Herman Hese:

Risalda
PRVO POGLAVLJE
Kada je Johan Veragut pre deset godina kupio imanje Roshalde i nastanio se
na njemu, bio je to zaputeni stari spahiluk sa vrtnim stazama zaraslim u
korov, klupama prekrivenim mahovinom, sa tronim stepenicama i neprohodnim,
zaputenim parkom. Na imanju, koje se prostiralo na oko osam jutara, tada
nije bilo drugih zgrada osim lepog, prilino oronulog zamka, tale i
batenske kuice u parku nalik na hram, iji se portal naherio na zaralim
arkama, a ije su nekad plavom svilom presvuene zidove prekrivali mahovdna
i bu.
im je kupio imanje, novi vlasnik je poruio mali, troni hram, ostavivi
samo deset starih kamenih stepenika koji su od praga tog Ijubavnog kutka
vodili do ruba ribnjaka. Na mestu kuice u parku podignut je tada Veragutov
atelje, u kome je sedam godina slikao i provodio u njemu vei deo vremena,
mada je stanovao preko u zamku, sve dok ga sve ee razmirice u porodici
nisu navele da starijeg sina udalji od kue d koluje na strani i zamak
prepusti svojoj eni i posluzi, a da za svoje potrebe dogradi uz atelje dve
sobe, u kojima je otad stanovao kao neenja. Steta je bila za tu lepu
gospodsku kuu gospoa Veragut je sa sedmogodinjim Pjerom koristila samo
gornji sprat i, mada je primala posete i goste aH nikad vee drutvo, itav
niz prostorija zvrjao je prazan iz godine u godinu.Mali Pjer nije bio samo
Ijubimac oba svoja roditelja, ve i jedina spona izmeu oca i majke, koja je
uslovila da se izmeu zamka i ateljea odri neka vrsta veze on je zapravo
bio i jedini gospodar i vlasnik Roshaldea. Gospodin Veragut je boravio
iskljuivo u svom ateljeu, uz umsko jezero i u nekadanjem lovitu, dok je
njegova ena upravljala zamkom, njoj su pripadali travnjaci, Hpar i vrt
divljih kestenova tako bi jedno zalazilo u podruje drugog samo retko i kao
gost, osim to je slikar najee ruavao i veeravao u zamku. Mali Pjer je
bio jedini koji takav razdvojeni ivot i podelu podruja nije priznavao, i
gotovo nije ni znao za njih. Podjednako bezbrino je trkarao po staroj i
novoj kui, u ateljeu i u biblioteci svog oca oseao se jednako kod kue kao
i preko u hodniku i u dvorani sa slikama, ili u sobama svoje majke njemu su
pripadale jagode u vrtu divljih kestenova, cvee u liparu, ribe u umskom
jezeru, kupalina kuica i gondola. Oseao se gospodarem i tienikom
devojaka svoje majke, kao i oevog sluge Roberta, bio je sin domaice za
posetioce i goste svoje majke, a sin slikara za gospou koja bi povremeno
navraala u oev atelje i govorila francuski, a portreti deaka, njegove
slike i fotografije visili su kako po zidovima oeve spavae sobe, tako i u
staroj kui po svetlim tapetama u majinim sobama. Pjeru je bilo lepo, moda
i lepe nego deci iji roditelji ive u slozi nije bilo nikakvog programa o
njegovom vaspitanju, a ako bi mu tu i tamo na majinom podruju gorelo tlo
pod nogama, predeo oko umskog jezera pruao bi mu sigurno utoite.
Pjer je ve odavno bio u krevetu, a posle jedanaest sati zamraio se i
poslednji osvetljeni prozor u zamku. Johan Veragut se kasno iza ponoi sam
vraao peke iz grada, gde je sa nekim poznanicima proveo vee u krmi. Dok

je koraao kroz blagu, oblanu no ranog leta, iezla je oko njega

atmosfera vina i dima, uspaljenog smeha i smelih ala, pa je svesno udisao
pomalo opori vlani i lopli noni vazduh i hodao paljivo putem meu ve
visoko iikalim, tamnim utim poljima u susret Roshal
fdeu, ije su se visoke kronje tmasto i spokojno ocrtavale na nonom nebu.
Proao je mimo ulaza u imanje, bacivi letimian pogled na zamak koji se
svojim svetlim proeljem, plemenit i primamljiv, belasao u pomrini meu
crnim stablima i nekoliko minuta posmatrao je tu lepu sliku s uivanjem i
uenjem stranca, sluajnog namernika zatim je produio jo stotinak
koraaja du visoke ivice do mesta na kome je napravio prolaz i skrivenu
umsku stazu do svog ateljea. Snaan ovek, niska rasta, koraao je budnih
ula mranim parkom preraslim u umu u pravcu svog obitavalita, koje se
odjednom stvorilo pred njim, tamo gde se inilo da se tmina kronji nad
jezerom razmaknula i u irokom krugu pomolilo bledo, suro nebo.
Jezerce je bilo bezmalo crno u mukloj tiini, mutna svetlost se po vodi
namrekala kao beskrajno tanana koa ili fina praina. Veragut je bacio
pogled na asovnik, bilo je gotovo jedan. Otkljuao je bona vrata na maloj
zgradi koja su vodila u njegovu dnevnu sobu. Uavi, upalio je sveu i brzo
se svukao, pa iziao nag i lagano silazio niz iroke, niske kamene stepenice
sve do vode, koja mu je u magnovenju zablistala pred nogama, stvarajau
male, nene krugove. Zaronivi, preplivao je krau stazu ka sredini jezera
i, osetivi iznenadni umor nakon veeri provedene na neuobiajeni nain,
vratio i sav mokar uao u kuu. Ogrnuo se upavim oertaem za kupanje, otro
vodu sa kratko podiane kose i bos se popeo preko nekoliko stepenica do
ataljea, ogronrme, gotovo prazne prostorije, gde je zatim sa nekoliko
nectrpljivih pokreta upalio sva elektrina svetla.
Pohitao je do slikarskih nogara na kojima se nalazilo omanje platno, njegov
rad poslednjih dana. Podboivi se o kolena, stajao je pognut pred slikom i
irom otvorenih oiju zurio u povrinu sa sveim bojama koje su odraavale
jarku svetlost. Zadrao se tako dvatri minuta, utke i netremice, dok mu se
rad, do poslednjeg poteza etkicom, nije ivo uvreio u oima godinama je
imao obiaj da uoi radnih dana ne ponese u krevet i u san nikakvu
drugu predstavu osim slike na kojoj je upravo radio. Ugasio je svetla, uzeo
sveu i poao u spavau sobu, na ijim je vratima bila okaena tablica za
pisanje i kreda. "Buenje u sedam asova, kafa u devet" ispisao je na njoj
krupnim latininim slovima, zatvorio vrata za sobom i legao u krevet. Krae
vreme je leao tako, otvorenih oiju, nepokretan, trudei se da dozove u
pamet sliku na kojoj je radio. Zasitivi se, zaklopio je bistre sivkaste
oi, prigueno uzdahnuo i ubrzo utonuo u san.
Ujutro, kad ga Robert probudi u odreeno vreme, on se smesta die, umi
tekuom hladnom vodom u maloj susednoj prostoriji, zatim obue ve prilino
isprano odelo od grubog sivog platna i poe u atelje, u kome je sluga ve
bio podigao teke roletne. Na stoiu je stajao tanjir sa voem, bokal vode
i komad raanog hleba, koji zamiljeno uze u ruke i zagrize stojei pred
slikarskim nogarima i posmatrajui sliku. Hodajui tamoamo progutao je
nekoliko zalogaja hleba, uzeo nekoliko zrna treanja sa staklenog tanjira i

primetdo kraj njega nekoliko pisama i novina, ali im nije poklonio ni

najmanju panju, ve je odmah seo na poljsku stolicu, pogleda prikovana za
rad.
Mala slika irokog formata prikazivala je ranu zoru, koju je slikar pre
nekoliko nedelja dodveo na putu i zabeleio sa nekoliko skica. Tom prilikom
bio je odseo u maloj seoskoj gostionici na Gornjoj Rajni, ali nije zatekao
kolegu kojeg je eleo da poseti u tom mestu, pa je u zadimljenoj krmi
proveo neprijatno kino vee i lou no u vlanoj gostinskoj sobi u kojoj se
irio zadah krea i memle. Probudivi se pre svitanja, vru i zlovoljan iza
lakog sna, naiao je na jo zakljuana kuna vrata, pa je iziao kroz jedan
od prozora krme i odvezavi jedan amac na obMnjoj obali Rajne, zaveslao
laganom strujom jo sumrane reke. Upravo kada je hteo da se vrati, ugledao
je veslaa koji mu je dolazio u susret sa suprotne obale. Treperava hladna
svetlost mutnog kiovitog osvita razlila se oko tamnih obrisa ribarskog
amca, koji je izgledao prekomerno veliki. Zastao je iznenada pogoen i
duboko zanet tom neobinom svetlou, saekao je da
mu se priblii ovek koji se zaustavio kod plutajueg znaka za mreu i
izvlaio vru iz hladne vode. Pojavie se dve iroke, zagasitosrebrnaste
ribe, zablistae za trenutak vlanim sjajem nad sivom rekom i s pljeskom
padoe u ribarev amac. Vergaut je zamolio oveka da ga saeka i poao po
najnuniji slikarski pribor, a zatim je vodenim bojicama izradio skicu.
Posle toga se zadrao jedan dan u mestu, provodivi vreme u itanju i
pisanju, sutradan ujutro opet je slikao napolju a onda produio put, ali se
otad u mislima uvek nanovo vraao na tu sliku i muio se dok u njemu nije
popriroila oblik, a sada je ve danima radio na njoj i gotovo je zavrio.
Oduvek je najradije slikao pri jakom suncu, ili pri svetlosti koja se
prelamala kroz umu i park, stoga mu je rasplinuta srebrnasta sveina slike
zadavala prilino muke, ali mu je podarila i jedan novi ton. Jue mu je
polo za rukom da nae reenje, stoga je sad znao da se nalazi pred dobrim,
neobinim radom, koji se nije ograniavao na to da zadri i preslika neko
vienje, ve je za trenutak probio staklastu povrinu ravnodunog zagonetnog
bitisanja prirode, omoguivi da se oseti divlji, neizmerni dah stvarnosti.
Ne odvajajuoi budan pogled od slike, slikar je odmeravao tonove na paleti
koja gotovo ni po emu nije bila nalik onoj kojom se obino sluio, na kojoj
su nedostajale gotovo sve crvene i ute nijanse. Voda i vazduh su bili
dovreni, povrinom se razlila zimogroljiva, nevoljna svetlost, priobalno
bunje i koevi lebdeli su kao senke u vlanom i pepeljastom polumraku,
grubo sklepani amac se nestvarno i rasplinuto Ijuljukao na vodi, a i
ribarevo lice bilo je bezlino i nemuto, samo je ruka kojom je spokojno
posegao za ribaraa bila puna neumitne stvarnosti. Jedna od riba je
zablistala skofrivi preko ruba amca, druga je leala spljotena i
nepokretna, a njena razjapljena okrugla usta i uplaene ukoene oi bile su
pune ivotinjskog bola. Celina je delovala hladno i bezmalo svirepo tuno,
ali spokojno i neprikosnoveno, liena svake druge simbolike osim one
jednostavne bez koje nema umetni
kog dela, koja nam omogucuje da teskobnu nepojmljivost celokupne prirode ne

samo osetimo ve i zavolimo s izvesnim slatkim uenjem.

Slikar je proveo oko dva asa u radu kada je sluga pokucao na vrata i na
rastresen poziv svoga gospodara uao sa dorukom. Tiho je razmestio ibrike,
olje i tanjire, primakao stolicu i neko vreme utke ekao, a onda oprezno
opomenuo:
Sve je pripremljeno, pospodine Veragut.
Evo me odvrati slikar i palcem zbrisa potez etkicom koji je upravo izveo
na repu ribe u skoku. Ima li tople vode?
Opravi ruke seo je da popije kafu.
Mogli biste mi napuniti lulu, Roberte ree raspoloeno. Onu malu bez
poklopca, trebalo bi da je u spavaoj sobi.
Sluga pohita. Veragut je predano ispijao jaku kafu, osetivi da se jedva
primetni nagovetaj vrtoglavice i opteg sloma, koji bi ga odnedavna
obuzimali posle napornog rada, rasprio kao jutarnja magla.
Uzeo je lulu iz ruke sluge, koji mu je zatim pripali, i poudno uvlaio
aromatini dim koji je pojaao i oplemenio dejstvo kafe. Pokazavi sliku,
ree:
Vi ste, Roberte, pecali u detinjstvu, zar ne?
Jesam, gospodine Veragut.
Pogledajte onu ribu tamo, ne onu u zraku nega ovu dole sa razjapljenim
ustima. Jesu li usta dobra?
Bie da jesu ree Robert nepoverljivo. Ali vi to znate bolje od mene
dodade s prizvukom prekora, kao da je u tom pitanju nazreo podsmeh.
Ne, drapi moj, nije tako. Covek samo u prvoj mladosti, do svoje
trinaesteetrnaeste godine doivljava s punom otrinom i sveinom sve to ga
okruuje, pa od toga ivi celog ivota. Kao deak nikad nisam imao posla sa
ribama, zato i pitam. Dakle, je li gubica dobra ovako?
Dobra je, nita joj ne fali prosudi Robert oigledno polaskan.
Veragut je ponovo ustao i ispitivao svoju paletu. Robert ga je posmatrao.
Poznavao je poetak koncentracije njegovog pogleda zbog kojeg je delovao
gotovo staklasto, a znao je da su za njega sad on i kafa, malopreanji
kratki r.azgovor i sve drugo potonuli, da bi se slikar prenuo kao iz dubokog
sna kada bi mu se kroz koji minut obratio. Ali to bi bilo opasno. Robert je
raspremio sto i primetio da je pota ostala netaknuta.
Gospodine Veragut! pozva ga poluglasno. Slikar je jo bio doseljiv. Sa
odbojnou se upitno
osvrnuo preko ramena, kao umoran ovek koji tek to nije usnuo a neko ga
doziva.
Stigla su neka pisma.
Rekavi to, Robert izie. Veragut nervozno istisnu gomilicu kobaltplavog na
paletu, baci tubu na mali limom okovani slikarski sto i poe meati boju,
ali ga je opomena sluge omela, pa je Ijutito odloio paletu i dohvatio
pisma.
Bila su to uobdajena poslovna pisma, poziv za uee na nekoj izlobi,
molba urednitva nekog lista da dostavi podatke o svom ivotu, po koji raun
ali utom mu pogled na dobro poznat rukopis izazva u dui neku vrstu slatke

jeze uzeo je pismo i s uivanjem proitao svoje ime i svaku re adrese,

udubivi se zadovoljno u posmatranje slobodnih, samovoljnih i
karakteristinih crta tog rukopisa. Zatim se potrudio da odgonetne i
potanski ig. Marka je bila italijanska, to je mogao da bude samo Napulj
ili enova, prema tome, njegov prijatelj je bio ve u Evropi, u blizini, pa
je za koji dan mogao da stigne.
Bio je dirnut otvarajui pismo i sa zadovoljstvom je ugledao strogi niz, kao
pod konac poreanih redova. Razmislivi bolje, ta retka pdsma inostranog
prijatelja bila su mu za poslednjih petest godina jedina nepomuena radost,
osim rada i asova provedenih sa malim Pjerom. I kao svaki put, i sada ga je
usred radosnog oekivanja spopalo nejasno, muno oseanje postienosti, jer
bi mu dolo do svesti koliko mu je ivot bio osiromaen i lien Ijubavi.
Dragi Johane!
Napulj,. juna nou
Kao i obino, gutljaj kijantija uz masne makarone i dreka nekolicine torbara
ispred krme prvi su znaci evropske kulture kojoj se opet pribliavam. Ovde
u Napulju se za pet godina nita nije izmenilo, mnogo manje negoli u
Singapuru ili angaju, pa to uzimam kao dobar znak da u i kod kue zatei
sve u redu. Prekosutra stiem u enovu gde e me doekati neak i s njime u
otputovati do roaka, koji me ovom prilikom nee doekati sa prekomernim
simpatijama budui da poslednjih deset godina, raunajui poteno, nisam
zaradio ni deset talira. Raunam da e biti potrebno etiripet dana da
zadovoljim osnovne porodine zahteve, iza toga za poslove u Holandiji jo
pet ili est dana, tako da bih oko og mogao doa do tebe. Obavestiu te
telegrafski. Hteo bih da se zadrim kod tebe najmanje deset do etrnaest
dana, i da te ometam u radu. Poto si uasno slavan i, ako je to to si pre
otprilike dvadeset godina obino govorio o uspehu i slavi samo upola bilo
tano, onda si u meuvremenu zacelo u znatnoj meri izlapeo i zablesavio.
Hteo bih da otkupim i neke tvoje slike, a moja preanja alba zbog loih
poslova bio je samo pokuaj da snizim tvoje cene.
Starimo, Johane. Bila je to moja dvanaesta plovidba Crvenim morem i prvi put
sam patio zbog vruoine. Bilo je stepeni!
Pobogu, stari moj, jo samo etrnaest dana! To e te kotati nekoliko
desetina boca mozelskog vina. Prolo je vie od etiri godine od poslednjeg
vienja.
Izmeu. i. tvoje pismo me moe nai u Antverpenu, u hotelu Evropa. Javri.
mi ukoliko su tvoje slike izloene u mestima kroz koja putujem.
Tvoj Oto.*
Razdragano je jo jednom proitao kratko pismo napisano zdravim i krepkim
slovima i temperamentnom interpunkcijom, a zatim je iz ugla fioke malog
pisaeg stola
izvukao kalendar, i listajui ga, zadovoljno klimao glavom. Do sredine
meseca u Brislu e biti izloeno dvadesetak njegovih slika srene li
sluajnosti! Na taj nain e prijatelj, ijeg se otrog pogleda pomalo
pribojavao, pred kojim nije mogao da prikrije koliko mu je ivot poslednjih
godina bio rastrojen, ipak stei o njemu prvi utisak kojim se mogao

ponositi. To e olakati sve. ZamiIjao je Ota kako odeven sa pomalo

nezgrapnom prekomorskom elegancijom prolazi briselskom dvoranom i razgleda
njegove slike, najbolje njegove slike, pa se za trenutak od sveg srca
obradovao to ih je uputio na tu izlobu, mada je samo mali broj meu njima
jo bio za prodaju. Smesta je seo da napie nekoliko redaka u Antverpen.
"On se sea svega" pomislio je pun zahvalnosti "poslednji put smo uistinu
pili gotovo iskljuivo mozelsko vino, a jedne veeri smo ak propisno
pijanili."
Razmislivi, doao je do zakljuka da sigurno vie nema mozelskog vina u
podrumu, u koji je retko zalazio, pa je odluio da jo danas porui jednu
poiljku.
Zatim je ponovo prionuo na rad, ali je bio rasejan i uznemiren u dui i vie
mu nije uspevalo da postigne istu koncentraciju, sa kojom dobre ideje
dolaze nepozvane. Stoga spusti etkicu u neku posudu, uze prijateljevo pismo
i neodluna koraka otumara napolje. Jezero ga zabIjesnu jarkim odrazom,
osvanuo je letnji dan bez ijednog oblaka i suncem obasjani park odzvanjao
je brojnim ptijim glasovima.
Bacio je pogled na asovnik. Pjerovi asovi nastave trebalo bi da su
zavreni. Besciljno je lutao po parku, rasejano kruio pogledom po mrkim,
sunevim zracima proaranim stazama, oslukivao u pravcu kue i proao
pokraj Pjerovog igralita sa Ijuljakom i gomilom peska. Najzad je stigao do
povrtnjaka i s letiminim zanimanjem okrznuo pogledom visoke kronje divljih
kestenova meu senovitim gustiem lia veselo su se belasali cvetovi u
obliku svee. Oko upola rascvetanih pupoljaka batenske ivice rojile su se
pele talasastim zuzukanjem, a kroz
"
tamno zelenilo stabla odjekulo je nekoliko otkucaja malog asovnika na
tornju zamka. Otkucavao je pogreno, pa je Veragut opet pomislio na Pjera,
kome je najvea elja i ambicija bila da jednom, kad poraste, opet dovede u
red mehanizam za otkucavanje.
Uto je s one strane ivice uo glasove i bat koraka koji su se na sunanom
batenskom vazduhu prigueno i blago stapali sa zujanjem pela i zovom
ptica, sa mirisima koji su se tromo irili iz leje sa karanfilima i
cvetovima pasuIja. Bila je to njegova ena sa Pjerom, pa je zastao i
paIjivo oslunuo.
Jo nisu zrele zau majku da kae morae priekati jo nekoliko dana.
Odgovori nasmejani cvrkut deakog glasa, a spokojni svet batenskog
zelenila i blagi zvuci dejeg govora, rasplinuti u letnjbj tiini punoj
iekivanja, zazvuali su mu u magnovenju kao da dopiru iz dalekog vrta
njegovog sopstvenog detinjstva. Priao je ivici i provirio kroz lozu u vrt,
U kome je njegova ena u jutarnjoj haljini stajala na suncem obasjanoj
stazi, sa batenskim makazama u ruci i lakom smeom korpom, okaenom preko
ruke. Bila je na svega dvadesetak koraka od ivice.
Slikar ju je za trenutak posmatrao. Visoka enska prilika ozbiljna i
razoarana izraza lica nagnuta nad cveem, a pod irokim, mekanim eirom od
slame celo lice joj je bilo u senci.

Kako se zove ovo cvee? upita Pjer. Sunevi zraci su se poigravali po

njegovoj kestenjastoj kosi, mrave preplanule noge bile su okupane svetlou
i kada bi se sagao, u irokom izrezu bluze ispod suncem opaljenog
potiljka zabelela bi mu se koa na leima.
Karanfil ree majka.
To znam produi deak ali hou da znam kako ih zovu pele. One svakako
imaju neko svoje ime i na pelinjem jeziku.
Naravno, ali ga mi ne znamo, znaju ga samo pele. Moda ih zovu medeno
cvee.
Pjer se zamislio.
Nije tano zakljui zatim. U detelini se nalazi isto toliko meda, a i u
dragoljubu, ali valjda ne mogu imati isti naziv za sve vrste cvea.
Deak je paljivo posmatrao pelu koja je obletala oko cveta karanfila i
zujei lebdela nad njim u vazduhu, da bi se odmah zatim obruila i poudno
prodrla u ruiastu cvetnu krunicu.
"Medeno cvee" pomisli prezrivo i uuta. Odavno je iskusio da se upravo
najlepe i najzanim
Ijivije stvari ne mogu znati ni objasniti.
Veragut je stajao iza ivice i oslukivao, posmatrao je spokojno i ozbiljno
lice svoje ene i lepo, prerano sazrelo i neno lice svog Ijubimca, pa mu se
srce stegnu setivi se onih leta kada je njegov prvi sin bio deak tog
uzrasta. Izgubio ga je, a i njegovu majku. Ali ovo dete nije hteo da izgubi,
njega ne. Prislukivae kao lopov iza ograde, primamiti ga i privui k sebi,
a ako bi mu i taj deak okrenuo lea, ne bi eleo da ivi dalje.
Neujno se povukao idui travnatom stazom i udaljio meu drveem.
"Nije za mene da besciljno tumaram" pomislio je Ijutito, u nastojanju da
bude vrst.
Vratio se na posao i, savladavi neraspoloenje i pokoravajui se obiaju
koji je godinama upranjavao, ponovo ga obuze napeto radno raspoloenje koje
ne doputa nikakve stranputice i u kome su sve snage usmerene samo na
trenutno htenje.
Znao je da ga oekuju preko na ruak, pa se oko podne briljivo presvukao.
Izbrijan, ietkan i u plavom letnjem odelu nije, dodue, izgledao mlai,
ali je ipak bio sveiji i gipkiji negoli u zaputenoj odei za rad u
ateljeu. Dohvativi slamnati eir upravo htede da otvori vrata, kada se ona
otvorie i ue Pjer.
Veragut se sae i poljubi deaka u elo.
Kako si, Pjer? Je li uitelj bio dobar?
Jeste, ali je strano dosadan. Kad ispria neku priu, onda to nije da
bi me razveselio ve je opet samo
.j ov. vcn. .avioava. ujne aa se aoDra deca moraju ponaati ovako i onako.
Jesi li slikao, tata?
Jesam. Radio sam, zna, na onim ribama. Uskoro e slika biti gotova i
sutra e moi da je vidi.
Uzevi deaka za ruku, iziao je s njim. Nita na svetu mu nije bilo tako
prijatno i nita u njemu nije budilo svu potisnutu dobrotu i blagu nenost

kao kada bi tako hodao uz deaka, prilagodivi svoj korak njegovim sitnim
koracima, i laku poverljivu deju ruku osetio u svojoj.
Kada su izali iz parka i ispod vitkih breza prolazili livadom, deak se
osvrnu oko sebe i upita:
Tata, da li te se leptiri plae?
Zbog ega? Ne verujem. Onomad mi je jedan leptir dugo sedeo na
prstu.
Da, ali sad nema ba nijednoga. Kad poneki put sam idem k tebi i prolazim
tuda, na tom putu uvek nailazim na mnotvo leptira. Znam da se zovu
modrenice, oni me poznaju i vole i uvek lete tik oko mene. Zar se leptiri ne
mogu hraniti?
Svakako mogu, pokuaemo to prvom prilikom. Treba kanuti kap meda na ruku
i drati je ispruenu sasvim mirno dok ne dou leptiri i ne ponu da piju.
Fino, tata, moramo to isprobati. Hoe li da kae mami da mi da malo
meda? Ona e onda znati da mi je med zaista ootreban i da to nije nikakva
glupost.
Pjer je prvi protrao ikroz otvorenu kapiju i iroki hodnik, i dok je otac
zaslepljen spoljnom svetlou u sveoj polutami traio stalak za eire i
pipao oko sebe da nae trpezarijska vrata, deak je ve davno bio uao i
saletao majku svojom molbom.
Slikar ude i prui ruku svojoj eni. Ona je bila neto vieg rasta, snano
graena i krepka, ali bez sveine mladosti prestala je, dodue, da voli
svoga mua, ali je gubitak njegove nenosti jo i danas smatrala alosno
neshvatljivom, neskrivenom nesreom.
Odmah moemo ruati ree uobiajenim mirnim glasom. Pjer, idi da opere
ruke!
Evo jedne novosti poe slikar i prui joj pismo svoga prijatelja. Oto
uskoro stie i nadam se da e se zadrati due vreme. Da li si saglasna s
time?
Gospodin Burkhart moe da dobije dve sobe u prizemlju, tamo ga niko nee
uznemiravati, a on e po volji moi da dolazi i odlazi.
Da, to e biti dobro. Pomalo se usteui, ona produi:
Mislila sam da e stii kasnije.
Ranije je krenuo na put, a ni ja to nisam znao do danas. Ali utoliko
bolje.
Kad ie tako, sree se sa Albertom.
Sa Veragutovog lica nestao je traak vedrine i glas mu je postao hladan kad
je uo ime svog sina.
Sta je s Albertom? uzviknu nervozno. Trebalo je da sa svojim prijateljem
ide u Tirol.
Nisam ti htela rei pre no to je neophodno. Njegovog prijatelja su
pozvali roaci, pa je odustao od peake ture. Albert e doi odmah na
poetku raspusta.
I sve vreme e ostati ovde?
Mislim da hoe. Mogla bih da otputujem s njim na nekoliko nedelja, ali to
tebi ne bi bilo ugodno.

Zato? Uzeo bih Pjera za to vreme k sebi. Gospoa Veragut slegnu ramenima.
Molim te, ne poinji opet o tome! Vrlo dobro zna da ne mogu ostaviti
Pjera samog ovde.
Slikara obuze gnev.
Samog! povika otro. Nije sam kad je kod mene.
Ne mogu i neu da ga ostavim ovde. Nema svrhe da se ponovo raspravljamo
oko toga.
Naravno, ti nee!
Uutao je jer se Pjer vratio i oni pooe do trpeze. Deak je sedeo izmeu
to dvoje meusobno otuenih bia, oboje su ga posluivali i zabavljali
deak je na to navikao njegov otac se trudio da to vie otegne ruak jer
e mali posle ostati kod mame, a veliko je pitanje da li e danas jo jednom
navratiti u atelje.
DRUGO POGLAVLJE
U maloj prostoriji koja se graniila sa ateljeom Robert je bio zauzet
pranjem palete i ispiranjem snopa etkica. Uto se na otvorenim vratima
pojavio mali Pjer. Zastao je i neko vreme posmatrao ta se radi.
To je prljav posao izjavio je Inalo kasnije. Uopte uzev, lepo je
slikati, ali ja ipak ne bih eleo da budem slikar.
Razmisli jo malo o tome ree Robert budui da je tvoj otac tako uven
slikar.
Ne odvrati deak odluno nije to za mene. Biti uvek umrljan, a i
bojeimaju strano jak miris. Malo tog mirisa mi prija, na primer, kad je u
sobi okaena neka nova slika i samo se pomalo osea miris boje. Ali u
ateljeu bi mi bilo previe, zabolela bi me glava.
Sluga se ispitivaki zagledao u maliana. U stvari je ve odavna zaeleo da
tom razmaenom deaku jednom kae svoje miljenje, a imao je dosta zamerki.
Ali im bi se Pjer naao kraj njega i kad bi mu ugledao lice, on jednostavno
vie nije bio u stanju da mu bilo ta prigovori. Malian je bio tako sve,
lepukast i ozbiljan, inilo se da je kod njega spolja i iznutra sve kako
treba i upravo mu je neobino dobro pristajala ta mala crta gospodstvene
blaziranosti ili starmalog dranja.
Sta bi ti, deae zapravo hteo da bude? upita Robert pomalo strogim
glasom.
Pjer obori pogled i poe da razmilja.
Oh, u stvari ne bih eleo da budem nita posebno. Jedino bih voleo da sam
ve zavrio kolu. Leti bih eleo da se oblaim iskljuivo u belo, da imam i
bele cipele, i na meni nikada ne bi smela da bude ni najmanja mrlja.
Glegle prekori ga Robert to sad kae. A kad si onomad iao s nama,
odjednom ti je belo odelo bilo puno mrlja od treanja i trave, a i eir
si izgubio. Sea li se?
Pjer se odjednom drao hladno. Stisnuvi oi, piljio je kroz sitan prorez
iza dugih trepavica.
Mama me je jo tada izgrdila zbog toga procedi lagano i stoga ne verujem
da ti je naloila da mi to ponovo prebacuje i da me gnjavi.
Robert odlui da se vrati na stvar.

Ti bi, dakle, voleo da si uvek odeven u belo i da se nikad ne uprlja?

Ponekad bih. Ti me uopte ne razume! Katkad bih, naravno, voleo da se
valjam po travi ili senu, da preskaem barice i da se pentram po granama.
To je bar jasno. Ali ako bih koji put divljao i neobuzdano se jurcao, ne
bih hteo da me posle toga grde. Hteo bih da odem tiho u svoju sobu, da se
presvuem u isto i opet bi sve bilo u redu. Zna, Roberte, smatram da
grdnja niemu ne slui.
To bi ti hteo, a? I zato tako?
Pa evo: kad ve inim neto to ne valja, iza toga i sam znam da to nije u
redu i pomalo se stidim. Ali ako me grde, ja se stidim mnogo manje. Ponekad
dobijem grdnju i kada nisam uradio nita loe, ve samo zato to se nisam
odmah odazvao na poziv, ili zato to je mama zbog neeg Ijuta.
Na to mora raunati, deae nasmeja se Robert ali esto ini neto to
je loe a to niko ne vidi, pa te i ne grde zbog toga.
Pjer mu ne odgovori. Uvek je bilo tako. Kad god bi se prevario da sa
odraslima govori o neem to je zaista bilo vano, na kraju bi se sve
zavrilo sa razoaranjem, ili ak ponienjem.
Hteo bih jo jedanput da vidim sliku ree tonom koji je odjednom stvorio
jaz izmeu njega i sluge. a koji se Robertu mogao uiniti kako osornim, tako
i moleivim. Hajde, pusti me jo za trenutak unutra.
Robert ga poslua. Otkljuao je vrata ateljea, pustio Pjera da ue i uao i
sam, jer mu je bilo strogo zabranjeno da bilo koga ostavi samog u njemu.
U sredini velike prostorije na slikarskim nogarima pomaknutim u punu
svetlost stajala je u privremenom zlatnom okviru Veragutova nova slika. Pjer
stade pred nju, a Robert se zaustavi iza njega.
Svia li ti se, Roberte?
Naravno. Bio bih budala kad mi se ne bi svidela! Pjer je mirkao gledajui
sliku.
Mislim da bi mi mogli pokazati mnoge slike ree zamiljeno a ja bih
odmah poznao ima li koja tatina meu njima. Zato i volim te slike, jer
oseam da ih je tata naslikao. Ali, u stvari mi se dopadaju samo upola.
Ne govori gluposti! opomenu ga Robert gotovo uplaeno i prekorno pogleda
deaka koji je jednako mirkajui stajao pred slikom.
Vidi ree u onoi kui preko ima nekoliko starih slika koje mi se mnogo
vie sviaju. Hteo bih da jednom imam takve slike. Na primer, planine pri
zalasku sunca, kada je sve obasjano rumenilom i zlatom, zatim lepukastu
decu, i ene, i cvee. Zapravo je to mnogo lepe nego ovakav stari ribar
koji nema ni pravo lice, ili ovaj crni dosadni amac, zar ne?
Robert je u dui bio istog miljenja i zaudila ga je deakova otvorenost
koja ga je obradovala, mada to nije hteo da prizna.
Ne razume ti to jo presee ga kratko. Hajde sad, treba da
zakljuam vrata.
Tog trenutka iz pravca zamka dopre do njih neko brektanje i kripanje.
Gle, auto! povika Pjer radosno i potra ispred kestenova zabranjenim
preicama preko travnjaka, pres
kaui cvetne leje. Zadihan stie do poljunane istine ispred zamka, ba u

pravi as da vidi oca kako izlazi iz kola u drutvu nekog stranog gospodina.
Halo, Pjer povika otac i uze ga na ruke. Vidi, evo nam stie jedan ika
koga ti vie i ne poznaje. Prui mu ruku i upitaj ga odakle dolazi.
Deak se pomalo zagleda u stranca. Pruivi mu ruku, ugledao je mrko,
preplanulo lice i bistre, vesele, sivkaste oi.
Odakle dolazi, iko? upita posluno. Stranac ga podie u naruje.
Mome, postao si mi preteak uzdahnu erelski i opet ga spusti. Pita me
odakle dolazim? Iz enove, a pre toga iz Sueca, a jo pre iz Adena i iz.
Znam, iz Indije! Ti si ika Oto Burkhard. Jesi li mi doneo tigra, ili
kokosove orahe?
Tigar mi je pobegao, ali e zato dobiti kokosovih oraha, a i koljke i
kineske slikovnice.
Uoe kroz kuna vrata i Veragut povede svog prijatelja uza stepenice. Neno
je poloio ruku na rame prijatelja koji je bio znatno vii od njega. Gore u
hodniku dola im je domaica u susret. Pozdravila je gosta odmerenom, ali
iskrenom srdanou, njegovo lice koje je odisalo vedrinom i zdravljem
podseti je na radosno vreme nepovratno minulih godina. On za trenutak zadra
njenu ruku u svojoj i zagleda joj se u lice.
Nimalo niste ostarili, gospoo Veragut uzviknu pohvalno. Vi se drite
bolje od Johana.
A vi se nimalo niste izmenili ree ona Ijubazno.
Fasada je, dabome, jo sva u cvatu, ali sam se vremenom odrekao plesa.
lonako je bilo uzaludno, jo uvek sam neenja.
Nadam se da ste ovog puta doli da gledate mladu.
Nisam, gospoo, to je proputeno ostaje nedostino. Osim toga, ne elim
da sebi pokvarim boravak u prijatnoj Evropi. Kao to znate, imam roake i
polako postajem ujak koji ostavlja nasledstvo za sobom. U domovini se ne bih
smeo ni pojaviti sa enom.
Kafa se sluila u sobi gospode Veragut. Uz kafu i liker priali su itav sat
o putovanju morem, o plantaama kauuka i kineskom porculanu. Slikar je iz
poetka bio utljiv i donekle potiten. Mesecima nije bio kroio u tu sobu.
Ali ipak je sve dobro prolo, inilo se da je Otovim prisustvom u kui
zavladala oputenija, vedrija, gotovo detinja atmosfera.
Mislim da bi se moja ena sad malo odmorila ree slikar naposletku.
Pokazao bih ti tvoje sobe, Oto.
Oni se oprostie i pooe do gostinskih soba. Veragut je za svog prijatelja
pripremio dve sobe i sam se pobrinuo za njihovo ureenje, sam je rasporedio
nametaj i mislio na sve, poev od slika po zidovima do izbora knjiga na
polici. Iznad kreveta je visila stara, izbledela fotografija, smena i
dirljiva slika iz internata, snimljena sedamdesetih godina. Gostu je ona
odmah zapala za oko, pa se pribliio da je osmotri.
Bogo moj viknu iznenaen pa to smo mi kao esnaestogodinjaci! Mladiu,
zaista si dirljiv. Nisam je video pundh dvadeset godina.
Veragut se smekao.
Znao sam da e te obradovati. Nadam se da e nai sve to ti treba. Hoe
li se odmah raspakovati?

Burkhard sede na jedan od kabastih brodskih kofera iji su uglovi bili

optoeni bakrom i zadovoljno se osvrnu oko sebe.
Prijatno je ovde. A gde si se ti smestio? U susednim prostorijama? Ili
gore?
Slikar se igrao rukom jedne kone torbe.
Ne ree ovla. Ja sad stanujem preko, kraj ateljea. Tamo sam neto
dozidao.
Pokazae mi to kasnije. Ali. da li tamo i spava?
Veragut ostavi torbu i okrenu se.
Da, spavam tamo.
Prijatelj je utao i razmiljao. Zatim se maio depa, izvukao otud veliki
sveanj kljueva i zazveckao njima.
Cuj, hajde da poneto raspakujemo. Ti bi mogao da ode po deaka, njega e
to obradovati.
Veragut urno ode i ubrzo se vrati sa Pjerom.
Ima lepe kofere, ika Oto, ja sam ih ve zagledao. I tolike nalepnice na
njima! Neke sam proitao. Na jednoj pie Penang. Sta znai to: Penang?
To je grad u Indokini u koji povremeno odlazim. Pazi, otvori sad ovaj
ovde.
Pruio je detetu pljosnati ozubljeni kljui da sam otvori brave na jednom
od kofera. im je poklopac odignut, prvo to je palo u oi bila je obrnuto
poloena i od arenog malajskog prua ispletena plitka korpa kad su je
izvadili i oslobodili papira, u njoj su se meu hartijama i krpama nalazile
najlepe, najfantastinije koljke kakve se mogu kupiti po egzotinim lukim
gradovima.
Pjer je dobio koljke na dar i zanemeo od sree, iza toga je sledio jo i
veliki slon od ebanovine i kineska igraka sa grotesknim pokretnim drvenim
figurama, a naposletku svitak kineskih slikovnica jarkih, blistavih boja
punih boanstava, avola, kraljeva, ratnika i zmajeva.
Dok se slikar zajedno sa deakom divio svim tim stvarima, Burkhard je
raspakovao konu torbu, rasporedivi po spavaoj sobi papue, rublje, etke
i slino. Zatim se vratio u sobu onoj dvojici.
Tako izjavi ilo za danas je dosta rada. Vreme je da se uiva. Da li
bismo mogli da odemo do ateljea?
Pjer die pogled i ponovo je, kao u asu kada su kola stigla, zaueno
posmatrao oevo radosno, uzbueno i podmlaeno lice.
Kako si mi veseo, tata! ree zadovoljno.
Jesam klimnu glavom Veragut. Prijatelj, meutim, upita:
Zar tata inae nije veseo?
Pjer je zbunjeno gledao as jednog, as drugog.
Ne znam izusti snebivljivo. Ali se odmah zatim opet nasmeja i odluno
izjavi: Zaista, jo nikad nisi bio tako veseo.
irjei ui,ica sa K.orpom i sKoijKama. uto tmrknard uhvati prijatelja pod ruku
i izie s njim. Ovaj ga je preko parka odveo do kue s ateljeom.
Da, ovo je dograeno utvrdio je na prvi pogled. Ubotalom, izgleda veoma
lepo. Kad si to podigao?

Pre tri godine, ini mi se. Atelje je sad takoe prostraniji.

Burkhard se osvrnu oko sebe.
Jezero je nenadmano! Da proplivamo veeras po njemu. Lepo ti je ovde,
Johane. Ali sad bih da vidim atelje. Ima li tu novih slika?
Ne mnogo. Ali mora da pogleda jednu koju sam tek prekjue zavrio.
Mislim da je dobra.
Veragut otkljua vrata. Visoka radna prostorija bila je sveano ista, pod
svee oriban i sve je bilo raspremIjeno. Na sredini se nalazila nova slika.
Oni su utke zastali pred njom. Vlano hladna, lepljiva atmosfera tmurnog
kinog jutra bila je u sutoj suprotnosti sa blistavom svetlou i vrelim,
suncem zasienim vazduhom koji su dopirali kroz vrata.
Dugo su posmatrali gotovo delo.
Je li to poslednja slika koju si napravio?
Da. Tu jo mora doi drugi okvir, inae na njoj nema vie nita da se
radi. Svia li ti se?
Prijatelji su se ispitivaki gledali u oi. Vii i snaniji Burkhard, ije
je lice odisalo zdravljem a oi bile pune topline i ivotne radosti, stajao
je kao dete pred slikarem, iji je pogled bio otar i strog, a lice umorno
pod prerano osedelom kosom.
Moda je to tvoja najbolia slika ree gost zamiljeno. Video sam i one u
Brislu, a i dve u Parizu. Ne bih verovao, ali ti si za ovih nekoliko godina
jo napredovao.
To mi je drago. I meni se ini da je tako. Bio sam prilino marljiv, a
katkad pomislim da sam ranije zapravo bio samo amater. Kasno sam nauio kako
treba uistinu raditi, ali sad sam ovladao tim nainom. Vie od
toga verovatno ne mogu postii. Neu moi da napravim nita bolje od ovoga.
Shvatam. Meutim, stekao si dovoljno slave, ak se i na naem starom
prekookeanskom parobrodu govorilo o tebi, pa sam bio istinski ponosan. Kako
ti prija slava? Raduje li te?
Ne bih mogao rei da me raduje. Jednostavno nalazim da je to u redu. Ima
moda dvojica, trojica, etvorica ivih slikara koji su verovatno vei i
mogu da daju vie od mene. Nikad sebe nisam ubrajao meu velikane
slikarstva, a to to literati kau o tome samo je puko naklapanje. Polaem
pravo na to da me uzimaju ozbiljno i zadovoljan sam to je to tako. Sve
ostalo je novinska slava, ili pitanje novca.
No, da. Ali ta si mislio da kae sa "velikanima slikarstva"?
Mislio sam na kraljeve i kneeve. Ljudi naeg kova doteraju do generala
ili ministra, ali tu je granica. Vidi li, mi ne moemo nita do li da
budemo pregaoci i da prirodu shvatimo to je mogue ozbiljnije. Kraljevi su,
meutim, braa i drugovi prirode, oni se igraju s njom i mogu da
stvaraju tamo gde mi samo podravamo. Kraljevi su, naravno, retki, u sto
godina se pojavi jedan.
Hodali su goredole po ateljeu. Traei rei, slikar je netremice gledao u
pod, prijatelj je iao uz njega i pokuavao da sa Johanovog mrkog,
suvonjavog, koatog lica proita njegove misli.
Na vratima susedne prostorije Oto zastade.

Otvori mi sad ova vrata zamoli hteo bih da vidim sobe. I daj mi, molim
te, cigaru.
Veragut otvori vrata. Proavi kroz sobe bacie pogled i u susedne
prostorije. Burkhard pripali cigaru. Uao je u prijateljevu malu spavau
sobu, osmotrio njegov krevet i paljivo razgledao nekoliko skromnih
prostorija, u kojima se posvuda nalazio pribor za slikanje i za puenje. Sve
je to delovalo gotovo oskudno i odisalo radom i askezom, otprilike kao mali
stan siromanog, vrednog neenje.
Tu si se, dakle smestio? upita bezlinim glasom. Ali video je i osetio
sve to se ovde zbilo proteklih godina. Sa zadovoljstvom je uoio predmete
koji su ukazivali na to da se domain bavi sportom, gimnastikom i jahanjem,
ali se snudio to nigde nije bilo znakova udobnog ivota, komfora i
prijatne dokolice.
Posle toga ponovo se vratie slici. Dakle tako su nastale slike koje su se
na svim izlobama i u svim galerijama nalazile na poasnom mestu i plaale
se suvim zlatom nastale su u ovim prostorijama koje su znale samo za rad i
odricanje, u kojima nije bilo nieg sveanog, nieg nekorisnog, nikakvih
drangulija i sitnica, kojima nije provejavao miris cvea i vina, niti bilo
ega to bi podsealo na ene.
Iznad uzanog kreveta bile su dve ekserima privrene, neuokvirene
fotografije, na jednoj je bio mali Pjer, na drugoj Oto Burkhard. Ovaj je
odmah uoio lo amaterski snimak koji ga je prikazivao sa tropskim lemom na
glavi, u pozadini se videla veranda njegove kue u Indiji, a u visini prsa
slika se rasplinula u mistinim belim linijama, jer je svetlost bila pala na
fotografsku plou.
Atelje je sad veoma lep. Uopte si u svemu postao veoma marljiv. Prui mi
ruku, mladiu, drago mi je to te opet vidim! Ali sad sam umoran, pa u se
povui za jedan as. Hoe li posle doi po mene, da bismo otili na
kupanje ili u etnju? U redu, hvala. Ne, ne treba mi nita, za jedan sat
opet u biti ol rajt. Do vienja!
Laganim korakom se udaljavao ispod drvea pratei ga pogledom, Veragut je
uoio da njegova pojava, njegov hod i svaki nabor njegove odee odaju
sigurnost i spokojnu ivotnu radost.
Burkhard je za to vreme, dodue, iao u pravcu zamka, ali je proao kraj
svojih soba, popeo se stepenicama i zakucao na vrata gospoe Veragut.
Smetam li, ili mogu malo da vam pravim drutvo?
Ona ga pusti unutra i nasmei se, a njemu se kratki, retkl osmeh na tom
odlunom, ozbiljnom licu uinio udno bespomoan.
Ovde u Roshaldeu je divno. Obiao sam park i jezero tamo preko. A kako je
tek Pjer porastao! Zbog tog zgodnog momia gotovo da se kajem to sam
neenja.
Dobro izgleda, zar ne? Nalazite li da lii na moga mua?
Da, malo. U stvari, vie nego malo. Nisam poznavao Johana kad je bio tog
uzrasta, ali se prilino dobro seam kako je izgledao sa jedanaestdvanaest
godina. Uostalom, on mi deluje premoren. Kako? Ama ne, govorim o Johanu. Da
li je mnogo radio u poslednje vreme?

Cini mi se da jeste odvrati ona mirno. On retko govori o svom radu.

Sta slika sad? Pejzae?
esto radi u parku, obino sa modelima. Jeste li videli njegove slike?
Jesam, one u Brislu.
Zar je izlagao u Brislu?
Dabome, mnotvo slika. Poneo sam sobom katalog. Hteo bih, naime, da kupim
jednu od slika, pa bih eleo da ujem vae miljenje.
On joj prui svesku i prstom pokaza malu reprodukciju jedne slike. Ona je
osmotri i poe da prelistava knjiicu, a zatim mu je vrati.
Moraete se snai sami, gospodine Burkhard, ne poznajem tu sliku. Mislim
da je prolog leta naslikao u Pirinejima i da je nije drao ovde.
Posle krae stanke, ona skreui razgovor nastavi:
Lepo je od vas to ste darivali Pjera. Hvala vam.
Oh, to su sitnice. Ali dozvolite mi da i vama za uspomenu poklonim neto
iz Azije. Hoete H? Doneo sam neke tkanine, hteo bih da vam ih pokaem i da
vi izaberete ta vam se bude svidelo.
Polo mu je za rukom da, uprkos njenoj utivoj uzdranosti, raspali
isplaniranu aljivu raspravu i da raspoloi tu krajnje zatvbrenu enu. Iz
svoje riznice doneo
joj jc pune rukc indijskih tkanina, rairio pred njoni malajski batik i
rukom tkana platna, preko naslona stolica prebacio je ipke i svilu,
avrljao je i priao gde je video i cenkajui se budzato kupio pojedine
tkanine, izlaui tako ceo jedan veseli, aroliki mali bazar. Pitajui je za
miljenje kaio joj je razne ipke preko ruku i objanjavajui joj nain
izrade naveo je da razastre najlepe komade, da ih osmotri i opipa, da ih
hvali i naposletku zadri.
Nemojte, molim vas nasmeja se ona na kraju ne bih elela da vas dovedem
do prosjakog tapa. Zaista ne mogu da zadrim sve ovo za sebe.
Bez brige uzvrati joj on smejui se takoe. Nedavno sam zasadio jo est
hiljada kauukovih stabala. pa sam na najboljem putu da postanem truli
bogata.
Kada je Veragut doao po njega. zatekao ih je u vedrom askanju. Iznenadio
se to mu je ena postala tako brbljiva i, poto je bezuspeno pokuavao da
i sam uestvuje u razgovoru, stao da se divi poklonima.
Okani se toga, to su enske stvari dobaci mu prijatelj. Hajdemo sad na
kupanje!
Njih dvojica napustie zamak.
Tvoja ena zaista ne izgleda nimalo starija otkako sam je poslednji put
video izjavi Oto uz put. Upravo se pokazala veoma raspoloena. Prema tome,
kod vas je sve u redu, zar ne? Nedostaje samo jo veliki sin. ta on radi?
Slikar slegnu ramenima i nabra obrve.
Videe ga, treba da stigne ovih dana. Pisao sam ti o tome jednom
prilikom.
Odjednom se zaustavi, nae prijatelju i zagledavi mu se otrim pogledom
pravo u oi, tiho ree:
Sve e videti, Oto. Ne oseam potrebu da govorim o tome. Videe. Budimo

raspoloeni, stari moj, dok si tu! Hajdmo sad do ribnjaka hteo bih da se
takmiim s tobom kao u vreme kada smo bili deaci.
Vai klimnu glavom Burkhard, koji kao da nije zapaao Johanovu nervozu.
Ti e pobediti, to ti nekad nije uvek polazilo za rukom. iva alost, ali
ja sam pomalo pustio stomak.
Sputalo se vee. Jezero se nalazilo u senci, povetarac se poigravao
kronjama drvea, a preko uzanog plavog nebeskog ostrva koje je park
ostavljao nad vodom preletali su laki Ijubiasti oblaci, svi iste vrste i
oblika, u bratskom nizu, tanki i izdueni kao vrbovo lie. Njih dvojica
stajali su pred kupalinom kuicom skrivenom meu bunjem, ija se brava
nikako nije dala otkljuati.
Da se ne petljamo! ree Veragut. Brava je zarala jer se kuica ne
koristi.
Poeo je da skida odeu sa sebe i Burkhard se povede za njegovim primerom. U
trenutku kada su spremni da zaplivaju zastali na obali i za probu umakali
none prste u mirnu, senovitu vodu, obojicu zapahnu davno minuli, slatki
daak sree iz dalekih deakih dana, pa su koji minut uivali u
predoseanju lake i prijatne jeze pri kupanju, dok im se u dui otvarala
zelena, svetla dolina mladenakih leta. Donekle zbunjeni zagazili su u vodu
i na mrkozelenoj povrini posmatrali brze titraje polukrugova.
Burkhard u to brzo zaroni u vodu.
Oh, kako je prijatno uzdahnu zadovoljno. Uostalom, obojica izgledamo
prilino dobro i, ako ne raunam svoj stomak, onda smo jo obojica naoiti
momci.
Razmahnuvi rukama, on se strese i zaroni.
Ti i ne zna kako ti je lepo! uzviknu sa zaviu. Mojom plantaom
protie najlepa reka, ali kad bih zakoraio u nju, ostao bih bez noge. Puna
je prokletih krokodila. A sad napred, za veliki pehar
Roshaldea. Plivaemo do stepenica i opet nazad. Jesi li spreman? Jedan.
dva. tri!
Otisnue se uz um vode, nasmejana lica i umerenim fempom, ali je dah iz
mladih dana jo lebdeo oko njih pa su uskoro poeli da se takmie ozbiljno,
napregnuta lica, blistavih oiju, miice su im u irokom zamahu svet
lucavo izranjale iz vode. Istovremeno su stigli do stepcnica istovremeno se
odbili od njih da bi se urno vraali istom stazom, a tada je slikar sa
nekoliko snanih zamaha stekao prednost i stigao na cilj neto pre.
Stajali su u vodi diui duboko, trljali oi i zadovoljno se i utke
smekali jedan drugome, pa se obojici uinilo da su tek sad opet uspostavili
staro drugarstvo i da tek sad meu njima iezava mali, fatalni jaz izazvan
gubitkom navika i dugim rastankom.
Poto su se obukli, sedeli su svei, ispunjeni prisnim oseanjima jedan kraj
drugoga na plitkim kamenim stepenicama koje su se sputale do jezera.
Pogleda uperena u tamnu povrinu vode, koja se s one strane ovalnog zaliva
zaklonjenog ibljem ve gubila u mrkom sutonu, sladili su se vrstim
svetlocrvenim zrnima treanja koje im je sluga bio dodao u mrkom papirnom
omotu, iekujui laka srca da se spusti vee, dok ih je sunce na zalasku

kroz stabla obasjavalo kosim zracima i na krilima vilinih konjica palilo

zlatne plamike. Vie od jednog asa askali su bez predaha i razmiljanja o
vremenu provedenom u internatu, o uiteljima i tadanjim kolskim drugovima,
i ta je ko od njih postao.
Boe zausti Oto Burkhard spokojnim i sveim glasom koliko je vremena od
tada prolo! Zna li se ta je bilo sa Metom Hajleman?
Oh da, Meta Hajleman! upade Veragut ustro. Bila je doista lepa
devojka. Svi moji podmetai za pisanje bili su puni njenih portreta koje
sam za vreme asova nastave kriom crtao po upijaima. Nikad mi nije uspelo
da joj nacrtam kosu. Sea li se, nosila je skupIjenu nad uima u obliku
dva pua.
Zna li to o njoj?
Ne. Kada sam se po prvi pui vratio iz Pariza, bila je verena s nekim
advokatom. Sreo sam na ulici njenog brata i seam se koliko sam bio besan na
sebe to sam smesta pocrveneo i to sam uprkos brkovima i pariskoj
prekaljenosti sam sebi izgledao kao ae. Smetalo mi je jedino to se zvala
Meta! Oduvek mi je to ime bilo mrsko.
Burkhard je sanjarski odmahnuo okruglom glavom.
Nisi bio dovoljno zaljubljen, Johane. Za mene je Meta bila divna, po meni
je mogla da se zove i Eulalija, ja bih za jedan njen pogled iao i u vatru.
Oh, bio sam i ja prilino zaljubljen. Jednom kad sam se vraao sa naeg
redovnog izlaska u pet asova namerno sam zakasnio, bio sam sam i nisam
mislio ni na ta drugo na ovom svetu ve samo na Metu, pa mi je stoga bilo
savreno svejedno to u po povratku biti kanjen ona mi je dola u susret
kod onog okruglog zida.
JIla je pod ruku sa jednom prijateljicom i kada sam odjednom pomislio kako
bi bilo da umesto te glupae mene dri pod ruku, tako mi se zavrtelo u glavi
i toliko sam bio smeten da sam neko vreme stao, oslonivi se na zid, a kada
sam se naposletku vratio, kapija je, naravno, ve bila zakljuana, morao sam
da zvonim i da za kaznu odsedim jedan sat u zatvoru.
Burkhard se nasmeio pomislivi da su se prilikom njihovih retkih susreta
obojica vie puta setili Mete. U prvoj mladosti su sa puno lukavstva i
brino uzajamno krili svoju Ijubav, i tek poto su prole godine i oni zali
u muevno doba, povremeno bi otkrili svoja oseanja i razmenjali neke male
doivljaje. Pa ipak je tu i danas jo bilo nekih tajni. Oto Burkhard se
upravo setio da je tada mesecima drao uza se i oboavao jednu Metinu
rukavicu koju je bio naao, zapravo ukrao nekom prilikom, a da njegov
prijatelj do dananjeg dana nije za to znao. Razmiljao je da li da mu sad
oda i tu zgodu, ali naposletku se samo eretski nasmeio i utao. Dopalo mu
se da tu poslednju malu uspomenu i nadalje zadri za sebe.
TRECE POGLAVLJE
Burkhard se udobno zavalio u utoj stolici od pletenog prua, sa irokim
panama eirom zabaenim na teme itao je neki asopis i puio sedei u
svetlom, suncem obasjanom venjaku na zapadnoj strani kue u kojoj se nalazio
atelje, a nedaleko od njega je Veragut ispred slikarskih nogara uao na
niskoj stolici na rasklapanje. Crte sa likom itaa je bio gotov, krupne

mrlje bojom bile su nanete sigurnom rukom, pa je sad radio lice. Cela slika
je svojim svetlim, lakim, osunanim a ipak umerenim tonovima odisala
radou. Provejavao je prodoran miris uljanih boja i dima havana cigare,
skrivene u zelenilu ptice su putale tanke, podnevnom egom priguene krike
i cvrkutale sanjivo. Pjer se sklupao na podu sa velikom geografskom kartom
ispred sebe i tankim kaiprstom crtao po njoj zamiljena putovanja.
Nemoj da zaspi! opomenu ga slikar. Burkhard, smejui se, zatrepta oima
i zatrese glavom.
Pjer, gde se sad nalazi?
Cekaj da proitam pouri Pjer sa odgovorom i poe da srie neki naziv sa
karte. Evo me u Lu. . U Luc. . . u Lucernu. Ima tu neko jezero ili
more. iko, da li je to vee jezero od naeg?
Mnogo je vee! Dvadeset puta vee! Jednom bi trebalo da ode tamo.
Hou. Kada budem imao auto, odveu se u Be, i X Lucern, i na Severrio
more, i u Indiju tamo gde je tvoja kua. Hoe li tada biti kod kue?
Svakako, Pjer. Kad god mi dou gosti, ja sam kod kue. Poi emo tada do
mog majmuna koji se zove Pendek i kus je nema rep, ali zato ima snenobele
zaliske. Poneemo puke pa emo se amcem otisnuti na reku i odstreliti
krokodila,
Pjer se zadovoljno klatio viljastim gornjim delom lela. ika je produio
priu o svojoj krevini usred malajske praume, govorio je tako zanimljivo i
dugo da se malian naposletku umorio i vie nije bio u stanju da prati
njegove rei. Rasejano je prouavao svoju kartu, ali je njegov otac utoliko
paljivije sluao askanje svog prijatelja, koji je sa zadovoljstvom i ovla
govorio o radu i lovu, o izletima na konjima i sa amcima, o Ijupkim selima
sa kolibama od bambusove trske, o majmunima, apljama, orlovima i leptirima,
otkrivajui svoj tihi ivot u tropskoj umi i daleko od sveta tako
primamljivo i prisno, da se slikaru uinilo da mu se kroz malu pukotinu
prua pogled na bogatu, slikovitu, blaenu rajsku zemlju. Sluao je o tihim,
velikim rekama u prautni, o gustiu paprati visokih kao stabla i prostranim
nizinama po kojima se leluja lalangtrava oveje visine, sluao je o
veerima bujnih boja na obali mora, o koralnim ostrvima i plavim vulkanima,
o neobuzdanim, besomunim kiama i ognjenim burama, o sanjarenju i spokojnom
razmiljanju u vrele dane na irokim, senovitim verandama belih kuica
plantaera, o vrevi po ulicama kineskih gradova i o veernjim asovima
odmora koje Malajci provode kraj plitkih, kamenom okruenih malih jezera
ispred damija.
Veragut je, kao to je to i ranije inio ponekad, matao o dalekoj
postojbini svog prijatelja, a da nije ni slutio da su oseanja enje i tihe
udnje koja bi ga obuzimala upravo odgovarala Burkhardovim skrivenim
namerama. Nisu ga mamili samo sjaj tropskih mora i ostrva, ni obilje uma i
reka, ili arenilo polunagih Ijudi prirode izazivajui u njemu oaravajue
slike. Mnogo vie je udio za tim dalekim i spokojnim svetom u kome bi
njegove patnje, brige, borbe i liavanja morali postati tui,
daleki i naposletku izbledeti, tanio bi mu sa due spale stotine malih
svakodnevnih optereenja, a prihvatila bi ga jedna nova, ista atmosfera bez

krivice i patnji.
Popodne je odmicalo i senke su promicale. Pjer je ve odavno otrao,
Burkhard je postepeno umukao i naposletku zadremao, a slika je bila bezmalo
gotova i slikar je za koji trenutak sklopio umorne oi, spustio ruke i
nekoliko minuta skoro bolnom usrdnou uvlaio u sebe duboku, suncem
protkanu tiinu toga asa, uivajui u blizini svoga prijatelja, u
umirujuem zamoru nakon uspenog rada i u obamrlosti oputenih ivaca. Pored
zanosa predanog i bespotednog rada ti trenuci umornog oputanja, slini
smirenom stanju vegetativnog dremea izmeu sna i jave, ve su odavna za
njega predstavljali najvee zadovoljstvo i utehu. Tiho se digao da ne
probudi Burkharda i paljivo odneo platno u atelje. Skinuo je slikarsku
bluzu, oprao ruke i u hladnoj vodi okupao pomalo zamorene oi. etvrt asa
kasnije ponovo je iziao i za trenutak se paljivo zagledao u lice usnulog
prijatelja, a zatim ga je probudio zvidukom koji su jo pre dvadeset i pet
godina ugovorili kao tajni signal i znak raspoznavanja.
Mladiu, ako si se naspavao poe da ga bodri mogao bi mi jo malo
priati kako je tamo kod tebe, budui da sam te pored rada sluao samo sa
pola uva. Pomenuo si i neke fotografije, ako ih ima uza se, mogli bismo ih
pogledati.
Svakako, hajde, poi sa mnom!
Oto Burkhard je ve nekoliko dana iekivao taj trenutak. Dugi niz godina mu
je bila elja da Veraguta jednom domami k sebi u Istonu Aziju i da ga neko
vreme zadri kod sebe. Ovog puta, smatrajui da je to poslednja prilika,
pripremao se promiljeno i planski. Cim bi se njih dvojica udobno smestili u
Burkhardovoj sobi, askajui pri veernjoj svetlosti o Indiji, Burkhard je
iz svog kofera vadio uvek nove i nove albume i mape sa fotografijama. Slikar
se oduevljavao i divio tom obilju, dok je Burkhard bio uzdran i pravio se
da tim slikama
ne pndaje nikakvu naroitu vrednost, ali je u sebi kriom veoma napeto
iekivao kakvo e biti njihovo dejstvo.
Prekrasnih li snimaka! uzviknu Veragut razdragano. Jesi li ih sve sam
snimio?
Delimino da odvrati Burkhard suvo a neke su delo mojih tamonjih
poznanika. Hteo sam da bar nasluti kako je to otprilike kod nas.
Izgovorio je to ovla i toboe ravnoduno slagao slike na gomilu. Veragut ni
izdaleka nije mogao da nasluti kako je brino i mukotrpno sastavio tu
zbirku. Nedeljama je kod njega boravio neki mladi engleski fotograf iz
Singapura, a kasnije i jedan Japanac iz Bangkoka, njih dvojica su od mora do
najdubljih uma, u vidu izleta i manjih putovanja obili i snimali sve to
je bilo iole lepo i panje dostojno, a zatim su sve te snimke razvili i
kopirali krajne briljivo. Burkhardu su sluili kao mamac, pa je sa dubokim
uzbuenjem posmatrao kako mu prijatelj sve vie zagriza, kako ih upija u
sebe. Pokazivao mu je slike kua, ulica, sela, hramova, slike basnoslovnih
Batu peina kod Kuala Lumpura i prekrasnih divljih brda od tronog krenjaka
i mermera u okolini Ipoka, a kada je Veragut jednog trenutka upitao da li
moda ima i snimke uroenika, iznosio mu je i slike Malajaca, Kineza,

Tamila, Arapa i Javanaca, zatim nagih atletski graenih lukih kulija,

suvonjavih starih ribara, lovaca, seljaka, tkaa, trgovaca, lepih, zlatom
iskienih ena, grupe crnpuraste dece, ribara sa mreom, sakija sa minuama
koji sviraju na nosnim sviralama i igraica sa Jave, prekrivenih tekim
srebrnim nakitom. Raspolagao je i snimcima svih vrsta palmi, sonih
krupnolisnatih stabala pisanga, snimcima pojedinih kutaka u praumi sa
hiljadama vrsta puzavica, zatim svetih lugova oko hramova i jezeraca sa
kornjaama, pa vodenih bivola na movarnim pirinanim poljima, pitomih
slonova pri radu i divljih koji su se igrali u vodi i trubili diui surle
ka nebu.
Slikar je uzimao u ruke sliku za slikom. Mnoge je, posle kratkog pogleda
sklonio na stranu, uporeujui ih reao je jedne uz druge, pojedine figure i
likove po
smatrao jc veoma paljivo kro otvor savijene ake. Kod mnogih snimaka pitao
je u koje doba dana su snimljeni. odmeravao duinu senki i sve je dublje i
zamiljenije tonuo u posmatranje.
Sve bi se to moglo slikati promrmlja u jednom trenutku odsutno. Dosta!
uzviknu najzad odahnuvi. Mora mi jo mnogo toga ispriati. Kako je lepo
to si sad kraj mene! Ponovo gledam sve drugim oima. Hajde da
proetamo jo jedan sat, hteo bih da ti pokaem neto lepo.
Zivahan i osloboen svakog zamora povukao je Burkharda za sobom i proetao s
njim jednim delom seoskog puta u pravcu polja i u susret kolima natovarenim
senom. Naslaivao se toplim zasienim mirisom sena koji ga podseti na davna
vremena.
Sea li se leta nakon mog prvog semestra na akademiji upita
smejui se kada smo zajedno bili na selu? Tada sam slikao seno i nita osim
sena, pamti li? Dve nedelje sam se iz petnih ila trudio da naslikam
nekoliko stogova sena na planinskom proplanku, ali mi nikako nije polazilo
za rukom, nikako da pogodim tupu, mutnu sivkastu boju sena! I kada sam je,
najzad, ipak pogodio nije bila ba preterano utanana, ali sam saznao da je
treba napraviti od meavine crvenog i zelenog bio sam tako srean da sam
samo jo seno video oko sebe. Oh, kako je lepo to prvo isprobavanje,
traganje i nalaenje!
Po meni, ovek nikada ne prestaje da ui ree Oto.
Naravno. Ali stvari koje me sad mue nemaju veze sa tehnikom. Zna
li da mi se poslednjih godina sve ee dogaa da me neki prizor
odjednom podseti na deake dane. Tada mi je sve izgledalo drugaije, pa
bih eleo da neto od toga mogu da naslikam danas. Za koji tren katkad opet
pronalazim onaj neobini sjaj. ali to nije dovoljno. Imamo mnoge dobre
slikare, fine i oseajne Ijude koji slikaju svet onako kako ga vidi
mudri, uljudni i skromni stari gospodin. Ali nemamo nijednog
koji ga slika kao to ga vidi krepki, vlastoljubivi, rasni momak, a oni koji
to ipak pokuaju mahom su loe zanatlije.
Zanet mislima, otkinuo je na rubu polja crvenkastomodru udoviicu i
netremice se zagledao u nju.
Jesam li ti dosadan? upita kao da se trgao iz sna i nepoverljivo ga

pogleda.
Oto mu se utke nasmei.
Eto vidi nastavi slikar jedna od slika koju bih eleo da naslikam je
bukel poljskog cvea. Treba da zna, moja majka je umela da pravi bukete
kakve vie nikad nisam viao, ona je u tome bila upravo genijalna. Bila je
kao dete i gotovo uvek je pevuila, gazila je lako i nosila velike mrke
slamnate eire. U snu je uvek viam tako. Hteo bih jednom da naslikam buket
poljskog cvea kakav je ona volela: udoviice i hajduke trave i sitni
ruiasti ladole, a meu njima nekoliko finih trava i klas zelenog ovsa.
Stotine takvih buketa sam donosio kui, ali nijedan nije bio ono pravo
naime, treba da sadri sve mirise i da bude kao da ga je ona napravila.
Tako, na primer, nije volela belu hajduku travu, uzimala je samo fine,
retke primerke sa Ijubiastim prelivom, po celo poslepodne birala bi
izmeu hiljade trava dok bi se odluila za jednu od njih. . Oh, ne mogu ti
to objasniti, ti to ne razume.
Razumem veoma dobro klimnu Burkhard.
Eto, ponekad pola dana mislim na taj buket od poljskog cvea. Tano znam
kakva bi ta slika trebalo da bude. Ne kao dobro poznati deli prirode,
kako bi je video dobar posmatra i kako bi je uprostio dobar i britki
slikar, jo manje da bude sentimentalna i Ijupka kao to bi je napravio
takozvani zaviajni slikar. Morala bi da bude sasvim naivna, kakvu je vide
darovita deca, nestilizovana i veoma jednostavna. Slika u magli sa ribama
koja stoji u ateljeu suta je suprotnost takvoj slici ali treba umeti i
jedno i drugo. Oh, hteo bih da slikam jo mnogo toga, veoma mnogo!
Skrenuo je na uzani poljski puteljak koji je blagom uzbrdicom vodio do
okruglog, pitomog breuljka.
Sad pazi! upozori ga ustro i kao lovac ispitivaki stade da motri sve
oko sebe. im stignemo do gore! To u slikati ove jeseni.
Stigoe na uzviicu. S one strane je olistali umarak osvetljen kosim
veernjim zracima plenio pogled koji se, naviknut na slobodna prostranstva
livada, sporo probijao kroz drvee. Jedna staza je vodila ispod visokih
bukvi, pod njima se nalazila mahovinom obrasla klupa i sledei stazu pruao
se pogledu slobodni prolaz mimo klupe, idui tamnom putanjom meu kronjama
otvaralo se svee i blistavo daleko prostranstvo, dolina obrasla bunjem i
vrbama, treperei modrozeleno vijugala je tuda reka, a sasvim u daljini se
niz breuljaka gubio u nedogled.
Veragut upre prst u predeo pred njima.
Eto, to u naslikati im se bukve odenu u areno ruho! A na klupu u
staviti Pjera u senci, tako da se pored njegove glave prua pogled dole na
dolinu.
Burkhard je utao i sluajui prijatelja srce mu se ispuni saaljenjem. "U
stvari hoe da me slae!" pomislio je i kriom se nasmeio. "Kako mi samo
govori o svojim planovima i radovima! Ranije to nikada nije inio. Ba kao
da revnosno eli da nabraja sve to mu jo prua malo zadovoljstva i to ga
moe pomiriti sa ivotom." Prijatelj ga je poznavao dobro i nije hteo da mu
na taj nain izie u susret. Znao je da nee potrajati dugo i Johan e

odbaciti od sebe sve to se godinama nagomilalo u njemu i osloboditi se sada

ve nepodnoljivog utanja. Stoga je u iekivanju, naoko ravnoduan koraao
kraj njega, a zapravo tuno iznenaen to je tako nadmoan ovek podetinjio
u nesrei i zavezanih oiju i ruku prolazi kroz trnje.
Vrativi se u Roshalde i raspitujui se za Pjera, uli su da se sa gospoom
Veragut odvezao u grad da doeka gospodina Alberta.
cetvrto poglavlje
Albert Veragut je plahovito hodao tamoamo po sobi u kojoj je bio klavir. Na
prvi pogled je izgledalo da lii na oca jer je imao njegove oi, ali zapravo
je mnogo vie liio na majku, koja ga je pratila nenim i paljivim
pogledom, oslonjena na klavir. Prolazei ponovo kraj nje, ona zadra sina
uhvativi ga za ramena i okrenu njegovo lice k sebi. Preko iroka, bleda
ela pao mu je uperak plave kose, oi su mu se arile u deakom uzbuenju,
a punaka, zgodna usta gnevno iskrivila.
Ne, mama povika estoko i izvi se iz njenih ruku i sama zna da ne mogu
da odem k njemu. To bi bila besmislena komedija. On zna da ga mrzim, kao to
i on mene mrzi, pa ma ta ti rekla.
Mrnja! povika ona umereno strogo. Okani se takvih rei koje sve
iskrivljuju! On ti je otac, bilo je vreme kada ste se voleli. Zabranjujem ti
da govori tako.
Albert zastade i oko mu sevnu upirui pogled u majku.
Moe mi, naravno, zabraniti rei, ali ta se time menja? Da li bi moda
trebalo da mu budem zahvalan? Upropastao ti je ivot, a meni ogadio dom, na
lepi, vedri, zanosni Roshalde pretvorio je u mrsko i odvratno mesto. Ja sam,
majko, tu rastao, ponekad svake noi sanjam ovdanje stare sobe i hodnike,
vrt i tale, golubarnik. Nemam drugog doma koji bih mogao da volim, da o
njemu sanjam i za njim eznem. A sada moram da ivim na
fstrani, ak ni o raspustu ne mogu da dovedem nekog prijatelja jer ne bih
hteo da vidi kakav ivot mi ovde vodimo! I ko god se upozna sa mnom i uje
moje ime, odmah udari u slavopojke mom slavnom ocu. Oh, majko, vie bih
voleo da nemamo ni oca, ni Roshalde, da smo siromani i da ti ije, ili
daje asove, a da ti ja pomaem zaraujui novac.
Majka poe za njim i natera ga da se smesti na stolicu, a ona mu sede na kol
ena i zagladi rukom razbaruenu kosu.
Tako ree svojim mirnim, dubokim glasom, iji je zvuk za njega
znaio dom i utoite sad si mi rekao sve. Ponekad je dobro da se sve
isfae. Valja poznavati stvari koje ovek mora da podnosi. Ali nemojmo
uzburkati to to boli, dete moje. Ti si ve sada moga rasta, uskoro e
biti ovek i to me ispunjava radou. Ti si moje dete, to e i ostati, ali
vidi, usamljena sam i imam razne brige, stoga mi je potreban pravi muki
prijatelj, a taj e biti ti. Svirae sa mnom u etiri ruke i etati po
vrtu, vodie rauna o Pjeru, pa emo prijatno provesti raspust. Ali nemoj
dizati galamu i jo vie oteavati moj poloaj, jer e me naterati da
smatram da si jo upola dete i da e dugo potrajati dok najzad steknem
mudrog prijatelja kakvog sam tako eljna.
Da, majko. Ali zar moramo uvek utati o svemu to nas ini nesrenim?

Tako je najbolje, Alberte. Nije lako, i od dece se to ne moe ni traiti.

Ali je najbolje. . . Hoemo li sad odsvirati neto?
Veoma rado. Betovena, drugu simfoniju. voli li je?
Tek to su poeli svirati, lagano se otvorie vrata, Pjer mugnu u sobu i
sede na nisku stoliicu da slua. Pri tom je zamiljeno posmatrao brata,
njegov potiljak i svileni sportski okovratnik, pramenove kose koji su
podrhtavali u ritmu muzike i pokrete njegovih ruku. Kako mu nije video oi,
iznenadilo ga je koliko je Albert slian majci.
]
Dopada li ti se? upita ga Albert za vreme jedne
slanke.
Pjer klimnu glavom, ali odmah zatim tiho napusti sobu. U tonu Albertovog
pitanja osetio je prizvuk kojim su se po njegovom iskustvu odrasli veinom
obraali deci. a on nije podnosio tu lanu Ijubaznost i nezgrapnu nadmenost.
Veselo, tavie s uzbuenjem, poao je da doeka velikog brata i sa velikom
radou ga je pozdravio na eleznikoj stanici. Ali taj ton nije nameravao
da prihvati.
Veragut i Burkhard oekivali su, u meuvremenu, Alberta u ateljeu, Burkhard
sa neskrivenom radoznalou, slikar u nervoznoj nedoumici. Prolazna vedrina
i priljivost iezli su im je uo za Albertov dolazak.
Zad dolazi neoekivano? upita Oto.
Mislim da ne. Znao sam da treba da stigne ovih dana.
Iz neke kutije sa raznim sitnicama Veragut izvue neke starije fotografije.
Potraio je meu njima sliku deaka i uporedio je sa Pjerovom fotografijom.
Ovo je Albert kada je bio istih godina kao sad malian. Sea li ga se?
Oh da, prilino dobro. Slika je veoma verna. On ima mnogo od tvoje ene?
Vie negoli Pjer?
Mnogo vie. Pjer nije ni tvoj tip, a nije ni majinog kova. Uostalom, evo
ga. Ili je to moda Albert? Ne, nemogue.
Pred vratima se zaue laki koraci preko kamenih ploa i otiraa od gvoa,
neko dodirnu kvaku i pritisnu je posle kraeg dvoumljenja i ue Pjer. Kao i
obino, upitnim pogledom kruio je po prostoriji, kao da eli da se uveri da
li je dobrodoao.
Gde je Albert? upita otac.
Kod mame. Zajedno sviraju na klaviru.
Oh tako, on svira.
Ljuti li se, tata?
Ne, Pjer, lepo je to si doao. Ispriaj nam neto!
u ugieuao jotograiije i priao da ih razgleda.
Oh, pa to sam ja! A ovo? Da li je to Albert?
Da, to je Albert. Tako je izgledao kada je bio istih godina kao ti
sada.
Ja se tada jo nisam bio ni rodio. Sad je on ve odrastao i Robert ga
oslovljava sa gospodine Albert.
Zeli li i ti da odraste?
Naravno. Kad odraste sme da dri konje i da putuje, a to bih i ja

eleo. Tada vie niko nee smeti da me zove "malian" i da me utine za

obraz. Mada zapravo i ne elim da budem veliki. Stari Ijudi su esto veoma
neprijatni. Albert se takoe grdno izmenio. I kada Ijudi postanu sve stariji
i stariji, naposletku umiru. Ja bih radije ostao ovakav kakav sam, a ponekad
zaelim da umem da letim, da sa pticama kruim visoko iznad drvea i meu
oblacima. Tamo bih sve Ijude mogao da ismevam.
Zar i mene, Pjer?
Ponekad, tata. Stari Ijudi su koji put tako smeni. Mama se katkad
isprui. na stolici za leanje u vrtu i samo zuri u travu, ruke joj vise,
ona je sasvim mirna i pomalo tuna. Lepo je kad se ne mora vek neto raditi.
Zar ne bi hteo da postane neto kad poraste? Graevinar ili vrtlar, ili
moda slikar?
Ne, ne bih. Vrtlar je ve tu, a imam i kuu. Hteo bih da znam neke druge
stvari. Da razumem ta crvendai priaju meu sobom. Takoe bih voleo jednom
da vidim kako drvee pije vodu svojim korenima i kako moe toliko da
naraste. Mislim da to uistinu ne zna niko. Uitelj zna mnogo, ali sve same
dosadne stvari.
Seo je na Burkhardova kolena i igrao se kopom na njegovom kaiu.
Mnoge stvari se ne mogu znati ree Burkhard Ijubazno. Mnogo toga se
moe samo videti, pa se jednostavno moramo zadovoljiti time da je
lepo. Kada jednom bude doao k meni u Indiju, putovae tokom mnogih dana
na jednom velikom brodu, a ispred broda iz
vode neprekidno izranjaju male ribe sa staklastim krilima koje umeju da
lete. Katkad dou i ptice koje doleu sa ogromne daljine, sa nepoznatih
ostrva, pa se umorne sputaju na brod i ude to toliki strani Ijudi plove
morem. I one bi volele da nas razumeju, da nas upitaju odakle dolazimo i
kako se zovemo, ali budui da to nije moguno, samo se gledamo u oi i
klimamo glavom, a kad se ptica odmori, strese se i opet odleti daleko preko
mora.
Zar se ne zna kako se zovu te ptice?
Zna se. Ali to su imena koja su im Ijudi nadenuli, a ta one meusobno
jedna drugoj kau, to se ne moe znati.
Cika Burkhard ume divno da pria, tata. I ja bih voleo da imam prijatelja.
Albert je suvie veliki. Veina Ijudi zapravo nq shvata ta im se kae i ta
se hoe, ali ika Burkhard me odmah razume.
Jedna od devojaka iz zamka doe po malog. Bliilo se vreme veeri i
prijatelji krenue u zamak. Veragut je bio utljiv i neraspoloen. U
trpezariji mu doe u susret sin i prui mu ruku.
Dobar dan, tata.
Dobar dan, Alberte. Kako si putovao?
Hvala, dobro. Dobro vee, gospodine Burkhard. Mladi se drao veoma hladno
i utivo. Poveo je
majku ka trpezi. Za vreme veere razgovor se vodio gotovo iskljuivo izmeu
Burkharda i domaice. Povela se re o muzici.
Mogu li da vas upitam obrati se Burkhard Albertu koju vrstu muzike
najvie volite? Ja, dodue, ve odavno nisam u toku i savremene muziare

znam gotovo samo po imenu.

Mladi utivo die pogled i odgovori:
Najsavremenije je i meni poznato samo po uvenju. Ne pripadam nijednom
pravcu i volim svaku muziku ako je dobra. Najvie Baha, Gluka i Betovena.
Oh da, klasici. U nae vreme smo od njih samo Betovena poznavali neto
blie. O Gluku uopte nita nismo znali. Treba da znate, da smo se svi
vrsto drali Vag
i oe, duuaiie, Kaua smo prvi put Sluali Trislana? Bili smo kao opijeni!
Veragut se nevoljno nasmeio.
Stara kola! uzviknu oporo. Vagner je prevazien. Je li tako, Alberte?
Naprotiv, njegova dela se izvode u svim pozoritima. Ali ja o tome nemam
svoj sud.
Ne volite Vagnera?
Isuvie ga malo poznajem, gospodine Burkhard. Retko odlazim u pozorite.
Mene zanima ista muzika. a ne opera.
Ali uvertira "Majstora pevaa"! Ona vam je svakako poznata. Zar ni ona ne
vredi?
Albert se ugrizao za usnu i razmislio trenutak pre no to e odgovoriti.
Zaista ne bih mogao da prosudim. To je. kako da kaem. romantina muzika,
koja mene ne zanima.
Veragut iskrivi lice u grimasu.
Hoe li malo domaeg vina? upita da skrene razgovor.
Hvala, hou.
A ti, Alberte? au crnoga?
Hvala, tata, radije ne.
Zar si postao apstinent?
Ne, nikako. Ali vino mi ne prija. radije bih ga se odrekao.
U redu. Hoemo li da se kucnemo, Oto? iveo! Albert je produio da igra
ulogu lepo vaspitanog
mladia koji, dodue, ima odreeno miljenje, ali ga skromno zadrava za
sebe, a starijima preputa re ne da bi neto nauio, nego da ga ostave na
miru. Ta uloga mu ni najmanje nije priliila, pa se i on ubrzo oseao
krajnje nelagodno. Nije eleo da svom ocu, koga je po navici kad god je
mogao ignorisao, daje ma i najmanji povod za nekakvu raspravu.
Burkhard je utao posmatrajui sve oko sebe, i tako vie nije bilo nikoga da
sa malo dobre volje ponovo oivi razgovor za trpezom. koji je zamro u
ledenoj atmosferi.
f
Svi pourie sa jelom, posluujui jedni druge uz utiva kerebeenja,
zbunjeno se igrajui kaiicama za desert i oseajui se jadno jedva su
ekali da doe trenutak da se dignu od trpeze i raziu. Oto Burkhard je tek
u tome asu do dna due postao svestan usamljenosti i beznadene hladnoe u
kojoj su se sledili i propali brak i ivot njegovog prijatelja. Bacivi
letimian pogled na njegovo mrzovoljno otromboljeno lice, uoio je da zuri
preda se u gotovo netakniita jela, a u njegovom pogledu, s kojim se za
trenutak sukobio, video je izraz ponienosti i stida to je prijatelj otkrio

u kakvom se stanju nalazi.

Bio je to tuan prizor i odjednom mu se uini da nemilosrdno utanje,
zbunjena hladnoa i usiljenost liena i najmanje trunice humora ovih osoba
za stolom na sav glas obznanjuju Veragutovu sramotu. Tog trenutka je Oto
osetio da bi svaki dalji dan njegovog boravka ovde bio samo odvratno
produavanje tog sramnog posmatranja sa strane i muenje za njegovog
prijatelja, koji je samo jo sa gaenjem odravao nekakav privid, a vie
nije imao ni snage, ni volje da svoju bedu prikriva pred drugima. Trebalo je
to okonati.
Tek to se gospoa Veragut digla od stola, njen mu odgurnu stolicu.
Umoran sam, izvinite me, molim vas. Nemojte se ometati.
Iziavi, zaboravio je da zatvori vrata za sobom i Oto u kako polako,
tekim korakom prolazi hodnikom i silazi kripavim stepenicama.
Burkhard pritvori vrata i isprati domaicu do salona u kome je klavir jo
bio otvoren i veernji povetarac prebirao po notama.
Hteo sam da vas zamolim da jo neto odsvirate ree i sam zbunjen. Ali mi
se ini da se va mu ne osea dobro, radio je tokom celog podneva na suncu.
Ako dozvolite, pravio bih mu jo malo drutvo.
Gospoa Veragut ozbiljno klimnu glavom, ne pokuavajui da ga zadri. On se
oprosti i krenu, a Albert ga isprati do stepenica.
*
PETO POGLAVLJE
Ve se sputao sumrak kada je Oto Burkhard iziao iz trema ve osvetljen
velikim svenjakom i oprostio se od Albeta. Zastao je pod stablima kestenova
i eljno udisao osveavajui, mirisom zelenila zasieni blagi vazduh,
briui krupne kapljice znoja sa ela. Ako uopte moe bar malo da bude od
pomoi svom prijatelju, onda to mora biti u ovaj as.
Kua sa ateljeom nije bila osvetljena, a slikara nije zatekao u radionici,
niti u sporednim prostorijama. Otvorio je vrata koja su vodila prema
ribnjaku i tihim koracima se uputio u traganje oko kue. Odjednom ga je
ugledao kako sedi u stolici pletenoj od prua, podnimljen i lica zarivena
meu ake, nepokretan kao da spava.
Johane pozva ga prigueno i priavi, spusti ruku na prijateljevu oborenu
glavu.
Nije bilo odgovora. Zastao je, utao, ekao i neno prelazio rukom preko
kratke otre kose oveka utonulog u premor i bol. Povetarac je pirkao meu
drveem, inae je sve utihio u veernjem spokojstvu. Prolazili su minuti.
Onda odjednom kroz sumrak iz zamka dolete iroki zvuni talas, pimi,
otegnuti akord i odmah zatim jo jedan. Bio je to prvi takt jedne klavirske
sonate.
Slikar die glavu, paljivo skloni sa sebe ruku prijateIja i ustade. Upirui
utke pogled umornih, suvih oiju, pokua da se nasmei ali odustade, a
ukoene crte lica se malko opustie.
Hajdemo unutra ree i uini pokret rukom, kao da eli da se odbrani od
navale muzike s one strane parka.
Poao je prvi. Zaustavio se na vratima ateljea.

Cini mi se da se nee due zadrati ovde. "Kako li sve osea!" pomisli

Burkhard. A onda
uzdranim glasom ree:
Nije u pitanju jedan dan. Mislim da u prekosutra krenuti na put.
Veragut je pipajui traio prekida. Uz laki metalni um jarko su zablistala
sva svetla u radionici.
Kad je tako, da jo ispijemo bocu dobrog vina. Pozvonivi Robertu, izdade
mu potrebni nalog. Nasred
ateljea je stajao Burkhardov novi portret, bezmalo gotov. Zastali su pred
njim i zagledali se u nj, dok je Robert pomerao sto i stolice, unosio vino i
led, pripremao cigare i pepeljare.
Dobro je, Roberte, sad imate izlaz. Sutra me nemojte buditi! Ostavite nas
sad nasamo!
Sedoe i kucnue se aama. Slikar se nemirno vrpoIjio na stolici, ubrzo se
digao i pogasio polovinu svetiljki. Zatim se svom teinom opet svalio na
svoje sedite.
Slika nije sasvim dovrena zapoe. Uzmi cigaru! Zacelo ne bi bila loa,
ali, naposletku, nije ni tako vano. Uostalom, opet emo se videti.
Izabravi jednu cigaru, paljivo joj odsee vrh i, poto je neko vreme
nervozno okretao meu prstima, opet je spusti.
Ovog puta, Oto, nisi nas zatekao u najboljem staojju. Zao mi je.
Odjednom mu se prekide glas, nagnu se na stolici, posegnu za Burkhardovim
rukama i vrsto ih uze u svoje.
Sad zna sve prostenja umorno i nekoliko suza kanu na prijateljeve ruke.
Ipak, nije bio voljan da popusti oseanjima. Uspravivi se, natera sebe da
govori pribrano, i zbunjeno ree:
Izvini! Da popijemo jo koju kapljicu! Zar nee da pui?
Burkhard uze cigaru.
Jadnie!
Pi su i puili spokojno i utke, posmatrali kako se svetlost prelama u
bruenim aama i toplim prelivima zlatnoutog vina, gledali kako se
plaviasti dim leluja po prostranoj sobi i hirovito preplie svoje niti,
povremeno bi izmenjali poglede, slobodno i otvoreno, umesto bilo kakvog
govora. inilo im se da je ve sve reeno.
Noni leptir je uz zujanje leteo po radionici i trietiri puta muklim
zvukora udario o zid. Zatim se, kao trougao od sivog somota, omamljen smirio
na tavanici.
Hoe li na jesen poi sa mnom u Indiju? upita najzad prigueno Burkhard.
Ponovo je zavladao dui muk. Leptir se polako pokrenuo. Malen i siv milio je
sve dalje, kao da je zaboravio da leti. ,
Moda ree Veragut. Moda. Moramo jo da razgovaramo.
Da, Johane. Ne bih hteo da te muim. Ali bi ipak trebalo da mi ispria
poneto. Nisam ni oekivao da e izmeu tebe i tvoje ene opet biti sve u
redu, ali.
Od samog poetka nije bilo u redu!
Nije. Ali sam se ipak prepao kad sam video da su stvari otile tako

daleko. Ovako ne moe ostati. Propae.

Veragut se nasmeja oporo.
Neu propasti, stari moj. U septembru izlaem u Frankfurtu dvanaestak
novih slika.
To je dobro. Ali dokle e to ii tako? Besmisleno je. Reci, Johane, zato
se nisi rastao od svoje ene?
Nije to tako jednostavno. Ispriau ti. Bolje j da jednom pravim
redosledom sazna sve.
Otpivi gutljaj vina, sedeo je i dalje presamien na stolici, dok se Oto
malo odmaknuo od stola.
Poznato ti je da sam od samog poetka imao polekoa sa svojom enom.
Nekoliko godina je ilo ni dobro ni loe, i tada se moda moglo jo tota
spasti. Ali ja nisam umeo da prikrivam svoje razoaranje, traei od Adele
uvek nanovo ono to mi ona nije mogla dati. Ona
nikad nije bila poletna bila je ozbiljna i kruta, mogao sam to znati
unapred. Nikad nije umela da pusti stvari da idu kako idu i da sa humorom
ili pomalo lakomisleno pree preko tekoa. Mojim zahtevima i hirovima,
mojoj neobuzdanoj enji i, naposletku, mom razoaranju suprotstavljala se
samo utanjem i strpljenjem dirljivo tiho, herojsko strpljenje kojim me je
esto znala ganuti, ali to nije bilo od pomoi ni meni ni njoj. Ako sam bio
Ijut i nezadovoljan, ona je utala i patila, a kada bih joj ubrzo zatim
priao u elji za boljim uzajamnim razumevanjem, ako bih je molio da mi
oprosti, ili bih u asovima razdraganog raspoloenja hteo da povuem svojim
zanosom i nju, ona bi opet samo utala i sve vie se zatvarala u svoju
estitu, nesavitljivu prirodu. Kada bih bio kraj nje, ona bi utala
popustljivo i bojaljivo, ispade gneva i vedra raspoloenja primala bi
podjednako ravnoduno, a kada bih otiao, ona bi svirala na klaviru za svoje
zadovoljstvo i matala o danima svog devojatva. Tako sam sve dublje padao u
nepravinost i, naposletku, vie nisam imao ta da joj dajem i kaem. Poeo
sam da bivam marljiv i postepeno nauio da se ukopam u rad kao u kakvu
tvravu.
Bilo je oigledno da se trudi da bude pribran. Hteo je da pria a ne da
optuuje, ali iz njegovih rei je ipak izbijala optuba, ili bar alba to
mu je ivot razoren, i to su mu izneverena mladenaka iekivanja, to je
osuen da doivotno vodi polovian ivot bez radosti, u sutoj suprotnosti
sa svojom istinskom naravi.
Tada sam jo katkad pomiljao da raskinem brak. Ali to nije bilo tako
jednostavno. Navikao sam na mir i rad, zazirao od same pomisli na sudove i
advokate, na prekidanje svih malih, svakodnevnih navika. Da sam tada naiao
na neku novu Ijubav, lako bih se odluio. Ali pokazalo se da sam po prirodi
trom, vie no to sam mislio. Sa setnom zaviu zaljubljivao sam se u zgodne
mlade devojke, ali to nikada nije bilo istinski duboko i sve vie sam uviao
da nijedna Ijubav ne moe ovladati mnome kao slikarstvo. Sve moje enje da
se istutnjim i zaboravim na sebe, svaka elja i svaka potreba bile su
usmerene na moj rad i do
la iukuiii luiiKin goama u moj zivot nije usio nijeono novo Ijudsko bie,

ni ena ni prijatelj. Shvatie, svako novo prijateljstvo trebalo je da

zaponem priznavanjem svoje sramote.
Sramote?! ubaci Burkhard tiho sa prizvukom prekora.
Da, sramote! Tako sam to oseao jo onda, a od tada se nita nije
izmenilo. Sramota je biti nesrean. Sramota je ako nikom ne sme da pokae
svoj ivot, ako mora neto da prikriva i zabauruje. Ali dosta o tome! Da
ti priam dalje.
Mrana pogleda je zurio u svoju au s vinom, bacio ugaenu sigaretu i
produio.
U meuvremenu, Albert je ve imao nekoliko godina. Oboje smo ga mnogo
voleli, razgovori i briga oko njega bili su spona meu nama. Tek kada je
napunio sedam godina, poeo sam da budem Ijubomoran i da se borim za njega
kao to se sad borim za Pjera! Odjednom sam shvatio da mi je malian drag,
pa sam tokom nekoliko godina u stalnom strahu gledao kako je postepeno bivao
sve hladniji prema meni, a sve vie prelazio na stranu majke.
U to doba se ozbiljno razboleo i u toj brizi za dete nestalo je za neko
vreme sve drugo, tako da smo iveli u slozi kao nikad pre. Iz tog doba
potie Pjer.
Otkako je doao na svet, mali Pjer je imao svu Ijubav za koju sam sposoban.
Dopustio sam da se Adela opet udaIji od mene, dopustio da se Albert po svom
ozdravljenju sve tenje vee za moju enu, da postane njen prisni prijatelj
i vremenom moj neprijatelj, tako da sam ga morao udaljiti iz kue. Odrekao
sam se svega, postao sam siromaan i bez ikakvih prohteva, odvikao sam se da
praskam i gospodarim u kui, nisam se bunio to sam u sopstvenom domu gost
koga tek nevoljno trpe. Za sebe sam hteo da spasem samo malog Pjera i kada
su zajedniki ivot sa Albertom i opte stanje u kui postali nepodnoljivi,
ponudio sam Adeli da se razvedemo.
Hteo sam da zadrim Pjera. Mogla je da dobije sve ostalo: da ostane s
Albertom, da zadri Roshalde i da dobije polovinu mojih prihoda, ili i vie.
Ali ona nije htela. Rado bi bila pristala na razvod s tim da od mene dobija
samo najnunije, ali se nije htela odvojiti od Pjera. To je bila naa
poslednja svaa. Jo jednom sam pokuao sve, da za sebe spasem deli sree
molio sam i obeavao, povijao se i poniavao, pretio sam i plakao i
naposletku besneo, ali sve je bilo uzaliid. Ona je ak pristala da se Albert
odstrani. Odjednom se pokazalo da ta tiha, strpljiva ena nije voljna da
popusti ni za dlaku bila je svesna svoje moi i nadmoi. Tada sam je gotovo
mrzeo, i to oseanje nije sasvim iezlo.
Onda sam zvao zidara i dozidao sebi ovaj stani ovde, otad u njemu
stanujem, a sve je onako kako si i sam video.
Burkhard ga je zamiljeno sluao i nijednom ga nije prekinuo, ak ni u
trenucima u kojima je to Veragut oekivao, tavie, i eleo.
Drago mi je ree obazrivo to i sam sve vidi tako jasno. Otprilike je
sve kao to sam i sam zamiljao. Da kaemo jo koju re, kad smo ve pri
tome! Otkako sam doao, oekivao sam ovaj as kao i ti. Pretpostavi da ima
neprijatan ir, koji te mui i zbog kojeg se pomalo stidi. Sad znam da
postoji, a tebi je laknulo to ga vie ne mora skrivati. Ali ne smemo se

zadovoljiti time, moramo da vidimo da li ga moemo rasei i izleiti.

Slikar ga pogleda, polako odmahnu glavom i nasmei se:
Izleiti? To se ne moe izleiti. Ali ti mirno zaseci! Burkhard klimnu
glavom. Svakako je nameravao da
to uini, ne elei da ti trenuci prou uzalud.
Jedno mi je u tvojoj prii ostalo nejasno ree zamiljeno. Rekao si da
se zbog Pjera nisi rastavio od svoje ene. Postavlja se pitanje, da li si
mogao da je primora da ti prepusti Pjera. a vas je sud razvodio, svakako
bi ti dosudio jedno od dece. Zar nikad nisi pomiljao na to?
Ne, Oto, na to nikad nisam pomiljao. Nikad nisain pomislio da bi neki
sudija svojom mudrou mogao da ispravi to to sam pogreno uradio i
propustio. To mi ne bi bilo od pomoi. Budui da moja sopstvena mo nije
bila dovoljna da natera moju enu da mi prepusti malog. nije mi preostalo
nita drugo nego da ekam za koga e se Pjer jednoga dana opredeliti.
Samo je Pjer u pitanju. Da nije njega, ti bi bez sumnje ve odavno bio
razveden od svoje ene, pa bi negde u svetu ipak naao sreu, ili bar ist,
razuman, slobodan ivot. Umesto toga, ti si se spleo u krkljancu kompromisa,
sainjenom od rtava i sredstava za nevolju u kome se ovek kakav si ti
neminovno mora uguiti.
Veragut mu dobaci uznemiren pogled i naglo srui au vina u sebe.
Stalno mi govori o guenju i propadanju! Vidi i sam da ivim i radim, i
neka me avo odnese ako dozvolim da me udese.
Oto se nije obazirao na njegovu razdraljivost. Nastavio je s mirnom
upornou:
Oprosti, ali to nije sasvim tako. Ti si ovek koji raspolae neobinom
snagom, da nije tako, ne bi ni izdrao tako dugo ovakvo stanje. Kanda i sam
osea koliko ti je to tete nanelo i koliko si zbog toga ostario, bila bi
puka sujeta kad mi ne bi verovao. Vie verujem sopstvenim oima negoli tebi,
a vidim da ti je veoma loe. Rad te odrava, ali to je vie omama negoli
radost. Polovinu svoje sjajne snage troi na liavanja i sitne svakodnevne
otpore. To to iz toga proizilazi u najboljem sluaju svakako nije srea,
nego samo mirenje sa sudbinom. Meutim, stari moj, ja smatram da ti ipak
zasluuje neto vie.
Mirenje sa sudbinom? Moda. Tako je to i kod drugih. Ko je uistinu srean?
Srean je onaj koji ivi u nadi! odvrati Burkhard odluno. emu se ti
moe nadati? ak ni spoljnim uspesima, poastima i novcu, jer od svega ima
vie no dovoljno. Covee. pa ti si zaboravio ta su ivot i radost!
Zadovoljan si, jer si prestao da se nada! Sto se mene tie,
ja to shvatam ali to je odvratno stanje, Johane, gadan ir, a ko ga ima i
nee da ga rasee, taj je kukavica.
Zagrejao se i ustro hodao tamoamo, i dok je napreui sve svoje snage
sledio svoj plan, iz dubine uspomena izroni Veragutov deaki lik, pred
oima mu iskrsnu prizor jedne sline rasprave kao ova danas. Digavi pogled,
ugledao je lice prijatelja, koji je sedeo skrhan i zurio preda se. Nije bilo
vie ni traga od deakog lika. Namerno ga je nazvao kukavicom, darnuo u
njegovu nekada tako preteranu osetljivost, a on se nije branio.

Samo je, ogoren sopstvenom slabou, uzviknuo:

Nastavi! Ne mora me tedeti. Video si u kakvom kavezu ivim, bez brige
moe tapom raspaliti po njemu i tako predoiti moju sramotu. Izvoli,
nastavi! Ja se ne branim, ak se neu ni naljutiti.
Oto zastade pred njim. Silno ga je alio, ali se savladao i otrim tonom
rekao:
Naprotiv, trebalo bi da se naljuti. Trebalo bi da me izbaci i da mi
otkae prijateljstvo, ili pak da prizna da sam u pravu.
Slikar se die, ali mlohavo i bez trunke ivahnosti.
U pravu si, ako ti je do toga stalo izusti umorno.
Precenio si me, nisam vie mlad i ne vream se lako. Osim toga, nemam ni
toliko prijatelja da bih mogao da se razbacujem njima. Imam samo tebe. Sedi
ovde do mene i ispij jo jednu au dobrog vina. U Indiji nema takvog vina,
a moda tamo ne nalazi ni brojne prijatelje koji bi dopustili da se prema
njima ponaa tako bandoglavo.
Burkhard ga ovla lupi po ramenu i ree gotovo Ijutito:
Mladiu, neemo valjda upadati u sentimentalnost
najmanje sada! Reci mi ta mi zamera, pa emo nastaviti.
Nemam ta da ti zameram! Ti si. Oto, van svake sumnje besprekoran. Bezmalo
dvadeset godina gleda kako tonem, sa prijateljskim oseanjem i moda sa
aljenjem gleda kako postepeno nestajem u movari, a nikada mi nita nisi
rekao i nikad me nisi ponizio nudivi mi svoju
pomo. Godinama si gledao kako svakoga dana nosim sobom cijenkalij, pa si
pun plemenitog zadovoljstva primeivao da ga nikad nisam progutao, a
naposletku i bacio. A sada, kada sam se tako duboko zaglibio u blato i vie
se ne mogu iz njega izvui, eto tebe d# zamera i opominje. Zacrvenelim,
uagrenim oima zurio je izgubljeno preda se, a Oto, koji je hteo sebi da
nalije jo au vina, tek tad primeti da je Veragut za kratko vreme sam
ispraznio bocu. Slikar je pratio njegov pogled i jetko se nasmejao.
Oh, izvini viknu plahovito. Malko sam pripit, nemoj zaboraviti da mi i to
urauna u grehe. Jednom u nekoliko meseci mi se dogaa da se malo napijem.
kao podsticaj, shvata li?
Spustio je obe ruke na prijateljeva ramena i odjednom zanemoalim, tankim
glasom poe da se jada:
Cuj, stari, moglo se bez cijankalija i vina, svega toga nije trebalo da mi
je neko hteo pomoi makar malo! Zato si dozvolio da stignem dotle, da sad
kao prosjak moljakam za malo obzira i Ijubavi? Adela me nije podnosila,
Albert se otuio od mene, Pjer e me takoe jednom napustiti. a ti si stajao
po strani i gledao. Zar nita nisi mogao da uini? Zar nikako nisi mogao da
mi pomogne?
Glas ga izdade i on ponovo klonu na stolicu. Burkhard je bio samrtniki
bled. Sve je bilo mnogo gore no to je mislio! Nekoliko aa vina nateralo
je tog ponositog, neumoljivog oveka da bespomono prizna prikrivenu sramotu
i jad! Stao je kraj Veraguta i govorio mu tiho na uvo, kao detetu koje treba
teiti.
Pomoi u ti, Johane, veruj mi, pomoi u ti. Ba sam bio magarac, bio sam

slep i glup! Znaj, sve e biti dobro, budi siguran!

Seao se pojedinih retkih prilika iz doba mladosti u kojima je njegov
prijatelj u stanjima velike nervoze gubio vlast nad sobom. Neobino jasno
iskrsnu mu pred oima slian dogaaj, duboko zapretan u njegovom seanju.
Johan se tada druio sa lepukastom studentkinjom slikarstva, Oto je jednom
s omalovaavanjem govorio o njoj i
Veragut mu je na najosorniji nain otkazao prijateljstvo. Slikar bi se jo
tada neprirodno raestio i posle manje koliine vina, jo tada bi mu se
zacrvenele oi i glas ga izdao. Prijatelja je neobino potreslo to je na
tako udan nain doiveo povratak jedne zaboravljene zgode iz prividno
nepomuene prolosti i, kao i tada, opet ga uplai iznenadno otkriveni ponor
unutranje osame i duevnog samomuenja u Veragutovom ivotu. Bez sumnje je
u tome bila tajna koju bi Johan tu i tamo nagovetavao, a koju je nasluivao
skrivenu u dui svakog velikog umetnika. Otud u tom oveku i zastraujue
nezajaljiv poriv da stvara, da u svakom asu ulima uvek nanovo otkriva i
savladava svet. Najzad, otud i ta udna tuga kojom velika umetnika dela
esto ispunjavaju onoga ko ih posmatra.
Cinilo se da Oto do ovog asa nikad nije sasvim razumeo svog prijatelja.
Sada mu se pruao pogled u dubinu mranog bunara iz kojeg je Johanova dua
crpla snagu i patnju. U isti mah je nalazio jaku i radosnu utehu u
injenici, da je paenik njemu, starom prijatelju, otvorio duu, da je on
taj koga optuuje i od koga trai pomo.
Veragut kao da vie nije znao ta je rekao. Stiao se, smiren kao dete koje
se istutnjalo, i naposletku razgovetno rekao:
Ovog puta nema sree sa mnom. Sve je to zato to u poslednje vreme nisam
radio svakodnevno. Zivci su mi uzdrmani. Ne podnosim lepe dane.
Kada Burkhard htede da ga sprei da otvori drugu bocu, on izjavi:
Sad i onako ne bih mogao da spavam. Bog zna zato sam tako nervozan! Daj
da jo malo pijanimo, nekad nisi zastupao tako kruta naela. Oh, misli
zbog mojih ivaca? Doveu ih ja opet u red, imam dovoljno iskustva u tome.
Ubudue u prionuti svakog jutra u est na rad, a svako vee jahau po jedan
sat.
Tako se prijatelji do ponoi nisu rastali. Johan je askajui oivljavao
uspomene iz davnih dana. Oto ga je sluao i, gotovo protiv svoje volje, sa
zadovoljstvom gledao kako do malopre razjapljene mrane ponore prekriva
glatka povrina vedrih boja.
Suiradan se Burkhard pri susretu sa slikarem oseao pomalo nelagodno.
Oekivao je da e prijatelja zatei izmenjenog, da e umesto sinonje
uzburkanosti naii kod njega na podsmeljivo hladno dranje i odbojnu
postienost. Umesto toga, Johan mu prie smiren i ozbiljan.
Sutra, dakle, odlazi ree prijazno. Dobro je tako i hvala ti na svemu.
Uostalom, nisam zaboravio nita od onog to je sino bilo, o tome emo jo
razgovarati.
Oto to prihvati pomalo sumnjiavo.
Moemo, to se mene tie, ali ne bih hteo da se ponovo bez potrebe
uzbuuje. Moda smo sino uskovitlali isuvie toga. Zato li smo ekali s

tim do poslednjeg asa!

Dorukovali su u ateljeu.
Dobro je to je tako ree Johan odluno. Veoma dobro. Proveo sam besanu
no, o svemu sam ponovo razmiljao. Ti si mnogo toga uzburkao u meni, moda
i vie no to sam mogao podneti. Imaj na umu da godinama nisam imao nikoga s
kime bih mogao da razgovaram. Ali sada valja sve to raistiti i preiveti,
u protivnom u zaista ispasti kukavica, kako si me sino nazvao.
Zar te je to zabolelo? Ne Ijuti se!
Nipoto, mislim da si bezmalo u pravu. Hteo bih danas da provedem s tobom
lep i radostan dan, odveemo se popodne da ti pokaem jedan lep predeo. Ali
pre toga da raistimo jo poneto. Sino se sve tako iznenada sru
ilo na mene aa sam izguoio pnseonost. au saaa sam razmislio o svemu. Mislim
da shvatam ta si sino hteo da mi kae.
Govorio je tako smireno i prijateljski da se Burkhard vie nije dvoumio.
Sve je u redu ako si me shvatio, u tom sluaju ne moramo poinjati
otpoetka. Ispriao si mi kako je dolo do svega toga i kako stvari sada
stoje. Prema tome, ti svoj brak, svoje domainstvo i dosadanje stanje
odrava samo zato jer ne eli da se rastane od Pjera. Je li tako?
Tano.
Lepo, a kako zamilja ono dalje? ini mi se da si sino nagovestio da se
plai da e vremenom izgubiti i Pjera. Da li je tako?
Veragut uzdahnu bolno i obori glavu ali je ipak produio istitn tonom:
Moda je tako. U tome i jeste nevolja. Da li bi po tvom miljenju trebalo
da se odreknem deaka?
Naravno! Predstoji ti niz godina borbe sa tvojom enom, teko da e ti ga
ona prepustiti.
Moguno. Ali, Oto, on je poslednje to imam! Nalazim se meu samim
ruevinama i kad bih danas umro, osim tebe, moja smrt bi u najboljem sluaju
uzbudila samo neka novinska piskarala. Siromah sam, ali imam to dete, jo
uvek imam tog dragog momia za koga mogu da ivim i da ga volim, zbog koga
patim i zahvaljujui njemu u lepim asovima zaboravljam na sebe. Pokuaj da
zamisli kako je to! Zar da se toga odreknem?!
Nije lako, Johane. Prokleta je to stvar. Ali ja ne znam drugog puta. Vidi,
ti si zaboravio kako je napolju u svetu, zagrieno si se ukopao u svoj rad i
taj svoj nesrean brak. Uini taj korak, odbaci jednom sve i odmah e
videti da te svet jo uvek eka sa stotinama lepih stvari. Odavno ivi sa
mrtvacima, izgubivi vezu sa ivotom. Vezan si za Pjera, on je zaista drag
momi ali to nije odluujue. Budi malo okrutan i razmisli da li si deaku
odista potreban?
Da li sam mu potreban. ?
oseanja. to su sve stvari koje su detetu mnogo manje potrebne no to mi
stariji mislimo. S druge strane, malian odrasta u kui u kojoj otac i majka
jedva znaju jedno za drugo, tavie, jo su zbog njega i Ijubomorni! On se
ne vaspitava imajui pred sobom kao uzor srean i zdrav dom, ponaa se kao
starmali i jednog dana e postati osobenjak. Naposletku oprosti, to ti to
kaem morae jednog dana da bira izmeu tebe i svoje majke. Zar to ne

uvia?
Moda si u pravu. Stavie, sigurno si u pravu. Ali tu kod mene prestaje
razmiljanje. Stalo mi je do tog deteta, grevito se drim te Ijubavi jer
ve odavno ne znam za drugu toplinu i drugu svetlost. Moda e me kroz
nekoliko godina ostaviti na cedilu, moda e me razoarati, moda e me
jednoga dana mrzeti kao to me mrzi Albert, koji me je jednom, kao
etrnaestogodinjak, gaao depnim noiem. Ali ipak mi ostaje jo nekoliko
godina kada mogu da budem s njim, u kojima mi je doputeno da ga volim, da
njegove male ruke uzmem u svoje i sluam njegov glasi slian ptijem
cvrkutu. Reci, moram li se toga odrei? Moram li?
Burkhard tuno slegnu ramenima i nabra elo.
Mora, Johane ree zatim tiho. Mislim da mora. Ne mora to da bude
danas, ali uskoro. Mora da odbaci sve to ima, u suprotnom nikad vie
nee moi posmatrati svet vedra i slobodna pogleda. Postupi kako hoe, a
ukoliko nisi u stanju da napravi taj korak, ostani tu i nastavi da ivi
ovim ivotom.. ja u i tada biti uz tebe, ti to zna. Ali bilo bi mi ao.
Posavetuj me! Pred sobom vidim samo mrak.
Dau ti savet. Sada je mesec juli, na jesen se opet vraam u Indiju.
Prethodno u jo jednom doi do tebe, nadam se da e tada ve imati spremne
kofere i krenuti sa mnom na put. Ako se do tog vremena bude odluio i
prihvatio moj predlog, utoliko bolje! Ali ako se ne bude mogao odluiti,
poi sa mnom i promeni vazduh za godinu dana, ili makar za pola godine. Kod
mene e moi da
u neku MaiajKu ima m vrio lepin u svaKum smi aju, neko vreme e biti
daleko odavde i moi e da vidi nije li tako bolje iveti. Sta misli o
tome?
Sklopljenih oiju, slikar je odmahivao krupnom, razbaruenom glavom, lice mu
je bilo bledo, stisnutih usana.
Hvala! uzviknu sa poluosmehom. Hvala, to je lepo od tebe. Na jesen u ti
rei da li u poi s tobom. Molim te, ostavi mi fotografije.
Mogu da ti ih ostavim. Ali, zar se u vezi s tim putem ne bi mogao odluiti
ve danas, ili sutra? Bilo bi bolje za tebe.
Veragut se die i poe vratima.
To ne mogu. Ko zna ta e se dogoditi u meuvremenu! Godinama nikad nisam
bio due od trietiri nedeIje bez Pjera. Mislim da u poi s tobom na put,
ali ne bih sad hteo da kaem neto zbog ega bih se posle kajao.
Neka bude tako! Obavetavau te za to vreme gde me moe nai. Ako mi
jednoga dana u tri rei telegrafski saopti da polazi sa mnom, to se tie
putovanja nee morati da mrdne ni malim prstom. To je onda moja briga.
Ponee odavde samo rublje i slikarski pribor, i to u izobilju, sve ostalo
u sam otpremiti u enovu.
Veragut ga utke zagrli.
Pomogao si mi, Oto, nikad ti to neu zaboraviti. A sada u dati nalog da
dou kola, danas nas ne oekuju za ruak u zamku. A sada vie nita neemo
raditi, osim to emo zajedno da proslavimo jedan lep dan, kao nekad za
vreme letnjeg raspusta! Provozaemo se ovim krajem, videti nekoliko lepih

sela, ispruiemo se u umi, jeemo pastrmke i piti dobro domae vino iz

aa od debelog stakla. Kako je predivno vreme danas!
Takvo je ve desetak dana nasmeja se Burkhard, a i Veragut se smejao.
Oh, a meni se ini da sunce ve odavno nije tako sijalo!
Nakon Burkhardovog odlaska slikara obuze udno oseanje samoe. Ona ista
samoa u kojoj je godinama iveo i prema kojoj je po dugoj navici bio gotovo
neosetIjiv i ravnoduan, spopala ga je sad kao nepoznati i posve novi
neprijatelj, obrvala ga je i guila sa svih strana. Istovremeno je oseao da
je vie no ikad odseen od svoje porodice, ak i od Pjera. Nije, dodue, bio
svestan da je zapravo sve poteklo otud to je prvi put otvoreno govorio o
prilikama u kojima ivi.
Bilo je asova u kojima je iskusio ak i zlosreno, poniavajue oseanje
dosade. Veragut je do sada vodio neprirodni, ali dosledni ivot oveka koji
se dobrovoljno zazidao, koga ivot vie ne zanima, a ije se bitisanje pre
sastojalo od podnoenja negoli od doivljavanja ivota. Prijateljeva poseta
izbuila je rupe na isposnikoj eliji, a kroz stotine pukotina pred
usamljenikom zablistao je i odzvanjao, zamirisao i putao pipke ivot,
razbijena je duga opinjenost i u tom buenju je svaki zov spolja za njega
bio prejak i donekle bolan.
Besomuno se bacio na posao i gotovo istovremeno je zapoeo dve velike
kompozicije. Dan mu je poinjao kupanjem u hladnoj vodi pri izlasku sunca,
zatim bi radio bez predaha do podne, nakon kraeg odmora osveio bi se kafom
i cigarom, a nou se katkad budio sa lupanjem srca i glavoboljom. Ali koliko
god je sebe primoravao i silom zapinjao, u njegovoj svesti je, pokriveno
tankim velom, uvek bilo ivo prisutno saznanje da su jedna vrata otvore
na, da ti ga jeaan orzi Koras u svaico aooa oaveo u slobodu. Nije razmiljao
o tome, uspavljujui svoje misli u neprekidnim naporima. Ziveo je ispunjen
oseanjem da svakog trenutka moe da ode, da su vrata otvorena, da se okovi
mogu razbiti ali samo po cenu neumitne odluke i preteke rtve stoga ne
treba razmiljati o tome, nipoto ne razmiljati! Odluka koju je Burkhard
oekivao od njega, za koju se po svojoj prirodi potajno moda ve i
opredelio, zarila mu se u duu kao metak u telo ranjenika u pitanju je bilo
jedino da li e ga gnoj izbaciti, ili e se tu uauriti i urasti u meso.
Rana se gnojila i bolela, ali jo ne dovoljno: bol zbog rtve koja se od
njega traila bio je isuvie otar. I tako nita nije preduzimao, pustio je
da ga skrivena rana pee, a u potaji ga je nagrizala oajnika radoznalost
kako e se sve to zavriti.
U svoj toj nevolji naslikao je veliku figurativnu sliku, koju je odavno bio
zamislio i koja ga je odjednom estoko mamila. Sama zamisao bila je stara
nekoliko godina i nekad mu je priinjavala zadovoljstvo, ali zatim mu se sve
vie inila praznom i alegorinom, i najzad mu je sasvim dodijala. Sada mu
je, meutim, slika jasno lebdela pred oima, pristupio je radu na njoj samo
zbog sveine svoje vizije, ne videi u njoj vie alegoriju.
Bile su to tri figure u prirodnoj veliini: mukarac i ena, svako od njih
uaureno u sebe i jedno drugom tui, a meu njima se igralo dete, spokojno i
radosno, ne slutei da se nad njim nadvio oblak. Prisustvo linog je bilo

jasno ali niti je lik mukarca liio na slikara, niti lik ene na njegovu
enu, samo je dete oigledno bilo Pjer, ali prikazan nekoliko godina mlai.
Dete je naslikao sa svim draima i finoom svojih najboljih portreta, figure
su sa strane sedele u krutoj simetriji, kao stroge paenike slike
usamIjenosti, ovek sa glavom sputenom na ruku utonuo u teke misli,
nasuprot tome ena izgubljena u patnji i potpunoj otupelosti.
Sluga Robert nije preivljavao prijatne dane. Gospodin Veragut je postao
neobino nervozan. Za vreme rada nije trpeo u susednoj sobi ni najmanji um.
naua, kajji jt uiivcia u vciaguLu. itan.un
Burkhardove posete gorela je kao vatra u njegovim grudima, rasplamsavala se
sve vie uprkos pokuajima da je ugui i nou bi obojila njegove snove
primamljivom, uzbudljivom svetlou. On nikako nije hteo da se povede za
njom, nije hteo nita osim da radi i da u snu bude spokojan. Ali nije
nalazio spokojstvo, oseao je da se topi led njegovog zlehudog bitisanja i
da su mu uzdrmani osnovni temelji egzistencije, u snu je svoj atelje video
zakljuan i ispranjen, video da niegova ena odlazi od njega, ali je Pjera
vodila sobom i deak je pruao tanke ruice za njim. Veerom bi katkad dugi
niz asova sedeo sam u svom neudobnom dnevnom sobiku, utonuo u posmatranje
fotografija iz Indije, da bi ih naposletku gurnuo od sebe i sklopio zamorene
oi.
Dve sile vodile su u njemu teku borbu, ali nada je bila jaa. Uvek je
nanovo oivljavao u sebi razgovore sa Otom, potisnute elje i potrebe
izranjale su sve ee iz dubine due, gde su tako dugo bile zarobljene i
zaleene. Tom silnom nadiranju i prolenom otapanju nije mogla da odoli
stara nezdrava zabluda da je star ovek i da mu ostaje samo jo da podnosi
ivot. Kao da je bila prekinuta duboka hipnoza u koju je zapao, uveren da se
mora miriti sa sudbinom, a kroz pukotine su prodirale nesvesne nagonske sile
jednog dugo obuzdavanog i izneverenog ivota. Sto su jasnije odjekivali ti
glasovi, utoliko se plaljivije trzala slikareva svest u bolnom strahu od
poslednjeg buenja. esto je grevito zatvarao zaslepljene oi i svakom
esticom grozniavo se opirao donoenju neophodne rtve.
Johan Veragut se retko pojavljivao preko u zamku, gotovo su mu sve obroke
donosili u atelje, a veeri je esto provodio u gradu. Kad bi se sreo sa
svojom enom ili s Albertom, bio bi utljiv i blag, kao da je zaboravio
svako neprijateljstvo.
Cinilo se da slabo vodi rauna o Pjeru. Ranije bi bar jednom dnevno domamio
maliana i zadrao ga kraj sebe, ili bi se naao s njim u vrtu, Sada su
katkad prolazili dani a da nije video dete, niti ga je traio. Ako bi deak
sluaj
gledao mu se u oi tuno i rasejano i opet produio svojim
Jednom je Veragut popodne navratio u lug kestenova, vreme je bilo mlako i
vetrovito, topla kiica sipila je siunim kapima. Kroz otvorene prozore
zamka dopirali su zvuci muzike. Slikar je zastao i oslunuo. Bila je to za
njega nepoznata kompozicija. Odzvanjala je isto i ozbiljno nekom strogom,
pravilno graenom i odmerenom lepotom, a Veragut je sluao zamiljen i sa
zadovoljstvom. Cudno, zapravo je to bila muzika za stare, zvuala je tako

umereno i muki, u njoj nije bilo ni traga od dionizijske opijenosti koju je

nekad u mladosti iznad svega voleo u muzici.
Tiho je uao u kuu, popeo se stepenicama i nenajavIjeno i neujno se
pojavio u sobi za muziku, u kojoj je samo gospoa Adela primetila njegov
dolazak. Albert je svirao, a njegova majka je sluala stojei kraj klavira.
Veragut je seo na najbliu stolicu i sluao oborene glave. Tu i tamo digao
bi pogled i zadrao ga na svojoj eni. Ona je ovde bila kod kue i u tim
sobama je provodila tihe godine pune razoaranja, kao i on tamo preko u
radionici kraj jezera, ali ona je imala Alberta, pratila ga i rasla s njim,
a sad je sin bio njen gost i prijatelj i kod nje je imao svoj dom. Gospoa
Adela je zala u godine, nauila je da bude smirena i da se zadovoljava sa
malim, njen pogled je postao strog a usta pomalo suva ali ona nije bila
iupana iz korena, sigurno se kretala u sopstvenoj atmosferi u kojoj su
rasli i njeni sinovi. Nije znala za zanos i nagonsku nenost, nedostajalo
joj je gotovo sve to je njen mu nekad u njoj traio i emu se od nje
nadao, ali je bila olienje ene koja prua dom, njeno lice, njeno bie i
njene prostorije odisale su osobenou i karakterom, to je bilo tlo na kojem
su deca mogla da rastu i napreduju.
Veragut zadovoljno klimnu glavom. Tu niko nita nee izgubiti kad on
nestane. U ovoj kui se moglo bez njega. On e uvek nanovo i svuda u svetu
moi da izgradi sebi atelje, da se okruuje pregalatvom i radnim arom, ali
no, i dobro je to je tako.
Tog trenutka Albert je prestao da svira. Osetio je, ili po pogledu svoje
majke video da je neko uao u sohu. Osvrnuvi se, dobacio je ocu zauen i
podozriv pogled.
Dobar dan ree Veragut.
Dobar dan odgovori sin zbunjeno i poe da prebira po ormanu sa notama.
Svirali ste? upita otac Ijubazno.
Albert slegnu ramenima kao da je hteo da kae: zar nisi uo? Lice mu obli
rumenilo, pa ga sakri meu policama ormana.
Bilo je lepo produi otac, nasmeivi se. Do dna due je osetio koliko
njegova poseta smeta, i sa malim prizvukom pakosti ree:
Molim te, odsviraj jo neto! ta ti je volja. Odlino si napredovao.
Ne svira mi se vie odvrati Albert.
Ipak bi mogao. Ja te molim. Gospoa Veragut pogleda mua.
Hajde, Alberte, sedi! ree i stavi note na stalak klavira. Pri tom je
rukavom okrznula srebrnu korpicu za cvee punu rua koja je stajala na
klavru, i itav niz bledih cvetnih latica se rasu po sjajnom, crnom drvetu.
Mladi sede na klavirsku stolicu i poe da svira. Bio je smeten i Ijut,
svirao je kao da otalja,va dosadni zadatak, na brzinu i bez ikakvog
oseanja. Otac je neko vreme paIjivo sluao, zatim utonu u misli i
naposletku se iznenada die i neujno napusti sobu pre no to je Albert
zavrio sviranje. U odlasku u kako mladi besno udara po dirkama i naglo
prekida da svira.
Nita im nee nedostajati kada odem pomisli slikar silazei niza
stepenice. Boe moj, kako smo se udaljili jedni od drugih, a nekad smo ipak

bili neka vrsta porodice!

U hodniku mu Pjer dotra u susret, ozaren i veoma uzbuen.
jfcj, tata poviKa oez aana oas dooro to si tu! Zamisli, imam mia,
malog ivog mia! Pogledaj, evo mi ga u ruci. vidi li mu oi? Ulovila ga je
uta maka, igrala se s njim i tako ga je muila, putala ga da malo potri
i opet ga hvatala. Ja sam onda munjevitom brzinom pruio ruku i uhvatio mia
ispred njenog nosa! Sta emo sad s njim?
Gledao je oca pogledom uagrenim od radosti, najeivi se u isti mah kad je
mi u njegovoj maloj stisnutoj aci poeo da rovari i uplaeno cijue.
Pustiemo ga na slobodu u vrtu ree otac. Poi sa mnom!
Traio je da mu se donese kiobran i povede deaka sobom. Nebo se razvedrilo
i samo je pomalo kiilo, pa su se vlana, glatka stabla bukava presijavala
kao da su od tamnog livenog gvoa.
Zaustavili su se meu gusto isprepletenim korenjem jedne grupe drvea. Pjer
je unuo i lagano otvarao aku. Lice mu se zarumenelo, a svetle sivkaste
oi blistale od silnog uzbuenja. Namah, kao da mu je iekivanje postalo
nepodnoljivo, irom je rastvorio aku. Mi majuno mladune nasumce grunu
iz svog zatvora, zaustavi se koji metar dalje pred nekom debelom ilom i
vie se ne maknu s mesta. Jasno se videlo kako mu slabine podrhtavaju od
uzbuenog disanja, dok je sitnim, sjajnim, crnim oima uplaeno zverao oko
sebe.
Pjer radosno kliknu i pljesnu rukama. Mi se prestrai i gotovo volebno
nestade. Otac blago pomilova deaka, zabacivi mu gustu kosu sa ela.
Hoe li da poe sa mnom, Pjer?
Malian stavi desnu ruku u levu oevu i krenu s njim.
Mii je sada ve kod kue kod mame i tate, i sve e im ispriati.
Produio je da avrlja ivahno, a slikar vrsto obuhvati prstima malu, toplu
ruku i na svaku re i kliktaj deteta srce mu zadrhta. Ponovo je oseao svu
svoju zavisnost i okove Ijubavi.
Oh ne, nikad u ivotu nee oseati toliku Ijubav kao prema ovom deaku.
Nikad nee doiveti trenutke tako tople i usrdne nenosti, pune razigranog
samozaborava i silne, setne slasti kao sada uz Pjera, uz tu poslednju lepu
sliku i priliku sopstvene mladosti. Ljupkost i sveina tog malog,
samosvesnog bia bili su kako mu se inilo poslednji radosni, isti zvuci
u Veragutovom ivotu kao poslednji rascvetani ruin grm u poznu jesen. Za
nj su vezani sva toplota i sunce, leto i vedrina crta, a kada ga ogole bura
ili inje, sa njim nestaje sva dra i svaki traak sjaja i radosti.
Zato zapravo ne voli Alberta? upita Pjer iznebuha.
Veragut vre stisnu detinju ruku.
Volim ja njega. Ali on vie voli majku negoli mene. Sta se tu moe!
ini mi se, tata, da on tebe uopte ne voli. Treba da zna da on ni mene
vie ne voli kao pre. Po ceo dan svira na klaviru, ili sedi sam u svojoj
sobi. Prvog dana po njegovom dolasku priao sam mu o vrtu koji sam sam
posadio, a on je onda sa nekakvim naroitim izrazom lica rekao: Sutra emo
pogledati tvoj vrt. Ali ga posle toga vie nijednom nije pomenuo. On nije
dobar drug, i ve mu pomalo izbijaju brci. Neprestano je kod majke, ja

gotovo uopte ne mogu da budem s njom nasamo.

Ne zaboravi, sine, da on ostaje Svega nekoliko nedelja. Kad god ne
zatekne mamu samu, uvek moe doi k meni. Hoe li?
To nije isto, tata. Nekad volim da doem k tebi, a ponekad radije kod
mame. Zatim, ti uvek tako uasno mnogo radi.
Na to se, duo, uopte nemoj obazirati. Kad god ti se prohte, slobodno
doi. uje li, kad god hoe, pa i kad radim u ateljeu.
Deak mu ne odgovori. Pogledavi u oca malko uzdahnu, bilo je oigledno da
nije zadovoljan.
Nalazi li da to nije u redu? upita Veragut, uplaivi se izraza na
dejem licu koje je pre nekoliko
trenutaka blistalo od bune deake razdraganosti, dok je sad delovalo
odbojno i prestaro. On ponovi pitanje.
Reci mi slobodno, Pjer! Jesi li nezadovoljan mnome?
Nisam, tata. Ali ne volim da ti doem kad slika. Ranije sam ponekad
dolazio.
I ta ti se tad nije dopalo?
Zna, tata, kad navratim u atelje, ti me uvek pogWi po kosi a nita ne
kae, ponekad su ti oi nekako drugaije, koji put ti je Ijutit pogled.
Kad neto kaem, po oima ti vidim da me ne slua, odgovara samo sa dada i
uopte ne obraa panju. Kad doem k tebi i neto hou da ti kaem, onda
bih hteo da me slua.
Uprkos tome, duo, doi opet. Shvati, kad sam u mislima zaokupljen onim
to radim i moram duboko da razmislim kako bih to najbolje uradio, onda se
katkad ne mogu osloboditi odmah tih misli i sluati ta mi govori. Ali
pokuau kada opet bude dolazio.
Da, shvatam. Cesto i ja razmiljam o neem i ako me tad neko zove, ja
treba da posluam i to je odvratno. Neki put po ceo dan volim da sam miran
i da razmiljam, a ba onda treba da se igram i da uim, ili da uradim bilo
ta, pa se onda istinski naljutim.
Pjer je gledao preda se, zanet nastojanjem da izrazi ono to misli. A to
nije bilo lako, obino ga nisu pravilno razumeli.
Uli su u Veragutovu dnevnu sobu. Slikar je seo i drao malog meu
kolenima.
Znam ta hoe da kae, Pjer ree smirujui ga. Hoe li sada da gleda
slike, ili bi voleo da crta? Pomislio sam da bi moda nacrtao ovu zgodu sa
miem.
Oh, hou. Ali za to mi je potreban lep, veliki list papira.
Iz fioke stola otac uze list papira za crtanje, zaotri olovku i primaknu
deaku stolicu. Kleei na stolici, Pjer poe da crta mia i maku. Da ga
ne ometa, Veragut je seo iza njega i posmatrao tanki preplanuli vrat, gipka
lea i
samovoljnu glavu deteta koje se sasvim udubilo u rad. propraajui svoje
pokrete nestrpljivim trzajem usana. Svaki potez, svaki napredak i neuspeh
jasno su se odraavali na pokretljivim ustima, u trzaju obrva i na nabranom
elu.

Oh, ne valja! viknu Pjer posl izvesnog vremena i uspravi se podupirui se

rukama, da bi kritiki, stisnutih oiju posmatrao svoj crte.
Nikako mi nije ispalo! poalio se Ijutito. Kako se pravi maka, tata?
Moja izgleda kao pas.
Otac uze papir u ruke i paljivo osmotri detinji crte.
Moraemo poneto da briemo ree mirno. Glava je isuvie velika i nije
dovoljno okrugla, a i noge su preduge. Cekaj, srediemo mi to.
Gumicom je paljivo prelazio preko Pjerovog crtea, zatim uze novi list
papira i nacrta na njemu maku.
Vidi, tako treba da izgleda. Pogledaj to malo, a onda ponovo nacrtaj
maku.
Ali Pjerovo strpljenje se iscrplo, vratio je olovku i tata je pored make
morao da crta jo i jedno mae, mia i zatim kako Pjer nailazi i kako ga
oslobaa, a naposletku jo i kola i konje sa koijaem.
Odjednom malianu i to dosadi. Protrao je nekoliko puta kroz sobu
pevajui, bacio pogled kroz prozor da vidi pada li jo kia, i skakuui
otiao do vrata i nestao. Pod prozorima je odzvanjalo njegovo tanko detinje
pevanje, a onda sve utihnu. Veragut osta sam sa listom u ruci na kome je
bila nacrtana maka.
OSMO POGLAVLJE
Veragut je stajao pred svojom velikom slikom sa tri figure i slikao odeu
ene, tanku plavozelenu haljinu, u ijem je izrezu izgubljeno i tuno
blistao mali zlatni ukras i jedini na tom liku upijao svetlost za koju nije
bilo mesta na licu u senci i koja je otuena i setna klizila niz hladnu,
plavu tkaninu. Bila je to ona ista svetlost koja je u neposrednoj blizini
veselo i usrdno treperila u svetloj, otvorenoj kosi Ijupkog deteta.
Tog trenutka neko zakuca na vrata i slikar se Ijutit i razdraen odmaknu
jedan korak od platna. Kad se posle kraeg vremena opet zau kucanje, on
ustrim koracima prie vratima i malko ih odkrinu.
Pred vralima je stajao Albert, koji za sve vreme raspusta nijednom nije
kroio u kuu s ateljeom. U ruci je drao slamnati eir i snebivajui se
gledao u oevo nervozno lice.
Ovaj ga pozva da ue.
Dobar dan, Alberte. Svakako dolazi da vidi moje slike. Nema ih ovde
mnogo.
Oh, ne bih eleo da. smetam. Hteo sam samo na brzinu da upitam.
Ali Veragut je ve bio zatvorio vrata i proao pored slikarskih nogara do
sivo obojenog postolja od letava, na kome su stajale njegove slike. Izvukao
je sliku sa ribama.
Albert je zbunjeno stao kraj oca i obojica se zagledae u platno sa
srebrnkastim prelivima.
Zanima li te uopte slikarstvo? upita Veragut kao uzgred. Ili ti samo
muzika priinjava zadovoljstvo?
Oh, veoma volim slike, a ova je divna.
Svia ti se? To mi je drago. Dau da se napravi fotografija za tebe. No,
a kako se osea ponovo u Roshaldeu?

. Hvala, tata, veoma prijatno. Ali zaista ne bih hteo da smetam, doao sam
samo zbog jedne sitnice.
Slikar ga nije sluao. Rasejano se zagledao u sinovljevo lice, onim
laganim, pomalo napregnutim pogledom kojim je za vreme rada uvek sve gledao.
Sta vi mladi Ijudi danas zapravo mislite o umetnosti? Naime, hteo bih da
znam vai li jo kod vas Nie, ili da li se jo ita Tejn taj Tejn je bio
pametan, ali dosadan ili imate li nekih novih ideja?
Tejna jo ne poznajem. O tome si ti sigurno razmiljao mnogo vie od
mene.
Jesam ranije, tada su mi bili strano vani umetnost i kultura, apolinijsko
i dionizijsko i sve to. Danas sam, meutim, srean ako napravim dobru
sliku, a tu nema problema, bar ne filozofskih. I kada bih morao da
odgovorim na pitanje, zbog ega sam zapravo umetnik i zato premazujem sva
ta platna, rekao bih: zato to nemam rep da njme maem.
Albert zaueno pogleda oca koji ve odavno nije vodio takav razgovor s
njim.
Kako to misli, da nema rep?
Sasvim prosto. Psi, make i druge darovite ivotinje imaju rep i taj
njihov gipki rep ima svoj osobeni i udesno savren jezik arabeske, kojim
izraavaju ne samo sve to misle, oseaju i trpe, ve i svako raspoloenje i
titraj svoga bia, svaku najtananiju ustalasanost ivotnog oseanja. Mi to
nemamo, a kako je onim ivahnijim meu nama ipak potrebno neto slino, to
stvaramo sebi slikarske etkice, i klavire, i violine.
Najednom prekide svoje rei, kao da ga razgovor odjednom vie ne zanima, ili
kao da je tek sad primetio da
on, dodue, govori, ali kod Alberta ne nailazi na pravi odjek.
E, pa hvala ti na poseti ree iznebuha.
Stao je opet naspram rada, uzeo paletu i traio pogledom taku na kojoj je
etkicom povukao poslednji potez.
Izvini, tata, hteo bih te neto pitati.
Veragut se osvrnu, a po njegovom pogledu se videlo da mu je tog trenutka
savreno strano i daleko sve to nije imalo veze sa njegovim radom.
Da?
Hteo bih da povedem Pjera na izlet kolima. Mama je dozvolila, ali je rekla
da pitam i tebe.
A kuda biste se izvezli?
Na nekoliko asova po okolini, moda u Pegolchajm.
j Tako. a ko e terati konje? Naravno ja, tata.
Sto se mene tie, povedi Pjera! Ali jednopregom, sa doratom. I neka mu ne
daju previe zobi.
Oh, ja bih se radije vozio dvopregom!
ao mi je. Sam se moe voziti kako hoe, ali kad je mali s tobom, samo sa
doratom.
Albert se povukao prilino razoaran. U neko drugo vreme on bi se inatio
ili nastavio da moljaka, ali je video da je slikar sav utonuo u svoj rad, a
tu u ateljeu, u atmosferi njegovih slika otac mu je pored sve njegove

unutranje odbojnosti toliko imponovao da se pred njim, iako inae nije

priznavao njegov autoritet, oseao deaki jadan i nejak.
Slikar se ubrzo sav predao radu, prekid i spoljni svet bili su zaboravljeni.
Veoma usredsreenim pogledom uporeivao je sliku na platnu sa onom koja je
ivela u njemu. Oseao je muziku svetlosti, podelu i ponovno slivanje
njenih zvunih preliva, njeno jenjavanje pred otporima, zatim kako se uklapa
i na svakoj prijemivoj povrini ponovo trijumfuje, kako izbirljivo ali
nepogreivo osetljivo treperi u bojama i uprkos hiljadama prelamanja
nerazoriva,
preko svih razigranih stranputica ostaje verna svom prirodnom zakonu.
Duboko je uvlaio u sebe opori dah umetnosti, uzdranu radost umetnika koji
sebe daje do granice unitenja, koji osvetalu sreu slobode nalazi samo u
gvozdenom sputavanju svake samovolje, a trenutke ispunjenja doivljava samo
u asketskom pokoravanju oseanju istinitosti.
Bilo je neobino i tuno, ali nipoto neobinije i tunije od celokupne
Ijudske sudbine da je taj uzdrani umetnik, kome se inilo da moe raditi
samo ponet dubokom istinitou i neumitno jasnom koncentracijom, da je taj
isti ovek, u ijoj radionici nije bilo mesta hirovitosti i nesigurnosti, u
svom ivotu bio diletant i neuspeli traga za sreom. Zato je on, kome
ispod ruku nije izlazila neuspela slika na drvetu ili platnu, duboko patio
obrvan teretom bezbrojnih zlosrenih dana i godina provedenih u neuspelim
Ijubavnim i ivotnim pokuajima.
Ali zapravo nije bio toga svestan. Odavno je bio izgubio potrebu da jasno
ispituje svoj ivot. Patio je i borio se protiv patnje, bunei se i mirei
se sa sudbinom, a sve se zavrilo na tome da je pustio stvari da idu svojim
tokom, odravajui sebe samo za svoj rad. Blagodarei svojoj upornoj
prirodi, uspelo mu je da svoj umetniki poziv obogati i da ga uini dubljim
i arkijim, bezmalo za onoliko koliko je njegov ivot gubio u bogatstvu,
dubini i toplini. Usamljen je sedeo u svom zaaranom oklopu, uauren u
svoje umetniko htenje i bezobzirno pregalatvo, a po prirodi je bio
dovoljno zdrav i samovoljan, a da ne vidi i ne prizna siromatvo takvog
bitisanja.
Tako je bilo do pre kratkog vremena, dok ga prijateIjeva poseta nije
uzdrmala. Od tada je usamljenika okruavala zastraujua slutnja opasnosti
i zle kobi. Predoseao je da ga oekuju borbe i iskuenja iz kojih ga
njegova umetnost i pregalatvo nee moi izbaviti. Njegova naeta Ijudskost
slutila je buru, a u sebi nije nalazio snage da joj odoli. Njegova
usamljena dua se samo postepeno navikavala na pomisao da e uskoro do dna
morati da iskapi pehar patnji, za koji je i sam delimino snosio krivicu.
U borbi protiv opakih slutnji i zazirui od jasnog razmiljanja", ili ak i
odluka, celokupna slikareva priroda se spremala kao da e to biti poslednji
put i po cenu ogromnog napora za spasonosni skok, i tako je Johan Veragut
tih dana unutranje strepnje, prikupljajui sve svoje snage, stvorio jedno
od svojih najveih i najlepih dela, razigrano dete meu satrvenim
paenikim likovima roditelja. Ponikli s istog tla, okrueni istim vazduhom
i obasjani istom svetlou, likova mukarca i ene odisali su smru i

krajnje gorkom hladnoom, dok je iz deteta izmeu njih zlaano i likujue

blaeno zraila sva svetlost. I kada su kasnije, suprotno njegovom
sopstvenom sudu, neki potovaoci ubrajali slikara meu istinske velikane,
bilo je to pre svega zbog te slike, tako bolno proete duom, iako nije
htela da bude nita drugo do li savreno zanatsko dostignue.
Tih asova Veragut nije znao za slabost i strah, za bol i krivicu d
promaeni ivot. i Nije bio ni vedar, ni tuan, ve je omaijan i obuzet
svoim delom udisao hladni vazduh stvaralake osame, ne traei nita od
sveta koji je za njega bio potonuo i zaboravljen. Brzom i sigurnom rukom,
sa oima izbuljenim od naprezanja, nanosio je kratkim smelim potezima boju
potiskujui ovde dalje neku senku, tamo oslobodivi i uinivi mekim
lepravi list, ili koji nestani uvojak okupan svetlou. Pri tom ni
izdaleka nije pomiljao na ono to je slika izraavala. To je bilo reeno,
bila je to samo jedna ideja, jedno vienje sada se vie nije radilo o
znaenju, o oseanjima i mislima, ve samo o pukoj stvarnosti. Cak je opet
malo ublaio i gotovo potro izraz lica svojih likova, nije mu bilo stalo da
neto opeva i ispria, a nabor na ogrtau koji se obavio oko kolena bio mu
je dsto tako vaan i osvetan kao i oboreno elo i stisnuta usta mukarca.
Na slici je trebalo prikazati samo tri savreno opredmeena Ijudska lika,
svaki od njih u prostoru i vazduhu povezan s ostalim, a ipak okruen
jedinstvenou koja svaku duboko sagledanu tvorevinu izdvaja iz sporednog
sveta odnosa i gledaoca ispunjava jezom sa primesom uenja pred sudbonosnom
neminovnou svake
pojave. Tako gledaju u nas na slikama mrtvih majstora nama strane Ijudske
prilike, ija imena ne znamo i ne elimo da znamo, one su neobino ive i
deluju zagonetno kao olienje celokupne biti.
Odmakao je sa radom na slici, bila je bezmalo gotova. Za kraj je ostavio da
dovri Ijupku detinju priliku, nameravao je da tome pristupi
sutraprekosutra.
Odavno je prolo vreme ruka kad je slikar osetio glad i bacio pogled na
asovnik. Na brzinu se umio i presvukao, i krenuo u zamak gde je svoju enu
zatekao samu za stolom.
Gde su deaci? upita zaueno.
Izvezli su se kolima. Zar Albert nije svratio do tebe?
Tek se tog trenutka opet setio Albertove posete. Rasejano i pomalo zbunjeno
se prihvatio jela. Gospoa Adela je primetila kako nepaljivo i umorno see
pojedine zalogaje. Ona ga zapravo i nije vie oekivala za ruak, i sama se
iznenadila to je, oosmatrajui prenapregnute crte njegovog lica, obuze
oseanje saaljenja. Cutke ga je posluivala, sipala mu vino u au, a on,
osetivi neko i)eodreeno prijateljstvo s njene strane trudio se da joj
kae neto prijatno.
Da li Albert zapravo eli da bude muziar? upita. ini mi se da je
veoma darovit.
Jeste, ima dara. Ali nisam sigurna da je ba i stvoren za umetnika. Ne
bih rekla da mu je to elja. Zasad jo nema volje ni za koji poziv, njegov
je ideal da bude neka vrsta dentlmena, da se u isti mah bavi sportom i

studijama, drutvenim ivotom i umetnou. Teko da e moi iveti od toga,

morau mu to objasniti vremenom. Trenutno se moe rei da je vredan, da ima
lepo ponaanje i zato ne bih elela da ga zbunim i uznemirim. Poto poloi
maturu, ionako prvo namerava da odslui vojsku. Kasnije emo videti ta da
se radi.
Slikar je utao. Oljutivi bananu, sa zadovoljstvom je upijao u sebe miris
zrelog, hranljivog i branjavog ploda.
Ako ti ne smetam, rado bih i kafu popio ovde ree naposletku.
Glas mu je zvuao uzdrano prijateljski i pomalo umorno, kao da mu godi da
se tu odmori i prijatno provede neko vreme.
t Odmah u narediti da je donesu. . . Jesi li mnogo radio? Pitanje joj
se izmaklo a da gotovo ni sama nije bila svesna. Zapravo nita nije htela
time da kae. Htela je samo da pokae malo panje, budui da je to bio
jedan od retkih prijatnih asova, to za nju nije bilo lako jer joj je
nedostajala navika za takvo dranje.
Da, slikao sam nekoliko asova odvrati njen mu suvo.
Njeno pitanje mu je zasmetalo. Meu njima vladao je obiaj da se ne govori
o njegovom radu, mnoge njegove slike ona nikad nije videla.
Oseala je da taj svetli trenutak izmie, a ona sa svoje strane nita nije
preduzela da ga zadri. I on, koji je ve krenuo rukom za kutijom u nameri
da zatrai dozvolu da zapali cigaretu, opet je spusti izgubivi volju.
Ipak je bez urbe ispijao kafu, raspitivao se neto u vezi s Pjeiim i
zahvalivi se utivo, jo se nekoliko minuta zadrao u. sobi posmatrajui
jednu malu sliku koju je mnogo godina unazad jednom poklonio svojoj eni.
Dobro je ouvana ree vie sebi izgleda prilino dobro. Samo je to uto
cvee zapravo izlino, isuvie privlai svetlost.
Gospoa Veragut je utala sluajno je upravo to veoma prozrano i tanano
naslikano cvee najvie volela. Osvrnuvi se, on se ovla nasmei.
Do vienja! Nemoj se isuvie dosaivati do povratka deaka.
Posle tih rei iziao je i siao stepenicama. Dole ga doeka pas skakuui
oko njega. Skupivi obe njegove prednje ape u levu ruku, desnom ga je
milovao i zagledao se u njegove ivahne oi. Zatim viknu kroz kuhinjski
prozor, zatrai kocku eera i dade je psu, pa bacivi pog
led na suncem obasjani prostrani travnjak, laganim korakom poe u atelje.
Njegova slika je stajala usred blage, rasplinute svetlosti u radionici. Na
zelenoj ravni sa malobrojnim poljskim cveem sedele su tri figure: mukarac
pognut, utonuo u beznadene misli, ena u pokornom iekivanju i razoaranoj
tuzi, dete vedro, igrajui se bezazleno cveem, a nad njima se irila
intenzivna, ustalasana svetlost koja je likujui plavila prostor i u svakoj
cvetnoj aici blistala istom bezbrinom usrdnou kao i u svetloj kosi
deaka i na malom zlatnom ukrasu oko vrata tune ene.
DEVETO POGLAVLJE
Slikar je nastavio sa radom do veeri. Tad je, ruku skrtenih na krilu i
otupeo od umora, neko vreme poguren sedeo u naslonjai, potpuno ispranjen i
isceen, otromboIjenih usana i malko upaljenih onih kapaka, star i gotovo
beivotan, kao seljak ili drvosea posle najteeg telesnog rada.

Najradije bi tako ostao da sedi, da se potpuno prepusti umoru i elji za

snom. Ali mu neumoljiva stega i navika to nisu dozvolili, pa se nakon
etvrt asa snagom volje namah pribrao. Digao se, a da vie nijednim
pogledom nije okrznuo veliku sliku, iziao je do mesta za kupanje kraj
ribnjaka, svukao se i usao u jezero.
Drugi deo:
Bilo je mleno bledo vee, iz pravca oblinjeg poljskog puta dopiralo je,
donekle prigueno parkom, tandrkanje kola natovarenih senom i tromi uzvici i
smeh od rada umornih slugu i devojaka. Drhturei zimogroljivo, Veragut
izie iz vode, briljivo se istrlja da se ugreje i osui, ode u sa ju radnu
sobu i pripali cigaru.
Nameravao je da pie pisma te veeri, dvoumei se izvukao je fioku od stola,
ali je odmah Ijutito zatvorio i pozvoni Robertu.
Sluga dotra.
Recite mi, kad su se mladii vratili sa kolima?
Jo ih nema, gospodine Veragut.
ta kaete, jo se nisu vratili?
Nisu, gospodine Veragut. Nadajmo se da gospodin Albert nije odvie gonio
dorata, on voli da tera otro.
Gospodar mu ne odgovori. Bio je zaeleo da provede jo pola asa sa Pjerom,
verujui da se ve odavno vratio. Razljutila ga je a i uplaila vest koju
je uo.
Potrao je preko u zamak i pokucao na vrata svoje ene. Ona ga doeka s
iznenaenjem, davno se nije dogodilo da je on potrai ovde, i u to doba.
Izvini ree priguivi uzbuenje ali gde je Pjer?
Gospoa Adela je zaueno gledala u mua. Deaci su otili kolima, kao to
zna. I osetivi koliko je razdraen, ona dodade: Nadam se da nisi
zabrinut.
On Ijutito slegnu ramenima.
Nisam. Ali nalazim da je Albert bezobziran. Govorio je o vonji od
nekoliko asova. Mogao je bar da telefonira.
Jo je rano. Oni e se sigurno vratiti za veeru.
Nikad nema malog kada bih eleo da budem malo s njim.
Nema smisla da se Ijuti. To je samo puki sluaj. Pjer je veoma esto
preko kod tebe.
On se ugrize za usnu i utke napusti prostoriju. Ona je bila u pravu, nije
imalo smisla uzbuivati se, nije imalo smisla ivnuti i traiti prijatne
trenutke! Bolje je sedeti strpljivo i hladnokrvno, kao to ona to ini!
Iziao je gnevan u dvorite i na kolski put. Ne, on to ne eli nauiti,
hteo je da oseti radost, a i gnev! Ta ena ga je ionako ve dovoljno
priguila i stiala, dovoljno se savladao i ostario, on koji je nekad bio
navikao da vesele dane buno produi do duboko u no i da u besu razbija
stolice! U njemu se ponovo razbukta sav gnev i u isti mah udnja za deakom,
jer su samo njegov pogled i glas mogli da ga razvesele.
Krupnim koracima je hitao putem nad kojim se lagano sputalo vee. ulo se
tandrkanje kola, on im je u napetom iekivanju hitao u susret. Ali nita.

Ugledao je
seosku ragu i seljaka kola natovarena povrem. Veragut doviknu seljaku:
Da niste moda preticali jednopreg, sa dva deaka na seditu koijaa?
Seljak odmahnu glavom ne zaustavljajui se, a njegov teki konj nastavi da
kaska kroz blago vee.
Idui dalje, slikar oseti da njegov gnev jenjava i nestaje. Koraao je
smirenije, obuze ga prijatan umor i u tom laganom hodu pogled mu se za neko
vreme blagodarno zaustavio na spokojnom, bogatom predelu obavijenom bledom,
tananom izmaglicom sutona.
Kada su mu nakon pola asa hoda dola u susret kola, on gotovo vie i nije
mislio na svoje sinove. Obratio je panju tek kad je doao sasvim blizu.
Veragut se zaustavio pod jednom velikom krukom i, kada je razabrao Albertov
lik, jo vie se povukao, kako ga ovaj ne bi ugledao i oslovio.
Albert je sedeo sam na koijaevom seditu, Pjer se poluleei zgurio u
jednom uglu kola, oborene nepokrivene glave izgledalo je da je zadremao.
Kola su prola kraj njega, slikar ih je pratio pogledom i stajao na rubu
pranjavog puta sve dok su se kola jo mogla videti. Rado bi jo video
Pjera, ali uskoro e vreme da deak ode na spavanje, a Veragut nije bio
raspoloen da se danas jo jedanput pojavi kod svoje ene.
Stoga je proao pored parka, kue i dvorine kapije i krenuo u grad, u kome
je zatim u jednom narodnom vinskom podrumu veerao i prelistao novine.
Za to vreme njegovi sinovi su ve odavno stigli kui. Albert je sedeo kod
svoje majke i priao joj kako je proao dan. Pjer je bio veoma umoran,
nita nije hteo da jede i sada je ve spavao u svojoj lepoj maloj spavaoj
sobi. Kada se otac vraao po noi i proao pokraj zamka, vie nigde nije
gorelo svetlo. Blaga no bez zvezda okruavala je tamnim spokojstvom park,
kuu i jezero, a nepokretnim vazduhom promicale su sitne, tihe kine kapi.
U svojoj radnoj sobi Veragut upali svetlo i sede za pisai sto. Nestalo je
njegove elje za snom. Uzeo je list hartije za pisma i pisao Otu Burkhardu.
Kroz otvoren prozor ulazili su noni leptirii i moljci. Pisao je:
Dragi moj!
Trenutno verovatno i ne oekuje pismo od mene. Ali kad ti ve piem,
sigurno oekuje od mene vie no to ti mogu dati. Svakako oekuje vest da
sam u sebi raistio stvari i da pokvarenu maineriju mog ivota vidim u
preseku isto tako jasno kao to ti smatra da je vidi. Na alost, nita od
toga! Poneto mi je sinulo poto smo o svemu razgovarali, pa ima trenutaka
kada sam suoen sa prilino munim otkriem, ali jo se nije razdanilo.
Ne mogu ti rei ta u i kako u kasnije. Ali putovaemo! Poi u s tobom u
Indiju, molim te, obczbedi mi jtdno mesto na brodu, im bude znao dan
polaska. Pre kraja leta ne bih mogao, ali na jesen to pre, to bolje.
Hteo bih da ti poklonim sliku sa ribama koju si video, ali bi mi bilo drago
da ostane u Evropi. Kuda da ti je poaljem?
Ovde je sve kao i uvek. Albert izigrava svetskog oveka i mi se uzajamno
ophodimo sa velikim potovanjem, kao da smo poslanici dveju neprijateljskih
sila.
Pre puta oekujem te jo jednom u Roshaldeu. Moram da ti pokaem sliku koja

e ovih dana biti gotova. Dobra je i bila bi lepa zavrna taka ako me tamo
poderu vai krokodili, to uprkos svemu ne bih eleo.
Moram u krevet, iako mi se ne spava. Danas sam proveo devet sati kraj
slikarskih nogara.
Tvoj Johan.
Adresirao je pismo i ostavio ga u predsoblju, da ga Robert sutra odnese na
potu.
Tek kad je slikar pre spavanja proturio glavu kroz prozor, zauo je um kie
na koji nije obratio panju dok je sedeo za pisaim stolom. Rominjala je
mekim mlazevima kroz tamu i on je u krevetu jo dugo oslukivao kako pada,
sipi, i kako se sa otealog lia u zvonkim potoiima sliva na ednu
zemlju.
DESETO POGLAVLJE
Pjer je veoma dosadan izjavio je Albert kada je sa majkom izaao u vrt,
osveen posle kie, da beru rue. Sve ovo vreme u stvari nije ba
mnogo mario za mene, ali jue mu se zaista nije moglo prii ni sa kojeg
kraja! Kad sam mu onomad pomenuo da bismo se jednom mogli izvesti kolima,
bio je oduevljen. A jue sam ga jedva privoleo da poe sa mnom, gotovo sam
morao da ga molim. Za mene to nije bilo naroito zadovoljstvo, budui da
nisam smeo da uzmem oba konja, zapravo sam samo radi njega i poao.
Zar je putem bio neuljudan? upita gospoa Veragut.
Bio je uljudan, ali neverovatno dosadan! Ponekad se taj deak uistinu ini
blaziran. Sto god sam mu predlagao, pokazao ili ponudio, jedva se Udostojio
da odgovori sa dada, ili da se nasmei, nije hteo da sedi na koijaevom
seditu, niti da ui da tera konja, ak ni kajsije nije hteo da jede.
Ponaao se ba kao razmaeni princ. Zaista me je to Ijutilo, kaem ti to
zato to ga drugi put ne bih hteo povesti sobom.
Majka zastade u hodu i ispitivaki mu se zagleda u lice, njegovo uzbuenje
joj i nehotice izmami osmeh i sa zadovoljstvom je posmatrala kako mu oi
sevaju.
Veliki moj deae ree da ga odobrovolji imaj strpljenja s njim. Moda
se nije oseao dobro, jutros gotovo nita nije jeo. Dogaa se to katkad kod
dece, tako
je bilo i s tobom. Uzrok su veinom stomane tegobe ili none more Pjer je
zacelo prilino nean i osetljiv. Osim toga, shvati da je moda i pomalo
Ijubomoran. Seti se da ja inae pripadam samo njemu, a sad si ti tu i on
mora s tobom da me deli.
Zaboga, pa meni je raspust! On bi to zbilja morao da shvati, nije glup!
On je jo mali, Alberte, ti treba da bude onaj pametniji.
Sa sveeg lia metalnog preliva jo je kapalo. Traili su ute rue koje
je Albert posebno voleo. On je razmicao grane malih stabala, a majka je
batenskim makazama odsecala cvetove, pomalo oklembeene i oteale od vlage.
Jesam li u Pjerovim godinama bio slian njemu? upita Albert zamiljeno.
Gospoa Adela se priseala. Spustivi ruku kojom je drala makaze, uprla je
pogled u sina i zamurila, dozivajui u sebi njegov lik kada je bio deak.
Po spoljanosti si mu bio prilino slian, s izuzetkom oiju, nisi bio

tako tanak i viljast, poeo si da raste neto kasnije.

A inae? Hou da kaem po svojoj prirodi?
Pa eto, imao si i ti svojih muica. Ali mi se ini da si ipak bio
postojaniji, nisi tako esto menjao igre ili neki posao kao Pjer. On je i
zaneseniji no to si ti bio, manje je uravnoteen.
Albert uze makaze iz majine ruke i nae se nad ruinim grmom.
Pjer je vie na tatu ree prigueno. Ba je to udno, majko, da se u
deci ponavljaju i meaju svojstva roditelja i predaka! Moji prijatelji kau
da svaki ovek jo kao malo dete nosi u sebi sve to posle odreuje ceo
njegov ivot, a da se protiv toga ne moe nita uiniti, ama ba nita. Ako
neko, na primer, nosi u sebi sklonost da krade ili da ubija, onda tu nita
ne pomae, on mora do postane zloinac. Zapravo je to strano. Veruje li
i ti da je tako? Uostalom, nauka je to potvrdila.
Svejedno mi je nasmei se gospoda Adela. Ako neko postane zloinac i
ubija Ijude, nauka moda moe da dokae da je taj nagon oduvek nosio u sebi.
Ali ne sumnjam ni najmanje da ima mnogo estitih Ijudi koji su od svojih
roditeija i pradedova naslediti mnogo zla i ipak ostaju poteni, a da to
nauka ne moe istraiti. Pravilno vaspitanje i dobru volju smatram
sigurnijim od svega nasleenog. Znamo ta je pravo i poteno, to moemo da
nauimo i da se toga pridravamo. Niko ne zna pouzdano kakve pradedovske
tajne nosi u sebi, a i bolje je ne raunati mnogo s tim.
Albert je znao da se njegova majka nikad ne uputa u dijalektike rasprave.
i po svojoj prirodi se u stvari nagonski sloio sa njenim jednostavnim
nainom razmiIjanja. Bio je. meutim, svestan da ta opasna tema time
nikako nije iscrpljena, stoga bi rado bio rekao neto osnovno iz nauke o
uzronosti, koja mu se prema reima nekih njegovih prijatelja inila tako
loginom. Ali uzalud je razmiljao o nekim odreenim, jasnim i neoborivim
reenicama, osim toga za razliku od tih prijatelja kojima se, dodue, divio
smatrao je da zapravo ima vie dara za moralno i estetsko razmatranje stvari
negoli za nauno miljenje lieno predrasuda, za koje se opredeljivao samo
meu drugovima iz kole. Samim tim, odustao je od daljeg raspredanja teme i
usredsredio se na rue.
U meuvremenu se Pjer koji se zaisa nije oseao dobro i ujutru se probudio
mnogo kasnije I bez ivotne radosti zadrao u dejoj sobi kraj svojih
igraaka dok mu i to nije osaclilo. Oseao se prilino loe, inilo mu se
da bi se danas moralo dogoditi neto izuzetno pa da taj bljutavi dan bude
podnoljiv i bar malo prijatan.
Uznemiren, dvoumei se izmeu iekivanja i podozrenja, iziao je iz kue i
poao do lipara u potrazi za neim novim, za nekim otkriem ili
pustolovinom. Oseao je muninu u stomaku, to mu je bilo poznato iz
ranijih iskustava, glava mu je bila teka i umorna kao nikada pre, stoga bi
najradije potraio utoite na majinom krilu
i plakao. Ali to nije bilo moguno dokle god je bio tu gordi, veliki brat,
koji mu je ionako uvek davao na znanje da je jo mali deak.
Kad bi se bar majka setila da neto uini sa svoje strane, da ga pozove i da
mu predloi neku igru, da ga mazi. Ali ona je, naravno, opet pola s

Albertom. Pjer je predoseao da je ovo slosreni dan i da ima malo nade.

Neodluno i neraspoloeno je tumarao poljunanim stazama, s uvelom
peteljkom lipovog cveta meu zubima i sa rukama u depovima.. Jutarnji vrt
je odisao sveinom i vlagom, a peteljka je imala gorak ukus. On je pljunu i
stade ozlojeen. Ba nita mu nije padalo na pamet, danas nije eleo da
bude ni princ, ni razbojnik, pa ni koija ili graditelj.
Nabrana ela arao je pogledom po zemlji, eprkao po ljunku vrhom cipele i
ritnuo nekog sivog, slinavog pua daleko od sebe u mokru travu. Nigde nieg
emu bi se mogao obratiti, nigde nieg da mu se nasmei ili da ga razveseli.
Sve se uutalo, sve je izgledalo svakodnevno, beznadeno i otrcano. Okusio
je svetlocrveno zrno ribizle sa oblinjeg buna, bilo je hladno, kiselo.
Trebalo bi lei i spavati, pomislio je, spavati sve dotle dok sve opet ne
bude izgledalo novo, lepo i veselo. Nije imalo smisla hodati okolo, muiti
se i ekati neto to nikad nee doi. Kako bi bilo lepo da je, na primer,
izbio rat i da putem odjednom naie silna vojska na konjima, ili da je negde
kua u plamenu, ili neka strana poplava. Ali sve se to nalazilo samo u
slikovnicama, u stvarnosti se nita slino nije moglo videti, a moda nije
ni postojalo.
Deak uzdahnu i polako krenu dalje tmurna i ojaena izraza na lepukastom,
nenom licu. Zauvi glasove Alberta i majke fe one strane ivice,
spopadoe ga tako zestoka Ijubomora i odvratnost da mu suze grunue na oi.
Okrenuo se na petama i hodao gotovo neujno da ga ne bi uli i pozvali.
Trenutno nije eleo da bilo kome odgovara na pitanja, da bude prinuen na
razgovor i utivost. Oseao se loe, jadno, a niko da vodi rauna o nje
mu, pa kad je ve tako, onda e bar do kraja da iskusi samou i tugu, da se
osea istinski bedan.
Setio se dragog Boga koga je katkad veoma cenio i ta pomisao mu je za
trenutak pruila traak utehe i topline, ali je i to ubrzo iezlo.
Verovatno se ni od dragog Boga nita nije moglo oekivati. A upravo mu je
sada bio toliko potreban neko u koga se mogao pouzdati, od koga se moglo
oekivati neto lepo i uteno.
Tog trenutka se setio oca. Proimala ga je slutnja da e ga on, koji je
venom i sam bio utljiv, napet i neveseo, moda razumeti. Otac se
nesumnjivo nalazio kao i uvek u svom prostranom, tihom ateljeu i radio na
svojim slikama. Zapravo nije bilo zgodno da ga u tome ometa. Ali on je tek
nedavno izjavio da Pjer moe navratiti do njega kad god mu se prohte. No
moda je to opet zaboravio, odrasli tako brzo zaboravljaju svoja obeanja.
Ipak bi jedanput trebalo pokuati. Boe moj dragi, kako je teko kad se ne
zna ni za kakvu drugu utehu koja je toliko preko potrebna.
Iao je isprva lagano, a zatim ponesen rasplamsalom nadom sve bre i
krepkije senovitim putem koji je vod do ateljea. Ruke poloene na kvaku
zastao je da oslune. Da, tata je bio tu, uo je kako breke i kaljuca, a
uo je i tiho kloparanje drvenih drki etkica koje je otac uvek drao u
levoj ruci.
Oprezno je pritisnuo kvaku, neujno otvorio vrata i promolio glavu.
Prodorni miris terpentina i laka bio mu je odvratan, ali oeva iroka,

snana pojava budila je nadu. Pjer ue i zatvori vrata za sobom. "

Pjerovom paljivom pogledu nije izmaklo da je slikar, na kljocanje brave,
trgao irokim ramenima i okrenuo glavu prema vratima. U njegovom otrom i
upitnom pogledu nazirala se uvreenost, a usta su mu se neprijatno razvukla.
Pjer se nije pomakao s mesta. Zagledao se ocu pravo u oi i ekao. Ubrzo
je oev pogled postao Ijubazniji, a i Ijutiti izraz lica blai.
Gle, Pjer! Nismo se videli ceo dan. Da li te je mama poslala?
Malian odreno mahnu glavom i pusti da ga otac poljubi.
Hoe li ostati malo kod mene i gledati kako radim? upita otac
srdano. U isti mah opet se posvetio svojpj slici i iljatom etkicom
paljivo ciljao u jednu taku. Pjer ga je pratio pogledom. Video je da je
slikar zanet posmatranjem svog platna, njegov napeti i gotovo besni pogled
kojim je netremice zurio u sliku i snanu, nervoznu ruku kojom dri tanku
etkicu, video da mu se elo izbrazdalo i da je zario zube u donju usnu. Uz
to je udisao prodorni miris radionice, koji nikada nije voleo i koji mu je
danas bio posebno ogavan.
Deakove oi su izgubile sjaj, postale su mutne, stajao je na vratima kao
skamenjen. Sve mu je to bilo poznato, i taj miris i taj pogled, i lice
iskrivljeno od usredsreene panje, stoga je znao da je bila ludost to je.
oekivao da e danas biti drugaije no to je uvek bilo. Otac je radio,
rovario po svojim bojama koje su irile prodoran vonj i nije mislio ni na
ta na ovome svetu osim na svoje glupe slike. Bilo je budalasto to je
uopte doao.
Deakovo lice se opustilo od silnog razoaranja. Znao je on to! Za njega
danas nema utoita, ni kod majke, a jo manje ovde.
Stajao je tako ceo minut bez ijedne misli i tuan, gledao u veliku sliku na
kojoj su se caklile vlane boje, a da je u stvari nije video. Za nju je
tata imao vremena, za njega ne. Ponovo je spustio ruku na kvaku i pritisnuo
je sa namerom da bez rei ode.
Veragut je, meutim, uo prigueni um. Osvrnuo se, promrmljao neto i
priao deaku.
Sta ti je, Pjer? Nemoj da bei! Zar nee da ostane malo kod tate?
Pjer povue ruku i polako klimnu glavom.
Jesi li mi hteo neto rei? upita slikar Ijubazno. Hodi, hajde da
sednemo, a ti mi priaj. Kako je bilo jue na izletu?
Oh, bilo je prijatno odgovori malian utivo. Veragut mu rukom pree
preko kose.
Zar ti nije prijalo? Izgleda mi pomalo pospan, sine! Nisu ti valjda jue
dali vina? Nisu? E, ta emo sad? Hoemo li da crtamo?
Ne bih, tata. Danas je tako dosadno.
Zbilja? Sigurno si loe spavao. Hoemo li sad malo gimnastike?
Pjer odmahnu glavom.
Ne bih. Zna, hteo bih samo da budem kod tebe. Ali ovde tako neprijatno
vonja.
Veragut ga je milovao i nasmejao se.
E, prava je nesrea to si sin slikara, a ne voli miris boja. Ti kanda

nikada nee biti slikar?

Ne, ne bih ni eleo.
Sta bi hteo da bude?
Nita. Najvie bih voleo da sam ptica, ili tako neto.
To ne bi bilo loe. Ali sad mi reci, duo, ta bi hteo od mene. Vidi,
ja moram da nastavim rad na ovoj velikoj slici. Ako hoe, moe da ostane
i da se igra. Ili hoe li da ti dam neku knjigu sa slikama da
je razgleda?
Ne, ni to nije bilo ono to je on hteo. Samo da se izvue, rekao je da ide
da hrani golubove i tano je zapazio da je otac odahnuo i da mu je milo to
odlazi. Otac ga je otpustio sa poljupcem i deak izie. Kad je otac
zatvorio vrata za njim, opet je bio sam i oseao se jo prazniji nego pre.
Lutao je preko travnjaka, po kome zapravo nije trebalo da gazi, rasejan i
ojaen otkidao je po koji cvet i ravnoduno posmatrao tamne mrlje od vlane
trave na svojim svetlim, utim cipelama. Naposletku se u napadu oajanja
bacio usred travnjaka na zemlju i ridajui, glave zarivene u travu, osetio
kako se ovlaio rukav njegove svetloplave bluze i lepi mu se za miicu. Tek
kad je poeo da zebe, digao se otrenjen i sa strepnjom se uunjao u kuu.
Uskoro e ga zvati, onda e videti da je plakao, a zatim e ugledati vlanu,
prljavu bluzu i mokre cipele, pa e ga grditi zbog toga. Neprijateljski
raspoloen proao je pored kuhinjskih vrata, trenutno zaista nikog nije
eleo da sretne. Najsreniji bi bio da je negde daleko, gde za njega niti
ko zna, niti za njega pita.
Utom spazi klju u bravi retko koriene gostinske sobe. Uao je, zatvorio
vrata za sobom, pritvorio i otvoreni prozor, pa se naglo i umorno, ne izuvi
cipele, sruio na nepresvueni krevet. Leao je tako u svom jadu izmeu
plaa i dremea. Kada je posle dugog vremena uo da ga majka doziva iz
dvorita i sa stepenica, on se ne odazva ve se prkosno jo dublje zavue
pod pokriva. Majin glas se bliio i udaljavao i naposletku utihnuo, a on
nikako da se pribere i da se javi. Naposletku je zaspao vlanih obraza.
U podne, kada je Veragut doao na ruak, ena ga s vrata upita:
Zar nisi doveo Pjera?
Pao mu je u oi pomalo uzbueni prizvuk njenog glasa.
Pjer? Nita ne znam o njemu. Zar nije bio s vama?
Nije, nisam ga videla od doruka! Kada sam ga traila, devojke mi
rekoe da su videle da ide prema ateljeu. Zar nije bio tamo?
Bio je, ali samo za trenutak i brzo je otiao. I Ijutito dodade: Zar u
kui niko ne vodi rauna o deaku?
Mislili smo da je kod tebe odbrusi gospoa Adela kratko i uvreeno.
Idem da ga traim.
Poalji nekog po njega! Sad je vreme ruku.
Ponite vi u meuvremenu. Sama u ga potraiti. Ona urno izie. Albert
se die i htede da poe za
njom.
Ostani Alberte viknu Veragut. Za trpezom smo!
Mladi mu dobaci pogled pun besa.

Jeu sa mamom izjavi prkosno.

Otac mu se ironino nasmei u uzbueno lice.
to se mene tie moe, ti si gospodar u kui, zar ne? Uostalom ako bi ti
se jednom opet prohtelo da me gaa noem, nemoj, molim te, da se uzdri
zbog nekakvih predrasuda!
Sin poblede i plahovito odgurnu stolicu. Bilo je to prvi put da ga otac
podseti na onaj ispad besa iz deakih dana.
Ne sme govoriti tako sa mnom! provali iz njega. Neu to da trpim!
Veragut uze komad hleba i pojede zalogaj bez rei odgovora. Natoivi sebi
au vina, lagano je iskapi i odlui da ostane miran. Ponaao se kao da je
sam, i Albert u nedoumici prie prozoru.
Neu da trpim! povika jo jednom, ne mogavi da savlada bes.
Otac je posolio zalogaj hleba. U mislima se ukrcavao na brod, plovei zatim
beskonanim stranim morima daleko od te nerazmrsive pometnje.
U redu izusti gotovo spokojno. Vidim da ti ne godi da razgovaram s
tobom. Ostavimo se toga!
Tog trenutka se napolju zau iznenadan uzvik i bujica uzbuenih rei.
Gospoa Adela je otkrila maliana u njegovom skrovitu. Slikar oslunu i
izie brzim koracima. Darias je sve ilo zbrdazdola.
Zatekao je Pjera u razrovarenom krevetu sa prljavim cipelama iia nogama,
lica pospana i sa tragovima suza, razbaruene kose, a kraj njega svoju
bespomono zapanjenu enu.
Ali idete uzviknu najzad, Ijutita i zabrinuta u isti mah ta to radi?
Zato uti? I zato si legao tu?
Veragut uspravi maliana i uplai se videvi njegov bezizrazan pogled.
Jesi li bolestan? upita neno. Deak zbunjeno odmahnu glavom.
Zar si tu spavao? Jesi li ve odavno ovde? Zanemoalim, klonulim glasom
Pjer ree:
Nisam kriv. Nita nisam uinio. Samo me je bolela glava.
Veragut ga na rukama ponese u trpezariju.
Daj mu tanjir supe obrati se svojoj eni. Mora pojesti neto toplo,
sine, to e ti prijati. Bez sumnje si bolestan, jadnie moj.
Posadivi ga na stolicu, gurnu mu jastuk iza lea i poe sam da ga hrani
supom.
Albert je sedeo utljiv i zatvoren u sebe.
Odista se ini da je bolestan ree gospoa Veragut gotovo umirena,
poneta oseanjem majke koja je pre spremna da pomogne i neguje nego da
istrauje i kanjava neuobiajeno nepristojno ponaanje.
Odneemo te posle u krevet, jedi sad, srce moje teila ga je usrdno.
Pjer je posiveo u licu, polubudan, bez otpora gutao supu to su mu je
kaikom sipali u usta. Dok ga je otac hranio, majka mu opipa bilo i
obradova se to mali nema groznicu.
Treba li da odem po doktora? upita Albert nesigurnim glasom, tek da i on
neto uradi.
Nema potrebe odvrati majka. Smestiemo Pjera u krevet i uviti ga u
pokriva da mu bude toplo, a poto se dobro ispava, sutra e biti zdrav.

Zar ne, duo?

Malian je nije sluao, odmahnuo je glavom kada je otac hteo da mu da jo
supe.
Ne, ne treba ga siliti ree majka. Hodi, Pjer, idemo u krevet i sve e
biti dobro.
Ona ga uze za ruku i on se s mukom die. Pospano je iao za majkom, koja ga
je vukla za sobom. Ali na vratima je zastao, iskrivio lice i zgrivi se od
neke iznenadne muke povratio je sve to je tek bio progutao.
Veragut ga onese u spavau sobu i prepusti majci. ula su se zvonca i
koraci posluge koja je trkarala uz i niz stepenice. Slikar pojede nekoliko
zalogaja, a izmeu toga dvatri puta otra do Pjera koji je sad svuen i
umiven leao u svom mesinganom krevetu. Malo kas
nije gospoa Adela se vratila i saoptila da se dete smirilo, da nema bolove
i da, po svemu sudei, eli da spava. Otac se obrati Albertu:
ta je Pjer jue jeo?
Albert se priseao, a onda svoj odgovor uputio majci.
Nita naroito. U Brikenvandu sam za Pjera naruio hleba i mleka. a u
Pegolchajmu smo za ruak dobili makarone i kotlete.
Otac je inkvizitorski nastavio ispitivanje.
A posle toga?
Nije hteo nita. Popodne sam od jednog batovana kupio kajsije. Pojeo je
samo jednu ili dve.
Jesu li bile zrele?
Naravno. Ti kanda smatra da sam mu namerno pokvario stomak.
Majka primeti da je razdraen i upita:
ta vam je obojici?
Nita ree Albert. Veragut produi:
Nita ja ne smatram, samo pitam. Da li se jue neto dogodilo? Da nije
povraao? Ili je moda pao? Da se nije alio na bolove?
Albert mu je odgovorio kratko sa da i ne i jedva ekao da se ruak zavri.
Kada je otac malo kasnije jo jedanput na vrhovima prstiju uao u Pjerovu
spavau sobu, zatekao ga je da spava. Bledo detinje lice bilo je ozbiljno i
udno predano utenom snu.
JEDANAESTO POGLAVLJE
Johan Veragut je tog nemirnog dana zavrio svoju veliku sliku. Uplaen i u
dui uznemiren vratio se od bolesnog Pjera, bilo mu je tee no ikad da
savlada uzburkane misli i da nae savreno spokojstvo koje je bilo tajna
njegove snage, a koje je morao tako skupo platiti. Ali vrstim htenjem
uspelo mu je da se smiri i u popodnevnim asovima je pri lepoj, mekoj
svetlosti izvrio na slici poslednje korekture i saimanja.
Kada je odloio paletu i seo naspram platna, bilo mu je neobino pusto u
dui. Znao je da je ta slika neto posebno i da je njome dao mnogo. Ali se
on sam oseao prazan i sagoreo. Nije imao nikoga kome bi mogao da pokae
svoje delo. Prijatelj je bio daleko, Pjer bolestan, a nikog drugog nije
imao. Dejstvo i odjek njegovog rada dopree do njega iz ravnodune daljine,
iz novina i pisama. To nije bilo nita, tavie, manje od nita, jedino bi

ga pogled prijatelja ili zov Ijubavnice mogli razveseliti, nagraditi ga i

uliti mu snage.
etvrt asa se zadrao pred svojom slikom, koja je upila u sebe snagu, i
prijatne asove od nekoliko nedelja i sad mu je u blistavom sjaju bila pred
oima, dok je on sam stajao pred svojim delom iscrpljen i otuen.
Pa ta, prodau sliku i od toga platiti put u Indiju promrsi s nevoljnim
cinizmom. Zatvorivi za sobom vrata od radionice, poao je u zamak do obie
Pjera, koga je zatekao da spava. Deak je izgledao bolje nego
*
u podne, lice mu se zarumenelo u snu, usta su bila poluotvorena i nestao je
izraz patnje i tuge.
Kako to ide brzo kod dece! ree svojoj eni apatom na vratima. Ona se
malo osmehnu, a on primeti da je i ona odahnula i da se brinula
vie no to je pokazivala.
Nije mu se inilo primamljivim da veera sam sa svojom enom i Albertom.
Idem u grad ree tamo u provesti vee. Bolesni Pjer je dremao u svom
dejem krevetu, maj
ka je zamraila sobu i ostavila ga samog.
Sanjao je da polako ide cvetnim vrtom. Sve je oko njega bilo malko
izmenjeno, mnogo vee i ire no obino, pa je tako hodao i hodao i nigde
nije bilo kraja. Leje su bile lepe no to ih je ikad video, ali cvee je
izgledalo udno staklasto, krupno i strano, a sve se blistalo nekom tunom,
umrtvljenom lepotom.
Pomalo bojaljivo kruio je oko velike rundele sa bunjem punim krupnih
cvetova, modri leptiri je mirno sisao sokove iz nekog belog cveta. Vladala
je neprirodna tiina, a na stazama nije bilo ljunka nego neto meko preko
ega se gazilo kao po ilimu.
Sa suprotne strane dola mu je mama u susret. Ali ona ga nije gledala, nije
mu ak ni glavom klimnula, strogo i tuno je gledala preda se i prola kraj
njega neujno kao dah.
Ubrzo zatim ugledao je na jednoj stazi oca koji je hodao Jsto tako, a
kasnije Alberta i svi su oni ili utke i strogo svojim putem, niko od njih
ne htede da ga pogleda. Tumarali su okolo kao zaarani, usamljeni i kruti,
pa se inilo da to mora ostati tako za sva vremena, da u njihovim ukoenim
oima nikad nee biti pogleda, niti e se smeh pojaviti na njihovim licima,
da nikad nikakav zvuk nee probiti tu neprobojnu tiinu i nikad ni najmanji
vetar nee zatalasati nepokretne grane i cvetove.
Najgore je bilo to ni on sam nije bio u stanju da ih dozove. Nita ga u
tome nije spreavalo, nita ga nije bolelo, ali nije imao hrabrosti ni
istinske volje da pusti
glas bilo mu je jasno da sve to mora biti tako i da e sve biti jo
stranije ako se usprotivi.
Pjer je polako odetao dalje kroz beivotnu rasko vrta, arenilo i hiljade
divnih cvetova po svetlom, umrtvIjenom vazduhu, ali kao da nisu bili stvarni
i ivi, a s vremena navreme susretao je Alberta, ili majku, ili pak oca.
Oni su promicali kraj njega i jedno kraj drugoga uvek isto tako kruti i

meusobno tui.
Uinilo mu se da je prolo mnogo vremena, moda godine, a ono vreme u kome
su svet i vrt bili ivi, Ijudi veseli i priljivi i on sam pun radosti i
razuzdanosti, to vreme je nezamislivo daleko, ono je utonulo u duboku, gluvu
prolost. Moda je uvek bilo kao ovo sad, a ono ranije je bilo samo lepi,
luckasti san.
Naposletku je stigao do malog kamenog korita sa vodom, iz kojeg je ranije
batovan punio kante za polivanje i u kome je on sam drao nekoliko siunih
punoglavaca. Svetlozelena voda je bila nepokretna, odraavala je kamenu
ivicu i visee grane ibljike sa utim zvezdastim cvetovima, izgledalo je
lepo, naputeno i nekako nesreno kao i sve drugo.
Ko tu upadne, udavi se i mrtav je rekao je jednom batovan. Ali voda
uopte nije bila duboka.
Pjer je stao na rub ovalnog korita i nagnuo se nad njim.
U vodi ie ugledao odraz sopstvenog lica. Ono je izgledalo kao lica ostalih,
bilo je starako i bledo, duboko okamenjeno u ravnodunoj strogosti.
Posmatrao ga je uplaeno i zaueno, a odjednom ga obuze oseanje potajnog
uasa i silne, besmislene tuge zbog ovakvog svog stanja. Pokuao je da
vie, ali nije mogao da da glasa od sebe. Hteo je da zajei glasno, ali je
mogao samo da iskrivi lice i da se bespomono cereka.
Tog trenutka je opet naiao njegov otac i Pjer se okrenuo prema njemu uz
ogroman napor svoje sputane duevne snage. U samrtnikom strahu i
nepodnoljivoj patnji svog ojaenog srca potrao je sa nemim jecajem i
traei pomo od oca, koji mu je prilazio sa avetinjskom mirnoom i kao da
ga opet nije zapazio.
Oe! htede deak da mu dovikne i, mada se nije uo nikakav glas, ipak je
njegova silna nevolja stigla do nemog usamljenika. Otac se osvrnu i pogleda
ga.
Ispitivakim pogledom slikara paljivo se zagledao u oi deaka koje su ga
preklinjale, a onda se jedva primetno nasmeio, utke mu blagonaklono i sa
aljenjem klimnuo glavom, ali bez imalo utehe, kao da tu nema pomoi. Za
trenutak mu preko strogog lica prelete senka Ijubavi i srodne patnje, i tog
trenutka on vie nije bio moni otac ve pre siroti, bespomoni brat.
Zatim je opet gledao pravo preda se, odlazei istim sporim, ravnomernim
korakom koji u stvari nije ni prekinuo.
Pjer vide kako se udaljava i nestaje, pred njegovim uasnutim pogledom
pomraie se mali ribnjak, staza i cvetni vrt i iezoe kao oblaci magle.
Probudio se sa bolom u slepoonicama i vrelim, suvim grlom, i video da je
sam u krevetu u polumranoj sobi. Zauen, pokuavao je da se priseti
prethodnih dogaaja, ali nieg nije mogao da se seti, pa se iscrpljen i
obeshrabren okrenuo u krevetu.
Polako se sasvim osvestio i odahnuo. Runo je biti bolestan i leati sa
glavoboljom, ali je bilo podnoljivo, lako i slatko u poreenju sa
samrtnikim oseanjem, u onom svom groznom snu.
Cemu sva ta gnjavaa? pomisli Pjer i skupi se pod pokrivaem. emu bolest?
Ako je to neka kazna zbog ega je trebalo da budem kanjen? ak nije ni jeo

nita to bi mu bilo zabranjeno, kao to je bio sluaj kad je jednom

pokvario stomak nedozrelim ljivama. Bilo mu je zabranjeno, a on ih je ipak
jeo i stoga je bilo pravino da snosi posledice. To je jasno. Ali sada?
Zato da lei u krevetu, zato je morao da povraa, zato osea to strano
probadanje u glavi?
Ve je dugo leao budan kada je majka ponovo ula u sobu. Povukla je zavesu
na prozoru i meko, blago veernje svetlo preplavi prostoriju.
Kako ti je, duo? Jesi li lepo spavao?
On ne odgovori. Leei na boku, digao je oi k njoj. Ona mu uzvrati
pogled, iznenaena to je malian gleda nekako udno ispitivaki i ozbiljno.
Nema groznicu pomisli umirena.
Da li bi sad hteo neto da jede? Pjer jedva primetno odmahnu glavom.
Zar ne bi hteo da ti neto donesem?
Vode ree tiho.
Ona mu donese vode, ali mali uze samo ptiji gutljaj i opet sklopi oi.
Odjednom iz majine sobe umno zabrujae zvuci klavira. Nadirali su u
snanim, irokim talasima.
Cuje li? upita gospoa Adela.
Pjer irom otvori oi i lice mu se bolno iskrivi.
Ne, nemojte! uzviknu. Ta pustite me! I s obe ruke zapui ui i zari
glavu u jastuk. Uzdiui, gospoa Veragut poe do Alberta i zamoli
ga da prestane sa sviranjem. Vrativi se, osta da sedi uz Pjerov krevet dok
bvaj nije opet zadremao.
Te veeri je u kui vladala tiina. Veragut je otiao, Albert je bio
neraspoloen i patio to ne moe da svira. Svi su rano legli i majka je
ostavila otvorena vrata da uje Pjera ako mu neto zatreba tokom noi.
DVANAESTO POGLAVLJE
Uvee, po povratku iz grada, Veragut se paljivo unjao oko kue i zabrinuto
motrio i oslukivao nee li mu neki osvetljeni prozor, ili um otvaranja
vrata odati da li je njegov mezimac jo uvek bolestan i da li pati. Ali
kada se uverio da je sve tiho i smireno, da svi spavaju, oslobodio se straha
kao neke teke, mokre odee i pun zahvalnosti jo dugo je leao budan.
Neposredno pre no to e utonuti u san i nehotice se nasmeio i zaudio kako
je malo potrebno da se obeshrabreno srce opet razgali. Sve to ga je muilo
i pritiskivalo, sav potmuli, sumorni teret ivota, odjednom je sve to bilo
nitavno i beznaajno u poreenju sa nenom brigom za svoje dete. a tek to
se povukla ta opaka senka, sve mu se uinilo vedrijim i podnoljivijim.
Ujutro se u dobrom raspoloenju i u neobino rani as pojavio u zamku, bio
je sav srean to je malog zatekao da jo slatko spava, pa je dorukovao
nasamo sa enom jer ni Albert nije bio ustao. Veragut je prvi put posle
mnogo godina boravio u taj as ovde u kui i za trpezom sa gospoom Adelom.
Ona je bezmalo s podozrivim uenjem uoila kako je Ijubazan i vedro
raspoloen, kao da je njegovo prisustvo u to doba svakodnevna stvar.
Naposletku i on postade svestan njenog napetog iekivanja i neobinosti
trenutka.
Tako mi je milo ree sa prizvukom u glasu koji je njegovu enu podsetio na

lepe dane tako milo

to je, po svemu sudei, sa naim malim opet sve u redu. Tek sada mi je
jasno da sam se ozbiljno zabrinuo za njega.
Ni meni se ono jue nije dopalo saglasi se ona.
Igrajui se srebrnom kaiicom, gledao je u nju gotovo eretskim pogledom,
sa malim odbleskom deake razdraganosti koja bi kod njega iznenada izbila i
nikad ne bi dugo potrajala, koja joj je nekad kod njega bila posebno draga a
koju je jedino Pjer nasledio.
Eto izjavi on ivahno to je prava srea. Sad mi se, najzad, prua
prilika da govorim s tobom o svojim najnovijim planovima. Mislim da bi
zimus trebalo da ode u Sen Moris s oba deaka i da se tamo zadri to
due.
Ona obori pogled u nedoumici.
A ti? upita. Zar ne bi hteo da slika tamo gore?
Ne, neu poi s vama. Za izvesno vreme prepustiu vas same sebi i
otputovati. Odlazim najesen i zatvaram atelje. Robert e dobiti odsustvo.
Samo od tebe zavisi da li e preko zime ostati u Roshaldeu. Ja ti to ne
bih savetovao, idi bolje u enevu ili u Pariz, ali ne zaboravi ni Sen Moris
koji bi Pjeru prijao!
Ona zbunjeno die glavu.
Ti se ali ree sa nevericom.
Oh, ni najmanje nasmei se on pomalo setno od toga sam se oduio.
Najozbiljnije ti to govorim, treba da mi veruje. Putovau preko mora i
nee me biti due vreme.
Preko mora?
Napregnuto je razmiljala. Njegovi predlozi, nagovetaji i vedri ton, sve
to je za nju bilo neuobiajeno i budilo je u njoj podozrenje. Ali na re
putovanje preko mora pred oima joj iskrsnu slika mua kako se ukrcava na
brod, praen nosaima natovarenim koferima. Setila se slika po plakatima
brodskih kompanija i sopstvenih plovidbi po Sredozemnom moru i za tren oka
joj sve bi jasno.
Odlazi sa Burkhardom! uzviknu ivo. On potvrdno klimnu glavom.
Da, putujem s Otom.
Oboje zautae izvesno vreme. Gospoa Adela je bila preneraena, nagonski
je naslutila znaaj te novosti. Namerava li moda da je napusti i da joj da
slobodu? U svakom sluaju to je bio ozbiljan pokuaj u tom pravcu i ona se u
dui prepade to je ta vest tako malo uzburkala, tako malo zabrinula, i ne
izaziva u njoj nikakve nade, niti najmanju radost. Neka i postoji za njega
mogunost jednog novog ivota, za nju je svakako nije bilo. Sto se tie
Alberta bie joj lake, a pridobie i Pjera, ali e biti i ostati naputena
ena. Nekad je zamiljala lu mogunost stotine puta i smatrala je
osloboenjem i spasom a danas, kada je izgledalo da bi se mogla pretvoriti
u stvarnost, bilo je u njcj toliko pimesa strepnje i stida i oseanja
krivice da, savladana oseanjem malodunosti, nije bila sposobna ni da bilo
ta poeli. To je trebalo da doe ranije, u doba nevolja i bira, pre no to
je nauila da se miri sa sudbinom. Sad je sve kasno i beskorisno, sad se

radilo samo o zavrnoj crti ispod svrenih stvari, bili su to jo samo

zavretak i gorka potvrda svega prikrivenog i samo upola priznatog, vie
nije bilo svetlucavih iskri novih ivotnih mamaca.
Veragut je paljivo prouavao ozbiljno lice svoje ene i bi mu je ao.
To treba da bude pokuaj ree sa eljom da je potedi. Poivite neko
vreme nesmetano, ti i Albert a i Pjer, recimo godinu dana. Smatrao sam da
bi to tebi bilo zgodno, a za decu svakako dobro. Oni ipak obojica donekle
pate to. . . to se nas dvoje nismo najbolje snali u ivotu. Nama
dvoma e za vreme dueg rastanka takoe sve biti jasnije. Misli li i ti
tako?
Moda odvrati ona tihim glasom. Ti si. izgleda, doneo konanu odluku.
Otu sam ve pisao. Nee ni meni biti lako da za tako dugo vreme odem od
svih vas.
Hoe rei. od Pjera.
Naroito od Pjera. Znam da e svojski brinuti o njemu. Ne mogu da
oekujem da e mu ee govoriti o meni, ali nemoj da bude s njim kao s
Albertom!
Ona odmahnu glavom.
Nije to bila moja krivica, ti to zna.
On joj sa nezgrapnom i odavno zaboravljenom nenou obazrivo spusti ruku na
rame.
Oh, Adela, nemojmo govoriti o krivici. Neka sam ja kriv za sve.
Pokuavam da poneto popravim, nita drugo. Tebe molim samo, ne daj da
izgubim Pjera, ako je moguno! On nas jo povezuje. Nastoj da mu ne
oteava Ijubav prema meni.
Ona sklopi oi kao da se brani od nekog iskuenja.
Kad te tako dugo nee biti. ree neodluno. On je dete. . .
Naravno. Pusti ga da ostane dete! Neka me zaboravi ako ne ide drugaije!
Ali ja smatram da je on zalog koji ti ostavljam i mislim da moram imati puno
poverenje da bih mogao da ti ga cstavim.
ujem da Albert dolazi proaputa ona brzo tek to nije uao.
Razgovaraemo jo o tome. Nije sve tako jednostavno kao to misli. Daje
mi vie slobode no to sam ikada imala i elela, a u isti mah rni namee
odgovornost koja me liava prirodne neusiljenosti! Dozvoli da jo razmislim
o tome. Verovatno ni ti nisi doneo odluku u jednom asu, stoga mi daj jo
malo vremena.
Pred vratima se zaue koraci i Albert ue. Zaudio se zatekavi oca.
Pozdravio ga je nekako sputano, poljubio majku i seo za sto postavljen za
doruak.
Imam jedno iznenaenje za tebe poe Veragut lagodno. Jesenji raspust
moe provesti sa mamom i Pjerom gde god budete eleli, a takoe i Boi.
Ja u se nekoliko meseci zadrati na putu.
Mladi nije mogao da prikrije radost iako se trudio, stoga revnosno upita:
Kuda putuje?
Jo ne znam tano. Prvo putujem u Indiju sa Burkhardom.
Oh, tako daleko! Jedan moj kolski drug se tamo rodio, ini mi se u

Singapuru. Tamo se jo prireuje lov na tigrove.

Nadam se da je tako. Odstrelim li jednog, doneu, naravno. njegovu
kou. Ali pre svega hou tamo da slikam.
Mogu da zamislim! Citao sam o jednom francuskom slikaru koji je boravio
negde u tropskim predelima, ini mi se na nekom ostrvu u Junom moru.
. . tamo mora da je predivno!
Zar ne? U meuvremenu, vi ete se lepo zabavIjati, svirati i smuati se.
Ali sad idem da vidim ta radi mali. Nemojte se ometati!
Napustio je sobu pre no to bi mu iko odgovorio.
Ipak je tata katkad velianstven ree Albert sav ozaren. Svia mi se to
njegovo putovanje u Indiju, ima stila.
Njegova majka se s mukom nasmei. Njena ravnotea je bila uzdrmana, oseala
se kao da sedi na grani koju upravo podsecaju. Ali je utala i polo joj je
za rukom da se ne oda izrazom lica, dovoljno je bila stekla tu vetinu.
Slikar je uao u Pjerovu sobu i seo kraj njegovog kreveta. Paljivo je
izvukao uzanu svesku za skice i poeo da crta glavu i ruku malog spavaa.
Nije hteo da mui Pjera da mu pozira, ali je u preostalom vremenu eleo da
g& to ee i to bolje zadri na papiru i uvrei u seanju. Sa nenom
panjom se trudio oko voljenih oblika, oko pada svilenkaste kose, oko lepo
oblikovanih, nervoznih nozdrva i tankih, nemono klonulih ruku i samovoljne,
osobene linije vrsto stisnutih usana. Retko je viao deaka u krevetu,
bilo je prvi put da ga ne vidi usnulog sa detinjasto rastvorenim ustima i,
posmatrajui njegova rano sazrela, izraajna usta, pala mu je u oi slinost
s ustima svog oca, Pjerovog deda, koji je bio ovek smeo i pun mate, ali
strastan i nemirna duha i dok je tako gledao i crtao, zaokupljala ga je
osmiljena igra koju priroda izvodi sa crtama lica i sudbinama oeva, sinova
i unuka. Mada nije
bio mislilac, okrznu ga pomisao na zabrinjavajuu osobitost zagonetke o
sledu i neminovnosti, o dui.
Mali spava iznenada otvori oi i pogleda u oca, a on se zaudi to u tom
tako ozbiljnom pogledu i u nainu na koji se budio nema nieg detinjeg.
Odmah odloi olovku i zaklopi svesku, sae se tek probuenom deaku, poljubi
ga u elo i radosno ree:
Dobro jutro, Pjer. Da li ti je bolje?
Malian se zadovoljno nasmei i protegnu. Oh da, mnogo bolje. Polako se
priseao: Dabome, jue je bio bolestan i kao da nije iezla pretnja tamnih
senki tog runog dana. Ali sada je bilo mnogo bolje, hteo je jo malo da
polei i da se naslauje toplinom i blagodarnim spokojstvom to mu se stanje
poboljalo, a onda e ustati i dorukovati, pa e sa mamom poi u vrt.
Otac je otiao da dovede mamu. Pjer se mirkajui zagledao u prozor, kroz
ukaste zavese nazirao se svetao, vedar dan. To je bio dan koji je neto
obeavao i odisao svim moguim radostima. Kako je jue sve bilo bljutavo, i
hladno, i potmulo! Zaklopio je oi da to zaboravi i osetio kako mu ivot
struji kroz udove, jo trome od sna.
Uto naie majka, donese mu jedno jaje i olju mleka, svi su bili Ijubazni i
neni, radujui se to ga opet vide zdravog. Bilo je to bezmalo kao

roendan i ne mari to nije bilo kolaa, jer zapravo jo uvek nije bio
gladan.
im je obukao isto plavo letnje odelo, poao je tati u atelje. Zaboravio
je jueranji runi san, ali u srcu mu je jo treperio odjek straha i bola,
zato je sad morao da se uveri i da uiva to je okruen sunevim sjajem i
Ijubavlju.
Otac se upravo bavio merenjem okvira za svoju novu sliku i doekao ga
radosno. Ali Pjer nije hteo da se zadri due, hteo je samo da ga pozdravi
i da se malo pomazi. Morao je krenuti dalje, do psa i do golubova, do
Roberta i u kuhinju, da se sa svima i svime pozdravi i da sve to opet bude
njegovo. Zatim je sa mamom i Albertom poao u vrt, uinilo mu se da je
prola godina dana od asa kada je leao tu u travi i plakao. Nije bio
raspoloen da sedne na
Ijuljaku, ali je rukom preao preko daske za sedenje, obiao bunje i
cvetne leje i tu ga je zapahnulo neko mutno seanje kao iz nekog prethodnog
ivota, kao da je jednom lutao sam meu tim lejama, naputen od svih i
oajan. Sada je opet sve bilo puno svetlosti i ivota, pele su zuzukale, a
vazduh koji je udisao bio je lak i prijatan.
Majka mu je dozvolila da nosi njenu korpu za cvee, stavljali su u nju
karanfile i krupne dalije, a on je pored toga napravio jo i poseban buket
koji e kasnije odneti ocu.
Umorio se kada su se vratili u zamak. Albert mu se ponudio za neku igru,
ali Pjer je prvo hteo malo da se odmori. Duboko se zavalio u majinu veliku
pletenu stolicu na verandi, a buket za tatu jo je drao u ruci.
Oseao se prijatno malaksao, zamurio je i okrenuo se prema suncu, radujui
se to mu ruiasti i topli sunev sjaj prodire kroz kapke. Pogled mu je sa
zadovoljstvom klizio niz lepo, isto odelo, pruio je noge obuvene u
blistave ute cipele na svetlost sunca, desnu pa levu, naizmenino. Nalazio
je da je lepo sedeti udobno i odeven u isto, ne pokreui se i pomalo
iscrpljen, samo su karanfili irili isuvie jak mirds oko sebe. On ih
odloi na sto i gurnu ih od sebe na daljinu do koje mu je ruka dosezala.
Uskoro e morati da ih stavi u vodu, da ne uvenu pre no to ih otac vidi.
Mislio je na njega sa neobinom nenou. Kako je bilo ono jue? Navratio
je k njemu u atelje, tata je radio nije imao vremena, stajao je tako
usamljen, zaokupljen radom i pomalo tuan pred svojom slikom. Eto, dotle se
tano seao svega. Ali ta je bilo potom? Nije li kasnije sreo oca u vrtu?
S naporom je pokuavao da se priseti. Da, otac je hodao tamoamo po vrtu,
sam i sa nekim stranim, bolnim izrazom lica, hteo je da ga dozove. Sta je
tc bilo? Neto strano ili jezivo, neto to se dogodilo jue, ili o emu je
uo, a nije mogao da se seti.
Zavaljen u dubokoj stolici, sledio je tok svojih misli. Sunce mu je sijalo
na kolena utim i toplim zracima, ali odjednom potpuno ieze sva njegova
razdraganost. Oseao
jo da mu se misli sve vie pribliavaju onom jezivom, znao je im se bude
prisetio to jezivo e ponovo ovladati njime ono je stajalo iza njega i
ekalo. Svaki put kad bi se u svom seanju pribliio toj granici, spopalo

bi ga obespokojavajue oseanje u vidu neke munine i vrtoglavice, a poela

je da ga boli i glava.
Smetao mu je prejaki miris karanfila. Leali su na suncu, na stolu od
pletenog prua i venuli ako hoe da ih da ocu, trebalo je to uraditi sad.
Ali on to vie nije eleo, odnosno jeste, ali bio je tako umoran i bolele su
ga oi od svetlosti. Osim toga, treba pre svega da razmisli ta se to
dogodilo jue. Oseao je da je ve sasvim blizu, trebalo je to dohvatiti u
mislima, ali to neto je stalno izmicalo i nestajalo.
Sve vie ga je bolela glava. Oh, zato je to tako? Jutros je bio tako
razgaljen!
Gospoa Adela ga je dozivala s vrata i prila mu. Videla je da cvee lei
na suncu i htela je da poalje Pjera po vodu, ali utom primeti kako se
klonulo skupio na stolici sa krupnim suzama na obrazima.
Pjer, sine, ta ti je? Ne osea se dobro?
On die pogled, ne pomaknuvi se i opet zaklopi oi.
Reci, srce moje, ta ti je? Hoe li u krevet? Hoemo li da se igramo? Ima
li bolove?
On s odbojnim izrazom lica odmahnu glavom, kao da mu ona dosauje.
Ostavi me! proaputa.
A kada ga je uspravila i privila uza se, on u trenutku uzavrelog besa,
izopaenam, tankim glasom vrisnu:
Ama, ostavi me!
Odmah zatim prestao je da se opire i klonuo na njene ruke, a kada ga je
podigla, prigueno je jeknuo, presamien, bleda, izmuena lica poeo je da
se trese i da povraa.
TRINAESTO POGLAVLJE
Otkako je Veragut stanovao sam u svojoj novogradnji, njegova ena gotovo
nikad nije navraala k njemu. Kada je sad bez prethodnog kucanja,
usplahirena upala u radionicu, bilo mu je istog trenutka jasno da donosi
loe vesti nepogreivim nagonom i pre no to je izustila ma i jednu re on
povika:
Da li je neto sa Pjerom? Ona ustro potvrdi glavom.
Mislim da se ozbiljno razboleo. Maloas je bio tako udan i upravo je
opet povraao. Trebalo bi da ide po doktora.
Dok je izgovarala te rei, njen pogled prelete preko prazne, velike
prostorije i zadra se na novoj slici. Nije videla figure, nije poznala ak
ni lik malog Pjera, samo je zurila u platno i udisala vazduh tog prostora u
kome je njen mu godinama iveo. Mutno je nasluivala da i ovde vlada
atmosfera usamljenosti i prkosnog samozadovoljstva, slina onoj u kojoj je i
sama ivela ve odavno. Bilo je to samo za trenutak, a onda njen pogled
skrenu sa slike da bi odgovorila na estoku i zbrkanu bujicu pitanja kojom
ju je slikar obasuo.
Molim te, narui odmah telefonom automobil ree naposletku to e biti
bre nego zaprenim kolima. Sam u poi u grad, samo da operem ruke. Odmah
u doi preko. Jesi li ga smestila u krevet?
Cetvrt asa kasnije sedeo je u automobilu u potrazi za jedinim lekarem kojeg

je poznavao i koji je ranije povremeno dolazio u kuu. Nije ga naao u

njegovom ranijem stanu, u meuvremenu se preselio. Traei lekarev novi
stan, on ga je sreo putem i zdravstveni savetnik ga pozdravi, on mu
otpozdravi u prolazu i tek mu tad sinu da je to lekar koga trai. Vrativi
se istim putem, ugledao je lekareva kola pred kuom jednog njegovog
pacijenta, pa je neko vreme morao da provede u munom ekanju. Najzad je
sanitetskog savetnika presreo na kapiji i privoleo ga da ue u automobil.
Lekar se opirao i branio, gotovo ga je silom naterao da poe s njim.
U kolima, koja su odmah najveom brzinom krenula u Roshalde, lekar mu spusti
ruku na koleno i. ree:
U redu, ja sam va zarobljenik. Drugi kojima sam potreban moraju da
ekaju, vi to znate. Dakle, o emu se radi? Da li vam je ena bolesna?.
Nije?. Dakle, va mali. Kako se zove? Ah da, Pjer. Ve ga dugo nisam
video. Sta je s njim? Neki udes?
Bolestan je, od jue. Jutros se inilo da je s njim sve u redu, ustao je
i ak malo jeo. Sad odjednom opet povraa i ini se da ima bolove.
Mravom rukom lekar pree preko svog mudrog i runog lica.
Sigurno je stomak. Uostalom, videemo. Jesu li inae kod vas svi zdravi?
Prole zime posetio sam vau izlobu u Minhenu. Ponosimo se vama, potovani
gospodine.
Bacio je pogled na asovnik. Obojica su utala kada su kola menjala brzinu
i buno brektala krenuvi uzbrdicom. Ubrzo su stigli i morali su da se
iskrcaju pred dvorinom kapijom koja je bila zatvorena.
Saekajte me doviknu sanitetski savetnik oferu. Njih dvojica brzo
preoe preko dvorita i uoe u
zamak. Majka je sedela kraj Pjerovog kreveta.
Odjednom je lekar imao vremena. Bez urbe je pregledao maliana, pokuavao
da ga navede na razgovor,obraao se prijatno umirujuim reima majci i
svojim oputenim dranjem irio oko sebe atmosferu poverenja i strunosti,
koja je prijala i Veragutu.
Pjer nije bio ni najmanje predusretljiv, bio je utljiv, srdit i
nepoverljiv. Kada mu je lekar opipao i pritisnuo trbuli, on podrugljivo
iskrivi usta kao da sva ta nastojanja smatra glupim i beskorisnim.
Trovanje je, po svemu sudei, iskljueno ree sanitetski savetnik
zamiljeno nema nikakvog nalaza ni kod slepog creva. Verovatno se naprosto
radi o pokvarenom stomaku, a tu je najbolje ekati da se to smiri i,
naravno, dijeta. Dajte malome danas samo jak aj ako je edan, a uvee mu
moete dati i gutljaj bordoskog vina. Ako sve bude dobro, sutra e za
doruak dobiti aj i dvopek. Ukoliko bi imao bolove, moete mi
telefonirati.
Gospoa Veragut je tek na spoljnim vratima poela da postavlja pitanja. Ali
nije dobila nikakvo dodatno objanjenje.
Izgleda da je prilino pokvario stomak, a dete je oigledno veoma
osetljivo i nervozno. Groznici nema ni traga. Puls mu je malo slabiji.
Ukoliko se stanje ne pobolja, navratiu sutra opet. Meutim, rekao bih da
nije nita ozbiljno.

Oprostio se na brzinu, opet mu se veoma urilo. Veragut ga isprati do kola.

Moe li to da potraje due? upitao je u poslednjem trenutku.
Lekar se nasmeja krto.
Nisam mislio da ste takav straljivac, gospodine profesore. Deak je
malko nean, a svi smo mi kao deca esto imali pokvaren stomak. Do vienja!
Veragut je bio svestan da je u kui suvian i zato se polako uputio u pravcu
polja. Umirio ga je krti i odmereni nain zdravstvenog savetnika, pa se
sad i sam udio to se toliko uzbudio i prestraio.
S oseanjem olakanja je koraao i upijao u sebe vrui vazduh tamnomodrog,
ve odmaklog prepodneva. Uinilo mu se kao da je ovo danas ve oprotajni
obilazak uoi
rastanka s tim Hvadama i vonjacima, oseajui se pri tom prilino prijatno
i lagodno. Razmiljajui o poreklu tog novog oseanja nakon odluke koju je
doneo, postalo mu je jasno da je to posledica njegovog jutronjeg razgovora
sa gospoom Adelom. Prijalo mu je to joj je saoptio svoje planove o
putovanju, to ga je ona sasluala mirno i bez ikakvih pokuaja opiranja,
to su sad izmeu njegove odluke i njenog ostvarenja otklonjene sve
stranputice i izgovori, to se neposredna budunost jasno i nedvosmisleno
ocrtava pred njim. Otud i ta smirenost i novosteena samosvest u njemu.
Bez ikakvog plana udario je putem kojim je pre nekoliko nedelja iao sa
svojim prijateljem Burkhardom. Tek kad je poljski puteljak poeo da vodi
uzbrdo, video je gde se nalazi i setio se one etnje s Otom. umarak na
brdu sa klupom i tajanstvenim svetlotamnim pogledom na jasni, slikoviti i
daleki predeo plaviaste rene doline hteo je, u stvari, da naslika tek
najesen. Nameravao je da posadi Pjera na klupu kako bi svetla deakova
glava odudarala od mrke, priguene svetlosti u umi.
Pun panje penjao se uzbrdo, ne oseajui vie vrelinu bliskog podneva i,
dok je budno motreoi oekivao trenutak u kome e mu iznad grebena breuljka
pred oima pui pogled na rub ume, seao se razgovora, tavie, pojedinih
rei i pitanja svog prijatelja, kao i tadanjeg ranoletnjeg arenila predela
u kome je zelenilo sada poprimilo mnogo zagasitoga, a i blau boju. Pri tom
ga iznenada skoli oseanje za koje ve odavno nije znao d iji ga
neoekivani povratak snano podseti na doba mladosti. Uinilo mu se, naime,
da je od one etnje umom s Otom proteklo mnogo vremena, da je od tada, u
izvesnom smislu, postao zreliji, drugaiji, da je postigao neki napredak i
stoga je gotovo sa podsmeljivirn saaljenjem pomislio na ono svoje tadanje
ja.
Iznenaen tim sasvim mladalakim oseanjem, koje ga je dvadesetak godina
unazad svakodnevno obuzimalo ali sada delovalo kao retka arolija,
razmiljao je o kratkom vremenskom rasponu toga leta i otkrio neto to do
malo
as ili do jue nije znao. Otkrio je, seajui se vremena od pre dvatri
meseca, da se izmenio i napredovao, a danas je otkrio vedrinu i pouzdanu
slutnju da postoji put tamo gde su do nedavno vladali samo tama i zbrkana
neodlunost. Uinilo mu se da je njegov ivot sad opet slian bistroj reci
koja nadire u odreenom pravcu, dok se pre toga dugo vreme poput movarnog,

ustavljenog jezera unezvereno vrteo u krug. Postalo mu je jasno da mu nema

povratka ovamo, da mu preostaje samo da se oprosti, bez obzira to srce
krvari i bolno pee. Njegov ivot je ponovo dobio svoj tok poput reke koja
nadire putem slobode i budunosti. A da toga i sam nije bio svestan, on se
u dui oprostio i odrekao grada i ovog kraja, Roshaldea i svoje ene.
Zastao je odahnuvi, ponesen i duboko proet talasom vidovite slutnje.
Pomislivi na Pjera, probode ga otri, neobuzdani bol kao u trenutku kada je
sa sigurnou znao da tim putem mora ii do kraja i rastati se i sa Pjerom.
Dugo je stajao tako, lice mu se krivilo od bola. Ali kako god ga taj bol
estoko pekao, to to je oseao ipak je znailo ivot i svetlost, jasnou i
budunost. To je bilo ono to je Oto Burkhard od njega traio. To je bio
as koji je prijatelj iekivao. To je bio rez posred starih, dugo
poteenih ireva o kojima je govorio. Taj rez je boleo, strahovito boleo,
ali odrekavi se najdraih elja, iezoe i nesloge, razdor i utrnulost
due. U njemu se razdanilo, bio je to svirepo svetao, lep, vedar dan.
Potresen je prevalio nekoliko koraka do vrha breuljka i seo na senovitu
klupu. Duboko ivotno oseanje ga proe kao povratak mladosti i on uputi
misli pune zahvalnosti prijatelju u daljind, bez koga nikad ne bi naao taj
put, bez koga bi zauvek ostao tu u turobnom, nezdravom zarobljenitvu i
propao.
Meutim, on po svojoj prirodi nije bio sklon dugim razmiljanjima, niti
istrajnosti u nekim ekstremnim raspoloenjima. Istovremeno sa ozdravljenjem
i ponovo steenim htenjem svim ulima mu prostruja nova svest o delotvornoj
snazi i sopstvenoj moi.
Die se, otvori oi i ivahna pogleda krenu u osvajanje svoje nove slike.
Dugo je preko senovite ume njegov pogled bio prikovan za daleku, svetlu
renu dolinu. Naslikae je ne ekavi jesen. To je bio sloen zadatak,
nametalo mu se da rei svojevrsni problem. Taj udesni pogled je trebalo
naslikati sa puno Ijubavi i znanja, kao to bi to uradio jedan od istananih
starih majstora, Altdorfer ili Direr. Ovladavanje svetlou i njenim
mistinim ritmom pri tom nije bilo jedini zahtev, svaki najmanji oblik morao
se istai, svaki je trebalo paljivo razmatrati i odmeravati, kao one fine
travice u divnim buketima od poljskog cvea njegove majke. Sveu i svetlu
daljinu doline trebalo je potisnuti mlazevima jarke svetlosti u prednjem
planu i senkama u umi, kako bi kao adiar blistala u dnu slike, hladovito i
slatko, strano i primamljivo.
Bacio je pogled na asovnik. Bilo je vreme da se vrati kui. Nije eleo da
ga ena danas eka. Ali pre toga je jo izvukao svesku sa skicama i,
stojei na ivici breuljka na podnevnom suncu, skicirao je snanim potezima
kostur slike, razmere perspektive, iseak iz celine i oval divnog pogleda u
daljinu koji je tako mnogo obeavao.
Time se jo malko zadrao, i ne obraajui panju na vruinu, urio je
strmom, suncem obasjanom nizbrdicom kui. Razmiljao je ta e mu sve biti
potrebno za slikanje i odlui da sutradan porani, da vidi predeo pri prvoj
jutarnjoj svetlosti, a u srcu je osetio prijatnost i vedrinu jer je opet
imao pred sobom lep i primamljiv zadatak.

Sta radi Pjer? bilo mu je prvo pitanje kada je ua urnim korakom.

Gospoa Adela ga izvesti da je mali miran i umoran, da po svemu sudei nema
bolove i da veoma strpljivo lei u krevetu. Najbolje je ne ometati ga jer
je neobino osetIjiv, trgne se im se otvore vrata ili neki drugi iznenadni
um dopre do njega.
E, pa dobro zahvali joj se na obavetenju pokretom glave posetiu ga
kasnije, moda predvee. Izvini to sam malo zakasnio, zadrao sam se u
okolini. I narednih dana u raditi u prirodi.
Ruali su u miru i tiini, kroz sputene aluzine prodirala je zelenkasta
svetlost i razlivala se po sobi, svi su prozori bili otvoreni i u podnevnoj
tiini iz dvorita se uo samo ubor malog bunara.
U Indiji e ti biti potrebna posebna oprema, hoe li poneti i pribor za
lov? upita Albert.
Mislim da neu, Burkhard je sa svime snabdeven. On e me posavetovati.
Smatram da bi slikarski pribor trebalo poneti u zavarenim limenim sanducima.
Hoe li tamo nositi tropski lem?
Svakako. Mogu ga i uz put kupiti.
Kad se Albert povukao posle ruka, gospoa Veragut zamoli mua da ostane jo
malo. Ona sede u svoju stolicu od pletenog prua, a on donese svoju i stavi
je kraj njene.
o Kad putuje? upita ona za poetak.
Oh, to u celosti zavisi od Ota, ja se, razume se, upravljam prema njemu.
Mislim da e to biti negde krajem septembra.
Tako skoro? Nisam stigla da jo malo razmislim o tome, Pjer me potpuno
zaokuplja. Ali mislim da upravo zbog njega ne bi trebalo da trai od mene
isuvie.
Nemam ni nameru. Danas sam jo jednom razmislio. Ti e u svemu imati
punu slobodu. Uviam da ne bi bilo u redu da ja putujem po svetu, a da se
meam u tvoje poslove ovde. Ti u svemu postupi kako ti se ini najbolje.
Neu da ima manje slobode no to je traim za sebe.
Ali ta da se radi s ovom kuom? Ne bih volela da ostanem sama u njoj,
prilino je zabaena a i suvie prostrana, zatim tu je i toliko uspomena
koje mi smetajit.
Ve sam ti rekao, odseli se gde god eli. Roshalde pripada tebi, ti to
zna, a ja u za svaki sluaj tvoja prava osigurati pre odlaska na put.
Gospoa Adela poblede. Budno se zagledala muu u lice sa gotovo
neprijateljskim izrazom.
Govori kao da ne namerava vie da se vrati ree sa prizvukom strepnje.
On zamiljeno zatrepta oima i obori pogled.
To se ne moe znati. Zasad nemam pojma koliko dugo u se zadrati, osim
toga, ne verujem da Indija zdravstveno prija Ijudima mojih godina.
Ona strogo odmahnu glavom.
Nisam mislila na to. Svi moemo umreti. Mislila sam, ima li uopte
nameru da se vrati?
On je utao i mirkao, naposletku se jedva primetno nasmeio i ustao.
Mislim da bismo o tome mogli da razgovaramo drugom prilikom. Kada smo pre

nekoliko godina, kao to zna, raspravljali o tom pitanju, bila je to naa

poslednja svaa. Ovde u Roshaldeu vde ne bih eleo nikakvu svau, najmanje
s tobom. Pretpostavljam da o svemu ima isto miljenje kao i tada. Ili bi
mi danas moda prepustila malog?
Gospoa Veragut utke odmahnu glavom.
Tako sam i mislio ree njen mu mirno ostavimo se tih stvari. Kao to
rekoh, moe da raspolae kuom. Ni najmanje mi nije stalo da se Roshalde
zadri, ako td se prui prilika da povoljno proda celo imanje, uini to!
To je kraj Roshaldea ree ona sa prizvukom duboke gorine i pri tom
pomisli na vreme u kome su zapoeli zajednikd ivot, na godine kada je
Albert bio beba, na njene tadanje nade i oekivanja. To je, dakle, bio
kraj svega.
Veragut, koji je ve bio krenuo prema vratima, osvrnu se i doviknu joj
blagim glasom:
Ne uzimaj to toliko k srcu, dete! Ako eli, moe sve to da zadri.
Iziao je, otkaio psa sa lanca i krenuo u kuu s ateIjeom, dok je pas
ushleno lajao i skakutao oko njega. Sta mu je stalo do Roshaldea! To je
spadalo u stvari sa kojima nije hteo vie da ima nikakva posla. Prvi put se
oseao nadmonim u odnosu na svoju enu. On je sve okonao. Pristao je u
dui na rtvu i odrekao se Pjera. Otkako je to razreio u sebi, celim biem
je stremio samo ka budunosti. Oslobodio se Roshaldea, kao to se oslobo
dio i mnogih drugih ranijih jalovih nada, kao tu se uslobodio mladikog
doba. Beskorisno je jadati st zbog toga! Pozvonio je i Robert dotra.
Nekoliko dana u slikati u prirodi. Postarajte se za manju kutiju sa
slikarskim priborom, a i za suncobran, za sutra sve mora biti spremno.
Probudite me u pola est.
U redu, gospodine Veragut.
To je sve. Hoe li se vreme odrati? ta mislite?
Mislim da hoe. . . Izvinite, gospodine Veragut, ali hleo bih vas
neto pitati.
Da?
Oprostite, ali uo sam da gospodin namerava da putuje u Indiju.
Veragut se iznenadi i nasmeja.
Glasine se ire prokleto brzo. Albert se, dakle, izbrbljao. Dakle, da,
putujem u Indiju ali vas ne mogu povesti onamo, ao mi je. Tamo nema
evropske posluge. Ali ako biste kasnije opet hteli da budete kod mene,
doite! U meuvremenu rado u se postarati da naete neko drugo nametenje.
U svakom sluaju, dobiete platu do Nove godine.
Hvala, gospodine Veragut, mnogo vam hvala. Ako dozvolite, molio bih vas
da mi date svoju adresu. Naime. nije to tako jednostavno. . . naime,
gospodine Veragut, imam verenicu.
Tako? Imate verenicu?
Da, gospodine Veragut, ako me otpustite moram da se enim. Obeao sam joj,
naime, da se neu primiti druge slube ako jednom odem odavde.
E, kad je tako, njoj e biti milo to odlazite. Meutim, meni je ao,
Roberte. Sta ete raditi kada se oenite?

Ona hoe da zajedno otvorimo duvandinicu.

Duvandinicu? Nije to za vas, Roberte.
Izvinite, gospodine Veragut, jednom treba probati. Ali dozvolite. Zar
na koncu ipak ne bih mogao ostati u vaoj slubi? Ja vas to utivo pitam,
gospodine Veragut.
Slikar ga prijateljski lupi po ramenu.
ovee, ta to treba da znad? Vi biste da se enite, da otvorite nekakvu
glupu radnju, ali biste u isti mah i da ostanete kod mene. Meni se ini da
tu neto nije u redu. Kanda vam nije mnogo stalo do te enidbe, a,
Roberte?
S vaim doputenjem, gospodine Veragut, nije mi stalo. Moja verenica je
veoma vredno eljade, tu nema ta da se kae. Ali ja bih ipak radije ostao
kod vas. Ona je veoma otrog karaktera i.
Ali, mladiu, zato se onda enite njome? Pa vi je se pribojavate! Da
nemate neko dete? A?
Ne, to ne. Ali ona mi ne da mira..
Poklonite joj kakav lep bro, Roberte, dau vam talir u tu svrhu. Daete
ga svojoj verenici i rei da trai sebi drugog za onu njenu duvandinicu.
Kaite joj da sam vam ja to rekao. Treba pomalo da se stidite! Ostavljam
vam osam dana vremena. Posle tog roka hou da znam da li ste mukarac kome
jedna devojka moe da zadaje strah, ili niste od tih.
U redu, u redu. Rei u ja njoj.
Veragut prestade da se smei. Sevajui oima, prostreli ga pogledom i
viknu:
Devojku ete odluno otpremiti, Roberte, u suprotnom je sve svreno meu
nama. Kakva glupost. dozvoliti da vas neko natera na brak! Idite i sredite
to to pre!
Napunivi lulu, snabdeo se veom sveskom za skice i kutijom ugljena za
crtanje i krenuo na umoviti breuljak.
cetrnaesto poglavlje
Dijeta oigledno nije pomogla. Pjer Veragut je zgreno leao u svom
krevetu, pored njega je stajala nedirnuta olja sa ajem. Ostavljali su ga
po mogustvu na miru jer nije davao odgovor kad bi mu se obratili, a kad god
bi neko uao u sobu, on bi se Ijutito stresao. Majka je duge sate provodila
kraj njegovog kreveta i pevajuim glasom tiho mrmljala nene i umirujue
rei. Bila je zabrinuta i prestraena izgledalo je da se mali bolesnik
tvrdokorno zakopao u neki tajanstveni bol. Nije davao odgovor ni na kakvo
pitanje, molbu ili predlog, samo je gnevnim pogledom buljio preda se, nije
hteo ni da spava, ni da se igra, niti da pije, jo manje da mu se neto ita
naglas. Lekar je navraao dva dana uzastopce malo je ta rekao i samo je
naredio da se malian ceo uvije u tople obloge. Pjer je uglavnom bio u
nekom lakom polusnu, kao kad se ima groznica, tada bi mrmljao nerazumljive
rei u nekom polusvesnom, muklom zanosu.
Veragut je od pre nekoliko dana slikao u prirodi. Kada bi se u sumrak
vratio kui, bdmah bi krenuo da se raspita za deaka. Zena ga je molila da
vie ne ulazi u bolesnikovu sobu, Pjer je lako osetljiv na sve i trenutno

je, ini se, zadremao. Kako gospoa Adela nije bila priljiva, a od onog
jutarnjeg razgovora od pre neki dan u njenom dranju prema njemu provejavalo
je neraspoloenje i snebivanje, on vie nije postavljao pitanja ve je
bezbrino otiao na kupanje i proveo vee u prijatnom
uzbudenju koje bi ga uvek obuzimalo kada se pripremao za neki novi rad.
Napravio je nekoliko studija na licu mesta, a sutradan je nameravao da
pristupi radu na samoj slici. Sa zadovoljstvom je odabirao kartone i
platna, krpio neki okvir sa klinovima, skupljao razne etkice i sav mogui
slikarski pribor i pripremao se kao za neko manje putovanje. Pripremio je
ak i punu duvankesu, lulu i upalja, kao turista koji u rano jutro odlazi
na planinarenje i koji u asovima iekivanja pre spavanja ne zna za drugo
ve da predano misli o sutranjem danu i unapred priprema svaku sitnicu.
Smestivi se udobno, pregledao je veernju potu uz au vina. Meu ostalim
bilo je i jedno vedro, Ijubazno pismo od Burkharda i u prilogu domainski
briljivo sastavljen spisak svega to Veragut treba da ponese na put.
Zabavljao se itajui ga, u njemu nisu bili zaboravIjeni ni vuneni pojas za
krsta, ni obua za plau, kao ni nona odea i nazuvci. Na kraju cedulje
olovkom je bilo dopisano: Sve ostalo nabaviu za nas obojicu, takoe i
kabine. Nemoj da te neko nagovori da ponese nekakve hemikalije protiv
morske bolesti, jo manje indijsku literaturu, to je sve moja briga.
Smeei se uze zatim u ruke povei smotuljak, u kome mu je jedan mladi
slikar iz Diseldorfa poslao nekoliko linoreza sa posvetom punom potovanja.
Danas je i za to imao vremena i odgovarajue raspoloenje, paIjivo je
pregledao sve listove i izabrao najbolje, za svoje mape, ostale e datu
Albertu. Slikaru je napisao Ijubazno pisamce.
Naposletku je otvorio svesku sa skicama i dugo zagledao brojne crtee koje
je napravio u prirodi. Nijedan ga nije u celosti zadovoljio, sutra e
napraviti pokuaj sa jednini irim isekom, pa ako slika ni tada ne bude to
to on eli, radie studije sve dok ne bude uspeo. U svakom sluaju, sutra
e svojski prionuti na posao, a sve ostalo e doi samo po sebi. Taj rad e
biti njegov oprotaj od Roshaldea bez sumnje je to bio najupeatljiviji i
naprimamljiviji predeo u ovom kraju, pa
st? nadao da nee biti uzalud to je sve do sada odgadau da ga naslika. To
se nije moglo jednostavno svesti na jednu britku studiju, trebalo je
stvoriti dobru, utananu i uravnoteenu sliku. U tropskim predelima moi e
da uiva opet u brzom, borbenom nainu slikanja u prirodi, sa svim
propratnim tekoama, porazima i pobedama.
Rano je legao i spavao odlino sve dok ga Robert nije probudio. Digao se
drhturei na jutarnjoj sveini, ali radosno uurban, potom je stojei
iskapio olju kafe i pourivao slugu koji je trebalo da mu donese platno,
poljsku stolicu i sandue sa slikarskim priborom. Ubrzo je napustio kuu i,
praen Robertom, izgubio se meu livadama jo bledim na jutarnjoj svetlosti.
Pre toga je u kuhinji hteo da se raspita da li je Pjer imao mirnu no, ali
je u zamku jo sve bilo zatvoreno i nikog nije zatekao budnog.
Gospoa Adela je do kasno u no sedela kraj maliana koji je, izgleda, imao
i malo groznice. Oslukivala je njegovo nepovezano mrmljanje, pipala mu

bilo i podeavala mu krevet. Kada mu je poelela laku no i poIjubila ga,

on otvori oi i pogleda je ne dajui odgovor. No je proveo mirno.
Kada je ujutru dola k njemu, Pjer je bio budan. Nije hteo da dorukuje,
ali je traio jednu od svojih slikovnica. Majka mu je donese. Stavila mu
je jo jedan jastuk pod glavu, razmakla zavese i dala slikovnicu Pjeru u
ruke. Bila je otvorena na strani na kojoj je bilo naslikano krupno,
blistavo, zlatnouto sunce, slika koju je on posebno voleo.
Podigao je knjigu naspram lica i vedra, razigrana jutarnja svetlost pala je
na stranicu knjige. Istog trenutka njegovim nenim licem prelete tamna
senka bola, razoaranja i srdbe.
Jao, pa to boli! viknu bolno i ispusti slikovnicu. Ona je uze i ponovo
mu je primaknu.
Pa to je tvoja voljena slika sa suncem bodrila ga je.
Neu, skloni je! Odvratno je uta! i rukama sakri oi.
Ona s uzdahom uze knjigu. Bog zna ta je to s tim detetom! Znala je za
mnoge njegove osetljivosti i hirove, ali jo nikad nije bio takav.
Cuj ree blago i moleivo sad u ti doneti fini topli aj, moe ga sam
poeeriti, a dobie i komad dvopeka.
Neu!
Bar probaj! Prijae ti, videe.
Gledao je u nju, izmuenim, Ijutitim pogledom.
Ali kad neu!
Ona izae i zadra se neko vreme. On je mirkao prema svetlosti koja mu se
uinila isuvie bljetava i zadavala mu bol. Okrenuo se na suprotnu stranu.
Zar za njega nigde nije bilo utehe, bar malo zadovoljstva i neke male
radosti? Prkosno i na ivici plaa zari lice u jastuk i nevoljno zagrize u
meko platno bljutava ukusa. U njemu iskrsnu uspomena na najranije
detinjstvo. Kada bi ga kao sasvim malog deaka stavili u krevet, a on ne bi
mogao odmah da zaspi, zagrizao bi svoj jastuk i odreenim ritmom vakao sve
dok se ne bi umorio i zaspao. To isto je radio i sada i polako tonuo u
omamljenost koja mu je prijala, pa je tako ostao mirno da lei.
Posle jednog asa majka se vratila. Nagnuta nad njim ree:
Hoe li sad biti dobar, Pjer? Malopre si bio nevaljao i
rastuio si mamu.
U svako drugo doba to je bilo sredstvo kome bi retko odolevao i izgovorivi
te rei donekle se bila zabrinula da ih on ne uzme isuvie k srcu i da ne
zaplae. Ali on kao da je uopte nije sluao i kada je malo stroim glasom
upitala:
Ti kanda zna da malopre nisi bio dobar? On gotovo podrugljivo iskrivi
usta sa savreno ravnodunim izrazom lica.
Odmah zatim uao je sanitetski savetnik.
Da li je mali opet povraao? Nije? Lepo. No je proveo mirno? Sta je
dorukovao?
Kad je uspravio deaka i okrenuo ga licem prema prozoru, Pjer se opet bolno
trgao i zamurio. Lekar je paljivo posmatrao neobino jak izraz odbojnosti
i patnje na detinjem licu.

Da li je i prema umovima tako osetljiv? upita apatom gospou Adelu.

Jeste odvrati ona prigueno ni na klaviru ne smemo svirati, jer ga to
baca u oajanje.
Lekar klimnu glavom i dopola namae zavesu. Zatim podie maliana iz
kreveta, oslunu mu srce i udari ga malim ekiem u tetive ispod aice
kolena.
U redu ree srdano sad emo te, sine, ostaviti da miruje.
Paljivo je poloio deaka u krevet, uze njegovu ruku i klimnu mu glavom
smeei se.
Mogu li jo za trenutak svratiti do vas? upita gospou Veragut
kavaljerskim tonom i ona ga povede u svoju sobu.
Ispriajte mi jo neto vie o malome obrati joj se ohrabrujuim glasom.
Meni se ini da je veoma nervozan, neko vreme ga moramo predano negovati, vi
i ja. Ono sa stomakom. nije vredno ni pomena. On bezuslovno mora opet
da jede. Dajte mu fine, hranljive stvari: jaja, buljon, sveu pavlaku.
Pokuajte da mu date umance. Ako vie voli zaslaeno, izlupajte ga sa
eerom u olji. A sada mi recite, da li vam je neto palo u oi kod njega?
Zabrinuta, ali umirena njegovim Ijubaznim i sigurnim dranjem, ona poe da
ga izvetava. Najvie je plai Pjerova ravnodunost, ini se da je on
uopte vie ne voli. Savreno mu je svejedno da li ga mole ili grde, prema
svemu ie ravnoduan. Ispriala mu je i sluaj sa slikovnicom.
Pustite da sve ide po njegovoj volji! ree lekar i ustade. Bolestan je
i trenutno nije kriv za svoje postupke. Ostavite ga po mogustvu na
miru! Ako ga
zaboli glava, moete mu stavljati obloge sa ledom. Uvee ga to due
kupajte u mlakoj vodi. bolje e spavati posle toga.
Pozdravio se ne dozvolivi joj da ga prati niz stepenice.
Postarajte se da danas neto pojede! doviknu joj jo u odlasku.
Stigavi u prizemlje, priao je otvorenim kuhinjskim vratima i upitao gde bi
naao Veragutovog slugu.
Pozovite Roberta! naredi kuvarica devojci. Sigurno je u ateljeu.
Nije potrebno doviknu joj zdravstveni savetnik. Poi u sam. Neka.
ne treba mi pratnja. znam put.
Napustio je kuhinju dobacivi posluzi neku alu, a onda se odjednom veoma
ozbiljan i zamiljen uputio stazom ispod kestenova.
Gospoa Veragut je jo jednom u mislima ponovila svaku lekarevu re, ali
nikako da se snae u onom to je rekao. Pjerovu bolest je oigledno smatrao
ozbiljnijom negoli dosad, mada zapravo nije rekao nita loe, a drao se
tako trezveno i spokojno da se iz toga moglo zakljuiti da ne postoji
nikakva ozbiljnija opasnost. Po svemu sudei, u pitanju je stanje slabosti
i neuroze, koje valja savladati strpljenjem i dobrom negom.
Pola je u sobu u kojoj je stajao klavir i zakljuala ga da se Albert ne bi
zaboravio i iznenada poeo da svira. Razmiljala je u koju bi ga prostoriju
premestila, ukoliko ovo potraje due.
Povremeno je obilazila Pjera, paljivo otvarala vrata njegove sobe i
oslukivala da li spava ili jei. Svaki put ga je zaticala budnog, gledao

je apatino preda se a ona bi se povukla sa tugom u srcu. Bilo bi joj lake

da je mogla da ga neguje u opasnosti i bolovima umesto da ga gleda kako lei
zatvoren u sebe, mrzovoljan i ravnoduan uinilo joj se da je, kao u
snovienju, neki volebni jaz razdvaja od njega, neka odvratno uporna
arolija koju njena Ijubav i briga ne mogu razbiti. . U poza
dini se krio nekakav podli, mrski neprijatelj ije dranje i namere nije
mogla da dokui i protiv koga nije bilo oruja. Moda je na pomolu neka
groznica, arlah ili druga deja bolest.
Zabrinuta, neko vreme se odmarala u svojoj sobi. U jednom trenutku joj pade
u oi buket suruica, ona se nadvi nad okruglim stolom od mahagonija, ije
se crvenomrko drvo presijavalo toplim odblescima ispod rupiastog stolnjaka,
i sklopljenh oiju zaroni licem u razgranate, meke letnje cvetove, iji je
prodorni sladunjavi miris, kad ga je duboko upijala u sebe, u osnovi bio
tajanstveno gorak.
Kada se malice omamljena opet uspravila i zaludna pogleda kruila po cveu,
stolu i ostalim delovima sobe, zapljusnu je talas gorke tuge. Sa nekom
iznenadnom budnou due osvrnula se po prostoriji. Zidovi, tepih i sto sa
cveem, asovnik i slike uinie joj se odjednom tui i kao da nemaju veze s
njom, videla je tepih smotan, slike spakovane i sve to natovareno na kola
kojima e se te stvari, liene doma i due, olpremiti na neko novo,
nepoznato i njoj posve ravnoduno mesto. Videla je Roshalde pust, sa
zabravljenim vratima i prozorima, i osetila kako iz svih leja u vrtu izbija
naputenost i bol zbog rastanka.
Meutim, to su bili samo prolazni trenuci. Nailazili su i nestajali kao
kakav prodorni krik iz tame, kao letimini, fragmentarni odraz budunosti.
Iz dubine slepih oseanja do svesti joj dopre da e uskoro s Albertom i
bolesnim Pjerom ostati bez doma, da e je mu napustiti, a njoj e za sva
vremena ostati u dui zaludnost tolikih muklih i hladnih godina. ivee za
svoju decu, ali nikad nee imati sopstveni i lepi ivot kome se nekad nadala
od Veraguta, a tu nadu je sauvala i potajno negovala sve do danas. Sad je
bilo kasno. Najeila se od te spoznaje i sada ve trezveno sagledane
stvarnosti.
Ali ubrzo proradie odbrambeni mehanizmi njene zdrave prirode. Predstojali
su joj nemirni i neizvesni dani, Pjer je bio bolestan, a Albertov raspust se
bliio kraju. Nije smeln i jednostavno joj nije bilo doputeno da sad i
ona klone i sledi podzemne glasove. Prvo Pjer treba da ozdravi, da Albert
otputuje i Veragut ode u Indiju, zatim e se videti i tada e jo uvek biti
vremena da se jada nad svojom sudbinom i da se isplae. Sad to nije imalo
smisla, bilo je nedopustivo i nije dolazilo u obzir.
Prenela je vazu sa suruicama ispred prozora. Zatim je pola u spavau
sobu, sipala malo kolonjske vode na maramicu i prebrisala njome elo,
proverila svoju strogo zaglaenu frizuru u ogledalu i odmerenim koracima
krenula u kuhinju da sama pripremi za Pjera neko jelo.
Malo kasnije donela ga je malianu, uspravila ga i, ne poklanjajui panju
njegovom opiranju, paljivo i strogo mu je kaiicu po kaiicu trpala u
usta umance. Obrisavi mu usta, ona ga poljubi u elo, protrese njegov

krevet i ree mu da treba da bude dobar i da spava.

Kada se Albert vratio posle etnje, ona ga odvede na verandu, gde je laki
letnji povetarac ukao po zategnutim markizama sa mrkobelim prugama.
Opet je bio lekar ispria mu. Rekao je da sa Pjerovim ivcima neto
nije u redu, potreban mu je to je moguno vei mir. Zao mi je zbog tebe,
ali narednih dana nee moi svirati u kui. Znam da je to rtva, sine.
Moda ne bi bilo loe da po ovom lepom vremenu otputuje negde na nekoliko
dana, u planine ili u Minhen? Tata sigurno ne bi imao nita protiv.
Hvala mama, ba Ijubazno od tebe. Moda u poi negde na jedan dan, ali
ne due. U protivnom nema nikog uza se dok Pjer jo lei. Osim toga,
morao bih da prionem na uenje, dosad sam samo vrljao okolo. . . Neka
samo Pjer br?o ozdravi!
U redu, Alberte, to je lepo od tebe. Ovo za mene zaista nije lako vreme,
pa sam srena to si kraj mene. Sa tatom se sad takoe bolje slae, zar
ne?
Oh da, otkako se odluio na to putovanje. Uostalom, malo ga viam, on
slika po ceo dan. Zna li da mi je ponekad ao to sam se esto ponaao
runo prema njemu. ali i on je mene gnjavio, meutim, ima u
. ?njemu neto to mi uvek nanovo imponuje. Dodue, uasno je jednostran i
ne razume se mnogo u muziku, ali je ipak veliki umetnik koji ima svoj
ivotni zadatak. To je ono to mi neobino imponuje. On, u stvari, nema
nita od svoje slave, a i od novca zapravo veoma malo nije to ono zbog ega
radi.
Traei rei, nabra elo. Ali nije umeo da se izrazi onako kako je eleo,
mada je to sasvim jasno oseao. Majka mu se nasmei i pogladi ga po kosi.
Hoemo li veeras opet itati francuski? upita umiljavajui se.
On potvrdi pokretom glave, i sam se nasmei, i u tom trenutku joj se uinilo
budalasto i neshvatljivo da je pre kratkog vremena mogla da prieljkuje neku
drugu sudbinu, osim da ivi za svoje sinove.
PETNAESTO POGLAVLJE
Uoi podneva Robert se pojavio na rubu ume, da pomogne svom gospodaru pri
noenju slikarskog pribora. Veragut je zavrio novu studiju koju je sam
hteo da ponese. Sad je tano znao kakva treba da bude slika i smatrao je da
e je kroz nekoliko dana ostvariti.
Sutra ujutro kreemo opet ovamo ree zadovoljno i umornim oima zatrepta
u blistavi sjaj podnevnog sveta.
Robert stade pipavo otkopavati kaput i iz depa na grudima izvue list
hartije. Bio je malo izguvan i bez omota.
To treba da predam.
Od koga?
Od gospodina zdravstvenog savetnika. Pitao je za vas oko deset asova,
ali sam mu rekao da vas ne smem dozvati s posla.
U redu. Polazak!
Sluga potra ispred njega sa rancem, poljskom stolicom i nogarima za
slikanje, a Veragut zastade i otvori pisamce obuzet slutnjom da se radi o
neprijatnoj vesti. U njemu je bila samo posetnica zdravstvenog savetnika sa

belekom navrljanom olovkom na brzinu i nejasno: Molim vas, doite posle

podne do mene, hteo bih da govorim s vama o Pjeru. Njegova boljka nije tako
bezazlena kao to sam to rekao vaoj eni. Ne muite sebe
strahovanjem i nepotrebnim brigama pre no to budemo razgovarali.
Silom je savlaivao strah od kojeg je gubio dah i naterao sebe da jo dva
puta paljivo proita cedulju. . nije tako bezazlena kao to sam to rekao
vaoj eni! Tu se krio neprijatelj. Njegova ena nije bila ni tako krhka,
niti ivano tako slaba da ti zbog neke malenkosti trebalo imati toliko
obzira prema njoj. Bilo je, dakle, loe. opasno, Pjer bi mogao da umre!
Ali tu je pisalo boljka, to je zvualo bezazleno. Zatim ono sa nepotrebnim
brigama! Ni u kom sluaju nije moglo biti ba tako loe. Moda neka zaraza,
deja bolest. Lekar je moda eleo da ga izoluje, da ga smesti na neku
deju kliniku?
Razmiljao je i malko se primirio. Lagano je silazio niz breuljak i vrelim
poljskim putem iao prema kui. U svakom sluaju postupie kako je lekar
zahtevao i niim se nee odati pred svojom enom.
Stigavi kui, ipak ga spopade nestrpljenje. Pre no to je pohranio svoju
sliku i oprao ruke, potrao je u zamak vlanu sliku prislonio je na
stepenitu uza zid i tiho kroio u Pjerovu sobu. U njoj je zatekao i svoju
enu.
Nadneo se nad deakom i poljubio ga u kosu.
Zdravo, Pjer. Kako ti je?
Pjer se malice nasmeio. Ali odmah zatim poe da njui uzdrhtalim
nozdrvama i povika:
Ne, ne, odlazi! Ima gadan miris! Veragut se posluno odmae.
To je samo terpentin, sine. Tata se jo nije umio jer je hteo da te vidi
to pre. Evo, iz ovih stopa idem da se presvuem, a onda u opet doi do
tebe. Je li tako u redu?
Poao je, i uz put poneo sliku, dok mu je u uima odzvanjao deakov tuni
glas.
Za trpezom je traio da mu se ispria ta je lekar rekao i sa zadovoljstvom
uo da je Pjer jeo i vie nije
C
povraao. Ali je ipak i dalje bio uzbuen i unezveren, pa se muio da vodi
nekakav razgovor s Albertom.
Iza toga je pola asa posedeo kraj Pjerovog kreveta, malian je leao mirno
i samo bi se povremeno hvatao za elo, kao pod dejstvom bola. Sa Ijubavlju
punom strepnje posmatrao je tanka usta, koja su delovala bolno i mlitavo,
lepo vedro elo na kome se sad meu oima urezala uspravna bora, bolna ali
detinje meka, pokretljiva bora koja e potpuno nestati kada Pjer ozdravi. A
on e ozdraviti. makar ga dvostruko vie bolelo to e otii i ostaviti ga.
Neka stasa u vedroj deakoj lepoti, neka die na suncu kao cvet, makar ga
nikad ne video, makar mu rekao zbogom. Neka bude zdrav i lep, ovek pun
vedrine u kome e nastaviti ono to je u njegovom ocu bilo najtananije i
najistije.
Dok je sedeo kraj detinjeg kreveta, u njemu se rodila slutnja koliko e jo

gorine iskusiti dok sve to bude ostavio za sobom. Podrhtavale su mu usne a

srce se grilo kao da se brani od aoke, ali je, duboko zapretana ispod
patnje i silnog strahovanja, njegova odluka ostala vrsta i nerazoriva. To
je bilo sreeno i tu odluku nee pokolebati nikakav bol i nikakva Ijubav.
Ali je trebalo preiveti preostalo vremc ovde tako da ne bei ni od kakve
patnje zacelo, bio je spreman da ispije pehar do dna, jer je poslednjih
dana pouzdano doao do saznanja da put u ivot vodi samo kroz tu mranu
kapiju. Bude li sad kukavica, bude li sad ustuknuo da utedi sebi bol, on
e vui sobom sav otrov i mulj i nikad nee stii u istu, neprikosnovenu
slobodu za kojom je teio i za koju je bio spreman podneti sve muke i
patnje.
Ali, pre svega, mora da razgovara sa doktorom. Ustao je, neno mahnuo Pjeru
i iziao. Sinula mu je ideja da bi Albert mogao da ga odveze, pa ga je prvi
put tog leta potraio u njegovoj sobi. Snano mu je pokucao na vrata.
Napred!
Albert je sedeo kraj prozora i itao. Skoio je iznenaen i poao u susret
ocu.
Imam jednu malu molbu, Alberte. Da li bi me kolima mogao hitno odvesti u
grad?. Da? Odlino. Onda budi tako dobar i pomozi da se konji upregnu,
prilino urim. Hoe li cigaretu?
Hou, hvala. Idem odmah da se postaram za konje. Ubrzo su sedeli u
kolima, Albert, koji je terao konje,
na koijakom seditu. Kada mu je Veragut na jednom uglu u gradu rekao da
se zaustavi i oprostio se od njega, uputio mu je u odlasku i nekoliko rei
priznanja.
Hvala ti lepo. Oigledno si napredovao i vrsto dri konje u rukama.
Zbogom sad, vratiu se kasnije peke.
Odmicao je brzim koracima vruim gradskim ulicama. Zdravstveni savetnik je
stanovao u tihom, otmenom kraju i u to doba dana na ulici gotovo nije bilo
ive due. Dremljivo su promicala kola za prskarije ulica, za njima su
trala dva dekia pruajui ruke pod tanku kiu od kapljica i prskala jedan
drugome vodu u uarena lica. Kroz otvoreni prozor u prizemlju ulo se kako
neki uenik sa dosadom veba na klaviru. Veragutu su oduvek bile mrske
puste gradske ulice, pogotovu leti, podseale su ga na mlade godine kada je
stanovao u takvim ulicama u jevtinim, dosadnim sobicima, sa mirisom kafe i
vonjem iz kuhinje na stepenitu, sa pogledom na tavanske prozore, na stalke
za treenje tepiha i na neprivlane, smeno male vrtove.
U hodniku ga izmeu dve slike u zlatnim okvirima i velikih tepiha doeka
diskreini lekarski miris, a jedna mlada devojka u dugoj, snenobeloj kecelji
bolniarke uze njegovu posetnicu. Prvo ga je odvela u ekaonicu u kojoj su
nekoliko ena i jedan mladi utke i pogrueno sedeli na plianim stolicama
i buljili u asopise, a zatim ga je na njegovu molbu odvela u drugu
prostoriju u kojoj su u velikim povezanim svenjevima stajale gomile mnogih
godita nekog medicinskog asopisa. Tek to se osvrnuo oko sebe, devojka je
opet ula da ga povede do zdravstvenog savetnika.
Seo je u veliku konu mislonjau okruen blistavom istoom i krajnjom

svrsishodnou, a naspram njega za pisaim stolom sedeo je lekar, malen i

uspravan. Vladala je tiina u sobi sa visokom tavanicom, samo je mali
stajai asovnik od stakla i mesinga zvonko kuckao u strogom ritmu svog
hoda.
Eto, dragi maestro, ne svia mi se va deak. Da niste ve due vreme
primetili kod njega neke smetnje, tu mislim, na primer, na glavobolje,
zamor, nezainteresovanost za igru i slino? Znai, tek u poslednje vreme?
Da li je ve due tako osetljiv? Na buku i jaku svetlost, na mirise?
Znai. nije podnosio miris boja u ateljeu! Da, to se slae s ostalim
simptomima.
Postavljao je brojna pitanja, a Veragut je davao odgovore pomalo oamuen,
proet oseanjem ustreptale panje i potajnog divljenja prema tom obazrivo
utivom, besprekorno preciznom naifiu izraavanja.
Zatim su pitanja usledila usporeno i pojedinano i naposletku nastade duga
stanka, mukla tiina je prekrila sobu kao oblak, prekidan samo reskim
kuckanjem malog, Ijupkog asovnika.
Veragut otre znoj sa ela. Znao je da je dolo vreme da sazna istinu, a
kako je lekar sedeo kao skamenjen i utao, on se gotovo oduze od navale
straha. Vrteo je glavom kao da ga okovratnik gui i naposletku procedi:
Zar je tako loe?
Na alost, da. Loe je, gospodine Veragut.
I vie ga nije isputao iz vida. Cekao je i paljivo posmatrao slikara koji
je prebledeo i klonulo spustio ruke. Video je kako to odluno, koato lice
odjednom postaje nemono i unezvereno, kako usta gube otrinu a oi kolutaju
izgubljeno. Video je kako mu se usne krive i podrhtavaju, a kapci sputaju
na oi kao da gubi svest. A onda je odjednom video da slikar stiska usta,
da mu iz oiju izbija odraz volje i samo se bledilo zadralo. Bilo mu je
jasno da je slikar spreman da ga slua.
Sta je u pitanju, doktore? Ne morate me tedeti, govorite slobodno. Ne
mislite valjda da Pjeru preti smrt?
Zdravstveni savetnik primae svoju stolicu blie. Govorio je veoma tiho,
ali otro i razgovetno.
To vam niko ne moe rei. Ali ako se ne varam, mali je teko bolestan.
Veragut mu se zagleda pravo u oi.
Mora li da umre? Hou da znam da li vi mislite da mora da umre. Shvatite
me. . . hou da znam.
Slikar se nesvesno digao sa stolice i priao bezmalo pretei. Lekar mu
poloi ruku na miicu i on se tre i postien opet klonu na stolicu.
Besmisleno je govoriti tako ree zdravstveni savetnik. Ne odluujemo
mi o ivotu i smrti, u tom pogledu i mi lekari svakodnevno doivljavamo
iznenaenja. Znajte da za nas svaki bolesnik predstavlja nadu dokle god
die. Kud bismo inae stigli!
Veragut strpljivo klimnu glavom i upita:
Dakle, o emu se radi? Lekar se kratko nakalja.
Ako se ne varam, o zapaljenju modane opne. Veragut je sedeo mirno i
prigueno ponovio posled

nje rei. Zatim se die i prui lekaru ruku.

Znai, zapaljenje modane opne izgovorio je rei polako i oprezno,
drhtavim usnama, kao da se trese od zime. Da li je to uopte izleivo?
Sve je izleivo, gospodine Veragut. Neko legne sa zuboboljom a za
nekoliko dana je mrtav, drugi pokazuje simptome najtee bolesti pa se ipak
izvue.
Da, izvue se! Idem ja sad, gospodine doktore. Zadao sam vam mnogo
muke. Zapaljenje modane opne, dakle, nije izleivo?
Oprostite. . .
Oprostite. Da li ste leili i drugu decu obolelu od tog za.. . od te
bolesti? Jeste? Eto, vidite! Jesu li ta deca jo u ivotu?
Zdravstveni savetnik je utao.
Zive li moda jo dvoje od njih, ili jedno? Nije bilo odgovora.
Lekar se smrknut okrenuo pisaem stolu, izvlaei jednu fioku.
Ne bacajte koplje u trnje! ree izmenjenim glasom. Ne znamo da li e se
vae dete izvui, ali moramo da mu pomognemo koliko god moemo.
Svi moramo da ,mu pomognemo, shvatite, vi takoe. Vi ste mi potrebni.
Veeras u jo jednom doi do vas. Za svaki sluaj ponesite ovaj praak za
spavanje, moda e i vama trebati. A sad me sasluajte: malome je potreban
savren mir i po mogustvu jaka hrana. To je najvanije. Mislite na to!
Svakako. Neu zaboraviti.
Ako bi imao bolove ili ako je jako nemiran, pomoi e kupke ili oblozi.
Imate li kesu za led? Doneu vam jednu. Leda imate, tamo kod vas, zar ne?
Eto, tako. Moramo se nadati, gospodine Veragut! Sad nije vreme da bilo ko
od nas gubi hrabrost, svi moramo biti na svom mestu, zar ne?
Veragutovo dranje ulivalo mu je poverenje i tako ga isprati.
Hoete li moja kola? Meni su potrebna tek u pet.
Ne, hvala, ii u peke.
Iao je niz ulicu koja je bila pusta kao i malopre. Kroz onaj otvoreni
prozor jo uvek su prodirali zvuci mrzovoljnog akog sviranja. Bacivi
pogled na asovnik, video je da je prolo samo pola asa. Polako je
produio putem, nizala se ulica za ulicom dok je obilazio pola grada.
Strahovao je da ga napusti. Unutar grada, u toj glupoj, bednoj gomili kua
carovali su bolniki mirisi i bolest, beda, strah i smrt tu su stotine
ulica bez radosti nosile peat svih tegoba i ovek nije bio sam. Cinilo mu
se da je napolju, ispod drvea i vedrog neba, tamo gde zveckaju kose i zriu
cvrci mnogo stranija pomisao na sve to, mnogo besmislenija, oajnija.
Spustilo se vee kada je pranjav i mrtav umoran stigao kui. Rekoe mu da
je lekar ve bio, ali gospoa Adela je bila smirena i kanda jo nita nije
znala.
Za vreme veere Veragut je razgovarao s Albertom
konjima. Nalazio je uvek neto da kae i Albert je prihvatio
razgovor. Ono dvoje za stolom videli su samo da je tata veoma umoran, nita
drugo. On je, meutim, gotovo sa podrugljivim i pritajenim besom mislio u
sebi: da mi je smrt u oima, ovo dvoje ne bi primetili! Evo moje ene, evo
mog sina! A Pjer umire! To je bio krug tunih misli koje su mu se rojile po

glavi dok je odrvenelim jezikom oblikovao rei koje nikoga nisu zanimale.
pridruila se jo jedna misao: tako i treba! Sam u iskapiti svoj
bol do poslednje gorke kapi. Sedeu tako i pretvarati se i gledati kako
moj jadni malian umire. I ako tada jo budem iv. vie nee biti nieg
to me vezuje, nieg to bi moglo da mi zadaje bol, otii u i u svom ivotu
nikad vie neu lagati, nikad vie verovati u neku Ijubav, nikad se vie
neu dvoumiti i biti kukavica. . . Znau samo jo za ivot i rad i
napredak, a ni za kakvo spokojstvo i oputanje.
Sa nekom mranom nasladom je oseao koliko ga bol u srcu divljaki i
nepodnoljivo pee, ali je ta patnja bila ista i silna kakvu nikad pre nije
iskusio, a pred tim boanskim plamenom obezvreen se ruio njegov mali,
neiskreni i unakaeni ivot, koji vie nije bio dostojan ni jedne jedine
misli, pa ak ni prekora.
Jo je ceo veernji as presedeo kod deaka u polumranoj bolesnikoj sobi,
i izgarao celu jednu besanu no, utonuo u patnju koja ga je prodirala, ne
nadajui se niemu i sa jedinom eljom da ga vatra saee i oisti do
poslednje uzdrhtale estice. Bio je svestan da tako mora da bude, da mora
izgubiti ono najdrae i najbolje i najistije to je posedovao, i gledati
kako umire.
ESNAESTO POGLAVLJE
Pjeru je bilo loe i otac je gotovo ceo dan presedeo kraj njega. Deaka je
stalno morila glavobolja, disao je ubrzano i svaki udisaj je bio praen
priguenim, tunim jeanjem. Povremeno bi njegovo malo, smralo telo
potresali kratkotrajni trzaji. ili bi se izvilo kao luk. Zatim bi opet
dugo leao potpuno nepokretan, da bi ga naposletku spopalo neko grevito
zevanje. Onda bi spavao jedan as i nakon buenja opet bi se pri svakom
udisaju pravilnim ritmom ponavljalo ono alosno jeanje.
Nije uo ta mu se govori i kada bi ga bezmalo silom uspravili i hranili, on
bi gutao gotovo mehaniki ravnoduno. Pri slaboj svetlosti, jer su zavese
bile navuene do kraja, Veragut je dugo sedeo nadnosei se sa dubokom
panjom nad malianom i sa zebnjom u srcu posmatrao kako sa lepog i njemu
tako dragog deakog lica jedno za drugim nestaju mile, nene crte. To to
je ostalo biio je bledo, prerano ostarelo lice, uproene crte zastraujue
maske patnje, iz koje su zraili samo bol, gaenje i duboka groza.
U trenucima sna otac bi na mahove video kako to izoblieno lice poprima
meke crte i kako se na njemu opet pojavljuje traak izgubljene Ijupkosti iz
onih dana kada je deak bio zdrav. Tada bi netremice i pun udnje i Ijubavi
gledao u njega, upijajui svu Ijupkost koja je postepeno umirala. U tim
trenucima uinilo bi mu se
da celog svog ivota, sve do tog asa budnog posmatranja, nije znao ta je
Ijubav.
Gospoa Adela danima nita nije slutila, tek postepeno je primetila
Veragutovo napeto i nekako udno odsutno dranje i naposletku poela da
sumnja, ali su opet prolazili dani dok je, najzad, nagonski povezala ta se
zbiva.
Jedne veeri kada je iziao iz Pjerove sobe, ona ga pozva i sa uvreenim i

gorkim prizvukom u glasu kratko mu dobaci:

ta je sa Pjerom? Sta nm je? Vidim da ti neto zna.
Trgavi se iz stanja potpune odsutnosti, on je pogleda i promrsi suvih
usana.
Ne znam, dete moje. Ozbiljno je oboleo. Zar ne vidi?
Vidim. Hou da znam ta je! Ti i doktor se ponaate prema njemu gotovo
kao da je smrtno bolestan. Sta ti je lekar rekao?
Rekao je da je loe s njim i da moramo svojski brinuti o njemu. Ima
neko zapaljenje u svojoj jadnoj glavici. Sutra emo zamoliti doktora da
nam kae neto vie.
Ona se naglo nasloni na orman sa knjigama i uhvati se jednom rukom za nabore
zelene zavese. Kako je utala, on je i dalje stajao strpljivo, lice mu je
bilo suvo a oi upaljene. Ruke su mu podrhtavale, ali je bio pribran i na
licu mu je lebdela neka vrsta osmeha, traak pokornosti, strpljenja i
utivosti.
Ona mu polako prie. Spusti mu ruku na miicu, inilo se da joj klecaju
kolena. Jedva ujno proaptala je:
Veruje li da mora da umre?
Veragutove usne su jo uvek bile razvuene u slabi, priglupi osmeh, ali su
mu se niz lice slivale suze. Samo je klonulo klimnuo glavom i, kako se ona
zanela i posrnula, on je die i pomoe joj da sedne.
Ne moe se znati sa sigurnou procedi polako i s mukom, kao da s
odvratnou ponavlja neku staru
lekciju koja mu je odavno dojadila. Ne treba gubiti hrabrost.
Ne treba gubiti hrabrost ponovi ona nakon izvesnog vremena mehaniki,
poto je opet smogla snage i uspravila se na stolici. Da ree u pravu
si. I posle jo jedne stanke: Ne moe biti. Ne, ne moe biti!
Iznenada je opet stala na noge, pogled joj je ivnuo i na licu joj se
ocrtavalo razumevanje i tuga.
Reci mi, ti se nee vratiti, zar ne? Ja to znam. Hoe li nas napustiti?
Bilo mu je jasno da u tom trenutku ne sme biti neiskren. Zato kratko i bez
glasa izusti: Da.
Ona je okretala glavu tamoamo kao da duboko razmilja, ali se ne snalazi u
svojim mislima. Meutim, to to je zatim rekla nije proisteklo iz
razmiljanja i rasuivanja, ve je sasvim nesvesno poniklo iz mutne,
neutene tegobe u tom asu, iz obeshrabrenog umora i pre svega iz nejasne
potrebe da neto ispravi, da nekome ko je jo dostian uini neko dobro.
Da ree tako sam i mislila. Ali uj, Johane, Pjer ne sme da umre! Ne
moe se sad sruiti sve odjednom! I znaj. hou da ti kaem jo sledee:
ako ozdravi, neka bude tvoj. Cuje li? Neka ostane kod tebe.
U prvi mah Veragut je nije shvatio. Tek postepeno mu je doprlo do svesti
ta je Tekla, da mu je sad, kad je ve bilo kasno, obeala ono zbog ega se
s njom svaao, zbog ega je godine i godine provodio u dvoumljenju i patnji.
Uinilo mu se beskrajno besmisleno to mu je ona odjednom dala to to mu je
tako dugo uskraivala, a jo mnogo vie to to Pjer treba da mu pripadne u
trenutku u kome ve pripada smrti. Za njega e tako dvostruko da umre! To

je bilo sumanuto, smeno! Bilo je tako groteskno i suprotno zdravom razumu

da je zaista bio na ivici da prsne u gorki smeh.
Ona je, meutim bez sumnje mislila ozbiljno. Oigledno, nije verovala da e
Pjer umreti. Zacelo je to bilo velikoduno i s njene strane ogromna rtva
koju je htela
da prinese u bolnoj pometnji tog trenutka, ponesena nekim mutnim.
blagonaklonim nastojanjem.
Poela je ve da se iuava, njegovo dranje izazva neku odbojnost u njoj
dok je ekala njegov odgovor. Zato je utao? Da li joj nije verovao? Ili
se toliko otuio da vie nita nije hteo da primi od nje, ak ni tu najveu
rtvu koju mu je mogla prineti?
Ve joj se na licu nazrelo razoaranje, ali se ubrzo opet savlada. On uze
njenu ruku. ovla je dodirnu hladnim usnama i ree:
Hvala ti.
Utom mu sinu jedna misao i sa suvie topline dodade:
Onda mi dozvoli da i ja brinem oko Pjera. Pusti me da nou bdim kraj
njega?
Smenjivaemo se ree ona odluno.
Pjer je te veeri bio veoma miran. Na stolu je gorela mala nona svetiljka,
iji slabani odsjaj nije ispunjavao prostoriju i postepeno se na vratima
gubio u mrkom polumraku. Veragut je dugo oslukivao malianovo disanje,
zatim se ispruio na tesnom divanu koji su za njega uneli u bolesniku sobu.
Nou oko dva asa gospoa Adela se probudila, upalila svetlo i ustala. Ula
je u sobu sa sveom u rukama, ogrnuta jutarnjim ogrtaem. Zatekla je sve
mirno. Pjerove trepavice blago zadrhtae kada mu je svetlost preletela
preko lica, ali se nije probudio. A na divanu je odeven i zgren spavao
njen mu.
Osvetlivi i njegovo lice, zastala je za trenutak kraj njega. Ugledala je
njegovo lice iskreno i bez pretvaranja, sa svim borama i osedelom kosom,
omlitavelih obraza i upalih oiju.
I on je ostario pomisli s oseanjem u kome je bilo i saaljenja i
zadovoljstva, pa je spopade elja da ga pomiluje po razbaruenoj kosi. Ali
se uzdrala. Neujno je napustila sobu i kada se nekoliko asova kasnije
ujutro vratila, on je ve odavno sedeo budan i usredsreene panje kraj
Pjerovog kreveta, a usta i pogled kojima ju je pozdravio opet su imali izraz
potajne snage i odlu
nosti koji ga danima nije naputao, sa kojim se kretao kao u nekom oklopu.
Za Pjera je nastupio lo dan. Spavao je dugo, zatim je leao otvorenih
oiju i ukoena pogleda, dok ga novi talas bola nije razdrmao. Bacakao se
besno po krevetu. stezao male pesnice i pritiskivao njima oi, na lice mu
se navlailo as mrtvako bledilo, as se zarumenjeno arilo. A onda je
usled neizdrljivih bolova poeo da vie u nemonom gnevu i vikao tako dugo
i tako bolno da je, naposletku, otac bled i satrven morao izii, ne mogavi
vie da ga slua.
Pozvao je lekara, koji je tog dana navratio jo dva puta i uvee doveo sobom
i bolniarku. Predvee je Pjer izgubio svest, bolniarku su poslali na

spavanje, a otac i majka su ostali budni celu no, predoseajui da se blii

kraj. Malian se nije pokretao, disao je neravnomerno ali duboko.
Veragut i njegova ena mislili su o vremenu kada je jednom Albert bio teko
bolestan i oni ga zajedno negovali. Oboma je bilo jasno da se znaajni
doivljaji ne mogu ponoviti. Preko bolesnikog kreveta razgovarali su
apatom, umornim i blagim tonom, ali nijednom rejunisu pominjali prolost,
niti kako je tada bilo. Podudarnost, situacije i zbivanja bila je gotovo
avetinjska, ali su se njih dvoje izmenili, to vie nisu bili oni isti Ijudi
koji su tada, ba kao i sad, nadnosei se nad smrtno bolesnim detetom
zajedno bdeli i patili.
U meuvremenu, Albert nije mogao da zaspi pritisnut priguenim nemirom i
potmulom brigom u kui. Pojavio se na vratima usred noi, hodajui na
vrhovima prstiju i samo upola odeven, pa je uzbuenim apatom upitao da li
bi mogao togod da uradi i pomogne.
Hvala ree Veragut ali nema ta da se radi. Idi da spava i ostani
zdrav!
Ali kada je otiao, zamolio je svoju enu:
Idi malo kod njega i utei ga.
Ona je to rado uinila i nalazila da je Ijubazno od njega to je na to
mislio.
Tek je pred jutro popustila pred navaljivanjem svoga mua i pola na
poinak. U osvit dana dola je bolniarka i odmenila oca. Kod Pjera nije
bilo nikakve promene.
Veragut je u nedoumici hodao parkom, nije mu se spavalo. Ali su ga na san
opominjale oi koje su ga pekle i mlitavost udova. Okupao se u jezeru i
traio da mu Robert donese kafu. Zatim je u ateljeu posmatrao studiju koju
je napravio u umi. Bila je naslikana svee i poletno, ali zapravo nije
predstavljaja to to je on traio, a sada je bilo svreno sa planiranom
slikom i radom u Roshaldeu.
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Pjerovo stanje je nekoliko dana ostalo neizmenjeno. Jednom do dva puta
dnevno spopadali bi ga grevi i napadi bola, a preostalo vreme je leao
omamljenih ula u nekom poludremeu. Toplo vreme se, u meuvremenu, iscrplo
u itavom nizu oluja, zahladnelo je, i na kii koja je rominjala vrt i svet
izgubie zasieni sjaj leta.
Veragut je, najzad, proveo no u svom krevetu i proveo nekoliko asova u
dubokom snu. Tek je oblaei se kraj otvorenog prozora, primetio tmurnu
sveinu poslednjih dana obrvao ga je grozniavi premor. Nagnuvi se kroz
prozor, stresao se od hladnoe udahnuvi vazduh sumranog jutra. Sirio se
miris vlane zemlje i skore jeseni i on, koji je navikao da istananim
ulima oseti sva obeleja godinjih doba, sa uenjem primeti kako je ovo
leto iezlo gotovo bez traga i neosetno. Uinilo mu se kao da u Pjerovoj
bolesnikoj sobi nije provodio samo dane i noi, ve mesece.
Zaogrnut kinom kabanicom poao je u zamak. Tamo mu rekoe da se malian
rano probudio, ali je pre jednog asa opet zaspao, pa je dorukovao s
Albertom. Velikom deaku je Pjerova bolest teko pala na srce, mada nije

eleo da se to primetd titila ga je priguena bolesnika atmosfera i teka

briga koja je pritisla celu kuu.
Kada je Albert poao u svoju sobu da prione na kolske radove, Veragut ode
do Pjera, koji je jo spavao, i zauze svoje mesto kraj njegovog kreveta.
Tih dana katkad
Kje poeleo da to pre doe kraj, ve i za Ijubav deteta koje ve odavna
nije progovaralo nijedne rei i izgledalo tako iscrpljeno i ostarelo kao da
je i samo svesno da mu nema pomoi. Uprkos tome, nije hteo da propusti ni
jedan jedini as i sa zagrienom predanou Ijubomorno se drao svog mesta
kraj bolesnikog kreveta. Oh, koliko puta je nekad mali Pjer dolazio k
njemu i zatekao ga umornog ili ravnodunog, udubljenog u rad ili izgubljenog
u brigama, koliko puta je rasejan ili ravnoduan drao tu malu mravu ruku u
svojoj i samo sa pola uva sluao rei deteta, od kojih bi mu sad svaka bila
neprocenjivo dragocena! Ali sad, kad je mali jadnik leao u mukama, suoen
sa smru i sam sa svojim nejakim, razmaenim detinjim srcem, sad, kada je on
sam u toku svega nekoliko dana morao da iskusi izbezumljenje od straha, da
oseti sav bol, strepnju d oajanje u kojima bolest, slabost, starost i
blizina smrti plae i gue Ijudsko srce, sad je eleo neprekidno biti kraj
njega. Nipoto nije hteo da bude odsutan, da ga nema ako bi ikad doao
trenutak da ga malian poeli, u kome bi mu mogao uiniti neku malu uslugu i
pruiti mu bar neki dokaz svoje Ijubavi.
I gle, tog jutra njegov trud bi nagraen! Tog jutra Pjer je otvorio oi,
nasmeio mu se i izgovorio slabanim, nenim glasom: Tata!
Slikaru burno zakuca srce uvi najzad glas koji mu je toliko nedostajao,
koji ga je dozivao i opredelio se za njega, a koji je sada zvuao tako
onemoalo i kukavno. Tako je dugo sluao samo jeanje i muklo, bolno
bulanjenje tog glasa, da se prenerazio od iznenadne radosti.
Pjer, mili moj!
Neno se sae i poljubi nasmeena ustaca. Pjer je izgledao sveiji i
sreniji no to se nadao da e ga ikad videti, oi su mu bile bistre, pogled
odraavao svest, a duboka bora meu obrvama gotovo je nestala.
Deak se smeio i gledao u njega kao da se i. uava. Otac mu prui ruku i
on poloi u nju svoju ruicu, koja nikad nije obilovala snagom, a sada je
bila tako mala, bela i umorna.
)
Sad e odmah dobiti doruak, a posle toga u ti priati prie.
Oh da, o Gospodinu Granici i o letnjim pticama ree Pjer i ocu se opet
uinilo kao udo to govori, to se
smei i to mu ponovo pripada.
Doneo mu je doruak, Pjer je jeo s apetitom i ak je pristao da pojede jo
jedno jaje. Zatim je traio svoju najmiliju slikovnicu. Otac paljivo
odgurnu jednu od zavesa, u sobu prodre bleda svetlost kinog dana i Pjer
pokua da se uspravi u krevetu da bi razgledao slike. Izgledalo je da mu to
ne priinjava nikakav bol, pa je paljivo razgledao nekoliko stranica,
pozdravljajui njemu drage slike kratkim, radosnim uzvicima. Zatim se
zamorio od sedenja i opet su ga malo zabolele oi. Poto se uz oevu pomo

opet ispruio na krevetu, zamolio je tatu da mu na glas proita nekoliko

pesmica, u prvom redu onu o Puzavoj Krnjavici koja dolazi apotekaru
Gundermanu:
Oj, apotekaru Gunermane, Dajte mi neku mastt Da i meni jednom svane, Vidite
da sam kljast!
Veragut se potrudio da ita to je mogao ivlje i aIjivije, i Pjer se
zahvalno smeio. Meutim, indlo se da te pesmice vie nemaju nekadanju
dra, kao da je Pjer, otkako ih je poslednji put sluao, ostareo za nekoliko
godina. Slike i pesmice su kanda razbudile u njemu seanje na mnoge vedre,
nasmejane i radosne dane, ali nekadanja razdraganost i razuzdano veselje se
nisu mogli vratiti malian se a da toga nije bio svestan osvrtao na
sopstveno detinjstvo, koje je jo pre neki dan, pre neku nedelju bilo
stvarnost, sa enjom i tugom odrasle osobe. Vie nije bio dete. Bio je
bolesnik kojem je svet stvarnosti ve iskliznuo iz ruku, ija sad ve
vidovita dua svuda oko sebe sa strepnjom nasluuje smrt koja ga vreba.
Pa ipak je to jutro bilo ozareno svetlou i sreom posle svih onih uasnih
dana. Pjer je bio tih i zahvalan, a
ii Veragutu se i protiv volje budila nesluena nada. Naposletku, ipak je
bilo moguno da deak preivi! A onda e pripasti njemu, samo njemu!
Doao je zdravstveni savetnik i dugo se zadrao kraj Fjerovog kreveta, ali
ga nije muio nikakvim pitanjima i pregledima. Uto im se pridruila i
gospoa Adela koja je probdela no smenjujui se sa bolniarkom. Volebno
poboljanje detinjeg stanja bezmalo je oamutilo, stiskala je Pjerove ruke
tako vrsto da su ga zabolele i nije se ni trudila da prikrije suze
olakanja koje su joj navirale na oi. Albertu je takoe bilo dozvoljeno da
se krae vreme zadri kraj Pjera.
To je kao neko udo obrati se Veragut lekaru. Zar vi niste iznenaeni?
Zdravstveni savetnik se Ijubazno nasmeio. Nije protivslovio, ali nije
pokazivao neku posebnu radost. Istog trenutka slikara opet obuze sumnja.
Pomno je pogledom pratio svaki pokret lekara i, mada mu je lice bilo
nasmeeno, uoio je na njemu izraz usredsreene panje i nepromenjene
uzdrane zabrinutosti. Neto kasnije slikar je kroz odkrinuta vrata
prislukivao razgovor lekara sa bolniarkom i, mada gotovo nita nije
razumeo, ipak mu se uindlo da iz rei izgovorenih strogim, odmerenim
apatom razabira da je opasnost na pomolu.
Naposletku je ispratio lekara do njegovih kola i u poslednjem trenutku
upita:
Vi kanda ne oekujete mnogo od tog poboljanja? Lekar mu okrenu svoje
runo uzdrano lice.
Budite sreni to je jadnom deaku dato da provede nekoliko boljih asova!
Nadajmo se da e potrajati to due.
U pogledu njegovih mudrih oiju nije bilo ni traka nade.
Veragut pohdta u bolesniku sobu, da ne izgubi nijedan dragocen trenutak.
Majka je upravo priala deaku bajku o Trnovoj Ruici, on je seo kraj nje i
posmatrao izraz Pjerovog lica sa kojim je pratio priu.
.

Hoe li da ti priam jo neku bajku? upita gospoa Adela.

Ne ree malian pomalo umoran. Kasnije. Ona ode u kuhinju, a otac uze
Pjerovu ruku u svoju.
Obojica su utala, ali s vremena na vreme Pjer bi sa slabim osmehom digao
pogled, kao da mu je drago to je oiac kraj njega.
Sad ti je mnogo bolje ree otac nenim glasom. Pjer se malko zarumeneo i
prsti mu zaigrae u oevoj ruci.
Ti me voli, tata, zar ne?
Naravno, duo moja. Ti si moj mili deak i kad ozdravi ostaemo zauvek
zajedno.
Hoemo, tata. Jednom sam bio u vrtu, sasvim sam, i svi me vi vie niste
voleli. Treba da me volite, zna, i da mi pomognete ako me opet zaboli.
Oh, kako je bolelo!
Oi su mu bile upola sklopljene, a rei je izgovarao tako tihim glasom da se
Veragut morao nadnositi nad njim da bi ga razumeo.
Morate mi pomoi. Ja u uvek biti dobar, a vi ne smete da me grdite!
Neete me nikad grditi, zar ne? Reci to i Albertu.
Kapci mu zadrhtae i on opet otvoii oi, ali pogled mu je bio taman a zenice
neprirodno rairene.
Spavaj, sine, spavaj! Umoran si. Spavaj, spavaj. Veragut mu paljivo
zatvori oi i poe da pevui, kao
to je to inio nekad kad je Pjer bio beba. inilo se da mali spava.
Sat kasnije dola je bolniarka da pozove Veraguta na ruak i da za to vreme
ostane kraj Pjera. Otiao je u trpezariju i utke, odsutan u mislima, pojeo
tanjir supe, a da gotovo nije uo ta ostali oko njega govore. U uima mu
je slatko i tuno odzvanjao bojaljivi, neni detinji apat. Oh, stotinama
puta je mogao da razgovara tako sa Pjerom i da oseti naivno poverenje
bezbrine Ijubavi deteta prema njemu, a on je to propustio!
Mehaniki je posegnuo rukom za bocom da naspe sebi vode. Tog trenutka se iz
Pjerove sobe prolomio reski prodorni krik i presee Veragutovo setno
sanjarenje. Svi po
skakae na noge prebledevi, boca se prevrnula, skotrljala preko stola i sa
zveketom pala na pod.
Veragut se jednim skokom naao na vratima i u bolesnikoj sobi.
Kesu sa ledom! povika bolniarka.
On nita nije uo. Nita osim uasnog, oajnikog krika koji mu je prodro u
svest kao no u ranu. Poleteo je krevetu.
Pjer je bio beo kao kre, stravino iskrivljenih usana, besomuni grevi su
lomili njegove smrale udove, oi je izbuljio u uasu, a njegov pogled je
bio lien razuma. Odjednom je pustio jo jedan krik, jo jeziviji i slian
urliku, telo mu se izvilo kao luk tako da se ceo krevet zatresao, a onda se
skljokao da bi se odmah zatim opet iskrivio, zategao i naposletku savio kao
prut u razuzdanim deakim rukama.
Svi su stajali uasnuti i bespomoni, sve dok bolniarkine naredbe nisu
stvorile red. Veragut se spustio na kolena pored kreveta i pokuavao da
sprei da se deak u tim trzajima povredi. I pored toga, deak je okrvario

desnu ruku, udarivi njom u metalni okvir kreveta. Posle toga je klonuo i
okrenuo se tako da je leao na stomaku, zario je zube u jastuk i ritmiki
poeo da udara levom nogom. Dizao je nogu i opet je naglo sputao kao da
trupka, a nakon trenutka odmora ponavljao bi isti pokret, deset, dvadeset
puta i opet nanovo.
Zene su bile zaposlene pripremanjem obloga, Alberta odstranie. Veragut je
jo uvek bio na kolenima i gledao kako se detinja noga pod pokrivaem
uasavajuom ravnomernou die, prua i pada. Eto, gde lei njegovo dete!
Njegov osmeh je jo pre neki as bio zraak sunca a njegovo neno tepanje
darnulo ga je i oaralo do dna due. Deak je leao pred njim pretvorivi
se u telo koje su potresali mehaniki trzaji, u bespomonu gomilu bola i
jada.
Mi smo kraj tebe viknu u oajanju. Pjer, sine, mi smo tu i hoemo da ti
pomognemo!
Ali vie nije bilo puta koji bi od njegovih usana vodio do deakove due,
sva utena preklinjanja i besmisleni
neni apat vie nisu dopirali do uasne samoe samrtnika. Otiao je daleko
u jedan drugi svet, lutao je moren eu paklenom dolinom punom bola i
samrtnikih muka, a ko zna nije li tamo moda upravo u tom trenutku vapio za
njim, koji je na kolenima bio uza nj i koji bi rado podnosio sve muke samo
da pomogne svom detetu.
Svi su znali da je to kraj. Od onog prvog krika koji ih je prestravio i
tako gorko odjeknuo dubokom, ivotinjskom patnjom, smrt je vrebala na svakom
pragu i pred svakim prozorom kue. Niko nije o njoj govorio, ali su je svi
prepoznali, i Albert, i devojke u prizemlju, ak i pas koji je na
poljunanom prostoru trkarao tamoamo po kii i povremeno cvileo od straha.
Pored sveg truda, iako se grejala voda da provri, stavljao led, iako se sve
u kui predano uurbalo, to vie nije bila borba i u svemu tome vie nije
bilo nade.
Pjer nije bio pri svesti. Drhtao je celim telom kao da zebe, povremeno bi
mu se oteo slab i pomuen krik, a nakon svakog prekida zbog iscrpljenosti
nastavio bi da udara i trupka nogom, ritmiki kao mehanizam asovnika.
Tako je prolazilo popodne, zatim vee i naposletku no, a kada je u prvi
osvit mali borac, najzad, iscrpeo svu svoju snagu i predao se dumanima,
roditelji preko njegovog kreveta izmenjae pogled bez rei, lica posivela od
nonog bdenja. Johan Veragut spusti ruku na Pjerovo srce i ne oseti vie
njegov otkucaj. Ruka mu je poivala na mravim detinjim grudima, dok se
nije posve ohladila.
Zatim blago pree rukom preko gospoa Adelinih sklopljenih ruku i ree
apatom:
Svreno je.
I dok je izveo svoju enu iz sobe, pridravajui je i sluajui njene
prozukle jecaje, a onda prepustio brizi bolniarke, dok je oslukivao na
Albertovim vratima da li jc budan, dok se vraao Pjeru da ga lepe poloi i
smesti, inilo mu se da je u njemu umrla polovina ivota i nala svoj mir.
Pribrano je preduzeo sve to je trebalo i naposletku prepustio malog mrtvaca

bolniarki, a onda je legao i

utonuo u kratak, dubok san. Probudio se kada je puna svetlost dana prodrla
u njegov sobiak, odmah je ustao da prione na poslednji zadatak koji e ovde
u Roshaldeu jo obaviti. Poao je u Pjerovu spavau sobu, razgrnuo zavese i
pustio da svetlost sveeg, jesenjeg dana padne na belo lice i ukoene ruke
njegovog mezimeta. Zatim je seo na rub kreveta, rairio jedan karton i
poeo poslednji put crtati crte lica koje je tako esto prouavao, koje je
poznavao i voleo od najnenijih poetaka, a koje su sada, sazrele i
uproene u smrti, jo uvek bile pune neshvatljive patnje.
OSAMNAESTO POGLAVLJE
Sunce se arilo meu rubovima iskrzanih, od kie isceenih oblaka kada se
malobrojna porodica vraala kui sa Pjerove sahrane. Gospoa Adela je
uspravno sedela u kolima, njeno uplakano lice se neobino svetlo i ukoeno
ocrtavalo izmeu crnog eira i do grla zakopane crne haIjane. Albert je
imao oteene kapke i nije isputao majinu ruku iz svoje.
Vas dvoje, dakle, sutra kreete na put ree Veragut sa prizvukom
ohrabrenja. Nemojte brinuti, ja u obaviti ovde sve to bude trebalo.
Samo hrabro, deae moj, doi e bolja vremena!
Iskrcali su se pred Roshaldeom. Grane kestenova, sa kojih je jo kapalo,
presijavale su se na svetlosti. Uli su zasenjeni u utihlu kuu u kojoj su
ih ekale devojke u crnim haljinama, apuui meu sobom. Otac je zakljuao
Pjerovu sobu.
Kafa je bila spremna i njih troje posedae oko stola.
Rezervisao sam vam sobe u Montreu zapoe Veragut opet. Gledajte da se
oporavite! Otputovau i ja, im sve sredim ovde. Robert e ostati i
odravati kuu u redu. On e imati moju adresu.
Niko ga nije sluao neka duboka, bljutava trezvenost sve ih je sledila kao
da su na mrazu. Gospoa Adela je ukoenim pogledom zurila preda se i
skupljala mrvice hleba sa stolnjaka. Uaurena u svoju alost, nije elela
da je ita iz nje trgne, a Albert se poveo za njom. Posle smrti
malog Pjera opet je nestao privid porodine bliskosti, kao utivost s lica
oveka koji se s mukom savlauje dok ne ode moni gost od koga zazire.
Jedino je Veragut, uprkos svim injenicama, do poslednjeg trenutka glumio
svoje maske. Plaio se da mu neka enska scena ne pokvari oprotaj od
Roshaldea, a u dui jedva je ekao as da to dvoje otputuju.
Jo nikada nije bio tako sam kao uvee toga dana sedei u svojoj sobici.
Preko u zamku njegova ena je pakovala kofere. On je pisao pisma i obavljao
neke poslove, najavio svoj dolazak Burkhardu, koji jo nije znao za Fjerovu
smrt, i dao svom advokatu i banci poslednja uputstva i punomoja. Iza toga
je raspremio pisai sto i stavio preda se sliku mrtvog Pjera. Sada je bio
pod zemljom i veliko je pitanje da li e Veragut ikad pokloniti svoje srce
nekom drugom Ijudskom biu, da li e ikad moi da uestvuje u patnji
drugoga. Sad je bio sam.
Dugo je posmatrao svoj crte, omlitavele obraze, kapke sputene preko upalih
oiju, tanana stisnuta usta, svirepo smrale detinje ruke. Zatim je
zakljuao sliku u ateIje, uzeo svoj ogrta i iziao napolje. Nad parkom se

ve spustila no i sve je bilo tiho. U zamku je nekoliko prozora bilo

osvetljeno, ali to se njega vie nije ticalo. Pod tamnim stablima
kestenova, u maloj pokisloj senici, na poljunanom prostoru i u vrtu sa
cveem ipak ga zapahnu neto nalik ivotu i seanju. Tu mu je Pjer jednom
zar to nije bilo pre mnogo godina pokazao malog zarobljenog mia, a tamo
kod one grahorice razgovarao je sa rojem modrih leptira i izmiljao
fantastina imena za cvee. U dvoritu za ivinu i kod kuice za psa, na
travnjaku i u drvoredu pod lipom, svuda je vodio svoj mali ivot, igrao se
raznih igara, tu su bili odomaeni njegov lagodni, slobodni deaki smeh i
sva Ijupkost njegove samovoljno samostalne linosti. Tu je stotinama puta,
zatien od tuih pogleda, uivao u dejim radostima i doivljavao svoje
bajke, moda je koji put bio i Ijut ili je plakao ako bi se oseao zanemaren
i neshvaen.
Veragut je lutao po mraku i obilazio sva mesta koja su bila vezana za neku
uspomenu na njegovog deaka. Naposletku se spustio na kolena pred Pjerovom
gomilom peska i da ohladi ruke zario ih u vlaan pesak. Pri tom je napipao
neku stvaricu od drveta i kad je podigao i poznao Pjerovu lopaticu za
pesak, pao je niice i prvi put je za tri uasna dana, najzad, zaplakao
nesputano i neobuzdano.
Ujutro je imao jo jedan razgovor sa gospoom Adelom.
Nai utehu obrati joj se i ne zaboravi da je Pjer pripao meni. Ti si mi
ga ustupila. i ja ti jo jednom zahvaljujem na tome. Ja sam tada ve znao
da e umreti. ali bilo je lepo od tebe. A sad ivi u svemu onako kako
eli i nemoj ni u emu prenagliti! Zasad zadri Roshalde, mogla bi se
pokajati ako uskoro proda imanje. Belenik e te jo posavetovati, on
smatra da e se poveati vrednost zemljita ovde. Zelim ti mnogo sree u
tome! Meni ovde vie nita ne pripada osim stvari u mom ateljeu, kasnije u
poslati po njih.
Hvala. A ti? Zar se vie nikad nee vratiti ovamo?
Nikad vie. Ne bi imalo svrhe. Hteo sam ti jo rei, da u meni vie nema
gorine. Znam da sam za sve sam bio kriv.
Ne govori tako! Znam da to ini u najboljoj name"i, ali me mui. Sad
ostaje ovde sasvim sam! Da si mogao da zadri Pjera. Ali ovako. ne, nije
smelo doi do toga! Ima tu i moje krivice, ja to znam.
Mi smo ovih dana sve okajall. Budi spokojna, sve je u redu i vie se nema
za im aliti. Vidi, Albert je sad samo tvoj. A ja, ja imam svoj rad. To
mi pomae da podnesem sve. I ti e biti srenija no to si bila godinama.
Bio je tako smiren da se ona savladala. Oh, bilo je jo mnogo ega,
neizmerno mnogo onoga to bi mu rado rekla, na emu bi mu zahvalila, ili
zbog ega bi ga optuivala. Ali bila je svesna da je on u pravu. Za njega
je oigledno ve bila nebitna prolost, sve to je ona jo oseala ivotno i
kao gorku stvarnost. Sad je dolo vreme da se smiri i da
iive to je bilo preda prolosti. Stoga je sa strpljivom panjom sasluala
ta je sve nameravao da sredi i zaudila se kako je o svemu razmislio i
svega se setio.
Razvod se nije pominjao nijednom reju. To e se obaviti jednom kasnije,

kada se bude vratio iz Indije.

Posle ruka odvezoe se na elezniku stanicu. Zatekli ?u Roberta sa
brojnim koferima u prostranom zastakljenom tremu punom buke i ai. Veragut
ih isprati do njihovog vagona, pokupova asopise za Alberta i dade mu
potvrdu o prtljagu, saeka pod prozorom polazak voza, inahnu eirom u znak
pozdrava i isprati ih pogledom sve dok Albert nije nestao sa prozora.
Na povratku traio je da mu Robert ispria na koji nain je raskinuo svoju
prenagljenu veridbu. U kui ga je ve ekao stolar koji e napraviti
sanduke za njegove poslednje slike. im i njih spakuje i poalje, poi e i
on. Zeljno je iekivao as odlaska.
Otpremio je i stolara. Robert je poslovao u zamku sa jedinom preostalom
devojkom njih dvoje pokrivali su nametaj i zatvarali prozore i kapke na
njima.
Veragut je laganim koracima proao radionicom, dnevnom i spavaom sobom a
onda je iziao i obiao jezero i park. Po sto puta je prolazio tuda, ali
danas mu se inilo da svuda u kui i u vrtu, na jezeru i u parku odjekuje
pusto. Kroz ve poutelo drvee duvao je hladan vetar i doterao nove niske
kine oblake. Slikar se zimogroIjivo najeio. Sad vie nije bilo nikoga
za koga bi morao da brine, prema kome bi trebalo da ima obzira i da vodi
rauna o svom dranju, i tek je tog trenutka oseao ledenu samou, posledicu
briga i nonih bdenja, drhtavu groznicu i sav razorni zamor tih poslednjih
dana. Nije on to oseao samo u glavi i udovima, ve mnogo dublje, negde u
dui. Ugasila su se poslednja razigrana svetla mladosti i oekivanja
meutim, hladna izdvojenost i svirepa trezvenost kojima je bio okruen nisu
za njega bile bauk.
Tumarajui dalje vlanim stazama, sledio je, niim ne ometan, konce svog
ivota do u prolost, i uinilo mu se da jo nikada nije tako jasno i
spokojno sagledavao njihov
jednostavni splet. Bez ikakve gorine je utvrdio da je sve te puteve
prevalio kao u slepilu. Uprkos svim iskuenjima i bez obzira na enje koje
se nikad nisu sasvim ugasile u njemu, on je proao mimo vrata ivota. Nikad
u svom ivotu nije dokraja doiveo i iskusio Ijubav, sve do ovih poslednjih
dana. Tada je pored kreveta svog umirueg deteta, isuvie kasno, doiveo
svoju jedinu pravu Ijubav, tada je prvi put zaboravio na sebe i nadjaao
sebe. To e zauvek ostati njegov doivljaj i njegovo jadno malo blago.
Sve to mu je preostalo bila je njegova umetnost, u koju nikad nije bio
sigurniji nego sad. Preostala mu je uteha onih koji stoje po strani, kojima
nije dato da sami uzmu ivot u svoje ruke i da ga iskape do dna preostala
mu je udna, hladna a ipak neobuzdana strast da gleda, da posmatra i da
gordo uzima uea u stvaranju. To je preostalo, to je bila vrednost u
njegovom promaenom ivotu. Njegova sudbina e odsad biti nepokolebljiva
samoa i hladno zadovoljstvo koje prua prikazivanje sveta, kao i
neminovnost da sledi putanju te zvezde vodilje izbegavajui stranputice.
Duboko je uvlaio u sebe vlani, gorki miris vazduha u parku i pri svakom
koraku mu se inilo da gura prolost daleko od sebe, kao amac koji mu,
stigavi na obalu, vie niemu ne slui. U tom ispitivanju i spoznaji nije

bilo ni traga od mirenja sa sudbinom prkosno, i proet preduzimljivim

arom, uperio je pogled u novi ivot koji vie nije smeo da se iscrpi u
nedoumici i sumornom lutanju, ve treba da ga, kao strmi put, smelo povede
navie. On se kasnije, i moda sa vie gorine nego to to obino ine
mukarci, oprostio od slatkog sutona mladosti. Sad se siromaan i sam obreo
usred bela dana i vie nije hteo da izgubi ni jedan jedini njegov dragoceni
as.
---