Artur Rembo - "OFELIJA"...

Francuski knjievnik. Rembo je kao i Bodler, jedan od

ukletih pesnika. Nazivali su ga "kradljivcem vatre" (burno
sve doiveo, veliki sanjar, matar, kratak ivot. U 19
godini napisao sve, pojavi se i brzo nestane). Malo je
iveo (svega 37 godina) i malo je bio prisutan kao
stvaralac, ali je zato mnogo dao francuskoj i evropskoj
poeziji. Bio je veliki buntovnik i u drutvu i u poeziji.
Kada se definitivno razoarao u svet, u ljude i u poeziju
otiao je na Bliski Istok da trguje kolonijalnom robom
(kauuk, pamuk). Umro je u Marselju, u luci, nepoznat i
dalek svima.
Rembo je iza sebe ostavio knjigu pesama "Boravak u
paklu" i pesme u prozi "Iluminacija", koja predstavlja
odbleske njegove due. Za sebe je govorio da je pronaao
boju vokala, da je zapisivao tiine i beleio neizrecivo. U
stihiji trajanja i neredu duha, pronalazio je svoje
"iluminacije" (ono to svetli). Pisao je da treba biti
vidovit i u rastrojstvu (pijanstvu) ula doi do neznanog.
O sebi je pevao kao o "pijanom brodu" koji juri noen
vetrovima i talasima. Tako je spozano "vrtloge i struje",
doiveo "haos velianstven", "vodene sunovrate",
"ogromne movare" i "brodolome grdne". U tom idenju i
lutanju on je otkrio i "zvezdane arhipelage", imao oseaj
da je "zvezdano proet" i da je "veiti tka nepominih
vedrina" (sanjar). Bio je avanturista u ivotu i alhemiar
u pevanju. Iza njega su ostale pesme kao to su:
"Samoglasnici", "Pijani brod", "Pariske orgije", "Spava u
dolini", "Ofelija".

OFELIJA
Ljudska nevinost koja se nala u opakom svetu (surovom i
grubom). Glvani motiv pesme "Ofelija" preuzet je iz
ekspirovog dela "Hamlet" u kome se ona javlja kao jedan
od retkih enskih likova. Mlada i tragina posluila je
Rembou kao povod za pesmu u kojoj je podignuta na nivo
simbola. Pesma ima3 dela. U I delu pesme Rembo
asocijativno oivljava neke slike iz ekspirovog dela:
Ofelija u beloj haljini, sa vencem na glavi, u reci... Nosi
je voda, tamna i duboka. Izvreno je kontrastiranje bele i
crne boje. Na crnom valu bela Ofelija. Taj odnos
suprotnosti jo vie se naglaava u narednoj strofi: Tuna
Ofelija tako plovi, sablast bela, rekom to crna tee.
Njena ludost je kratka, nesvesna i mesearska,
zaljubljenika, Ona zna samo za romanse iji smisao
jedino ona razume. Taj prizor i njeno tiho pevanje,
nasleeno od ekspira, traje ve vekovima u svesti svih
sanjara i ednih ovoga sveta. U III strofi belina njenog
vela, mladenakog, posebno se istie. Tako su se na
jednom prostoru nali belina, sjaja i tama... pla, uzdasi
i snevanja.
U II delu pesme predstava o Ofeliji se produbljuje. Bila je
bela Ofelija, tuna Ofelija, a sada e za nju rei: bleda
Ofelija. Ona je lepa poput snegova. Za nju kao predmet
pevanja, vezuje se motiv SLOBODE kao neto to je bilo
samo elja i san zaljubljene due. U stihovima koji imaju
oblik direktnog obraanja na pesniki nain potencira se i
njena romantina priroda ili duh to sanja, duh koji
registruje uzdah noi i tualjku granja. Priroda je ovde
nosilac unutranjeg ili psihikog stanja. Pesnik hoe rei

da to njeno bie uzdie, da njena dua pati, da bi na

kraju zavrila u grcaju za onim koji joj se pokazao u svom
ludilu. U pitanju je lepi bledi vitez (Hamlet), zbog koga
e se i sama nai u svetu ludila. U ludilu kao da je nala
ono to je sanjala: raj, ljubav i slobodu.
U III celini koju ini samo jedna strofa kao da je dat
zakljuak: ona putuje kao kroz venost, dolazi na zemlju
i trai ono isto cvee koje je nekada brala i da jo
jednom drugi vide te njene bele velove, na vodi i kako
ona Ofelija plovi (osuda sveta, sve to je ljupko, strada i
pati).