Crkva Hrista Hore (Karije damija),

Carigrad
Istaknuto delo novih shvatanja arhitektonskih oblika predstavlja ono to je ostvareno u carigradskoj
Hori. Ugledni Teodor Metohit je rekonstruisao manastir Hrista Hore. Do danas su se, meutim,
ouvali samo radovi koje je izveo na crkvi. Kao jedna od osobenosti u postupcima ktitora iz
najvieg vizantijskog drutvenog sloja jeste okolnost to se takoe u Hori radi o rekonstrukciji
zateenog dela i dodavanju aneksa koji treba da slui ktitoru kao grobna crkva.
U okviru izvedenih radova rekonstruisana je kupola iznad naosa, sagraena po sistemu saete
konstrukcije, kod koje su bitni kao nosai jaki ugaoni stupci.
Metohitov paraklis, dodat uz junu stranu crkve, deo je prostorne celine kojoj pripada zatvoreni
trem na zapadnoj strani crkve, eksonarteks, prema poloaju u okviru celine. Dve kupole iznad
eksonarteksa i jedna iznad paraklisa ule su u novu celinu, ali nisu postavljene po naelu simetrije.
U prostornom smislu uoljivo je da je Metohitov paraklis dobio dva sveana ulaza, jedan na junom
kraju eksonarteksa, drugi uokviruje predvorje paraklisa.
Razumljivo dograivanje grobne crkve uz postojei ugledni hram, nije ktitoru nametnulo obavezu
da razmilja o idealnoj, akademskoj simetriji celine. Nova crkva je dograena uz postojeu, sa
mnogo truda i panje obraeni su novi delovi i rekonstruisan zateeni organizam starije crkve,ali je
nova celina i u prostoru i u oblicima izgubila svaku harmoniju koja je bila karakteristina za
vizantijsku monumentalnu arhitekturu ranog i srednjeg razdoblja.
Poto je re o ktitoru najvieg ugleda koji je morao raspolagati ozbiljnim materijalnim sredstvima,
oigledno je opisani postupak plod drugaijeg razmiljanja o kompoziciji celine. U obradi oblika
prvenstvo dobija detalj. U nainu zidanja zadrana je stara carigradska praksa: na fasadama pojasevi
od po nekoliko redova opeke sa pojasevima koje obrazuje nekoliko redova kamenih tesanika. I u
drguim bitnim elementima ouvala se tradicija prestonike arhitekture. Spoljni dvostepeni lukovi na
poznat nain obeleavaju unutranju strukturu graevine, a vodoravni venac obeleava ravan na
kojoj ee ti lukovi. Tamburi kupola su reprezentativni, dvanaestostrani, zavreni lunim vencima;
spolja petostrana apsida paraklisa ima ukrasne lukove u dve zone, kao i reprezentativnu triforu u
istonom zidu.
Novine su asimetrini sklop ukrasnih lukova na junoj strani, oblik prozora na istoj strani, nainu na
koji su obraeni pilastri, najzad, i povrnuti luk na istonoj slepoj arkadi. Ako se u trolisnom
zavretku prozora moe videti uticaj islamske umetnosti, nesumnjiv u zavretku istonog luka,
novinu izgraenu iz prestonike tradicije predstavljaju pilatri i nain na koji se oni izgrauju u
celini kompozicije. Na sredinu uobiajenog dvostepenog pilastra dograena je koloneta
polukrunog preseka. Nesumnjiv izbor te kolonete, koja se rano pojavljuje u vizantijskoj arhitekturi
na uglovima tambura kupola, predstavlja stub krunog preseka. Kolonete polukrunog preseka u
pozno vizantijskoj arhitekturi Carigrada, sile su sa tambura kupola.
Pilastrima je sutinski izmenjen tradicionalni smisao iscrtavanja unutranje strukture graevine na
fasadi. Drukije reeno, srednji pilastri, ispod velikih prozora, "preseeni" su vencem koji stoji u
ravni postolja lukova. Zakljuak je da je pilaster, zajedno sa prislonjenom polukrunom kolonetom
postao iskljuivo element ukrasa, ili, formalne obrade fasadne povrine.

Sv. Teodor (Kilise damija),

Carigrad
Eksonarteks tzv. Kilise damije vredan je izuzetne panje kao primer arhitektnoskih oblika
svojstvenih vremenu Paleologa. Kao i kod prethodne graevine radi se o konstrukciji koja je nastala
dodavanjem ve postojeoj graevini. Predmet naeg interesovanja su fasade. Simetrina je
struktura graevine. Gornju konstrukciju ine tri kupole, na srednjem i na bonim, od ukupno pet
polja. Ta struktura iskazana je na zapadnoj fasadi, u njenoj gornjoj zoni, izdvojenoj od donjeg dela
na uobijen nain, jednim vencem.
Pet dvostepenih lukova, koji odgovaraju unutranjoj gornjoj konstrukciji, uokviruje prozore. Donju
zonu ine sveani ulaz na sredini, i na jednka nain izgraene bone strane. Reprezentativna
troluna konstrukcija, sa dva stuba u sredini, uokvirena je snanim zidanim stupcima, u kojima su,
na fasadi, ugraene polukrune nie. Taj deo fasade predstavlja kompoziciju najvie harmonijske
vrednosti. elegantni triviloni su dobili neophodna bona ojaanja, oslonce u sutini, a pritom su nie
na njihovim fasadama ukljuene u simetrian ritam arkadnog niza kao osnove kompozicije.
Celina zapadne fasade Kilise damije saoptava jo jednu novinu. U okviru briljivo komponovane
povrine, jasno su odvojene dve zone, podeljene vencem. Komponovane su svaka za sebe.
Oigledno je u pitanju odreeno shvatanje arhitektonske forme.
Oblici u detalju, nastojanje da se novi delovi graevine uklope u celinu, koja po razuenosti
podsea na panorame sikane arhitekture na freskama, govore i o dobrom zanatu i pouzdanoj kulturi
graenja.

Tekfur saraj (palata Konstantina Porfirogenita),

Carigrada
Nova shvatanja arhitekture, svojstvena epohi Paleologa, obeleila si takoe jedinu ouvanu
reprezentativnu palatu u Carigradu, sagraenu u pozno vizantijsko vreme. Re je o tzv. Tekfur
seraju, koji je poznat i pod nazivom palate Konstantina Porfirogenita.
Palata je verovatno sagraena krajem 13. vek, a moda je delo Konstantina Porfirogenita, treeg
sina Mihajla VIII.
Podignuta na najviem delu grada, uz kontinentalni bedem, po razmerama, poloaju i gradskom
okruenju govori o prilikama tog vremena u vizantijskoj prestonici. Iako dobro graena, nasledila je
carsku paatu koja je trajala vekovima i koja je predstavljala najsloeniju kompoziciju u vizantijskoj
arhitekturi. Praktina namena velike palate bila je samo deo jedne dugo negovane i krajnje sloene
koncepcije graene za ceremonijlne potrebe vizantijskog dvora. Ukratko, tzv. palata Konstantina
Porfirogenita bila je samo palata. Po sebi ona je slika poznovizantijskih vladarskih rezidencija, bar u
onoj meri u kojoj su nam te rezidencije arheoloki poznate.
Palata Konstantina Porfirogenta je graevina izduene pravougaone osnove, slina po koncepciji
prostora Nimfeonu, palati Laskaridske dinastije, kao i poznijim mistarskim palatama. Graevina
ima tri etae, od kojih je prizemna bila prekrivena svodovima, a sve gornje su imale meuspratnu
drvenu konstrukciju. Plitak dvovodni krov prekrivao je graevinu. Ouvani ostaci graevine ne
govore o njenom unutranjem rasporedu. Re je verovatno o nizovima prostorija pravougaone
osnove, izgraenim uz pomo zidova koji su postavljeni izmeu dveju duih strana, potujui ritam
fasadnih otvora. Razumljivo je to palata zasluuje naroitu panju po arhitekturi fasada, na kojima
se raspoznaje ono to je bilo karakteristino za crkvenu arhitekturu tog vremena.. Dve due fasade,
severna i juna, bile su predmet posebne obrade. Zidanje je carigradsko, smenjuju se slojevi koje
ine redovi kamenih tesanika sa slojevima vodoravno sloene opeke.
Posebno je u dekorativnom smislu obraena zona na drugoj i treoj etai severne fasade i na jedinoj
etai sa otvorima na junoj fasadi, u visini lukova otvora. Lukovi su zidani u naizmeninom
ugraivanju kamena i opeke, a trougaona povrina izmeu lukova prekrivena je poznatim
keramikim ukrasom, u ritmu kvadratnih polja sa geometrijskim ornamentom, ahovskih povrina i
slino.
Arhitektura glavne fasade, a to je severna strana, oigledno je predstavljala sveano proelje palate,
obraeno za ceremonjalni prilaz. Prizemni deo ine otvoreni lukovi koji pokrivaju zid u celini, tako
da se ima utisak da se radilo o sveanom tremu. Prozori na spratovima, polukruno zavreni, kraeg
prenika, uokvireni su ukrasnim lukovima, oslonjenim na pilastre, a posebno je obraena traka
izmeu prvog i drugog sprata. Briljivo i reprezentativno obraene fasade sve tri etae meusobno
su sline jedino po simetrinom ritmu otvora na svakoj od njih. Meutim, ne postoji vertikalno
usaglaavanje otvora. Za prizemlje i prvi sprat jo bi se i moglo rei da su izvedeni po jedinstvenoj
geometrijskoj mrei: lukovi u prizemlju odgovaraju ukrasnim lukovima na prvom spratu. Trei
sprat je uraen nezavisno od dva nia. Jedino slina visina otvora sa otvorima na prvom spratu
doprinosi utisku o harmoninoj kompoziciji. Presudan je pravilni ritam jednakih otvora. Izgraena u
celini u najboljoj tradiciji prestonike arhitekture, palata, svojom glavnom fasadom, predstavja
reprezentativno delo kod kojeg odnos detalja prema celini prevazilazi vrednosti strogog,
akademskog ritma i simetrije. I u tome se vidi nain razmiljanja ili shvatanja lepog carigradskih
graditelja epohe.