V.

Pavlovi PREDAVANJA IZ TEORIJE MERENJA, Mainski fakultet Univerziteta u Beogradu

POJAM MERENJA I MERNE NESIGURNOSTI

Merenje neke fizike veliine predstavlja postupak utvrivanja brojne vrednosti date
fizike veliine izraene odgovarajuom mernom jedinicom.
Merenjem utvrujemo koliko se puta u vrednosti neke fizike veliine sadri jedinica mere
za tu fiziku veliinu.
Npr. merenjem duine neke kratke osovine elimo da ustanovimo koliko cm i mm ona sadri u sebi;
merenjem duine neke sobe koliko m, dm i cm ima u njoj; merenjem debljine tankih slojeva koliko m ili nm
sadri taj sloj, merenjem mase reda veliine nekoliko kilograma - koliko kg, dkg i g ona sadri itd. Dakle, moe
se rei:
Rezultat merenja u optem sluaju sadri brojnu vrednost i odgovarajuu jedinicu mere.
Naravno, u sluaju neimenovanih fizikih veliina, kao to je indeks prelamanja sredine, koeficijent adijabate i
sl., rezultat merenja sadri samo brojnu vrednost.
Merenje moe biti direktno i indirektno.
Direktno merenje je ono pri kojem se vrednost merene fizike veliine oitava direktno sa
instrumenta (lenjira, vage, toperice tj. hronometra, termometra, ampermetra itd.).
Indirektno merenje se odnosi na na odreivanje vrednosti neke fizike veliine na osnovu
matematikog izraza (formule) i na osnovu prethpdnih direktnih merenja fizikih veliina
koje figuriu u toj formuli.
Merenjem neke fizike veliine nikada ne moemo utvrditi potpuno tanu, tj. stvarnu vrednost te
veliine. Razlozi za odstupanje izmerene vrednosti od stvarne vrednosti su viestruki:
1) Rezolucija svakog instrumenta je ograniena. Projektovanjem instrumenata sa boljom rezolucijom
mi se samo u veoj meri pribliavamo pravoj vrednsti merene veliine, ali uvek postoji odreeni
stepen merne nesigurnosti za dati rezultat merenja.
2) Vrednost merene fizike veliine zavisi od okolnih uslova (temperature, pritiska, vlanosti,
vibracija tla i sl.). Pri tome mi ne moemo uvek u potpunosti kontrolisati sve spoljanje parametre;
tanost merenja tih parametara koji definiu spoljanje uslove je ograniena i nije nam uvek
poznata u dovoljnoj meri zakonitost po kojoj se vrednost tih parametara menja tokom
posmatranog vremenskog intervala, kao ni zakonitost po kojoj vrednost merene veliine zavisi od
svih tih spoljanjih parametara. Stoga se kae da postoje sluajne (stohastike) varijacije merene
veliine, koje su uslovljene varijacijama u spoljanjim uslovima. Takve su npr. sluajne promene
atmosferskog pritiska dok ga merimo, male lokalne promene temperature zbog strujanja vazduha,
sluajne male promene vrednosti neke fizike veliine zbog uticaja vibracija tla usled saobraaja i
dr.
3) Mogu postojati sluajne (stohastike) varijacije merene veliine, koje su uslovljene samom
prirodom odreenog posmatranog procesa, naroito ukoliko se posmatraju procesi i veliine u
mikrosvetu.
4) Postoje fundamentalna ogranienja pri merenju, koja su opisana zakonima kvantne mehanike (npr.
Hajzenbergove relacije ukazuju na fundamentalna ogranienja u tenji da se istovremeno sa
velikom tanou odrede neki parametari u mikrosvetu).
5) Proces merenja, sam po sebi, moe dovesti do perturbovanja (promene, modifikacije) vrednosti
posmatrane fizike veliine.
6) Postoji uticaj starenja mernog instrumenta, uticaj loe kalibracije instrumenta, uticaj
eksperimentatora pri pripremi merenja ili tokom merenja, itd.
Imajui u vidu pomenute injenice, moe se rei da rezultat nekog merenja predstavlja samo
procenu stvarne vrednosti merene veliine. Zato je neophodno da se uz brojnu vrednost i mernu
jedinicu za datu fiziku veliinu navede i podatak o kvalitetu merenja, a to izraavamo preko pojma
merne nesigurnosti datog merenja. Ukoliko je npr. rezolucija mernog instrumenta bolja, sledi da e merna
nesigurnost biti manja, tj. da e merni rezultat biti blii stvarnoj vrednosti date fizike veliine, tj. naa
eksperimentalna procena stvarne vrednosti je bolja.
Da bi eksperimentalni rezultati merenja neke fizike veliine mogli da se porede nakon merenja u
razliitim laboratorijama (npr. u laboratorijama unutar razliitih drava), neophodno je da se merna
nesigurnost svuda izraava po istim pravilima, tj. na isti nain. Danas je u veini zemalja prihvaena tzv. GUM
metoda izraavanja merne nesigurnosti. Oznaka metode (skraenica: GUM) potie od prvih slova punog
naziva metode: Guide to the Expression of Uncertainty in Measurements. U okviru ove metode je usvojeno
stanovite da rezultat merenja neke veliine Y treba da se izraava u vidu sledeeg zapisa:

V. Pavlovi PREDAVANJA IZ TEORIJE MERENJA, Mainski fakultet Univerziteta u Beogradu

Y = (y U ) ,
pri emu vai: U = k u .
Ovde je: Y merena fizika veliina,
y izmerena vrednost (vrednost dobijena merenjem),
u - standardna merna nesigurnost,
U - proirena merna nesigurnost, koja predstavlja poluirinu najueg intervala za koji se moe sa
odreenom verovatnoom tvrditi da se prava vrednost merene veliine nalazi u njemu,
k faktor obuhvata (faktor proirenja), koji povezuje proirenu i standardnu mernu nesigurnost.
Iz relacije Y = ( y U ) sledi da vai:

(y U ) < Y < (y + U ) .

Zapravo, relacija Y = ( y U ) saoptava da se sa nekom tano odreenom verovatnoom moe tvrditi da se prava

vrednost merene veliine nalazi u intervalu izmeu ( y U ) i ( y + U ) , a vrednost te verovatnoe je definisana

preko faktora k (za odreenu raspodelu rezultata merenja pri viestrukom merenju), jer je U = ku . Ako se
izabere vea vrednost k, onda je i U vee, pa postoji vea verovatnoa da se prava vrednost nae u intervalu
izmeu ( y U ) i ( y + U ) . Oigledno je da se prava vrednost uvek tj. svakako nalazi u intervalu izmeu - i .
Meutim, od interesa je da se proceni najui interval za koji moe da se kae da postoji tano odreena
verovatnoa (npr. verovatnoa od 100 %) da se prava vrednost nae u njemu. To znai da je od interesa
da se proceni najmanja vrednost U (a samim tim i najmanja vrednost k), za koju moe da se kae da
postoji tano odreena verovatnoa se prava vrednost nae u intervalu izmeu ( y U ) i ( y + U ) . Ta
vrednost U = ku zavisi od:
1) tipa merenja i od
2) stepena verovatnoe (pouzdanosti) sa kojom elimo da tvrdimo da se rezultat nalazi u intervalu
( y U , y + U ) , tj. u intervalu ( y ku , y + ku ) .

Kada se kae da k i U = ku zavise od tipa merenja, misli se na to da oni zavise od toga:

a) da li se posmatra direktno ili indirektno merenje,
b) koliki je broj direktno merenih veliina koje unosimo u formulu za proraun indirektno merene
veliine (sa porastom tog broja raste i merna nesigurnost dobijene vrednosti indirektno merene
veliine),
c) koliko je broj izvrenih direktnih merenja (mali ili veliki)
d) da li postoji grupisanje rezultata oko srednje vrednosti ili ne i po kojoj funkciji se vri to grupisanje
(koja funkcija raspodele najbolje opisuje raspodelu mernih rezultata oko srednje vrednosti), itd.

Primeri za odreivanje proirene merne nesigurnosti

kod direktnog merenja bez ponavljanja
Zavisno od tipa direktnog merenja i od rezolucije korienog instrumenta, procenjuje se da li je
potrebno neko direktno merenje ponavljati vie puta, ili je dovoljno izvriti ga jednom. Ukoliko je merna
rezolucija instrumenta takva da se pri ponovljenom merenju date veliine ne oekuje odstupanje rezultata za
vie od jednog podeoka na instrumentu, onda se direktno merenje vri bez ponavljanja. Tada se uzima da je
proirena merna nesigurnost jednaka vrednosti najmanjeg podeoka na upotrebljenom instrumentu.
Kod direktnog merenja koje se vri bez ponavljanja proirena merna nesigurnost (U) je
jednaka vrednosti najmanjeg podeoka na upotrebljenom instrumentu.
Primeri:
direktno merenje

proirena merna nesigurnost (U)

merenje duine lenjirom

U l = 1mm

merenje duine nonijusom

U l = 0,02mm

merenje debljine mikrometarskim zavrtnjem

Ud =

merenje mase digitalnom vagom

Um

merenje temperature termometrom

Ut

= 0,2 oC ili npr.

merenje ugla uglomerom

= 0,1 o

ili

U l = 0,05mm

0,01mm

= 0,01 g

Ut

= 1 oC

Ukoliko se direktno merenje vri bez ponavljanja, ni rezultat merenja ni proirena merna nesigurnost se ne zaokruuju.

V. Pavlovi PREDAVANJA IZ TEORIJE MERENJA, Mainski fakultet Univerziteta u Beogradu

Proirena merna nesigurnost kod direktnog merenja koje se ponavlja i

kod indirektnog merenja
Ukoliko je merna rezolucija instrumenta takva da se pri ponovljenom direktnom merenju date veliine
oekuje odstupanje rezultata za vie od jednog podeoka na instrumentu, onda se direktno merenje ponavlja.
Tada je ukupna proirena merna nesigurnost vea od vrednosti najmanjeg podeoka na instrumentu i ona se
proraunava po odreenoj formuli, o emu e biti vie rei u nekom od narednih poglavlja.
I kod indirektnog merenja, proirena merna nesigurnost se na odreeni nain proraunava.
Proraunata proirena merna nesigurnost se zaokruuje po sledeem pravilu:
Proirena merna nesigurnost koja se odreuje proraunom (kod direktnog merenja koje se
ponavlja i kod indirektnog merenja) se zaokruuje na mestu prve nenulte cifre (gledano sa leva na
desno), tj. zaokruuje se tako da u sebi pored eventualnih nula sadri samo jednu nenultu cifru.
Koliko e nula sadravati proirena merna nesigurnost, to zavisi od njenog reda veliine.
Na osnovu tako zaokruene proirene merne nesigurnosti se vri zaokruivanje rezultata merenja.

Zaokruivanje rezultata merenja kod direktnog merenja koje se ponavlja

i kod indirektnog merenja
Rezultat merenja se zaokruuje na istom mestu (decimalnom, ili desetnom ...) na kojem je izvreno
zaokruivanje proirene merne nesigurnosti za tu veliinu (tj. na onom desetnom mestu na kojem se
nalazi nenulta cifra u brojnoj vrednosti zaokruene proirene merne nesigurnosti).

Dakle, u konanom zapisu rezultata merenja: Y = ( y U ) , vrednost U i vednost y su uvek zaokruene!

Primeri zaokruivanja proirene merne nesigurnosti i

konanog rezultata merenja
U sledeim primerima e merna jedinica za (hipotetiku) veliinu y biti simbolino obeleena kao m.j.
Primer 1:
Proraunom je dobijeno: y = 2,34567 m.j i U y = 0,02674 m.j.
Prvo se zaokruuje proirena merna nesigurnost, to se u ovom primeru svodi na: U y 0,03 m.j.
Na osnovu toga se y zaokruuje na: y 2,35 m.j.
Konani prikaz rezultata je: y = (2 ,35 0,03) m.j.
Primer 2:
Proraunom je dobijeno: y = 4321,4 m.j i U y = 3,241 m.j.
Sledi: U y 3 m.j, usled ega se y zaokruuje na: y 4321 m.j.
Konani prikaz rezultata je: y = (4321 3) m.j.

Primer 3:
Proraunom je dobijeno: y = 2764,1 m.j i U y = 11,3 m.j.
Sledi: U y 10 m.j y 2760 m.j konani prikaz rezultata: y = (2760 10) = (27 ,6 0 ,1) 10 2 m.j
Primer 4:
Proraunom je dobijeno: y = 23634,28 m.j i U y = 267 m.j.
Sledi: U y 300 m.j y 23600 m.j.
Konani prikaz rezultata je: y = (23600 300) m.j = (236 3) 10 2 m.j = (23,6 0,3) 10 3 m.j.

V. Pavlovi PREDAVANJA IZ TEORIJE MERENJA, Mainski fakultet Univerziteta u Beogradu

Relativna proirena merna nesigurnost

Na kvalitet merenja ne ukazuje samo proirena merna nesigurnost, ve jo bolje ukazuje relativna
proirena merna nesigurnost, koja se definie kao kolinik proirene merne nesigurnosti i rezultata merenja.
Vai:

Ur =

U
.
y

Npr., ukoliko smo metrom jednom izmerili prenik malog diska (D = 8 mm) i duinu ekrana televizora (L=735
mm), onda se moe smatrati da je pri tim direktnim merenjima proirena merna nesigurnost iznosila U=1mm.
Meutim, iako je proirena merna nesigurnost za oba merenja ista, drugo merenje je kvalitetnije, jer je U r
mnogo manje.
Ponekad je potrebno izraziti i relativnu standardnu mernu nesigurnost. Relativna standardna merna
nesigurnost se izraava kao:

ur =

u
y

GRAFIKO PRIKAZIVANJE NEKOG SKUPA VREDNOSTI DOBIJENIH

DIREKTNIM ILI INDIREKTNIM MERENJEM NEKE FIZIKE VELIINE
Pored tabelarnog prikaza skupa rezultata od n pojedinanih merenja, vrlo esto je pogodno i grafiko
prikazivanje. Pri crtanju grafika bitno je sledee:

da se ose grafikona pravilno oznae, tj. da se pored svake od osa, pri njenom kraju napie oznaka za
datu fiziku veliinu (simbol i u zagradi merna jedinica);

da se na svakoj od osa nanese brojna skala u odreenoj razmeri;

Ceo opseg izmerenih veliina treba da bude obuhvaen grafikom. Potrebno je da se razmera na
koordinatnim osama izabere tako da se najvee izmerene vrednosti nalaze na krajevima osa, tj. da
grafik prikazane funkcionalne zavisnosti zauzima najveu povrinu dijagrama. Razmera se ne sme
menjati du jedne koordinatne ose.

Samo se glavni intervali (okrugle brojne vrednosti) na brojnoj skali du neke od osa grafika
obeleavaju brojevima (koordinate eksperimentalnih taaka se ne obeleavaju na osama).

Potrebno je da se sve izmerene vrednosti unesu na grafik (sve eksperimentalne take se prikazuju).
Nakon unoenja svih eksperimentalnih taaka uoava se dobijena pravolinijska ili krivolinijska
zavisnost i vri se povlaenje prave ili glatke krive tako da ona na najbolji nain reprezentuje sve
eksperimentalne take.
Ukoliko je odstupanje neke eksperimentalne take od uoene pravolinijske ili krivolinijske zavisnosti
mnogo vee nego odstupanje ostalih taaka, onda se moe zakljuiti da je pri tom pojedinanom
merenju napravljena neka gruba greka (nepaljivo oitavanje sa skale instrumenta i sl.). Tu taku
treba odbaciti i merenje za nju ponoviti.
Za odreivanje optimalne prave, u pravom smislu tog pojma, odnosno za odreivanje koeficijenta
pravca (nagiba) optimalne prave, potrebno je primeniti metod najmanjeg zbira kvadrata odstupanja, koji
e biti objanjen u sledeem poglavlju.
Moe se koristiti i jednostavniji, ali manje precizan metod odreivanja koeficijenta pravca
eksperimentalno ustanovljene pravolinijske zavisnosti. Nakon unoenja eksperimentalnih taaka na grafik,
ucrtavaju se merne nesigurnosti veliina nanetih na apscisu i na ordinatu (simetrino oko svake
eksperimentalne take) i tako se formiraju mali pravougaonici za svaku eksperimentalnu taku. Povlaenje
najbolje prave ili krive tada podrazumeva njen prolazak kroz sve pomenute pravougaonike. Ukoliko se merne
nesigurnosti ne unose na grafik, onda se prava ili kriva povlai tako da odstupanja eksperimentalnih taaka od
te prave ili krive budu minimalna i da se sa obe strane krive nalazi priblino jednak broj eksperimentalnih
taaka. Ako je u pitanju pravolinijska zavisnost, koeficijent pravca tako povuene prave se moe odrediti na
osnovu koordinata dve proizvoljno izabrane take sa prave (ne uzimaju se eksperimentalne take), pri emu je
poeljno da te take budu to vie udaljene jedna od druge, ali da pripadaju opsegu u kojem je vreno merenje

V. Pavlovi PREDAVANJA IZ TEORIJE MERENJA, Mainski fakultet Univerziteta u Beogradu

(u tom smislu je pogodno izabrati sa prave jednu taku u oblasti izmeu prve dve eksperimentalne vrednosti, a
drugu taku u oblasti izmeu poslednje dve eksperimentalne vrednosti).

Znaaj grafikog prikazivanja rezultata merenja:

Na osnovu dobijenog grafika se, u principu, moe:

proveriti vaenje neke zakonitosti,
utvrditi vaenje neke do tada neuoene zakonitosti (otkriti nepoznata relacija izmeu merenih
veliina),
grafiki odrediti srednja vrednost neke indirektno merene veliine,
odrediti brojna vrednost parametara u grafiki prikazanim funkcionalnim zakonitostima, na osnovu
poreenja dobijenog grafika sa poznatim matematikim izrazom za tu funkcionalnu zavisnost.

U sluaju pravolinijske zavisnosti, od interesa je poreenje brojne vrednosti koeficijenta pravca

dobijene eksperimentalne prave i odseka na ordinati sa odgovarajuim lanom u teorijski izvedenom
matematikom izrazu za datu pravolinijsku zavisnost, u cilju odreivanja vrednosti nekih fizikih veliina koje
figuriu u vidu parametara u toj funkcionalnoj zavisnosti. To je posebno znaajno kod veliina koje nisu
pogodne za direktno merenje.