ALEKSANDAR SERGEJEVI PUKIN

ANCAR
U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strani straar Ancar na sten
Stoji od sunca to je svela.
Rodi ga stepa u edne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.
Kroz koru otrov stalno tee,
U podne topi se od ara,
A kad prohladno padne vee
U smolu gustu on se stvara.
To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne otri uza nj ralje,
Tek vihor to se pustom vije
Dirne ga krilom pa be dalje.
A kad oblak dadom mije
Njegov umali, tuni list,
Otrovana se kie slije
I truje pesak nevin, ist.

BESI
Kolutaju maglutine,
Mesec gubi svoju mo,
Sneg se vitla sa visine,
Mutno nebo, mutna no.
Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin cilin,

Na tom putu moro bi se

Uasnuti svaki din.
Teraj mome! Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se ve i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propaemo, zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji as.
Pred nama se hale roje,
Besi skau oko nas.
Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se naem zlu.
Sad je jedan tro levo,
Konje guro u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.
Kolutaju maglutine,
Mesec gubi svoju mo,
Sneg se vitla sa visine
Mutno nebo. mutna no.
Sad ni mai jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
ta je ono? Bog bi znao
Neka klada, il je vuk.
Siku, pite none strave,
U grudma ti hrabrost mre;
Konji ru die glave
Kakva j ono avet, gle!
Lete konji ko pomamni,
Ko da j orkan odstrag;

Iza onih jela tamni

Cereka se neki vrag.
Iz daljine neto kulja,
Ne znam je li dim il sen;
A urlie neka rulja
Vrtei se u vreten.
udna huka, udna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer,
Sahranjuju l kakvog smuka,
Il udaje daba ker!
Kolutaju maglutine,
Mesec gubi svoju mo,
Sneg vitla sa visine
Mutno nebo, mutna no.
Razuzdani besi lete,
Raduju se naem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al gle, oveku ovek ree,
Drveta toga da se lati,
I ovek poe kad padne vee
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu smolu nosi,
S umalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo elo rosi,
Kad zadihan u ator banu.
Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko maem poseen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih ue,

I srt on s njinog vrha pusti

Na susede i zemlje tue.

CVETAK
Uveli cvetak bezmirisni
puten u knjizi gledam ja.
I gle, ve mnotvom udnih misli
dua se moja puni sva.
Kog prolea je cvao cvatom
i ijom rukom skren bi?
Da l poznatom il nepoznatom?
Zato ga ovde ostavi?
Moda za spomen na poznanstvo
il na rastanak moda dug?
Na kakvu etnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?
ivi li on il ona ivi,
gde li je njihov kutak sad?
A moda su i uvenuli
ko ovaj ovde cvjeti mlad?

DIONIZIJSKA PESMA
Zar utihnu veselja glas?
Nek zaore pesme Bakha!
Nek devojka ivi svaka
I mlade ene, koje ljube nas!
Ded vie vina u te ae!
I na dno njino
U gusto vino
Bacajmo zavetne prstene nae!
Ispijmo groa radosne suze!
Nek ivi razum! Nek ive muze!
Ti, sveto sunce, gori!
Kao to ovo kandilo bledi

Pred jasnom zorom koja zori,

Tako i lana mudrost malo vredi
Pred suncem uma, to sja puno plama.
Neka ivi sunce, nek se skrije tama!

DOK UMNIM ULICAMA ETAM

Dok umnim ulicama etam,
Il ulazim u prepun hram,
Nerasudne mladie sretam,
Ja samo jednu miso znam.
Ja kaem: godine e stii,
I svi, koliko ima nas,
Pod vene emo svode sii
I ve je nekom blizu as.
Kad vidim hrast nasred poljane,
Ja mislim: starina e ova
Preiveti i moje dane,
Ko dane mojih pradedova.
Detence pomilujem esto
I reknem zbogom u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
Ti bie cvet, ja biu prah.
I svaki dan, i svaki minut
Ja pratim kao kobnu nit,
Sve ekam da l e slutnja sinut
O asu gde je kraj moj skrit.
I gde e doi smrt po mene?
U boju, il u valu plime,
Il susedne doline sene
Ve spremne su da gosta prime?

I makar da je hladnom telu

Svejedno gde e najzad biti,
Al ipak sve blie rodnom vrelu
Svoj grobni san bih htio sniti.
I neka smrt za meu alje:
Kraj nje e mladost sjati ista,
I mirna priroda e dalje
Lepotom veitom da blista.

JO UVEK EKAM JA
Zbog obala svoga zaviaja
napustila si tui dom.
Gorko sam plakao do kraja
pred tobom u trenutku tom.
Moje su hladne htele ruke
da odlazak zadre tvoj,
da rastanka ne krati muke
preklinjao je uzdah moj.
Al ti usne iupala
iz poljupca dubokog tog,
u drugi si kraj mene zvala
iz predela progonstva mog.
Govorila si: Dan postoji,
I sastanka e naeg as
u senci maslina da spoji
poljupcem novim opet nas.
Al tamo, pod visokim svodom
to sja u plavom blesku svom,
gde raste maslina nad vodom,
usnula ti si venim snom.
Tvoj setni bol I ar lepote,
sve uze urna venog sna,

sastanka poljuvac na ote,

al jo ga uvek ekam ja.

NE PEVAJ DRAGA KADA SI SA MNOM

Ne pevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pesme, pune tuge:
U seanju mi bude tamnom
Daleki al i dane druge.
Kad razliju se u tiini
Te pesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, meseinu
I lik daleke jedne ene.
Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mom srcu gasne,
Al nova oivi ga snaga,
Kad zaujem te pesme strasne.
Ne pevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pesme pune tuge,
U seanju mi bude tamnom
Daleki al i dane druge.

JA LJUBLJAH VAS
Ja ljubljah Vas, I moda jote nije
U dui mojoj nesto svaki trag
Te kobne strasti. Al vie neu
Da mutim Vaeg srca pokoj drag.
Ja ljubljah Vas bez rijei i bez nade
I trzah sumnjom strasti srca svog;
Ja ljubljah tako iskreno i njeno
Da drugi tol Vas ljubi, daj Vam Bog!

PESNIKU
Za ljubav sveta ljudi, Pesnie ti ne mari!
Velike hvale huka to je trenutan um.
Hladan je smeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al ti budi vrst i sam ko tvoj um.
Ti car si. I sam ivi. Kree te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavravaj samo duhovna blaga svoja,
Ne trai da svet puni mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O delu umetnikom umetnik stroe sudi
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili ta hoe neka zbori
Nek pljuje onaj oltar gdje tvoja svetlost gori
Nestaluk dece neka koleba presto tvoj.

POD SINJIM NEBOM JE

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamiljena
Na kraju uvela i moda, nada mnom
Lebdela ve je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeu nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodunih sam usta uo smrti glas,
Ravnoduno ga sasluao.
I eto koga ljubih duom svojom svom
S toliko tekih udnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u dui toj
za senku koju smrt mi uze
Za secanje na zivot nepovratni moj,
ne nalazim ni bol ni suze.

POSETIO SAM OPET

Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Ve deset leta proe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
ivotu: optem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju seanja me ivo;
I ini mi se: jo sam sino luto
Kroz te umarke.
Gle, doma progonstva
Gde iveo sam s jednom dadom mojom.
Starice vie nema, iza zida
Ne ujem vie korake joj teke,
Kad nadgleda ujutru kuu. Evo
umovitog huma gde sam esto
Sedeo nepokretan, gledajui
Na jezero i seao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pruilo iroko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukui za sobom
Ubogu mreu. Na obali strmoj
Seoca ratrkana; tamo dalje
Vetrenjaa naherena, na vetru,
Okree jedva krila
A na mei
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje dva zajedno trei
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po meseini, umom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam proao i opet
Video sam ih. Tu su s umom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,

Sada je nikla mlada umica,

Zelena porodica; kao eljad
Pod njenu senku bunje tiska se.
A njihov drugar tuni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, narataju
Mladi i nepoznati! Neu ja
Tvoj moni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigne
I zakloni im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek uje on um vaih pozdrava,
Kad s drugarske se vraa sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrini proe pored vas
I pomisli na mene.

POSLANICA U SIBIR
U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vae nek ne klone,
Jer vaa dela ne umiru,
Ni uzviene tenje one.
Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje e mrano sii
Da bi vam bodrost odrala
I eljeno e vreme stii.
Drugarstvo, ljubav e vam doi
Kroz brave to nad vama stoje
Ko to do vas kroz memlu noi
Slobodne rei stiu moje.
I pae teke negve vae,
Sloboda e vas doekati,

Sve tamnice e da se sprae

I ma e vama braa dati.

PREIVIO SAM
Preivio sam svoje elje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teko sad me melje:
mog pusta srca to je plod.
Pod olujama sudbe krute
povenuo mi vijenca sjaj,
ubog mi ivot boli mute
i ekam da mi doe kraj.
Kao to, shrvan kasnim ledom,
sluaju vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bijednoj
posljednji list treperi sam.

POZIV
O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utia due ive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploe sive,
O, ako zbilja u taj as
Opusti redom grob za grobom,
Ja ekam tad na susret s tobom,
Ja ekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, doi mi, kroz no, kroz san,
Onakva kao zadnjeg asa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, doi mi to pre, to pre

Ko vetra dah, ko zvuk, il tajna.
Ko strana sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: to pre, to pre!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude ija zloba
Uini kraj ivota tvog,
Ni da proitam tajne groba,
I ne zbog tog to sumnji roj
U dui nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I jo sam ja ko nekad tvoj.

POSVEENO
Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni ivot hitrobeni,
Kroz strasti, iskuenja mnoga
Ja dugo sluah glas tvoj neni
O sanjah crte lica tvoga.
Al korak leta neizbeni
Pogasio je mate tajne,
Zagluio je glas tvoj neni
I otro lika crte sjajne.
Teko je ivot, pun eznua,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnua,
I bez boanstva i bez suza.
Al opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,

Ko neba dah u zemnom kutu.

I srce puno je pregnua:
Ti vraa sve to vreme uze,
I rajske sne i nadahnua.

PTIICA
Ni u tuini ne zapustim
obiaj roda, star i svet:
Na praznik prolea da pustim
ptiicu u slobodan let.
Utehu naoh u tom sporu:
Zato da gunam Bogu, znam,
kad mogu bar jednome stvoru
da slobodu darujem sam.

TA MOJE IME ZA TE ZNAI

ta ime moje za te znai?
Umree ono ko um vala
to tuno mije tua ala,
Ko agor umski kad se smrai.
Na listu tvoga spomenara
Ostae poput traga sivog,
Ko grobni natpis,udna ara
Neitljiva za ikog ivog.
ta znai ono?Ve odavno
Val novih nemira ga brie
I seanje ivotodavno
Ne budi u tvom duhu vie.
No reci ga u vreme ame,
Kai u asovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja ivim

SPOMENIK PODIGOH SEBI

Podigoh spomenik to nije rukom tvoren,
Nee mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.
Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg to mre, nadivee mi prah.
Slavan u ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.
O meni Rusijom iv glas pronee ljudi,
Pomenue me svud naroda njenih krug
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje udi,
Finac i Kalmik, stepa drug.
Dugo u biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih tenji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sunje uvek zvao spas.
Najviu zapovest o, muzo, verno sledi
Hvala i kletva spokojno sluaj zbor,
Ne trai lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

TI I VI
Isprazno Vi srdanim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj mati
Uzrhta dua u meni.
Pred njom snovi mi se snili

Ne mogu da joj odolim.

Kaem: Kako ste mili
A mislim: Kako te volim!

VREME JE DRUE MOJ

Vreme je, drue moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki asak nosi
ivota deli svoj, ivota deli krt;
Tek sprema se da ivi, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sree sloboda, mir postoje,
Ve davno udes nov privlai srce moje,
Ve davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.

TRENUTKA JA SE SJEAM SJAJNA

Trenutka ja se sjecam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko prividjenje, kao tajna,
i ko ljepote genij pravi.
Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje taste,
tvoj njezni glas mi pjevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu maste.
No, doba minu.Vihor njezni
rasprsio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj njezni
i lik nebeski zaboravu.
Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatocenju,

bez zanosa, bez suza ranih,

bez nadahnuca, nalik mrenju.
Al stize dusi probudjenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano prividjenje
i ko ljepote genij pravi.
I kucat stade srce vruce,
nov zivot u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuce,
i ljubav sja, i teku suze.
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
Moja je krv moj put do tebe

ZIMSKO VEE
Bura maglom nebo krije,
vihor snjeni fijue,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplae.
To krov od nje ostarjeli
slamom nama zaumi,
to ko putnik zakanjeli
u okna nam udari.
Naa stara kolibica tuna,
tamna samo spi.
A to li mi, o starice,
uz okance uti ti?
Il od bure zavijanja
umorna si, drue moj,
il vretena tvog zujanja
opio te tihi poj?
Pijmo, dobra drugo naa,
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je aa?

Srcu bit e lake tad.

Poj mi pjesmu kako j ptica
preko mora ivjela.
Poj kako je djevojica
zorom vodu nosila.
Bura maglom nebo krije,
vihor snjeni fijue,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplae.
Pijmo, dobra drugo naa
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je aa?
Srcu bit e lake tad.