvaliteta, kao i gornje karte, i skoro publikovano delo I. Ivania (Maedonija i Maedonci 1906. iju
vrednost na alost treba pre upotrebe uvek virifikovati.) [...] Prvom zabludom su zavedeni Knev,
Brankov, Verkovi, Milojevi, Gopevi, Ivani i dr. koji su sve makedonske Slovene, uraunali u Bugare,
ne priznavajui nijednog Srbina, ili u Srbe, ne priznavajui nijednog Bugarina (Cviji, 1906: 5462).
173
217
njihova karakterologija. Samo retki su pominjali njihove pozitivne osobine koje su inae
pripisivane srpskom karakteru da su asni, pouzdani, skromni, vredni i u svakom
pogledu solidni ljudi, zanatlije i radnici (Erdeljanovi, 1925: 47), dok su retki pominjali i
negativne osobine koje su po pravilu dobijali od drugih, pa su odlike naih
Makedonaca uvarnost do cicijaluka, radljivost do izbezumljenja, preduzetnost,
trgovaki i pekulativni duh, to je primljeno od Grka (Lapevi, 1920ih: 7).
Susedi
Skenderbeg je Srbin
Zavojevakom politikom srpske vlade prema arbanskom
narodu stvoreni su na zapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u
skoroj budunosti mir i redovno stanje teko mogu oekivati. [...]
naa tampa, u pogubnoj utakmici da pomogne jednu ravo
upuenu i ravo izvoenu politiku, mesecima i godinama [je]
rasprostirala o arbanskom narodu tendenciozna miljenja [...] To
je i danas glavno sredstvo kojim ovinistika tampa izaziva kod
srpskoga naroda mrnju prema divljim Arnautima, prikrivajui kao
guja noge divljatva koja je srpska vojska prema njima poinila.
[...] Balkanicus i D-r Vladan napisali su po jednu itavu knjigu sa
oitom eljom da smode ovaj bedni arbanski narod i da dokau
njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalan ivot. [...] U cilju da
dokau da taj narod kao rasa nema smisla za kulturan i
samostalan ivot, oni sve ono to u primitivnosti toga naroda
postoji predstavljaju ne kao izraz istorijskoga stupnja na kome se
on nalazi i kroz koji su svi drugi narodi proli, ve kao izraz
njegove rasinske nepodobnosti za kulturan razvitak uopte. [...]
Revnost Balkanicus-ova u potcenjivanju arbanskoga naroda kao
rase ide dotle da istorijsku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu
poreklu od Srpkinje Vojislave (Tucovi, [1914] 1980: 1744).
Nesporno je da se Albanci danas smatraju najveim srpskim neprijateljima. Ako

to moemo lako objasniti aktuelnim politikim zbivanjima i neprimerenim medijskim
opisom njihovog karaktera, potrebno je ozbiljnije analizirati razloge njihovog
nipodatavanja kojem su, nekad otvoreno, nekad prikriveno, bili izloeni tokom itavog XX
veka. Savremeni intelektualci piu o Albancima uglavnom u okviru stereotipa o njihovoj
uroenoj mrnji prema Srbima i elji za njihovim unitenjem, koja je proizvod njihovih
dominantnih osobina, primitivizma i razbojnitva. Stari autori su, meutim, insistirali
na jo jednom elementu. Pokuavali su, naime, da dokau nesposobnost Albanaca za
samostalan dravni ivot, opet kao posledicu njihovih karakternih svojstava. Tvrdili su da
albanska plemena nemaju potrebu za dravom ni sposobnost da se konstituiu u naciju.
219
Zato su reenje videli, u skladu sa dravnopolitikim potrebama Srbije, u blagorodnim

kolonizatorskim uticajima koji bi, ukljuenjem Albanaca i njihovih teritorija u srpsku
dravu, omoguili njihovo obuavanje za civilizovan ivot. U tom smislu, klasifikacija
uvreenih stereotipa o Albancima mogla bi da se izvri na sledei nain: Albanci mrze
Srbe; oni imaju specifina karakterna svojstva iz kojih proistie ova mrnja; Albanci su
velikim delom "konvertiti", tj. poarbanaeni Srbi, ime se objanjavaju prethodna dva
svojstva. Uz ove savremene ocene po pravilu idu i one itav vek varirane, o Albancima
koji nisu konstituisali naciju i koji nemaju civilizacijskih sposobnosti za organizovanje
samostalne drave, a produkt poslednjeg stereotipa je i teza da je "Skenderbeg Srbin".
ALBANCI MRZE SRBE
Uz ime Albanaca od sredine osamdesetih godina, iskljuivo su koriene rei
genocid, zulum, razbojnitvo, silovanje, pa je negativnu konotaciju nosilo svako
pominjanje ove nacionalne manjine u politikom i privatnom govoru. Posle Knjige o
Kosovu Dimitrija Bogdanovia 1985. i njegovih estih intervjua iste godine, pisanje o
Albancima srpskih intelektualaca, bilo je prihvatljivo samo ako je ilo u pravcu
potvrivanja planskog genocida nad Srbima, pri emu je sam Bogdanovi ubrzo daleko
prevazien u negativnom naboju prema predmetu analize. Bogdanovi je reaktivirao staru
tezu da je naseljavanje Albanaca u srpskim zemljama od XVII veka do naeg doba
ostavilo u istorijskoj svesti srpskog naroda krvavi trag nasilja, a razradio ju je pisanjem o
masovnom i pojedinanom zulumu, pljaki, pogromu i proterivanju Srba sa svoje zemlje,
kao i tvrdnjom da se osnova naseljavanja Albanaca mora traiti u njihovoj islamizaciji
praenoj asimilacijom i surovim nasiljem. Tako je, po njemu, srpski narod postao rtva
ne samo jedne stihije nego i plana o njegovom fizikom unitenju. irenje ovakve
negativne slike na itav jedan narod uspostavljalo se preko ocene albanskog politikog
pokreta kao agresivnog, osvajakog, revanistikog, konzervativnog i nacionalistikog,
iji su ciljevi da se uniti srpski narod pomou ubistava, proterivanja, brisanja istorijske
svesti, i da se prigrabe srpske zemlje kako bi se planski razbio i zaokruio srpski
narod. Po Bogdanoviu, teza o ilirskom poreklu Albanaca je "rasistika" jer se njome
utvruje pree pravo na teritorije. Pri tom, govorei o doseljavanju Srba na Balkan,
vremenu koje obleava kao albansku praistoriju, on pominje "pretke Albanaca" ne
definiui ko su oni bili (Bogdanovi, [1985] 1990: 2931, 139, 154, 318325, 443445).
Za Radovana Samardia Arbanasi su ve u XVI veku "ekspanzivni" a Turci su ti
koji ih putaju na Srbe da se kao razoran klin zabijaju u njihovu staru postojbinu.
Albanci su potiskivali srpski narod ubistvima, pljakanjem, paljenjem itavih sela,
otimanjem zemlje i nasilnom islamizacijom (Samardi, 1989: 123, 253). Ni za Marka
Mladenovia genocid i aparthejd na Kosovu nisu sporni, a pria o ilirskom poreklu je
arheoloka magla sa ciljem da se poloi pravo na navodnu postojbinu praistorijskih
predaka dananjih Albanaca. On tvrdi da Albanaca na Kosovu do XVII veka nije ni bilo, a
220
da do Drugog svetskog rata nisu bili u veini. Progon Srba sa Kosova i Metohije kree se
u rasponu od baibozlika do balista, tj. od islama do ekstremnog nacionalizma
(Mladenovi, 1989: 6369).
Za ovo krilo intelektualaca nije sporna ni upotreba dece u politike svrhe. Razlika
je samo u pravcima njihovog korienja. Dok Bogdanovi vidi upotrebu albanske dece u
tome to se hukaju da napadaju srpsku decu (Bogdanovi, [1985] 1990: 312),
Mladenovi je vidi u njihovom korienju za ostvarivanje brojne premoi Albanaca
(Mladenovi, 1989: 86). Atanasije Jevti tvrdi da je cilj Albanaca na Kosovu "odavno bio:
to vie zemlje, to vie dece i to vie oruja, posebno naglaavajui da ta iptarska
deca nisu tek tako izmanipulisana, nego su duboko zadojena mrnom za sve to je
srpsko i hriansko na Kosovu i Metohiji, pripisujui to njihovim roditeljima, uiteljima,
primitivnom plemenskom duhu i muslimanskom duhu (Jevti, 1992: 542544).
Dok su Albanci za Bogdanovia bili sredstvo u rukama Turaka, za Nikolu
Samardia su bili sredstvo u rukama rimske kurije koja je na njih raunala kao na ljude
slabe vere, koji lako gaze datu re, a koje e ona bez mnogo truda prevesti u
katolianstvo. Dajui svoju karakterologiju Albanaca, Samardi pominje divljanost
arbanake naravi, fantastinu mo reprodukcije, neljudsku mrskost, krvava orgijanja
(N. Samardi, 1990: 56, 60). Meutim, devedesetih godina paradigmatian je bio tekst
Miodraga Joviia u zborniku SANU Srbi i Albanci u XX veku. Albanci su tu Arnauti,
zulumari i razbojnici, sa nasilnitvom u krvi. I za Joviia je islamizacija odgovorna to
su Albanci dobili od Turaka carte blanshe da zulumom, pljakom i razbojnitvom teroriu
srpsko stanovnitvo. Prihvatajui tezu da se tradicijom i nagomilavanjem iskustva stvara
odreena bioloka nacionalna predispozicija, on tvrdi da je svim slojevima albanskog
stanovnitva ulo u krv nasilnitvo, ali i mrnja prema srpskom stanovnitvu, koje je krivo
jer je ivo. Analiza istorijskih zbivanja kao oduivanje dugova ovde je najdirektnije dola
do izraaja. Iako prihvata da Albanci u Kraljevini Jugoslaviji nisu bili miljenici reima,
Jovii ipak zakljuuje da ni izbliza nisu adekvatno oduivali dug koji su napravili prema
srpskom stanovnitvu za vreme turske vladavine. U istom stilu zasluene i nezasluene
istorije je i njegova konstatacija da, imajui u vidu iskustva iz prolosti, albanska manjima
u Srbiji svoju autonomiju, jednostavno reeno, nije zasluila. Naprotiv, nju je po mnogim
miljenjima trebalo 1945. staviti u poseban karantin gde bi ona morala pruiti dokaze da
je spremna na civilizovanu kohabitaciju, i tek onda joj dati autonomiju. Albanci su krvni
neprijatelji Srbije i Srpstva, nosioci su agresivnog ovinizma i rasizma, to svedoi o
nemogunosti stvaranja uslova za normalno zajedniko ivljenje pripadnika raznih
nacionalnosti na Kosovu i Metohiji. Oni oseanju iskonsku mrnju prema Srbima i
Srpstvu, a njihovo genocidno ponaanje je vekovni posao. Reenje ovog problema
autor vidi u izmeni postojee etnike slike pokrajine povratkom iseljenih, i novim
naseljavanjima i suspendovanjem postojee autonomije na odreeno vreme (Jovii,
1991a: 138139, 143146, 151153).
Savremeni autori piu i o albanskoj istorijskoj inferiornosti (Dragi Kijuk, 1992a:
411); o otvorenom genocidu nad srpskim narodom, za koji su u XIX veku koriene
221
pljake, ubistva, silovanja i otmice ena koje se potom prevode na islam (Batakovi,
1992a: 453); o etnikoj i verskoj netrpeljivosti prema Srbima koja je bila u temeljima svih
arbanakih pokreta (Batakovi, 1991: 38); o agresivnom, ruilakom besu na sve to je
srpsko, kakvo je oduvek bilo njihovo ponaanje, osvajako i okupatorsko (Jevti, 1992:
542). Pozivanjem na vekovnu istoriju srpsko-iptarskih odnosa, danas se tvrdi i da do
divljeg agresivnog usijanja iptarskog nacionalizma i separatizma redovno dolazi kad se
poremeti demografska ravnotea, to je u prirodi primitivne rodovske organizacije
(Gluevi, 1992: 620), kao i da su Albanci u progonu Srba bili radikalniji i svirepiji od
ostale nae brae: oni su se posluili najbrutalnijim sredstvima, po svojoj
muhamedansko-turskoj i faistiko-balistikoj tradiciji (osi, 1992a: 64).
Ve u drugoj polovini XIX veka negativni stereotip o Albancima bio je ekspliciran u
nizu knjiga srpskih autora bez naroite naune ograde. Najraireniji je, naravno, bio o
onaj o mrnji prema Srbima. Jo je Hadi Serafim Risti pominjao Albance kao najgore
neprijatelje vere Hristove i najcrnje muitelje jadne raje (Risti, 1864: 40), a u
opterodoljubivom raspoloenju Radosavljevi Bdin je, nabrajajui kojim se sredstvima svi
srpski neprijatelji (tj. susedi) slue u zajednikom radu na srpskoj propasti, Albancima
pripisivao handar, prah i olovo (Bdin, 1903: 15). Hadi-Vasiljevi je Arnaute smatrao
najljuim protivnicima srpstva (Hadi-Vasiljevi, 1906: 61), srpskim dindumanima
(Hadi-Vasiljevi, 1909a: 2), tvrdei da Srbi Arnaute smatraju za najvee svoje dumane
i to karakteriu ovim reima: Srbi su odvojeni od Turaka (pravih Turaka) koliko ona
skrama u crnom luku, a od Arnauta koliko bivolja koa (Hadi-Vasiljevi, 1913a: 143).
ALBANCI SU POARBANAENI SRBI
Stereotip o Albancima kao poarbanaenim Srbima, iako prividno kontradiktoran
prethodnom, sasvim je u skladu sa njim ako se zna ta sadri definicija konvertitstva u
ovom delu srpske intelektualne elite. Savremeni intelektualci uglavnom licitiraju brojem
poarbanaenih Srba. Po Samardiu krajem XIX veka na Kosovu je bilo 30-40 odsto
Arbanasa slovenskog porekla, to naziva istinskim pogromom (Samardi, 1989: 253).
Mladenovi je podigao cifru na dve treine starosedelaca Albanaca na Kosovu koji su
srpskog porekla (Mladenovi, 1989: 86), a Veselin ureti tvrdi da ih je celih 80 odsto
(ureti, 1992: 698).
Stari autori se nisu bavili ciframa, ali su na druge naine, pre svega vizuelno,
utvrivali srpsko poreklo kosovskih Albanaca, to je uslovilo i odsustvo specifinih
fizikih svojstava, prisutnih npr. u opisu Bugara. Prelazei tursku granicu na putu za
Staru Srbiju putopisac Milojevi je opisivao svoj prvi susret sa tamonjim stanovnitvom:
Tu ti je se mogao videti tip isti srpski u poturice Srba, a sada tako zvanog Arnautina; tip,
smesa srpskog, i osmanskog, kipskog i osmanskog, kipskog i srpskog osmanskog i
ciganskog itd. jednom reju, tu je unekoliko bilo prestavnika sviju narodnosti, koje kao
gladni vuci nagrnue na ovu pravu i istu srpsku zemlju. Gad, beo, crn i crven, kome
222
nema broja, neistota, ubre, odvratnost, sastav sviju smradova u jedan, divlji pogledi,
kao u zgranutih i besomunih, uinili su uasan utisak na nas, u kojima je bilo vie,
odvratnosti gadnosti, bljuvotine upravo, ako se smemo izraziti kako je bilo, no to je bilo
straha, uasa, dobroga i lepoga. Autor je nastavio da je udno kod tih poturenih Srba
to laskaju i varaju osmanliski i azijatski sve dotle, dokle nedoe stvar koja ih se tie. Kad
ono nastupi, ostave onda naliinu aziatsku, pa ti se obrne u pravog Srbina: postanu
ozbiljni, zvaniani, naduveni i t.d. to kao Osmanlije, i aziati nemaju: jer su ovi utiviji i
laljiviji, to se vie njih samih stvar tie (Milojevi, 1871: 103104). Genaralno prezirui
vie poturene Srbe nego Albance, tvrdio je da su vuitrnski muhamedanci najvei i
nauasniji zlikovci, nasilnici i krvopije srpske, iako se ne odlikuju ni u govoru ni tipu od
Srba. Po njemu, na Kosovu i nema pravih Albanaca, sve su poarnaueni Srbi, to
argumentuje njihovim pravim i istim srpskim tipom. Jednog od njih opisuje kao
razboritog, junanog, pametnog i, bar za sada, u svemu potenog i karakternog
oveka: Ponaanje mu bee isto staro srpsko. On nemae ni azijske preterane
ukoenosti i nadutosti, ni majmunske robske a preterane unienosti, laskavosti i
puzenja. I u fizikom opisu njegov pravi i isti srpski tip znaio je da je bio viiji od 7
stopa, dugog lica, visokog ela, visokog a ravnog nosa, doljna vilica razvijena kako
treba, oi osrednje plave. Zaboravljajui na prethodne ocene njihovog od Osmanlija
dobijenog karaktera, u razmatranju dravne politike zahtevao je samo pametan rad
kojim bi se svi ovi ljudi obrnuli za nama i poli bratski s nama, jer bi se za ivota, a
najdalje u treem pojasu, povratili u svoju staru veru (Milojevi, 1872: 78, 117, 123).
I putopisac Gopevi je razvijao teze o Albancima kao poarbanaenim Srbima i
prisustvu meu njima kripto-Srba ili pritajenih Srba. Iako je tvrdio da arbanaka
narodnost ne postoji nego samo kao geografski pojam, da su Arbanasi u stvari
kipetari jer Arbanas moe da bude i Srbin i Turin, Grk ili Jevrejin, i da gornji Albanci
ne pripadaju kipetarskoj, nego srpskoj narodnosti, kao i u Skenderbegovo vreme, ipak
je zakljuio da to je nekad bilo nema za politiku nikakve vrednosti, nego samo ono to
postoji, pa kako Albanci nee da znadu ni za kakvu zajednicu sa Srbima, to bi bilo
smeno, kad bi ovi ma kakvo pravo polagali na arbanako zemljite (Gopevi, 1890:
208209).
Prirodno je to je interes za Albance rastao od poetka XX veka, posebno s
obzirom na potrebe spoljne politike Srbije. Zbog toga je teza o Albancima kao
poarbanaenim Srbima i o relevantnosti tog saznanja za sadanjost ne samo na Kosovu
ve i u severnoj Albaniji bila veoma rasprostranjena. Prema kontroverzi isto etniko
poreklo/najnegativnije rasne karakteristike nije postojao nikakav zazor, iako je to bilo
sasvim u neskladu sa tezama o biolokoj i rasnoj osnovi etnikog srodstva. Bez ikakvog
obzira prema etnikim srodnicima laika karakterologija ih je po pravilu slikala samo
najcrnjim bojama, posebno ako je trebalo dokazati njihovu nesposobnost za samostalan
dravni ivot.
Iako ih je nazivao divljim Arnautima, divljim kipetarima i slino, uglavnom su i
po Ivaniu Albanci bili poarbanaeni Srbi (Ivani, 1906: 543). Hadi-Vasiljevi je tvrdio da
223
nemaju nacionalnu svest (Hadi-Vasiljevi, 1909b: 179), ali, iako posle boga znaju za
sultana, ipak dolaze do svesti o svojoj nacionalnosti jer su oduvek znali da nisu Turci i
strano mrze Turke, pa da nisu jedne vere s njima, vie bi ih mrzeli nego Srbe (HadiVasiljevi, 1913a: 141). Ipak je smatrao da su Srbima vei neprijatelji i od Turaka, jer sve
to je otpalo od nae nacionalne matice procesom asimilacije, sve je propalo u
Arnaute, to su nai Arnautai i taj procenat nae krvi potpuno je izgubljen za nau
narodnu celinu (Hadi-Vasiljevi, 1924: 65). Jovan Tomi je mislio suprotno. Iako je za
njega najgori albanski element nastao od poarnauenih Srba, ipak je verovao da ima
nade za njih, jer pljaka ima da prestane biti njihovo zanimanje, kome su se nauili od
pravih Arnauta, pa da se vrate zanimanju svojih vrednih predaka, ija je domovina bila
itnica i vrt (Jovan Tomi, 1913b: 65, 92).
Po Tomi Oraovcu sve fisove, plemena ili barjake ne vee jedna nacionalna
svijest, jer se zna, a i oni znaju da ih meusobno ne vee jedna krv, porijeklo i jedni i
jednaki obiaji poto se zna a oni znaju od koga se raaju. U istom stilu nastavlja da je
Leka Dukainac bio Srbin, kao i svi Dukainci, Skadar je svagda bio srpski, Malisori su
nepobitno Srbi, kao i Miriditi, aljani, Gai, Berie, Hoti, Klimenti, Kastrati i drugi koji i
sami i dan danji priznaju da su srpskoga porijekla, a koji se ni po obiajima, ni po
osobinama a ni po junakome srpskom soju ne mogu nazvati Arbanasima samo zato to
su po nesrei morali primiti iptarski jezik, koji nije i ne moe biti mjerilo za odreivanje
Arbanske narodnosti, kad takve narodnosti i ne postoji, jer je to predjeoni naziv, dakle
geografski pojam, koji ne moe reavati pitanje narodnosti. Zakljuio je da tvrde gusle
da su oni bili i da su i sada ne Arbanasi, ni Arnauti, ni Albanezi, nego isti i ovejani Srbi
(Oraovac, 1913: 5, 1225).
SKENDERBEG JE SRBIN
Teza o Skenderbegu Srbinu je sastavni deo koliko stereotipa o srpskom
poreklu, toliko i onog o nepodobnosti Albanaca za dravni ivot. Ona je trebalo primarno
da objasni ovaj istorijski izuzetak od pravila plemenskog, neorganizovanog ivota i
odsustva elje za dravom. Kao to je za savremene autore relevantno da je Skenderbeg
srpskog porekla (Mladenovi, 1989: 75), odnosno da je Skenderbeg bio od Balia,
majka mu je od Balia (Diskusija, [eelj] 2000: 259), za stare pisce bilo od nekog
naroitog nacionalnog znaaja da dokazuju slino, zanemarujui da bi po istoj logici bilo
kojoj srednjovekovnoj dinastiji mogla da se ospori pripadnost bilo kom savremenom
nacionalnom subjektivitetu.
I za stare autore Skenderbeg je bio Srbin a njegovi ratni drugovi ne behu
kipetari nego Srbi (Gopevi, 1890: 209); Skenderbeg je poslednji srpski potomak koji
je vladao teritorijama koje su bile naseljene Srbima, a albanski protektori su Albancima
sugerisali da je ura Kastrioti bio Albanac, dok je on naprotiv, po kritikoj istoriji, i po
ocu i po materi, Srbin pa se ova sugestija stavljala u ravan sa bugarskim otimanjem
224
dike srpskog naroda, Kralja Marka (Hadi-Vasiljevi, 1906: 61). U kasnije pisanoj knjizi
isti autor je ipak priznavao Albancima Skenderbega, uz konstataciju da o samom svom
narodnom junaku Skender Begu ne znaju nita vie, do da je iveo i vladao nad njima u
nekom neznanom, nezapamenom vremenu (Hadi-Vasiljevi, 1909a: 22). A Vladan
orevi, potvrujui da je Skenderbeg bio ore Kastrioti, Srbin, pun skrupula kae:
Nama je upravo neprijatno to i ovoga jedinog junaka, koga su Arnauti za toliko hiljada
godina jedva stekli, moramo da prisvajamo, jer u naoj estvekovnoj borbi od Kosova do
Kumanova mi imamo toliko junaka, da nam ba ovaj jedan ne bi trebao. Ali mi ne
moemo dopustiti da se za ljubav Arnauta falsifikuje istorija. Ni Skenderbegova vojska
nije, po oreviu, bila sastavljena od Arnauta, ve od Srba (orevi, 1913: 3840). I
drugi autori su u horu ponavljali da primer Skenderbega ne ide u prilog Albancima jer i
taj, dakle, jedan jedini heroj arbanaki nije pun, istokrvni Arbanas, nego, u najmanju
ruku, polusrbin (Balcanikus, 1913: 26); da je Skenderbeg veliki srpski junak ija je samo
jedna baba bila od Topija, dakle Albanka, ali ni za Karla Topiju jo nije raspravljeno da li
je uopte bio Albanac (Oraovac, 1913: 25); da je Srbin ore Kastriot Skenderbeg
(Stepanovi, 1913: 10).
ALBANCI NISU DRAVOTVORNI
Ipak, najrasprostranjeniji je stereotip o odsustvu elje za sopstvenom dravom kod
Albanaca, iz ega je proisticalo i osporavanje prava na dravu. Jo 1878. Aleksijevi je
davao pravo Albancima da obrazuju dravu zapadno i juno od Drima ali samo ako imaju
za to moralnih uslova i ako je ikad postojala drava od kradidece i pljakaa (Aleksijevi,
1878: 7), dok je Hadi-Vasiljevi navodio da su i Arbanasi poeli nekakvu, tokorse,
samostalnost traiti i osporavati Srbima pravo na zemlje (Hadi-Vasiljevi, 1906: 40).
Pred Balkanske ratove Ljuba Jovanovi je pisao da su poznato stanje u Staroj Srbiji svorili
neobuzdani i divlji Arnauti koje Carigrad umiriti ne moe, smatrajui da ih moe
zaustaviti samo Srbija koja bi oslobaanjem Stare Srbije zavrila s divljakim
istrebljivanjem tamonjega srpskoga stanovnitva. Verovao je da Albanci nemaju prava
na ostanak u zemlji u koju su se divljaki uvukli, ali je bio protiv da se oni silom uklanjaju
ili da se prama njima postupa kao sa bespravnom, osvojenom masom. Iako je smatrao da
bi oni mogli tu da ostanu kao srpski graani kojima se ne bi diralo u narodnost, ipak je
konstatovao da oni nama nisu potrebni. Jovanovi je mislio da ni pravna nauka ne
priznaje da se takim zlikovakim otimanjem moe stei, ma ta bilo, kakvo pravo svojine,
pa je i Srbija sa srpskim narodom u pravu da ne priznaje pravnu vrednost stanja koje je
onako razbojniki stvoreno u onako znamenitim delu nae otadbine (Jovanovi, 1910
ih: 1416).
Posebno plodne godine u izdanjima o Albancima, njihovoj prolosti, i naroito
njihovoj karakterologiji bile su godine balkanskih ratova. Primarni politiki cilj Srbije da
izae na Jadransko more, prenoenje ideja o ekspanziji sa juga (Solun) na jugozapad
225
(Dra) nastalih iz uverenja o nemogunosti ekonomskog i politikog opstanka male

kontinentalne drave, uslovilo je dnevnopolitiku potrebu davanja naunih argumenata
ovakvim zahtevima. Stari stereotipi o Albancima Kosova i Makedonije (Muhadiri) sada su
morali biti preneti na globalni plan, i generalna slika Albanaca morala je biti ujednaena u
oceni njihove nesposobnosti za samostalni dravni ivot kako bi se opravdala ekspanzija
prema onim krajevima (kojima se stizalo do mora), a na koje se nikada nije odnosila pria
o osloboenju brae. Interesantno je zapaziti da srpski intelektualci nacionalistike
provenijencije koji su toliko pisali o narodnosnom principu, buenju naroda, Balkanu
koji pripada Balkancima, i posebno, koji su toliko zahtevali potovanje prava svakog
naroda na slobodu, nijedan od ovih principa nisu primenjivali na Albance, niti su smatrali
da se ijedno od ovih prava i sloboda odnosi i na njih. elja da se dokae da Srbija ima sva
prava da dobije deo Albanije kako bi imala svoje more bila je toliko jaka da se gubila
svaka kritinost ak i kod ozbiljnih autora. Ovaj zahtev manje je argumentovan srpskim
pravima, a vie albanskom nesposobnou za samostalan dravni ivot. Njima bi, kao
primitivnim i za dravu nesposobnim, dodir sa srpskom civilizacijom u srpskoj dravi bio
samo od koristi. S druge strane, za potkrepljenje argumentacije uzimane su osnovne
karakterne osobine Srba i Albanaca iz kojih su proisticala i odreena prava. Srpska
borba za slobodu morala je, po shvatanju ovih autora, biti nagraivana ak i teritorijama
za koje nisu bili sigurni da im pripadaju, a albansko razbojnitvo moralo je biti kanjeno
odricanjem prava na dravu ak i tamo gde su samo oni iveli. Otuda se u ovom krilu
intelektualne elite gotovo ne moe nai autor koji bi podravao pravo Albanaca da dobiju
autonomnu dravu. Naprotiv, takav zahtev tumaio se kao neprirodan i nepravedan
element borbe uperen iskljuivo protiv Srbije i njenog napretka.
Povodom Prvog balkanskog rata Jovan Cviji je objavio vie lanaka upravo sa
ciljem da opravda ove politike zahteve. Piui da Stara Srbija izlazi uzanim pojasom na
Jadransko more oko Skadra, Ljea i Draa zalagao se za izgradnju eleznice do obale
(Cviji, 1912: 7,13), ali je primeivao nezgodu to bi ona prolazila kroz oblasti naseljene
Albancima, naglaavajui da je poznato nepoverenje ovoga naroda prema
komunikacijama i poznato je kako se on lako uzbudi i da uzbuditi (Cviji, 1908: 51).
Beleio je da srpska vojska, idui prema arbanakoj obali da zauzme pristanita
Medovu i Dra, nije naila ni na kakav otpor kod Miridita koji su stanovnitvo od nereda,
od krvne osvete i po optem uverenju najdivljanija plemena ne samo u Evropi (Cviji,
[1912] II, 1921: 11).
Radoni je pisao da ni za vreme raspadanja srpske carevine Albanci nisu pokuali
da se odvoje u zasebnu dravnu celinu ve su iveli svojim plemenskim ivotom ne
oseajui ni najmanje potrebe niti imajui smisla za kakvu iru zajednicu, zakljuujui da
oni nemaju sposobnosti da se uzdignu do pojma narodnosti. Tvrdio je da sve to je
preko granice plemena smatra se kao strano, tue neprijateljsko, iz ega je izveo
zakljuak da o arbanakom narodu kao celini u prolosti, isto kao i danas, ne moe biti
govora. Dokazivao je da Albanci nisu mogli da izbace iz svoje sredine ljude, koji bi u
svoje ruke uzeli stvar Arbanasa, ve su uglavnom bili pod blagotvornim uticajem
226
srpske kulture, to je prekinuto turskom najezdom. Bunei se protiv stvaranja autonomne

Albanije koja bi spreila izlazak Srbije na more, Radoni je tvrdio da albanska narodnost
nije nikada postojala, za albanskom dravom Albanci apsolutno ne oseaju potrebu, niti
je sami mogu obrazovati, oni nisu pokazali aposolutno nikakvih kulturnih tenji, nikakve
volje ni podobnosti sa stvaranje kakve iole vee dravne celine, i ne samo da ive kao u
srednjem veku ve su poslednjih decenija u zlu jo i dalje otili. Bunio se to treba da
budi nagraeni slobodom oni koji su, od kako ih je, bili branioci nereda i nasilja i najei
protivnici jednakosti i ravnopravnosti, i rezignirano zakljuivao da umesto da kao
sastavni deo Turske, koja je slomljena, budu pripojeni balkanskim saveznim dravama,
gde e kao ravnopravni graani uivati sve blagodeti kulture i civilizacije, za njih se
predlae avtonomija (Radoni, 1912: 2128).
Vladan orevi je nazivao Albance evropskim crvenokoima, Dra srpskim
pristanitem, a albansku dravu koju Austrija i Italija hoe na silu Boga da stvore
smatrao je alosnom epizodom u krvavom ali velianstvenom balkanskom eposu.
orevi se pitao: da nee celo naprezanje Austrije i Italije, da naprave dravu od ovih
evropskih crvenokoa, ostati jalovo; da nee kolosalna teta, koju e time Velike Sile
naneti same sebi, biti tako isto velika kao to je velika nepravda koju time nanose
balkanskim dravama. Dokazujui da je primitivizam Albanaca nepremostiva prepreka za
stvaranje drave, udio se to za ljude koji ne znaju ni ta je so, i koji za eer misle da
je sneg, dokazuju danas da oni znaju ta je Otadbina i da bi bili gotovi za nju poginuti.
Videi u buduoj albanskoj dravi samo prepreku za napredak Srbije, on je pisao da su
velike sile odluile da od ovih lenjih divljaka naprave nezavisnu dravu, samo da ometu u
napredovanju druge vredne i hrabre narode, koji su svojom snagom i radom stvorili za
ciglih 100 godina kulturne drave. Mada je itavu knjigu pisao sa namerom da
argumentuje opravdanost srpskog izlaska na more, oseao je potrebu da navede i korist
za Evropu od nepostojanja albanske drave, tvrdei da bi autonomna Albanija bila u
Evropi nova muhamedanska drava, a to bi bio anahronizam za dananju kulturu Evrope
i njene ideale. Zato je po njemu kolonijalni princip bio jedini nain za reenje albanskog
problema jer samo strana drava mogla bi u Albaniji napraviti reda i pokuati da od
Albanaca napravi jedan narod. Pitajui se kako mogu ljudi bez svesti o tome da su ikada
sastavljali naroiti narod, danas ve vaiti kao takav i tvrdei da Arbanasi jo stoje na
stupnju preistorijskoga razvitka, zakljuivao je da e oni morati barem jo 100 godina
ekati na pravo da se nazovu nacija. Oni se ne mogu pozivati na naelo Balkan
balkanskim narodima (orevi, 1913: 97104, 111, 141142).
Iste godine kad i orevieva objavljena je knjiga Stojana Protia pod
pseudonimom Balkanicus. Iako umerenije pisana, argumentacija izneta u knjizi kao i
pobude za njeno pisanje bile su iste. Budui da je ak i objavljena u istoj izdavakoj kui,
postavlja se pitanje nije li to bila koordinirana akcija iz dnevnopolitikih pobuda? Sutina i
ove knjige bila je izlazak Srbije na more. Pozivajui se na naune autoritete, Balkanicus je
konstatovao da su u severnoj Albaniji Albanci jako izgubili od istote svoje rase, da u
njima ima mnogo srpske krvi. I on je ponavljao argumentaciju da se Albanci ne razumeju
227
meusobno, da nemaju azbuku, narodnu literaturu, narodnih umotvorina, i konstatovao

da je u Italiji i Austrougarskoj ulo u modu Albance predstavljati kao neku rasu naroite
podobnosti, i slikati njihov karakter kao osobito privlaan i simpatian. Nasuprot tome,
navodio je niz stranih autora koji su pisali o albanskom primitivizmu, pa je dodavao da su
samo oni ostali na istom stupnju razvitka na kom su bili i pre hiljade godina. udei se
kako okolne civilizacije nisu na njih uticale i kako nikada nisu doli do stupnja dravne
zajednice, sarkastino je zakljuio za jedan tako zdrav, duhovit i podoban narod, za
kakvog ga izdaju sad neka gospoda, nita od svih tih kultura i civilizacije nije eto prionulo:
on je ostao sam sebi jednak. Dokazivao je da nisu sposobni za samostalan dravni ivot
jer imaju oseanje samo za samovolju, za umsku slobodu; za drutvenu slobodu oni niti
su imali niti imaju oseanja. Tvrdio je da je nagrada za verno sluenje sultanu bilo
odobrenje da trebe i ubijaju Srbe, otimlju im, uzgred, uz to, imanje i zemlju, pa je
zakljuivao eto za to su podobni Arbanasi. Pojaavajui svoje neposredne politike
aspiracije, u religiji je pronalazio razloge pogoranja odnosa Srba i Albanaca koji su, po
njemu, do primanja islama bili dobri. Mi smo i sad za ovoga rata videli da su se protiv
Srba borili samo muhamedanci Arbanasi. Arbanasi hriani smatrali su gotovo svuda
Srbe kao osloboditelje. Proti je razvijao tezu da nikakvo albansko pitanje nije ni
postojalo dok ga drugi nisu otvorili, jer oni sami nisu imali nikakvih tenji za dravom, pa
je austrijsko vatreno zastupanje najnie, najnekulturnije rase na Balkanskom Poluostrvu,
koja za dve hiljade godina nije mogla izai iz plemenskoga ivota ni stvoriti ma i najmanju
dravicu, traenje za nju, tobo po principu nacionalnosti, irokih granica na raun jae,
kulturnije, za dravni ivot daleko i daleko sposobnije srpske rase bilo samo paravan
za njeno teritorijalno proirenje (Balkanicus, 1913: 811, 1823, 3035, 55).
Opte mesto u srpskoj publicistici poetkom veka bilo je dokazivanje da Albanija
nije plod narodnosnih tenji Albanaca, niti da ima uslova za samostalan ivot, jer Albanci
ne poseduju narodno jedinstvo, pa ta drava nije ni stvarana za albanski narod ve za
pretvaranje Balkanskog poluostrva u velikonemaku koloniju (Cemovi, 1913: 17). Tako
se tvrdilo da ideja autonomije nije mogla nastati kod samih Albanaca ve je doneta sa
strane, pa u takvoj autonomnoj Albaniji nee ostati ne samo nijedan Srbin, ni Hrianin,
nego i ni jedan Turin (Jaa Tomi, 1913: 7273), kao i da je zemljite oko Valone mogla
zauzeti srpska vojska bez borbe, ali ga je na navaljivanje zlomiljene Austrije, ostavila za
nekakvu nezavisnu Albaniju, gde Austrija eli da, pomou svojih politikih baktereologa,
razmnoava kulture odmetnika bez ideja, koji joj trebaju radi lake borbe sa Srbijom,
Crnom Gorom, Grkom (Stepanovi, 1913: 3).
Za Oraovca je lak odgovor zato Albanci nemaju ideju o dravi. Oni su, po njemu,
ostali dosledni sebi i vjeito ivjeli svojim prastarim nekulturnim i necivilizovanim ivotom
i zbog toga se ovaj narod nije ni mogao dozvati pameti ni pokuati, a ne stvoriti dravu.
Oni znaju samo za linu i plemensku slobodu, a to je sloboda vrenja efa, linih
prohtjeva, otimaine, ubistava, razbojnitva i nasilja svake vrste, a da se za takva djela
nikad i nikome ne odgovara. Verovao je da se Albanci nisu ugledali na druge, pa nisu
doli do saznanja o svome narodnom biu, zbog toga to misle da je sve jedno vezao
228
im ko strani ili svoj ruke i obuzdao samovolju, jer smatraju za najveu vrlinu i vitetvo
oduprijeti se protivu svakoga, ko bi pokuao dovesti ih do posluha i potovanja zakona.
Oraovac se protivio njihovoj autonomiji jer radei kao kukavice koje snose jaja u tuem
gnjezdu, te za to je i nemogue stvarati jednu arbanaku dravu, ako se ne ele raseliti
svi ostali balkanski narodi. Albanska drava je, po njemu, nedonoe jedne srpskim
uspjesima prestravljene i zabezeknute sile, zbog ega e stvaranje ove famozne drave
ostati kao jedinstveno i uroditi jalovim plodom. Smatrao je da Srbima pripada vei dio
t.zv. Arbanije jer je to narod koji je vjekovima dokazivao i dokazuje svoju veliku
podobnost za samostalni ivot, kulturu i civilizaciju. Nasuprot njima stoje Albanci kao
pobeeni narod koji nije nikada o sebi davao znake ivota, a nikad nije bilo sluaja, da
se plemeniti pobedioc liava koristi i zemalja krvlju dobivenih, a da se prema pobijeenom
imaju toliki obziri ovjenosti, da mu se daje ono, to on ne trai. I kada bi se Albancima
dala autonomija, oni bi sve to poruili i bacili pod noge, a time bi se samo nagraivali za
neuvene zulume, zvjerstva, pljake, razvojnitva, otimaine, silovanja nad srpskim
narodom i potpomagao za dravni ivot, po sve nesposobni narod, ako se narodom
moe nazvati (Oraovac, 1913: 1011, 28, 44, 7276, 117118).
KARAKTER ALBANACA
Ako je pria o mrnji prema Srbima i odsustvu elje za dravom bila jednoglasna,
u opisu karaktera Albanaca dolazilo je do velike ambivalencije. Kada se generalno
pisalo o njihovim karakternim osobinama navoene su iskljuivo negativne. Kada su,
meutim, isti autori u svojim putopisima opisivali Albance u linim susretima, uglavnom su
bili puni hvale za njihove lepe osobine. To je posebno dolo do izraaja u kontradiktornoj
slici Albanaca koju su ostavili putopisci Ivan Ivani i Jovan Hadi-Vasiljevi.
Danas rasprostranjen stereotip da su se nesvikli na ivot u ravnici i teak rad u
polju Albanci radije bavili pljakom nego zemljoradnjom (Batakovi, 1991: 32) nasleen
je iz prolosti. Meutim, iako su stari autori navodili i druge osobine, suprotnog,
pozitivnog znaenja, kod savremenih se one uglavnom nisu primile. Ostale su samo
negativne, jer se jedino tako mogu dokazati osnovne dnevnopolitike teze.
Stari autori su pominjali Albance kao nasilne zulumare, zlokovarne vregove
(Risti, 1864: 40), kao divlje Arbanase koji su bili prosto divlji pastiri (Srekovi, 1888:
259), pa su i prevodi stranih autora ve u XIX veku bili poeljni ako su nosili sline poruke,
kao prevod knjige sa ruskog jezika u kojoj se govori o divljim ordama arnautskim,
poludivljim Albancima koji se zanimaju razbojnitvom i aranjem (N.D., 1891: 87).
Kada je generalno govorio o Albancima, Ivani je tvrdio da je ljudska krv ovde
jevtinija no igde, da je Neron pigmej prema arnautskim krvopijama (Ivani, 1903: 76),
da su vrlo plahe krvi, pisao je o njihovom krvolotvu i varvarstvu, smatrao ih poludivljim
plemenima koja iskorenjuju jedan estiti, nezatien i nenaoruan narod (Ivani, 1906:
543). Nui je navodio da Albanci, iako su u novije vreme prinueni da rade, vrlo se malo
229
tome poslu odaju, da nemaju vie bese; njihova re nije pouzdana; njihova vera nije
tvrda. Ako se ko i pobratimi sa Arnautinom, smeju mu se ostali Srbi jer, vele, Arnautin se
pobratimio samo s toga da mu ue u kuu zbog keri, ene ili sestre (Nui, 1903: 51,
175). Hadi-Vasiljevi je pisao da su Albanci netrpeljivi, plaljivi, podmukli i surevnjivi
(Hadi-Vasiljevi, 1909b: 179).
Sasvim sigurno najdalje u rasistikom stavu prema nacionalnim osobenostima
Albanaca otiao je Vladan orevi, inae lekar po profesiji. Iako je njegova motivacija
bila ista kao i kod ostalih pisaca, a to je objanjenje nunosti izlaska Srbije na more i
opravdanje kolonizatorske funkcije koju treba da izvri u severnoj Albaniji, njegova
kvazinauna karakterologija sa izraenom dozom otvorene netrpeljivosti pojavljuje se kao
samostalan fenomen, ne preterano nuan za argumentaciju osnovne namere. Kao i
veina drugih autora koji su polazili od doseljavanja na Balkan i ili preko opisa lobanja i
genetskih svojstava da bi doli do izlaska na more, tako je i orevi pisao itavu
istoriografsko-etnografsku raspravu da bi zakljuio da je Dra srpska luka. Polazio je od
pitanja ima li uopte arnautskog naroda da bi zatim dao opis pravog arnautskog tipa
koji je mrav i sitan, u njemu ima neto cigansko, finiansko. orevi ak kae: U
ostalom Arnauti podseaju ne samo na finiane, nego ak i na pra-ljude iz preistorijskog
doba, na one ljude koji su zbog straha od divljih zverova spavali na drvima, za koja su se
drali svojim repovima da ne padnu. Tvrdio je da jedino meu Arnautima izgleda kao da
je i u XIX veku iveo jo po koji repat ovek, a austrijskom konzulu Hanu je pripisivao
tvrdnju da ih ima dve vrste, s malim konjskim i s kozjim repom. orevi je pronalazio
anatomsku razliku u kroju glave izmeu severnih i junih Albanaca zakljuujui da su se
sa svojim osvajaima tako izmeali da nisu mogli ouvati svoj narodni tip. Tvrdio je da
nemaju ni svoj jezik, ni azbuku, ni narodnu istoriju (celu istoriju Arbanije sastavljaju
jedino tuinska osvajanja ove zemlje), ni pismenost (uostalom Arnauti ne ude osobito
za kolom), navodio da se boje pranja od kojeg se dobija groznica, a u svom istunstvu
odbijao je da citira njihove ljubavne narodne pesme jer mu se zgadilo to su posveene
ljubavi prema mukarcima. Protiv Srba su se borili na svoj divljaki, podmukli i izdajniki
nain, a i kada su isticali bele zastave za predaju svuda bi osuli plotunima na prijateljske
ruke, koje su im bile pruene. Tvrdio je da su albanski ranjenici pucali na srpske vojne
lekare koji su im rane previjali, muki su ubijali s lea, a jedan arnautski ranjenik
otkinuo [je] jednoj milosrdnoj sestri pare obraza sa svojim zverskim zubima, pa se
cinino pitao da li od ovih zverova hoe Austro-Ugarska da napravi dravu i odgovorio:
Sreno im bilo. Navodio je da krvna osveta kod njih i pitome ene pretvara u
krvoedne zverove koji piju ljudsku krv, da u albanskom jeziku ne postoje rei ljubav i
ljubiti, a suprotstavljajui uticaj katolianstva i islama na Albance, davao je prednost
islamu tvrdei da je Muhamedova vera bila sposobnija da ovim divljim evropskim
crnenokoima nakalemi po koju ljudsku osobinu, nego svemoguna katolika
propaganda (orevi, 1913: 716, 2830, 4143, 107, 119).
Iste, 1913. godine Jovan Tomi je kvalifikovao Albance kao najsvirepije
stanovnitvo, kao stalne predstavnike nereda i bezvlaa, pa je re Arnautin bila
230
sinonim za nasilnika i pljakaa (Jovan Tomi, 1913b: 1314), dok je Jaa Tomi pisao
da su Albanci menjali veru kao odelo jer je ona kod njih bila uvek stvar trgovine, da su
skloni da posle predaje napadaju protivnika, da su napadali i bolniare, da su njihovi
ranjenici napadali srpske ranjenike ak i u beogradskoj bolnici gde ih je donelo milostivo
crce Srbinovo, da ih vidaju. Smatrao ih je pljakaima i nasilnicima kojih su se bojali
ak i Turci, navodio da veruje turskim graanima iz Pritine i Pei koji su govorili da voliju
snositi svaku drugu vladu, nego zulum Arnauta. Pisao je o svirepostima Albanaca, o
pljakama, krijumarenju: Od preko hiljadu zarobljenih Arnauta, koje sam danas gledao,
nigde ni jednog otvorenog, ponosnog pogleda, svi se skupili i zgurili, kao nemone babe.
Odvratna pojava. Njihovu hrabrost je tumaio arnautskim divljatvom jer to je vei
divljak tim je hrabriji i svirepiji. Na poetku ta njegova hrabrost i divljatvo raste, ako ima
uspeha, i tada on postaje krvoedna ivotinja. Ali ako mu poe zlo, u njega ue ivotinjski
strah, svaka disciplina prestaje, i od onoga to se zove vojnik, ne ostaje u njemu niega
(Jaa Tomi, 1913: 34, 6973, 126131, 150, 169). A Tihomir orevi je nekada, kao
danas Dimitrije Bogdanovi, citirao esto navoenu reenicu za ocenu karaktera
Albanaca Beogradski su Turci najgori zulumari, sve sam Arnautin i Bonjak,
nazivajui Albance u Srbiji stranim zulumarima i velikim zlikovcima (orevi, 1924:
164).
POZITIVNA SVOJSTVA ALBANACA
Ve je reeno da je kod starih autora postojao ambivalentan odnos prema
karakternim svojstvima Albanaca. Isti oni koji su ih opisivali najcrnjim bojama generalno,
istovremeno su im, u neposrednom kontaktu, odavali priznanje za mnoge lepe osobine,
pa ak ponekad i davali prednost nad Srbima. Tako je putopisac Ivan Ivani, u linim
susretima, imao lepih rei za njih. Za kaanike Albance je pisao da su lepi, krni ljudi,
uveni sa svoje hrabrosti, da su im ljubavne pesme pune oseaja jer po svojoj bujnoj
junjakoj krvi znaju silno da ljube, da gost u njihovoj kui ima potpuni imunitet, kao i da
su im ene neprikosnovene (Ivani, 1903: 8, 15, 106107). Hadi-Vasiljevi je hvalio
njihovu vrednou i tvrdio da su njihove njive i vinogradi najlepi, da najbolje uvaju stoku,
da su najbolje zanatlije, ali da ne biraju sredstva da se dohvate onoga to je u Srbina
lepo, a kad im se uini da imaju dosta za ivot oni su mirni, dobri susedi, pa ak i
pouzdani prijatelji, da su zdravi i ilavi, ne govore mnogo ali se dosta hvale; ponositi
su i sujetni (Hadi-Vasiljevi, 1909b: 179). Naglaavao je njihovu umerenost, tvrdio da
sem kafe nita ne piju, da se hrane bolje od Srba, kao i da vie od njih paze na istou i
zdravlje, da su lepi, a enskinje im mahom nije lepo, da ima i lepog enskog sveta ali da
je ta lepota dola od ukrtanja arnautske i srpske rase pomuhameivanjem lepih srpskih
devojaka jer, kako kae, zna se da su Arnauti uvek grabili za se i odvodili najvie lepe
srpske devojke. Tvrdio je da su gostoljubivi, tihi i pristojni, trezveni i bistri, ali i lukavi i
zavidljivi (Hadi-Vasiljevi, 1913a: 144145, 244). Stojan Novakovi je opisivao svoj
231
susret sa Albancima na sledei nain: Ljudi okoti, suhonjavi, zdravi i krepki kao kremen.
Da vam oko i pamet stanu pred onim to u oveanskom soju daju ove gore. Proizvod im
je isto tako divan i vrst kao to su one same. Tvrdio je, ipak, da se moe zaplakati kad
se pomisli na divljinu tih ljudi, jer su to oni to sretnu i stignu Srbina seljaka, i otmu mu
sve to ima, pa esto ga i sa ivotom rastave (Novakovi, 1906: 105). I Jaa Tomi im je
priznavao ratnike kvalitete i navodio da su neobino veti ratnici i o njima se moe sve
kazati, samo ne da su kukavice, priznavao im je da ne udaraju muki na enu, kao i da
su gostoljubivi: Arnauti e se zatvoriti u svoju kulu u boriti se, on e ubiti iz zasede, ali
kad primi gosta u svoju kuu on ga nee ubiti, no e ga braniti do poslednje kapi krvi
(Jaa Tomi, 1913: 69, 131, 169).
Iako je smatrao da nisu za dravu, i Oraovac je priznavao Albancima da su
starosedeoci Balkana, da su bili meu kulturnim i manje vie naprednim i civilizovanim
narodima, da su zdrav, duhovit i bistar narod, pa se udio kako na njih nije mogla
uticati kultura i napredak tolikih naroda sa kojima su neprekidno u dodir dolazili (Oraovac,
1913: 9), dok je Dragia Vasi, poredei Bugare i Albance, Albancima davao prednost
tvrdei da su u odnosu na Bugare beskrajno poteni i humani, to je sasvim razumljivo
kada se zna da je knjigu pisao o Bugarima (Vasi, 1919: 33).
Posle stvaranja jugoslovenske drave interes za Albance je naglo opao. O njima
se pisalo samo uzgred, sa negativnom konotacijom, naravno, 174 ali oni vie nisu bili glavni
predmet interesovanja ni glavni neprijatelji. To mesto zauzeli su Hrvati i istisnuli prvo
Bugare, a onda i Albance.
174 Rezultat ove albanske penetracije u nae krajeve, naposletku, bio je taj, da se u srcu naeg
etnikog masiva, na Jugu, naao jedan sasvim nama stran elemenat koji je teio naem istrebljenju
(Mitrinovi, 1939: 8).
Lobanje i rujno vino

Srbima se natura tenja da potine Bugare ne samo
hegemoniki nego i da ih ba ponite ili barem potlae same
bugarske nacionalnosti. [...] Ima Srba ija se fantazija doista rado
bavi milju o vaskraju Duanove carevine, dakle, o prisajedinenju
Bugarske Srbiji kao dela celini. [...] Misliti u jedno i isto vreme o
sopstvenom osloboenju i o tlaenju drugog to je nekako i
neprirodno, i ako je moguno za glave to u asu misle o
devedeset i devet stvari, za narod je to posve nemogue. [...] Na
Balkanskom poluostrvu ima mesta i za Srbe, i za Bugare i za
Turke, ali samo pod zastavom slobode svih ili nijednoga (ujovi,
[1868] 1974: 281283).
I kad tko danas napie: Hrvat je besvesno sluao missu,
a ivio po predanju svojih otaca i koji dalje napie 'da vii stale
hrvatski postane masa hrvatska i ostala masa slovenska vulgus tj.
svetina bugari tj. rabotnici, i kad taj isti dalje i nekoliko puta
napie da re Blgarin oznaava zasebnu narodnost, a re Bugarin
dolazi od vulgus svetina, podjarmljeni, izmeari, raja onda se
za takvog umnika danas kae, da je pravi bugarin, i svaki ima
(prava) rei takom piscu, da je pravi Panta, pravi bugarin, rei mu i
doviknuti: Id odatle crni Bugarine (Ruvarac, [1885] 1934a: 205).
I ako potlaen, kao radan, tedljiv, i mnogobrojan narod,
Bugari su jo toga doba imali svoju ve mnogobrojnu narodnu
inteligenciju, koja je skoro sva ivela u narodu, i s njime delila
dobro i zlo. I po krvi, i po veri, i po poloaju, i po sudbini, koju smo
preiveli [...] mi i Bugari bili smo upueni jedni na druge (M. S.
Piroanac, 1895: 35).
Nekada dominantan, neprijateljski stav prema Bugarima danas je potpuno nestao.

Razloge treba traiti u odsustvu vanijih dodirnih taaka u politikom i drutvenom ivotu i
odsustvu tenzija oko granica, uglavnom obostrano prihvaenih (to ne znai da se u
budunosti ne mogu javiti novi/stari sukobi, bilo oko danas nezavisne Makedonije, bilo
oko delova jedne ili druge dravne teritorije), kao i u pojavi akutnijih neprijatelja koji su
ve pre vie decenija udaljili Bugare i sklonili ih iz vidokruga. Dok su krajem XIX i
poetkom XX veka, kada jo nisu bile teritorijalno definitivno uobliene drave i jo se nije
znalo koji stepen veliine e jedna ili druga moi da ostvare, Bugari uz Albance
doivljavani kao najvei srpski neprijatelji, danas se, budui da je panja usmerena
233
iskljuivo na zapad i jugozapad, a ne vie na istok i jug, Bugari doivljavaju kao relativno
udaljen sused sa kojim nema veih trzavica, ali koji se mnogo ni ne primeuje niti se o
njemu razmilja. Samo se kao atavizam stare netrpeljivosti, vie povrno, moe uti
karakteristika Bugarina koji zabija no u lea, ali nekih uoblienih predstava (bilo
pozitivnih ili negativnih) o njima nema. Pre se moe rei da preovlauju nepoznavanje i
ravnodunost, otprilike onakva kakva je postojala prema Hrvatima sredinom XIX veka.
ak ni injenica da spadaju u June Slovene i da su pravoslavni ne utie na stvaranje
neke naroite bliskosti. A kako je bugarska manjina u Srbiji potpuno neprimetna, Bugarin,
Finac ili Portugalac danas su u javnom mnjenju podjednako udaljeni.
Nekada je bilo sasvim drugaije. Bugari su bili primarni neprijatelji, esto vei i
od Albanaca, a u dugom vremenskom periodu, sve do stvaranja Jugoslavije, Hrvati im
nisu bili ni blizu po izazivanju netrpeljivosti. Naprotiv, smatralo se da su Srbima bili
prijatelji u dugom toku dravnoga im ivota Rumuni, Maari, da Hrvate i ne spominjeno,
jer i ti su bili negda dobra braa; no o Bugarima ni rece (Ignjatovi, [1885] II, 1989: 62).
U kontroverznoj slici koju su stvarali srpski intelektualci, Bugari su uvek bili kulturno
razvijeniji od Albanaca, manje razvijeni od Hrvata, a pri tom, u fizikom opisu daleko
inferiorniji i od jednih i od drugih. Da kontroverza bude potpuna, tako kulturno inferiorni i
fiziki neprivlani vieni su kao Srbima najbliskiji narod, mnogo bliskiji nego to su to bili
Albanci i Hrvati. Budui da u poslednjoj deceniji nisu bili aktuelni neprijatelji, i da kod
savremenih autora nema njihove karakterologije, ovo poglavlje e se odnositi na sliku
Bugara stvaranu u vreme kada jesu percipirani kao primarni neprijatelji, to znai od 70ih godina XIX veka do Drugog svetskog rata.
Otkrie Bugara sredinom XIX veka uinilo je da se i u Naertaniju zagovaralo
irenje propagande meu njima i slanje pomoi u ljudima kako bi pozornost bugarskog
naroda na Srbiju obratili i u njemu prijateljska uvstva prema Srbiji i srbskom praviteljstvu
probudili (u: Stranjakovi, 1931: 24). Negativan stav je nesumnjivo poeo da se razvija
tek u vreme borbe Srba i Bugara za dravnu nezavisnost, a potenciran je ruskom velikom
pomoi Bugarima. Kako bi se potkrepila sopstvena vea prava, stalno se ponavljalo da
Bugari nisu nita sami uinili na svom osloboenju, za razliku od Srba koji su sve postigli
sopstvenim snagama. Iz ove teze proistekla su sva dalja tumaenja i na njoj je bila
zasnovana itava karakterologija Bugara, po kojoj oni mrze Srbe, ovinisti su,
megalomani, okrutni, to je sve pojaavano specifinim, neprivlanim fizikim izgledom.
BUGARSKI MRTVI SAN
est stereotip o Bugarima koji su vekovima spavali mrtvim snom korien je u
raznim varijacijama i sauvan je do danas, na primer, kod Samardia koji pominje da su
bezglasno pali pod tursku vlast (Samardi, 1989: 123), to je samo varijacija na dugo
razvijanu tezu o njihovoj neprimetnosti u vievekovnoj istoriji. Jo je Jovan Risti pisao o
Bugarskoj koja boravljae svoj mrtvi san, dajui jedine znake javnoga ivota u crkvenom
234
pokretu (Risti, 1887b: 356), ili o Bugarima kao o narodu koji nije nita privredio za svoju
slobodu (Risti, 1898: 134). I Joksi je ponavljao da Bugari priklonie glavu i pred novim
osvajaem predadoe se novoj sudbini, bez pomisli na kakav otpor (Joksi, 1898: 15), a
Ignjatovi da nijedan narod u prolosti nije pao tako lako, bez uma i stropota pa je lav
bugarski dugo sanak boravio i tek kod Slivnice grivu rastresao (Ignjatovi, [1885] II, 1989:
73, 107). I Ivani je koristio frazu da kad je na Balkanu svitala zora slobode, Bugari su
mrtvim snom spavali, spavali i ne pomiljajui na ustanak, ekali pa i doekali, da im
Rusi i Srbi izvojuju slobodu, stvore im i dadu dravu na dar, smatrajui da nema primera
u istoriji celog sveta da je jedan narod u tolikoj meri pomagao drugi kao to su Rusi
pomagali Bugare i zakljuujui da su bili pravi mezimci ruski. Zato je Makedoncima
poruivao da Bugari nisu bili kadri ni sebe sami osloboditi, te e njih jo manje. Kako
tendenciozno pisanje uvek vodi u kontradiktornosti, tako je i Ivani na jednom mestu
pisao da je bugarska propaganda poela jo u XV veku, a na drugom ih naziva
novootkrivenim Slovenima na Dunavu u XIX veku (Ivani, 1908: 200, 252274, 350,
510).
Dragaevi je govorio da Bugarski narod, od kad je pao pod Turke, nije skoro
nikada ustajao da izvojuje sebi slobode, da se uvek zadovoljavao da umiljavanjem i
svakovrsnom pokornou obezbedi sebi opstanak i da pribavi materijalne koristi,
dodajui da i sm crveni iako nije Bugarin zbog sredstava kojima se raja u Bugarskoj
sluila: da se Turcima dodvori, i da svoj teki ivot na miru provede. ak je i ime
Bugarin znailo prosta i mirna raja turska. On se udio to Bugare nije iz-a-sna
probudio ni ustanak srpski (Dragaevi, 1902: 2730). Hadi-Vasiljevi je potencirao da
su Bugari bili mirni podanici (Hadi-Vasiljevi, 1906: 86), a Ili da su, za razliku od Srba,
amili u ropstvu punih pet vekova, trpeli svako nasilje i nikad se nisu laali oruja.
Trebalo je srpske, ruske, pa i rumunske krvi, pa da se Bugarska oslobodi, tvrdio je, pa
su se kao bezopasna raja turska u Makedoniju uvukli (Ili, 1908: 411). Jaa Tomi je
priznavao da je njihovo ropstvo bilo strahovito, da su kao mlad narod kasno otresli
tatarsku ljusku i uzeli slovensku, da nisu imali kao srpski narod predanja, hajduke,
revolucije protiv ugnjetaa, pa se njihova filozofija ogledala u reenici pokornu glavu
sablja ne see. Zakljuio je da je uvek nesrea kad se narod ne oslobodi sam, ve ga
oslobode drugi (Tomi, 1914: 1517). I Stepanovi je smatrao da se Bugarska protiv
Turaka i nije borila, ni umrla, ve, tako rei, premrla od straha, kao i da iz pokorene
Bugarske Turci nisu imali im da se osvee i podmlade. Iz Srbije su mogli. Tvrdio je da
u doba najveega guenja slobode, vere, narodnosti, srpski je deferdar odjekivao, a
srpski jatagan sekao, dok je Bugarska za sve to vreme, bila tuna robinja koja nije
mogla dati ni java svoga narodnoga ivota. I karakteri ovih naroda se bitno razlikuju, pa
su Bugari bili ropski sapatnici, iju slobodu ima da izvojuje opta majka Srbija, oni su
bili najpokornija turska raja, za ibanje korbaem Bugarska je imala lea, a nikakav
otpor, ak nije smela ni da kuka, pri emu je sa Srbima ve ilo dugojae. Taksativno
je zakljuivao da Bugari za svoje osloboenje nisu ni malim prstom makli, da im je ono
235
dolo kao neoekivano i nezaslueno naslee, koje su im dali, u prvom redu, braa Rusi,
zatim Srbi i Rumuni (Stepanovi, 1913: 79, 2028, 113114).
Ove stereotipe ponavljao je itav niz autora. Tu spadaju oni o Bugarima kao
mirnoj raji koja je predala dravu Turcima bez borbe, o oslobaanju Bugarske ruskom,
srpskom i rumunskom krvlju, o tuom krvlju osloboenoj raji (Stankovi, 1915: 38, 58);
o Bugarima koji su najodaniji i najverniji turski podanici (Simi, 1918: 19); o Turskoj u
kojoj se mnogo bolje prolazilo sa imenom mirne i poslune raje Bugara (Gruji, [1921]
1995: 154); o Bugarima koji se kroz vekove ne pomakoe, koji postadoe najbolja
turska raja i odoe potpuno u zaborav, koji su spavali mrtvim, ropskim snom, koje je iz
toga grobnog sna prodrmala Rusija, o gomili besvesnih robova koja nije postojala kao
nacija... (Radosavljevi, 1925: 2729).
I po Tihomiru oreviu pod turskom vladavinom Bugarska iezava i kroz
vekove, o njoj niko ne zna nita, kao da je nije ni bilo, da bi u XIX veku Bugari ustali iz
groba, u koji su ih Turci bili poloili na kraju XIV veka, a za to imaju da blagodare samo
sentimentalnosti slavenofilske Rusije, bez koje jo i danas, teko da bi znali da postoje
kao narod. Bez ruske krvi i naklonosti humane Evrope oni bi i dalje bili tursko roblje, jer
su vaskrsli tuim trudom i osloboeni tuom krvlju (orevi, 1929: 58, 9899). Po
Jovanoviu Bugari su bili gotovo nepoznati kao narod, a Turci i Rusi su ih izbacili na
istorisku pozornicu. Zaboravljajui na bliskost sa Srbima o kojoj takoe pie, ovaj autor
je tvrdio da su Bugari ravnoduno gledali kako se Srbi oajno krvave ne samo za svoju
slobodu nego i za slobodu Balkana i da se bugarska dravna samostalnost ugasila ne
samo bez ikakvih zasluga za Balkan nego i za sam bugarski narod. Ponovo su se pojavili
u XIX veku kao pogrbljena raja i kao posluno orue turske i ruske politike. Tvrdio je,
takoe, da se Bugari nikad svojom sopstvenom snagom ne bi digli do samosvesti iz
ambisa u koji su ih Grci sruili pri emu su se Grci preko crkve spustili na bugarski narod
kao kobci na le. Grci, njihovi zakleti neprijatelji krivi su to su Bugari narod bez
ikakvih uspomena o svojoj nacionalnoj individualnosti, pa je Bugarin bio dvoguba
prezrena, i turska i grka, raja. Polazei od stava da u politici nema sentimentalnosti,
Jovanovi se pitao koji su bili ruski motivi da bugarski narod budi iz mrtvila, preporodi
moralno, organizuje duhovno i oslobaa ispod truskog ropstva, smatrajui takvo
zauzimanje za drugi narod jedinstvenim primerom u istoriji. Po njemu su Bugari
popularisanjem otskoili u simpatijama ruskog drutva za tri koplja iznad Srba, a njihova
stradanja toliko su preuveliavana da su u mekom srcu ruskom izazivala najbolnija
oseanja. Od Sofije, koja se za Srbe nije mogla spasti, Rusija je napravila prestonicu
svojoj tienici da bi joj i za budunost osigurala zapadne delove, koji etnografski
pripadaju srpskom plemenu. Jovanovi je, tako, zakljuio da Bugari kao narod nemaju za
svoju slobodu i dravu nikakve zasluge ve ih duguju Rusiji, Srbiji i Rumuniji, a za
Balkan su dvojaki krivci: to svesno idu u pljaku na tue zemlje, i drugo, to vrlo dobro
znaju da nemaju nikakvih zasluga ni za svoju slobodu a kamo li za slobodu Balkana.
Piui o nihovoj prolosti isticao je da su nad Bugarima bila odavno pogaena sva
kandila nacionalne svesti, dostojanstva i ponosa, i dok se bugarski narod na poetku
236
ropstva pod Turcima spustio duhovno u grob, na se jo dravno borio punih sto godina;
bugarski narod nikad ne bi bio u stanju da podigne plou ispod koje je leao neznan i
nepoznat, a prvu svetlost u bugarskom mraku su upalili nevoljni renegati i zabludom
zavedeni ljudi nae narodnosti. Tvrdio je da je Jovan Raji prvi u istoriji otkrio bugarski
narod i prvi kresnuo varnicu u dui hilendarca Pajsija, koji opet na najprimitivniji nain
pokuava da iz mrtvog sna probudi jedan nepismen narod. Jovanovi je smatrao i da
lojalnost Bugara prema svojim petovekovnim ugnjetaima nije imala granice kao i da
njihova dravna politika otkriva svu fiziku nemo njihovog naroda (Jovanovi, 1936: 5
13, 1819, 4867, 7986).
BUGARSKI FALSIFIKATORI
Zanimljivo je da su najuporniji proizvoai stereotipa najlake otkrivali stereotipne
slike kod drugih. Poznajui iznutra mehanizam kojim se stvaraju slike o sebi, lako su
ga identifikovali u tuoj autopercepciji. A kako u stereotipnim crno-belim slikama ono to
vai za nas nikada ne vai za njih, i obrnuto, nasuprot naoj istini nuno je stajao
njihov falsifikat. Zato se stereotip o Bugarima odnosio na njihove propagatore, odnosno
na bugarske, ruske pa i srpske intelektualce koji su pisali o bugarskom narodu, njihovoj
istoriji i osobinama, a koji su bez razlike nazivani falsifikatorima. Pisalo se da je sva
blgarska knjievna radnja propagandske prirode, na najniem stupnju i bez svake
kritike, da su braa Miladinovci, Berkovi, Kaanovski, olakov poblgarivali srpske
narodne umotvorine (Veselinovi, 1888: 69), da se upozoreni Vukom na Bugare, prvi
otpoee Rusi obraani na nj oveu panju, dok je srpska vlada bila toliko bezbrina
da ne kaemo glupa da je pomagala osnivanje bugarskih kola u Makedoniji (Gopevi,
1890: 242), kao i da Bugari nemaju nikakvi narodni pesama, a ako se i nae koja, da su
to pobugarene srpske pesme (Gopevi, 1889: 11). Smatralo se da bi Bugari morali da
oseaju zahvalnost prema Vuku Karadiu to ih je izveo pred nauni svet jer se pre
Vuka o njihovu jeziku nije znalo da postoji, dok su u njihovu korist radili Stefan Verkovi,
koji je veru isto tako lako menjao, kao i svoje gospodare; braa Miladinovi, koji su vetiji
falsifikatori od Verkovia, a iju je knjigu tampao trosmajer da tim pomaganjem
bugarskih aspiracija na Maedoniju nakodi Srbima; zatim Jiriek, koji je iako veliki
bugarofil ipak priznavao da Bugari kvare i doteruju jezik u meedonskim pesmama, pa
su u pokuajima falsifikovanja istorije dostigli savrenstvo, u emu su bili bez
suparnika (Ivani, 1908: 67, 109, 183187). Ponavljalo se da su od junih Slovena Srbi
jedini pravi pesniki narod dok Bugari nemaju nikakvih starih narodnih pesama, pa i
one to ih za takve izdaju, to su pobugarene srpske narodne pesme (Nei, 1919: 44).
Tvrdilo se da je i nacionalna svest Bugarima podarena sa strane, jer je i sam Pajsije,
pisac prve bugarske istorije ostao meu njima nezapaen, a njegovi prekori narodu to
zaboravlja jezik i narodnost, to se stidi da se zove Bugarinom, pokazivali su koliko su
Bugari bili pali. Bugarski narod je stvorio ore Venelin koji je putujui po Bugarskoj za
237
raun ruske Akademije, i pored velikih neprilika sa svojim ljubimcima, koji su mu pretili,
ucenjivali ga, krali ga i inili mu najbrutalnijih tekoa, ipak uspeo da pokupi neto starih
rukopisa, narodnih pesama i jezike grae, pa je pozdravljen sa ljubavlju i sa
oduevljenjem kao Mesija, koji je doao da izbavi jedan propali svet. Venelin je bio
idealista koji je zanesen ljubavlju prama Bugarima, otiao do apsurdnosti; Rakovski je
ispoljavao besni patriotizam koji je uguio u njegovim delima svaku iskru kritike i
razuma; Verkovi je falsifikator; Krstovi i Drinov su preuveliavali bugarsku istoriju, pa
su, zahvaljujui tome, Bugari bili najmilija slovenska deca velike slovenske matere to
se dalje rairilo po celom svetu (orevi, 1929: 100109). Zakljuivalo se da je bugarska
literatura koja se iz pepela digla tek od sredine XIX veka sva zaraena ovinistikom
milju (Proti, 1928: 5) i da su im falsifikatori prolosti zatrovali um i duu (Jovanovi,
1936: 169).
BUGARI MRZE SRBE
Drugi stereotip koji je trebalo da objasni ratne sukobe Srba i Bugara krajem XIX i
poetkom XX veka bio je onaj o mrnji Bugara prema Srbima. U opisu neprijatnosti sa
susedima, Bugarima se pripisivalo spletkarenje zajedno sa Grcima, a sa ciljem nepredku
Srba na put stati (Risti, 1864: 2). Smatrani su uljezima u srpskim zemljama (Milojevi,
1871: 22), koji su kao omiljena i lojalna turska raja na elu eta sejmenskih palili, satirali
i unitavali sve to je kulturno srpsko bilo (Aleksijevi, 1878: 20). Navodilo se da Bugari
nikad nikom prijatelji nisu bili, a Srbima su bili odvajkada dumani; Bugarin, brat,
Sloven fraza, iluzija... Bugarin tatarske krvi, po jeziku srpski btard (Ignjatovi, [1885]
II, 1989: 62). I dok su Srbi Bugare smatrali braom, dotle su braa Bugari radili
podmuklo i izdajniki prema rodu srpskome, uvukli su se Turcima pod kou, panjkajui i
istrebljavajui sve to je srpsko, pa su poblgaravali srpske narodne umotvorine,
potplaivali lokalne vlasti da goni raju srpsku, zabranjivali srpsko ime, srpsku slavu,
srpske junake pesme (Veselinovi, 1888: 29). Tvrdilo se da su Bugari pokazivali u
svakoj prilici svoju mrnju protivu Srbije i svega to je srpsko i ironino zakljuivalo da to
bee blagodarnost, koju je Srbija ponjela od Bugara (Gopevi, 1890: 247). Srbi su se
od svoga postanka za Bugare dosta rtvovali, pa ako oni trae da Srbi umiru da bi
Bugari iveli onda tu prestaju svi obziri: mi hoemo da ivimo. Bugari su smatrani
najbliim narodom Srbima po jeziku i po krvi, ali se i napominjalo da ko iza sebe ima
Rusiju, ne mari za malenu Srbiju, pa je bilo i ljutnje to se poniavamo kad Bugarima
nameemo svoje prijateljstvo i kad ih silom zovemo u drutvo to oni primaju s
uvredljivom gordou, oturujui nas i smejui nam se (Novi Mirmidon, 1902: 8-17). Ili se
navodilo, ta je stalo bugarskim propagandistima do nauke i istine, njima je glavno da od
maedonskih Srpia stvore to zatucanije Bugare. Borili su se noem i kurumima pa
je bila utopija verovati, da je s tim neljudima u opte moguna kakva kulturna borba
(Ivani, 1906: 131, 227). Nesiti Bugari su doaptavali Turcima sve o Srbima
238
buntovnicima, imali su Drutvo za ubijanje Srba, a ubistva je trebalo da izvravaju stariji

aci gimnazije (da krasna vaspitanja), ili razbojnici, pa je pojaana krstaka vojna
bugarskog komiteta protiv svega to je srpsko izazvala nastanak srpske etnike akcije.
Navodilo se da je u istoriji sveta malo primera slinih krvolotvu i zverstvima bugarskih i
grkih eta, jer dok su prvi klali Srbe, sekli ih na komae, posipali ih gasom pa ive pekli,
vadili im oi, enama sekli trubuhe i iz utrobe vadili decu, ljude ive derali, sekli im ui i
prste, vadili oi, klince im zabijali u grudi, dotle su Grci... pa opet isto. Bugarske komite
su bile dvonone hijene (Ivani, 1908: 442, 466, 520527).
Bugari su otimali od srpskoga naroda najvanije njegove zemlje, oni su
eksploatisali silnu onu mrnju Turskoga Carstva i turskoga elementa protivu srpskog
imena, sebe su isticali kao najlojalnije podanike sultanove u emu se videlo
verolomstvo bugarsko (Hadi-Vasiljevi, 1906: 40, 90). Zverstva bugarskih komita
kulturni svet ni pojmiti ne moe; Ilindenski ustanak je bio bugarski pu da se Turska
navede na nasilje nad hrianima, a pozitivna srpska Privatna inicijativa im je odgovorila
ravnom merom i zatitila srpski narod od daljega bugarskoga pokolja i ruenja svega
to je srpsko (Hadi-Vasiljevi, 1928: 14-16). Navodilo se da bugarski fanatizam tei da
suzbije sve to je srpsko, bez ikakvih skrupula, pa se Srbi moraju pitati da li u opte kod
tih Bugara ima i jedne kapi slovenske krvi (Ili, 1908: 17), jer sve to je Bugarska od
dana svoga osloboenja radila, radila je samo da Srbiji nahudi, da Srbiju ponizi
(Stankovi, 1915: 59).
Bilo je i autora koji su slikovito opisivali kako se bugarizuje Makedonija: Maleno
Debrane, maleno Srpe seljae, stalo je zablenuto pred kakvim lepim pansionatom
bugarskim [...] ono ulazi u dom prosvete s pobonou naivne due srpskoga deteta, ali
ga tamo eka strana kola prosveenih Janiara. Iz njegovoga srca uitelji upaju jednu
po jednu srpsku icu: rue mu Svetoga Lazara i Kosovo [...] U opustelo srce srpskoga
deteta uliva se otrovna mrnja prema svemu to je srpsko i u ovoj otrovnoj mrnji kultivie
se ljubav prema Bugarskoj i naoj brai Bugarima (Cemovi, 1913: 101). Ponekad se
polazilo od pretpostavke da su kod pojedinih naroda utvrene izvesne stalne etnike i
etike osobine, potpuno suprotne osobinama drugih naroda, da je kod svakog naroda
uoena drukija dua. Ne misliti na to znailo bi ne voditi rauna o etnikim i etikim
osobinama bugarske rase, pojaanim u jednom pravcu sistematski izvoenom nastavom
u koli i javnom reju o neprijateljstvu prema susednoj Srbiji (Jovan Tomi, 1913a: 8). U
opisu Drugog balkanskog rata navodilo se da ono to je bugarski narod uinio to je
najgore to je ijedan Slovenin doiveti mogao, to je krvolotvo pomahnitalih i
pobesnelih u kome nema ni trunke junatva, pa od pojave Huna strahovitijeg
neprijatelja u unitavanju i satiranju narodnog blaga zacelo nije bilo; Bugari su srpske
ranjenike ubijali netedimice, vrei nad njima zverstva kojima su po cinizmu jednaka
samo ona koja su vrili Arnauti, a po raznolikosti nema im jednakih (Beli, 1913: 171
172). Isticalo se da su Bugari uinili Srbima najveu moguu pakost jer zbog njih, groblja
su nam ea od sela Maedonije, zbog njih umirali smo u ropstvu... i dodavalo: ljubi
239
svoje blinje ue i Nemci i Bugari, ali Nemci dodaju jo mrzi Engleze, a Bugari mrzi Srbe
(Vasi, 1919: 21, 167).
Bilo je i autora koji su eksplicitno tvrdili da nigde na svetu ne caruje mrnja u
veim razmerama no kod Bugara, da mrnja je uroena bugarska mana, od koje e se
oni teko otresti, da oni gaje mrnju gotovo prema svakome, pa i meusobno, prema
nama Srbima gaje duboku mrnju, esto vrlo odvratnu. Tvrdilo se da su protiv srpske
slave vrili divljaka nasilja, i poruivalo da je krajnje vreme da se Bugari otrezne od
ovinistikog mamurluka (grandomanije), te da vie ne pozleuju nezarasle nam rane, da
ugue uroenu mrnju prema nama (Radosavljevi, 1925: 7, 35, 102). Guenje srpskih
oseaja u Makedoniji vreno je od strane Bugara dostavljanjem, pijunaom, terorom,
podmetanjem veleizdaja, zavera, tuama, ubistvima. Bugari nisu zazirali ni od napada na
nezatiene srpske uiteljice, ni na nevine srpske ake, a prema pojavama ispoljavanja
srpskog oseanja bili su gori od zverova (orevi, 1929: 125126).
Jedan od retkih autora iji se stav bitno razlikovao bio je Jovan Cviji. Pisao je da
po linim promatranjima do kojih smo doli malo pre rata, moemo verovati da mrnja
protiv Srba nije uhvatila dubok koren kod bugarskih seljaka kao i da nije nemoguno da
Bugari priu zapadnim Jugoslovenima u daljoj ili blioj budunosti, dodajui: Ali je za to
potreban jedan period mira, jedna era demokratizacije, u kojoj treba prosvetiti narodne
slojeve, naroito u Bugarskoj (Cviji, II, 1921: 150).
KARAKTER BUGARA
Uzronoposledina veza prethodna dva stereotipa sa karakternim osobinama
Bugara je oigledna. Odsustvo slobodarstva proizvelo je mrnju prema onima koji tu
osobinu poseduju, a karakterna svojstva nastala su i kao produkt takve istorije i stvarala
su je. U XIX veku Aleksijevi je pravio slikovitu razliku u karakteru i vaspitanju srpskih (tj.
mijakih) i bugarskih devojaka: Mijaci devojci ne svira u kolu ciganin, niti ona baca
obue pa da se u arapama gica na opte iznenaenje, sablazan i gnuanje mladia, koji
su takoe tu na 300 koraaja daleko skupljeni u sabor, pa se nadmeu u junakim delima
kao to na alost ine Bugarke uz opte odobravanje i na zadovoljstvo momaka, koji su
s njima pomeani. Kakva razlika izmeu mijake devojke i bugarke! Jedna je oliena
skromnost, druga raskalanost, jedna je ideja, druga je enska. On zakljuuje: Bugarka
bi bila ona krv koja pokree srce na strasti, a Mijaka ona nevidima sila koja pokree um
da raj potrai, jedna je Pompadura, druga je Beatria (Aleksijevi, 1878: 4446).
Gopevi je smatrao da su Bugari zbog smese sa starim ratobornim Bugarima
postali ratoborniji od ostali Slovena (Gopevi, 1889: 13, 264), da naklanjae ovinizmu
i bacahu pohlepne poglede na Makedoniju. Korienje istorijskih dogaaja za pravljenje
savremenih nacionalnih karakterologija ovde je direktno dolo do izraaja. Piui o
govoru bugarske vlastele pred Stevanom Deanskim posle Velbuda, zakljuio je da ovaj
puzavaki govor i podlonost u nesrei oznauju narodni karakter Bugara; ovaj se ni do
240
danas nije izmenio (Gopevi, 1890: 242, 298). Rasprostranjeni opisi razlika izmeu
Srba i Bugara u savremenosti predstavljali su samo nastavak istorijskih opisa razlika
izmeu starih Slovena i Bugara po njihovom dolasku na Balkansko poluostrvo. Tako su u
Istoriji srpskog naroda autori Kovaevi i Jovanovi opisivali stare Bugare kao vojniki
narod zakljuujui da su bili u opte vrlo divljani. Smatrali su da su Bugari u svemu bili
protivni Slovenima, koje su pak opisivali kao mirne ratare to su se junaki branili i gajili
veliku ljubav prema slobodi, a u ratovanju su bili dosta oveni i dobra srca prema
pobeenim neprijateljima (Kovaevi..., 1893: 123124, 27).
Iako je retko eksplicirao koje su to specifine osobine Bugara, opisujui svog
domaina u Makedoniji koji je za sebe tvrdio da je Bugarin Ivani je zakljuio da ovaj
dobri ovek ni po tipu, ni po jeziku, ni po svom gostoljublju, nema nita zajednikog sa
Bugarima. Ali njega su nauili i u koli i u crkvi da se tako zove i on je danas, bar po
imenu, Bugarin (Ivani, 1906: 129). Meajui prolost i sadanjost, pisao je da su klali
kurban, kao to i sada ine, pa ipak piu, kako su oni bili pijoneri hrianstva, da su bili
divljaki i surovi, ali ratniki elemenat, vie vojska nego narod, i u opte vrlo divljani
to je po njemu dokaz da ove dve rase nemaju meu sobom nieg zajednikog. Kao
poludivljaci, behu skoro goli, jahali su neosedlane konje, jeli ivo meso, koje su
prethodno dobro ispresovali, sedei na njemu, pa su primili od Slovena jezik, obiaje i
kulturu. Tvrdio je da osim zla, Bugari nita drugo ne uneahu i ne unee u Maedoniju,
nisu znali za ime Hristovo ve su se klanjali psima i prinosili im rtve, da nemaju svoju
narodnu epsku poeziju jer oni nemaju ni podobnosti, ni poleta za poeziju, njihov je
karakter takav, nemaju podobnosti ni za umetniku pesmu. Osim Ivana Vezova, Ivani
im nije priznavao dobre pesnike, navodei citat teko narodu koji pesnika nema.
Smatrao je da su podvalama, neiskrenou i laima dobro prolazili u Evropi (Ivani,
1908: 5967, 165, 175, 284).
Dragaevi je opisivao Bugare kao Turcima drag narod koji je i kao ovek i kao
narod, i lino i u masi, podnosio svako nasilje svoga gospodara, i tvrdio da su Bugari
turskome gospodaru pijonisali, da su eksploatisali svoj servilizam prema Turcima, pa
im nije bilo teko zadobiti Turke za sebe, o troku Srba, koji su i onako tim Turcima trn u
oku bili (Dragaevi, 1902: 28-31). Zanimljivo je da je i Stojan Novakovi video grke
negativne uticaje na bugarski karakter kao presudnije od tatarskih, tvrdei da ni dobra
smesa tatarska nije Bugare odvikla od grkog svadljivog cepidlaenja i sebine
tvrdoglavosti (Novakovi, 1906: 73), a Hadi-Vasiljevi je pisao da poseduju ovinistiku
slabost (Hadi-Vasiljevi, 1906: 278). Po Svetislavu Iliu, Bugari su obmanjivali ceo svet
predstavljajui se kao naunici i kao moraliste, a to je najglavnije i kao neki glasoviti
junaci i u prolosti i u sadanjosti. On se udio nad bezrazlonim ovinizmom naroda
koji je u stvari malen, smatrajui da je taj ovinizam smean kao i ovinizam Hrvata,
Maara, Grka, i u opte svake malene nacije, koja je prinuena da drugog gnjavi i tlai, te
da ostane kao nacija, a ovamo na sva usta dokazuje kao je ona velika. Govorei o
tajanstvenoj, psiholokoj pojavi kod izvesnih naroda da uvek trae vie, komentarisao je
da Bugari ne ine izuzetak ve su u tom pogledu oliena nenasitost (Ili, 1908: 3, 18,
241
28). A Vladan orevi je pisao o Bugarima kojima je posle Slivnice toliko porasla kresta,
da su odmah poeli buniti Makedoniju (orevi, 1913: 135).
Stojan Proti je zamerao naoj brai Bugarima to su mnogo vie oviniste no
to bi trebalo i vie no to se moe sloiti s bratskom solidarnou izmeu nas i njih.
Pokuavao je da razume tu njihovu ovinistiku crtu, koju je stvorila istorija, pa je
navodio dugo robovanje i strah od propasti, svest o potrebi narodnog jedinstva, dizanje
ponosa priama o sjajnoj prolosti u emu su, kako kae, bili vredni, revnosni, istrajni.
Ipak, primeivao je da ih je to malko zanelo, pa su, moda pod utiscima sjajnih
momenata svoje prolosti, poeli neopravdano traiti Bugare i onde gde ih nema. Proti
im je predlagao da hladnije i naunije raspravljaju etnografska i istorijska pitanja priznajui
da je bilo slinih greaka i sa srpske strane, ali su to bili samo jediniki izuzeci, a u celini
mi patimo od sa svim protivne bolesti onoj koja se via u nae brae Bugara (Proti,
1912: 3132).
U buduoj zajednikoj dravi u koju e, po Dimitriju Mitrinoviu, ui i Bugari,
varvarsko neslovenstvo, azijatska zemljanost, neblagorodnost i materijalnost bugarskog
plemena morae da se salomi u temeljima, i kulturno i junano Jugoslovenstvo morae
da vlada varvarskim i tatarskim strana je spojenost delom Jugoslovenstva:
Jugoslovenski elemenat Bugarski morae da bude iz osnova preraen i iz dubina
oblagoroen i apsorbovan ivotno sav od stihijski prema njemu jake kulture i drave
Srbohrvata i Slovenaca (Mitrinovi, 175 [1913] 1990: 190). I Andonovi je razvijao tezu o
bugarskoj neprevarenoj mladosti i olako dobijenoj dravi odgovornim za oholi ton u
pitanju Makedonije, u koju su Bugari uneli netrpeljivost i iskljuivost i poeli ubijati nau
mirnu, vrednu, ali nesrenu brau, samo ako se ne izjasne da su Bugari (Andonovi,
1913: 7). Jovan Tomi je govorio o bugarskom jeziku u kome ne postoji re zahvalnost,
pa da je nisu pozajmili od Rusa i od Francuza, ne bi je nikako ni imali (Jovan Tomi,
1913a: 12).
Po Beliu bugarsko drutvo je bilo otrovano nadrikulturnim radom, hranjeno
lanim bajkama o svojoj veliini, ne delei tano dobro od zla, ono je, kao svaki
skorojevi, ispunilo svoju duu samo sobom i nikoga vie nije htelo znati, pa slom 1913.
nije bio samo vojni, ve slom celoga drutva, voenog pogrenim i lanim putevima.
Smatrao je da je naivni narod poeo verovati da je on Bogom i celim svetom izabran da
izvri na Balkanu velika dela, da je carstvo bilo ve proglaeno, trabalo ga je sada
poto poto stvoriti, pa se razvila psihoza o natoveanskoj snazi bugarskoj i vera u
mesijanizam bugarskog naroda. Tvrdio je da su se ispoljili najbestidniji pljakaki
nagoni koji su bili udrueni sa ivotinjskim instinktom pobesnele zveri, da nikada narod
nije otkrio svoju prljavu duu kao sada bugarski, predvoen najboljim sinovima svojim,
da nikada narod u svojoj nesrei nije tako nisko pao kao u ovome ratu bugarski, da je to
najvei poraz koji se moe desiti jednom narodu: da padne ispod one granice koja deli
ljude od onih koji se tim imenom ne mogu nazvati. Zakljuio je da nisu preterane rei
175
Mitrinovi Dimitrije (18871953), knjievnik i prevodilac.
242
bugarskog pesnika Vezova: O moj narode! Tvojoj dui heroizam milosra nije poznat;
Svirepost to je svojstven elemenat bugarskoj prirodi! Mi je sisamo sa zatrovanim
mlekom naih matera robinja. Pisao je da mu je teko da daje ostale primere bugarskog
svirepstva i da ga je stid to su se oni do danas nazivali Slovenima. Stid me je ne za
njih, nego za Slovene. I nikad do dananjeg dana nije bilo tako mnogo istine u reima
bugarske inteligencije, da u njima nema slovenske krvi. Jer, ako je i bilo nekada, ona je
primila sve osobine divljake, iako je ostao u ustima njenih nosilaca slovenski jezik.
Tvrdio je da bi bolje bilo da se u njima zadrala slovenska krv, ma im ostao i tatarski
jezik (Beli, 1913: 161164, 172188).
Karakterologiju Bugara Jovan Cviji je razmatrao bavei se prvenstveno
etnografijom Makedonskih Slovena. I on je pisao o poznatoj bugarskoj megalomaniji i
izbezumljenosti, a razmiljajui o granicama Srbije i moguim uticajima susednih naroda
pretpostavljao da e dve granice, bugarska i albanska biti neprijateljske i nekulturne
granice, i nepovoljno e uticati na kulturno razvijanje naroito pograninih pojaseva
Srbije (Cviji, 1914: 12, 30). Iako je pisao o stvaranju bugarskog ambicioznog i
imperialistikog programa (Cviji, II, 1921: 150), ipak je verovao da su Srbi i Bugari po
mnogim osobinama gotovo jedan isti narod, ali i isticao da se Srbi od pravih Bugara
znatno razikuju i po antropolokom tipu a naroito po psihikim osobinama; ove su
razlike mnogo znatnije no jezine (Cviji, [1913] I, 1921: 163).
Jaa Tomi je pisao o hvaljenim i razmaenim Bugarima koji su u ratu 1913.
izgubili ugled jer su muki napadali, imali obiaj da kolju i peku ranjenike, da sramote i
beaste enskinje, pa ak i decu, jer su pokuali da najdrskijim bezonim laima,
varaju Evropu i ceo svet, pa je ona politura, kojom su se premazali Bugari, da izgledaju
u oima Evrope kulturni, pala s njih i pokazali su, da ne samo nisu kulturni, nego su jo do
krajnosti neotesani. Bugari su se poslednji oslobodili, i bili najslabije kulture, bili su i
najvema uobraeni. Pominjao je slovensku pitomost i bugarsku bezdunost prema
pobeenima, odsustvo gostoprimstva kod Bugara, kao i da je u njihovom karakteru
prisutna velika nepoverljivost, preterana sebinost i udnja za spletkarenjem. Tvrdio je
da je Srbija bila balkanska pepeljuga, a Bugarska maza, a da jo nikog nisu mazili, a da
ga nisu pokvarili i razvratili. Razmaenost je od Bugara napravila narod uobraen,
njihova pohlepljivost posta bezgranina, pa se u bugarskom narodu razvila prava
megalomanija. Bugarska je raunala da je ona balkanaska kraljica i da e svakog moi
upotrebiti u svoju korist, pa se manje spremala za ozbiljne dogaaje, a vie je sanjala,
zbog ega se poveala bugarska uobraenost, nadutost, odnosno, nisu radili na tome
da budu to vei, nego da izgledaju to vei, pa su sami sebe toliko precenjivali, da je
bilo drugim balkanskim narodima neobino teko i razgovarati s njima. Bili su divlji, kao
da su u Arnauta uili ratovanje, predavali su se pa na prevaru otpoinjali napad,
ranjenike mrcvarili pekli ih ive na ranju, umrle od kolere bacali u reke da unesu koleru
u srpske vodove, inae su bili bezuslovno i hrabri. Zakljuivao je da u njihovu
ratovanju ne bee onoliko mukoga, podmukloga, divljakoga, srpski bi ih vojnik do
krajnosti cenio, jer divljaki nalet se ne moe meriti sa istim oduevljenjem. Po Tomiu
243
sve srpsko budilo je zavist u Bugara, ali je ipak priznavao da je i meu njima bilo
trezvenih politiara, duevnih oficira, ali behu u manjini. Bugari su ratovali da po tatarski
istrebe sve to nije njihovo i to ne moe odmah da bude njihovo, bili su balkanski
divljaci, kao Arnauti, samo su neto malo premazani evropskom kulturom, dok su u stvari
bezobzirni do krajnosti i do cilja dolaze surovou, verolomstvom i ma kojim nainom
(Tomi, 1914: 4-21, 48, 70, 133, 146).
Drugi balkanski rat doneo je i teze da su Bugari jedini doli na Balkan kao
zavojevai, pa su primili srpsku kulturu i srpski jezik, samo malo grublji i sa zalinim
dodacima. Smatralo se da je odlika te rase da je vrlo surova prema pokorenim
narodima, a vrlo posluna kao pokorena, da se tatarski karakter Bugara premazuje
bojom, kulturom i rasom Slovena, da su sebinjaci i laskavci iz koristoljublja. Nazivani
su ironino rusko ljubime, dete sree, vredna Bugarija. Tvrdilo se da su nemajui u
svojoj nekad vladajuoj rasi ljudi sposobnih za upravljanje zemljom, takve pozajmljivali
iz srpskog elementa, a kao bistrijima i ivahnijima od pravih Bugara, njima je to davato
po pravu. Bugari su se pokazali vrlo lakomi i uvek gotovi da lete i na svoje i na tue, pa
su se posle laskavog i lukavo sraunjenoga pisanja idovske tampe o njima, zaljubili
sami u sebe; to su bugarski ovinistiki drekavci. Postavljalo se pitanje odkuda ta
sebinost, neblagodarnost, nevera kod Bugara, i odgovaralo da valja uvek imati na umu
da u Bugarima ima neto i tatarske krvi, koja prenosi s oca na sina, s roba na slobodnoga
graanina, sve rune navike porekla. Sem toga, Bugari su evropske miradije: sve su
dobili na poklon, i sa toga su tako besni. Uzroci verolomstva traeni su u krvi njihovoj,
pa se navodilo da valja raunati s jednom injenicom koja se lako ne menja jer su se
kod Bugara najbolje ispoljili ti zakoni naslea. Tamo se bilo sastalo zlo i gore, da se malo
porazgovore. Kod njihovih ministara Bugara s meovitom krvlju uvek je preovlaivala
tatarska: sebina, zavidljiva, surova i grabljivaka, a ostali Sloveni su Bugare gledali kao
Kajine Slovenstva (Stepanovi, 1913: 6, 2741, 8286, 102114, 147151).
U neslovenskom poreklu Bugara traio se uzrok njihovog praktinog karaktera
(Cemovi, 1913: 55), navodilo se da su se Bugari sluili prodanim duama i neistinom,
da su se bez stida i obraza kitili nekakvom svojom slivnikom pobedom, pa od
uobraene te svoje pobede oni postae drskiji i izgledae kao da su na Balkanu jedino
oni i da za njihove pretenzije bee mali i ceo Balkan. Bugari su pristupali puci, kami
(poznatoj i uvenoj po izvrenim bugarskim zverskim pokoljima i uasima), bombi i ognju,
pa su varvarskim i razbojnikim sredstvima pobugarivali stanovnitvo. Nije im bilo nita
sveto, pa je Bog hteo da Bugarska, za svoje poinjene grehove i za razbojniki i muki
napad na svoje verne saveznike, doivi svoju sramotu i svoju propast na Bregalnici
(Stankovi, 1915: 38, 60, 136, 141, 189).
Bilo je i autora koji su bugarske nacionalne crte objanjavali ne u slovenskom,
nego u turskom nacionalnom karakteru, i navodili da su u ratu svirepi i strani, prema
pokorenim narodima pravi bi boji, surovi i bez milosra, da su poznati kao surov,
divlji i krvoedni narod. Naglaavalo se da su i Jiriek i Kalaj smatrali da su bez ikakvih
intelektualnih sposobnosti, da su imali samo sposobnost za imitaciju, bitne osobine
244
Turaka i svih istonih naroda. Zakljuivalo se da su od Slovena zadrali jezik i obiaje, od

Asparuhovih potomaka ime i odlike neobuzdanog temperamenta, od Grka su primili
hrianstvo, neiskrenost, pritvorstvo, lukavstvo kao i sve one osobine koje su
obuhvaene pojmom vizantinizam. Konstatovalo se da peenjeka surovost, divljina i
prostota, kumanska svirepost i krvoednost, tatarska grubost i osionost prema
pobeenima, turska poniznost u vezi sa podmuklou i udvaranjem, eto to su duevna
svojstva bugarskoga naroda. Pominjao se Simeon koji je ka cilju iao bez ikakvih
skrupula pojava koja se tako esto susree u povesnici bugarskoga naroda.
Pripisivana im je nadmena oholost sa grubom silom pred slabijim kao i pritvorstvo sa
neuvenom poniznou pred jaima od sebe, nazivani su as mirnom i lojalnom rajom,
as se pominjao njihov neobuzdan zavojevaki karakter (Simi, 1918: 1122, 5259,
7989).
Pojedini autori su doslovno prepisivali sve prethodno navedene autore kao doktor
Milutin Nei, dodajui kao svoje miljenje da se Bugari po duevnim osobinama
razlikuju od Slovena jer su praktici, materijaliste i uvek dosledni sebinjaci; negostoljubivi
su; samoivi su; nepoverljivi su; podmuli su, i opasniji su kao prijatelji nego kao
neprijatelji. Tvrdio je da im je temperament jednak, uvek bez poleta dok kod Slovena
preovlauje polet, pa otud zanoljivost i poezija i zakljuivao da je njihova etnika
osobina, gramzivost na sve to je tue i to gramzivost na nain koji je njima samo
svojstven, kao i da im je uroeno podlatvo (Nei, 1919: 2526, 54).
Dragia Vasi je smatrao da su u pogledu junatva Srbi i Bugari slini, ali u
pogledu mentalnom ovi se narodi nisu razumevali, jer Bugarin je komita koji sve radi
podmuklo i iz zasede. Zaseda to je sav njegov smisao, sva njegova snaga i mo.
Mentalitet celog bugarskog naroda to je komitski mentalitet. Bugarin predstavlja zver to
se po nudi privremeno pripitomila; zasad bez uslova za meunarodni i drutveni ivot;
bez asti, bez astoljublja, bez smisla za umetniko, za lepo, za ideal; on je neist,
neveran, nezahvalan, uobraen, bezduan, drzak, drzak, drzak. U poreenju sa
Arbanasom, ovaj drugi je beskrajno poten i human. Njegov karakter, to je njegov
temperamenat i nita vie od toga. Vasi je tvrdio da se Bugarin odlikuje jednom
specijalnom, animalnom strau: da uiva i da se naslauje pri najveim mukama svoje
rtve, a itav rat 1913. objanjavao je mistinim iluzijama, koje bugarski narod zanoahu
da veruje: kako je Bogom izabran da dominira Balkanom, pa su Srbi hteli da kazne
jedno odvratno neverstvo suseda svoga, njegovu podmuklost i njegovu smenu
grandomaniju; njegovu sebinost, neoseajnost, neumerenost i surovost. Zakljuio je
opisom bugarskih studenata u Beogradu koji su bili nezgrapni, kaljavi i neisti,
neizdrljivo nesnosni svojom vikom i neprekidnim i neprijatnim glasnim agorom (Vasi,
1919: 31-34, 45, 139). I Radosavljevi im je pripisivao uroenu gramzljivost; navodio je
da ne znaju za pobratimstvo, da nemaju sopstvenu re za zahvalnost, to su Rusi i Srbi
osetili, pa su je uzeli od Francuza; da se naklonost Rusa prema njima raznela po svetu
i da je od mirnih robova docnije stvorila uobraenost Bugara, koja se oliava u njihovim
postupcima kao i u reima: 'sjedinenijeto pravi silata'. Pripisivao im je podmuklost,
245
pijunau i denunciranje Srba, teror i zverska svirepstva, od kojih iole humanom oveku
marci telo obuzimaju, kosu diu i krv lede. Smatrao je da Bugarska za svoje grehove od
Velbuda do poslednjih dana nikada nije primerno kanjena samo zbog nae trpeljivosti i
velikodunosti, pominjao je udaranje noa u lea i zakljuio da Srbija nije kriva to
Bugarska nema starinu i svetlu prolost (Radosavljevi, 1925: 3236, 4849, 88, 94).
Polemiui sa nemakim piscem Vajgandom koji je kao opte osobine narodnog
karaktera kod svih balkanskih naroda isticao mahnu za preterivanjem, nedranje
obeanja i tvrdo zadate rei, sporost i nepoznavanje urbe, laganje koje ba osobito
pripisuje makedonskim Slovenima i neasnost (kradu, veli, to god se moe ukrasti, i
prevaru i podvalu u trgovini smatraju za vrlinu), Erdeljanovi je tvrdio da je sve to skroz
netano, jer je Vajgand od balkanskih naroda jedino poznao dobro Cincare i to neto
malo i Grke, june Arbanase i Bugare u Bugarskoj pa je njihove opte osobine preneo na
sve ostale balkanske narode. Pretpostavljajui da strani uticaji kvare narode, a da su
Bugari pretrpeli mnogo vie meanja od Srba, kao njihove osobine navodio je jak
egoizam, zatvorenost i nepoverljivost, duevnu skuenost i surovost, nedostatak ponosa,
nedovoljno razvijenu matu, razvijenu tenju za teenjem, vrednou, izdrljivost,
tvrdienje, smatrajui da pomenuta duevna surovost javlja se kod Bugara ee u jo
otrijem obliku, kao svirepost i krvoednost. Verovao je da te osobine nisu slovenskog
porekla ve da je onaj tui narod, koji je toliko uticao na izmene u jeziku slovenskih
Bugara morao imati i jaka uticaja na promene u njihovoj narodnoj dui. Interesantno je da
Erdeljanovi pod stranim uticajima koji su se negativno odrazili na karakter Bugara na
prvo mesto stavlja uticaj Grka kojima su svirepost i krvoednost jedna od
najkarakteristinijih mranih strana (Erdeljanovi, 1925: 4649).
ivko Petkovi je pisao o starim Bugarima kao o prostom, pastirskom i vojnikom
narodu, ije su osobine bile borbenost, strpljenje, osvetoljubivost, osvajake tenje. Od
uvek su bili hrabri i krvoedni vojnici, a tek meanjem sa Slovenima omekavaju u
svireposti i dobijaju vie pitomosti. Ovaj autor je video i dobro koje su Bugari doneli
Slovenima doavi na Balkan u borbi za stvaranje dravne nezavisnosti i u saznanju o
znaaju ureene i mone drave. Zlo koje su doneli je razdvajanje balkanskih Slovena,
jer su svojim prisustvom uinili da se na Balkanu naine dva slovenska naroda. Uzroke
pada srednjovekovne Bugarske video je u odsustvu bugarske jednostavne narodnosti
koja je, zapravo, bila sastavljena od tatarskih Bugara, Slovena, Arnauta, Vlaha i Grka, pa
je predstavljala veliko narodno arenilo. Petkovi je zakljuio da se ova narodnost usled
tatarskog priliva a neto usled duge podvojenosti od ostalih Slovena udaljila od zapadnih
balkanskih Slovena i da se gotovo ne bi ni moglo rei da u ovoj narodnosti postoji makar
kakvo oseanje zajednice i bliskosti sa ostalim balkanskim Slovenima (Petkovi, 1926a:
5-14, 65, 70).
Nikola Stojanovi je pominjao Bugare kao agresivnu mongolsku rasu
(Stojanovi, 1927: 5), a Tihomir orevi je pravio oiglednu razliku izmeu dananjih
Bugara i sviju drugih Junih Slovena koja potie od doseljavanja na Balkan. Nabrajajui
te izvorne razlike, orevi je primetio da iako su slivanjem sa Slovenima primili mnogo
246
njihovih svojstava, ipak se fizike i duevne osobine ne menjaju tako lako kao nain
ivota, kao zanimanje, kao obiaji i kao jezik. Pravio je razliku izmeu turanskih i
slovenskih Bugara, pa su prvi bili neustraiva ratnika horda a drugi nenasiti gramivci
samo onda, kad je u izgledu dobit bez velikih tekoa; prvi su bili grubi i brutalni prema
svakome, a drugi samo prema slabijima od sebe, dok su prema jaima bili servilni. Po
oreviu, samo jezik uvodi Bugare u slovensku grupu naroda dok po svemu drugome
za njih tu ne bi bilo mesta. Smatrao je da se hrianstvo teko primalo zbog sveih,
divljakih, turanskih osobina, i da je bugarska vladavina u Makedoniji izazivala samo
odvratnost, a bugarski vladaoci su bili strani tirani i krvoednici, pravi divljaci. I po
oreviu se psihologija naroda ne menja lako i stara bugarska krv i stara bugarska
dua javljaju se prvog dana po vaskrsu bugarskog naroda, pa je novi Bugarin ve
sanjao o gospodarstvu nad svima susedima. Tvrdio je da su servilnou, lukavstvom i
obmanama prema jaima i veto ogranizovanom pronjom prema onima koji im mogu
to dati uspeli da stvore obmane o veliini bugarskoga naroda, o njegovoj velikoj
prolosti i kulturi, o bugarskom pravu i interesima preko granica bugarskoga naroda i o
Makedoniji kao o bugarskoj zemlji. Tako je taj potpuno propali i zaboravljeni narod
uspeo da doe do slobode i do branilaca njihovih nenasitih zahteva. Bugari su
projektovali, Rusi ispunjavali, to im je omoguilo da se pojave u punoj svojoj psihologiji:
treba oteti to vie, ne mari to e biti tue. San o Velikoj Bugarskoj i o gospodarstvu
nad narodima na istoku poinje se javljati kao java, jer su mladi, nekritini i malo
kulturni. Iz celokupne bugarske istorije izvukao je jednu bugarsku "osobinu" tenju za
tuom imovinom, zbog ega su nainili od svoje drave jedan komitadiski logor, iz koga
su jurili u Makedoniju da je otmu od pravih sopstvenika. I dok su iz toga logora episkopi,
svetenici, uitelji, agenti i razbojnici krstom, knjigom, novcem i orujem varali,
kupovali i terorisali srpski narod u Makedoniji, dotle su urnaliste, naunici i politiari
objanjavali svetu da su Makedonci Bugari i da gore od elje da se prisajedine Bugarskoj!
Ovu komitadisku bugarsku osobinu dopunjavala je jo jedna, a to je nepristojna
nametljivost celome svetu (orevi, 1929: 1317, 5051, 99, 115, 184187).
Neto drugaije pisao je Al. Jovanovi. Po njemu su Srbi i Bugari dva po krvi i
jeziku, najblia plemena, kakvih nema ni u jednom narodu, i da se u njihov istorijski
razvoj nisu umeali strani interesi i intrige, oni bi stvorili jednu dravu i vrlo moguno bi
se slili u jedan jedinstven narod. Te veze raskinula je Egzarhija koja je od njih stvorila
krvne neprijatelje. Mentalitet rasnih Bugara je bio varvarski surov i eminentno
pljakako-grabljiv, pa su uvek bili u tradiciji imperializma i, osim u odnosu na Grke, sve
oko sebe su smatrali svojim, jer su imperialisti i uenici Vizantinaca i Turaka. U
osvajakom zamahu dali su klasian primer zavodnika i trgovaca verom u korist svoje
nacionalnosti, pa je takav spekulacijama i intrigama stvaran nacionalizam odista suv i
nemoan skelet. Jovanovi je uoavao tri pogreke koje su uzrok svih njihovih
nauspeha: Prva je tatarska osnova; druga je varvarizam, iji tragovi potseaju na
preistoriska divljatva, a koji su negovali najpriznatiji bugarski pesnici kao kult rasnogtatarskog heroizma; trea je imperializam koji u ilama nose i zbog svoje rasne
247
meavine, a koji je pojaan vaspitanjem Grka i Turaka iji su takmaci i uenici bili kroz
svu svoju prolost i ime su ovu osobinu pojaali u sebi do tipskog izraaja, a
kolektivne moralne i duevne bolesti opasnije su od fiziolokih. itava prethodna pria,
meutim, gubila je na znaaju kada je autor razmatrao neposredne politike potrebe
stvaranja zajednike drave. Vraajui se na opti ideal more, alio je to nisu
iskoriene geografske prednosti Srba i Bugara ije zemlje imaju idealne granice, sa tri
strane tri mora a s etvrte, najvea evropska reka. To ih je upuivalo na zajednicu isto
koliko i njihova rasnost jer, kako kae, u Evropi nema plemena koja bi blie stajala od
srpskog i bugarskog. Smatrao je da je jugoslovenska ideja prvo trebalo da se ostvari sa
Bugarima, ali i da su oni sami ispustili prvenstvo zbog odsustva smisla za samokritiku,
preteranog egoizma i politike kratkovidnosti. Uviao je i propuste careva iz srednjeg
veka traei u naporima Simeona, Samuila i Duana ne samo imperialistiki karakter
njihovih osvajanja nego i prikupljanje slovenskih plemena u jednu dravnu zajednicu, pa
je konstatovao da moemo aliti to nijedan od ovih velikana nije uspeo da trajno ujedini
sve Slovene na Balkanu i da izradi u svih jedno nacionalno oseanje i jednu dravnu
ideju (Jovanovi, 1936: 518, 87, 107, 163176).
Vremensko udaljavanje od balkanskih i Prvog svetskog rata udaljilo je i Bugare iz
vidokruga srpskih intelektualaca, pa je slika Bugara pred Drugi svetski rat postala mnogo
blaa, iako i dalje sa vidnom rezervom. Tako je Velmar Jankovi smatrao da Srbi imaju sa
Bugarima blie srodstvo nego sa Hrvatima, a video ga je u pravoslavlju, prolosti pod
turskom okupacijom, zajednikom interesu odbrane moravsko-vardarskog puta (Velmar
Jankovi, [1938] 1991: 120). Nasuprot njemu, Jovan Jovanovi je smatrao da uz
specifine antropoloke crte Bugara dolaze i psiholoke osobine koje ne odgovaraju
osobinama zapadnih Jugoslovena: bugarski seljak je vredan, istrajan, tvrdoglav, strpljiv
kao telea marva; Bugarin nema konstruktivne uobrazilje ostalih Jugoslovena; on ima
pre talenta za podraavanje, da se lako voditi, to potvruje njihova istorija. Tvrdio je da
se ni kod jednog naroda na Balkanu ne osea toliko prvobitnih, primitivnih, korenskih
osobina njegova porekla, koliko na bugarskome, a dolaskom Turaka izvrena je njihova
trea mongolizacija koja im je ostavila vidne antropoloke i psiholoke osobine Azijata
osvajaa (Jovanovi, [1938] 1990: 26-27). U vreme Drugog svetskog rata i Milan Grol je
pisao da je meu Srbima bilo miljenja da su Bugari, balkanskim mentalitetom, blii nego
Hrvati, emu se on suprotstavljao tvrdei da su Srbi s te strane, u toku trideset godina
dobili triput udarac u lea, dodue, ne od naroda nego od reima, ali bez duboke
reakcije od naroda (Grol, [1942] 1990: 10).
LOBANJE I RUJNO VINO
Najrasprostranjeniji stereotip o bugarskom karakteru, kojim se i najdirektnije
zloupotrebljavala istorija, bio je onaj o bugarskom zverstvu koji je dokazivan stalno
ponavljanom priom o ljudskim lobanjama od kojih su Bugari pravili ae i iz njih pili vino.
248
Jedna istorijska pria pripisana kanu Krumu u IX veku varirana je na desetine naina dok
na kraju nije postala karakterno nacionalno svojstvo. Ve u Istoriji srpskog naroda autori
Kovaevi i Jovanovi su opisivali stare Bugare kao vojniki narod koji je pio iz ljudskih
lubanja kao iz aa (Kovaevi...,1893: 124), da bi poetkom veka Ivani ponovio to isto
(Ivani, 1908: 62). Zatim su se nizali Jaa Tomi koji je pominjao pehare od
neprijateljskih lubanja (Tomi, 1914: 13), pa Simi, koji je dodue pomenuo
krvoednog Kruma koji je od lobanje nainio pehar iz koga je pio za vreme sveanih
gozbi i veselja (Simi, 1918: 26), zatim Petkovi, koji je pisao da zadovoljstvo im je bilo
sei neprijateljske glave i od njih praviti pehare (Petkovi, 1926a: 5), pa Tihomir orevi
da su od lubanja pobeenih neprijatelja pravili pehare, iz kojih su na gozbama, vino pili
(orevi, 1929: 13), pa Jovanovi koji je pominjao pehar od lobanje, ali ga nije prenosio
na nivo nacionalne karakteristike, ve je sluaj pripisivao kanu Krumu koji je od lobanje
vizantijskog cara Niifora napravio pehar iz koga je pio u sveanim prilikama (Jovanovi,
1936: 17)...
BAJAGANJE JE PRAVI BUGARIN
Uz zloupotrebu istorije, vulgarna karakterologija je zloupotrebljavala i knjievnost.
Potpuno zanemarujui injenicu da se radi o liku iz popularne bugarske knjige Baja-Ganje
Aleka Konstantinova (pria o Bugarinu koju priaju drugi Bugari) i da je sam
Konstantinov kao istaknuta linost u kulturi i obrazovanju u Bugarskoj na kraju veka, bio
suta suprotnost Baju Ganju iako nije bio stranac ve iste gore list (Todoroava, 1999:
77), mnogi intelektualci su ovaj knjievni lik esto upotrebljavali da dokau kako i sami
Bugari priznaju kakvi su. Ovo poreenje je naroito bilo popularno u vreme balkanskih
ratova pa se tvrdilo da slike prerano ubijenog Aleka Konstantinova, tvorca BajaGanje i
mnogih drugih neobino tanih portreta i skica iz bugarskog itova, jasno su pokazivale
ta je dananja Bugarska (Beli, 1913: 163), ili da je prava ilustraciju bugarskog
karaktera lik BajaGanja za kojeg se kae da ih ima puno u Bugarskoj. Oni su svi
grabljivi, muftadije, sebinjaci i prevrtljivci (Stepanovi, 1913: 112). Bilo je i autora koji
su navodili da ko nije proitao knjigu Baja-Ganje napisanu od roenog Bugarina treba
da je proita, jer e videti da je Baja-Ganje umeo na tu raun (mufte) da krka i pilie,
kao i ostala evropska jela, pa je bio verna slika Bugarina, izraena od roenog
njihovoga trezvenoga sina, koji im je verno pokazao njihove mane, a oni su ga zato ubili
(Radosavljevi, 1925: 97).
POZITIVNA SVOJSTVA BUGARA
Retko je bilo odstupanja od negativnih stereotipa o Bugarima krajem XIX i
poetkom XX veka, a kada se i dogaalo, imalo je uglavnom funkciju da potvrdi njihovu
249
objektivnost. Tako je Jaa Tomi, nabrajajui silne negativne osobine, Bugarima ipak
priznavao i poneku dobru, npr. vrednou, tedljivost, slogu, e za napretkom (Tomi,
1914: 14). Bilo je i dobronamernih opservacija, u kojima se primeivalo da ovinizam
uzima maha i predlagao put uzajamnog priznanja vrlina i zdravih ustanova koje postoje
kod jednog i drugog naroda, uz dodatak da je bugarska vojska podjednako hrabra i
puna portvovanja kao i srpska (M. . M., 1913: 5657). Slino se pisalo i u
novostvorenoj Jugoslaviji u sklopu uverenja o mogunosti ukljuenja Bugara u zajedniku
dravu. Priznavano je da su meusobni odnosi potpuno hladni, a intelektualci su
optuivani da potstiu nesporazume i preterani nacionalizam (Pribievi, [1933] 1952:
31), pa su iz politikih pobuda nastajali i pokuaji davanja pozitivnog osvrta na bugarski
karakter, izjednaavane su srpska i bugarska prolost i slavni preci, i tvrdilo da su Srbi i
Bugari dva vredna naroda, oba zemljoradnici i stoari, jedne krvi i jedne vere.
Navoene su slinosti u nainu ivota i mentalnim osobinama, pominjana su braa ljuto i
na mrtvo ime zavaena i trailo vaskrsavanje bratstva zbog jedne krvi, vere i jezika
(Petrovi, 1934: 718, 5557).
RASNA SVOJSTVA BUGARA
Zanimljivo je da u ovom krilu srpskih intelektualaca ni za jedan od susednih
naroda nije bilo toliko razvijeno tumaenje posebnih fizikih svojstava kao to je to bio
sluaj sa Bugarima. ak ni za Albance, za koje su pronalaena samo najnegativnija
karakterna i rasna svojstva, nije pretpostavljena neka specifina fizika razlika u
odnosu na Srbe. To je vailo samo za Bugare. Krajem XIX veka tvrdilo se da je tip
Blgarina: iljasta glava i krive noge (Srekovi, 1884: 53), odnosno, srednja visina, crna
kosa i, nasuprot Makedoncima, koji imaju pravilnu lobanju, duguljasto i pravilno lice sa
nenim izrazom, Bugarima je svojstvena iljasta glava, lice koje potsea na Tatare sa
izrazom glupim i surovim ili, drugim reima, fizionomija Maedonaca je slovenska,
srpska, dok je u Bugara tatarsko-mongolska (Ivani, 1908: 242, 5963). Navodilo se i da
su zdravi, snani, pleati, da u njihovu izgledu ima ak divljine (Tomi, 1914: 48), kao i
da fiziki tip Bugarina nema niega zajednikog ni s jednim slovenskim narodom.
Forma lobanje, ispupenost jagodica, crnkasta koa sa kosom crnom kao gar, sve
karakteriu nau slovensku usvojad kao mogolsku rasu. Oni se odlikuju od svih
slovenskih naroda i svojim umnim osobinama. Dodavalo se meutim i da nije bitna
njihova rasa, jer su oni sada ravnopravni lan nae slovenske zajednice i sada oni ne
mogu drugo biti do naa slovenska braa (Cemovi, 1913: 5455).
Poto nije imao preciznih somatolokih promatranja i merenja, Jovan Cviji je
svoja zapaanja izvodio na osnovu viegodinjih putovanja bugarskim krajevima. Tvrdei
da tamo nema poznatog antropolokog tipa koji se mora smatrati kao specifino
bugarski, navodio je sledee zastupljene osobine: iroka lica, jake jabuice, ljudi malog ili
srednjeg rasta, irokih grudi, zbijeni, jaki, na osnovu ega je zakljuivao da su
250
makedonski Sloveni antropoloki blii Srbima (Cviji, 1906: 20). Tvrdio je da dok Srbina
i Hrvata po fizikim osobinama i po izgledu nije moguno razlikovati, svaki e odmah
odvojiti Bugare, naroito njihove vee mase od masa, koji pripadaju zapadnim
Jugoslovenima. Bugarin je tokmak, to znai kratak, zbijen, pleat, irokoga
mongoloidnog lica, jako istaknutih jabuica, zatim crnkastoukaste masti i esto
sjajnocrnih brkova i kose. Meutim su zapadni Jugosloveni vii, vitki ili duguljasti,
elestiniji, mekih crta lica i otvorenije komplekstije; na kratko nema mongolidnoga (ili vrlo
retko) a mesto toga pada u oi vitka graa. 176 Na drugom mestu pak, Cviji je pisao da
ve su prvi ispitivai opazili, da su zajednike osnovne etnike crte Srbo-Hrvata,
Slovenaca i Bugara, pri emu na prvi pogled, padaju u oi antropoloke osobine
stanovnitva istono od Iskra i od Ihtimana u Bugarskoj; to su mnogobrojni mongoloidni
tipovi (Cviji, II, 1921: 71, 143149). Da li se zloupotrebom Cvijia moe smatrati opis dr
Neia, po kome je bugarski tip sasvim razlian od tipa slovenskog, kao god i narav,
karakter i ostalo. Od prirode Bugari ne prevazilaze srednju visinu; mahom su niski i
trumpeljasti, bez srazmere i duine trupa i nogu. Struka nemaju. Lica su im koata i
okrugla s jako razvijenim jabuicama i organima za vakanje. Sklop kostiju na licu ne
izgleda im ni najmanje nean i srazmeran kao u Slovena. Masti su crne, nosa irokog i
tupog, izraz lica im je blaeno glup. Kakva ogromna razlika izmeu njih i kitnjastog rasta
slovenskog (Nei, 1919: 25). Sasvim slino je beleio i Tomi tvrdei da su dananji
Bugari potomci meavine Slovena, Bugara, Peenjega, Kumana i Tatara. Oni su zadrali
ime osvajaa Bugara, fizike tatarske odlike zdepasto, koato telo, pljosnato lice
psihu mongolsku: neiskrenost, podmuklost i lakomstvo, dok im je od Slovena ostao jezik,
stalnost i nain ivota (Tomi, 1918: 74).
Dokazujui rasnim karakteristikama da su Makedonci Srbi, i Erdeljanovi je
navodio rasne odlike Bugara. Tvrdio je da se kod njih javljaju mongoloidne telesne
osobine, iroko, koato lice sa jako istaknutim jagodicama, spljoten nos, debela i
okrugla glava, ukastomrka kona boja, nizak, i zdepast rast, verujui da su te
mongoloidne rasne osobine dobili bugarski Sloveni meavinom sa tursko-tatarskim
Bugarima (Erdeljanovi, 1925: 41). Pod uticajem vienih etnologa toga doba opte mesto
je postalo dokazivanje da telesna struktura Bugara jako pada u oi i da iako vie nisu
Mongoli, pokazuju mongoloidne znake na prvi pogled. Mali rast, razvijeno a zdepasto
telo, jako izraene obline lica (orevi, 1929: 15). Isticano je da postoje karakteristine
osobine naroda istono do Sofije, ljudske glave su im mongolskoga tipa, rastom sve
manji, ali stabilni, snani, ukasto crne boje koe, ispupenih jagodica, crne kose i oiju,
176 Dalje spoljanje razlike koje potiu ne samo iz fizike ve i iz razne psihike prirode vie
oseamo nego to ih moemo izraziti. Jednaka su kod zapadnih Jugoslovena a drukija nego kod
Bugara i opte organska oseanja, oseanje ivota, zvuk i odjek organskoga ivota; kod Bugara je to
grublje. Raspoznajemo Srbina i Hrvata i razlikujemo ih od Bugarina i po igri crta i bora na licu, po izrazu
oiju i po onom oseajnom i mislenom to lebdi i sija u zenicama i to preleti preko lica (Cviji, II, 1921:
71).
251
glave kratke a iroke. Taj tip Slovena potsea na Mongole s uskim onim urezima
(Jovanovi, [1938] 1990: 26).
Latini su stare varalice

[...] i ja danas s tobom alim i na brata Hrvata i na brata
Bugarina, ali ali ja ne u i ne mogu ni danas rei bratu Hrvatu:
Horjatine i horjatski sine! ni bratu Bugarinu: Id odatle, crni
Bugarine! (Ruvarac, [1892] 1934d: 371).
Teko se moe zakljuiti ko je danas, po srpskim nacionalistikim intelektualcima,

vei "neprijatelj" Hrvati ili Albanci. Raspadom Jugoslavije i politikim udaljavanjem
Hrvati su poeli sve vie da se pomeraju iz vidokruga i za pretpostaviti je da e naredne
generacije postati prema njima ravnodune, u meri u kojoj su savremene generacije
postale ravnodune prema nekada prvim neprijateljima Bugarima. Danas, meutim, jo
uvek nije tako i Hrvati se percipiraju kao jedan od dva primarna neprijatelja. Njihova
karakterologija je kontroverznija nego o ona o Albancima budui da ne polazi od njihove
primitivnosti sa kojom bi bile usklaene osnovne crte karaktera. Naprotiv, polazi od
inkorporiranosti u zapadni katoliki svet, pa otuda ocene o genocidnosti i inferiornosti
trae pokrie u specifinim svojstvima koja se iskljuivo njima pripisuju, a koja nisu
produkt primitivizma, ve karaktera stvaranog pod uticajem katolianstva i vaspitanjem
prenoenog kroz mnogo generacija, da bi na kraju postala usaeno svojstvo. U
kontekstu analize hrvatske karakterologije primarno mesto ima injenica da nije bilo
samostalne drave u novijoj hrvatskoj istoriji. Ona je, meutim, u pisanju ovog dela
intelektualaca izgubila znaaj fakta i postala izvor itave karakterologije, nacionalnih
svojstava i okosnica razlikovanja Srba od Hrvata. Jer, srpska samostalna drava u XIX
veku i egzistencija Hrvata u sklopu tue drave, nisu vie bile samo istorijske injenice,
ak ni samo izvor razlika u njihovim karakterima, ve su postale i potvrda razlika u
njihovim oduvek prisutnim svojstvima.
S druge strane, mrnja prema Srbima koja se pripisuje Hrvatima postala je
aksiom savremenim srpskim intelektualcima, osnovna neupitna pretpostavka, fakt koji se
ne dovodi u pitanje. Od ove gotovo uroene osobine Hrvata srpski intelektualci su
polazili u razvijanju svojih teza o hrvatskim nacionalnim "osobinama", da bi preko
separatizma od Srba stigli do genocidnosti nad Srbima. Tako se gotovo bezbolno
prelo sa genocida na genocidnost, odnosno sa ustaa na Hrvate. Optube za mrnju i
genocidni poriv traili su objanjenje, i ono je, kao i inae kada su drugi u pitanju,
pronaeno u istoriji koja je bila drugaija, bez svih onih atributa koji su srpsku istoriju
uinili superiornijom bez slave, drave, slobodarstva, a bez velike istorije gotovo da
je nije ni bilo. Takva percepcija hrvatske istorije, a Hrvati su u najnovije vreme bili jedan
253
od onih naroda koji nemaju istoriju, uinila je da srpski intelektualci deifruju uzroke
podrazumevane mrnje u zakasnelosti hrvatske nacije, u zavidnosti na srpsku
prolost, u oseaju inferiornosti. U tom smislu odnos prema Hrvatima u stereotipnom
vienju ovog dela srpskih intelektualaca moe se pratiti u nekoliko ravni: odnos prema
dravi; inferiornost Hrvata i razlozi; mrnja prema Srbima; genocidnost Hrvata;
karakterologija Hrvata; Hrvati su Srbi; i, krunski stereotip hrvatski separatizam.
HRVATI NISU DRAVOTVORNI
Odnos Srba i Hrvata prema dravi tumaen je i kao uzrok i kao posledica njihovih
razliitih karaktera. Dok je u srpskom sluaju on imao znaenje slobodarstva kao
dominantne nacionalne osobine, u hrvatskom je znaio ili stalno oslanjanje na nekog
drugog bez autonomnosti i izvorne tenje za slobodom ili, sasvim kontradiktorno,
separatistike tenje. Tako Pavle Ivi razliku Srba i Hrvata u odnosu prema dravi
definie tvrdnjom da su Srbi svoju preskupo plaenu dravu doivljavali kao
najdragocenije optenarodno dobro i bila im je savreno tua pomisao da u njoj
obezbeuju sebi ili drugima neki poseban status koji bi naruavao jedinstvo zemlje dok
su nasuprot tom domainskom odnosu Hrvati [su] vekovima iveli kao podstanari u
dravi u kojoj nisu bili ni jedini, ni najvei ni najmoniji (Ivi, 1991: 192). Za Milorada
Ekmeia podloga nacionalne politike Hrvata je u Katolikoj akciji, iz ega izvodi
zakljuak da ideologija hrvatskog pokreta nije plod domaih ruku ve nasleena od
Srednje Evrope, da siromatvo te teorije dolazi od injenice da je prvi njen kov doao od
habzburkih vojnika, pa je svojstvo hrvatskog nacionalizma da je bio nesposoban da ita
uradi sam, nego je otvarao vrata drugima. Traei korene nacionalizma, Ekmei belei
da je mitoloka svest o poreklu nacije najvie dola do izraaja kod Hrvata, i zakljuuje
da olako prihvatanje katolikih vizija pokazuje koliko su i hrvatska i slovenaka nacija
nezrele i istorijski okasnile. Po njemu, to nije politika nacionalnog, nego verskog
okupljanja, to potvruje svedoanstvo amerikog emisara iz 1918. da su Hrvati narod
koji nema velike ciljeve i vie znaju ta nee nego ta hoe. Razmatrajui pretpostavke
za hrvatsku dravnu nezavisnost, Ekmei konstatuje da Hrvatska nijednu ne poseduje
ukljuujui i jasno izraen nacionalni identitet, jer i danas se u svakom Hrvatu biju avo i
aneo: Stepinac i trosmajer, uz zakljuak da ciljevi njihovog nacionalizma nude samo
novo prolivanje krvi, drukiji raspored evropskih sila i pobedu ideje o inferiornim
civilizacijama u evropskoj kulturi. Ipak, ostavlja i mogunost da narod koji uporno udi za
svojom nezavisnou je jednom moe i dobiti, jer to ne bi bilo prvi put u ljudskoj istoriji da
se dravna posebnost utemelji na neracionalnim pretpostavkama (Ekmei, 1992: 17
32, 4042).
Teze o neautentinosti nacionalnog pokreta prisutne su i u uverenjima o
hrvatskom neiskrenom prilazu stvaranju Jugoslavije, kao i u cininim tvrdnjama da su se
Hrvati divno i junaki borili u redovima austrougarske vojske: zato su tako predano i
254
poeli da rue tek novostvorenu dravu, u koju su se kao bespravni uljezi uvukli i stekli
ista prava kao i njeni istinski neimari Srbi (orevi, 1992: 838), ili u onim koje polaze
od kolektivne, patoloke zavisti prema veem, jaem, uspenijem bratskom narodu, o
ijoj veliini nismo ni slutili, pa se nespojivost srpskih i hrvatsko-slovenakih
nacionalnih projekata pronalazi u tome to smo mi, za razliku od njih, nau, srpsku
nacionalnu dravu stvorili upravo onda kad je za to bilo istorijsko vreme u XIX veku
(Markovi, 1994: 356). Iz istog miljea su i teze da su Hrvati svaki uspeh Srba doivljavali
kao svoj poraz a svaki njihov poraz kao svoju pobedu pa je to to su Srbi imali dve
drave a Hrvati nijednu uinilo Hrvate ne samo iskompleksiranim ve i zavidnim, ali i
agresivnim (Kresti, 1998: 94).
Sline teze bile su veoma rasprostranjene u prolosti. Jo je Nikola Pai pravio
razliku izmeu percepcije drave kod Srba i Hrvata, i tvrdio da za razliku od Srba, koji
tee ujedinjenju na bazi ideja slobode, bratstva i ravenstva, Hrvati bi ga izvrili na
osnovu veitih kompromisa u unutranjosti i naslona na katoliku zapadnu Evropu.
Smatrao je da su Hrvati osamsto godina vodili pogrenu borbu, a u toj utakmici, Hrvatima
kao manjem i slabijem plemenu prila je nevolja da trai pomo i zatitu svoje politike kod
tuih naroda, kod istoriskih neprijatelja slavenskog naroda, dok je srpski narod nosio
visoko zastavu srpske drave i srpske crkve i nikada nije nailazio na put pogaanja i
dobrovoljnoga ustupanja onih atributa koji narod ine narodom (Pai, [1880] 1995: 54,
92). A Dimitrije Ruvarac je poruivao Hrvatima: u mesto da uvidite poloaj i snagu svoga
naroda, te da prema tome i udesite svoju politiku, Vi se svakim danom sve to smenije
pravite svojim dranjem i svojom politikom. Dodajui da Hrvati nikada nee igrati
samostalnu ulogu, poruivao im je da se ne zanose krupnim idejama hrvatskog carstva
jer u Hrvatskoj ima 26% pravoslavnih Srbalja, i da ne zaborave kakav je na srpski
narod u svakom pogledu, a kakav je Va pravo hrvatski, t.j. kakvi su Vai kajkavci i
akavci (Ruvarac, [1895] 1997: 131137). Aleksa Ivi je pisao da je srpska ideja
oznaavala tokom XIX stolea buntovne ljude sa divljom ljubavlju prema slobodi i
nezavisnosti, a hrvatska misao onoga doba imala je kao temelj svoj podaniku vernost
prema habzburkom domu, prema austrijskom esaru (Ivi, 1922: 16).
Teze o fundamentalnoj razlici izmeu Srba i Hrvata proistekle iz usaene razlike
u odnosu prema dravi, odnosno o slobodarstvu i pokornosti, ipak su bile najzastupljenije
pred Drugi svetski rat. Razlike su se uoavale u kolektivnom iskustvu ivotnom koje
stvara karakter oveka i kolektiva, pa za probuenu narodnu svest Hrvata ta ranija tua
drava bila je neprijateljska i kriva za sve. Za budnu svest Srba Srbija je bila kao drava
izvor snage i zaloga budunosti (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 110). Prisutno je bilo i
uverenje o dravotvornosti kao sastavnom delu nacionalnog duha Srba, koje nema
kod Hrvata i Slovenaca, uz tvrdnju da oni nisu u stanju da razumeju oseanja jednog
naroda koji je kroz vek i po, preskupim rtvama stvorio dravu. Zakljuak je da kod
Hrvata i Slovenaca, dobrim delom dolazi to olako shvatanje od oskudice tog
dravnotvornog duha. Oni su planove zidali uvek na ruenju drave: to im je bio sinonim
nacionalne borbe (Grol, [1941] 1990: 59). Bilo je autora koji su verovali da Hrvati ne
255
poseduju kreativnu politiku snagu koja odlikuje Srbe, niti elju za stvaranjem nezavisne
politike zajednice, a da je Katolika crkva uloila mnogo truda da bi satrla u Hrvata
svaku umnu tendenciju ka slobodi i stvaranju politike nazavisnosti (Markovi, [1940ih]
1993: 19). Ekstremniji su tvrdili da su, za razliku od Srba koji su u srednjem veku imali
carevinu najjau na Istoku, Hrvati imali samo jednu gluhu katoliku parohiju, pa su
postavljali pitanje zar je mogao ijedan zdrav razum verovati da, naprotiv, Hrvati, nakon
deset stolea izoliranja od svega to je slovensko, mogu da posle toga imadnu divljenja
za srpsko vitetvo, za carstvujuu srpsku dravu iz vremena kad su oni bili ve
maarsko roblje. Hrvati su u Jugoslaviji bili daleko od svake ideje za federativni sistem i
radili su jedino na svom cepanju od te zajednike drave, a linija hrvatske nacionalne
politike od Starevia na Franka, a zatim na Radia i na Maeka, ila je uvek u svom
loginom i neprekidnom pravcu (Dui, [1942] 1990: 56, 68, 9596, 242). Zanimljivo je
da se ovakvo nabrajanje hrvatskih politiara u stvaranju neprekinute linije hrvatske
politike ouvalo do danas. U posleranoj emigraciji se tvrdilo da je strpljenje srpskih
politikih predstavnika bilo beskrajno pa su nas Trumbi, Radi, Pernar, Maek, Paveli i
toliki drugi godinama vreali i psovali kako samo nitak moe da vrea narod potpuno
drugog kova i potpuno drukije istorije (Drakovi, [1947] 1990: 41). Poetkom ratova
devedesetih Mihailo Markovi je, proirujui ovu liniju i na Slovence, pisao da od Radia,
Maeka i Pavelia do Hebranga, Bakaria i Raana, od Koroca i Kreka do Kardelja i
Kuana sva politika hrvatskih i slovenakih politiara kretala se u okviru dileme: ili
zajednika drava u kojoj oni dominiraju, ili raspad Jugoslavije (M. Markovi, u: Vueli,
1992: 168).
U posleratnoj emigraciji stavovi o odsustvu dravotvornosti su razraeni do kraja u
tvrdnjama da su izvori specifinosti hrvatskog karaktera i njegove razlike od srpskog u
prolosti, pa je za Srbe drava najvee dobro, a Hrvati su, ivei uvek u tuim dravama
prema njoj generalno neprijateljski raspoloeni, da se negativan stav prema dravi
duboko urezao u duu Hrvata i nije mogao ni do danas potpuno ieznuti (Stranjakovi,
[1939] 1991: 91), odnosno, da je osnovna razlika izmeu njih u hijerahiji kulturnih
vrednosti, pa dok za Srbe ivot vredi samo u slobodnoj nacionalnoj dravi, kod Hrvata
nije tako (Drakovi, [1940] 1991b: 127).
INFERIORNOST HRVATA
Iz ovako tumaenih istorijskih zbivanja prenetih na karakter naroda, gde se lako
gubila razlika izmeu uzroka i posledice, dogaaja i karaktera, pojedinaca i nacija,
podjednako lako je nastalo uverenje o inferiornosti kao dominantnoj osobini koja se
pripisivala itavoj naciji. Tako danas psihijatar Jovan Mari, piui knjigu sastavljenu od
samih stereotipa, podrazumeva odnos prezira Hrvata prema Srbima, a obrazloenje ove
injenice pronalazi u prolosti zato to smo mi gotovo vekovni svedok njihove nemoi,
slabosti, greaka i poraza. Dosledno primenjujui princip posmatranja nacionalnog bia
256
kao individualnog, traei analogije izmeu ponaanja pojedinaca i nacija, sa nedovoljnim

poznavanjem istorije, Mari pravi paralelu: kada vas prijatelj ili poznanik izvue iz neke
naugodne situacije [...] vi ste mu u prvo vreme bratski zahvalni, ali se vremenom
razvijaju negativna oseanja jer je ta osoba ivi svedok vae nemoi. Zakljuak je da
sve to upravo moe da se prepozna u odnosima Srba i Hrvata. U ovom sluaju se
najbolje prepoznaje transfer stereotipa, budui da je poetkom veka isto to pisao Jaa
Tomi, samo u odnosu na Bugare, kada je tvrdio da onaj koji je uinio neblagodarnost i
nepravdu, poinje da mrzi onoga, kome je uinio neblagodarnost i nepravdu, jer time
hoe da zaglui svoju savest, to je oseaj koji je sokolio Bugare da budu surovi i do
krajnosti neoveni prema onima koji su im bili odani saveznici, a koje su oni muki
napali (Tomi, 1914: 5253). U istom duhu Mari danas nastavlja da su Srbi izbavili
Hrvate iz vievekovnog ropstva i primili ih kao pobednici, kao bratski narod u zajedniku
dravu. U Drugom svetskom ratu Srbi su bili spasioci tj. oni koji su im oprostili greke,
tvrdi Mari, i zakljuuje da kada je neko tako esto svedok neijih poraza i unienja, kao
to su to u istoriji bili Srbi u odnosu na Hrvate, onda je logino da se instalirao taj
psiholoki mehanizam kod Hrvata (najpre zahvalnost, a ubrzo potom treba se odvojiti i
pobei od svedoka inferiornosti). Prividno uoavajui da i Srbi imaju mane, Mari kae da
mu se veoma tanom ini sledea teza: Kada Hrvati odu u iracionalno i politiki polude
skliznu u faizam, a kada Srbi odu u iracionalno i politiki polude ulete u komunizam
(Mari, 1997: 7778, 109). Iako tvrim jezikom izgovorene, u osnovi su iste i teze drugog
savremenog autora koji pie da Hrvati nikada nee biti istorijski narod. Nikada nee biti
nacija u pravom smislu rei. Ali, stvoren je monstrum, on je instrumentalizovan da
unitava Srbe, ba zbog te krize identiteta. Autor postavlja pitanje dokle e trajati ta
vetaka nacija i odmah odgovara: dok je potrebno Vatikanu ili nekoj velikoj sili da
pakosti Srbima. Kad vie ne bude trebalo, nestae Hrvata (Diskusija, [eelj] 2000: 257
259). A trei autor veruje da istorijske injenice nama idu u prilog i nedvosmisleno govore
o tome da je srpska nacionalna svest konstituisana mnogo, mnogo pre no to se to desilo
sa hrvatskom nacijom (Kresti, 1997b: 480).
I u prolosti su razvijane teze o inferiornosti malih naroda, posebno hrvatskog.
Hrvati su pominjani kao sluge Austro-Ugarske (Dragaevi, 1902: 29), a kao primer
ovinizma malih naroda navoeni su Hrvati koji na sva usta dokazuju da su veliki, pa je
ta patoloka pojava obeleena kao jedna prava bolest koja se lei drastinim
sredstvima (Ili, 1908: 18), ili se hrvatsko nezadovoljstvo u Jugoslaviji objanjavalo
oseanjem povrede nacionalnog prestia (Prica, 1937: 56). Pred Drugi svetski rat ovim
problemom se posebno bavio Velmar Jankovi koji je smatrao da oseanje ugroenosti
kod Srba dolazi otuda to u hrvatskom kompleksu osea kako deluju sile koje do Hrvata
prave svoje sredstvo. Tu kunost nosio je hrvatski plemi ija je orijentacija bila
prezrivo antibalkanska, antidemokratska, antiseljaka, ali je jo opasniji bio austroidni
tip malograanina, purgera iz varoice, jer za razliku od Srbije, koja je primala
naseljenike iz najistijih srpskih krajeva, severna Hrvatska je doivela porazno uticajan
mentalni priliv Nemaca, Maara, eha i drugih dobeglica i korisnika austroidnih, koji su
257
psihologijom parasita uli u ivot Hrvata, iji je stav bio u beanju od Beograda, u
kidanju sa Beogradom. U susretu sa tom psihologijom javljala se kod Srba, po ovom
autoru, odvratnost. Njega je brinulo to to se na zapadnoj strani nigde samokritike ne
vidi, a ko toliko svoju unutranjost precenjuje, mora biti da je vie neiji nego svoj.
Prihvatao je da u grekama Srba ima povoda za nezadovoljstvo Hrvata, ali je ispod tog
povoda video nakupljenog iz davnine, Austrijom i munom neizraenom poveu
nataloenog ivotnog trpljenja, ivotne neorijentacije, oseanja potitenosti, inferioritikompleksa, ivotnog nesporazuma koji u neurozi kulja na svaki najmanji uzrok.
Razmatrajui znaaj Jugoslavije za Srbe i Hrvate, Velmar Jankovi je procenjivao da
Srbima van Jugoslavije ostaje, makar i oslabljenima, mogunost saivota sa Bugarima,
dok bi Hrvatima ostao samo ivot robova na nemakom koridoru BerlinSuak.
Zakljuio je da u svome poznom i naknadnom buenju plemenske svesti hrvatski narod
kao da ne moe samostalno da deluje (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 116124). Tih
godina se tvrdilo i da je najvei znaaj Srba u Hrvatskoj u tome to su u najtea vremena
po Hrvate, dali glavnu ljudsku snagu i duhovnu mo za odbranu, kultiviranje i docnije
potpuno osloboenje Hrvatske i Slavonije od Turaka, to su svojim junakim podvizima
doprineli glavni deo i za pronoenje junake slave hrvatskih krajikih pukova po raznim
bojnim poljima Evrope (Gruji, [1940] 1991: 153), odnosno, to su u hrvatske krajeve
stigli kao veliki vesnici hrianstva, kao jedini koji su taj, dotle u svetu nepoznati kraj
proslavili jer za drugu kakvu narodnost u ta vremena se nije ni znalo na toj teritoriji
istorijski nezableenoj (Jako srpstvo..., [1940] 1991: 111112). Ocenjivalo se i da se
moglo znati da Hrvati nee biti protiv Nemaca ne zato to vole Nemce, nego prvo, u
veini, iz oportuniteta naroda koji nee da se bori, a zatim, u manjini (frankovci) iz jednog
podsvesnog ravog oseanja jednog sloenog kompleksa inferiornog, negativnog,
antisrpskog, a austrijanskog u atavizmu (Grol, [1941] 1990: 40).
HRVATI MRZE SRBE
Iz inferiornosti proistie mrnja o kojoj kao o konstanti piu i dananji kao to su
pisali i stari autori. Radovan Samardi konstatuje da trajno odbojan stav prema Srbima
u Hrvatskoj svedoi o suvinom kompleksu jedne sredine koja se, nekada razbijena,
pozno poela konstituisati u naciju, pa je pokrenula krstaki rat u vidu pokolja. Tvrdi da
se uporedo s velikanima, odbojan odnos prema Srbima ukorenio i u hrvatskom
seljatvu, a ti koreni duboki nekoliko stolea nisu blagovremeno preseeni (R.
Samardi, 1990a: 23, 35). Po Ljubomiru Tadiu velikosrpski hegemonizam,
velikosrpstvo i Velika Srbija su izrazi nastali prvenstveno u borbenoj propagandi
hrvatskog nacionalizma koji se u nastojanju da afirmie nacionalnu svest i nacionalno
bie hrvatstva, osetio ugroen od srpske prevlasti. On zakljuuje da je svaka ideja
zajednice, ak i u obliku jugoslavenstva Rakog i trosmajera bila u hrvatskoj
258
nacionalnoj politici brzo diskreditovana kao podvala velikosrpskog hegemonizma

(Tadi, 1992: 714).
Danas su prisutni i stavovi da treba ii duboko u prolost da bi se nali koreni
hrvatske netrpeljivosti prema Srbima, pa se pronalaze jo u ranom srednjevekovlju, a i
pre njega, uz zakljuak da naa jugoslovenska braa su decenijama i na znanstvenom
nivou irila svetom sliku srpstva kao gube Balkana i Evrope koju bezuslovno treba
unititi (Dadi, 1992: 51). Govori se i da je itavo hrvatsko pitanje bilo samo intriga
protiv Srba uz zakljuak: Ne, mi nikada nismo bili isto. Oduvek su Hrvati bili protivu nas. I
u oba svetska rata smo se borili za dve suprotne strane i ideologije. Mi za slobodu, a oni
za ropstvo; za Hrvate nebrau, pregovarali smo mi; kod hrvatskog naroda nema
hrvatske nacionalne tradicije iako hrvatske patriote veruju i ubeeni su da postoji
(orevi, 1992: 839). Danas ima i eksplicitnih teza o okruenosti Srba mrnjom svih
okolnih naroda, meu kojima se ipak kao najvei mrzioci obeleavaju Hrvati, a
prepoznaju se po ovetalom stereotipu o mrnji u genima. Tako savremeni autor belei
da je srpski narod imao istorijsku nesreu da ivi u susedstvu zavidljivih naroda, da
bude predmet njihove mrnje. Jedni su ga mrzeli zbog njegove sposobnosti da kae
ne i onda kad je potrebna nadljudska hrabrost; drugi su ga mrzeli iz zavisti to sami
nemaju istorije vredne pomena, a on je ima; trei su ga mrzeli jer su narod mrnje, koji
nita drugo nije toliko iskazao kroz trajanje koliko mrnju, nema drugog oseanja
zajednikog za sve svoje pripadnike osim mrnje; to je narod kojem je sudbina udelila
da mu duh obrazuju zli ljudi, pa je mrnja dobila dugovenost i postepeno ula u gene.
Pominje i etvrte kojima je srpski narod smetao na putu njihovih neasnih pohoda i pete
ija je mrnja isticala iz zavisti ljudi koji nisu izdrali patnje prema onima koji patnje asno
podnee (Daci, 1997: 7778).
O dugovenosti hrvatske mrnje pisao je i Vasilije Kresti. On istie verolomnost
Hrvata kojima Srbi nisu verovali, ali su im, prinueni okolnostima ivota, i dalje
dozvoljavali da ih varaju, da ih koriste i da im podvaljuju, izlazei uvek kao gubitnici, a
Hrvati kao dobitnici. Ipak, zakljuuje: U moralnom pogledu Srbi su bitke dobijali, a Hrvati
su ih gubili. Takav odnos poraenih i pobeenih urodio je jo jednim plodom: uzajamnim
prezirom, netrpeljivou i mrnjom, i to patolokom mrnjom, podjednako neobuzdanom i
podjednako opasnom za obe strane i za oba naroda (Kresti, 1998: 100). On pie o
nepremostivim razlikama koje su raale mrnju i ekale pogodne prilike da se ispolje na
najmonstruozniji nain genocidom, pri emu je samo manji deo Srba uviao zlo koje
se krilo kod Hrvata. Navodi stare autore (D. Ruvarca i R. Grujia) ije su knjige
nezobilazna svedoanstva o tome kako su nastajale, rasle i razvijale se hrvatska
antisrpska mrnja i agresivnost, koje su, vremenom i razvojem dogaaja, poprimile
genocidne osobine. Pie da su Srbi oduvek bili spremni da radi sloge ine ustupke
Hrvatima ivei u lanoj iluziji da e umilostiviti Moloha, koji se i na biolokom i kulturnom
planu hranio njima i njihovim dobrima, i kritikuje Skerlia to je iveo u uverenju da je re
o manitosti jednog dela Hrvata, a nije ni slutio da se radi o jednom dobro razraenom
programu, koji je sledila veina hrvatskog drutva. Za Duia kae da je bio daleko do
259
pomisli da u ime osvete okrvavi srpske ruke hrvatskom krvlju, iako su njegove ocene o
Hrvatima potvrdili dogaaji vezani za drugu Jugoslaviju, pa one treba da postanu deo
nae narodne mudrosti (Kresti, 1999: 7, 153166, 214215).
Mada mnogo ree nego danas, u prolosti se mogu pronai slini stavovi. Krajem
XIX veka se pisalo da su Hrvati zaneseni divljom mrnjom prema svemu to je srpsko,
da je u Bosni prisutna zastranjenost koja Hrvatima doputa, da slue kao malj, kojim se
tue srpski narod, da su zaneseni neobuzdanim ovinizmom, koji pothranjuje misao o
dravnom pravu velike Hrvatske (Delo, II 1894: 133, 142). Prigovaralo se hrvatskom
narodu to je uvek bio na strani Zapada za razliku od Srba, pa je gledao i na Rusiju i na
pravoslavne Srbe kao na jeretike, koji su mu tako isto mrski kao i turska vera (Pai,
[1880-ih] 1995: 105). Dimitrije Ruvarac je navodio est razloga hrvatske mrnje prema
Srbima, koja se ispoljavala u poricanju postojanja Srba u Hrvatskoj, odsustvu svesti kod
Hrvata ta je u stvari hrvatski jezik, preteranom katolianstvu Hrvata, tvrdnji da Srbi
govore hrvatskim jezikom. etvrti uzrok "jeste mrnja hrvatskih oporbenjakih stranaka, i
u opte rei Hrvata, protiv tako zvane srpske zastave u Hrvatskoj, a peti je mrnja na
irilicu, svima Vama ona bode oi. esti jeste to, to Vi Hrvati nas Srbe svakom prilikom
vreate, izazivate, denunciete i mrzite, a da Vi Hrvati nas Srbe mrzite, i to skoro svi bez
razlike, moe se najbolje i iz toga videti, to Vi gde god moete, ne ete da iskaete re:
Srbin, srpski (Ruvarac, [1895] 1997: 98, 116126).
Samo sporadino iznoenje navedenih teza krajem veka pretvorilo se u opte
mesto politikog govora posle stvaranja zajednike drave. Tako je orovi smatrao da
su Hrvati gotovo potpuno izgubili nacionalnu tradiciju, pa ono malo, to je kod njih ima,
radi se najveim delom o srpskoj prolosti i dolo im je nesumnjivo preko Srba. Tvrdio
je da su Srbi i Hrvati bili tui jedni drugima; da su Hrvati gledali u Srbima neravne
doljake poluturke i nalazili su, da su u svakom pogledu izmakli od njih; da su mentalitet
i jednih i drugih i socijalna podvojenost bili toliki da su se u jednom selu delili na Vlahe i
okce, i da su se mrzeli gore nego bi to iko morao pretpostaviti, da su razlike samo
verske; da u zaguljivo doba druge polovine prolog stolea neverovatna iskljuivost i
nacionalna mrnja postaju glavno obeleje obostranog drutva, kad se u ludom bolu
grizlo roeno meso i kad se poela da proleva i bratska krv. Na obe strane prepostavljale
su se zadnje misli i izraavao strah da jedni druge ne bi progutali (orovi, 1920: 44,
104107).
I Stojan Proti je pisao o nezadovoljstvu novom dravom u Hrvatskoj, negirajui
da je razlog samo u pogrenoj upravi i pronalazei ga u hrvatskoj ideologiji, u
idealizovanju hrvatske prolosti, i decenijama negovanoj mrnji protiv Srbije i svega to
je srpsko (Proti, 1921a: 8283). Bilo je i autora koji su pisali o unutranjim neprijateljima
u proirenoj nam dravi koji besvesno ili iz mrnje i obesti prema Srbima, pakosno,
izdajniki (pa i iz tuge za Habzburzima) svesno podravaju Bugare, te za njihov raun
pokuavaju da i oni (!) brinu brigu o nekakvim Makedoncima. Neki su se nadali da e se
Hrvati gorko kajati za svoje neopravdane postupke i vrlo prividnom brigom za na
sopstveni srpski narod, ije pojedine delove vrlo revnosno i rado obeleavaju kao
260
zasebnu narodnost Crnogoraca, Makedonaca (Radosavljevi, 1925: 89). Navodilo se i

da se viestoletna animoznost prema Srbima u Jugoslaviji sruila u struju mrnje
svega to je srpsko (Prica, [1939] 1991: 63, 73), odnosno da je Maek bio hrvatski voa
dok je mogao da im mrnju hrani (Ljoti, 1940: 40).
Lazar Markovi je pisao razliito pre i za vreme Drugog svetskog rata. Pre rata je
tvrdio da su Srbi i Hrvati u prvim danima zajednikog ivota stajali jedni prema drugima
kao nepomirljivi protivnici, kao i da je u Hrvatskoj postojalo nepoverenje prema Srbima i
strah od srpske hegemonije, koji je obuhvatio i najire krugove u hrvatskom narodu.
Hrvati smatraju da su u kulturnom pogledu izmakli od Srba, pa je prirodno da oni nemaju
ni malo volje da se priklone nikakvim stvarnim ili tobonjim hegemonistikim prohtevima
svoje srpske brae, pie autor, i izvodi zakljuak da je problem srpsko-hrvatskih odnosa
bio ne samo politiki, nego i psiholoki (Markovi, 1935: 291298). Za vreme rata, sa
ambicijom da opie pravu prirodu hrvatskog naroda, tvrdio je da su Hrvati ostali ono to
su uvek bili, to jest, podli neprijatelji Srba, da su sve hrvatske reakcije bile lai i prevare,
uvrene malverzacijama, lanim obeanjima i drugim obmanjivanjima, da su vie puta
Srbi bili prevareni, ali da, uprkos tome, nisu prestali da se nadaju i veruju u Zagreb.
Naivni i poteni, nisu primeivali da nisu bili spremni da nastave borbu i da se ogledaju
sa jednim takvim protivnikom, poduenim od jezuita i tokom vekova vebanim u
organizacijama Austrije i Maarske. Hrvati su se, po njemu, pokazali u svoj svojoj
niskosti, uhvaeni i razoblieni u avolskom poslu mrnje, sabotae i unitenja svega to
je srpsko, a njihova podlost nije im dozvolila da se ponaaju otvoreno. Njima se gadila
sama pomisao na ujedinjenje sa Srbima. Zagreb je tek pola hrvatski jer su srednja klasa
hrvatskog drutva i veliki broj intelektualaca proeti jevrejskom krvlju i jevrejskim
mentalitetom, tvrdio je Markovi, i navodio Franka i njegove sledbenike koji su motiv za
mrnju prema Srbima nali u neprekidnom poveavanju ekonomske snage Srba, koji su
bili politiki i etniki superiorni u odnosu na Hrvate. Zakljuio je da je Frank iz ovog
razloga smislio avolski plan da iskopa nepremostivi jaz mrnje izmeu Hrvata i Srba
(Markovi, [1940-ih] 1993: 1115, 134).
U toku rata pisalo se i da je Zagreb izmislio Jugoslaviju samo zato, da bi preko
nje doveo u pitanje srpstvo i pravoslavlje i tako ostvario ekspanzivne ciljeve, dok su
Hrvati leinarskom hladnokrvnotu posmatrali dinovske borbe srpskoga naroda od koga
su se poeli odnaroavati, ekajui pogodno vreme da oerupaju leinu, koju bi drugi
mesto njih oborio. Pravljena je i istorijska paralela, pa je jo Zvonimir kao i njegovi
potomci 1941. godine zatirao sve ono, to bi u programu hrvatskog odnaroavanja
potsealo na doba kada su Hrvati doavi meu Srbe i primivi od njih hriansku veru,
vremenom postali srpsko pleme (Psunjski, 1944: 7, 15, 20). Beleilo se da su Hrvati Srbe
dva veka progonili, i preveravali, i klali, kao i da je Hrvatska zemlja veitog srednjeg
veka, a Srbi su upoznali Hrvate za vreme austrijske okupacije gde su se pokazali
odvratni, gori i od Maara, mada su se ozbiljno plaili srpske ratnike rase. Pisalo se o
elji Hrvata sa zapada i Bugara sa istoka da kao izmeu dve eline ploe majorizuju i
udave srpski narod; o Hrvatima, koji su bili dva veka krvopije srpske; o Hrvatskoj koja je
261
postala najveim neprijateljem srpskog naroda u celoj njegovoj istoriji, uz zakljuak: [...]
to rekao ekspir u svojoj drami o ledi Magbetovoj: svi mirisi Arabije ne mogu vie oprati
tvoje krvave ruke (Dui, [1942] 1990: 102, 111, 181, 200, 205).
Verovatno najekstremniji intelektualac iz kruga Srpskog kulturnog kluba, Slobodan
Drakovi, objavio je 1947. u Americi knjigu Srpski narod i srpska politika (ponovo
tampana 1974, a u Beogradu reprintovana 1990). Nain reavanja hrvatskog pitanja u
Kraljevini Jugoslaviji ocenjivao je kao kapitulaciju pred naim najveim neprijateljima
meu Hrvatima, koji su otvoreno iskazivali svoju mrnju prema svemu to je srpsko,
prema srpskom imenu, prema srpskoj zastavi ,prema srpskoj vojsci, prema srpskoj
uniformi, prema Vidovdanskom Ustavu, prema srpskim svetinjama, prema srpskoj
knjievnosti i srpskom jeziku, prema srpskim obiajima i srpskom ivotu (Drakovi,
[1947] 1990: 41).
GENOCIDNOST HRVATA
Od pretpostavljene mrnje potreban je samo jedan korak do pretvaranja genocida
u karakterno svojstvo genocidnost. Od poetka rata u Jugoslaviji 1991.
podrazumevalo se generalno optuivanje Hrvata za genocid, pripisivanje ustakih zloina
Hrvatima kao naciji.. Genocidnost je tema Petra Dadia koji predlae da se bacil
genocidnosti kod Hrvata razmatra onako kako se izdvaja i analizuje bacil bolesti u
medicini (Dadi, 1992: 52), Amfilihije Radovi pie o genocidnom duhu koji kao da
se zacario u hrvatskom narodu u ovom veku (Radovi, 1996b: 268), dok Vasilije Kresti
razmatra tezu da genezu genocidnih radnji nad Srbima u Hrvatskoj treba posmatrati od
XVI veka, tj. od srpskog naseljavanja hrvatskih zemalja, kada je ustanovljen odnos prema
Srbima kao prema uljezima koji se zatim prenosio sa kolena na koleno i ouvao se do
naih dana. Kresti zakljuuje da je hrvatska politika misao bila i da je do danas ostala
duboko proeta idejom genocida, dok Srbi nikad nisu izneverili Hrvate (Kresti, 1998:
15, 83, 99).
Vreme reprinta je i u ovom sluaju donelo masu starih tekstova i onih nastalih u
srpskoj emigraciji, kojima je trebalo potvrditi i ojaati ovakve teze. Tu funkciju je imao i
zbornik Neugaeno srpstvo koji je okupio raznorodne autore oko ideje da se potvrdi
genocidnost Hrvata. Prireiva Dragan Suboti tu pie o izostajanju pokajanja i
odgovornosti hrvatske nacije za poinjen genocid (Suboti, 1992: 25). Ostali autori piu
o opravdanosti nepoverenja Srba u Hrvate, o zloinu za koji su hrvatske narodne mase
bez sumnje bile psiholoki pripremljene, fanatizovane, pa su zato i mogle staviti pod
koljaki no sve ono to se srpskim zvalo, a da im dua i srce ne ustreptae od bola, jer
Hrvatska je tada vrila od oduevljenja, njene narodne mase bile su u stadijumu ludila,
bile su spremne tog momenta utamaniti sve srpsko. I kada se prihvata da nisu svi Hrvati
uestvovali direktno u pokolju Srba, ipak se navodi da je gro hrvatskog naroda bio
oduevljen istim i davao moralnu podrku direktnim ubicama (Peut, [1966] 1992: 90
262
92), ili da su se Hrvati pokazali za vreme rata kao najbedniji maroderi i sluge
okupatora, i to ne pojedinci ve ceo narod, a da su ih komunisti nagradili za njihovo
takvo dranje stavljajui pod vlast razbojnikih Hrvata oko pola miliona preostalih Srba
(L. P. Popovi, [1955] 1992: 176).
Meu reprintovanim tekstovima devedesetih je i knjiga Lazara Markovia, koji je
jo u toku Drugog svetskog rata ustake zloine pripisao hrvatskom kolektivitetu, tvrdei
da je talas kolektivnog ludila zahvatio Hrvate. On je zakljuio da su zloini nad Srbima
delo hrvatskog naroda i da odgovornost za njih mora da padne i na hrvatski
kolektivitet. Hrvatske mase su na zloine bile pokrenute nekim posebnim motivima, one
su delovale pod uticajem probuenog instinkta, koji odlikuje poludivlje horde, pa su takvi
hrvatski postupci toliko okaljali hrvatsko ime da je ta zajednica izgubila svako pravo da
se predstavi meu civilizovanim narodima. Odgovornost za ustake pokolje stoji na
hrvatskom narodu, jer je veina Hrvata, direktno ili indirektvo, bila ukljuena u to,
odnosno, zloin je poinio hrvatski narod kao celina (Markovi, [1940-ih] 1993: 9799,
143, 153, 246250). Reprintovane su i Duieve teze da nije mogu dalji ivot zajedno
sa ubijcima (Dui, [1942] 1990: 248).
KARAKTER HRVATA
Na pretpostavkama o inferiornosti, mrnji i genocidnosti nastala je hrvatska
karakterologija. Sav konglomerat stavova o Hrvatima u stereotipnom maniru sadran je
u ambicioznom zborniku Catena mundi iz 1992. godine. Traei uzroke razlikama izmeu
Hrvata i Srba u Hrvatskoj, Predrag Dragi Kijuk polazi od istorijskih okolnosti koje su
stvorile karaktere ovim narodima kao kolektivitetima. Tako je na Srbe delovalo njihovo
preseljavanje i ratovanje pa je to postao narod u osipanju. Taj martirijski duh ostavie
traga na psihologiji srpskog naroda kao to e ostraeni, jezuitski duh ostaviti traga na
psihologiji hrvatskog naroda. U okviru ovakvih ve nasledno uspostavljenih karakternih
oznaka odvijae se politika istorija ovih naroda do danas (Dragi Kijuk, 1992a: 408).
Autor konstatuje da su Hrvati nastali evolucijom psihologije konvertitstva, odnosno da su
procesom militantne katolizacije redefinisali nacionalni identitet pa su zadobijali
konfesionalni i ksenofobini identitet (Dragi Kijuk, 1992b: 434441). I drugi autori
definiu izvor razlika izmeu istorijskog lika Hrvata i istorijskog lika Srba, a to je
narodnosno karakterna crta doneta iz pradomovine ili vekovima izgraivana u ovdanjim
razliitim uslovima. Tako su Hrvati neizleiva rana u ovom delu Evrope, uz upozorenje
slobodoljubivim narodima da o tome povedu rauna, a Srbima da se osiguraju od
velikohrvatske genocidne pomame i spasu Dubrovnik od velikohrvatskog asimilovanja
(Mitrovi, 1992: 316325). Reprintovani su i radovi o nacionalno dvolinoj ulozi Hrvata
koji su se uvek kolebali i nisu mogli sami da izvojuju slobodu, niti su bili ikada na strani
pobedilaca, pa je njihovo kolebanje bilo konstantno. Srbi su, meutim, tome nasuprot, ili
pravo i nepokolebljivo svojim istorijskim putem (Milanov, 1992: 767).
263
Vasilije Kresti tvrdi: Osam stotina godina dravnopravnih nagodbenjakih borbi

ostavilo je dubokog traga na menatalitet Hrvata, pa su oni i u Jugoslaviji do savrenstva
iskoriavali svoje nagodbenjako iskustvo, sebino i bezobrizno iznuujui as jedne as
druge ustupke, zbog ega su se obe Jugoslavije raspale po scenarijima u kojima su
glavnu ulogu razbijaa imali Hrvati (Kresti, 1998: 104). Podsea da su nemogunost
suivota sa Hrvatima osetili Maari, Italijani i Srbi, pa navodei ta su sve znameniti Srbi
pisali o Hrvatima, istie da njegova knjiga nema zadatak da obezvredi bilo koje istinske
vrednosti Hrvata, gde ih ima i ako ih ima, ali ima cilj da razoblii njihove protivsrpske i
velikohrvatske namere, njihovu nacionalnu i versku iskljuivost, njihovu mrnju. On pie
da su Hrvati sebino i uporno sledili svoje interese, kao i da je jo Svetozar Mileti uoio
svu tu hrvatsku sebinost. Peporuuje da knjige starih autora koji su prozreli Hrvate
treba objavljivati i na sve strane iriti, da one svojim sadrajem i porukama treba da
postanu svojina itavog srpskog naroda, jer Srbi moraju biti svesni opasnosti koja im preti
od jednog malog, perfidnog, ostrvljenog, agresivnog, preambicioznog i grandomanskog
naroda, koji nikada dosad nije birao, a nee ni birati sredstva u ostvarivanju svojih ciljeva
(Kresti, 1999: 8, 8384, 157). Zanimljive su i teze drugog savremenog autora o razlici
izmeu Srba i Hrvata. Pripisujui Hrvatima teritorijalnu i prirodnu heterogenost,
etnopsiholoku i versku iskljuivost, teritorijalnu megalomaniju, praenu sindromom
oslobaanja hrvatske zemlje bez etnikog ili dravnog utemeljenja i ogranieni kapacitet
zaposednja duhovnog i materijalnog prostora, autor kao primarnu razliku uoava kod
Srba ideju malodravlja nasuprot hrvatskom velikodravlju (Leki, 1997: 355356).
Verovatno je prvi tekst koji je detaljno opisao karakterologiju Hrvata napisao
Nikola Pai. Nastao je krajem XIX veka, ali kako je prvi put objavljen tek u nae vreme, i
kako je ostao nepoznat javnosti u vreme kada je pisan, nije mogao imati uticaja na irenje
stavova o Hrvatima, pa je za ovu temu vaan samo kao svedoanstvo o linom stavu
dravnika koji je bitno uticao na odnose Srba i Hrvata poetkom XX veka. Osnovna
Paieva teza bila je da Hrvati nemaju snage za pribiranje srpsko-hrvatskih zemalja kao i
da im je prvenstvo u ujedinjenju oduzeto zato to su njihovi stari pretpostavili tuinca
svome. Prva osobina Hrvata koju Pai spominje je njihova neiskrenost i pretvaranje.
Verovao je da im se ne moe pomoi a da se prethodno ne preiste kroz ivi oganj, da
se ne odreknu tradicije i veze s neprijateljima Slavena i pravoslavlja, da javno ne
ispovede da su sluili tuim interesima. Pai je verovao u specifinosti nacionalnog
bia, ali je ostavljao i mogunost njegove promene pod uticajem vaspitanja i promenjenih
uslova ivota. Razlika izmeu Srba i Hrvata, nastala je po njemu, zbog negativnog uticaja
Zapada na Hrvate i njihovog odvajanja od slovenskog duha. Jer, kako kae Pai, duh,
vaspitanje i narav gotovo sviju Hrvata, s kojima sam imao i imam dodira, nekako su
protivni duhu i vaspitanju i naravi srpskoga naroda pa njihovo pribliavanje moe da se
izvri tek kada priznaju da je pogreno vaspitavati mlade u duhu zapada i tradicija, ve
se moraju traiti u slavenstvu oni principi moralni i pogledi svetski, koji su razliiti od
zapada i koji su iskljuivo slavenski. To bi se desilo promenom vere, pa da se prie blie
slavenstvu i time pokaju stari gresi, da se izglade stare rane, naneene pravoslavnoj
264
svojoj brai. Bio je svestan da e odvikavanje od zapadnjatine hrave i privikavanje na

iste naravi slavenske ii vrlo trudno, jer, kako kae, teko je za narod da se odrekne
svoje prolosti, a sa njom i svojih karakternih osobina koje nabraja kao stare jezuitske
navike, stare jezuitske mantije i lisiiju dvolinost. Pai je traio od Hrvata da pobegnu
to pre iz tueg gnezda i tueg zagrljaja i poviu: oprostite nam i primite nas za svoju
ravnopravnu brau, 177 pa je zalaui se za slogu Srba i Hrvata, poruivao da ne bi
trebalo da je brai Hrvatima krivo to otuda izlazi da je srpsko pleme ostalo zdravije i
krepije od hrvatskog (Pai, [1880-ih] 1995: 46, 8999, 110117, 136).
Hrvatima se pripisivalo nagodbenjatvo i tuintina, uz tvrdnju da se na njima
osea nemaki karakter i duh, a Zagrepanima da nemaki misle a hrvatski govore, uz
esto navoen primer zagrebakih gostionica u kojima kelner na hrvatsko oslovljavanje
odgovara pardon, ich verstehe nicht kroatisch (Hrvatske prilike..., 1911: 121).
Poruivano im je da sistematski iste zemlju i svoj grad od tuintine koja se tu uvreila
(Nekolike misli..., 1919: 20), navodilo se da se u Hrvatskoj mogu videti sve sami tuinci,
a u Zagrebu izvanredno velika upotreba tuinskog jezika, i zakljuivalo da mi nismo
zluradi, ve, ta vie, teko oseamo zlu sudbinu svoje brae Hrvata, koji su industriju,
trgovinu i zanat morali prepustiti Jevrejima, Nemcima i Maarima, poto oni nisu jo
uspeli da imaju svoje buroazije, nego su ostali samo seljaci i intelektualci, a to je
negativno delovalo na formiranje nacionalne svesti umesto koje dolaze "nastupi
plemenskog i pokrajinskog ovinizma (Lapevi, 1920-ih: 46).
Lazar Markovi je ukazivao na karakternu crtu Hrvata da u politikim stvarima
nemaju irok vidik pa, budui u skuenom krugu, nisu imali ni prilike da razviju
stvaralake snage. U ovom partikularizmu treba dakle traiti psiholoki poetak hrvatskih
zabluda, odnosno zahtev za garancijama protiv prevlasti Beograda (Markovi, 1935:
365366). U toku rata je pominjao hrvatsku dvolinost, primitivnu sklonost odvajanju,
pomanjkanje politikog smisla, hvalisanje svojom nazovi kulturom. Navodio je da su
Hrvati, inei beznaajno malu naciju po broju stanovnika, uvek patili od veliine, da su
bili kivni na Srbe to su bili brojniji i jai od njih i da su sve inili da spree Srbe da imaju
vie od male Srbije; da se hrvatski narod, dva puta manje brojan od Srba, pokazao
megalomanskim, kada je reio da silom pripoji dosta srpskih teritorija hrvatskoj
nacionalnoj dravi; da zauzimanje srpskih teritorija ne bi bilo tako strano za Srbe da su
zagrebake voe htele da se tu zaustave jer bi uprkos odvratnosti da se nau u okvirima
hrvatske drave, tu novu akciju smatrali privremenim stanjem. Jaz izmeu Hrvata i Srba
po njemu je izazvan ponaenjem celokupnog hravatskog naroda jer su kao narod uvek
177 Kidajte dok je rano, no pre svega kidajte s jezuitskim ponaanjem, sa jezuitskim, lisiijim
govorom, kidajte pre svega sa zlim hrvatskim duhom, sa alosnom tradicijom kidajte sa svim tim,
zbacujte odelo okueno, perite ruke i telo, preiujte se od pogantina zapadno-jezuitskih, prolazite
kroz ivu vatru, ispovedanja grehova i priznanja zabluda, pa ajte bre k nama u naruje, mi vas ekamo
kao izgubljenu brau, radi kojih nam je kua posrnula, mi vas oekujemo kao istim, iskrenim, otvorenim
srcem da vas neemo nikad dvojiti od nas (Pai, [1880-ih] 1995: 120).
265
bili i ostali tvrdokorni separatisti (Markovi, [1940-ih] 1993: 68, 9299, 106, 115). A
Velmar Jankovi je pisao o naem zapadnom oveku ija je istorijska borba bila
zaobilazna, puna stupica i zamki, pa je i on sam dobio drugaiji kolektivni karakter
samoodbrane, koji je bio u pasivnoj otpornosti, u prikrivanju, u podzemnoj dovitljivoj borbi
u kojoj nije bilo mnogo ginjenja, ali [je bilo] mnogo prividne pobede i neprimetnog
odstupanja. Zamiljenom Srbinu je pripisivao monolog u kome govori o nagonskoj
sebinosti Hrvata i trai jemstvo da ta sebinost nee rasti u srazmeri njegovog
odricanja. Zamiljeni Srbin kae kad je da se drobi ti uti, kad je da se udari ti iz
potaje, kad je da se kusa okree lea, pa pita: Ko si? ta si? Moj li si i na balkanski
ili samo svoj, odreni ovee sa Zapada? (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 111121).
Jo jedan nacionalno poeljan autor reprintovan 1990. bio je Jovan Dui, iji su
politiki spisi iz ratnih godina ponovo tampani neposredno pred ratove devedesetih, da bi
njegova misao da su Hrvati najgori narod na svetu, ne zbog toga to se niega ne boje,
nego zbog toga to se niega ne stide postala moto mnogih novih karakterolokih
tekstopisaca. Dui je tvrdio da je Hrvatima podmetnuta ideja o solidarnosti junih
Slovena, da je hrvatski narod bio vrlo ubog i skuen i neznatan, da se nikad nisu navikli
na ideju da su oni u Evropi jedan mali narodi, jedva istorijski, da nikad nisu imali svojih
narodnih pesama, da su narod tamburaki koji je stvarao jedino poskoice. U ubogoj
Hrvatskoj nije postojalo nita istorijsko ni kraljevsko iz srednjeg veka, pa ni turista ne
moe onamo nai nikakve zanimljivosti, a hrvatsko ime bilo je oduvek u Bosni tue,
koliko i portugalsko ili finsko. Prema Duiu, Hrvati su se zaklinjali na vernost
Habzburzima istovremeno kad su poturali svoje bratstvo meu Srbima da otruju sve
najistije bunare nae svesti i energije; Hrvat je tip izoliranog ostrvljanina i tipinog
malograanina, sa malom istorijom, sitnom idejom o ivotu, sa strahom od krupnih ideala
i velikih pothvata; uvek kavgadija kafanski vie nego megdandija na bojitu; koji se
uvek provlaio kroz ivot pogureno; uvek birajui izmeu poniznosti prema Austriji da
izbegne Maarsku, ili servilnosti prema Maarskoj pred terorizmom Austrije. Zbog toga je
za Duia pravo nevaljalstvo govoriti da su Srbi i Hrvati dva bratska naroda, istih rasnih
instinkata, i zato sposobni za isti ideal i za zajedniku sudbinu u istoj dravi, jer to znai
trovati zdravu pamet srpskog naroda. Tvrdio je da nikada nije bilo ni znaka nacionalne
solidarnosti i krvnog afiniteta izmeu Srba i Hrvata, koji predstavljaju dva naroda
najmanje slina, i najmanje sposobna za lini dodir, to se moe videti samo meu
narodima razne boje koe. Dok su srpske zemlje, po Duiu, bile bogate, hrvatske su
bile uboge, nerazvijene i pasivne; Hrvati poseduju istorijsku grandomaniju koja
oznaava hipertrofiju linosti savremenog Hrvata; njihova istorija je trajala dosta
plaljivo i uvek nesigurno, i dok su Bugari ratovali lanim statistikama, Hrvati ratuju
lanim istorijskim faktima, pa ih niko ne moe uveriti da je mala drava Hrvatska iznosila
jedva koliko jedan srbijanski okrug. Hrvati su svoju istorijsku megalomaniju ve prvih
dana doneli u na epski i vojniki Beograd; izotrili su se kao parniari; nikad se nisu
borili kao vojnici, nego kao sudske stranke; Hrvati su po svom duhu fantasti; imaju
naviku da prisvajaju ono to je tue, u jednoj kleptomaniji koja se nigde drugde nije
266
videla. Oni su razvratni romantiari i sebi su napravili najgore ime neu narodima.
Dui misli da je Radi dao maksimum onog to je Hrvatska mogla dati u politikoj
zrelosti i dravnikoj misaonosti, da je uinio tetu Srbiji kakvu nije uinila ranije ni jedna
neprijateljska vojska koja je napadala ovu zemlju, a kao kratkovid ovek govorio je sa
svetom kroz kljuaonicu, pa kao svi fiziki neodostaci to naprave ljude zagriljivim ili
zlim ovaj je nedostatak pravio Radia ovekomrscem, i prirodno nepoverljivim. Tvrdio je
da nema odista ni jednog Hrvata na svetu koji u svoje vreme nije bio starevianac i
pisao o nesrenim Hrvatima; o njihovom podlom sumnjienju svega to je srpsko i
viteko; o Srbima koji su smatrali Hrvate za bukae, veno plaevne, pritenjene
gospodarima i strancima bezobzirnim i surovim, i verovali da ih neko treba da oslobaa iz
te rune i poniavajue sudbine. Zakljuivao je da bez Hrvata nikad ne bi u Srbiji doli
diktatori, neustavost, korupcija, rasulo beogradske omladine, kruza u porodici, da je
Radi sa svojim Hrvatima metnuo ledeni prst na venu kucavicu da zaustavi krvotok
srpskog naroda, da je ceo hrvatski narod petokolonaki, a da je ivot sa Hrvatima i
Slovencima alosna kombinacija sa narodima Pavelia i Stepinca, Maeka i Krnjevia
najsramnijih saveznika otkad ima sveta i veka (Dui, [1942] 1990: 3850, 6471, 90,
116123, 133, 142147, 199211, 246250).
Za Jovana Duia karakteristino je, inae, duboko uverenje o uticaju
nacionalnog karaktera na pojedinca, pa je sve akcije i ponaanja pojedinih linosti
posmatrao iskljuivo kao rezultat njihove nacionalne pripadnosti, tj. u kljuu njihovih
nacionalnih karaktera. Gaj i trosmajer su bili oba Nemca po krvi, pri emu je
trosmajer bio po krvi neprijatelj Slovena, a Maek je autonomiju napravio sa dva
Cincarina beogradska, Cvetkoviem i Cincar-Markoviem. Teoretiati ove dravne
jedinice bili su opet Cincari, a sporazum je pravno objasnio i opravdao drugi Cincarin,
dr. . Tasi. Kapitulacija je izvrena kada je general Mihajlo Bodi poloio svoj cincarski
potpis na hartiju; Maek je bio to je vrlo vano za njegovu definiciju, istokrvni
Slovenac; Mita Dimitrijevi koji je bio glavna veza dikrature i Radia, bio je Cincarin;
Rudolf Biani, autor publikacije Ekonomska podloga hrvatskog pitanja bio je pokrteni
Jevrejin, a Tripartitni pakt potpisali su Cvetkovi i Cincar-Markovi, dva krvna brata
(jedan niki a drugi beogradski Cincarin) (Dui, [1942] 1990: 47, 209219, 235239).
Kao to se u vreme Prvog svetskog rata tvrdilo da je pojava Bugara na Balkanu
obeleila poetak krvavih ratova sa susedima jer su te borbe bile prirodna posledica
tatarskog karaktera koji je teio za pokorenjem tuih oblasti i naroda (Simi, 1918: 89),
tako se u vreme Drugog svetskog rata tvrdilo da je dolazak Hrvata napravio od
Balkanskog poluostrva bure baruta, jer su donosei sobom sve svoje nedostatke, kao
neslavenska skupina urasli u slovenstvo, a zatim su zbog uroenog oportunizma i slabe
duhovno-krvne veze sa slavenstvom otpali od njega i Rimu posluili kao orue za
katolike nasrtaje. Pominjao se nestalni mentalitet Hrvata koji su menjali ne samo
svoje uverenje, ve i narodnost, a jedino u emu su ostali konzekventni, to je bolest
gusarenja po tuim istoriskim batinama i mana naturavanja svoga nepopularnog imena.
Pisalo se o osvedoenoj hrvatskoj gramzljivosti, o hrvatskoj istorijskoj naduvenosti, o
267
poslovici da su Hrvati dobre sluge ali loi gospodari, i da se, kada se paljivo prati njihov
ivot kroz vekove dolazi do zakljuka da se ceo hrvatski narodni ivot sastoji iz znaenja
one poslovice. U prolosti su poput leinara neprestano vrebali da bi leinarski kljun
zaboli u srpsko nacionalno telo, hrvatska povijest pretstavlja grabljivicu, koja je plen
traila iskljuivo u srpskim zemljama sve od onda od kako je katolicizam Hrvate ugradio u
vrhu jezuitskog bodea, pa je u srpskim krajevima ostala od davnina pria o hrvatskom
karakteru: primi dva Hrvata u svoj dom, pa jednog postavi za trpezu i hrani, a drugoga
obori i stoj za to vreme na njega. Budi siguran da o tebi jednako misle obojica. U
odsustvu hrabrosti za odluke na bojnom polju, hvatali su se ucenjivakog nagodbarstva,
pa kada je trabalo Srbima zabosti no u lea, nisu birali ni sredstva, ni drutvo. Trailo
se skidanje maske sa jezuitsko-hrvatskog lica jer su oni od Tomislavljevog otcepljenja
rukovoeni zadnjim mislima neiskreno pruili ruku Srbima, a Srbi su je mimo saznanja
da se iza nje krije novi jezuitski nasrtaj, ipak prihvaali. Srbi su stalno upadali u nesreu
jer su se trudili da Hrvate mimo svih njihovih nedostataka smatraju narodom, dok su
Hrvati stalno nastojali da u pomanjkanju sopstvene istorije firmom hrvatskog imena
uprljaju najmarkantnije stranice srpske prolosti, serijom pokuaja da se hrvatski kalem
presadi na srpsko podneblje. Hrvati su narod koji je zbog otsustva hrabrosti hiljadama
godina stenjao pod tudim jarmom, a za ono malo svoje povijesti mogu zahvaliti jedino
delu srpskog naroda, kome su milom ili silom uspeli naturiti svoje nepopularno ime.
Hrvati su parlamentrano nezreli, lakoumni, nepostojani, duhovno nesposobni za
zajednicu sa srpskim narodom, naueni celom svojom prolou, da se zaleu u tui
prostor, a onda da ucenjuju uroenim nagodbarstvom (Psunjski, 1944: 56, 4053, 60
63, 116118, 141153, 236237).
Slino je pisao i Slobodan Drakovi: umesto iste i jasne srpske istorije, srpskog
morala, srpskih shvatanja i obiaja uinjen je bezumni pokuaj da spojimo nespojivo i da
srpsko i hrvatsko prikazujemo kao istovetno; na silu su stvarane linosti koje bi se
uporedile sa srpskim velikanima tako smo trosmajera izjednaili sa Svetim Savom,
Matiju Gupca sa Karaorem, kapitulaciju pred Kolomanom smo skoro predstavili nekim
hrvatskim Kosovom; sve smo svoje survali, sve hrvatsko iz mraka dizali. Tvrdei da je
hrvatska politika zloinaka po svojoj prirodi, Drakovi je ocenjivao Duievu tezu o
hrvatskoj hrabrosti kao genijalno tanu. Razradio je dalje tvrdei da se Hrvati niega ne
stide, a svega, tj. svake otvorene i viteke borbe boje, dok se Srbi u otvorenoj borbi ne
boje zaista nikoga do Boga, ali se zato usteu da svoje brane. Hrvati su izvrili niz
strahovitih prodora u srpsko narodno telo, pa kao kad kaverne osvajaju zdrava plua,
nad sve srpske zemlje bez razlike udarene su senke (najblae reeno) tuintine.
Stvaranje Banovine je najvei srpski poraz od dolaska na Balkan i najvea hrvatska
pobeda (u stvari jedina, ali zato basnoslovna), pa Srbi idu na ruku Hrvatima jer dele sa
njima i sva njihova nedela i svu svoju slavu (Drakovi, [1947] 1990: 4748, 64, 109,
122). U posleratnoj emigraciji Hrvati su se pominjali kao neverni narod, koji se uvek borio
protiv napretka i slobode (Kosti, [1962] 1992c: 262).
268
HRVATI SU SRBI
Na kraju ovakvog stereotipnog vienja ostaju teze da su Hrvati u stvari Srbi.
Zanimljivo je da je najstariji stereotip iz XIX veka u odnosu na Hrvate upravo onaj koji
govori o njihovom srpskom poreklu, pa otuda iznenaujua podudarnost da se prvi
pomeni separatizma Hrvata javljaju mnogo pre stvaranja zajednike drave, i da se nisu
odnosili na dravu ve na naciju. Ovaj stereotip moe se posmatrati sa dva aspekta. Prvo,
u smislu narcizma malih razlika, i drugo, kao nesvesno priloeni argument za
objanjenje celokupne karakterologije Hrvata prema vienju ovog dela srpskih
intelektualaca.
Jo je Vuk Karadi verovao da su samo akavci pravi ostaci Hrvata i da se po
pravdi samo oni mogu zvati Hrvatima, ali je pretpostavljao i da su ikavci nekada bili
akavci koji su se posrbili. Polazei od svoje jezike teorije u odreivanju nacije, za
Hrvatsku je tvrdio da nema Hrvata ni jednoga, nego su samo Slovenci i po gdjekoji
Srbin, pa je ona po njemu samo politiko i geografsko ime kao, recimo, vajcarska
(Karadi, [1861] 1896: 464468).
U nepotpisanom tekstu iz 1867. godine istaknuto je da u nas ima itavih krajeva,
koji ni svoga narodnoga imena ne znaju, nego se dre i kau Slavonci, Hrvaani,
Dalmatinci i drugo, samo ne Srbi, pa naa braa Hrvati ne znajui do pre neke godine ni
za svoje ime, pooe, dok vlasti ne imae, da i nas poilire, pojugoslavene, samo da
odsrbe, a od kako dooe do vlasti, ne znaju vie za Srbe na ovoj strani: tu su samo
Hrvati, uz konstataciju: ni protivnijih elemenata od Slovenina i Latinina, ni brega
slivanja i to onoga u ovoga, pa i ovo udo ba nas Srbe zadesi da od svoga odrodi i u
najloije tue odvede (Za to na narod... 1867: 3640). Pisalo se da su i Hrvati takoe
pleme naroda srpskog i slue se istim srpskim jezikom, no politine, a naroito religiozne
okolnosti doprinele su na veliku njiovu i nau tetu, te im je sada ime Srbin nemilo
(Veselinovi, 1880: 9), ili da su najstariji Sloveni na Balkanskom poluostrvu pripadali
srpskom plemenu Hrvata i da su doneli prasrpski jezik, odnosno, da su Hrvati i Srbi u
ono doba obrazovali jedan isti narod pa: kad dakle kaem, da su Hrvati naselili Bosnu,
to je onda jedno isto, kao da bih rekao, da su Srbi naselili Bosnu, Dalmaciju i Hrvatsku
(Gopevi, 1890: 273274). U prevodu sa ruskog ponavljala se teza da milioni Srba,
postavi rimokatolici, pretvorie se u Hrvate, primivi latinicu (N. D., 1891: 105), a u
poznatom tekstu Srbi i Hrvati Milovan Milovanovi je polazio od pretpostavke da oni
predstavljaju jedan i isti narod, ali da vode neprekidnu borbu da razmaknu to je
mogue dalje granice onome to e se zvati specifino. Kritian i prema jednima i prema
drugima, Milovanovi je ipak oznaio uzronika, pripisujui Hrvatima da grabe sebi,
naleu otmiarski, dok se Srbi zaboravljaju suzbijajui njihove neopravdane revendikacije
pa svodei Hrvatstvo u najue njegove granice, izbacuju ih iz krila srpske narodne
zajednice. Po njemu su Hrvati odgovorni za razdor koji su izazvali svojim tesnogrudim,
ovinistikim pretensijama, hrvatsko ime u Bosni je uvozni artikal donesen u prtljagu
tuinskog zavojevaa, a budui da nemaju ni dovoljno narodnih tradicija, ni ouvanih
269
obiaja i specifinih osobina narodnih, Hrvati su imali malo izgleda da se izdvoje kao
zasebna etnografska jedinica, pa su zato njihove voe unele hrvatsku narodnost u sebi
najbliu kao jedini nain sa se hrvatstvo otme od tuintine. Zato je verovao da su
Hrvati posle 1848. preli u Srpstvo, ali da je i posle tridesetogodinjeg asimilovanja
srpskih narodnih osobina ostalo od starog samostalnog narodnog bia hrvatskog toliko
koliko je za austrijsku politiku i katolianstvo bilo dovoljno da izazovu separatistiki
hrvatski pokret. Zakljuio je da su Hrvati zaloili sve svoje sile da razore moralno
jedinstvo narodnosti u koju su uli, s kojom su se stopili, postali jedno organsko bie,
jedna narodna celina, to je ocenio kao posao zloinaki i samoubilaki (Milovanovi,
1895a: 354362, 373382).
U ovom kontekstu posebno je zanimljiv stav Nikole Stojanovia. Traei da se
njegova uverenja ne doive kao negiranje Hrvatstva i izraz srpskog ovinizma, on je
tvrdio da Hrvati nemaju ni jezik, ni obiaje, ni svesti o meusobnoj pripadnosti pa zato
ne mogu biti posebna narodnost. Tvrdio je, takoe, da poto nisu ni pleme ni narodnost
nema nade da e sainjavati ikada posebnu narodnost, a kako nemaju nikakvih
specijalno svojih pogleda na svet ne mogu govoriti ni o hrvatskoj kulturi. Zakljuio je da
su na putu da postanu srpska narodnost, a uzimanjem srpskog za svoj knjievni jezik,
uinili su najvaniji korak sjedinjenju. Stojanovi je smatrao da itanjem srpskih knjiga,
pevanjem srpskih pesama prelazi i atom svee srpske demokratske kulture u njihov
organizam, a kako su Srbi predstavnici napredne ideje, ta se borba mora voditi do
istrage nae ili vae. U toj borbi podlei e Hrvati, to garantuje njihova manjina,
geografski poloaj, pomeanost sa Srbima i proces opte evolucije, po kome ideja
Srpstva znai napredak, pa e propast klerikalizma znaiti propast Hrvatstva. Posebnu
ulogu u tom procesu imae Srbi koji ive meu Hrvatima tako to e istiui svuda svoje
slobodoumlje uticati i na svoje hrvatske komije tj. obrazovati ih na neki nain za
slobodumne ljude (Stojanovi, 1902: 11491159).
Ivani je tvrdio da je ime okac obiajno ime za sve katolike Srbe, a samo
inteligentniji, koji su proli hrvatske kole, misle da su Hrvati (Ivani, 1899: 112).
Razmatrajui etniku strukturu Kosova pominjao je katolike u Janjevu koji su po svemu
pravi Srbi, i ako se nazivaju Latinima, od kojih je tuinska propaganda htela da naini
Hrvate na Kosovu, kad ve ne moe Arnaute (Ivani, 1903: 49). Nui je beleio da su
Janjevci Srbi, vrlo verni katolici, i nazivaju sebe latinima (Nui, 1903: 53), a Marko
Cemovi da je srpski narod najvei slovenski narod van granica Rusije, brojei deset
miliona Srbo-Hrvata, pa je odriui Hrvatima nacionalni subjektivitet pisao da nama
bukvalno izgledaju nenormalni ljudi, koji, pod uticajem verskoga fanatizma i trenutnih
politikih strasti, hoe od iste narodne zajednice da stvore ono, to deset vekova nisu
mogli stvoriti da na osnovu katolicizma i pravoslavlja i dva stara plemenska imena
stvore dva naroda od jednoga (Cemovi, 1913: 87).
Do stvaranja Jugoslavije o Hrvatima se pisalo sporadino, uglavnom usput, a
negativne ocene njihovog karaktera bile su retke i najee povezane sa negativnim
odreenjem Katolike crkve. Posle 1918. mesto primarnog srpskog neprijatelja, koje su
270
do tada neprikosnoveno drali Albanci (kada se radilo o irenju Srbije na jugozapad) i

Bugari (kada je bilo rei o irenju ka jugu), preputeno je Hrvatima, da bi oni na njemu
neprikosnoveno ostali do konanog raspada Jugoslavije. U posleratnim godinama pisanje
o karakterologiji jugoslovenskih naroda bilo je onemogueno i zamenjeno apologetskim
radovima o bratstvu i jedinstvu, pa je prethodni trend bez zaustavljanja nastavljen u
emigraciji. Tako je vreme reprinta devedesetih postalo najbolji pokazatelj ta se u
novomstarom nacionalnom talasu smatralo poeljnim kada se pisalo o drugima,
posebno o Hrvatima. Emigrantska literatura je tada dobila svoju punu satisfakciju.
KATOLIKA CRKVA
Govor o Hrvatima neodvojiv je od govora o Katolikoj crkvi. Stie se utisak da u
svesti srpskih intelektualaca i nema razlike u percepciji Hrvata i katolianstva. Katolika
crkva je ponekad simbol Zapada, ponekad Evrope, ali je uvek i simbol Hrvata, pa je
samim tim negativno odreena. Moe se postaviti pitanje koji je negativan naboj u delima
srpskih intelektualaca stariji i jai onaj prema Hrvatima ili onaj prema Katolikoj crkvi?
Da li je odbojnost prema katolianstvu preneta na Hrvate, ili je obrnuto? Ili, moda, one
uopte nisu u neposrednoj vezi?
Predrasude prema drugim religijama sigurno su starije od nacionalnih predrasuda,
to je jo krajem XVIII veka najbolje primetio Dositej Obradovi. Ipak, katolianstvo Hrvata
nije bilo primarni inilac odbojnosti prema njima, ve je to bila nacionalna identifikacija
Hrvata i odsustvo vienja sopstvenog identiteta kao sastavnog dela srpstva. Otuda i
ambivalentan stav koji se (ree) javljao u XIX veku o jednoplemenoj brai katolicima koji
nee da kau da su Srbi ili koji, iako su uzeli srpski jezik, kau za sebe da su Hrvati. Tek
u XX veku postae opte mesto argument o jezuitizmu koji je odreivao karakter
Hrvata, to je trebalo da bude objektivna potpora negativne karakterologije veitih
separatista.
Savremeni autori su bitno obogatili priu o katolianstvu kao najveem
neprijatelju, bilo da su ga dovodili u vezu sa Hrvatima, bilo da su ga posmatrali kao
globalni fenomen. Tako se u poslednje vreme pie da je glavnu zaslugu za proganjanje
srpskog naroda imala, pored Turaka, militantna ideologija Rimske crkve, dok su se njeni
duhovnici sa puno neskrivene mrnje prema izmaticima i ortodoksnim vernicima
vekovima uvrivali u naopasnijeg i najperfidnijeg protivnika (Mladenovi, 1989: 70,
116). Istie se da su lukavi Latini nasilno preveravali Srbe kada bi bili predati u ruke
avoljeg nakota, pa se uz oma srpskom patrijarhalnom drutvu suprotstavljenom
skuenim vidicima Mediterana, 178 i uz ocenu verske politike Rima kao netrpeljive prema
178 Stiui u Latine, Srbi su dolazili meu stenjene dekore oskudne prirode, i, na skuenom
prostoru, one urbane civilizacije periferijskog Mediterana koja sputava slobodan duh i kretanje, a kamoli
271
Srbima kao povlaenom narodu ratnika zakljuuje da je pukotine izmeu Hrvata i

Srba razjedala katolika propaganda (R. Samardi, 1990a: 1517, 3435). Danas su
prisutne i teze o kominternovsko-vatikanskoj zaveri protiv pravoslavnog srpskog naroda
(Suboti, 1992: 18), o katolikom nacionalizmu koji je najgori srpski protivnik u istoriji
(Ekmei, 1992: 23), kao i o istoriji Srba od doseljavanja na Balkan koja je nametnuta od
papocezarizma, jer je Porfirogenitovom politikom istorijom Srbima odreeno mesto
konstantnog varvarizma. Katolikoj crkvi je odgovarala ovako interpretirana istorija koja
je trebalo da joj poslui kao argument za manipulisanje istorijom srpskog naroda, pa se
binarni, dvolini duh ogleda u svakom aktu Rima, a slovenstvo i pravoslavlje, opasni za
Rimokatoliku crkvu, trebalo je da budu uklonjeni i potisnuti (Dragi Kijuk, 1992a: 402
407). Od etiri istorijska inioca koja su odigrala presudnu ulogu u satanizaciji srpskog
ivlja u Hrvatskoj, kojima je zajedniki imenitelj duh antisrpstva ili duh antipravoslavlja,
kao prvi se istie Katolika crkva kao borbeni organizam i njeno programatsko
nipodatavanje pravoslavne crkve (Dadi, 1992: 49).
I danas se ponavljaju teze da je Katolika crkva ubrzala proces razdvajanja
jednog istog naroda, da se zloini nad Srbima rade po jednom sistemu, jednom planu
koji je davno sainjen i kojim se diriguje iz Vatikana ili Ankare (Burzanovi, 1996: 43, 54),
da je otrov koji poseduje katolicizam olien u imperijalistikom duhu i stvoren usled
unutarnje nesigurnosti koja nastaje kad se prekine veza sa ivim Bogom.
Suprotstavljajui pravoslavlje katolicizmu, odnosno istok zapadu, analizira se juri na
pravoslavne zemlje koji ima u osnovi saznanje da se tu negdje uva nekakvo bescjen
blago, neko najdublje pamenje koje treba zbrisati, da bi ljudi mirno i neuznemiravano
mogli ovdje da ive u ovom trulom svijetu, zadojeni duhom nekrofilije, u mrtvanici
zemaljskoj, da ive bez mirisa nebeskog, bez dubljeg cilja i smisla postojanja
(Radovi, 1996b: 271).
O Katolikoj crkvi danas gotovo da nema stavova koji bi bili novi u odnosu na one
iz prolosti. Ve u Planu propagande za neosloboene krajeve prepoznavalo se
nepoverenje u katoliku propagandu u Bosni, jer premda oni rade u ime hrvatskog
naroda, opet to nita drugo ne znai nego raditi za Austriju kojoj Hrvatska u svemu
prinadlei. Trailo se uvanje od graniarskih oficira koji rade na trosmajerovoj
katoliko-hrvatskoj propagandi i sa kojima treba stupati u vezu poto se prethodno o
njihovoj estitosti poverenje zadobije (u: Stranjakovi, [1849] 1936: 38). Pantelija
Srekovi je, na primer, jo Tomislavu pripisivao potinjavanje duevnih i narodnih
interesa interesima dravnikim, zakljuujui da je time izreena presuda hrvatskoj
narodnosti koja je morala poginuti, da se odri rimska ideja (Srekovi, 1884: 132).
Nikola Pai je krajem XIX veka verovao da katolicizam samo za to nije pobedio, istonu
crkvu to su nosilac ove bili Slaveni, a imao je uspeha meu onim Slovenima koja nisu
imala dovoljno jake osobine slavenske, koja su bila rastrojena i podlegla lukavstvu i
da podnosi okupljanje ljudi u njihove patrijarhalne zajednice. Rezultat je bio primanje katolianstva to je
za mnoge Srbe znailo poetak stanja utrnule srpske samosvesti (R. Samardi, 1990a: 17).
272
nasilju zapada. Tako su Hrvati i Poljaci u katoliansvu potraili naslona protivu svoje
brae Srba, odnosno Rusa, pa duh ezuitsko-katoliki nije nigde jai nego u ova dva
naroda slavenska, i taj duh izgrizao je duu slavensku tako da je ostalo samo telo i govor
a srce je vezano uspomenama i tradicijama, koji su suprotni i pravoslavlju i Slavenstvu
(Pai, [1880-ih] 1995: 6365).
Na slian nain i sa istim primerima je i ruski autor, preveden na srpski jezik 1891,
dokazivao da religija pretvara jednoplemenike u neprijatelje, uvek dajui katolicima primat
u mrnji i preziru prema pravoslavnima, pa Hrvati, jednoga jezika sa Srbima, preziru iste
(N. D., 1891: 144). U tom duhu je i ispovest autora s kraja XIX veka, koji kae da u
zapadnijem Slovenima latinske vjere nijesam nikada smatrao kakve nosioce slavenske
ideje i tenji. Njih je zla sudbina odvojila od njedara opte i svete majke nae i napojila
otrovnijem mljekom. Njih ne treba sluati no izbavljati (Medakovi, 1895: 29). Pisalo se i
o pokuajima Rima da postane pokrovitelj slovenskog pokreta u Makedoniji, naravno u
zadnjoj nameri, da zada smrtne udarce Pravoslavlju na Balkanu (Ivani, 1906: 154), kao i
o velikim udarima posle Kosova od kojih su najtei padali po jadnim srpskim leima od
strane obijesnih Turaka i lukavih i prepredinih Latina i rimske propagande (Oraovac,
1913: 23).
Posle stvaranje Jugoslavije negativna percepcija katolianstva bila je jo
otvorenija. Ljuba Stojanovi je pisao o katolikoj ratnikoj crkvi koja je uvek bila
protivnik svake nacionalne svesti i stvarala je od naroda samo katolike, emu su uspeli
da odole jedino Srbi katolici (Stojanovi, 1920: 74), dok je orovi tvrdio da je sveti Sava
oseao potenciranu mrnju na katolike, na Latine, po emu je bio jednak sa svojim
vizantijskim uiteljima ija je latinofobija bila plamena (orovi, 1920: 19). Manastir
Ostrog je 30-ih godina objavio brouru Rimokatolika propaganda u kojoj se konstatuje da
sa Latinima naemo vjerske zajednice, jer gorko iskustvo naega ivota iz mune i teke
prolosti nae uvrstilo je kod nas za svagda kao sutu i istorijom osvetanu istinu: Latini
su stare varalice (Rimokatolika propaganda, 1932: 41). I Velmar Jankovi je smatrao
da je Katolika crkva po svom biu misionarna, aktivna i borbena, imperijalna, iznadnarodna, uz ili protivnarodna (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 122). Dui je tvrdio da je
slavizam meu katolikim Slovenima bio uvek slabiji od njihovog katolicizma, pa su i
sami nagonski oseali da ta dva oseanja ne idu zajedno jer je slovenstvo po svojoj
optoj ideji o ivotu, o odnosu oveka prama njegovom Bogu, potpuno elinsko, to se vidi
po njegovoj vedrini i ovekoljublju; a katoliki Sloven predstavlja jednu deformaciju koja
dolazi iz sukoba njegove mlade slovenske krvi, zdrave i optimistine, sa katolikom
mistikom, proizilom iz druke krvi i druke ideje o ivotu. Slovenstvo i katolicizam su
meusobno protivureni (Dui, [1942] 1990: 3132).
Ovaj trend nastavlja se i u posleratnoj emigraciji, sa vienjem Katolike crkve kao
jednog monog neprijatelja, jednog perfidnog protivnika, jer nam nikad nije bila prijatelj,
a ovoga rata je oigledno radila na naem unitenju (Kosti, [1962] 1992c: 262263).
273
SEPARATIZAM
Pria o separatizmu je stara koliko i pria o nacionalizmu. Stvaranjem Jugoslavije
ona se samo nadovezala na ideju o jednom narodu, koja je, pak, poto je sasvim
zaboravljena, ostavila za sobom termin separatizam, ali sa novim znaenjem. Od
separatizma od nacije dug je put do separatizma od drave u svom unutranjem
znaenju, ali je zato mrnja koju izaziva ovaj drugi objanjiva. Od nee da budu mi do
nee da budu sa nama preen je isti put kao onaj od razumevanja Srba kao naroda tri
veroispovesti do Srba pravoslavnih. Pojam separatizam, koji se tokom XX veka
najee vezivao za Hrvate, u poslednjoj deceniji, u godinama raspada Jugoslavije,
pripisan je i svima u Jugoslaviji i dobio sadrinu izdaje. Pri tom se pod taj pojam podvodilo
sve ono to je u opisu sopstvenog nacionalizma imalo znaenje najistijeg patriotizma.
Pojmovi i sintagme buenje nacionalne svesti, nacionalna drava, sloboda nacije,
oslobodilaki rat u govoru o nama pretvarali su se u samo jedan pojam patriotizam.
U govoru o njima, pak, sve ono to je u sopstvenom nacionalizmu vieno kao opravdani
patriotizam, vieno je kao zloinaki separatizam. Separatizam je u prolosti pripisivan
ne samo drugima, ve i delovima sopstvene nacije kada su razlike u shvatanjima
dravnog ureenja tj. organske nacije bile prisutne. Separatizam je tako imao svoju
upotrebnu vrednost i kada je bilo rei o drugim narodima, ali i kada se govorilo o
nacionalnoj dravi koja je u skladu sa organskim nacionalizmom po definiciji morala da
bude centralistika. Pri tom, separatizam se javljao uvek kao nezavisan fenomen koji je
sam sebi cilj, na koji ne utie nita kao podsticaj sa druge strane, dakle, kao pojava koja
nikada nije posledica, ve iskljuivo uzrok, najee sastavni deo nacionalnih karaktera
drugih.
Ovde nee biti prezentovane dobro poznate i u poslednjih deset godina
rasprostranjene teze o slovenakom, albanskom, muslimanskom, crnogorskom i
vojvoanskom separatizmu, ve e iz preobimne literature biti izdvojen samo tipian
stav o o hrvatskom separatizmu, koji glasi da je katolika ideologija inspirisala sve
separatistike pokrete koji su se odmetali od jugoslovenske drave, i bila je osnovni
razlog za njen istorijski slom, pa je katoliki separatizam potresao savremenu
Jugoslaviju budei i generiui muslimski, a delimino i makedonski separatizam, dok je
hrvatski separatizam uvek stvarao pretpostavke za hrvatsku narodnu nesreu (Ekmei,
1992: 16, 32, 40).
Pria o separatizmu Hrvata, meutim, starija je od jednog veka, to znai da je
starija i od Jugoslavije, pa se primarno nije na nju ni odnosila. Jo krajem XIX veka
Milovan Milovanovi je upotrebljavao ovaj pojam za oznaavanje izdvajanja Hrvata iz
srpskog plemena. Pojavu tog separatizma smetao je u 1861, kada su se poslednji put
manifestovali oseaji istinske zajednice i solidarnosti narodne meu Srbima i Hrvatima, i
kada se razvijaju druge nove separatistike tenje i ambicije. Smatrao je da su se te
tenje razvijale pod dejstvom spoljnog inioca, pre svega austrijske politike, a zatim i
optih evropskih prilika, to je izmenilo odnose Hrvata i Srba. Milovanovi je verovao da je
274
srpsko-hrvatska zajednica nosila neosporno srpski karakter, dok su Hrvati bili ostavljeni
sami sebi. Tek su beka politika i Katolika crkva pokuavali svim silama da odre
Hrvate kao posebnu narodnu jedinicu meu junim Slovenima, pa je hrvatstvo
postupno, neosetno, u nekoliko i nesvesno stavilo sebe u politiku slubu tuinsku, to
je predstavljalo novu fazu ekskluzivnog Hrvatstva koje nasre na Srpstvo, solidariui
svoje tesnogrude, separatistike, iskljuivo hrvatske prohteve sa tuinskim otmiarima.
Rezultat je vetako unoenje klice hrvatstva u Bosnu i novi raskoli. Tako, po
Milovanoviu, Hrvati koji su imali inicijativu za stapanje svoje sa Srbima, imali su i
inicijativu za rasturanje, za upropaivanje te narodne zajednice isticanjem svojih
separatistikih hrvatskh interesa mimo opte interese zajednice. Tvrdio je da sa srpske
strane nije nita uinjeno da se ovaj separatizam javi, ali nita ni da se on sprei, ve je
doekan sa rezignacijom kao objava rata i na njih je odgovoreno onako kako se
odgovara tuinu, neprijatelju i napadau, bez obzira i bez tednje (Milovanovi, 1895a:
376384).
Pojam separatizam korien za Hrvate u Kraljevini Jugoslaviji znaio je neto
sasvim drugo. Nekada je znaio tenju ka autonomiji, nekada ka izdvajanju iz dravne
zajednice, ali je znaio i vie od toga, kao u eksplicitnom zahtevu Lazara Markovia za
onemoguavanje separatista kako bi dolo do sporazuma sa hrvatskim grupama koje
priznaju monarhiju i dinastiju, i koje ne trae posebnu hrvatsku dravu ni dravno-pravne
autonomije (Markovi, 1925: XXXVI). U toku Drugog svetskog rata ve je pisao o
hrvatskoj primitivnoj sklonosti odvajanju (Markovi, [1940-ih] 1993: 92).
Meutim, pojam separatizam nije bio ni u prolosti ekskluzivno rezervisan za
Hrvate. Koristio se i u opisu odnosa drugih naroda prema Srbima poetkom veka, u
kontekstu prie o srpskom kao optem slovenskom imenu, verovalo se da je u dubokoj
prolosti Slovenima ovladala naklonost da se zaokrugljuju po plemenima, pa je
separatizam postao pravilo (Bdin, 1903: 6). Pojam separatizam vezivan je i za Bugare i
Muslimane, a uvek u kontekstu politikih zahteva za uspostavljanje velike nacije ili velike
drave. ak je i toliko kritian Stojan Novakovi smetnju jugoslovenskoj ideji video u
bugarskom separatizmu, piui da je osnivanje bugarskog politikog sredita u Sofiji
glavno delo u evropskoj politikoj akciji protiv jugoslovenske opasnosti, zakljuujui da
kad se jugoslovenska zajednica jednom konano odagna u sferu utopija videe se da
je tome fatalnom delu glavni uzrok u suvinom razvitku bugarskog separatizma i bugarske
surevnjivosti. Smatrao je da je narodnosni separatizam, ve vrlo duboko unesen u krv i
u politike strasti i da se takva vrsta nacionalnog separatizma moe videti samo meu
narodima odvie bliskim i srodnim, kao to se u privatnom ivotu ovaka zlobna i
antagonistika borba via smo meu roacima i konstatovao da se na tome zasniva i
narodna re: Ko ti je izvadio oko? Brat! Zato je tako duboko (Novakovi, 1906: 494,
480, 481). Bilo je i autora koji su verovali da je bugarski separatizam stvarao mrnju
izmeu Bugara i Srba (Hadi-Vasiljevi, 1913b: 2022), da je zavetna misao
preporoene i udvostruene Srbije pokazivala nadmonost srpske duevnosti nad
bugarskom i slom za vazda bugarskog kulturnog separatizma (Mitrinovi, 1990: 190), ili
275
da za bratstvo Srba i Bugara nije dobra formula ovo je moje a ovo tvoje, jer vodi
separatizmu i stvara muku ivota (Petrovi, 1934: 63). U meuratnom periodu su
pominjane i stare separatistike tenje ispoljene u zahtevu za uspostavljanje autonomije
Bosne i Hercegovine ime se otvaralo pitanje muslimana u dravi (Mitrinovi, 1926: 69).
Vekovna braa
Rusi i (ponekad) Grci

Kad govorimo o ruskim simpatijama, a o slovenstvu
uope, imajmo pred oima stvari u konkretnosti svojoj, sa ivim
pozitivnim motorma; jer narodi i drave od elastinih fraza ne ive,
ove mogu samo radoznalima kao mitologija Slovenstva za zabavu
sluiti, al ozbiljne mislioce uveriti nee (Ignjatovi, [1886] II, 1989:
81).
U godinama pred raspad Jugoslavije malo se polagalo na slovensko bratstvo i

majku Rusiju. Verovatno zbog straha od sovjetskog hegemonizma ruska pomo
uglavnom nije bila ni pominjana. Parola hoemo Ruse na mitinzima istine poznih
osamdesetih godina vie je bila izuzetak nego pravilo. I inae, vie su se pominjali braa
Grci i vekovni prijatelji Francuzi, nego Rusi, optereeni unutranjim problemima i
raspadom sopstvene drave. Najnovije vraanje majici u toku napada NATO pakta na
Jugoslaviju je zapravo refleks jedne od starih struja kod srpskih intelektualaca koji prema
Rusiji nikada nisu bili indiferentni, bilo da su ispoljavali preveliku ljubav i veru u spas, bilo
da su upuivali osudu ili strahovali od izdaje. U stvari, srpski intelektualnci uote nisu
poznavali Ruse, a udaljenost dveju zemalja uinila je da je itava pria o ljubavi, brai,
majci, bila bazirana na dravnoj politici i da nikada nije imala osnovu u nekoj izgraenijoj
slici o tome kakvi su Rusi. O tome svedoi odsustvo ruske karakterologije. Osim
uoptenog pozivanja na slovensku duu, 179 nema nabrajanja osobina koje bi im bile
svojstvene, kao to je to sluaj sa susednim narodima. itava pria o brai proisticala je
iz odnosa prema ruskoj dravi, a ne prema ruskom narodu, koji je imponovao samo zato
to je veliki, brojan. Nekog neposrednijeg odnosa prema njihovim pretpostavljenim
pozitivnim osobinama nije bilo. Istovremeno, uglavnom se previao kritiki stav formiran u
ruskoj sredini prema zahtevima za pomo koji su stizali sa Balkana. Krajem XIX veka
Solovjev je kritikovao ruske lane patriote koji ele da nametnu Rusiji istorijsku misiju,
179 Rusija je velika slovenska zemlja sa narodom duboke due i plemenitog srca. [...] Taj je izvor
danas, na alost, sasvim presahnuo za dobar deo ruske tampe. Mesto velike slovenske savesti ona je
postala velika slovenska intriga! Ali je velika dua ostala i dalje u ruskom narodu (Beli, 1913: 177).
277
da ruei Tursku i Habzburku imperiju formira gomilu malih nezavisnih nacionalnih

kraljevina, koje samo i ekaju velianstveni momenat svog konanog osloboenja da bi
se zatim bacile jedna na drugu. Zakljuio je da bi Rusija morala da strada samo da bi
postala orue velike ideje srpske i velike ideje bugarske (Solovjev, [1888] 1995: 430).
Zanimljivo je primetiti da je ambivalentan stav prema Rusiji oduvek bio prisutan.
Veru u spas koji e doneti Rusija (ne Rusi) uvek je pratila sumnja u ruske motive i strah
od izdaje koja bi dola uzimanjem u zatitu negog od suseda, najee Bugara.
Pozivanje na rusko pravoslavlje i slovenstvo vie je bilo hvatanje za slamku nego duboko
uverenje da e te injenice igrati neku ulogu. Jer, i Bugari i Grci su bili pravoslavni, pa
ipak to nije u prolosti doprinosilo pozitivnijoj percepciji ovih naroda, niti je pomagalo u
identifikaciji zajednikih interesa. Uglavnom su bili suprotstavljeni, a pravoslavlje nije
imalo nikakvog uticaja na njeno smanjenje. Naprotiv, esto su upravo crkve i podsticale
suprotstavljenost, budui da je rasprostiranje njihovih ingerencija znailo i rasprostiranje
potencijalne narodnosti, a onda i drave.
Kada savremeni autor pie da su Srbi na Rusiju gledali uvek kao na svoju
slovensku majku i kao na citadelu pravoslavlja (ureti, 1992: 695), on otkriva
savremenu potrebu za zatitom monijeg koja je atavizam starih identinih elja. Jo u
XIX veku jedan od rusofila je optuivao one koji napadaju Rusiju da joj podmeu sva ona
zla, koja vazdanji zlotvor i Srbije i Rusije podmee Rusiji tvrdei da ima ljudi koji misle
da e im neprijatelj pokroiti krune ako napadaju Rusiju. U tome se, meutim, varaju jer
se neprijatelj samo smije toj budalatini, elei da Rusi maknu svoju ruku i da ne brane
Srbiju i Srbe, pa onda oni ve znadu, da je sve saranjeno i da je ta zemlja i narod u
njihovome depu. Ovaj autor je tvrdio da su Rusi vazda pomagali naemu narodu i, da
njih nije bilo, irili bi se po ovoj zemlji ma koji drugi zlotvor samo ne bi Srbi (V. M. G. M,
1882: 34, 20, 100). Neto kasnije isti autor je, pod punim imenom, negirao da Rusija ima
interese na Balkanu uoavajui u njenoj politici samo bratsku ljubav, a tvrdnju da je cilj
Rusije da se doepa Carigrada ocenio je kao plesnivo miljenje paskvilanata. Naprotiv,
tvrdio je on, kad ozbiljno i bespristrasno, a ne izdajniki i otpadniki, bacimo pogled na
tok ruske politike, naroito istone, moramo priznati da u njoj ima i morala i hrianske
ljubavi; bez Rusije ne bi bilo ni Srbije, pa ko hoe da srpski narod odvraa sa toga
puta, taj mu je zlotvor. Govorio je da svaki poten ovek i Srbin zna, da Rusija nije
nikada vodila ratove sa Turskom sebe radi i radi svoje koristi, nego vazda, da izbavi i
oslobodi balkanske i ostale istone Hriane, da je jedina pomogla da srpski narod doe
do svoje kuice i svoje slobodice, i da su zrake koje izhodie iz ruskog sunca prodirale
u najdalje predjele podjarmljenog istoka (Medakovi, 1895: 2127, 4243, 71, 89).
Krajem XIX veka se verovalo i da e braa Rusi omoguiti slovenstvu eljeni
vaskrs, i slaviti na bedemima Bospora, toga kljua od dva sveta, na elu velike Rusije
(Veselinovi, 1888: 37), ili se u zahtevu za dobijanje izlaza na more tvrdilo da je Srbiji
poslednja kotva spasenja Rusija, pa izda li i ona otisnuti smo ovako maleni na puinu i
onda nam se valja boriti ispolinski, svima snagama i svima sredstvima, ne gledajui vie
ni na bratstvo ni na Slovenstvo; ali Rusija je silna i u naim srcima svemona, pa ako
278
ne eli nau smrt, mora nam pomoi da ivimo (Novi Mirmidon, 1902: 2223). Tvrdilo se
da nijedna velesila nema pravo da se mea u srpske stvari izuzev Rusije kao prestavnice
Slovenstva, koja je i po krvi i po vjeri pozvana da titi i da brani svoju jednovjernu i
jednokrvnu brau na Balkanu; pitalo se zar takvi narod, koji se neprekidno moli Bogu za
dobro Rusije i slavu svemonoga slovenskoga cara, ostaviti i putati da ga dave i da ga
more Nemci, Maari, Turci i Austrijanci. Rusi su nazivani u istini najmilijom braom,
naom svetom uzdanicom; proglaavano je da su Srbi vazda odani Rusiji i predani
ruskim Carevima, slavnim Romanovima, u kojima je na narod gledao i gleda kao
nadzemaljska bia, oekujui od njih spas i izbavljenje. Rusiji je poruivano da ne sme
da dozvoli divljim i pitomim arnauto-austrijancima da kurjakim skokom i lisiijom udi
skau i dave namueni srpski narod, a narodu da vedra ela, vesele due i radosna
srca, ne bojei se javnih i tajnih krvnika iz dubine srpskoga srca kliemo Boe carja
hrani! a sa carom i nau milu brau i svetu Rusiju, na dobro Slovenstva a na strah
vragam (Oraovac, 1913: 46, 8182, 111125).
Ovaj fenomen je analiziran i u vreme Drugog svetskog rata kada se pisalo da su
balkanski narodi naginjali Rusiji zbog vere i iste rase (orovi, 1937: 43), ili da je teko u
istoriji pronai primera nepokolebljivog stava jednog naroda prema drugom, kao to je to
sluaj Srba prema Rusima sa razlozima u slovenskom bratskom oseanju, zajednikom
poreklu i istoj verskoj pripadnosti (Demokratija, 18. 10. 1945).
U isto vreme bio je prisutan i suprotan, negativan stav, koji je poslednjih godina
polazio od uverenja da je srpski narod ispoljavao veliku ljubav i prijateljstvo prema Rusiji i
ruskom narodu, koji im je na isti nain uzvraao, ali ruske voe skoro nikada nisu tako
mislile (Gruji, 1997: 73). Nekada se jo eksplicitnije tvrdilo da Rusija najmanje radi u
interesu Srbije. Sumnja u Rusiju izraena je jo u Naertaniju u kome se predvialo da
koliko god se Srbija samostalnije upravljala bude, to e sve manje povjerenje kod Rusije
imati pa dokle god ona nalazi ljudi u Srbiji koji se njoj beuzuslovno povinjaju i nju
sluaju, to e ona svagdar takove Srbe predpostavljati onim pravim patrijotama (u:
Stranjakovi, [1844] 1931: 2223). Tokom XIX veka je uz bespogovorno poverenje u
Rusiju paralelno postojalo i saznanje o primatu njenih interesa nad zatitom Srbije. ivojin
ujovi je tako pisao da na narod osea i svestan je svog rodstva s Rusima, pa je van
sumnje da na narod voli Ruse, dok prema svima drugim narodima on ti je posve
indiferentan, hou rei ravnoduan. Istovremeno je tvrdio da su sami Rusi pogreno
tumaili tu ljubav zato to nisu dolazili i prelazili Srbiju kao ispitai onoga to postoji, ve
kao traioci onoga to njima treba, odnosno da je polje za rusku fantaziju bilo [je] ire
polje od Kosova. elei da vide Rusiju kao caricu Balkana dolazili su u Srbiju gde ih je
narod krasno doekivao. Toplo juno oseanje dejstvovalo je na Ruse severnjake
magnetiki i oni su bili u ushitu od simpatije srpske prema Rusima. Ovo tim pre to take
simpatije Rusi prema Srbima nemaju (ujovi, [1868] 1974: 287289). A Jovan Risti je
navodio rei pomonika ruskog ministra da najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa
tek posle njih dolaze srpski (Risti, 1898: 143), dok je Jovan Cviji u svojoj raspravi o
Makedonskim Slovenima beleio da su ruske etnografske karte imale zloest uticaj na
279
inteligenciju balkanskih naroda, koji po patrijarhalnoj navici veruju, da bi Rusi, kao mona
starija braa, imali da pravilno ree sporove izmeu malih balkanskih naroda. I ako su
svi informisani videli da su pomenute ruske karte neozbiljne i povrne, ipak su u njima,
jamano pogreno, gledali ruski politiki plan. Isticao je da moda nijedan drugi in nije
toliko doprineo otuivanju balkanskih naroda jednih od drugih, kao pomenute ruske
etnografske karte (Cviji, 1906: 52). I Jovan Hadi-Vasiljevi je pisao da je Rusija svim
silama radila da kulturno preporodi Bugare i da su zato granice bugarskih zemalja ile na
tetu srpskog naroda, kao i da Srbija nije mogla da se utrkuje sa Rusijom u podizanju
svojih sunarodnika u Turskoj pa je rad slovenofila doneo patnje i zala srpskom narodu
(Hadi-Vasiljevi, 1906: 83, 86). Koliko se do tridesetih godina XIX veka Rusija zauzimala
za sve Slovene na Balkanu, tvrdio je ovaj autor, toliko je od toga doba svu svoju snagu
posvetila iskljuivo bugarskom narodu (Hadi-Vasiljevi, 1913b: 14).
Pisalo se i o ruskoj politici koja nije nikada htela Veliku Srbiju (Ili, 1908: 21), o
intrigama jednokrvne i jednoverne Rusije (orevi, 1913: 125), o Bugarima koji su
ruska deca jer su Rusi otkrili propali bugarski narod, gajili ga, podizali i mazili da bi
ostvarili svoj cilj to vea Bugarska, to iri ruski oslonac na Balkanu (orevi, 1929:
89). Verovalo se i da je Rusija nastojala da od Srbije dobije zahvalnost za sve svoje
uspehe i nije doputala uspeh koji bi bio izvojevan van njene suradnje; da je Srbija
sluila Rusiji kao tampon drava; da je svu pomo pruala Bugarima, pa je svojom
aktivnou zamutila bistru vodu nacionalnih odnosa na Balkanu (Jovanovi, 1936: 50,
133). Navodilo se i da je Rusija smatrala Srbiju za rtvu koju ima predati Austrougarskoj
u naknadu za ono to ona bude zakaila od Balkana, da je takvoj ruskoj politici na ruku
ila naivnost i neiskustvo s kojim se radilo na srpskoj strani, a koja je inila da se u
Rusiju slepo verovalo i da se u Ruse stalno gledalo kao u nae dobronamerne
zatitnike, da se za ovu psihozu znalo u Petrogradu pa im je to omoguavalo da se
prema Srbiji ponaaju bez ikakvih obrzira, to jest, da im daju lana obeanja, da ih ak i
angauju za ciljeve isto svoje politike, pa, bez ikakva ustezanja, ostave na cedilu
(Grebenac, 180 1938: 59, 7879, 100, 121).
GRCI
Za razliku od sintagme majka Rusija i braa Rusi, koje su poznate u proteklih
sto godina, braa Grci su potpuno nov produkt ovovremene propagande bez osnova u
prolosti, ak i bliskoj, a posebno bez osnova u daljoj. Naprotiv, Grci su u karakterologiji
srpskih intelektualaca u prolosti prolazili veoma loe, ponekad loije i od Bugara, i u
tome im nije mogla biti od pomoi ak ni pravoslavna vera. Naprotiv, upravo je vera i
tenja za emancipacijom od grke crkve, jezika i kole, i bila polazite negativne
180
Grebenac Svetolik (18871957), novinar, advokat.
280
karakterologije itavog naroda kojem su se pripisivale stereotipne osobine svega to je

tumaeno kao negativan uticaj Istoka.
Kada je re o Grcima, dolazi do izraaja jo jedan momenat bitan u nastanku
nacionalnih stereotipa. Kako oni esto nastaju kada se dominantne osobine koje se s
razlogom ili bez njega, ali uvek iz politikih motiva, pripisuju nekoj nacionalnoj ustanovi
(crkvi, vladi, slaleu) ili konkretnoj linosti prenesu, stalnim ponavljanjem, na itav
narod, dogodilo se da je omraza prema grkoj dominantnoj crkvi (iako pravoslavnoj)
preneta na narod, pa su njene osobine postale opte mesto u opisima grkog
nacionalnog karaktera. Uz najnegativnije odreenje grke crkve, centralno mesto u ovoj
karakterologiji imali su ovinizam, koji se merio uglavnom sa bugarskim, vernost
Turcima i potkazivanje Srba, kao i stara mrnja izmeu slovenstva i jelinizma.
Pre samo deset godina Radovan Samardi je pisao o neuhvatljivim Grcima
koje, iako iste vere, Srbi nikada nisu do kraja shvatili, ali su sebe oseali kao pripadnike
moralnog sloja koji je odnekud iznad tih prevejanih bogomoljaca, sumnjivo bliskih
Turcima. Ostvarujui poseban vid hegemonije nad drugim hrianima, Grci su Srbima
postali istinska mora svojim tuinskim ponaanjem, dosluhom s turskim vlastima i
poslovnom spretnou, dok su vizantijski monasi krivotvorili, zamagljivali ili unitavali
onaj svet srpskog tradicionalnog naslea (Samardi, 1989: 71, 123, 224). Ali,
Samardi je ovo pisao krajem 80-ih, kada grka politika jo nije pokazala svoju
blagonaklonost prema srpskoj politici i kada, u skladu sa tim, Grci jo nisu postali braa.
On je zapravo samo ponavljao vie od sto godina staru grku karakterologiju.
Autori su u XIX veku pisali da su se Grci bojali da Srbi ne ojaaju pa su im sa
Bugarima iz zavisti inili spletke, ime su zajedno stali na put srpskom napretku (Risti,
1864: 2), da na narod zna da smo mi i s Grcima jedne vere, al ga ta vera ne uini ni
ukoliko roakom grkim Grk je za nj sve jedno kao i inoverac, kao Madar, Englez ili ko
drugi (ujovi, [1868] 1974: 287), da slovensko pleme smatra Grke za svoju brau po
veri i susedstvu, ali se, na alost, neda skriti, da su Grci doveli Turke u Evropu. Oni su
traili hegemoniju nad slavenskijem plemenom na balkanskom poluostrovu, pa su
podinili i sebe i Slavene petovjekovom robstvu (V. M. G. M., 1882: 85). Beleilo se i da
mi uvek uz Bugare stojimo, gde se oni u pravednoj borbi protiv jelinskih ovinista i
klevetnika nalaze (Ignjatovi, [1879] II, 1989: 25), da su Grci isti ovinisti kao i Bugari
(Gopevi, 1890: 176), da su pregovori s Grkom bili dugi i tegobni jer su oni naviknuti
na lake uspehe, i na tuu pomo (Piroanac, 1895: 39), da su Grci, kojima su Turci inili
mnoge ustupke radili na ostvarenju velike jelinske ideje, a da bi to bolje zaturili trag
svojim smerovima, oni su se toliko pokazivali verni Turcima, da su svakog otresnijeg
oveka koji nije simpatisao jelinizmu prikazivali Turcima kao buntovnika (Joksi, 1898:
20).
Ni poetkom XX veka slika Grka se nije promenila. U kontekstu prie o
neprijateljskim susedima koji su gonili Srbe, Grcima se pripisivalo da su to radili kolom,
crkvom, isisavanjem i potkazivanjem (Bdin, 1903: 15). Lukavi Grci su Staru Srbiju
nazivali Maedonijom jer paljivi Grci nisu hteli ni imenom provincija i svojih pretencija
281
da vreaju Turke. Srbe su ugroavala dva zla: tursko, koje je unitilo dravni ivot i zlo
od Grka koji su mu nitili spomenike i klevetali ga Turcima, pa su u prolosti Grci nitili
sve to je slovensko, a mrnja Slovenstva i Grcizma je na Balkanu ivela vekovima i
bila je zapeaena mnogim zlima za srpski i bugarski narod (Hadi-Vasiljevi, 1906: 34,
64, 89). Navodila se poznata grka besmislica da je svo stanovnitvo Makedonije grke
krvi, te se sad pomou grkih kola vraa opet prvobitnoj narodnosti i jeziku grkom; da
su grki pisci isto tako velike oviniste kao i bugarski, pa kada se oni itaju izgleda, kao
da u Maedoniji nema nikog drugog osim Grka; da je i grko kao i bugarsko ime
natureno Makedoncima propagandom, dok su to tuinska imena i nita vie. Grci su
udan narod koji ne ivi od sadanjosti ve od slavne prolosti, a oduivanje od strane
Evrope, toga starog duga, jedino i produava ivot Grcima kao narodu i dravi. Tvrdilo se
da ve u VIII veku nije bilo Jelina pa su sadanji Grci uzeli od njih samo ime i jezik, ali
ne i krv jelinsku, a njihove osobine su lukavost, neizmerni kukaviluk i slabost pred ijole
jaim spoljnim neprijateljem. Nasuprot starim Grcima koji su bili golemi, snani, razvijeni,
a naroita im je odlika bila nos, pa su skoro bez izuzetka imali jednake noseve, bili su
plavi, gustih, riih vitica, plavih oiju, savremeni Grci ne lie na njih ni po vrlinama,
junatvu i kulturi, ve su meavina Arbanasa, Jermena, Slovena i Aromuna. Bili su
slepo orue zavojevaa Turaka i dok su Turci vladali, Grci su se bogatili; nisu se bunili
protiv Turaka niti su pomiljali na devizu portvovanja: sve ili nita, ve su polazili sa
stanovita bakalskog: bolje ita, nego nita; Turcima su se dodvoravali svojim starim
sredstvima: denuncijacijama i intrigama. Sa irenjem grke pismenosti i imena, na drugoj
strani se irila mrnja prema svemu to je grko, emu su znatno doprinele grke
vladike svojom iskljuivou, nadutou, tiranijom, nemoralom i prostaklukom. Grke
ete su se po krvolotvu sasvim mogle meriti sa bugarskim, pa je u istoriji sveta malo
primera, slinih krvolotvu i zverstvima ta dva komiteta. Zverstva koja su inile grke ete
opisivane su kao seenje ruku, nogu, noseva, sipanje u ui vrueg ulja, rastrzanje
konjima... (Ivani, 1906: 104, 225, 245, 250, 364389, 526527).
Pominjala se poznata grka netrpljivost prema ostalim narodnostima, stare
slovenoderske oholosti vizantijskih vremena, novogrki vizantinizam, uz zakljuak da
postoje samo dve i to negativne take, koje su sline meu Srbima i Grcima. S istim
oseanjem gledaju Grci i Srbi i Bugare (Novakovi, [1888] 1906: 266, 368370). 181 Bilo
181 U svom putopisu, piui o crkvi Svetog Spasa u Skoplju Novakovi je beleio: Na stolovima za
itanje bile su grke knjige, znak da je crkva meovita, grka i srpska. I tu tek, gledajui grka slova
namesto slovenskih, vi ih gledate drugim oima. Kao Evropljanin, vi biste ih gledali s punim potovanja
pijetetom kao spomenike stare kulture i kao slova jednog naroda toliko zaslunog za kulturu. Kao
suvremeni Srbin, vi ih onde, na zemljitu tolikih spomena srpske istorije, morate gledati kao znamenje
pakosti, sebinosti i tesnogrudosti grke. Mrnja vas nacionalna nadima, i samo kulturna disciplina volje i
ruke ograniava vas od varvarskih postupaka! Jer se nikad nijedan Grk nije naao da onoj nekolicini
skopljanskih Grka dokae da nije lepo kinjiti jednoverni narod i izazivati ga na jetkost i mrnju. Nijedan se
Grk nije naao da se u toj crkvi, dostojno svoje proslavljene kulture, pokloni nepobitnim pravima jednoga
naroda. To boli i boleti mora. I vi u crkvi, na tome osvetanom mestu, okreete s odvratnou oi od
282
je i autora koji su registrujui patoloku potrebu malih naroda da dokazuju da su veliki,

tu svrstavali i Grke (Ili, 1908: 18), i onih koji su navodili albe Srba iz Trojednice to su
po narodu zaredili Grci, Cincari i ivuti koji svetu naturaju savakovrsni olo, traei od
Sabora da toj torbarskoj sorti tuinskoj zabrani trgovati po selima (Beki, 1909: 55).
Pisalo se o lukavoj i grabljivoj Vizantiji i o Grkoj patrijariji zadahnutoj grkomanstvom
koja je smatrala da je sve ono to nije Grk, namenjeno, kao rtva Avramova, da bude
samo grki crkveni rob i darodavac (Stepanovi, 1913: 18); o bujanju mrnje prema
vladikama grke narodnosti koji su veinom bili tirani i globdije (Stankovi, 1915: 41); o
Vizantincima koji gledahu i plemenski sklop srpski da unite, i ime srpsko da utamane,
koji su posedovali u drutvu trule, u dravi pokvarenost, a u crkvi nemoral i trgovinu, pa
je trula, lukava i podla Vizantija bila samo jedna despotska i varvarska centralisana
politika nakaza a cela njena dravna mudrost sastojala se u intrigama najnie vrste,
kojim je podbadala jedan narod protiv drugog, da bi se koristila njihovim meusobnim
satiranjem (Nei, 1919: 56).
I u meuratnoj Jugoslaviji se pisalo da Grci u Beogradu poetkom XIX veka nisu
voleli Srbe osim onih koji su podlegli grkom uticaju i iveli po grki pa je cela fizionomija
Beograda izgledala grki (orevi, 1924: 170) i da carigradska patrijarija nikad nije
volela Slovene Balkanskog Poluostrva pa je smatrala za potrebno da ugui svaki
nacionalni oseaj osim grkog. Samo graka narodnost i grka kultura uivahu njezinu
milost; sve ostalo bilo je proganjano i unitavano. Tvrdilo se da je bila u strahovitom
moralnom stanju, da su u njenim vrhovima sedeli podmitljivci i pljakai, laskavci i oni,
koji su ih mogli dobro platiti, a otcepljenje crkve u Srbiji je pojaalo grku mrnju protiv
Srba i pojaalo grke intrige protiv njih, pa su turska carevina i grka patrijaija bili
prirodni saveznici protivu srpskoga naroda (orevi, 1929: 111112). Grci su bili pod
uticajem istonjake kulture kojoj su svirepost i krvoednost jedna od najkarakteristinijih
mranih strana, pa je i njihova istorija obilovala nebrojanim primerima takve istonjake
svireposti, a uticaj Grka je stvorio sline osobine i kod Bugara (Erdeljanovi, 1925: 49).
Izmeu Grka i Bugara se razvila jedna crna mrnja bez dna i granica koju su Grci
preneli i na Srbe nazivajui ih istim imenom Bugara" i smatrajui ih "kao jedan narod.
Grci su Bugare bacili u ambis i spustili se preko crkve na njih kao kobci na le, a zlo
nad zlima su uinili kada su ih kroz vekove ostavili u potpunom mraku, pa su zahvaljujui
Grcima, Bugari narod bez tradicija. Grci su bili lukavi i okretni pomonici turskog surovog
ugnjetaa, pa se turskom polipu, vrsto priraslom na narodnom organizmu, koji je ubijao
telo, umeno pridruio u simbiotini ivot grki oktopod, koji je samo na rafiniraniji nain
sisao sve ivotne sokove Bugarina, degeneriui mu i ubijajui duu. Verno sluei
turskim interesima, Grci su stekli privilegovan poloaj, a istona crkva se nije uzdigla do
univerzalnosti, zato to je Grk za takve velike nezainteresovane podvige rasno
grkih knjiga i seate se suza, bolova i gorine svoga naroda. Mislite na Nemanjie, koji su kao grki
neprijatelji ovome gradu sjajno ime stekli u srpskoj istoriji, i tuno pomiljate na ono to skriva dalja
budunost (Novakovi, 1906: 87).
283
nesposoban. On je prvenstveno trgovac, spekulant sa materijalnim dobrima. Pozitivan i

realan. Iz tog mentalnog okvira on nije u stanju da izae. Za njega je i vera objekat kojim
se lino i nacionalno moe spekulisati. Balkanski narodi su za Grke bili duhovna raja
kojoj se jedino moglo dopustiti da poslue kao gnojivo na jelinskoj nacionalnoj njivi. Grk
je ohol sa tih svojih preimustava, on raju suvereno prezire, a opte grke osobine su
naduti despotizam, nenasita i drska gramljivost i veita osvetnika pretnja od
denuncijacije Turcima (Jovanovi, 1936: 1731, 66, 102).
Sasvim retko se u prolosti moe nai i pozitivno slikanje Grka. Vladimir Jovanovi
je tako verovao da neumiru narodi koji u svome duhu uzore savrenstva nose za ta su
primer Grci i Italijani, dok mi Srbi moemo ponosno uporediti se sa narodima koji se iz
sebe prerauju. Naa sudba nerazlikuje se od sudbe Italijana i Grka (Jovanovi, 1870:
119). A Jovan Cviji je u vreme srpsko-grkog saveznita pisao da su Grci daroviti,
okretni, elastini, velikih trgovakih sposobnosti, narod najvee nacionalne gordosti, koja
potie iz drukijih izvora i drukije je vrste no srpski nacionalni ponos, naglaavajui da
su zbog te osobine Grci ponekad mogli izgledati i smeni. Kada se radi o njihovim
interesima verovao je da pokazuju gotovo besprimernu ilavost i istrajnost, otroumnost
i politiku vetinu. Zakljuio je da ta iz njihove najdublje prirode potie, i oni ne shvataju
kao loe osobine to to su nelojalni i vrlo lukavi. Piui o buduim granicama Srbije i
uticajima iz Grke tvrdio je da e to biti vie uticaji grke narodne due no neke naroite
kulture (Cviji, 1914: 2931). Slinu kontroverzu pokazivao je i Lapevi koji je pominjao
Grke kao ljude visoke kulture i neobino okretne trgovce, dok je razmatrajui osobine
Makedonaca navodio cicijaluk, radljivost, preduzetnost, trgovaki i pekulativni duh,
tvrdei da su te osobine primili od Grka (Lapevi, 1920-ih: 67).
Vekovni neprijatelji
Turci i (ponekad) Austrijanci

U Prizrenu priaju nai Srbi, da su njihovi Turci drukiji,
bolji od drugih Turaka, i da su sa Srbima lepo iveli. [...] Pa se
moe sa dosta prava kazati, da svaki ovek nema samo onakvu
enu kakvu zasluuje, nego ima donekle i onakve Turke, kakve
zasluuje (Jaa Tomi, 1913: 154).
Nikakvih dilema nema da u odeljak o stereotipnom vienju vekovnih neprijatelja

treba uvrstiti Turke i Austrijance. Problem nastaje sa percepcijom Evrope, odnosno
Zapada. Kako se ambivalentan odnos prema ovim pojmovima uvek zavravao u teoriji
zavere, bar kada je nacionalistiki orijentisani deo srpskih intelektualaca bio u pitanju, a
kako se, sa druge strane, uvek pozivalo na nunost sleenja institucija, ustanova i
procesa koji su bili po definiciji zapadnog porekla, ostala je dilema da li Zapad treba
ipak posmatrati kao nezavisan fenomen, van prijatelja i neprijatelja, dnevnih ili
vekovnih. Kako je, meutim, kroz mnoge knjige srpskih intelektualaca provejavao stav da
su balkanski narodi uvek morali da se provlae izmeu Scile i Haribde varvarske
Turske s jedne, i nezajaljive Evrope s druge strane (Jeleni, 1908: 18), i kako je, iako
nenazvan vekovnim neprijateljem, Zapad uvek percipiran kao tu, opasan, sa
skrivenim motivima i namerama svrstan je u ovo poglavlje, uz sav rizik od nepreciznosti
takvog odreenja. Uostalom, zar savremeni intelektualac Mihailo Markovi nije u jednoj
reenici savreno saeo ovu sintagmu kada je zabeleio da su nai vekovni neprijatelji,
pre svega, germansko-vatikansko-turski blok (Mihailo Markovi, 1997: 381).
Nije sluajno da o vekovnim neprijateljima Turcima najmanje moe da se pie.
Iako je poslednjih sto i vie godina termin vekovni neprijatelj bio ekskluzivno rezervisan
za Turke, prevario bi se svako ko bi poverovao da su zbog toga nejnegativnije osobine
rezervisane za njih. Osim ove popularne sintagme, koja sama po sebi ak vie ni nema
negativan naboj ve predstavlja stilsku figuru, negativnih stereotipa o Turcima gotovo da
nema. I ne samo da ih nema danas, kada Turci predstavljaju udaljen narod sa kojim ima
malo neposrednog dodira, ve ih je veoma malo bilo i pre sto godina. Od osloboenja
Srbije i sticanja novih neposrednijih i opasnijih neprijatelja, Turci su postali gotovo
285
pozitivan reper prema kojem se pravila gradacija negativnih osobina ostalih. ak i kada
se pravi njihova karakterologija, osobine koje im se generalno pripisuju vie imaju
funkciju da pokau zato je njihovo carstvo moralo da propadne, nego to su to po
definiciji negativne ljudske osobine, kao to je to sluaj, recimo, u opisu Bugara, Albanaca
ili Hrvata. I gotovo po pravilu, iako se istie njihovo azijsko poreklo sa negativnim
implikacijama, sasvim su retka ulaenja u njihovu karakterologiju koja bi bila tumaena
rasnim razlozima, u smislu rasne inferiornosti, kao to je to sluaj sa tumaenjima
karaktera Bugara i (mnogo manje) Albanaca. Posebno se ne mogu nai opisi fizikih
svojstava Turaka koji bi ukazivali na njihovu inferiornost, kao u opisu Bugara, na primer.
Opta mesta koja se ponavljaju kod veine autora proistiu iz dugogodinje
potinjenosti Turcima, a odnose se na zloin uinjen Srbima zbog unitenja drave,
vlastele i kulture. Pripisuje im se vea mrnja prema Srbima nego prema drugim
pokorenim narodima zbog njihovog otpora, vee nepoverenje prema srpskom imenu koje
je bilo sinonim za re buntovnik 182 i istovremeno, podrka drugim balkanskim narodima
zbog njihove poslunosti i pokornosti. Sa druge strane, njihova mrnja na Srbe i sve to
je srpsko proizvela je mrnju Srba koji su ih uvek smatrali vekovnim neprijateljima.
Karakteristino je da su, i pored opte upotrebe sintagme vekovni neprijatelj,
savremeni autori mnogo skloniji da negiraju bilo kakav pozitivan uticaj koji su Turci mogli
ostaviti od onih starijih, koji su neretko i takav uticaj primeivali. Poslednjih godina
beleeno je da nema osnova da se ulepava mrana slika o poloaju srpskog naroda
pod Turcima jer je njihov uticaj bio apsolutno negativan (Bogdanovi, [1985] 1990: 93),
pominju se neverni Agarjani, zli Agarjani, Turci koji nita nisu radili sluajno i u ijoj
su se zajednikoj svesti stvarale najpaklenije namisli. Opisivani su kao istinski, veoma
smiljeni osvajai sa namerom da srpski narod potpuno obezglave, sa razvijenim
sistemom potinjavanja naroda primenom raznih vidova genocida, pri emu je za Srbe
smiljena paklena mera da se unitenjem njihovog plemstva i uticanjem na njihove
182 Ovu tezu autori su varirali na razne naine. Pisalo se da su Turci guili ime Srbin ije je samo
priznanje zasluivalo veala (Aleksijevi, 1878: 1920); da nisu priznavali srpsku narodnost ve je kitili
najcrnjim nadimkom, nadimkom neastivnika, otpadnika i veitog buntovnika jer ime Srbin u oima
prostog Turina oznaava razbojnika i veitog buntovnika (Veselinovi, 1888: 3); da je srpsko ime kod
Turaka bilo omrznuto jer je predstavljalo narod i pojedince, koji za ast, za slobodu i vjeru rado umiru i
ive samo za ono to ovjeka pravi ovjekom, pa su Turci svaku stopu osvojene zemlje zalivali obilato
svojom divljakom krvlju (Oraovac, 1913: 26); da je ime Srbin znailo ne samo buntovnik, nego demon
turstva (Stepanovi, 1913: 43); da su poetkom XIX veka Srbi smatrani kao buntovnici, tako da su im i
ime Turci mrzeli; prirodno je da se i samo stanovnitvo Makedonije od njega klonilo i uzimalo ime
bliskoga, ali u to vreme mirnoga slovenskoga naroda (Beli, 1913: 42); da su se Turci bojali Srba i da
nisu nigde hteli da uju za srpsko ime, dok su, meutim, prave Bugare smatrali za svoju mirnu raju
(Stankovi, 1915: 3839); da za Turke re Srbin bee isto to i buntovnik (Nei, 1919: 30); da je ime
Srbin postalo kod Turaka vrlo omrznuto i sinonim sa reima odmetnik i neprijatelj usled dugotrajnog
otpora (Erdeljanovi, 1925: 5960); da se bugarsko ime u Makedoniji lako irilo zato to je srpsko ime
bilo kompromitujue pred Turcima (Cviji, 1906: 32); da je srpsko ime postalo za Turke ime buntovnika
i krvnika (Gruji, [1921] 1995: 154).
286
tradicije odvoje od svog bia i zatim puste u ivot kao beslovesna masa od koje se moe
stvoriti drukija ljudska vrsta (Samardi, 1989: 122, 227229). Ili, da su u odnosu na
Srbe pustili Tatare i Arbanase da krvave ruke, i jedva su ih uspeli zaustaviti onda kad je
Porta odluila da pomiluje raju kako zemlja ne bi sasvim opustela (N. Samardi, 1990:
58), da je slika Turina kao notornog zloinca, utisnuta duboko u svest i oseajni svet
srpskog naroda (Tadi, 1992: 125), da su turski uticaji modelirali slovensku (srpsku)
emocionalnost utoliko to su joj povremeno dodavali agresivnost, tanije afekat i strast, ali
je nisu uguili (Mari, 1997: 63).
Oigledno, osim osavremenjavanja turskih zloina zbog putanja Albanaca na
Srbe i prekida nacionalnog razvoja u srednjem veku, danas se gotovo ne ulazi u tursku
karakterologiju. Pre sto godina, meutim, autori su, poznajui blie Turke, verovali da su
upoznali njihovu prirodu, pa su se detaljnije uputali u opis njihovih osobina. Ve je
ivojin ujovi pisao o Turcima kao o divljim, plahovitim i fanatinim Azijatima koji
moraju da budu varvari ako hoe da ostanu dosledni svojoj veri, pa je njihovo varvarstvo
stvar potpuno zakonita. Turin se nikada ne pravi da je humanist, on ak nema ni pojam
o humanosti, niti uopte sme da ga ima. To je gordi janiarski duh koji se gnua podlih
civilizovanih okolienja (ujovi, [1864] 1977: 152). Vladimir Jovanovi je piui o
varvarskom osvajau, azijatskom zulumaru, verovao da nema toga zla, to ga istorija
u oveku poznaje a da ga zlumarska sila neprijatelja Srbskog u sebi neskriva. Nabrajao
je osobine kao to su samoivost, gramzenje, ivot o troku drugoga, strast koja napada
na tue pravo, grabe i otimanje dobara, nepoteno i neoveno postupanje sa slabijim,
tiranstvo, zlobu, pakost, lukavstvo, la, sve mane i svi poroci to rue drutveni ivot, sve
je to u licu azijatskog varvarina irilo svoje gospodarstvo nad glavom robujueg Srbina
(Jovanovi, 1870: 24). I Milojevi je pisao o divljim aziskim ordama, o divljem
fanatizmu azijskih nadskotova koji su sve utamanili (Milojevi, 1872: 1), o lukavoj
zmijskoj ruci lukavih sitnih i debravih aziata Osmanlija, o gadosti i neistoti, koja je
svojina Osmanske rase (Milojevi, 1871: 68, 114), a Spiridon Gopevi je pisao o
gadnome obiaju (pederastija) kojem je odano najmanje 99 procenata svih Osmanlija i
mnoina otpadnika (Gopevi, 1890: 120).
Poetkom veka uglavnom je vladala ovakva slika, pa je i Stojan Novakovi,
opisujui tursko dete koje je na njihova kola bacilo kamen, komentarisao da nejaka ruka
nije mogla da dopre do naih glava kako joj je, valjda, mrnja rase i vere namenjivala
(Novakovi, 1906: 105). Smatrani su nekulturnim narodom pod ijom vlau srpski narod
nije mogao da se pomiri sa neprirodnim zakonom da se, kao vie kulturan, mnogobrojniji
i visoko svestan svoje narodnosti, potini grubom verskom fanatizmu osvajaa, a
siromah Turin radije e biti amalin no to e raditi zemlju (Nui, 1903: 73, 51). Pisalo
se i o sledeim pojavama: o turskoj indolenciji; o tome kako su Bugare manje mrzeli od
Srba, kako su mrzeli sve to je srpsko (Ivani, 1908: 349); o mrnji turske rase prema
Srbima koja je vea nego prema drugim balkanskim narodima jer su Srbi vekovima
pokuavali da se oslobode (Hadi-Vasiljevi,1906: 63); o Turcima i Arnautima koji su
poznati nasrtljivci na hriansko enskinje pa ma kakvo ono bilo po lepoti (Hadi-
287
Vasiljevi, 1913a: 244); o dobro poznatom lukavstvu Turaka (Hadi-Vasiljevi, 1924:

75); o turskim i arnautskim zulumarima i nasuprot njima hrianskim gorskim
osvetnicima (Hadi-Vasiljevi, 1928: 5); o Turcima koji su najvema tamanili i mrzeli
srpski narod jer se odupro na Kosovu i zabo no svoj u grudi turskoga cara (Tomi,
1914: 17); o sposobnosti za imitacuju koja je turska bitna osobina (Simi, 1918: 21); o
beogradskim Turcima koji su poetkom XIX veka bili slabo, ili nikako, plaeni degenerici,
bedna i gladna fukara, koja je jo samo pred svetom drala na svoj prazni ponos; o
Turcima koji su bili neradnici, gomila leventa, koji su provodili vek ili kao amali i
poslunici ili su se kao vojnici izleavali po garnizonima, ili kao graani, dembeliui,
protezali po mranim, niskim i prljavim kafanama, srui kafu, puei i lenjo i tromo trajui
dane, pa iako su se meusobno mrzeli, Srbi i Turci se nisu progonili, ali uzajamno
licemerstvo nije moglo prikriti pravo stanje stvari (orevi, 1924: 141144). Osmanlije
nisu uspele da iskorene najistije rasne elemente kod hriana jer je bilo neprirodno,
nelogiki i nemogue da jedno divlje selduko i mongolsko pleme kultivira daleko
kulturniji i civilizovaniji narod, koji je nosio i nosi sve stvaralake znake (Mitrinovi, 1926:
103). Bili su surovi kao svi mongolski narodi, sa jakom vojnikom organizacijom i
strogom disciplinom, koje su kao odrpane, grube poludivljake na vatrenim konjima
privlaila na Balkanu njegova prirodna bogatstva i vredni zemljoradniki narodi
(Jovanovi, 1936: 11).
Mada retko, bilo je i autora koji su osporavali da su Srbi mrzeli Turke. Polazei od
pretpostavke da se mrnja nasleuje, a da veina Srba nije upoznala tursko ropstvo,
tvrdilo se da su Srbi imali iluziju da mrze Turke, a kako se neko moe mrzeti tek kada se
poznaje, tek onda kada smo ih upoznali stvarnost nas je uverila o prividnosti jedne
strasti, koja nikad nama nije vladala. Ova teza se objanjavala tako to Tuin bee na
vekovni neprijatelj, koji je kao gospodar hrav, ohol i nemilostiv, ali pobeeni neprijatelj
je neto drugo, on nije ni osvetoljubiv, ni odvratan, naprotiv, on je blag, lojalan, mek,
dobar, pa oni ubrzo, postae prisebni, tihi; a iz njihovih pogleda itasmo tada ono
njihovo Ksmet. Navodile su se rei Turaka aferim, na sablji smo vam oteli; na sablji ste
povratili, koji tada nisu izgledali ni surovi, ni ravi, ni ugnjetai, ni osvetoljubivi, ni
podmukli. Ipak, kontrast Srba i Turaka proizvodio je stav da su Turci jedan sumoran
narod, mlitav, neradan, umoran zato to nije nikad poznao rad i zadovoljstvo od rada i
to se umorio od ame, uz uzvik: ali kolika razlika u tome izmeu ova dva naroda
(Vasi, 1919: 5, 1415, 100).
Ipak, Turci su bili retki neprijatelji o kojima ima koliko negativnih, toliko i pozitivnih
stereotipa. Verovatno zbog njihove stare pobede, primarno im se pripisivala velika
hrabrost, pa posle naih Crnogoraca i brae Rusa, Turin je vazda cenjen kao najbolji
vojnik u svetu (Stepanovi, 1913: 1); u Balkanskom ratu turska vojska se borila
neobino junaki, kao uvek (Jaa Tomi, 1913: 69), bili su hrabar narod azijski ija
sablja nije pokorila Balkan nego jaka vera u Turaka, a sa jakom verom ila je i jaka
disciplina i estitost (Episkop Nikolaj, 1932: 189). Opisivani su kao ozbiljni i
kontemplativni ljudi koji kad se nisu bili za slavu Alahovu i za carsku ast, imali su
288
potrebu da tiho, u miru koji je liio na polusan, roje misli o sudbini, pri emu su njihova
razmiljanja bila pobone, smirene i pomalo tune, sve tunije glose uz Koran, pa se i
Srbijanac od Turaka navikao na preozbiljnost, mualjivost i neveselu mrkost,
namrtenost (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 11, 109).
TURSKA TOLERANCIJA
Mnogo ee nego o bilo kojoj negativnoj osobini turskog karaktera, srpski
intelektualci su pisali o turskoj toleranciji. Sintagme vekovni neprijatelj i turska
tolerancija i nisu u tako velikoj koliziji kao to bi na prvi pogled moglo da izgleda.
Podrazumevajui da se prvom sintagmom dovoljno oslikava sva negativnost ovog
neprijatalja, drugom je trebalo pokazati do koje mere su drugi, aktuelni neprijatelji bili
jo gori, gori od prividno najgoreg. Turska tolerancija je tokom sto godina postala vie
pravilo nego izuzetak, a funkcija joj je bila dvosmerna. Prvi cilj je bio ukazivanje na dubinu
neprijateljstva aktuelnog politikog protivnika (drugog naroda) u odnosu na kojeg su i
vekovni neprijatelji Turci, visoko tolerantni. Drugi cilj, mnogo prisutniji kod starih autora,
bio je ukazivanje na versku toleranciju Turaka, to u danas prisutnoj slici njihove
vladavine, potpuno otsustvuje. Udaljavanje od turskog perioda, uinilo je da se danas
ouvala samo crno-bela predstava vekovnog neprijatelja, bez finesa ali i bez negativnog
emotivnog naboja, prisutnog u opisu bliih suseda.
Savremene teze da su Srbi nalazei se na teritoriji hrvatske vojne granice veoma
esto prolazili gore nego pod Turcima (Simi, 1992: 562), ili da prema nekim naim
dananjim protivnicima, Turci su bili dosta bezazleni (Miroslav Panti, Politika, 23. 05.
1992) samo su mnogo puta ponovljena opta mesta kada je trebalo obeleiti najveeg
aktuelnog neprijatelja. U zavisnosti iskljuivo od dnevnopolitikih motiva, Turci su bili
bolji i od Albanaca, i od Hrvata, Bugara, Grka, Zapada, katolianstva...
U poreenju dva vekovna neprijatelja, Turske i Austro-Ugarske, prva je uvek bila
pozitivan reper. Ve u Planu propagande iz 1849. narodu u Bosni se savetovalo da se ne
pribliava Austriji jer je jaram austrijski mnogo tei i opasniji od onog turskog; da bi se
pod Austrijom ne samo opteretili veim dacijama, nego bi jo morali i u najdalje zemlje na
vojsku ii i onamo svoje kosti ostavljati (u: Stranjakovi, 1936: 38). U prolosti se pisalo
da ni arnojevi ne bi sa hiljadama srbskije porodica prelazio u esariju da je predviao
kako e se sa njima postupati, jer njih Turci nijesu uznemiravali u njihovijema
crkvenijema obredima, naprotiv, oni su ih spokojno uivali pod Turcima (V. M. G. M.,
1882: 10), kao i da su Srbi u esariji trpeli muke i nevolje mnogo gore no pod samim
Turcima, jer ovi posljednji nijesu im diralu u vjeru, ali njihovi novi gospodari nasrtali su i na
nju (Medakovi, 1895: 33).
Jovan Risti je navodio rei patrijarha Rajaia da je bolje podnositi i turski jaram,
nego li madarski (Risti, 1887a: 40), zakljuujui dokle nam je god sueno [...] da
budemo pod ijim gospodarstvom, mi tursko pretpostavljamo svaijem drugom. Ni srpska
289
raspoloenja ne kipe tolikim neprijateljstvom prema Turskoj, da bi im zamutilo ak i

raspoznavanje interesa njihovih. ta vie, Srbi uviaju, da ima prilika, u kojima su njihovi
interesi saglasni sa turskima (Risti, 1887b: 96). I Nikola Pai je tvrdio da je esarovo
gospodstvo tee za pravoslavnoga no gospodstvo polumeseca (Pai, [1880-ih] 1995:
102), a Hadi-Vasiljevi, da se Srbi, Bugari i Grci zajedniki moraju odupreti navali sa
severa koja preti da i jedne i druge i tree ponovo baci u ropstvo i to, sa nacionalnoga
gledita, u mnogo tee, stranije ropstvo no to je bilo, i to je, ono Turcima (HadiVasiljevi, 1906: 96). Priznavao je da ima neto i dobroga to se mora i toj naopakoj
turskoj sili i upravi priznati, a to je da je u verskom samoopredeljenju svojih podanika bila
vazda liberalna, da se Turci nikad nisu starali da pokorene narode denacionaliziraju, da
je Peka patrijarija uivala tursku trpeljivost i da je turska uprava intervenisala protiv
nasilnog poturivanja hriana (Hadi-Vasiljevi, 1924: 5456). Tvrdilo se i da je ceo
narod uveren da je dualistika monarhija daleko opasnija za srpsko-hrvatski narod, nego
to je Turska ikad bila, jer, Austrija ume bolje od Turske da odnarouje (orevi, 1913:
119, 187).
Uz Austro-Ugarsku i Katolika crkva se apostrofirala kao vei neprijatelj od
islama, a uz nju i hrvatska vlast. Nikola Pai je tako krajem veka pisao o turskoj
toleranciji, navodei da su Srbi gonjeni od svetenstva i vlasti hrvatske kao od oda i
turskih bega. ta vie moe se rei da je turska sila bila slabija i snosnija od sile katolike
vlasti. Tako je bilo do sada pa tako jo prikriveno, istina u manjoj meri, traje jo i do
dananjih dana (Pai, [1880-ih] 1995: 66), a u nepotpisanom tekstu u Delu iz 1894.
poredi se poloaj Srba u Hrvatskoj, Bosni i Turskoj, naravno, u korist turskog carstva, uz
pitanje: zar onda da alimo nae suplemenike koji ive u krajevima Otomanske Imperije,
kad smo uvereni da im se od strane dravnih organa vera bar potuje i u narodnost ne
dira (Delo, II, 1894: 133). U poreenju islama i rimske razuzdane propagande davala se
prednost prvom, jer je druga u mnogo emu bila po Srbe i Srpstvo tea i opasnija od
samih obijesnih Turaka i njihovog korana, dok Austrija austrijski neda Srbinu u svojoj
kui, na svome ognjitu srpsku slavu slaviti, ni gusle pomoliti i ako to Turci nikad nijesu
branili (Oraovac, 1913: 24, 89). Bilo je i tvrdnji da se u strahu od prevlasti
Rimokatolitva, jo u srednjem veku veina vlastele odluivala pre i za Turke nego za
Rim (Gruji, [1921] 1995: 32), kao i da je srpski narod u odbrani pravoslavlja pretrpio u
toku vjekova stranija gonjenja i zlostavljanja od rimokatolikih agenata i najamnika, nego
to ih je pretrpio od azijatskih zavojevaa, Turaka (Rimokatolika propaganda, 1932: 12).
I u toku Drugog svetskog rata se isticalo da su Turci mnogo vie potovali pravoslavlje
od Hrvata (Psunjski, 1944: 71).
Ali ne samo Austro-Ugarska, Hrvati i Katolika crkva, ve i pravoslavni narodi i
druge pravoslavne crkve bile su u odreenim politikim okolnostima gore od Turaka.
Teko je proceniti da li bi u tursku toleranciju moglo da se svrsta zapaanje da se ne
zna ko je bio po srpsku narodnost opasniji, da li pomo Rusa, da li Bugari, da li Turci
(Andonovi, 1913: 61), ali sigurno moe sledee: da su Srbi trpeli vee muke od tih Grka,
sluitelja oltara Boijeg, no i od samih Turaka, pa se narod u oajanju turio samo da se
290
spase grkih dahija u mantijama, dok indolentni Turci nisu branili kulturnu utakmicu jer
ih se ona nije ticala (Ivani, 1908: 378, 555); da je mrnja balkanskih Slovena prema
grkoj crkvi obuzela sve otpornije duhove, i bila je jaa od mrnje prema Turcima
(Stepanovi, 1913: 19); ili da su mnogi Srbi prihvatali bugarsko ime iz mrnje prema
Grcima koji su ih kao Slovene progonili gore od Turaka (Jovanovi, 1936: 66). Uz grku
crkvu i vlaka je bila gora od islama, kao u tvrdnji da bolje nam je ne videti crkve ni
kole, nego na njiovu nauku i molitvu ii; i bolje nam se i s Turcima drati, jer i tamo emo
se due kao Srbi odrati (Za to na narod..., 1867: 36).
Ipak, turska tolerancija je moda najvie dolazila do izraaja u poreenju sa
Bugarima. Pisalo se da ako uporedimo dranje Turaka i turske vlade prema srpskom
narodu, koji ivi u granicama turske carevine, sa postupkom, kojim se slue Bugari,
njihova vlada i propaganda protivu srpskog ivlja u Staroj Srbiji i Makedoniji, onda odista
moramo priznati da su Turci daleko tolerantniji i oveniji naspram naih istorijskih
svetinja, nego naa vajna braa Bugari (M. Kasumovi, 183 u: Gopevi, 1890: 234); da
Srbija nije mogla ni slutiti: da e u svojoj jednokrvnoj brai Bugarima dobiti krvnog
neprijatelja, i goreg ruioca svega to je srpsko, i od samih Turaka (Joksi, 1898: 22),
kao i da je narod propitao i majino mleko do bugarskih etnika, te je prvo traio
osloboenje od Bugara, pa onda od Turaka, jer mu Bugari behu mnogo tei i mnogo
nesnosniji (Stankovi, 1915: 158). Slino je bilo i uverenje da to nisu opustoili Turci, to
su dokonali Bugari, kao i da ono to bee i Turcima zazorno da ine, ostavili su da
uine Bugari, pa je bugarski zulum nadmaio [je] negdanji turski zulum (Tomi, 1914:
26, 133), ili da je jadni srpski narod, prolio [je] mnogo gorkih suza i krvi zbog nedela
bugarskih zlikovakih bandi, od kojih je propitao vie no od Turaka (Radosavljevi,
1925: 51), kao i da je bugarski teror bio straniji od turskog, a da su se sami Makedonci
obraali Berlinskom kongresu sa molbom da se ne dozvoli da tursko teko ropstvo
zamenjujemo jo gorim i crnjim bugarskim, koje e nam biti gore i nesnosnije od
dananjeg turskog i koje e nas primorati ili da svu nau eljad pokoljemo, ili da svetu
nau zemlju napustimo (orevi, 1929: 148).
Naravno, Turci su bili visoko tolerantni i u odnosu na Albance, pa su navoeni
primeri Turaka koji su sa suzama u oima govorili: Mi smo se protivu vas borili a vi s
nama postupate kao s braom. Tako se dolazilo do zakljuka da bi morao ovek doi
na misao da su ak i Turci bolji narod nego Arnauti i potvrde tako i jeste (orevi,
1913: 119), ili do tvrdnje da su i Turci pokazali neku kulturu i ostavili za sobom neke
tragove kulture i neke spomenike, a samo su Arbanasi ostali na istom stupnju razvitka
na kom su bili i pre hiljade godina (Balkanicus, 1913: 18).
U meuratnoj Jugoslaviji pozitivno pisanje o Turcima proisticalo je verovatno iz
dva izvora: zavrene istorije Turaka na Balkanu i ideje zajednitva balkanskih naroda
meu kojima su i Turci iveli. Tako su u Zborniku Balkan i Balkanci autori najvie pisali o
pozitivnim stranama dolaska Turaka na Balkan, uz tvrdnju da su oni upoznali balkanske
183
Kasumovi Milan (?1905), profesor gimnazije, prevodilac, pesnik.
291
hriane sa islamskom zatitom slabih i siromanih lanova drutva, pa prosti narod i

kae za Osmanliju da je duevan i da je gospodarast, a ne da je divljak kako to esto
misle zapadnjaci. Turci su dali Balkancima istonjaku gradsku prosveenost sa njenim
javnim ustanovama, uvajui pri tom mnoge nemuslimanske obiaje i pravne ustanove
domaeg porekla. Nauili su Balkance da je sused prei i blii od svakog roaka i stvorili
tako sve to je potrebno za versku i drutvenu trpeljivost. Autori su smatrali da je islam
neobino pojaao toleranciju kao optu crtu verskog ivota na Balkanu i da je izreka "brat
je mio koje vere bio" nastala u doba kad je islam bio dravna vera na Balkanu, uz
naglaavanje da je verska netrpeljivost nebalkanska pojava (Balkan i Balkanci, 1937: 59,
113). Tvrdilo se i da su Turci ipak, bili dosta tolerantni jer da su zaista imali cilj da
islamizuju stanovnitvo, imali su dovoljno vremena da to i uine, pa je mnogo Bosanaca
vie volelo Turke nego Maare (orovi, 1937: 3436), kao i da je u naponu svoje
snage, u XVI veku, Turska bila zemlja istinskog napretka to je imalo da se zahvali
irokoj toleranciji turske vrhovne uprave (orovi, [1939] 1991a: 14).
U skladu sa stereotipom sami sebi neprijatelji, Turci su bili bolji i od sopstvene
nacije, kao kada se tvrdilo da ak i onaj lenji i divlji Turin ume oko svoje kue da naini
raj batu, punu najlepa voa; a na poupa raj, gde ga gotovog zatekne, pa ivi u
pustou; ili, kada se ljutilo na narod to se za tue interese meusobno sukobljava, pa
ni onaj dumanin Turin nemoe nam veega zla eleti ni smisliti, nego to sami sebi
inimo (Za to na narod..., 1867: 23, 38).
AUSTRIJANCI
Iako su mnogi od navoenih srpskih intelektualaca bili svesni da i Rusija i Austrija
(kao, uostalom, i sve ostale velike sile) rade na Balkanu iskljuivo u sopstvenom interesu i
da politika velikih sila u bitnoj meri odreuje sudbinu balkanskih naroda, ipak je Rusija
neobjanjivo najee bila prijatelj, a Austrija uvek neprijatelj. ta je u toj injenici bilo
presudno odnos germanstva i slovenstva, odnos katolianstva Austrije i pravoslavlja
Rusije, blizina Austrije i udaljenost Rusije, sukobljeni interesi Austrije i Srbije, odnosno
nepreklapanje interesa Srbije i Rusije manje je za ovu temu bitno od injeninog
stereotipa o Austrijancima kao vekovnim neprijateljima za razliku od Rusa, vekovnih
prijatelja. Osim toga, iako obeleavani sintagmom vekovni neprijatelji, ni Austrijanci,
kao ni Turci, danas ne spadaju u grupu najveih neprijatelja u stereotipnom vienju.
Slika Austrijanaca, ili bolje rei Austro-Ugarske monarhije stvarana je u kompleksnim
okolnostima politikih neprijateljstava i sukoba interesa, ali je ona postala stereotipna
putem generalizacije, odnosno pretvaranjem neposrednog politikog takmaca u
konstantnog neprijatelja odgovornog za celinu sopstvene nerealizacije, ali i za
nastanak pa i karakterna svojstva malih suseda. Dnevni politiki protivnik prestao je da
bude drava sa svojim interesima i prerastao u nastaloj slici u nadindividuu gotovo
demonskih svojstava, a u jednoj reenici ona bi glasila: Austro-Ugarska je oduvek kovala
292
zaveru protiv Srba sa ciljem njihovog unitenja kao naroda, ona je odgovorna za sve to
je snalazilo balkanske narode u njihovim meusobnim odnosima, a najodgovornija je to
je izmiljala balkanske narode (Hrvate) i drave (Albanija), pa je ona vei neprijatelj i od
Turske.
Generalna svojstva stereotipa, nezavisno od vremena i okolnosti u kojima se
stvaraju, je otpornost i istovetnost, a promenljivost objekta kojima se pripisuju. Zato nije
teko uoiti da je u slici Austro-Ugarske poetkom XX veka izvren u stvari transfer starih
stereotipa, uglavnom sa Vizantije. Sve ono to joj se pripisivalo u aktuelnom trenutku,
pripisivalo se podloj, odnaroujuoj, gramzivoj Vizantiji u prii o prolosti. I na isti nain,
danas, iako je kao atavizam Austrija ostala jedan od veitih zaverenika u teoriji zavere,
sva su nabrojana svojstva preneta sa nje na komunizam i prethodnu Jugoslaviju.
Slino savremenim autorima po kojima je Austro-Ugarskoj pripala i ta alosna
ast da bar zapone moderni genocid nad srpskim narodom (Samardi, 1989: 216
217), ili po kojima su Srbe Nemci i Austrija oduvek mrzeli (Jevti, 1996: 74), u
tekstovima od pre vek i po figurirale su sline teze. Ve u Naertaniju stoji da Austrija
mora pod svima opstojateljstvima biti neprestano neprijatelj srbske drave:
sporazumjenije dakle i sloga sa Austrijom jest za Srbiju politika nemogunost: jer bi ona
sebi s tim sama ue na vrat bacila (u: Stranjakovi, 1931: 19). U Planu propagande iz
1849, narod u Bosni treba savetovati da ne veruje nikakvim obeanjima ljudi koji ga
privlae za Austriju i mora se uvati od austrijskih ljudi i austrijskog nagovaranja kao od
naotrovnije zmije, i svakog da smatraju izdajnikom ko bi ih na stranu Austrije privlaio (u:
Stranjakovi,1936: 38). Autori su navodili da esarija i njeni prijatelji nikada nisu
pomagali srpskom narodu, nego vazda su gledali, da ga satare, a tako e raditi oni i u
budue ili dok go nas i njih na zemlji tee (V. M. G. M., 1882: 44); da je esarija
svojim intrigama potkopavala opstanak Srbije, da je njena deviza bila razdjeli pa vladaj,
da je uspena u lukavstvu i prijevari, da je mila majka ageneta, uskoka i ostalije
dembela, koji nee nita da rade, ve zajedno sa zlotvorima ispijaju na pamuk krv naeg
naroda (Medakovi, 1895: 7497); da su Nemci neublaimi neprijatelji slavenskih
plemena, da su Germanci iskoni vrag Slavena (Pai, [1880-ih] 1995: 8687).
Govorilo se i da Austro-Ugarska zaboravlja usluge srpskog naroda u emu je u
ostalom, svagda dosledna (Radoni, 1912: 27), pa se vekovima trudila da ugui srpski
narod (orevi, 1913: 138); da je sistematski radila na diskreditovanju Srbije kako bi
ona postala austrijska, 184 pa je Srbija uspela da ukloni turski nakovanj, ali nije uspela da
184 Za to ona ne sme na Jadransko More, zato ona ne sme biti atrakciona taka na Balkanskom
poluostrvu, za to ona ne treba da je ekonomski emancipovana, za to ona ne sme biti ni velika, krepka i
snana! Tek tada kad Srbija bude mala i slaba, tek tada kad ostane stalno izmeu turskog nakovnja i
austrijskog ekia, ona e, venui iz dana u dan, jednog dana i svenuti i pasti mrtve glave u austrougarska naruja [...] tada Srbija nee biti ni ruska, ni srpska, ali e biti austrijska (Balkanicus, 1913:
81).
293
se oslobodi austrijskog ekia koji jo visi nad njenom glavom i ona lepo i jasno vidi
kako jedna ruka stalno njim zamahuje (Balkanicus, 1913: 82, 91).
Istovremeno se tvrdilo da prava kulturna granica Srbije na severu nije Maarska
ve Austrija od kojih smo dosta primili i koji su nam dosta koristili, na prvom mestu u
materijalnoj kulturi (Cviji, 1914: 25), ali i da austrijska tutorska uprava ume nekom
vrstom artistike finese da odneguje duboku mrnju kod svojih podanika. Ta mrnja je
toliko jaka da je oni prenose i na stanovnitvo slobodnih balkanskih drava, a Austrija je
generalno bila protiv Srbije pa je u tom cilju pridobijala za svoje osvajake planove
katolike Jugoslovene, time to im je stavljala u izgled ujedinjenje Jugoslovena, razume
se s klerikalno-katolikom etiketom (Cviji, 1908: 2829, 5660).
U romantiarskom zanosu se pisalo o Srbiji koja blista meu drugim narodima pa
je od tog bljeska onesveena Austrija udarala glavom o zid arbanaki i eto tako
onesvijeena, uplaena i preplaena izaziva tu Srbiju. Navodilo se da je unitavala
narod koji joj je hiljadama puta ouvao ast i krunu, da je Austrija austrijski postupala,
Austrija je austrijski za dobro zlom vratila, bila je vjeiti srpski grobar, koji maem i krvlju
jo nikad nikoga nije pobjedio, nago svojom starom navikom i svojom zakulisnom
radnjom, pa je likovao hijenskim zadovoljstvom rugajui se moru srpske viteki prolivene
krvi. Obeleavala se kao prokleta i nesnosna, podla sila austrijska, ta monstruozna
drava, najvei srpski krvnik, neprijatelj i grobar svega onoga to se srpskim i
slovenskim naziva, pa se trailo da joj naa vjekovna zatitinica kae stoj!, kako
nebi srpski narod i srpski muenici bili prinueni to uiniti, preko jedinog lijeka u borbi
protivu Austrije, a to je: ma i brzometka (Oraovac, 1913: 51, 8493, 117119).
Autori su pisali o Austriji koja je bila zlomiljena, poznata stara intrigantkinja,
vazda osiona i lukava (Stepanovi, 1913: 4, 16), 185 o okruenosti Srbije neprijateljima
siromana, mala Srbija, omrznuta kod Turaka, bez simpatija kod Grke Patrijarije, bez
naklonosti Rusije, sa stalnim neprijateljem, kakva je bila Austrija (orevi, 1929: 135).
Pisalo se o bekoj i petanskoj tampi koja je klevetala i ocrnjivala sve to je srpsko i to
dolazi iz Srbije, da bi tako stvorila neslogu meu sinovima jednoga istoga naroda
(Markovi, 1935: 195), o Austriji koja je po svojoj osnovnoj tenji bila neprijateljska
prema balkanskim narodima, a prema Srbiji naroito, pa je bila prepreka da sa stvori
jedna velika srpska drava (orovi, 1937: 101, 134).
Ambivalencija izmeu dva imkopatibilna zahteva u politici elita balkanskih nacija
s jedne strane megaloideja koje su se i teritorijalno i nacionalno poklapale i, sa druge,
zahteva da Balkan pripadne balkanskim narodima, to je pretpostavljalo saradnju i
ravnopravnost izazivala je meu njima stalne tenzije i sukobljavanja. Iako su ona
proizvodila izuzetno nepovoljnu sliku jednih o drugima, esto se oseala potreba da se
uzrok netrpeljivosti pronae u vanbalkanskom iniocu koji je mimo njihove volje
proizvodio meusobna sukobljavanja, usmeravao ih jedne protiv drugih, sugerisao
185 Autor je navodio pesmu koja se pevala u Prvom svetskom ratu: Austrijo, neka, neka, /Tebe crna
sudba eka. /Skuplji dinar nego kruna /Do e Srbin do Soluna (Stepanovi, 1913: 154).
294
drugima ne samo politike zahteve koje e postavljati ve i samu nacionalnu ideju.

Polazei od pretpostavke autentinosti i izvornosti sopstvenog i izmiljenosti
identiteta drugih balkanskih naroda, najee se upravo Austro-Ugarskoj pripisivala
proizvodnja novih neistorijskih nacija. Jo u XIX veku se pisalo da je kamerilskojezuitska austrijska politika nedostini majstor da se narod postavi u stanje da se bori s
roenom svojom braom (Pai, [1880-ih] 1995: 82); da je svojim katoliko-klerikalnim
duhom uspevala da neznatne klice verske netrpeljivosti neguje da bi ih upotrebila jedne
protiv drugih, da je pomagala nezavisnost Bugarske to je bilo mera protiv Srbije, da je
razbijala srpsko-hrvatsku koaliciju, razvijajui versku netoleranciju to je vodilo otuivanju
dva dela istoga naroda (Cviji, 1908: 29, 5760). Balkanske narode je pujdala jednoga
protiv drugog (orevi, 1913: 3), stalno je draila Hrvate protiv Srba i Srbe protiv
Hrvata (Hrvatske prilike..., 1911: 47), stalno draila as Bugarsku protiv Srbije, as
Srbiju protiv Bugarske pa je i za njihov meusobni rat 1885. bila odgovorna (Balkanicus,
1913: 7071); da je austrijski radila i sve inila da zavadi dva roena brata Srbina i
Bugarina, naoruala je Albance protiv Srba (Oraovac, 1913: 8992), pa je 1913. izala i
knjiga koja je u naslovu imala kovanicu Austro-Bugarska. Zakljuak je da te srodne
due ostaju srpski najvei neprijatelj (Jovan Tomi, 1913a: 2, 131).
Pored pujdanja balkanskih naroda jednih na druge, Austro-Ugarska je uinila jo
vei zloin sugeriui im nacionalne ideje. Tako za savremenog autora ideologija
hrvatskog pokreta nije plod domaih ruku ve habzburkih vojnika (Ekmei, 1992: 17
18), slino autoru s kraja XIX veka koji je verovao da je beka politika teila svim silama
da odri Hrvate kao posebnu narodnu jedinicu, pa je hrvatstvo stavilo sebe u politiku
slubu tuinsku (Milovanovi, 1895a: 376384). Austrijska teza je da su svi katolici
Hrvati a Srbi samo pravoslavni (Jako srpstvo..., [1940] 1991: 170171), a ilirizmom su
Hrvati hteli nametnuti Srbima njihov duh hrvatsko-katoliko-austrijski (Dui, [1942]
1990: 47). Jugoslovensku vojsku Hrvati su otrovali austro-ugarskim oficirima (Drakovi,
[1947] 1990: 47), a glavni neprijatelj u Hrvatima je usisani otrov iz prolosti, austrijski
toksin (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 116).
Uz stvaranje hrvatske nacije, posebno je injena velika nepravda zbog
stvaranja albanske drave. Sa neskrivenom nadom se postavljalo pitanje da nee celo
naprezanje Austrije i Italije, da naprave dravu od ovih evropskih crvenokoa, ostati
jalovo (orevi, 1913: 100). Tvrdilo se da nikakvo albansko pitanje nije postojalo dok ga
Austrija nije otvorila (Balkanicus, 1913: 55), sasvim slino savremenom stavu da se na
Kosovu stvara nova albanska drava podravana od Habzburgovaca (Mihailo Markovi,
Politika, 4. 9. 1990). Austro-Ugarska je odgovorna i za naziv Velika Srbija koji je
austrijskog porekla (M. Jovii u: Kneevi, 1994: 244), a Maedonski narod je produkt
Austrije da se lake srpski narod pocepa (Hadi-Vasiljevi, 1906: 4), dok su
muhamedanski Hrvati politiki pekulatni, koje je kao i svako nae zlo, stvorila Austrija
(Stojanovi, 1920: 75).
Zanimljivo je primetiti razliku u percipiranju Austrijanaca i Maara u kontekstu
nastajanja nacionalnih stereotipa i ovde iznete tvrdnje da je neprijatelj vei to je blii
295
(jezikom, verom ili teritorijom), a ne stvarnim odnosom dominacijapotinjenost. Iako je

Austro-Ugarska uvek doivljavana kao najvei neprijatelj, iako je postojalo saznanje da
u toj i takvoj neprijateljskoj dravi dominiraju Austrijanci, u odnosu na njih gotovo da nije
ni stvarana nacionalna karakterologija, izuzev u okviru opteg pojma germanstva
kojem se pripisivala imanentna netrpeljivost prema slovenstvu, kao i katolianstva
naspram pravoslavlju. Neto to bi liino na karakterologiju ali i to je bilo najdirektnije
uslovljeno politikim zbivanjima pred Prvi svetski rat, odnosilo se na ljubazno i veselo
beko stanovnitvo, uz zapaanje da je beko stanovnitvo poslednjih godina manje
simpatino (Cviji, 1914: 25), ili da su rei ako Srbija ne moe biti austrijska, onda je
bolje da bude turska izvaene iz due svakog pravog Austrijanca (Jovan Tomi,
1913a: 41). Meutim, Maari, kojima se nisu generalno pripisivala neprijateljska svojstva
austrijske drave, dobili su svoju negativnu karakterologiju kao teritorijalno bliskiji
takmac. U savremenoj percepciji Maari nemaju izraeniju karakterologiju, u emu ima
udela verovatno i injenica egzistencije brojne maarske manjine u Vojvodini, mada je
poetkom 90-ih zapoeo trend generalnog pripisivanja Maarima neprijateljskog stava
prema Srbiji. 186 Sasvim su retki autori kod kojih se moe pronai u istorijskim analizama
pokuaj izvoenja njihovih svojstava, kao to je sluaj sa Radovanom Samardiem koji
je pisao da Maari nikada nisu poverovali da su izgubili kraljevstvo pa ne prihvativi
ideju, a kamoli mistine poruke, jednog poraza, oni su se svima, pa i Turcima, uza sve
svoje jogunstvo i spremnost na otpor, ipak toliko pametno prilagoavali da su ouvali ne
samo svoje nacionalno jezgro nego i deo plemstva; odnosno, Ugri su, kao i sve
hrianske vojske onoga vremena, vie bili nasilnici i pljakai nego ratnici, tako da su
njihovi upadi i Srbiju, dok se ona s mukom odravala u ivotu, pretenije zapameni po
zlu, nego po njihovom istinskom vojevanju (Samardi, 1989: 124, 225).
Kod starih autora negativan stav prema Maarima, iako relativno retko ekspliciran,
bio je pravilo. O njima se pisalo kao o uljezima u srpske zemlje (Milojevi, 1871: 22), o
divljem duhu Madarine (Jovanovi, 1870: 99), o njihovoj obesti da sve nemaarske
narode pomaare, o meusobnoj borbi Srba i Maara koji nisu bili jednako divlji, jednako
svirepi jer stoji neosporno da su Maari nadmaili svoje srpske sugraane u delima,
kojima su ih istrebiti eleli. To stoji, pa ma se psiholoko objanjenje toj pojavi trailo bilo
u tome, to su Maari bili pleme, koje je vladalo (a takvo je pleme svagda osetljivije), bilo
u tome, to su ivlje i bujnije naravi no Srbi, uz zakljuak da su Maari otpoeli pokolj;
Srbi su se svetili (Risti, 1887a: 13, 34, 35). Beleilo se i da meu naim i madarskim
narodom nema nikakvog rodstva: ni plemenog ni religioznog, pa ni politikog, odnosno
da istorijski, mi smo neprijatelji jedan drugom. Nikad Srbi i Madari nisu iveli u iskrenom
prijateljstvu mada su dosta puta bili pod jednom zastavom branei se od opteg
186 Svojom antisrpskom propagandom hrvatska dravna vlast nastoji da usmeri meunarodno
javno mnenje protiv srpskog naroda koji ivi u Hrvatskoj i protiv Srbije, i da isto dejstvo postigne meu
etnikim manjinama, neprijateljski nastrojenim prema Srbiji Albancima na Kosovu, Muslimanima koji
ive u Srbiji i Maarima u Vojvodini (Pismo SANU svetskoj javnosti, Politika, 16. 10. 1991).
296
dumana. Nikad do danas nisu Madari pruili nama iskrenu, ne velim bratsku, jer je to za
njih nemogue, no ni iskrenu savezniku ruku, uz zakljuak da do samog dananjeg
dana Madari ostae prema nama onako isto kako su bili vazda: postojani nai
neprijatelji (ujovi, [1868] 1974: 301305).
Redak prividno pozitivan stav iznosio je Gopevi koji je alio to Srbi nisu u
prolosti bili onako slobodoumni i energini kao Maari ve se ne gunajui odae
svojoj sudbini, pa jo i danas oni u poniznosti iste izme Maarima (Gopevi, 1890:
221). Sasvim suprotnog znaenja je bila tvrdnja da su Sloveni kao kulturno jai doprineli
da su se Maari mogli odrati u sredini evropskih naroda (Delo, II, 1894: 143), da su
Maari od Srba odnosno Slovena primili sve kulturne osobine jednog naroda (Ivani,
1899: 16), ili da su Maari izgradili mentalitet, u Evropi poznati maarski mentalitet o
kome se dri da se odlikuju nekim netanim i jo vie megalomanskim i napetim idejama,
nakratko mentalitet uticajnih krugova, koji odbojno dejstvuje na okolne narode i drave,
zbog ega je njihova kultura, pored svih divljenja dostojnih naprezanja skroz imitatorska,
a Srbija vie ne prima uticaje sa te strane jer se na njih vie ne gleda kao na kulturno i
intelektualno naprednije no to su vii krugovi Srbije (Cviji, 1914: 24).
Kao i u sluaju Turaka i njihove tolerancije, Maari su mogli da budu ak i
pozitivan reper kada je trebalo odrediti jo veeg neprijatelja. Tako se tvrdilo da su
velikohrvati pretekli Maare u gonjenju i ismevanju srpskoga naroda i srpskog imena
tako da je Srbima pod neposrednom upravom Madara odnosno bolje ilo no pod
bratskom i jednokrvnom braom Hrvatima, pa je narod govorio bolje s nama postupaju
Madari i nepokazuju se toliko krvni neprijatelji narodu srpskom i gonitelji imena Srba,
koliko to su veliko Hrvati (Pai, [1880-ih] 1995: 75).
Svetska zavera
Mi hoemo da se gloimo sa celim svetom i ako je sa
svim blizu pameti, da, kad se ve naie na gloenje, da je celom
svetu svakako lake i prirodnije da nas same sagloe, nego da
mi sami sve njih sagloemo. I mi onda, kao ono mala deca,
bacakamo se i nogama i rukama, vritimo da ui zaglunu: kako je
ceo svet dumanski raspoloen prema nama, kako nam ne da ni
da ivimo, a kamo li da se razivijamo i jaamo. Kao da je neko lud,
kad mu mi neprestano pruamo pesnicu, da dri da je to limun ili
naranda! (orevi Prizrenac, 1891: 1415).
Pojam narodnog, moe se rei, dri se ne samo
kontrarnim nego kontradiktornim pojmom modernog. I to je zbog
ega se kod nas ee vidi strah od modernosti. Postoji miljenje
da je modernizacija naeg drutva i nae knjievnosti poraz naeg
naroda, nae individualnosti i naih nacionalnih ideala, i to
miljenje nije ispravno. Moemo se mi i kultivirati i modernizovati,
pa da ipak ostanemo, Bogu hvala, ivi i zdravi [...] Modernost nije
udovite, koje koi drutveni progres i demoralizuje narod u kom
se pojavi (Mitrinovi, [1908] 1990: 158164).
Nepoverenje prema stranim obrascima nije smelo ii tako
daleko, da zbog njega ostanemo pri primitivnim lokalnim i krvnim
zajednicama, kao da bi jedino one odgovarale naim domaim
prilikama [...] Oni koji su ustajali protiv zapadnih obrazaca, nisu bili
u stanju protivstaviti nikakve domae obrasce. Obrasci koje su oni
isticali, bili su opet tuinski. [...] Ukratko, usled nedostatka
domaih politikih tradicija, borba izmeu zapadnjaka i njihovih
protivnika pretvorila se u sukob dveju ideologija, koje su obe bile
tuinskog porekla (Jovanovi, [1957] 1991: 575577).
Srpski nacionalizam, kao razliitost i ekskluzivnost, sadri u sebi i latentno

prisutno antizapadnjatvo. Iako je ono u svom fundamentu imalo pravoslavlje
suprotstavljeno katolianstvu, slovenstvo suprotstavljeno germanstvu, patrijarhalnost
suprotstavljenu modernosti, vremenom je, podrano navedenim suprotnostima, dobilo i
sadrinu duhovne superionosti prema materijalistikom neduhovnom nitavilu.
Istovremeno, na racionalnoj ravni, itava antizapadna kampanja poetkom devedesetih
bila je rezultat elje za dobijanjem najlakeg (i najmanje utemeljenog) odgovora na
pitanje: ta nam se dogaa? U prethodnim godinama, u vreme tek nagovetavanog
298
sukoba sa svim ostalim jugoslovenskim narodima, neprijatelj se lako pronalazio u onom

narodu koji je bio hit leta. Prvo su to bili Albanci, pa Slovenci, pa Hrvati, pa Muslimani...
Kao rezerva uvek su tu bili komunizam i Tito kojima se moglo lako pripisati svako
neprijateljstvo. Kada je, meutim, nestao komunizam i Jugoslavija, i kada su se udaljili
svi dotadanji neprijatelji, a na sceni ostali samo srpski nacionalizam i svet, logian
odgovor je bio da su svi oni bili samo oruje u rukama onog pravog neprijatelja
svekolike zavere protiv srpstva. Zato e se ovde razmatrati etiri ravni stereotipnog
vienja Zapada: zavera Zapada protiv Srba kao univerzalan razlog svih promaaja
srpskog nacionalizma; unapred pripremljen odgovor na pitanje zato zavera ba protiv
Srba, pronaen u tezama o inferiornosti Zapada; generalno antizapadnjatvo; i, na kraju,
susedi kao sredstvo u rukama neprijateljskog Zapada.
SVETSKA ZAVERA PROTIV SRBA
Tajni plan protiv Srba je odavno napravljen. Ne zna se kad i ne zna se gde, ne zna
se ko je sve u njega ukljuen, ne zna se ni zato je napravljen, ali se zna ta mu je cilj i ko
ga sprovodi. Cilj je unitenje Srba i pravoslavlja, a sprovodilac je Zapad. Ovako bi ukratko
zvualo omiljeno objanjenje srpskih nevolja krajem XX veka sveopta zavera. U
novom/starom obliku ono je reaktivirano krajem osamdesetih, da bi postalo opte mesto i
neupitni aksiom krajem devedesetih godina. Zavera Zapada bila je uzrok i krize
Jugoslavije i njenog raspada, i ratova na njenim prostorima, i ekonomske propasti, a
esto i "mrnje" susednih naroda. Stavljanje sopstvene nacije u centar univerzuma, u
nacionalistikom govoru prirodno proizvodi predimenzioniranje sopstvenog znaaja, kao i
uloge i motiva sa kojima svi drugi pristupaju komunikaciji. Kada se tome doda konstantno
nezadovoljstvo sopstvenom veliinom, znaajem i ulogom, uz sve mitove o svojim
nekadanjim (neostvarenim) potencijalima, dobije se teorija zavere u koju su ukljueni
svi neprijatelji, veliki i mali, bliski i daleki, novi i stari.
Poelo se sa tezama da su u pitanju velike igre u koje su upletene i Jalta, i
Vatikan, mogue i CIA, i islamski fundamentalizam, i velikoalbanski lobi, i revanizam
nekih suseda (Mladenovi, 1989: 78), a nastavilo se sa tvrdnjama da su Srbi broj
krivaca za svoju pogibiju netano svodili samo na neke od uesnika u toj sveoptoj i
javnoj pobuni protiv njih i njihovog daljeg opstanka kao vanog inioca u Jugoistonoj
Evropi (Samardi, 1989: 65), da su se stare namere Rima da uniti pravoslavlje
produavale do dananjih dana (R. Samardi, 1990a: 8) jer su Srbi prkosei
dotadanjim pravilima ponaanja malih meu velikima unitili dve svetske imperije, i to im
nije zaboravljeno (R. Samardi, 1991: 173). Pridruile su se i teze da su SAD, Evropa i
Japan spremne da Jugoslaviju pretvore u svoju koloniju, da se to u sutini ostvaruje, pri
emu je dokaz plansko izazivanje mrnje izmeu pojedinih naroda na Balkanu (Dedijer,
1991: 1011), kao i da Srednja Evropa doivljava renesansu faizma (Ekmei, 1992:
33) pa su Vatikan i nemaka politika odigrali kljunu ulogu u istorijskom pripremanju
299
graanskog rata u Jugoslaviji 19911995 (Ekmei, 1999: 416). Pojedini autori danas
veruju da bi Srbija imala prijatelje i saveznike na Zapadu kada bi pristala na vazalstvo i
satrapstvo jer je njihov cilj razbijena, slaba, potinjena Srbija (osi, 1992a: 183), dok
drugi u svemu vide mranu, kriminalnu, antisrpsku i antijugoslovensku, meunarodnu
mafijaku zaveru i agresiju (Gluevi, 1992: 622), ili tvrde da Vatikan na Zapadu i
Kominterna na Istoku rade na razbijanju Jugoslavije (Babi, 1992: 761). Postavlja se i
pitanje kako e svetska pozornica reagovati ako Srbi razgrade tzv. istorijske teritorije i
oslobode svoje izdvojene sunarodnike od politike postepene asimilacije, i odmah
odgovara da ako izlaz bude dramatian, bie to zato to srpski saveznici ne vide
razbijaku strategiju katoliko-klerikalistikih i islamsko-fundamentalistikih centara,
zbog ega e Srbi biti prinueni da prihvate put velikog okraja, makar on za njih bio i
poguban (ureti, 1992: 703). Danas ima intelektualaca koji tvrde da je srpski narod
rtva viestruke agresije: katoliko-islamsko-germansko-imperijalistike (Markovi,
1994: 392), da je on pod pritiskom udruenih neprijatelja na elu sa SAD, kao svetskim, i
ujedinjenom Nemakom, kao evropskim andarmom prinuen da se suprotstavi
dvostrukoj opasnosti: smrti od gladi i smrti od monih spoljanjih neprijatelja, dok je
razbijanje Jugoslavije izvreno uz blagoslov tzv. Evropske zajednice ime je postignuta
konvergencija ciljeva komunistike i antikomunistike politike (Tadi, 1992: 143-145).
Formulacija udruenih spoljnih neprijatelja izgleda ponekad ovako: Vatikan,
Turska, Njemaka, Austrija, Amerika, ostatak islamskog svijeta. Tako vjekovima, tako i
danas. Takoe, isti su i uzroci zloina: suluda, patoloka i neizljeiva vjerska mrnja
prema Srbima (Burzanovi, 1996: 54). Ovi sa Zapada su zluradnici, zlobnici i
zloinioci koji komadaju Srbe kao to komadaju i razbijenu, raspetu, iskomadanu
Rusiju., pri emu naroito su licemerni Amerikanci, koje su rodili vekovno licemerni
Englezi koji su ipak suptilniji ali nita manje licemerni i zli. Za rat su najvie krive
Amerika i Evropa, te kukavice, neljudi, bezbonici, tirani, ali takvi su bili i u Bibliji opisani
silnici koji Boga ne znaju. Nas koriste kao zamorce, na nama izvode probe svojih
Tomahawk-a (Jevti, 1996: 7275). Amerika je pijemont novosvetskog Zapada koji kao
posthrianska civilizacija vodi rat protiv ostatka evro-azijske hrianske civilizacije, 187
pa je kraj XX veka obeleen pohodom amerikog Zapada na ceo svet i celu istoriju,
ime se ukida stara hrianska istorija i namee zapadna sudbina kao jedina sudbina.
Tom atlantskom mundijalizmu su se suprotstavili Zapadni Srbi kao vodei protagonisti
evro-azijske politike i hriansko-nacionalnog otpora Novom svetskom poretku, pa je
unitenje srpske drave u Bosni strateki ameriki interes, odnosno taka na kojoj se
Ovo je tip miljenja koji se ne da prepriati: Taj rat za planetarni ameriki mir kao sekularnoeshatoloku utopiju Novog svetskog poretka rukovoen je ekstremnom i genocidnom verskom (antihrianska religija fundamentalistikog amerikanizma), rasnom (anti-nacionalni novi, mundijalistiki
rasizam ili inter/nacizam) i ideolokom (anti-monarhistika totalitarna demokratija otvorenog drutva)
mrnjom naroito prema hrianskim evro-azijskim narodima, njihovim dravnim suverenitetima,
kulturama i tradicijama, mrnjom koja je u sutini mrnja prema Bogooveku Hristu (Arsenijevi,
1996: 220).
187
300
lomi rezultat amerikog obrauna sa Evro-Azijom kao geopolitikim prostorom

hrianske civilizacije i zato su se Srbi nali u centru bitke za evroazijsku istoriju.
Rezultat je raspee Srbstva u zapadnim Srbskim Zemljama od strane istorijski nakazne
vojno-politike alijanse post-hrianskog novokriarskog Zapada i dihadskog Islama, a
sve zato to je srbski pravoslavni narod odbio da se odrekne Hrista, da se prikloni
zapadnom bogu i da mu prinese sebe na rtvu, da se odrekne Krsta asnog i Slobode
Zlatne i da se prikloni satanistikom pentagramu i adskom zapadnom ropstvu. I jo dalje,
u Zapadnim Srbskim Zemljama zbiva se odsudni mistiki sukob suprotnih ideja istorije:
hrianske i anti-hrianske, vodi se mistika bitka hrianskog otpora zapadnom Zlu
koje objavljuje Kraj Istorije, bitka za duhovnu sudbinu hrianske evroazijske civilizacije
(Arsenijevi, 1996: 220224).
Danas su prisutni i autori koji veruju da su Srbi prva velika rtva pomahnitalog
evropskog uma (Zurovac, 1997b: 114), da vjetrovi ponienja dolaze iz onih centara
moi koji su vekovima gajili osvajake ambicije prema ovim prostorima sa ciljem da uz
pomo jugoslovenskih secesionista, razbiju jugoslovensku zajednicu, i to iskljuivo na
tetu srpskog naroda (Zurovac, 1997a: 118), kao i da su se Srbi uverili da se
rimokatoliki i islamski svet u miru stalno, sistematski i planski pripremao za unitavanje
Srba u ratu sa ciljem da doe do kananog unitenja Srba (Bursa, 1997: 454). I
najnovije teze idu u istom pravcu, npr. da je krajnji cilj politike Zapada, eliminisanje Srba
kao iole znaajnijeg politikog, kulturnog i privrednog inioca u jugoistonoj Evropi i
svoenje srpskog dravnog, kulturnog i privrednog prostora na umadiju (Terzi, 2000b:
89).
Svetska zavera protiv Srba je relativno nov proizvod. Kod starih autora bilo je
rasprostranjeno uverenje da se velike sile ili Jevropa maehinski ponaaju prema Srbiji,
ali se retko moe nai da im je cilj njeno unitenje. Ipak, bilo je i toga. Tako je autor
krajem XIX veka tvrdio da je cilj Mleia, esarije i ostale Evrope da Srbe zarobe za
sebe, pa da ih onda po poznatoj izreci grofa Gegera, maem i ognjem istrebe
(Medakovi, 1895: 45).
Pred Drugi svetski rat i u toku njega, zavera se javljala samo u krilu ekstremnih
intelektualaca gde je formulisana na isti nain kao danas. Meu intelektualcima koji su
verovali da je politika dalekovidnost obrazovala Trojni pakt i pristupanje Jugoslavije,
osuivani su svi koji su se tome suprotstavljali i organizovali demonstracije 27. marta
1941, sa uverenjem da ih ine Jevreji i slobodni zidari, britanski i ameriki agenti,
kapitalizam i boljevizam (Gregori, 1942: 127, 143).
INFERIORNOST ZAPADA
Danas rasprostranjena pria o zaveri Zapada i njegovoj tenji da uniti Srbe dobila
je svoje objanjenje u superiornosti koja odavde zrai. Iako bi retko koji srpski
intelektualac bio srpeman da potpie eksplicitnu tezu o inferiornosti Zapada, iz onoga to
301
jesu potpisivali ova teza je esto provejavala. Na primer, tvrdilo se da su Srbi jedan od
najstarijih naroda koji su se, nasuprot antikom svetu, obrazovali i pojavili na tlu varvarske
Evrope (Samardi, 1989: 65), a u euforiji antizapadnjatva negirala se i zapadna nauka,
tvrdnjom da mnogi ueni stranci koji nas poniavaju i pred kojima se poniavamo samo
su savreni mediokriteti za koje radi institutsko roblje, odravajui im u papirima i
mehaniki sakupljenim znanjima onaj red bez kojih njihove glave ne bi mnogo znaile (R.
Samardi, 1990b: 462). U istom superiornom stilu su i zahtevi Zapadu da gleda svoja
posla jer smo Evropa pre Evrope, i civilizacija pre njigove civilizacije. I duhovnost, pre
svega (Jevti, 1996: 76), i zakljuci da politiki primitivizam danas dolazi sa zapada
(Zurovac, 1996: 78), ili da je Srpsko Sarajevo simbol grada oienog kroz oganj i da
predstavlja slom politikog naboja pop-kulture; dokaz nemoi zapada da oruem politike
postvari svoju fikciju (ulibrk, 1996: 128). Ima i miljenja da nae istorijsko iskustvo nije
istorijsko iskustvo zapada, da pravoslavni Sloveni nisu iskusili shemu: robovlasnitvo
feudalizam kapitalizam graansko drutvo, stari srednji novi vek, da su oni
krteni drugaije i sa drugaijim predanjem su uli u istoriju, kao i da kad god su
pokuali da grade na temelju zapadnom kao posledicu su imali posunovraenje i tragian
rasplet (Mladenovi, 1996: 217218). Slinog smisla su i zapisi da je nuno spreiti trend
da nas uhvati zapadnjaka reka da postanemo robovi novca, jer se ovde poseduje
neto to oni teko mogu da postignu, a za kvalitetan duhovni unutranji ivot nije
potrebno mnogo novca potrebno je mnogo duha, potrebno je mnogo smisla za uivanje,
potrebno je mnogo emocionalne topline u dui (Mari, 1997: 193), odnosno, da su Srbi
od velikih sila najee bili izigrani zbog toga to nisu umeli da razlikuju ekonomski
interes protivnika ili saveznika od ljubavi, drugarstva, prijateljstva i mrnje (Gruji, 1997:
72).
Superiornost vlastite kulture nad zapadnom potencirala se i u XIX veku sa
uverenjem da se javni duh Srbski uzdie i nad mnogim civilizovanim duhovima novijih
vremena sveu o ljudskom bratstvu, i da diplomatska Evropa zvanino trgovae sa
crncima, kad junaki duh Srbski osuivae robstvo, na pokrajini Arapskoj, kao i svugde,
a slavljae slobodu i bratstvo za robove kao i za sve druge sinove boije na zemlji
(Jovanovi, 1870: 99). Kod pisaca iz redova crkve ovaj stav je bio posebno izraen, a
polazio je od ekskluzivnosti koja nepomirljivo odvaja srpstvo od Zapada, jer ono to je
srpskom narodu stvorio Sveti Sava pre 700 godina mnogi pa i najkulturniji narodi zapada
jo nisu postigli, a to je borba za nacionalnu crkvu kao osnov organskog nacionalizma.
Dok se na evropskom Zapadu bezuspeno vodila borba za nacionalnu crkvu niko od svih
evropskih naroda nije uspeo u potpunosti u tom poslu onako kao to je uspeo Sveti
Sava, pa su mnogi digli ruke ne samo od crkve nego i od vere hrianske. To je bio
razlog to su se voe evropskih naroda odluile na korak oajnika, na stvaranje
nacionalizma bez vere, na korak oajanja i samo oajanja, jer su se odvajanjem crkve
od drave sinovi Evrope odvojili od naroda. Jedino nemakom voi iz 30-ih godina se
odavalo potovanje to je uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija pa je
doao na ideju svetoga Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvaniji posao,
302
koji prilii jedino svetitelju, geniju i heroju. Prirodan zakljuak je bio da evropski
nacionalizam nije uvren na jakom temelju pa naginje as imperijalizmu as
internacionalizmu (Episkop Nikolaj, 1935: 2329).
U prolosti je bilo i autora koji su verovali da su Balkanci duhovni roditelji svih
prosveenih ljudi i svih Evropljana, koji su ispunjeni predrasudama stvarali lanu nauku
o varvarskom Balkanu i o nesposobnim i manje vrednim Balkancima; da balkansku
trpeljivost ne poznaje Zapadna Evropa, jer Balkan nije imao krvave verske ratove, nije
spaljivao vetice, nije imao inkviziciju, bio je primer verske tolerancije. Netolerancija je,
naprotiv, svojstvo mletake i austrijanske uprave koje su irile predrasude i klevete o
vizantiskoj pokvarenosti, a evropska kultura je ne samo politiki nego i duhovno
razjedinjavala balkanske narode, pa svako ludo trkaranje za Evropom, svako nekritiko
podraavanje Evrope iskljuuje preporod balkanskih naroda i vaskrs balkanskog duha
(Balkan i Balkanci, 1937: 5768, 113, 151156).
ANTIZAPADNJATVO
Generalno antizapadnjatvo danas polazi od teza da se Srbija iznova suoava sa
snanom, samouverenom i arogantnom Evropom (Obrenovi, 1992: 171), odnosno da
na narod mora da se odrekne lakovernosti i ne treba da srlja u Evropu (Tadi, 1999:
254). Antizapadnjatvo nije nova pojava. Naprotiv, u poslednjih sto godina formiran je tip
miljenja koji se u kontinuitetu moe pratiti, a koji je nosio otpor prema Zapadu i prema
svemu to je taj pojam simbolizovao.
I u XIX veku je bilo autora koji su verovali da su srpski zakoni ponajpraviji pa su
svoj odnos prema Evropi posredno pokazivali oslikavajui bilo negativne osobine Srba iz
Austro-Ugarske, bilo onih koji su pretpostavljali evropske institucije srpskim. Tako je
putopisac Milojevi opisujui svog saputnika, Srbina iz Austro-Ugarske koji govori
kieljivim i ponoljivim glasom, pisao o srpskim glupacima, po nekima tako zvanim
Vaingtonima, koji kao da ive meu divljacima nove Polinezije i njenih ostrva a Srbe
gledaju pogledom koji se ini samo prema divljacima koji ljude jedu, konstatujui da
nema ni jednog naroda na svetu tako majmunskog, kao naeg, i koji bi sve tue, bez
ikakva razbora, primao, koji sve hravije i loije prima, a svoje bolje i koristnije naputa,
zaboravlja, rui, kvari (Milojevi, 1871: 10, 45). A bilo je i onih koji su verovali da najvee
zlo preti od proletera ija e borba proizvesti najstraniji potres u svetu, pa su se pitali
ta bi od srpskog naroda bilo kad bi ga, pored ostalih njegovih beda, jo i ovo zlo (u
obliku zapadnom) snalo (umi, 1871: 6).
Ve krajem XIX veka Nikola Pai je definisao svoj antizapadni stav. Tvrdio je da
su zapad i istok dva protivnika, dve suprotnosti, dve kulture i da je nihov sukob
neizbean to je, u krajnjoj instanci, sukob Slavenstva s onom kulturom u kojoj su
Hrvati odrasli, ispod papue i maa zapadnog. Smatrajui da je pogreno vaspitavati
mlade u duhu zapada i da je potrebno pronalaziti u slovenstvu moralne principe koji su
303
razliiti od zapada i koji su iskljuivo slavenski, pisao je o hravtini, o zapadnjatini

hravoj, o masi naroda koja se s odvratnou okrenula od zapada kad ga je blie
upoznala bila, o Srbima koji su uvek bili na strani Istoka, i Hrvatima koji su bili na strani
Zapada, o Rusiji koja e otpoeti borbu sa zapadom kad ujedini i oslobodi slavenska
plemena. Govorio je i o pravoslavlju koje e odrati megdan nad svojim katolikim
protivnicima, o istonoj slovenskoj dravi koja je nastala na temelju optine, i zapadnoj
koja je nastala maen i grubom silom, o Hrvatskoj koja je zaraena tako jako i tako
iroko zapadnim ureenjem i zapadnim duhom, o demokratiji koje nema u Evropi, ni u
vajcarskoj u tako razvijenoj formi kao u Srbiji, i zakljuivalo da su za hrvatsku sudbinu
krive prilike koje su bacile nau brau blie lukavom i nevaljalom zapadu (Pai, [1880ih] 1995: 44, 9096, 105117, 132142).
Stanovnici Evrope su nazivani omraenim, blaziranim evropskim nazadnjacima
(Ivani, 1906: 544), a bilo je i ironije prema motivima zvanine Jevrope kada su u pitanju
neosloboeni narodi u Turskoj: Zvanina Jevropa, koja se tako esto i ponosito hvali
svojim humanou, nije mnogo hitala da nateruje Tursku na ispunjenje njenih obaveza,
sigurno za to to od humanizma njenoga ovde ne bi bio pun dep, kao to ima izgleda da
se humanizmu njenom moe pokazati dobra nagrada u Misiru. Iako je jauknuo od bola
taj paenik makedonski, ipak se nije mnogo trgla Jevropa nego je ak stala sumnjiiti i
ono plemenito srce, kojega se kosnuo jad i nevolja makedonskoga stanovnitva. Ona je
poela nagaati da tu ima tuih prstiju; ona je govorila ak da to neki bes raspinje onu
jadnu raju te kuka i jaue, a ne nesrea i nasilje (Proti, 1912: 2930).
I u novonastaloj Jugoslaviji antizapadni trend je imao svojih zagovornika. Tumailo
se da je prva posledica sudara Istoka i Zapada bio pad srpske drave, da u borbi ova dva
sveta kao po nekom pravilu stadaju Srbi (Mitrinovi, 1926: 3), da je Evropa ozbiljno
moralno bolesna, nema vie ni snage ni volje da se ne regenerira na jednoj etikoj
osnovi, ona propada, da evropska civilizacija zalazi u predveerje svoga propadanja, a
po biolokim zakonima razvitka njeno umiranje nee iznenaditi ni nas, ni nju samu, kao i
da je pokvarenost zapada zahvatila i zdravi moral naega sela (Bosanac, 1927: 24).
Bilo je i uverenja da tek kada i Bugarska ue u Jugoslaviju ispunie se proroanstvo
Balkan balkanskim narodima, pa e on prestati da bude kapija kroz koju Zapad ide na
Istok, u smislu tendencioznog idenja (Petrovi, 1934: 64).
Pred Drugi svetski rat antizapadni stav je imao jo jedan talas u redovima srpskih
intelektualaca, i opet je branjen specifinostima srpskog nacionalizma, budui da
nadnacionalni oveji, evropski stav ne postoji u srpskom narodu iji je ovek podreen
zajednici i stopljen s njom. Balkan je u Evropi najmanje Evropa jer je evropski ovek,
homo europaeus, proizaao iz cezarskog i katolikog Rima, a na tim temeljima je srpski
ovek vrlo malo zidao u svojoj prolosti pa nije ni mentalitetski uao u onu ogromnu
zajednicu zapadnohrianskog sveta. Put srpskog oveka je bio van evropskog okvira,
prema njemu samostojan, a naelo kulturne asimilacije sa Evropom sad se izvrglo,
postalo je kolonijalno naelo: biti kao drugi to su, a to je ve u suprotnosti sa onim prvim
naelom: biti svoj. Rezultat je naputanje hrianstva za volju naprednog liberalizma
304
evropskog, naputanje patrijarhalnih shvatanja za volju uenja pozitivizma ili

materijalizma, naputanje kulta narodne romantine prolosti za volju realizma i
naturalizma u nauci i u umetnosti. Konstatovalo se da je na inteligent pojurio u Evropu
kao u spas, a taj susret Srbije i Evrope bio je ne sukob i raskrsnica, nego slepo
primanje i silaenje s dosadanjeg puta. Ukrtanje s duhovnim uticajima Evrope nije nita
naroito velikog rodilo, samo je veza evropstvujueg dela inteligencije sa narodom
labavila. Predviao se sumrak evropske civilizacije, jer sto godina organizuje gordi
Zapad sile samounitenja (Velmar Jankovi, [1938] 1991: 55, 8284, 130137).
PEPELJUGA I MEZIMCI
Stereotipi o sopstvenom slobodarstvu i junatvu i podanitvu drugih, proizvode
danas, a proizvodili su i u prolosti uverenje o postojanju pastoraka i izabranika Evrope
meu balkanskim narodima. Kontroverznost ovog stava proistie iz konfuznog odreenja
uzroka i posledica. S jedne strane, tvrdi se da su vrline sopstvene nacije i mane suseda
odreivale kome e Evropa biti majka a kome meeha, pa je ona uvek bila slabija
prema inferiornijoj deci, a sa druge, da je upravo Evropa u celini (kao i Austro-Ugarska
pojedinano), bila odgovorna za meusobnu mrnju balkanskih naroda koju je raspirivala
zavaajui brau. U ovoj rasprostranjenoj tezi dolazi do izraaja i ambivalencija prema
majci Rusiji za koju je, kao i za Evropu, Srbija esto bila Pepeljuga.
Kao to se danas tvrdi da nai susedi nisu ni vojno, ni politiki moni faktori koji
mogu sami za sebe presudno uticati na nau sudbinu jer su uvek produena ruka ili u
satelitskoj ulozi neke od velikih ili grupe velikih sila (Terzi, 2000b: 88), nekada se tvrdilo
da su Hrvati samo malj u snanijeg naroda ruci (D. Ruvarac, [1895] 1997: 131); da su
Albanci sredstvo u rukama italijanskih patriota (N. D., 1891: 87); da je Evropa maeha
srpskom narodu a majka okolnim narodima, pa je doputala arnautskim krvopijama da
istrajno gase ivot jednom narodu, na oigled prosveene Evrope, koja zna da se
revoltira kad je re o trenutnim masakrima Jermena u Aziji, a trpi ovu ljudsku klanicu u
srcu Evrope, klanicu koja radi bez prekida (Ivani, 1903: 76); da su Albanci pustonosna
reka koja plavi i izliva se tek kad to zatreba u politike svrhe onome ko njom upravlja,
a to su Turska i Austrija (Jovan Tomi, 1913b: 5), ili da su buzdovan u svaijim rukama
sa ciljem da uznemiruju Srbiju i Grku, da im ometaju miran razvitak (Tomi, 1914: 142).
Srbi su bili pastorad a Jevropa maeha prema nama i ako smo svojim vitetvom i
bezprimjernim otporom odolevali azijatskoj navali, tako kako [nije] ni jedan narod na
istoku a ni na zapadu i ime smo Jevropu zaduili i obvezali, da prema nama i u opte
srpskome pitanju bude sprovedljivija i uviavnija, nego to je to do sada bilo. Evropa se
podseala da je srpski narod prsima svojim bio grudobran Jevrope i svojim velikim
naporima i rtvama osiguravao Jevropi mir, a sebi stvarao nevolju i nemir, dok ona
pomae jedan za dravni ivot, po sve nesposobni narod, ako se narodom moe nazvati
(Oraovac, 1913: 5, 118).
305
Tvrdilo se da je Srbija bila balkanska pepeljuga a Bugarska balkanska maza,

pa dok se svuda pisalo o Bugarskoj, kad je bilo govora o Srbiji, svaki je samo omahnuo
rukom, jer se smatralo da tamo ivi narod, koji nema ivotne snage, i koji je
nesposoban da napreduje (Jaa Tomi, 1913: 19); da je Bugarska bila slepo orue
Rusije, a Rusija je bila Jupiter iz ijeg mozga je izila Minerva Bugarska (Ignjatovi,
[1886] II, 1989: 107108); da je Zapad izabranike meu balkanskim narodima menjao
po potrebi to je imalo vie da zavadi i otruje nego da koristi (orovi, 1937: 122), kao i
da je potpirivao nerede, spletkario, podvajao i zavaao balkanske narode. Njegova je
deviza bila zavadi pa vladaj a jedini motiv uklanjanja bolesnika sa Bosfora bio je u
njegovoj sebinosti. Smatralo se da Balkan svojom primernom verskom i drutvenom
trpeljivou i svojim zaslugama za evropsku prosveenost treba da bude predmet
zajednike panje cele Evrope, jer e tek tada ispuniti svoji istorijsku misiju da bude
catena mundi, lanac ili kopa celog sveta. Balkan je zahvaljujui vanbalkanskim
iniocima postao bure baruta, a da je Evropa troila u prosvetne i humane ciljeve na
Balkanu onaj novac to ga je dala za pravljenje nereda i izazivanje ratova, balkanski
narodi bi davno bili na starom mesto koje su nekad zauzimali u Evropi, a to je prvo
mesto (Balkan i Balkanci, 1937: 1621, 5758).
Drugi o sebi i drugima Srbima
Stereotipi intelektualnih elita balkanskih naroda o sebi i drugima gotovo su

identini. Kao to su srpski intelektualci stvorili jedan tip miljenja o sopstvenom i drugim
narodima, tako su i intelektualci drugih sredina stvarali stereotipe o sopstvenim narodima
koji su bili uvek bolji, humaniji i kulturniji od drugih, a njihova prava na veliku naciju i
veliku dravu vea i neupitnija. Slini, gotovo istovetni mitovi uslovili su da su i drugi
videli svoju naciju kao veliku, zaslunu i slavnu, svoju istoriju kao specijalnu i
neuporedivu, svoj jezik kao najlepi i najsavreniji, svoje ime kao najautentinije, svoj
karakter kao najhrabriji, a svoj nacionalizam kao opravdan i odbramben. Zato je
opsednutost plemenitim poreklom koja je inicirala elju da se dokae starost svog naroda
na evropskom jugoistoku uinila je da su njihove istoriografije esto dovodile do
kulturnog provincijalizma (Eliade, 1998: 121).
Intelektualci susednih sredina stvarali su stereotipe o drugima, ali nas ovde pre
svega zanimaju oni o Srbima. Kao i drugi stereotipi, oni su nastajali na povrnoj osnovi, iz
predubeenja i, naroito, iz svesne potrebe irenja negativnih predrasuda, sa ciljem da se
opravdaju zahtevi sopstvene nacionalne emancipacije i dravne ekspanzije. Zato su od
najveeg interesa sledea pitanja: koliko stereotipi elita jednih nacija o drugima utiu na
stvaranje uvek novih stereotipa; da li se uopte moe utvrditi koji su meu njima uzrok, a
koji nastaju kao posledica, to jest reakcija; da li uopte moe da bude opravdanje za
stereotipe to to i oni o nama misle isto? Odgovori bi mogli da glase da je uzajamno
dejstvo na irenje i umnoavanje nacionalnih stereotipa evidentno, ali da je ono uvek
uslovljeno neposrednim politikim potrebama, odnosno, zahtevima politike manipulacije,
u emu lee razlozi njihove nestalnosti i promenljivosti. Istovremeno, nemogue je utvrditi
ko je prvi poeo da glorifikuje sebe i nipodatava druge, kao to je nemogue utvrditi
sam poetak stvaranja nacije. I, na kraju, opravdanje za veito ponavljanje stereotipa ne
moe biti to to i oni o nama misle isto, ve zbog toga to svi mi, kao ni svi oni, ne
mislimo isto, pa se i samo mi i oni percipira razliito.
Kako stereotipi drugih o sebi i nama nisu ovde osnovni predmet razmatranja,
ve samo ilustracija istovetnosti balkanskih i junoslovenskih etnikih nacionalizama, ni
navoeni primeri iz hrvatske i bugarske publicistike nisu reprezentativni niti su sistematski
sakupljani. Meutim, injenica da su uprkos tome lako pronalaeni svedoi o njihovoj
rasprostranjenosti, u istoj meri u kojoj su prisutni kod srpskih intelektualaca. U ovom
sluaju uglavnom su korieni sekundarni izvori, ali i primarni, uoavani ve po samim
naslovima knjiga.
307
BOSNA JE HRVATSKA
Osnovni predmet spora izmeu srpske i hrvatske politike do stvaranja Jugoslavije,
koji je proizveo animozitete izmeu intelektualaca i prenosio se u stereotipnoj slici i na
ire slojeve, odnosio se na pripadnost Bosne i bosanskog stanovnitva, pre svega
katolika, ali i muslimana. Ovaj spor je proizvodio nedoumice oko same sutine nacije i
njene sadrine, a onda i identiteta Hrvata i Srba. Od nastanka zajednike drave,
sporadini animoziteti prerastali su u politike sukobe oko ureenja unutranjih odnosa.
Traili su se dokazi da je hrvatska istorija bolja i slavnija, da je hrvatski narod kulturniji,
da je njegov jezik savreniji, da su svi stanovnici Hrvatske Hrvati, da su Hrvati zaustavili
Turke i spasili Evropu, pa i da su antropoloki superiorniji narod. Od stvaranja Jugoslavije
moe se pratiti nastanak nacionalnih karakteristika najneposrednije uslovljenih
ponaanjem politikih elita. Meusobni unutranji politiki odnosi oblikovali su uporedo sa
hrvatskim separatizmom srpski hegemonizam. Istovremeno, dogodilo se upravo ono
to s pravom primeuje Predrag Markovi: svako je nastavio da vri transfer varvarskog
stereotipa dalje na Istok, ili jugoistok (Markovi, 2001: 6). Isti mehanizam koji je kod
srpskih intelektualaca primenjivan na Bugare, kod hrvatskih intelektualaca primenjivan je
na Srbe. Tako je osnova Srba (Bugara) bila slovenskapozitivna, a razlog to vie ne
valjaju bili su strani elementi koji su im se nametnuli kao gospodari (Vlasi Srbima,
Bugari Slovenima).
Analizirajui srpske i hrvatske udbenike do 1914. godine, arls Jelavi je doao
do niza slinosti u mitolokoj interpretaciji prolosti srpskog i hrvatskog naroda, s tom
razlikom to su Hrvati sebe videli u kontekstu zapadne civilizacije, a Srbe su percipirali
kao pravoslavne izmatike koji su poprimili otomanska svojstva. I hrvatski autori su
pouavali da su Hrvati veliki borci i astan narod, koji priskae u pomo svojim
prijateljima, da je to odgovoran i odan narod koji mrzi Otomansko, a ponosan je na
Habsburko carstvo. Opisivani su kao vrsti, ustrajni i plemeniti, kao estiti, pravedni i
bogobojazni ljudi, koji nikada nee pogaziti svoju rije, koji su prolijevali svoju krv irom
Europe radi obrane Carstva. Isti je bio i strereotip da su se Turci najvie plaili Hrvata
kao i da su oni odbranili hrianstvo, to Jelavi potkrepljuje navodima iz jedne itanke:
Nikoga se nije plaio Turin toliko, koliko naega Nikole ubia, a pogibijom Zrinskoga
poginu najslavniji junak naroda naega koji je junakom smrtju od nevolje spasio ne
samo nau carevinu, nego i celo krstjanstvo. Na Krbavskom polju je izginuo cvijet
hrvatskoga plemstva, pa su Hrvati zbog svoga doprinosa zasluili slavno ime i bili
najjai tit i bedem kranstva. Navodilo se da suvremena Europa bijae udivljena s
tolikoga junatva, a svjetska povjesnica dobi drugoga Leonidu, pa smru Zrinjskoga
zasvijetli zvijezda danica kranskom svijetu. Bilo je autora koji su tvrdili da su itelji
Hrvatske i Slavonije gotovo sve sami Hrvati (96%), sa dvije treine stanovnika katolika i
jednom etvrtinom pravoslavnih, kao i onih po kojima mnogi Hrvati obreda grkoiztonoga zovu se sami dandanas takoer i Srbi, iako su ipak jedan narod s ostalimi
Hrvati, jer govore jednim jezikom hrvatskim. Bosna je opisivana kao najvea hrvatska
308
zemlja a njeni stanovnici su izuzev neto malo drugih plemena, sami Hrvati. Nadimci
kojima su se stanovnici Bosne meusobno nazivali Muslimani katolike i pravoslavce
Vlasima, to je bio prezriv nadimak za pripadnike druge vjere, hriani muslimane
Turcima ili Bonjacima, pravoslavci Hrvate okcima ili Latinima, a katolici pravoslavce
ijacima ili Kudrovima izazivali su nezadovoljstvo kod pojedinih hrvatskih intelektualaca
koji su sa aljenjem pitali koliko li je to imena za jedan te isti hrvatski narod.
Autori udbenika istorije su, navodi Jelavi, stavili teite na rtve koje su Hrvati
dali u interesu Srba, pa je stvaran utisak da bi srpski narod imao teu istoriju da mu nije
bilo bratske pomoi od Hrvata. I hrvatski autori su se pozivali na dva prava, istorijsko i
etniko, pa je prvo upotrebljavano u potporu tvrdnji da su odreene zemlje prvotno bile
naseljene Hrvatima, a drugo je sluilo podupiranju prvoga. Bosna, Hercegovina i Crna
Gora su u hrvatskim udbenicima utvrjene kao hrvatske zemlje, a tvrdnje da su Hrvati
prvi od slovenskih naroda prihvatili hrianstvo i da su bili jedini narod u katolikom svetu
kojem je odobreno da se slui svojim jezikom u bogosluju utisnule su se u svijest
uenika kao jedinstvene tekovine. Jelavi zakljuuje da osnovna nit koja se provlai kroz
sve udbenike u prikazivanju hrvatske istorije glasi da su tetu hrvatskom narodu naneli
sukobi i nesloga meu samim Hrvatima: Uvijek se inilo da su velmoe, iz sebinih
razloga, pristajali uz tuinsku vlast i potkopavali hrvatsku narodnu mo. Istovetnost
stereotipa vidi se i u tumaenju znaaja vere u nacionalnom identitetu, pa su Hrvatstvo i
katolianstvo postali istoznani pojmovi, a prisutna je bila i glorifikacija sopstvenog
jezika uz nipodatavanje susednih. Tvrdilo se da je Hrvatska imala svoj isti narodni
jezik kad Srbi nisu imali knjievni jezik, odnosno da je na srpskoj strani dugo vladala
mrtva tiina u pogledu knjievnog rada i da tek onda, kada su se poeli u hrvatske
zemlje seliti uzkrsnu iznova i njihova knjievnost (Jelavi, 1992: 24, 118125, 167173,
208231).
U polemici sa Vukom Karadiem zbog teksta Srbi svi i svuda, Bogoslav ulek je
sredinom XIX veka tvrdio da Hrvati svog imena Srbljem nenameu, ali je alio to ne
moe i za Srbe isto kazati. On je govorio da se irilici iako je stara zna kada je nastala,
dok se poetak glagoljice skriva u nedostinoj davnini, identifikovao je pojmove
hrvatski i slovinski, i tvrdio da je jezik knjiga pisanih bosanskom irilicom bio jezik
hrvatski, a ne srpski. Kao argumente je navodio da su tada Srblji pisali njekom smjesom
od crkvenoga, ruskoga i srbskoga najreja, koju su oni serbskim ili serbieskim jezikom
zvali. Verovao je da je i tokavski jezik sve do XIX veka samo kod Hrvatah cvetao, dok
je kod Srba njim samo prosti narod govorio i sauvao ga ista, nepokvarena. Tvrdio je
da su se Crnogorci i sami zvali Hrvati i negirao Vukovu tezu da su se Hrvati posrbili
argumentom da Srbi nikada nisu imali politiku vlast nad Hrvatima, a ni na znanstvenom
polju niesu takoer Srbi Hrvatom prednjaili, ve su Hrvati prvi svoje tokavsko narjeje
u knjitvo uveli. Zastupao je stav da su Srbi i Hrvati jedan narod, jednoga roda i koliena,
da su oba jednako stara i hrabra, slavna i dina, pa im je preporuivao uzajamnu ljubav,
ali i predoavao da se narodno ime moe samo dobrovoljno primiti a nametnuti se neda.
309
Pitao se zato se svaaju i kolju za golo ime i zakljuivao da ih na tako neto moe
samo neprijatelj nagovoriti (u: Karadi, 1896: 444463).
U svojoj Povijesti Hrvata Klai je navodio da su jo stari pisci uoavali da se
Sloveni nerado pokoravaju tuinu, da ljube samosvojnost nadasve i da e svaku nevolju
podnijeti za volju mile i zlatne slobode svoje, dodajui da to vrijedi naroito za Hrvate
ija istorija pokazuje njihovu ilavost i neslomljenu otpornu snagu. Otkad se Hrvat pojavio
na obalama sinjega mora, tijekom dvanaest stoljea i vie prkosi on svemu to ga hoe
da zatre, te je neiscrpljivom ustrajnou obranio i odrao svoje ime, svoju individualnost i
svoj teritorij. Hrvate nije zatrla rimska kultura a nije ni kranska vjera otela narodnoga
biljega, pa su jedini Hrvati od svih slavenskih naroda rimskoga zakona odrali do danas
divnu batinu svetih apostola irila i Metodija. Tvrdio je da Hrvatska nije ni za jedan as
izgubila svoga kontinuiteta, pa su propale i Vizantija i Mletaka republika, a Hrvatska
kraljevina tijekom tih mnogih stoljea ni jedan trenutak nije prestala ivjeti iako su joj
otkidali ud za udom, gazili i krnjili mnoga prava. Isticao je da je osvanuo Osmanlija i pred
Zagrebom ali ga osvojio nije, da je u borbi s Turcima sudelovao sav narod, da je to bio
herojski vijek hrvatskoga naroda, koji je svoje otkinute udove nastojao da oslobodi.
Vek narodnosti je nametnuo hrvatskom narodu borbu u kojoj se oitovala njegova otporna
snaga, pa je malena Hrvatska pokazala itavom svijetu da ivi i da je vrijedna da ivi,
da nije propala, nego je naprotiv iz borbe izala jaa i vea jer joj je kao zrela jabuka
pala u krilo Krajina, te se sjedini s materom zemljom. U hrvatske zemlje je ubrajao Crnu
Goru, Dalmaciju, zapadnu Bosnu, Hercegovinu, Hrvatsku, Slavoniju, istonu Kranjsku i
istonu Istru (Klai, 188 [1900-ih] 1972: 1115, 27). Pripisivan mu je i navod da ni jedno
ime slavensko nije tako razireno, kao upravo ime Hrvat i pitanje nije li moda ime Hrvat
bilo nekad genetiko ime u Slavena, a esi, Srbi itd, da je species (u: Gavrani, 1895:
36).
Anonimni autor knjige Hrvatska Bosna s poetka XX veka jasno je podvlaio
razliku izmeu Hrvata i Srba. Pisao je da granica koja deli Zapad od Istoka koja je dijelila
prehistorijska plemena Balkana, dijeli ih ma bila istokrvna i danas. Ona je bila
razmea istonog i zapadnog rimskog carstva, istone i zapadne crkve, bizantinstva i
evropske prosvjete, islama i krsta, plavokosih Slovjena i crnomanjastih Vlaha, kulturno
aktivne i pasivne pasmine, Hrvata i Srba, napretka i stagnacije, ivota i smrti. O
hrvatstvu u Bosni pisao je da bilo ono Krstove ili islamske vjere, predstavlja onaj
elemenat, koji je zvan, da zajazi onaj jaz, to postoji izmeu Evrope i Balkana. Taj
oseaj, po autoru, u svakome od nas tinja i postavlja zadatak zbliiti prije svega Bosnu
Hrvatskoj jer put kud god iz Bosne krene vodi samo preko Hrvatske. Predviao je da
e time hrvatstvo iznova uskrisiti, jer: tvra veza no elina je veza krvi, ali i da e doi u
sukob sa onima koji nas Hrvate zovu braom, da nam u bratskom zagrljaju otmu
historika naa prava i nau narodnost, ne bi li je s arom prodali na Terazijama.
Hrvatska i Bosna su ve u doba geoloke formacije bile jedna nerazdijeljena cjelina, i
188
Klai Vjekoslav (18481929), istoriar.
310
fauna i flora Bosne pokazuje da ona pripada Hrvatskoj jer njena je fauna skroz srednjoevropska, pa ako geoloke i klimatske prilike tako oevidno obiljeuju razlinost faune i
flore, zar ima umnog ovjeka, koji ne bi znao, da one uvjetuju i razvitak ljudstva, da su
one uzrokom, te se ono vremenom cijepa u razne narodne individualnosti, a narodna
individualnost na naoj grudi zemlje jest i ima ostati hrvatska. Sve vreme nazivajui Srbe
u Srbiji oni tamo, autor je navodio da je njima jedini cilj da od te jedinstvenosti odgrizu
dobrani komad nau ponosnu Bosnu ali, nama na utjehu, to bi im moglo poi za
rukom tek onda, kad bi slijepa krtica, koja, kao i oni, po tmini ruje, prokopala jaz kroz onu
silnu kraku plou, na kojoj se podigla Bosna, kad bi mravi rastoili onaj eruptivni sklop
sa Drinom, koji nas od njih odvaja. Priznajui da su evropski narodi produkt smese
etnikih elemenata, tvrdio je da antropologija ipak moe da kap etnike krvi ustanovi i u
zamrenoj smjesi sa drugim elementima pa je navodio sledei primer: uzmite Vlaha, bio
on iz Rumunije, umadije ili iz Banata, iz Like ili Srijema, iz Bosne ili Hercegovine, obucite
ga makar u odijelo aha perzijskoga, i opet e svako iole bistro dijete, im ga uleda rei:
eto Vlaha. Zato se zalagao za egsaktno prouavanje fizikih svojstava Hrvata, kojima je
Bosna pradomovina i onih Srba, koji kao miljenici onih tamo, u zadnje vrijeme svojataju
Bosnu. Navodio je egzaktne pokazatelje189 razlikovanja i pitao se zar se spram ovdje
izloenih podataka moe i dalje tvrditi: da su Srbi duevno razvijeniji i da im po suptilnoj
organizaciji mogjana pripada intelektualno prvenstvo, uz zakljuak da katolici i
muslimani nose u antropolokom vidu sva obiljeja istovjetnog etnikog elementa, dok
pravoslavni ivalj predstavlja crnomanjasti, preteno tamni, fiziko slabije razvijeni tipus.
Ovaj autor je isticao da se veliki procenat pravoslavne inteligencije rekrutira od
crnomanjastih potomaka Vlaha koji su zadobili prvenstvo meu pravoslavnim Srbima
isto slovjenske krvi! Vlasi su tamo voe Srbi raja; Vlasi su tamo gazde Srbi sluge;
Vlasi su bogati Srbi siromasi, od Vlaha se rekrutira dobar dio inteligencije, od Srba
seljatvo i radnitvo. Zakljuio je, eto, to je ona tamna krv, koja je protekla ilama
pravoslavnog naroda u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj; navodio je da svi narodi imaju svojih
velikih istoriara, jedino ih nema srpski narod, a nema ga, jer se moderni ovjek ne e
dati na to, da do sitnice u svijetlu historike istine prikazuje neovjenosti, to se kod onih
tamo kao crvena nit provlae kroz sredovjenu, pa recimo slobodno i kroz noviju povjest.
Tu otimlje sin roenom ocu prijesto; tu brat ubija brata, sin proganja oca; nalazio je
opravdanje da ta zlodjela nijesu izlijev due slovjenskih Srba, nego su poljedica onoga
bizantinstva, to ga meu Srbe uvukoe Vlasi, odnosno, da nije to slavenska krv
pravih Srba koja tako radi; odricao je da su Hrvati i Srbi braa to je fantastina fikcija
U Bosni ima: plavookih katolika 25,7%, muslimana 17,5%, pravoslavnih samo 6,3%. Sivookih
katolika 25,7%, muslimana 42%, pravoslavnih 29%. Crnookih katolika 48%, muslimana 38,6%, a
pravoslavnih 64,5%. U pravoslavnih ima tek 6,3% onih isto slovjenskih ko nebo plavih oiju, a 64,5%
gotovo dva puta toliko kao u muslimana, imadu crne oi. I dalje, da ima tjesnogrudih ljudi (sa 800899
mm obima) katolika 37%, muslimana 24,6% a pravoslavnih gotovo dva puta toliko 43,7%; irokogrudih
ljudi (sa obimom veim od 1.000 mm) katolika 2,9%, muslimana 3,6, a pravoslavnih ma ni cigli postotak
(Hrvatska Bosna, 1907: 1314).
189
311
slavosrpskih slijepaca. Dokazivao je prednost hrvatskog jezika tvrdnjom da su svi

slovenski narodi bez izuzetka ijekavci, dok u onih tamo nema tome ni traga: oni su isti
ekavci, oni se svojom monotonom oduljenom ekavtinom otimlju duhu slovjenskih jezika,
oni odiu u tome vidu tuintinom prem su im rijei slovjenske, i zakljuio da idui ovim
putem naili bi smo na tisue momenata, koji nas od njih dijele, a ni na jedan, koji bi nas
spajao. Tvrdio je, takoe, da politiki narod u Bosni moe biti samo hrvatski; o drugome
tu ne moe biti govora jer u Bosni ima po vjeri 224.142 katolika, 548.632 muslimana,
dakle 882.774 Hrvata. Prema ovom autoru agitacijom je u Bosnu ulo srpsko ime kao
nov narodni naziv: velim naroito da je taj naziv nov, jer se jo posve dobro sjeam, kako
sam jednoga estitog pravoslavnog seljaka u istonoj Bosni pred dvadeset i vie godina
teko uvrijedio, kad sam ga pitao nije li i on Srbin. On mi ree, da je Bonjak, a Srbijanci
da su palikue. Kao i kod srpskih intelektualaca, Muslimani su se svojatali, pa se
smatralo da i muslimanska braa treba da se odvano pridrue ostalom hrvatstvu, jer
su mu tek jedna grana, jer su s njime istoga podrijetla i iste krvi. I, takoe slino,
zakljuivalo se da ni jedna naa rije nije naperena protiv one nae pravoslavne brae, u
ijim ilama kao i u naim struji ista slovjenska krv, i mi nemamo nita protiv toga, to se
u znaku svoje vjeroispovijesti slue imenom Srbi (Hrvatska Bosna, 1907: 415, 2031,
4756).
U istom duhu bila je napisana i optunica na veleizdajnikom procesu u Zagrebu,
koja je sadravala tvrdnju da narod grko-istone vjere u Hrvatskoj i Slavoniji nije
srpskog porekla, ve je u dobrom dijelu autohtoni hrvatski ivalj od pamtivijeka, dobar
deo se uselio iz Bosne u kojoj je barem od vajkada naistiji hrvatski elemenat bez srpske
natrune, kao i da nije dolazio pod imenom srpskim ve pod imenom Vlasi (u: Gruji,
1909: 7).
Na ovakav nain, po pravilu, pisalo se pred ratove. Pred Drugi svetski rat, Rudolf
Biani je tvrdio da se Muslimani u najveem broju izjanjavaju kao Hrvati, a samo mali
deo kao Srbi, dok jedan dio je nacionalno je neizraen, ali e se konano prikloniti
Hrvatima, jer je ta grupa vie sklona Hrvatima nego li Srbima, prema kojima postoji jako
naglaen antagonizam. itavu knjigu temeljio je na tvrdnji da je preanima u Jugoslaviji
ukinuta i ona samostalnost koju su imali pod Austro-ugarskom, a sav narodni novac dan
u ruke centralnoj vladi u Beogradu, kojom gospodare Srbijanci. Biani je navodio da je u
Srbiji vladala sledea logika: Hrvati i Srbi jedan su narod. Prema tome je svejedno, da li
e biti ministar Hrvat ili Srbin. Dakle, kada je svejedno, neka bude Srbijanac. Tvrdio je da
je bogatstvo novih krajeva, za koje nisu srbijanski inovnici imali razumijevanja, a jo
manje ljubavi i osjeaja odgovornosti, dalo prilike za naglo bogaenje, a svi problemi
nove drave bili su u krutom beogradskom hegemonistikom centralizmu dravne
administracije ije su najee potapalice bile: zdravo drue, brate Srbine potpii
ovo, gurni ono, krsne mi slave, na je ovek, Kajmakalanac, uiki zet, zato smo
se borili, ta hoe stvarno ti Hrvati, nismo li ih oslobodili. Zakljuio je da nita nije
poteeno od ovih tetoina, da su nebrojane forme kako se moe na ulici, po
kabinetima i klubovima, pri klekovai, na slavi i pri pomenu da utie na centralizam i
312
tvrdio da je do toga doveo sistem koji je svu vlast poloio u ruke jednog patrijarhalnog,
malograanskog, familijarnog ambijenta u kojem se vlada uz pomo neznanja,
ovenstva, narodne i verske nesnoljivosti. Navodio je da kada se ne mogu osporiti
strane pojave korupcije, onda se ciniki kae, da je korupcija uneena u Beograd iz
preka, dok cio svijet zna od kuda je doao baki, pa je i historiki i znanstveno
utvreno, kako je postala i kako je sastavljena glasovita arija ili graansko drutvo
Beograda. I Biani je navodio da Hrvati imaju slavnu vojniku prolost i visoku vojniku
tradiciju iji je narodni individualitet bio potivan i u austro-ugarskoj vojsci, da su Hrvati
u jugoslovenskoj vojsci izloeni malariji i drugim tropskim bolestima, koje su u Hrvatsku
doneli iz malarinih srbijanskh garnizona. Pisao je da se imperijalistiki mentalitet
oituje u naglom bogaenju nove srbijanske buroazije, u dravotvorno-kolonijalnom
postupku prema drugim narodima Jugoslavije, u grandomaniji arivistikih imperijalista
(prvo na Balkanu, najvee na Balkanu itd.), da je u dravnoj upravi zaveden odvratni
sistem denuncijacija i nepovjerenja prema Hrvatima, koji ponizuju ljudsko i narodno
dostojanstvo, a "kada se sve to kae, onda vladajui Srbijanci udare u viku: drava je u
opasnosti, Hrvati su separatisti, jer ne e jedinstvo blagajne s nama (Biani, 1938: 3,
2538, 6785, 121124, 212222).
Sve teze prisutne u jednom krilu srpskih intelektualaca o organskoj naciji, njenom
duhu i geniju, o vekovnoj starosti i o karakteru, pred Drugi svetski rat postojale su i u
jednom krilu hrvatske intelektualne elite. Hrvatski Velmar Jankovi bio je Ivan Sisari.
Polazei od odbrane nacionalizma i pokuaja da skalpelomperom dokae opravdanost
hrvatskog nacionalizma i neprirodnost, nezdravost i tetnost jugoslovenskog
nacionalizma ne samo za Hrvate ve i za Srbe, Sisari je primenio sav konglomerat tada
rasprostranjenih stereotipa. Stereotip o identinosti naroda i pojedinca prepoznavao se u
njegovim tezama da je ovjek kao i narod, stvoren od Boga, da je duan ginuti u
samoobrani, da je narod pojedinac, koji vjeno ivi, da to nije obian skup pojedinaca
ve da ima sklonost da misli poput ovjeka svojom glavom, pa je ono to narod misli,
za im ezne i o em vjekovima sanja nazivao hrvatskim mitom. Uz ovaj, iao je i
stereotip o dui i buu koje nacije poseduju, prisutan u tezama da u svakom narodu
postoji nutarnji kompas, to jest dua, genije naroda, da su narodi veni a drave
promenljive jer je narode Bog stvorio, dok su drave ljudi uredili, pa narodi nestaju samo
onda kada se odreknu svoje samobitnosti. Smatrao je da na apstraktnome se ne moe
nikad izgraditi puni pravi ovjek, pominjao je hrvatski narodni organizam, hrvatski
narodni genij, narodnu, neumrlu, neizupljivu i neiskorijenjivu hrvatsku duu. Pitao se
quo vadis Croatia i izneo jo niz tvrdnji: da je svaki narod kao pojedinac, tijelesno i
duhovno vjekovno naslijedstvo; da narodni duh nije metafora, narod ima dapae i
vlastitu samosvijest; da pokoljenja izumiru, ali duh naroda ostaje; narod je iva svijest,
ivi organizam i ideja; narodni duh je zbir instinkata; pojam naa kua, na rod jest
lanac bezbrojnih pokoljenja, iju krv svaki lan obitelji u sebi nosi. Smatrao je da svaki
narod ima svoju zvezdu koju sledi, svoju ovjeansku misiju, koju treba da izvri, svoj
poziv i zadau, zbog koje je kao i svaki pojedinac na svijet doao, da ju ispuni; to je
313
najvei i najboanskiji zakon i zavjet, koji vee i obvezuje pojedince i narode, da je

hrvatstvo povijest, a povijest je kontinuitet.
Stereotip o autentinosti javljao se u vidu tvrdnje da je principima iz 1789. kao i
katolikoj veri hrvatski narod dao vlastiti svoj hrvatski individualni peat koji se moe
skovati samo na ognjitu svetitu hrvatskog seljakog doma kao jedinstvenog trojstva,
proistiueg iz hrvatske seljake autoktone kulture. Pominjao je hrvatsku narodnu
individualnost koja postoji dobrih par tisua godina i ako o tome povijest nita ne javlja;
autoktonu vatru hrvatskoga ognjita; najdublje brazde na hrvatskoj narodnoj njivi;
seljaka koji nigde kao u Hrvatskoj nije stvaraoc vlastite autoktone kulture. Na
autentinost i autohtonost nadovezivale su se, i u ovom sluaju, starina i slava u prolosti,
a sadrane su u tezama da se pred tisuu i vie godina razvila hrvatska drava do
ogromnih, neke vrsti velevlasnih dimenzija, te se nije uditi kad Grabovac u Cvitu malko i
pretjeruje, a moda i istinito utvruje: Da su Arvati skladni bili/ svim bi svitom ti vladali.
Hrvati su osnovali puno vijekova prije od mnogih drugih europskih naroda svoju
samostalnu dravu, dok se za neke ter neke balkanske i druge narode povijesno nije ni
znalo, pa je pomisao i pamenje na to sjajno doba hrvatske povijesti, prvorazredna iva
sila i jamstvo hrvatske budunosti; to je zlatno doba hrvatskog naroda, koji je vekovima
odolevao Turcima visoko uzdiui i u robstvu zublju svog narodnog poslanstva, koja je
svijetlila svim Junim Slavenima i k slobodi ih mamila.
Gradio je i hrvatsku karakterologiju tvrdei da duhovnu fizionomiju hrvatskog
naroda obiljeuje: ovjenost, idealizam, vjernost, plemenitost i moroljubivost i
mirotvornost, i to je najvanije udorednost, pa Hrvat biti, znai svoje starodrevno ime
Hruat (slava, pobjeda) oivotvoriti. Hrvat je hrva, borac, patnik, ali i pobjednik i onda,
kad je prividno i pobijeen, jer ga borba oeliuje i ini sve to otporinijim i nesvladivijim
Hrvatom, zbog ega e u borbi ustrajati i odrati se, kako to njegovom slavnom i dinom
imenu i dolikuje, tim vie, to mu bez borbe do pobjede nema spasa. Pisao je i da Hrvat
biti, znai puni, pravi ovjek biti, pa je Hrvat vjeni puntar, arkar, borac, hrva-Hrvat,
on je proet nadmonou svojih moralnih i duhovnih osobina, nesavladiv je u borbi, jer
se ne bori samo za pobjedu i slobodu, ve za istinu, koja ivi u njemu. Hrvatski narod je
gospodujui narod a njegove ideje su ovjeanska ideja, pacifistika, mirotvorna i
socijalna ideja; on je uvek branio pravednost pa je ve Tomislav skoio u pomo
Srbima, Hrvati su poznati kao najvei junaci, to je miroljubiv narod i to golubinje udi,
hrvatski seljak je pun romantike i epskog herojstva. Uz karakterologiju, gradio je i sliku
fizikog, tj. rasnog tipa Hrvata, pa je dalmatinska grana predstavljala visoki, kotunjavi,
ilirsko-dalmatinsko-hrvatski tip, koji, i ako preteno pripada dinarskoj rasi, kao i crveni
Hrvat, razlikuje se od njega znatno izvjesnim duhovnim sposobnostima, nastalim
mediteranskim uplivom. Panonski Hrvat je jake tijeleske konstrukcije, opun, prsat,
pleat, veinom irokoglav, te ve na prvi pogled pravi utisak vrsta i usta ovjeka; on je
krepak, izdrljiv, otporan, neoboriv; Hrvati jedini od svih Slavena dolaze u krvno rodstvo
i time u duevni, a djelomino i tijelesni sklop zapadnih naroda, pa je njihova
314
etnobioloka struktura postala zasebna, drugim junim Slavenima znatno, a moda i

bitno razliita.
Navodio je svoje dokaze o hrvatskom porijetlu Marka Kraljevia i Miloa Obilia,
pa su Milo Obili i mnogi drugi hrvatski plemii pohrlili u boj na Kosovu gde je poginulo
hiljade hrvatskih dobrovoljaca, a kao i sve velike ideje na Slovenskom Jugu i mit Marka
Kraljevia rodio se i nikao je u dui gospodujueg hrvatskog naroda, vjerojatno puno
vjekova prije od historiko-legendarnog Marka Kraljevia kod Srba, pa kasnije kod Bugara
i Rumunja. Razlika izmeu Srba i Hrvata po Sisariu, bila je nepremostiva, pa je
podraavajui Velmar Jankovia utvrivao razlike izmeu vidika s Gria i s
Kalemegdana kao proizvod velike promene koja je nastala u srpskoj narodnoj duevnoj
strukturi tokom zadnjih pet sto godina. Dok je Hrvat zdravim latinsko-germanskim
primjesama kao svi zapadni narodi etnobioloki ojaao, dotle je kod Srba uplivom
petstogodinjeg turskog ropstva nastala promena koja je za hrvatsku griku seljaku
ivotnu orijentaciju nadasve strana i odbojna.
I svi ostali, prividno srpski autostereotipi, ovde su bili zastupljeni. Navoeni su
nepobitni povijesno-etnografski dokazi da su bosansko-hercegovaki muslimani
najia hrvatska krv iako su prelazei nekad na muhamedanstvo, i sada na
jugoslovenstvo, pokuali izvesti harakiri na svom vlastitom hrvatskom narodnom
organizmu. Tvrdilo se da svaki narod ima onakove idove, kakove zasluuje (to se u
srpskoj autostereotipnoj slici odnosilo na Turke), da tko ima more, ima svijet, i tko je
blie moru, blie je Bogu, kao i da hrvatska dravna misao nikad ne prelazi hrvatske
etnografske granice... Jedina stvarna razlika u ovoj stereotipnoj slici bila je u tvrdnji da je
Zapad Hrvatima neizmjerno koristio (Sisari, 1938: 1245, 5760, 81116, 123152,
166185, 197215, 232249, 259, 276).
A pred ratove devedesetih godina Ante Ciliga je navodio kao razloge svog
razoarenja u Srbe u prolosti to to su se nametali kao rukovodioci i gledali Hrvate kao
jedan inferiorni element, oekujui da je mlai brat onaj koji slua. Pominjao je i majora
srpske vojske koji mu je nekada rekao da su Hrvati bili austrijski robovi, da su ih Srbi
oslobodili jer je bio uveren da Hrvate Srbija treba politiki odgojiti i formirati njihovu
politiku svijest. Tvrdio je da su Srbi hteli srbizirati Hrvate i da su pokazivali
nesposobnosti priznati Hrvate kao samostalnu jedinicu, smatrajui ih aneminom i
amorfnom masom, a to su inili dobronamjerno kao da diu svoju zaostalu brau.
Analizirajui Titovu politiku govorio je da je u njemu probudila ambicija njegova oca
(Hrvata) pa je uao u sukob sa Rusima, a da je u njemu prevladao Slovenac ili Crnogorac
nikada ne bi uao u konflikt, jer Slovenci nemaju snage da uu u otvoreni konflikt, a
Srbijanci i Crnogorci, iako imaju, openito, hrabrosti, nikada nemaju prema Rusima. Jer
pred Moskvom, njima ruke i noge klecaju (u: Dujmovi, 1991: 79, 6566).
315
MAKEDONCI SU BUGARI
Odnos bugarskih autora prema sebi i drugima, to jest Srbima, i u ovom sasvim
povrnom pregledu pokazuje istovetnost u stereotipima. I po bugarskim rodoljubivim
autorima Bugari su starosedeoci Balkana, Albanci i Srbi su poreklom Bugari, Maedonski
su carevi Filip i Aleksandar Bugari, Bugari su prvo slovensko pleme u Evropi, oni su
oevi ostalih Slovena, koje su bugarski apostoli irilo i Metodije pokrstili, irei
hrianstvo na bugarsko-slovenskom jeziku u zapadnoj Evropi (u: Ivani, 1906: 67).
Tvrdili su da je srpsko pleme ostalo verno sanjarijama, da od Srba ne moe da postane
trezven narod (Narodni prava, Sofija, 1897, u: Ivani, 1908: 599), da e ih njihov razvrat
dovesti do drugog slivnikog poraza, a u ljutnji na srpske navode da se Bugari nisu sami
oslobodili, govorilo se da su se bugarski junaci kod utvrenja Beograda, unisa,
Zajeara itd. borili kao lavovi, a Srbi su begali kao zeevi. Pretilo se: imamo da kaemo
Srbima, da nee biti daleko dan, kada e, pritisnuti s jedne strane od Hrvata, a s druge
strane od Bugara, nai mesto samo u faktiki srpskoj umadiji. Ovo ne smeju da
zaborave Srbi, jer Bugari u Pirotu, Zajearu, Vranju, Leskovcu i Niu na mogu postati
Srbi. Tamo se prostirala slava naih velikih i slavnih careva Simeona, Samuila, Ivana
imana i drugih, a srpsko ime i drava postala je samo iz njihove milosti (Vreme, Sofija,
1898, u: Ivani, 1908: 600).
Kao to je Bosna bila okosnica srpsko-hrvatskih odnosa i sukoba, Makedonija je
to predstavljala u odnosima Srba i Bugara. U izjavi Bugarske akademije nauka iz 1913.
stajalo je da se sa rezultatima nauke o etnografskom karakteru zapadne Makedonije
potpuno slae i duboko razvijena nacionalna svest tamonjega stanovnitva; a ta je svest
potpuno i iskljuivo bugarska. Uz tvrdnju da je brai Srbima palo u deo da uu u
bugarske zemlje, u zapadnu Makedoniju isticalo se da su od poetka srpske okupacije
tamo vrena sistematska i strahovita potitavanja: bugarske narodnosti, bugarskog
imena, crkve i kole, a sva ta nasilja vrila su se da bi se ubio duh u Bugara, da ne
smeju pokazivati vie svoju narodnu svest, ve da se primoraju da se nazovu Srbima
(30. 03. 1913, u: Beli, 1913: 106107). U polemici sa srpskim autorima oko Makedonije
Rizov je tvrdio da je bugarska nacionalnost makedonskih Slovena ve pre toliko stolea
dokazana i priznata, da je istorijski fakt da su irilicu izumeli makedonsko-bugarski
apostoli iril i Metodije, iju uspomenu kao svetaca i civilizatora slavi samo bugarski
narod. Oni su takoer preveli u hrianstvo Bugare i mnoge druge Slovene. Svi njihovi
sledbenici, koji su stvorili u IX i X veku staro-bugarsku literuturu, bili su Bugari.
Objanjavajui zato su Srbi bili najgori neprijatelji makedonske autonomije, tvrdio je da
su bili uvereni, da bi Bugari, imajui veliku veinu u zemlji, pretvorili samostalnu
Makedoniju u provinciju bugarskog obeleja, i pitao se ne dokazuje li i ova injenica na
jasan nain da su Makedonski Sloveni Bugari. Tvrdio je da su se Srbi pojavili u
Makedoniji posle rata 1885. i da su njima pripali oni Bugari koji su spadali meu
najsumnjivije elemente, jer su oni primali od srpskih konzulata u Skoplju, Bitolju i Solunu
mesene plate, da se izjasne kao Srbi, a turska vlast koja se bojala makedonskih
316
Bugara i htela ih oslabiti, pruila je ovim Srbima potpunu zatitu. Rizov je navodio da je
posle verolomstva Srbije iz 1913. godine u nameri da Bugarsku opljakaju postao
nemogu svaki politiki razgovor izmeu ova dva naroda, odnosno, da Bugarska ne moe
pregovarati sa Srbijom i odrei se svog nacionalnog ujedinjenja. Nasuprot Srbiji,
Bugarska je nesposobna da bude verolomna, ali je sposobna da ne poputa ni pred
neprijateljima, niti pred prijateljima koji je savetuju, da otkida parad od svoga
nacionalnog tela i da ih daje Srbima, Rumunima i Grcima. Tvrdio je da je svaki Bugarin
uveren da mora konano i neopozivo ostvariti svoje nacionalno ujedinjenje, sve kad bi
bila opasnost, da pri tome propadne, ali Bugarska ne tei niti za kakvom supremacijom
niti za tuim teritorijama. Zakljuio je: Ja sam Makedonac, i mi Makedonci volimo svoju
roenu zemlju sa estokom i nervoznom ljubavi siroati, koja su dugo ivela u bedi i sa
svojom nesretnom majkom jela suzama nakvaeni hleb. Mi smo skoro celoga ivota
stajali u dubokoj tuzi pred okrvavljenom i iznakaenom slikom nae drage muenice, i s
toga, na njezin pokli za pomo, letimo i branimo je sa svima silama (Rizov, 190 1918: 11
16, 3132).
U bugarskoj publicistici Srbi su oslikavani kao narod ija su religiozna oseanja
prividna, neiskrena i povrna jer se istovremeno kunu u Boga, Bogorodicu i sve svece u
kalendaru i najcininije ih psuju. Navodilo se da u srpskim kolama pri molitvi uenici
moraju da ponavljaju reenicu ja sam pravi Srbin, ja sam pravi Srbin, ja sam pravi Srbin,
da religija kod Srba ima politiki i ovinistiki smisao, da im je religioznost krajnje
ovinistikog izgleda, pa se u religioznim pesmama sreu i sledee misli: nebo prave,
srpske boje/ u njemu sedi Srbin Bog/ oko njega aneli Srbi. Tvrdilo se da se slino
samobogotvorenje ne sree ni kod jednog evropskog naroda, pa je srpski narod bez
znanja i religije bio za oplakivanje, da nije podseao ni na jedan kulturan evropski ve
na neki afriki narod. Zato se smatralo da su udne i smene pretenzije srpskih
ovinista koji bez stida govore da je srpski narod jedan od najkulturnijih naroda ne samo
na Balkanu ve u celoj Evropi, da je srpski narod izabran od Boga narod, da mu je misija
da civilizuje Balkan, da donese kulturu, mir i progres balkanskim narodima, i na kraju da
je srpski narod prvoborac jedne rase, koja moe da ima zasluge za celo oveanstvo.
Autor Tabakov se, naprotiv, pitao kako moe jedan slep za nauku i gluv za religiju narod,
lien literature, bez muzike i umetnosti, da d kulturu susednim narodima, i odgovarao da
je i u Srbiji bilo prosveenih ljudi, ali su ih spreavali psiholoki motivi koji su proisticali iz
injenice da su srpske voe bili krajnje neobrazovani ljudi pa su i narod drali daleko od
prosvete, a autoritet gradili na bogatstvu ili na fizikoj sili.
Zanimljivo je da je uverenje o socijalnoj jednakosti u srpskom narodu i ideji
jedinstva kao aristokratskoj vertikali, koje je bilo najrasprostranjenije u delu srpske
intelektualne elite, u bugarskoj publicistici prikazivano kao bugarska specifinost i
ekskluzivizam koga nema u srpskom drutvu. Tako je isti autor tvrdio da je srpski seljak
istinski politiki rob koji ne primeuje svoje politiko ropstvo, pa je nie od rimskog
190
Rizov Dimitrije (18661918), bugarski poslanik u Berlinu, dravnik i politiar.
317
plebejca jer u srpskom drutvu potpuno odsustvuje ideja politike i graanske jednakosti,
koja je kod Bugara osnova njihovih politikih i drutvenih pogleda. Tvrdio je da kod Srba
dominira ideja o nepostojanju jednakosti, i da srpski intelektualac shvata drutvene
odnose posredstvom ideje intelektualnog politikog feudalizma. Sasvim je suprotna
koncepcija kod Bugara, koja podrazumeva intelektualni politiki individualizam i
egalitarizam, pa ideja jednakosti dominira nad svim drugim politikim idejama, ak i nad
idejama o slobodi i dravi. Dok je Srbin spreman da potini svoje ja dravi, Bugarin se
uvek trudi da postavi sebe iznad drave; dok Bugarin ne priznaje autoritete i ne voli one
koji se izdiu visoko iznad opte jednakosti, dotle Srbin priznaje autoritete i priklanja im
se. I ovaj autor je, kao Velmar Jankovi kod Srba, stavljao rei u usta zamiljenom
idealnom Srbinu i Bugarinu. On je gazda on zna, kae idealni Srbin. On je gazda, ali i
ja sam gazda. On zna ali i ja znam, kae idealni Bugarin. Zakljuio je tvrdnjom o
razliitim karakteristinim psihikim injenicama kod Bugarina i Srbina, pa prvome
saznanje da je ovek dominira nad onim da je Bugarin, a kod drugog je obrnuto, pre
svega je saznanje da je Srbin, a posle da je ovek.
Kako su sve ove vulgarne karakterologije nastajale u senci sasvim konkretnih
politikih zbivanja, i navedena knjiga pisana je sa ciljem da odbaci ideju Balkanske
federacije jer, po uverenju autora, srpska inteligencija shvata federaciju na Balkanu pod
uslovom da se ujedine svi Sloveni, pa svi da postanu Srbi. Pripisivao je i obinom
narodu pesmu koja glasi da ne mogu istovremeno blistati na Balkanu i kruna Simeona i
skiptar cara Duana, i zakljuio da bi nacionalno samoopredeljenje Bugara u Balkanskoj
federaciji bilo problematino zbog ovinizma Srba i Grka. Praviti politiki savez i
federaciju sa ovekom kod koga je umrla ideja jednakosti, a onda i ideja tolerantnosti,
znai praviti trgovako udruenje sa lopovom, sa prestupnikom po prirodi. A kakva je
toleracija u Srba i Grka je jasno, posebno za prve, iz injenice da Srbi i Grci ne trpe kod
sebe nikakve katolike ili protestantske misije. Navodio je primer hode u Kumanovu koji
je silom teran da sa minareta izvikuje iveo kralj Petar i zakljuivao, sasvim u skladu sa
optebalkanskom tezom o turskoj toleranciji, da Srbi i Grci u svojoj netolerantnosti
daleko nadmauju Turina (Tabakov, 1919: 1726, 3037).
I po Miletiu, bez Makedonije bugarski nacionalni napredak ne bi bio osiguran,
zato to makedonski Bugari sa svojim jako razvijenim narodnim oseanjem predstavljaju
odbrambenu mo za bugarski narod. Tvrdio je da stanovnitvo Makedonije prema
najpouzdanijim statistikama iz 1912 iznosi oko 2.260.000 dua, od ega je 55%
bugarsko, 20% tursko, 10% grko, 10% albansko i 5% raznorodno (vlako, jevrejsko,
cigarsko i dr). Makedonska nareja su se izjednaila sa drugim bugarskim narejima sa
kojima obrazuju jednu celinu novobugarski jezik, a to jedinstvo se moe objasniti
jednakom optom osnovom i istim jezikom staroslovenskim slovenobugarskih plemena.
Isto kao srpski autori, Mileti je tvrdio da se nikada makedonski Sloveni nisu dizali da se
bore protiv bugarske drave, da je prva kulturna delatnost irila i Metodija povezala
makedonske Bugare sa svim bugarskim Slovenima na poluostrvu u jedinstveno
nacionalno telo, sazdali su bugarsku narodnost, ustanovljujui i nacionalno ime Bugarin,
318
pa blagodarei tom knjievnom irilo-metodijevskom jeziku, koji se vidi u najstarijim

rukopisima, nazvanim starobugarski, moe nauka da ustanovi, da su makedonski
Sloveni u IX veku bili deo bugarskih Slovena, iz kojih je proizaao bugarski narod. Mileti
je navodio da se procvat starobugarske pismenosti, koji pada u vreme cara Simeona, iz
starobugarske knjievnosti preneo u Rusiju i u Srbiju, pa je Srbija ustvari uzela od
Bugarske knjievni jezik i azbuku. Smatrao je da je etnografski centar srpskih plemena u
srednjem veku bilo korito Zapadne Morave, tj. Srpske Morave, za razliku od istone
Morave, koja nosi istorijsko ime Bugarska Morava; da moe da se tvrdi da je do
Simeona bio zavren proces bugarskog narodnog ujedinjavanja na celom Balkanskom
poluostrvu; da Sloveni koji su ulazili u sastav bugarske drave ve se javljaju
preobraeni kao posebna bugarska narodnost, a etnografska granica bugarske
Makedonije od tog vremena je ocrtana. Tvrdio je da ne samo po jeziku stanovnitva, ve
i po bugarskim formama mesnih naziva u Moravskoj moe danas de se sledi stara
etnografska granica Bugarske na zapadu. I Samuilovo carstvo je imalo bugarski
nacionalni karakter, pa ni bogumilstvo, koje naziva mranim uenjem, nije bilo u
stanju da oslabi oseanje narodnog jedinstva meu dvema Bugarskama. Kao i srpski
autori, i Mileti je brojao godine vladanja u Makedoniji, pa je navodio da je samo u
periodu od 1345. do 1389. Makedonija bila pod srpskom vlau. Tvrdio je da ni
dugotrajno tursko robstvo nije moglo da ugui u duama makedonskih Bugara
starobugarsku narodnu svest i zato u zori narodnog podizanja vidimo i u Makedoniji, da
se budi bugarsko rodoljublje sa velikom snagom. Prema njemu, Prvi svetski rat trebalo je
da se zavri osloboenjem Makedonije ije su stare bugarske tradicije jezik, karakter,
obiaji, silni duh koji se ispoljavao i u bezuslovnom rodoljublju, jer je Makedonija
klasina zemlja bugarizma. Verovao je da to saznanje nosi u grudima svaki istinski sin
Bugarske ali veliki rat je umesto osloboenja doneo Makedoniji novo, jo tee
ropstvo... (Mileti, 191 1925a: 613, 3046, 5158). Kao srpski, i bugarski autori su se
ljutili na Evropu. Navodilo se da je oslobodilaka ideja kod makedonskih Bugara bila
pothranjivana jednom naivnom verom u simpatije hrianske Evrope koja nee dozvoliti
da se stradanja Makedonije produuju bez kraja, kao i da bezprimerne rtve, koje su
Makedonci stavili na oltar slobode, nisu tronule humanu Evropu, i sloboda nije dola.
Balkanski i Prvi svetski rat u kojima su makedonski Bugari do kraja revnosno uestvovali
zavrili su se neasno za Makedoniju, ali se ipak isticalo da iz makedonskih pepelita
izdie se glas: sloboda ili smrt (Mileti, 1925b: 13).
U kontekstu borbe oko Makedonije tvrdilo se, kao i na drugoj strani, da je srpska
teza o Makedoniji stara tek dvadesetak godina i da je putena kao potkrepljenje
zavojevakim stremljenjima Srbije koja je usled okupacije Bosne i Hercvegovine od
Austro-Ugarske potraila kompenzaciju u Makedoniji. Spajani su Velbud i ovog puta
srpsko verolomstvo iz 1330. kada su Srbi pobedili napadajui na dan primirja, a tvrdilo
se i da je slovenski jezik koji se govorio u IX veku oko Soluna i na koji su irilo i Metodije
191
Ljubomir Mileti bio je sinovac Svetozara Miletia.
319
preveli svetene knjige, bio starobugarski ili paleobugarski jezik, pa su makedonski

Sloveni po jeziku inili deo bugarske nacije. Pisalo se da Srbi smatraju Marka za
najveeg narodnog junaka, sravnjuju ga sa Rolanom to je jo jedna crta poznate
megalomanije tog naroda. Marko je bio estok, lukav, samohvalisav i kada je trebalo da
se bije, izvanredno plaljiv; samo se hvalisao i to je napravilo njegovo ime slavnim u
srpskoj epopeji, gde su laljivi heroji primani sa osobitom ljubavlju. Navodilo se da je
srpska megalomanija optepoznata, da oni veliaju svog cara Duana i proglaavaju ga
svecem pa se postavljalo pitanje zar to nije isti Duan koji je ubio oca... (Radev, 1927: 4,
5865, 96). Isticalo se da se bugarski jezik ne razlikuje od sanskrita, da je bugarska
narodna mitologije indijska, da su Bugari imali i pre krtenja svoju pismenost i knjige (u:
orevi, 1929: 7, 104), kao i da su braa Miladinovi, kao Bugari iz Makedonije,
odnosno zapadne Bugarske, bili izabranici naroda koji su nosei u dui sabranu
nacionalnu stihiju razneli je u due celog bugarskog naroda (Braa Miladinovi, 1939: 5).
Sline ideje bile su prisutne i kod elita drugih balkanskih naroda. U propratnom
tekstu jedne grke karte pisalo je da su Albanci po poreklu i elementarnim okolnostima
pravi Grci to je dokazano, ne samo studijom arbanaskog dijalekta, za koji je filologija
dokazala da je jedna forma grkoga jezika, nego i nacionalnim karakterom Arbanasa, koji
je takoe vanredno srodan sa grkim, tako da su i Skenderbegovi ratovi zavreni
iseljavanjem velikog dela Grko-Arbanasa. Ali ne samo Albanci, ve i veina Bugara, iz
severne Trakije i Makedonije, vode svoje poreklo od Jelina, pa ovaj meoviti narod
moe se obeleiti kao Bugarofonski Grci jer je lako dokazati, da Grci prevlauju u tom
sastavu. Dalje se kae: Spoljni izgled ove rase jako se razlikuje od Bugara na severu
Balkana. Ovi poslednji su isto mongolskog tipa, dokle oni na jugu imaju kavkaski, a vrlo
esto i isti grki tip. Osim toga njihov karakter, narav i obiaji njihovi jednaki su sa
grkima. Odelo im je istovetno sa grkim, tradicije su im grke, identifikovali su se sa
Grcima, nazivajui sebe Trakijanci i Makedonci a nikad Bugari to im je izgledalo
pogrdno. U fus-noti je dodato da su vizantijski Grci nazivali prave Bugare
kondrokefalima tj. debeloglavima. Zakljuak je da sa izuzetkom nekoliko isto bugarskih
naseobina u neposrednoj blizini Balkana, cela je ostala Trakija i Makedonija grka sa
etnolokog gledita, kao i da oduevljenje da se uz ma kakve rtve izvri obnovljenje
svoje narodnosti, zaista je najoevidnije i najsilnije, u moralnom smislu, svedoanstvo o
jelinskom poreklu naroda u Trakiji i Makedoniji, gde grki elemenat pretee i brojem i
umnom snagom, i vidimo ga gde ivo radi u tim zemljama, kako bi izvrio svoju
tradicionalnu misiju civilizovanja. U grkoj brouri iz 1878. pisalo je da od Balkana i Sofije
do severnih albanskih planina blizu Jadranskog Mora ive Jelini, Turci, Turko-Arbanasi,
Arbanasi i Bugari. I sva ta razlina imena opet se pri otrijem ispitu svode na Jeline. Jer
su muhamedovci istureni Grci; Arbanasi su stari Pelazgi; Turko-Arbanasi su istureni
Pelazgi; Pa ta mislite da su Bugari po varoima? I oni su po dve treine Jelini. I da li se
moe nai kakav god razlog, bilo politiki, bilo etnoloki, bilo fiziki, koji bi opravdavao
nastanjivanje i utvrivanje panslavizma juno od Balkana, dokle protiv toga jasnim glasom
320
viu i priroda, i istorija i etnologija i politika svima onima koji imaju oi da vide i ui da
uju (u: Novakovi, 1906: 350354, 364366)
Mi potjeemo jo iz starog Rima, ponavljali su s ponosom rumunjski intelektualci
18. i 19 st., dok je maarska inteligencija pronala potvrdu o svojoj starosti, plemenitosti
i pojvijesnoj misiji Maara u mitu o porijeklu Hunora i Magora i herojskoj sagi o Arpadu
(Eliade, 1998: 120121). Prema stereotipu rasprostranjenom u jednom krilu maarske
intelektualne elite, maarski narod je predstavljen kao materijalno i politiki, brojano i
moralno superioran, dok nasuprot njima Srbe i Hrvate krasi odbojnost prema radu,
velika, ratobornost i fanatizam u borbi protiv Maara, a ameriki divljaci, koje je
civilizacija odbacila na dno prauma i savana, nisu bili varvarskiji nego to su se Srbi
pokazali 1848. Hrvati su slikani kao obezljuene pljakake horde, a slovenski narodi u
Turskom carstvu kao stanovnitvo kojem je vekovno ropstvo uguilo duh i smisao za
bilo ta to je uzvienije (u: Ekmei, 1999: 2127).
ZAKLJUAK
Megaloideje
Bugarima je do toga, da njihova granica bude to
zapadnije i to junije, i da obuhvati za njih svu Makedoniju;
Srbima je do toga, da ta granica ide to junije, a Grcima do toga,
da ona ide to severnije. Eto u emu je danas cela stvar, i gde je
kamen opteg pretikanija. [...] Vie stranaca, razmatrajui
zapletena balkanska pitanja, kazali su da je za male narode ravo
kad imaju slavnu istoriju (Novanovi, 1906: 397).
Uprkos svim savremenim raspravama o politikoj (ne)korektnosti upotrebe

pojmova Balkan, balkanski narodi, balkanski nacionalizmi, i eufemistikom korienju
pojmova jugoistok, Jugoistona Evropa, ovde su korieni prvi, upravo zato to se ne
polazi od stereotipne slike koju su stvarali trei, ve od one koju je stvarao sam Balkan.
Jer, za razliku od Imaginarnog Balkana koji su slikali zapadnjaci, postojao je jedan runiji
Balkan, iju su sliku crtali sami Balkanci gledajui popreko jedni u druge, a sve elei da
sebe vide van te slike koju su sami stvarali.
Ako su strani putnici prvi poeli da prikazuju Balkan kao neprijatno mesto za ivot i
njegove stanovnike kao primitivne i divlje, to je samo zato to Balkanci jo nisu imali
pismenu elitu koja bi tu sliku viestruko prevazila. I im su se, gotovo istovremeno
opismenili i nacionalno probudili, proitali iste pisce i primili iste romantiarske ideje,
optereeni bremenom slinih tunih prolosti i inferiornog poloaja, stvorili su i iste
nacionalizme, verujui da je samo njihov izvoran, ekskluzivan i neuporediv. A svi njihovi
nacionalizmi bili su isti. Neoriginalni, sasvim nalik jedni na druge, sa stalnim ponavljanjem,
vie od jednog veka, istih pseudopatriotskih pria o tuim agresivnim i svojim defanzivnim
nacionalizmima, o tuim osvajakim i svojim odbrambenim ratovima, o tuim uvezenim i
svojim autentinim nacionalnim pokretima, o tuim izmiljenim i svojim slavnim istorijama,
o tuim ropskim i svojim slobodarskim karakterima. Ta nelepa slika drugih i
velianstvena slika sebe, bila je samo pretpostavka za unapred prepoznatljiv odgovor na
pitanje: Kakvi smo mi? Zato, kada na Balkanskom poluostrvu javni govor preplave
322
nacionalni stereotipi o blagorodnom karakteru sopstvene i mranom karakteru

susedne nacije, kada se drugi bez zazora ponu nazivati neslubenim nazivima, kada
pisci i pesnici ponu da se bave kartografijom i geografijom, psihijatri leenjem nacija, a
istoriari postanu glavni tumai ponaanja itavih nacija sa argumentima baziranim na
analogijama sa ponaanjem istorijskih linosti pouzdano je zapoeo proces nacionalnih
homogenizacija koji e se okonati ratnim sukobom. Razloge treba traiti u osnovnoj
kontroverzi balkanskih nacionalizama u XX veku, koja je proisticala iz selektivnog
razumevanja pojma slobode od strane intelektualnih elita koje su uglavnom imale
dominantnu poziciju u sopstvenim drutvima u kriznim vremenima, a iji je koncept
sadravao imperijalni sindrom u malom. Borba za nacionalnu slobodu i ujedinjenje
stvorila je kod intelektualaca uverenje o legitimnosti proizvoljnog, odnosno objektivnog
odreivanja identiteta stanovnitva, a onda i pokoravanja ili asimilacije manjih od sebe,
onih koji se nalaze na putu "pripadajuih" teritorija ili izlazu na more. U razmatranju svojih
nacionalnih prava, svi racionalni i iracionalni elementi jezik, vera, poezija, istorija, duh
naroda, ekonomske, vojne, politike nunosti i interesi ukljuivani su u argumentaciju
podrke sopstvenim zahtevima. Istovremeno, slina ili identina prava kod drugih nisu
postojala, jer se u razmatranju njihovog sluaja sasvim racionalno analizirala sva
iracionalnost ovakvih argumenata, ili im se kao neprijateljima osporavalo svako pravo,
budui da je patriotizam uvek bio dovoljno pokrie da se svoje voli i da mu se eli
napredak, legitimno i na tetu drugih. Zato, kada su drugi u pitanju nisu vani ni jezik,
ni vera, ni istorija, ni poezija, ni interesi, oni se prihvataju u svoju nacionalnu dravu,
asimilacijom i u naciju, samo da se zadovolji imperijalni princip, velika drava.
Iracionalna osnova onemoguavala im je da registruju identitet drugih i odsustvo
volje da ga menjaju, ma koliko on bio osporavan ili tumaen kao nepostojei. Zato su svi
nacionalizmi duboko uvereni u ispravnost, odbrambenost i pravednost svojih zahteva i
tvrdnji. Svi imaju istu opravdanu osnovu (u prolosti), isti odbrambeni karakter (u
sadanjosti) i istu velelepnu viziju (u budunosti). Svima je zajednika slava u prolosti i
muenitvo u sadanjosti. Svi su u prolosti bili veliki i slavni, i svima su drugi krivi to su
u sadanjosti mali i rtvovani. Svi su uvereni da je njihovo ime veno i sveto, njihova
istorija potovana i ista, njihovi susedi manje vredni i podli. Na njihovim zemljama
drugi su nastajali vetaki. Samo su oni izvorni, oduvek prisutni i u svojoj pravdi
stameni. Intelektualne konstrukcije o podelama nacionalizama na pozitivne i negativne
samo su prividno vrednosne. Sutinski, one su proizvod subjektivne percepcije koja
izjednauje pojmove nae i pozitivno, i njihovo i negativno. Zato nacionalizmi mogu
objektivno da vide samo svoju sliku u ogledalu, nacionalizme drugih, pa je sasvim
razumljiva esta pojava lucidnog uoavanja utiska koji ostavljaju velike ideje malih
naroda, kao to je onaj da su te ideje jama nad kojom kad se Jevropa nadnese, najei se
bledoj i koa i kosa (Aleksijevi, 1878: 7). Sve ovo dobija sasvim drugaije znaenje
kada se ima u vidu da se uvek odnosi samo na susedne, agresivne nacionalizme, bez
svesti o njihovoj identinosti sa sopstvenim nacionalizmom. Ovakvi stavovi potvruju da
323
nacionalizam nema autopercepciju, jer njegovi nosioci nemaju samosvest. U suprotnom,

ne bi se u XXI veku posezalo za iracionalnim zahtevima.
Ime Srbin u Hrvatskoj, Albanac na Kosovu, Hrvat u Bosni ili Makedonac u
Makedoniji bilo je viak, stvarano je svesno, samo sa jednom namerom: da se sprei
velika ideja, da se onemogue sanjane drave, kao to je i itava njihova egzistencija
bila samo tom cilju podreena, uvek za raun tuih interesa. Svi su oni i postojali
samo da bi kao remetilaki faktor onemoguavali sanjane, iste nacionalne drave.
Neshvatanje nacionalne drave kao drave slobodnih graana i njeno percipiranje kao
drave slobodnog etnosa na velikoj teritoriji, odredilo je sutinu balkanskih
nacionalizama. Ona se najbolje moe prepoznati u odnosu veine i manjine. Veina uvek
vidi manjinu kao remetilaki, destabilizujui faktor, separatiste, a sebi daje pravo da je
asimiluje i proglaava nepostojeom. Manjina uvek vidi veinu kao hegemona,
porobljivaa, potencijalnog unititelja. Dok teritorije nisu u sastavu drava, ve se na njih
samo pretenduje, iako su naseljene tuim narodom, ne obraa se na to panja. Poziva
se na istorijska prava, ili ekonomsku nunost kod onih racionalnijih, a problem naroda
se ostavlja da bude reen u budunosti, ili asimilacijom ili prieljkivanim iseljavanjem, ili
se ni ne razmilja kako. Kada se teritorija poseduje, uglavnom se primenjuje nasilje kao
odbrana od separatizma, a zateeni narod se proglaava separatistikim i nezahvalnim
to eli da ode. Identifikujui pojmove etnike i nacionalne drave, nacionalizam
zanemaruje sutinski faktor njihovog razlikovanja. Jednaka prava i sloboda za sve
dravljane je sutina nacionalne drave. Etnika drava te zahteve zavrava na
granicama etnosa, pri emu ga sasvim problematino definie. Neprevazienost etnike
drave koja je uvek (i kad se to ne eksplicira) ista u vizijama, odgovorna je za
konstantnu nemogunost stvaranja drave slobodnih ljudi.
Iz problematinog razumevanja etnosa, a onda i etnikog i istorijskog prava,
proistie razumevanje patriotizma koji definie maksimalni nacionalni cilj, a onda koristiti
sva kvazinauna sredstva da ga ostvari. Obrazloenje je uvek da svako voli svoj narod
vie nego druge, odnosno, da svako ima pravo da postavlja svoje maksimalne ciljeve, a
sila, to jest veliina e odrediti pobednika. Velika drava je ideal, jer biti vei od suseda
znai imati silu koja e potvrditi opravdanost zahteva i utemeljenost nacionalnih prava.
Manjina bez sile ne moe nikad ni biti u pravu, jer da je u pravu u svojim zahtevima ona bi
to svojom silom i dokazala. Zato najvei patriota tei i najveoj sili za svoju nacionalnu
dravu; ljubav prema narodu postaje eufemizam za postavljanje maksimalnih ciljeva, a
sila sredstvo za odreivanje pobednika.
Velike drave na Balkanu (Srbija, Hrvatska, Albanija, Bugarska...) meusobno se
iskljuuju i prepliu, jer je svaka sa aspekta svog nacionalizma oslobodilaka i
ujediniteljska, a sa aspekta drugih porobljivaka. Zato je zanimljivo videti gde su danas
realne balkanske drave u odnosu na velike ideje njihovih nacionalista. Srpska je na
krajnjem severoistoku, albanska na krajnjem jugozapadu, grka na krajnjem jugu,
bugarska na krajnjem istoku, hrvatska na krajnjem zapadu. Kao da je samo krajnji,
minimalni granini pojas megaloideja i projekata imao racionalno, etniko, istorijsko,
324
politiko opravdanje. A sukobi koji i dalje nastaju na irokom prostoru koji ne spada u
male, granine pojaseve, rezultat su nedovrenosti i nemogunosti dovravanja ovih
megaloideja sve dok se ne doe do svesti i saznanja (maksimana svest) o regresivnosti
ideje nacije koju ini mitoloki izvorni etnos, ili (minimalna svest) o brojnoj, ekonomskoj,
politikoj slabosti balkanskih drava nacija i njihovoj nemogunosti da pojedinano
diktiraju prilike na Balkanu, ak i bez svesti ta im zaista pripada ili ne pripada, i uz
moda ouvanu mitsku svest da budunost radi za njih i za neko budue potvrivanje
njihove veliine. Zato je zamiljeni megaloprostor uvek poprite novih ratova. Dva, tri,
etiri... oslobodilaka pokreta uvek se sudaraju i otvaraju nova arita.
Pokazalo se da iracionalni nacionalizam baziran na kvazietnikim pretpostavkama
nema racionalno utemeljenje u odbrani drave, budui da nije zadovoljan nijednom
dravnom tvorevinom. Ako je drava velika, u njoj ima suvie stranih tela (corpora
aliena), nije ista; ako je relativno ista onda je suvie mala. Iz istog razloga
nacionalizam nema racionalno utemeljenje ni u odbrani nacije, jer ako brani veliku
dravu prisiljava naciju da ivi u neprirodnoj neetnikoj dravi, a ako brani etniku
dravu onemoguava naciju u realizaciji svog ideala, velike drave. Drugim reima,
stalna plaljivost nacionalistikih intelektualaca primarno je rezultat nezadovoljstva
malobrojnom nacijom i malom dravom, to je u neskladu sa pravednom i obeanom
velikom idejom. Zato su druge nacije, izmiljeni narodi, konvertiti, druge religije,
drave i ideologije, odgovorni za njihovu brojnu minornost, jer nacionalizam nije u stanju
da se suoi sa injenicom da su sve brojno velike nacije nastale kao nadetnike i
nadorganske kategorije, uz rtvovanje svakog ekskluzivizma u etnosu, veri, jeziku,
imenu... Posebno u poslednjem. Sutina etnikog nacionalizma, a takvi su svi na
Balkanu, jeste pretpostavka iracionalnog ekskluzivizma, koji je sasvim u neskladu sa
velikom idejom. U naciju su mogli da uu pripadnici drugih etnosa samo ako prihvate
da se vraaju izvornom, pravom etnosu; mogli su sa uu i pripadnici drugih vera, ali je
prava nacija ona sa izvornom verom, mogli su da uu i oni koji su govorili drugaijim
dijalektom, samo ako priznaju od koga su ga uzeli; i na kraju, i najvanije, mogli su da
uu i oni sa drugaijim imenom, ali prava nacija je ona sa izvornim imenom. Pod
etnikim imenom mogla je biti stvorena i nadetnika kategorija, ali uz uvek prisutno pravo
prvenstva izvorno imenovane nacije. S druge strane, i ako uu i prihvate izvorni
etnos, veru, jezik i ime, u svakom kritinom momentu preispitivanja istote nacije, mogli
su biti opomenuti ko su, jer pripadnikom etnike nacije se ne postaje po dubokom
uverenju nacionalista, on se raa. A onda se postavlja nikad reena zagonetka: ako se
raa, od kog kolena se rauna izvornost i istoa?
Legitimno je eleti jaku, nezavisnu dravu, teiti snazi i oslobaanju od
dominacije. Nelegitimne motive proizvodi nacionalizam koji u svojoj dravi identifikuje
druge kao one koji samim prisustvom remete ideal, negira ih ili im namee svoje ime,
istoriju, tradiciju, religiju, simbole, ili im pak preti iseljavanjem sa svoje istorijske teritorije.
Prvi su uzronici, drugi su nadgradnja koja vremenom nadilazi uzrone interese i postaje
sama sebi svrha. Umesto snane drave prema spolja, ona se iznutra izjeda sukobima i
325
netolerancijom. Umesto velike drave, ona se nuno cepa na minimalne delove. Etnos
kao okosnica nacije moe da bude onoliko veliki koliko mu je istorijom i kulturom
obezbeeno, pa je i etnika drava onolika kolike su etnike mogunosti. Ambicija da
etnika drava bude silom velika vodi zahtevu da i etnos bude vei nego to jeste, da i
istorija na koju se poziva, jer jedino ona daje legitimitet velikim ambicijama, bude
drugaija. Tu se dolazi do pitanja koje nacionalizam nikada ne postavlja: zato nacionalne
drave u Evropi (velike po balkanskim merilima) nisu mogle da budu etnike? Upravo
zato to bi to znailo beskonano parcelisanje Evrope. Zato evropske nacionalne drave i
nastaju kao nadetnike i zato njihova imena i jezik nemaju etniko obeleje. ak i kada je
uzet jedan dijalekat za nacionalni jezik, ime nacije nije uzeto od etnosa. Na Balkanu taj
pokuaj sa Jugoslavijom nije uspeo zbog uverenja o naciji kao prirodnoj, organskoj
kategoriji, sa izvornim imenom, veitim i nepromenljivim jezikom, religijom i karakterom.
Problematinost ovakve percepcije nacijeetnosa koja e obezbediti jednu misao i jedno
stremljenje u nacionalnojetnikoj dravi, ispoljavala se u svakom suoavanju sa
stvarnou. Naime, i kada se ostvari ideal relativno iste drave, umesto nacionalnih
neprijatelja i iz njih proisteklih nacionalnih stereotipa, koji su samo najoigledniji
pokazatelj zatvorenih drutava, pojavljuju se u okviru nacijeetnosa novi i drugaiji,
unutranji drugi, drugomislei, ije prisustvo izaziva odbojnost i elju za eliminacijom ili
duhovnom asimilacijom.
Slika sebe, svojih osobenosti i iz njih proisteklih prava, posebno onih na veliku
dravu, temeljila se uvek na uverenju o nepremostivim razlikama izmeu junoslovenskih
i balkanskih nacija, na sopstvenoj superiornosti i inferiornosti drugih, kao na i odricanju
bilo ega zajednikog ili slinog sa drugima. One su se razlikovale po svojim
karakternim osobinama i neprevladanim nasleima, po nainu ivota, obiajima i
tradicijama, po svojim savrenim i nesavrenim jezicima, po svojim najstarijim i
izmiljenim imenima, po svojim sposobnostima i zaslugama, po oblicima lobanja, visini
ela i jagodicama... I, naravno, po svojim pravima. Zato je za sujetu velikih
nacionalizama malih balkanskih nacija moralo porazno zvuati zapaanje pojedinih
stranaca o njihovim meusobnim razlikama. Austrijski konzul za istonu Grku, Han
sredinom XIX veka je zapisao: Ni najpaljiviji posmatraoci, koji bi od Beograda do
grebena Matapana siao, ne bi umeo kazati u emu se razlikuju Srbi od Bugara,
Albaneza, Rumeljota, Peloponezaca i Majnota, kakva je razlika u odelu, noenju kose,
ukusu graevine, nainu obraivanja zemlje, gajenju stoke itd. i on, ako samo ne bi znao
njihovih jezika, mogao bi lako pomisliti da su lanovi sve istoga naroda. Kad je pisac
ovoga dela iz Austrije u Beograd preao, pomislio je kao da je odmah u Grku doao
(Han, 1876: 71).
Bibliografija
Agatonovi, Rad. (1899): Odnoaji izmeu Srbije i Blgarske od XII-XV veka, Beograd,
Aleksijevi, Dimitrije (1878): Staro-Srbi, Beograd,
Anderson, Benedikt (1998): Nacija: zamiljena zajednica, Beograd,
Andonovi, M.J. (1913): Makedonski su Sloveni Srbi, U odbranu opravdanih srpskih prava
i interesa na Balkanu, Beograd,
Antoni, Slobodan (1992): Hrestomatija o srpskom nacionalnom pitanju, u: Neugaeno
srpstvo, Beograd,
Arsenijevi, Matej (1996): Pravoslavlje i rat, u: Jagnje boije i zvijer iz bezdana, Cetinje,
Avramovi, Zoran (2000 a): Demokratija i nacionalni identitet - sluaj Srbije i Crne Gore,
u: Srpska slobodarska misao, br. 1, Beograd,
Avramovi, Zoran, (2000 b): Za drugaiji koncept srpske politike, u: Srpska slobodarska
misao, br. 1, Beograd,
Babi, Blagoje (1992): Dijaspora i etnika politika, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Babi, Jovan (1995): injenice, naela, vrednosti, u: Srpska politika misao, vol.II, no. 1
Balkan i balkanci, (1937): Beograd,
Balkanicus, (1913): Albanski problem i Srbija i Austro-Ugarska, Beograd,
Bani, Milan (1941): Agonija Jugoslavije, Dani sloma, Beograd,
Batakovi, Duan (1991): Kosovo i Metohija u srpsko-arbanakim odnosima, Pritina,
Gornji Milanovac,
Batakovi, Duan (1992a): Kosovske migracije, u: Catena mundi, I, Kraljevo, Beograd,
Batakovi, Duan (1992b): Istorijska svest i nacionalna histerija, u: Catena mundi, II,
Kraljevo, Beograd,
Bdin, (1903): Srbinstvo u evropskoj Turskoj, Beograd,
Bekovi, Matija (1992): Proroanstvo jezika, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Beki, ore, (1909): Klevetnicima Srba u zemljama sv. krune Ugarske, udar nae iskru u
kamenu, Zemun,
Beli, A. (1912): Stara Srbija sa istorisko-jezike take gledita, Beograd,
Beli, A. (1913): Srbi i Bugari u balkanskom savezu i u meusobnom ratu, Beograd,
Biani, Rudolf (1938): Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, Zagreb,
Blagojevi, Marina (1991): Srpske seobe od kraja 60-ih godina: drutveni inioci, u: Srbi i
Albanci u XX veku, SANU, Beograd,
Bogdanovi, Dimitrije (1990): Knjiga o Kosovu, Razgovori o Kosovu, Beograd,
Bogdanovi, Dimitrije (1991): Pravoslavna duhovnost u iskuenjima naeg doba, u:
Pravoslavlje izmeu neba i zemlje, Ni,
327
Bosanac, Ilija (1927): Rasna etika Jugoslovena i Vidoviev pokret, Skica za studiju o
jugoslavenskoj etici, Sarajevo,
, , (1939): , . . ,
Bursa, Milan (1997): Slabljenje bioloke i duhovne snage srpskog naroda, u:
Geopolitika stvarnost Srba, Beograd,
Burzanovi, Tihomir (1996): Smisao istrebljivanja Srba u Hercegovini na krsnu slavu prije pedeset godina i danas, u: Jagnje boije i zvijer iz bezdana, Cetinje,
Catena mundi, Srpska hronika na svetskim verigama (1992): knj. I, II, Kraljevo, Beograd,
priredio Predrag Dragi Kijuk,
Cemovi, Marko (1913): Makedonski problem i Makedonci, Beograd,
Cvetkovi, Dragia (1992): Zato se ne moemo razii, u: Neugaeno srpstvo, Beograd,
Cviji, Jovan (1906): Makedonski Sloveni, Promatranja o etnografiji makedonskih
Slovena, Beograd,
Cviji, Jovan, (1908): Aneksija Bosne i Hercergovine i srpski problem (sa dve karte),
Beograd,
Cviji, Jovan, (1912): Balkanski rat i Srbija, Beograd,
Cviji, Jovan (1914): Geografski i kulturni poloaj Srbije, Sarajevo,
Cviji, Jovan (1921): Govori i lanci, I, II, Beograd,
Cviji, Jovan (1922): Seobe i etniki procesi u naem narodu, Jedno predavanje s kartom,
Sarajevo,
Cviji, Jovan (1924): Posle tirdeset i pet godina naunog rada, u: Srpski knjievni glasnik,
knj. XIII, br. 5,
orovi, Vladimir (1920): Pokreti i dela, Beograd,
orovi, Vladimir (1937): Borba za nezavisnost Balkana, Beograd,
orovi, Vladimir (1991a): Politike prilike u Bosni i Hercegovini, Beograd,
orovi, Vladimir (1991b): Pitanje dravnog preureenja, u: Jako srpstvo jaka Jugoslavija,
Beograd,
osi, Dobrica (1992a): Promene, Novi Sad,
osi, Dobrica (1992b): Srpsko pitanje demokratsko pitanje, Beograd,
ulibrk, Jovan (1996): Ne-zeobilazne strategije, u: Jagnje boije i zvijer iz bezdana,
filosofija rata, Cetinje,
ingrija, Melko (1939): Dubrovnik i hrvatsko pitanje, Dubrovnik,
olovi, Ivan (1994): Rasizam u jedanaest slika, u: Govor mrnje, Beograd,
ubrilovi, Vasa (1958): Istorija politike misli u Srbiji XIX veka, Beograd,
umi, A. (1871): Predlog Odseku istorikom i dravnikom Srpskog uenog drutva za
izuavanje ivota naroda srpskog, Beograd,
Daci, Rade (1997): Pogled sa Kosova, (Vidovdan 1389), Beograd,
Dedijer, Jevto (1912): Stara Srbija, Geografska i etnografska slika, Beograd,
Dedijer, Vladimir (1991): Balkan u politici XX veka, u: Srbi i Albanci u XX veku, Beograd,
Delo, List za nauku, knjievnost i drutveni ivot (1894):, knjiga II, Beograd,
Delo, List za nauku, knjievnost i drutveni ivot (1895): knjiga VI, VII, Beograd,
328
Demokratija Milana Grola, (1990): Haro, Velika Britanija,

Diskusija (2000): u: Srpska slobodarska misao, br. 1, Beograd,
Dragaevi, Jovan, (1902): Odgovor na pitanje ko su ti Makedonski Sloveni?, Beograd,
Dragi, Kijuk Predrag (1992a): Krstonosni ma Vatikana, u: Catena mundi, I, Kraljevo,
Beograd,
Dragi, Kijuk Predrag (1992b): Latinsko hrianstvo i balkansko latinstvo, u: Catena
mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Drakovi, Slobodan (1990): Srpski narod i srpska politika, Beograd,
Drakovi, Slobodan (1991a): "U Srbiji nema mesta srbovanju", u: Jako srpstvo jaka
Jugoslavija, Beograd,
Drakovi, Slobodan (1991b): Dananji poloaj i zadaci Srba, u: Jako srpstvo jaka
Jugoslavija,
Beograd,
Drakovi, Slobodan (1991c): Glavni neprijatelj, u: Jako srpstvo jaka Jugoslavija,
Beograd,
D.M.S. (1991): Velikosrpstvo, u: Jako srpstvo jaka Jugoslavija, Beograd,
Dui, Jovan(1990): Sporna pitanja Kraljevine Jugoslavije, Politiki spisi, Beograd,
Dujmovi, Tihomir (1991): Razgovori s dr. Antom Ciligom, Zagreb,
Dvornikovi, Vladimir (1926): Tipovi negativizma, Zagreb,
Dvornikovi, Vladimir (1930): Naa kulturna orijentacija u dananjoj Evropi, Zagreb,
Dvornikovi Vladimir (1990): Karakterologija Jugoslovena, Beograd - Ni,
eri, Vas.(1922): Nekoliko glavnih pitanja iz etnografije Stare Srbije i Maedonije, Srem.
Karlovci,
orevi, M. Prizrenac (1891): Moe li se pomoi naem narodu u Staroj Srbiji? Odgovor
na suvremeno pitanje s pogledom na opti politiki poloaj, Beograd,
orevi, Milan (1919): O pogrekama u nacionalnoj propagandi, Geneve,
orevi, Miodrag (1992): Velika Hrvatska i srpsko pitanje u Jugoslaviji, u: Catena mundi,
I, Kraljevo, Beograd,
orevi, Tihomir (1924): Iz Srbije kneza Miloa, Stanovnitvo - naselja, Beograd,
orevi, Tihomir (1929): Makedonija, Beograd,
orevi, Vladan (1913): Arnauti i velike sile, Beograd,
ureti, Veselin (1992): Antisrpske upotrebe staljinistikog medijuma, u: Catena mundi, II,
Kraljevo, Beograd,
Dadi, Petar (1992): Nova ustaka drava, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Ekmei, Milorad (1992): Srbija izmeu srednje Evrope i Evrope, Beograd,
Ekmei, Milorad (1997): Radovi iz istorije Bosne i Hercegovine XIX veka, Beograd,
Ekmei, Milorad (1999): Srbi na istorijskom raskru, Beograd,
Eliade, Mircea (1998): Mit i zbilja, Beograd,
Episkop Nikolaj, (1932): Misionarska pisma, Beograd,
Episkop Nikolaj, (1935): Nacionalizam Svetoga Save, Beograd,
Episkop Nikolaj, (1992): Sveta Srbija, u: Neugaeno srpstvo, Beograd,
329
Erdeljanovi, Jovan (1924): Nekoliko etnikih problema kod Junih Slovena u: Zbornik
radova posveen Jovanu Cvijiu, Beograd,
Erdeljanovi, Jovan (1925): Makedonski Srbi, Beograd,
Erdeljanovi, Jovan (1928): Uputstva za ispitivanje naselja i porekla stanovnitva,
Beograd,
Erdeljanovi, Jovan, Filipovi, Mil.,(1938): Uputstva za ispitivanje narodnog ivota, obiaja
i osobina u junoj Srbiji, Skoplje,
Foti, Konstantin (1995): Rat koji smo izgubili, Tragedija Jugoslavije i pogreka Zapada,
Memoari, Beograd,
Gavrani, Pero (1895): Politika povjest hrvatskog naroda, Od prvog poetka do danas,
sa est karata, Zagreb,
Geopolitika stvarnost Srba (1997): Zbornik radova, Beograd,
Gersin, K. (1903): Maedonija i tursko pitanje, Beograd,
Gluevi, Zoran (1992): Stazama izdaje, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Golubovi, Z., Kuzmanovi, B., Vasovi M. (1995): Drutveni karakter i drutvene
promene u svetlu nacionalnih sukoba, Beograd,
Gopevi, Spiridon (1889): Makedonija, Etnografski odnosi Makedonije i Stare Srbije,
Beograd,
Gopevi, Spiridon (1890): Stara Srbija i Makedonija, Beograd,
Grebenac, Svetolik (1938): Kroz istoriju Srba, Beograd,
Gregori, Danilo (1942): Samoubistvo Jugoslavije, Poslednji in jugoslovenske tragedije,
Beograd,
Grol, Milan (1990): Londonski dnevnik 1941 - 1945, Beograd,
Gruji, Radoslav (1909): Apologija srpskoga naroda u Hrvatskoj i Slavoniji i njegovih
glavnih obeleja, Novi Sad,
Gruji, Radoslav (1991): Istorijski znaaj Srba u Hrvatskoj, u: Jako srpstvo jaka
Gruji, Radoslav (1995): Pravoslavna srpska crkva, Beograd,
Gruji, Ratibor (1997): Odnos velikih sila prema Srbiji, u: Geopolitika stvarnost Srba,
Beograd,
Hadi-Vasiljevi, Jovan (1906): Stara Srbija i Maedonija, (Sa gledita geografskog,
istorijskog i politikog), Beograd,
Hadi-Vasiljevi, Jovan (1909a): Arbanaska liga-arnautska kongra- i srpski narod u
turskom carstvu (1878-1882), Beograd,
Hadi-Vasiljevi, Jovan (1909b): Juna Stara Srbija, Istorijska, etnografska i politika
istraivanja, knjiga prva, Kumanovska oblast, Beograd,
Hadi-Vasiljevi, Jovan (1913a): Juna Stara Srbija, Istorijska, etnografska i politika
istraivanja, knjiga druga, Preevska oblast, Beograd,
Hadi-Vasiljevi, Jovan (1913b): Bugarska eksarhija i njen uticaj na balkanske Slovene,
Beograd,
Hadi-Vasiljevi, Jovan (1924): Muslimani nae krvi u junoj Srbiji, Beograd,
330
Hadi-Vasiljevi, Jovan (1928): etnika akcija u Staroj Srbiji i Maedoniji, Beograd,

Hajzinha, Johan (1996): Nacionalizam i patriotizam u Evropi na kraju XIX veka, Novi Sad,
Beograd,
Han, J. G. (1876): Putovanje kroz poreinu Drina i Vardara, Beograd,
Hobsbaum, Erik (1996): Nacije i nacionalizam od 1780, Program, mit, stvarnost, Beograd,
Hrvatska Bosna, (1907): Mi i oni tamo, Sarajevo,
Hrvatske prilike i narodno jedinstvo Srba i Hrvata od jednog novinara, (1911): lanci iz
Samouprave, Beograd,
Ignjatovi, Jakov (1989): Publicistiki spisi, I, II, Novi Sad, Pritina,
Ili, Jovan (1997): Balkanski geopolitiki vor i srpski etniki prostor, u: Geopolitika
stvarnost Srba, Beograd,
Ili, Svetislav (1908): Primedbe prevodioeve na delo d-ra Ilije Barbuleska: Rumuni prema
Srbima i Bugarima, naroito s pogledom na pitanje makedonskih Rumuna,
Beograd,
Ivani, Ivan (1899): Bunjevci i okci, Istorijsko-etnografska rasprava, Beograd,
Ivani, Ivan (1903): Na Kosovu, sa ara, po Kosovu, na Zvean, Beograd,
Ivani, Ivan (1906): Maedonija i Maedonci, Opis zemlje i naroda, Putopis, knjiga I
Beograd,
Ivani, Ivan (1908): Maedonija i Maedonci, Opis zemlje i naroda, Putopis, knjiga II, Novi
Sad,
Ivani, Ivan (1909): Rumuni u Maedoniji i Epiru, Istorija, kultura, statistika, Novi Sad,
Ivi, Aleksa (1922): O srpskom i hrvatskom imenu, Beograd,
Ivi, Pavle (1971): Srpski narod i njegov jezik, Beograd,
Ivi, Pavle (1991): Greke u logici i logika u grekama, u: Serbia i komentari za
1990/1991, Beograd,
Ivi, Pavle (1994): Aktuelni trenutak srpskog knjievnog jezika, u: Srpsko pitanje danas,
Drugi kongres srpskih intelektualaca, Beograd,
Jagnje boije i zvijer iz bezdana (1996): Zbornik radova s drugog bogoslovsko-filosofskog
simposiona u dane svetih Kirila i Metodija, Cetinje,
Jako srpstvo - jaka Jugoslavija, (1991):Izbor lanaka iz Srpskog glasa, organa Srpskog
kulturnog kluba, objavljenih 1939 -1940, priredio Miodrag Jovii, Beograd,
Jelavich, Charles (1992): Junoslavenski nacionalizmi, Jugoslavensko ujedinjenje i
udbenici prije 1914., Zagreb,
Jeleni, ure (1908): Evropa i maedonsko pitanje, Beograd,
Jeroti, Vladeta (1995): Vera i nacija, Beograd,
Jevti, Atanasije (1992): Dani crveno-crne okupacije na Kosovu, u: Catena mundi, II,
Kraljevo, Beograd,
Jevti, Atanasije (1996): Najgori od svih moguih ratova, u: Jagnje boije i zvijer iz
bezdana, Cetinje,
Joksi, Velimir (1898): Odkud Bugari u Maedoniji? Kao odgovor G. Vajgandu, Beograd,
Josif, Enriko (1992): O kazni nepokajanja, u: Catena Mundi, I, Kraljevo, Beograd,
331
Jovanovi, Al., (1936): Postanak egzarhije i Turska, Rusija i Srbija, Istorisko-politika

rasprava, Skoplje,
Jovanovi, Jovan (1990): Juna Srbija, Beograd,
Jovanovi, Lj., (bez godine i mesta izdanja): O St. Srbiji i maedonskoj autonomiji,
Jovanovi, Slobodan (1991): Jedan prilog za prouavanje srpskog nacionalnog karaktera,
Vindzor, Kanada 1964. u: Iz istorije i knjievnosti, II, Beograd,
Jovanovi, Slobodan (1937): Milovan Milovanovi, u: Srpski knjievni glasnik, knj. LI, sv.
2-6,
Jovanovi, Vladimir (1870): Osnovi snage i veliine srbske, Novi Sad,
Jovii, Miodrag (1991a): Ustavnopravni poloaj pripadnika albanske nacionalnosti u
Jugoslaviji, u: Srbi i Albanci u XX veku, SANU, Beograd,
Jovii, Miodrag (1991b): Predgovor, u: Jako srpstvo, jaka Jugoslavija, Beograd,
Kalaji, Drago (1997): Velike sile protiv srpskog naroda, u: Geopolitika stvarnost Srba,
Beograd,
Karadi, Vuk Stefanovi (1896): Skupljeni gramatiki i polemiki spisi, knjiga trea,
Beograd,
Karadi, Radovan (1996): Da li je ovo bio rat, u: Jagnje boije i zvijer iz bezdana,
Cetinje,
Klai, Vjekoslav (1972): Povijest Hrvata, Od najstarijih vremena do svretka XIX stoljea,
knjiga prva, Zagreb,
Kljaki, Ljubomir (1992): Protokulturni arealizam, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Kneevi, Milo (1994): Tvorci i tumai, Beograd,
Komneni, Milan (1992): Putovanje motiju, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Konrad, er (1995): Identitet i histerija, Novi Sad,
Kosi, M.M. (1915): O Slovencima, Ni,
Kosti, Lazo (1992a): Teritorijalne nezgode srpsko-hrvatskog razgranienja, u:
Neugaeno srpstvo, Beograd,
Kosti, Lazo (1992b): Je li mogua bosansko-hercegovaka federalna jedinica?, u:
Neugaeno srpstvo, Beograd,
Kosti, Lazo (1992c): Docniji meunarodni poloaj, u: Neugaeno srpstvo, Beograd,
Kovaevi, Lj., Jovanovi, Lj. (1893): Istorija srpskoga naroda, I, Beograd,
Kovaevi, Lj., Jovanovi, Lj. (1894): Istorija srpskoga naroda, II, Beograd,
Kresti, Vasilije (1997a): Hrvatska politika misao na pogrenim pretpostavkama, u:
Kresti, Vasilije (1997b): O konstituisanju srpske nacije, u: Geopolitika stvarnost Srba,
Beograd,
Kresti, Vasilije (1998): Genocidom do velike Hrvatske, Novi Sad,
Kresti, Vasilije (1999): Znameniti Srbi o Hrvatima, Novi Sad,
Lapevi, Dragia (bez godine i mesta izdanja): Cincarstvo u Srbiji, (U Beogradu i u
srbijanskim gradovima uopte),
332
Lauevi, Savo (1996): Rat - osnovni fenomen i metafora ljudskog iskustva, u: Jagnje
boije i zvijer iz bezdana, Cetinje,
Lazarevi, Predrag (1996): Srbi i rat, u Jagnje boije i zvijer iz bezdana, Cetinje,
Le Bon, Gustav (bez godine izdanja): Psiholoki zakoni razvia naroda, Beograd,
Leki, Slavoljub (1997): Pretpostavke za podunavsko i jadransko usmerenje Srbije, u:
Ljoti, Dimitrije (1940): Drama savremenog oveanstva, Beograd,
Ljotieva pisma knezu Pavlu, (bez godine izdanja): Beograd,
M.M. (1991): Gde god je Srba - tu je Srbija, u: Jako srpstvo jaka Jugoslavija, Beograd,
M.. M., (1913): Balkanska ravnotea, Beograd,
Mari, Jovan (1997): Kakvi smo mi Srbi?, Prilozi za karakterologiju Srba, Beograd,
Marinkovi, Radivoje (2000): Srbija na poetku, u: Srpska slobodarska misao, br.1,
Beograd,
Markovi, Lazar (1925): Politika, I, Od ustava do vlade federalistikog bloka (28. juni
1921. - 27. jula 1924.), II, vlada g. Ljube Davidovia (28. juli - 5. novembra 1924),
Beograd,
Markovi, Lazar (1935): Jugoslovenska drava i hrvatsko pitanje (1914 - 1929), Beograd,
Markovi, Lazar (1993): Srbi i Hrvati 1914-1944, Beograd,
Markovi, Marko (1997): Pravoslavlje i novi svetski poredak, u: Geopolitika stvarnost
Srba, Beograd,
Markovi, Mihailo (1994): Osporavanja i angaovanja, knjiga 8, Beograd,
Markovi, Mihailo (1997): Srpski narod na prelazu u novi milenijum u: Geopolitika
Markovi, Mihailo (2000): Srbija jue, danas, sutra, u: Srpska slobodarska misao, br 1,
Beograd,
Markovi, Predrag (2001): Transfer etnikih stereotipa - Balkan je negde drugde, (u
rukopisu),
Markovi, Svetozar (1937): Izabrani spisi, Beograd,
Markovi, Svetozar (1960): Sabrani spisi, I, Beograd,
Markovi, Vasa (1918): Jesu li srednjevekovni Srbi smatrali Makedoniju bugarskom?, Krf,
Medakovi, V.M.G. (1895): Crnogorskim uskocima pri kraju devetnajestog vijeka u
Latinima, Beograd,
Mihailovi Kosta, Kresti Vasilije (1995): "Memorandum SANU" odgovori na kritike,
Beograd,
Milanov, Kajica (1992): Obraun - naela i razlozi, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Mileti, Andreja (1997): Uticaj unutranjih inilaca na poloaj srpskog naroda, u:
M, . (1925a): , -
, ,
M, . (1925b): (
1904 .), ,
333
Mileusni, Slobodan (1997): Manastiri kao meai srpskog duhovnog prostora, u:

Milojevi, M. S. (1871): Putopis dela prave-Stare-Srbije, I sveska, Beograd,
Milojevi, M. S. (1872): Putopis dela prave (Stare) Srbije, II sveska, Beograd,
Milovanovi, Milovan (1895a): Srbi i Hrvati, u: Delo, knj.VI, Beograd,
Milovanovi, Milovan (1895b): Povodom rasprave "Srbi i Hrvati", u: Delo, knj. VII,
Beograd,
Milutinovi, Milovan (1996): Rat bez jedinstvenog programa i cilja, u: Jagnje boije i zvijer
iz bezdana, Cetinje,
Mitrinovi, edomil (1926): Nai muslimani, Studija za orientaciju pitanja bosanskohercegovakih muslimana, Beograd,
Mitrinovi, edomil (1939): Kolonizacija junih krajeva, Beograd,
Mitrinovi, Dimitrije (1990): Sabrana djela, I, Sarajevo,
Mitrinovi, Predrag (1924): O osnovama naeg nacionalizma, Prilog za orijentaciju
jugoslovenske kulture, Zagreb,
Mitrovi, Jeremija (1992): Srpstvo Dubrovnika i velikohrvatski pohod "do Drine" i Crne
Gore, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Mladenovi, Marko (1989): Buenje srpskog naroda, Beograd,
Mladenovi, Rado (1996): Nacionalizam i rat, u: Jagnje boije i zvijer iz bezdana,
filosofija rata, Cetinje,
Molnar, Aleksandar (1997): Narod, nacija, rasa, Istorijska izvorita nacionalizma u Evropi,
Beograd,
N. D. (1891): Drave i narodi Balkanskoga poluostrva, njihova prolost, sadanjost i
budunost i bugarska nepravda, Beograd,
Nekolike misli o novom ustavu (1919): Beograd,
Neugaeno srpstvo (1992): Srpska politika emigracija o srpskom nacionalnom pitanju
(1945 - 1990), priredio Dragan Suboti, Beograd,
Nei, Milutin (1919): Srbi i Bugari, Istorijsko-politika rasprava, Novi Sad,
Novakovi, Relja (1992): Uz probleme porekla Srba, u: Catena mundi, II, Kraljevo,
Beograd,
Novakovi, Stojan (1906): Balkanaska pitanja i manje istorijsko-politike beleke o
Balkanskom poluostrvu 1886-1905, Beograd,
Novi Mirmidon (1902): Pred maedonskim pitanjem, Beograd,
Nui, Branislav (1902): Kosovo, opis zemlje i naroda, sv. 1, Novi Sad,
Nui, Branislav (1903): Kosovo, opis zemlje i naroda, sv. 2, Novi Sad,
Obradovi, Dositej (1893): ivot i prikljuenija Dimitrija Obradovia nareenoga u
kaluerstvu Dositeja njim istim spisat i izdat, Beograd,
Obrenovi, Zoran (1992): Srbija i novi poredak, Ni,
Olport, Gordon (1991): Sklop i razvoj linosti, Bugojno,
Makedoniji i Makedoncima, (1918): Krf, prir. J.T. Markovi, Svet. Tomi,
Oraovac, Tomo (1913): Arbanako pitanje i srpsko pravo, Beograd,
334
Palavestra, Predrag (1989): Pogovor, u: R. Samardi, Ideje za srpsku istoriju, Beograd,

Pani, ivota (1997): Nacionalno jedinstvo preduslov opstanka Srba, u: Geopolitika
Panti, Dragomir (1995): Dominantne vrednosne orijentacije u Srbiji i mogunosti
nastanka civilnog drutva u: Potisnuto civilno drutvo, Beograd,
Pai, Nikola (1995): Sloga Srbo-Hrvata, Beograd,
Pavi, Milorad (1992): Evropa i Srbija, u: Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Pavlovi, Milivoj (1915): Naa nacija, Jezik i etnika sinteza, Ni,
Pelagi, Vasa (1879): Verozakonsko uenje Talmuda ili ogledalo ivutskog potenja, Novi
Sad,
Perovi, Latinka (2000): Ljudi, dogaaji i knjige, Beograd,
Peut, Mane (1992): Odnosi Srba i Hrvata kroz revoluciju, u: Neugaeno srpstvo,
Beograd,
Petkovi, ivko (1926a): Bugari i balkanski Sloveni, Beograd,
Petkovi ivko, (1926b): Prve pojave srpskog imena, Beograd,
Petrovi, Milivoj (1934): Mi i Bugari, O izgradnji jedinstva duhova, Beograd,
Piroanac, M.S (1895): Knez Mihailo i zajednika radnja balkanskih naroda, Beograd,
Poplaen, Nikola (2000): Totalitarizam razara demokratske vrednosti, u: Srpska
slobodarska misao, br.1, Beograd,
Popov, Neboja (1993): Srpski populizam, Od marginalne do dominantne pojave,
Beograd,
Popovi, Bogdan (1932): lanci i predavanja o knjievnosti, umetnosti, jeziku i moralu,
Beograd,
Popovi, Justin (1991): Svetosavska filosofija prosvete, u: Pravoslavlje izmeu neba i
zemlje, Ni,
Popovi, Justin (1992): Srpska pravoslavna crkva u komunistikoj Jugoslaviji, u: Catena
mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Popovi, L.P. (1992): Komunistiko pomaganje velikohrvatskih aspiracija, u: Neugaeno
srpstvo, Beograd,
Popovi, Milan (1903): Znaaj rase u svetskoj privredi, Novi Sad,
Popovi, Milan (1930): Kulturni uticaj Vojvodine i nacionalna misija Srbije, Beograd,
Poznanovi, eljko (1997a): Iskonskom energijom do srpske nacionalne drave, u:
Poznanovi, eljko (1997b): Srpska crkva-saborni inilac srpskog naroda, u: Geopolitika
Pravoslavlje izmeu neba i zemlje (1991): priredio D. orevi, Ni,
Pribievi, Svetozar (1952): Diktatura kralja Aleksandra, Beograd,
Prica, Bogdan (1937): Hrvatsko pitanje i brojke, (Jesu li Hrvati stvarno zapostavljeni od
strane drave?), Beograd,
Prica, Bogdan (1991): Kritiki pogled na jugoslovenstvo kod Hrvata, u: Jako srpstvo jaka
335
Proti, Stojan (1911): Odlomci iz ustavne i narodne borbe u Srbiji, knj. 1, Beograd,
Proti, Stojan (1912): Odlomci iz ustavne i narodne borbe u Srbiji, knj. 2, Beograd,
Proti, Stojan (1921a): Oko ustava, Kritika i polemika, Beograd,
Proti, Stojan (1921b): Tri dokumenta ili jedan list iz istorije naih dana, Beograd,
Proti, Stojan (1928): O Makedoniji i Makedoncima, Beograd,
Pri, Ilija (1931): Naelo narodnosti, Beograd,
Psunjski, (1944): Hrvati u svetlosti istoriske istine,
Puri, Boidar (1929): Nai iseljenici, Beograd,
, (1927): M XIX , I,
,
Radinovi, Radovan (1997): Geostrateki znaaj srpskog etnikog prostora, u:
Radoni, Jovan (1912): Prolost Stare Srbije, Beograd,
Radosavljevi, Panta (1925): ta je Maedonija?, Beograd,
Radovi, Amfilohije (1996a): Sveti Petar Cetinjski i rat, u: Jagnje boije i zvijer iz bezdana,
Cetinje,
Radovi, Amfilohije (1996b): Diskusija, u: Jagnje boije i zvijer iz bezdana, Cetinje,
Raki, Radomir (1992): Etnoloki pristup prouavanju migracija srpskog naroda, u:
Catena mundi, I, Kraljevo, Beograd,
Rakovi, Jovan (1992): Mitske slike srpskog naroda kao sutina njegovog bia, u:
Catena mundi, II, Kraljevo, Beograd,
Rimokatolika propaganda (1932): Propali pokuaji prolosti u operacijama sadanjosti,
Niki,
Risti, Hadi Serafim (1864): Pla Stare Srbie, Zemun,
Risti, Jovan (1887a): Spoljanji odnoaji Srbije novijega vremena, prva knjiga 1848 1860, Beograd,
Risti, Jovan (1887b): Spoljanji odnoaji Srbije novijega vremena, druga knjiga 1860 1868, Beograd,
Risti, Jovan (1894): Jedno namesnitvo 1868 - 1872, Beograd,
Risti, Jovan (1898): Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za osloboenje i
nezavisnost 1875 -1978, Drugi rat, Beograd,
Rizov, D. (1918): Pro Macedonia, u: O Makedoniji i Makedoncima, Krf, prir. J.T. Markovi,
Svet. Tomi,
Rot, Nikola (1974): Rasne i etnike predrasude, u: Rasizam, rase i rasne predrasude,
Zbornik radova, Beograd,
Rot, Nikola (1994): Osnovi socijalne psihologije, Beograd,
Ruvarac, Dimitrije (1997): Evo, ta ste nam krivi!, Beograd,
Ruvarac, Ilarion (1899): Montenegrina, Priloci istoriji Crne Gore, Zemun,
Ruvarac, Ilarion (1902): ura Vukovi, despot srpski i ore Kastriot-Skenderbeg, vo
arbanaki, godine 1444. u: Letopis matice srpske, knj. 212, sv. II za godinu 1902.,
Novi Sad,
336
Ruvarac, Ilarion (1934a): Prelaz s prikaza na kritiku, u: Zbornik Ilariona Ruvarca,

Odabrani istoriski radovi, I, Beograd,
Ruvarac, Ilarion (1934b): Poreklo Sibinjanin Janka, u: Zbornik Ilariona Ruvarca, Odabrani
istoriski radovi, I, Beograd,
Ruvarac, Ilarion (1934c): Prethodni prikaz knjige "Istorija srpskog naroda" napisao
Pantelija Slavkov Srekovi na svet izdalo "Srpsko ueno drutvo" u Beogradu
1884, u: Zbornik Ilariona Ruvarca, Odabrani istoriski radovi, I, Beograd,
Ruvarac, Ilarion (1934d): Stari Slankamen, u: Zbornik Ilariona Ruvarca, Odabrani istoriski
radovi, I, Beograd,
Samardi, Radovan (1989): Ideje za srpsku istoriju, Beograd,
Samardi, Radovan (1990a): Seobe u srpskoj istoriji, u: Seobe srpskog naroda od XIV
do XX veka, Beograd,
Samardi Radovan, (1990b): Dimitrije Bogdanovi - Istina o srpskoj duhovnosti i Kosovu,
u: D. Bogdanovi, Knjiga o Kosovu, Beograd,
Samardi, Radovan (1991): O istorijskoj sudbini Srba, u Serbia i komentari za 1990/91,
Beograd,
Samardi, Nikola (1990): Velika seoba Srba 1690, u: Seobe srpskog naroda od XIV do
XX veka, Beograd,
Samardi, Nikola (1991): Genocid nad Srbima 1941-1945, u Serbia i komentari za
1990/1991, Beograd,
Seobe srpskog naroda od XIV do XX veka, (1990): Zbornik radova posveen
tristagodinjici velike seobe Srba, Beograd,
Simi St. (1918): Srbi i Bugari u prolosti i sadanjosti, Solun,
Simi, Nenad (1992): Velika seoba - znamenje srpske ivotvornosti, u: Catena mundi, I,
Kraljevo, Beograd,
Sisari, Ivan (1938): Hrvatski mit XX stoljea, Ideologija hrvatskog seljakog pokreta,
Apologija hrvatskog nacionalizma, Zagreb,
Skerli, Jovan (1964): Pisci i knjige, I-VI, Beograd,
Slijepevi, oko (1992): Makedonsko crkveno pitanje, u: Neugaeno srpstvo, Beograd,
Smit, Antoni (1998): Nacionalni identitet, Beograd,
Solovjev, Vladimir (1995): Izabrana djela, Rusko nacionalno pitanje, tom II, Cetinje,
Podgorica,
Spalajkovi, Miroslav (1992): Misija Srbije u: Neugaeno srpstvo, Beograd,
Srbi i Albanci u XX veku, (1991): SANU, Beograd,
Srbin Srbinovi - Vojvoanin (1901): Iz Maedonije o Maedoniji, Novi Sad,
Srekovi, Pantelija (1884): Istorija srpskoga naroda, I, Beograd,
Srekovi, Pantelija (1888): Istorija srpskoga naroda, II, Beograd,
Stankovi, Todor (1915): Beleke o Staroj Srbiji - Maedoniji, Ni,
Stanojevi, St. (1915): ta hoe Srbija?, Ni,
Stanojevi, St. (1931): Od Velbuda do Kosova, Beograd,
Stepanovi, Milutin (1913): Srbi i Bugari u prolosti i sadanjosti, Beograd,
337
Stepi, Milomir (1997): Promenljivost odrednica geopolitikog poloaja srpskih zemalja, u:

Stojanovi, Ljub. (1919): Nekolike misli o naem novom dravnom ureenju, Beograd,
Stojanovi, Ljub. (1920): Republikanski pogledi na nekoliko savremenih pitanja, Beograd,
Stojanovi, Nikola (1902): Srbi i Hrvati, u: Srpski knjievni glasnik, br. 37, avgust 1902,
Stojanovi, Nikola (1927): Jugoslovenski odbor, (lanci i dokumenti), Zagreb,
Stojanovi, Svetozar (2000): Na srpskom delu Titonika, Beograd,
Stranjakovi, Dragoslav (1931): Jugoslovenski nacionalni i dravni program kneevine
Srbije iz 1844 god., Sremski Karlovci,
Stranjakovi, Dragoslav (1936): Politika propaganda Srbije u jugoslovenskim
pokrajinama 1844 - 1858 godine, Beograd,
Stranjakovi, (1991): Hrvati i sporazum od 26. avgusta 1939. godine, u: Jako srpstvo jaka
Suboti, Dragan (1992): Quo vadis Serbia, u: Neugaeno srpstvo, Beograd,
Taako, opa (1919):
, ,
Tadi, Ljubomir (1992): O velikosrpskom hegemonizmu, Beograd,
Tadi, Ljubomir (1999): U matici krize, Intervjui 1968-1998., Beograd,
Terzi, Slavenko (2000a): Ideoloki koreni crnogorske nacije i nastanka crnogorskog
separatizma, u: Srpska slobodarska misao, br.1, Beograd,
Terzi, Slavenko (2000b): Srbija i susedi - naslee i novi izazovi, u: Srpska slobodarska
misao, br. 1, Beograd,
Todorova, Marija (1999): Imaginarni Balkan, Beograd,
Tomi, Jaa (1940): Jevrejsko pitanje, Pretampano iz Srpskog Kola za godinu 1884,
Petrovgrad,
Tomi, Jaa (1913): Rat na Kosovu i Staroj Srbiji 1912. godine, Novi Sad,
Tomi, Jaa (1914): Rat u Maedoniji i Staroj Srbiji 1913. godine, Novi Sad,
Tomi, Jovan (1913a): Austro-Bugarska i arbanasko pitanje, Beograd,
Tomi, Jovan (1913b): O Arnautima u Staroj Srbiji i Sandaku, Beograd,
Tomi, Svet. (1918): Ko su Makedonski Sloveni?, u: O Makedoniji i Makedoncima, Krf,
Tucovi, Dimitrije (1980): Srbija i Arbanija, u: Sabrana dela, knj. VIII, Beograd,
V.M.G.M. (1882): Ko je prijatelj Srbiji?, Beograd,
Vasi, Dragia (1919): Karakter i mentalitet jednog pokolenja, Novi Sad,
Vasiljevi, A. (1886): Psiholoke osobine srpskoga naroda, u: Glasnik srpskoga uenog
drutva, knj. 66, Beograd,
Velmar- Jankovi, Vladimir (1991): Pogled s Kalemegdana, Ogled o beogradskom
oveku, Beograd,
Vendl, Herman (1918): Bugari i makedonsko pitanje, u: O Makedoniji i Makedoncima, Krf,
Veselinovi, Milojko (1880): Srbin i Makedonija, Istorijska studija, Beograd,
Veselinovi, Milojko (1888): Srbi u Maedoniji i u junoj Staroj Srbiji, Ili odgovor g. S.S.
Bopevu, Beograd,
338
Vlahovi, Petar (1979): Postanak i razvoj srpske nacije, u: Postanak i razvoj srpske
nacije, Beograd,
Vueli, Milorad (1992): Razgovori sa epohom, Novi Sad,
Vui, Radmilo (1991): Jedna opasnost, u: Jako srpstvo jaka Jugoslavija, Beograd,
Vujovi, Sreten (1997): Grad u senci rata, Beograd,
Vuli, Nikola (1991a): Narod, u: Jako srpstvo jaka Jugoslavija, Beograd,
Vuli, Nikola (1991b): Juna Srbija ili Makedonija?, u: Jako srpstvo jaka Jugoslavija,
Beograd,
Za to na narod u Austriji propada, (1867): Novi Sad,
Zbornik Ilariona Ruvarca (1934): Odabrani istorijski radovi, I, Beograd,
Zbornik radova posveen Jovanu Cvijiu, (1924): Povodom tridesetpetogodinjice
naunog rada od prijatelja i saradnika, Beograd,
Zurovac, Mirko (1996): ta nam se stvarno dogodilo ili "proizvodnja lai" u slubi
militarnog imperijalizma, u: Jagnje boije i zvijer iz bezdana, Cetinje,
Zurovac, Mirko (1997a): Lua kosovskog mita, u: Zbornik kruevake filozofsko-knjievne
kole, knjiga etvrta, Kruevac, 1997,
Zurovac, Mirko (1997b): Naklonost sveta pridobiti svojom snagom, u: Geopolitika
Zurovac, Mirko (1997c): Evropska pojava varvarstva, u: Geopolitika stvarnost Srba,
Beograd,
Zurovac, Mirko (2000a): Protiv regresivnih tendencija - za spas naroda, u: Srpska
slobodarska misao, br.1, Beograd,
Zurovac, Mirko (2000b): Pohvala otporu agresoru, u: Srpska slobodarska misao, br.1,
Beograd,
ujovi, ivojin (1974): Sabrani spisi, I, Beograd,
ujovi, ivojin (1977): Sabrani spisi, II, Beograd,
upani, Niko (1909): Sistem istorijske antropologije balkanskih naroda, Beograd,
upani, Niko (1924): Srbi Plinija i Ptolemeja, u: Zbornik radova posveen Jovanu Cvijiu,
Beograd,

Olivera Milosavljević - U Tradiciji Nacionalizma

Enviado por

Dados do documento

Direitos autorais

Formatos disponíveis

Compartilhar este documento

Compartilhar ou incorporar documento

Opções de compartilhamento

Você considera este documento útil?

Este conteúdo é inapropriado?

Direitos autorais:

Formatos disponíveis

Olivera Milosavljević - U Tradiciji Nacionalizma

Enviado por

Direitos autorais:

Formatos disponíveis

U tradiciji nacionalizma

Nacionalni stereotipi kao predmet istraivanja doskora su u naoj sredini mnogo

slike o nama i drugima to je opisno znaenje pojma nacionalizam, ve primarno

Dvadeseti vek je zatvorio krug balkanskih nacionalizama. Pri tom ne

Ruvarac Ilarion (18321905), istoriar, arhimandrit, akademik.

podrazumevan uticaj globalne politike situacije na procese na ovom prostoru, ovde se

Pisanje o drugima u kome odsustvuje svaki pokuaj posmatranja druge strane

Pitanje koje se moe postaviti je emu potreba da se skida praina sa starih,

narodu ivela je uspomena sa duboko ukorenjenim predanjima o Nemanjikoj dravi i Duanovom

to je i stvorilo Nemanju, da ne znamo (Srekovi, 16 1884: VIII). 17 Politika pragma,

Ako poemo od Volterovog stava da predrasude predstavljaju miljenje bez

Skerli Jovan (18771914), knjievni kritiar, akademik.

o Hrvatima, Bugarima, Albancima..., ili Hrvata o Srbima, Bugarima, Albancima...? Da li se

preovlaujuih poeljnih osobina. U oba sluaja, meutim, osobine koje se pripisuju

I tree, motivi za nastanak nacionalnih stereotipa nikada nisu vanpolitike prirode.

Napred pomenuta prepoznatljivost kao sastavni deo prirode stereotipa,

prepoznatljiva i nepromenljiva svojstva. ak i kada bi nacija to bila, kao to nije, postavlja

Moderna nacija se javlja u XIX veku i na balkanskom prostoru, kao integriua

Novakovi Stojan (18421915), istoriar, politiar, predsednik vlade, akademik.

nacija imala ogranienu mogunost integracije i amalgamizacije heterogenih lokalnih

se od lingvistikog principa na kome je baziran, ka dravnom, i sekundarno se ispoljavao

podrazumeva da je praotac isti, to ni religija ne moe da promeni. Direktno je

Razvoj mitoloke slike nacije utemeljene ve u dalekoj prolosti, uinio je da se

Sve moderne kategorije (interes, zajednika zakonska prava, slobodna volja,

Tomi Jaa (18561922), politiar, novinar.

Organsko svojstvo nacije prepoznaje se i u identifikaciji pojmova pleme narod

Veselinovi Milojko (18501913), istoriar, konzul u Skoplju.

elementa nasuprot drava kakva je npr. Bugarska sa svojim heterogenim elementima:

kakve proizvode ratovi, a ne na sposobnosti koje se ispoljavaju u svakodnevnom ivotu.

Erdeljanovi Jovan (18741944), dr, etnolog, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.

Vera ili jezik?

Razlika izmeu jezikog i verskog koncepta (a oba se u osnovi pozivaju na

Obradovi Dositej (17421811), prosvetitelj.

orovi Vladimir (18851941), dr, istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik.

samortvene akcije za politiki spas narodni (Arsenijevi, 1996: 234235). Danas su

Nui Branislav (18641938), knjievnik, akademik.

Struja u razumevanju nacije koju ne odreuje vera ve jezik, bila je najprisutnija

Savremeni nacionalizam, kome je inae svojstvo da zahteva suvie mnogo

Ignjatovi Jakov (18221889), knjievnik, akademik.

tuim uticajima, autentian, ekskluzivan) i idealna drava (velika, slavna, jedinstvena,

Milorad Ekmei je 90-ih zastupao dva dijametralno suprotna stava, kada je

Sasvim originalno je stanovite Zorana Obrenovia, po kojem srpski nacionalizam

buntu i u oajanju, dok je Svetosavski nacionalizam zapoet i ostvaren u tiini i radosti

Nacionalni program nacionalna drava

Ako teorijska razmatranja o nacionalizmu nikada nisu previe zaokupljala panju

problema, pretpostavljajui znaaju samog drutvenog fenomena, neposredne politike

identifikuje sa srpstvom i po ko zna koji put se reafirmie vulgarizacija Cvijievih radova. 77

Srba, od Subotice do Dalmatinskog Kosova kraj ibenika, i od Suaka do evelije. Sve

Kosti Lazo (18971979), dr, profesor Pravnog fakulteta u Subotici.

Milojevi S. Milo (18401907), istoriar, direktor gimnazije u Valjevu, Beogradu i Leskovcu.

85 Hadi-Vasiljevi Jovan (18681935), dr, istoriar, inovnik u Ministarstvu inostranih dela u

cuique neosporno pripada, a knjigu je zakljuio usklikom neosloboenoj brai koja su

nego i u toj velikoj porodici koja se prua od Subotice do evelije i od Timoka do

Vuli Nikola (18721945), istoriar, profesor Univerziteta u Beogradu,akademik.

Element sadran u savremenoj ideji nacionalnog programa i nacionalne drave,

orevi Manojlo Prizrenac (18511896) pesnik, pisac, novinar i prevodilac,

Ideja etnike drave u raznim vremenima je sadravala uverenje o nunosti

Hadi-Vasiljevi da se od Srbije stvori isto srpska, nacionalna, drava; da se, kao to je

Odsustvo sposobnosti balkanskih nacionalizama da strasti dre pod kontrolom, da

Oda ratu, ili u najboljem sluaju, podrazumevanje njegove nunosti kada je

najzad, da bi se konano reilo pretvoriti u ratno reenje u krvavo rasturanje jednog

Novi Mirmidon, Radosavljevi Stevan (izvor: Univerzitetska biblioteka, Beograd).

vodio oslobodilake ratove (Mladenovi, 1989: 45), Radovan Samardi da je prosti

osvajake ratove, ali su u odbrani svoje slobode ispoljavali izuzetnu borbenost i