Aeksandra Marinjina

IME RTVE NIKO

...U Rusiji svake godine nestaju bez traga desetine

hiljada starijih ljui ija je iskljuiva krivica sarana u
injenici da su jedini vlasnici stana u kojem ive. Prema
veoma nepotpunim podacima, krajem marta tekude
(1996.) godine, vie od 3,5 hiljade Moskovljana se nije
pojavilo na novim adresama posle zakonski obavljene
razmene stanova. U Sankt-Peterburgu ta cifra dostie
skoro 1,5 hiljadu ljudi. Oni kao da nestaju bez traga...
,Argumenti i injenice, 1996, br. 31
Odgovorni smo za one koje pripitomimo...
Antoan de Sent Egziperi

GLAVA 1
Oi Iroke Milovanove su bile pune straha. Taj strah ju
je obuzeo pre mesec dana, i otada je nije naputao. Pre
tano mesec dana njena roaka i bliska prijateljica
Tatjana joj je saoptila joj je da se seli u Moskvu. Rad i
uobiajeni nain ivota - sve je to, naravno, divno i
krasno, ali treba znati meru. U Moskvi ivi Tatjanin mu,
oni jedno drugom nedostaju. Uostalom, i inae...
- ta inae? Kakvo inae? - vikala je Ira. - Kako u
ja bez tebe? Da li si, uopte, mislila na mene? Sta u ja
kad ti ode?
Problem, naravno, nije bio u tome to Ira posle
Tatjaninog odlaska ne bi znala ta da radi i to bi poela
da umire od osade. Mada, ako emo pravo, bilo je i toga.
Roeni brat Irine Milovanove je bio prvi mu Tatjane
Obrazcove. Zatim su se to dvoje razveli i suprug je nameravao da se preseli u Kanadu. Meutim, za otpoinjanje
novog ivota na prosperitetnom Zapadu bio je potreban
kakav-takav kapital. Postojao je samo jedan nain da se
do novca doe - trebalo je prodati trosobni stan u centru
Peterburga. Pri tom se podrazumevalo da bi posle prodaje mu otputovao, dok bi se Tatjana vratila ocu koji je
ve bio dobro zaao u godine i, ruku na srce, Tatjani se
ba nije ivelo u toj zajednici. Za stan u centru grada su
se mogle dobiti sasvim pristojne pare. Dodue, polovina bi
pripala Tatjani jer je stan steen posle zakljuenja braka i
smatran je zajednikom imovinom. Tada je i doneta odluka koja je u datom trenutku delovala udno, ali je,
zapravo, svima odgovarala. Naime, dogovorili su se da taj
stan ostave, a da umesto njega prodaju vrlo dobar i
sasvim nedavno renoviran Irokin stan. Ira bi prela kod
Tatjane i njih dve bi ivele zajedno. U velikom trosobnom
stanu ima dovoljno mesta za obe, ivot u zajednici ih ne bi
psihiki optereivao jer se dobro poznaju i drue ve godinama, a Tatjana bi u neko dogledno vreme kupila Irini

novi stan, nita gori od prethodnog. To je u konkretnom

sluaju znailo da e Ira voditi domainstvo i uzeti na sebe
sve one svakodnevne kune obaveze, jer Tatjana za to
nema ni vremena ni snage. Na taj nain e imati vie slobodnog vremena za pisanje svojih krimia, a honorare e
stavljati na stranu kako bi kupila stan za Iru. Radilo se o
direktnoj uzajamnoj zavisnosti - ukoliko sestra Tanjinog
biveg mua ne bi ivela sa njom, Tanja ne bi imala vremena za pisanje, dakle, mogunost dopunske zarade
pisanjem je bila u neposrednoj vezi sa Irokinim prisustvom i njenom aktivnom ulogom ekonomine i vete
domaice.
Rizina odluka se ubrzo u potpunosti opravdala. Ako je
ranije Tatjana mogla da pie svoje krimi storije samo za
vreme godinjeg odmora, sada je, od kako se Iroka
Milovanova preselila kod nje, dobila mogunost da pie i
vikendom, a povremeno i u veernjim satima. Tatjana
Obrazcova je objavijivala svoja dela pod pseudonimom
Tatjana Tomilina i sa pozicije mladog perspektivnog autora se probila prvo meu pet, a zatim i meu najbolja tri
autora krimia u Rusiji. U svakom sluaju, na to su
ukazi- vali svi mogui rejtinzi. A ni honorari koje je
dobijala nisu opovrgavali tu injenicu.
Ostalo je jo sasvim malo do eljene sume koja je
pruala potpuno realnu osnovu za razmiljanje o novom
stanu, udobnom i lepo nametenom, opremljenom po
svet- skim standardima. I Tatjana najednom saoptava
kako namerava da se preseli kod mua u Moskvu.
- ta si mi se snudila - smejala se odgovarajuci na
Irokina naricanja - ostaje ti sjajna gajba u centru grada.
Nametaj ima, renoviranje jo nije potrebno i nema maltretiranja oko kupovine novog stana. Zivi lepo u ovim
dvorima i raduj se! Sredi svoj lini ivot.
- emu da se radujem? - jecala je Ira. - Pored tebe sam
stalno bila u poslu, jutrom bih se budila i tano znala ta
mi je raditi tog dana. A, to je najvaznije, svakog trenutka
sam znala zato to radim, zbog ega. Imala sam neki cilj. I

ta sad?
- Ali, Irice - Tatjana je prekorno zavrtela glavom - to bi
se ipak pre ili kasnije desilo. Ja bih utedela pare za tvoj
stan, ti bi se preselila i poela da ivi sama. U svakom
sluaju, ne bismo ostale zajedno do kraja ivota.
- Zato? - svaki put je na istom mestu Ira postavljala
isto pitanje. Taj razgovor ponavljao se svakodnevno ve
mesec dana i svaki put, kad bi stigli do tog mesta, Ira bi
postavila pitanje: Zato? - i gledala u Tatjanu uplakanim oima punim bola. - Zato ne moemo zauvek da
ostanemo zajedno? ta sad, ja ti odjednom smetam?
* * *
- Ira, shvati, ti si mlada ena i mora da
ivi svojim
ivotom, ne mojim. Mora da stvara svoju porodicu, sa
muem i decom, a ne sa mnom i mojim knjigama.
- Ali kad te molim, Tanja, povedi i mene sa sobom, ne
ostavljaj me ovde...
Tatjani se srce kidalo. Ona je znala da u celoj stvari
ima i njene krivice. Kad se Ira pre est godina preselila
kod nje, niko nije ni pomiljao u ta bi se to moglo izroditi. Ali su zato svi videli oigledne, pa ak i neke skrivene
prednosti takve odluke. Tatjana se ne liava stambenog
prostora i, vie od toga, stie domaicu kue na koju se
moe u potpunosti osloniti i koja joj obezbeuje slobodno
vreme za stvaralaki rad, a bivi suprug dolazi do
poetnog kapitala koji mu omoguava otpoinjanje vlastitog biznisa u Kanadi. Svi zadovoljni. I niko u tom trenutku
nije ni razmiljao o tome ta e se desiti kad se situacija
promeni. Iroka je ubrzo posle preseljenja kod Tatjane
zavrila fakultet, ali nije ni dana radila u struci, posvetivi
se potpuno svojoj talentovanoj roaci. Dani su joj bili
ispunjeni uobiajenim kunim poslovima i brigama.
Nauila je da virtuozno organizuje Tatjanin ivot kako joj
ne bi otiao u prazno ni jedan jedini trenutak koji je
mogao biti posveen pisanju. Recimo, ukoliko bi Tatjana
pomenula da je vreme da ode kod kozmetiarke, Iroka bi
se lino zaputila u njihov salon da pomno proui knjigu u
koju se upisuju zakazani tretmani, kako bi sama pronala

prvi odgovarajui termin za Tatjanu koji ni u kom sluaju

ne bi smeo biti pomeren. Odgovarajui termin nikako
nije mogao biti u veernjim satima - tokom dana dolazi do
raznih nepredvienih sitnica i mala kanjenja klijentkinja
do uvee prerastu u itavih trideset do etrdeset minuta,
koliko bi Tatjana onda morala da eka. Subota, takoe,
nije dolazila u obzir - ako Tatjana nije morala tog dana na
posao, onda ga je mogla u potpunosti posvetiti pisanju.
Najpogodniji termin je, svakako, bio - jutro radnim
danom. Jeste da u tom sluaju Tatjana mora da ustane
sat i po rani- je, ali to vreme bi ionako prespavala, ne bi ga
posvetila narednoj knjizi. Odabravi termin, Ira bi se
pozabavila proverama - ima li u datom trenutku
kozmetiarka sve potrebne krerae i maske, da li je sva
oprema koja se koristi za ienje i masau ispravna, kako
se osea sama kozmetiarka, da nema nekih naznaka
prehlade ili kakve druge boljke. Ne daj boe da dovede
Tatjanu ranim jutrom i da se ispostavi kako od tretmana
nema nita jer se kozmetiarka razbolela. Ili se pokvarila
oprema. Ili nema kreme koja najvie odgovara Tatjaninoj
koi. I tako dalje. Isti proces se odvijao i kada je u pitanju
bio frizer, krojaica, manikirka, kao i kad se Tatjana
spremala da kupi sebi obuu, kostim ili kaput. Ira bi
prethodno lino obilazila prodavnice, proveravala da li je
izbor robe kojom raspolau dovoljno bogat i dobar da bi
mogao da zaintere- suje njenu roaku, obavetavala se o
tome kad namerava- ju da zatvore zbog inventara i da li i
kada oekuju nove interesantne modele i tek nakon toga
bi vodila Tatjanu u kupovinu. Devojci treba odati duno
priznanje - uz takvu organizaciju Tatjana nijednom nije
izala iz prodavnice praznih ruku.
Da, sve je to bilo krasno. Sve, sem jedne stvari - Iroka
je na taj nain stekla profesiju guvernante-pratiljedrubenice-ekonomke-poverljive osobe-kuvarice, samo to
ta profesija nije bila ba naroito traena. A sve to je
nauila na fakultetu stigla je uspeno da zaboravi jer za
sve ove godine od kad je diplomirala nikad nije koristila

steena znanja. Materijalno pitanje se nije postavljalo za

sve vreme njihovog zajednikog ivota, izdravala ju je
roaka, ak je vodila i na more na letovanje. I ta sad?
Kako da ivi kad Tatjana ode u Moskvu? Od ega da ivi?
Gde i ta da radi? Ona vie nema profesiju. Da pone
ponovo da ui?
Iroka je jedno vreme silno elela da se uda, matala je
o tome kako e Tanja utedeti pare i kupiti joj novi stan, a
onda e u tom novom stanu Ira iveti sa voljenim muem i
gajiti voljenu i eljenu decu. Tatjana joj je stalno govorila
kako ne treba tu stvar da odlae, ako ima za koga da se
*
uda, neka to uradi odmah, da posle ne bude* *kasno.
Stan
je veliki - govorila bi joj - bie mesta za sve. Ako ti se on
svia, poi za njega. Uvek moe da se razvede. Tatjana
je u slinim situacijama upravo tako i postupala - u ovom
trenutku je bila ve u treem braku. Iroka je, meutim,
ispoljavala neku zauujuu neodlunost, sastajala se sa
mukarcima koji bi je priviaili, izlazila sa njima, rastajala
se, ali nikako da se uda. I samo je jednom izrekla: ,,Ne
elim da dovedem u na stan nekog stranca pa stalno da
brinem da ne pone, ne daj boe, da ivi na tvoj raun.
Jer, mi ne moemo da podelimo domainstvo na dva ravna
dela, zar ne? Tatjana se ljutila, nazivala Iroku svakojakim imenima, nenim po formi ali nikako i po sutini, ali
nije uspevala nita da postigne. I sada je dvadesetosmogodinja Ira, bez mua, bez profesije i bez zaposlenja, gledala u nju ogromnim oima punim suza i pitala:
- Zato? Zbog ega ne moemo da nastavimo ovako i da
ostanemo zauvek zajedno?
U takvim trenucima Tatjanu je obuzimala elja da se
okane svega i da kae:
,,Ma, naravno, Iria, iveemo zajedno kao i ranije.
Nita ne brini, nita se u naem ivotu nee promenid. A
Stasov - pa, dobro, Stasov je odrastao ovek, preivee
nekako i bez mene, pa ti si mi daleko blia i roenija od
njega. Njega znam tek godinu i po dana, a tebe - skoro
deset godina.

Zbilja, kako se odluiti? U njenom ivotu postoje dva

arko voljena oveka - Iroka i mu. Za koga da se olui?
Mogla je da krene linijom manjeg otpora i da ih udrui sve
u jednu porodicu. Da prodaju trosoban stan u Peterburgu
i Stasovljev jednosobni u Moskvi pa da od tih para,
zajedno sa onom sumom uteenom za Irokin stan, kupe
veoma pristojan i veliki stambeni prostor, renoviraju ga po
sop- stvenom nahoenju i opreme pristojnim nametajem.
I da ive svi zajedno. Stasov i Tatjana e da rade, Iroka e
se, kao i pre, baviti omainstvom, i svi e biti zadovoljni.
Tatjani Obrazcovoj je, meutim, bilo savreno jasno da je
to pogrena odluka. Jer, jedna stvar je dobrovoljno pristati
da par godina vodi neije domainstvo kako bi time
pomogla roenom bratu i njegovoj bivoj eni, a sasvim
druga - postati doivotna kuna pomonica, bez ikakvih
perspekti- va u pogledu karijere i nekog zanimljivijeg i
aktivnijeg ivota. Naprosto - bez ikakvih izgleda na bilo
ta. Irka je jo rnlada i glupa, svia joj se ovaj ivot koji
sada vodi i zato i ne razmilja ta e biti prekosutra. Ona
je sada jedna zgod- na vitka brineta koja ima uspeha kod
mukaraca, uvek je u nekoj emotivnoj vezi, moe da prima
udvarae i u svojoj kui ne razmiljajui o tome da li je
Tatjana na poslu ili kod kue. U kui, zaista, ima dovoljno
mesta i niko nikome ne smeta. Uvek je dobro obuena,
vozi Tatjanina kola, nieg se ne liava i ima stalni oseaj
kako joj je sve potaman. Naroito kad dolazi neko iz
novina ili sa televizije da inter- vjuie Tatjanu, a ova im
uvek u tim situacijama predstavlja Iroku i objanjava
kako iskljuivo zahvaljujui toj tam- nokosoj elegantnoj
lepotici popularna spisateljica Tatjana Tomilina moe da
stvara svoje bestselere. Iroka se slatko smeka, novinari
su ushieni - kakva neobina pria!. Zatim bi sledile
fotografije u asopisima ili snimci u krup- nom planu na
televiziji. I telefonski pozivi poznanika i rod- bine: Videli
smo te, sjajno si ispala, postala si poznata... Materijalna
obezbeenost, aktivni lini ivot i Tatjanini uspesi na
knjievnom polju koji su je od srca radovali - sve je to

doprinosilo da Iroka Milovanova bude vie nego

zadovoljna svojim ivotom. Ona, kao i svi mladi, nije ni
mogla ni htela da razmilja o tome ta e biti za desetak
godina. Ona nee veito biti lepa i vitka brinetica. I njena
materijalna sigumost e nestati istog dana kad bude
mogla da kupi sebi stan i preseli se. I Tatjanini uspesi vie
nee biti u nekoj direktnoj vezi sa njom.
Tatjana joj je u vie navrata savetovala da se zaposli,
makar i sa pola radnog vremena, makar i negde gde bi
bila plaena po satu, samo da se zaposli, da ne izgubi
profesi- ju. Ira je, meutim, te pokuaje primala bez
* * *
entuzijazma, bilo joj je neuporedivo zanimljivije
da bude
kueupraviteljka poznate spisateljice, a Tatjana nije
ispoljila dovoljnu upornost. Obema im se inilo kako
trenutak rastanka nee jo skoro. A kad taj as nastupi videe ve kako e...
Sad se taj trenutak bliio. I postalo je savreno jasno
da stvari nisu ni najmanje jednostavne. Tatjana je prekorevala sebe zbog sopstvene lakomislenosti, zbog toga to
nije dovoljno insistirala i nije uspela da natera Iru da se
zaposli, kao i zato to je svojevremeno smatrala nedopustivim da se mea u njen lini ivot. Bolje bi bilo da je bila
netaktina i da se umeala, da je naterala da se na vreme
uda i rodi dete. Ne bi sada Ira gledala u nju tim uplaenim
oima i ne bi je pitala:
- Kako u ja bez tebe? ta u kad ti ode?
***
Rukovodstvo, prirodno, nije pruilo Tatjani podrku. To
se i moglo oekivati - ionako nisu imali dovoljno ljudi, a
ako im odlaze takvi strunjaci kao Obrazcova, onda pii
propalo. Razgovor koji je obavila sa pukovnikom
Isakovom, bio je teak i ostavio je onu vrstu neprijatnog,
munog taloga.
- Kako u vaoj prii sve izgleda jednostavno! - bio je
revoltiran pukovnik. - Vi ste, moliu fino, odluili da se

preselite u Moskvu. Samo, dozvolite da vas pitam, a ko e

da radi?
- Ne razumem - pomalo zaueno ree Tatjana. - ta to
znai, da li vi to mene ne putate?
- Naravno da vas ne putam. Budite ljubazni pa mi
objasnite zato bi trebalo da vas pustim? Recite mi odakle
vam uopte ideja da bih vas mogao pustiti? Ne pada mi na
pamet. Radiete kao i do sada.
- Grigorije Pavloviu, ja sam se udala. I elim da ivim
sa svojim muem. To je, po meni, sasvim normalna elja i
zakonom nije zabranjena. Vi ne moete da me zadrite u
Peterburgu.
- Zato ne bih mogao? Mogu. Jo kako mogu. Gde to
pie da suprunici moraju da stanuju u mestu
prebivalita mua, a ne ene? Neka se va mu preseli
ovamo, kad ve neizostavno elite da ivite zajedno. Kau
da je on bivi radnik milicije?
- Da, tako je.
- Pa, onda e i ovde moi da nae posao. Prema tome,
ncmojte se praviti blesavi, cenjena istraiteljko Obrazcova,
idite i radite.
- Ali Grigorije Pavloviu... To je nepravedno. Pustite me.
- Ne dolazi u obzir. Vi ste oficir i vae je da izvravate
nareenja. Izvolite na posao.
Tatjana nije oekivala tako neto. Naravno, pretpostavljala je da njena odluka o naputanju radnog mesta
u Upravi unutranjih poslava Peterburga nee naici na
burne aplauze, ali nije mislila ni da e biti tako glatko i
direktno odbijena i to na neuvijeno bezobrazan nain. liila
je spremna da saslua prekore, izraze aljenja, ta god, ali
nikako i apsolutno neprihvatanje njene odluke.
Porazmislivi o novonastaloj situaciji, Tatjana je
shvatila da e morati da trai neki zaobilazni put.
Obraanje jednom od zamenika naelnika Upravc, sa
kojim je svojevremeno studirala na Pravnom, moglo bi biti
jedna od tih zaobilaznica. Nikako joj se nije ilo kod njega.
Davno, na drugoj ili treoj godini studija, Tatjana je imala

sa njim vatrenu ali kratkotrajnu vezu koja joj nije ostala u

prijatnoj uspomeni, premda se, zapravo, nita runo meu
njima nije desilo. Pa ipak, Tatjana je izbegavala susrete s
tim ovekom, to se za njega ne bi moglo rei. Igor Veliko
je koristio svaku zgodnu priliku da prie Tatjani
Obrazcovoj i razmeni sa njom par rei. I sada, kad je otila
kod njega, Veliko joj se veoma obradovao, zatraio je od
sekretarice da donese aj i keks, paljivo je sasluao i
dugo se kikotao.
- Tanja, pa ti kao da si pala s marsa! Zar nikada nisi
prelazila sa jednog radnog mesta na drugo?
* * *
- Nisam. Samo sam napredovala u zvanju.
Sto pita?
- Zato to se radi o tipskoj kombinaciji. Svi prolaze
kroz to. Niko ne moe naterati Griu da te pusti. Niko,
osim ministra. A za tako neto je potrebno da napie
raport na ime ministra unutranjih poslova s molbom da
ti se dozvoli premetaj iz Peterburga u Moskvu jer si u
braku sa ovekom koji ivi u prestonici. I ministar e, ako
bude hteo, naloiti odobrenje tvog zahteva. Obrati panju ako bude hteo. A ukoliko ne bude hteo, napisae, recimo,
ovako neto: Uputiti na razmatranje i odluivanje
naelniku UUP S-Peterburga. to, u prevodu, znai kako general odlui, tako e i biti. Sad se samo postavlja
pitanje: ko ima bolju preicu do naeg generala, Gria ili
ti. A postoji i trea varijanta. Ministar moe jednostavno
da se pravi da tvoj raport i ne postoji. Naravno, ministra
lino apsolutno zabole za tebe, ti mu nisi ni rod ni pomoz
bog, on tebe ni ne zna, ali on zato ima referente i
pomonike i tvoj raport moe sasvim lepo da se zagubi kod
njih u stolu ili da se nae u pogrenoj fascikli. Sve zavisi
od toga ko ih i za ta zamoli. Tako da si ti sada u potpunoj
vlasti naeg naelnika Grigorija Pavlovia Isakova. Gria
je, meutim, svestan injenice da ti moda i nema
pristup ministru, ali, to se tvog mua tie - to je ve pod
znakom pitanja. On moe i da ga ima. I njegov prolaz
moe da bude irom otvoren. Tako da e, pre ili kasnije,
svejedno morati da te pusti. Ukoliko sada ne dozvoli tvoj

premetaj, poee da pie raporte i molbe i na kraju e

ipak uspeti da dobije dozvolu.
- Pa dobro, ako je ve sve to tako kao to kae, zato
me onda lepo sam ne pusti?
- Jednostavno zato to niko nita nee da radi iz ista
mira - strpljivo joj je tumaio Veliko.
- ta je, onda, u pitanju, ne oekuje, valjda, da ga
podmitim?
- Koliko god da si pametna, ipak si ti, Obrazcova, jcdna
guska. Za koji e mu tvoj mito? On eli da ti ode kod
nadreenog naelnika da se ali. to si ti i uradila, zar
ne? Jesi. Pa lepo, onda mu nadreeni naelnik telefonira i
pone da se raspituje u stilu - ta se to tamo kod vas
dogaa s onom Obrazcovom? Ona se, znate, neto ali na
vas. Gria onda objasni kako nema ko da radi, kako su
islednici strano optereeni, kako imaju skoro po pedeset
predimMn istovre- meno i ta e on i kako e ako jo i
Obrazcova ode. Zapravo, stepen kriminala u gradu e se
odjednom udesetoslniili i, uopte, kriminal e zahvatiti
sve pore ovoga grada ukoliko on donese tako neodgovomu
odluku i dozvoli Obrascovoj da ode. Shvati, Tanja, sve su
to samo igre, i tc igre igraju svi redom. Zapanjujue je da
si ti uspela da ostanc po strani. U ovakvim sluajevima,
cilj igre je samo jedan kad ve odlazi, treba te naterati da
odradi to je mogue vie neprijatnih poslova koje svi
izbegavaju. Recimo, da zavri istragu sluaja koji je
prethodno vodilo nekih est ili sedam islednika koji su
negde usput pogubili polovinu papira i skoro sve dokaze.
Takav predmet ne moe nikome da se uvali, stvar je
sasvim jednostavna - ako nekome naredi da odradi taj
posao, to nikako nee biti i kraj istrage, zavrie se na
tome da e i osmi islednik dati svoj skromni doprinos ve
postojeem kupleraju od predmeta, a sluaj opet nee
zavriti na sudu. Ili, recimo, sluaj koji je naprosto zastraujue dovoditi do kraja, jer i islednici bi nekako radije
da ostanu ivi. Niko se nee dobrovoljno, pa jo i savesno,
prihvatiti takve govnarije. Ako se kome i naredi - taj e se

reda radi i tek da zamae oi baviti time mesec ili dva i

unuti fasciklu sa predmetom u fioku. Koristi, dakle,
nikakve, jo je dobro kad nema tete. To ti je predmet
zvani crkotina, beznadean sluaj i, praktino, nemogue
je naterati islednika da stvar dovede do suda ukoliko on
nije lino zainteresovan da se to i desi. E, upravo na takve
kao to si ti, koji bi da trae premetaj, ili da im kakvu
drugu uslugu uine, kae takve predmete. Zna ono zavri to i slobodan si. Dajte, Tatjana Grigorjevna, da
reimo stvar konsenzusom, to je sada ,,in. Mi emo vama
da izaemo u susret, premda ba i ne moramo, ali, onda
* *
ete i vi nama. Nemojte ostaviti predmet na *pola
- dovedite
ga lepo i kom- pletno do kraja. Jasno, Tanjua?
- Jasno - klimnu. -I ta bi sada trebalo ja da radim u
skladu sa pravilnikom vaih igara? Da ekam da me
Gria sam pozove ili da idem kod njega i nudim svoje
dobre usluge?
- Saekaj par dana. Ja u da ga nazovem, obavestiu
ga da si dolazila, onda e on tebe da pozove i da krene sa
priom kako on, eto, nije eleo da te pusti da ide i kako
sam ja njemu zbog toga uputio kojekakve neprijatne rei.
On, naravno, ima puno pravo da te ne pusti, ali kad si ti
ve jedna takva kuka i eta po kabinetima rukovodilaca,
onda je njemu jednostavnije da ti dozvoli premetaj nego
da se objanjava sa naelnicima kojima ti pria svakojake
gadosti o njemu. U tom trenutku tebe poinje da izjeda
oseaj krivice, i da bi mogla nekako da tu krivicu spere
pred Griom, bie ti ponueno da se pozabavi nekim
sluajevima sa kojima niko drugi nee i ne moe da izae
na kraj. Kad to lepo zavri - izvoli u prestonicu, ako si
ba zapela.
- Da, lepo kao upisano - Tatjana se krto osmehnula.
Metod razraen do savrenstva. Samo to ja tebi
nisam priala nikakve gadosti o Grii. Prema tome, nee
imati ta da mi prebaci. Tako da taj trik nee proi.
- Proi e - Veliko se odmakao od stola i priao blie
Tatjani. Sada joj je stajao sasvim blizu, naginjui se ka

njoj - jo kako e da proe. On e ti prepriati sve to si ti,

kao, meni ispriala, i nema anse da mu ikada dokae da
mi nita slino nisi rekla. Tanjua, duo, nemoj misliti
kako je istraga jedno, a ivot - neto sasvim drugo. Sve je
to ista stvar. Taj tos i sama koristi u istragama skoro
svakod- nevno, zar ne?
- Da.
- I on prolazi. Pa zato onda misli da u obinom,
realnom i svakodnevnom ivotu ne moe da proe? Taj
zahvat je zasnovan na psihologiji oveka i kao takav je
univerzalan. Da bi sve ispalo kako je zamiljeno, treba
samo znati pravila igre i strogo ih se pridravati. Ja ta
pravila znam, zna ih i Gria, i sve e ispasti ba onako
kako treba. On e te pozvati da doe u njegovu kancelariju i rei da sam ga zvao telefonom. Ti si dolazila kod mene
da mi se ali kako ti Gria ne dozvoljava premetaj i tom
prilikom si mi ispriala da je on skot neopevani, pije na
poslu, uzima mito i redovno na svom radnom stolu kree
naelnicu sekretarijata Svetlanu, ili kako se ve zove. I ja
sam ga, prirodno, o tome obavestio. On, posle svega, ne
vidi kako bi mogao da te ostavi u poverenoj mu slubi, ta
e mu meu saradnicima takve utve koje su u stanju da
zarad sopstvenih sitnih interesa naelnicima pune ui
laima, bolje da nema uopte nikakve saradnike, nago
takve. Sad obrati panju - to ti je lukavstvo broj jedan. On
tebi ne odobrava premetaj zato to ga je to neko odozgo
zamolio ili mu naredio, ve stoga to se ispostavilo kako si
ti jedno ubre najobinije i on sam ne eli da ti radi kod
njega.
- Aja u mu rei da nisam nikad nita slino govorila.
- Poptuno ispravno. A on e te sa svoje strane pitati
zato bi verovao tebi a ne meni? Pa ja sam mu rekao
kakve si sve prljavtine o njemu napriala. To e biti
njegovo lukavstvo broj dva.
-I ti e mu stvamo sve to napriati?
- Naravno da neu - nasmeja se Veliko. - emu? To i
nije predvieno pravilima igre. Rei u mu da si bila kod

mene i izrazila nezadovoljstvo Griom zbog toga to te ne

puta da ode, ne dozvoljava ti premetaj u Moskvu.
Ostatak prie e ve on smisliti i sam. Postoji samo jedan
nain da se dokae kako mi ti nisi rekla nita loe o Grii suoavanje. to bi, praktino, znailo da se svi okupimo u
jednoj kancelariji i da me on direktno i pred tobom pita jesi li ti meni napriala gomilu gadosti o njemu. Samo to
ja nikada na tako neto ne bih pristao. Suvie dobro
poznajem pravila igre. I tako e ti biti prinuena da smatra kako je Gria s punim pravom ogoren zbog tvog
ponaanja. Da, tvoj davnanji prijatelj Igor Veliko je ispao
* *
idiot i ubre, oklevetao te tvom naelniku *Grii
Isakovu,
ali ti nee moi Griu da uveri da je to tako i morae da
se pomiri sa injenicom da on sada o tebi ima loe
miljenje. A sve ostale posledice skladno proizilaze iz
takvog stanja stvari.
Tatjana je izvesno vreme samo utala, radoznalo posmatrajui krupno lice Igora Velika koje je zrailo zadovoljstvom.
- Je li, da li su ovde kod vas svi takvi kukini sinovi? iznenadno ga je zapitala.
- Naravno - radosno joj potvrdi Veliko. - Ba bih voleo
da znam kako bismo inae mogli da rukovodimo vama!
Pusti to i nemoj da mi popuje, nisam mali. Bolje mi reci
da li je ve upuen zahtev za prosleivanje tvog slubenog
dosijea?
- Ne jo. Zato gnjaviti ljude dok jo nemam saglasnost svojih efova? im mi Gria kae da e me pustiti, ja
u odmah da javim muu i ve narednog dana e zahtev
biti upuen u Peterburg.
- Dri tu stvar pod kontrolom - posavetova je Igor. Zamoli devojke u sekretarijatu da te obaveste im stigne
zahtev.
- Zato? - iznenadila se Tatjana. - ta to menja na
stvari?
- Pa, draga moja, tu moe da se desi sve to moe i to
nikako ne moe da ti padne na pamet. Moe, recimo,

zahtev negde i da se zaturi. eka nedelju, dve, mesec

dana, dva, tri meseca, niko te ne zove. Ti lepo ivi u
uverenju da je zahtev davno ve stigao i da je tvoj predmet
prosleen u Moskvu radi upoznavanja, a zapravo niko jo
i ne pomilja da ga bilo kuda alje, jer takav zahtev nije ni
stigao do kadrovske uprave. Tebi dodeljuju najcmje
sluajeve, meu kojima i one opasne po ivot, ti mirno
radi svoj posao smatrajui da e se to vrlo uskoro
zavriti, a zapravo jo nita nije ni poelo. Sad zamislimo
da tvoj slubeni dosije i poalju u Moskvu, oni ga tamo
proue, zakljue da im odgovara i upute zahtev za tvoju
prekomandu. Samo, zna, i taj zahtev moe da ne stigne. I
niko te onda nee prekomandovati. Prema tome - budno
pazi na sekretarijat, a jo bolje bi ti bilo da se dogo- vori s
muem da on sve zahteve iz Moskve, i onaj za slubeni
dosije i onaj za prekomandu, preuzima sam i lino
dostavlja ovamo. I ti e ih lino nositi u sekretarijat na
regi- straciju i zatim odnositi u kadrovsku upravu. Jasno?
To ti je jedini nain da se izvue odavde, u najboljem
sluaju, za jedno dva meseca. U suprotnom, ekae dve
godine.
- Hvala ti za dobar nauk - ree Tatjana s gorinom. Zna, Igore, mene ve odavno smatraju dobrim islednikom, samo, izgleda da sam izgubila kontakt sa realnim
ivotom. Imam u vidu ivot ovog sistema u kojem ti i ja
radimo. Ja te igre sjajno vodim sa tuilatvom, sa sudijama i advokatima, ali, eto, nisam ni pretpostavljala da se i
medu svojima, u okviru istog sistema, igraju te iste igre.
Nekako nisam bila u situaciji da line probleme reavam
po liniji rukovodeih struktura.
- Ma, daj, ne preteruj - Veliko je pokroviteljski potapa
po raraenu. - Ne pravi od nas monstrume. Svi smo mi
normalni ljudi. Uzgred, ako bude ba gusto, uvek ti
preostaje ona finta levom. Daje ostavku, skida epolete,
seli se u Moskvu i ponovo se aktivira. To mnogi rade kad
ih rukovodstvo ne puta. Ne mogu da ti zabrane da pree
u civile - zakon ih spreava. Da li si razmiljala o toj va-

rijanti?
- Jesam - priznala je Tatjana. - Ali kad budem htela da
se ponovo aktiviram, morau da idem na lekarsku
komisiju, a znam da ne mogu da je proem.
- Zato ne bi mogla?
- Ma zbog toga sam i ila kod lekara na konsultacije.
Rekli su mi da nemam anse. Viak kilograma je izvor svih
mojih problema. Srce, astmatine smetnje i tome slino.
Jednom rei - za mene to nije izlaz iz problema.
- ta da ti kaem, u tom sluaju ekaj da ti Gria uvali
pune ruke onih beznadenih sluajeva. Ma, bie sve u
* * *
redu, Tanjua, ne brini, izai e ti na kraj sa
svim tim. Ti
si pametnica i nikakve crkotine ti nisu strane.
Prognoza Igora Velika se ostvarila do najsitnijih
etalja. Posle ravno tri dana Grigorije Pavlovi Isakov je
pozvao Tatjanu u kancelariju i glasom ispunjenim teko
suzdravanom patnjom poeo da joj objanjava kakav je
ona nezahvalni stvor i kako on, posle svega to se desilo,
ne moe da je ostavi tu. Neka ide na sve etri strane, samo
prvo...
I tako se desilo da je u decembru, tri nedelje pred Novu
1997. godinu, isledniku Tatjani Obrazcovoj dodeljeno
nekoliko sluajeva - sve jedan gadniji od drugog. U osnovi,
radilo se o upropatenim predmetima na kojima u svoje
vreme nije uinjeno ni ono najneophodnije, tako da je sada
predstojao dosadan, rutinski rad koji je istovremeno
zahtevao udesnu snalaljivost prilikom rekonstruk- cije
onoga to se jo moglo rekonstruisati, kao i u procesu
adekvatne substitucije onoga to se nije dalo rekonstruisati. I tek je jedan, od devet preuzetih sluajeva, bio jo
relativno sve, od pre nekih mesec dana. Mada ni taj
sluaj, po svemu sudei, nije budio nade. Tatjana je
odluila da pone od njega.
***
Ve je mesec dana u ovoj prenapuenoj vlanoj,

smrdljivoj eliji. I nita mu nije bilo jasno. Sem jedne

stvari - mora da izdri. Mora i da se potrudi da ne zaglavi
maksimalnu kaznu, ali to je pod dva. Od drugostepenog
znaaja. Svakako od sutinskog, ali ne i prioritetnog.
Njegov osnovni zadatak, zadatak broj jedan, jeste da ne
izda oveka koji mu se poverio. U suprotnom, nee biti
muko.
Dugo ga ve nisu ispitivali. Generalno, dogaaji su se
odvijali nekako neujednaeno. Prvo su ga uhapsili, i to na
ulici, zavrnuli mu ruke, pretukli, ubacili u eliju i krenuli
da ga ispituju po est-sedam sati bez pauze. Pri tome ga
ak nisu ni pitali kako je ubio i zato, i bez njegovih
odgovora im je sve bilo jasno. Postavljali su mu pitanja o
neem sasvim drugom, o stvarima koje on nikako nije
uspevao da razume, ma koliko da se trudio. Zatim su ga
ostavili na miru, nekoliko dana ga uopte nisu dirali. U
njemu se ve probudila nada, procenio je to kao dobar
znak, pomislio je da su mu poverovali i da sada samo
pripremaju dokumentaciju kako bi ga proglasili nevinim i
pustili. Sve se, meutim, rasprilo u trenu. Nevinost,
sloboda... Ma, da, kako da ne, evo, samo to nije. Ponovo
su poeli da ga ispituju, samo sada neki drugi. Ispostavilo
se da su ovi novi murijai skloniji da ga razumeju, ak je
primetio i neko saoseanje sa njihove strane. Uinili su
to ta za njega, ako ne lau, naravno, ali onda ponovo
nastupi neko zatije. Nekoliko dana - potpui muk. Uopte
mu nije jasno ta se dogaa. Nita on tu ne razume.
U eliji mu je, dakako, ravo, ali - da se podneti. Nije
on ni tamo neki intelektualac ni slina, ume i da poalje
koga, kada i gde treba, i da, prema potrebi, potegne no,
ume svakog da postavi na mesto - nije uzalud proveo ceo
ivot na ulici, tu kolu dobro poznaje. Ceo ivot, izuzev
poslednje dve godine...
... ta nalazite u toj muzici? Bezvezna je, liena i smisla
i ritma. Iskljuite to.
- A ti na pogrenom mestu trai i ritam i smisao.
Sklopi oi i zamisli crte koji se sastoji iskljuivo od

zvukova. Ti pie s leva na desno, zvuci na klavijaturi su

isto tako rasporeeni: levo - niski, desno - visoki. Kada
muzika ide od visokih tonova ka niskima, zamiljaj liniju
koja se iscrtava sa desne strane ka levoj. Razume? Prati
muziku na taj nain. Ne sluaj melodiju, ve prati liniju
crtea. Onda e razumeti...
I odista je razumeo. Istina, ne odmah, sea se da se
jedno nedelju dana muio dok nije usmerio misli u pravcu
koji bi mu omoguio da ini kako mu je reeno. A onda je
odjednom i sasvim iznenada uspeo. Muzika je zvuala, a
pred oima je nastajao crte - neobian, istih ali sloenih
* * *
linija, sa zavijucima i ak simetrian. U jednom
trenutku
mu se privideo enski profil, a zatim i cela figura u
dugakoj odori. A kasnije su poele da se deavaju i
sasvim neverovatne stvari. Pojavili su se tripovi. I to iz
ista mira, na javi, bez tableta, bez iega. On je u tom
trenutku ve godinu dana bio ist. Tripovi su hi11 niesni,
ni nalik onima koje je imao dok je duvao, mrkao ili bio na
neem ozbiljnijem. Kao da je taj lik u dugoj odori bila,
zapravo, Presveta Bogorodica, a pred njom je na zcmlji
leao Isus skinut sa krsta. Zemlja je bila gola, kamenita,
suva. Odbojna. On se seao kako je, dok je jo bio mali i
iao sa roditeljima na selo, oseao neodoljivu potrebu da
se prui na zemlju. Trava je bila sona, zelena, mcka, i
sama zemlja je bila meka i imala nekakav osoben miris
kojim ga je mamila i pozivala. Jo uvek pamti taj miris. A
tamo, u onom tripu, zemlja kao da i nije bila tle, nije
raala ni klicu elje da ovek legne na nju. Bila je
neprijateljska. I delovalo je kao i da je razapetom Isusu
bolno i neudobno da lei na njoj. I sasvim neoekivano je
spoznao da to nisu njegova, Sergeja Surikova, razmiljanja, ve da to, zapravo, osea sama Devica Marija. Gleda
svog mrtvog sina i pati to on tako neudobno lei.
Kad se prenuo, muzika se vie nije ula. Bio je zaspao, ta li. U svakom sluaju, bilo je to udo.
- ta se to esilo? - zapitao je.
- Nauio si da slua i da razume.

I to moe da se ponovi? - Silno je eleo da opet doivi

neto slino. Bilo je u tom doivljaju muzike i neeg
zastraujueg, ali je tog trenutka bio ispunjen ushienjem.
- Od sada e uvek biti tako. Sad si nauio i tvoja
vetina ostaje sa tobom. Ne moe je izgubiti.
- Kako se zove ova muzika?
- To je bio Bah. akona...
-

***
Tatjana Obrazcova se dugo spremala za susret sa
Surikovom koji se u to vreme nalazio pod istragom, nije joj
polazilo za rukom da pohvata konce u materijaiima iz tog
predmeta. Sticao se utisak da je Surikov vie puta menjao
iskaze pokuavajui da zatiti sebe, ali je istraga zauzela
krajnje mek stav. Hoe da se pravda - izvoli, neemo ti
smetati. Nee da se pravda - tvoja stvar, mi neemo
uiniti nita da potone. Takav stav se u zvaninim
dokumentima i izvetajima kvalifikovao kao odsustvo
aktivnog ofanzivnog stava istrage. Iz protokola ovog
predmeta je proizilazilo da se prilikom ispitivanja Sergeja
Surikova insistiralo na pitanjima o sauesnicima. Od
uhapenog, meutim, nije dobijen nijedan smisleni odgovor. I, to je najzanimljivije, od njega i inae tokom istrage
nije dobijen nijedan smisleni odgovor, on ak nije priznao
ni ubistvo koje mu se stavljalo na teret prilikom hapenja.
U zoru 7. novembra 1996. godine susedi su otkrili
beivotno telo Bahmetjeve Sofije Ilarionovne, roene 1910.
godine,
ubijene
u
sopstvenom
stanu.
Lobanja
osamdesetestogodinje starice je bila slomljena sekirom
koja je pronaena odmah tu, na licu mesta. Sekiru, kao
to to ve biva, prestupnik nije doneo sa sobom, ona je
pripadala Bahmetjevoj. Prema svedoenju suseda, ta
sekira se stalno nalazila u ostavi jo iz onih vremena kad
nije bilo centralnog grejanja, ve su se pei loile drvima.
Niko nije sumnjao da se radi ba o toj sekiri, uostalom, na
rukohvatu su stajali i inicijali B.B., to je znacilo Boris

Bahmetjev, pokojni brat Sofije Ilarionovne.

Isti ti susedi su, i ne ekajui da ih radnici milicije koji
su izali na lice mesta ita pitaju, saoptili da kod stare
Bahmetjeve ivi i jedan podstanar, mlad i krajnje sumnjiv.
Surikov Sergej. Starica Sofija Ilarionovna ga je, po svoj
prilici, primila da stanuje kod nje, pod uslovom da on
brine o njoj, a ona bi mu zauzvrat ostavila stan.
To je ve postala rasprostranjena pojava, veliki broj
usamljenih starijih ljudi je upadao u tu zamku koju su im
postavljali svakojaki duebrinici, potpisivali bi im generalno punomoje na pravo raspolaganja celokupnom
*
imovinom ukljuujui, prirodno, i stan, a* * zatim
bi se
samo odjednom nali na ulici, to je bila bolja varijanta.
Jer su se mnogi nali u mrtvanici. A nije mali broj ni
onih o koji- ma se ama ba nita ne zna. Nestali bez traga.
Opunomoenik bi za to vreme ili mirno prodao stan, ili bi
vrio zamenu. Stoga je injenica da je rtva imala podstanara automatski imala za posledicu njegovo privoenje.
Verzija o ubistvu radi prisvajanja stana je morala biti
razraena i proverena kao prva, tako da bi podstanara
nali i uhapsili ak i u sluaju da je on u trenutku zloina
slubeno boravio na Novom Zelandu. Ako je nije lino
ubio - znai da ima saizvrioce, ali je van svake sumnje u
pitanju timski rad.
Za Sergejom Surikovom je odmah izdata poternica i on
je posle dva sata priveden. Izgleda kao da nije ni nameravao da se krije, nije oekivao privoenje, tako da nije
ni pruao otpor tom prilikom. I vie od toga - on ak nije
imao ni spreman alibi za vreme izvrenja ubistva njegove
gazdarice, nije se ni potrudio da ga smisli. Uopte, ostavIjao je utisak oveka koji ima mentalne probleme. Kao da
je oinut. Nije u stanju ni da se iole smisleno brani. I
porie postojanje bilo kakvog udruivanja radi zloinake
delatnosti.
Tatjani je bilo savreno jasno u emu je kvaka. U
Pcterburgu su raskono cvetale i bokorile se mahinacije
oko otkupa stanova usamljenih starih ljudi. Tim poslovi-

ma su se, oito, bavile dobro organizovane grupe i radnici organa reda i pravosudnih organa su ih polako i
postupno otkrivali. I sasvim nedavno je odnekud procurila
informacija o postojanju jedne sasvim posebne grupe u
gradu. Grupa je do te mere specificna da vi, glupi
panduri, nemate ni teoretske anse da je provalite, jer
niste u stanju niti da pretpostavite kako ona funkcionie.
Nikakvi dalji detalji nisu bili poznati, ali je sama ta
injenica milicionere potpuno izbacila iz takta. Sta znai
nemate teoretske anse?! Mi smo, kao, gluplji od
kriminalaca? I tako su sada svakom zgodnom, kao i ne
ba sasvim zgodnom pri- likom inspektori i operativci
pokuavali da napipaju tragove te tajanstvene grupe kojoj
je na nerazjanjen nain polazilo za rukom da prigrabi
stanove usamljenih staraca. Zbog toga su se i uhvatili
tako vrsto za blesavog Surikova, premda im je, u
principu, moralo biti jasno da je le sa posekotinama na
glavi oigledan runi rad kri- nrinalca koji ni na koji
nain ne moe imati veze sa lukavom i veto maskiranom
grupom prestupnika. Zato i jcsu lukavi i prikriveni, to se
ne petljaju otvoreno sa oiglednim kriminalom. Pa ipak su
od Surikova pokuavali da izvuku podatke o postojanju
nekakvih sauesnika. A on nije mogao nita razumno da
im kae na tu temu.
Tatjana je iznova i iznova iitavala materijale iz dosijea o krivinom delu vezanom za ubistvo Bahmetjeve S.I.
lrcgledala je zapisnike informativnih razgovora voenih sa
komijama Bahmetjeve: sa kime je Surikov optio, ko jc
olazio kod njega, sa kim ste ga viali? Odgovori su bili
monotono tipski: ni sa kim i niko. Za dve godine niko od
stanara zgrade nijednom nije video da je kod Sergeja
Surikova iko dolazio. Svako jutro je odlazio na posao i
vraao se svake veeri oko sedam-osam. Povremeno bi
vodio baba-Sofiju kod lekara. Iao u kupovinu. Ali uvek
sam. Pokuaj da se priblie organizovanoj grupi sa te
strane je propao. Bilo je jo zapisnika, ovaj put se radilo o
informativnim razgovorima obavljenim sa Surikovljevim

kolegama sa posla, iz robne kue ,,Baltik\ Smiren, disciplinovan, prijateljski raspoloen, komunikativan. Niko nije
imao nita ravo da kae o njemu. Ne kasni na posao, ne
odlazi pre kraja radnog vremena. Samo je, eto, esto
poboljevao. Boleljiv je, ima slabo srce. Deavalo se da
naglo sav prebledi, prisloni se uza zid i stane da jei. Par
puta su zvali hitnu, ali bi se najee zavravalo na tome
da uzme neku tableticu i brzo doe sebi. Naravno, sa
takvim oboljenjem ne bi trebalo da radi teke fizike
poslove, ali drugi posao nije jednostavno nai, on nema
nikakvo obrazovanje, nije ak zavrio ni srednju kolu. Ne,
* *
niko ga nije poseivao na poslu i niko *mu
nije telefonirao. Ni on nije zvao nikoga osim gazdarice. udno
neko ime, da-da, ba tako, Sofija Ilarionovna, telefonirao
bi joj po nekoliko puta dnevno, raspitivao se kako se
osea, ta radi, da li joj je dosadno, treba li neto usput da
kupi kad se bude vraao s posla. Jako je brinuo o njoj.
Jednom je poela da joj se oduzima ruka - sve nas je
izmutrao raspitujui se - nema li neko od nas poznanika
neurologa, ali da bude najbolji. Nali smo mu dobrog
lekara, traio je da mu damo kola, odvezao je doktora kod
njegove bakute, zatim je uzeo nedelju dana neplaenog i
sedeo kraj nje, nije je naputao ni za trenutak. A kad je
doao na posao, rekao je da je bakicu mogao da strefi
infarkt mozga, sreom, on je bio pribran i na vreme je
odreagovao, lekar je bio iskusan, uglavnom, uspeli su da
spree najgore. Radovao se kao malo dete. Otada je poeo
da je zove bukvalno na svakih sat vremena. Priao nam je
kako ga je onaj lekar upozorio da je najvanije da se bolest
ne zapusti. im se neto desi - odmah treba preduzeti
adekvatne mere. I tako je na svaki sat zvao njegovu Sofiju,
pitao da joj se ne oduzimaju ruke, ne vrti li joj se u glavi.
Jednom rei - bdeo.
U dosijeu nije bilo zapisnika sa sasluanja lekara-neurologa, on, po svoj prilici, nije bio zanimljiv istrazi s
aspekta potrage za tajanstvenom grupom.
Uopte uzev, ceo predmet je bio na staklenim noga-

ma. Nije bilo neposrednih dokaza protiv Surikova. S druge

strane, malo toga je ilo njemu u prilog. Sam Sergej nije
mogao jasno da kae gde se nalazio u trenutku ubistva
gazdarice Bahmetjeve, ali i komiluk ga u to vreme nije
video u zgrai. Koristoljublje ne moe da se prihvati kao
realni motiv, Surikov nije imao punomoje za raspolaganje imovinom Sofije Ilarionovne. to je jo vanije,
punomoje je postojalo, ali je bilo naslovljeno na sasvim
drugu osobu koja, najverovatnije, niti je imala, niti je
mogla imati nekakve veze sa ubistvom starice. Zato bi je
onda Surikov uopte ubio? Meutim, s druge strane, ko
bi, osim njega, mogao da je ubije a da susedi ne uju ni
krike, ni zvuke opiranja, ni dolazak neke strane osobe?
Jedino Surikov. I stoga ga treba dobro pritisnuti dok sve
ne priz- na i ne ukae gde bi i kakve dokaze njegove
krivice tre- balo traiti. Recimo, mogla bi to biti odea
umrljana krvlju. Mora li ona postojati ako ubija oveka
udarcem sekire u potiljak? Mora. Dobro, ne mora to ba
biti more krvi, ali sitne estice se svakako moraju razleteti
na razne strane, te dospeti i na odeu prestupnika. Na
odei u kojoj je Surikov priveden takvih tragova nije bilo.
Meutim, ukoliko je on ubica, onda ta odea negde postoji
i samo eka pogodni trenutak da ispliva na svetlost dana.
E pa, neka ukae gde se taj dokaz nalazi.
Tatjana je zamiljeno listala zapisnike, potvrde, razne
slubene zahteve i razmiljala o tome kako je ovaj predmet
stvamo, nekako... pa, ne bi se reklo blesav, pre - nesuvisli.
Generalno punomoje je sastavljeno u zvaninoj formi pre
pola godine na ime Zoje Nikolajevne Goldi, pre dva
meseca je zavrena papirologija oko zamene stanova jer je
Bahmetjeva, kako se ispostavilo, nameravala da iz ovog
stana pree u drugi, ali nije imala ni energije niti je
dovoljno poznavala pravnu regulativu kako bi sama izvela
itav proces zamene. I tako ispada da ve itavih mesec
dana pre smrti Sofija Ilarionovna nije bila vlasnica
dvosobnog stana u ulici Saltikova-Sedrina, odmah uz
metro stanicu ernievska. Taj stan je bio u posedu

sasvim drugih ljudi, a Sofiji Bahmetjevoj je pripadao

minijaturni stani u loem bloku koji se nalazio bogu iza
nogu, pokraj Volkovskog groblja, u Kupinu, gde metroa
nema i nee ga ni biti bar u narednih dvadeset godina,
odatle je iao samo tramvaj, na svakih etrdeset minuta, u
koji je, praktino, nemogue ui zbog uasavajue guve.
Prema tvrdnjama i Goldieve i Surikova, kao i novih
vlasnika stana, sve je bilo pravno ve regulisano, ali je
selidba uz uzajamnu saglasnost odloena do prolea.
Ubistvo Bahmetjeve je bilo lieno svakog smisla. Surikov
je u meuvremenu sedeo u pritvoru i nisu se ni
* * *
nasluivali nekakvi potencijalni drugi osumnjieni.
Tatjana je pogledala na sat. Sad e dovesti
osumnjienog. Brzo je ustaia od stola, prila ormanu i
otvorila ga kako bi bacila pogled na ogledalo, privreno
na unutranju stranu vrata. Izgledala je upravo onako
kako jc elela. Ne preterano zla islednica, ali ni neka
dobrica, nije stara, ali nije ni neka klinka. Nije vamp, ali
ni plava arapa. Tako, neto izmeu. Taman onako kako
treba za prvo ispitivanje.

GLAVA 2
Kako se oseate? - poela je Tatjana obavezni
uobiajeni ritual koji je morao uvek biti ispotovan prilikom ispitivanja, jer se deavalo da se ljudi pod istragom
naknadno ale kako su bili ispitivani u loem zdravstvenom stanju, skoro na samrti, te stoga nisu shvatali ta
rade i priaju. Vrednost rezultata takve istrage je - pola
ute banke na pijani dan. - Da li vas neto boli,
uznemirava?
- Ne, hvala na pitanju - utivo je odgovorio Surikov.
- Dobro se oseam.
- Onda da ponemo. Ja sam Obrazcova Tatjana
-

Grigorijevna, islednik sam, i od sada u ja voditi va

predmet.
- Opet - podsmehnu se Surikov. - Zar vam nije
dosadilo?
- ta je trebalo da nam dosadi? - Tatjana ga je paljivo
pogledala.
- Pa sve to razvlaenje. Jedan islednik, drugi, trei. Vi
to igrate ping-pong sa mnom? Ne znate vie ta ete? Pa
pustite me lepo na sve etiri strane i skinite bedu s vrata.
Pred Tatjanom je sedeo mlad ovek srednje visine od
oko dvadeset i dve-tri godine, prilino drskog osmeha koji
je otkrivao loe zube. Ne bi se moglo rei da je period od
mesec dana, provedenih u tesnoj eliji sa petnaestak
iskus- nih povratnika, uticao na Surikova da postane
energian, snalaljiv, ili makar bezvoljan i zatuen. On
se, ogled- no, sasvim adaptirao.
- Uzgred - ree ona s nepomuenim mirom - pitanje
koje ste mi postavili je uistinu zanimljivo. ta mislite,
zato je ovaj sluaj jo uvek otvoren? Pre mene su ga vodila ve dva islednika. O emu se radi, niste mogli sa njima
da naete zajedniki jezik?
- Odakle vam to? - Surikov slee ramenima. - Lepo smo
priali, utivo, na sva pitanja sam odgovarao iskreno i
ista srca. Ne znam ta im nije bilo po volji. Vi elite da
naete poinioca ne biste li okonali ovaj sluaj, a ja vam
nekako najvie odgovaram, zato me i ne ostavljate na
iniru, sve traei nain da mi veto priijete celu stvar. Jer
ja sam vam tu, pri ruci, ve sam u pritvoru, oko mene
ncma nikakvih okapanja, i ko bi sad jo traio kakvog
drugog osumnjienog... Prema tome, hajdete, ponite sa
ispitivanjem, nema razloga da okoliite i traite ine prilaze.
Da, pomisli Tatjana, njegova taktika je sasvim jasna.
Ja sa tim, gospodo islednici, nemam nita, ako mi vi, pak,
ne verujete, onda je to iskljuivo va lini problem i ja vam
u reavanju tog problema, svakako, neu pomoi.
Svejedno ete me pre ili kasnije pustiti, a sve i da me ne
pustite, pa, i ovde u pritvoru mi kazna tee, dakle - krae

u biti u zatvoru. Tamo je loe, neuporedivo gore nego u

pritvoru, to znaju ak i oni kojima je prvi put.
Problematian momak, premda, sudei po svim povratnim
informacijama, nije ni osuivan ni hapen. Privoen - to
da, eavalo se da bude priveden u grupi i zadran u
pritvoru 72 sata, ali je uvek putan. Vie puta je zatican
sa di'Ugarima prilikom ienja raznih jazbina, ali je
Sergej Surikov uvek bivao putan. Ni u jednoj raciji nije
zateen pod dejstvom narkotika, nikada kod njega nije
nita pronaeno, ak ni za jednu duvku. Da li je toliko
lukav? Oprezan? Ili...
* *
Tatjana se ak lagano trgla, toliko joj * se
zabavnom
uinila pomisao koja joj je iznenadno pala na pamet. Zato
ne bi proverila?
- elite li da vam se obraam punim imenom i prezimenom, ili mogu da vas zovem samo po imenu? - zapitala ga je.
- Moete samo imenom - velikoduno je dozvolio
Surikov - vi niste mnogo stariji od mene.
Lukav li je, lukav li je pokvarenjak, odluio se za
komplimente! Tatjana je itavih trinaest godina starija od
njega i, uzimajui u obzir njenu grau, niko se ne bi usudio da kae kako u ovako oficijelnim uslovima moe da
deluje mlae.
- Greite, Sergeje Leonidoviu, ja sam znatno starija od
vas, stoga se neemo igrati familijarnosti. Recite mi, zna li
va pokrovitelj da ste ve mesec dana kod nas? Neto se
ne oglaava. Obino u takvim sluajevima putamo oveka
posle dan-dva, a za vas se niko ne zauzi- ma. Ili ste mu se
skliznuli s udice?
Idiotski osmeh je momentalno nestao sa njegovog lica i
sada ve u Tatjanu nisu gledale oi, ve dva komadia
ledenog metala.
- Nisam ja skliznuo, on se izmigoljio - procedi Surikov
kroz zube. - Ostavio me na milost i nemilost sudbine, kao
zadnje ubre, ostao sam bez svega - bez krova nad glavom
i bez novca. Prvo sam pomislio da je umro, nisam nikako

mogao da poverujem kako je mogue da neko tako

iskoristi oveka kao da je zadnji oder sa tajge, a onda ga
odbaci kao kakvu istroenu i nepotrebnu stvar.
- Dakle, ispada da on nije umro?
- Ba e takav da umre - zafra Surikov. - Od njega to
neete doekati. Takvi ne crkavaju, takvi najdue ive.
Kad sam ga ugledao ivog i zdravog, pohrlio sam ka
iijemu kao najroenijem, mislei da e me zatititi. A on...
- Surikov odmahnu rukom. - Tatjana Grigorijevna, da li
biste me ponudili cigaretom?
- Uzmite. - Izvadila je iz fioke paklicu cigareta i ibice. I ta je uradio kada ste mu se obratili? Rekao da vas ne
poznaje?
- Da! Kako ste pogodili?
Na Surikovljevom licu se ogledala nepatvorena
ladoznalost. Kako je pogodila? Lako, da lake ne moe bili.
Onaj radnik milicije koji je drao na vezi Serjoku
Surikova, lana polukriminogene grupe mladih, odavno je
napustio svoj loe plaeni posao u dravnoj slubi i
Serjoa mu vie nije bio potreban. I vie od toga - u novom
biznisu mu nikako nije trebalo da mu se oko njega mota
takav tip kao to je Serjoa, koji je od detinjstva inuvao sa
drogom, pozajmljivanjem kola i ostalim pubertetskim
glupostima. On nije naroito pametan, lukav je, ne ba
obrazovan i prilino slabog zdravlja, uz to sasvim
pouzdano zna da je polovinu, ako ne i preko polovine
droge koja je bivala zaplenjena prilikom racija, taj isti
milicioner stavljao u sopstveni dep. ta e mu sad taj i
takav Serjoa? U vreme kad se na slavni milicioner rvao
sa narkoticima, imao je svog Serjou kojeg je uvek na
vreme obavetavao o racijama, tako da je ovaj tih dana
ostajao potpuno ist i niko nije imao za ta da se uhvati.
Sam Serjoa nije bio pravi narkoman, kod njega se jo nije
razvila zavisnost od droge, Tatjana je to videla golim okom.
Covek, kojem je mesec dana nedostupno zelje na koje je
navuen, ponaa se i izgleda sasvim drugaije.
- Nije bilo teko dosetiti se - tek jedva vidljivo se

osmehnula. - To, na alost, nije retka pojava. Mislim,

poslednjih godina, kada su ljudi poeli da odlaze iz milieije u biznis. Takvi kao vi im postaju nepotrebni i bivaju
nemilosrdno odbaeni. Da li se to odavno desilo?
- Pre dve godine. Moda neto vie. Mogu da uzmem
jo jednu cigaretu?
- Naravno. Mada mislim da ipak ne bi trebalo da palite
jednu za drugom. Imate problema sa srcem. Ili papiri
lau?
- Ne, ne lau, sve je istina. Samo mi se jako pui.
- Kako hoete. A da li ste mu potpisivali izjavu?
- O uvanju tajne? Naravno. Ja sam* * i* ranije bio
povezan s njim, od etrnaeste godine, on mi je, u zamenu
za informacije, davao neku paru. A im sam napunio
osamnaest - zatraio mi je potpis.
- I vi mi sada sve to tako mirno i fino priate? A va
potpis na izjavi o uvanju tajne?
- Jaka stvar - izjava! Potpis! To se odnosi na obine
ljude, na graane. Njima nisam nikad i nita priao, meni
se, Tatjana Grigorijevna, jo ivi. A vi i bez mene sve to
znate, sigurno i sami imate bar dvadeset takvih potpisnika. Kako ih ono vi struno zovete? Agenti-rezidenti?
- Postoje i druge osobe od poverenja - dodala je
Tatjana. - Samo ste vi tu neto pobrkali, Sergeje
Leonidoviu, ja sam islednik, ne operativac. Mreu imaju
operativci. A ja radim, uglavnom, sa papirima. Dajte da se
vratimo u vreme kada vas je va pokrovitelj zavrbo- vao.
ime ste se tada bavili?
- Niim.
- Apsolutno niim?
- Apsolutno. iveo sam od sluajne i usputne zarade.
- Gde ste stanovali?
- Nigde.
- Kako mislite - nigde?
- Upravo tako. Nigde. Otac mi je umro od alkohola,
majka je bre-bolje prodala stan i otila kod novog
valera, verovatno jo uvek zajedno propijaju te pare.

Zato sam i kolu napustio jo u devetom razredu. Nisam

imao gde da spavam, motao sam se po podrumima i
sluajnim poznanicima. Najbolje mi je bivalo, naravno,
kad bih uspevao da se uvuem u neku od jazbina, tu
sam bar imao stainu adresu, makar dok se ne provali.
Tu me je ika Petja i upecao.
Dakle, ika Petja. To je ved neki trag. U sluaju
potrebe, mogue je pronai izvesnog Petra, radnika
milici- je koji se bavio borbom protiv narkotika i koji je
napustio posao u organima unutranjih poslova
devedeset i etvrte lodine. Ta je mogunost sasvim
realna.
-I ta je bilo dalje?
- Nita. Posle naredne racije pohvatali su sve one koji
su im bili potrebni, mene su par dana kasnije pustili i
ja sam ekao da mi ika Petja da neki znak. On bi me
obino savetovao oko prebivalita ili makar noenja na
nekoliko dana. Ponekad bi mi sredio privremeni boravak
u nekom od internata i slino. I sad odjednom - nita,
muk. Proe nedelja, proe i druga, srea te je bilo leto,
spavao sam na klupi, a ponekad i na zemlji. A od njega
ni traga ni glasa. Jasno vam je da su poeli da niu
problemi, ja sam iveo kao i svi, nisam zaraivao,
zaduivao sam se, a dugove sam vraao ,,u naturi narkoticima. Njima me snabdevao ika Petja - posle
svake racije bi mi davao, tako da sam uvek vraao
dugove. A sad mi se odjednom nakupilo 700 dolara
duga, dva meseca sam iveo, jeo, pio, provodio se za
raun jednog ortaka, a sve u uverenju da u mu vratiti.
I nita. Momak je poeo da me gazi, znate ve, razne
pretnje i tako to. A ja sam se od spavanja po plonicima
razboleo, znate kako je kod nas vlaan vazduh. Prehladio
sam bubrege, noge poele da me bole - ogledno od reume,
zakaio sam i bronhitis, za lekove nisam imao para.
Jednom rei, to nije bio ivot, ve jedno ogromno
nepregledno i nepresuno zadovoljstvo. Srce je poinjalo
da me mui i po dva puta na dan. Jednom mi je neka

boleiva ena dala celu tablu validola, saalila se.

Jednostavno mi je poklonila. Dala mi je, ak, i pakovanje
nitroglicerina. Samo zahvaljujui tome nisam izdahnuo u
nekom iblju. Eto tako sam iveo dok nisam dospeo kod
Sofije Ilarionovne.
- A kako ste dospeli kod nje?
- Prosto. Leao sam na klupi, imao sam napad. I tu mi
prie jedna bakica, olienje pristojnosti, i krene da me
saaljeva. Ja sam ve bio poeo da dolazim sebi, posisao
sam validol, kad me odjednom obuze takva slabost da vam
ne mogu opisati. Rasplakao sam joj se na grudima. Rekoh
* * *
joj kako nemam gde da ivim, da me nagriza
neizleiva
bolest i da ja, takav kakav sam, nisam nikome potreban. A
ona me samo sasluala i onda ree: Sine, sedi ovde i
saekaj me, vraam se za deset minuta. Ode, vrati se, i
odvede me kod Sofije. Kae, dete, ovo ti je ansa, moda i
jedina u tvom ivotu. Teko si bolestan i u takvom stanju
ne sme da ostane na ulici. Sofija Ilarionovna e te ponegovati, a posle ete odluiti ta ete i kako ete. Samo to
ja tada nisam verovao da e ona moi da me izlei.
- Zato?
Tatjani je ovaj razgovor postajao sve zanimljiviji. Da li je
mogue da je Surikov i ostalim islednicima priao istu
priu? Sta je ovo, lepa bajka, romantina i sentimentalna,
kakve kriminalci vole obilato da pripovedaju, ili je, pak,
islinita pria? Ako je suditi prema iskazima zaposlenih u
robnoj kui Bakik, OVo bi mogia biti istina. Redovno I.i v
1 janje kui, stalno raspitivanje o zdravlju Bahmetjeve,
potraga za najboljim lekarom... S druge strane, meutim,
la dirljiva pria nekako ne ide uz lik polupismenog priglupog momka s idiotskim osmehom na licu.
- Zbog ega niste poverovali da bi vas Bahmetjeva
mogla izleiti?
- Ma, trebalo je samo da je vidite! - Surikov grevito
povue poslednji dim i zgnjei opuak u piksli. - Starica jc
bila sva kao maslaak, sitna, suvonjava, sa maramom na
glavi, bezuba, naoari na pola nosa, znate, one okrugle,

kakve su se nosile u tridesetim. Bila je toliko bespomona

da ste mogli da je oduvate, kakvo leenje.
Naoari kakve su se nosile tridesetih godina. Odakle li,
Serjoa Surikov, roen sedamdeset i etvrte, moe da
zna kakve su naoari nosili ljudi onog doba? Svako drugi
bi na takvo pitanje dao jednostavan odgovor - video na
l'ilmu, proitao u knjigama. Ali momak kao to je Surikov
sigumo nije gledao filmove o tim vremenima. Gde danas
moete da pogledate takav film? Samo na televiziji. I ko,
uopte, gleda te filmove? Omladina, svakako ne. Zar
Surikov lii na deaka koji bi rado sedeo udobno zavaljen
na kauu ispred televizora i s ushienjem gutao stare filmove? Ne, ne lii. Ne lii uopte.
-I ta je bilo dalje? - tiho je pitala Tatjana.
***
Nije imao snage ni za uenje ni za suprotstavljanje.
Bilo mu je veoma loe, srce mu je lupalo kao da e da
islcoi iz grudi, a imao je i vrlo visoku temperaturu,
verovatno oko etrdeset. Zato je Sergej posluno pristao
da bude smeten u krevet. Bio je to starinski krcvet sa
oprugama i niklovanim stranicama. Serjoa nikada nije
video takav krevet. Uprkos groznici koja ga je tresla,
odjedanput mu bi dobro i istog trena je zaspao u toj istoj
postelji pod toplim ebetom. Izgleda da je tako prespavao
nekoliko dana. Istina, esto se budio, oseajui, na svoje
veliko iznenaenje, da mu je neuporedivo bolje, i posle tri
minuta bi ponovno tonuo u san. I svaki put bi, otvarajui
oi, ugledao pred sobom naborano stariino lice sa
okruglim staromodnim naoarima i usnama, upalim u
bezuba usta. Njeno lice je izraavalo dobrotu i, istovremeno, ozbiljnost.
Najzad, kao da je nadoknadio svu nakupljenu neispavanost i definitivno se probudio uz otar oseaj gladi.
Starica je i dalje sedela kraj njega i Sergej je sa uasom
shvatio da se ne sea njenog imena. Ona bakica koja ga je

dovela ovamo je nekako oslovila domaicu, samo je on

tada bio u takvom stanju da skoro nita nije ni uo ni
razumeo.
- Ko ste vi? - upitao je bez uvijanja.
- Ja sam Sofija Ilarionovna. Negujem te - saopti
starica mirnim i skoro poslovnim tonom.
- Od kada?
- Evo ve esti dan. Strano si se zapustio, mnogo je u
tebi svakojakih boletina. Samo, nemoj da brine, ja u
uiniti sve to za tebe jo moe da se uini. Kako se zove?
- Serjoa.
* * *
- Sjajno - obradova se starica, ko zna zato.
- Znai,
Serjoa. Vrlo dobro. Sigurno si gladan?
- Uasno - priznade Sergej.
- Odmah u ti doneti neto za jelo.
- Nema potrebe - on odgumu ebe u stranu i pokua da
ustane iz kreveta - sam u.
- Ma gde e sam? - podsmeljivo kaza Sofija. - Ti ne
moe ni dva metra da pree, pae. Ako mi ne veruje pokuaj, samo imaj u vidu, padne li na pod, ostae na
njemu da lei, ne mogu da te podignem, nisam vie pri
snazi.
Zainatio se u pokuaju da ustane i istog trena shvatio
da je starica u pravu. Kakva dva metra, on nije u stanju ni
jedan korak da napravi. Da, ba ga je stislo! Srea te
naie ona boleiva bakica, inae bi sad leao negde na
hladnoj zcmlji ili asfaltu. A moda ak ni na asfaltu, ve u
mrtvanici.
Sofija Ilarionovna je donela iz kuhinje propasiranu
supicu od povra i nahranila ga kaikom. Serjoa je i
ovom prilikom eleo da iskae svoju samostalnost, bee
mu vrlo neprijatno pred tom starom enom, meutim,
Sofija nije bila naviknuta da ubeuje ljude reima ve
oiglenim primerom. utke mu je pruila kaiku i Serjoi
istog asa bi jasno da ne moe ni da je prinese ustima.
Ruka mu je podrhtavala, a kaika kao da se samovoljno
upinjala da prospe sadraj po sneno belom aravu.

Zavrivi sa supom, ona ga je isto tako veto i umeno

nahranila sutlijaem sa malo maslaca. Taj ukus je Serjou
podsetio na detinjstvo i umalo se nije opet rasplakao.
- Ne ustei se - rekla je Sofija, primetivi kako mu se
oi pune suzama - to ti je od bolesti. Kada je teko
bolestan, ovek postaje slab duhom i esto plae. To nije
sramota. Ovrsnue, oporaviti se i sve e proi.
- Vi mora da ste lekar? - doseti se Surikov.
- Ne, sine, nisam. Ali umem svaku bolest da izleim,
osim ba neizleive. Rak, recimo, ne mogu da izleim.
Sidu, takoe.
Uprkos oseaju slabosti, Sergej se grohotom nasmeja.
- Sida! Otkud vi znate za sidu?
- Odakle i svi drugi - mirno se osmehnu starica. - Ni ti
ne boluje od side, pa ipak zna za nju. itam novine,
gledam televiziju. A i videla sam bolesne od side. Dovodiii
su mi ih, molili da pomognem ako mogu. Nisam mogla.
- Kako onda leite, kad niste lekar? Bajate?
- Zato bih? U narodnoj medicini postoje lekovi za sve
bolesti, treba ih samo poznavati. Ja ih poznajem, pa tako
umem i da leim.
- Odakle vam to znanje?
- ivot me naterao. Nisam elela, ali sam i to morala da
nauim.
Tada mu nije rekla nita vie od toga. Posle par dana je
Sofija Ilarionovna dozvolila Sergeju ne samo da ustaje,
nego i da hoda petnaestak minuta. im mu se pruila prilika, obiao je ceo stan i bio okiran siromatvom i oskudicom koji su tu vladali. Bahmetjeva je ivela sirotinjski,
sav nametaj je bio star i rasuen, kuhinjski sto je bio
prekriven jednom toliko izlizanom i na vie mesta progorelom muemom, da je delovala kao svojevrsna ipka.
Serjoa je ak osetio neto nalik na stid zbog toga to je
bio na grbai oveka koji tako skromno ivi. Ona, po svoj
prilici, i sebe jedva da moe da prehrani, a tu joj se uvalio
i on sa sve boletinama.
Posle dve nedelje redovnog leenja nekim ajevima i

tinkturama koje mu je spravljala Sofija Ilarionovna, Sergej

Surikov se potpuno oporavio. Dolo je vreme da napusti
taj gostoljubivi dom. A nije mu se odlazilo. Ovde je bilo
toplo i isto, tu se oseao zaukano i bezbedno. On je u
mislima traio rei kojima bi zapoeo sa Sofijom razgovor
o odlasku. Ali je ona prva naela tu temu.
- Namerava da ide? - upitala ga je jednom prilikom
sipajui topao aj u stare okmjene olje.
- Pa, trebalo bi, mislim... - nesigurno joj je odgovorio
Sergej. - Ovde sam nekako kao parazit...
- Da li ti se ne ide odavde?
* * *
- Ne ide mi se - neoekivano je priznao,
iznenadivi
time i sebe.
Pre svega minut vremena ni sam nije bio siguran u to.
Bio je mlad sa svojih dvadeset godina, naviknut na slobodni ivot bez ikakvih ogranienja, bez roditeljskog nadzora i rei tako treba. Naprosto, ne moe da mu odgovara
ivot sa njemu stranom ubogom staricom od osamdeset i
ctiri godine, koja i sama ima potrebu za tuom negom i
brigom.
- Ispravno - klimnu Bahmetjeva. - Ako ti se ne odlazi,
znai da si odrastao. Gotovo je i sa tvojim bezumnim
detinjstvom i sa mahnitom mladou, Serjoenjka, to je
kraj.
- Ja vas neto nisam najbolje razumeo. Na ta ste mislili?
- Mislila sam na to, da samo mlad i lud ima elju da
bude od svih nezavisan i hrli ka samostalnosti i usamIjcnosti. Sto je ovek stariji i mudriji, utoliko mu je jasnije da je smisao ivota u tome da bude potreban nekom.
Jedino u tome. Jesi li me sad razumeo, sine?
- Ne - priznade Sergej.
U tom trenutku zbilja nije shvatio. Ta misao mu je
delovala vrlo zamreno. Ali mu se u glavi rodila jedna
druga misao - kako je mogue da njemu rei jedne babe
budu toliko komplikovane? ta je on, kompletni idiot?
Toliki idiot, da nije u stanju da razume ta mu govori

stara nepismena ena? Ne, tako neto je nemogue, bie

da se radi o posledici bolesti. Moda tako teka bolest ne
iscrpljuje samo duh, ve i mozak.
- U redu je, ako nisi razumeo, znai da ti je jo uvek
rano da misli o takvim stvarima. To samo kazuje da se
tvoja dua priziva pameti bre od tvoje glave. Duom
ispravno osea, ne eli da ode, a glava zasad ne uspeva
da uhvati korak. Nita za to, nadoknadie docnije. Pa
dobro, Serjoenjka, kad ve eli da ostane, onda
moramo da popriamo. I to ozbiljno da porazgovaramo.
Prvi i poslednji put. Bie to teak razgovor, zato emo ga
sada obaviti i vie se na njega neemo vraati. Jer, budemo li se uzajamno dobro razumevali, nee biti nikakve
potrebe da se vraamo na to. Ukoliko se, pak, ponovo
ukae potreba da priamo o tome, onda e to znaiti da je
na zajedniki ivot nemogu i ti e istog trenutka otii
odavde. Da li ti je taj dogovor jasan?
Serjoa je utke klimnuo glavom gledajui u tu malu
sparuenu staricu sa nedoumicom, pa ak i strahom. On
nikako nije oekivao da e mu ona postavljati nekakve
uslove, pa jo tako vrsto i skoro grubo formulisane.
- Od kada se drogira? - neoekivano upita Sofija
Ilarionovna.
- Mmm... - Serjoa se ak zagrcnu. - Odakle vam takva
ideja? Ja nikad...
- Ravo, sinko. Predstoji nam tako ozbiljan razgovor, a
ti ga poinje laima. Po tebi vidim da si se drogirao. Ti jo
nisi narkoman, to ne, dok si leao ovde kod mene nisi
krizirao. Postoje, meutim, znaci na osnovu kojih tano
znam da si se drogirao, i to odavno, jo u detinjstvu.
Razumem te, ja sam stara i slaba, u velikom si iskuenju
da me prevari. Teko da bih ti to mogla prebaciti, svi vi,
mladi, inite istu greku. Starac je ko malo dete, to su
vam svima u etinjstvu govorili, a vi bili blesavi pa
poverovali. Starci vam izgledaju glupi, njih nije greh ni
prevariti. Pa, da vie ne bi dolazio u slino iskuenje,
ispriau ti to-ta. Dvadeset godina sam provela u Sibiru,

to po logorima, to u izgnanstvu. Dvadeset godina. Tano

onoliko, koliko li ivi na ovome svetu. Rano sam pogubila
zube, kosu takoe. Ali sam toliko toga za tih dvadeset
godina videla i saznala, da je mene prevariti... - mnogo
teko. Mene moe da prevari samo blizak ovek, ovek kog
veoma, veoma snano volim i stoga zatvaram oi i verujem
mu. I nikome drugom to ne moe da poe za rukom, pa ni
tebi, zapamti.
- A zbog ega su vas, Sofija Ilarionovna, poslali u Sibir?
- Kako zbog ega? - Ona se osmehnu sa izvesnom
dozom podrugljivosti, ispi ve ohlaeni aj jednim gutlja* * *
jcm i lupnu oljom o sto. - Zbog ega i sve druge.
Mua su
mi proglasili neprijateljem naroda i streljali, a mene su,
kao enu narodnog neprijatelja, osudili na dvadeset godina. Sreom, uspela sam da spasem sina, imao je svega
pola godine. Ma, i ja sam imala tek dvadeset i pet. Izala
sam pod konvojem iz kue kao mlada lepotica, a vratila se
posle dvadeset godina kao bolesna starica. Tako ti je to,
sinak. Ne priam ti ja ovo da bi me alio, niije mi
saaljenje ne treba, ve da bi znao koliko sam se bolesti i
cmera u ivotu nagledala. U Sibiru je tada iveo zdrav,
vrst narod, jo neiskvaren civilizacijom, poznavali su sve
tajne lekovitih trava, plodova i lia i prenosili ih s kolena
na koleno. U tim krajevima je onda bilo i mnogo sledbenika lame, Burjata, i oni su imali svoje tajne. Sve sam
izuila. I za drogu sam tamo saznala. Prema tome, kad
sledei put poeli da me slae, prvo dobro razmisli.
Uhvatim li te jo jednom u lai - rastajemo se.
- Serjoa jedva da je razumevao tek svaku drugu njezinu re. Tako, recimo, uopte nije shvatio zato je bila
osuena na dvadeset godina logora, zato su joj ubili
mua i zato je i od ega trebalo da spasava sina. U koli
se jedva nekako provlaio, a kad su uili istoriju
dvadesetog veka on ve uveliko nije iveo kod kue,
smucao se po tavani- ma i podrumima. Nije ga ak niko ni
traio - ni majka, ni nastavnici. Nastavnicima je laknulo
to su se, najzad, reili tako problematinog deteta, a

majku ionako nije zanimalo nita sem pia, ona je svoju

pamet propila jo pre Serjoinog roenja. I tako su rei
Sofije Ilarionovne velikim delom ostale za njega zagonetka.
Ko je taj Lama? Ko su Burjati? Kakve to posebne tajne
mogu da imaju? Kakvog se to emera i kojih bolesti
nagledala Bahmatjeva u tim logorima? I o kakvim se
logorima uopte radi? Da li je to ono to i sad postoji, gde
teposle presude alju na izdravanje kazne? Ili se radi o
neem drugom? Serjoa Surikov je znao vrlo malo toga iz
oblasti krivinog prava, meutim, kako se celog svog
ivota muvao sa kriminogenim drutvom u kom je svako
imao po nekog roaka ili makar poznanika koji je odleao
zbog neeg, znao je da u dananjim logorima ne dre ene
po dvadeset godina. O emu to onda Sofija pria? Lae?
- Ovako emo se dogovoriti, sinak, - nastavila je starica. - Moe da ostane da stanuje kod mene. Kao podstanar. Neu ti naplaivati kiriju, ali e ti zauzvrat brinuti o meni. Ii e u kupovinu, pospremati stan, nositi ve
na pranje, ipak sam ja veoma stara, meni je ve teko da
obavljam te poslove. Izvravae svoje zadatke. Finansije
emo voditi odvojeno, meni tvoj novac ne treba, imam
svoju penziju - meni dosta. Komunalije, struju i telefon
emo plaati po pola. Ako hoe, mogu da ti kuvam ono
to sam kupi. Ali ti mora da ispuni moje zahteve.
- Prvo - nai e posao. I to nedaleko odavde kako bih
mogla da proverim lae li me.
- Drugo - nikakvih narkotika. Kategoriki, jednom i
zauvek.
- Tree - da mi nisi nikoga dovodio u kuu. Moe da
ide gde god hoe, da spava gde god poeli, moe i
nedelju dana da se ne pojavljuje u kui, ali ovde neu da
vidim nikog. Ako se sloimo i prilagodimo, ostaviu ti ovaj
stan, ozvaniiemo to kao poklon, ili ve nekako, posle
moje smrti e ti ovde gazdovati. Meutim, ukoliko
primetim da ti pouruje moju smrt; pribliava mi je znaj, nee ti uspeti. Ostaviu zavetanje u kojem e pisati
da je, ukoliko ne umrem prirodnom smru, kriv Sergej

Surikov, tebe e prvog uhapsiti. Napisau i na sigumo

mesto skloniti. Prema tome - bolje ni ne pomiljaj na
sline gluposti.
Serjoi ponovo ne bee ba najjasnije o emu ona to
govori. On je bio toliko neobaveten, da do tog asa nije
mogao ni zamisliti kako bi nekome uopte palo na pamet
da ubije oveka zbog stana. Zato bi? Stan u tom sluaju
postaje niiji, ili ga neko nasleuje... Jednom rei - on nije
imao pojma o tim stvarima. Poneto od izreenog je,
medutim, vrlo dobro shvatio: mora da nae posao, da zaboravi na drogu i nikoga od svojih poznanika ne sme da
* * *
dovodi u ovaj stan. U tom sluaju e u narednom
periodu
iinati krov nad glavom, mesto na kojem nee imati razloj.a da se osea suvinim i nepotrebnim, a kasnije - sopslveni stan. To jeste njegova jedina ansa, dobro je rekla
ona bakica koja ga je pokupila na ulici. On vie nikada i
uikako ne bi mogao da doe do stana. Sve je bilo maksimalno jasno izreeno. Bila je tu i jo jedna stvar koje je
Scrjoa Surikov postao svestan u tom trenutku i koja ga je
loliko potresla i prodrmala, da je postala njegova vodilja i,
u krajnjoj liniji, promenila itav njegov ivot. On je gluplji
od te stare, oronule baba Sofije! On zna manje od uje. On
shvata manje od nje. To je sramota. I to treba ispraviti.
Cudno, kako to da nikada pre nije primedivao sopstvenu
ogranienost i neobrazovanost. Verovatno stoga to se
druio sa ljudima slinim sebi, koji su u ivotu proitali
jednu i po knjigu i to u najranijem detinjstvu, i koji su
gledali samo akcione filmove na videu. On vec odavno
nema svoj dom u kojem bi mogao da proita knjigu ili da
pogleda neto na televiziji, neki normalni program umesto
beskonanog kung-fua, da vidi kako izgledaju obini, normalni momci njegovog uzrasta, ime se bave, kako razgovaraju, o emu razmiljaju. Pa ak i kakve filmove snimaju na svoj video. Nita od toga Serjoa Surikov nikad nije
ni video ni uo, njegov ivot je proticao u okruenju istih
takvih ispraznih i tupavih nedonesenih tipova, koji su se,
kao i on sam, beskonano drogirali i pili, kreui se s istim

takvim rasputenim i potpuno dezorijcntisanim ribama. I

od toga se sastojao itav njegov ivot. Blesav, idiotski i
nikome potreban. Nepotreban i njemu samome. Moda je
Sofija Ilarionovna jedini ovek na celom ovom svetu kome
je on potreban. I nije bitno koliko e to potrajati, neka
bude i svega par godina, dok je iva - on je potreban. On
e ostati s njom sve dok ona ivi i die. Pomagae joj, ii e
u nabavke, priae sa njom i, ko zna, moda e shvatiti
zato je to ona pametnija od njega, zato on razume i zna
tako malo...
Meutim, Surikov, naravno, nije krenuo sve to da pria
islednici Tatjani Grogorijevnoj Obrazcovoj. Na njeno
pitanje: ,,I ta je bilo dalje? - odgovorio je kratko i krto:
Bio sam teko bolestan, Sofija Ilarionovna me je
primila, odnegovala, a onda sam ostao kod nje kao podstanar. Pomagao sam joj koliko sam mogao.
- I koliko je to trajalo?
- Dve godine. Ma ta me stalno ispitujute, ve sto puta
su me pitali jedno isto, pie vam u svim zapisnicima.
- Recite mi, Sergeje Leonidoviu, a zato je Sofija
Ilarionovna odluila da menja svoj stan za neki drugi, na
samoj perifiriji grada?
- Ne znam - slegao je ramenima. - Jednostavno je tako
odluila.
-1 vi ste nameravali da se preselite zajedno sa njom?
- Pa, da. Kuda bih - nemam gde drugde da ivim.
- Da li ste ili u Kupino da vidite stan?
Pauza. Tatjana je osetila da ga je ovo pitanje zbog
neega pogodilo. Nije mu se dopalo. Surikov poe
uurbano da ara pogledom po prostoriji, kao da je oima
traio nekakvu taku oslonca za koju bi se mogao uhvatiti i koja bi mu pomogla da osmisli pravilan odgovor.
- N-ne... - najzad je jedva procedio.
- A Bahmetjeva? Da li je ona videla taj stan?
- ini mi se... Ne znam tano. A i ta to menja na
slvari?
Sad je ve Surikov poeo toliko da se nervira, da to nije

moglo promai niijem pogledu. Tatjana je ve pomislila

kako e on sad poeti da se hvata za srce i zahtevati
prekid razgovora. Davno isproban i izlizan trik. Razgovor
je, oigledno, krenuo nekim, po njega opasnim, smerom.
- Rekli ste da je Sofija Ilarionovna bila stara i slaba. Da
li je to, uistinu bilo tako?
- Ma naravno. U tim godinama! Njoj je, ak, bio
problem i da ode do pekare u susednoj ulici.
- Jasno. Dakle, ona nije mogla da ode do Kupina
sama, bez vas?
Opet pauza. Surikovljev pogled je ponovo postao leden,
* *
samo to ovog puta Tatjana u njemu nije *videla
protest,
ve uas.
- Je li mogla, ili nije mogla? - insistirala je na pitanju.
- Mogli su da je odvezu ljudi koji su preuzeli na sebe
sav taj posao oko zamene stana - konano procedi
Surikov. - Da je lepo stave u kola i odvezu da pogleda
stan. A ja sam za to vreme mogao biti na poslu.
- Sasvim moguno - brzo i lako se sloi Tatjana. - Samo
to ja ne razumem kako je mogue da vi niste nita znali o
tome. Ispada da je ona otila, pogledala stan u kojem je
trebalo oboje da ivite i nije vam nita rekla o tome?
Izvinite, ali teko mi je da poverujem u to.
- Ona je bila zatvorena osoba - promrmljao je Surikov
gledajui u pod. - Nije mi sve priala.
Tatjana shvati da je momak poeo da lae i odlui da
ga ne tera da se jo vie zapetljava. U krajnjoj liniji - ve je
jasno koje injenice bi trebalo u prvom redu proveravati. A
uvek e stii da ga uhvati u lai.
***
Tatjanu je interesovalo sve to je moglo imati neke veze
sa Zojom Nikolajevnom Goldi. Ko je, uopte, ta ena i
zato je Bahmetjeva na njeno ime sastavila generalno
punomoje? Roaka? Dobra poznanica koja zasluuje
puno poverenje? Islednik koji se pre nje bavio ovim pred-

metom kao da sebi nije postavljao takva pitanja, u svakom

sluaju, u zapisniku o sasluanju Goldieve nije bilo ni
rei o tome. Meutim, njen prvi pokuaj pozivanja Zoje
Nikolajevne na sasluanje u svojstvu svedoka propao je
neslavno. Osoba pod tim imenom kao da je u zemlju
propala. U zapisniku i u generalnom punomoju, koji su
bili priloeni u dosije ovog predmeta, stoje podaci iz line
karte koji su se, posle provere, ispostavili kao lani. I lakva
osoba nikada nije stanovala na navedenoj adresi.
Tatjanu je cela stvar i zbunila i zabrinula. Kako je to
niogue? Ispada da se ta dama etala naokolo sa falsifikovanom linom kartom. A ni belenik, koji je overio
punomoje, ni islednik, nisu to primetili. Uostalom, kako i
hi? Dobar falsifikat ne moe da se otkrije odokativnom
metodom, a nije im palo na pamet da alju zamolnice. S
druge strane, islednik je uspeo da obavi razgovor sa njom,
cvo i zapisnik u predmetu, dakle, nekako ju je ipak morao
pronai. I, po svoj prilici, bez naroitih potekoa, jer bi, n
suprotnom, ba kao sada Tatjana, morao da alje zamolnicu odgovarajuoj slubi i odmah bi ustanovio da se radi
o lanim podacima.
Meutim, islednik Valentin udajev nije opravdao
njena oekivanja. Ispostavilo se, ak, da on, uopte, nije
morao ni da trai Zoju Nikolajevnu.
- Ona je sama dola - rekao je Tatjani. - Saznala je za
ubistvo Bahmetjeve i dola kod mene. Eto, ree, spremna
je da odgovori na sva pitanja poto je poznavala pokojnicu. Premda nisu bile prisne, ipak, ko zna, moda moe
da pomogne istrazi. Tim pre to je Bahmetjeva imala krajnje sumnjivog podstanara. Stalno nam je savetovala da ga
dobro pritisnemo.
To je ve bilo posve udno. Tatjana Obrazcova jo nikad
u svojoj praksi nije doivela da se svedok, do kojeg milicija
jo nije stigla u svom operativnom radu, sam pojavi radi
davanja iskaza.
- Jesi ii proverio ta ona doe Bahmetjevoj? Zato je
starica njoj dala generalno punomoje?

Ova joj je neka poznanica sa iskustvom u razmeni

stanova. Tanja, trai na pogrenom mestu namrti se
islednik - ubica je Surikov, to je savreno jasno, samo ti
njega malo pritegni, umesto to aka oko te razmene.
- to ga onda nisi ti docedio, kad ti je ve sve tako
jasno?
- Ma,
jednostavno nisam stigao. Imamo toliko
nereenih sluajeva da ne znamo gde nam je glava.
Ubijaju bankare, poslanike, mecene, razne sponzore i vrag
e ga znati koga sve jo, efovi nas pritiskaju, tampa die
prainu, iz kabineta gradonaelnika telefoniraju svakog
* *
dana, zahtevaju izvetaje. Uostalom, ta da* ti
priam kad
sve zna. A starica - to je, eto, onako. Ko je ona? Niko.
Zbog nje nam niko nee skinuti glavu. Ja sam se par dana
mrcvario s tim Surikovom, pokuavao da izvuem iz njega
neto u vezi sa ueem u organizovanoj kriminalnoj
grupi, a kad mi je postalo jasno da je on samo jedna
obina budala koja je uletela u zloin, uzeo sam da
reavam druge, vanije sluajeve. I ta me sada tako
gleda?
- Nita - uzdahnula je Tatjana. - Sve mi je jasno.
Sve i, uistinu, jeste bilo jasno. Na alost, stvarne
prilike, u kojima su morali da funkcioniu radnici milicije,
bile su daleko od onog idealnog stanja, u kakvom bi imalo
smis- la i svrhe priati o moralu. Islednici i operativci ne
mogu da se mnoe prostom deobom, kao to ne mogu
jedan dan da razvuku vie od dvadeset i etiri sata. Posla
je mnogo, vremena je premalo da bi sve uradili kako treba
i prinueni su da vre selekciju ne bi li bar sauvali
sopstvenu kou. Moemo ih, naravno, osuivati zbog toga,
ali ne moemo da ne raunamo sa tim. Da bi naterali
islednika da privede kraju takav sluaj kao to je ubistvo
Bahmetjeve, moraju ga, zaista, dovesti u situaciju da on to
ne moe da odbije. I eto, Tatjanu su doveli upravo u takav
poloaj. Njoj je bila savreno dobro poznata ta situacija uhapeni bi provodili u pritvorskoj eliji i po godinu i po
dana dok sluaj nekako, na jedvite jade, stigne pred sud.
-

Ili da istraga bude obustavljena, a pritvorenik puten. Jo

bi trebalo da bude i zahvalan to su ga pustili.
- uj - iznenada ga zapita - a kako to da je pitanje
generalnog punomoja isplivalo tek kod tebe? Zar se
islednik koji je prvi uzeo ovaj sluaj u rad nije bavio time?
- Ne znam - kolega samo odmahnu glavom - nisam
ulazio u to. Nije mi bilo do toga.
Tatjana se vratila u svoju kancelariju i ponovo otvorila fasciklu sa materijalima istrage. Da, na prvim
sasluanjima uopte nije ni bilo postavljano pitanje
punomoja. Zato? Zar je islednik bio potpuno neiskusan?
Ili rasejan... Ona pogleda prezime i nasmeja se. Taj islednik je u ovom trenutku na odmoru. Oigledno mu je sluaj
uleteo uoi puta, poslednjih dana pred odmor, tako da je i
radio preko volje. Dobro, pitae ga o tome po povratku.
Moda je on osumnjienome i postavio to pitanje, ali mu
se odgovor nije uinio vrednim panje, te stoga nije ni unet
u zapisnik.
***
Prola su ve dva dana od trenutka kad je Sergej
Surikov uvreeno i istovremeno sa uenjem spoznao
injenicu da osamdesetetvorogodinja starica zna i
razume o ivotu neuporedivo vie od njega. Da je samo
imao kuda, otiao bi odnosei sa sobom svoju nedoumicu
i teei se kako mu se to samo priinilo, jer je tako neto
naprosto nemogue. On, meutim, nije imao kuda da ode,
tako da je ostao kod Sofije Ilarionovne Bahmetjeve
neprestano oseajuci vlastitu inferiornost. U poetku ga je
to uasno nerviralo i s tekoom je odolevao elji da joj
grubo odbrusi nekom bezobraznom frazom tipa: ,,A ti
prekini da mi pametuje!. Rei bi mu ve bile navrh jezika, spremne da izlete, ali bi se Sergej ipak na vreme
suzdrao - jo e da ga otera do avola. I onda nita od
obeanog stana. Bila bi teta da se cela ta stvar raspline
poput morske pene.

Za to vreme Sofija kao da nije ni primeivala njegovu

razdraljivost i razgovarala je sa njim kao sa sebi ravnim.
Naroito je volela da naglas razmilja o tome kako je
oveanstvo ve iscrplo svoj intelektualni potencijal.
- ovek danas - govorila je - moe da otkrije jedino ono
to je dosad bilo za njega skriveno. U fizici, na primer, ili u
hemiji, u astronomiji je mogue, ali u drutvenim
naukama je nemogue bilo ta novo smisliti. To, ponekad,
tako samo deluje, kao da su neto novo otkrili, a zapravo
je sve odavno jo i otkriveno i opisano.
Serjoa je, kao i pre, uspevao da shvati smisao tek
*
svake druge rei, ali je traio da mu, za* *svaki
sluaj,
navede neki primer u nadi da e mu tako biti lake da
razume znaenje njenih razmiljanja.
- Recimo - odgovarala bi mu, krijui u uglovima
bezubih usana podsmeh koji Sergej, sreom, nije
primeivao - sledbenici poznatog getalt pravca u psihologiji tvrde da ovek najbolje pamti ono to nije dovrio.
Stvar, dovedena do kraja, brzo bledi iz seanja. To je
napisano sredinom dvadesetog veka. Otkrili su kao
nekakvu zakonitost. A jo poetkom evetnaestog veka je
Aleksandar Sergejevi Gribojedov napisao: to si potpisao, to si i s vrata skinuo. I vrlo je tano to primetio.
ta ima da se razmilja o svrenoj stvari? To je zavreno i
kraj prie. A ono to nije dovreno nam se stalno mota po
glavi, nagriza nas, ne da nam mira, budi sumnje, Evo. da
uzmemo najobiniji primer. Doe ovek na praznini
ruak na kojem posluuju petnaest razliitih jela. I od
svakog je jela kuao, samo jedno nije stigao. Tek to je
krenuo kaikom da zahvati, da proba - a ve menjaju
tanjire. Pitaj ga nakon mesec dana ta su sluili na tom
ruku i videe - polovine jela se nee ni setiti, ali onog
jednog, koje nije uspeo ni da proba - hoe svakako. I posle
godinu dana, i posle dve, jo e ga pamtiti, premda e ak
zaboraviti i sam sveani ruak. Sve deluje jednostavno kao
tablica mnoenja, zar ne? Evo, ja ti priam i tebi je sve
jasno, jer je ivotno i prirodno, drugaije ne bi ni moglo

biti, A oni: Getalt psihologija! Nova nauka! A cela im

nauka stala u novu re koju su smislili kako bi njome
oznaili staru istinu. Eto zato i velim da je sav
intelektualni potencijal ve iscrpljen.
Surikov je onako, kao kroz maglu, pamtio tog
Gribojedova iz kolske lektire. Pominjan je tamo, ini mu
se, i neki acki... Sve to je svojevremeno uio u koli
inilo mu se dosadnim i nepotrebnim, kao, uostalom, i sve
drugo to ovek ini pod prinudom. A eto - sad se
ispostavilo kako su u tim knjiicama bile tako pametne
stvari ispisane! Samo, nastavnici nisu objanjavali kao
Sofija Ilarionovna. Moda bi, da su oni liili na staru
Bahmetjevu, i on uio bolje, sa vie interesovanja.
Onda bi, opet, odgledavi jednu od emisija na televiziji, Sofija poela da guna:
- Mo misliti, pioniri, izmislie terapiju muzikom. A
zapravo se radi o nauci o zvuku, o frekvencijama. To
uenje su kompozitori primenjivali odvajkada. a sad
ispade kao da su celu stvar netom otkrili.
Muziku je Sergej razumeo. O tome je mogao mirne
due da pria i da se raspituje kod starice, bez straha da
e ispasti smean i polupismen. Bio je ak ubeen kako
e na tom polju po svim takama nadigrati staru enu.
Pa stvarno, otkud ona ima pojma o muzici? A on se vrlo
dobro razume i u hard rock, u teki m e t a l r e p i sve
ostalo. Ajde, Sofija Ilarionovna, sad da vidimo ko e koga?!
Sergej se laka srca upustio u razgovor, naslaujui se
predstojeim trijumfom. U datom trenutku ak nije ni
razmiljao o tome, kako zapravo zapodeva takmienje sa
Sofijom prihvatajui je time kao ravnopravnu suparnicu.
Medutim, ve posle par minuta je uvideo da je ponovo
omanuo.
- Jesi li ikad razmiljao o tome zato te neka muzika
podstie na ples, a od druge ti tuga duu pritiska? - upita
ga Bahmetjeva.
- Pa to je bar jasno - bodro odvrati Sergej - jedna je
vesela, a druga tuna.

Kako je kod tebe sve jednostavno - blago se

podsmehnu starica. - A zato nam je neka muzika vesela,
a neka - tuna?
- Pa, zato... - poe on i ustuknu.
Stvarno, a zato? Nikad nije razmiljao o tome.
Jednostavno je to prihvatao kao neto prirodno. Neka je
muzika vesela, druga je tuna, i - to je to.
- Da, da, ba o tome se i radi, o tom ,,pa...zato... - ree
Sofija uz jedva primetno podrugivanje. - Cela stvar je u
frekvencijama koje, prolazei kroz na sluni aparat,
deluju na mozak. Mozak, takoe, ima svoje frekvencije,
* *
pri emu svaki segment mozga ima svoju *frekvenciju.
A
muzika aktivira, stimulie te segmente.
Ona mu je jo dugo neto objanjavala o velikom i
malom kvintakordu, hercima, megahercima i uestalosti,
ali Sergej naisto nita nije shvatao jer ni fiziku ni biologiju u koli nije uopte uio i imao je iz tih predmeta sve
same keeve.
- Gospode Boe, Sofija Ilarionovna - ne izdra Serjoa odakle vi sve to znate? Kao neka pokretna enciklopedija.
Starica se od srca nasmejala, skinula svoje smene
cvikerie i obrisala naboranom rukom suze koje joj
krenue od smeha.
- Lepo sam te upozoravala, Serjoice, ne smatraj starce
bualama. Ti i dalje jednako misli da je starac ko malo
dete. A malo dete, zbilja, nita ne zna - odakle bi i znalo?
Starci su ve neto drugo. Mi smo i ivot proiveli i
fakultete pozavravali. I to kakve fakultete! Ovi dananji
im nisu ni blizu.
- A vi ste i fakultet zavrili? - sumnjiavo je pitao
Surikov.
- ta si ti mislio da se - ako imam osamdeset i etiri
godine, podrazumeva da sam neobrazovana i nepismena?
Jo si ti glupav, Serjoenjka. To ove dananje generacije
ostaju neobrazovane i uz univerzitetske diplome, sve je
krenulo nizbrdo i nema ko ni da vas naui neemu kako
valja. E, da ti je znati kakve smo mi profesore imali - svet-

ska imena! Najvei naunici. I bili su daleko zahtevniji od

ovih dananjih profesora. Nas su od etinjstva navikavali
na itanje, sticanje znanja, razumevanje umetnosti. Moj je
otac, vena mu slava i hvala, bio veliki strunjak u oblasti
mainogradnje i poznati pronalaza. Posle revolucije je
odluio da ne emigrira, ostao je ovde, poverovao u sovjetsku vlast. Vodio je katedru na jednom fakultetu. I ja sam
krenula njegovim stopama, primljena sam na univerzitet,
bavila se fizikom. Vidi, elela sam da postanem druga
Sofija Kovalevska. Pa i moj otac je matao o tome, nisu mi
tek tako nadenuli ime Sofija, po njoj su me nazvali. Mi
smo stara plemika porodica, pre revolucije sam imala
guvernantu, Nemicu, ona se sa mnom bavila muzikom,
slikarstvom, ak me uiia i da piem poeziju. Meutim,
kad su mi mua proglasili neprijateljem naroda, podsetie
me i na moje plemiko poreklo. I da ne bi te nesree
trideset pete godine, ja bih, ko zna, postala akademik ili
profesor. Bila sam nadarena, Serjoenjka, izrazito nadarena, perspektivna. Ali eto, nije se dalo...
Serjoa je gledao razrogaenih oiju. Ovaj drevni
bakutaner - i plemiko poreklo, muzika, slikarstvo, guvernanta, univerzitet, fizika? Da li je takvo ta mogue? Pa
dobro, sad mu je bar jasno odakle joj tolika znanja. Ko bi
to oekivao od ove bakice-maslaka!
I tako su, vremenom, razdraljivost i ozlojeenost
nestali ustupivi prostor potovanju i nevoljnom divljenju.

GLAVA 3
Svi su ve nekako navikli da smatraju kako je klima u
Moskvi neto blaa i toplija nego u Peterburgu. I zbilja skoro uvek je tako, pa ni ova godina nije bila izuzetak.
Ukoliko, naravno, zanemarimo injenicu da je ove godine

u Peterburgu decembar bio isto toliko topao kao i u

Moskvi. Odnosno, u Moskvi je temperatura konstantno
bila za stepen do dva via od one u severnoj prestonici, ali
je i tamo i ovde bila iznad nule, to je sasvim neuobiajeno
za sredinu decembra.
I dok se islednica Tatjana Obrazcova, stisnuvi zube,
prihvatila
reavanja
odavno
zaputenih
krivinih
predmeta, koji su u meuvremenu postali ve skoro
beznadeni sluajevi kako bi izvojevala svoju slobodu, njen
mu, bivi potpukovnik milicije Vladimir Stasov, leteo je
Moskvom kao na krilima i radosno obavetavao sve pri* * *
jatelje o tome da je ipak uspeo da nagovori Tanjuku
da se
preseli kod njega i da je to sad ve samo pitanje nedelja,
ako ne i dana.
Nastja Kamenska je bila meu prvima kojima je Stasov
saoptio radosnu vest. Zbog tako izuzetnih okolnosti,
odvezao se kasno uvee do Petrovke da bi odbacio Nastju
do kue. Nastja je sa zahvalnocu prihvatila predIog - ona
se panino plaila vonje u gradskom saobraaju, a
pogotovo kasnog peaenja gradom po mrklom mraku.
Stasov je imao dobar auto, sa mekanim, udobnim
seditima, dobrim grejanjem i dovoljno prostran, tako da
se Nastja, im se smestila, zadovoljno opustila i zatvorila
oi.
- Joj, Vladice, to je dobro! Bar se jednom u pola
godine vraam kui ko ovek.
- Uzgred, ovee, ta radi tako kasno na radnom
mestu? Opet imate posla sa leevima visokog ranga?
- Ma - Nastja je odmahnula rukom, izvadila cigaretu i
zapalila - mi stalno imamo takav izbor leeva da je
polovina - visokoga ranga, a druga polovina - opet
nekakvih koje ni bih definisala kao obine. Jedni razneti,
drugi, pak, upucani. A povremeno nailazim i na takve, da
bih najradije sve ostavila i samo se njima bavila. Al ne
daju.
- Stoka bezrepa - sloi se Stasov, potvrdno klimnuvi
glavom. - Ne daju oveku da radi ono to ga zanima.

Naravno da su stoka - nasmeja se Nastja. - Evo ve

mesec dana mi visi jedno ubistvo, sa takvim bih se zadovoljstvom bacila na njegovo rasvetljavanje. Samo - nita od
toga, taj sluaj nije pod posebnim nadzorom, u njemu
nikakvih interesantnih leeva nema, tako da moram
kradom da odvajam vreme ne bih li se i njime pozabavila.
- O kakvom se ubistvu radi? Ispriaj, ima do tvoje kue
jo dugo da se vozi.
- Vladice, koje godine si ti doao u slubu?
- Sedamdeset pete.
- Dakle, i ti si doao posle cele ove prie. Svojevremeno
je u Lenjingradu iveo jedan veliki trgovac devizama i pravi
monarh u trgovini ribom i kavijarom - Sergej Bahmetjev.
Uhapen je sedamdeset tree, osuen, i posle godinu dana
streljan. ena se ubrzo, praktino odmah nakon to joj je
mu pogubljen, ponovo udala, promenila prezime i sebi i
sinu, preselila se kod novog mua u Moskvu i dvadeset i
kusur godina sasvim lepo i mirno ivela. I odjednom, pre
mesec dana, iz ista mira, njenog mua nalaze u njegovom
vlastitom stanu, ubijenog.
- A ta je tebi zanimljivo u celoj toj stvari? - Stasov je
bio u nedoumici. - Ubistvo ko i svako drugo. Ili mi ipak
nisi sve ispriala?
- to se samog ubistva tie - to bi bilo skoro sve. U tom
sluaju nemamo mnogo detalja. Suprunici karbulj su
iveli mirnim ivotom sa sinom Jelene karbulj iz prvog
braka. Sin je ve odrastao, roen je sedamdeset i druge,
dakle, sad ima dvadeset i etiri godine. U vreme izvrenja
zloina nije bio kod kue, slavio je neto sa svojom
devojkom, obeleavali su neki lini datum, da l dan kad
su se upoznali, da l godinjicu zabavljanja - neto u tom
stilu. Vratio se kui ujutro narednog dana i zatekao
radostan prizor - dva lea u lokvi krvi. Pri tome svi
susedi, kao po dogovoru, tvrde da su videli jednog mladog
oveka napetog, ak uplaenog izraza lica, kako se penje
na sprat na kojem su stanovali karbulji i kako posle
izvesnog, ne dugog vremena, silazi dole i izlazi iz njihovog
-

ulaza. Primetili su i da pomalo udno hoda. A sad evo i ta

imamo o rtvama. Jelena je jedna prilino mlada dama,
ima svega etrdeset i pet, poslednjih osam godina nije
nigde radila, izigravala je pravu gostoljubivu domaicu,
pre toga je bila sekretarica - kuckala je na maini u nekoj
dravnoj ustanovi. Naime, ona se svojevremeno veoma
mlada udala, sa svega devetnaest godina, za milionera
Bahmetjeva, tako da nije stekla nikakvo obrazovanje. ta
e joj obrazovanje, kad mu ima tolike pare? Onda je dolo
i dete, tek tad joj nije bilo do uenja. Ukratko - mirna tiha
ena, koja nikad nije bila zateena u nekoj nedolinoj
* * *
situaciji. Ni njen mu, Jurij karbulj, takoe
nije imao
nikakve veze sa nekim biznisom, bio je stomatolog.
Naravno, privatnom praksom se bavio i onda dok je to jo
bilo zabranjeno, ali stvar nikad nije stigla do tuilatva.
Doktor karbulj je umeo umereno da zarauje i nikada
nije bio alav. Meutim, svih dvadeset godina su suprunici
bili vrlo lepo situirani. Nisu se razmetali do te mere da bi
to moglo okolini da zapara oi, te da izazove zlobu i
neodoljivu elju da se to-ta doapne muriji, ali nisu se
niega ni odricali. Dakako, u razumnim granicama.
- A-ha... - nadoveza se Stasov. -1 ti sad hoe da me
pita od kojih para su oni tako lagodno iveli dve decenije?
- Ne, Vlado, neu da te pitam, hou da ujem tvoj
odgovor i da ga uporedim sa odgovorom koji sam ja smislila u svojoj glavi.
- Opet eksperimentie? Ne znam samo iju glupost
sada meri - svoju ili moju?
- Tvoju, svakako, ne. Ti si naa pamet i iskustvo,
ponos i dika, to je svima poznato.
- Ma da, naravno, samo se ti uvlai. Mislim da su iveli
od novca streljanog muia Bahmetjeva. U toku istrage je,
oigledno, pronaen i oduzet samo manji deo imovine, a
ostatak se negde zaturio, te je preteklo udovici.
- I ja tako mislim. Ispada da nisam gluplja od tebe,
Vladice, to me iskreno veseli. Da li ti je sad jasno zato
me interesuje sluaj ubistva branog para karbulj?

Nikada se nisu bavili nikakvim biznisom, dakle ne radi se

o reavanju nesporazuma, ni novih ni starih. to se tie
ljubomore - i to sam proveravala, nema anse. Retko
skladna i vrsta brana veza. Uzgred, oni su bili i naoit
par, bili su lepi i Jelena i njen mu. Tako su mi sad ostale
samo dve radne verzije: pljaka i naplata starih rauna.
- Koja ti se ini zanimljivijom?
- Jao, Vlado, obe su mi verzije jednako interesantne, u
svakom sluaju - jedna drugu zavreuju. I tebi i meni je
jasno da novac, koji je Sergej Bahmetjev sakrio prilikom
konfiskacije, zasigumo nije pripadao lino njemu. Ili bar
ne celokupan iznos. Uostalom, ti tu mafijaku kuhinju
poznaje bolje od mene. Tamo uvek ima nekih komplikovanih uzajamnih raunica, zajednikih kazana i slinih
stvari. Jednom rei, oigledno je da su se nali i drugi pretendenti koji su bez grie savesti smatrali da polau pravo
na novac i dragocenosti koje je isto tako mime savesti
Jelena Bahmetjeva-karbulj uzela za sebe. Drugo je
pitanje - zato su oni tako dugo ekali da obznane svoja
prava.
- Uf, pa to je bar jasno - oglasi se Stasov. - U onom
trenutku, imam u vidu tih nekoliko godina posle
pogubljenja Bahmetjeva, nisu smeli da talasaju. Bilo je
uhapeno, po svoj prilici, svega nekoliko ljudi iz ogromne
organizovane grupe, a ostali su se privremeno primirili
kako ne bi skretali panju na sebe. Oluja je protutnjala - i,
hvala bogu, nije ih ozbiljno zakaila, samo je odnela eir
s glave. Tim pre, to i udovica Bahmetjeva nije mogla
odmah da pone da troi te pare, i ona je, ako je bila
razumna gospoa, takoe morala odluiti da neko vreme
poprieka. U suprotnom, miliciji bi odmah bilo jasno ena streljanog dilera deviza se razbacuje novcima na sve
strane, dakle, nije sve konfiskovano, ima jo. Onda je
prolo izvesno vreme, udova se sabrala, okuraila i
posegla ruicom za parama, u poetku bojaljivo i paljivo,
kako pretendenti ne bi togod posumnjali. Osim toga, oni
su mogli biti i pohapeni, zar ne? I tako je odloen

trenutak toliko eljene deobe.

- Slaem se - Nastja klimnu glavom. - Dodue, svi koji
su bili osueni krajem sedamdesetih i poetkom
osamdesetih, ve su odavno na slobodi. Postavlja se pitanje - zato sada, zato ne pre, odmah posle izlaska iz
zatvora? Ja mislim da ovde imamo jednu odatnu i
naknadnu okolnost. Vidi, ima razliitih vrsta emocija neke nas dre dugo, a druge traju jedva jedan dan. Ako ti
neko oduzme kola koji si poteno ili toboe poteno
zaradio, tebi bude uasno krivo i ima jaku elju da to
povrati. Sad i odmah. Po bilo koju cenu. Ali se posle go*
dinu dana ve ne bi tukao zbog tog kolaa, *a* posle
pet godina bi na njega naisto zaboravio. Za tih pet godina si ve
zaradio i dobio mnotvo drugih kolaa i nee prodirati
sopstvenu digericu zbog onog jednog, koji ti nekad davno
uzee. Zar nije tako?
- Pa, u principu, lii.
- E sad, ako ne uspe da zaradi i nae se u situaciji
da su ti pare neophodne, i to za tebe postane pitanje
ivota i smrti, pitanje opstanka, onda e se, svakako,
setiti onog otetog zalogaja, ma, drae ga u glavi dvadeset
i pet sati dnevno. Eh, da su mi sad one pare... Eh, da me
onda ne prevarie... Eh, da su mi onomad platili... Ne bih
sad bio u ovim govnima... I sve u tom smislu. I u
zavisnosti od konkretne situacije i karaktera konkretne
linosti, kao posledicu takvih razmiljanja, dobili bismo
le ili leeve onih, koje taj ovek krivi za nepravednu
podelu plena. U sluaju da od krivaca ima ta da se uzme,
ubistvom i pljakom koja sledi prestupnik reava svoje
finansijske probleme. Ukoliko nema ta da se uzme, onda
zloinac makar daje oduka svojoj mrnji i srdbi ubijajui
one, koje smatra krivima za sve nedae koje su ga snale.
Naravno, ako su komije videle ubicu, a ne tek
nervoznog i napetog mladog oveka koji se sluajno obreo
u njihovoj zgradi, moemo govoriti o iznajmljivanju
neiskusnog plaenog ubice, jer ljudi koji imaju neposredne
veze sa bogatstvom Bahmetjeva ne mogu, po prirodi stvari,

biti mlaih godina. Sa velikim zadovoljstvom bih

proeprkala po biografijama onih koji su na ovaj ili onaj
nain povezani sa sluajem Bahmetjeva, rado bih pratila
njihove ivotne puteve i proverila da se nije neko od njih u
odgovarajuem trenutku zatekao u kriznoj situaciji. A
najlepe od svega bilo bi pronai one, koji su pre svega
mesec i po dana bili u velikoj finansijskoj stisci, a danas
ve nemaju nikakvih-problema. Samo, ko e mi dati da se
bavim arheologijom? Niko, ni u snu.
- To je tano - potvrdi Stasov - stoga ni ne sanjaj. Ali
verzija ti je stvarno krajnje zanimljiva, i sam bih sa zadovoljstvom na njoj poradio. Evo nas, drugarice, stigli smo.
Da te ispratim do lifta?
Nastja je otvorila vrata koia i bojaljivo pogledala
naokolo. Pored susednog ulaza su okarili mladi Ijudi
sumnjivog izdleda koji su, sudei po glasovima, bili pod
jakim gasom i veoma agresivni. Iste takve pijane
zadribande su se mogle sresti ne samo napolju, ve i na
stepenitu, gde bi obino zauzimali prostor izmeu spratova.
- Bolje do stana - zamolila ga je - ako ti nije teko.
Uoe u lift. Nastja nije stigla ni da stavi klju u bravu,
kad se vrata stana irom otvorie. Na pragu je stajao njen
mu Aleksej istjakov u smokingu, na sneno beloj koulji
je veselo leprala leptir kravata.
- U, je... - Stasov je bio krajnje zapanjen. - ta je to,
profesore? Kud e tako uparaen?
- Samo to sam stigao.
istjakov se malo povukao kako bi Nastja i Stasov
mogli da prou.
- Uite. Uvek sam se strano ljutio na Asku to ne eli
da ide sa mnom na bankete i sline proslave. Danas sam
je potpuno razumeo.
- Je l bilo toliko grozno? - saoseajno ga je upitala
Nastja.
- Grozno nije prava re. Zna, jo se nikad nisam tako
namuio kao danas. U odelu sam se uvek normalno

oseao, jeo-pio sa zadovoljstvom, plesao, mestimino

udvarao. Samo, izgleda da je smoking po mene
smrtonosan. A nisam imao kud, na pozivnici je lepo pisalo
black tie, nema izvlaenja, bilo bi nepristojno pojaviti se
bez smokinga.
- A ti ubudue nemoj ni da ide - firknula je Nastja. Ugledaj se na mene. Eto, ja nigde ne idem i sjajno se
oseam. Ljoenjka, a da nam pristavi aj?
- Stvarno, Ljoa, to bi morao da olazi na takva
okupljanja? - podra je Stasov. - Zato da mui sebe?
- Da ne idem? Lako je vama da priate, vi ste neza* * *
visna momad.
istjakov ode do kuhinje da pristavi ajnik i poe
glasnije da govori kako ne bi prekidao tiradu:
- Naa domaa nauka se danas razvija u znatnoj meri
zahvaljujui razliitim pokroviteljima i sponzorskim programima. Zato mora da se odlazi na okupljanja, kao to je
bilo i ovo dananje, ne bismo li se upoznavali sa bogatim
ili uticajnim ljudima koje onda treba armirati i ubeivati
kako je ruska tehnokratija u oajnoj materijalnoj situaciji
iz koje se moe izvui iskljuivo uz pomo velikodunih
donacija. Ja sam vam, dragi moji, u ruskoj matematici
postao neto poput svadbenog generala. Kad vide mene,
mnogo lake daju pare, zato me ovi moji i mole da
obilazim sve te prijeme i okupljanja na kojima se pojavljuju politiari.
Da, ime profesora istjakova, lana niza svetskih
akademija nauka, koji je razradio vlastitu naunu kolu i
koji uiva svetski ugled - zaista otvara novanike. Nastji je
to bilo jasno. I zbog toga ga je molila samo jedno - da ne
trai od nje da mu pravi drutvo u takvim prilikama.
Galama, guva, zaguljivost, pa jo u kombinaciji sa
uskim cipelama i optom skockanou, inili su joj takvu
vrstu provoda nepodnoljivom. Osim toga, ta su joj okupljanja bila naprosto dosadna.
- Dobro, profesore, predajem ti suprugu prema zapisniku - dve ruke, dve noge, tri glave i jedna velika torba. Ja

urim - izjavi Stasov, prui ruku Alekseju, cmoknu Nastju

u nos i otra.
Nastja se smestila u kuhinji i strpljivo ekala da voda u
ajniku provri. Aleksej je u sobi skidao svoje paradno
odelo. Pomislila je da, poto je on bio na prijemu, u kui
verovatno nema nita za veeru i da se uzalud nadala
ukusnom toplom obroku. Morae da se zadovolji suvom
hranom. Poe da razmilja od ega bi mogla da napravi
sendvi i nije mogla da se seti imaju li jo sira ili unke, ili
su jue sve pojeli. Naravno, nije bilo niti govora o tome da
se digne, otvori friider i pogleda ta ima u njemu.
- Ljoa - doviknula mu je - je l ima u kui neto za na
leba?
- ta e ti?
- Gladna sam. Mislila sam da napravim sendvi uz aj.
Ljoa je uao na trenutak u kuhinju i zabrinuto
pogledao enu.
- Zato nee krmenadle s karfiolom? To si uvek volela.
- Zar imamo?
istjakov je utke priao friideru, izvadio erpu i tiganj
i buno ih spustio na poret.
- Tvoja lenjost prevazilazi sve granice razumnog - ree
joj ljutito. - Dobro, u redu, mrzi te da sprema i podgreva, ali zar ne moe ni da zaviri u friider?
- Izvini, zlato moje, - mrmljala je Nastja postieno mislila sam da zbog ovog banketa nisi nita spremao, da
nisi imao vremena.
- A ti bi sigumo, da si stigla pre mene, sedela na stolici i matala o grandioznoj gozbi sve pokuavajui da se
seti ima li u kui neega od ega bi se dao napraviti jedan
obini sendvi. Aska, uopte mi nije jasno kako ja to trpim
ovolike godine.
- Rekla sam - izvini. I samo da zna, Stasov ima veliku
srenu novost. - Pokuala je da skrene razgovor sa
sopstvenih nedostataka.
- Kakvu? Ljoa se ivo zainteresovao.
Stajao je pored poreta u potkoulji i gaama i slagao

krmenadle sa barenim karfiolom na tiganj. Izgledao je

istovremeno i smeno i egzotino - uasno visok, mrav,
pogrbljen, raupane rie kose koja je trala na sve
strane. istjakov je u tom trenutku strano podseao na
lik iz nekog crtaa, samo Nastja nije mogla da se seti kog.
- Tatjana je pristala da pree u Moskvu.
- Je li?
Ljoa je ostavio tiganj i bacio na enu pogled u kojem
nije bilo tragova razumevanja.
- I gde je tu radost?
- Pa ta ti je, Ljoka - ljutnu se Nastja. - Tanjuka je
* * *
njegova voljena ena. Kako gde je tu radost?
Pa on se
raduje njenom dolasku u Moskvu i njihovom zajednikom
ivotu koji toliko dugo prieljkuje.
- A to nije ranije prela? Ako me pamenje ne vara,
oni su ve vie od godinu dana u braku.
- Nije htela. A Stasov je sve vreme nagovarao i najzad je
uspeo. ta je tebi, Ljoa? ime si ti nezadovoljan? ta ti se
ne svia u celoj stvari?
- Ne dopada mi se taj tvoj entuzijazam. Tatjana je celog
ivota i radila i ivela u Peterburgu, tamo joj je otac,
roaci, prijatelji, kolege. Savreno je jasno zbog ega nije
htela da se seli odande. Gde to pie da treba sve da ostavi
zarad Stasova? Je li ona to odluila da promeni svoj ivot
iz korena, a usput i vrstu zanimanja?
- Nemam takav utisak. Stasov mi ree da prelazi u
odeljenje za istrage na istu dunost koju je imala i tamo.
- Ona je, dakle, dobrovoljno odluila da rtvuje karijeru. Jasno je da nee moi odmah da postane dobar
islednik i u Moskvi, njoj je ovde sve strano, oko nje su
strani ljudi, nepoznate intrige u koje e se stalno
zapetljavati, a onda e gubiti i vreme i ivce kako bi se iz
njih ispetljala. U profesionalnom pogledu e automatski
nazadovati bar za par stepenika i pitanje je koliko e joj
godina trebati da to nadoknadi. I zbog ega sve to? Zbog
Stasova? Asjenka, on je meni izuzetno drag ovek, ali mi
se ne dopada kad mukarac pokuava da nametne eni

sopstvenu predstavu o tome kako treba da izgleda i kako

da se organizuje svakodnevni ivot. Stoga, uz svu moju
ljubav koju gajim prema naem prijatelju Stasovu,
smatram da grei terajui Tatjanu da se seli. Zar je njoj
loe u Peterburgu? I zar e joj biti bolje ovde, gde nikog ne
zna? Kad ve on toliko pati bez nje i eli da je via svaki
dan, neka lepo pokupi svoje stvari i ode da ivi na
obalama Neve. Ukoliko ne moe da ivi bez nje, neka on
snosi sve tegobe vezane za odvajanje od kerke, majke,
prijatelja, roene kue i zanimljivog posla. On, ne ona,
razume? Ne smeju se sopstveni problemi reavati na
raun drugih ljudi.
Nastja je potiteno utala. Ljoa i jeste i nije u pravu.
Pitanje je koliko bi njoj odgovaralo ako bi on pokuao da je
privoli da pree kod njega u Zukovski i da odande mora
da ide svaki dan na Petrovku. Da joj prireuje scene zbog
toga to nemaju dece, to se ona ne bavi kuom. Ne, njoj
se to nikako ne bi dopalo, ali se Ljoa nikad ne bi tako ni
ponaao. On se, ba kao i ona, pridravao precizno formulisanog principa - ne pokuavaj da menja ljude i da ih
ini onakvima kakvi bi se tebi dopali; ili ih prihvataj
onakvima kakvi uistinu jesu i voli ih kao takve, ili ih,
naprosto, nemoj voleti, niko te ne tera. Hoe li nekog
oveka voleti ili nee - to je tvoja stvar i pitanje tvog izbora, ne pokuavaj da ga olaka na tu raun.
Nastja se u potpunosti slagala sa takvom postavkom.
Meutim, taj princip, koji su prihvatili ona i njen mu, nije
morao da vai za Stasova i Tatjanu. Oni su drugaiji i
imaju svoja pravila i sopstvene principe. Stasov smatra da
je sasvim u redu to on insistira na Tatjaninom
preseljenju. Ljoka tako neto ne bi nikada pokuao, ali
on je - istjakov. A Stasov je - Stasov. I ne treba od njega
oekivati da svi njegovi postupci odgovaraju tvojim linim
standardima.
- Ne ljuti se, Ljoa - ree Nastja pomirljivim tonom.
- Ti moda i osuuje Vladika, ali on se tako iskreno
raduje da je nemogue ne podeliti tu radost sa njim. I

obuci neto, molim te, smrznue se.

Aleksej se, meutim, uopte nije ljutio.
***
Ubistvo Jelene karbulj i njenog mua je po svim
vidljivim karakteristikama liilo na zloin poinjen iz
koristoljublja u cilju pljake. Ekipa koja je stigla na mesto
zloina zatekla je u stanu opti nered. Razbacane stvari po
podu na sve strane, ormani irom otvoreni, ugraeni zidni
sef takode otvoren. Na nesreu, niko nije mogao da kae
* * *
ta je od dragocenosti izneto iz stana.
Glavni izvor informacija je, prirodno, bio sin Jelene
karbulj, Vitalij.
- Ja ne znam ta se nalazilo u sefu - rekao je. - Otac mi
nije dozvoljavao da ga otvaram. Uostalom - sef se nalazio u
njihovoj spavaoj sobi.
- Dobro, vi niste mogli tano da znate ta se tamo
nalazi, ali moete li makar da pretpostavite? ta je uvano
u sefu? Novac? Dragocenosti? Nakit?
Islednik Gmirja je bio strpljiv i nije nikud urio. On, za
razliku od mnogih kolega, nije voleo da mu ljudi mesecima
sede u istranom zatvoru, u takvim sluajevima se trudio
da to bre privede kraju svoj deo posla. Meutim, ukoliko
niko nije pritvoren i ak nije bilo ni osumnjienih, mogao
je da radi bez velike urbe. Ne mora uvek da se startuje uz
kripu guma.
- asna re, ne znam. Ali ne bih rekao da je tamo bio
novac. Mama i tata su se uvek jako plaili poara ili krae
tako da su, otkad znam za sebe, pare drali na tednoj
knjiici.
To je liilo na istinu. Prilikom pretresa stana pronaeno
je vie tednih knjiica sa razliitim ulozima koji su,
zajedno uzev, inili solidnu sumu.

A nakit od plemenitog metala? Da li se on mogao

nalaziti u sefu?
- Ne znam. Kakav nakit? Mama je imala obiaj da nosi
sav nakit koji je posedovala. Ona je volela da ima zlato na
sebi. Nikakav drugi nakit ili ukrase nisam video kod nje.
To to je mama nosila stajalo je, prema Vitalijevim
reima, u spavaoj sobi na toaletnom stoiu u lepom
koveiu za nakit. Sve je to nestalo i, opet prema reima
Vitalija, vrlo precizno navedeno u zapisniku. Obavljeni su,
dakako, razgovori i sa poznanicima koji su navraali u
kuu Skarbuljevih, tako da su u popis nestalih stvari biie
unete i neke dopune, kao i precizniji opisi. Naravno da nije
realno oekivati od dvadesetetvorogodinjeg mladia da
se sa velikom preciznou seti koliko je latica bilo na
brou u obliku cveta ili koliko dragog kamenja na prstenu,
kao ni da zna koji je model irokog zlatnog lanca Jelena
nosila oko vrata - Kartije ili anel.
Prirodno, najjednostavnije je bilo odmah osumnjiiti
Vitalija karbulja. Dodijao mu ivot pod roditeljskim nadzorom, treba da ih se rei i da ivi lepo sam (ili ve s kim
mu se prohte) u prostranom etvorosobnom stanu i da
krcka mamine i tatine parice. Na takve sluajeve su
nailazili u praksi, premda ne esto. Ta se verzija,
meutim, skoro odmah ispostavila problematinom. Kao
prvo, Vitaliju su u svemu udovoljavali, Jelena i Jurij su
mu davali onoliko novca, koliko je sam traio. Kao drugo,
razgovori voeni sa Vitalijevim prijateljima su pokazali da
je on, i kad bi traio novac, traio malo i retko. On je bio
sasvim lepo situiran mladi, zavrio je studije ekonomije i
finansija i radio u jednoj od moskovskih banaka. Ne, nije
dostigao zvezdane visine, ali je bio disciplinovan,
uravnoteen, sa dobrim izgledima to se karijere tie, uz,
dakako, stalno poveanje kvalifikacija. On nije imao
manire svojstvene nekim ruskim novobogataima i nije
udeo za kouljama od preko sto dolara, naravno, od
Diora. Svakako, kao i svi mladi njegove generacije, eleo je
da vozi ferari, ali se ipak sasvim lepo zadovoljavao
-

igulijem, ostavivi ferari za budunost, kao neku elju

ijem ostvarenju treba teiti. Ako je trebalo da obavi neki
telefonski razgovor dok je bio u kolima, zaustavljao se i
zvao iz govomice i nije nikad ocu ak ni nagovestio kako
bi, eto, bilo lepo imati mobilni.
Niko nije izrazio sumnju u Vitalijevu ljubav prema
roditeljima i niko se nije usudio da tvrdi kako mu je ivot
sa njima teko padao. Oni su bili zdrava i slona porodica,
mesta je u stanu bilo vie nego dovoljno, tako da nisu
mogli jedni drugima da smetaju. Osim toga, prema tvrdnjama porodinih prijatelja, suprunici Skarbulj su ne
* *
jednom predlagali sinu da zamene njihov *veliki
stan za
dva manja, kako bi on mogao da se odvoji, ali je mladi
kategoriki odbacivao takvu ideju tvrdei da mu je sa
roditeljima sasvim dobro i da nema nikakve potrebe za
razdvajanjem. Kad doe vreme za enidbu, onda moda i
moe da se razmilja ... Meutim, i po pitanju porodice i
braka Vitalij Skarbulj je imao krajnje razumne rezone nije pokazivao ni najmanju nameru da probleme nezaposlene ene i malog deteta kai ocu i majci na vrat. Smatrao
je da treba da postane svoj ovek kako bi mogao sam da
izdrava porodicu, tako da nije nameravao da se eni pre
tridesete. Sa tom injenicom bi odmah upoznavao sve
devojke sa kojima je izlazio, kako ne bi gajile uzaludne
nade ukoliko nisu spremne toliko da ekaju.
Osim toga (a to je za islednika Gmirju bio odluujui
argument za skidanje sumnje sa sina ubijenih), Vitalij
karbulj nije imao dugove, nije bio sklon porocima kocke,
to znai da nije bio u situaciji da mu hitno treba novac, i
to steen na tako uasavajui, gnusan nain. Da bi neko
ubio vlastite roditelje bez posebno jakih razloga koji bi ga
prinudili na takav postupak, ve onako, iz ista mira - taj
neko mora da je bez mrve ljudskog u sebi. Ne, Vitalij
oigledno nije bio sposoban na takav in.
Bavei se rasvetljavanjem ubistva branog para karbulj, Nastja Kamenska se setila jednog, na prvi pogled
udnog ubistva, poinjenog pre neto manje od godinu

dana. Devojka, narkomanka, ubila je oca i majku i taj postupak sasvim mimo obrazloila injenicom da joj nisu
davali dovoljno slobode i da su joj, naprosto, dosadili
samim svojim prisustvom. Samo, ona je bila prava ovisnica koja je, praktino, prebivala u nekoj vrsti stalnog
transa. A Vitalij... Savreno normalan momak. Uzgred, ne
samo da nije drogu omirisao, nego ni ne pije, pa ak ni ne
pui.
I, konano, naeni su i tragovi. Tragovi strane osobe u
stanu. Sasvim je moguno da su to bili tragovi upravo
onog mladia kojeg su susedi videli ba u vreme kada je,
prema rezultatima sprovedene medicinske ekspertize, nastupila smrt Jelene karbulj i njenog mua. Drugim reima
- uvee, oko deset sati, estog novembra.
Ko je taj mladi? Gde da ga trai? Kakve on veze ima sa
porodicom karbulj? A ako takva veza ne postoji, ko ga je
unajmio?
Pitanja, pitanja... Nastja Kamenska bi sa zadovoljstvom sve svoje vreme posvetila traenju odgovora na
ta pitanja, ali je vreme, zapravo, ono ega je najmanje
imala. Bilo je jo drugih ubistava, drugih rtava i drugih
zloinaca, koji su zahtevali vie panje nego ubistvo stomatologa i njegove ene-domaice.
***
I opet isti san. Sanjao ga je skoro svake noi i budio se
obliven ledenim znojem i sa krikom negde duboko u grlu.
Ogromne lokve krvi, preciznije, ne lokve, ve mora, samo
plitka, i on iz nekog razloga hoda tim morima, da l traei
ta, da l izvravajui neki zadatak. On ne eli da gaca po
krvi do glenjeva, on bi da izae na obalu i hoda po travi,
pa ipak i dalje gazi i gazi kroz tu krv, jer tako mora. Samo
to nikako ne moe da se seti ta to mora da uini, zato
gazi po tim morima krvi.
Najstranije je to se san, zatim, svaki put razvija
drugaije. Krv iz jedne od lokvi poinje da peni i da se

izdie, kako bi docnije poprimila obrise glave. Samo glave,

bez tela i vrata. Krv polako kaplje sa glave i konano
izranja jezovito mrtvo lice. On nikada ne zna unapred ije
e to lice biti. Ponekad su to lica njegovih poznanica i
prijateljica, ponekad - deaka sa kojima je iao u kolu,
deavalo se ak da to budu i lica nastavnika koje je mrzeo
u detinjstvu, pa i starih komija. Pokatkad bi se pojavilo
lice majke ili oca. Ponekad - zbrkano starako lice sa
usnama, upalim u bezuba usta i sa smenim okruglim
naoarima na nosu. Tog starakog lika se najvie plaio. I
svaki put kad bi krvava lokva poinjala da peni i kljua
* * *
diui se uvis, on bi, obuzet uasom, neprestano
ponavljao
u sebi:
- Samo da ne bude ona! Samo da ne bude ona! Neka
bude ko god, samo ne ona!
Ti trenuci iekivanja su bili najstraniji deo njegovih
komara.
***
Svi pokuaji pronalaenja tajanstvene Zoje Nikolajevne
Goldi su za sada ostajali bez rezultata, ali je Tatjana
Obrazcova oseala da tu nije bitna njena linost, ve sama
injenica njenog postojanja, pojavljivanja i nestanka. Ako
bi neko ponudio Tatjani da joj objasni tu injenicu, ali da
je, za uzvrat, lii mogunosti da sazna ko je, uopte, ta
Goldi i zato poseduje falsifikovane line isprave,
islednica Obrazcova bi istog trena pristala.
Naredno sasluanje osumnjienog Surikova je odluila
da odri ved sutradan posle prvog. To je, takoe, spadalo
u arsenal stare dobre oprobane taktike - nedelju i po do
dve dovoditi oveka iz elije na sasluanje svakoga dana u
isto vreme, a zatim zaboraviti na njega. Zna da bude
veoma efikasno.
Surikov je sedeo preko puta nje sa istim onim drskim
poluosmehom na usnama.
- Pa, bar dan, Tatjana Grigorjevna, a ja se taman

spremio da se upoznam sa jo jednim islednikom. ak mi

je, negde u dubini due, bilo i krivo.
- Zato? - upitala je Tatjana, glasom apsolutno lienim
bilo kakvih emocija, brzo popunjavajui formular
zapisnika sa sasluanja.
- Pa, vi ste dobri. Dali ste mi cigaretu. I, osim toga, lepi
ste, prijatno vas je gledati.
- Osumnjieni Surikove, ukoliko nemate razvijen
oseaj za distancu, biu prinuena da vas stalno
podseam gde vam je mesto, da se ne zaboravljate. Teko
da e vam se u tom sluaju na razgovor initi ugodnim.
Dakle, mogu li da vam se obraam kao Sergeju
Leonidoviu ili ete me primorati da vas oslovljavam sa osumnjieni?
Da li joj se tek uinilo, ili se onaj poluosmeh na njegovom licu malo ugasio? Sasvim malice, za nijansu. I
ponovo zasjao u svoj raskonoj lepoti.
- Dobro, de, oprostite, preterao sam. Pa, o emu emo
danas da razgovaramo?
- O Zoji Nikolajevnoj.
- A ko je dotina?
- To bih, Sergeje Leonidoviu, ja elela od vas da saznam. Ko je Zoja Nikolajevna Goldi?
- A, ta... Ma neka poznanica moje gazdarice. Mi se,
zapravo, ba ni ne poznajemo.
- Kako izgleda?
- Je l Zoja? Pa, onako krupna, negde oko etrdeset
pete, bie, naoita. Jednom rei - ima je.
- Boja kose?
- Boja? Ma, ova, kako bee... Smea.
- A frizura?
- ta - frizura?
- Kakvu frizuru ima?
- Kako kakvu... Obinu.
- Sergeje Leonidoviu, obinu frizuru mogu da nose
samo mukarci, mada je i to diskutabilno. Zenske, pak,
frizure, imaju suvie razliitih varijanti i oblika da bismo

ih mogli opisati kao obine. Dakle, kakvu je frizuru imala

Goldi?
- Kratku. Bila je kratko oiana. Kao vi, upravo tako
kao i vi.
- Ja nisam oiana kratko, imam dugu kosu skupljenu pozadi u punu. Kad je zaglaena, deluje kao kratka kosa. Razmislite, Sergeje Leonidoviu, da li je Goldi
imala kratko oianu kosu ili ju je eljala u zaglaenu
punu?
- Pa rekoh vam - imala je istu frizuru kao vi.
- Jasno. A glas?
* * *
- Prodoran.
- Visok, nizak?
- Nizak. Zapravo, ne, nekako srednji.
Tatjana je Surikovu postavila jo mnotvo pitanja, od
kojih su neka bila bitna za istragu, dok je cilj drugih bio
da mu skrenu panju i smanje koncentraciju kako bi ga
uhvatila u stupicu. Zatim mu je pruila zapisnik.
- Paljivo proitajte i potpiite svaku stranicu. Ukoliko
neto nije tano zabeleeno, recite, zajedno emo ispraviti
- mahinalno je izgovarala, razmiljajui o neem sasvim
drugom.
Na osnovu podataka, unetih iz linih isprava u zapisnik i zatim u dosije predmeta, Zoja Nikolajevna Goldi je
imala trideset i dve godine. Jasno je da su joj isprave bile
krivotvorene, ali se ena, koja deluje kao da ima etrdeset
i pet godina, nikako ne bi usudila da pokae lane isprave
u kojima stoji da ima nekih petnaest godina manje. Ne, ne
bi se usudila. to samo znai da ena, koja se pojavila
ovde pred islednikom i koja je, osim line karte, posedovala jo i generalno punomoje Bahmetjeve, nije uopte
izgledala ovako kako je maloas Surikov opisao.
A ta nam to govori?
***
Posle dve godine postao je sasvim drugi ovek. Ali tek

posle isteka tog vremena, ne odmah. I, prirodno, uslove

koje mu je Sofija Ilarionovna postavila nije od samog
poetka smatrao zakonom koji se mora po svaku cenu
potovati.
eznuo je za slobodnim ivotom bez ikakvih
ogranienja, obaveza, ustajanja u sedam izjutra. I, premda
mu je bilo savreno jasno da takav ivot ne bi mogao
potrajati jer bi ga ili uhapsili, ili ubili, ili smestili u bolnicu, ipak mu je taj i takav ivot nedostajao. Sergeju nije
bilo jednostavno da sa starom Bahmetjevom vodi razgovore koji su za njega bili odve sloeni i zahtevni.
Mladalaka nadmenost mu nije dozvoljavala da otvoreno
pokae sopstveno nerazumevanje mnogih stvari, tako da je
bio prinuen da slua i znaajno klima glavom kao da se
slae. inilo mu se da se Sofija kupila i da u njemu vidi
ravnopravnog i zanimljivog sagovornika. S jedne strane,
to, svakako, godi, ali s druge... Eh, da mu je sad da sedne
s ekipom, da udare po pivu, da popriaju ni o emu ne
birajui rei i obilato filujui priu ulinim izrazima. Sa
Bahmetjevom se, ko zna zato, ustruavao da razgovara
onako kako je bio naviknut, a ovaj drugaiji stil mu je jo
uvek teko padao. Nedostatak prakse, valjda.
U jednom trenutku, otprilike oko mesec dana posle
izleenja, Surikov je otkaio. Bio je uasno premoren od
napetog stanja u kojem se permanentno nalazio u prisustvu svoje gazdarice, postalo mi je neizdrivo dosadno,
odustao je od svih nametnutih mu pravila, ba kao i od
stana, neopravdano je izostao sa posla i otiao na staro
mesto, gde je nekada oskario s ekipom. Lako ih je naao i
bio je doekan sa radou. Krenue pitanja - kud si nestao, gde si bio... Davno se nisu videli, jo od onda od kad
je ika Petja netragom nestao sa horizonta i kad je postalo
jasno da u skoroj budunosti nema nade za materijalni
boljitak i da Serjoa nee biti u stanju da namiri dug.
Odmah su otili na neiju gajbu, nagutali se i naduvali,
bilo je i besplatnog slatkog praha, a povodom povratka
zabludelog ortaka, provod je bio do daske - sa enskama i

uz tretanje muzike. Surikov se odavno nije oseao tako

dobro i lagodno. Niko nije oekivao od njega da pronikne u
smisao bilo ega, da napree vijuge, da se suzdrava.
Potpuna sloboda! Vena nirvana!
Posle dva dana se vratie gazde, te je ekipa morala da
se kupi sa gajbe. Sergeju nije ak palo na pamet da se javi
starici, da je upozori da nee spavati kod nje. On je u tom
trenutku bio ubeen kako se vie nikad nee vratiti. Ma
nek se ona nosi sa sve stanom! Ba e on zarad nekog
bednog stana da upropatava sopstveni ivot. Nije nego.
Postavlja mu nekakva pravila, zahteve, i, uopte, sva je
* * *
nekakva komplikovana. Ne, nije za njega takav
ivot. Sa
ekipom mu je bolje. Oni su jednostavni i svoji do daske.
Proveo je jo etiri dana skitajui, noio gde je stigao,
ponekad s ekipom, nekad i sam. Nedelju dana posle
naputanja stariine kue prvi je put pomislio na nju,
kako li je njoj tamo samoj, bez njega. Njemu je bez nje
sasvim dobro, odlino, ak, ali njoj... Stara je jako slaba,
pa ona i do prodavnice jedva ode. Ko zna zato,
najedanput se prisetio da ga je Sofija Ilarionovna zamolila
da oblepi prozore izolir trakom, zima samo to nije, a u
sobi je hladno. On joj je obeao, ali ne i uradio. Nameravao
je da obavi to za vikend.
Bilo mu je strano da prizna samom sebi kako mu
gazdarica nedostaje. Nikad u ivotu mu niko nije nedostajao, ak ni majka, alkoholiarka. Odluka o povratku je
sazrevala polako i muno, plaio se stariinog gneva, grdnje, njezinih naravouenija. U to se pojavio i lik kojem je
Sergej ostao duan one pare, bila je to kap koja je prelila
au.
Do Sofije se dovukao sav isprebijan, sa raskrvavljenom usnom i u pocepanoj jakni. Starica nije prozborila
ni re, poslala ga je u kupatilo, zatim ga je, kao i proli
put, smestila u krevet i napojila onim njenim udotvornim
lekovitim travama. Ujutro ga je samo upitala:
- Hoe ti na posao, ili ta e?
- Ne znam - oprezno je odgovorio Sergej. - Ako me ne

izbacite iz kue hou.

- A ako te izbacim?
- Onda neu. Kakav posao, kad nemam gde da
spavam.
- Idi radi - krto je odgovorila Bahmetjeva. - Ako te,
naravno, nisu izbacili s posla zbog neopravdanog
odsustvovanja. Razgovaraemo veeras.
Nisu ga otpustili. Kakvog uopte smisla ima otputati
nosaa? Kao da za takav posao ljudi stoje u redu i ekaju.
Od plate su mu, prirodno, odbili deo, to se i
podrazumevalo, ali su, inae, bili nevieno sreni to se
uopte vratio. Surikov se nije ba najbolje oseao, ipak se
nedelju dana slobodnog ivota odrazilo na njegovo
zdravstveno stanje, ali je izdrao do kraja radnog vremena
i bezvoljno krenuo kui oekujui dobro ribanje.
Ribanja kao takvog, meutim, nije bilo. Samo, to je bilo
jo gore. Sofija mu je utke postavila da jede i sela za sto
preko puta njega, nalaktivi se.
- Dakle ovako, Serjoenjka, - rekla je skoro neno. Postoje stvari koje se smeju initi samo jednom u ivotu.
Mogu se, dakako, i ne initi uopte, samo je to teko. Malo
kome polazi za rukom. Svi ih ine. Pitanje je samo - koliko
puta. E pa te stvari o kojima ja priam je i glupo i
sramotno raditi dva ili ak tri puta. Jednom je u redu - to
je prirodno i oprostivo. Ali ne vie. Da li razume na ta
mislim?
- Za sada ne promrmljao je punih usta. Obine
makarone sa virlama su mu se inile boanskom
hranom.
i Ako ovek pogrei prvi put - on je ili suvie naivan, ili
je lakomislen. Ako mu se to ponovi - onda je budala i
podlac. Ja sam ti poverovala i - pogreila sam. Prevario si
me. Ali ti pratam. Drugog puta, meutim, nee biti. Ti,
naravno, moe ponovo da me prevari, samo to ti ja
neu oprostiti. I zapamti, Serjoenjka - ja sam i pre tebe
nekako ivela, nisam propala. Da, meni je teko samoj, i
stara sam i slaba, ali ivim i snalazim se. Neu bez tebe

propasti. Bolje mi je da ivim sama, nego da imam uz sebe

lakomislenog i nepouzdanog oveka. A kako e ti bez
mene? Opet da se vucara po vlamm podrumima i lei
na klupi kad te srce stegne? Razmisli o tome. I ne
primoravaj me da se vraam na ovu temu.
Sergej je samo utke jeo i nije znao ta bi joj odgovorio. Kakav je samo kreten ispao, saalio se nad staricom,
brinuo se - kako li je njoj tamo jadnoj, samoj i bespomonoj bez njega? A ona, vidi je samo - mogu ja, kao, i bez
tebe, sasvim u se lepo snai. Pa, molim fino, jo i bolje,
ionako mu se uopte i nije ostajalo kod nje, ta e to
* *
njemu. Evo, sad e dovriti veeru i otii. * Zauvek.
Nee
ona tu njemu... Vetica matora.
Hteo je da dovede sebe u stanje razdraljivosti, ljutnje, ali... - nita od toga. A Bahmetjeva je, posle kraeg
utanja, dodala:
- Dobro je to ne uri da odgovori. Nikad ne treba
odmah odgovarati, dok prvo ne razmisli. Razmisli o ovom
to sam ti rekla, dobro sve odvagaj. Moda je tebi zbilja
slae da ivi onako slobodno. Onda u redu, ja ti se ne
nameem, ti si odrastao ovek, sam odlui kako e iveti.
Kod mene si proveo, da raunamo, oko mesec dana,
slobode si se takoe nauivao, prema tome - razmisli,
uporedi i odlui kako i gde ti je bolje. Bie onako kako
sam odlui. A ja do date rei vrsto drim i neu je menjati - ako skladno proivimo do moje smrti, stan ostavljam tebi.
Ona je rekla ta je imala i otila u sobu. Surikov je
umo dovrio veeru, oprao sudove i takoe se brzo
povukao u svoju sobu. Skinuo se i legao, premda je bilo
tek osam sati. Iz susedne sobe su dopirali prigueni glasovi - Bahmetjeva je ukljuila televizor, ona je pratila informativne programe, ne jedan, ve nekoliko - na razliitim
kanalima. To je, takoe, bila jedna od onih stvari koje
Sergej nije razumeo. ta e joj to? Gluposti. Starica je jo
vrlo pasionirano pratila i sve vesti iz crnih hronika, tako
da je redovno gledala i ,,MUP Sankt-Peterburga

saoptava i ovek i zakon. U tome se Seijoa potpuno

solidarisao s njom, tako da su te emisije gledali zajedno. O
leevima i obraunima - to je i njega zanimalo. Ali vesti...
Kojeta.
Umotao se u ebe i okrenuo ka zidu. Jo danas e ovde
da prenoi, a sutra... ta - sutra? Gde e da spava?
Odgovor se brzo i jednostavno nametnuo sam od sebe.
Kako gde? Pa ovde, naravno. ta tu ima da se razmilja?
Baba je suvo zlato - ne vie, nita mu ne namee,
stanarinu ne naplauje, a jo mu i kuva. Slobodan ivot
je, naravno, sjajna stvar, samo, on ga se sit nauivao, od
najranijeg detinjstva. Roditeljima nije bilo nimalo stalo do
njega, zapravo je od roenja bio preputen samom sebi. U
jaslice i u vrti su ga jo i vodili, dodue ne svakodnevno smestili su ga u petodnevni boravak i dovodili kui samo o
vikendima, a im je krenuo u prvi razred - postao je sam
svoj gazda. Majka i otac ga nikad nisu pitali ni za domai
ni za ocene, bilo im je savreno svejedno ui li on uopte,
a kamoli - kako ui. Nisu ak ili ni na roditeljske, tako
da nisu ni uli kako ga nastavnici grde. Celog ivota je
radio ta je hteo. Dosta je bilo, smuilo mu se. U pravu je
starica - dobro je kad si nekome poteban i kad je nekom
do tebe stalo.
San je neosetno doao. A ujutro je ustao u sedam,
umio se, dorukovao i pokucao na vrata Sofijine sobe.
- Sofija Ilarionovna, odoh na posao. Treba li neto da
kupim u povratku?
- Meni nita - zauo se njen glas iz sobe. - Sebi kupi
maslac, pri kraju ti je. Ostalo je jo samo za veeras taman u da ti isprim malo unke.
Surikov je otiao na posao laka srca. Baba Sofija mu je
oprostila i izvukao se bez moralistikih predavanja. Hvala
Bogu.

GLAVA 4
Nastja se tog decembarskog nedeljnog jutra probudila
ranom zorom i iznenaeno poela da oslukuje vlastite
misli. Rano ustajanje joj je oduvek teko padalo, naroito
ako bi napolju jo bilo mrano, a sad joj se oi same irom
otvorie iako je bilo tek petnaest do sedam. Leala je jo
nekih desetak minuta i premiljala se - da li da ustane ili
da pokua ponovo da zaspi, kad se odjednom seti da je jo
jue odluila da se nae sa Zatonim. Zato se, zapravo, i
probudila tako rano.
Polako i oprezno se iunjala ispod jorgana u nadi da
nee probuditi mua, ali joj ne poe za rukom. Aleksej je
imao lak san i pri prvom njenom pokuaju da se digne iz
toplog kreveta promrmlja:
- Zar ve ustajanje?
- Samo ti spavaj, sunace moje, a ja odoh u etnju sa
Ivanom.
- To ti valja - odazva se on sa odobravanjem, okrete na
drugu stranu i umota u jorgan. - Obuci se toplije,
smrznue se. Jue su sinoptiari obeali neki minus sa
mrazevima pride.
Posle pet minuta je ponovo slatko spavao.
Nastja je srkutala kafu pogledujui na sat kako ne bi
zakasnila. Sino nije stigla da se javi Ivanu Aleksejeviu
da bi se unapred dogovorili da se nau, a sad nije htela da
ga zove, plaei se da opet ne probudi Ljou. Treba ranije
da krene i da se potrudi da uhvati generala na ulazu u
Izmajlovski park. Ako propusti pravi trenutak, posle ga u
ogromnom parku nee nai. Koja sam ja guska - korila je
sebe, urno ispijajui vruu kafu - i kud se jue ne javih
Ivanu! Sad samo nepotrebno kidam sebi ivce.
Generala je ugledala i pre no to se pribliila ulazu u
park. Jo uvek je bilo suvie mrano da bi mu razaznala
lice, ali je Nastja odmah prepoznala njegovu suvonjavu
nevisoku figuru u jakni i bez kape na glavi. General

Zatoni nije imao obiaj da nosi kape i ubare, ukoliko je

ba bilo neophodno - uz uniformu bi stavio i apku na
glavu.
Gledao je Nastju sa podsmehom, ali je njoj bilo jasno
da se raduje susretu.
- Neu vam smetati? Htela sam sino da vam se javim,
ali sam se jako kasno vratila kui, pa se nisam usudila slagala je Nastja.
Polako krenue tamnim alejama. Nastja je volela te
nedeljne etnje sa generalom Zatonim. Jo samo da nije
morala tako rano da ustaje! Ali Ivan Aleksejevi je bio
neumoljiv i nikako nije pristajao na kasnije etnje parkom.
On je ve stekao tu dugogodinju naviku i nije nameravao
da je menja zarad lenje Anastasije Kamenske.
- Pa, priajte. Znam da niste tek tako, iz ista mira,
iskoili ranom zorom iz kreveta.
- Ivanje Aleksejeviu, seate li se onog davnanjeg
sluaja Sergeja Bahmetjeva?
- To bee onaj kralj kavijara i brilijanata? Poetkom
sedamdesetih?
- Upravo taj.
- Detalja se ne seam, ali poneto jo pamtim. Zvali su
ga Zlatna ribica.
- Stvarno? Zbog ega?
- Kako zbog ega - s jedne strane riba i kavijar, s druge
- plemeniti metali i drago kamenje. Kad to sklopimo,
dobijemo Zlatnu ribicu. Bio je to univerzalan tip. I ime je
izazvana vaa zainteresovanost za njega?
- Ubijeni su njegova udovica i njen drugi mu.
- Razumem. I vi ste sad, naravno, zakljuili da se radi
o svoenju nekih starih rauna?
- Pa, jesam. to, zar ne deluje tako?
- Ne, zato, izgleda mi sasvim moguno. I ta elite da
vam ispriam o Bahmetjevu?
- Sve ega se seate. Mene pre svega zanima da li je
njegova udovica onda, pre dvadeset godina, mogla imati
pristup novcu i dragocenostima koji nisu pripadali samo

Bahmetjevu, ve i jo nekom. Tada nije bilo moguno

izvriti deobu plena, a sad je, verovatno, nastupio pogodan
trenutak.
- Sasvim moguno, sasvim moguno... - zamiljeno je
ponavljao Zatoni. - Ne mislim da ste u pravu.
- Zato?
- Koliko je meni poznato, nije Bahmetjev drao blagajnu. I nismo dobili nikakve operativne informacije o
tome da je prisvojio neije pare. Naravno, sve je mogue.
Samo vam ja ne bih savetovao da troite vreme na razradu
te verzije. Ne deluje mi perspektivno.
* * *
- A meni deluje - tvrdoglavo je uzvratila Nastja.
- I hou
da prikupim informacije o ljudima koji su u ono vreme
imali veze sa Bahmetjevljevim biznisom i da saznam gde
su sad i ime se bave.
- Pa, dobro, - general slee ramenima - stvar vae
odluke. Hoete da vam pomognem?
- Hou. A da li ete?
- Naravno.
Lice Zatonog se razvuklo u onaj njegov uveni
sunani osmeh, koji je grejao sagovornika nenom
toplinom.
- Anastasija, vi znate da vam ja ne mogu nita odbiti,
ak ni kad su po sredi oigledne gluposti. Recite mi sasvim
konkretno, ta, zapravo, elite.
- Za poetak bih da se upoznam sa onima koji su
sedamdeset tree vodili sluaj Bahmetjeva. Predmet je
reavan u Vrhovnom sudu, jer je sluaj bio meurepubliki i sa zapreenom smrtnom kaznom, ali - ko je vodio
istragu? Moskovljani ili Lenjingraani?
- Ukoliko me pamenje ne vara, bila je formirana
zajednika ekipa u koju su uli i islednici iz Kazahstana i
Azerbejdana. Istragom je bilo obuhvaeno svega nekoliko ljudi, njih pet ili est, za ostale nije bilo dokaza.
Bahmetjevu je izreena najstroa kazna kao organizatoru,
ostali su se izvukli sa dugim vremenskim kaznama.
- Moda bi trebalo upravo od njih da krenem? - pitala

je Nastja. - Odleali su svoje i doli efovoj udovici po deo

plena koji im pripada.
- Joj, vama se ba hoe da sve bude tako! - nasmejao
se Ivan Aleksejevi. - Spremni ste da prilagodite svaku
injenicu. Draga moja Anastasija, to su sve bili pristojni
ljudi. Kad kaem pristojni, mislim - nisu bili psihopatoloki kriminogeni likovi, ve ljudi sa visokim obrazovanjem i odreenim pozicijama u dravnoj slubi. Oni umeju
da se adaptiraju na uslove u kojima se izdrava kazna,
pristojno se ponaaju prema zaposlenima, vredno rade,
uprava ima o njima visoko miljenje i izlaze na slobodu ve
posle izdrane polovine kazne. ak i u sluaju da su dobili
po petnaest godina, osamdeset prve ili druge su ve bili na
slobodi, mada mislim da su izali znatno ranije. I ta sad,
vi smatrate da su oni ekali petnaest godina na svoenje
rauna sa udovicom Bahmetjeva? To ve nimalo ne lii na
istinu.
- U pravu ste - Nastja je uzdahnula, na kratko
zautala, a zatim tvrdoglavo nastavila: - Pa ipak smatram
da to ubistvo vue korene odande, iz sedamdeset i tree. I
nemojte da me ladite, Ivane Aleksejeviu. Pogotovo to su
ostale verzije jo klimavije.
- Stvarno? ta je to, takva idealna porodica da niko ne
bi imao razloga da ih ubije? - skeptino je priupitao general.
Ne radi se o idealnoj, ve sasvim obinoj porodici. Da je
bila idealna - ja bih prva postala sumnjiava. Znate i sami
da iza idealne fasade zna da bude skrivena takva smrdljiva
kloaka, da je i pogledati strano. A ovde... Nemamo za ta
da se uhvatimo. Lepa negovana ena, zgodan mu,
nikakve veze sa strane, nikakvog biznisa koji bi privukao
reketae ili izazvao konflikte izmeu partnera ili
konkurenata. Moglo bi, naravno, da se kopa u tom pravcu,
ali - ne vue me.
- Vodi vas intuicija? - Zatoni die obrve u udu. - To
ne lii na vas, Anastasija.
- Ma ne, Ivane Aleksejeviu, intuicija nema nita s tim.

Naprosto elim da razraujem verziju koja je meni

zanimljivija. Zato i smiljam sebi opravdanja.
- Pa, dobro, to je bar poteno. Vai, nagovorili ste me.
Potrudiu se da vas spojim sa ljudima koji bi mogli
detaljnije i konkretnije da se seaju sluaja Bahmetjeva.
Imate li jo neku molbu?
- Za sada, ne. Naknadno e, po svoj prilici, iskrsnuti
jo neto. Neete me grditi?
- Hou - general se opet onako meko smeio. - Samo,
vi ste tvrdoglavi, ipak ete uraditi po svome. Kako je
Gordejev? Neto ga davno nisam video.
* * *
- Stalno je u poslu. Sve je kao i uvek.
- Na zdravlie se ne ali?
- Ne.
Nastja je iznenaeno gledala u Zatonog. Otkud takvo
pitanje? Njen naelnik, pukovnik Gordejev, alio se na
zdravlje samo u dva sluaja - kad je dolazio prehlaen na
posao, pa je morao da se obraa potinjenima promuklim
apatom i kad je sipao grdnje na svoje saradnike i pri tom
sebe nazivao starim bolesnim milicajcem, te pretio kako
e sve ostaviti i otii u penziju.
- Ve mu je pedeset i pet - ree Zatoni posle kraeg
utanja.
Nastju obli znoj. Evo, poelo je. Tano je znala. To je,
pre ili kasnije, moralo da se desi. Pukovnici odlaze u penziju sa pedeset i pet godina, ukoliko im ne produe rok
slubovanja. Zar je mogue da ga Gordejevu nee
produiti? Nije. Takvog profesionalca je teko nai.
- I... ta s tim? - bojaljivo je upitala, nadajui se kako
je general ipak neto sasvim drugo imao u vidu.
- Nita. Predugo se zadrao u tom inu. Ljudi kao to je
Gordejev treba da odlaze u penziju kao generali.
Nastja je u prvi mah odahnula s olakanjem, ali je
odmah zatim opet stee u grlu. Kako to - da ide u penziju
kao general? Na dunosti naelnika ovog odeljenja
Gordejev ne moe da stekne generalski in. to samo
znai da e ga premestiti na viu funkciju. A njima

postaviti novog naelnika. Nije ija, nego vrat. Sve crnje od

goreg.
- Ima li ve kandidata na njegovo mesto?
- Ima. Trojica. Jednog e morati da izaberu.
- A gde e naeg Gordejeva?
- Smislie ve neto. Takvi Ijudi su svuda potrebni.
Moda e ga uzeti u ministarstvo. A moda e ostati i na
Petrovki na rukovodeem poloaju. Bilo kako bilo,
Anastasija, treba da budete spremni na promenu efa.
- Ali ja neu! - ote joj se. - Meni ne treba novi naelnik.
- Nastjenjka, - neno je izgovorio Zatoni - znate i sami
koliko je to neozbiljno.
- Razumem - rekla je potiteno. - Ali, kako emo mi bez
njega...
- Moraete nekako. Niste ni prvi ni poslednji koji se
rastaju od omiljenog efa. To je neizbena pojava. Svi
omiljeni efovi, pre ili kasnije, ili odlaze u penziju, ili
napreduju u slubi. Ili... odlaze sasvim daleko. U neizvesnost iz koje nema povratka. Ako se ne varam - ekspir je
to tako nekako sroio. Ne budite egoistini. Gordejev je
zasluio da dobije generalske epolete.
etali su parkom jo oko sat vremena, zatim je Zatoni
otpratio Nastju do metroa.
- Ne tugujte, Anastasija, - rekao joj je gledajui je
onako snudenu - to su normalni ivotni tokovi. Moe se
ispostaviti i da novi naelnik uopte ne bude lo. Ve ete
se nekako navii na njega.
Nastja je samo utke klimnula glavom i ula u vagon
metroa krijui od generala oi pune suza.
***
Nastja Kamenska je prvi put nakon tolikih godina
krenula na posao teka srca. Informacija o skorom
odlasku Viktora Aleksejevia Gordejeva ju je potpuno
izbacila iz koloseka. Zar je mogue? Tolike godine zajedno
- i sad najednom...

Gordejev ju je uio, hvalio, kanjavao, savetovao,

uzimao u zatitu pred viim rukovodstvom. Brinuo o njoj.
Brusio njen talenat. Bespotedno je grdio zbog glupih
greaka i istog trena inio sve da joj pomogne. Upozoravao
je da ne preduzima nerazumne korake i nikada joj nije
drao pridike, ako bi ih ipak preduzela. U izrazito tekim
trenucima je oslovljavao sa Stasjenjka i dete. Deset
godina zajedno. I ta sad?
Jutarnji operativni sastanak je protekao uobiajeno.
Podneti su izvetaji po tekuim predmetima, podeljeni
zadaci u vezi sa novim zloinima. Nastja se trudila da se
* *
skoncentrie na ono to se deava, ali joj je* slabo
polazilo
za rukom. Paljivo je prouavala Gordejevljevo lice
pokuavajui da proita na njemu neki znak koji bi potvrdio rei Zatonog. Moda jedva primetnu ravnodunost u
odnosu na dogadanja u upravi koja e uskoro prei u
nadlenost drugog rukovodioca. Moda izvesnu dozu
rasejanosti i otuenosti, izazvanu nevoljnim razmiljanjima o novom poloaju. Meutim, Nastja nije uspela da
primeti nita od svega toga. Pukovnik Gordejev je bio
upravo onakav, kakvim su odavno navikli da ga vide.
Sabran, usredsreen, pomalo hladan, kakav je uvek i bio
na njihovim sastancima.
- Ima li pitanja? Nema? Svi ste slobodni, osim
Kamenske - zavrio je sastanak. - Napominjem jo jednom: iz raunovodstva upozoravaju da plata za decembar
nee biti isplaena pre kraja januara. Prema tome - budite
tedljivi i nemojte da bude - jao, nismo znali.
Svi poee da naputaju kancelariju. I svi behu
utueni. Kako i ne bi - kad do sada nisu isplaivane
zarade na vreme i kad je bez ikakvih upozorenja kasnila
isplata po mesec i po dana, onda e sad, posle upozorenja,
kasniti najmanje tri meseca. Joj, radosti!
Kad u kancelariji vie nije bilo nikog osim Nastje,
Gordejev je skinuo naoari i protegao se.
- A ta ti sedi kao na sahrani? - upitao je raspoloeno.
- Neto se desilo?

Nastja je utke klimnula glavom.

- Kod kue? - radost dobrog raspoloenja je momentalno iezla sa njegovog lica. - Roditelji?
- Ne, kod kue je sve u redu. Viktore Aleksejeviu, jue
sam razgovarala sa Zatonim.
I ta je rekao Zatoni? Da sutra nastupa smak
sveta?
- Za mene - da.
- To je, dakle - izgovori Gordejev razvlaei rei. Znai, prodo me Ivan.
- Nije vas prodao, ve me je samo upozorio. Viktore
Aleksejeviu, zar je to tano?
- Pa, dete, jo se nita ne zna. Zna ve kako to kod
nas funkcionie. Povlae se ak i netom potpisane
naredbe, a kamoli nepotpisane... Seti se, imali smo i ministra koji je bio na elu ministarstva ravno jedan dan.
Postavilo ga, a sutradan ga smenilo. Prema tome - ne
panii pre vremena.
- Viktore Aleksejeviu, nema potrebe da me teite. Ako
je generalski in u pitanju, ako se samo o tome radi, vi
ete svakako otii. Na ovu ili onu funkciju. Najvanije je
da postoji stav ministarstva po tom pitanju, a poto on
postoji, negde e vas svakako rasporediti.
- I sad e da objavi planetarni dan alosti? Nastjasja,
ti si ve velika porasla i trebalo bi da shvata...
- Ma, sve ja to razumem - prekinula ga je Nastja. - Sve
mi je savreno jasno. Pa, ipak, ne elim da se to desi. Mi
vas volimo. Navikli smo na vas. Razumete, navikli smo da
radimo onako kako ste nas vi uili i kako ste vi od nas
oekivali. A sada e doi neko drugi i moraemo da mu se
prilagoavamo.
- A vi lepo u punom sjaju prikaite duh zdravog
kolektiva - naali se Gordejev. - Budite sloni i naterajte
njega da se prilagodi stilu rada na koji ste vi navikli. Vas
je mnogo, a on samo jedan. A i erehov ostaje, on nee
dati na vas.
Pavel Vasiljevi erehov je niz godina bio veran i

siguran zamenik Gordejeva. Kad bi njega postavili na elo

uprave, to bi jo moglo da se podnese.
A kolike su anse da njega imenuju na vae
mesto? - upitala ga je Nastja sa prizvukom nade u glasu.
- Nikakve - istog trena joj odgovori pukovnik. - Na
mesto zamenika esto postavljaju ljude iz kolektiva, ali
naelnike gledaju da dovedu sa strane. To je ustaljena
praksa.
- A ta ako i Pavel Vasiljevi ode? Moda e novi
naelnik hteti da dovede svog oveka za zamenika.
- I to se esto dogaa - sloio se Gordejev. - Shvati,
* * *
Nastasja, ovaj na razgovor ima smisla koliko
i gledanje u
olju. Nadam se samo kako nisi sebi postavila cilj da me
nagovori da ostanem?
- To bi bilo bezuspeno, zar ne?
-Tako je. Ja nemam elju da ostavim ovaj posao i ovu
funkciju, niti elim vas da ostavim. Postoje, meutim, i
druge stvari. Ja sam mukarac. I elim generalski in. I ne
smatram to sramotom, niti vidim potrebu za pravdanjem.
Stavio sam ovu upravu na noge, odabrao dobru ekipu i
nauio vas da radite svoj posao. Sad ve moete i bez
mene. Niste vie mali. Kako budu pristizali novi saradnici
- vi ete ih obuavati. Verujem u vas, neete se posle mog
odlaska razbeati kao pacovi sa palube. Osim toga, postoji tu i jo jedna okolnost.
- Koja?
- Ne bi trebalo da ti kaem, ali ti si siguran ovek,
nee se izbrbljati. Sasvim kratko - moje mesto je ve
nekom obeano. Zapravo, ja sasvim pouzdano znam o
kome se radi. I savreno mi je jasno stavljeno do znanja da
e me, ne budem li napredovao u vii in, utnuti u penziju. Godine. Prema tome - sve ti je jasno. Okreni-obrni,
izae mu na isto. Svakako se rastajemo. Shvati to kao
neminovnost i poni polako da se navikava.
- I... kad bi to trebalo da se dogodi?
- Verovatno u roku od jedno mesec dana. Moda malo
due. Dobro, Stasjenjka, dosta je bilo o tome. Jo sam tu.

A i kada odem - ne znai da u biti mrtav za vas. Stoga prestani da lije suze i idi radi.
Nastja se vratila u svoju kancelariju. Bilo joj je teko na
srcu. I, premda je znala da e se to pre ili kasnije desiti,
jer Gordejev ne moe veno da radi, od tog saznanja joj
nije bilo lake.
***
Petrograd je utonuo u sivu vlanu maglu. I kroz tu
toplu i teku masu zima nije nikako uspevala da se probije, tek je naletima ledenog vetra najavljivala svoj dolazak.
Tatjana je, spremajui se ujutru na posao, pokuavala da
smisli kako da se obue da se ne bi smrzla na ulici, a da
se, pri tom, ne skuva u metrou.
- Obuci bundu - insistirala je Iroka koja se vazda
plaila da e se Tatjana prehladiti i razboleti.
- Ti si skroz poludela! - odbila je Tanja. - Kakva bunda
na plus dva!
- Ali, duva hladan vetar, a kaput ti je takav da e celu
da te produva.
To je bilo tano. Krupna, punaka Tatjana je nosila
komotne mantile i kapute koji su, svakako, skrivali
nedostatke njene figure, ali nisu uspevali da zadre toplotu ni pri najmanjem naletu vetra. O vikendima i praznicima je taj problem bio lako reiv - oblaila je pantalone i
toplu jaknu. Samo, u tom izdanju nije mogla na posao. Da
nevolja bude vea, Tatjana je na poslu nosila iskljuivo
kostime i koulje-bluzice, a demper nije mogla da nosi
ispod sakoa od kostima. Morae da ide u kaputu,
rizikujui smrzavanje, ali i to je bilo bolje od parenja u
bundi.
Zatvarajui vrata za Tatjanom, Ira je postavila deurno
pitanje:
- ta je sa prelaskom? Nisi se predomislila?
- Nisam. Ali ti se ne sekiraj zbog toga - efovi mi
podmeu klipove gde god stignu. Zatrpali su me takvim

predmetima, da u morati mesecima da radim na njima.

Dok ne zavrim - nee me pustiti.
Na Irokinom izraajnom licu se ogledala smena
smea uzajamno potuno suprotstavljenih oseanja. S
jedne strane, dobro je da do kompletne ivotne promene
nee doi ve koliko sutra. S druge strane, bilo joj je ao
Tatjane. Opet e rmbaiti od jutra do sutra i radnim danima i praznicima. A kad e da pie? Poslednju knjigu pie
ve etiri meseca i nikako da je zavri.
im je stigla na posao, Tatjana je odmah ukljuila
grejalicu - stvarno se bila smrzla. Tui sluajevi, koji se
* * *
razvlae ve toliko dugo da to samo nebo zna,
koje je ko
zna ko zapoeo i ostavio onako na pola, izazivali su u njoj
odvratnost pomeanu sa onom vrstom gadljivosti koju
biste osetili kad bi vas naterali da obuete tuu odeu
koju je neko pre vas nosio i nije je oprao, samo, znala je,
drugog izlaza nije bilo. Mora da radi na njima i dovede ih
do kraja, u suprotnom - nita od njenog premetaja u
Moskvu. Izvadila je iz sefa spisak predmeta koje je planirala za danas. Sasluanje, jedno suoavanje, jo dva
sasluanja, zatim priprema par dokumenata - odluka o
izvoenju ekspertize i izuzeima. I na kraju - jo jedno
sasluavanje Surikova. Mora da postoji neki lukavi trik u
vezi sa tim generalnim punomojem na ime Zoje
Nikolajevne Goldi. Krajnje je vreme da razjasni o emu se
tu radi. Izgleda da Surikov nije nikad video Zoju
Nikolajevnu. Ili ju je ipak video, ali je, u tom sluaju, kod
islednika dolazila neka sasvim druga ena.
Dan joj je, kao i obino, proleteo za tren, i Tatjana je
opet imala onaj uobiajeni oseaj kako nije nita stigla da
uradi. Nedavno je od nekog ula sjajnu frazu: Vremena
imam jo manje nego para. Ako bi trebalo da sroi slinu
frazu o sebi, rekla bi da ima vie posla nego vremena.
Mada, ako bi zavirila u prethodno sastavljeni spisak stvari
koje je trebalo danas obaviti, videla bi da je sve uradila.
Ostao je samo Surikov.
Danas Surikov nije ba najbolje izgledao, bledog lica i

poplavelih usana i noktiju.

- Izgleda da se danas ne oseate dobro - rekla je
Tatjana promatrajui njegovo lice. - Da, moda, odloimo
sasluanje?
- Nema potrebe. ta imamo da razvlaimo? Ispitajte
me. I ja elim da se sve ovo to pre zavri.
- Sa nestrpljenjem iekujete suenje?
- Nestrpljiv sam da saznam koji skot je ubio Sofiju hladno je odgovorio Sergej.
Tatjana je primetila da mu ovaj put usne nisu
razvuene u onaj idiotski osmeh, to je najreitije
svedoilo o tome da mu, zbilja, nije dobro.
- Rekla bih da vam je ipak potreban lekar. Ja neu da
vas sasluavam dok ste u takvom stanju.
- U kakvom stanju? - brecnu se Surikov. - ta
izmiljate? Marinirate me ovde ve mesec dana, ak i vie
od meseca, i samo traite povod da ne radite to vam je
posao. Sigumo imate sastanak, urite da to pre odete i
sad svaljujete na mene, kao, bolestan sam.
- Sergeje Leonidoviu, - okirano izgovori Tatjana obuzdajte se. Niste u eliji.
- Dobro, izvinjavam se - promrmljao je Surikov.
Dobro mi je. Nema potrebe za odlaganjem.
- Pa, dobro, - uzdahnula je Tatjana - ako nema
potrebe, u redu. Ponimo. Kada je i u kojim okolnostima
Sofija Ilarionovna Bahmetjeva donela odluku o razmeni
stana?
- Uf... pa... davno.
- Koliko je to davno? Pre godinu dana, dve? Tri meseca?
- Pa, tako nekako.
- Kako tako nekako? Sergeje Leonidoviu, molim vas
da budete precizni.
- A zato? Kakve veze ta razmena stana ima sa
ubistvom?
- Sigurni ste da nema?
- Pa... ovaj... zapravo ne znam. Moda i ima.

Sasluanje je trajalo oko dva sata. Surikov je plivao

stilom loeg studenta koji na ispitu odgovara apsolutno
besmisleno i iji su odgovori u potpunoj meusobnoj kontradikciji. Tatjana mu je mirno postavljala pitanja jedno za
drugim, niim ne iskazujui ni zaprepatenje ni sumnje
koje su je posle svakog odgovora sve vie obuzimale. Bilo
joj je oigledno da Sergej nije naroito promuuran i borila se protiv iskuenja da ga upeca koristei, strunim
renikom kazano, dezinformaciju, a jednostavnije reeno banalnu prevaru. Jednom rei - blef. Surikov bi se primio. Tatjani se, meutim, inilo da bi takvo ponaanje
*
prema jednom ne ba bistrom momku bilo,* *otprilike,
isto
kao i kad bi pokrala pijanog oveka. Mada, ako uzmemo u
obzir da se, najverovatnije, radi o ubici - onda su sva sredstva primerena. A i, zaista, ima elju da to pre zavri ovu
istragu i da se oslobodi makar jednog od predmeta koje su
joj uvalili na dovravanje.
Tatjana se najzad odluila.
- Sergeje Leonidoviu, proverila sam evidencije svih
belenikih kancelarija u gradu. I otkrila sam neto vrlo
udno. Pretpostavljate ta je u pitanju?
Surikov jo vie preblede i Tatjana se uplaila da e mu
sad ve stvarno pozliti.
- Da moda ipak prekinemo i pozovemo lekara? predloila mu je.
Sergej je utke gledao u nju, ali se njoj inilo da on
nita ne vidi u grevitom pokuaju da se koncentrie i
dovede vlastite misli u kakav-takav sklad.
- Pa, kako emo, Sergeje Leonidoviu? Da li vam treba
lekar? - ponovila je pitanje.
- Ne - procedio je kroz zube. - Nastaviemo razgovor.
- Otkrila sam da je generalno punomoje na ime Zoje
Nikolajevne Goldi izdato pre punomoja koje glasi na vas.
Moete li to nekako da objasnite?
Bila je to odve komplikovana zamka za jednog tako
neistreniranog oveka kao to je Surikov. Ispalo je da ga
Tatjana, zapravo, pita zato je jedno punomoje izdato pre

drugog. Samo, ko kae da je to drugo punomoje uopte

postojalo? U materijalima ovog predmeta se ni na jednom
mestu ne pominje punomoje na ime Sergeja Surikova. Ni
jednom rei. Inteligentniji i iskusniji ovek se, naravno, ne
bi upecao i odgovorio bi: Izvinite, kakvo to punomoje na
moje ime pominjete? Ne razumem o emu priate. Ali je
Surikov uo samo ono to je bilo izgovoreno, odnosno
pitanje o terminima - zbog ega je jedno izdato pre drugog. Tatjana nije stigla da proveri belenike kancelarije,
nameravala je da uini to u narednih nedelju dana, tako
da je generalno punomoje na ime Sergeja Leonidovia
Surikova bilo plod njene profesionalne uobrazilje. A jo
preciznije - njenih sumnji.
- Pa... ovaj... Bahmetjeva se plaila da Zoja neto nee
uraditi kako valja, pa je, za svaki sluaj, sainila jo jedno
- na moje ime...
- Hvala. Sad mi je jasno. Dobro, za danas je bilo dosta,
delujete mi umorno. Nastaviemo sutra.
Tatjana je pritisla dugme i pozvala straare. Surikova
su odveli.
Drhtavim rukama je zatvorila fasciklu i uhvatila se za
glavu. Dakle, tako stoje stvari. Postojalo je samo jedno
originalno punomoje, i to ono na ime Surikova. Dok je
punomoje na ime Goldi - falsifikat, lanjak, ba kao i
isprave neuhvatljive damice. ,,Za svaki sluaj je sainila
jo jedno. Nee biti! Ko je jo video da se generalno
punomoje izdaje dvoma razliitim ljudima. Naivnom
Surikovu te finese, naravno, nisu bile poznate. U svakom
sluaju, pravno valjanim se smatra dokument koji je kasnije izdat. Tako da su pravo na raspolaganje imovinom u
ime i za raun Bahmetjeve mogli imati ili Goldi, ili Sergej.
Nikako oboje istovremeno, ,,za svaki sluaj.
I Surikov je ulagao stalne napore ne bi li sakrio od
istrage injenicu o postojanju punomoja na njegovo ime.
Sasvim oekivano, jer to je posredan dokaz koji ukazuje
na motiv ubistva. Ako ne postoji punomoje - ne postoji ni
motiv. Samo, zato je na prvim sasluanjima preutkivao

postojanje Goldieve? Zato? Postojanje punomoja na ime

Goldi je automatski ukazivalo na nepostojanje
koristoljubivih motiva kod njega.
Zbog ega je utao? utao je jer nikakvo punomoje na
ime Goldi u tom trenutku nije ni postojalo. Ono se
pojavilo docnije. U trenutku kad je predmet preuzeo drugi
islednik. Vrlo zanimljivo!
Meutim, ukoliko je to uistinu tako zanimljivo kako joj
se ini, onda se ona, izgleda, dobro uvalila.
***
* * *

Kriminalistiki tehniar Kuzmin je gledao u Tatjanu ne

krijui radoznalost. Pre pola sata mu je donela u laboratoriju punomoje na ime Goldi, koje je izvukla iz
materijala predmeta krivinog dela, i sad je strpljivo
ekala da kriminalistiki tehniar nae minut vremena
kako bi pomou specijalne aparature proverio, barem priblino, autentinost donetog dokumenta.
- Tanjka, ti ba ume da se prima - sarkastino je
konstatovao Kuzmin, koji je nju ve odavno poznavao i
koji se, ak, neko vreme sastajao sa Irokom, tako da nije
naroito birao izraze. - Ovo je takva laa, da se ak i golim
okom vidi.
- Kako se vidi? Da li je formular falsifikovan?
- Ma, ne, upravo je formular originalan, kao i peat,
uostalom.
- Pa ta onda nije u redu?
- Potpis davaoca punomoja. Falsifikovali su ga onako
po starinski, na prozorskom staklu. Pod punomoje su
podmetnuli dokument sa svojerunim potpisom stare
Bahmetjeve, prislonili na staklo i prekopirali. Sve bi to jo i
moglo da proe, samo su jako pritiskali, pa je boja sa onog
dokumenta ostala i na naliju punomoja. Doi da vidi.
Tatjana prisloni oko na aparat. Da, zbilja, na naliju su
se jasno videli tragovi tamparske boje po ivicama oko
potpisa. Izvukla je dokument i paljivo ga pregledala. Ne,

golim okom se nita ne vidi. Apsolutno nita.

- Ali su formular i peat sigumo autentini? - upitala ga
je jo jednom, za svaki sluaj. - U to si siguran?
- Tanjka, pa nisam mali. To bar imam u malom prstu.
Ako mi ne veruje - evo, pogledaj i sama. Ovde su ti formulari iju autenticnost garantuje drava i rukovodstvo
svih belenikih kancelarija grada, a ovo je tvoj primerak.
Gledaj na ekran i poredi sama, ako ti moja re nije
dovoljna.
Posle nekih petnaestak minuta Tatjana Obrazcova je
izala iz laboratorije i krenula kui. Lo predoseaj joj nije
davao mira. Sutra ujutru e odmah da se povee sa momcima iz kriminalistikog i zamolie ih da pronjukaju oko
belenike kancelarije u kojoj je izdato punomoje. Ukoliko
se potvrde njene najgore pretpostavke, onda se postavlja
pitanje - a ta dalje sa tim? Da se obrati efovima, posle
ega moe svaki dan da oekuje da je ivu izlome, pa ak i
ubiju? Ili da se pravi kako nije nita primetila?
Kako da postupi?
***
Surikova su odveli nazad u eliju. On je tu ve vaio za
starosedeoca, u svakom sluaju - dran je u pritvoru due
od ostalih cimera, tako da je uivao izvesno potovanje.
U krajnjoj liniji - niko ga nije gnjavio kad je bivao
neraspoloen.
Sergej je utke priao svom mestu i legao okrenuvi se
ka zidu. Ne, nita nije ilo kako treba. Na reima je sve
delovalo lako i glatko, a eto kako ispade... Obeali su mu
da nita ne moe da iskrsne jer, eto, postoji punomoje na
ime sasvim druge osobe, sumnje e odmah biti otklonjene,
on je mogao staricu da ubije jedino zbog stana, ona drugih
vrednih stvari nije ni imala, a poto on ne dobija stan,
nema zato ni da je ubije. Drae ga jo par nedelja i
pustiti. A on, budala, poverovao, pogotovo to islednik nije
postavljao nikakva pitanja u vezi sa tom Goldi. I za ono

drugo punomoje, takoe, nije pitao. Tako je Sergej

zakljuio da je sve dobro prolo. Kad ono - ...
Nije mogao da se sabere. Oseao je da je neto krenulo naopako, da ga negde varaju, ali, ma koliko se trudio,
nije mogao da shvati o emu se radi. Falilo mu je pameti.
Ili mudrosti? Eh, da je Sofija sad kraj njega, ona bi odmah
postavila svaku stvar na svoje mesto. Ona je tano znala
gde se trai pamet, a za ta je potrebna mudrost.
- Kad ti je roendan? - zapitala ga je jednom
Bahmetjeva.
- U aprilu, osamnaestog.
* * *
I koliko puni? Dvadeset i jednu?
- A-ha - promumlao je Sergej.
- Englesko punoletstvo - starica je izgovorila njemu
zagonetne rei.
- ta-ta?
- Ma, nita. Kod nas se postaje punoletan sa osamnaest, a u Engleskoj sa dvadeset i jednom. To je ispravno.
- Zato je tako ispravno? - nije razumeo Surikov.
- Zato to ti sa osamnaest jo uvek samo vetar piri kroz
glavu. A u dvadeset i prvoj si ve odrastao covek. Istinski
odrastao. Zar ne osea to po sebi?
- Jok - Sergej je odreno zavrteo glavom. - A ta bi to
trebalo da oseam?
Sedeli su u kuhinji i pili aj. Bilo je hladno februarsko
vee i napolju je zavijao ledeni vetar, dok je u kui bilo
toplo - Sergej je zatvorio sve upljine i od svoje plate je
kupio jeftinu grejalicu na struju.
Surikov se ve bio navikao na svoju udnu gazdaricu i
poeo je ak i da nalazi izvesno zadovoljstvo u njihovim
dugim veernjim razgovorima, jer je sad daleko bolje
razumevao Bahmetjevu. Voljno ili nevoljno - tek, on je uio
od nje, sluao je njena rasuivanja i objanjenja. Kada mu
je polazilo za rukom da shvati neku manje ili vie jasnu
misao, on bi je obavezno prepriavao na poslu, a jo kad
bi posle toga primeivao zadivljene poglede koje su mu
prodavaice kradom upuivale, oseao je praznik u dui -

Nije bitno to nisam zavrio neke kole, nisam nita ni

gori ni gluplji od vas! Posebno jak utisak je na zaposlene
u robnoj kui ostavila njegova, sa velikim autoritetom
izreena, informacija o tome kako Jovanka Orleanka nije
spaljena na lomai, kao to je pisalo u svim udbenicima.
Pa to su, ak, videli i na filmu.
- E, vidite, nisu je spalili - samouvereno je izjavio.
Sedela je kod rimskog pape dok skandal nije splasnuo, a
onda se udaia za plemia i rodila dvoje dece.
Prethodnog dana mu je o tome priala Sofija
Ilarionovna i on je isto tako bio okiran tom injenicom.
Jer, za Jovanku Orleanku je ak i on znao, to su uili jo
u sedmom razredu, a i inae - ipak je to poznato ime.
- I odakle samo sve to zna? - udile su se prodavaice. - Neverovatno, tako naitan, a fizikalie. Ti treba
da studira, a ne da vue sanduke.
Ha, fakultet! Ba neto o tome mata! Nema druga
posla. Ma, on nema ak ni obino kolsko svedoanstvo.
Ne, uenje definitivno nije za njega. Premda, naravno,
zanimljivo je saznavati neto novo, naroito kad to pria
baba Sofija. Kao da mu se u glavi razilazi nekakva magla i
poinju polagano i postepeno da se ocrtavaju neke
upeatljive slike. O emu je on razmiljao nekada davno?
Gde da se nae s ekipom, da popije, da se uradi, kresne
neto, pojede, nae prenoite. Eto, to je bio ceo sadraj
njegovog netreniranog mozga. A sad - kao da neto poinje
da mu struji kroz glavu, i stariine prie mu postaju
jasnije, a odnekud poee da mu se raaju i neke sopstvene misli. udo jedno! Zato je lakomisleni i raspojasani
Serjoa Surikov i zavoleo te veernje sedeljke sa
Bahmetjevom. Kao to je bila i ova, te duge mrane februarske veeri.
ta je to ona napriala o punoletstvu? On, kao, treba
neto da osea?
- Ti treba da oseti kako si se promenio - objasnila mu
je.
- Ne - ponovo je zavrteo glavom - nita ne oseam. Sve

je to kojeta. Kakav sam bio, takav sam i ostao.

- Grei - starica se lukavo osmehnula i zauzela omiljenu pozu - oslonila je bradu na svoju malu aku, smeu
od pigmentnih fleka. - Postao si drugaiji, Serjoenjka, ne
moe se ni porediti sa onim momkom kakav si bio kad si
doao kod mene. Potpuno si se promenio.
- Ih?! - Surikov je bio iskreno iznenaen.
Ma ta sad ona tu izmilja? Nije se on nita izmenio.
- Videe ti to ,,Ih. Fale ti jo dva meseca do dvadeset i
prvog roendana, a za ta dva meseca nee moi sam sebe
da prepozna. Ne smatra se bez razloga da je dvadeset i
* * *
prva godina - granina. Ti, Serjoenjka, postaje
mudriji.
- U kom smislu? Imam vie znanja u glavi? Pa to mi je
sve od vas, od vaih pria. Kod mene u radnji svi ostaju
paf kad uzmem da im prepriavam, oni misle da sam to ja
tako naitan. Samo, oni mogu tako da misle, ali vi znate
da ja nita ne itam.
- Ne, Serjoenjka, ovde se ne radi o znanju. Mada ima i
toga. Znanje ti se polako taloi u glavi, vari se, i postaje pametniji. Mudrost je, meutim, neto drugo. Mudrost
ide od srca, raa se iz ivotnog iskustva. Evo, ti si celog
ivota, sve dok nisi stigao kod mene, bio usamljenik, a
usamljenici ostaju budale do kraja ivota, oni ne uspevaju
da nakupe ni grama mudrosti. A zna zato? Jer nikog ne
vole, ni sa kim ne ive i ni o kome ne brinu. Nije ti jasno?
Pokuacu jednostavnije. Ako ovek ne trenira miie
svakodnevno, nee postati snaniji, zar ne?
- A-ha - potvrdio je Sergej. Za sada mu je sve bilo
jasno, tako da se iskreno sloio, ne greei duu. Stvarno otkud snaga, ako ne veba miie? I budali je jasno.
- Ako ne trenira duu, ona, takoe, ne moe da ojaa.
Dua ti je kao i telo. Nemoj da misli kako je dua neka
tamo izmiljotina, nije, Serjoenjka, dua, to ti je psiha
plus mozak, a i jedno i drugo zahteva vebu. Dua veba
kad radi, a radi - kad je u funkciji. Kada dua
funkcionie? Kad voli, mrzi, brine, raduje se, kad se ljuti.
Pomisli sad ta se zbiva sa majkom koja ima, recimo,

estoro dece - njena dua stalno radi. Kao prvo, ona ih sve
voli i brine o njima. Kao drugo - svako od njih estoro ima
svoje nedae, radosti, neuspehe, i ona sve te radosti i
nevolje preivljava sa svakim od svoje dece. Kad se oni
razbole - njoj se glava raspada. Kad oni imaju ljubavnih
problema - ona pati. Njena dua nije nita manje uposlena
od njenih ruku kojima ih hrani, oblai i pere. Od svega
toga ona sa godinama postaje mudra, poinje vrlo precizno
da osea ta je bitno, a ta beznaajno, ta se moe
oprostiti, a ta - ne. To se iz knjiga ne ui, makar proitao
desetine miliona tomova. To se raa jedino iz
permanentnog, svakodnevnog rada due, iz iskustva
zajednikog ivota sa nekim do koga ti je stalo. Kako bi
usamljeni pojedinac to mogao da naui, kad nema nikog
pored sebe? Ti si bio usamljen i tvoja dua je bila prazna i
besposlena. A sad ivi sa mnom i ona je poela da radi. Ti
ni sam nisi primetio kako se to desilo, ali ona radi, svakim
danom sve vie i vie. Otuda je i mudrost krenula da se
raa.
- Otkud vi to znate? - tupo je upitao Surikov. On je
razumeo objanjenje koje mu je pruila Bahmetjeva, ono
je bilo jednostavno sroeno i ak i njemu dostupno, ali mu
je, ipak, delovalo izmiljeno. Odakle joj ideja da je njegova
dua poela neto da radi? On ne osea nita ni nalik
tome. Ma, baba sve izmilja, baca mu prainu u oi.
- Otkud znam? Pa, eto, znam. Vidim da dolazi s posla
kao po redu vonje, u pola osam, a ponekad i ranije, ako
ne ide do prodavnice. Je li to mesto pokraj mene medom
zaslaeno? Ja te ne drim, koliko sam ti samo puta rekla idi, viaj se sa kim god hoe, ne mora ovde ni da noi.
A ti? Svaki Boji dan se pravo s posla vraa kui. Neto
te, dakle, vue ovamo. Tu ti je toplo, neko te eka. Takve
se stvari ne razumevaju mozgom, ve duom. to samo
znai da ona radi, nije besposlena. Evo ti jo jedan primer.
Od prole nedelje si poeo da mi se javlja telefonom s
posla. Nisam ti ja tvoja voljena, pa da ti je moj glas milina
sluati. To tvoja dua trai. Njoj prija kad ima koga da

zove, o kome da brine.

Kako je samo baba-Sofija sve to lepo poslagala - kao po
poliicama. Sve je na svom mestu! Ispada da se u njemu
stvamo dua probudila.
- A da li ste vi mudri? - ote mu se nevoljno.
Sofija Ilarionovna je malo utala, a zatim odgovorila:
- Ne, sine, ja nisam mudra. Suvie dugo ivim sama,
ako je i bilo mudrosti u meni, sva je iilela. Budemo li ti i
ja iveli zajedno - postajau postepeno i ja mudrija.
* * *

GLAVA 5
Narednog jutra je, meutim, Tatjana bila zateena
sasvim drugaijom situacijom. Upravo je zavrila doruak
i stajala pred ogledalom nanosei minku, kad se zau
telefon. Javljao se kolega iz susedne kancelarije.
- Tanja, desila se nesrea. Umro je Roman Pankratov.
- Kako umro? Od ega umro?
- Poginuo. Saobraajka. Pre podne neu biti na poslu,
treba da pomognem porodici oko svih formalnosti koje
slede, da odvezem enu, organizujem da se preveze telo.
Odmeni me, vai? ef je u toku, ali sam za pre podne pozvao gomilu sveta. Izvini im se u moje ime i sve ih zamoli
da dou sutra u isto vreme.
Tatjana je spustila slualicu i sela na ivicu kaua
oseajui kako je sva snaga iscurila iz nje. Roman
Pankratov. Islednik koji je zapoeo sluaj ubistva
Bahmetjeve, a zatim otputovao na godinji odmor. Trebalo
je da se vrati za desetak dana. Nee se vratiti. Zavrio je
pod tokovima u gradu u kojem se odmarao.
Uasno. udovino. Ili... logina posledica? Ukoliko se
sve odvijalo otprilike onako kako je ona pretpostavila,
onda je to i trebalo oekivati. Romka bi se vratio s odmora i Tatjana bi poela da se raspituje o prvoj fazi istrage.

Tako bi sve isplivalo. Pankratov je bio osuen na smrt

onog trenutka kad je taj sluaj predat njoj. Zapravo, ne
ba tog trenutka, ve u momentu kad je ona poela da se
raspituje kod drugog islednika, Valjke udajeva.
Koliko kota stan Bahmetjeve? Oko etrdeset-etrdesetpet hiljada. Dolara, dakako, ne valjda rubalja. Ljudski
je ivot, dakle, jeftiniji.
Bilo kako bilo, ne sme da se svojim zadacima obraa
operativcima. Opasno je. Radi se o velikoj grupi i ne zna se
ko sve u nju ulazi. Moe da natrapa i na nagaznu minu.
Pankratovu se to ve desilo. Kako da se postavi? Da se
pravi kako nita nije primetila? To bi, verovatno, bilo
najpametnije. Trebalo bi mirno da nastavi istragu o
ubistvu Bahmetjeve. Ukoliko ono nije poinjeno zbog
stana, sve e se zavriti prolaznim strahom. A ako je ipak
zbog stana? Do avola, ta onda da radi?
Setila se svog nedavnog dvonedeljnog boravka u
Moskvi. Videla je svojim oima kako rade ljudi iz uprave za
borbu protiv tekih krvnih delikata. Gledala i - zavidela
im. Oni jedni drugima veruju, ne oekuju svakog trena
neku podmetainu ili kakvu drugu gadost svojih kolega.
To je, oigledno, bila zasluga njihovog naelnika, Gordejev
je imao znanja i umea da okupi oko sebe dobar i sloan
tim ljudi. A moe li ona isto tako bezrezervno da veruje
svojim kolegama islednicima? Kod njih je situacija na
poslu potpuno drugaija, sa beskonanim intrigama i
podmetanjima. Svakoga dana mora da onglira po ivici
ileta, sve pazei da ne stekne neprijatelje, ali da
istovremeno ne pree i onu crtu prijateljske bliskosti iza
koje poinju familijarnost i pokuaji da ti sednu na kimu.
I tako protie radni dan - napola u istraivanju zloina, a
napola u borbi sa stvarnou koja je okruuje.
- Tanja, da ne zakasni? - zabrinuto je upitala Iroka
provirujui u sobu. - ta sedi?
- Ma, ...nita, neto sam se zamislila.
Tatjana se uurbano die i ponovo prie ogledalu. Ruke
su joj podrhtavale i nikako nije uspevala da povue

etkicom ravnu tanku liniju na gornjem kapku. Ispadala

je nekako krivudava i kao da je povuena u suprotnom
pravcu. Tatjana se iznervirano nae nad lavabo, skinu
minku i poe celu proceduru ispoetka.
***
General Zatoni je ispunio obeanje, ali Nastju dobijeni rezultati nisu obradovali. Islednici iz Bakua i AlmaAte, koji su nekad vodili sluaj Bahmetjeva i njegove
grupe, bili su van domaaja, nisu ak uspeli ni da ih
* * *
pronau. Moskovski islednik je pre sedam godina
umro od
infarkta. Ostao je jo samo jedan ovek koji je manje ili
vie iscrpno mogao da kae neto o Bahmetjevu. On je
iveo u Peterburgu, bio je u penziji i, sreom, zdravlje ga je
sluilo.
- Nemojte da vas to oneraspoloi, Anastasija, - ree joj
Ivan Aleksejevi - jeste da je samo jedan, ali je zato vama
najvredniji. Ja ga lino ne poznajem, ali oni koji ga znaju
tvrde da je tog Makukina krasila strast prema voenju
arhiva. Pria se da je imao sklonosti ka pisanju i da je
nameravao da, po odlasku u penziju, pone da radi na
memoarima, stoga je sve beleio.
Treba, dakle, da ode za Peterburg. Pitanje je samo hoe
li joj Gordejev dozvoliti. Meutim, uprkos njenim
strahovanjima, Gordejev je dopustio, premda joj je strogo
naloio da ne potroi uludo nijedan trenutak.
- Ima jedan dan - rekao je otseno. - Potrebni su mi
ljudi ovde. See u voz, provesti no u putu, ima na
raspolaganju taj jedan dan i iste veeri se vraa vozom
nazad. Putam te samo pod tim uslovima.
Naravno, mogla je i tako da stigne da obavi ta je naumila, ali je trebalo prethodno pronai Fjodora Nikolajevia
Makukina i dogovoriti se s njim o susretu, kako ne bi
uludo protraila vreme. Da se ne desi da Nastja stigne u
Petrov grad - a oveka nema, otputovao nekud, ili se
razboleo pa ne moe da je primi. Morae da se obrati

Tatjani - Nastja nije imala u Peterburgu drugih poznanika

koji bi joj se mogli nai u datoj situaciji.
Uspelo joj je da enu Vladislava Stasova zatekne na
radnom mestu. Tatjana je pribeleila podatke o bivem
isledniku i obeala da e joj se navee javiti.
***
Posle telefonskog razgovora sa Nastjom Kamenskom, u
Tatjaninoj glavi je poeo da se ocrtava plan. On je, dakako,
bio vie no udan, ali nita bolje nije bila u stanju da
smisli. Uasno se plaila. Bavei se uzirhanjem izjava,
zakljucima,
odlukama,
suoavanjima
i
ostalim
proceduralnim radnjama, sve vreme je razmiljala o tome
kako da obavi svoj posao i da pri tome sauva glavu na
ramenima. Sluaj se, posle poetnih, obogaivao sve
novijim i novijim detaljima. Trebalo je ne samo sauvati
sopstvenu glavu, ve i obezbediti Iru. Jer, Tatjana odlazi, a
Ira ostaje. Potrebno je, konano, razjasniti ko je, zapravo,
ubio Sofiju Ilarionovnu Bahmetjevu. Treba, u granicama
mogueg, dovesti do kraja istragu u poverenim joj
sluajevima. Treba da prikupi informaciju o licima koja
imaju veze sa fiktivnim punomojem. Treba... treba...
treba... I sva ta treba mora da uklopi u harmonini plan
redosleda odgovarajuih radnji.
Nastjinu molbu je vrlo lako ispunila. Fjodor Nikolajevi
Makukin je i dalje iveo na staroj adresi, nije nikud
otputovao, nije ni od ega bolovao i sa zadovoljstvom se
odazvao
molbi
da
porazgovara
sa
radnikom
kriminalistike uprave iz Moskve.
- Svakako - zauo se njegov bas iz slualice - neka
doe, bie mi milo da podelim sa nekim stare uspomene.
Drago mi je kad se neko interesuje za arhive, danas malo
ko jo mari za njih.
- Kad bi vama odgovaralo? - pitala je Tatjana.
- U svako doba. Bilo koji dan.
Bilo koji dan. Jo jedan od uvodnih detalja u plan koji

se postupno, ali sve jasnije ocrtava. Samo da ne pogrei sa

Isakovom. U njega polae sve nade. On nije jednostavan
ovek, govnjivog je karaktera, kako je samo situirao njen
odlazak kod Velika. No, takav karakter ne povlai nuno
za sobom i nepotenje. Morae da rizikuje. Tatjana nije
videla drugi izbor. Ona je bila ena do sri, enski je
mislila, enski je i delala. Plaila se, takoe, na isto
enski nain, iracionalno, ne neeg konkretnog, ve svega generalno. Ali, upravo stoga joj je i bila svojstvena
sposobnost da nepromiljeno rizikuje, ne oslanjajui se na
logiku nego na intuiciju.
* *
Bilo je ve prolo est sati navee, kad je* dola
u radni
kabinet Isakova.
- Sluam vas, Tatjana Grigorjevna - mrano je probrundao ne diui pogled sa nekakvih papira. - Nadam se
da ste doli da mi podnesete izvetaj o zavretku nekih od
poverenih vam predmeta.
- Ne, Grigorije Pavloviu, dola sam sa daleko
ozbiljnijim razlogom. Treba mi vaa pomo. I vaa zatita.
Isakov je saizvoleo odvojiti pogled od one pisanije i
nezadovoljnog izgleda je uperio u nju svoj pogled.
- O emu se radi? Kakva zatita? Neko vas dira?
- Jo gore. Zadesila nas je, Grigorije Pavloviu, velika
neprijatnost. Ona organizovana grupa koja radi otkupljene stanove ima svoje ljude u naoj upravi.
Isakov se zagrcnu od negodovanja.
- Jeste li svesni svojih rei? Na emu ih zasnivate?
- Ni na emu. Za sada se radi samo o sumnjama. Znam
kako da ih proverim i ta treba da uradim. Samo se
plaim. Vidite, Grigorije Pavloviu, otvorena sam. Plaim
se. Ja sam ena i strah me je. Pokuajte da me shvatite
kao ovek, ja sam se nedavno udala, hou da rodim dete,
spremam se da preem kod mua u Moskvu. I ne elim da
mi se desi isto to i Pankratovu. Ja neu umeti da se
zatitim.
- Sta sad Pankratov ima s tim? Tatjana Grigorjevna,
odbijam da vas razumem.

Ali ste spremni da me sasluate?

- Da, izvolite. Sluam vas paljivo. Samo imajte u vidu
- ukoliko ste zamislili neku prevaru ne biste li iskamili
svoj slubeni dosije kako biste to pre zbrisali za Moskvu,
nee vam uspeti.
Tatjana je dugo govorila. Pola dana se pripremala za taj
razgovor, sastavljajui u sebi jasne, kratke i ubedljive
fraze.
- Dok je Pankratov vodio sluaj ubistva Bahmetjeve, u
materijalima su postojale informacije o tome da je
Surikovu izdato generalno punomoje. Kad je sluaj predat sledeem isledniku, udajevu, ti materijali su nestali
iz predmeta. Ispostavilo se da su zapisnici prepisivani,
potpisi falsifikovani, a punomoje izuzeto iz materijala. A
pojavilo se sasvim drugo punomoje, na ime potpuno drugog lica. Ta injenica u izvesnom smislu opravdava
Surikova, jer time otpada motiv njegove materijalne zainteresovanosti za smrt Bahmetjeve. Ko je to podmetnuo? S
kojim ciljem? Da izvue Surikova? Ili da bre izvede razmenu i prodaju stana? Iz same te injenice proizilaze dve
stvari. Kao prvo, u celu stvar su umeani i nai radnici, a
najverovatnije i ne samo nai. Kao drugo, sistem je
razraen do sitnica i deluje trenutno, bez zadrke. Uspeli
su vrlo brzo da pripreme punomoje - dakle, imaju svoje
belenike. Ti belenici stavljaju svoj potpis i peat na
dokument koji nije u njihovom prisustvu potpisala lino
osoba koja je davalac punomoja. Imaju i svoje ljude koji
momentalno overavaju ugovore o zameni ili kupoprodajne
ugovore. ak i na osnovu oigledno falsifikovanih dokumenata. Ukratko, stvamo se radi o velikoj grupi. Sam
islednik udajev je u direktnoj vezi s njima. I jo neko od
naih.
- Zato tako mislite? Na osnovu ega ste zakljuili kako
je jo neko umean?
- Na osnovu zdravog razuma. Cela stvar nije mogla biti
izvedena bez znanja i saglasnosti Surikova, zar ne? Ali
neko je morao da popria s'njim i sve mu objasni. Da ga
-

upozori na drugo punomoje, da smisli celu priu oko

razmene stanova. To nije mogao biti udajev. Shvatite,
Grigorije Pavloviu, islednik ne moe da vodi tajne razgovore sa licem koje je pod istragom, to je opasno. Surikov
zna njegovo ime, i zna da je on islednik. ta ako se neto
desi, ili Surikov jednostavno pukne? Sa njim su morali
razgovarati ljudi koje on ne poznaje, ali koji bi mu ulivali
poverenje. Ljudi u uniformi. I nikako u prisustvu
islednika. Recimo, radnici pritvorske jedinice. Ili neko
slian. A islednik bi, posle izvoenja svih njemu
neophodnih radnji sa materijalima iz predmeta, lepo doveo
* * *
istragu do kraja i stavio taku na sluaj.
Ispada da sam ga ja omeo predavi taj sluaj
vama?- neoekivano je upitao Isakov.
Ispada - odgovorila mu je Tatjana u sebi. - Sve vreme
sam o tome razmiljala. Kad biste vi, Grigorije Pavloviu,
bili umeani u celu stvar, nipoto ne biste meni poverili
sluaj ubistva Bahmetjeve. Ostavili biste ga udajevu i
strpljivo ekaii dok ne dokae Surikovljevu krivicu. Ili
nevinost. Drugih osumnjienih ionako nije bilo. A vi ste
sluaj poverili meni, jer udajev s njim nije izlazio na kraj,
a i inae je zatrpan drugim, sloenijim predmetima,
neodlonim i znaajnim. Poneli ste se kao svaki normalan
rukovodilac, ne kao lan zloinakog klana koji bi bio
zainteresovan za prikrivanje i falsifikovanje materijalnih
dokaza. U suprotnom, nikad ne biste uzeli predmet od
udajeva.
- Da, Tatjana Grigorjevna, lepo sam vas uvalio - tuno
se osmehnuo Isakov. - Ukoliko se ispostavi da stvari stoje
tako kako ste mi vi upravo predoili, ispada da sam jednu
nezatienu enu uvukao u tako prljavu i opasnu
situaciju. U pravu ste, nije u redu izlagati vas tome.
Tatjana oseti kako joj srce lupa. Nije valjda pogreila?
Sta su znaile ove njegove rei? Da ne treba voditi ba
temeljnu istragu, gurati nos gde mu nije mesto?
- Treba da vas izvlaimo iz ovoga - nastavio je Isakov. Ali, uz obostranu korist. Tatjana Grigorjevna, vi ste dobar

islednik. Mogu da vam izaem u susret i da vam pruim

ruku podrke i pomoi. A vi ete mi se na odgovarajui
nain oduiti.
- Kako? - zapitala je jedva pomiui naglo sasuene
usne.
Kami mito, skotina. Ili bi da me odvue u krevet?
Gospode, u kakvom to poganom zmijskom leglu radim?
I to sam se samo kao zadnja guska opirala, trebalo je
odavno da preem u Moskvu, Stasov me godinu dana
nagovarao.
- Vi ete zavriti sluaj ubistva Bahmetjeve. I iscediete iz onog junca Surikova sve to bi moglo imati veze
sa falsifikovanim dokumentima. Ko je, kada i o emu sa
njim razgovarao i ta mu je tom zgodom obeao? ta se
desilo sa stanom Bahmetjeve? Ukratko - treba da saznate
sve to se saznati moe.
- Ali ve sam vam rekla, Grigorije Pavloviu - oajniki
je izgovorila Tatjana - plaim se. Strah me. elite da mi se
desi isto to i Romanu? Ja sam ve pokuavala da
razgovaram sa udajevom ne bih li utvrdila injenice u
vezi sa tajanstvenom i neuhvatljivom Goldi. Dodue, vie
se nisam vraala na tu temu, ali je to ipak moglo da ga
zabrine. Ja sam se ve otkrila, ogolila sam svoje sumnje,
razumete? Moe se desiti da ne doivim sutranji dan.
- Doziveete ga. To se tako brzo ne radi, verujte mom
iskustvu. A i vi, sa svoje strane, pourite. Ne razvlaite.
to pre zavrite - pre ete otii.
- Dobro - rekla je odluno. - U tom sluaju i vi treba da
prihvatite moj predlog. Kurir e ovih dana doneti zahtev za
moj slubeni dosije. Ja u vam dati zahtev, a vi ete mi u
zamenu dati na ruke moj dosije iz kadrovskog. Neka bude
zapeaen po svim propisima. im dobijem od Surikova
sve iskaze koji nas interesuju, odlazim. Istog dana. I vie
se ovde ne pojavljujem. Kad stigne zahtev za moju
prekomandu, vi ete potpisati naredbu. Bez ikakve
dodatne administrativne pisanije i ostalih birokratskih
gluposti po upravama. A uverenja o materijalnim i finansi-

jskim razduenjima ete poslati u Moskvu potom. U

redu?
Isakov ju je zainteresovano posmatrao.
- Niste vi tako bespomoni kao to se trudite da delujete. I vrstine u glasu imate vie nego dovoljno. Dobro,
uiniemo tako kako ste vi predloili. Donesite mi zahtev,
izdau vam dosije na ruke. Samo nemojte da vam padaju
na pamet neke igre, Tatjana Grigorjevna.
- Na ta mislite?
- Mislim na to, kako ste vi mogli celu ovu storiju da
izmislite ne biste li me ganuli i time iznudili moju dozvolu
* * *
da odete to pre. Vama je povereno voenje
istrage u
itavom nizu sluajeva i mogu da pretpostavim kako
naprosto ne elite time da se bavite, zbog ega i
nameravate da me prevarite. Pre no to se ukrcate u voz ili
avion, elim lino da vidim kakve ste informacije uspeli da
dobijete od Surikova ili da iskopate na bilo koji drugi
nain. Tek posle toga moete da idete. Stoga, moram da
korigujem ovaj va inae sjajan plan. Va slubeni dosije
u ja lino da uzmem iz kadrovskog i on e stajati kod
mene. Ukoliko mi ne donesete dokaze, neete ga dobiti.
Pa? Odgovara li vam?
- Verovatno mi nema druge do da pristanem.
- Naravno da nema. To je to, Tatjana Grigorjevna,
smatrajmo da smo se dogovorili. Neu vas vie zadravati.
Tatjana je izala iz Isakovljevog kabineta. Obrazi su joj
goreli. Skupo ju je kotao ovaj razgovor. Nita, sad e
obui svoj kaput koji vetar produvava sa svih strana, izai
e napolje i rashladie se. Nezgodan tip, taj Isakov, mada,
u sutini, nije ni tako lo.
Sloivi papire u sef i omotavi oko vrata svileni al
jarkih boja, Tatjana se najednom setila da se nije javila
svom lekaru. A trebalo je jo jue to da uini. Kakav
nemar!
urno je okrenula broj telefona. Doktorka, naravno,
vie nije bila na poslu, ve je skoro pola osam. Tatjana je
okrenula kuni broj.

Ana Stepanovna, Obrazcova ovde. Oprostite to vas

uznemiravam kod kue, zamajala sam se na poslu, nisam
uspela da vas zateknem na radnom mestu.
- U redu je, Tanjeka - dobroudno se odazvala Ana
Stepanovna, koja je Tatjanu odavno poznavala, jo iz vremena njenog prvog braka. - Nije odmakla trudnoa, est
nedelja, prema tome - nema urbe ako se odlui.
- Znai, ipak je trudnoa? - promrmljala je Tatjana.
- Pa to sam ti odmah rekla, a ti mi nisi verovala, traila
si dodatne analize. Imam ja oko za te stvari.
- Dobro, Ana Stepanovna, razmisliu.
- Razmisli, razmisli - sloila se lekarka. - Ima jo
vremena.
Tatjana je opet sela za sto i poela da okree viecifreni
meugradski broj. Zvala je mua.
- Stasove, moe li hitno da dobije zahtev za moj
slubeni dosije?
- Mogu da pokuam. Koliko hitno?
- Za jue.
- Molim?
- alim se. Dima, - Tatjana je bila jedina meu svim
poznanicima Vladislava Stasova koja ga nije oslovljavala
ni sa Vladik ni Slavik, on je za nju bio Dima - to mora
jako brzo da se uradi. Poeljno je da bude ve sutra.
- Tanjka, ne mogu da verujem sopstvenim uima! Zar
je tvoj ozloglaeni naelnik pristao da ti odmah sad urui
dosije? Pa ti si mi priala da te privezao najmanje na
mesec dana.
- Okolnosti su se promenile. Dimoka, javi se Nastji i
reci joj da sam se sve dogovorila i da moe da doe kad
god joj odgovara. Makukin e je primiti. To je to se tie
njene molbe. A sad o mojoj. Uzmi zahtev i daj ga Nastji da
mi ga donese. Poeljno bi bilo da ona doe to je pre
mogue, a najkasnije za dva dana. Ne kasnije. I to na dva
dana. Da li si me razumeo? Na dva dana. Treba mi njena
pomo, ali mi je nezgodno da je ja zamolim. Nas dve ipak
nismo dovoljno bliske poznanice. Iskreno se uzdam u to,
-

da e tvoju molbu usliiti.

- Tanja, ne razumem ta se deava? Kakva to posla ti
ima sa Askom iza mojih lea? ta se desilo? emu tolika
urba?
- Sve u ti kasnije objasniti. Nema nikakve katastrofe,
asna re, naprosto je iskrsla mogunost da se bre
izvuem odavde, bilo bi teta upustiti priliku.
- To je sve?
- To je sve.
- Ne lae? Glas ti je nekako...
- Glas je ve druga tema. Trudna sam, Dima. Upravo
* * *
sam razgovarala sa mojom doktorkom.
- Tanjuha... - zau se Stasovljev uzdah. - Mila... Kakva
radost!
- Ne znam, moda - Tatjana ga brzo prekide. - Nisam
jo odluila. I ti treba da razmisli. Javi mi se veeras da
mi kae ta si se dogovorio sa Nastjom. Ujedno emo i da
razmotrimo tvoja razmiljanja po pitanju abortusa.
- Ne po pitanju abortusa, ve deteta. I tu uopte nema
ta da se pria.
- Dobro, uemo se veeras. Ljubim te, Dima.
- Tanja, saekaj...
- Veeras, Dimulja, veeras. Sad moram da trim.
Zapravo nije imala kuda da uri. Naprosto joj je ve bilo
teko da kontrolie ivce, a nije htela da mu primeti
njenu zabrinutost. Ma, kakvu zabrinutost - neskriveni
strah. Izgubljenost.
Jo neko vreme je posedela u kancelariji besmisleno
premetajui olovke po stolu, a zatim je ipak sebe naterala
da obue kaput i krene kui.
Iroka je doekala radosnim cvrkutanjem.
- Tanjka, prosto sam jedva ekala da doe! Brzo se
skidaj, da veeramo i da ti sve ispriam.
Ona je ogledno gorela od nestrpljenja i Tatjana se iz
sve snage trudila da ne pokae koliko joj je teko u dui i
do koje mere ne eli sad da slua Irokine prie.
Pokuavala je da odgodi trenutak kad e morati da sedne

za sto i pone razgovor sa sestrom biveg mua. Skinuvi

kostim, ona je, umesto da ga nemarno, po svom obiaju,
ostavi na fotelji, krenula usrdno da kai na vealicu sako,
bluzu, suknju, te da ih uredno smeta u ormar. Zatim je
prila toaletnom stolu i poela da, gledajui se u ogledalu,
paljivo skida minku kozmetikom vatom natopljenom
odgovarajuim mlekom.
- Pa Tanja! - iz kuhinje se zauo zvonki Irokin glasi. Sve se hladi! Jesi ti tamo zaspala?
- Evo me!
Iroka Milovanova je bila vrsna kuvarica, to joj se
nikako nije moglo porei. Oboavala je da spravlja svakojaku egzotiku iitavajuci recepte iz kuvara. Dodue,
recepti su joj, uglavnom, sluili kao osnovna ideja, jer ona
je sve pripremala na neki svoj nain. Ponekad se deavalo
da rezultat bude i uasavajui, jer postoje jela iji je nain
pripreme lifovan decenijama i koja ne trpe nikakve
samoinicijativne stvaralake porive, ali Iroka nije nikad
oajavala. Ona bi veselo pojela teko svarivi rezultat sopstvenog eksperimenta bez ikakvog mrtenja, posle ega bi
poinjala sve iznova. Danas je Tatjanu oekivala moruna
za veeru sa nekim neuobiajeno koloritnim prilogom.
Osim toga, u kuhinji je lebdeo miris uvenih Irokinih
piroki sa kupusom.
- Opet piroke? - sa neodobravanjem je upitala Tatjana
sedajui za sto. - A lepo sam te molila.
- Ma daj - veselo se smejala Ira. - Pa ne spremam ih
svaki dan.
- Ja uskoro neu moi da ulazim na vrata od tvojih
piroki. Ti zna da nemam dovoljno jaku volju da se na
vreme zaustavim.
- Ne ljuti se, Tanjueka, ionako uskoro odlazi i vie
nee imati prilike da jede moje piroke.
- Ne nadaj se da e me se tek tako osloboditi.
Ira se polako okrete ka njoj, ostavivi u tiganju neto
to je italo i isputalo ukusne mirise, nad ime je upravo
bajala pre nego to e izneti na sto.

ta si rekla?
- Sedi, Ira. Moramo da popriamo.
- Neto se desilo? - prepala se Iroka.
- Da. ta si mi tu prebledela, nije nita opasno po ivot.
Samo je pomalo neoekivano.
Tatjana se odvratno oseala. Zar nije bilo dovoljno to
je u poslednje vreme kida oseaj krivice zbog naina na
koji je planirala da postupi prema odanoj roaci koja je
iskreno voli? Zar nije bilo dovoljno to je Irka, izlazei joj u
susret i bavei se ureivanjem njenog ivota, ostala bez
zanimanja, bez sopstvene porodice i, praktino, bez pri* * *
jateija? Sad jo i ovo...
- Ira, ta misli o tome da ode sa mnom zajedno?
- Gde? U Moskvu?
- Jok, u ukojevac Donji. Pa naravno u Moskvu, gde bi
drugo.
- Ali zato... Tanja, ta se desilo? Odmah da si mi
objasnila ta se dogaa.
Tatjana je utueno utala. Kako da joj saopti da bi
bilo opasno da ostane u Peterburgu? Moda i nije bilo
opasno, ali nije smela da rizikuje. A iskrsla je i jo jedna
okolnost koja, takoe, nije bila bez znaaja.
- Iroka, kriva sam pred tobom, poremetila sam tvoj
ivot, potroila si na mene svoje najbolje godine, i sad...
- Prekini odmah! To si ve sto puta govorila. I isto
toliko puta sam ti objanjavala da je to ista glupost. Da
se nisi vie usudila tako da razmilja.
- elim da krene sa mnom. Imau dete i sama neu
izai na kraj sa svime. Ali nemam prava da te molim za
takvu uslugu, jer sad jo uvek moe da nae i posao i
mua, a za nekoliko godina e ve biti sasvim kasno.
- Tanj... Jao, Tanjka...
Irokine oi postadoe tako ogromne da je delovalo kao
da joj prekrivaju pola lica.
- Trudna si?
- Aha.
- Koliko?
-

est nedelja. Danas sam se ula sa Anom. Ira, ako ne

poe sa mnom, odluiu se na abortus, neu moi sama.
Vie nisam u godinama kad mogu da se izdre toliki
napori. Prvi poroaj sa trideset i est nije ala. Stasov mi
nee biti od pomoi, on radi po ceo dan, pare zarauje.
- Jes ti normalna? Kakav abortus? Ima da rodi, nema
ta da se razmilja. Naravno da u ii sa tobom, o tome
nema ta da se pria.
Razmisli, Ira, sve to nije nimalo jednostavno ako
uzmemo u obzir sve posledice. Ti de opet biti upregnuta u
kune poslove. Misli na sebe.
- Ma daj, molim te!
Iroka se zvonko nasmejala.
- Ve sam upoznala sve peterburgske potencijalne
mladoenje i nijednog odgovarajueg meu njima nisam
nala. Moda e se u prestonici takav pojaviti. U krajnjoj
liniji, ne moram da se udam da bih rodila, pa u gajiti
dvoje - i tvog i mog. Zar ne? Odlina ideja - u organizacionom pogledu.
Gospode, kako njoj sve deluje jednostavno razmiljala je Tatjana s tugom. - I meni se, u njenim godinama, verovatno isto tako inilo da je preda mnom jo
dug ivot i da u jo sve stii i uspeti. A jutros, kad sam
saznala za pogibiju Romke Pankratova, shvatila sam kako
moj ivot moe da bude veoma kratak. Veoma.
Uasavajue je koliko kratak moe da ispadne moj ivot.
Irokin, takoe.
- Ovih dana dolazi jedna moja poznanica iz Moskve,
radi u krivinoj upravi. Ako sve bude ilo po planu,
kreemo odavde svi zajedno. U redu?
- Kako to misli? - zbunila se Ira. - ta je tebi, Tanja? A
da se spremimo?
- ovek bi pomislio da imamo bog zna koliko toga.
Spakuj samo zimsku odeu i ono najosnovnije. Kasnije e
doi Stasov i poslae specijalni kontejner sa ostalim
stvarima.
- Lepo si to smislila, samo nita od toga! Ti kreni, a ja
-

u sve da popakujem kako valja, da poaljem, a zatim da

doem.
- Ira!
Tatjana skoro nikad nije povisila ton u razgovoru sa
roakom, tolike godine su proivele u siozi. Iroki odmah
bi jasno da je neto ozbiljno u pitanju.
- Uradie onako kako te ja zamolim - rekla joj je
Tatjana tvrdim glasom. - Moja poznanica e odsesti kod
nas i pomoi e ti oko stvari. Odlazimo sve tri zajedno. I to
ne podlee diskusiji.
Ira se okrenula i tiho zaplakala. Tatjana se sada ve
* * *
oseala sasvim odvratno. Zato je vrea? Zar
joj je Irka
ita kriva? Na ta to lii? Potpuno je izgubila samokontrolu, izdire se, kao da je sam avo uao u nju.
- Iroka, nemoj, mila, - progovorila je neno - ne plai
kad te molim. Nisam htela da te povredim. Naprosto sam
premorena, imala sam teak dan i nisam uspela da se
uzdrim.
Ira zarida na sav glas. Gledajui njezina ramena koja
su podrhtavala, Tatjana je pomislila kako je ipak bolje da
plae jer je uvreena, nego da rida od straha za vlastiti
ivot.
Kasno uvee se javio Stasov. Uspeo je da se dogovori da
mu za sutra pripreme zahtev za izdavanje slubenog
dosijea starijeg islednika Obrazcove.
- A ta je sa Nastjom? Jesi li se uo s njom?
- Zahvaljuje ti se i kree sutra veernjom zapregom.
- Je l kupila kartu?
- Nije jo, ekala je tvoju potvrdu. Sutra izjutra ide prvo
na stanicu. Posle ruka emo se nai, pa u joj predati
zahtev. Uzgred, zamolila me da te pitam moe li da joj
pomogne oko smetaja.
- Nema potrebe, odsee kod mene. Dima, zamoli je da
mi telefonira kad uzme kartu. Treba da mi kae broj
vagona. Ira e je ekati kolima i odvesti gde treba.
- Vai, preneu joj. Imam utisak da izbegava razgovor na glavnu temu.

Ne izbegavam. Sam si rekao da nema ta da se pria.

I ti se slae s tim?
- U potpunosti. ak sam i Iroku zamolila da krene sa
mnom u Moskvu.
- Ne moe bez dadilje? - podrugnu joj se Stasov.
- Ne mogu. Navikla sam se. I ona se navikla na mene,
nije nikako mogla da se pomiri s mojim odlaskom. Pa sam
pomislila... Na pereburgski stan moemo da prodamo i da
za te pare kupimo neto pristojno u Moskvi. Ne brini,
neemo ti ovako oporativno banuti u tvoj jednosobni
stan. Dima...
- Da?
- Mnogo te volim.
- To je malo - ozbiljnim glasom joj je odgovorio Stasov. Ti treba da me voli onoliko snano kao ja tebe, a ne tek
mnogo. Ja tebe, zna, oboavam, mama Tanja. I prenesi
pozdrave teti Iri.
Tatjani bi malo lake posle razgovora s muem. Dosta
je bilo uznemirenosti i nerviranja, mora da se sabere i
isplanira sutranji dan, kako svaki minut, tako i svaki
metar i svaku re. Treba prikupiti to je mogue vie
informacija, a pri tome nikome ne zapeti za oko i ne stati
na ulj, kako ne bi izazivala nepotrebne sumnje. Naravno,
bolje bi bilo preneti taj zadatak na operativce, oni imaju
vie mogunosti i iskustva. Meutim, njima tek ne sme da
poveri taj posao kako joj se ne bi desilo da natri na nekog
zainteresovanog. Pa ak i da se to ne desi, da ne naleti
na lino zainteresovanog operativca, ovaj to moe da
ispria nekom od kolega, informacija procuri, a onda - pii
propalo. Najvaniji joj je trenutno udajev. Tatjana je
samo s njim podelila svoje sumnje u vezi sa Goldievom,
tako da je on jedini koji bi mogao neto da posumnja. Za
sada jedini. I mora da uini sve to je u njenoj moi da ne
ustalasa tu movaru. Upravo stoga danas nije sasluavala
Surikova. Ako nekog ba zanima - pa, neka znaju da ona
ima i drugog posla preko glave. A Surikov joj ama ba
nizata ne treba.
-

***
Danas ga nisu zvali na sasluanje. Zato? Kakva udna
tetka, ta islednica. Pitala ga jue za punomoje, unela lepo
u zapisnik i pustila ga, kao da se nita naroito nije ni
desilo. A moda zbilja i nije? Moda je njegov strah
bezrazloan?
Ne, tu ipak neto ne tima. Jer glavna ideja je bila da
za to punomoje niko nikad i nita ne sazna, jer onda
ispada da nije on ubio Sofiju. Zato bi je ubijao kad
ionako nee on dobiti stan?
* * * punomoje,
Ali kako... Ako je ve islednica saznala za
onda e Sofijino ubistvo, svakako, pripisati njemu. Pa
kako sad to? Nita mu nije jasno.
Eh, da mu je sad baba Sofija kraj njega! Nema on
dovoljno pameti da sve ovo razume, a ona bi sve to brzo
povezala u loginu celinu. Ona nije bila samo pametna,
imala je jo i zavidnu intuiciju.
...Ako izuzmemo slabo srce, to se svega ostaloga tie,
Sergej Surikov je bio normalan i zdrav mlad mukarac. I
priroda je, kao to je i red, traila svoje. Samo, on nije
imao s kim da ostvari neku vezu, za izlaske sa devojkama
je potrebno ipak neto novca, trebalo bi i da se pristojnije
obue, a otkud njemu pristojne krpice, kad ivi od plate
fizikalca? Srea te je Sofija davno nauena na tednju, ve
etvrt veka ivi samo od penzije, tako da ume dosita da ga
nahrani od onih namirnica koje on kupi. A o nekim
krpicama nije moglo biti ni govora.
Naravno, mogao bi da nae neki oder, od onih sa
kojima je ranije bivao, ali tih je bio sit. Prljave, pijane, sa
stalnim idiotskim kikotanjem, spremne da legnu sa
svakim za aku pilulica sree ili ampulu. Uopte mu nije
jasno kako je to moglo ikada da mu se svia.
Pa, kad su ve oderi otpali, preostajale su mu samo
ene, zaposlene u robnoj kui. Bilo ih je mnogo, svih
uzrasta i tipova. I sa njima je mogao da nae zajedniki
jezik bez nekog naroitog napora i ne troei novac na

udvaranje. Skoro su sve one imale mueve ili ljubavnike, i

skoro nijedna nije imala nita protiv nekog bavljenja
ljubavlju nabrzaka, samo da sve ostane u okvirima radnog
mesta, bez izazivanja ljubomore njihovih mukaraca
nekim kasnim vraanjem kui ili neopravdanim izlascima.
Ukratko, cela stvar je reavana na obostrano zadovoljstvo.
Serjoa je uao u vezu sa kasirkom Galokom, koja je dva
puta nedeljno zatvarala kasu naoigled svih negodujuih
kupaca i odlazila na dvadesetak minuta kod njega u
pomone prostorije.
Sofiji Ilarionovnoj je, takoe, bilo jasno da seks ba i
nije na poslednjem mestu u ivotu jednog mukarca i
nekoliko puta je izraavala svoju zabrinutost injenicom
da Sergej nema devojku.
Ma, ta vi toliko brinete o tome? - udio se
Surikov.
Vi treba da ste zadovoljni to ne skitam, ve sedim
kod kue.
- Mnogo me pa usreuje tvoje sedenje u kui - proguna Bahmetjeva. - To i jeste najopasnije - sedi sa
mnom umesto da se provodi sa devojkama. ovek mora
da vodi normalan ivot, kad sam sebe nasilno ograniava,
to ne moe na dobro da izae. Ili ti ne osea potrebu?
Pitanje je bilo postavljeno, u najmanju ruku, netaktino i direktno. Sergej se naao u udu od iznenaenja i
sa zaprepatenjem je isto tako direktno odgovorio:
- Imam.
- Eto vidi, a ako se ustee i trpi, moe i da pukne i
uini gomilu gluposti. Zna od ega su ponekad u ratu
ljudi umirali? Ne od gladi, ve od toga to su gubili razum
kad bi ugledali hranu. Deavalo se da toliko izgladne, da
onda ne mogu da se zaustave, jedu i jedu - sve dok ima
ta da se vae. I umirali bi od vezanih creva. Tako i ti sad
- trpi li trpi, mori se, a onda e naleteti na neku koja
e te zaludeti, unititi ti volju i pomutiti razum i opet e
zavriti u loem drutvu. A ja te nazad neu primiti, upozorila sam te da drugog puta nee biti. Ili e te, to je jo

gore, uhapsiti zbog silovanja. Zna kakvih sve ena ima?

Ne daj ti Boe. Moe da joj se ne svidi tvoje ponaanje i pravac u miliciju, odmah alba, kao, silom je naterao. A u
miliciji e verovati njoj, nee tebi. I propae ni za ta.
Zato posluaj moj savet, nai sebi neku. Tebi e tako biti
lake. Samo je nemoj dovoditi ovamo, dogovorili smo se da
ovde nee dolaziti niko sa strane.
Kad je ostvario vezu sa kasirkom Galokom, stara
Bahmetjeva je to saznala pre nego to je Sergej preao
prag njihovog stana. Da li je bila u pitanju njena intuicija
ili je njegovo lice odavalo sitost jednog maka, tek - Sofija
Ilarionovna se osmehnula sa odobravanjem. * * *
- Vidim, posluao si moj savet. Odlino, Serjoenjka,
poeo si dobro da organizuje svoj ivot. Je li neka sa
strane, ili je od svojih, s posla?
I opet je bio tako zapanjen njenom pronicljivou i
direktnim nastupom, da joj je odgovorio odmah, bez
razmiljanja:
- Naa, iz radnje. Kasirka.
- Sjajno - obradovala se Sofija. - Jako mi je drago zbog
tebe. Je li mlada?
- Trideset i dve.
- Udata?
- Da.
- Ima decu?
- Ima, deaka, ide u prvi razred.
- E, hvala Bogu - starica klimnu glavom, kao da je za
nju bilo od sutinskog znaaja kakvu je enu Sergej
izabrao radi reavanja svojih problema, a njegovi odgovori
su je zadovoljili.
I tog trenutka se desilo neto to je samog Sergeja
dovelo u stanje posvemanje izgubljenosti. Koraknuo je u
susret Sofiji, nagnuo se, vrsto je zagrlio i poljubio u tople
namrekane obraze. U grlu mu je stajala knedla koju
nikako nije mogao da proguta, a oi mu se izdajniki
napunie suzama.
- Hvala vam, Sofija Ilarionovna. Hvala - mrmljao je

zagnjurivi lice u njenu retku kosu.

- Na emu, sine? - tiho ga je upitala, strogim i ozbiljnim
glasom.
- Na svemu. Pre svega na tome, to uopte postojite. Vi
ste mi kao majka, pa i vie od majke. Mati me nikad nita
nije pitala, nita je nije zanimalo. Neu vas nikada
napustiti.
Bahmetjeva se laganim pokretom oslobodila njegovih
ruku, napravila korak unazad i paljivo pogledala
Serjoino lice. Ozarila se osmehom.
- Porastao, - rekla je - sad si postao veliki. Odrastao.
Nauio si da voli.
- Ma ta vam je, ja je uopte ne volim - poe Sergej
uurbano da se pravda. - Ja sam to samo onako, radi
zdravlja, kao to ste mi vi savetovali.
- Pa ja i nisam o njoj govorila. Hajde da veeramo,
Serjoenjka, ja kao da sam predoseala, napravila sam
lenju pitu.
Tada nije shvatao o kakvoj je to ljubavi priala
Bahmetjeva. I uopte mu nije bilo jasno ta ga to bee
spopalo kad je krenuo da grli baba Sofiju. Moralo je da
proe jo nekoliko meseci da bi Sergej Surikov postao
svestan toga da je Sofija Ilarionovna Bahmetjeva jedini
ovek na svetu kojeg on voli.
Pa zar bi on mogao da je ubije? Ona mu je bila kao
ikona. Ne bi alio da umre, ako bi njoj to zatrebalo.

GLAVA 6
Nastja je provela besanu no u vozu, to joj nikako nije
odgovaralo. U kupeu je bilo isto i toplo, udobno se
smestila na gornjem leaju oseajui zadovoljstvo zbog
nekoliko sati predstojeeg okrepljujueg sna kojeg je bila
eljna, no - nije joj bilo sueno. U kupeu sa njom je puto-

vao i brani par s malim detetom koje nikako nije elelo da

shvati svu ar mirno provedene noi u vozu. Mali je svaki
as neto hteo - te vode, te da piki, pa da mu se pria
ispria, te daj bombonu, onda je hteo kod mame (ako je
leao kraj oca), a posle opet kod tate. Povrh svega, nije
voleo da spava u mraku i Nastja je prvo bila prinuena da
slua duga i smuena obrazloenja njegovih roditelja, a
zatim da cele noi trpi svetlo koje joj je udaralo direktno u
oi.
Zato ju je ujutro odmah obradovalo par sitnica. Kao
prvo, domaica vagona nije budila putnike sat vremena
* * *
pre ulaska voza u stanicu glasnim povicima:
Skupite
posteljinu!, kako je to nekad bio obiaj. Kao drugo, za
doruak nisu sluili samo aj, ve i kafu, a nudili su,
takoe, i sendvie, kajzerice i keks, to joj je vrlo dobro
dolo, jer ko zna kad e danas uopte biti u prilici da neto
pojede. I, kao tree, ako je suditi po prizorima koji su
promicali kroz prozor, u Peterburgu nije tako vlano i
bljuzgavo kao u Moskvi, to znai da ima nade da dan
provede suvih nogu.
Nastja nije poznavala roaku Tatjane Obrazcove
koja je trebalo da je eka na stanici, ali se nadala da e
uspeti da je prepozna prema opisu koji joj je uoi puta
dao Stasov.
- Iroka je - Iroka, - autoritativno izree Vladislav.
- Zna, postoje ljudi koji su u idealnom skladu sa
svojim imenom. I, to da zna, ima ljudi za koje se
nadimak dat od milja zalepi za ceo zivot, bez obzira na
proces odrastanja, a zatim i starenja. Naa Iroka je
upravo takva..
- Misli - suptilna? - doseti se Nastja, setivi se one
opaske o kuencetu koje ostaje tene do starosti.
- Ne, nije to - namrti se Stasov. - Ona, svakako,
nije glomazna i jo je prilino mlada, ali je... Kako bih ti
to formulisao... Ona je po prirodi mlada. Razume? I to
se vidi po svemu. Ima mlade oi i devojaki izgled. Sva
je nekako radosna. Ukratko, im je ugleda -

prepoznae je.
- Dobro - uzdahnula je Nastja, shvativi kako
konkretniji opis nee doekati. - Reci mi bar boju kose.
- Kosa? - Stasov se zamislio. - U principu, tamna, da,
ona je brineta, ako se nije ofarbala. Vi, devojke, to s
lakoom i oas posla menjate.
Bez obzira na odredenu dozu skepse sa kojom je
sasluala njegovu deskripciju, Nastja je bila prinuena
da prizna kako je bio apsolutno u pravu. Prepoznala je
Iroku istog trena. I stvarno, teko da bi neko enu
takvog izgleda oslovljavao punim imenom i sa
gospoo. Lepa mlada brineta u skupoj bundi od
svetlog nerca je stajala tano tamo gde se zaustavio
njen vagon. im je Nastja zakoraila na peron, Ira joj je
istog trena prila. Oigledno je Tatjana, za razliku od
Stasova, umela precizno da opisuje ljude.
- Nastja?
- Da, dobar dan, Ira. Hvala to ste me doekali.
- Taman posla da mi se na tome zahvaljujete - zbunila se Ira. - Hajdemo, parkirala sam se na trgu. Vodim vas
prvo kod nas da vas nahranim s puta, a u jedanaest
idemo kod vaeg islednika. Tanja se s njim sve dogovorila i
ostavila je adresu.
- Hvala - Nastja se jo jednom od sveg srca zahvalila. Stvamo ste mi se nali.
- Nema na emu, - odgovori Ira sa osmehom, - imaete
i vi priliku nama da pomognete. Tanja e vam veeras sve
objasniti.
***
Bilo je tano jedanaest sati kad je Nastja pozvonila na
vratima biveg islednika Fjodora Nikolajevia Makukina.
Izvolite, uite, - gostoljubivo otvori vrata domain ekam vas.
Stan je bio veoma star, ali e to videlo jedino na osnovu
rasporeda soba. U svemu ostalom je Makukinovo stanite

izgledalo sasvim moderno i radovalo pogled svee

okreenim plafonima i savremeno dezeniranim tapetima.
Fjodor Nikolajevi je Nastji ponudio fotelju kraj velikog
pisaeg stola, dok je sam seo na kanabe.
- Dakle, ta biste eleli da znate? Da li je u pitanju neki
konkretni sluaj?
- Da, i to vrlo star. Sedamdeset i trea godina,
Bahmetjev.
- Kako da ne, kako da ne, seam se - zainteresovano se
odazva Makukin. - Pamtim ga. Samo da uzmem papire,
pa emo zajedno pogledati ta imamo o tom sluaju.
* * *
Uzgred, da li ste pogledali taj predmet u Vrhovnom
sudu?
- Ne jo - priznade Nastja. - Nisam stigla. Osim toga,
mislim da se tamo ionako ne mogu nai odgovori na moja
pitanja. U zvanina dokumenta se ne unose nepotvrene
operativne informacije, a mene upravo to interesuje.
Makukin je dovukao iz oka male sobne merdevine i
krenuo da prebira po fasciklama koje su leale na gornjoj
polici stalae koja je bila visoka skroz do plafona. Nad
glavom mu se prvo blago uskovitlao, a onda lagano spustio maleni oblak praine. Makukin se kretao lako i
ustro, niim ne podseajui na stereotipni lik penzioneraskribomana koji okapa nad svojim memoarima. Kad ne bi
znala da je ve nekoliko godina u penziji, Nastja mu
nikako ne bi dala vie od pedeset i pet godina.
- Evo ga! - Fjodor Nikolajevi je sveano i pobedonosno
digao iznad glave kartonsku fasciklu koja se vezivala
platnenim vrpcama. - Sad emo da vidimo ta tu ima.
Ovako mi je teko da se setim detalja, ali im ponem da
itam - odmah se prisetim. ta vas konkretno zanima?
- Interesuju me sauesnici koji nisu bili osueni
zajedno sa Bahmetjevom. I svaka informacija o novcu i
drugim vrednostima koje nisu bile konfiskovane.
Makukin baci na nju onaj brzi a svevidei pogled. U
njemu se ponovo probudio profesionalac.
- O emu se radi, sad je neto isplivalo? Naili ste na
neki trag?

Ne znam. I sama tek pokuavam da shvatim ta je po

sredi. Moda mi se samo priinilo.
- Hoete mi ispriati detalje?
- Izvinite - Nastja je bila zbunjena.
- U redu je - osmehnu se Makukin. - Razumem. Nije
po Pe eSu.
Seo je na kanabe, odvezao vrpce i poeo brzo da lista
stare beleke.
- Plaim se da u vas razoarati - rekao je najzad. Vidite, meni tada nije bio toliko zanimljiv sam mehanizam
mahinacija i pljake, koliko razliiti psiholoki preokreti i
nijanse. Vie sam beleio svoje utiske od susreta sa licima
koja su bila pod istragom i sa svedocima. Mogu vam rei
da je sam Bahmetjev bio krajnje nezanimljiva linost.
Pametan, umean, energian, ali - takvih ima na hiljade.
Nije imao ono neto, ako razumete ta hou da kazem. Da,
naravno, beskrajno drzak, neizmerno. Ali, ako je neko
zbilja zanimljiv, onda je to njegova majka. E, to je linost!
O njoj moe knjiga da se napie. Neverovatna ena.
- A nije li vam se uinilo da ona o sinovljevim
poslovima zna daleko vie od vas? - upita Nastja s nadom.
-Biu jasnija, jer ovako zbilja kao da igramo murke.
Zanima me da li je Bahmetjev drao kod sebe neke stvari
od vrednosti koje mu nisu lino pripadale, moda ih je
uvao ili privremeno raspolagao njima, i nije li se moglo
desiti da su te vrednosti ili novac posle streljanja dospeli u
ruke njegove udovice, kojoj se nije svidela ideja o podeli
dobara.
- To je, dakle - ree otegnuto Makukin. - Znai, sad su
krenuli na udovicu?
- Pa... - ueprtlja se Nastja. - Da. Ima mnogo verzija, a
jedna od njih se odnosi upravo na prisvajanje tog novca; ja
sad pokuavam da saznam kome je on pripadao i ko bi
mogao da pretenduje na njega. Naravno, jasno mi je da
ovde nije re o samim novanicama, njima je danas mesto
u nekoj kolekciji, ve o ekvivalentu odgovarajue
vrednosti.
-

Ukoliko su taj novac ili stvari od vrednosti uopte

postojali - dodao je Makukin. - Samo, iskreno reeno,
veoma sumnjam da se o tome radi. Bahmetjevu sasvim
sigurno nije sve konfiskovano. To se skoro nikad ne
deava. Naravno da je lavovski deo sakrio. Ali ne verujem
da je taj skriveni deo imao drugog vlasnika do samog
Bahmetjeva.
- Zbog ega?
- To je teko objasniti. Jednostavno sam stekao takav
utisak. Vidite, Bahmetjev je bio izrazito neprijatan ovek.
Izrazito. Znate, ima ljudi koje vam je neprijatno da gle* * *
date, sa kojima vam se gadi da razgovarate,
a o voenju
nekakvih poslova da i ne govorimo. Pogotovo finansijskih. Takvome kao to je Bahmetjev ne bih poverio na
uvanje ni utu banku. I to ne stoga to je lopov, ve to je
neprijatan. Mrsko ga je pogledati. Postoje beskrajno simpatini armeri, kao to je Ostap Bender, a ima i takvih
odbojnih tipova. Debeo, samozadovoljan, njuka mu se
onako masno sija, debele usne. Na faci mu je bila ispisana
namera da prevari svakog na koga naie. Mislim da su ga
sauesnici smatrali organizatorskim i finansijskim genijem, ali im je bilo jasno da ih vara kod deobe. Evo,
pogledajte ta sam ovde zapisao: 14. avgust 1973. godina.
Danas sam sasluavao Zinenka. Zanimljiv fenomen - on
se nekoliko godina sistematino bavi pljakom pod
rukovodstvom Bahmetjeva, a gaji prema njemu ljutu
mrnju. Ne veruje mu. I vie od toga, meni se ini da
naprosto organski ne podnosi svog efa. Smatra da je konstantno bivao uskraen kod deobe prihoda.
- Jasno. Bie da ste u pravu, Fjodore Nikolajeviu,
takvome teko da bi poverili zajedniku kasu. Moda
moete jo neega da se setite?
Makukin je prelistao svoje beleke i odreno odmahnuo glavom.
- Bojim se da neu moi da vam kaem nita odista
bitno. Ali moj vam je savet - pokuajte da pronaete
majku Bahmetjeva. Ona je, verovatno, sad ve sasvim
-

stara, ko zna, moda i nije vie medu zivima. Ali - vredi

pokuati. Mene je jo onda izjedao oseaj da ona zna
neto. Prirodno, nije mi nita rekla, odluivalo se o sudbini njenog sina, ali sad, kad je ta sudbina ve davno reena
i kad je toliko godina prolo, sad bi, dakle, mogla neto i
da vam kae.
- A odakle vam, uopte, oseaj da Bahmetjeva neto
zna?
- Vidite, ona se ponaala nekako... Recimo atipino. Na
primer, nije se nijednom rasplakala na sasluanju, a
majke inae uvek plau, i vi to znate ba kao i ja. Nije
pokuavala da trai opravdanje za sina. Jednostavno je
odgovarala na pitanja i to je bilo sve. Ona mi je ak bila na
neki nain, i simpatina, ali, koliko god da sam se trudio,
nisam uspeo da je raskravim i izazovem kod nje slian
oseaj. Izmeu nas je sve vreme stajao zid. U neku ruku to je i prirodno, kakve simpatije moe gajiti majka prema
isledniku koji namerava da zatvori njenog jedinog sina. S
druge strane, meutim... Znate i sami, majke uvek u
takvim situacijama poinju da priaju kako je njihov sin
bio divno dete i tako to. A ova - ni rei. Docnije sam shvatio o emu se, zapravo, radilo. Ispostavilo se da je ona bila
rtva represije dok joj je sin jo bio beba, tako da ga nije
ona vaspitavala i, naravno, nije ni mogla znati kakav je bio
kao dete. Evo, samo trenutak, traim ovde jednu pribeleku... Vrlo indikativan razgovor... Ma gde mi je? Dobro
se seam da sam to istog dana zapisao, toliko sam bio pod
utiskom. A, evo, naao sam!
Makukin je izvukao iz fascikle list ispisan sitnim
rukopisom.
- Proitau vam naglas, teko da ete deifrovati moj
vrakopis. Bahmetjeva nastavlja da me iznenauje.
Danas sam je obavestio da u sutra podneti optunicu.
Istraga je zavrena. Ona me upitala: Jeste li sigurni da ste
uhvatili sve krivce? - Odakle takvo udno pitanje, Sofija
Ilarionovna? Da li je vama poznato neto o posto- janju jo
nekih moguih krivaca? - ,,Ne, nisam to imala u vidu.

Ukoliko ste sigumi da e svi krivci biti izvedeni pred sud,

onda je to pravedno. Recimo, kad su mene trideset i pete
uhapsili, itavih dvadeset godina me muilo pitanje - zato
ja? to ba mene? Jasno je da je postojao plan hvatanja
neprijatelja naroda, i taj plan je trebalo ispuniti na raun
koga god. Ali, po kom principu su birali koga god?
Oigledno, radio je princip sluajnog izbora. Naprosto je
sudbina upirala prstom na slepo, pa na koga pokae. Mene
je, eto, odabralo. Ali, zato ba mene, zato ne komiju?
Razumete ta hou da kaem? Element sluajnosti ubija
samu ideju pravednosti. Gledao sam je zapanjeno ne
* * *
znajui ta da joj odgovorim.
Vratio je papir u fasciklu i znaajno pogledao u Nastju.
- Vidite kakva je to ena? Element sluajnosti ubija
ideju pravednosti. O tome moe da se napie nauni rad
iz, recimo, krivinog prava. Veoma nesvakidanja osoba.
Potraite je, toplo vam preporuujem.
Nastja se die iz fotelje trudei se koliko je bilo u njenoj
moi da ne pokae svoje razoarenje. Nije joj uspelo.
Uzalud je kretala na taj put. Gordejev e biti nezadovoljan, potroila je vreme i dravna sredstva, a rezultat nula. A tako se nadala!
- Hvala vam, Fjodore Nikolajeviu. Izvinite to sam vam
oduzela toliko vremena.
- Ma, hajte, molim vas - nasmeio se bivi islednik meni je bilo drago. Kad odlazite?
- Sutra uvee.
- Ostavite mi broj telefona na kom bih mogao da vas
naem. Ko zna, moda se setim jo neega.
Nastja mu je izdiktirala kuni broj telefona Tatjane
Obrazcove i oprostila se od njega. Kod ulaza je u kolima
ekala Iroka listajui neki asopis sjajnih korica.
- Pa, je 1 bilo uspeno? - zapitala je.
- Ne. Na alost, potpuni neuspeh. ta da se radi,
neuspesi nas prate ee nego to bismo eleli. Nita
strano. Iroka, moemo li odnekud da se javimo Tatjani?
- Jedino iz govornice. Sad emo da potraimo jednu. Da

li vam je hitno? Ako nije, moemo da odemo kui, pa da je

zovnete odande.
- Ne, bolje odmah. Moda emo morati da odemo na jo
jedno mesto.
Pa dobro, kad je ve u Peterburgu i ima pun tovar vremena na raspolaganju, mogla bi stvarno da pokua da
pronae Bahmetjevljevu majku.
***
Za razliku od Nastje Kamenske, Tatjana Obrazcova se
minkala i nikad nije izlazila iz kue bez makar lake
minke. Na poslu su svi navikli da je vide pomno i
znalaki doteranu i danas, kad se pojavila bez trunke
minke, po kancelarijama je odmah krenuo apat: Tanji
se neto desilo. Ne lii na sebe, a i loe izgleda.
Prva faza Tatjaninog plana je ila predvienim tokom.
Nekih petnaestak minuta posle poetka radnog vremena u
njenu kancelariju su poele da navraaju kolege i da se
onako sasvim nevino raspituju da li je kod nje sve u redu.
Tatjana je prvo izvrdavala sa odgovorima, ali je posle drugog ili treeg posetioca nervozno rekla kolegi sa kojim je
delila kancelariju:
- Nisam nikad mogla ni da pretpostavim da u se tako
loe oseati. Samo da ne krenu munine.
Kolega-islednik je iskolaio oi u oku:
- Kakve munine? Da nisi...?
- Ma, jesam. Zato i prelazim u Moskvu. Da budem s
muem. Ne znam samo kako u da pozavravam sve ove
predmete. Ne bih da zavrim u bolnici. Verovatno u
danas opet kod Isakova, pokuau jo jednom da ga
smekam. Kakva korist od mene dok sam u ovakvom
stanju, reci i sam! Boli me glava, muka mi je, stalno mi se
spava. Vodim sasluanje, ali odgovori kao da ne dopiru do
mene. Po deset puta ponavljam isto pitanje.
- Otii, svakako - podrao je kolega. - Isakov je sasvim
normalan lik, jeste govnar, naravno, ali ima razumevanja

za takve stvari. Uostalom, i on ima troje dece.

Prolo je jo sat vremena i po hodnicima je ve krenuo tra o tome da je Obrazcova trudna i da je uspela da
nagovori efa da je odmah pusti.
A jo sat i po posle toga je Tatjana samrtnim glasom
rekla kolegi da mora kod lekara. Ve je bila obukla kaput
kad je na njenom stolu zazvonio telefon.
Zdravo, Tanjua - zaula je glas Nastje Kamenske.
- Da li si u velikoj guvi?
Tatjana je kradom bacila pogled na kolegu koji je sedeo
za svojim stolom zagnjuren u neke papire.
* * *
- Delimino - oprezno je odgovorila.
- Moe da slua?
- Da.
- Hou da naem jednu enu. Ne lino, treba mi samo
njena adresa. Moe da mi pomogne oko toga?
Tatjana uze olovku i papir i nae se nad sto.
- Izdiktiraj mi ime i prezime.
- Bahmetjeva Sofija Ilarionovna. Ona je u veoma
poznim godinama, moda je vie i nema meu ivima.
Tatjana je utala. U ovom trenutku nije ula nita,
osim pulsiranja u glavi.
- Alo! Tanja, uje li me?
- Gde si sad?
- Na uglu Nevskog i kanala Gribojedova.
- Moram da izaem nekim poslom. Za pola sata u biti
na Fontanki, kod poliklinike. Ira zna gde se to nalazi. Da li
je ona s tobom?
- Jeste.
- Dobro, onda smo se dogovorile.
Bacila je slualicu i krenula ka vratima trudei se da
deluje smireno.
- Tanja - pozva je kolega - ta da kaem ako te budu
traili?
- Reci kako jeste. Nije mi dobro, otila sam kod lekara.
Isakov me lino pustio, tako da je on u toku.
Tatjana je dola do daha tek izaavi na ulicu. Nije joj

jasno ta se deava. ta e Nastji stara Bahmetjeva? Zar

je mogue da tragovi ubistva vode do Moskve?
***
Sergej Surikov, svakako, nije spadao u ljude koji vole
da se bave analizama i poreenjima izvlaei zakljuke,
nailazei na rupu u informaciji i pokuavajui da je
nadomeste. U svakom sluaju, takve ga osobine nisu
krasile kad je dospeo kod Bahmetjeve. Vremenom je njegov mozak poeo da stie izvesnu fleksibilnost, pa ak i
brzinu. Ta promena se deavala pod uticajem stalne
komunikacije sa Sofijom Ilarionovnom koja je za Sergeja
postala ne samo izvor najrazliitijih zanimljivih
informacija, ve je i menjala njegovu predstavu o ivotu
generalno, kao i o njegovom mestu u tom ivotu. On je
sada na mnoge stvari gledao sasvim drugim oima i ne
uviajui da to i nije njegov stav, ve pogled Bahmetjeve.
Odavno se spremao da pita svoju gazdaricu kako je
dolo do toga da ivi sama. Nameravao je, samo se iz
nekog razloga nije usuivao. Prvo mu to pitanje nije ni
padalo na pamet, a onda se jednom setio kako je Sofija
Ilarionovna nekom prilikom rekla: Mua su mi streljali,
srea da sam bar sina uspela da sauvam. Sina. Dakle,
ima sina. Pa gde je? Prolo je vie od godinu dana otkako
se Surikov doselio kod nje, a od sina ni traga ni glasa. Ni
starica ga ne pominje, kao da ni ne postoji. Kako to?
Jednom prilikom je Sergej ipak upitao:
- Zato ivite sami? Pa vi imate sina. Zar vam on
uopte ne pomae?
Sofija ga je pogledala ispod oka i stisla usne.
- Ja nemam sina.
- Pa vi ste mi sami ispriali kako ste uspeli da spasete
sina kad su vas poslali u Sibir u logor - bio je uporan
Sergej.
- Mrtav je. Ubili su ga.
- Banditi?

Pa, moglo bi i tako da se kae. Dobro, ispriau ti kad

me ve pita. Nai smo, meu nama ne mora da bude
tajni.
Sin Sofije Ilarionovne je bio bogat ovek. Veoma bogat.
Bio je povezan sa grupama iz Bakua i Kazahstana sa
kojima je ezdesetih godina napravio ogromne pare u
poslovima sa crnim i crvenim kavijarom, brilijantima i
zlatom. Sedamdeset i tree su ga uhapsili, a sedamdeset i
etvrte je, po presudi, bio streljan. Tada je imao trideset i
devet godina. Ostala je ena sa dvogodinjim siniem,
unukom Sofije Ilarionovne.
*
Prilikom hapenja i pretresa naen je i* *oduzet
manji
deo, Bahmetjev je bio obazriv ovek i umeo je da uva
svoje bogatstvo. Ako se meni neto desi - ne jednom je
govorio majci - ni ti ni Jelena neete spasti na prosjaki
tap. Plivaete u zlatu. Njegova udovica je, kad je prolo
izvesno vreme od izvrenja kazne, stekla pristup
sauvanom bogatstvu, ali nije poela odmah da troi
novac, plaila se. Ona se, inae, brzo uteila, nije prolo ni
godinu dana kako se ponovo udala. Njen novi mu je
usvojio deaka i gajio ga kao svog sina. Biva snaja je sa
novim muem ivela u Moskvi i Sofija nije znala da se
novac njenog streljanog sina ve uveliko troi. Oni je u
goste nisu zvali, a ni sina nisu slali u Peterburg da poseti
baku. U poetku je to bilo sasvim razumljivo - dete treba
da promeni prezime i da se navikne da novog Jeleninog
mua smatra svojim ocem kako na njega nikada ne bi pala
senka streljanog dilera devizama, vercera i lopova
Bahmetjeva. Stoga i snajin novi brak, koji je tako brzo
usledio, nije izazvao proteste Sofije Ilarionovne, njoj je to
bilo servirano kao iznuena mera. Moram to da uradim
dok je dete malo - govorila je Jelena svekrvi. - On ne sme
da sazna kako je neko vreme bio bez oca, a da je pre toga
jo imao i drugog oca. A moram i u vrti da ga upiem.
Ako u dokumentima bude pisalo da nema oca, a ovaj se
odjednom pojavi, sigurno e se nai neki dobronamerni
duebrinici da guraju nos u tua posla i da palacaju
-

jezicima. Vama, Sofija Ilarionovna, mora biti savreno

jasno kako bi se oseao deak kad bi svi poeli da upiru
prstom u njega i da mu se rugaju zbog oca koji je, kao
zloinac, streljan po odluci suda. Sofija se slagala sa
snajom, a ak i da je u sebi bila protiv toga, svejedno ne bi
protestovala jer se oseala krivom. Jelena je, naravno, od
samog poetka znala ime se Bahmetjev bavi, tavie - i
udala se za njega zato to je ovaj imao gomilu novca, nita
joj nije smetala razlika od sedamnaest godina; ona je
imala devetnaest, a on trideset i est i pri tom je izgledao
kao da mu je svih pedeset i pet - zadrigao, mastan,
proreene kose, sa elom po sred glave. Ne, sasvim svesno
je htela da se uda za njega i okiti brilijantima od glave do
pete. Znajui da su brilijanti kradeni. Nije, dakle, imala
nikakvog prava da svekrvi uputi neke primedbe tipa: ,,Ja
sam mislila kako je va sin ovek na svom mestu, kad ono
- vi ste odgajili lopova i pljakaa. Pa ipak, on je bio
Sofijin sin i ona je na neki nain bila odgovorna za njega.
Naravno, nije ga ona tako vaspitala, sa dva meseca je
odvojen od majke i tako je bilo sve do njegove dvadesete,
prvo su ga uzeli kod sebe neki roaci Sofije Ilarionovne,
zatim se ispostavilo da ipak nisu kadri da gaje tue dete.
Deaka su dali u dom za nezbrinutu decu. Kada se Sofija
pedeset i pete godine vratila u Piter i pronala sina, pred
njom je stajao jedan ve sasvim formirani nitkov, drski,
lukavi, cinian, sa sklonou ka gojaznosti uprkos
gladnom detinjstvu. Tada ve Sofija nije mogla da utie na
njegov
karakter,
pokuavati
tako
neto
sa
dvadesetogodinjakom je glupo i besmisleno. U tom
uzrastu je mogue budalu nauiti razumu, ali je
nemogue prevaspitati lopova i prevaranta i naterati ga da
postane dobar i poten ovek. Tako je, u svakom sluaju,
smatrala Sofija Ilarionovna. Nastanivi se sa sinom,
preduzela je sve to je bilo u njenoj moi ne bi li on poeo
da vodi normalan ivot. Svi njeni pokuaji, su meutim,
bivali zaustavljeni pred zidom njegove drske i bezobrazne
tvrdoglavosti. Sama si kriva to sam ovakav. ta si

oekivala? Rastao sam u domu. Tamo je sve vrlo

jednostavno - ako ne ukrade, cri e od gladi, jer tvoj
obrok je ve ukrao neko drugi. Tamo, mamice, vladaju
vuji zakoni. A da se ti nisi udala za neprijatelja naroda,
nita od ovoga se ne bi desilo. Prema tome - samo sebe
moe da krivi, drugih krivaca nema. Bilo je apsolutno
beskorisno objanjavati mu kako je neprijateljem naroda
trideset pete godine mogao biti proglaen bilo ko - i
akademik, kao i nepismeni seljak, i optepriznati omiljeni
zasluni umetnik, i skromni raunovoa, jer ljude nisu
steljali zbog toga to su bili neprijatelji naroda, naprotiv,
*
oveka su proglaavali neprijateljem kad bi* *ovaj
nekome
zasmetao, pa ga je lepo trebalo streljati.
I, bez obzira na sve te injenice, Sofiju je muio oseaj
krivice za ono to se desilo. Ona je videla kako njen deak
iri krila, kako, koristei se priama o nesrenom
detinjstvu provedenom u domu i nepravedno represiranoj
majci izvlai za sebe najrazliitije povlastice i beneficije... I
bogati se. Iz dana u dan, iz godine u godinu. Ve odavno
nije iveo sa Sofijom, ona je izgubila svaku mogunost
upliva, makar i u sitnicama. Pa ipak se oseala krivom za
sve to se izdeavalo. Zato se i nije bunila kad je Jelena
kazala da Sofijin unuk ne treba da nosi prezime
Bahmetjev. Ako se ve njen sin jedinac poneo tako neoprezno i doveo mladu enu sa malim detetom u toliko neugodnu situaciju, odakle onda majci pravo da osporava
snajine odluke, tim pre to su one donete iskljuivo radi
dobrobiti njenog unuka.
- im moj novi mu usvoji deaka - rekla je mlada
udovica, koja je u tom trenutku imala jedva dvadeset i tri
godine - va e unuk, Sofija Harionovna, stei novu baku i
novog deku. Svako vae pojavljivanje u naoj blizini bi
izazvalo masu nepotrebnih pitanja. Razumete ta elim da
kaem?
Bahmetjeva je razumela. Njen sin je pogubljeni kriminalac i zato je razdvajaju od unuka. I ona tu ne moe
nita.

Moda kasnije? - snebivljivo je zapitala. - Kad deko

poodraste? Naravno da razumem, Lenice, sada treba
pomno kriti ceo dogaaj, ali kasnije, kad on odraste... Ti
e mu sve ispriati, zar ne?
- Taman posla! - Razdraljivo frknu snajka. - Kako ste
to zamislili? Da ispriam detetu kako su mu oca streljali
jer je uhvaen u mahinacijama? ta je vama, Sofija
Ilarionovna, odlepili ste? Deak nee nikad nita saznati.
Kakva sramota!
- Pa, o mahinacijama i streljanju ne mora nita ni da
mu se kae. Moe jednostavno da mu ispria kako je
njegov otac umro ili poginuo pre mnogo godina i da on
ima jo jednu baku, majku pokojnog oca.
Sofija ni sama nije primetila kako je poela moleivo da
gleda u Jelenu. Pomisao na rastanak od jedinog unuka poslednjeg krvno bliskog bia na ovom svetu - bila je
neizdriva. Jedino je nada mogla da ublai bol. A Jelena
nije htela ostareloj svekrvi da prui ni nadu.
- Dobro, videemo - milostivo se udostojila snajka. Dakle, ovako, Sofija Ilarionovna, mi idue nedelje
odlazimo za Moskvu. Telefon i adresu u vam, naravno,
ostaviti, ali raunam na va razum i nadam se da ih
neete upotrebiti.
- Zato mi ih onda daje? - krto se osmehnu Sofija.
- Eto, za svaki sluaj. Ako teko obolite ili se jo kakva
velika nevolja desi.
Bahmetjeva je utke uzela papiri sa moskovskom
adresom i brojem telefona, ali ih nikad nije upotrebila.
Suvie je resko i bolno bilo seanje na njeno poniavanje
pred tom balavicom, na moleivost sa kojom ju je gledala.
Sofija joj nikad nije oprostila. Ne novi brak i odvajanje od
unuka, ve upravo to ponienje.
-

***
Odjednom je drastino zahladnelo, poe da duva jak
vetar koji je nosio mnotvo snenih iglica. Ira je vozila

paljivo gledajui put ispred sebe, a Nastja i Tatjana su na

zadnjem seditu u pola glasa razmatrale okolnosti sa kojima su se neoekivano sudarile.
- Kako je sve slino - zamiljeno ree Tatjana. - U roku
od dvadeset i etiri sata dva ubistva povezana sa
porodicom davno pogubljenog Bahmetjeva, tanije, njegovom majkom i udovicom. I na mestu zloina, osim
tragova stanara, pronaeni su tragovi samo jedne strane
osobe. A moj Surikov nema alibi za vreme izvrenja
nijednog od ubistava. Melje neke budalatine, kao, negde
je iao, skitao, provodio se, pio s nekakvom enskom sa
* * *
kojom se tek bio upoznao. Cele se noi muvao
sa njom,
sve do devet izjutra, a onda se rastadoe, i on, naravno, ne
zna ni njeno prezime niti adresu na kojoj stanuje. Pa ti
sad ajde proveri takav alibi.
- Tanja, da li Stasov tebe jako voli?
- Nadam se. to?
- A moe li on u ime te ljubavi da ispolji pravo udo
operativnosti?
- Nadam se da moe. Hoe da pokaze fotografiju
Surikova ljudima koji su videli nekog mladog oveka u
zgradi u kojoj je stanovao ubijeni brani par?
- Da. Htela bih i jo to-ta. Samo, za to je, zaista,
potrebna zadivljujua operativnost. Ne znam hoe li
uspeti - sumnjiavo ree Nastja. Ali treba pokuati. U
svakom sluaju, sutra uvee moramo da otputujemo
odavde. I za to vreme treba da stignemo da obavimo to je
mogue vie posla.
Kola se zaustavie ispred zgrade u kojoj su stanovale
Tatjana i Ira. Tatjana je izvadila iz tane sveanj kljueva,
skinula jedan sa obrua i pruila ga Nastji.
- Uzmi. Idi kui i zovi Stasova i svoje momke. A Irina i
ja idemo kod mene na posao i potrudiemo se da to pre
zavrimo.
Nastja se popela u stan. Ona nije volela da bude sama
u tuoj kui, pa ak ni u kui u kojoj su je smatrali
eljenom goom. inilo joj se kao da tu boravi nelegalno,

da nema prava da hoda po tom parketu, sedi u tim

stolicama i greje vodu u tom ajniku. Sve oko nje je bilo
tue, to nije bila sredina na koju je navikla, i uhvati je
oseaj tuge i neeg hladnog i neugodnog.
Dobro sad, odluila je, prekidamo sa glupim emocijama i posveujemo se poslu. U prvom redu treba telefonirati Stasovu. To je i najlaki deo posla, jer od kada je
Stasov poeo svuda da nosi mobilni mogla je da ga nae u
svakom trenutku.
- Vladice, je l hoe da Tanja prekosutra bude u
Moskvi? - poela je sasvim direktno.
- Naravno. A ta, je l sutra ne moe? - veselo odgovori Stasov.
- Ne, ne moe. Ali zato prekosutra, ako se potrudi,
moe. Treba da skokne do eremetjeva, da ode u
tamonju stanicu milicije, nae oru Vostokova i da mu
kae da oekuje moj poziv.
- A hou li ga doekati?
- Svakako. Ja u ti se javiti, rei u ti koji let da eka i
kome da prie. Uzee koverat i predati ga Korotkovu.
Jasno?
- Nita mi nije jasno. A ta da kaem Korotkovu?
- Njemu u ja sve objasniti. Onog trenutka kad mu ti
odnese koverat, on e ve biti u toku, sad u pokuati
odmah da ga pronaem. I, molim te, budi sve vreme kraj
njega.
- Zato? Plai se da ga ne ukradu? - naalio se Stasov.
- Ko bi se na njega polakomio! - nasmejala se Nastja.
Nije u tome stvar. Moramo da budemo u stalnoj vezi,
a Petrovka ne moe da se dobije sa svakog telefona preko
meugradske linije, kao to i sam dobro zna, radio si
tamo. Meugradsku imaju samo efovi uprava, a obini
smrtnici poput Jurke i mene je nemaju. Zato emo morati
da se posluimo tvojim skupim telefonom. Oe bankrotirati?
- Ajde de, kad je za roenu enu... Dakle, ta sad da
radim? Da krenem za eremetjevo?

Da. Trai Georgija Vostokova i strpljivo ekaj moj

poziv. Moe se desiti da ekanje potraje, prema tome budi spreman.
Daleko je tee bilo nai Korotkova. Okreui naredni u
nizu brojeva, Nastja je sa uasom zamislila koliki e raun
stii Tatjani. Uostalom, u tom trenutku ve, najverovatnije, nee biti u Piteru. Kud se samo deo Jurka?
Naravno, najjednostavnije je bilo pronai ga preko efa, on
svakako zna gde su mu ljudi. Ali, Gordejev nije bio u
kancelariji. U svakom sluaju, tamo niko nije dizao
slualicu.
* * *
Nastja se odluila za krajnju meru - zvala
je Ljusju,
Jurinu prijateljicu. To je bio prilino riskantan potez jer je
Ljusja, osim dvojice sinova, imala i preko svake mere
ljubomornog mua. U skladu sa Marfijevim zakonom, on
je bio kod kue i ba on je digao slualicu. Ali i Ljusja je
bila kod kue, to se ve moglo smatrati sreom.
- Za etrdeset minuta - izgovorila je sa ledenim mirom,
odgovarajui na pitanje o tome gde se nalazi njen voljeni
detektiv-operativac.
- Nai ete se za etrdeset minuta? - osetila se Nastja.
- Da, po dogovoru.
- Ljusjenjka, odvedi ga negde odakle moe da telefonira. Ja nisam u Moskvi, a moram hitno da stupim s
njim u vezu. Zapii broj.
Izdiktirala joj ga je. Sad joj preostaje samo da eka.
-

***
Korotkov se javio posle jedno sat vremena. Glas mu je
zvuao zabrinuto.
- Aska, je l negde gori?
- Ma kakvi, ovde su poplave - uzvrati Nastja alom.
- U Piteru je ubijena majka Bahmetjeva.
- Idi?! Kad?
- U isto vreme. Nekoliko sati posle Jelene karbulj i
njenog mua.

Izloila mu je svoju molbu na najsaetiji mogui nain.

Trebalo je hitno nai mnotvo najrazliitijih ljudi:
islednika koji je vodio sluaj ubistva suprunika karbulj,
forenziara, svedoke koji su videli nepoznatog miadia u
zgradi u kojoj je zloin poinjen. Od islednika uzeti uzorke
tragova, pronaenih na mestu na kom su zateeni leevi.
Forenziara privezati, u prevodu - nagovoriti ga da sedi
na radnom mestu i ne mrda, ak ako bude morao da sedi
i do duboko u no, obeavi mu neto adekvatno
zauzvrat. Svedoke, takoe, pronai i okupiti, kako bi im
bez nepotrebnog gubljenja vremena predoili fotografiju
Surikova. A sam Korotkov mora, kad sve to obavi, da sedi
u svojoj kancelariji na Petrovki i da je ne naputa, jer e
mu Stasov doneti koverat sa fotografijama i uzorcima
tragova uzetih na mestu ubistva Bahmetjevljeve majke.
Ukoliko se tragovi N.N. lica koji su bili u oba stana podudare i ako svedoci prepoznaju Surikova, moglo bi se
zakljuiti da ovaj ima sauesnika. O sauesniku moemo
govoriti i u sluaju da su u stanu karbulja naeni
tragovi Surikova. To bi znailo da je brani par
Moskovljana ubio on, a Bahmetjevu - sauesnik. U
svakom sluaju, kakav god bio nalaz forenziara, on e
Tatjani pomoi da istrese informaciju iz Surikova.
- Asja, razumeo sam sve, sem jedne stvari. emu takva
ludaka brzina? Ko nas to kamdijom goni?
- Duga pria. Samo, veruj mi, tako treba. Pokvarila
sam ti sastanak?
- Pa, naravno. Zar je ko od tebe kakvo dobro doekao?
U redu, aljem ti nene poljupce. E, ekaj - Juriju iznenada proradi kliker - da li smem da priam neto Gordejevu
ili je u pitanju ,,hitno-izveeri-u-tajnosti?
- Sme, nema nikakvih tajni, osim ako se ne plai da
e nam za naruavanje svih moguih i nemoguih pravila
skinuti glave.
Posle obavljenog razgovora, Nastja se ve osetila
spokojnije. Jura je bio apsolutno siguran, kao tenkovski
oklop. On e uiniti sve to treba i kako treba, po bilo koju

cenu. teta, naravno, to mu je upropastila susret. Tako

retko ima priliku da se nae sa Ljusjom, da jednostavno
proetaju gradom barem sat vremena, makar jednom
meseno. Jurka se bavi ludakim poslom, a Ljusja ima
ludog mua. Kad e stii da ive ivot?
Zauo se klju u vratima, a ubrzo zatim koraci i Irokin
glas:
- Nastja! Stigle smo!
***
Iroka se celim putem do aerodroma Pulkovo
vajkala
* * *
kako Nastja i Tatjana itav dan nisu nita jele, zaboravljajui da ni sama nije nita okusila od jutros, kad je dala
Nastji doruak.
- Ne, na ta to lii? Kakvim se to idiotskim poslom
bavite? Zato moramo smesta da jurimo na aerodrom
umesto da mirno ruamo i onda odemo?
- Ira, u Moskvi, na aerodromu Seremetjevo, sedi Stasov
koji eka nau poiljku. Zar vam ga nije ao? - pokuavala
je Nastja da je urazumi.
- Znam ja vae eremetjevo - tvrdoglavo e Ira - tamo
na svakom koraku ima neto da se pregrize, nee cri od
gladi.
Nastja je na aerodromu nala milicijsku stanicu i ve
posle dvadeset minuta je komandiru posade predavala
koverat. Avion je poletao za pola sata. Za sada se sve odvijalo manje-vie uspeno.
Dok su se vozile nazad, pokuavala je da u sebi osmisli sutranji dan. Kako da ga isplanira da stignu sve da
urade, ne bi li uvee sve tri odletele za Moskvu?
Za sat i po Stasov e uzeti koverat i odneti ga na
Petrovku. Kad Jura Korotkov bude nosio uzorke krim.
tehniarima bie ve osam sati. Neka ih pogledaju i kau
da li je Sergej Surikov bio u stanu Skarbulja one veeri
kad je izvreno ubistvo. Dok oni budu uporeivali uzorke,
sam Korotkov, a moda i jo neko s njim, otii e do sve-

doka da im pokau fotografiju Surikova. Gde li e ih Jurka

okupiti? Moda e mu poi za rukom da ih sve dovede na
Petrovku? Ne, to je malo verovatno, suvie sloen poduhvat za tako ogranieno vreme. Ako se ispostavi da tragovi
sa mesta zloina pripadaju Surikovu i ukoliko ga svedoci
prepoznaju, Tatjana e moi da pritisne klinca i u toku
sutranjeg dana e prikupiti dovoljno injenica za
podizanje optunice protiv njega. Posle taj sluaj mogu da
privedu kraju i bez nje. Samo da se ne uznemire ovi
trgovci nekretninama, da ne osete miris paljevine. ivot
radnika milicije vredi isto tako malo kao i ivot bilo kojeg
graanina. Epolete nikog ne spreavaju da ubije bveka
koji ih nosi. I, to je najstranije, ne spreava ih ni injenica to je taj ovek - ena.
Za Nastju su raspremile ogromni leaj na rasklapanje u
gostinjskoj sobi. Setivi se besane noi u vozu, bila je
ubeena da e brzo zaspati i vrsto spavati sve do jutra.
Meutim... Glavom su joj se stalno vrzmale misli o Sergeju
Bahmetjevu, pogubljenom pre mnogo godina, o njegovoj
udovici i majci. Ukoliko se radi o nekom svojevremeno
prisvojenom bogatstvu, onda je jasno da su Jelena
karbulj i njen mu zbog toga ubijeni, a Sofija Ilarionovna
- zato to je znala kome to bogatstvo pripada i mogla je
eventualno da polae neka prava na njega. Sve drugo se
nije uklapalo. Odvojeno gledano, ubistva u Moskvi i u
Peterburgu su mogla biti izvrena zbog ega god, ali
zajedno?
Prevrtala se sa jedne na drugu stranu, zatim je odluno
ustala, umotala se u kunu haljinu koju joj je Ira
pozajmila i otila do kuhinje. Nije stigla jo ni da zapali
jednu, kad se zaue vrata, potom oprezni koraci i u
kuhinju ue i Tatjana. Umivenog lica i rasputene kose, u
do glenjeva dugoj spavaici nene boje jorgovana,
delovala je kao veoma mlada devojka koja se prerano
raskrupnjala. U tom trenutku joj niko ne bi dao trideset i
pet godina, niti bi pomislio da je ona islednik, da je ve u
treem braku i da eka dete.

to ne spava? - zapitala je u pola glasa. - Nervoza?

- Ma ne, pre bih rekla uznemirenost. Tanja, da li si
esto menjala naelnike?
- Naravno. Za ovo vreme koliko ja tu radim, njih est se
izmenjalo.
I, je li teko navii se na novog?
- Teko je samo prva dva puta - nasmeila se Tatjana.
Zatim
se
izgrauje
stereotip,
mehanizam
prilagoavanja, posle sve ide lake. to pita?
- Gordejev odlazi.
- I za tebe to predstavlja problem? - Tatjana je bila
* * *
iznenaena.
- Problem nije prava re. Tragedija. Deset godina sam
radila s njim. On je, inae, drugi naelnik u mom ivotu.
Ne mogu uopte da zamislim kako u bez njega. Ma ne
samo ja, svi smo uasnuti. Zna, mi smo nekako umislili
da je na Knedlica vean, da e uvek biti uz nas.
Razumom smo shvatali da to ne biva, samo nismo eleli da
razmiljamo o tome. A zna i sama koliko je vano da se
ne plai efa. Da mu veruje.
- Prirodno. Kad se boji naelnika, onda pokuava da
prikrije od njega sve greke i neprijatnosti, a one
postepeno narastaju do katastrofe sa kojom posle vie ne
zna ni ta e ni kako e.
- E, to je to - nadoveza se Nastja. - On nas je uvek uio
- greke moraju momentalno biti priznate i ispravljene,
dok neto jo moe da se ispravi. Mi smo sa naim
grekama uvek njemu trali, moda smo stoga i bili daleko
uspeniji u poslu od mnogih drugih. I onda, zna, navikao
nas je da mi za nae greke ne odgovaramo pred viim
rukovodstvom. On je uvek bio spreman da iskijava zbog
nas, da nas pokriva. Nas je, naravno, ribao, ali uvek s razlogom. Osim toga, on je umeo to da radi nekako tako, da
se ne osea povreeno. Ispada kao da nas je pripitomio i
sad nas ostavlja. Znam da nemam nikakva prava na
ovakvo razmiljanje. Niko nema prava da oekuje od
oveka da prelomi svoj ivot iz saaljenja prema
-

potinjenima. To je glupo.
- Ne znam... - zamiljeno je progovorila Tatjana. - Ja
sam dospela u skoro istu takvu situaciju. Pripitomila sam
Irku, uzela je sebi, izdravala je, i ona se potpuno saivela
s milju da moe da ne radi, da nema profesiju i da joj, pri
tom, u materijalnom pogledu nita ne fali. Stalno je
oseala kako je potrebna, neophodna, to znai da nije
doivela onu vrstu tuge koja hvata oveka usled vlastite
suvinosti, beskorisnosti. I kad se postavilo pitanje mog
odlaska a njenog ostanka, oseala sam se uasno krivom.
inilo mi se kako nemam prava da je ostavim. Naravno,
sve je izalo na dobro kad se ispostavilo da sam trudna.
Naprosto je postalo jasno da mi jedna bez druge neemo
moi. Ja je neu ostaviti. Ona mene, takoe.
- Blago vama - uzdahnu Nastja sa zaviu. - Ne znam
samo ime bi to na Knedlica zlaani mogao da zatrudni,
ne bi li shvatio da ne treba da se rastaje od nas?
- Pa neka zatrudni od neke ideje. Recimo, neka smisli
neku novu upravu kojom e rukovoditi i neka vas sve
prebaci kod sebe.
- A-ha. A ko e da rasvetljava ubistva?
- Da... Ubistva... Ubistva - to je ve ozbiljna stvar.
Neosporno. Nastja, kad oekuje da e se tvoji momci javiti? Ja ne mogu da se skrasim od nestrpljenja. Sutranji
dan je odluujui. Mi po svaku cenu sutra uvee moramo
da otputujemo, ja neu preiveti jo jedan dan u stalnom
strahu. I onda, zna, ne plaim se toliko za sebe koliko za
Irku. Ona je tako otvorena prema ljudima, lako se upoznaje, komunikativna je, zaas uspostavlja kontakte...
Apsolutno je liena razborite obazrivosti. U svakom zgodnom mukarcu vidi potencijalnog princa i prosca. Nju
mogu dok trepne da namame u kakvu god zamku.
- Tanja, da li si sigurna da e moi za jedan dan da
izvue sve iz Surikova?
- Ja na to ne gledam tako - odgovorila je vrstim
glasom. - To ste vi, operativci, slobodan svet, a ja sam
celog ivota bila islednik i povinovala se tapu zvanom -

rok. Kad te pritisne rok, nema kud. Iskae iz koe, ali

rezultat je tu. Budem li sumnjala i strahovala, nita mi
nee uspeti. A mora da uspe. I tu vie nema ta da se
pria. Hajde da mi njih nazovemo, od ekanja vajde nema.
Pruila je ruku ka telefonu i okrenula Stasovljev broj.
Ovaj dugo nije odgovarao i Nastja je ve u svojoj uobrazilji
nizala slike - sve straniju jednu od druge. Stasov je
doiveo saobraajku. Desilo se neto nepredvieno,
recimo, kvar na elektrocentrali pa su usled toga satelitske
veze u prekidu. Major Kamenska je imala izrazito bogatu
fantaziju to joj je, s jedne strane, pomagalo kod
*
osmiljavanja razliitih radnih verzija, s* * druge,
pak,
strane... U mislima je ve videla okrvavljene leeve Stasova
i Korotkova zajedno, kad Tatjana poe da govori u
slualicu:
- Odakle sam te to izvukla? Vau! Jadnici moji siroti.
Pa, ta ima da mi kae?
Neko je vreme utke sluala mua, zatim je rekla:
- U redu, javi se im bude mogao. Hvala ti.
Nastja ju je netremice gledala, zinuvi od nestrpljenja.
- U Moskvi je poela vejavica. Uleteli su u guvu, a
motor se pokvario. I sad Stasov i Jura kroz svu tu guvu
guraju kola. Moe zamisliti kakva ih plima zadovoljstva
nosi.
- Tanja! Daj ne mui me vie! ta ti je rekao?
- Rekao mi je da nas dve loe stojimo s aritmetikom.
Poslali smo forenziarima daktokarte za koliko osoba?
- Jelena karbulj s muem i sinom - to je troje.
Bahmetjeva i njen stanar Surikov - dvoje. Plus tragovi dva
N.N. lica. Dodue, moe se ispostaviti da je jedan od njih
Surikov. Ukupno sedam, eventualno est.
- A kod njih je ispalo pet.
- Kako pet? - Nastja je bila u nedoumici. - Odakle pet?
Mora da ih bude est, u sluaju da je kod karbulja bio
Surikov, ili sedam, ako tamo nije bio on.
- Pet, Nastjenjka. Samo pet. A komije karbuljevih su
prepoznale mladia sa fotografije.

Da, kakav obrt! Zdrave glave tako neto da smisli ne

moe.
- Sad razume ta se desilo? Gotovo, Surikov je sutra
moj. Imam ga.
-

***
Ve ga dva dana nisu pozivali na sasluanje i Surikov
se uznemirio. Nee mu valjda opet dati drugog islednika?
To ne bi valjalo. Ova Obrazcova je ba ono to njemu
treba. Odmah je shvatio da joj je to pitanje stana savreno
nebitno. Taman mu postavi pitanje koje ga uasne, pa
skoro istog trena zaboravi na njega, pone da ga ispituje o
neem sasvim drugom. Moda je, naprosto, rasejana?
Koliko se samo puta deavalo da ga hladan znoj oblije i da
mu se uini - to je to, primetila je, jasno joj je, ima ga,
dograbie ga eljustima za guu kao lovaki pas i vie ga
nee isputati. I - nita. Mimoie ga. Islednica okrene
razgovor u drugom pravcu. A ako umesto nje, doe neko
drugi - ko zna ta sve jo moe da ga snae. Onaj
prethodni, udajev, taj je, oigledno, bio u nekom dilu, sve
mu je kroz prste gledao i verovao je svakoj njegovoj rei.
Sa njim nije imao problema. Premda, ko e ga znati,
moda i nije bio ni u kakvom dilu, moda je, naprosto,
blesav, ili ravnoduan. Mnogo ih je sada takvih, evo,
priaju cimeri kako se miliciji ivo fuka za platu, oni
moraju pare da zarauju, porodice da prehrane, pa rade
sa strane ko gde stigne - ko u kakvom obezbeenju, ko u
biznisu. Ukratko, ne baku se ba previe krivinim predmetima. I Obrazcova je, izgleda, takva. A ta ako ga sad
dodele novom isledniku? Ko zna na kakvog moe da naleti.
vakao je hleb koji donee za doruak i pio tanak aj,
ali nije oseao nikakav ukus. Iz nekog razloga je izjutra
uvek mislio na baba Sofiju. Uvee bi se, uglavnom,
priseao svog ivota koji je vodio pre no to je stigao kod
Bahmetjeve, ali u jutarnjim satima starica bi potpuno
ovladala njegovim mislima. Verovatno je tako bilo stoga to

je do susreta sa njom noivao gde stigne, a one dve godine

i neto; koliko je proveo sa njom, spavao je u mekoj istoj
postelji u kojoj je i telu bilo udobno i dui toplo. Izjutra,
dok je jedva uspevao da protegne ukoeno i promrzlo telo
u vlanoj eliji, Surikov je najdramatinije oseao razliku
izmeu ovog i onog ivota.
Zau se metalna kripa reze i petnaest pari oiju je
istog trena pogledalo ka vratima. Koga li e prozvati?
- Surikov! - zau se glas straara. - Izlazi, idemo kod
islednika.
On oseti strah. Koga li e sad ugledati? Opet onu
* * *
Obrazcovu od koje mu ne preti nikakva opasnost,
ili nekog
drugog? Gospode, da mu je samo da tako koraa ovim
dugim hodnikom i da tome ne bude kraja...
Hvala Bogu, ona je, islednica. Sad ve moe i da
odahne.
- Dobar dan, Tatjana Grigorjevna - radosno je pozdravi Surikov odmah s praga. - Aja ve poeo da brinem,
pomislih - da nisu moj sluaj opet nekom drugom prebacili. Zato li nikako nemam sree? Nikom nisam potreban,
svi bi da me to skinu s vrata. Hvala vam, vi me se bar
niste otarasili.
- Dobar dan, Surikove - rekla je bez ikakvih emocija u
glasu. - Sedite. Nemamo mnogo vremena na raspolaganju, moraemo da ga tedimo. Dajte da krenemo od
poetka, samo dobrim tempom, da se ne zadravamo oko
stvari koje su ionako jasne. Dogovoreno?
- ta sad, opet Jovo nanovo? - poe Sergej da se blesavi. - Ve je poodavno trebalo da privodimo stvar kraju,
da me oslobodite, a vi biste ponovo ispoetka. Zar vam nije
dojadilo?
- Dogovorili smo se - Obrazcova se nezadovoljno
namrtila - da neemo nepotrebno gubiti vreme. Da
ponemo. Kako ste ili do Moskve, vozom ili avionom?
Uinilo mu se kao da je ogluveo. Krv mu je pojurila u
glavu, a u uima je samo uo zujanje. Kakva Moskva?
Kako je saznala?

Ponavljam pitanje. ime ste stigli do Moskve? Poto

smo se dogovorili, Sergeje Leonidoviu, da emo tedeti na
vremenu, mogu vas odmah obavestiti da ste bili vieni u
zgradi u kojoj je izvreno ubistvo, prvo su vas veoma
detaljno opisali, a zatim i prepoznali na fotografiji. Dakle,
utvreno je da ste bili tamo. I na mestu zloina ste ostavili
tragove prstiju i cipela. Da li da vam i trei put postavim
isto pitanje ili ete mi odgovoriti?
Vozom... - rekao je skoro apatom i sam iznenaen
svojim jedva ujnim glasom. A inilo mu se da je to izgovorio prilino glasno.
- Kako ste uli u stan karbuljevih?
- Vrata nisu bila zakliuana. Ja...
- Da?
- Ja ih nisam ubio. Oni su ve bili... kad sam ja stigao... Uplaio sam se.
I ta ste uradili?
- Otiao sam.
- Koliko vremena ste proveli u stanu?
- Ja... Ne znam... Ja sam se uplaio. Nisam bio dugo.
Oko pet minuta, otprilike.
- ta je bilo zatim?
- Otiao sam na stanicu. Seo u voz.
- Da li ste kartu kupili pred polazak voza?
- Ne, ve sam je imao. Ovde sam odmah kupio
povratnu. Nisam ih ja ubio, asna re! Bili su ve mrtvi
kad sam doao! Leali su u lokvi krvi! Zato mi ne verujete?
- Da li ste od ranije poznavali nekoga iz porodice
karbulj?
- Ne.
- Zato ste onda ili kod njih?
utao je. ta je mogao da joj kae? Da je iao da ih
ubije?
-

***

... Osim televizijskih programa koji su se bavili crnom

hronikom i drugom slinom tematikom, stara Bahmetjeva
je oboavala i krimie. I da ih gleda i da ih ita.
- Zlo mora biti kanjeno - znala je da kae Sergeju.
Odgledavi film u kojem zloinac spretno zavre
policiju, nezadovoljno bi gunala:
- To je lo film, pogrean. Nedopustivo je nekanjeno
poiniti zloin. Za poinjeno zlo sleduje odmazda, to je
zakon na kojem poiva svet i nikom nije dozvoljeno da ga
narui.
Surikov se samo smejuljio zbog stariinih starovre* *
menskih shvatanja. Jednom je, meutim, * odluio
da je
malo isprovocira:
- Kad ste ve toliko ubeeni da svako zlo mora biti
kanjeno, kako to da ste snajki dozvolili da se tek tako
izvue? Sami ste rekli da vas je smrtno uvredila i ponizila.
I niste videli ni jedne jedine pare od sinovljevog novca, sve
je sama uzela. Ispada da, po vama, za film vae jedni
zakoni, a za va sopstveni ivot - drugi?
Reakcija Bahmetjeve je za njega bila apsolutno
neoekivana. Polako je digla glavu i sa panjom pogledala
Sergeja, zatim se njene upale usne razvukoe u udan
osmeh. Surikov nikad pre toga nije video Sofiju da se tako
osmehuje, premda ive zajedno, evo, ve godinu i po dana.
- A ko ti je to rekao, Serjoenjka, da se ona uopte
izvukla? Ne, ja joj nisam oprostila. I ekam da je stigne
kazna.
I ko e je to kazniti, ba bih voleo da ujem? - nastavljao je da se podsmehuje. On nikako nije eleo da uvredi svoju gazdaricu, bio je vrlo vezan za nju i odnosio se
prema staroj eni sa svom toplinom i nenou na koje je
bio sposoban. Samo je jo uvek bio suvie mlad da bi
umeo tano da oseti onu granicu gde prestaje ala i
poinje ozbiljan razgovor. - Da nee Bog? Pa vi, Sofija
Ilarionovna, u Boga ne verujete, vi ak ni u crkvu ne idete.
Ne, neto se tu ne uklapa.
- Pa dobro, ekau dok se ne pojavi ovek koji e sve

lepo uklopiti - zagonetno je izgovorila Bahmetjeva. - Ja

lino vie nemam snage za tako neto. A zakon, svakako,
funkcionie, drugo je pitanje ima li ovek snage i strplenja
da eka. Ali ja, Serjoenjka, strpljenja imam, kad sam
izdrala dvadeset godina logora i progonstva i nisam se
slomila, kad dvadeset godina nisam videla voljenog sina i
nisam poludela, kad sam ak i njegovu smrt preivela, i
pravdu u doekati.
Surikov je neto nemuto promumlao umesto odgovora i uneo se u televizor na kojem je upravo poinjao neki
akcioni sa akom Norisom. Sofija nije marila za tu vrstu
filmova i otila je u kuhinju, odakle se ubrzo zaulo zveckanje posua - spremala je ruak za sutra. Nekih
petnaestak minuta poto je film poeo, Sergeju iznenadno
pade na pamet njihov razgovor od malopre. I? Pa starica je
zbilja u pravu, zlo mora biti kanjeno. U svim akcionim
filmovima se upravo o tome i radi. U krimiima se ideja
pravedne odmazde ne odslikava tako jasno, tamo je
mahom sva panja usmerena na zagonetku, na tajnu, ko
je prestupnik i kako ga uhvatiti. A u akcionim filmovima
skoro nikad nema tajne, tamo postoje samo uvreeni,
prikraeni, i oni koji su uvreenima i prikraenima to zlo
naneli, i kroz ceo film rtve ili njihovi zatitnici rade samo
jedno - svode raune i svete se zlikovcima.
Pa, stvarno, stara je, uistinu, retko pametna ena! Opet
je ispalo da je ona u pravu.
Nije ni primetio kako se starica uvukla u njega, u njegov krvotok, kako mu se uvukla pod kou, svila gnezdo u
njegovoj dui i poela da ivi u njegovom telu. On je jednostavno bio vrlo vezan za nju i nije video u tome nita ni
loe ni opasno po sebe.
Posle godinu i est meseci zajednikog ivota, on nije
vie mogao ni dana bez nje. im bi se zavrilo radno
vreme, jurio je kui kao bez due. Bez Sofije Ilarionovne
mu je bilo dosadno, bez njenih zanimljivih pria o stvarima za koje Sergej nikada pre nije uo, bez njenog otrog
humora, bez njenog mudrog i razumnog rasuivanja. I on

je njoj bio potreban, njegova panja, pomo i briga. ekala

ga je svakog dana sa pripremljenom toplom veerom,
neno mu se obraala sa sine i Serjoenjka i, to je
najvanije od svega, ona je umela tako da postavi stvari,
da svaki problem, ak i onaj, naizgled apsolutno nereivi,
odjednom postane jednostavan i jasan, kao da se moe
reiti levom rukom.
Oni su potrebni jedno drugom, dobro im je tako udvoje, toplo i ugodno. Ne treba Sergeju nikakav sopstveni
stan, samo nek Sofija poivi to due. I on - kraj nje.
Verovatno bi posle dve-tri godine i promenio miljenje,
* * *
pojavile bi se i neke druge elje i stremljenja,
ali sada, u
zimu devedeset i este godine, Surikov je upravo tako
razmiljao i ba to je eleo - da njegova gazdarica Sofija
Ilarionovna Bahmetjeva poivi to due i u dobrom
zdravlju. Sofija je njegovo utoite, toplo, vrsto i sigurno,
koje e ga zatiti od svih nevolja i u kojem moe iveti bez
neprijatnosti i ikakvih problema. Sofija je lekar koji e ga
izleiti od svake boljke bez odlaska u bolnicu. Sofija je
njegova uiteljica, ona ga tera da slua njene prie i ui ga
da misli i pamti, da poredi i zakljuuje. Ona ga je navikla
na itanje, ne mnogo, ali stalno, svakog dana pred spavanje, i on je sam poeo da primeuje kako sada misli bre i
bolje. Zahvaljujui Sofiji, u robnoj kui ga dre malne za
intelektualca dostojnog univerzitetske diplome, potuju ga
i ak mu gledaju kroz prste kad po pola dana ne radi jer
mu je pozlilo, pa mora da odlei u pomonim
prostorijama. A kako su mu se samo nali onda kad je
jurio lekara! Pa zar bi se za nekog drugog fizikalca razleteli
tako da nau doktora, pa jo i da daju kola? Ne bi. A za
njega jesu. Zato? Pa zato to im je on punio ui Sofijinim
priama, pravio se pametan, pristojan, na svom mestu.
Ne, okreni-obrni, a on treba da je u svakom pogledu
zahvalan Bahmetjevoj. Sofija vodi domainstvo, sprema
ruak, sreuje mu sobu i priiva otkinutu dugmad. Sofija
je i majka koja ga prigrli kad treba, pomiluje po glavi,
interesuje se za njegove novosti i pita ga zato su mu oi

tune. Sofija je prijatelj kojem moe sve da ispria sasvim

otvoreno, bez imalo ustezanja, i od kojeg e uvek dobiti
koristan savet.
Sofija Ilarionovna mu je sve. I neka joj dobri Bog podari
zdravlje i dug ivot.
Sergej Surikov je taman do leta devedeset i este
sazreo. Ako Sofija, njemu najblii ovek na ovom svetu,
eka da naie neko ko e uspostaviti zapostavljenu pravdu, pa ko bi drugi to mogao da uini do njega samog. Nije
se tek sluajno i njen sin zvao Serjoa, i to je neki znak
sudbine. Sina su joj streljali, Surikov joj je sad najroeniji.
Zar se sin ne bi zauzeo za majku? Na tu pomisao Sergej je
doao lako i jednostavno, i zatim se dugo iuavao - kako
to da mu ranije nije palo na pamet, jer razgovor o
pravednoj odmazdi je voen davno, jo u februaru.
Jedino nije znao kako da otpone razgovor sa
Bahmetjevom. Da pokua sasvim jednostavno i direktno?
Sofija Ilarionovna, dajte mi adresu, ja u da odem i da
svedem raune sa ljudima koji su vam naneli zlo.
Da odem i svedem raune. Kad bi to bilo tako jednostavno... Karta do Moskve kota dvestapedeset hiljada i
jo toliko povratak, a gde on da nae pola miliona vika?
Sofija i on ive skromno, tedljivo, broje svaku kopejku. I
onda, ta uopte znai - svesti raune? ta e on to da
uradi, da prebije Sofijinu snaju? Kojeta. Samo bi mu jo
falilo da se pobije sa enom. A da se kai s njenim muem
ne bi bilo najmudrije. Njemu sad treba da je negde oko
pedeset, u punoj je snazi, zavrie sa Surikovom pre nego
to ovaj stigne da mu nanese prvi udarac. Sam Surikov
nije neki snagator, iako radi kao nosa. Oprezno
prenoenje tereta je jedna stvar, a prava aktivna tua sasvim druga, bar s aspekta optereenja koje trpi srce.
Dobro, jo e razmisliti o tome. Nema mesta urbi. Ali,
ne treba ni odugovlaiti. Sofija je ve sasvim stara, svakog
asa moe da se razboli. Ne daj Boe da umre. Ako je
Sergej Surikov ve preuzeo na sebe misiju uspostavljanja
pravde, onda cela stvar ima smisla dok je Bahmetjeva jo

u ivotu. Inae e lei u grob sa tom uvredom, i sa

oseajem da se niko nije zauzeo za nju, da je nije zatitio i
osvetio se. Ne, ona mora napustiti ovaj svet spokojna i
zadovoljna.
***
Zato ste otili kod Jelene Skarbulj i njenog mua?
- ponovila je Obrazcova.
- Pa... ovaj... U goste.
- Oekivali su vas?
- Pa..., jesu.
* * *
- Krenuli ste u goste kod vama nepoznatih ljudi? Kojim
povodom?
- Zamolila me Sofija Ilarionovna.
- Dajte malo detaljnije, molim vas. Kako je konkretno
glasila molba Bahmetjeve?
- Pa eto, da vidim kako ive, kako je njezin unuk. Ona
svog unuka davno nije videla, htela je da zna kako je. Pa
je mene poslala. ta je tu loe?
Pokuao je da se narogui, da se razbesni ne bi li tako
stekao oseaj sigurnosti, ali mu nije polazilo za rukom. Sa
svakim narednim korakom, posle svakog postavljenog
pitanja, tle mu je sve vie i vie izmicalo pod nogama. O
moj Boe, nije ih on ubio! Nije ubio! Kako to da joj dokae?
Kako da je uveri?
- U time nema nieg loeg - mirno je odgovorila
Obrazcova. - Uli ste u stan i ugledali mrtve domaine.
Zato niste pozvali miliciju? to se niste obratili
komijama? Zato ste se jednostavno okrenuli i otili?
- Uplaio sam se - jedva je iscedio odgovor. - Mene bi
prvog epali. Zar mislite da ne bi?
Odjednom ga uhvati nalet zlobe i oajanja.
- I sa Bahmetjevom je isto tako ispalo! povikao je
skoro sasvim izgubivi kontrolu nad sobom. - Neko je
ubio, a mene su uhvatili i ubacili u ovaj umez! Prvo su na
mene posumnjali! Po emu sam to ja gori od drugih? Zato

prvo na mene? Zato to sam neobrazovan, to sam

fizikalac, je lda? Na takvima kao to sam je se uvek iivljavate, hvatate slabije, oni s diplomama vam veito
izmiu! Pa izvolite, svaljujte sve na mene! Ima li jo leeva
koje nemate kome da pripiete? Samo vi to sve lepo svalite
na mene, ja u sve da primim, ionako vas se nikad neu
osloboditi, dukele jedne pandurske!
Kao da je sluao svoj glas odnekud sa strane, kao da to
i nije on vikao, ve neko sasvim drugi. Najedanput im se
pogledi ukrstie i on zauta. Obrazcova ga je gledala sa
radoznalou sa kojom se posmatra retki eksponat u
muzeju, u njenom pogledu nije bilo ni zlobe, ni
uvreenosti, ni razdraljivosti.
- Sve to ste rekli je sasvim u redu, Surikove - rekla je
jednako spokojno i pomalo hladnim tonom. - Prvo su na
vas posumnjali. Tako je i bilo sraunato. Podmetnuli su
vam. Zar vam to jo uvek nije jasno?
- Kako podmetnuli? - tupo je pitanjem odgovorio na
pitanje. - Ko je podmetnuo? Zbog ega?
- A vi razmislite malo sami.
- Ja ne razumem...
- Ko vas je poslao u Moskvu?
- Niko, sam sam odluio.
- Nije istina.
- Istina je. Video sam da Sofija pati, tuguje za unukom,
odluio sam da odem i da porazgovaram s njim. Da mu
objasnim koliko je njegovoj baki teko i da je s njegove
strane svinjarija to joj ak ni ne pie.
Uspeo je da se sabere i ponovo je uspostavio kontroiu
nad sobom. Sad se ve Surikovu inilo kako njegova verzija zvui logino i uverljivo.
- I, jeste li popriali?
- Ne.
- Zato?
- Ve sam vam rekao, ja sam doao, a oni...
- To sam ula. Oni. Jelena i Jurij Skarbulj su leali na
podu u lokvi krvi. A gde je bio Vitalij? Takoe mrtav na

podu?
- Ne... Ne znam. Oni su leali u sobi koja je odmah do
hodnika. Dalje nisam ni iao. Moda je i on leao... Nisam
gledao. A ta, i on je ubijen?
- Dakle, nista pokuali da ga naete? - nastavila je
Obrazcova ostavljajui njegovo pitanje bez odgovora.
- Nisam. Uplaio sam se i krenuo na stanicu. Kartu
sam ve imao.
- Dobro. ta je bilo dalje?
- Nita. Stigao sam i otiao kui, kod Sofije. Na ulazu u
zgradu su me uhvatili. To je sve.
* * *
- Koliko dugo Sofija Ilarionovna nije videla
svog unuka?
- Uf, pa... Ne znam tano. Moda nekih pet godina.
- Da li joj je pisao?
- Ne znam. Od kad sam ja bio sa njom - nije dobijala
pisma. Zato je i tugovala...
- To sam ve ula. Da li ga je zvala telefonom?
- Nije.
- A on nju?
- Ni on nju.
- Zato? Da li su se posvaali?
- Ma nita ja ne znam! - ponovo je poeo da gubi ivce
jer nije imao unapred smiljena objanjenja na tu temu.
- Zato ja znam, Surikove - glas Obrazcove je odavao
umor. - Sve ste slagali. Laete ko zadnja budala, samo
sebi gore inite. Ovo su izvetaji gradskih telefonskih centrala Peterburga i Moskve. Samo u toku jednog meseca,
oktobra, sa telefona Bahmetjeve je sedam puta pozivan
stan Skarbuljevih, a sa njihovog broja je itavih dvanaest
puta telefonirano Bahmetjevoj. Moete li mi to nekako
objasniti?
Ja nita ne znam - ree odseno. - Po ceo dan sam
bio na poslu. A preda mnom Sofija nije nikog zvala. I njoj
iz Moskve niko nije telefonirao.
- To je sve u redu - uzdahnula je Obrazcova. - Zar vam
ta injenica nita ne kazuje, ni na ta vas ne upozorava?
Sofija Ilarionovna intenzivno pregovara sa svojim roacima

u Moskvi, a vi o tome nemate pojma. Kako je to mogue,

Sergeje Leonidoviu?
- Ja nita ne znam! - ponovo je poeo da urla. - ta ste
se zakaili za mene?! Ne znam!
- Naravno da ne znate. Nije ni trebalo da znate. Vae je
bilo da odete tamo i da raistite stvari sa snajom vae
gazdarice. Bilo je planirano da vas odmah uhapse. Tamo,
u Moskvi. Tako bi sve blago koje Jelena i Jurij karbulj
nisu uspeli da potroe dobili Sofija Ilarionovna i njen
unuk. Veliko je bogatstvo u pitanju. Vrlo su ga, vrlo
ekonomino troili, a mnogo ga je bilo. Bahmetjev je uspeo
da nakrade stotine hiljada dolara, ako ne i milione, i sve to
bogatstvo u zlatu, platini i dragom kamenju je
svojevremeno dobila njegova udovica, a onda i njen novi
mu. Jo je puno ostalo, dovoljno da uivate do kraja
ivota. Upravo tako ste se dogovorili sa Sofijom
Ilarionovnom?
Zatvorio se. Ona sve zna. ta sad ima da pria?
Poricanje vie nema svrhe, nekako je provalila. Ali on ni za
ta na svetu nee izdati Sofiju. Ni za ta. Uzee svu
odgovornost na sebe. Sofija je za njega svetinja.
- to utite Surikove? U pravu sam? Krenuli ste u
Moskvu sa namerom da ubijete?
utke je klimnuo glavom.
- Bahmetjeva je znala?
- Ne. Ona nita nije znala. Ja sam to sam.
- ta - sam? Sami ste saznali adresu? Sami ste smislili priu o bogatstvu? Ne bacajte mi prainu u oi, Sergeje
Leonidoviu. Poslala vas je Bahmetjeva. I sa svojim
unukom se unapred dogovorila o svemu. Njih dvoje bi vas,
dva dana posle ubistva, lepo zapakovanog predali miliciji,
to zbilja nije bilo teko. Svirali bi ko po notama.
- Ne!!! Uutite!!! Da se niste usudili!!! Ne dirajte u
Sofiju!
Medutim, Obrazcova kao da nije ula njegove histerine krike, na njenom licu se nije pomerio ni jedan
mii.

Sofija Ilarionovna je ve odavno stupila u vezu sa

Vitalijem. I on je odlino znao ko mu je otac, kao i da ima
jo jednu baku. To vam nije bilo poznato, zar ne? Vama je
Bahmetjeva priala kako nije videla unuka ni jedan jedini
put otkako se Jelena preselila u Moskvu? E, pa - to nije
bila istina. Prevarila vas je. Uinila vas je poslunim
oruem. Da ne, mislite, moda kako ste vi sami doli na
ideju da vrite pravdu i da se svetite? Niste, Surikove, to je
bila njena odluka i ona vam ju je umeno podastrla kao
vau. Htela je sve da izvede vaim rukama, a onda da vas
se oslobodi, da vas zatvore kako joj se ne biste vrzmali
* * *
pred oima. I skoro da joj je polo za rukom.
Kao to
vidite, uhapeni ste. Dodue, zbog drugog ubistva, ali to
ne menja sutinu stvari.
- ta vi to priate? Vi ne smete... Sofija nije mogla...
Ona me je volela.
- Sergeje Leonidoviu, svog unuka je volela jo mnogo
vie. Samo to on nju, za razliku od vas, nije voleo uopte.
Zato je i doao u Piter pre vas, najverovatnije avionom, i
ubio je. Kako ne bi morao ni sa kim da deli plen. On je ve
sve dobro proraunao. Za jedno od ubistava e zasigurno
uhapsiti vas, a uz to jedno je lako posle priiti i drugo.
Pa ak i u sluaju da vam ga ne nakae - ostae
nerasvetljeno. Uzgred, kako ste nameravali da izvrite
ubistvo? Golim rukama?
- Imao sam pitolj.
- Stvamo? Odakle vam?
- Uzeo sam ga od Sofije. To je pitolj njenog sina.
Uspelo joj je da ga sakrije kad su ga uhapsili.
I dala ga je vama da biste izvrili ubistvo u Moskvi?
- Nije! Sam sam ga uzeo. Ukrao. Ona nije ni znala.
- I ta ste s njim uradili?
- Bacio.
- Gde?
- Nou. Dok sam putovao vozom. Poao sam do toaleta
i izbacio ga kroz prozor. Sam, sve sam ja sam uradio,
Sofija nema nita s tim.
-

Surikove, cenim vau plemenitost, branite ast stare

ene za koju ste bili vezani i koja vam je bila draga. Teko
vam je da se pomirite sa istinom, ali ete joj ipak morati
pogledati u oi. Nemate kud.
- Ne razumem... Pa ta sad... ispada... ono u Moskvi, to
je, takoe, on?
- Najzad - osmehnu se Obrazcova. - Poeli ste da
shvatate. To je dobar znak. Sergeje Leonidoviu, vi ste slab
ovek. Nemojte to shvatiti kao prebacivanje, samo
konstatujem injenino stanje. Slabog ste zdravlja, imate
bolesno srce, a i po prirodi ste prilino bezazleni. Imali ste
snaan poriv to, samo po sebi, nije znailo i da ete
izvesti stvar do kraja. Ubiti oveka uopte nije lako, verujte mi na re. Mogli ste i da puknete. Bahmetjeva i njezin
unuk su strahovali od vaeg neuspeha. Mogli ste da se
uplaite, da se predomislite, mogli ste dobiti srani napad.
Ukratko - oni su se morali osigurati. Kako su planirali to
da izvedu, ispriae nam Vitalij karbulj, vi to niti znate,
niti moete znati. Ali je Vitalij uradio po svome. Ubio je
majku i ouha neposredno pred va dolazak. Bahmetjeva
vam je rekla i u koliko sati da posetite njene roake, zar
ne? Rekla vam je da treba da doete na lice mesta tano
na vreme da biste stigli da ih ubijete, odmah odete na
stanicu i ukrcate se u voz. Kako ne biste proveli u Moskvi
nijedan suvini trenutak. Tako vas je instruirala, zar ne?
Boe Gospode, ta je ovo? Odakle ona sve to zna? ta
se to deava? Zar je mogue da je Sofija...? Ne, to nije
mogue, nije mogue, nije mogue, nije mogue! Sofija se
nije mogla tako poneti prema njemu! Ona ga je volela. I on
je nju voleo. Gledao je u nju kao u ikonu. Dve godine su
proiveli u slozi...
- Vitalij je znao za koji voz ste uzeli kartu, baka ga je
obavestila. Upucao je roditelje i odmah otiao na aerodrom. Znao je da vi samo to niste stigli; ui ete u stan i
ostaviti za sobom gomilu tragova. Vi ste sasvim neiskusni
i tragova e zasigumo biti. Obua, prsti, miris. Tako je i
bilo. Dok ste sedeli u vozu putujui nazad za Piter, on je
-

ve bio kod bake, a kad su vas zadrali pod sumnjom za

ubistvo vae gazdarice Bahmetjeve, on je ve uveliko
ponovo bio kod svoje prijateljice koja mu je vrlo savesno i
dobronamerno obezbedila alibi. Za te pare moete dobiti
alibi po izboru. Meutim, kako ni on ba nije zloinac sa
iskustvom, i njegovi tragovi su naeni u stanu
Bahmetjeve.
Ona je zautala, poduprla dlanom glavu i zagledala se
u neki oak. Upravo u tom poloaju je baba Sofija uvek
sedela za stolom. To ga je seanje zabolelo, bolelo je tako,
kao da ga ivog seku na komade. A on je nju toliko voleo!
* * *
Obrazcova je bacila pogled na sat.
Evo kako emo, Leonide Sergejeviu. Sad u doneti
odluku o vaem oslobaanju iz pritvora. Biete pozvani na
krivinu odgovornost zbog planiranja ubistva branog para
Skarbulj, ali vam mogu obeati da neete biti lieni
slobode. Danas ete izai odavde. A sada da se pozabavimo drugim, nita manje znaajnim pitanjem. Ko vas je
nagovorio
na
tu
transakciju
sa
falsifikovanim
punomojem?
***
Tatjana je opet pogledala na sat. Za sada sve tee po
planu. Predvidela je da prvi deo sasluanja traje oko dva
sata, ne due. To joj je moralo biti dovoljno za
raiavanje svih pitanja vezanih za ubistva. Sada je trebalo pristupiti komplikovanijem delu. Surikov, naravno,
nije mislilac gigantskih mogunosti niti majstor logikog
prosuivanja, ali mu je normalni oseaj straha svojstven
kao i svim drugim ljudima. Teko da e se usuditi da joj
ponudi na tacni ljude koji su ga nagovorili na podmetanje
falsifikata i lano svedoenje. Njih je mnogo, i rade u miliciji. Kako e on protiv njih?
ao joj je momka. Da, planirao je ubistvo. Uprkos tome
ao joj je tog momka. Toliko je verovao svojoj gazdarici, a ona... Nije joj nita znaio, onako, tek koliko i

neto praine pod nogama. Smestila bi ga u zatvor ne

trepnuvi.
Surikov e se plaiti da daje iskaze protiv onih koji su
smislili tu igranku oko stana. to je i razumljivo. Pa i ona
sama se boji da dira u to, jo kako se boji. Samo, ona e
otii, uz malo sree - otii e jo danas, i u Moskvi e biti
pod zatita mua koji je izuzetan profesionalac. A nesretni
Surikov? U nekim zemljama postoje zakoni o zatiti svedoka. Nagovore oveka da svedoi protiv jake organizovane grupe, a onda mu obezbede nove isprave, organizuju
mu odlazak u drugi grad, mogu da mu prue ak i usluge
plastinog hirurga o dravnom troku. A kod nas?
Pravosue obavi svoj deo posla i trlja ruke, sreno i zadovoljno, a svedok biva preputen sudbini. Niti je kome vie
potreban, niti e ga ko zatititi. I ona zna da mu je, moda,
ostalo jo sasvim malo od ivota. Da, naa je drava oduvek bila uvena po tome to je sopstvene interese stavljala
na najvie mesto, a za interese pojedinca je brinula - ni
kao za lanjski sneg.
- Ko vas je nagovorio na tu aferu sa lanim
punomojem?
- Ne znam ja ni za kakvo punomoje - brzo je odgovorio Surikov.
- Ba ni za kakvo? - s podsmehomje ponovila pitanje. A ta je sa Goldievom?
- A, to... pa, za nju ste me ve pitali. Pomislio sam da
priate o nekom drugom.
- Ne, Surikove, pitam te ba za to. Jer je upravo ono
drugo punomoje bilo pravo. Recite mi, der, jo jednom,
ko to bee Goldi Zoja Nikolajevna i pod kakvim
okolnostima ste je upoznali?
- Ja je nisam ni upoznao. Nju je Sofija Ilarionovna
poznavala, ova je bila neka njena poznanica, pa joj je tako
poverila reavanje tog problema oko zamene.
- Vi, dakle, Zoju Nikolajevnu niste uopte znali?
- Pa da!
I oima je svojim niste videli?

Nisam.
- Zanimljivo. A onomad ste mi je ovde opisivali. I njenu
figuru, i frizuru. Seate se?
- A, to... pa... Sofija mi ju je jednom prilikom pokazala. Stigao sam kui s posla i na stepenitu se mimoiao sa
nekom enom. Tada mi je Sofija kazala da je to bila ova...
kako bee... da, Zoja. Kao, eto, samo to je otila, donosila joj neka dokumenta da potpie.
- I to je sve? Vie je niste viali?
- Ne.
- Niste ni razgovarali s njom?
* * *
- Pa rekao sam vam - ne.
- A ta emo sa glasom? Vi ste mi i njen glas opisali.
Surikov je utao. Tatjana je najvie od svega mrzela
ovakve situacije, kad mora da ima posla sa ovekom koji
se tuom voljom upleo u mreu, a nije dovoljno inteligentan da se iz nje ispetljava. Surikov nije naroito pametan,
a ni osobito bistar, ima loe pamenje, to su i pokuali da
iskoriste prvo Bahmetjeva i njen unuk, a zatim i ovi igrai.
Opet joj bi ao Sergeja. Samo, drugog izbora nema, mora
sve da iscedi iz njega.
- Jasno, Sergeje Leonidoviu. Poto smo se vi i ja ve
dogovorili da se neemo zadravati na oiglednim stvarima, sloiemo se da Zoju Nikolajevnu Goldi nikad niste
videli, nita niste o njoj uli, niti uopte znate ko je ta
osoba. Sa tim smo zavrili. Idemo dalje.
Tatjana je namerno odravala brzi tempo sasluanja,
shvatajui da ogranieni Surikov nee moi da ga prati,
izgubie se i poee da lupa gluposti. Tako e ga lake
priterati uza zid.
- Kada je Bahmetjeva sastavila punomoje na vae
ime?
- Poetkom novembra.
- Odnosno tano uoi vaeg puta u Moskvu?
- Da.
- Gde se nalazilo punomoje?
- Kako to mislite? Nisam razumeo.
-

Gde ste ga drali? U stanu Bahmetjeve?

- Pa da. Neu ga valjda nosati sa sobom. Jo da me
pokradu negde usput.
- Razumno - sloila se Tatjana. - Nali su ga prilikom
pretresa stana, kad je pronaen le Bahmetjeve. I stavili u
dosije krivinog predmeta. Kud je zatim nestalo?
- Otkud bih ja znao? Ja nisam zavirivao u dosije.
- Sergeje Leonidoviu, vi ste vrlo dobro upueni u celu
stvar. Dok je Pankratov vodio sluaj, punomoje na vae
ime je postojalo u dosijeu. A kad je sluaj predat
udajevu, ono je, naprasno, nestalo. Ali se zato pojavilo
punomoje na ime Goldi. ta su vam obeali za tu igru?
- Ne razumem o emu priate... - tvrdoglavo je ponavljao Surikov. - Nikakve igre nije bilo. Sofija je prvo dala
punomoje toj... ma, Zoji, a onda meni. Za svaki sluaj. U
mene je imala vie poverenja.
- Prirodno. Videla je kakav je va odnos prema njoj i
znala je sa sigurnou da joj vi nikad ne biste uinili nita
naao. Ona je vama brisala pod, Sergeje Leonidoviu, ona
vas je pripitomila i izdresirala kao psa lutalicu naenog
oko nekog ubrita. Neprijatno vam je da to ujete? A
meni je neprijatno da vam to govorim. Nije postojala
nikakva Goldi, kao ni bilo kakvo punomoje na njeno
ime. Jednom prilikom su, u toku sasluanja, udajeva
hitno pozvali kod naelnika i on je zamolio nekog od
saradnika milicije da bude s vama u kancelariji dok je on
odsutan. Taj saradnik vam je krajnje razlono i vama
razumljivim renikom objasnio kako e, sve dok u dosijeu
postoji punomoje na vae ime, pokuavati vas da okrive
za ubistvo iz niskih pobuda. Jednom reju - zbog stana. I,
imajui u vidu injenicu da istraga nema drugih osumnjienih, neete se izvui. Je li tako bilo?
-

***
...- Ja neu moi da ti pomognem. Shvati, sve i da te
puste, stariin ti stan nee pripasti ni u ludilu. Bio si pod

istragom, sedeo u pritvoru. Tvoje punomoje e biti

poniteno, tim pre to gazdarica nije umrla prirodnom
smru, ve nasilnom. U takvim se sluajevima nikakva
punomoja ne smatraju vaeim. Takav je zakon.
Mukarac u uniformi je sve to tako uverljivo izlagao da
mu je Surikov poverovao. Pa, stvarno, prosto ko pasulj stekao babino poverenje, domogao se njenog punomoja
na raspolaganje celokupnom imovinom, smako staricu i
dao se u carski provod. Odleae je, to je izvesno. Nita ga
nee oprati.
I ta u ja sad? - izgubljeno je pitao Surikov gledajui u oveka sa nadom - bio je to prvi ovek* *u* miliciji koji
je saoseao s njim.
- Izlaz postoji. Punomoja na tvoje ime jednostavno vie
nee biti u dosijeu. Njegovo mesto e zauzeti drugo, na
ime potpuno druge osobe. I datum overe e biti raniji.
Postoje ljudi koji e oas posla srediti papire, ispae kao
da je tvoja gazdarica odluila da se seli, da menja stan.
Dakle, da izvri zamenu. Razume?
Ne - otvoreno je priznao Sergej.
Njemu zaista nita nije bilo jasno, on se i inae nije
razumeo u te pravno-administrativne zavrzlame. ovek u
uniformi je poeo brzo da mu objanjava neto o ugovorima o zameni, o procenjenoj vrednosti, overama kod
belenika, nalozima... Rei su mu bile nepoznate, Surikov
nikako nije uspevao da uhvati nit, ali ga je bilo sramota da
prizna sopstvenu tupost i neobrazovanost. Samo je dutke
klimao glavom glumei veliku pamet.
- Razumeo sam - rekao je. - A ta ja treba da radim u
celoj stvari?
- Da potvruje. Ti treba da kae isledniku kako je
tvoja gazdarica dala punomoje Zoji Nikolajevnoj Goldi, a
ne tebi. Zapamtio? Htela je da menja stan, a, budui stara
i nemona, izdala je punomoje Goldievoj, kako bi ova
mogla da obavi sve potrebne formalnosti. I to jo negde u
septembru, oktobru. Ti moe i da se ne sea kad je to
tano bilo, nema nita s tim. Nije tvoj stan, zar ne?

Tako je - sloio se Surikov. Taj deo mu je bio

jasan.
- Ali kakva je to zamena, kad smo ostali da stanujemo
na staroj adresi?
- A ti lepo reci da je ugovor bio zakljuen i sva dokumenta potpisana, ali je selidba uz uzajamnu saglasnost
obeju strana odloena do prolea. Ili do Nove godine.
Potpuno je nebitno iz kog razloga. Odluila gazdarica, eto.
A ti se nisi meao. Ajde momak, bre razmiljaj, sad e
tvoj islednik da se vrati i ponovo e krenuti tebi da kai
ubistvo. Dobar sam ti savet dao. Tebe blesavog izvlaim, a
ti se tu neto kopisti. I da bih otklonio sve tvoje sumnje,
rei u ti da imam i ja tu neki interes. Nesebini
dobroinitelji su izumrli, to je i tebi valjda jasno. Mi emo
po svim propisima urediti dokumentaciju o zameni stana
taman kako nama odgovora, u stan tvoje gazdarice e se
useliti novi stanari, to je dobar stan, u centru. A njihov
stan emo prodati. I mi emo imati koristi, i tebi e lake
biti. Ukoliko nisi ti ubio staricu, izbiemo im glavni adut
iz ruke, malo e jo da te kisele ovde i pustie te. A ako si
je ipak ti ubio, bar ti nee nakaiti niske pobude. Za
ubistvo iz koristoljublja je predviena smrtna kazna, lan
sto drugi, taka a). A bez takvog motiva ti sleduje sasvim
drugi lan, sto trei, zakon u takvim sluajevima ni ne
predvia smrtnu kaznu. Bar e iv ostati. Razume?
- Razumem.
ta tu ima da se ne razume? On nije ubio Sofiju i ako u
dosijeu ne bude tog vrajeg punomoja, njega e pustiti. U
pravu je ovek.
- Da li se slae?
- Da - klimnu Surikov. - Slaem se. Samo, kako emo
sa islednikom? On zna za punomoje, ve me pitao o tome.
- To nije tvoja briga. Kad se vrati, ti samo reci da ti nije
dobro, kao, srce te neto boli, ne moe da nastavi
sasluanje. On e te pustiti nazad u eliju. Bolesnog ne
smeju da sasluavaju, zabranjeno je zakonom. A kad te
sledei put pozove, sve e ve biti sreeno. Jesi skapirao?

Nee neto da pobrka?

- Neu.
- Pazi, Surikove. I bez gluposti. Ne zijaj ko budala i ne
priaj previe. Jasno ti je ta e te snai u suprotnom...
***
Odluio je da se ne predaje. Lepo ga je upozorila da ne
brblja. Ubie ga bez razmiljanja, nije to gadljivo.
- Nita ni nalik tome - odgovorio je Obrazcovoj, trudei
se da pri tome izgleda to potenije. - ta ste samo uvrteli
sebi u glavu? Sve je to kojeta, tako mi Boga.* * *
- Sergeje Leonidoviu, nemamo mnogo vremena, dajte
da ga ne troimo na gluposti.
- Pa ta? - slegao je ramenima. - Ja nigde ne urim.
Popriaemo i idem kui. Sami ste rekli da ete me pustiti.
- Kojoj kui? Gde vam je kua? U stan Bahmetjeve vas
nee pustiti. Dok se vi ovde koprcate i laete, dok insistirate na tome da je zamena uistinu obavljena, taj je stan
ve uveliko otuen. I tamo e, kad se zavri istraga o
ubistvu gazdarice, stanovati neki sasvim drugi ljudi. Vi
niste tamo prijavljeni. Otii ete majci? Ona vas ve
odavno ne oekuje, vi joj niste potrebni i savreno ste
svesni toga. Opet ete na ulicu? Nije vam dojadilo?
Da, o tome nekako nije stigao da razmisli. Toliko je
eleo da izae na slobodu, da nije ni razmiljao o tome gde
e tu slobodu da provede. Sergej Surikov nije umeo da
misli u buduem vremenu. Nije bio naviknut. iveo je
samo za danas.
- Sad u vam objasniti celu situaciju - nastavila je
Obrazcova. - Danas mi je poslednji radni dan, sutra ve
neu biti ovde. Ako danas ne zavrimo, sluaj sutra preuzima drugi islednik. I opet e sve krenuti ispoetka. Sigurni
ste da je to ono to elite?
Zavrteo je odreno glavom. ta to ona uopte govori?
Zato sluaj ne bi bio danas zavren? Pa lepo je sama
kazala da ga vie ne krive za ubistvo Sofije i da e ga

pustiti.
- Poto ne elite, onda da nastavimo s naim poslom.
Vreme nam istie. Ja veeras zaista odlazim i vie se ovde
neu vraati. Prema tome - moramo se dogovoriti.
- O emu?
- O naoj nagodbi. Vi se plaite da odate ljude koji se
bave nezakonitim radnjama sa stanovima. Razumem vas u
potpunosti. I ja bih se na vaem mestu plaila. Sad
pogledajte kako uistinu cela stvar izgleda. Vi insistirate na
svome, ne priznajete podmetanje falsifikata i ne odajete
svoje dobroinitelje. Ja donosim odluku o vaem
putanju iz pritvora uz obavezu nenaputanja mesta
stanovanja. I istovremeno sastavljam krivinu prijavu zbog
planiranja ubistva branog para Skarbulj. To znai da ete
morati da sedite u Peterburgu i da nikud ne mrdate, kao i
da se odazivate na pozive istrage i suda. Jednostavnije
reeno - ne moete nigde da odete. I stalno ete biti pred
oima naih trgovaca nekretninama. Evo, recimo, pustili
smo vas iz pritvora. Oni vam prilaze i pitaju: Nisi nikom
rekao? Vi odgovarate: Nikom. Znate li ta se dalje
deava?
- Ne. ta?
- Dalje se deava to, da oni vama ne veruju. Osim toga
- vi ste svedok njihovih mahinacija, i kao takvi predstavljate opasnost. I onda nestajete. I posle izvesnog vremena se pojavljujete, u obliku ukoenog lea. Niko oko
toga nee dizati buku. Nemate svoj dom, a s obzirom na
va nain ivota, nasilna smrt nije nita neuobiajeno. A
tu je jo i vae bolesno srce. Prema tome - mogu da vas
ubiju bez ikakvog rizika po njih. Vi morate da otputujete,
Sergeje Leonidoviu. to pre i to dalje. I postoji samo
jedan nain da se to izvede.
- Koji?
Opet je osetio da gubi nit razgovora. Sve je tako
komplikovano... Moda i ona hoe da ga napravi budalom?
Ma jok, ta ima nje da se plai, ena je uvek ena.
Kokoinjac. Onih mora da se plai, oni jesu opasni. Ne,

mora da uti.
- Ja u zaboraviti na to da je Bahmetjeva htela da
vaim rukama ubije udovicu svog sina. Zaboraviu,
razumete? Zapamtiu samo da je tugovala za unukom i da
ste vi odluili da odete u Moskvu, naete ga i popriate s
njim. Niko nije kriv to ste naili par minuta posle ubistva.
Da, uplaili ste se i pobegli nikom nita ne rekavi. To je
oprostivo. U krivinom zakoniku nijedan lan takvo delo
ne pominje. Izvui u vas iz te prie. Neu pisati prijavu za
planiranje ubistva i pustiu vas danas bez obaveze o
nenaputanju grada. Moete odmah da se ukrcate u voz i
* * *
poete gde god hoete. Zauzvrat ete mi rei
koji radnik
milicije vas je nagovorio da to uinite. Ponavljam - ili vi
utite i ostajete u gradu, uz rizik da vas svakog asa ubiju,
ili mi sve priate i dobijate mogunost da odete. Birajte,
Sergeje Leonidoviu.
Surikov je utao. Uasnut. Da je Sofija tu, ona bi ga
posavetovala. Ona je pametna, odmah bi joj bilo jasno o
emu se tu radi. A on ne moe da razume. On je nesposoban.
- Pa dobro - uzdahnula je islednica - morau da vam
ispriam jo jednu stvar. Kad ve ne razumete rei,
morau da se posluim izvesnim injenicama. Seate li se
svog prvog islednika, Romana Sergejevia Pankratova?
- Seam ga se.
- Onda itajte.
Pruila mu je novine i prstom pokazala veliku
fotografiju sa umrlice. Nenadoknadivi gubitak... Tragina
smrt... Drugovi i kolege.... Gospode, ta je ovo?
- Pankratovu je bilo poznato koji su se materijali
nalazili u dosijeu kada je istraga tek zapoela i kakve ste
iskaze tada davali. To je bilo dovoljno da ga pregazi auto. A
vi znate mnogo vie, Surikove. Vi znate ko je od naih ljudi
uestvovao u tome. Ili ete mi rei o kome se radi, ili i vas
eka ista sudbina. Pa? Hoete li rei?
Gotovo je. On vie ne moe da prua otpor njenom
pritisku. Ako kae - mogu da ga ubiju. I ako ne kae - opet

mogu da mu urade isto. Nema neki izbor. Samo, ako mu

ona zbilja prui mogunost da zbrie iz Pitera, moda jo i
moe nekako da se spase.
- Ne znam mu ime.
- Opiite ga to podrobnije i preciznije. Visina, figura,
kosa, lice, nain dranja i razgovora, poza u kojoj sedi. Sve
ega se setite.
***
Tatjana je brzo shvatila o kome se radi. Uprkos
intelektualnoj ogranienosti, Surikov je imao otro oko i
razvijen dar zapaanja. Opis je bio veoma precizan i detaljan. Kako je gadan ovaj posao kojim se bavi! La, permanentna la, izvrtanje injenica, saterivanje u oak
izgubljenih i preplaenih ljudi. Ko je to rekao kako je
posao islednika plemenit? Kojeta. Tako neto moe rei
samo ovek koji nikad nije radio u istrazi.
Ima li ona prava da radi ovo, to upravo sad ini?
Namerava da sakrije od istrage neke injenice i okolnosti
koje svedoe o tome da je Sergej Surikov nameravao da
poini ubistvo. Uzgred, za tako neto moe i da se odgovara po lanu Krivinog zakonika o krenjima pravila
slube i prikrivanju krivinog dela. Ali - ta joj je initi,
kad nema zakona o zatiti svedoka? Zar da prepusti
Surikova milosti te bande? Operativni rad tek poinje,
moe da potraje i nekoliko meseci dok ih sve otkriju, zatim
dok prikupe injenice, dokaze. Igranka je to bez
prestanka. A za sve to vreme e im Surikov biti dostupan.
Ima li ona prava da nesrenog momka prinese kao rtvu
pravosuu?
Nema odgovora. U udbenicima - da, odgovor postoji.
Ali u ivotu ga nema.
Gotovi smo, Sergeje Leonidoviu. Proitajte odluku
o vaem oslobaanju iz pritvora i potpiite se. Odvee vas
u eliju da pokupite vae stvari i slobodni ste.
Surikov je potpisao ne proitavi. Tatjana je pritisla

zvono za straare. Sergej se kod samih vrata iznenadno

zaustavio.
- Gde su sahranili Sofiju?
- Hoete da je obiete?
- Hou. Ne verujem vam. Ona to ne bi mogla. To je sve
njen unuk... Ona nije mogla tako da se ponese prema
meni.
Tatjana je s tugom gledala u vrata koja su se zatvorila
za njim. Ljubav je slepa. ak i kad se ne radi o mukoj,
ve o sinovljevoj ljubavi.
***

* * *

Brzo je kucala na maini puni tekst odluke o oslobaanju Surikova od krivine odgovomosti. Ceo predmet
mora biti idealno sreen, kako je islednik koji e ga
preuzeti ne bi po zlu pamtio i pominjao. Materijali iz dosijea o sluaju Bahmetjeve e biti pripojeni predmetu o
ubistvu branog para karbulj. I u tim se materijalima ne
sme nai nita to bi upuivalo na eventualnu krivicu
Surikova, sem dokaza o obinom kukaviluku.
Tatjana je svaki as pogledala na sat. Ira samo to nije
stigla sa poiljkom s aerodroma. Sve ono to su jue,
mimo svih propisa, izvadili iz dosijea predmeta i slali za
Moskvu, danas e biti vraeno na mesto. Posle toga moe
da ode kod Isakova po svoj slubeni dosije koji od jue
stoji kod njega u sefu.
Da odu. Samo da se to pre izgube odavde. Da spakuje stvari, pokupi Irku i da brie, pravei se kako nikad ni
ula nije za nekakvu kriminalnu grupu u kojoj je bilo i
radnika organa unutranjih poslova, a koja je vrila
zloine vezane za otkup stanova. Samo da ode - pa neka
sve ide doavola.
***
Kupile su etiri karte kako bi bile same u kupeu.

Pratilac voza, mlad veseo momak sa pomalo debilnim

izrazom lica, odmah ih je upozorio:
Devojke, preko noi se dobro zakljuajte, a jo
bolje spavajte na smenu. Kod nas u vozovima ima pljake.
- Fala na lepim vestima - frknu Ira, koja jo nije izgubila oseaj za humor. Verovatno samo zato, to nije znala
od kakve opasnosti upravo bee.
Uprkos vremenskoj stisci, kuevna Iroka je uspela da
popakuje nevidenu koliinu stvari, umeno ih sloivi u
velike putne torbe. Povrh svega, stigla je da ispri svoje
uvene piroke sa kupusom, koje je izvukla na svetlost
dana im je mladi doneo aj.
- Irka, pa zar opet! - zastenja Tatjana. - Lepo sam te
molila!
- Pa morala sam za put! - rekla je Ira revoltirano. Valja se. Ako ti nee - ni ne mora. Neka bar Nastja jede.
I Stasovu emo odneti, on ih, takoe, voli.
Tatjana, naravno, nije odolela iskuenju i ipak je pojela
dva komada.
Ve su legle i ugasile svetlo, ali je jedino Ira uspela da
zaspi.
- Nastja, - apatom je pozva Tatjana - spava?
- Ne.
Zna, Bahmetjeva mi nikako ne izlazi iz glave. Koliku
je samo snagu i energiju posedovala ta starica, kad je
unuk morao da je ubije. Moe li to da zamisli? U
poetku nisam nikako uspevala da shvatim zato je ubio.
Mogao je lepo da pokupi sve vrednosti iz roditeljskog sefa
da pone da ivi na visokoj nozi. Kakve veze ima ta se on
tamo dogovarao sa svojom bakom. Em je stara, em je
daleko, preko est stotina kilometara. to bi ita delio s
njom, ona ne moe ni da pisne. Zato je ubio? I tek sam
danas, dok sam razgovarala sa Surikovom, shvatila zbog
ega je to uradio. Unuk je bio svestan injenice da joj se ne
moe odupreti. Znao je da nee moi da je ne poslua.
Oseao je da je ona jaa. I njega je uspela da pokori. Ba
kao i nesrenog Surikova. Samo to je nju Surikov

predano voleo i eleo je da pod njenom vlau to due

proivi. Dok je Vitalij hteo da se oslobodi te vlasti i da sam
raspolae svojim blagom.
Malo je jo poutala, a zatim dodala:
- A Surikovu ni na kraju nije nita bilo jasno. Nije
poverovao da bi Bahmetjeva mogla to da mu uini. Kao
pas kojeg gazda bije, a ovaj mu lie ruke. Gospode, samo
to se nisam rasplakala kad je izlazio.
- Zanima me koju e nam priu priati Vitalij. On
savreno dobro zna da Surikov nije iao u Moskvu da vodi
s njim duevne razgovore, ve da ubije. ta misli, hoe li
* * *
ga odati?
- Moda i hoe, ubre je to jedno koristoljubivo. Ja
sam, naravno, uradila sve to je bilo do mene. Ostalo zavisi od vas, pa i od tebe. Dokaza da je Surikov planirao
ubistvo nema. Vitalijev iskaz se moe podvrgavati sumnji.
Bahmetjeva ne moe nita da potvrdi, a vie niko nita
ne zna.
U mranom kupeu ponovo zavlada tiina. A onda se
zau Nastjin apat:
- Zna o emu sam upravo razmiljala? Ta je starica
uspela i nas da nadvlada. Vie je nema meu ivima, a mi
ovde leimo i smiljamo kako da doteramo materijale
krivinog predmeta. I to predmeta koji je ona osmislila. A
mi sad lupamo glavu oko toga kako da zatitimo oveka
kog je ona pokuala da uniti. Jasno je da nas dve sad
naruavamo pravila slube. Svesne smo toga, pa ipak to
inimo. Ona ve preko mesec dana lei u grobu, a mi i
dalje igramo kako nam ona svira.
- Rekla bih da ba i ne pleemo u njenom ritmu, pre e
biti - kontra ritma. Ali svejedno pleemo, u pravu si.
Na gornjem leaju Iroka poe da se vrpolji.
- Cure, gde vam je savest? - tuno je mrmljala.
- Dobro-dobro, evo, utimo - brzo odgovori Nastja. Izvini.
***

Ponovo je sanjao onaj isti grozomorni san. Ogromne

lokve krvi, ak ne ni lokve, ve itava mora, a krv se peni
poprima zauujue oblike pretvarajui se u lica majke,
ouha i bake. Sa tih lica ga posmatraju mrtve oi, mrtva
usta su otvorena, a mrtvi jezici pokuavaju da se pokrenu
kako bi mu kazali...
ta? ta mogu da mu kau? Da ga pitaju zato je to
uinio?
Zato jer mu je dojadilo. Bio svega sit preko glave.
Dojadilo mu je vie da slua dosadne prie o tome kako
sve u ivotu treba da se postigne sopstvenim naporima i
radom. Kako svoje blagostanje ovek mora sam da
dostigne. Kako je sramota ugledati se na one koji besne za
raun roditelja i njihovih para.
Kao da je u vrtiu. Ovo je sramota, ono je sramota...
Kakva sramota? Svi tako ive. Svi njegovi drugovi voze
besna kola i ive u luksuznim stanovima ureenim po
evropskim standardima. I to sami, tek da se zna, bez
roditelja. Samo jo on, ko zadnja budala, nije izaao iz
epohe Sovjeta. Dosta je bilo. Prekojego. Baba ga je
razumela, za razliku od ouha i majke.
Ona je bila pravi ovek. Pre godinu dana se pojavila u
njegovom ivotu. Javila mu se telefonom i rekla da ode do
pote i uzme pismo ostavljeno na post restant. Nita mu
vie nije objanjavala, nije se ak ni predstavila. On nije ni
znao ko ga je to zvao, otiao je i uzeo pismo. Tamo je sve
lepo pisalo. I o streljanom ocu-dileru, i o zlatu i brilijantima. I o baki, oevoj majci, koja ivi u Piteru samo od penzije i pati zbog opte ivotne nepravde. U pismu je bio i
broj telefona, ako hoe da popria sa roenom bakom,
moe slobodno da se javi, ali samo danju, i to radnim danima, jer u drugo vreme ima par uiju vika. Naravno da
je poeleo da popria, naroito o parama. I porazgovarali
su se. Zatim je i otiao do Pitera, lino se upoznao sa
staricom.
Otada je krenulo. U glavi je imao samo jednu misao kako da doe do blaga. Baba se dugo raspitivala kako su

oni tamo, kako im je u Moskvi, kako ive, kakav im je

stan, koji auto voze, kakav im je nametaj u kui, kakav
nakit majka nosi, kuda odlaze na odmor. Onda je
razmiljala, raunala neto u sebi, i na kraju izrekla - od
para koje je tatica maznuo, jedva da je deseti deo potroen
za sve ove godine. Ostatak stoji negde kod majke i ouha.
Ti, kae, nemoj ni o emu da brine, ivi kao i do sad to
si, pravi se blesav, sluaj roditelje, a ja u ve smisliti ta
nam je initi. I smislila je. Smislila je takvu stvar, da je
Vitalij bio zadivljen i okiran.
Da, jaka bee baba, nema ta. Samo, nije Vitalij hteo
* * *
sa njom u dil. Okreni-obrni, al celo je vazda
bilo vee od
polovine. Meutim, plaio se babe. Uasno. Panino. Znao
je da se nee usuditi da odbije da joj isplati njen deo ukoliko ga zatrai. Ma, on nije smeo ni jednu re da izusti,
koja bi se sa njenom voljom kosila, takvu je vlast stekla
nad njim.
Robovima, kako nas ui istorija, ne pada na pamet da
organizuju trajkove i demonstriraju neposlunost. Oni
diu pobune i ubijaju svoje gazde. Verovatno se upravo po
tome i razlikuje psihologija roba od psihologije slobodnog
oveka...
Ponovo su ga muili njegovi komarni snovi i probudio se okupan znojem. Na satu je bilo pola sedam ujutru.
Nema nikakvog smisla da pokuava opet da zaspi, budilnik e ionako zvoniti za pola sata i morae da ustane, da
spremi sebi doruak i da se odvue na posao koji mu je
ve odavno postao muan. Nita, izdrae jo nekoliko
meseci, a onda e rairiti krila i krenuti u slobodan i bogat
ivot.
Vitalij se ve bio istuirao i upravo je prio sebi kajganu kad se zau zvono na vratima. Ko li dolazi ranom
zorom?
- Ko je? - pitao je oprezno.
- karbulj Vitalij Jurjevi? Milicija. Otvorite, molim vas.
Sigurno e mu ponovo postavljati svakojaka pitanja.
Nikako da nau zloinca koji mu je smakao majku i

ouha. Pa dobro, neka ga trae, to im je u opisu radnog

mesta.
Otkljuao je bravu, otvorio vrata i istog trena shvatio da
ovaj put nee biti nikakvih pitanja.
***
Prooe novogodinji praznici, proe i Boi, sve odluke
i naredbe behu potpisane, i major Obrazcova je stupila na
radnu dunost u moskovskom istranom komitetu. Negde
krajem januara je neko od novih kolega zaustavi u
hodniku.
- Tatjana Grigorjevna, vi ste ranije radili u Peterburgu,
zar ne?
- Da.
- Jeste li uli ta je novo? Tamo kod vas je pokrenut
postupak protiv grupe radnika organa reda i zakona.
Ispostavilo se da je postojala itava organizovana kriminalna grupa, meu ijim lanovima su se nalazili i radnici
milicije i sudski medicinski vetaci. Sticali su poverenje
usamljenih starih ljudi, ubijali ih, vetaci su izdavali
potvrde o prirodnoj smrti, a sauesnici iz belenikih
kancelarija su izdavali generalna punomoja sa
falsifikovanim potpisima vlasnika stanova. Lepo su to
smislili, je lda?
- Da, - sloila se Tatjana - veto smiljeno.
Stvarno je bilo umeno planirano. Nisu bez veze kolale
prie o tome kako tu bandu niko ne moe uhvatiti. Kako i
da ih uhvate, kad ih njihovi ljudi, milicioneri, tite
prikrivaju. Ne bi se nita ni otkrilo da ih pohlepa nije
savladala, polakomie se na lak ulov. Da je Surikov bio
samo malo lukaviji, da se nije smeo u iskazima prilikom
sasluavanja - sve bi glatko prolo.
Od takvog kriminalnog klana spasa nema. Ni Surikov
se ne bi spasao da ga je ostavila u Piteru. Dakle, ipak, ta
je vanije, interesi pravosua i pravednost ili ljudski ivot?
Odgovora nema...

Decembar, 1996.

* * *