"...

Zezali smo se malo foto-aparatom dok smo ekali a onda razmenili pozdrave
i uli u voz, plus mahanje za zbogom kroz prozor vagona kada je voz krenuo. Ako
ti je stalo, to je jedan od najtunijih dogaaja u ivotu, i najbolji je trik praviti se
kako ti je dosadno, inae moe da postane nezgodno, a voz nee da stane niti
poe unazad, i sve to lii na lagano umiranje, nije dobro, najbolje je da sedne u
kupe i trai mape i cigarete, nameta prtljag da ti ne padne na glavu, gleda da
li se nasloni za ruke obaraju i diu tako da moe da se oprui, proverava gde je
paso i da li ti se kenja, zatim razmatra kako e i kada uzeti svoje prvo pie..."
Bukovski
"Ja ne piem, samo snimam fotografije", izjavio je negde Bukovski. Ovog puta
snimali su njega i njegovu devojku, Lindu Li, na turneji po Evropi... ekspir
nikada ovo nije radio dokument je iz ivota danas moda najitanijeg amerikog
pisca na ovim prostorima, literarni presedan, prilika da se ne samo ita ve i vidi
jedan od genija knjievnosti XX veka...
Iz recenzije Mome Mrdakovia
arls Bukovski roen je 16. avgusta 1920. u Nemakoj. Prva knjiga Cvet,
pesnica i zverski jauk (1960). Objavio preko 30 naslova, meu kojima roman
Bludni sin (1982). ivi u Los Anelesu.

Naslov originala

SHAKESPEARE NEVER DID THIS

by
Charles Bukowski
City Lights, San Francisco
1979 by Charles Bukowski

Preveo s engleskog
Flavio Rigonat

arls Bukovski

ekspir nikada ovo nije radio

Fotografije
Michael Montfort

BEOGRAD
1989

ekspir nikada ovo nije radio

1
U poetku bee nevolja s francuskim izdavaem, Rodanom, rekao je dve karte
a onda rekao jednu kartu i ja rekoh: u redu je, i uzeh kartu za Lindu Li, i onda je
bila subota, dan leta, pa sam zvao aerodrom i oni rekoe: da, imam rezervaciju ali
nema karte za mene. Seo sam u kola i krenuo da naem putniku agenciju. Sve
su bile zatvorene. U Los Anelesu su, iz nekog razloga, te agencije zatvorene
subotom. Posle dva-tri sata naao sam na pijaci jednu koja radi. Onda sam ekao
sat vremena. Muvao sam se naokolo s turistima, uzeo urei sendvi i kafu pa se
vratio i podigao kartu.

2
Nita naroito u toku leta: Lindu Li i mene optuili su da puimo travu.
Trebalo je dobrih deset ili dvadeset minuta da ubedimo kapetana ili ko je to ve
bio kako ne puimo travu. Popili smo sve belo vino u avionu, zatim sve crno.
Linda je zaspala a ja popio sve pivo u avionu.

3
Smestili su nas u pariski hotel preko puta zgrade francuskog izdavaa. Bila su
dva francuska izdavaa: Rodan i ardan. Poruio sam pet flaa vina u sobu pa
Linda Li i ja legosmo u krevet i poesmo da pijemo. Ta dva izdavaa objavljivala
su etiri moje knjige. Posle flau-dve uzeo sam telefon i pozvao ih. Javio se jedan.
"Sluaj, mamlaze" rekoh, 'jesi li ti Rodan ili si ardan?" Koji god da je bio, poteno
sam mu jebao sve po spisku jedno pet-deset minuta. Spustio sam slualicu pa
smo Linda Li i ja pili jo. Onda sam ponovo zvao: "Sluaj, mamlaze, jesi li ti
ardan ili si Rodan? Moram da znam s kim govorim! Jesi li ti ardan ili si Rodan?
Jesi li Rodan ili si ardan? Moram da znam!" Posle nekog vremena svi smo
zaspali.

4
Da bi nas probudio Rodan koji ree da me eka intervju u 11 pre podne u
bati hotela. "Vrlo znaajne novine..." "U redu", rekoh, ne znajui da me eka 12
intervjua u toku etiri dana. Jutarnji intervjui bili su uvek najtei, onako
mamurnom, dok pokuavam da ulijem pivo u sebe. Ne, pojma nemam zato sam
pisac. Ne, moje pisanje nema neku posebnu poruku, koliko ja znam. Selin?
Naravno. to da ne. Volim li ene? Pa, mnoge bih radije jebao nego iveo s njima.
ta je po meni vano? Dobro vino, dobre vodovodne instalacije i da moe da
spava do podne. Da li me gnjavite? Itekako. Zar oekujete da ponem da laem u
pedeset osmoj? Donesite mi pie. Ne, ne puim travu. Ovo je er bidi iz
Dabalpura u Indiji...

Jedan od poslednjih koji me intervjuisao bio je glavni panker grada Pariza.

Doao je u konoj jakni izukrtanoj patent-zatvaraima. Ree mi da je u tekom
daunu, kako bi morao da dune neto za poetak. Rekoh mu da nemam pri ruci.
Nosio je magnetofon. Pili smo pivo sa ledom. Intervjuisao sam ga dok je vukao
one patente gore-dole. Dojadilo mi da mene intervjuiu. Pitao sam ga da li mu je
majka iva, razne druge stvari. Jedna od najlepih njegovih izjava bila je da voli
svravanje u snu...

5
U petak uvee trebalo je da se pojavim na poznatom ou-programu francuske
televizije. Bio je to razgovor uivo u trajanju od 90 minuta, striktno knjievni.
Traio sam da mi obezbede dve flae dobrog belog vina dok sedim tamo. Program
je posmatralo 50-60 miliona Francuza.
Poeo sam da pijem kasno popodne. Pamtim kako Rodan, Linda Li i ja
prolazimo kroz obezbeenje. Onda su me postavili pred minkera. naneo je razne
pudere koji su trenutno nestali u masnoi i rupama mog lica. Uzdahnuo je i digao
ruke od mene. Sedeli smo u grupi i ekali da ou pone. Otepio sam flau i
otpio. Nije bilo loe. Sa mnom su sedela 3-4 pisca i voditelj. Bio je tu i psihijatar
koji je davao okove Artou. Voditelja kao da je znala itava Francuska, ali nije
ostavio utisak na mene. Sedeo sam pored njega a on je cupkao nogom. "ta je
bilo?" upitah. "Nervoza?" Nije odgovorio. Natoio sam au vina i poturio mu pod
nos. "Evo, popij malo ovoga... sredie ti ganglije..." Odmahnuo je s nekim
prezirom.
Onda smo nastupili. U uhu sam imao prikljuak u kojem je francuski
prevoen na engleski. A mene je trebalo da prevode na francuski. Bio sam
poasni gost pa je voditelj poeo od mene. Prvo to sam izjavio bilo je; "Znam
mnoge amerike pisce koji bi voleli da se pojave na ovom programu. Meni to ne
znai mnogo..." Na to se voditelj hitro prebacio ka drugom piscu, starinskom
liberalu kojeg su ve bezbroj puta izneverili, a on im i dalje ostao veran. Veze
nemam s politikom, ali rekoh starom momku kako ima dobar mek. Govorio je i
govorio. Uvek to rade.
Onda je ena-pisac poela da govori. Ve sam se poteno nalio vinom i nisam
bio siguran o emu je pisala, ali mislim o ivotinjama, dama je pisala basne.
Rekoh joj da mi jo malo pokae noge pa u moi da joj kaem da li je dobra
spisateljka. Nije mi pokazala. Psihijatar koji je davao okove Artou nije skidao oi
s mene. Onda je neko drugi poeo da kenja. Neki francuski pisac s brkovima kao
volan na biciklu. Nita nije rekao, ali je i dalje palamudio. Svetla su postajala sve
bletavija, itko uta. Postalo mi je vrue pod svetlima. Sledee to pamtim su
ulice Pariza i neprekidna okantna huka i svetlost svuda oko mene. Deset hiljada
motociklista na ulici. Traim da vidim kan-kan, ali me vode natrag u hotel
obeavajui mi jo vina.

6
Ujutru me probudila zvonjava telefona. Kritiar iz Monda. "Svaka ast,
bitango", ree, "oni drugi mogli su samo da ga pue..." "ta sam radio?" upitah.

"Ne sea se?" "Ne." "E pa rei u ti, nijedne novine nisu pisale protiv tebe. Najzad
se videlo neto poteno na francuskoj televiziji."
Kad je kritiar zavrio okrenuo sam se Lindi Li. "ta se desilo, bejbi? ta sam
radio?"
"Pa... apio si damu za nogu. Onda si poeo da pije iz flae. Rekao si neke
stvari. Prilino dobre, naroito u poetku. Onda te tip koji je vodio program
spreio da govori. Stavio ti je aku preko usta i rekao: Umuknite! Umuknite!"
"To je uradio?"
"Rodan je sedeo pored mene. Stalno mi je govorio: Uutkajte ga! Uutkajte ga!
On te ovek ne poznaje. Eto, na kraju si iupao slualicu za prevoenje iz uveta,
iskapio poslednji gutljaj vina i napustio program."
"Pijano govedo."
"Kad si stigao do obezbeenja doepao si jednog uvara za kragnu. Onda si
izvadio no i svima im pretio. Nisu bili sigurni da li se zeza ili ne. Ali su te na
kraju doepali i izbacili te napolje."
Uao sam u kupatilo i orao. Sirota Linda Li. U Nemakoj i Francuskoj, u svim
novinama i asopisima pominjali su je kao Lindu King, bivu moju devojku s
kojom ve tri godine nisam bio. To je zaista vrealo. Ja ne bih mario da me
predstavljaju kao nekog drugog, naroito kao biveg deka. A kad bih govorio
prilikom intervjua: "Uzgred, ovo je Linda Li, ne Linda King..." nikad je ne bi
pomenuli. Svaka ena sposobna za patnju ivota sa mnom morala bi da bude
pomenuta svojim pravim imenom.
Kad sam izaao iz kupatila telefon je jo zvonio. Javio se i Barbo reder, moj
prijatelj i reiser mnogih udnih i otkaenih filmova. "Straan si bio, Henk", ree
"francuska televizija nije jo nikad videla tako neto." "Hvala, Barbo, ali slabo se
seam prole veeri." "Misli, sve si to radio a ne zna ta si radio?" "Da, deava
mi se kad pijem..."
Linda Li i ja imali smo Eureil karte za put po Evropi. Vreme je bilo da odemo iz
Pariza. Nekoliko nedelja ranije pozvani smo da posetimo njenog ujaka u Nici. I
Lindina majka je bila tamo. to da ne?

7
Linda je vie puta zvala ujka Bernara telefonom iz hoteIa. Niko se nije javio.
"Nije mi jasno. Rekla sam im da u ih pozvati istog dana kad stignemo u
Pariz."
"Bolje da ne idemo."
"Ne, rekla sam im da dolazimo. Hou da plivam u njegovom bazenu, leim na
suncu i lenarim. On ima kuu na planini. I hou da vidim mamu. Ti voli
mamu."
"Da, ima lepe noge..."
I tako smo otili iz hotela a Rodan je poslao jednog od svojih fotografa da nas
odvede na elezniku stanicu. Neki simpatian jednooki drukan...
Putovanje je trajalo deset sati. Stigli smo u 11 nou. Nikoga nije bilo da nas
doeka. Linda je telefonirala. Oigledno su bili tu. Video sam kako Linda govori i
gestikulira. Potrajalo je. Onda je okaila slualicu i izala.
"Ne ele da nas vide. Mama plae a ujka Bernar besni u pozadini - Neu
takvog oveka u mojoj kui! Nikada. Gledali su televiziju. Voditelj je jedan od ujka
Bernarovih idola. Ujak je uzeo telefon i ja ga pitam gde su bili onog dana a on mi
kae da su namerno izali tako da ne moraju da se jave na telefon. Pustio nas da

putujemo ak ovamo ni- zata, namerno nas pustio da putujemo ak ovamo da

priuti sebi neku govnarsku osvetu. Rekao je majci da su te izbacili s programa!
Nije tano, sam si otiao!"
"Ajde", rekoh, "idemo u neki hotel."
Nali smo jedan preko puta eleznike stanice, uzeli sobu na drugom spratu,
izali i nali ulini kafe u kojem su sluili sasvim pristojno crno vino.
"On je isprao mami mozak", ree Linda, "sigurna sam da ona nee oka
sklopiti noas."
"Ne smeta mi to neu videti tvog ujaka, Linda."
"Ja mislim na mamu."
"Pij."
"Kad pomisli da nas je namerno pustio da putujemo ak ovamo nizata."
"Podsea me na mog oca. Veito je radio takve sitne pakosti."

Tada prie kelner s paretom papira.

"Va autogram, ser."
Potpisao sam se i naarao mali crte.

Pored naeg kafea nalazio se drugi kafe. Pogledao sam udesno i video 5
francuskih kelnera kako se smeju i mau rukama. Uzvratio sam im osmehom,
uzdigao pie ka njima. Svih 5 francuskih kelnera se poklonie. Stajali su neko
vreme na toj razdaljini, razgovarajui meu sobom. Onda su otili.

8
Telefon u hotelu zazvonio je u pola deset ujutru. Linda je podigla. Bila je to
Serena, Lindina majka. Htela je da doe da nas vidi, autobusom. Ujka Bernar je
odbio da je vozi. Ujka Bernar je bio ginekolog u penziji, veoma bogat ovek. Linda
je rekla Sereni kako bi dva popodne bilo moda bolje vreme. Ponovo smo zaspali.
U jedan sat telefon je ponovo zvonio. Opet Serena.
"Mama", ree Linda, "rekla sam ti u dva".
"Ah ja ve sat vremena etam naokolo", ree ona.
Sili smo da je vidimo.
"Srela sam najslae engleske deake", ree ona, "objasnili su mi gde je najbolje
mesto da se rua."
"Okej", rekoh, "idemo."
Bilo je to neko mesto kod Viktora Igoa pa smo hodali i hodali dok nismo nali
Viktora Igoa, ali mesto kod Viktora Igoa nije izgleda bilo tamo pa smo poli u
drugom pravcu. Ni tamo ga nije bilo.
"Pa, moda su mislili na neko drugo mesto", ree Serena, "potraimo jo malo.
Rekli su da je hrana izvanredna. Zamara li vas hodanje?"
"Potraimo", rekoh.
Serena je imala naziv mesta na paretu papira. Hodali smo i hodali, ali tog
mesta nigde nije bilo. Na kraju smo naili na oveka koji je sedeo u kolima,
simpatinog mladog Francuza, i Serena mu je pokazala ime na papiru i pitala ga
da li je uo za to. uo je.
Uzeo je olovku i pare hartije iz svoje kasete i nacrtao nam mapu kako da
tano stignemo tamo. Zahvalili smo mu se i krenuli. Hodali smo jedno pola
kilometra po mapi i kad smo stigli, mesto i dalje nije bilo tamo. Do tada su ve
sva mesta za ruavanje bila zatvorena; bar ona gde se sluila kuvana hrana.
Zatvarali su posle 4.
Spustili smo se do vode, nali klupu i seli. Plaa je bila mala, prekrivena
ljunkom, sitnim ljunkom, bez peska, a talasi su bili slabani, umorni od
talasanja. Na ljunku je sedeo prilian broj deformisanih i starih ljudi, za razliku
od Amerike gde samo mladi s dobrim figurama opsedaju plae. Onda nam je
prila ena i traila novac zato to sedimo na klupi.
"Neverovatno", rekoh.
Digli smo se sa klupe i spustili se na sitni zeleni ljunak. "Hou da okupam
noge u Mediteranu", ree Linda. Prava romantiarka, ta cura. Izula je cipele i
otila do vode. Smestio sam dupe na ljunak. Serena je sela pored mene. Bila je
prilino viktorijanski vaspitana, ali slagali smo se. Znala je poneto o meni. Znala
je da sam, uprkos svih mojih bezobraznih pria, samo stidljivko pod maskom
razvratnika.
"Oh", ree Serena, "mislim da bih mogla da svuem hulahopke i malo brnem
noge."
"Serena", rekoh, "ja mislim da bi to bilo vrlo nedolino. Ne odobravam tu
ideju."
"Moda si u pravu."

"Serena, nema tu nikakvog moda."

Linda Li je brkala glenjeve u zagaenom Mediteranu. Ta je devojka uivala u
svemu to je meni dosadno i sve u emu sam ja uivao bilo je njoj dosadno.
Savren par: ono to nas je dralo zajedno bila je podnoljiva i nepodnoljiva
distanca meu nama. Svakog smo se dana viali - i svake noi - ne reivi nita i
bez anse da ita reimo. Savreno.
Linda Li izae iz vode i uze Serenin fotoaparat.
"Uslikau vas dvoje", ree.
"Henk", ree Serena, "mislim da mi se vide noge. Misli da mi se vide noge?"
"Pusti neka se vide malo, samo malo, ali ne previe."
"U redu."
Onda sam ja ustao i uslikao majku i erku. Zatim je majka ustala i uslikala
erku i matorog oveka. Ljudi vole da se slikaju. Ja ne mrzim. To samo hvata
stanje umiranja, zadri ga fiksiranog na trenutak, i da, moe da bude smeno.
Obavili smo Mediteran i slikanje. Sedeli smo i ekali. Onda se podigla jedna
devojka, s neznatnim vikom sala, i skinula gornji deo svog kupaeg kostima.
Dobre je imala. Kinjio sam je. Linda Li me veito optuivala da potajno kinjim
ene. Govorila je kako nikad ne gledam direktno u enu. To je uglavnom istina,
pre svega zato to smatram da ljudi zasluuju neki lini mir, meni je potreban, a
svestan sam i toga da sam ruan ovek. Postoji znai taj zid koji treba preskoiti.
Ali ponekad imam sree. To, ipak, mora da bude neka ena. Kao ona poslednje
noi u Parizu, dola je s druge strane ulice i bilo je to njeno telo i haljina i kosa i
nain na koji je hodala, i oseanje povezano s njom - usamljenost? ta? Ne znam
- ali oseanje se zgunjavalo dok smo se pribliavali jedno drugom, obostrano se
zgunjavalo - i oi, vie nego oi, ta? zrailo je i strujalo izmeu nas dok smo se
mimoilazili, volebnije od seksa, volebnije od govora, volebnije od svakog drugog
kontakta. Sve u svemu, to nije tako loe.
Devojka s neznatnim vikom sala spremala se da ue u vodu. A imala ih je. Ja
sam ljubitelj nogu, nisam ljubitelj sisa, ali dobro je izgledala, moram da priznam.
Moda mi se dopalo to nije imala stida; bila je ponosna, ali nije pravila odvratan
cirkus od toga.
Ula je u vodu i arobno plutala na njoj.
"Vidim da gleda", ree Linda Li.
"Da", rekoh.
Devojka je ostala pet minuta u vodi, onda izala. Njene mone sise prole su
pored nas. Sedela je neko vreme. Nakon dva-tri minuta vratila je gornji deo
kupaeg kostima na sebe i zurila u vodu. Lepo je bilo. U Americi bi mnogi saletali
samu devojku na plai. A jo toples - u svesti amerikog mukarca to bi znailo
kako devojka eli da bude silovana. Amerikanac je u startu pun sebe i uasno
neoriginalan.
Napustili smo plau i etali izmeu hotela i vode. Nica nije bila nita naroito.
Uli smo u hotel s batom. Uzeli smo kafu, mineralnu vodu, oran-us i tost.
Izalo nas je deset-petnaest dolara. Turisti i ameriki dolar su iezavali. ta sam
ja radio tu? Eto, po- setio sam ujka Bernara u Nici. Neki elitni Francuzi sedeli su
u bati. Sedeli su ve satima tu; sedee jo satima. Pijuckali su svoje kafice i
puili. I zurili su, njihova su usta s vremena na vreme lagano uvlaila dim. Bili su
zadovoljni onim to jesu i ako vide rupu od cigarete u tvojoj koulji bio si gotov.
Kasnije, u hotelskoj sobi, ona bi mu rekla: "Jesi li video Amerikanca? Onog sa
crvenim nosem? Imao je rupu od cigarete u koulji..."
"Da", rekao bi on, "video sam ga..."
Platili smo i otili.

"A sad", ree Serena, "moram na autobus za nazad. Nisam sigurna gde je
stanica, ali mislim da u je nai."
Hodali smo.
"Bila je pored parka, mislim da nije daleko odavde."
"Zato ne telefonira ujka Bernaru da te pokupi?" upita Linda.
"O ne, nee on doi."
"Sluaj", rekoh, "ja u da se sakrijem negde."
"Ne, nee on doi."
Hodali smo. Hodali smo i hodali.
"O, evo parka!"
Ili smo za Serenom. Onda se popela na usku betonsku traku na kolovozu. To
nije bio trotoar. Samo uska betonska traka oko pola metra iznad kolovoza. Poao
sam za njom. Linda Li je ostala, nije pola za nama. Stajali smo. "Ovde me
autobus ostavio", ree Serena.
Stajali smo tako. Autobusi su prolazili, veoma brzo, ali nijedan nije stao. "Ne
verujem daje ovo autobuska stanica, Serena."
"Ali sigurna sam da sam ovde sila."
"Linda", dreknuh, "doi ovamo, ekamo autobus!"
"Ne pada mi na pamet!" doviknu ona. "Ne mogu da doem! Poginuu! To nije
trotoar!"
"Ma ajde, ta izvodi!"
Tako je i ona dola pa smo sve troje stajali zajedno jo deset minuta dok su
autobusi prolazili.
"Ovde nema znaka za stanicu, Serena", rekoh, "bie da grei."
"U redu, probajmo negde dalje."
Vratili smo se na plonik i nastavili da hodamo. Na sve strane bili su parkirani
autobusi, ali nijedan nije imao pravi znak a nijedno od nas troje nije znalo
francuski. Serena je ipak bila najsposobnija od nas u toj sferi pa sam joj predloio
da pokua da pita vozaa nekog autobusa. Nali smo jednog drukana ljubaznog
debelog lica i potrudili se oko njega. Dobili smo uputstva i hodali dalje. Ali
uputstva su bila pogrena ili smo mi pogreno uli. Autobus nije bio tamo. Hodali
smo dalje. Digao sam ruke od svega. Imao sam oseaj kako Serena voli da pati.
Zato, ne znam. Ja ne volim da patim. Dosta mi je bilo patnje. Vrlo sam umoran
od toga. Oseam kako bi samo jo kap toga bila poslednja kap i da bi me onda
smestili u ono mesto a ja ne elim da me smeste tamo. Onda Serena ugleda
autobus. Stajao je kao spomenik s neba.
Zagrlili smo se, Serena nam je rekla poslednje zbogom. Ipak je bila dobra stara
cura.
"Zbogom, Linda!"
"Zbogom, mama!"
"Zbogom, Henk!"
"Zbogom, Serena!"
Posmatrali smo je kako se penje u autobus. Pokrenuo se sa Serenom koja je
mahala kroz prozor...

9
Telefon je zazvonio u pola deset ujutru. Bili smo opako mamurni. "Jebem ti!"
dreknuh. "Ko je to? Ko se usudio? Kai im da jedu govna i teraju se u kurac!"
Telefon je bio na Lindinoj strani kreveta. "Halo?" javila se.
Pogledala me: "To je Serena", ree.

Krv, pomislih, krv krv krv, krv. Porodica, Bog, Domovina, Novac. Krivica i
Dunost. Isus. Greh. Krv, krv i krvavi mamurluk, na krstu, znojenje, smrad iz
bulje, upanje u trbuhu, tamna rutavost u grlu; slatki san kao jedina ansa,
slatki san kao jedini lek...
"Sluaj, mama, suvie je rano. Doi u dva sata. Doi u tri..."
Linda je sluala. Onda se okrete ka meni. "U holu je... eka.."
"Zamoli je bar za pola sata..."

"Mama, daj nam pola sata, silazimo za pola sata..."

Serena je bila sigurna da zna gde je kafana o kojoj su joj priali divni engleski
deaci. Sad joj je bilo jasno kao dan. Nema problema, kod Viktora Igoa, dva bloka
istono, jedan severno. Ona e da plati jelo, doruak ili ruak. ta elimo? Kad
me spopadne tei mamurluk nikad mi se ne jede, naravno, ali mi se zato onanie.
Uvek se budim s tom stvari koja bi da mi se zavue u uvo. Sad nije bilo anse:
moja velika jaja samo e da se sapliu jedno o drugo dok budemo hodali.
Poeli smo da hodamo. Onda je doio do prepirke oko toga u kom je pravcu
istok a u kom sever, i tako dalje. Majka i erka se nisu sloile. Pokazivale su ka

vodi i tvrdile ovo i ono. Nisam se uputao u to. Nita nisam znao. Nisam eleo
kafanu. Patka me zabole za tu kafanu. eleo sam da je nau zbog bilo ega to bi
ih usreilo. Dobro je to im je bila vana. To sam morao da im priznam. Hodali
smo, pokuali smo i severno i juno, istono i zapadno, hodali smo. Nije mi se
vie onanisalo. Serena je bila odluna. Znala je da je kafana tamo. Na kraju smo
nali grbavu enu s krpom oko glave i zlatnim prstenjem na svim prstima. Bila je
veoma ljubazna. Da, znala je gde se nalazi kafana. Bila je to veoma dobra kafana.
Poli smo za njom. Samo dve ulice ovim putem. Sada smo jedna ulica. Onda se
pojavila isturena firma, eto imena tog mesta. Bilo je tu. Prili smo. Zatvoreno.
Zahvalili smo ljubaznoj eni s grbom i ponovo poeli da hodamo...
To vee sedeli smo u predvorju hotela ekajui da ujka Bernar pokupi Serenu.
Dolazio je sa svojom enom, bivim foto-modelom. Trebalo je da se pojavi u est.
U est i petnaest Serena ree: "Moda se izgubio. Teko je nai ovo mesto, ba
preko puta eleznike stanice. Bernar ne poznaje ovaj deo grada."
Sedeli smo dalje. Proutala su dugaka kola boje slonovae.
"To su bila njegova kola", ree Serena, "ne postoje slina kola u gradu. To je
Bernar. Siroti Bernar, nije video hotel."
"Nai e ga, majko", ree Linda.
Novih sedam-osam minuta. Onda se kola boje slonovae ponovo pojavie,
uparkirala su se.
"To je on!" ree Serena. "To je on!"
"To je ujka Bernar", ree Linda Li.
Skoile su. Linda se okrete ka meni. "Doi kai zdravo."
"Ne."
"Samo kai zdravo, doi..."
"Ne."
Istrale su da vide ujka Bernara. Postoji neto u vezi s novcem i neto u vezi s
krvnim srodstvom...
Sedeo sam u fotelji, ekao. ekao sam 15 minuta, onda sam se popeo liftom.
Uao sam u sobu, izuo cipele i pruio se na krevet u mraku. Krv i novac, i
Crvenkapica i Tarzan majmun i Sirota mala Eni i Pea i vuk i Svi londonski
mostovi se rue i Robin Hud i Tri praseta koja su otila na pijacu i Starica koja je
ivela u cipeli i imala toliko dece da ni sama nije znala, i Sneana, i moja majka i
moj otac i osnovna kola i kolski siledija Stenli Grinberg i moj prvi posao i teror
zidova i ubijanje asova i ljudi koji rade u fabrikama pored mene s izgrebanim
klikerima umesto oiju i jedinom eljom da se zadre na poslu koji ih je ve ubio,
i onda sve kurve u mom krevetu i u mojim bednim automobilima, rutavih srca, i
ja, jo se drim, Krejzi Ket, a one dole liu bulju bogatoj budali, vie zbog novca
nego zbog krvi; komunizam to nije razreio, knjievnost je omaila kao i uvek, i
ubijanje je bilo sveopte...
Zaspao sam.
Probudio sam se kad je Linda Li otvorila vrata.
"Taj ujka Bernar je pravi skot", rekla je.

10

Sledeeg dana otili smo na elezniku stanicu da naemo voz za Manhajm, u

Nemakoj, gde je trebalo da se vidim s prijateljem i nemakim prevodiocem,
Karlom Vajsnerom. Imali smo Eureil karte. Hteli smo da uzmemo rezervacije, ali
nismo znali kada polazi voz za Manhajm pa smo otili na informacije. Red je bio
veoma dug. Na informacijama su nam rekli kako ne mogu da nam kau kada
polazi voz za Manhajm, moramo da pitamo na rezervacijama. Jo jedan dugaak
red. Na rezervacijama su nam rekli da su informacije mesto gde moe da se sazna
kad vozovi polaze. Onda smo ugledali informacije Eureila. Unutra je bilo samo
dvoje-troje ljudi. Pitali smo kada polazi voz za Manhajm u Nemakoj i kako da
doemo do rezervacija. Rekli su kako ne mogu da nam pomognu, kako moramo
da idemo na informacije eleznike stanice. Svi ti ljudi obraali su nam se na
krajnje poniavajui i bahat nain, kao da smo gubavi ili umno poremeeni ili kao
da smrdimo, i duom i telom. Znojili smo se i bili smo mamurni, moda smo i
smrdeli. Dolo mi je da legnem na ulicu i dignem ruke od svega.
"Sluaj", rekoh Lindi Li, "ajde lepo da se vratimo u nau hotelsku sobu i
pijemo danju i nou, samo pijemo dok ne spiskamo lovu i onda ostanemo sve dok
nas ne izbace. Muka mi je od svega."
"Ne", ree ona, "potrudimo se jo malo."
Onda smo uli u radnju koja nije bila u neposrednoj vezi sa eleznikom
stanicom i unutra je bila veoma fina ena koja nam je rekla da je vozni red izloen
ispred perona gde ljudi ulaze u voz. Zato nam to Eureil, Informacije i Rezervacije
nisu rekli? Izali smo i pogledali vozni red. Postojao je voz koji je iao popodne za
Manhajm. Vratili smo se u hotel i spakovali stvari.

11
Nali smo kupe prve klase i uli. Putovali smo divnih 14 sati, s blagoslovom
ujka Bernara. Tek kad smo uli otkrili smo da je to voz bez vagon-restorana, ak i
bez kolica koja guraju kroz vagone. Ostavljeni smo bez hrane, vode i pia punih
14 sati; nikakvi novi vagoni nisu prikljuivani na voz. Postojali su ipak toaleti.
Nica zamalo da ostane nenagraena...
Stigli smo u Manhajm i telefonirali Karlu sa stanice.
"Odmah dolazim", rekao je.
I jeste. Otili smo u Park hotel i dobili sobu 218 s pogledom na park i fontane.
ekalo me itanje poezije u Hamburgu. I dalje sam mrzeo itanja poezije; napijao
sam se i svaao s publikom. Nikada nisam pisao poeziju da bih je itao, ali to mi
je plaalo kiriju. Svi pesnici koje sam ikad upoznao, a upoznao sam ih isuvie,
voleli su da itaju svoju poeziju. Oduvek sam se oseao kao pustinjak, izrod, ali
moja braa pesnici kao da su veoma ekstrovertni, veoma drutveni. Ne volim ih.
Izbegavam ih. Karl nas je pozvao na veeru kod sebe. "U redu", rekoh, "ali idemo
prvo po vino." I tako smo izali na ulice i uzeli dosta vina. Uzeli smo i kine
mantile. Kia je neprestano padala. Rajna je nabujala. "Poplava stolea", govorili
su.
Uvek bih prouzrokovao uasno vreme, gde god da odem. Jednom sam itao u
Ilinoju i dan posle toga drava je pretrpela najgori tornado u istoriji, a mesec dana
kasnije umro je pesnik koji je organizovao itanje. Jednom sam itao u Muzeju
moderne umetnosti u Hjustonu i, kad sam otiao, bujica je unitila muzej,
upropastivi milion i po dolara umetnikih dela. Jednom sam itao u
Kalifornijskom institutu za umetnost i, docnije, u profesorovoj kui u planinama,
dok sam pio viski i gledao u noge njegove ene, leinari su poeli da krue iznad

krova i jedan se spustio u batu. Zato uvek naplaujem visoke sume za svoja
itanja: nikad ne znam da li u ostati iv.
Upoznali smo Valtro, Karlovu enu i Mikija, njegovog sina. I njihovu maku.
Miki je bio na vatrenom tripu. Svima nam je palio cigarete. Sve je eleo da pali.
Bio je opinjen vatrom, vatra je bila put, vatra je bila bog. Pili smo i razgovarali.
Rekao sam Karlu kako Barbo reder dolazi u Manhajm da nam prikae svoj film
Koko. Koko jo nije bio prikazan u bioskopima. Hteo sam da se Karl i Barbo
upoznaju; bili su to dva originalna i neobina oveka.
Pili smo i ekali na veeru. Veera se pojavila, kao i maka koja je htela moju.
Vrlo drzak mali, taj nemaki maor. A Valtro je bila divna i saoseajna. A Miki
hiperkinetian, bomba energije. Budunost Nemake bila je osigurana s njim ako je ne spali.
Posle veere je Miki otiao u krevet i pilo se dalje. Karl je pio, ali nije bio
alkoholiar; radio je to zbog mene i dobro smo to radili. Samo pie moe da uini
da se svuda oseti kao kod kue; flai ne treba jezik. Nakon nekoliko sati strpali
smo se u taksi, Linda i ja, uspeli smo da se vratimo. Ne seam se toga, niti
ostatka noi. Ali poneli smo neke flae i pili jo i Linda kae da sam otiao u
kupatilo i poeo da pevam i derem se, bilo je kao odaja odjeka:
"DROZDE! DROZDE! ZBOGOM DROZDE!"
"DROZDOVI UMIRU! SVE UMIRE, UMIRE, UMIRE!"
"DINJE I PSI UMIRU! ABE I KUE! KURVE I RIBE!"
"DROZDE, DROZDE, DROZDE, ZBOGOM DROZDE!"
Nastavio sam s drozdom jedno 25-30 minuta. Onda je Linda ula u kupatilo i
ujela ME. Kad je to uradila izaao sam iz kupatila, legao u krevet i zaspao.

12
Barbo je doao u Park hotel, upoznao Karla, izali smo po vino i onda se vratili
da postavimo projektor i gledamo Koko. Niko od nas nije znao kako radi
projektor, pogotovo ja. Zato sam promovisao sebe u zvaninog toioca vina. Zidovi
su bili beli i to je pomagalo, pa smo ga najzad pokrenuli.
Koko je bio enski gorila koji je znao tri stotine rei amerikog jezika znakova.
Drugim reima, umela je prstima da nam kae ta hoe, kako se osea i tome
slino. Bilo je to oigledno pribliavanje oveka i zveri, nain signalizovanja misli i
oseanja koji je delimino uklanjao ono to nas razdvaja.
Barbo je rekao da mu se najvie dopada kad Koko kae: "Ne znam."
Veoma je teko opisati uzbuenje koje je ovaj fllm izazivao kad je otpala
prepreka u komunikaciji. Mislim da je vrhunac za mene bio kada Koko trai
demper za etnju.
"Ovaj?" pitaju je.
"Ne."
"Ovaj?"
"Ne."
"Koji onda?"
"Crveni", kae Koko.
Bilo je kao razgovor s Marsom, kao razgovor sa drvetom. Zastraujue,
velianstveno. Da Bog postoji, bila bi to gotovo prevara Boga, ili je moda imala
Njegov blagoslov. Sve u svemu, bila je to estoka stvar i ja sam isuvie popio. Ali

to je nevolja s pijancem: Suvie pije kad se uzbudi, suvie pije kad mu je

dosadno, suvie pije ako ima sree, suvie pije ako nema sree, i tako dalje. Lepo,
ako taj film ne uspe, oveanstvo je jo gore nego to sam mislio...

Barbo je morao da se vrati u Pariz pa smo pili ostatak noi i ja se napio vie od
svih i stalno ponavljao Karlu i Barbou kakvi su veliki ljudi njih dvoje, kakvi su
topli i ivi ljudi, jedini moji prijatelji, bili su prinevi i kraljevi i veliki kloari, bili
su najbolji, moji prijatelji moji prijatelji, i Linda mora da vas voli, i Linda vas voli,
moji volebni i ludi drugari, dali ste mi veru i nadu tamo gde ih gotovo nije bilo,
srea to vas znam je kao sunce koje veno sja...
to je bilo i ostaje istina.

13
itanje u Hamburgu se bliilo, ali je Linda volela zamkove i prvi je zamak bio u
vecingenu. Bilo mi je veoma loe, mada samo od trovanja alkoholom, ali tresla
me groznica pa sam uzeo ebe iz kola i prebacio ga preko sebe.
Zamak i park oko zamka bili su ogromni pa smo samo hodali i hodali. Onda
smo stigli do beskrajnog jezera. Nekada su pravili zabave na ivici jezera, bez
pubova nad glavom. Kada stigne na vrh ostaje samo da zgre jo novca, jo
moi; ostaje samo da pije, jede, jebe, drogira se i ubija. Pravili su i neke
orgije tamo, vatromete, palili nebesa i izbacivali ivotinje iz katapulta visoko u

vazduh: veprove, jelene, bilo ta, i pokuavali su da ih ubiju iz svojih oruja dok
lete preko neba. Ko zna, moda su lansirali i neke ljude. Ali postojala je i mala
poast: sve to proe kroz taj nebeski cirkus i ostane ivo nikada vie nije moralo
da radi takve stvari.
Ekipa Nemaca je bila s nama i ekipa je volela zamak i parkove oko zamka. U
jednom trenutku, prolazei pored jezera, dolo mi je da skoim u njega.
Ono to veinu ljudi interesuje, mene ostavlja potpuno nezainteresovanim. To
ukljuuje dugaku listu stvari kao to su: plesanje, vonja toboganom u lunaparku, odlasci u zooloki vrt, izleti, filmovi, planetarijumi, gledanje televizije,
bezbola; odlaenje na po- grebe, venanja, zabave, koarkake utakmice, autotrke, poetske veeri, muzeje, mitinge, demonstracije, deje igre, igre odraslih

Ne interesuju me plae, plivanje, skijanje, Boii, Nove Godine, dravni

praznici, rok muzika, istorija sveta, otkrivanje svemira, psi ljubimci, fudbal,
katedrale, uvena umetnika dela.
Kako moe ovek koga gotovo nita ne interesuje da pie o bilo emu? Eto, ja
mogu. Piem i piem o onom to ostaje: psu lutalici koji hoda niz ulicu, eni koja

ubija mua, mislima i oseanjima manijaka dok vae hamburger; o ivotu u

fabrici, ivotu na ulicama i po sobama bednika i sakatih i poremeenih, takva
sranja. Piem dosta takvih sranja...
Hodali smo i hodali.
Onda smo naili na damiju. Mirisala je na urku, polupeenu.
"IZUJTE CIPELE" pisalo je. Izuli smo ih i stavili na policu. Matora cura unutra,
uvar hrama, ila je u cipelama i imala pljosnate, tanke glenjeve, tupavo lice i
mlohavo dupe. Bila je blazirana od motanja po damiji. Nemakoj ekipi se dopala
damija. Zurili su navie u umetnike radove nad glavom, omamljeni.
S velikom muninom stajao sam u damiji, neka su prokleti Islam i Muhamed,
stajao sam umotan u ebe, osuen na propast, ekao sam.
Zapazio sam neke haljine omotane oko propovedaonice, haljine su izgledale
svete. Trebalo mi je pivo kao oslonac da teram dalje. Onda sam video moderni
usisiva na tepihu. A napolju iza damije stajao je narandasti buldoer. Sve u
svemu, ubrzo posle izlaska iz damije i itavog zamka...

14
ekao me jo jedan zamak u Hajdelbergu sledeeg dana. Imao sam i film koji
je jedan mladi ovek snimio u San Francisku po mojoj prii. Smatrao sam da je
prilino dobro pratio liniju prie, bez uplitanja sopstvenog ega. Malo je reisera,
mlaih ili starih, koji su sposobni za to. Hteo sam da pokaem film posle itanja
u Hamburgu, ali eleo sam da ga prvo vidi Karl. Nisam znao koliko Nemci mogu
da podnesu. Bili smo vratili na iznajmljeni projektor, ali je Karl znao neke
studente u Hajdelbergu koji su ga imali.
Poneli smo film uz stepenice i tamo su bili, lepi klinci, imali su lepe oi, bilo ih
je troje-etvoro s lepim oima i bilo je crnog vina.
Pustili su projektor pa smo gledali film. Onda se zavrio.
"ta misli, Karl?"
"Ma prikazaemo ga."
'U redu", rekoh, "popijmo jo vina."
"Suvie je rano da se toliko toga pije", ree mi Linda Li.
Odmerio sam je svojim bogartovskim pogledom, izbacio oblak dima iz usta i
natoio u visoku au...
Klinci lepih oiju poli su u hajdelberki zamak s nama. Usput su me uveli u
knjiaru koja je imala gotovo sve moje knjige. Ali bilo je u stvari neprijatno a ne
veselo stajati tamo i gledati u svoje knjige. Nisam zato pisao. Naravno, dobro je
bilo iupati se iz fabrika, ali to je bila stvar koju sam proslavljao sam, najee u
krevetu, budei se s jutarnjom muninom.
A onda, kad smo odlazili, stara cura za kasom istra napolje i ree mi: "Vi ste
ovek kojeg bih uvek mogla da volim!"
"Uh, hvala", rekoh.
To je montirao Majkl, fotograf, koji je naveo na akciju. Majkl je sve njih hukao
na mene: prodavce kinih mantila, osoblje iz perionica, ljude u kafanama,
taksiste i mlade izike. Dosadilo mu da kljoca foto-aparatom. Majkl i Kristof,
nemaki pesnik, pridruili su nam se u knjiari. Moja turneja bila je unapred
zacrtana, vodili su me, znalo se gde sam u svakom momentu. Oseao sam se
daleko vie kao turista nego kao ameriki pisac koji poseuje zemlju u kojoj se
rodio...

I tako smo tumarali po hajdelberkom zamku, obavili smo zamak u

Hajdelbergu. Imali smo sree: u zamku je bio podrum vina s jednom od najveih
bavi na svetu. Seli smo za sto i uzeli turu vina, klinci s oima, Karl, Majkl, Linda
Li i nemaki pesnik, Kristof, koji je nazivao sebe "sin Bukovskog" i "sunce
1

Bukovskog" . Stalno je nosio Bukovski-majicu s mojim fotosom, onu na kojoj sam

se potpisao dok je imao na sebi. Bio je dobra dua; inio mi se lud i razuzdan na
najbezazleniji nain.
Pili smo jo malo i onda proetali po gornjem delu bave. Kristof je skakao
gore dole na bavi. Uivao je u tome. Neto ipak nije valjalo kod te proklete bave:
bila je prazna...
I tako smo se popeli na zamak radi slikovitog snimka s pogledom na Rajnu i
Majkl je stalno ponavljao: "Prii blie." Nije shvatao da sve to pie i mamurluci
slabe ravnoteu. Njihao sam se na ivici, pretvarajui se da gledam ka reci i
varoima. Bili smo na 600 metara visine, bez padobrana, a kamera je samo
kljocala klik, klik, i drago mi je bilo kad sam se spustio odatle.
Klinci lepih oiju otili su svojim kuama da prave bombe ili kod svojih
devojaka ili da prave filmove ili razgovaraju o ivotu ili peku kobasice. Pitao sam
se koliko e dugo izdrati njihove oi.
Odvezli smo se dole u seosku pivnicu gde su stari ljudi sedeli pijui pivo za
lepim dugakim stolovima i razmiljali o svojim ivotima. Bili su veoma spokojni,
ali i veoma stvarni. Osim Linde Li, nije bilo nijedne ene unutra, samo ti matori
ljudi. Onda sam se setio amerikih barova i koliko malo ena sedi u njima. Dopali
su mi se ti stari nemaki drukani. Svaki je sedeo sam za svojim stolom ne
razgovarajui ni sa kim. Lica su im bila veoma crvena, ali mogao sam da osetim
kako razmiljaju o danima i godinama svojih ivota: o istoriji, o prolosti i
sadanjosti. ekali su da umru, mada bez posebne urbe: bilo je mnogo stvari o
kojima moe da se razmilja.

15
I tako, na redu je bio Hamburg: itanje mi je visilo nad glavom, dralo ine
za jaja. Preiveti kroz kenjau. Kloario sam 10-15 godina u Americi pod
najgorim moguim uslovima - itaj: skapavanje od gladi, zatvori, rave ene ili
bez ena, ravi poslovi ili bez posla. Sedeo sam u najgorim rupama irom
itave Amerike, upadao u tue, od kojih sam neke gubio (od kojih sam veinu
gubio), a neke dobio. Mogue da sam gubio veinu tua zato to sam bio
izgladneo i pijan i to nisam imao interesovanja za tuu, ali ponekad nije bilo
ta drugo da se radi. Bio sam jeftin zabavlja, klovn, i morao sam da izvodim
sitne trikove kako bih doao do besplatnog pia.

1 ''sin" i "sunce" isto se izgovara na engleskom

Tue su mi bile udne iz jednog razloga: zapanjivalo me da ljudi mogu toliko

da se razbesne povodom tako sitnih stvari. Tukao sam se uglavnom po navici,
samo da se zabavim, dok se kurvin sin protiv mene stvarno unosio u to, totalno
zaokupljen, fanatino se koncentriui na moju smrt.
Znao sam tada da nisam mnogo slian svom sabratu i kako bi bolje bilo da
uradim neto povodom toga.
Pokuao sam samoubistvo dva ili tri puta, ali bez uspeha iz ovog ili onog
razloga; jednostavno sam bio amater za te stvari.
Bilo je ba kao to mi je otac stalno ponavljao u mladosti: "Nema nikakvog
pravca, nema ambicije, nema elana! Henri, kako misli da uradi bilo ta u
ivotu?"
Govorio je to pred samu veeru, uvek. Teko da mi je pomagalo varenju...
U vozu za Hamburg, s ruksakom mojih pesama, ekali smo na kolica s piem.
Rekli su nam da postoje jedna, ali nije ih bilo. Odlazio sam do kola za ruavanje
po vino i pivo. Mladi nemaki vojnici u civilnom odelu jurcali su gore-dole kroz

vagone, pijani, derui se; to to su zajedno i to su mladi i to su vojnici ulivalo

im je hrabrost i oseaj muevnosti. Podsetili su me na amerike marince. Nije se
moglo pobei od vojnikog nasilja...
Nemaka ekipa je ekala, dvoja ili troja kola, i odvezli smo se sa stanice kroz
kiu, a na kii, oslonjene na blatobrane automobila, bile su hamburke kurve,
ekajui.
Zdravo, devojke, evo dola vam jo jedna...
Stigli smo u hotelsku sobu pa sam izvadio pesme pitajui se mogu li jo
jednom da prevarim publiku. Onda je zazvonio telefon. Karl. Rekao je kako bi
moda bilo dobro da siemo do Markthola i isprobamo mikrofone i ostalo. Rekao
sam: vai, pa je doao kolima po mene. Linda Li i ja izali smo kod Markthola i
prili slubenom ulazu. ekali su nas: televizijske kamere i pitanja voditelja.
Nisam to oekivao. Oseao sam se kao politiar. Pratili su me kamerama i
blicevima a reporteri drali male notese u koje su zapisivali odgovore na svoja
pitanja. Odgovorio sam na neka pitanja, onda im odmahnuo.
Unutra su se ponovo bacili na mene. Devojka sa austrijskog dnevnika. Stolovi,
svetla. Seo sam. Veito su traili vie od poezije i to je bilo besmisleno, jer je
pesma najbolje izraavala stvar. Isuvie pisaca postali su uitelji, postali gurui;
zaboravili su na pisae maine.
Devojka me pogleda. "Hou da vam postavim neka pitanja, mister Bukovski."
"Pre nego to odgovorim treba mi flaa vina."
Dala je znak jednom iz svoje ekipe i on otra. Ubrzo se vratio s flaom crnog,
flaom loeg crnog vina. Otpio sam iz ae, ispljunuo ga i rekao: "Dobro, u redu,
pitajte."
Upustila se u feminizam i politiku. Izbacivala je sitna pitanja koja su krila
klopku u koju treba da upadnem. Nije bilo u ta da se upadne; pitanja su bila
tupava i providna. Moda i odgovori. Oseao sam se uspavano i ravnoduno. Vino
je bilo da bljuje. Onda je zasvirao Mar za veala iznad glave. Osetio sam se kao
na maturskoj proslavi. Dolo mi je da otvorim lic i prebirem po jajima. Svetla su
bila vrela. Nisam mario, nisam se trudio. Govorio sam da i govorio ne i govorio
moda, i rekao: "Ne, ne bih tucao majku, mrtva je, znate, kosti bi mi zgulile kou,
ali sanjao sam jednom da imam odnos s mamom. Najbolji vlani san koji sam
ikad sanjao..." Ne. Da. Ne. Ne. 'Volim Tomasa Karlajla, madam Beterflaj i oranus s koicama koje plivaju u njemu. Volim crvene radio-aparate, perionice kola i
zgnjeene pakle cigareta i Karsona Mek Kjulersa." Ne. NE! Ne. Da, naravno. "Mik
Deger? Ne, ne volim njegova usta." "Bob Dilen? Ne, ne volim njegovu bradu."
Intervju se zavrio.
Digao sam se i otiao da probam kamere i svetla i mikrofon i ostalo. Bili su u
redu...
Te veeri sedeli smo kod Kristofa i pili, uglavnom pivo. Onda je riokosa
liberalka, neka Pegi, sviala mi se, na stranu s politikom, rekla kako u da se
pojavim na televiziji u 6 sati. Ukljuili smo je. Bio je to siuni portabl, ali videlo
se. "uveni ameriki pisac stigao je u Nemaku." Mislili su da sam Norman
Majler. Nisu znali da me u sopstvenoj zemlji tampaju u 5.000 primeraka po
izdanju. I eto sve ponovo. Prilazio sam slubenom ulazu sa Lindom Li da proverim
mikrofone u Marktholu.

Mikrofoni su bili upereni u moje lice. Bio sam mamuran i delovao razdraeno.
Kosa mi se mrsila na vetru. "Ne", rekoh, "nikakva politika. Nikakav Bog. Nita od
toga... Da, sviaju mi se ene, ponekad ih ak i volim, ali to ne nosi uvek radost...
ta je poenta mog pisanja? Eto, da se popovima digne... Nemaka? Nita ne znam
o njoj... ta? O, volim Selina, Knuta Hamsuna. Hemingvej? Pa, znao je da pie, ali
nije znao da se smeje... Ne, nemam nita posebno da izjavim... Doli smo da
vidimo mog ujaka, ima devedeset godina, ivi u Andernahu gde sam se rodio,
esnaestog avgusta dvadesete. Doli smo na promociju mojih knjiga, da se
obogatim... Doli smo da vidimo neke zamkove, volim zamkove..."
Autentino je izgledalo. Ali mnoge stvari tako deluju, kao recimo nadgrobni
spomenici. Onda se slika u malom televizoru prebacila na nekog drugog.

16
Te noi u Marktholu ulaz je kotao 10 maraka. ovek na vratima pokuao je
da mi naplati. Objasnio sam mu da sam ja ita.
Kasnije su mi rekli da je 300 ljudi ostalo napolju. Privukao sam 1200 ljudi a
unutra je bilo samo 800 mesta. Ginter Gras, rekli su mi, itao je tu i privukao
samo 300. to, naravno, nije znailo da sam bolji pisac. To je samo pitanje
potreba mase: za Bilija Grahama ili Boba Houpa trebao bi itav stadion.
Uao sam. Bilo je zadimljeno, lepo se video dim kako se izdie u vazduhu.
Publika je bila pijana i drogirana, trezna i luda. Sva su mesta bila popunjena,
sedelo se po prolazima izmeu redova. Neki su se popeli na grede iznad glava.
Bilo je vrue, jedva se disalo. Nalazili smo se iza poslednjih redova i pokuavali da
se proguramo ka bini. Sto za kojim je trebalo da itam bio je daleko nanie,
bletavo osvetljen, okruen televizijskim kamerama i mikrofonima.
Preda mnom je bila ta publika, tolika tela bila su unutra da me vide, da me
uju. Oekivali su neku volebnu akciju, udo. Osetio sam slabost. Poeleo sam
da sam na konjskim trkama ili da sedim kod kue i pijem, sluam radio ili
hranim maku, radim bilo ta, spavam, punim kola benzinom, ak idem kod
zubara. Drao sam ruku Linde Li, bio sam uplaen. Priterali su me uza zid.
"Karl", rekoh. Stajao je blizu nas. "Karl, popio bih neto, sad."
Dobri stari Karl je znao. Odmah iza i iznad nas bio je mali ank. Karl porui
nekoliko pia kroz ogradu.
Gomila je bila glomazna, kao neka zver, ekala je.
Pie je pomoglo. ak je i dranje pia pomoglo. Stajao sam i ispio ga do dna.
Onda smo se gurali probijajui se kroz tela da bismo doli do bine. Sporo sam
iao. Jednostavno smo morali da krimo put kroz tela i preko njih. Sedeli su rame
uz rame, dupe uz dupe. Obino sam povraao pred svako itanje; sada to nisam
mogao da uinim... Tu i tamo bi me prepoznali i ruka se pruala ka meni, drei
flau. Otpijao sam iz svake flae dok sam krio put nanie.
Kako sam se pribliavao bini gomila je poela da me prepoznaje. "Bukovski!
Bukovski!" Poinjao sam da verujem kako sam Bukovski. Morao sam da izvedem
stvar. im sam stigao do podijuma osetio sam kako neto struji kroz mene. Strah
me napustio. Seo sam, ispruio ruku u hladnjak i otepio bocu tog dobrog
nemakog belog vina. Pripalio sam bidi. Probao sam vino, izvadio pesme i knjige
iz ruksaka. Konano sam bio spokojan. Radio sam to ve 80 puta pre toga. Bio
sam spreman. Naao sam mikrofon.
"Zdravo", rekoh, "dobro je vratiti se"
Trebalo mi je 54 godine za to.
Neki mravi nemaki klinac nasrnuo je ka bini i vikao: "Bukovski, skote
debeli, svinjo, fukso matora, mrzim te!"
To mi je uvek pomagalo da se opustim. Oduzimalo je svetost poeziji. U Americi
je bilo mnogo takvih kao taj nemaki klinac.
Ispio sam jo jednu au vina i gledao ga dok se drao na mene. Uvek sam
govorio: kad ih natera da te mrze onda si siguran da dobro radi svoj posao.
Kruio sam pogledom po masi i brinui za svoju guzicu pitao: "Moe li neko da
mi kae gde je najblii izlaz u sluaju poara?"
Posvetio sam itanje, da bude bolje ili gore, Karlu Vajsneru. Onda se neko
prodrao: "Gde vam je devojka?"

I ja zamolih: "Linda Li, hoe li molim te da ustane?"

Skoila je, maui rukama, pravi klovn divne plameno-ute kose.
Posle toga sam krenuo s prvom pesmom dok se mravi nemaki klinac drao
ispred mene. Ubrzo su ga neki ljudi odvukli malo dalje pa se drao odande. Morao
sam neno da tretiram svoje napasnike. Jednom, u nonom klubu, uzvratio sam
na verbalni napad: "Izbacite tog oveka!" Rekao sam to u ali i preao na sledeu
pesmu, ali sam docnije saznao kako su tri masivna dentlmena zaposlena u
klubu digli oveka sa stolice, izneli ga napolje i nabili ga u kantu za ubre...
itao sam i priao s publikom izmeu pesama. I pio sam mnogo vina jer je bilo
dabe. udesnije je kad te plaaju da pije nego da te plaaju da jebe. itao sam
dalje, pio sam.
Drukija je bila ta nemaka gomila. itao sam mnogo puta, u poetku po
knjiara- ma, onda na univerzitetima, zatim u nonim klubovima. To je plaalo
kiriju ba kad je bilo gusto. Tim se ljudima sviala posebna vrsta poezije, naroito
u nonim klubovima gde sam se nadmetao sa rok-grupama. Traili su pesme koje
e da ih nasmeju. Vlasnik jednog takvog kluba pored obale stalno mi je
telefonirao: "Sluaj, u stanju si da zajebe i rok-grupe koje sviraju kod mene.
Hou da ita svakog utorka, petka i subote uvee." Nije shvatao da svaki put kad

ponovo uje neku muziku ona ima anse da postane bolja, ali svaki put kad
ponovo uje istu poeziju ona moe samo da postane gora.
udna je bila hamburka gomila. Kad sam im itao smenu pesmu smejali su
se, ali kad sam proitao ozbiljnu pesmu snano su aplaudirali. Druga kultura,
zaista. Moda je razlog bio poraz u dva velika rata uzastopce, moda zato to su
im gradovi sravnjeni sa zemljom, gradovi njihovih roditelja. Nisam znao. Moje
pesme nisu bile intelektualne, ali su neke od njih bile ozbiljne i lude. Stvarno je
bilo prvi put, za mene, da ih gomila shvati. To me otreznilo pa sam morao da
pijem jo.
Zavrio sam itanje i zahvalio im se. Onda se stvorio zid od tela: potpisivanje
mojih knjiga. Pojma nemate kako je vrue postalo unutra. Ali ponovo je nemaka
gomila bila drukija: imali su moje knjige. U nonim klubovima veina je donosila
papirne salvete za autogram. Prolo je 15-20 minuta i onda sam molio za milost,
rekao sam da ne mogu vie da potpisujem.

Najzad smo preli u slubene prostorije a oni su dolazili, priljubljenih noseva o

staklo, gledajui nas kako sedimo i pijemo ampanjac. Nisu hteli da odu. Sve te
zgodne mlade devojke priljubljene o staklo, spljotenih noseva....
A onda, ba kao u filmovima, sjurili su nas niz vlano sporedno stepenite i
napolju je stajala dugaka crna limuzina u koju smo strpani i odvezeni, tiho i
brzo, na ekskluzivnu zabavu za privilegovane, s mnogo toga za pie, puenje,
mrkanje, ba kao u filmovima...

17
Zatim ponovo u Manhajmu, mom omiljenom gradu, i Park hotelu, mom
omiljenom hotelu. I s naom omiljenom grkom sobaricom. Bila je stalno u
euforiji iako nita nije uzimala. Siguran sam da je imala i tekih trenutaka, ali mi
ih nikad nismo videli. Upadala je svakog jutra bez kucanja u sobu, donosei nam
4 oran-usa. Meni je uvek bilo loe i leao sam a ona vikala na mene visokim
glasom na brzom nemakom jeziku da dignem dupe s kreveta. Jednom je upala u
kupatilo i vikala na mene dok sam bio u kadi. Samo sam joj mahnuo. Bilo mi je
zabavno. Linda Li je mislila kako to nije tako smeno. Shvatao sam...
Svake noi pili smo kod Karla. Uvek bih pamtio neke stvari s pijanki kod
Karla, ali teko da sam se ikad seao povrataka taksijem u Park hotel, zajedno sa
Lindom Li. A ipak smo se svakog jutra budili tamo. "Sea li se nekog taksija u
povratku?" pitao bih Lindu. "Ne", govorila je. Najgore je od svega to je verovatno
Karl plaao taj taksi...
Pili smo kod Karla no ili dve posle itanja i neki iz nemake ekipe bili su tamo
i sve je bilo u redu dok neko nije rekao kako dva tipa iz susednog stana vode
javnu kuu. Ima neeg romantinog i uasnog u vezi s bludnicama i, naravno,
uvek moe da se pie o njima. U svoje vreme pokuao sam da spasem neke.
Pokuao sam da pretvorim nimfomanku u neto drugo. Pokuao sam i da
pretvorim lezbijku u enu. Omanuo sam, naravno, u svim tim pokuajima.
Zato se ljudi ne okane petljanja u takve stvari? Sada pokuavam samo da
spasem sebe. Ako ena hoe da prodaje svoje telo to moda nije bitno drukije od
violiniste koji na bini izvodi svoj koncert - borba da preivi kako god zna, smrt
e svejedno doi, ali bolje obmanuti je da prieka malo.
Na tu temu: ta ini pisca a ta ini kurvu i u emu je razlika? Zato sam
nagovorio nemaku ekipu da skoknemo tamo.
Tip koji je vodio javnu kuu izgledao je ameriki vie od svakog Amerikanca.
Imao je na sebi ist beli demper i istu ispeglanu koulju i iste ispeglane
pantalone i uglancane cipele. Nije bio odeven na oputen ve na utogljen
nemaki nain. Pravio se vaan. Odmah mi je pripala muka od njega. I njegov
ortak je bio isti. Hodali su paljivo kao da se boje da ne izguvaju svoju odeu i
sedeli su na isti nain, povlaei pantalone navie, i drali pia dalje od sebe,
svesno; pili su ne da piju ve da izgleda kako piju. Kakvi li su to makroi? Pitao
sam se.
Glavni makro nije govorio engleski a ja nisam govorio nemaki. Podsetio me na
uredno podiane momke koji se pojavljuju na amerikoj televiziji - glatka lica
kao papir, magla od lica, bezbolna lica malih ljigavih usta koja se smeje i pamte
viceve - bezopasni melem, nikakva pretnja amerikom domu ili amerikom
ureenju. Kao da nemaju ni guzicu da ih utne. Verovatno nemaju ak ni
pupkove, ali ako ih imaju sigurno su u obliku zvezde, obrubljeni zlatnim prahom.
I tako on nije govorio engleski a ja nisam govorio nemaki pa sam izmislio neki
nemaki i poteno ga ispikarao. Sluao je.
Puio je tompus u istom maniru na koji je pio, kao da govori: gledajte me,
puim tompus.

Cimnuo sam mu cigaru iz usta i povukao dim da mu pokaem kako se pui

tompus - totalno prirodno i oputeno.
Kurve su ostale u pozadini. Jedna je nosila tesnu utu haljinu, sise su joj
ispadale iz dekoltea. Druga je imala dugaku jarko crvenu haljinu, s jedne strane
je bio izrez skroz do kukova, mogao se videti krajiak njenih purpurnih gaica.
Obe su delovale kao da se odlino rabe.
Bar smo doneli vino u aama. Kad je to iezlo, ostalo nam je samo da pijemo
njihovo ugavo pivo. I dalje sam govorio glavnom makrou ta mislim o njemu, na
mom izmiljenom nemakom.
Onda mi neko iz nemake ekipe ree: "Sluaj, Henk, ovo nije javna kua. Ovo
su Karlovi susedi a ene su njihove supruge..."
"E jebi ga", rekoh, "to je odvratno! Idemo odavde!"
Vratili smo se kod Karla, na ono dobro vino. Karl je na poseban nain priao,
svojim dubokim leernim glasom, gledajui pravo ispred sebe a zatim u plafon,
maui rukom koja nije drala pie, i kruei njom, govorei: evo ta se desilo.
Imao je svoj ugao gledanja, svoj pogled na stvari i znao je ta da uini s njim, a
to je najbolje, prie su imale nikakvu posebnu poruku osim to su moda

ukazivale na neku ljudsku otkaenost, ne uopte, ve pojedinano. On i Barbo

reder bili su nadahnuti istim jebenim anelom: telo opasnosti i ludila s krilima
vrtoglavog smeha. Srea je za sve nas to postoje takvi ljudi.
Zazvonio je telefon. Karl se javio. Bio je to komija. Hteo je da razgovara sa
mnom. Sluao sam njegov nemaki. Onda sam ga poastio svojim nemakim.
Svata sam mu rekao. Rekao sam mu stvari koje e pamtiti za itav ostatak
ivota. Cak i kao ne-makro bio je ispod svake kritike. Rekao sam mu kako me
podsea na mrmota prenog na puteru. To ga je uutkalo pa sam spustio
slualicu.
Zabavno je bilo posle toga. Ustao sam i pokazao Karlu kako izbacuje nogu kod
hoda.
"Gledaj, bejbi, ti hoda i najednom - opa! - ode ti noga - uau - ovako, samo ti
ode! - a ti pojma nema. Bog te, bejbi, gledaj, ovako je to - opa, uou. Ode ona!"
Onda je ustala Linda Li i pokazala Karlu kako mu idu noge. Skinula je to bolje
od mene. esto smo se smejali povodom toga kad se vratimo u hotel, Karlova
gracizona falinka, voleli smo je ne da bi ga zezali ve kao novo otkrie.
Onda je ustao Karl sa svojom nemakom suzdranou i jedna primetnim
osmehom.
"Ovako?" pitao je, izbacivi nogu.
"Aha, Karl", rekoh.
"Potrefio si, Karl", ree Linda.

Podigao je nogu vie i poeo da je obre.

"Ovako?"
"Vrlo dobro, Karl", ree Linda.
"Aha", rekoh.
Karl poe bre da je obre.
"Ovako?
"Aha, bejbi", sloio sam se.
"Uau", ree Linda.
Karl je obrtao i obrtao, sve bre i bre. Najednom mu naoare odletee s nosa i
lupie u zid. Svi smo se smejali a Karl otiao i podigao naoare. "Milo mi je to se
nisu razbile", ree, "imam samo ove."
Karl je nosio posebne naoare s vrlo debelim staklima. Prevoenje Bukovskog i
Bob Dilena, Barouza i Ginzberga i jo nekih imalo je svoju cenu, ali on to nikad
nije pominjao. Bliio se slepilu i imao jako malo vremena za sopstveno pisanje,
morao je dalje da prevodi, ali nikad se nije alio.
Pili smo jo i onda je dolo vreme za taksi. Karl nas je ispratio napolje i, kad
smo uli u taksi, poeo je da obre nogom, obrtao je i obrtao i, dok je taksi
kretao, mi smo vriskali i mahali mu i, dok smo se udaljavali, on je jo uvek obrtao
nogom sve bre i bre na meseini, diui nogu sve vie, izbacujui je iznad niza
elinih, metar visokih stubova pobijenih uz ivicu plonika...

18
Andernah, u kojem sam se rodio 16.3.1920., bio je uz samu Rajnu i u tom je
gradu iveo moj ujak Hajnrih, 90 godina star, pa smo poli da ga vidimo. Nali
smo kuu i zazvonili. Bili smo se smestili u hotelu na Rajni; bogovska soba, 5-6
lavaboa, kada, ali bez klozeta, klozet je bio u hodniku i imao natpis na
engleskom: "Molim ne cimajte jako". I tako, zazvonili smo na vrata ujkine kue i
otvorila ih je prilino masivna, ali ljubazna ena od oko 85 godina, docnije
identifikovana kao "Lujza", ve 50 godina ujka Hajnrihova konkubina.
"Zdravo", rekoh, "ja sam Henri a ovo je Linda Li." "O", ree ona, "uite molim
vas. Hajnrih je malo prilegao." "ekajte", rekoh, "doi emo kasnije." "O ne", ree
Lujza, "on mi to nikad ne bi oprostio. Molim vas sedite i priekajte."
Uli smo. Lujza je pola uz stepenice. Nismo dugo ekali. Ujka Hajnrih je
strao niz stepenice, kompletno odeven, uglancane cipele, tregeri, sve... Hitro je
siao niz stepenice; kao da ima 60, kao da ima 58, imao je 90 godina. Utrao je u
sobu - "HENRI! HENRI! BOE MOJ! NE MOGU DA VERUJEM! TO JE HENRI!
POSLE TOLIKO GODINA, TO JE HENRI!" "Drago mi je da te vidim, ujka Hajnrie!"
Zagrlili smo se...
"Sedite, sedite..."
"Ujko, ovo je Linda Li. Linda, ujka Hajnrih..."
"Zdravo, zdravo... Lujza e odmah doneti neto... Pa kako je?"
"Odlino. Neka vrsta poslovnog putovanja, recimo... da prodam knjige i,
naravno, hteli smo da te vidimo..."
"Moj boe, divno je, nikad nisam mislio da u te videti... oprosti mi moj
engleski..."
Onda je mlaa ena dola iz kuhinje. "Ovo je Jozefina, moja snaja. Sin mi je
ofer i sad je u gradu s gazdom."

Jozefina nije znala ni re engleskog.

Ujak se ponovo izvinjavao zbog svog engleskog.
Moj nemaki je dolazio iskljuivo iz turistikog vodia i uvek mi je bilo
neprijatno kad ljudi kau: "Oprosti mi moj engleski."
"Tvoj engleski je odlian", rekoh, "oprosti mi to ja ne znam tvoj jezik."
Nekada sam govorio nemaki, sada nita. Lujza je ula s kolaima i svim
moguim akonijama. Sipala je kafu u oljice. Kua je bila maksimalno ista, u
nemakom stilu, takvi su bili i kolai i kafa. Podsetilo me na moje roditelje, moju
babu - uvek je bilo kolaa i kafe, veoma iste salvete i stolnjaci, lep srebrni pribor
i lepi tanjiri. I razne akonije. Za prilike kada ovek sedne i oputeno razgovara;
neophodna pauza u ivotnoj borbi. Ujak je poeo da pria o svom ivotu, o
prolosti...
Vidi onu kuu preko puta?" pokazao je ka drugoj strani ulice. "Tamo si
iveo... Kao vetar si bio... nikada se nisi zaustavljao... trao si ovamo... Ujka
Hajni! Ujka Hajni! vikao si me..."
Okrenuo se Lindi Li. "Jedi neto, dete! Mora da jede neto!"
"Da, uzmite torte", ree Lujza.
Sirota Linda Li, bavila se zdravom ishranom, mrzela je torte i slatkie. "U
redu", ree, "ali samo malo pare..."
"Hoe li ti jo, Henri?" upita ujka Hajnrih.
"Kako da ne, ba je fina..."

"Da nee moda vina?"

"Ovaj, hteo sam da donesem, ali..."
"Izvinite me", ree ujka Hajnrih odlazei u kuhinju. Vratio se s bocom vina.
Sam je otvorio. Lujza je donela ae za vino. Lujza nije pila. Nije ni Linda Li. Nije
pila preko dana. Ostali smo ujak i ja.
"Doputam sebi tri ae dnevno", ree on.
"Pui li?" upitah.
"Ne, prestao sam da puim u ezdesetoj."
Zapanjivao me. Koa mu je bila glatka, nigde ni najmanje bore, imao je svoje
zube; obrve su mu bile guste a oi sasvim budne, paljive, dok su mu lea bila
prava kao strela; hodao je ivahno i brzo. Delovao je razdragano u svakom
trenutku. Ja sam bio onaj koji je umoran. Ispraznio sam au pa mi je ponovo
natoio. "Ima ga dosta. Dobro je, ta misli?"
"Da, hvala ti..."
"Ima jo boca. Zna, itao sam tvoje knjige, sviaju mi se. Sve ih volim osim
jedne. Eto, ja volim realne stvari, stvari iz ivota, stvarni ivot. Ne volim
izmiljotine. Ne svia mi se Maina za jebanje..."

"To je u redu, ujko, kad napiem neto trudim se da to zaboravim. Nije mi

vano posle toga, ak i kad kau da je dobro."
'Voleo bih da vidi kuu u kojoj si roen", ree on. "Nije daleko."
"Ujko, je l ti ne smeta da te fotografiu?"
"Ne."
"Imam prijatelja, fotografa, Majkl, tako se zove, doao je ovamo s nama. Voleo
bi da doe i slika te... Uzeo je kola... Kasnije moemo da odemo i vidimo kuu..."
"Da", ree on, "slaem se..."
uo sam za tu kuu, uo sam da je sada bordel. Pitao sam se da li on to zna.
"Prodaje se", ree ujka Hajnrih, "neke su ene ivele u njoj, ali iselile su se.
Sada se prodaje..."
Bila je to visoka uska uta zgrada podignuta na trouglastom zemljitu.
'Vidi onaj prozor?" upita ujak.
"Da."
"Tamo si roen, to je spavaa soba."
"O, kua je na prodaju", ree Linda Li, "kupimo je!"
Gledali smo malo, onda ujak ree: "Idemo. Hou da ti pokaem gde je tvoj otac
upoznao tvoju majku..."
Uli smo u kola i vozili se tamo.
"Eto, vidi", ree ujak, "amerike trupe bile su stacionirane ovde dole. Tvoja
majka i njeni otac i majka iveli su gore i esto sam ih poseivao. Tvoj otac je bio
oficir i savreno je govorio nemaki. Taj lepi oficir Bukovski, govorila je tvoja
majka, kladim se da zavodi sve devojke. Bila je to odmah posle rata i bilo je vrlo
malo hrane za Nemce. Amerika vojska je sedela dole oko vatre i jela meso i
bacala masnice i slino u vatru. To je izluivalo tvoju majku. Mogli bismo mi da
jedemo tu hranu koju spaljuju! Pravi su izrodi kad tako bacaju hranu! I tako,
tvoju su majku predstavili vodniku Bukovskom a ona mu je pljunula na cipele i
otrala gore. Dve-tri noi posle toga, vodnik Bukovski se popeo uz stepenice i
kucao na vrata. Nosio je meso, dobro meso, peeno, plus druge stvari... hleb,
povre. Pojeli smo. A posle toga, kasno u no, svake je noi dolazio s mesom i mi
smo ga jeli. Eto kako su se upoznali i venali se..."
Tako je to izveo, znai? pomislih. Lepo, uklapa se u moje miljenje o njemu.
"Tvoj je otac bio veoma inteligentan ovek", ree ujka Hajnrih.
Poli smo okolo do stepenica.
"Vidi", nastavio je, "ovo su stepenice uz koje se peo. I to je kraj prie. Idemo
sad."
Uli smo u kola i otili...

19
Te je noi jedan od Nemaca, Tomas, doao u na hotel da nam pokae
dokumentarac koji je snimio o meni. Doao je s projektorom... ne, nije bilo to
nego neto prikaeno na televizor i prikazivalo je dokumentarac preko ekrana.
Tomas je doveo i neke prijatelje, troje-etvoro mirnih ljudi pa smo sili u salu za
ruavanje i postavili opremu pa sam otvorio boce vina koje sam pripremio.
"Popijmo malo pre nego to krenemo s tim", rekoh.
Tomas se sloio. Poeli smo da pijemo i priamo o starim vremenima, o
vremenu kada je on dolazio u Los Aneles i ta smo sve radili i govorili i pili. To je
bilo tri godine unazad. Pitao me za razne ljude.
"Ne, nisu tamo."
"Ne, ni oni vie nisu tamo."
"Ne, otila je. Rastali smo se. Ne viam je vie."
Tomasovi prijatelji nisu pili. Linda Li jeste, kao i ja, a Tomas je stvarno pio.
Preli smo na dokumentarac. Imao je dobro oko za kameru. Znao je ta radi, ali
raziao se sa enom i bio je nesrean, i pored toga to je izgleda imao novu

devojku, mada nisam bio siguran da li su samo prijatelji ili ljubavnici. Ili i
prijatelji i ljubavnici. Ili ljubavnici i neprijatelji. Pili smo i gledali. Onda se film
zavrio.
"Dobro uraeno", rekao sam Tomasu.
Naravno, uvek me interesovalo neto gde se ja pojavljujem.
Tomas je pakovao opremu i pio. Ula je grupa Nemaca i posedala za stolove.
Bilo ih je petnaestak. Uspeno su izgledali, bili su izmeu 40 i 65 godina stari.
Onda poee da pevaju. Nisu bili loi. Stigla im je tura piva. Pevali su drugu
pesmu. Nije bila loa. Onda je uao ovek nalik na Dimija Durantea. Oi su mu
blistale vie nego oi ostalih. Seo je i pevao solo. Glas mu je bio blag i dubok, bio
je zaista dobar. Stigla je tura piva. Onda su svi pevali zajedno. Doao je vlasnik
hotela, jednooki drukan veoma crvenog lica, i pevao s njima, vodio je pevae
stojei pred njima i maui rukama. Dopale su mi se nemake rei. Nisam znao
ta znae, ali voleo sam da ih sluam. Pio sam jo vina i sluao. Onda sam ustao
i stao pored vlasnika hotela i mahao rukama kao on i pevao s Nemcima. Nije im
smetalo. Vratio sam se po jo vina i ponovo pevao s Nemcima. Bilo je dobro i
trajalo je i trajalo. Onda sam poeo da pevam:' Dojland, Dojland, uber ales..."
Nekoliko njih se pridruilo, ali veoma tiho. Neko me poveo na stranu i rekao mi
na engleskom: "Boje se kad pevate tu pesmu. Neki od njih povezuju je sa
nacizmom." "E jebi ga!" rekoh. Onda sam ponovo otpevao pesmu i vratio se i seo i
pio vino s mojim nemakim drugarima i Lindom.
Ubrzo smo popili sve vino. "Doite gore u sobu", rekao sam Tomasu. "Ima jo
vina."
"U redu", ree Tomas.
ena vlasnika hotela me je ula. Kako smo Linda i ja krenuli uz stepenice
postavila se izmeu nas i Tomasa s njegovim prijateljima.
"Ne", rekla je, "suvie ste pijani! Ne dozvoljavam!"
Tomas je padao na stepenicama. Bio je maksimalno pijan. Njegovi prijatelji
rekoe: "Odveemo ga kui. Ne brinite!"
"Sluajte, gospoo", obratih se vlasnikovoj eni, "no je tek poela. Biemo tihi
gore. elimo samo da mirno pijemo u mom rodnom mestu."
"Ne", ree ona, "on je suvie pijan, ne dozvoljavam!"
I tako smo se popeli i stali na balkon s pogledom na Rajnu i eto mog
dokumentariste, Tomasa, nosili su njega i njegovu opremu ka kolima.
"Tomas! Magarino pijana!" vikao sam. "ivela Nemaka! iveo ti!"
Nije me uo.
"Laku no, Tomas!" povika Linda.
Nije ni nju uo. Posmatrali smo kako kola odlaze, onda se vratismo u sobu.
Otepio sam novu bocu vina.
"Ne bismo trebali da pijemo vie", ree Linda.
"Samo jo ovu", rekoh, "onda emo na spavanje. Seti se, ujka Hajnrih nas vodi
u zamak sutra."
"Volim zamkove", ree ona, "ali gde su cigarete? Ne mogu da naem cigarete..."

20
U nedelju smo otili na hipodrom u Diseldorfu. Nemaka ekipa je bila s nama;
kamera je radila, kao i fotograf i novinar. Teko je bilo iveti normalno u
Nemakoj, ali ovek se mirio s tim jer je privremeno. Natrag u Americi gde me
malo ko znao ponovo me ekala moja izolacija. Bogovi su bili dobri prema meni:
titili su me ve punih 58 godina.
Nemaki kladioci na konje bili su bolje odeveni od onih u Americi. Niu
delovali tako oajniki; pre bi se reklo kako su doli da gledaju film. U Americi
mnogi ljudi ulau novac od kirije, novac za hranu, pozajmljeni i kradeni novac
donose na hipodrom.
"Gde je, jebi ga, tabla?" upitah jednog Nemca.
"Tabla? ree on. "Kakva tabla?"
"Tabla koja ti govori izglede tvog konja u toku klaenja. Izgledi se obino
menjaju tokom klaenja."

"Pitau", ree on.

Bio je to drukan koji je radio na jednoj od kamera.
Okrenuo sam se drugom drukanu koji je drao mikrofon.
"Gde je tabla?" upitah.
"Kakva tabla?"
"Koja ti kae izglede konja."

"Da li je Selin uticao na vas?" upita on.

"Dosta", rekoh, "hou da znam gde mogu da naem izglede svog konja."
"Izglede?" ree on.
Seli smo za sto i poeli da pijemo pivo.
Onaj prvi se vratio.
"Nema table", ree.
"Kako dozna izglede svog konja?"
"Ne znam", ree on.
Linda Li je nala novine, "Vidi", ree, "evo neto o konjima. Mislim da ti kae
na kom je mestu konj zavrio u prethodnim trkama. Vidi ovo..."

Pruila mi je novine. Tano, pisala su imena konja a iza svakog konja ovako
neto: 9/8/2/6/7/5/9/1/2/5/3 ili 6/4/7/2/1/9/2/8/3.
Nije postojao nikakav podatak o usponu ili padu u klasi, o tome koja je
procena svake trke, ili o teini samih konja ili podaci o dokeju ili stanju staze itd.
Nita s im bi ovek operisao. I bez table.

Nikad nisam iao na trke da bih se kladio na sreu. ovek tako moe komotno
da ostane kui i igra tombolu s babom. Mora postojati neki stil, neka postavka u
klaenju, ili sve postaje besmisleno.
Trka je poela i odabrao sam jedan broj. Postojala je ak i zbrka oko altera,
gde da se kladi na pobedu, na poredak u trci ili vezano. Nikad nisam voleo
guve. Volim da idem na trke sam i na miru reim ko su moji favoriti. Imam tuce
sistema koji dobijaju i tuce sistema koji gube, ali drim se odreenog metoda u
igri koji se bazira na prognoza- ma i podacima sa table. Ovde sam se oseao kao
da pljujem u mrani podrum da bih po- trefio mia u oko. I tako sam odabrao
konja broj 6, iz bilo kog razloga, i vodio je do samog cilja a onda je konj Linde Li
projurio pored mog.

Skakala je gore-dole. "Ojojoj", vikala je, "juhuu!"

"Koje sranje", rekoh.
Pre sledee trke jedan od Nemaca provalio je neto.
"Posle prvih nekoliko minuta klaenja objavljuju sumu novca uloenu na
svakog konja."
I tako smo ekali da objave i onda zapisali koliko je uloeno na svakog konja.
Ni s tim nisam znao ta da uinim. Mislim, u Americi se prava lova obino ulae
pred zatvaranje altera pa koristi to sa svojim prognozama i trenutnim izgledima
konja da provali gde je prava lova a gde lova mase. U Americi je uvek isto: ljudi
koji ulau pravu lovu uzimaju lovu mase i trpaju je u dep, bez poreza. Ne
dobijaju svaku trku, ali dobijaju 3 od 4 i, posmatrajui trke, izglede konja i
obrui opte prognoze i prethodne rezultate u Trkakom glasniku, uglavnom
solidno prolazi na trkama. Trebalo mi je dobrih 20 godina da nauim kako se igra
i eto me sad u Nemakoj, igrajui na slepo, uzdajui se u sreu.

Kladili smo se i kladili, Linda je imala sree, donekle, nisam mogao da stavljam
velike uloge, itava je stvar bila kao seoski vaar, nisam mogao da se popalim.
Nemci su mislili kako ja oboavam da gluvarim po hipodromu i gledam konje
kako tre. Patka me zabole za konje; lepo izgledaju i kenjaju slamnata govna, to je
sve to znam. Odlazio sam na trke da bih se nekako iupao iz fabrika, iz
potanske slube Sjedinjenih Drava. Odlazio sam na trke kao na ansu u ivotu.
Nemci su itali moje prie i mislili kako volim da se motam po hipodromu,
pretpostavljam, kao to neki ljudi vole da se motaju po svojoj bati i glancaju
svoje automobile. Tako je itav pogled na taj dan bio iskrivljen i kamere su etale
i gurali su mi mikrofon u lice i itavog sam dana samo ponavljao: "Isuse Hriste,
ova je nametaljka isto sranje, besmislice. Ovde nema anse. Isto je kao da smo
svi odreda u muilitu, s jebenim avolom..."
I tako, naravno, pilo se te noi, kamera se najzad uklonila, ali ostao je
drukan koji mi je gurao mikrofon u lice, traka se vrtela i vrtela a on postavljao
nova i nova pitanja, pokuavajui da izvue neke dubokoumnosti iz mene:
"Mislite li da vredi iveti?"
"Ne s tim mikrofonom u mojoj faci, klipane..."
"Mrzite li ene?"
"Ne toliko koliko mrzim decu."
"ta je smisao ivota?"
"Negacija."
"A radost?"
"Masturbacija."

"A sutina?"
"Rasprodaja upola cene."
Ne seam se tano kako se ta no okonala osim da je postojalo veoma usko i
strmo stepenite kojim si morao da sie kad god treba da pia, s telefonom na
pola puta da testira pamenje. Uprkos svemu, nije to bilo loe mesto, pia su
stizala, ali su me sledeeg dana rano digli iz kreveta i nacrtali me na balkon s
pogledom na grad, bilo je odvratno hladno i bio sam mamuran i traio sam pivo i
onda jo jedno pivo i sedeo ljutei etiketu s pivske boce i gledao nanie i onda
video mikrofon i kamera je ponovo poela da zuji a naspram mene je seo moj
dobri drugar Tomas, mamuran, i poeo: "Lepo, ta sad misli o Nemakoj?"

21
Otili smo da vidimo katedralu, ostavila je neki utisak na mene, sva ta
arhitektura, pa smo uli u nju, napolju je sipila kia, a unutra je malo zaudaralo,
kao na mokrau, i unutranjost je bila fascinantnija od spoljnog izgleda, pela se
sve vie i vie i gotovo me nagnala da poelim da prihvatim hrianskog Boga
umesto mojih siunih 17 bogova zatitnika, jer bi mi jedan veliki Bog pomogao
kroz toliko kala i strave, bola i uasa, bilo bi lake i moda ak pametnije,
pomoglo bi mi da shvatim neke od kurvi s kojima sam iveo i neke ene, idiotske
poslove, noi ludila i gladi, i pretpostavljao sam kako svaka osoba koja ue u tu
katedralu ima neke misli i neke od tih misli mogu da dovedu do preobraenja, ali
ja, mislio sam, kad bih se ja preobratio, zadobio veru, onda bih morao da ostavim
avola sasvim samog dole u njegovom plamenu i to ne bi bilo lepo od mene jer u
sportu gotovo uvek navijam za slabijeg a u duhovnom sam pogledu pogoen
istom boleu jer nisam misaon ovek, povodim se za onim to oseam a moja su
oseanja uvek uz obogaljene, muene, proklete i izgubljene, ne iz simpatije za njih
ve iz bratskog oseanja jer sam jedan od njih, izgubljen, zbunjen, nepristojan,
siuan, uplaen i kukavica; nepravian, i dobar samo na momente, a i pored
toga pregaen, svestan da to ne pomae, to me nije leilo, bio sam sve okoreliji.
Veliki bog imao je jednostavno previe puaka za mene, bio je odvie u pravu i
odvie moan. Nisam eleo da dobijem oprotaj ili budem prihvaen ili pronaen,
eleo sam neto manje od toga, neto skromno - enu prosene lepote duha i tela,
automobil, etiri zida, malo hrane i bez previe zubobolja ili izduvanih guma, bez
dugih bolesti pred smrt; ak je i televizor s loim programima u redu, i lepo bi bilo
imati psa, i vrlo malo prijatelja i dobre vodovodne instalacije, i dovoljno pia da
ispuni prostore do smrti, od koje sam, takva kukavica, imao vrlo malo straha.
Smrt mi je malo znaila. Ona je poslednja ala u seriji loih ala. Smrt nije
nikakav problem za onog ko je mrtav. Smrt je drugi film, u redu je. Smrt stvara
probleme samo onima koji ostaju i u nekoj su vezi s pokojnikom, i problemi rastu
u direktnoj proporciji s bogatstvom koje ostaje iza pokojnika. Kod kloara jedini je
problem izbaciti ubre. Neki ljudi dolaze s bogatstvom na svet, ali svi ga
naputaju praznih depova. Naravno, s umetnikom je drukije: on ostavlja kao
neki miris iza sebe to neki nazivaju besmrtnost, i, naravno, to je bolji u onome
to radi, vei je smrad koji ostavlja iza sebe - u boji, zvuku, tampanoj strani, u
kamenu i drugim oblicima. Ali ta je besmrtnost samo zabluda preivelih - oni se
kae na smrad, oboavaju ga. To nije zabluda umetnika. Umetnik zna da to nita
vie ne pripada besmrtnosti koliko pripada ivotu - samo jedan snimak, dovoljno,
neka sledei okua svoju sreu.

Neu da kaem kako mi je dosadilo da stojim u katedrali, ali promislio sam

svoje i bio sam mamuran i pospan, kao i obino; teko mi je da drim oi
otvorene, mada to nije problem - stvarno mislim da je greka gledati u sve, to je
iscrpljujue - stvari treba oda- brati, progutati malo i ostaviti ih na miru.
Ljudi se uzbuuju jer ne shvataju osnovnu matematiku ivota i ostaju suvie
dugo na istom dolapu i docnije iste noi odbijaju da se jebu ili tuku svoju decu ili
pate od loeg varenja ili nesanice, gasova, krvarenja u elucu, mrze ekonomiju i
vladu, autoputeve - sve same razumne i beskorisne mrnje - gre im se palevi,
koe im se lea a nesanica se pretvara u komar. Samo zato to su itavog
prokletog dana drali oi irom otvorene i suvie videli.
"Odjebimo odavde", rekao sam ljudima oko sebe i to je bio Keln.

22

Po povratku u Manhajm trebalo je saekati da proe na 21 dan kako bismo

dobili posebno jeftin let natrag i reili smo kako je moda bolje da odemo iz
Frankfurta za Los Aneles nego da se prethodno vraamo u Pariz. Karl nas je
odveo u putniku agenciju pa smo promenili karte i dobili rezervacije. To je
znailo jo dobrih noi za pijanenje i odmaranje u Park hotelu i kod Karla.
Manhajm je i dalje bio moj najdrai grad van Los Anelesa, ali iz drugih razloga bilo je tako isto i mirno u njemu, ljudi tako normalni i prirodni, dobra promena
za mene, a i Karl i Valtro su bili tu. Oboje sam zaista voleo, i to me je udilo, jer
imam toliko problema s ljudima. Nema ih mnogo za mene. Tu je bio taj ludi Barbo
i Linda Li i moja erka, a van toga sve se gu- bilo, ljudi su isto tako mogli da
budu muve ili ljunak. Dobro, ne, ljunak nije tako lo.
Siroti Karl, prevodio je Ginzberga, teak posao, a mi smo bili svake noi u
njegovom stanu i pijanili, ali ovek misli da e ko zna kad ponovo videti Evropu i
Karla, dok e Ginzberg ostati, moda vekovima. I tako smo se uvaljivali. Noi su
bile dobre, Karl je bio pripoveda kamenog lica, dobro je priao i odavno se nismo
tako smejali. Ali doao je dan za povratak pa su se Karl i Valtro i Miki i Linda Li i
Bukovski i prtljag strpali u Karlova kola i krenuli ka Frankfurtu.
Bila je to duga vonja, ali smo na kraju stigli i izali su svim prtljagom, fotoaparatom, i aerodrom je bio veliki, VELIKI, ostavili smo Valtro i Mikija s prtljagom
i poeli da hodamo, traei ER FRANS. Naravno, bio je na drugom kraju
aerodroma i onda smo im dali nae karte. Dama je poela da nabada po
kompjuteru, zatim je stala. Otila je u kancelariju iza svojih lea i razgovarala s
drugom damom.
"E jebi ga", rekoh, "neto ne valja."
"Putnika agencija je rekla kako je sve u redu", ree Linda.
'Verovatno su pronali da vam duguju neke pare", ree Karl.
Osetio sam neto loe u stomaku. Otiao sam i uzeo olju crne kafe.
Okrenuvi se, video sam 3 mladia kako mi se keze. 'Vi ste arls Bukovski", ree
jedan. Klimnuo sam. Stajali su kezei se. "ekajte", ree jedan. Priao je s 3
pareta papira. Video sam da rade na aerodromu, nosili su kao neke uniforme.
"Molim vas potpiite ovo..."
Jedva sam pisao svoje ime. Poslednja no pijanenja bila je od boljih. Znojio
sam se i vrtelo mi se u glavu. Potpisao sam sva 3 papira i naarao male crtee.
Iskezili su mi se. "Hvala, mnogo vam hvala!" rekoe. "Nema na emu", rekoh.
Kad sam se vratio Karl mi ree: "Kau da karta nije dobra. Vai samo od Pariza
do Los Anelesa."
"Isuse Hriste", rekoh, "hoe da kae kako ovde stoje toliki avioni a oni nee
da nas puste u njih?"
"Devojka u putnikoj agenciji nije znala ta radi", ree Linda.
"Doplatiemo", rekoh, "samo da uemo u avion."
"Ona kae kako su to karte s popustom i da mogu biti upotrebljene samo na
relaciji Pariz - Los Aneles", ree Karl
Svi smo se vratili kod devojke. Govorili smo na francuskom, engleskom i
nemakom, bar smo se trudili. Devojka je rekla kako je jedini nain da uemo u
avion kupovina dve karte u jednom pravcu od Frankfurta do Los Anelesa.
"U redu", rekoh, "koliko?"
Devojka je radila neko vreme olovkom i onda rekla kako bi svaka karta kotala
po 845 dolara.
"Kai joj da nisam Norman Majler", rekoh Karlu.

Dolo mi je da legnem nasred aerodroma i dignem ruke od svega. Znam toliko

ljudi koji ba vole da putuju. A neki ljudi etaju mranim sporednim ulicama jer
ih uzbuuje to mogu biti ubijeni.
"Moraemo vozom do Pariza, to je sve", rekoh.
"Ajmo da jedemo", ree Linda.
Odgurali smo naa kolica s prtljagom u restoran i nali sto. Dok smo sedeli
proao je kelner, okliznuo se na neto; pao je, i njegov veliki posluavnik je pao;
razbili su se tanjiri, hrana se rasula po podu, irei smrad. Bilo je mnogo toga i za
dlaku me promailo. Zavladao je opti muk a kelner se digao i poeo da skuplja
otpatke i lom dok su svi blenuli u njega. Dobro, mogao je bar da ode kui i izdrka,
onda proita oglase za posao. Neko je doao i pomogao mu. Pokupili su vei deo
toga a onda su ista i pera sudova doli s portviem i preli njime preko patosa;
jednom ili dvaput osetio sam trokave rese portvia kako me ibaju po
glenjevima. Istina je daje ivot nepodnoljiv, samo to je veina ljudi nauena da
se pretvara kako nije takav. S vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u
ludnicu, ali najvei deo masa tera dalje i dalje pretvarajui se kako je sve
normalno i prijatno.
Posle nekog vremena smo poruili. Drugom kelneru. Onog to se okliznuo
nigde vie nije bilo. Verovatno je drkao u toaletu ili telefonirao majci. Poeo sam
da shvatam anarhiju: naruio sam dva piva. Ostali su uzeli razliita jela i ajeve,
limunade, prelivene sladolede i pitu od vianja.
"Smuie ti se od tog piva", ree Linda Li.
Karl je sedeo i gledao kroz svoja santimetar debela stakla u Mikija koji je poeo
da pali papirne salvete.
"Lepo", ree Karl, "kome se JEBE!"
Ubrzo je hrana stigla i bila je kao na svakom aerodromu - niko nije mogao da
jede. Miki se poteno trudio oko prenih krompiria, onda je na treini puta
odustao i po- kuao da ih zapali; nije mu uspelo: ve su bili izgoreni.
*
I tako smo obavili aerodrom i vratili se u kola sa svim prtljagom i fotoaparatom i ukrcali sve to i sebe unutra i krenuli ka eleznikoj stanici. Karl nas je
vozio, imao nas i dalje na grbai, Valtro je saoseala a Miki ekao svoj red da
testira svemir. Imati takve prijatelje znai zauvek biti iupan iz ralja ajkula i ini
sitne i tihe ljudske stvari daleko volebnijim od mrtvih katedrala.
Eto, ispred voza smo imali marke, franke i dolare, ekah smo i Karl ree:
Telefonirau Barbou kad stiete u Pariz. Ako ga ne naem, pokuau Rodana ih
ardana."
"Hvala, Karl..."
Zezah smo se malo s foto-aparatom dok smo ekah i onda razmenili pozdrave i
uli u voz, plus mahanje za zbogom kroz prozor vagona kada je voz krenuo. Ako ti
je stalo, to je jedan od najtunijih dogaaja u ivotu, i najbolji je trik praviti se
kako ti je dosadno, inae moe da postane nezgodno, a voz nee da stane niti
poe unazad, i sve to lii na lagano umiranje, nije dobro, najbolje je da sedne u
kupe i trai mape i cigarete, nameta prtljag da ti ne padne na glavu, gleda da
li se nasloni za ruke obaraju i diu tako da moe da se oprui, proverava gde je
paso i da li ti se kenja, zatim razmatra kako e i kada uzeti svoje prvo pie.

23

Linda Li me obavestila kako ne postoje kola za ruavanje niti vagon sa

ankom, ali da e ovek sa kolicima ubrzo da proe.
"Ma to kau samo da ne bismo jurcali gore-dole po hodnicima."
"Ne, pie na ovoj karti."
"U redu", rekoh.
"ta ako Barbo ne doe na stanicu u Parizu?"
"Nita, uzeemo negde hotel i reiti ta emo dalje."
"Moda doe Rodan."
"Ili ardan."
"Bolje Barbo."
"Naravno, pakleno smo se trudih da smislimo kako da uemo u avion za Los
Aneles. Isuse, voleo bih da se vratim. Ova Evropa je postala jebeni komar."
"Oh, meni je bilo divno. Zar ne moemo da ostanemo jo? Ostanimo dve
nedelje u Parizu. Pustiu te ak kod neke od onih kurvi."
"Ne, hou da se vratim u Holivud, da odem na hipodrom s tablom. Hou da
ujem kako mi pisaa maina trese zidove. Hou da odem u lokal i naruim jelo
bez mog malog turistikog vodia. Hou da vidim izdrkanu maku!"
"Treba ti pie."
"Treba mi pie i geografska promena."
"Sedi i ekaj na oveka s kolicima. Opusti se."
"U redu."
"Izuj cipele."
"U redu."
Sedeli smo i gledali pejza kako promie. Svi ti ljudi u svojim kuama, sede u
foteljama, uvaljeni i zdravi, odmaraju se, ekaju na smrt.
"Henk..."
"ta?"
"Mislim da sam izgubila torbicu. Nai su pasoi u njoj, sav na novac, nae
avionske karte..."
"Sedi na njoj."
"A..."
Linda uze torbicu i otvori je. "Oba pasoa su tu'." Gledala je dalje. "Henk..."
"ta?
"Nala sam samo moju avionsku kartu...tvoje nema..."
"E jebi ga..."
"Morae da ostane. Hoe li da me isprati na avion?"
"Trai dalje!"
"Ne, zar se ne sea? Na aerodromu u Frankfurtu devojka je ponela obe nae
karte u kancelariju da razgovara sa eficom i seam se da je imala samo jednu
kartu kad je izala."
"Zato onda nisi..."
"ekaj, ta je ovo? Oh, evo je..."
Smejala se. "Prela sam te, a?"
"Da jesi..."
Tada se ve i ovek s kolicima pojavio. Pregledao sam kolica. "ta, zar imate
samo etiri flae crnog vina na kolicima?" Bile su to male flae, za dve ae vina.
To je sve to je imao, te etiri. Nita drugo osim bezalkoholnih pia, sendvia sa
sirom i unkom, kesica kikirikija, krpenog cvea, razglednica, prezervativa,
igraaka, balona, lanih pozorinih dvogleda i kineskih slagalica.
"Pretpostavljam da su kupili sve vino dok si stigao dovde?"
"Ne, prodao sam samo dve boce. elite li jo?"

Bio je mlad ovek i savreno je govorio engleski, bez trunke akcenta. Zaista
zapanjujue.
"Da, voleo bih jo."
"Koliko jo?"
"Sve to imate na lageru."
"Molim vas priuvajte mi kolica, gospodine. Odmah se vraam."
Otvorili smo prve dve flaice vina.
"Ba dobar deko", ree Linda, "i tako prirodno govori engleski."
"Verovatno je neki ameriki kloar koji ne moe da provali kako da se vrati.
Izgubio se ovde zauvek."
"Ima i gorih stvari", ree Linda.
"Ima: paraliza ili rak u metastazi."
"Zna", ree Linda, "mislim da ovaj voz ide natrag istim putem koji smo proli.
ini mi se da se seam svih ovih stanica, mislim da smo ih ve proli."
"Sluaj, Karl nas je stavio na voz. Rekao je da ovaj voz ide u Pariz."
"Znam da ima visoko miljenje o Karlu. Istina, on je veliki prevodilac i
prijatelj i divno ljudsko bie, ali ima stvari u kojima se ba ne snalazi, a stvari
kao aerodromi ili vozni redovi eleznice, eto, on to jednostavno ne zna, gubi se."
"Svi ti gradovi izgledaju isto. Popij vino."
"Nije samo to. Radi se o imenima stanica, seam ih se."
Linda je ustala i otila do kraja vagona. Onda se vratila.
"Na znaku tamo pie Hajdelberg. Vraamo se u Hajdelberg, putujemo u
pogrenom pravcu!"
Digao sam se i pogledao znak - pisalo je "Hajdelberg".
"O Isuse", rekoh, "jadni e Barbo da nas eka na stanici u Parizu a mi neemo
doi!"
Sedeli smo pijui vino.
Onda se vratio ovek od kolica. Nosio je jo 8 boca vina.
'Veoma ljubazno od vas", rekoh.
"Ma nita", ree on, "i drugi put."
Platio sam mu vino i dao mu baki. Odgurao je kolica.
"Zrno dobrog u svemu loem", rekoh.
"Lepo", ree Linda, "moda i nije tako loe ponovo videti Hajdelberg, dopao mi
se. Volela bih da ponovo vidim zamak."
"Linda, ja hou samo da se vratim u Holivud. Hou da se nacrtam uz neki
kiosk i gledam ulicu."
Sedeli smo pijui i posmatrajui ta prolazi kroz no.
"udim se", rekoh, "zato nismo pitali tog oveka s kolicima kuda ide ovaj voz?
ovek perfektno govori engleski. Bie da sam bio suvie uzbuen oko nabavke
vina."
"Moemo da pitamo konduktera."
"Aha."
Ustao sam i ekao konduktera. Obino dolaze pravo u tvoj kupe. Ugledao sam
jednog kako prolazi. "Ej!" viknuo sam. "Ej!" Samo je projurio.
Video sam oveka leernog izgleda kako stoji u hodniku i gleda kroz prozor.
Priao sam mu i stao pored njega. Pravio se da me ne primeuje. Rekao sam, na
engleskom: "Oprostite, gospodine, ide li ovaj voz u Pariz?"
Pokazao je na svoj runi sat.
"Znam koliko je sati", rekoh, "ono to ne znam je ide li ovaj voz u Pariz ili ne.
Ide li ovaj voz u Pariz?"
Pogledao je u sat. "Sedam i petnaest", ree.

Vino me bilo dobro uhvatilo. Primakao sam mu se sasvim blizu. "Neu ponovo
da vas pitam. Ako mi ne kaete, ubeen sam da e vam se neto uasno desiti.
Zato vas poslednji put pitam: "IDE LI OVAJ VOZ U PARIZ?"
"Da, ide", ree on.
"Hvala vam", rekoh.
Vratio sam se u kupe i seo. "Idemo u Pariz", rekoh Lindi Li.
"Otkud zna?"
"Jedan dentlmen mi rekao."
Vino je bilo bolje nego ikad i kada su, nedugo posle toga, uli francuski
carinici, znali smo da idemo u dobrom pravcu. Sviale su mi se njihove uniforme
i efikasnost. Kad sam bio deak imao sam male vojnike: Francuze, Amerikance i
Nemce. Pravio sam rovove na pokrivau mog kreveta i bilo je bitaka, mada bi na
kraju Nemci uvek pobedili. Prole su dve postave carinika; nisam ba siguran, ali
prvi su izgledali kao policijski slubenici a druga postava kao da su bila vojna
lica. Vie su mi se dopala vojna lica, nisu bili tako debeli i kao da su bili
samosvesniji. Sve u svemu, Pariz se koturao ka nama. Jai sam ja pisac bio,
nisam ak ni zapisao imena gradova i mesta, vidika, godinjih doba i velikih
oseanja. Sve je to uostalom smee. ak i moderni priznaju da Pariz nije vie ono
to je bio. Ali meni je izgledao dobro mesto da poludi u njemu, kao bilo koje
drugo. Kako god okrene, svreno je s vremenom amerikih turista. Sada putuju
samo biznismeni, gangsteri i oni koji su skoro bogatai. Pravi bogatai ne mogu to
sebi da dozvole, kidnapovali bi ih. to je manje novca u opticaju to su oajniji oni
to ga nemaju, bar oni koji su sposobni da misle. Ostali trpe kao pravi pozitivci i
gledaju televiziju, ako mogu i to da priute. Drugi, oni to su sposobni da misle,
oni bez love, ne moe mnogo da ih krivi to se ne oseaju najbolje, i kad njihovi
metodi postanu okrutni kao i metodi onih koji kontroliu, ne moe tek tako da
se opredeli i kae: ovo je ispravno a ovo nije i moda to nije trebalo da ine. Ali
leenje je oduvek bilo problem i pacijent vekovima ne pokazuje znake
ozdravljenja. A on (ona, pardon devojke) i ne moe da ozdravi. Veina ljudi trai
samo tri potena obroka i malo seksa, a u najveem delu sveta, oveku za
ovekom, ovo je uskraeno, te bazine elje. Doao sam iz nie klase,
neobrazovan, i sedeo sam u vozu s divnom enom i pribliavao se Parizu, gotovo
60 godina star, izluen, s vrtoglavicom, proklinjui svoju sudbinu. Kakva sam
aba, kakva papiga postao... jebi ga, znate ve, eleo sam jaje u svom pivu...
"Daj mi malo tvog vina, bejbi..."
"Henk, suvie si brzo pio. Bie ti muka..."
"Znam. Ali samo mali gutljaj, bejbi, za duu... slab sam ovek. Samo da
gucnem, mala moja..."
"U redu..."
"Hvala ti..."
"Polako, to je poslednja flaa..."
Voz se koturao dalje i napolju smo videli male varoi koje su, isto kao u
Nemakoj, izgledale udesno i isto, kao neto iz bajki, uske kaldrmisane ulice,
visoki krovovi, ali i tu je bilo agonije, razvrata, ubistva, ludila, neverstva,
besmisla, straha, tuposti, lanih bogova, silovanja, droge, psa, maaka, dece,
televizije, novina, zapuenih klozeta, slepih kanarinaca, usamljenosti... Stvaranje
deluje kao neki izlaz, nain da krikne, ali toliko njih loe stvara, zaguuje klozete
i gui kreaciju. Jednom u sto godina pojavi se neko dobar kao Selin i moe da ga
ita i smeje se jer je on znao kako nema anse i to je tako otvoreno govorio.
Isuse Hriste, eleo sam samo da se izvuem iz Evrope i vratim se onoj debeloj
pisaoj maini; sedela je tamo ekajui me i prosto rigala sve mogue redove koje

nisam mogao da kontroliem i bila je slobodna i nije bila sveta, ali je svakako bila
srea za mene.

"Nemoj toliko da brine", ree Linda, "pokuaj da zaspi."

I jo sree za mene: dobra ena. Trebalo je 56 godina da naem Lindu i bilo je
vredno ekanja. ovek mora da upozna mnogo ena kako bi naao pravu, i ako
ima sree on e da je nae. Mukarac koji se zadovolji prvom ili drugom enom u
svom ivotu neznalica je; on pojma nema ta je ena. ovek mora da proe kroz
tu kolu, a to ne znai samo spavanje sa enom, da ih jebe jednom ili dvaput; to
znai ivljenje sa enom, mesecima i godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to
uine - jer to znai izloiti duu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno
uvale s jednom enom, odustanu, kau: to je to, to je najvie to mogu. Mnogo je
takvih i, u sutini, veina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviaju da ne ide kako
valja, ali nije vano, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to,
ta je na televiziji veeras? Nita. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od
gledanja jedno u drugo, bolje od razmiljanja o tome. Televizija dri vie loih
parova zajedno nego to to ine deca iii crkva.
Pomisli na sve te milione koji ive zajedno a ne vole to, i mrze svoj posao a
plae se da ga ne izgube, nije udo to im lica izgledaju tako kao to izgledaju.
Gotovo je nemogue pogledati u prosenu fizionomiju a da na kraju ne mora da

okrene glavu i pogleda u neto drugo, bilo ta, narandu, kamen, flau
terpentina ili psee dupe. Nema pristojnih lica ak ni u zatvorima i ludnicama, a
lekar koji se naginje nad tobom dok umire ima masku idiota. Ne volim ni
sopstveno lice, mrzim ogledala; nekada davno skrenuli smo u pogrenom pravcu i
ne moemo da naemo put natrag. Koje sranje, a, brate, kada nae govno bolje
izgleda od nas...
Neete verovati, ali se Pariz konano pojavio, dobro, bar eleznika stanica
grada Pariza. Povukao sam ruku na vratima i stepenice se izvukoe pa sam
istovario prtljag dole. Pomogao sam Lindi da sie.
Gledali smo oko sebe.
"O, Henk, nikoga nema! ta emo sad?"
"Izai emo odavde, uzeemo taksi do nekog hotela i odatle reiti ta emo
dalje."
"Trebaju nam kolica za sav ovaj prtljag.
"Idem da naem neka."
To je jo jedna greka koju ljudi ine kad putuju - zlostavljaju i sakate sebe
bespotrebnim prtljagom i bespotrebnim foto-aparatima. Potrebna je samo portabl
pisaa maina i mala torba arapa i gaa, otvara za flae i perorez.
Video sam kolica za prtljag na drugom kraju perona i poao da ih uzmem.
Gotovo sam stigao do njih kad zauh Lindin uzvik:
"BARBO!"
Dolazio je s drugog kraja gurajui kolica. Linda potra ka njemu, skoila je,
obujmila ga nogama oko kukova i ljubila ga. Dolo mi je da i sam uradim isto, ali
se ovek istroenog dostojanstva i s deset hiljada mamurluka iza sebe mnogo
sporije kree.
"Barbo, ba je dobro to te vidim, bog te, ba dobro..."
"Ohladio sam odlino belo vino, a eka vas i riba, genijalna riba! Ona jede
druge ribe i aroban je stvor, volim je! A u Americi, ak je i ne jedu, ovu genijalnu
ribu, ne jedu je. Zove se tuka! Kakve eljusti! Kakva glava! Krvolona je i
dugaka i ukusna, lino je spremam, znam poseban nain kako se sprema, ima
da se topi, i piemo vino pre i uz nju i posle!"
Otili smo niz peron i spakovali se u njegova kola, prtljag i mi, i vozio je kao da
jae na rodeu, smejui se, za dlaku izbegavajui sudare s drugim vozilima,
smejui se, voleo je da se igra sa smru, ne mislim da je to bilo samoubilaki, tek
da se neto deava. Linda je to volela a ja podnosio. ta sad, zavrio sam svoj
trei roman, a 3 dobra romana su sve to ovek moe da zahteva. Naravno, mislio
sam na etvrti, o svom detinjstvu, ali su romani o detinjstvu gotovo nemogui,
suvie su promiljeni i dosadni, nikad nisam itao neki dobar. Nisu znali kako. I
plaio sam ga se. Niko nee poverovati u moje roditelje. Ubice, sadisti, poteni
graani... eto, jebi. ga, bili smo pred Barbovom zgradom, majunim liftom do
vrha, prtljag i ljudi stisnuti u malom ianom kavezu, popeli smo se...
Bul, njegova devojka, bila je tamo, kasnije sam otkrio da je igrala u filmovima Barbo mi je kriom dodao iseke iz novina: "Vrati mi ih i nikad nemoj da sazna da
sam ti ih pokazao. Naljutie se." Bul je imala neku prefinjenost u dranju, ali nije
bilo problema s njom. Talentovane ljude bije glas da je teko komunicirati s njima
u svakodnevnim situacijama - tako sam itao i tako su mi govorili i tako sam
gledao na filmu. Ali otkrio sam da nije tako. to su ljudi talentovaniji to je lake s
njima; bie da uvaju svoje loe trenutke za asove kad su sami.
Vino je stiglo i Barbo je odepio bocu, napunio ae pa smo ga probali izvanredno. Vratio se u kuhinju i izaao s ribom: "Gledajte je! Gledajte ove zube!
Kakvo mono stvorenje!"

Visila je u njegovim rukama, mrtva pre nas i pred nama, taj dugaki vitki
ubica, i ak je u smrti izgledala divno, bez ijedne greke, bez vika sala, nikakve
lai nije bilo u njoj, bila je savrena - nasrtaj ivota koji je parao i kidao i gledao
oko sebe i plivao, bez morala, bez biblije, bez prijatelja.
"Spremiu je sad, ree Barbo.
Nestao je s ribom i ubrzo se vratio s automatskim loncem za kuvanje pirina.
Problem kod lonca bio je to utika nije pasovao u teker u zidu i sluajte ovo Barbo je improvizovao splet ica, spojio ih dodirom, desila se mala eksplozija,
nasmejao se (jo jebene opasnosti, znate ve), i pirina je poeo da se kuva. Barbo
je otvorio novu bocu i napunio nam ae vinom. Onda se vratio u kuhinju da
bude uz svoju tuku. Na zidu je visila naslikana tuka.
'Vie mi se svia slika pored nje", ree Bul.
Bila je to slika brae Marks. Meni se vie sviala tuka.
I bila je uistinu mona kad je stigla i svi smo je jeli, onda se pilo jo vina.
Jeste, svi- ma nam je ivot teak, ali bude svetlih trenutaka. Umoran sam bio od
Evrope, ali dobro je bilo te noi u Parizu. Posluili smo se jo mnogim bocama
vina i ujutru sam se probudio s Lindom pored sebe i ustao i proetao po stanu a
Barbo i Bul su bili otili, na posao valjda. Pogledao sam ka drugoj strani ulice i
tamo, u zgradi preko puta, video sam desetine kancelarija sa stolovima i
telefonima i ljudima koji su se muvali gore-dole; izgledalo je veoma bezbedno i
slubeno i drago mi je bilo to nisam deo akcije koja se odvijala u toj zgradi. Uao
sam u kupatilo gde sam izazvao udesnu crevnu akciju - alkoholiari retko pate
od zatvora. Oprao sam se, oprao zube i vratio se u krevet. Linda se probudila.
"Henk, kako si?" "Dobro sam, izgleda. A ti?" "Oh, nema problema." "Hoemo li
malo? rekoh. "Ajmo", ree ona, pa smo to i uinili...

24
...Kasnije tog dana Barbo nas je poveo do Muzeja moderne umetnosti. Ljudi su
se vozili kroz cevi s nivoa na nivo, izgledali su kao siuni mravlji ljudi. Drago mi
je to Barbo nije predloio da uemo, uvek sam se oseao emocionalno uguen u
muzejima umetnosti, radije sam gledao loe filmove, nisu me toliko iritirali. Nikad
nisam mogao da se privolim takozvanoj veliini koju nisam oseao kao takvu niti
mi je izgledala tako.
Jednostavno ne postoji toliko dobrih slikara, ali ljudi moraju da popune zidove
i holove neim; isto sam oseao u bibliotekama, sve te uzaludne knjige, lee tamo
na policama i tako malo govore.
Ali pred muzejom nije bilo tako loe: gutai vatre, gutai sablji, mamioci zmija,
ljudi na krevetima od eksera, pevai, sve vrste ludih i prezrenih nakaza, okorelih,
patetinih, gladnih, samoosakaenih. Kao da sam ponovo bio s radnicima u
fabrici, ljakajui prekovremeno. Jedan je ovek pisao poruku sopstvenom krvlju
po betonu; drugi je zadavio papagaja, odgrizao mu glavu i savakao je; trei je
neprekidno prdeo u tonu sa sopstvenim pesmicama; neki je lagano lomio ruku
svog drugara dok su skrhane kosti probijale kroz meso... Svuda se deavalo neto
i prolaznici su bacali poneki novi u tanjire i posude. Ljudi su pevali tupave
pesme napuklim i umornim glasovima. Nebo je poelo da tamni. Proao je jo
jedan teak i obian dan za sve njih...
Vratili smo se u kola i bila je popodnevna guva a Barbo nas je vrtoglavo vozio
beskonanim auto-putem kroz grad okolo i naokolo, dim se dizao iz bezbrojnih
auspuha, itav je Pariz imao teku glavobolju od toga a oni sve jae gazili pedalu

za gas da pobegnu odatle i onda smo iskoili napolje i poli za Barbom do mesta
gde je esto visio Balzak, imao je sobu tamo a okruen zgradama bio je park sa
fontanama i niim osim ena i dece koja se igraju jedna s drugima ili s balonima,
i bilo je malih duana i mnogi su pravili medalje, prilino lepe medalje, mogao si
da kupi svaku ast ili hrabrost koju poeli, zatim smo izali i seli u neki lokal
na pivo, na moj zahtev, i Barbo je uzeo da telefonira zbog neega dok je jedan
Francuz igrao fliper a sedam drugih Francuza ga posmatralo, stisnuti oko njega.
Onda mi se pomraila svest i progutao me mrak sledea tri sata da bih se
probudio vozei se preko Pigala i eto svih tih francuskih kurvi, bolje su izgledale
od amerikih starleta, mnoge od njih otmeno obuene, i nije bilo okrutnosti u
njihovim licima kao u licima amerikih kurvi, oseale su svoj zanat kao istinski
astan, donosile su radost i smisao i tako su izgledale. Neke od njih poznavale su
Barboa i doviknule njegovo ime dok smo prolazili. Tada sam malo bolje shvatio
Pariz.
Jeli smo te noi u jednom od onih mesta visoko gore i preko puta bioskopa na
bule- varu. Dole ispod nas jurili su mali automobili, i kako je no prolazila sve
bre i bre su jurili i sve vie ih je bilo. Pariz je pio i jeo itavu no; za razliku od
Amerikanaca ovi ni- kad nisu mislili na sutranji dan. Ili mi se tako inilo. I, kao i
obino, kelner je bio Ijubazan i efikasan. Uzalud sam traio uvenog francuskog
kelnera snoba. Bie da u morati jo jednom da putujem. Malo je ta ostalo u
pamenju na tu no, pili smo i jeli i pili i pili. inilo se kako svi dobro ive, kao da
je postojanje samo igra...

25
Barbo nas je isporuio na avion za Ameriku. Bili smo uasno mamurni, ali nas
je on odbacio tamo i proveo kroz raznorazne procedure. Rekli smo nae zbogom, i
onda smo se, u sutini, pribliavali Los Anelesu...Linda je bila tuna: "ini mi se
tako kratko. Trebalo je da ostanemo due."
"Isuse", rekoh, "pomisli samo - ameriki hipodrom, na jezik..."
"Bilo je tako malo zamkova i jedva da smo videh Pariz."
"ta sad, pruili smo dobro itanje u Hamburgu i imali sree s francuskim
novina- ma. Sad bi prodaja knjiga morala da poraste."
"Govori kao biznismen."
"Zaraen sam, bezduan, svreno je za mene."
'Video si ujaka."
"Pravi delija."
"Pitam se kako li je maka."
"Ma dobro je. Ja se pitam da li e kola da upale."

Popili smo prvo pie, malo crnog. Avion je bio krcat Amerikancima, svi njihovi
po- kreti kao da su na sceni, tako prepozna Amerikanca. I bili su deblji u licu,
runiji. Ponovo sam bio s mojom felom.
"Pitam se da li nam je gajba provaljena", rekoh.
Let natrag nije bio posebno upeatljiv. Od mene je traeno da napiem knjigu
o putovanju i rekao sam: "Da", a za oveka koji ne voli da putuje bio je to pakleno
teak zadatak. Setio sam se vremena kada je Norman Majler pisao o ovekovom
sputanju na Mesec, za asopis Lajf, mislim, i pamtim kako mi ga je ao bilo a
onda sam mislio na novac koji je dobio za to, i pomislio: lepo, ovek samo
zarauje za klopu i kiriju, otkucava svoju karticu. ukalo se da je uzeo milion
dolara za taj lanak. Ja sam imao vie sree: pisao sam bez predujma i bez
obeanja da e biti tampano. Mogao sam komotno da tresnem na dupe i nikome
to ne bi kodilo. Tako je oduvek bilo sa mnom: levica stalno u akciji a desnica
pravo u metu...
Barbo nam je savetovao da ne pijemo suvie, da su ameriki carinici najgori;
to je bilo dovoljno loe i teko da smo ostali trezni, stajao sam zgnjeen meu
ruljom ekajui da proe kofer. Roktali su i gurali se kao svinje, imbecili. Debeli
ovek kojem je koa visila oko laloka naslonio je svoje telo na moje, odmarajui se
u guvi. Obuhvatio sam levom akom desnicu i nabio mu lakat u kembe.
Razjapio je usta ostavi bez daha, posiveo, prdnuo i pao na rulju iza sebe. Video
sam jedan kofer, video drugi, Linda je stajala pozadi s mukom i vrtoglavicom od
gurnjave tela. Imao sam sav prtljag i probio se napolje. Proli smo kroz pasoku
kontrolu, ostao je samo pregled prtljaga i bili smo slobodni. Dobili smo Ijubaznog
drukana. Otvorio je samo Lindinu runu torbu. "ime se bavite?" pitao me.
"Ja sam pisac."
"O. ta piete?
"Teko je rei. Svaki put je drukije."
"U redu", ree on, "to je sve." Zatvorio je torbu. Povukli smo prtljag s trake i
dva crna nosaa nasrnue da ih doepaju. Hteli su da ih otpreme na neko drugo
mesto i onda bi palo novo ekanje, novo obrtanje prtljaga i novo guranje.
"Ne", rekoh, "hoemo da zadrimo na prtljag!"
Pravili su se da ne uju, grabei kofere.
"REKAO SAM NE! NE! HOEMO DA ZADRIMO PRTLJAG! RAZUMETE LI
ENGLESKI?" vikao sam.
"O? Onda morate da nam date potvrde od prtljaga."
"Naravno, evo ih..."
Izali smo odatle u normalni deo aerodroma. Onda smo videli kako moramo da
se spustimo pokretnim stepenicama dole. Linda je ila ispred mene. Spustio sam
prtljag na pod, pripalio cigaretu, ostavio je u ustima, podigao prtljag i krenuo ka
pokretnim stepenicama.
Onda sam uo enski glas, mlad enski glas, rekla je: "EJ, ZNA KO JE TO?"
"ta? Ko?"
"Onaj matori to nosi kofere...to je taj genijalni tip...pie prie i pesme,
romane..."
Govorila je o meni. Znala me. Kad sam doao do stepenica reio sam da joj
zahvalim to mi je poklonila panju. Spustio sam stvari, okrenuo se i mahnuo... I,
jebi ga, jedan od kofera, najtei, Samsonit, odvojio se i poeo da tutnji niz
stepenice, bio je kao divlja zver sa sopstvenim namerama, tutnjao je i klizao se i
grmeo i skakao kao sumanuta stvar a Linda koja je bila na pola stepenica videla
ga kako se obruava i odskoila u stranu. Onda je vrisnula: PAZITE! PAZITE!"
Metalni kofer ruio se kao ludilo prema dve stare ene na samom dnu stepenica.

Jedna od njih ustuknula je u stranu a druga je uradila isto, ali neto sporije;
kofer je zakaio donji deo njene noge, ne punom snagom, ali dobila je dobar
udarac.
Siao sam niz stepenice s preostalim koferom. Bazdio sam na crno i belo vino.
Dve stare ene stajale su dole s ovekom iz obezbeenja i Lindom.
"Jako mi je ao", rekoh staroj eni koja je udarena. 'lzmakao mi. Jeste li
dobro?"
Tuba, pomislih, Isuse Hriste, tuba i advokatski trokovi, propao za itav
ivot posle propalog ivota. Samo je traak svetla probio i sad ovo...
"Da", ree stara dama, opipavajui zadnji deo noge. "Mislim da mi je dobro."
"Ali, Onora", ree druga stara dama, "razmisli malo o tome, mogla si da bude
tee povreena, mora da bude opreznija kad se radi o takvim stvarima."
Kurva matora, mislila je na tubu, htela je da i ona uari; oi su joj svetlucale
pohlepom.
"Jako smo umorni", ree Linda, "stigli smo posle dugog leta preko okeana.
Jednostavno je izgubio kontrolu nad koferom."
"Mislim da mi je dobro", ree Onora.
"to ne proetate malo?" upitah. "Da proverite?"
Bog te, pomislih, izlanuo sam pogrenu stvar!
"Dobro mi je", ree Onora.
"Sluaj, Onora", ree matora kurva, "trebalo bi da razmisli malo...
ovek iz obezbeenja je samo stajao, utao je.
"E pa ao mi je, dame, i laku no..."
Podigao sam svoj prtljag i krenuo. Linda je uzela svoj i pola za mnom.
Idu li za nama? upitah Lindu.
"Stoje tamo s ovekom iz obezbeenja."
"Jo se nismo izvukli iz ovoga."
Stupili smo na pokretne stepenice za prizemlje.
"Jesu li jo tamo?"
"Da", ree Linda.
"Moda ne moe da hoda. Moda e straar dunuti u pitaljku!"
"Znam!"
"Jesi li ula matoru kurvu? Mislila je na tubu!"
"ZNAM!"
"Matora nije ni povreena! Modrica moda! Ali mogu da potegnu tu stvar skroz
do pakla i sudnice! Neki vitki advokat! Takvi znaju kako da izakaju svakog!
Advokati su gori od lekara! Uzmu ti sve a ne daju nita!"
"Znam."
Stigli smo do kraja stepenica i u hol. Hitro smo proli kroz automatska vrata i
pred nama je bio velianstven niz taksija, utih. Uli smo u prvi. Kad je smestio
prtljag pozadi rekoh mu: "Holivud, dobri ovee", i on je tano razumeo ta sam
mu rekao, uopte nije bilo jezike barijere i onda upita: "Gde u Holivudu?"
Odgovorio sam: "Istoni Holivud, iz- meu Holivud bulevara i Sanseta, na
Zapadnoj." Pitao sam ga kako se osea kao taksista i kako sam jednom hteo da
vozim taksi, ali sam propustio da upiem u prijavi da sam odleao neko vreme pa
su me kairali kad su to otkrili. Tako je bilo. Poeo je o tome kako je teko
prevoziti bulju za lovu s taksimetra i bio je u pravu, teko je prevoziti bulju za tu
lovu, teko je biti u vatrogasnoj brigadi drave Juta i dobijati samo 125 dolara za
potezanje obaraa i nikad ne biti siguran da li je to tvoj metak ili metak nekog od
etvoro-petoro drugih ljudi koji to rade, teko je prati sudove, teko je hodati
ulicom, teko je spavati i jesti i ponekad ak i jebati, teko je.

Bili smo natrag u Americi i taksimetar je otkucavao i trebalo je samo da to

napiem jo jednom.

ARLS BUKOVSKI
EKSPIR NIKADA OVO NIJE RADIO
Izdava
TROROG
Beograd, Duana Bogdanovia 17
Flavio Rigonat
Beograd, Pariske Komune 11
Izbor i likovna oprema fotografija
Danica Gegovski
Grafika oprema
Desanka Mladenovi Arsi
Reprodukcija fotografija
Vladeta Stoji
Recenzija
Borivoj Gerzi
Moma Mrdakovi
Korice
Flavio Rigonat
tampa
Grafoplast - Beograd,
Por. Spasia i Maare 102
Tira 2000

OD ISTOG PISCA
Beleke starog pokvarenjaka (August Cesarec, 1981)
Prie o obinom ludilu (Prosveta, 1982)
ene (Prosveta, 1983)
Bludni sin (BIGZ, 1985)
Kakva korist od naslova (Bata knjiga, 1986)
Faktotum (Mladost, 1987)
Post Office (Rad, 1988)
Muzika vrele vode (BIGZ, 1988)
Fotografije iz pakla (Bratstvo-jedinstvo, 1989)