Maks Veber

,
Maks Veber
Max Weber 1894.jpg
Maks Veber

1864.
1920.
Maks Veber (nem. Maximilian Carl Emil Weber; Erfurt, 21. april 1864 Minhen, 14. jun 1920)
je bio nemaki pravnik, ekonomista, istoriar, sociolog i politiar, koji je znaajno uticao na
socijalnu teoriju i istraivanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.[1] Njegova
najvea dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i irenja
modernosti.[2] Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od kljunih
figura zaslunih za uspostavljanje metodolokog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao
neempiricistiko polje istraivanja u kojem drutveno delanje treba prouavati interpretativnim
metodama zasnovanim na razumevanju znaenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delanju.
Maksa Vebera obino navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog od
tri glavna utemeljivaa moderne drutvene nauke[3] i opisuju ga kao najznaajnijeg klasinog
mislioca u drutvenim naukama.[4][5] Smatraju ga jo i utemeljivaem teorije birokratske
organizacije, koja predstavlja preteu savremenih teorija drutvene organizacije.
[]
1
Rani ivot
2
Protestantska etika
3
Drava i vlast
4
Politiki angaman
5
Izvori
6
Literatura
7
Spoljanje veze
Rani ivot[]
Roen je 1864. u Erfurtu u Tiringiji, Nemaka kao najstariji od sedmoro dece bogatoga
slubenika. Majka mu je delomino poticala od francuskih hugenota i drala se strogih moralnih
apsolutistikih ideja. Otac mu je bio lan nacionalne liberalne strane, a njihova kua ugoavala
je mnoge istaknute javne linosti, politiare i naunike. Maks Veber je rastao u intelektualnoj
atmosferi. Krajem 1876. sa samo 13 godina napisao je dva istorijska eseja. U koli mu je bilo
dosadno, pa kriomice itao Getea. Pre univerziteta proitao je mnoga klasina dela. Studije prava
na Univerzitetu u Hajdelbergu upisao je 1882.
Nakon jednogodinje vojne obaveze preselio se na Univerzitet u Berlinu. Pored studija paralelno
je poeo da radi kao mladi advokat. Dravni pravni ispit poloio je 1886. Nastavio je sa
postdiplomskim studijima prava i istorije. Doktorat je odbranio 1889. disertacijom "Istorija
srednjovekovnih poslovnih organizacija".
Oenio se 1893. godine Marijanom.
Protestantska etika[]
Veber je najpoznatiji po tezi iz ekonomske sociologije koju je obrazloio u svojoj knjizi
Protestantska etika i duh kapitalizma. U toj studiji Veber tvrdi da je asketski protestantizam,
posebno na Zapadu, bio jedan od glavnih izbornih afiniteta povezanih sa usponom kapitalizma,
birokratijom i racionalno-pravnom dravom-nacijom. Iznosei argumente protiv Marksove
prenaglaene materijalistike interpretacije razvoja kapitalizma, on je naprotiv naglaavao

kulturne uticaje koji su ukorenjeni u religiji.[6] Protestantska etika je najranije delo koje pripada
Veberovom irem poduhvatu na polju sociologije religije: nastavio je da ispituje religije Kine i
Indije i drevni judaizam, sa posebnim osvrtom na oiglednu nerazvijenost kapitalizma u tim
drutvima, kao i na razliite vidove drutvene stratifikacije.
Drava i vlast[]
U drugom znaajnijem delu, Politika kao poziv, Veber je definisao dravu kao entitet koji ima
monopol na legitimnu upotrebu nasilja. Njegova analiza birokratije u delu Privreda i drutvo je
i danas kljuna za prouavanje organizacija. Veber je bio prvi koji je prepoznao da postoji
nekoliko razliitih aspekta vlasti, koje je on podelio na harizmatski, tradicionalni i racionalni.
Njegova analiza birokratije naglaava da se moderne dravne institucije zasnivaju na jednoj vrsti
racionalno-pravne vlasti. Veberov doprinos razumevanju racionalizacije i sekularizacije u
modernom zapadnom drutvu (tzv. Veberova teza) doveo je do razvoja kritike teorije,
naroito u radu kasnijih mislilaca kao to je Jirgen Habermas.
Politiki angaman[]
Posle Prvog svetskog rata, Veber je bio jedan od osnivaa liberalne Nemake demokratske
partije. Bezuspeno se kandidovao za poslaniki mandat u parlamentu. Uestvovao je u odboru
koji je sastavio ustav Vajmarske republike, gde je zastupao ideju jakog predsednitva izabranog
od strane naroda.[3]