Aleksandar Bjelogrli

TEMELJNA OPCIJA

Narodna knjiga, Beograd 2007.

ANDERSONOV POTPIS

Od samog poetka delovalo je to kao neto iz prethodne inkarnacije.

Konvoj se sastojao od kombija i dva putnika automobila u vlasnitvu
privatnog prevoznika. Odredite: Sava centar, jun 2004. Bio sam premlad da
bih mogao da ih gledam 1975, kada su, na samom vrhuncu slave, svirali u
hali Pionir. Bio je to tada bio pouzdan znak da je stara Juga izvan gvozdene
zavese. Gotovo tri decenije kasnije, pruila se prilika da nadoknadim
proputeno. Detro tal, bend iji sam naziv kao petnaestogodinjak ispisao
preko ablona na olinjaloj teksas jakni odseenih rukava, i iju sam celokupnu
diskografiju prikupio do polovine osamdesetih (da bih kasnije sve ploe
rasprodao iz niskih pobuda, shvativi da se ista kolekcija moe dobiti budzato
na piratskom kompakt-disku), ponovo je gostovao u Beogradu.
Bulumenta koja se, oekujui prevoz, prikupljala na trgu u
zrenjaninskom naselju Baglja delovala je kao da stie sa upravo zavrenog
Vudstoka. Bio sam svestan da je to rokersko tvrdo jezgro, ali nikoga od njih
zaudo nisam poznavao, ak ni iz onog herojskog doba kad nismo proputali
koncerte orbe i Azre u Domu omladine, ili gostovanje Ajron meiden
na beogradskom hipodromu. Gde ive i ta u ivotu rade svi ovi ljudi? Znao
sam odgovor, iz linog iskustva. Bave se svakodnevnim prozainim poslovima:
opravljaju anlasere i homokinetike zglobove, dre kafane, obezbeuju
2

objekte, staraju se o magacinima, ili piu za novine, krijui od ostalog sveta da

su doivotno zarobljeni u nekom sjajnom trenutku vlastite prolosti.
Zapravo, iz nekog razloga, sve me je to podsealo na davno proitan
putopis iz centralne Afrike. Anegdota je govorila o plemenu koje je bilo
oajniki zaokupljeno zagonetkom gde spava Sunce? Nije bilo druge, vra je
okupio najokretnije ljude, naloivi im da pou i utvrde ta se deava sa
Suncem. Prolo je trideset godina, vra je umro, u selu se jedva ko seao
davnanje ekspedicije. Jednog dana pojavila su se tri iznemogla starca, zarasla
u brade. Otkrili smo ta se deava sa Suncem rekli su. Ono putuje i na
kraju bune u more.
Vozila pristigoe i ljudi poee da se rasporeuju. Bio je to teretni
kombi, u ijem su zadnjem delu na nae zgraavanje - bile rasporeene
drvene hoklice. Uvidevi to, predloih igiju, starom drugaru, (koji mi se
pridruio iz kolegijalnih razloga, iako mu je, za razliku od mene, polo za
rukom da na vreme evoluira od rokenrola preko bluza do deza), da ugrabimo
jedan od putnikih automobila. Ovo se pokazalo kao dobra odluka, jer bismo
u protivnom bili primorani da se delatno ukljuimo u redaljku iji su glavni
protagonisti bili flaa domae rakije i plastina krmaa od dve litre piva,
koje se spremno pojavie odmah po polasku, i iji se osobeni uinak na
putnike mogao donekle pratiti kroz zadnje staklo kombija.
Sa nama je u automobilu sedela devojka. Mogla je imati izmeu
dvadeset pet i trideset godina. Imala je okruglasto lice, napuene usne i kratko
podianu smeu kosu sa izvuenim pramenovima boje argarepe. Ispod
konog prsluka imala je majicu kratkih rukava, a na nadlaktici istetorviran
simbol uroborosa, zmije koja grize sopstveni rep.

Jeste li bili na koncertu Dip parpla, zimus na Sajmitu? upita ona,

osvrui se sa prednjeg sedita i nudei nas vakaom gumom.
Ne, ali bio sam sa devojkom na koncertu Blondi, u decembru ree
igi.
Ha, ha prasnu u smeh naa saputnica. Dobrodoli u dvadeset prvi
vek, vreme retromanije. Ona se zamiljeno zagleda kroz vetrobransko staklo.
Zanimljivo, Parpl su svirali na Sajmitu 1975, isto kad i Talovci u
Pioniru, a te godine je i Blondi snimila demo snimke za prvi album. Tad se
jo zvala Debora Heri, bila je konobarica u Kanzas Sitiju.
Opet si itala rok enciklopediju prekori je igi.
Istina je, malo sam prouavala te stvari. ovee, rokenrol e odumreti
zajedno sa onima koji su ga izmislili.
Ako pank nije mrtav kao to neki tvrde, zato bi izumro rokenrol?
upitah.
Moda nee izmureti, ali e se izjaloviti. Evo do ega je doao jedan
kritiar: poetkom devedesetih, glavno obeleje retro pokreta bio je ik iz
ezdesetih. Kako je decenija napredovala, dolo je do obnove disko
senzibiliteta, a odmah potom na povrinu je izbio garani zvuk s kraja
ezdesetih i poetka sedamdesetih, olien u grandu. Stil iz sedamdesetih bio
je popularan do 1996, a od tada je sve vie postajala popularna moda iz
osamdesetih. Tada je dolo do obnove elektronske muzike, koja se u pop
kulturi prvi put utvrdila u okviru novog talasa i novog romantizma.
Predajem se ree igi.
Voza sa tamnim naoarima, koji je od poetka utao kao zaliven,
polako se osvrnu i iskosa osmotri devojku, kao da mu nije jasno odakle
dopiru ove rei.
4

Posmatrajui kombi ispred sebe, pomislih kako se uistinu malo toga

promenilo za tri decenije. Kad smo bili klinci, mislili smo da e se negde oko
smene milenijuma na Mesec putovati auto-stopom.
Zaista rekoh ljudi kao da su zablenuti unazad. ta je danas sa
futurizmom? To je izgleda bilo rezervisano za sedamdesete. Seam se, brdo
nauno-fantastinih serija sledilo je Zvezdane staze. Jedan od tih serijala imao
je naziv Svemir 1999. Pisac scenarija je bio optimista - zamiljao je da e
realnost kraja dvadesetog veka initi luksuzne meuplanetarne letilice i
ljudske kolonije na Mesecu.
Devojka nekoliko puta napadno vaknu gumu. Ja sam Ivana ree,
pruajui nam ruku. Kad se i mi predstavismo imenom, ona nastavi: Roena
sam posle 75. Ali zamisli, da su mali zeleni iz Zvezdanih staza tada iskoili iz
katode i zatvorili te u zamrziva, izgleda da ne bi mnogo propustio ako bi te
odmrzli na dananji dan. Ponovo sviraju isti bendovi. Ni traga od
meuplanetarnog turizma. Ulicama se kotrljaju slini krevi, devojke opet
paciraju u trapez pantalonama
Da, ali u postavi Parpla vie nema Riija Blekmora rekoh. To bi
me malo zbunilo.
Jedna stvar je jasna kao dan nadoveza se igi. Mesec je pust kao i u
vreme Nila Armstronga.
Dospeli smo na panevaki most. Na drugoj strani Dunava, kockaste
konture Beograda prostirale su se u veernjoj izmaglici s kraja na kraj
horizonta.
ta je katoda? oglasi se iznenada voza. Posle osamdeset kilometara,
neto ga je najzad zainteresovalo.
Televizor, klipane ree Ivana i prstima ga klepi po uvetu.
5

Ubrzo se ukazae obrisi Novog Beograda. Ovo nije bila ekipa koja je
odrasla na hamburgerima i hot-dogovima. im smo izali iz vozila, kvadra se
zaputi do najblieg stambenog bloka iza hotela Interkontinental i u
supermarketu se snabde cipovkama hleba, patetom, parizerom i pivom.
ovee, kao da imam petnaest godina rekoh, dok smo u mesari
ekali da nam izreu salamu. ivot je ponovo predamnom.
Sve je to deo retro aranmana primeti igi.
Setivi se prie o afrikom plemenu, rekoh: Pre tri decenije propustili
smo svirku. Sada je dolo vreme da se vidi kuda ide Detro tal.

***

Svetla su se nakratko ugasila, sa podijuma se potom zauo gitarski rif.

Bio je to zvuk gitare Martina Bara, numera Jueranji novi dan, iz vremena
kada je bend, krajem ezdesetih, bio samo jedan od mnogih iz plejade
britanskog belog bluza. Bilo je to dovoljno da se sala uzburka. Ali prava
erupcija usledila je trenutak kasnije, kada je na scenu stupio frontmen benda.
Zauo se reski zvuk flaute i Jan Anderson se izvio u prepoznatljivom stavu na
jednoj nozi. Za pet hiljada poklonika koji su se okupili u Sava centru, bio je to
pouzdan znak da je Detro tal ponovo u Beogradu.
Bilo je sjajno to oldtajmeri mogu da okupe toliko publike u zemlji
Srbiji. Ponovo sam sebi postavio pitanje: gde ive i ta u ivotu rade svi ovi
ljudi? Andersonov sastav nikad nije imao megapopularnost Cepelina ili
Pink flojda, ali onaj ko bi se jednom zapleo u Talovu mreu postajao bi u
pravom smislu fan. Ova junska urka u kongresnom centru okupila je neke
od najokastijih tipova na koje se moe nabasati u jugoistonoj Evropi.
6

Ukljuujui igija i mene, skoturene u poslednjem redu balkona, odakle su se

izvoai mogli videti kao da ih neko posmatra sa pogrene strane durbina.
Bila je to kazna za pokuaj da na blagajni proemo neto jeftinije.
Oekivao sam neke od hitova iz faze tvrdog roka (Zrikava Meri,
Minstrel u galeriji...), ili one u kojoj su preovlaivali folk motivi (album
Pesme iz ume), ali elja ostade neusliena. Ipak, prepoznatljive obrade
Bahovog Burea i engleskih renesansnih balada, sa mahnitim deonicama na
flauti, uspele su donekle da doaraju atmosferu sa legendarnih albuma
snimljenih uivo.
Ne treba posebno naglaavati - koncert u Sava centru okonao se dvema
besmrtnim numerama sa albuma Akualang (proizvoljni naziv koji je
tekstopisac upotrebio za ulinog kloara). Istoimena pesma ostala je
zapamena kao hit sa jednim od najprepoznatljivijih gitarskih rifova u
rokenrolu. Na samom kraju, pre nego to e Anderson u publiku odaslati
neizbene dinovske balone, usledio je zapaljivi ritam Daha lokomotive.

***

Po izlasku iz Sava centra, bulumenta se okupila ispred vozila na

parkingu, sabirajui utiske. Voa puta, imenom Zdravko, iskoristio je priliku
da najavi novi pohod autobusom, ovog puta na koncert Metalike na
stadionu Partizana, 15. juna. Sledio je Egzit u Novom Sadu, gde je tog leta
glavna zvezda trebalo da bude jo jedan poletarac, Igi Pop.
U jednom trenutku, iz zgrade Sava centra izaao je ovek praen
nekolicinom fanova koji su ga doekali na izlazu da bi dobili autograme. Jan
Anderson, roen u kotskoj 1947. godine, voa Detro tala, sastava koji je
7

prodao preko 60 miliona ploa i odrao preko 2500 koncerata irom sveta od Karnegi hola do Perua i Istambula, uao je u automobil koji je potom
proao na svega nekoliko metara od naeg kombija. Nije liio na onog kosatog
i bradatog divljaka koji se beio sa postera iz moje tinejderske sobe. Bio je to
ozbiljan ovek, proelavi muziar s izgledom poslovnog magnata, koji je
mnogo toga preturio preko glave, a sada je kretao u nonu vonju
Beogradom, da oseti aromu grada koji je pre trideset godina bio izvan
gvozdene zavese a u meuvremenu je dopustio da mu se dese udne stvari.
Refren poslednje koncertne pesme govorio je da lokomotiva jo radi
punom parom - no way to slow down. No da li e beogradski susret imati jo
jednu reprizu? upitah se. Teko.
Kombi sa hoklicama i glavninom kvadre napravi manevar na parkingu
i zaokrenu prema glavnoj saobraajnici. Bliila se pono. Radnici obezbeenja
zatvarali su staklena vrata Sava centra. Uskoro ode i drugi automobil, ali nigde
nije bilo Ivane. Nabiu je u katodu zapretio je voza, dobujui prstima po
krovu automobila. Nismo imali broj njenog mobilnog telefona. Krenusmo da
je potraimo, ali nije je bilo ni kod junog ni kod severnog ulaza. Posle
izvesnog vremena, voza telefonom pozva igija. Stigla je.
Malo sam se zanela re ona maznim glasom. Proetala sam
unaokolo, da sredim utiske. Sedela je na prednjem seditu, s jednom nogom
izbaenom kroz irom otvorena vrata, zavaljene glave. U pomrini, na njenom
licu mogao se razabrati izraz blaenstva. Ko zna, moda se roknula nekom
dopunom pomislih, smetajui se do igija na zadnje sedite.
]utke smo proli entu, Perlez i Stajievo. Negde kod Eke, Ivana dobi
napad glagoljivosti. Saznali smo da je modna krojaica, da je apsolvirala na

fakultetu primenjene umetnosti. Izgleda da je retro pokret bio njena omiljena

tema.
Ne mogu da razumem dananje iparice ree ona. Oblae se tako
da lie kao jaje jajetu. U moje vreme cenila se individualnost, otkaenost.
Danas sve do jedne nose farmerke na pola kuka dupe koje proviruje vie
nije rezervisano samo za vodoinstalatere. Na kraju e se kai zakopavati na
butinama. Ali i to je samo prolazni hir. Uskoro e uslediti neto novo, neka
nova kopija prolosti. I opet e svi to oponaati kao stado.
Ja sam oduvek nosio samo klasine leviske ree voza. Dodue,
bilo je godina kad sam ih kupovao u Trstu na Ponte rosu, a sad se snabdevam
iz Novog Pazara.
Ivana ga prezrivo pogleda. Pih, Ponte roso. Doi kod mene da ti
skrojim pantalone, da se obue kao ovek.
Ne, hvala re voza. Bojim se da bi to bio kostim za gej paradu.
Preuvi primedbu, Ivana nastavi: Stvar je tu ista kao i sa muzikom.
Poetkom osamdesetih, u vreme novog romantizma, u modi su bile
podseene lankare. To je bilo retro u odnosu na uzane frule iz pedesetih.
Poetkom devedesetih moderne su bile poderane leviske sa fronclama, a na
samom poetku dvadeset prvog veka na scenu su stupaju zvoncare iz
sedamdesetih. Kao to rekoh, sve se vrti u krug. Govorila je zbrzano, kao da
je to nain da se rastereti, da se oslobodi neke unutarnje, samo njoj znane
impresije.
Duh savremenosti podvrgnut je vladavini istorijskih citata ree ona.
Videti prosedog upavca u hard-rok fazonu, ili intelektualku u cvetnoj hipi
draperiji, nije vie otuno kao u vreme kada su ovi pokreti predstavljali sasvim
blisku prolost zamenjenu modernijim stilovima. Ali preduslov je da se ima
9

svest o tim citatima. Ne moe ba svako da navue koulju sa amar-kragnom,

da obuje bele arape i crne imike, pusti horor zulufe iz 1973. i zalie frizuru
preklapau preko elavog temena. No ak i takav grozoviti imid moe da
proe kao dobra fora ako ga primenjuje iaeni filmski reditelj ili opaljeni
dizajner.
Voza ju je s vremena na vreme posmatrao i uzdisao. ta se desilo?
kao da je hteo da kae. Do Eke, sve je bilo u najboljem redu.
Ispred nas se ukaza industrijska zona starog Bekereka. U blizini
eeranskog parka, kroz otvoren prozor poe da dopire miris lipa. Ivana je
izlazila prva kola se zaustavie na parkingu kod itnog trga. Ona se mai za
bravu, vrata kljocnue i unutranjost automobila ispuni uta svetlost.
Nekoliko trenutaka je nepomino sedela na seditu. Potom se osvrnu i lagano
zadignu rukav majice.
Zbog ovog sam kasnila. Mislim da se par dana neu tuirati.
Na nadlaktici, iznad zmije koja grize sopstveni rep, debelim
flomasterom je bilo ispisano ime: Jan Anderson.
ovee, zagrlio me je i rekao: See you again sometime.
Vrata se zalupie i uta svetlost ieze. Voza ubaci u prvu i polako
krenu. U pomrini, pred oima mi zaostade jedna druga slika: simbol
uroborosa. Dok sam posmatrao kako se udaljava plonikom i otkljuava ulaz
viespratnice, shvatih da je Ivana bila u pravu: sve se vrti u krug, iako se
prenik moda poveava. To se ne odnosi samo na farmerke i rokere.
Mikelanelo se vraao antici, Luter bibliji, Karaore Duanu. Jednog dana,
kad onaj koji deli karte sklopi kosmiki pil, moda emo se svi skupa vratiti
kui. Bie to veliki retro festival. Ali drevna zmija kao da je poruivala i neto
to budi zebnju: vraanje je veno, ali povratka nema.
10

TEMELJNA OPCIJA

Na kamenom poploanoj terasi kue Vasa Obradovia u mestu Sedlari,

pod zelenim svodom od vinove loze i kivija, bila je postavljena trpeza: krike
belog presovanog sira, sarme od ratana, listovi prute, peena jagnjetina. Belo
vino i lozovaa. Za osveenje, behu tu bokali sa hladnom vodom iz dubokih
kamenih atrnja u koje se sabira kinica, onako kako se to od pamtiveka
radilo u Popovom polju nadomak Trebinja, u najjunijem zakutku
Hercegovine. U hladovini je pirkao povetarac, ali nad zelenim svodom je
svojski grejala uarena zvezda, ispunjavajui kotlinu bletavom svetlou.
Vaso Obradovi, visok, koat ovek plavih oiju i dinarskih crta lica,
prie i prui mu ruku u znak dobrodolice:
Jednom godinje ree on uoi Svetog Ilije, skupimo se ovdje. Sa
raznih strana. Iz Beograda, Vojvodine, Mostara, Dubrovnika Mi, domai
da malo ivnemo, a zajedno sa Sedlarcima u rasijanju da obnovimo sjeanja
na pretke i druimo se sa rodbinom i prijateljima.
U sveoptem amoru i gunguli, pogledom sam potraio Stau: bila je u
drutvu svojih domaina, krei ruke, malo postranjena, ali nasmejana i
spremna da istom merom uzvrati na srdanu dobrodolicu.
Pre no to smo stigli na odredite, autobus se, zaavi u kraku zaravan
Popovog polja, sporo probijao uskim asfaltnim putem kuda je jo pre Drugog
svetskog rata prolazila pruga za iru na liniji apljina Dubrovnik. Putovali
smo cele noi, od Beograda, preko Uica, Gorada i Viegrada. Kad god sam
putovao ovim smerom, sa uzbuenjem sam pratio postupni preobraaj
11

krajolika. Ravniarsko polazite bilo je naoko jednostavno, na svoj nain

tajnovito, i za vrelih letnjih dana nagonilo je oveka da tupost dovede do
krajnjih granica neim to omamljuje. Sa druge strane Dunava, nakon Avale,
talasasti zeleni breuljci izazivali su u meni teskobu. Znao sam da nisam u
pravu, a opet me je neto ovde podsealo na Jovanov prekor Laodikijskoj
crkvi: Znam za dela tvoja, da nisi ni studen ni vru. O da si barem studen ili
vru! Ali ve kod aka ili Uica, kad bi sure komadine stena poele da tre
iznad vijugavog puta, oseala se promena. U emu se ona sastojala? Bila je to
priprema. Pejza se istio, oslobaao od taloga crnice i ilovae. Tlo je stremilo
u vis, teilo da se preobrati u mramor ili kristal. Putnik je slutio da e se neto
dogoditi, da ga iekuje tajna. Tajna koju su, nadirui sa severa, nekada davno
moda slutili Dorani, Jonjani, Goti i Sloveni.
Tokom noi, autobus se zaustavio na Zlatiboru radi predaha. Tada sam
prozborio nekoliko rei sa Staom. Primetio sam je na samom polasku. Imala
je smeu talasastu kosu proaranu jedva razaznatljivim riim pramenovima,
blago ispupene jagodice svojstvene severnjakom rasnom tipu, istaknute
one kapke. Pokreti joj behu blagi i prefinjeni. Srdano se smejala dosetkama
devojke i mladia sa kojima je bila u drutvu. Mogla je imati izmeu dvadeset
pet i trideset godina. Njen lik bio mi je od ranije poznat. Radila je kao
sekretarica kod nekog privatnika, moda u agenciji za osiguranje gde sam
nekoliko puta svratio poslom. Mladi je bio njenih godina. Nekad je stanovao
u mom kraju, ali dugo ga nisam video i zaboravio sam mu ime. Setih se da je
neko vreme kao tinejder paradirao u novom mercedesu - otac mu se
obogatio za vreme Tita kao poslovoa supermarketa. On je kasnije zaudo
upisao muziku akademiju. Svirao je trombon, kontrafagot ili neki slian
duvaki instrument, ali do mene su doprle glasine da je prekinuo studije jer
12

mu se vie dopadalo da se zabavlja ilegalnim supstancama. Navodno je imao

teku zavisniku krizu i sada je iveo kao svi zakrpljeni narkomani kao
senka. Nadao sam se da njih dvoje nisu u vezi.
Dok je Staa, prekrtenih ruku, u teksas jakni, cupkala kraj autobusa,
priao sam i upitao je:
Ima rodbine, tamo gde idemo?
Ja? Ne. Moja drugarica Sonja ima tamo strica. Pozvala me je da joj se
pridruim. Jako mi je hvalila taj kraj.
Ide s momkom?
Sa Siniom? He, he. Ne, on je njen brat. Ne bih rekla da mi je
momak.
Setih se da smo na Zlatiboru i da treba udahnuti sveeg planinskog
vazduha. Delovalo je to kao uzdah sete. Ili olakanja. Htedoh da je upitam
moda Sinia ima drugaije miljenje o prirodi njihovog odnosa? Ali na vreme
se obuzdah. Zato bi me doavola zanimalo ta misli Sinia? Umesto toga,
rekoh:
Da, lep kraj. Bio sam tamo u vojsci. Sa brda Crkvina prua se moan
pogled na celo Trebinje. Tamo su sazidali crkvu hercegovaku Graanicu.
Unutra je grob velikog Duia.
Saekah nekoliko trenutaka, ali Staa nita ne ree. S osmehom
podignu ruku i otpozdravi Sonji i njenom bratu, koji su joj u tom trenutku
neto dovikivali iz reda pred kioskom sa hamburgerima. Ja se nadovezah:
Voli Duia?
Staa kao da se tre. Hm, da. itali smo ga svi u koli. um jablanova,
i te stvari. Ali mislim da je previe opanjkavao ene. To mu nije trebalo.
Kako to misli?
13

Pa eto, ja za sebe mislim da sam hrianka. Nikako feministkinja. A

Dui za enu kae da je po definiciji epikurejac, da prezire sirotinju, da se
instiktivno gadi siromaha. Rekao je da ena vie veruje u magiju nego u
molitvu, da joj je uroeno da vara, svesno ili nesvesno. I sline stvari.
Kau da je Dui bio zavodnik na glasu.
Moda ree ona osmehujui se. U tom osmehu nije bilo ni trunke
zajedljivosti. Ali mislim da tako ne govori neko ko se s uspehom ogledao u
nekoj disciplini.
Tako se zavrio razgovor na Zlatiboru.
Sledei zastanak bio je u Viegradu, kod stare uprije na Drini. Jo je
bila no, vazduh bee otar od hladovite vode to je brzala dole meu
kamenim stubovima. Bez sumaglice i rasplinute rasvete velikog grada, zvezde
su na nonom nebu svetlele kao eravice. Moglo se videti kako je du
mlenog puta lagano prominulo jedno sjajno zrno. Je li to bila zvezda
padalica, avion, ili satelit?
Ona proeta do sredine mosta, oglednu arapski natpis pesnika Badija
na zadubini Mehmeda Pae Sokolovia. Potom se vrati nazad i zatee me kraj
autobusa.
Ti? Ima nekog u Sedlarima?
Ne, i mene su pozvali prijatelji. Moda u o svemu napisati
reportau.
Aha. Volela bih da vidim taj hram na brdu Crkvina. Ona se na
trenutak zamisli. Mauzoleji, zadubine, ovaj most Svako hoe da ostavi
neki trag iza sebe. Dodue, to je prirodno, ali Ne znam zato ovo govorim.
Njene natuknice podsetie me na neto o emu sam i sam ponekad
razmiljao. Pokuah da sroim tu misao.
14

To je paradoks rekoh. Vera i oseanja nas podstiu na delovanje, a

razum nam sasvim otvoreno saoptava da je na trud unapred osuen na
neuspeh. Ovaj most deluje kao da je vean, ali i on e jednog dana biti
predmet arheologije.
Staa je gledala mimo mene, nekud prema reci. Izgledalo je kao da je
spremna da me slua, ali da nema ta da doda. Pomislih da nije vano ta u
rei, ve na koji nain u to kazati. Ali da bi joj pomogao da razabere nain,
morao sam nastaviti da govorim.
Ne znam ta o tome misli jedna ubeena hrianka, ali na dovoljno
dugi rok, svi smo mi mrtvi. U zatvorenom sistemu neizbeno je stalno
uveavanje haosa tako bar glasi drugi princip termodinamike. Big beng nas
je poslao na put bez povratka - brzina irenja svemira se svakog trenutka
poveava. Na kraju e se sve ohladiti i to e biti kraj. Izrekavi to, shvatio sam
da je misao krajnje nadobudna, ali morao sam odravati plamen razgovora. U
tome je zacelo bilo i skrivene namere: inilo mi se da bi tlapnja o prolaznosti
mogla u njoj podstai buenje erosa.
Voza autobusa nas pozva unutra i poe da turira mainu. U vazduhu
se oseti miris izduvnih gasova i ulja iz ugrejanog motora. Krenusmo ka
vratima.
Jedini spas je moda u tome da uz pomo vere i oseanja probuimo
zatvoreni sistem viknuh joj u uho. Ali pitanje je da li ovek ima dovoljno
snage za takav podvig.
Kad smo stupili na stepenice, buka motora postade tia. Ona ree
mirnim glasom: Nita nije zauvek izgubljeno.
Bila je to prosta reenica. Ali delovala je kao gnomska mudrost
naspram moje glagoljivosti.
15

Po ulasku u autobus, ubrzo sam zaspao. Probudila me je vruina. Sunce

bee odskoilo i bletalo je, uvreeno meu kovrdavim oblacima to su se
gomilali na pastelno plavom nebu. Put je neko vreme vijugao du golih
gudura od sivog krenjaka, a onda se, iza jedne okuke, odjednom ukaza grad
sa kuama narandastih krovova, ratrkanim u prostranoj udolini. Po sredini
ove povri vijugala je modra reka, a pejza okupan jutarnjim suncem odisao je
vedrinom. Na rubu vidika, na junoj strani, nizali su se u izmaglici plavi
breuljci, navetavajui da je kopno ovde pred zavrnim preobraajem, da se
tajna svakog trena moe razotkriti.
Dok smo prolazili kroz grad, sa mosta se kraj Trebinjice lepo video red
visokih jablanova o kojima je nekad pevao Dui. Kamene zidine starog grada
ogledale su se u mirnoj, staklastoj povrini reke. U okunicama su ovde gajili
palme, magnolije i oleandere, a na kamenim tezgama i ploniku Trga slobode
prodavci su nudili smokve, nar, bostan, planinski sir iz mjeine. U kafani
Pod platanima, u debeloj hladovini pred ulazom u stari grad, ve je sedelo
aroliko drutvo: slubenici na jutarnjoj pauzi za kafu, majke sa decom u
predahu posle kupovine, gradski dokonjaci bez kojih se ne moe zamisliti
nijedan trg od Jafe do Gibraltara, vojnici Unprofora, u razliitim uniformama
matinih drava, razgalamljeni na razliitim dijalektima romanskih i
germanskih jezika.
Ovde je bio poslednji poinak na putu do odredita. Uskoro smo zali
u Popovo polje i za nekih pola sata osvanuli na kamenom poploanoj terasi
kue Vasa Obradovia.

***

16

Neto pre podneva guva poe da se osipa. Gosti behu rasporeeni po

kuama. Moji domaini bili su Anelko Kovaina i njegova supruga, dvoje od
svega esnaestoro stalnih stanovnika Sedlara. Istog dana u goste im je doao i
sin iz Trebinja, zajedno sa enom i sedmogodinjim sinom. Anelko je bio
ovek od preko sedamdeset leta. Meu prvima se, zajedno sa enom, vratio iz
grada u rodno selo, kad su utihnule granate i razdvojile se vojske koje ovde
behu sukobljene poetkom devedesetih.
Nagledao sam se svakojakih zala jo kao dijete, za vreme svjetskog rata,
pa me ni ova najnovija pometnja nije iznenadila. Kad se osvrnem, ini mi se
da mi je itav ivot bio rat rekao mi je, pomalo potuljeno, nalivajui vodu
iz zamagljenog bokala.
Tiinu vedrog avgustovskog dana naruavalo je samo zujanje zrikavaca,
dok je blagi povetarac nanosio pomeane mirise borovine, kadulje, lavande, i
ko zna jo kojeg mediteranskog bilja. Krenuh da razgledam okolinu.
Sedlari se nalaze na junom obodu Popovog polja, na svega tri sata
hoda od Trstenog i Oraca na jadranskoj obali. Mesto me je neodoljivo
podsealo na sliku Semiramidinih vrtova. Kamene kue sa pojatama,
terasastim batama i poploanim krivudavim stazama behu nanizane na
obronku piramidalnog brega, na ijem se samom vrhu nalazila crkvica
posveena Svetom Iliji. Ispeh se na tu uzviicu i sedoh da poinem na irokom
bedemu.
Sa vrha brega pruao se moan pogled na sedlarske visee vrtove i celo
Popovo polje. Zaravan je liila na ogromnu sfernu galeriju, pod uarenim
reflektorom, koju je veliki arhitekta namenio za koncerte blaenog tihovanja.
Po sredini polja mirno je tekla Trebinjica, zauzdana betonskim koritom,
prokopanim da bi se spreile poplave. Na obroncima brega, na strminama
17

neposredno ispod crkve, nepravilno su bile rasporeene napola zatravljene

kamene ploe. Metani su ih nazivali grkim grobovima. Dok smo, neto
ranije, razgovarali u kui Anelka Kovaine, njegova ena je rekla neto
neobino; izjavila je naime da je crkva na bregu jo od pre Hrista. Ko su bili
pradavni stanovnici ovog gotovo savrenog prirodnog utvrenja? Grci? Iliri?
Odisejevi saplemenici ili podanici paganske kraljice Teute? Ili i jedni i drugi, u
razliitim razdobljima? Kakav se to kult bio utvrdio na vrhu brega u
predhriansko doba?
Pooh nizbrdo vijugavom stazom. Dok sam posmatrao krovove od
beliastog kriljca, pomislih kako bi savreno bilo iveti u tiini ovog
nepomuenog junog raja. Potroa u meni odmah se nadoveza: bio bi
potreban samo mali bazen sa tirkiznom vodom na jednoj od ovih kamenih
terasa. I laptop sa beinim internetom.
U dvoritima kua, na verandama, tu i tamo videli su se ljudi na okupu:
domaini u drutvu sa rodbinom i komilukom. Iza jedne otvorene kapije uo
se amor. Zavirih unutra i ugledah Stau, Sonju i Siniu. Sedeli su za
dugakim stolom u oveem drutvu. uo sam kako jedan mrav
ezdesetogodinjak, sede kose i izduenog lika, prekida i umiruje oveka koji
se razgalamio:
Skrati ako Boga zna. Zapamti na kojoj si. Sluaj ta ti ja velim.
Dabome da je postojalo jezero. Od oktobra do ureva dana ovuda se ilo
amcima. Trebinjica je polje plavila, a voda je navirala i iz podzemnih
pukotina. Ljudi su ivjeli od ribarenja.
Ja! mudro ree starac koji je sedeo do njega. Otpuhnuvi dim,
nadoveza se: Od kad je rijeka betonom zauzdana, nema vie ni gaovice.

18

Gaovica? zapita se crnpurasti ovek ijeg sam se lika seao iz

autobusa. Nije li to onaj delikates to sam ga jo djetetom kuao kod starog
Mijata Bakmaza?
Gaovica ti je rijetka riba, ivi samo u krakim vodama ree ovek
izduenog lica. Ljudi su se za njom jagmili na hercegovakim i dalmatinskim
pijacama. A sluila je i kao prirodni preista. Ubaci se u atrnju i tamo
prerauje kinicu.
Starac odbi jo jedan dim: Nestalo jezero, nestala i riba.
Ugledavi me, Staa polako ustade od stola i stade se provlaiti izmeu
stolica, praena Siniinim mrgodnim pogledom.
Ha, treba malo i odahnuti ree, hladei se rukom kao lepezom.
Lepo ih je sluati, ali i epika ponekad dojadi.
Umesto farmerki i teksas jakne, na sebi je sada imala tanku letnju
haljinu bez rukava, tamno plave boje, sa sitnim tufnama. Haljina je sezala do
neto iznad kolena. Zatim su sledili lepo oblikovani, vie punani nego
vretenasti listovi, i na kraju stopala sa crveno obojenim noktima, u lakim
konim sandalama.
Poslepodne emo ii do grada nadoveza se. Uspela sam da ih
nagovorim. Vozie nas Sonjin stric, a sa nama ide i njegov sin. Ba me kopka
taj hram na Crkvini, a hou da vidim i stari grad. Zagleda se u mene, prstima
uvijajui pramen kose. Volela bih da i ti ide sa nama. Ali u kolima nema
mesta
Ne mari rekoh. Ionako sam oamuen od puta. Malo u odremati.
Uvee e ovde biti veliko slavlje.
udno ree ona. Sveti Ilija, a sve je mirno. Nema grmljavine.

19

***

Naoruanje je stiglo u Juni logor treba ga rasporediti. Revers

potpisuje pukovnik Masla, za poiljku odgovara kapetan Devli. Na parkingu
ratne rezerve treba odblombirati vozila, zatim pozvati vojnike da utovare
sanduke. Deo materijala emo uzeti iz hangara kod manastira Dui. Nad
Leotarom se viju teki oblaci, ali nema odlaganja. Idemo putem prema
Dubrovniku. Ali kod raskrsnice u Kuparima skreemo levo, ka Cavtatu i
Igalu. Odredite poiljke je Kumbor, u Boki kotorskoj. Ali ko su uniformisani
ljudi oko mene? Nikoga ne poznajem. Bio je to komar, i u snu sam znao da je
komar. Zar Jugoslavija jo postoji? Ovo su vojnici neke druge generacije.
Zato jo jednom moram da odsluim vojni rok? Zato uvek mene prati peh?
Moda sam se na trenutak trgao iz sna, a moda i ne. Tek, prizor se
rasprio. Ukaza se neto novo. Meu planinama je bio useen dubok klanac.
Je li to Bojana, Neretva ili Moraa? Svakako jadranski sliv. Trebalo je grabiti
napred, i ja sam to inio klizajui se, posrui, splavarei, letei. Iza mene je
ostajalo teko breme: robija, tamnica, rok slube. Negde ispred, nalazilo se
otvoreno more. Tamo je ono mesto, mesto u kojem sam ve mnogo puta bio.
Mesto sa arobnim vidikovcima i pitomim gajem borova, u kojem ovek
postaje lak kao pero. A odmah u zaleu je gorostasni planinski venac,
kristalna gora strmih padina, odakle se mogu videti nepojamna uda prirode.
Znam da je tako, ali nikad ih ba stvarno nisam video.
Probudio sam se i shvatio da se smrkava. Zar je mogue da su ovde
verige sveta, sredinje bilo iz Strabonovih spisa, catena mundi? U trouglu
izmeu Trebinja, Herceg Novog i Dubrovnika? Izaoh na verandu. Sa preke

20

strane polja, na obroncima brda, tamo gde su mi pokazali da se nalaze

Mrkonjii, rodno mesto ostrokog svetitelja, mirkalo je nekoliko ukastih
lampi. Unaokolo su se uli koraci i kotrljanje sitnog kamenja stazama oko
kua kretale su se grupice ljudi. Tu i tamo avrljanje bi smenio grleni smeh.
Odjednom shvatih da na verandi nisam sam. U senci, za niskim stolom,
nepomino je sedeo stari Anelko Kovaina. Kad su nam se pogledi sreli, on
klimnu glavom i ree s odobravanjem:
Dobro si spavao.
Zato je rekao da sam dobro spavao? Da li je to znailo da sam hrkao?
Plahnuh se vodom iz slavine na atrnji i pooh uzbrdo. Na breuljku, u
boriku pokraj crkvice, bilo je postavljeno osvetljenje. Ljudi su ekiima
uvrivali malu binu, razvlaili gajtane, u prikrajku se dimio rotilj. Deca su
jurcala unaokolo, preskaui stepenice i potporne zidove terasa. Na klupi pod
borovima sedeo je deak i svirao harmoniku, Bio je to Anelkov unuk.
Naioh na grupu ljudi u kojoj je bio i Vaso Obradovi. On mi prie i
ree:
Hajde, sad e slavlje poeti. Ovo je moj sin Zoran, ivi u Budimpeti,
oenjen je Maaricom. Upoznali su se pre desetak godina, kad je Zoran radio
u hotelu u Dubrovniku. Ovih dana treba da ga krstimo, kad trebinjski paroh
svrati do crkvice.
Pruih ruku plavokosom momku od nekih tridesetak godina, u ijem
se dranju mogla razabrati hladnjikava utivost i uravnoteenost, svojstvena
mentalitetu ljudi srednje Evrope.
Dobrodoli mili gosti, sa koje god strane bili oglasi se ovek na bini
preko razglasa. Obradovii, Kovaine, Vukojevii, Gavrilovii, Medari,

21

Bakmazi, Pramenko i drugi, dobrodoli u Sedlare. Svet je irok, ali zaviaj je

jedan.
Neko me dohvati za nadlakticu.
Gde je Staa? Jesi li je video? Bila je to Sonja. minka na licu bila joj
je razmazana, kao da je plakala.
Zato? ta se dogodilo?
Otili smo zajedno u grad, ali ona se izgubila. Traili smo je po celom
Trebinju. Kod saborne crkve, na etalitu du Trebinjice, pod platanima
Kao da je u zemlju propala.
Zar nema mobilni? upitah.
Nije dostupna. Verovatno je zaboravila da se prebaci na bosansku
mreu. Otila je da razgleda stari grad i dogovorili smo se da se kasnije
naemo kod hotela Leotar. Ali ona se nije pojavila. Vratili smo se bez nje, jer
smo mislili da se sama vratila taksijem. Ali nema je ni ovde.
Sonja tiho jeknu i unezvereno se zagleda u mene. Izvadi maramicu i
obrisa nos.
Lepo sam rekao da danas ne treba nikuda da idemo ree glas iz
pomrine. Osvrnuh se i shvatih da je to Sinia. Ispod kratko podiane crne
kose posmatrala su me dva besna oka, a ispod oiju su se nalazila zgrena usta,
koje procedie: Ali ona je zapela da vidi hram na Crkvini, jer joj je to neko
utuvio u glavu.
Hajdemo nazad u grad rekoh Sonji. Gde je tvoj stric?
Pozlilo mu je i morao je da legne! kriknu ona i zamlatara rukama.
Vrti mu se u glavi. Bojim se da e se logirati. A njegov sin je popio litru vina
pod platanima i sad nije u stanju da vozi.
Najbolje da javimo policiji ree Sinia. Za svaki sluaj.
22

Samo bez panike rekoh. Moda se zaista vratila. Hajde da jo malo

procunjamo.
Rekavi to, zaputih se pravo ka stolu za kojim su sedeli Vaso Obradovi
i njegov sin. Imao sam sasvim drugu zamisao. Bila je to savrena prilika da
odigram ulogu spasioca.
Moram da obavim jedan hitan posli u gradu rekoh Zoranu.
Moe li da me prebaci? Vratiu se taksijem.
Bez mnogo razmiljanja, on iz depa izvadi kljueve i stavi ih na sto.
Opel vektra ree. Parkiran je u dvoritu kod mog starog. Ispod
terase.
A ti?
Umoran sam kao pas. Ako neto zakripi, pozovi me telefonom. On
izvadi novanik i dade mi vizit kartu.
Kesenem rekoh, trudei se da to bolje potrefim maarski izgovor.
Strah niz stepenice koje su vodile do prvih kua pri vrhu brega. Neko
vreme kruio sam po mraku zavojitim stazama, ne mogui iz prve da
pronaem terasu. Najzad dospeh do poznate kapije i pritisnuh daljinski za
elektronsku bravu. Kresnuh mainu, gume zagrebae po kamenjaru i
automobil strugnu niz ljunani puteljak. ta se moe dogoditi mladoj eni u
gradu kao to je Trebinje? Nije to Bagdad ili Samarkand. Zamiljao sam
idealnu situaciju: pronai u je u starom gradu, popiemo pie u kafeu nad
rekom, proetaemo obalom, sesti na klupu u parku kod Njegoevog
spomenika Sa uskog puta koji je vodio du padine brega skretoh na isto
tako uzan put koji je vodio po sredini polja, po dnu nekadanjeg jezera. Nikog
nije bilo na vidiku; ni vozila, ni prolaznika. Odjednom osetih talas
malodunosti. ta ako se zaista ve vratila? Ako joj je naprosto trebalo neko
23

vreme dok savlada uspon Semiramidinih vrtova? Moda ve sedi sa drutvom

za drvenim stolovima i pevui melodije sa razglasa.
Puti je vodio do ukljuenja u iroki kolovoz na drugoj strani polja.
Desno je bilo skretanje za manastir Tvrdo i nekadanju kasarnu Juni logor.
Usporih kod malog mosta koji se uzdizao iznad betonskog korita reke. Tada
primetih da se iza okuke na glavnom drumu pojavljuju farovi automobila.
Vozilo se kretalo sporo, a zatim se zaustavilo na mestu gde se odvajao put
prema Sedlarima. Bilo je to vee vozilo, kombi ili van. Na uskom putu,
verovatno bismo imali problema sa mimoilaenjem. Voza je odluio da
saeka da proem. Priavi do razdaljine od nekih desetak metara, shvatih da
je to beli lendrover sa oznakama Zatitnih snaga Ujedinjenih nacija. Stajao je
iskrenutih tokova, zloslutno bleteih farova, kao da mi nee dozvoliti da
umaknem. Zaslepljen, pritisnuh konice, nastojei da odredim pravac,
pomiren sa mogunou da me ve sledeeg trenutka zaskoe ljudi sa
automatima.
Dip zatrubi i na nekoliko trenutaka ukljui rotaciona svetla. Je li to
bio znak da sam uhapen, ili da treba da pourim? Vrata lendrovera se
otvorie sa obe strane. Sa mesta vozaa iskorai ovek u uniformi, sa
ogromnom kapom na glavi. Kao hipnotisan, izaoh iz automobila i zaputih se
ka njemu. uo sam enski glas, mrmljanje i priguen kikot. Predamnom je
stajao ovek opremljen za vojnu paradu. Rukavi, naramenice, depovi na
grudima, bili su ukraeni ljatavim inovima. Na oficirskoj kapi presijavao se
metalni znak, a sa strane je trao nekakav izrataj. Paunovo pero?
Bonsua ree on hladno, dodirnuvi ispruenim prstima elo. Negde
iza njegovog ramena, primetih kako Staa s nelagodom kri ruke.

24

Zar je mogue da na poetku dvadesetog prvog veka postoje ovakve

uniforme? ovek je liio na generalisimusa sa Versajske mirovne konferencije.
Posmatrao me je strogo i bezizraajno, ali oi mu behu krupne, dobroudne,
sa primesom slovenske sete. Donji deo lica odavao je drugaiji utisak. Usne
behu otro izvajane i vojniki surove, natkriljene smenim brkovima koji su sa
strane malo stremili u vis.
Mesje, moja misija je gotov oglasi se on na teko razumljivom
srpskom. Potom istupi jo korak napred i zagleda mi se u lice. Osetih miris
parfema. Izgleda voli mlada dama. Zato puta da luta? Ako hoe ena da
voli enski, ponaaj prema njoj muki.
Pre nego to sam stigao da bilo ta kaem, on se okrete, prie Stai i
poljubi je u ruku.
Maren, hvala puno! uspe ona da mu dovikne pre nego to je
uskoio u dip i zalupio vratima.

***

Zatekoh Zorana na mestu gde je bio i pre nekih pola sata. Poloih
kljueve na sto i potapah ga po ramenu. vaui, on odloi viljuku i mahnu
mi rukom.
Ve si zavrio? promrmlja punim ustima.
Ispalo je da ne treba da idem rekoh. Jesi li video moje drutvo?
Sonju? Siniu?
On mi prstom dade znak da nije.
Za stolovima, meu borovima kraj crkvice, sve je vrvelo od ljudi. ulo
se zveckanje tanjira, amor, smeh. Niko nije obratio panju na nas. Naosmo
25

dva slobodna mesta za drvenom tezgom i sedosmo, jo zadihani od uspona.

Neko vreme Anelkov unuk je ponovo zabavljao goste svirajui harmoniku,
zatim okrenue na starogradske melodije, sve dok ih s drugog kraja ne
nadjaae grlati mukarci branskim gangama. Primakoh pladanj sa sirom i
prutom, ali Staa ne htede da uzme zalogaj. Umesto toga, zatrai da joj
natoim au vode.
I tako rekoh ekala si sa pogrene strane.
Ona se s nelagodom promekolji na stolici.
Rekla sam ti. Prvo sam zakasnila, a onda sam pola sata ekala kod
zadnjeg ulaza Leotara. Kad sam to shvatila i otila do glavnog ulaza, tamo ih
vie nije bilo.
Bio sam razoaran epilogom svoje spasilake misije. Staa je bila
potuljena zbog pometnje koju je izazvala. Priznadoh sebi da je ipak bila
preterana matarija o vitezu, princezi i strasnom padanju u zagrljaj. Ali inilo
mi se da je sve otilo u drugu krajnost, da bi iz nekog razloga krivicu trebalo da
oseam ja nepoeljni svedok koga bi najbolje bilo ukloniti.
Ona se zagleda mimo mene, potom se osvrnu na drugu stranu, ne bi li
pronala svoje prijatelje. Ugurah u usta komad sira i poeh da vaem. Prolo
je etvrt sata.
Tu si! dreknu Sonja hvatajui je za ramena. Odnekud iz pozadine,
ozaren, pojavljivao se Sinia. Od sree, kao da je pronaao izgubljeni
novanik, on zagrli Stau, zatim mi srdano prui ruku, kao potenom
nalazau. Odjednom nastade promena. Staa ivnu i poe nairoko da
objanjava ta se dogodilo. Bilo je tu pojedinosti koje su nedostajale u turom
obrazloenju namenjenom meni.

26

Ne, nisam ni ponela mobilni. Dugo sam etala po starom gradu. Pila
sam espreso u jednom kafiu. ini mi se da sam tada prvi put videla tog tipa,
Marena. Proao je sa jo dvojicom vojnika. Mislim da je to bio on. Ne znam
da li je i on mene primetio. Kad sam pogledala na sat, shvatila sam da kasnim.
Onda sam se vrtela u krug i traila hotel Leotar, a kad sam ga nala, nisam
znala da je to zadnji ulaz.
Zato nisi uzela taksi? upita Sonja.
Htela sam. Traila sam taksi stanicu, a onda izbila na parking kod
saborne crkve. Shvatila sam da je to put kuda smo doli. Jednostavno sam
ispruila palac. Nije prolo mnogo i naila je ta kolona. Kad sam videla
Unprofor nisam htela da stopiram, ali Maren se ipak zaustavio. Pitao me je
kuda idem, a zatim mi predloio da me poveze. Staa se naas zamisli, zatim
se nasmeja. U stvari, vie je to bila naredba. Ostatak kolone je na sledeoj
raskrsnici skrenuo nalevo, prema gradu, a mi smo produili do Sedlara. To
jest do raskrsnice Kako je tvoj stric?
Bolje mu je ree Sonja. Pridigao se i veerao, ali je ostao da lei.
Sluaj, moj brat je doveo drutvo iz grada. Jeste da su klinci, ali imaju dve
gitare i odlini su akustiari. Prave urku u jednoj kui. Idemo?
Sve je bolje od ovih gangi ree Sinia.
Sve troje ustae u isti mah i zaputie se nizbrdo stepenicama. Mene niko
nije pitao za miljenje. Izgleda da se podrazumevalo da ja nikad nemam
primedbi. Odluih da sluam gange. Naposletku, bio je to nepatvoreni
hardkor u odnosu na akustiku.
Preavi nekih pet metara, Staa zastade i osvrnu se. Ide? Uinilo mi
se da je njena ozarenost malo potamnela u trenutku kad je to rekla.
]utke se pridigoh i pooh za njima.
27

Zabava se odravala u napola renoviranoj kui koja je iznutra bila svee

omalterisana, ali ne i okreena. Na podu nije bilo parketa, niti je u sobama
bilo pokustva. U slabo osvetljenom dnevnom boravku, na barskim stolicama
sedela su dva dvadesetogodinjaka sa gitarama. Svirali su Nirvanu: ovek
koji je prodao svet. Svirali su prilino dobro. Bilo je jasno da se uveliko
poistoveuju sa stvarnom ili izmatanom oseajnou koju je oliavao Kurt
Kobejn. Prolo je bilo osam godina od Kobejnove smrti, a on je bio roen iste
godine i istog meseca kad i ja. Pomisao da bih mogao biti neiji idol natera
me na smeh. Po kui se vrzmalo petnaestak, dvadesetak mladia i devojaka.
Generacijska razlika inila je da se oseam kao da bih im mogao biti u
najmanju ruku strikan. Namorasti strikan koga je ivcirala klinaka
nadobudnost i priklanjanje Kobejnovoj krilatici bolje sagoreti nego uvenuti.
Istina, bio sam svestan da je tu ponajpre re o subjektivnom stavu: oseaj da
sam prestareo prvi put me je estoko oinuo kada sam imao dvadeset dve
godine; sedeo sam u kafeu i najednom shvatio da su za stolovima oko mene
sami tinejderi, da su srednjokolska ludovanja zauvek okonana. Od tog
vremena postepeno sam se oporavljao od iznenadnog, uznemirujueg
otkrivenja prolaznosti, ponekad ak uspevajui da se oseam mlad.
Iako je bio jedva neto mlai od mene, Sinia se bolje uklapao u
ambijent. U jednoj ruci drao je konzervu piva, u drugoj mu se dimila
cigareta. aputao je neto Stai na uho, a ona je pljeskala rukama, smejala se i
gledala ga irom otvorenih oiju, puna iekivanja. Ipak, inilo mi se da to
nije pravo udvaranje. Kao da su bili stari prijatelji, ili nekad davno ljubavnici.
Ohrabren tim utiskom, iskoristih trenutak kad je on otiao po novu turu pia
i primakoh se Stai. Poeh da govorim neto to je i meni samom od poetka
delovalo previe ozbiljno i neprimereno trenutku. Ona me je strpljivo sluala,
28

kiljei da bi bolje upila rei, a posle nekog vremena ljubazno se izvini,

pogladi me po glenju ruke i ree da e se odmah vratiti. Zamakla je u drugu
prostoriju i nije je bilo deset minuta. Rekoh sebi da je bilo dosta natezanja.
Mudrost stara kao ljudska vrsta govorila je da su ene one koje biraju. U toj
igri, osvajai su toliko zaslepljeni da i ne znaju da su unapred odabrani. Ovo je
bila igra make i mia. Moda sam ja bio maak, ali izvesno je bilo da me ona
nije odabrala.
Izaoh na sve vazduh i spustih se na betonske stepenice useene
izmeu dveju stena pokraj kue. Momci su jo neko vreme svirali, potom
odloie gitare. Iz unutranjosti se zau muzika sa plejera. Uskoro i to
prestade, i drutvo poe u malim grupama da izlazi iz kue. Staa i Sinia me
nisu primetili. Sa malim zakanjenjem na vratima se pojavi Sonja i potra za
njima.
Kuda? viknuh, ustavi sa stepenica.
Idemo gore ree ona. Nova ideja. Diskoteka na otvorenom.
Pouri.

***

Na verandi kue Anelka Kovaine bilo je tiho, uukano, i ponovo se

oseao opori miris alfije. Gore u boriku vie nisu pevali. U bokorima trave,
po obodu male bate tekom mukom otrgnute od kamenjara, neto je
svetlucalo poput rasutih dijamanata: svici. Zrikavci su se oglaavali uporno,
postojano, u pravilnom ritmu. Oni nisu urili nikuda i nisu se acali zbog
toga to ive samo jedno leto. Tajna mudrost sadrana u njihovom instinktu
kao da im je govorila: meu ovim planinama, milioni su iveli pre tebe, i nita
29

nisu mogli promeniti; nee ni ti; strpljivo ekaj da se ispie tvoj krug samsare.
Ali ovek, ovek je bio razapet. Je li ovaj kamen opsena, maja, ili tvar
ispunjena boanskom blagodati? Je li mogue da se u jednoj osobi
nerazmrsivo sjedine nadnebesni Bog i ljudski organizam? Prema Deni de
Rumonu, to su bila kljuna pitanja, temeljne opcije koje predodreujuju
celokupan sklop civilizacija. Na ovim stranama, pod znakom krsta, borba,
trpljenje i nada bili su vie nego stvarni. Nemir, udnja za preobraajem, bili
su u samom srcu te opcije. Ali stvarno je bilo i pitanje da li se verom, u
objavljenu ili odabranu istinu, zaista moe u isti mah itati i dopisivati
kosmika knjiga?
Opet su se uli koraci i kotrljanje kamenja. U kuama na obroncima
palila su se i gasila svetla. Ljudi su odlazili na poinak. U pojatama, gde su bile
smetene koze i ovce, povremeno bi se oglasila klepetua. I ovo vee
okonavalo se banalno, iako je poelo sa puno ara. Tako biva i sa ljudskim
ivotom, a moda i sa celokupnom istorijom. Po delu staze koji se video sa
verande proe nekoliko tamnih prilika. Predvodnik je u ruci drao baterijsku
lampu. uo sam kako jedan od njih objanjava: Tamo poinje staza. Ako
pouri, na moru si za tri sata. Ali sad se ne moe. Druga drava. Usledi
nekoliko nerazgovetnih reenica. Neko se zasmeja, zatim uspeh da razaberem
samo re Bajica, ili majica. Obazreh se oko sebe. Na niskom stolu nalazila
se buteljka vina sa dve prevrnute ae. Odigoh bocu. Bilo je to gusto, uljasto
vino, tamno kao no. Natoih i otpih gutljaj. Bilo je oporo, bez trunke
groanog eera. Smesta osetih njegovo dejstvo. Oputalo je i nagonilo u
vode melanholije. Nedaleko odavde, jednog avgustovskog dana, pre petnaest
godina, obukao sam civilno odelo i izaao kroz kapiju Junog logora. Pre no

30

to sam uhvatio autobus za Mostar, iao sam sredinom ulice, miran i lak.
Slobodan. Disao sam punim pluima i upijao ljudske likove, obrise
mediteranskog gradia, belinu hercegovakog leta, bilje, uzavrele ulice
Mostara i nadrealnu geometriju mosta nad Neretvom. Sve opcije bile su
otvorene. Ali, poev od tog trenutka, svaki naredni izbor suavao je put,
sputavao slobodu, nagrizao arkadijsku istotu blaenog avgustovskog dana.
Postojala je jedna muna slika. Da li se to stvarno zbilo ili sam samo sanjao?
Vratio sam se u svoj stan, u svoju sobu. Ono to je bilo iza mene bilo je lepo, i
bilo je dobro: snovi, zaljubljenosti, putovanja, maturski rad o Crnjanskom,
ak i truckanje vojnim kamionima i ljuljanje u desantnim amcima kraj
ipana i Peljeca. Ali sad je tu bila soba sa etiri zida, jesen na pomolu, i ja
nisam znao ta da radim niti kuda da se denem. Nije bilo izlaza. Liilo je na
slobodu, ali se pretvorilo u krletku. U toj sobi ostao sam do dananjeg dana.
Ali svet oko mene proao je jo gore. Drava se raspadala u dugoj agoniji,
sruen je i stari most nad Neretvom. Znao sam da se u nekadanjoj prijavnici
kasarne Juni logor sada nalazi spomen soba sa tri stotine portreta. Bila su to
lica mladia i ljudi iz ovog kraja, koji su stradali u ratu.
Zato mi se u svest urezalo ime Bajica, ili re majica? Iz glave nisam
nikako mogao da izbijem ono to mi je te veeri na raskrsnici rekao
nakinureni Francuz. Da vas ena voli enski, morate sa njom postupati
muki. To me je iz nekog razloga zabezeknulo. Bio je to aforizam koji sam ve
negde proitao, neto sasvim poznato. U trenutku kad mi se oficir uneo u lice,
osetio sam da mi se neto u mozgu otkailo. Bio je to samo titraj, ali bio sam
potpuno svestan da prolazim kroz iskustvo dea vi. Parapsiholozi su ovo
tumaili kao dokaz da je mogue zaviriti u prethodnu inkarnaciju. Ali to bi
znailo da je Nie bio u pravu: svaka inkarnacija potpuno je jednaka
31

prethodnoj. Pamtio sam navod iz Zaratustre: Vraau se veno ovom

jednom te istom ivotu, u najveem i u najmanjem, da ponovo uim veito
vraanje istih stvari.
Iz zvunika na bregu poetkom veeri dopirale su narodne i zabavne
melodije, ali sada su se tinejderi doepali razglasa i kotlinom je odjekivalo
dumbaranje tehno remiksa. Tuf taf, tuf taf. inilo mi se da je to obrada
nekog prastarog, neandertalskog, paleolitskog rituala, sa udaraljkama i
vokalom koji bi povremeno zavritao: Hijaaa hah! Tuf taf, tuf taf.
Pade mi na um da, prema izvesnim tumaenjima, Nieova ideja o
veitom vraanju istog nije slavila umalost, ve, paradoksalno, njenu
suprotnost - pozivala je da se oduevljeno prigrle svi aspekti ivota i da se u
svakom trenutku naini najbolji mogui izbor. Moda mi je to pomoglo da se
iznenada setim ko je bio Bajica. Bio je to Mehmed Paa Sokolovi. ivi dokaz
da je mogue umai kandama banalnosti. Seao sam se toga iz nekog
novinskog feljtona. Ktitor uprije na Drini roen je kao hrianin u seocetu
na reci Lim. ta je u ivotu mogao oekivati ovek drugog reda, raja, u zabiti
imperije to je sezala od Budima do Omanskog zaliva? Pa ipak je Bajo sa
sedamnaest leta odabran za carskog vojnika. Postao je veliki vezir i sultanov
zet, gospodar vojski od Sigeta do Indije.
Moda sam ipak odabran? pomislih.
Polako ustadoh sa klupe na verandi i saekah da mi se glava razbistri od
vina i mozganja. Staza je vijugala uzbrdo, posuta kameniima, kao da je tuda
proao Ivica iz bajke. Najednom osetih da sam miran, spokojan, da je debelo
slano more tu, iza brega, da miluje i gladi tvrdi krenjak u koji se kopno
izmetnulo idui mu u susret jo od blatita Panonije. Pod borovima je sedelo
svega nekoliko ratrkanih grupica. Deaci su skupljali flae, stariji slagali
32

tanjire, viljuke, noeve. Sa druge strane, na maloj platformi kraj stuba sa

zvunikom, nekoliko devojaka i mladia je mlataralo glavama, istezalo udove,
krivilo vratove. U polumraku, uini mi se da meu njima vidim Sonju, ali
Staa nije bila tu. Prooh jo nekoliko koraka, penjui se prema crkvi.
Ona izbi odnekud iz mraka i dohvati me za nadlakticu.
Mislila sam da me nee tako lako pustiti na miru.
Takav sam, bez plamena u horoskopu.
Sve si pokvario ree ona. Mogla sam se udati za vatrenog Francuza
sa Azurne obale.
Nije to bio Francuz.
Nego ko? upita ona, s grimasom uenja.
Hijaaa hah! prolomi se iz zvunika i razli po okolnim visovima, kao
poziv na zbor duama davno upokojenih peinskih ljudi.
Bio je to Dui rekoh.
Ona mi uputi tup, isprazan pogled.
udno ree posle izvesnog oklevanja. To je prvo to sam i ja
pomislila kad sam ga videla. Svi ti bedevi, inovi Preko ramena je imao
lentu. Ili oprta. Pa i ufitiljeni brkovi. Upravo tako je na slikama izgledao
Dui u diplomatskoj odori.
A zna se i da je teno govorio francuski rekoh.
Staa na trenutak nabra obrve.
Zna li ta mi je rekao pre nego to smo uli u dip? Ona eretski
napui usne, dajui mi do znanja da e ga oponaati. Ima ene sa lepe oi koje
ne znaju gledati i ene sa najlepe usne to ne znaju se osmehivati. A kad je ubacio u
brzinu, dodao je: Madam, vi imate i umete. Ona prva reenica, uverena sam da

33

je to Duieva misao. Seam se tog citata iz Blaga cara Radovana. Kako je to

mogue?
Sve je mogue rekoh.
Staa prasnu u smeh.
Kad malo bolje razmislim, lafina je bio Dui.
Dok smo to govorili, primicali smo se crkvi, i sada sedosmo na bedem.
Sa betonske osmatranice, u mraku se inilo kao da je voda na dnu polja
ponovo nahrupila iz podzemnih pukotina. Jezero se vratilo, a svetla zaselaka
na drugoj strani bila su svetionici.
Uhvatio sam je za ruku. Usne poletee jedne ka drugima, a za njima i
ostatak naih tela. Grebala je, tipala, ujedala. Onako kako su to verovatno
inile i Ilirke u drevnom kraljevstvu Teute. Hrvali smo se na litici, zatim je
zgrabih obema rukama i odigoh od zemlje, kao nevestu ili obrednu rtvu. Bila
je divlja, ali znao sam da e se pripitomiti.
Nita nije zauvek izgubljeno viknuh da bih nadjaao muziku, ali
nisam uo sebe. Tuf taf. Video sam samo njene rastvorene usne i niz belih
zuba, lice s maji suenim oima i osmehom radovanja, preputanja i pada.
Pogledah ka nebu. Du mlenog puta sevnula je zvezda padalica, a
zatim jo jedna. Zatim jo nekoliko u isto vreme. Bila je to kia meteorita,
vatromet svevinjeg pirotehniara. Sveti Ilija je ipak jezdio nebom, a tokovi
njegovih kola sipali su varnice tandrui po zvezdanom kru. Je li to Ilija
gromovnik, munjobija Zevs, ili strani Perun iz skitskih uma brezovih?

34

ITAKA U ZMAJ JOVINOJ

Urednik strane za poljoprivredu u redakciji regionalnih novina imao je

obiaj da za svaki dan predloi prigodni lajtmotiv. Zvali smo to mantra.
Jednom bi to bila sumorna ali neosporna krilatica da nijedan dan nije
dovoljno lo da ne bi mogao biti jo gori neka vrsta kandidovskog utuka na
Lajbnicovu tezu o najboljem od svih moguih svetova; drugi put bi to bila
kakva svakidanja prostonarodna mudrolija, poput one da lo alat obruka
majstora. Kad bi se huljavi severoistoni vetar, koji smo zvali vetar veanac,
udruio s nepovoljnim geomagnetnim strujanjima i visokim atmosferskim
pritiskom, zaposleni su umeli da se zakrve u bunim, praskavim prepirkama.
Urednikova mantra za takav dan bila je: Felini nije iskljuio kameru.
Sedajui pred monitor i ukljuujui internet eksplorer, neobavezno
ga upitah:
Mantra za danas?
Bio je petak pre podne, poetkom novembra. Dan bez vetra, to znai
da je mogao biti i gori. Jo jedno izdanje bilo je zakljueno. Izlobe, knjievne
veeri i pozorine predstave koje smo u prolom broju najavili, u ovom broju
bile su propraene izvetajima, a dogaaje najavljene u ovom broju trebalo je
propratiti za naredno izdanje. U takvim okolnostima, vreme je nemilice
grabilo napred.
Kao da mi je proitao misli, urednik se oglasi:
Idu dani. Izgovorio je to pomalo odsutno, tek poto je na tastaturi
zavrio zapoetu reenicu. Idu dani - tako je zapravo glasio nadnaslov
35

redovne kolumne u rubrici za poljoprivredu konkurentskih novina. Bila je to

univerzalna mantra, prigodna za svaki dan koji nije davao povoda za neku
osobenu mudrost.
Proitah izbor agencijskih vesti na jednom od internet pretraivaa. U
Iraku su besneli sukobi oko grada Falude, Rusija se jo oporavljala od
tragedije u Beslanu, gde su teroristi u kolskoj sali ubili vie stotina dece. Ko je
to rekao Volter ili Edvard Gibon? Istorija jedva da je neto vie od spiska
zloina i nesrea.
Sekretarica zaviri u redakciju i ree da me trai stranka. U hodniku me
je ekao kratko podiani mladi krupnih aka i debelog vrata, koga nikada
ranije nisam video. Nakaljavi se, ree:
Doao sam, eh, da vam predloim saradnju. Moj roak Leo, znate, ima
preko devedeset godina. On je pisac i ima nekoliko knjiga objavljenih na
engleskom i italijanskom. Opasna starina, proao je ceo svet i svata preiveo.
Ako nemate nita protiv, eh, on bi hteo da priloi neke od svojih napisa za
novine
Koliko nesvakidanjih sudbina moe biti u okrugu od dvesta hiljada
ljudi? Kad neko radi u regionalnim novinama deset godina, shvati da je teko
izbei ponavljanja. A opet, setih se neeg to mi je jednom, u vreme
hiperinflacije, rekao trgovac antikvitetima, kad sam ga upitao ima li kraja
otkrivanju baroknih garnitura, stilskih lustera i umanovievih slika na usko
ogranienom prostoru kao to je na. im pomisli da je vrelo presuilo
rekao je na tritu iskrsne neto novo. U tome je dra antikvarskog posla.
ekajte obratih se mladiu. Hajde da prvo porazgovaram sa vaim
roakom. Da napravimo prvo priu o njemu?

36

Mi stanujemo u Zmaj Jovinoj ulici. Ja sam Dragan, a moj roak zove

se Leo - ivi u istoj kui sa mojom porodicom. Moete, eh, doi u svako
doba.
U subotu poslepodne zaputio sam se na naznaenu adresu. Svetski
putnik, pisac poliglota, zar je mogue da je takav ovek odabrao da se u
dubokoj starosti posveti pisanju za regionalne novine? Zmaj Jovina ulica
oslanjala se na stari gradski park Plankert, nazvan tako po varokom apotekaru
Franji Planku, koji je svoje imanje s batom 1834. godine zavetao gradu. Da
bih doao do odgovarajueg kunog broja morao sam proi stazom ispod
kronji starih kedrova i sofora, a zatim pokraj spomenika sa bistama pesnika
Branka Radievia i Jovana Jovanovia Zmaja.
Bila je to jedna od prostranih, masivnih kua koje nisu imale kolski
ulaz, jer je trotoar bio na znatno veoj visini od kolovoza. Vrata behu
zakljuana, a kad sam pozvonio, unutra me uvede lako obuena, vitka ena u
papuama, za koju sam pretpostavio da je Draganova ena. U predsoblju me
doeka Dragan. Za ruku je drao dete od tri godine, koje je iz nekog razloga
plakalo.
Leo je vrlo otresit, ali ga sluh ne slui dobro ree on. Treba
govoriti glasnije.
Je li on va roak? upitah jo jednom.
Tako nekako dobio sam neodreen odgovor.
U sobi koju je zagrevala plinska pe, Leo je zavravao ruak. Draganova
ena ue i iznese posluavnik sa praznim tanjirom.
Vrlo mi je drago ree on prilazei i rukujui se obema akama.
Imao je govorni manir nekoga ko je navikao da bude opiran, i ophoenje
oveka koji je bio vaspitan u nekoj drugoj epohi. Oekivao je goste, pa je na
37

sebi imao sivo odelo i sivu kravatu, komplet koji je mogao biti poslednja re
mode u vreme kubanske krize 1962. Dospeo sam u ivotno doba kad sam
imao potekoa da odredim ima li neka mlada ena devetnaest ili dvadeset
est godina. Isto tako, trebalo je biti strunjak za procenu neijeg uzrasta posle
osamdesete. Po onome to sam uo, preda mnom je bio ovek od devedeset
etiri godine. Omanjeg stasa, ivahnih oiju i sede kose koja je ve poprimila
utu boju duvana, kao osoben znak drevnosti.
Da, ja sam Leonid Jovanovi, jedinac u majke, roen 29. juna 1910. u
Beogradu. Zavrio sam niu Vojnu akademiju 1930. godine, a na Vioj vojnoj
akademiji diplomirao sam neposredno pred poetak Drugog svetskog rata, u
oktobru 1940. Stanovali smo u Beogradu, u optini Palilula. Majka Bosiljka,
ije je devojako prezime bilo Jeftovi, je od starih Beograana. to se kae
jo od Turaka. Otac mi je, negde krajem 19. veka, kao deak dospeo u
Beograd iz Bosne. Otac je rano umro, a majka je pre Prvog svetskog rata
dobila nametenje kao profesor srpskog i nemakog jezika u Velesu u
Makedoniji. Za vreme rata je cela kola bila evakuisana u Solun. Tamo se
moja majka udala za jednog Grka, Kipranina, mog ouha, po imenu
Konstantin Kiriakidis. Na tom venanju kum je bio Jovan Dui, knjievnik i
diplomata. Moj ouh je za vreme Prvog svetskog rata bio vojni lekar u srpskoj
vojsci, a posle rata je preao u nau zemlju. iveli smo u Skoplju. Tamo sam se
kolovao od treeg razreda osnovne kole do estog razreda gimnazije. Posle su
se razili - ouh se vratio u Grku, a majka i ja u Beograd.
Ovako je, kao iz topa, priu o svojoj neobinoj sudbini zapoeo
nekadanji oficir vojske Kraljevine Jugoslavije.
Dragan, koji je sedeo na drvenoj stolici nedaleko od mene, odjednom
viknu: Leo, ispriaj kako si dospeo u Italiju!
38

im sam zavrio vojnu akademiju nastavi starac odreen sam za

komandira granine ete na potezu Tetovo Gostivar Debar, iako sam se u
potaji nadao da e mi kao kolovanom oficiru pripasti neki tab. Na poetku
rata sam ranjen u nogu, od italijanskog mitraljeza. Bio sam u bolnici u Debru,
a onda su me zarobili Italijani. Poslali su me u logor Vestone, u severnoj
Italiji, blizu jezera Komo. Tu su uglavnom bili oficiri Srbi, uz neto Jevreja i
Slovenaca. Uslovi nisu bili loi. Tamo sam poeo pisanje studije Evropa u
previranju; geopolitika od 1912. do 1945., na engleskom jeziku. U ono
vreme nadao sam se da u posle rata negde dobiti katedru za geopolitiku. Kad
je Pjetro Badoljo 1943. potpisao kapitulaciju Italije, logor je rasputen, ali ja
sam se u Jugoslaviju vratio tek maja 1945, i to zahvaljujui jednoj neobinoj
okolnosti.
Kakvoj okolnosti? upitah ja, ali nedovoljno glasno da bi me
sagovornik uo. On i bez toga nastavi:
Titovci su bili obnarodovali da porodice treba da pozovu svoje da se
vrate iz inostranstva, a poruke su upuivane radio talasima. Moja majka je
poslala poruku: Sine, lei svoju bolesnu nogu, to je trebalo da znai Ostaj
tamo gde jesi. Ali na radio stanici su promenili tekst u: Sine, dolazi odmah,
oekuje te tvoja brina majka. Tako sam se ja presaldumio i doao zbog
majke. Kad sam se pojavio u Beogradu, ona je bila zapanjena. A iznenadio
sam se i ja, jer sam video da je u estoaprilskom bombardovanju izgubila oko,
u isto ono vreme kad sam i ja ranjen u Makedoniji.
Kako ste onda ponovo dospeli u inostranstvo? viknuh ja.
Polako, doi emo i do toga. Poto sam znao jezike, neko vreme sam u
Beogradu radio pri agenciji za rehabilitaciju Ujedinjenih nacija UNRA, a
onda sam dobio posao kao slubenik u Ministarstvu za saobraaj. Ali tu se
39

nisam dugo zadrao. Traio sam raskid radnog odnosa, jer sam eleo da
pronaem posao u Rijeci. Dati otkaz - takvo neto bilo je gotovo nepojmljivo
u ono vreme, ali ipak su mi izali u susret. Tako sam otiao u Rijeku i zaposlio
se u rafineriji Romsa.
Na pitanje otkuda to da je izabrao ba Rijeku, moj sagovornik
zavereniki izvi obrve:
Pitanje je na mestu. Imao sam naime plan da se to vie pribliim
Italiji. A otkriu vam i zato. Kao to znate, u to vreme kod nas je vladala
diktatura proletarijata, po Marksovoj doktrini. Na pijacama se nije moglo
nita kupiti. Ustajao bih ujutru, po mrklom mraku, da na bonove kupim hleb
u pekari, ali pekar bi mi rekao da hleba nema sve je ve bilo razdeljeno. Pa i
u Rijeci, u kantini bismo za ruak dobili graak sa ikom. Kupio sam bio
neto kukuruznog brana i mesecima sam za veeru jeo iskljuivo proju. To mi
je dodijalo.
Starina na trenutak zastade, popravi naoari, zatim otvori stari kofer i
izvadi nekoliko knjiga sa naslovnim stranama na italijanskom i engleskom
jeziku. Jedna je bila pesnika zbirka, objavljena u Torontu pre samo dve
godine. Jednostavni, gotovo detinji stihovi u njoj slavili su posveenost veri.
Druga knjiga bila je teoloka studija rasprava o angeologiji, objavljena u
Italiji sedamdesetih godina. U zaglavlju je stajalo ime autora: Leo T.
Jovanovich.
Jednog dana, 1952. godine nastavi on krenuli smo brodom iz
Rijeke. Bilo nas je etvorica mukaraca i jedna ena. Duvala je jaka bura,
motor nam se kvario i mislio sam da e nam tu biti kraj. Ipak smo stigli do
Italije. Dospeo sam u logor za izbeglice Fraskete, u provinciji Frozinone, nekih
sto kilometara juno od Rima. Potom sam u Rimu ekao emigraciju za
40

Kanadu i uz put se, iako za to nisam imao dozvolu, zaposlio kao nadzornik na
izgradnji jedne fabrike za hromiranje. Vlasnik je eleo da me zadri, ali mene
je neto vuklo preko okeana. U Kanadu sam krenuo aprila 1954. godine iz
Napulja, brodom koji se zvao Vulkanija.
Leo je studirao u Torontu ree Dragan. Pitaj ga kako je postao
misionar.
Studirali ste teologiju? upitah.
Tri godine. Prikljuio sam se kanadskom ogranku baptistike crkve
ije je sedite u Pensilvaniji. Zapravo, moje zanimanje za religiju je nasleeno.
Majka je bila veoma religiozna, kao i njen otac. Pre Prvog svetskog rata, pre
nego to bi poeo posao u radnji, on nikad nije proputao jutarnje
bogosluenje u beogradskoj Sabornoj crkvi. Kao misionar evangelista, 1961.
godine doao sam u Firencu, gde sam propovedao biblijsko uenje. Kasnije
sam dospeo u Peruu, gde sam diplomirao na tamonjem Univerzitetu za
strance. Posle toga nastanio sam se u Trstu, da bih bio blie Jugoslaviji i majci.
U Trstu sam ostao sve do oktobra 1984. Onda sam se vratio u Kanadu.
Neko vreme smo utali, razmiljajui o onome to je reeno. Kum
Jovan Dui, logor Vestone, Pjetro Badoljo, bekstvo preko Jadrana, brod
Vulkanija Ovaj ovek je bio iva enciklopedija dvadesetog veka.
A onda nadovezah se ja povratak na rodnu grudu. Zato ba
Banat?
Bog me je rukovodio. U Srbiju sam doao u julu 2003. Voen duhom,
odabrao sam Zrenjanin, gledajui mapu. Ovo je miran, spokojan grad, sa
mnogo lepih graevina. eleo bih da na neki nain budem od koristi
zajednici. Imam mnotvo rukopisa. Moda bi neke novine ili asopisi eleli da
ih objave. U tom sluaju bila bi mi potrebna sekretarica, jer se teko sluim
41

pisaom mainom. U rukopisu imam i veliku antologiju duhovne poezije.

Moda ima zainteresovanih izdavaa koji bi eleli da objave ovu knjigu, ili da
prevedu moju autobiografiju sa engleskog? To je rukopis od 396 strana, pod
nazivom U slubi kralja.
Dok sam prelistavao pesniku antologiju Lea M. Jovanovia i itao
stihove o Hristovom vaskrsenju, o Bogorodici, o hramu Svetog Save u
Beogradu, nametalo se jedno uporeenje. Ako je Zrenjanin izabrana Itaka
Leonida Jovanovia, mora se rei da je ovaj srpski Odisej za dva i po puta
nadmaio svog mitskog pretka. Junak Odiseje stranstvovao je dvadeset
godina. Leonid se vratio posle pola veka, iako ga kod kue nije ekala verna
Penelopa.
Rekoh svojim domainima da moram otii do fotokopirnice kako bih
preslikao naslovne strane Leovih knjiga za reportau. To je potrajalo nekih
pola sata. Kad sam se vratio, u kui me niko nije doekao. U sobi je tiho
plaminjala plinska pe, a Leonid je spavao opruen na krevetu. Noge su mu
bile visoko uzdignute, oslonjene na dva velika starinska kofera. Htedoh da
ostavim knjige i odem, ali uskoro se pojavi Dragan i probudi starca.
Dragi prijatelju, nije mi cilj da se nameem ree on osovivi se na
noge. Nikada nisam bio lan niti jedne stranke. Nemam putera na glavi niti
za sobom vuem bilo kakve repove. Doao sam da pomognem ovom narodu,
kojem je potrebna duhovna i moralna obnova. Imao sam neobian ivot, a
Boja je volja bila da nemam dece. Moja deca, to su moje knjige.
Izaavi na ulicu, primetih da je ve pao mrak. Bilo je prohladno, vetar
je utao u kronjama drvea u Plankertu i odnekud mi u glavu dolutae
stihovi: Mrani, kratki dani, sumorno jesenje. ija je to bila pesma? Posle
kraeg razmiljanja, ustanovih da su to ulii. Bee to neto kao jungovski
42

sinhronicitet. Stihovi Jovana Jovanovia Zmaja u danu u kojem sam ve

proao pored njegove biste, na putu za ulicu koja je nosila njegovo ime. Ima li
u tome neke skrivene poruke?
Obeao sam Leu da u napisati reportau, ali nisam mogao jamiti da
emo objaviti i njegove radove. Sledee nedelje u novinama se, na celoj strani,
pojavila pria pod naslovom Odiseja kraljevog oficira.
Prolo je od tada gotovo mesec dana. Jednog petka, sredinom
decembra, sekretarica ree da me u hodniku ekaju dve stranke. Leo je sedeo
u naslonjai, sa tapom u ruci, a Dragan ree da su svratili vraajui se sa
molitvenog skupa, jer je starac eleo da mi se zahvali. Kratko smo razgovarali, i
Leo mi tom prilikom preda svoj rukom pisani lanak, da ga proitam bez
ikakve obaveze i moda objavim, ali bez skraenja i izmena.
Posle nekoliko dana proitao sam napis koji se prostirao na sedam
strana. Rukopis bee zbijen, pomalo nervozan i ratrkan, ali sasvim itak.
Govorio je o potrebi moralne obnove, o veri kao putu do preporoda
pojedinca i naroda, o solidarnosti koja treba da zameni zavist i omrazu. To
nije bila tema koju bi prihvatile bile koje informativne novine.
Prola je zima. Jednom sam u prodavnici peciva sreo Dragana. Na
pitanje kako je Leo, on podie stisnutu aku i ree: Kao dren.
Negde u martu bee otoplilo i put me jednog dana nanese do
Plankerta. Kronje sofora vie nisu bile ogolele na vrhovima grana pojavili su
se zeleni izdanci. Sa preke strane ulice spazio sam da je prozor Leove sobe
otvoren.
Kad sam dospeo u istu liniju sa kuom, primetih da starac nepomino
sedi kraj zida u sobi. Oi mu behu zatvorene, a pod bradom je obema rukama
drao tap. Moda je dremao, oivljavao u sebi slike sa davnanjih
43

misionarskih putovanja, ili se molio za spas otadbine. Itaka u Zmaj Jovinoj

ulici - samotni kutak za oveka koji se nekim sluajem provukao kroz istorijske
mree zloina i nesree.
Idu dani zaista je to bila univerzalna mantra, stara barem koliko i
Heraklitovo panta rei. Usamljenost shvatih da je o tome neto eleo da mi
apne Jovan Jovanovi Zmaj, one vetrovite veeri poetkom novembra.
Usamljenost oveka kome su knjige ostale jedino potomstvo, bilo da je
utoite pronaao u hladovini kedrova i sofora Plankove bate, ili je, poput
pisca ulia, pozne dane odbrojavao meu vinogradima Sremske Kamenice.

44

TAJNI GRAD

Kada je, decembra 1991, prela grku granicu i stigla na Krit, Gordana
Petrovi Palfi nije ni slutila da e protei itavih jedanaest godina pre nego to
ponovo vidi rodni grad. Iza nje je bila diploma arheologa steena na
beogradskom Filozofskom fakultetu, uspomene sa brojnih koncerata na koje
je volela da odlazi - i drava to je sve zahuktalije srljala u kataklizmu.
Par meseci kasnije, februara 1992, kada su Gordana i njen mu Erne u
putnikoj agenciji na Kritu zatraili dve avionske karte za London, slubeniku
je bilo neobino to to nisu povratne, ve karte u jednom smeru. Morao je
telefonom da zatrai miljenje britanskog konzulata, a tamo se zatekao neko
ko je zaudo rekao kako nema nikakvih problema, pod uslovom da su putnici
vlasnici starog jugoslovenskog, tada jo jedino vaeeg pasoa.
To je kratak prolog za priu o egzodusu kroz iglene ui, koju mi je Goga
ispriala onda kad je jedno burno, u poneemu muno, a u svakom sluaju
neponovljivo desetlee bilo za nama.
Na koncertu u beogradskom Studentskom kulturnom centru 1989.
godine, sastav Haustor svirao je pesme sa najnovijeg albuma Tajni grad.
Meu malobrojnim poznatim licima u publici video sam tada i Gordanu
Petrovi. Retko je ko u tom trenutku pretpostavljao da e proi vie od
decenije pre nego to voa zagrebakog Haustora Darko Rundek ponovo
doe u Srbiju. A kad je, u decembru 2002, u baroknoj sali pozorita Toa
Jovanovi, Rundek odrao koncert sa svojim francuskim sastavom, svirajui,
pored ostalog, melodije sa albuma U irokom svijetu, u publici je ponovo
45

bila Goga. Bio je to onaj decembar, posle jedanaest godina. Tajni grad njenog
utoita u decenijskom intermecu bio je britanska prestonica, kao to je
Rundekovo utoite u irokom svetu bio Pariz.
Jo osamdesetih godina nekoliko puta sam bila u Londonu, gde mi
ivi tetka, ali Erne je tada prvi put doao u Englesku rekla mi je kada smo
posle koncerta naruili kafu u klubu Zeleno zvono. Iako mi je odmah dala
do znanja da joj je porodica sada glavna briga, da je u Engleskoj rodila sinove
Danijela i Vinsenta, bilo je oigledno da se nije mnogo promenila od vremena
Studentskog kulturnog centra. Visoka, dugih nogu, s kovrdavom kosom boje
kestena i radoznalim plavim oima, i dalje je zraila gorljivou koja joj je
nalagala da se uvek nae u sreditu drutvenih zbivanja. Poto je zapalila
cigaretu, ona razmota pakovanje vaka i stavi jednu u usta.
Iznajmili smo stan, a moj mu, koji je studirao elektrotehniku, dosta je
brzo naao posao, najpre u Sonijevom servisu u trgovakoj ulici Portobelo
roud. to se mene tie, vrlo kratko sam matala da u se u ivotu baviti
arheologijom to je bilo u studentskim danima. Kada sam dola u Britaniju,
jedna od prvih vesti koje sam zapazila bila je ona o masovnim otputanjima
arheologa.
Na prvi pogled, bila je to jedna od bezbroj pria o mladim ljudima koji
su u predveerje balkanskog krvoprolia otili u inostranstvo, ne slutei, kao
uostalom ni veina onih koji su ostali u zemlji, koliko e dugo komar trajati.
Erne je nastavi ona neko vreme radio u servisu u kraju gde ive
mnoge poznate linosti. Jednog dana u radnju je svratio Nik Kejv da popravi
vokmen. Sin Vinsent je posle svima oduevljeno priao kako je njegov tata
popravio vokmen uvenom pevau. Mu je kasnije pronaao bolje plaen

46

posao. Sada radi kao inenjer za servisiranje medicinskih aparata u jednom

bolnikom kompleksu.
Pretpostavljam da ni ti nisi sedela skrtenih ruku rekoh.
Nisam. Poela sam 1998. da radim kao asistent u nastavi u osnovnoj
koli. To me je podstaklo da upiem postdiplomske studije na Univerzitetu
Severnog Londona. Uskoro treba da odbranim magistarski rad sa temom iz
pedagogije.
A tvoji klinci, znaju li srpski?
Prilino dobro, iako su od roenja meu Englezima, u vrtiu i koli.
Poreklo im odaje i to to vole koarku, koja se u Britaniji slabo igra. Moda
e ih videti. Ostajemo ovde do kraja januara. U koli gde radim sada je
raspust.
Osvrnuh se unaokolo. Klub je bio krcat. Miris parfema meao se sa
duvanskim dimom. U susednoj prostoriji, gde su muziari govorili na
konferenciji za tampu, fotoreporteri su sevali blicevima. U vazduhu se osealo
da predstoji Nova godina, da e uskoro moda pasti sneg, da e se paliti
badnjaci u slavu jo jednog solarnog ciklusa.
Stvari su se ovde donekle promenile. Razmiljate li o povratku?
upitah, iako sam bio uveren da znam odgovor.
Teko, barem za sada. Ne bih mogla sebi da priutim jo jedan novi
poetak potvrdi ona moja oekivanja.
Ima jedna zanimljiva stvar rekoh.
A to je? upita ona odbivi dim.
Mnogi koje smo poznavali razili su se po svetu. Kad ujem da se neko
iz ovog grada dobro snaao u Beu, Minhenu ili u Americi, to je ve obina

47

vest pas ujeo oveka. Ali pria o stanovniku metropole koji je kao pogodno
mesto stanovanja odabrao Bekerek pomalo lii na idealnu novinsku vest...
ovek ujeo psa?
Da rekoh. Poznajem Londonca koji je ovde doao da pone iz
poetka.
Da ujem tu priu sevnu ona plavim oima.

***

U kombiju kojim je Vasante Perera dovezao svoje stvari iz Britanije,

najvie prostora zauzimala je muzika oprema pojaala, komjuter, zvunici i
etiri gramofona nemake marke torens iz osamdesetih godina.
Zvuk sa gramofona je bolji, a ploe su jeftine. Osim toga, ploa moe
da se popravi, a kompakt-disk ne rekao mi je na jednoj sedeljci u njegovom
stanu u Ulici Jug Bogdana. Na policama se nalazila ovea kolekcija vinilnih
izdanja, ali i audio-diskova. Bilo je zimsko doba, a parno grejanje je u njegovoj
zgradi svojski radilo. Vasko kako smo ga zvali je sedeo na niskom
kanabetu, bos i u majici bez rukava, kao da ezne za dalekim junim
rastafarijanskim rajevima. Na zglavcima ruku zveale su mu narukvice, a meu
dugim prstima ukraenim prstenjem drao je cigaretu.
Oduvek sam ree on bio opsednut muzikom. Nekada, u
Londonu, imao sam bend sa kojim sam nastupao u barovima. U ono vreme
najvie sam voleo hard rok iao sam na koncerte Vajtsnejka, Cepelina,
grupe Rejnbou Danas najvie volim dez, ali i flamenko, kao i klasiku
Prokofjeva, Rahmanjinova, Paganinija. U stvari, volim sve vrste muzike, osim
elektronske, u kojoj ne mora da svira muziar nego je sve programirano.
48

Mogu da sluam ak i Frenka Sinatru, to je bilo nezamislivo kad sam imao

dvadeset godina.
Dok je na gramofon postavljao plou Septembar mojih godina,
postalo mi je jasno da Vasante otee po lalinski, sa blagom primesom
londonskog akcenta. Sinatrina pesma o mirnoj luci ivota kao da je
razotkrivala deo njegove motivacije za dolazak u Banat. Zapravo, re je bila o
povratku. Nekadanji deran, sa kojim su se ranih sedamdesetih, za vreme
letnjih ferija, druili klinci iz naselja Lesnina, vratio se u rodnu zemlju posle
odsustva dugog 27 godina.
Od svoje tridesete godine eleo sam da napustim Englesku. Ali nisam
znao kuda da odem. Hteo sam da se odselim na Kubu, ali tamo nije lako
emigrirati. U Londonu su mi smetale astronomske klasne razlike. Bogatai kao
da ne dotiu zemlju a beskunici se potucaju ulicama. Gleda se samo na to
koga poznaje i ta ima. Svako je na putu da postane neto to nije. To nije
mesto za mirnu starost. Posle dugo vremena, doao sam ovde u aprilu prole
godine. Da posetim tetku i devedesetogodinju baku Anu. Zvui smeno, ali
to mi je promenilo ivot. Doao sam te godine jo jednom u septembru, i tada
sam odluio da se preselim.
Vaskov otac Vinsent Perera ispriao nam on je te veeri - rodio se u
malom mestu Kalutera u ri Lanki. Ova zemlja, nekadanji Cejlon, bila je u
prolosti portugalska kolonija otud prezime familije ima portugalski prizvuk.
Vinsent je poetkom ezdesetih doao u Beograd da studira graevinu.
Stanovao je u studentskom domu, a u Beogradu je upoznao svoju buduu
suprugu Milanku Risti, ija je porodica poreklom iz Novog Beeja. Vasko je
roen 1963. godine.

49

Samo jednom sam, u detinjstvu, posetio ri Lanku ree on. Kad

sam imao est godina preselili smo se iz Jugoslavije u Britaniju. Tamo je moj
otac dobio posao. Najpre smo dve godine iveli u Edinburgu. Ve za par
meseci sam teno govorio engleski. A kad sam stigao tamo, znao sam jednu
prostu reenicu zatvori vrata. Ipak, od svoje este do etrnaeste godine
svakog leta sam dolazio u Zrenjanin, u goste kod tetke Vesele Ugrinov i njenih
sinova. Do etrnaeste godine sam verovao i da u se vratiti u Jugoslaviju, da
sam u Britaniji samo privremeno.
ulo se kako u kuhinji vri voda. Na domain ode tamo i vrati se
drei u ruci bakreni ibrik. Poto je nalio kafu u oljice, nastavi: Ali onda
sam tamo upoznao drugove i devojke i zapoeo svoj ivot. Vie nisam
razmiljao o Jugoslaviji. Posle Edinburga, odselili smo se u gradi Breintri u
junoj Engleskoj. To je mesto od tridesetak hiljada stanovnika, u kojem
uglavnom ivi radnika klasa. Sedamdesetih godina tamo je bilo dosta
rasizma. Moj otac je bio savremenih shvatanja, ali je u isto vreme pripadao i
staroj koli. Smetalo mu je da se uvee pojavi negde na javnom mestu i bude
moda izloen pogrdama. Zato je posle posla radije sedeo kod kue i itao
novine. Ali to mu je dojadilo. Kad sam imao etrnaest godina, osnovao je
svoju firmu i otiao da radi u Nigeriji, a kasnije je bio u Istambulu.
A ti? upitah. Kada si otiao u London?
Sa 26 godina. Pre toga, ideja je bila da neto studiram, a ja sam hteo
da studiram slikarstvo. Moji su se protivili koliko ljudi uspeva da ivi od
slikarstva? Priznajem, ni mene ideja nije dugo grejala. U Londonu sam
promenio mnogo firmi, ali uglavnom sam radio jedan posao prevoz poiljki
brzom potom. Sve to je potrebno za taj posao je jedna kancelarija, dobra
radio veza, i prevozna sredstva: kombi, motorbicikl, a najvanije bicikl,
50

kojim se brzo moe stii na odredite kad je saobraaj gust. Zbog toga danas
poznajem London kao svoj dep, iako mi to vie nita ne vredi ree on i
nasmeja se.
Posle izvesnog razmiljanja, dodade:
Tamo imam devojku. Ili sam je imao, vie nisam siguran. Zove se
Melita i roena je u Osijeku. Zabavljali smo se devet godina. Ona je pozorini
reditelj i nedavno je magistrirala. Shvatio sam da joj je izuzetno stalo da tamo
nastavi karijeru i pomislio sam da bi bilo lake da ne ivimo zajedno, da svako
pronae svoj ivot. Ali ipak mi nedostaje, kao i ja njoj. Povremeno se ujemo
telefonom. Ona bi htela da ja doem u Englesku da je posetim, a ja bih voleo
da ona doe ovde. Videemo
Iskoristivi trenutak tiine, ubacih se:
Na ta si mislio kad si rekao da ploa moe da se popravi? Nisam
mogao da se suzdrim, jer mi ovo pitanje nije dalo mira. Kako e popraviti
staru long-plejku?
Jednostavno. Optereti glavu gramofona gvozdenjakom, i ploa vie
ne preskae.
ta planira sada? Moda bi mogao da se zaposli u nekoj koli stranih
jezika? upita ga jedna od devojaka, koja je te veeri prvi put svratila kod
njega, iako je stanovala u istom ulazu, na gornjem spratu.
Ne znam. U Engleskoj sam se dosta naradio. Sad bih hteo malo manje
da radim. Pokuau da razvijem posao sa internet trgovinom. Ali moram prvo
da ispitam kako radi ovdanja pota. ta sada da pustim? upita on krenuvi
prema gramofonu marke torens.
Moe flamenko ree devojka. Da ujem i to udo.

51

***

Uvek sam a nikad do kraja, veer u gradu ti donese neki lek, u nekom
kutu gde samoa se zbraja. Stihovi su to iz pesme Bi mogo da mogu,
izvedene pri samom kraju gotovo troasovnog koncerta koji je Darko Rundek
sa svojim Kargo orkestrom odrao u pozoritu Toa Jovanovi s prolea
2005. Ono to se te veeri dogaalo u Talijinom kutu gde se zbrojilo oko tri
stotine poklonika muzike nekadanjeg voe Haustora moglo bi se opisati i
kao seansa ili neka vrsta javne probe, koju bi ponajbolje bilo snimiti u duhu
dogma manifesta Larsa fon Trira - kratki rezovi, kamera iz ruke, manje-vie
prirodno osvetljenje.
Violinistkinja mukog pola Izabel izgarala je na sceni i enstveno
odgovarala na aplauze, Rundek je popuio par cigareta, razgovarao sa
publikom, ispriao nekoliko anegdota koje su mogli da razumeju oni s
odlinim ulom za njegov zbrzano-zapinjui govorni manir. Koncert je imao
pauzu i u guvi u foajeu tada sam, po drugi put za nekoliko dana, ugledao
osobu koja mi se uinila poznata. Da, Goga je ponovo bila u gradu, a Rundek
je po svemu sudei bio neka vrsta medijuma.
Koncert se okonao neto pre ponoi. Bilo je svee majsko vee, ali u u
centru su ve radile letnje bate. Naosmo dva slobodna mesta u kafeu na
Trgu slobode, nedaleko od pozorita.
Rundek se promenio ree ona. A verovatno smo se promenili i
mi. U ustima je imala vaku, ali ovog puta nije zapalila cigaretu.
Da, mnogo je vode proteklo Begejom rekoh, i ne dovrih misao.
Posmatrao sam je. Imala je isti, prodoran pogled, a plave oi odavale su
radoznalost. Sa moje take gledita, nije se promenila, ali niko nije mogao
52

porei da su prole tolike godine. Uz to, u njenom dranju, manirima,

ogledao se peat nekog drugog podneblja, drugaijeg mentaliteta.
Kako su Danijel, Vinsent?
O, uveliko treniraju koarku. Jue smo u butiku kupili dresove sa
Stojakovievim imenom.
Verovatno si ve magistrirala?
Da, sada radim u jednoj srednjoj koli. Dok je to izgovarala, gledala je
mimo mene, kao da je meu prolaznicima ugledala nekog poznatog. Pomislih
da sam joj dojadio svojim ispitivanjima.
Je li ono Vasko? upita ona.
Osvrnuh se i ugledah crnoputog momka u patikama i duks-majici, kako
gura bicikl. Kosa mu je bila svezana u rep, a na glavi je imao bejzbol kapu.
Svet je mali rekoh a ovaj grad posebno. Zamolih Vasantea da
nam se pridrui.
Priali su mi kako si pobegao od dungle na asfaltu obrati mu se
Goga, osmehujui se.
Od svega pomalo. Verovatno od onoga to bi mi smetalo i u drugim
velikim gradovima.
Znam vrlo dobro ta u Engleskoj znae stale i novac ree Goga.
Ali moje iskustvo je da je drava spremna da prui ruku onima koji ele da
unaprede svoj ivot. Zahvaljujui tome, moja porodica je od drave dobila
kuu u optini Noting Hil ve oktobra 1993. Jednostavno, prijavili smo se na
optinsku listu za ekanje. Kao porodici sa detetom, na sluaj je uskoro
pozitivno reen u stambenom fondu. U kom delu grada si iveo?
U centru, u Kemdenu i Sohou ree Vasko. Kao to zna, tu je leglo
zabave, dolaze turisti iz celog sveta. U stvari, voleo sam druenje, moda i
53

previe. Nekih sedam godina izlazio sam u grad doslovno svake veeri. Tek u
poslednje tri poeo sam vie da ostajem kod kue. Kada bih sakupio sve
drugove i devojke sa kojima sam se druio, bilo bi ih jako, jako puno. Ali na
kraju mi je ostalo samo dva ili tri druga. Ljudi menjaju prebivalita, odlaze u
inostranstvo, u drugi grad ili u drugi deo Londona
U malom gradu, ljudi uglavnom ostaju gde jesu i svi uglavnom znaju
ime se bavi ree Goga. To je ono to ti odgovara?
Sve to nije problem, ako u gradu nema nasilja. Ovde je prilino
mirno. Kada sam doao pre nekoliko godina, grad je bio isti onakav kakvog ga
se seam iz detinjstva. ak sam naao stan u istom ulazu u kojem ivi moja
tetka. Brzo sam obnovio znanje jezika sad mi se deava da se setim neke rei
za koju nisam ni znao da je znam. Jedino to sam u Londonu navikao da u
pabovima uvek ima puno ljudi koji se tiskaju oko anka. To je lake za
upoznavanje. Ovde su ljudi vie navikli da sede za stolovima. A priznae malo je glupo da priem za neiji sto sa izjavom: Zdravo, ja sam Vasko.
Konobar prie i odnese prazne oljice. Vie nisu sluili pie. Vasko
zaklatara narukvicama i zapali jo jednu cigaretu. Stigne li na koji koncert,
tamo na ostrvu? upita on.
Izgleda da sam za koncerte imala vie apetita dok sam bila ovde. Tamo
sve na dohvat ruke, ali ar se malo izgubila. Ipak, tu i tamo stignem na pokoju
svirku. Jedna mi je ostala posebno u seanju. Kupili smo karte za koncert
Boba Dilana, 5. oktobra 2000. Pre nego to smo krenuli, uli smo za najnovije
vesti iz Srbije. Bio je to za sve nas dupli praznik.
Goga uzdahnu i pogleda na sat. Deca su kod kue verovatno ve bila
zaspala, ali neto joj nije dalo mira. Postajalo je sve hladnije i na trgu je bilo
sve manje prolaznika. Kruila je pogledom, posmatrajui as gradsku venicu,
54

as zgradu muzeja na ijoj su fasadi dremali golubovi. ta joj se vrzmalo u

glavi? Da li se naposletku iscrpla magija Tajnog grada? Hoemo li se ikada
vie videti?
Ovo je suludo ree ona obraajui se meni ali i sam si rekao da
je svet mali. Kada si mi pre tri godine ispriao priu o Vasku, sve sam to
prenela Erneu. On se setio da je imao poznanika na Barnet Hilu, kome je
jednom bila hitno potrebna opravka muzike linije. Dogovorili su se da mu
ureaj poalje brzom potom. U servis u Portobelo roudu muziku liniju
doneo je mladi koji mu je izgledao kao Indus ili Jamajkanac. Onda je
zazvonio telefon. To sam bila ja, i Erne je odgovorio na srpskom. Kad je to
uo, mladi je tvrdio da je Srbin iz Banata. Goga pogleda Vaska i zakilji
oima. Da nisi to bio ti?
Ha, ha! prasnu u smeh Vasante. Verovatno jesam. Ko e se toga
setiti. Sumnjam da ima mnogo Banaana iz ri Lanke.
On zabi pikavac u pepeljaru i prui nam ruku. Pozvao nas je da ga
posetimo u njegovom stanu. Imam dosta nove muzike. Kupio sam dvesta
novih diskova, osamdeset dinara komad. ovee, kad se samo setim da sam ih
u Londonu plaao deset funti! ree on hvatajui se za glavu.
Vasante Perera, ovek koji se naradio, i koji je sada eleo da radi malo
manje. Pre nego to je seo na bicikl, dodade: Izgleda da vie nema tajni, ni u
jednom gradu. A London ima 12 miliona stanovnika!

55

PUSTINJSKA RUA

Sve u svemu, u Africi sam proveo etrnaest godina. Nisam bio jedino
u Kongu, Somaliji i Obali Slonovae. A u rodni grad sam se vratio sa dve
hiljada nemakih maraka i 40 ekova. Ostao sam bez kue, porodice i
uteevine. U firmi sam dobio otkaz, iako mi je navodno sledovala
otpremnina. Imao sam i 16 hiljada dolara na raunu u jednoj zagrebakoj
banci, ali taj novac ne mogu da izvuem. Nekad sam bio nepoeljan jer sam
izbegao uee u ratu, ali kau da je u meuvremenu proglaena amnestija. U
svakom sluaju, do novaca do danas nisam doao.
iva Markov predahnu, otvori kredenac i izvadi flau domae rakije. Ja
odbih ponudu - pisao sam beleke i bila mi je potrebna bistra glava. Moj
sagovornik natoi sebi pola aice, opet iz poslovnih razloga - bilo mu je
potrebno da mu se razvee jezik.
Prolo je bilo ve pet godina otkako su ukinute meunarodne sankcije,
ali za putovanje u inostranstvo i dalje su bile potrebne vize. Plate su, kao uvek,
bile male, a ovekovi prohtevi, kao svuda, preveliki. Uz to, nije mi padalo na
pamet da se mrcvarim u redovima pred stranim ambasadama. Sve me je to
navodilo da razmiljam o pouci Andersenove prie o arobnim kaljaama.
Srea se, u toj prii, opkladila sa Brigom da e priutiti nepojamno
zadovoljstvo svakome ko obuje kaljae to poseduju mo da presele oveka u
vreme ili prostor koji ovaj smatra savrenim.
Nuto belaja, svako ko je oprobao ovu maiju loe je proao, pa i onaj
student koji je vie od svega matao o putovanjima. U vajcarskoj je sav
56

otekao od vonje u neudobnim koijama, a kad je, trenutak kasnije, poeleo

da se nae u Italiji, kraj Trazimenskog jezera smesta su ga krvniki izujedale
buve. Ispostavilo se da su arobne kaljae zapravo svojina Brige. Niko srean a
niko dovoljan - bila je to, po logici kiselog groa, uteha za prisilno sedenje
kod kue. No crv nemira morao je nekako biti zadovoljen. Izgledalo je da sam
pronaao prilino bezbolnu metodu - pisao sam reportae o svetskim
putnicima, kako bih iz prve ruke prokrstario meridijanima, a da ne moram da
strahujem od gubitka dokumenata, iznenadnih revolucija i brodoloma.
iva Markov bio bi ti zahvalan sagovornik - rekao mi je jednog dana
kolega sa posla. On je specijalista za remont turbina. Nekada je na terenu u
Africi zaraivao vree dolara. Firma Hidroelektra obezbedila mu je kuu u
zagrebakom naselju Trnovii. Iz braka sa prvom enom iz Kisaa ima dve
erke, kao i petoro unuadi. Drugi put se oenio sinovicom Gojka uka,
oveka koji e kasnije postati hrvatski ministar odbrane. Ima sina koga nije
video ve dvanaest godina.
Izgledalo je kao da u toj prii ima tofa. Uz to, mogao sam upoznati
vreli dah sahare i tropskih prauma bez grake znoja.
Svog sagovornika pronaao sam nedaleko od centra grada, u ulici Dr
Emila Gavrile, koja je dobila naziv po jednom od prvaka bekerekih Srba
uoi Prvog svetskog rata. iva Markov, strunjak za turbine, iveo je u
dvorinoj garsonjeri koju je nasledio od majke. Na nahtkasni u omanjem
predsoblju nalazio se starinski radio Nikola Tesla sa pozlaenim nazivom,
do njega plastini veker to je setno odbijao sekunde, i bronzana Titova bista.
I na zidu, kraj porodinih fotografija, visio je kolorni portet Josipa Broza.
Kada je poelo moje stranstvovanje? - ponovi on pitanje koje sam mu
postavio, poto je otpio gutljaj iz aice. Odmerio me je prodornim pogledom
57

kroz naoari velike dioptrije. Imao je uglaeno dranje, onakvo kakvo, bez
obzira na obrazovanje, vremenom steknu ljudi koji su u velikom svetu radili za
ozbiljne poslodavce.
Bilo je to - ree on - 1981. godine. Imao sam trideset tri godine i
petnaest godina radnog staa. Radio sam kao mainbravar u fabrici radijatora.
Bio sam razveden, zarada je bila mala, a firma me je izbacila iz dodeljenog
stana. Jednostavno, nisam imao reenje. Ali te godine upoznao sam Zlatu
uak, koja je dola u posetu sestri u Aradcu. Reili smo da se uzmemo. Majka
moje budue supruge bila je Slovakinja iz Bakog Petrovca, a udala se u
Posuju u zapadnoj Hercegovini za Ljuba uka, roenog brata Gojka uka,
koji e mnogo kasnije postati jedan od najbliih saradnika Franje Tumana.
Zlata i ja smo odluili da se odselimo u Zagreb, gde su postojali izgledi da se
zaposlimo u graevinskoj firmi.
Sluajui, krajikom oka osmotrih bronzanog marala koji me je
posmatrao sa nahtkasne. On kao da je s ponosom poruivao: osamdesete
godine bile su idiline u odnosu na ono to e uslediti naredne decenije. Moj
sagovornik nastavi:
Oboje smo brzo dobili posao. ena se zaposlila kao ef raunovodstva
u Hidroelektri. Mene je ista kompanija ve 1983. poslala na teren u Alir.
Tamo sam s prekidima ostao godinu i po dana. Bilo je to dobro nametenje za dobijanje takvog posla ispod ruke se plaalo i po dve hiljade nemakih
maraka. Firma nam je plaala i trokove za iznajmljenu kuu u zagrebakom
naselju Trnovii. To je kraj u kojem veinom ive doljaci iz zapadne
Hercegovine, za koje se obino kae da su zadrti, a za koje je izvesno da su,
pored doljaka iz Janjeva sa Kosova, najbogatiji u Zagrebu. to se mene tie,
moram rei da sa susedima nisam imao nikakvih problema, sve do 1991.
58

Naravno, uvek je bilo prijateljskih podbadanja. U kafani u Trnoviima umeli

bi da mi kau: etnik, moe pricer? A kad bih doao ovamo, pitali su
me:Ujka, hoe gemit?
Po povratku iz Alira, preduzee je ivi Markovu ponudilo da se, uz
istu platu, dokoluje na zagrebakoj strunoj koli uro akovi.
Za godinu i po dana zavrio sam peti stepen i zapoeo esti, na odseku
za mehanike strojeve i turbo ureaje. To mi je pruilo osnov da kasnije
postanem jedan od ne ba mnogobrojnih strunjaka koji imaju sertifikat za
vaenje rotora, koji predstavlja samo srce turbine.
Potom su poeli da se niu poslovi u Africi: Maroko, Tunis, Libija,
Egipat, ad
iva Markov popravi naoare i poea se po glavi.
Kazablanka Najegzotiniji od gradova koje sam posetio. I
najuljueniji. To se ne zaboravlja. Iako ga svi mi verovatno posmatramo kroz
Bogartove naoari. Ne znam kako je danas, ali kafana Hemfrija Bogarta jo je
postojala tamo u izvornom obliku. Sa istim ventilatorima, ankom i ogradom
od trske. Na sukovima se moglo nai sve, od pitona do zmijskih koa i
najboljeg zlata.
Iz fioke, gde ih je oigledno bio unapred spremio, on izvadi dve
fotografije. Jedna je bila sa trga u Kazablanki, druga iz Kaira. Na obema
slikama iva Markov je bio u drutvu sa nepoznatim enama.
Prijateljica - objasni on, pokazujui prstom na enu iz Kaira.
Posebna pria je Gardaja. Grad u srcu pustinje, u Aliru. Do njega se putuje
na rate, jer se asfalt danju topi i lepi za tokove. To je oaza prepuna
kockarnica, jedno od retkih mesta u arapskom svetu gde se slui alkohol. Da
anisam video, ne bih poverovao. Malo je drugaija pria u centralnoj Africi.
59

Seam se, ispred kafane u adu visio je, kao reklama, oderani komad
jagnjetine, po kojem su se skupljali rojevi muva. Kad smo naruili jelo, desilo
se neto to nismo oekivali. Vlasnik je jednostavno lupio taj komad da
rastera muve, i stavio ga da se pee. Tako je to bilo - ti jede njega, a on jede
tebe. Ali mora da jede da ne bi napravio haram - greh i uvredu domaina.
On uzdahnu i slee ramenima. Sigurno neete rakiju?
Moda kasnije rekoh. Rekli ste da su poetkom devedesetih
dogaaji poeli da se zgunjavaju?
Tako nekako. Krajem 1990. radio sam u Medeji, svetom gradu na
istoimenoj planini u Aliru. Jednog jutra, 14. oktobra te godine, kao ef
smene krenuo sam na gradilite sa vozaem autobusa. U tom kraju
svakodnevno smo sretali jednog pastira. Tog jutra zatekli smo ga mrtvog, a
ubijen je bio i njegov unuk, kao i sve ovce. Bila je ostavljena poruka na kojoj
je pisalo FIS - Front islamskog spasa (Front Islamique du Salut). Neto je
puklo u meni i istog asa reio sam da razduim opremu i vratim se u
Jugoslaviju. Menader mi je rekao da u zbog toga verovatno dobiti otkaz, ali
to me nije zabrinjavalo. Istog dana imao sam avion i vratio sam se u Zagreb.
Tri godine kasnije, 14. decembra 1993, u kampu Tamesguida kraj Medeje,
islamski ekstremisti pogubili su 14 mojih kolega, koji nisu verovali u ono na
ta sam ih upozoravao.
U Zagrebu je ivu Markova oekivala nova drama:
Poeli su sukobi, zuckalo se o otkazima, a naslutio sam i da u dobiti
poziv za mobilizaciju u hrvatsku vojsku. Nisam eleo da u tome uestvujem, a
predoseanja su se obistinila. Jedne veeri, 1991. godine, vojna policija je
osvanula na kapiji moje firme. Prijatelj mi je pomogao da se sakrijem u krugu
preduzea, a kasnije te veeri preskoio sam ianu ogradu i zaputio se pravo
60

na elezniku stanicu. Voz je polazio u 23.10. Bilo je to najduih deset

minuta u mom ivotu. A bio je to i poslednji voz, jer je samo nekoliko dana
kasnije minirana pruga kod Vinkovaca.
Dok smo razgovarali za stolom u predsoblju garsonjere u ulici Dr Emila
Gavrile, inenjer iva Markov na trenutak prekide priu da bi zapalio
cigaretu. Imao je - ree on - problema sa anginom pektoris, ali kriza je prola i
doktor mu je rekao da ivi normalno. Zato sada sebi daje malo oduka.
Nekada, u Africi, imao je 110 kila i bio je zdrav kao dren.
Po povratku u rodni grad, odmah je poeo da trai posao. Bio je
konobar, a radio je i najrazliitije privremene poslove - od zidarskih do
bravarskih.
Ipak, kao da me je neto ponovo vuklo u Afriku. Krajem 1992.
zaposlio sam se u jednoj panevakoj firmi i ponovo otiao u Libiju. Tamo, u
kampu kraj Ras Lanufa, kongresnog grada na obali Sredozemnog mora,
oekivalo me je iznenaenje. U krugu od 500 metara bili su smeteni radnici
iz tri firme - iz Slovenije, Hrvatske, i naa iz Srbije. Druili smo se bez ikakvih
ispada, i to u vreme dok je besneo rat. Zajedno smo pekli rakiju od urmi i
smokvi, koja je pravi specijalitet, i zajedno smo pecali na moru. Tamo, na
drugoj strani Mediterana, bilo je to zlatno doba. Zapravo, po klimi i uticaju na
zdravlje, Afrika je meni uvek najvie odgovarala.
Kao da mu je neto iznenada sinulo, iva ustade i iz vitrine izvadi
neobian prirodni ukras, kameni cvet boje bele kafe, sa oblicima koji
podseaju na razuzdanu igru kristala u stenama. Setih se da sam opis takvog
predmeta sasvim nedavno naao prevodei roman Usijanje Tima Parksa:
zaobljene, uglaane latice od peska koje je saharski vetar vrsnuo u sloenu
simetriju.
61

Znate li ta je ovo?
Pustinjska rua rekoh.
Tano ree on, blago razoaran to iznenaenje nije bilo potpuno.
Naao sam je u Aliru, u Gardaji, najveoj saharskoj oazi. Formira se u
pesku, od kapljica rose. Da bi nastala, potrebne su decenije. Ovakve stvari vrlo
je teko izneti iz Alira. Ali meni je to nekako polo za rukom.
Odlino - rekoh. Eto pravog motiva za novinsku fotografiju.
Dok je digitalni aparat foto-reportera beumno nizao snimke, u
predsoblju dvorine garsonjere u ulici Dr Emila Gavrile ulo se samo setno
odbijanje plastinog vekera. U ruci inenjera ive Markova poivao je kameni
cvet, saharska rua, za iji nastanak su potrebne decenije, itav ivotni vek. Ali
u mojoj svesti zadrala se jedna druga slika iz stana koji je negdanji afriki
panter nasledio od majke. Kazaljke sata na nahtkasni kraj starog radija
Nikola Tesla kao da su poruivale neto drugo: kad se jednom opie pun
krug, stvari se ponovo vraaju na poetak.
Ponekad se telefonom ujem sa sinom Duanom - ree on, kao da se
toga iznenada setio. Uveane oi mirkale su mu iza stakala naoara na
deaki nain. Nisam ga video od poetka devedesetih. On u Splitu studira
arhitekturu. Nekoliko puta je pokuavao da doe kod mene, ali tada je bio
maloletan i to mu nije polo za rukom. Od ene sam se rastao. Cela ta stvar je
bila osuena na propast. to se mene tie, oekujem poziv od one panevake
firme, za posao po ugovoru. Jesen je vreme za remont turbina, a posla u Africi
ima na pretek.
Prolo je neko vreme, moda godinu dana. Sreo sam poznanike,
suprunike koji su iveli u ulici Dr Emila Gavrile.

62

itali smo onu reportau o ivi Markovu - ree ena. On stanuje

blizu nas. Nedavno je opet bio u bolnici. Imao je napad angine pektoris.
Ponekad pomislim kako svaki ovek ima arobne, nevidljive kaljae.
Kako ga one naposletku zaista odvedu tamo kuda je u dubini due naumio.
Ali opklada je jo na snazi, jer ni do danas nije utvreno - pripadaju li one
Srei ili Brizi?

63

ONI POSTOJE

Kroz ovalni prozor Aeroflotovog tupoljeva koji je poslednjih dana

decembra poleteo sa Surina videle su se najpre trakasto rasporeene,
razlokane sremske oranice. Potom, sa neto vee visine: vlani, golubije sivi
novobeogradski blokovi. Avion je uskoro zamakao meu oblake. Iznad njih, sa
druge strane, bilo je vedro. Krila letelice se iskrenue. Smer poslepodnevnog
leta vodio je na severoistok i vee se zbog toga sputalo krajnje ubrzano. Sve
me to iz nekog razloga podseti na Despotova: svaki oblak nade na nebu i svaki
pramen magle na Zemlji su verodostojna stvorenja od kojih mi vodimo
poreklo. Ljudi su okamenjeni, skvreni aneli. Ali ni tu nije kraj, jer lanac
promena e na kraju dovesti do pojave novog, neoekivanog oveka. Do
stanovnika novog sveta, u kojem je sve postalo zamena, poput Evrope broj
dva koja je izgraena negde u Sibiru. Posle dva i po sata leta, sunevi zraci vie
ne dopiru do breuljkastog mora gustih oblaka. Ali sred sveopte tmine deava
se neto drugo: namrekana puina poinje da svetluca odozdo. Pod morem
oblaka kao da se bude davno uspavane fluorescentne lignje. To je nona
rasveta drevne Moskovije. Majke gradova, kako je naziva Tolstojev mudrac
Platon Karatajev. Aeroplan poinje da ponire. Sledee to se vidi je bletavi
irilini natpis eremetjevo. estice snega trepere pod svetlou neonki dok
crvena vozila zimske slube ubrzano raiavaju smetove sa pista.
Jel bilo turbulencije? pita me Sonja posle pasoke kontrole.
Ne, sasvim pristojan let kaem. Ali uvek ima nekog drmusanja,
kripe. Krila uvek malo vibriraju. Dokle emo se voziti ovim zastarelim
tehnologijama? Ve je 21. vek, a jo nisu izmislili teleportovanje.
64

Ona krivi usta, u crnim oima nazire se osmeh.

ta ti je ovek! kae, posebno naglaavajui poslednju re
retorikog pitanja. Dopusti mu da zameni juga vazdunom laom, i on
odmah nije zadovoljan. Hoe teleportovanje. A mogao si i vozom, klaj-klaj.
Dve noi i dva dana.
Pokretnim stepenicama, kroz tunel prokopan pod izrazito kosim uglom,
dospevamo do najdublje, kaljcovaje metro linije, krune trase koja opasuje
gradsko jezgro. Voz je naiao istog trenutka kad smo zastali na platformi.
Posle pola sata vonje od aerodroma, glas iz zvunika kae da stiemo
do stanice Kijevskaja. Duboko pod zemljom, kao u oknu rudnika, hiljade ljudi
je u poslednjoj deceniji Staljinove ere gradilo ovaj hol sa mramornim
stubovima i skulpturama, Sa zidnih mozaika posmatraju nas radnici sa
ekiima i radnice u keceljama, seljaci sa traktorskim cilindrima i seljanke sa
kotaricama, na visini socijalistikog zadatka. Kaljcovaju liniju podzemne
eleznice sa svih strana zrakasto presecaju linije koje, na neto manjoj dubini,
vode ka sreditu grada. Kijevskaja je jedna od tih taaka preseka: moe se
presesti na liniju ka Kremlju, ili izai na povrinu. Mi inimo ovo drugo.
Ovde se to desilo veli Sonja, zastajui na trenutak, dok se vrata
zatvaraju iza nas i kompozicija nastavlja svoju krunu turu. Ile smo na
klizanje u park Gorkog. Kad smo ule u vagon, videle smo tog tipa, tamo na
stepenicama. Bila je guva, ali on je zastao i izvadio mobilni telefon. Gabrijela
ga je prva spazila. iva se pojela to nije ponela foto-aparat.
I?
Odmah sam ti poslala poruku. Mislila sam da sanjam. Bio je to tvoj
dvojnik, jednojajani blizanac. Ista frizura, ista boja kose, isti oblik lica. Imao
je ak isti kaput kao ti. Onda je voz krenuo.
65

Je li bio sam?
Sa njim je bila devojka.
Zgodna?
Onako. Plavua sa ikama. Prast nos. Bundica.
Otkriu ti jednu tajnu kaem. To sam zaista bio ja. Imao sam
poverljiv obavetajni zadatak.
Aha. A plavuu su ti podmetnuli, sa ciljem da te zavede?
Ne, Plavuu sam sredio jo pre toga. Napravio sam od nje dvostrukog
agenta. Ona sad radi za nas.
Shvatam. Tvoje ime je Bond. Dejms Bond.

***

Na povrini, nedaleko od Kijevskaje, prostire se Kutuzovski prospekt,

debela saobraajna arterija koja nadire ka sreditu grada. Bulevar sa deset
saobraajnih traka, du kojih su nanizane luksuzne trgovine i stambene zgrade
diplomatskog korpusa.
Pouri, zeleno je kae mi Sonja pre nego to emo stii do
Dragomilovske pijace, a potom do Gabrijelinog stana.
Gde je zeleno?
Kako gde? Pa na semaforu.
Izvinjavam se. Nisam poneo dvogled.
Na Dragomilovskoj, trgovci ponegde zatvaraju radnje. Ali kod
Azerbejdanaca se jo mogu kupiti suene mandarine, dunje, bajoslovni
orijentalni zaini. U pekari kod Tadika jo se pue lepeke i haapuriji.

66

Kosooki prodavac mae kutijom crnog kavijara. Samoe lue. Astrahanski!

Super!
Sonja me hvata pod ruku, popravlja krznenu kapu. Oko ulinih
svetiljki besno se kovitlaju sitne pahulje. Nedaleko od spomenika Bagrationu
skreemo u ulaz viespratnice. Gabrijela je ve postavila samovar. Sudei po
mirisu, unutra grgori aj sa cimetom.
Odavno te nije bilo kae, prekrtenih ruku, stojei kraj sudopere.
Grei kaem. Bio sam tu pre dve nedelje. Kod jedne plavue.
tavie, mislim da sam te video u metrou. Ona se osmehuje, klima glavom,
razmenjuje pogled sa Sonjom. Ja se nadovezujem: A ti? Kako je Milan? Kako
je u ambasadi?
Pusti to. Radim sve vie i vie. Jue sam prevodila etrnaest sati, bez
prekida. Mislim da u potraiti drugi posao. Imam neke ponude. A Milan je
na raspustu, poslala sam ga u Beograd. Kad je na sto postavila olje, dodaje:
Tu je Voloa. Rekao je da ga pozovem kad doe.
Iz sobe na drugom kraju dugakog predsoblja uje se mrmljanje, kaalj.
Papue ljapkaju i u kuhinju dolazi ovek od svojih sedamdeset godina, sede
kose i gustih, kovrdavih obrva. Gabrijelin stanodavac.
Zdravstvujte kae, gledajui me prodorno svojim pepeljasto-plavim
oima. U Rusiji, vrlo teko prelaze na ti. Grukin. Vladimir Ivanovi
predstavlja se, sedajui za sto. Gabrijela kae da je on patriota starog kova. Pre
penzionisanja radio je kao geometar. Proputovao je najudaljenije krajeve
Rusije i Sovjetskog Saveza. Sada ima jedan hobi: mea votku i pivo, i ponekad
fuka debele cigare. Sve to pomalo dodijava njegovoj eni, koja radije sedi na
dai u Podmoskovlju. Vrlo brzo na povrinu izbija njegov lajtmotiv: Rusija je
najvea, nepobediva drava. U ogromnim prostranstvima kriju se nepojamne
67

rezerve ruda i energenata. Naunici u Rusiji stalno dolaze do novih otkria. O

tome se uopte vrlo malo zna.
Imali smo smutno vreme kae. Ali nije nam prvi put. Tako je bilo
i u vreme Godunova. Sada ponovo stajemo na noge. Potom se poverljivo
naginje preko stola i upire kaiprstom. Ovih dana kae znatno tiim
glasom testirana je jedna potpuno nova raketa. Moe da skree levo i
desno, a radar je ne raspoznaje. Neverovatnom brzinom prela je sedam
hiljada kilometara, od take A do take B. Bez greke je pogodila cilj. Privreda
kree. Sve je vie novih investicija, i u najudaljenijim krajevima Posle
kratke stanke, namrteno dodaje: Jedino smo malo zapustili Srbiju. Ali ne
moemo ba svugde da stignemo.
Ispada kao da je Srbija svojevrsna ruska republika, koja je sticajem
nepredvienih okolnosti previe otplutala nizvodno. Sonja ga zato pecka:
Manite vi nas. Videli smo kako ste se pokazali, kad su nas gaali
bombama.
Harao, harao kae on. I odjednom ga malo zasvrbi glava.
Voloa teim ga ja. Kad mi sami sebi maestralno zapaprimo, ni
avo nas ne moe izvaditi iz abra.
Gabrijela pogledava na zidni sat. Idemo na Arbat kae, skupljajui
olje. Jo nije kasno.

***

Neko je lepo rekao mali narodi su zain oveanstva. O tome

razmiljam dok se liftom sputamo u prizemlje i izlazimo u hladnu no. Ali
kad se iz rascepkanog Balkana, gde se ostraeni biberii tako preispoljno
68

busaju u prsa, dospe u koordinate drave to see od Baltika do Ohotskog

mora, ovek vrlo lako moe poeleti da ostatak ivota provede na gozbama i
balovima. Ima ko da brine svetske brige. Ako mu dozlogrdi da celog veka bude
samo miroija oveanstva, moe mu ak pasti na pamet da se pretopi. Da
postane pripadnik velikog naroda, u zemlji sa debelom zaleinom, gde mu
nee stalno lupati macole u poivkama izmeu barenja u uzavrelom abru.
No to je samo zov sirena, za malu druinu to gaca plonikom
Kutuzovskog prospekta, prekrivenim tankom glazurom susneice, na putu ka
Kijevskajoj stanici i Hard-rok kafeu na Starom Arbatu.
Zato je Kutuzovski tako irok?
Navodno je veli Gabrijela carica Katarina naredila da irina ulice
mora biti dva puta vea od visine okolnih zgrada. Tako bar kau.
Hm, dobro je to joj nije palo na pamet da gradi svetski trgovinski
centar velim. Morali bismo ekati da izmisle tupoljev da bi se preao
sokak.
Posmatrajui putnike koji se uz priguen amor tiskaju hodnicima
podzemne dvorane, praeni budnim okom kamera i nadzornika u
zastakljenim kabinama, pomiljam kako su davnanji trudbenici sovjetskog
drutva uistinu na opipljiv nain zaduili svoje sunarodnike i potomke. I
turiste, koji danas za petnaest rubalja mogu da skoknu sa jednog na drugi kraj
Moskve.
Hard rok kafe je ultramoderan lokal na tri nivoa, sa plesnim
podijumom, pri emu su uramljeni posteri Hendriksa i Cepelina sve to se
odnosi na hard rok. Opaka istina je da di-dej ovde zapravo puta Rikija
Martina i Denifer Lopez. Vlasnici su izgleda odavno procenili da od olinjalih

69

rokera nema vajde. Ali zato se ovde (u Hard rok kafeu!) moe naruiti fensi
veera.
ta emo? pita Gabrijela.
Zna se. Naos odgovara Sonja. Zatim se obraa meni: Fina
zakuska. Navadile smo se na tu stvar. Meksiko jelo - kukuruzni ips sa
prelivom od sira i peurki. Sedamsto pedeset rubalja.
Koliko vidim, mnogi ovde i dolaze uglavnom da bi veerali kaem,
posmatrajui kravatae u japi opremi.
Gabrijela se osmehuje. Sve u svemu, Ruje vole dobro da njupaju. Ne
samo u restoranima, ve i u kafeima, barovima, ak i na koncertima. Zato e
te na ulici vrlo udno gledati ako neto vae s nogu.
Ali u metrou sam video studentkinje koje suu pivo iz konzerve. Na
njih niko ne obraa panju velim.
To je ve druga stvar. Razdaljine su velike. ovek oedni.
U Hard rok kafeu ima raznog sveta. Meaju se kone jakne sa nitnama i
poslovni blejzeri, visoke potpetice i retro martinke. No panju na sebe skreu
likovi u imikama - pravim pravcatim, dva broja veim piceroljkama, nalik na
hidro-glisere. Model 1977.
Ovo treba dekretom zabraniti kaem, s balkanskom nadobudnou.
Prijaviu stvar Putinu.
Oko ponoi izlazimo na ulicu. Sneg je napadao ve toliko da ga moraju
raiavati mehanizacijom. Kreemo ka metro stanici kod Lenjinove
biblioteke. Na trgu, izliven u bronzi, stari boljevik i dalje zamiljeno ita
marksistiku literaturu. Pokretne stepenice se velikom brzinom slivaju u
podzemlje. Odjednom, itava konstrukcija kao da se ljulja, zanosi. Je li to
zemljotres, ili najzad poinje da deluje crno vino? Ljudi koji se na susednoj
70

traci kreu uzbrdo deluju ukoeno, kao roboti. Pred prolazima sa obrtnim
mehanizmom stvaraju se guve. Zatim se putnici utke, hitrim korakom
razilaze na razne strane. Uvaaemi pasaeri - uje se metalizirani glas iz
zvunika Biblioteka imeni Lenina. Sledea stancija Smolenskaja.
Platforma sprava. Voz nailazi i koi uz veliku huku. Ulazimo, vrata se
zatvaraju. Kompozicija se uz trzaj pomera, zatim jo neko vreme stoji u mestu.
Kroz prozor vidim buljuk ljudi koji izlaze iz voza na suprotnoj strani. Meu
njima je vitka devojka glatkog lica i kose boje breze, u konim izmicama i
kaputu sa krznenim okovratnikom. Hoda nervozno, uurbano, kao da e joj
kod kue prebacivati zbog kanjenja. Zatim mi je pogled odlutao nalevo.
Tamo je bilo to lice. Dva krupna oka presekoe me hladnoom ledenog
okeana u zelenim zenicama. Isti stas, ista mimika lica. Trajalo je to samo
trenutak. Sve se ponovo zaljuljalo. Jesu li to tektonski poremeaji, ili je voz
krenuo? Vlanim dlanom grevito dohvatih Sonjinu ruku. Ona se osmehnu,
zatim primeti unezveren izraz na mom licu.
Jesi li dobro?
Klimnuh glavom. Voz se pokrenu i zamaknu u tunel. Ali zelene oi kao
da su svejednako mirkale iz prozorskih stakala.
Koliko naih ima u Moskvi? pitam.
Kau oko etrdeset hiljada veli Gabrijela.
Fina varo kaem, i pomiljam kako e se mnogi od njih, ostvarivi
nedosanjani san Vuka Isakovia, i nehotice rastvoriti u beskrajnom plavom
krugu.

***

71

Dani brzo odmiu. Prolazi i Badnje vee. Uskoro se ponovo ukazuje

natpis eremetjevo.
U aerodromskoj ekaonici, vadim gradsku auto-kartu i jo jednom
razgledam neobinu geometriju ulica. Tri koncentrina kolovozna prstena oko
Kremlja, zvezde u plavom krugu. Plus kaljcovaja metro linija duboko pod
zemljom, sa radijalnim presecima kao kracima zvezde. To ba i nije sjajno, jer
isuvie podsea na vodenicu i vreteno. A tamo gde se stvari mnogo vrte, vrag
lako moe da se zapati. No pre nego to avion zamakne meu oblake, pogled
odozgo priziva jo jednu misao. Obrisi majke gradova podseaju na mandalu,
veitu zagonetku, znamen kosmike harmonije.
Kroz prozor tupoljeva vidi se kako promiu poslednji prameni magle.
Gore, sa druge strane uzburkanih sivo-belih guvi, prostire se sunana sfera, sa
plavim krugom i zvezdom iji pogled oslepljuje. Prava slika Isakovievih
enji. I ponovo se setim Despotova. Njegovog Hermesa Trismegistosa. Ono
to je gore odgovara onome to je dole. No mi smo bia koja samo potiu od ljudi.
Naa obuzetost oblacima potie otuda to se u naem telu nalazi jedna
drugaija, odreenija osoba, slobodna kao vrabac i prozrana kao ozon.
Razoarana nemogunou da izmeni tvrde injenice, ona udi da se odmota
unatrag, da se, u vidu vodene pare, nevinog oblaka, vrati venom ilitu. A u
Sibiru, u Evropi broj dva, moda su ve izmislili teleportovanje.
I jo neto, to se mora prevaliti. Negde o Novoj godini, na TV Rosija
emitovan je prilog o poseti Dolea i Gabane Moskvi. Nauili su ih da kau S
novim godom, vodili ih u modne salone i pokazivali im garderobu Teatra
Boljoj. U jednom trenutku kamera se spustila da bi prikazala obuu modnih

72

kreatora. Odurne individue! Mrski diktatori belosvetskih trendova! Nisu imali

pametnija posla nego da na stopala navuku prave pravcate - imike! Kingsajz.
Na aerodormu Surin ekao je autobus za Zeleni venac. Pod uticajem
moskovske uglaenosti, gde ljudi vrlo teko prelaze na ti, upitah vozaa, s
izrazima utivosti, da li se kod njega mogu kupiti karte za prevoz.
Baja, sedi i uivaj oinu me on pogledom, kao da sam mu priao s
motornom testerom. Bio je Boi, nedelja. Moda je astio za praznik, a
moda su to je bilo verovatnije na poetku smene zaboravili da ga
snabdeju kartama.
Dok sam sa sedita posmatrao put sa dve uzane kolovozne trake i
surinsko kraljevstvo neomalterisanih ardaka, izvadih mobilni i otkucah
poruku:
Oni postoje.
Na odgovor iz Rusije trebalo je ekati oko pola minuta. Stigao si? Sve u
redu? Ne razmumem - ko postoji? pitala je Sonja.
Ljudi iz metroa napisah i pritisnuh dugme send.

73

MAJKA ALEKSA LAJFSONA

Zanimljiva je to tema. ena je roena u porodici ruskog emigranta, u

Banatu. Danas ivi u Torontu, a Zrenjanin je napustila u drugom razredu
Ekonomske kole. Poslednji put je bila ovde 1961. godine.
ovek koji je doao u redakciju sa namerom da mi preporui
zanimljivu temu bio je pedesetih godina, imao je crnpurastu kosu, duboke
zaliske i ivahan pogled ereta, koji se samo na trenutak prepodobio, jer je to
nalagala ozbiljnost trenutka.
Ako je ena poslednji put bila ovde pre vie od etrdeset godina,
pomislih, to znai da u opet imati vremenog sagovornika. Istina je da sam
voleo da crpem grau iz tako bogatih rudokopa ivotnog iskustva, no inilo
mi se u isti mah da rovarenje po odavno zatrpanim slojevima istorije nosi u
sebi nekakav palanaki usud okrenutosti unazad.
Gde je ta ena? upitah.
Kod nas u gostima odgovori crnpurasti ovek. Zove se Melanija.
Ona je roaka moje supruge Cvetane.
Poeah se po glavi. Moda je tema uistinu bila zanimljiva, ali novi broj
novina je bio pred zakljuenjem i trebalo je propratiti dogaaje sa tekue
trake. Moda zbog toga to je primetio da oklevam, moj sagovornik iz rukava
izvue jo jednog keca:

74

Znate, njen sin Aleks je osniva poznate rok grupe Ra. Moda ste
uli za njih? Upravo su na evropskoj turneji. Obeleavaju treu deceniju od
objavljivanja prvog albuma.
Da li sam uo za grupu Ra? Naravno da sam uo. Za gimnazijskih
dana, dok je svetskim i domaim scenama uveliko tutnjao novi talas, spadao
sam u zadrte reakcionare koji su istrajavali na starim vrednostima. Moj fah
dodue nisu bili ovejani klasici rokenrola, ve ono pomalo nadobudno i
pseudointelektualno usmerenje koje se u svoje doba nazivalo simfo-rokom, a
kasnije progresivnom muzikom. Ra moda nisu bili udarna pesnica ovog
usmerenja, poput sastava Jes i Denezis, ali o gitarskom umeu njihovog
voe Aleksa Lajfsona uvek se govorilo samo u superlativima. Setih se da su, za
razliku od veine najpoznatijih simfo-rokera, koji su poticali iz Britanije, Ra
najpre stekli popularnost u Americi.
Poput odrednice iz kakve stare rok enciklopedije, u glavi mi sinu
podatak da je to zapravo kanadski bend, osnovan potkraj ezdesetih u
Torontu. Zar je mogue da grupa Ra i dalje ide na turneje? Zar je mogue
da je Aleks Lajfson poreklom Banaanin?
Kako vas mogu pronai? - upitah svog sagovornika.
Moje ime je Milan egarac. Mi stanujemo na Gradnulici. Moete doi
u svako doba, ali se prethodno najavite. Obeah da u doi iste veeri.

***

Melanija ivojinovi je odavala utisak stamene ene, koju je ivot

navikao na ozbiljnost i promiljenost. Pa ipak, u njenim plavim oima, u

75

kojima oni koji je poznaju zacelo mogu da nazru svetli trag Neve i sumaglicu
belih noi Petrograda, jasno se razabirao vodnjikav znak nabujalih oseanja.
Sve je tu - Gimnazija, Kapetanija, zgrada Partizana - rekla mi je, kao
u neverici, opisujui popodnevnu etnju i razgledanje starih fasada. I sve je
ostalo isto, samo to je sada mnogo umivenije. Nema samo bioskopa Avala i
poslastiarnice preko puta, gde smo navraali na kolae. Seam se i kupalita
Fier, kao i igranki kod Dunerca, preko velikog mosta, koje su trajale od 6
do 9 uvee.
Na pragu osme decenije ivota, Melanija je te jeseni jo jednom dola u
rodni grad. Bila je to prilika za susrete sa davnanjim prijateljicama iz kolske
klupe. Naravno, i vreme je inilo svoje: izvesna drugarstva bespovratno su se
preselila u uspomene.
Milanova ena Cvetana ue u trpezariju i na sto rasporedi oljice sa
kafom. Sa nama su sedela i njihova deca sin i erka. Bila je to mala
porodina sveanost pria goe iz belog sveta na putu je da dospe u
medijsku sferu.
Melanijino devojako prezime je Mohnaev objasni mi domaica.
Njen otac Nikola roen je u malom mestu Lida kraj Sankt Petersburga. Na
izmaku Prvog svetskog rata izbegao je u Banat, zajedno sa drugim ruskim
emigrantima. U Bekereku je upoznao Persidu Stojadinov iz Neuzine. U
braku sa njom, pored Melanije dobio je jo dva sina.
Zar e ovo ii u novine? upita Melanija ozlojeeno.
Pa, hm, mislili smo da ne bi ree Milan, i ne dovri reenicu. On
mi uputi upitni pogled, kao da sam ja izazvao zabunu.
Ne, to nikako. U ovim godinama, to mi nije potrebno ree odluno
Melanija.
76

Milan se nadoveza: Mali nesporazum, ali eto, hm.

Gospoo rekoh. Zanimljiva je to tema. Zato da itaoci ne saznaju
o toj nesvakidanjoj ivotnoj prii?
Nekoliko trenutaka trajalo je skanjivanje. Goa iz Kanade potom
nastavi, iako nije izriito dala pristanak.
Seam se ree ona - ila sam u drugi Ekonomske. Bila je 1950.
godina. Navodno zbog sukoba sa Staljinom, Tito je naredio da se ruskim
emigrantima ili uzme dravljanstvo ili da se oni isele. Moj otac je odluio da
emigriramo. Najpre smo est meseci bili u kampu u Trstu, a zatim smo
brodom krenuli u Kanadu. U luku Halifaks stigli smo 16. juna 1951. Te
godine je moj otac prvi put posle 28 godina video svoju roenu sestru Mariju,
od koje se rastao u detinjstvu i koja je ivela u Nju Derziju kraj Njujorka.
Poetak u tuem svetu nije bio lak za Nikolu Mohnaeva oglasi se
Milan, uagrena pogleda, u oiglednom pokuaju da usmeri dalji tok
razgovora.
Imali smo puno posla i nije bilo vremena da steknemo onakvo
formalno obrazovanje kakvo smo moda eleli nadoveza se Melanija,
ponavljajui ono to je po svemu sudei ve ranije ispriala svom domainu.
Uz to, u poetku, kada smo stigli, bila sam malo razoarana, jer sam napreac
napustila svoju zemlju i prijatelje. No u Torontu sam ubrzo upoznala svog
budueg mua, Nenada ivojinovia, poreklom iz apca. Sin Aleks rodio nam
se 1953. godine, a zatim smo dobili jo dve erke. Jedna danas radi u Torontu,
a druga je u Meksiku.
Da li Aleks zna srpski? upitah.
Prilino dobro. Bio je u Zrenjaninu kada je imao 12 godina. Seam se,
najvei utisak na njega je ostavio prizor svinjokolja u domaoj reiji. Sada je
77

ve i on deda. Ima sinove Dastina i Edrijana. Njegova supruga jako voli nau
srpsku hranu ja celog ivota nisam odustala od kuvanja na banatski nain.
Snajka posebno voli gibanicu. U Torontu imamo prodavnice gde moemo da
kupimo nae proizvode - varke, prokulu, vodu knjaz milo
ekajte, rekoh, setivi se najednom pojedinosti koju sam malo pre
toga uo. Rekli ste da je vae prezime ivojinovi. Ima li to neke veze sa
prezimenom vaeg sina Lajfson?
Da nasmeja se ona. To je pseudonim, pokuaj doslovnog prevoda.
Sa pevaem Gedijom Lijom, Aleks je osnovao grupu jo kao
petnaestogodinjak. Podrum nae kue se doslovce ljuljao od muzike.
Menader im je bio kolski drug, koji je biciklom obilazio kole u Torontu i
pronalazio poslove. Zanimljivo je da je on ostao menader grupe do dananjeg
dana. A Ra danas predstavlja itavu malu fabriku, u kojoj je tokom turneja
zaposleno pedesetak ljudi.

***

Melanija na trenutak odahnu. U njenom dranju mogli su se razabrati

brinost i ponos majke koja sauestvuje u ivotnim iskuenjima sina jedinca.
Postojale su dodue i erke, u Torontu i Meksiku. Ali u razgovoru, na
fotografijama iz novanika, uvek je u prvi plan dospevao Aleks, gospodar
scene, poznati muziar, kome su na koncertima klicale stotine, hiljade
poklonika. Da, Lajfson je i dalje svirao na turnejama, a sa Banatom ga je
povezivalo mnogo vie od puke uspomene na svinjokolj.
Gde su sada stari dani, kad su se na filipsovom gramofonu smenjivale
fantazmagorine vizije Jesa, rani radovi Fila Kolinsa i Lajfsonove gitarske
78

deonice? Pomislih kako svi skupa postajemo mastodonti to na tihoj vatri

podgrejavaju davnanja ushienja. Ko zna kako bi srpska rok scena danas
izgledala da je apanin Nenad ivojinovi pre pola veka upoznao Melaniju
Mohnaev na igranci kod Dunerca? Sa druge strane, da se Tito i Staljin
nisu posvaali, anali svetskog rokenrola ostali bi siromaniji za jedan
megabend iz Toronta. A opet, bez revolucije boljevika, Nikola Mohnaev
nikad ne bi postao Banaanin. Njegova erka Melanija ne bi hodala ulicama
rodnog grada, na pragu osme decenije ivota, sa vodnjikastim znakom tuge u
plavim oima.

79

PRUSTOV EFEKAT

Trg se vie nije zvao po Marksu i Engelsu. Bio je to sada Trg Nikole
Paia. Ali unutranjost zgradurine sa iskrzanim plastinim oplatama na
zidovima i ispranim vinas ploicama i dalje je po svemu odisala sumornim
duhom mamutskog dravnog izdavakog preduzea iz vremena realnog
socijalizma. Ono to se zbivalo na ulicama spadalo je u sumornost kakvu nisu
mogli da proizvedu ak ni pravoverni boljevici. Za to su bili potrebni
boljevici zombiji, koji i pored najbolje volje nisu mogli da se upokoje. Vetar
je po plonicima raznosio zguvane novanice sa ogromnim brojem nula. Za
te novanice pre samo tri dana neto se moglo kupiti. Ali danas vie ne, jer su
iz tamparije upravo izale nove novanice, sa jo veim brojem nula. Na kraju
Knez Mihailove, kod Kalemegdana, besplatno su se delili paketi sa osnovnim
namirnicama. Red se protezao do Terazija, a bio je irok toliko da je u njemu
naporedo stajalo po pet osoba.
Odvezao sam se liftom na etvrti sprat. U hodniku, ispred redakcije,
koja se sastojala od omanje sobe zatrpane rukopisima i starim brojevima
asopisa, stajala je zgodna, visoka ena, sa razrogaenim oima i ispruenim
rukama, u pozi nekoga ko odailje bioenergiju na daljinu. Na desetak metara
od nje stajao je bradat ovek u teksas jakni. Posmatrao ju je umornim
pogledom.
Ha? Oseate neto? upita ona, s ponesenou koja jedva da je
ostavljala prostora za odrian odgovor.

80

ovek neodreeno klimnu glavom. Bio je to Duan, pesnik koji je, kao
spoljni saradnik, imao redovnu rubriku u asopisu. Shvatio sam da je upravo
na delu eksperiment, koji nisam eleo da ometam.
U redakciji me doekae urednik i njegov pomonik. Doneo sam jedan
od napisa o mistikim motivima u delima klasika i modernih pisaca. Bio je to
serijal za koji sam se nadao da bi jednog dana mogao biti objavljen u zasebnoj
knjizi. Urednici su me u tome podravali, a ja sam bio zadovoljan to
objavljujem u listu koji se raznosi irom zemlje. Vreme je bilo takvo da se
inilo kako je Armagedon na pomolu. Ljudi su oslukivali onostrane objave,
otkrivenja o poslednjim stvarima. inilo se da su proroanstva jedino to jo
ima realnu cenu. asopis je bio specijalizovan upravo za takve teme. Ali
urednici nisu bili puke iardije. Naprotiv, verovali su da izvestan oblik
duhovnosti zaista moe ljudima pruiti utehu. Zaista, da li se u vedrim, dobro
ureenim drutvima, gde ljudi bezbedno mogu sticati i umnoavati bogatstva,
mogu pojaviti ljudi kao Jakob Beme ili Majster Ekhart? Izuzetak je moda bio
Plotin, koji se doselio u srce bogatog carstva, a itav ivot posvetio onostranim
realnostima. Ali u njegovo vreme uveliko su ve besneli graanski ratovi i sea
vladarskih glava. Kuda su se meutim denuli srpski Beme i Ekhart? Umesto
toga, sve je vrvelo od Raspuina i Kaliostra.
Ovog puta, neto o Njegou rekoh, sputajui rukopis na sto, pun
spisateljskog poleta. Mnogi su u Lui mikrokozma navodno prepoznali
gnostike uticaje, ali mislim da on ipak nije sledio ideju o emanaciji. Kod
njega se ipak ne nazire ideja o izlivanju iz Jednog, kao iz posude koja se sama
po sebi nikad ne prazni.
Dok sam to govorio, zabio sam opuak u pepeljaru, a dim iz nje izlivao
se kao da ilustruje Plotinove Eneade. Urednik me strpljivo saslua, zatim i
81

sam ugasi ostatak cigarete. Ustade, protee se i otvori prozor. Iz dvorita

zgrade kao po komandi doletee golubovi. On iz vree izvadi aku zrnevlja i
posu po prozorskoj dasci.
ta sprema sledee? upita on. Imaj na umu - uskoro sledi
novogodinji dvobroj.
Prustov efekat rekoh kao iz puke. Pojava da se celokupna seanja i
sa njima povezane emocije mogu pobuditi mirisom, i to na nain koji
iskljuuje voljno usredsreenje. Odmah potom ispalih citat koji sam znao
napamet: Kada od davne prolosti vie nita ne preostane, kada se ljudi
upokoje a stvari razdrobe i raspre, ipak, na slabaan ali ivotvorniji nain,
mirisi i ukusi stvari ostaju zadugo uvreeni kao duhovi, ekajui svoj trenutak,
spremni da nas podseaju."
Pomonik urednika odie glavu. To je neto iz Ponovo naenog
vremena?
Tano rekoh. Traak jesenje magle na Slaviji, pramen dunavskih
voda nasluen na Kalemegdanu, ak i novembarski dimovi sa panonskih
strnjita, sve to moe da podstakne neobine, eznutljive impresije - meavinu
neodreenog priseanja i snanog nadahnua.
Na vratima se pojavi Duan. Eksperiment u hodniku bio je okonan.
On sede i zapali lulu.
Kako je bilo? namignu mu pomonik urednika.
Eh kako. O tome ne vredi razbijati glavu. Takve stvari ja predajem
Hristu. A tako savetujem i drugima.
Dovoljno je ve i to to si je sasluao ree urednik.
Duan iz novinarske torbe izvadi denjak tanunih knjiga. Bio je to
niskotirani asopis Praizvorni ivot, posveen duhovnim temama.
82

Pokrenuli smo ga dva meseca ranije. Zahvaljujui sponzorima, sada je iz

tampe izaao drugi broj i trebalo ga je dostaviti knjiarama.
Duan ispisa na cedulji nekoliko imena i adresa. Neka ti ne bude
teko. Odnesi po pet primeraka i kai im da sam te ja poslao.
Pomislih: ako ovek u petoj deceniji ivota, ovek sa porodicom, moe
biti toliki idealista da u predveerje Armagedona radi kao novinarski slobodni
strelac, pesnik i izdava nekomercijalnog asopisa, onda nema nikakve
smetnje da ja budem idealista utoliko to u poraditi kao raznosa.
Naposletku, stavili su moje ime meu lanove urednitva. Preuzeh primerke i
stavih ih u svoju torbu.
Napolju je duvao vetar, nanosei kapljice vlage koje su se svakog
trenutka mogle pretvoriti u susneicu. Prolo je bilo etiri sata. Po nebu su se
valjali teki oblaci pomeani sa smogom, donosei rani novembarski sumrak,
kao da i sami opkoljavaju izoptenu dravu i grad. Pa ipak, ljudi su u tom
gradu bili ivi i eleli su da diu. Na izlogu prodavnice peciva na Terazijama
neko je ve istakao kitnjasti natpis: Srena nova 1994. Kupio sam zemiku
za dvadeset miliona dinara. Dok sam vakao, unutra su uli ovek i ena,
ispijeni starci nesigurnog hoda. Iako izbrazdano borama i uokvireno kosom
boje snega, lice oveka odavalo je uglaenost. Bilo je to, inilo mi se, lice
nekoga ko je vaspitan da s aristokratskom ravnodunou prima dobro i zlo.
On izvadi iz depa nekakav zlatni predmet, prsten ili manetnu. Vlasnica
radnje mrzovoljno prie, oglednu predmet na ispruenom dlanu, potom
zavrti glavom. Starci izaoe u hladnjikav sumrak, nesigurnim hodom, kao to
su i uli.
Miris peciva, udruen sa natpisom na izlogu i literarnom temom o
kojoj sam razmiljao, izazva u meni Prustov efekat. Bio je to timung
83

davnanjih novogodinjih slavlja. ta je preostajalo nakon svih tih zabava u

staklenoj bati deatva? Zamamna obamrlost, ravnodunost prema igu
vremena, u onom trenutku kad neispavan, tromih udova, izae na ulicu i
udahne resku jutarnju belinu, zakripi cipelama oko sredita grada, osmotri
snegom zasutu gradsku venicu baroknih uresa. Pomisli da negde uistinu
postoje boini motivi sa zavejanim dvorcima, irvasima i saonicama. A mnogo
godina kasnije, u zimsko predveerje, kad kupi u piljarnici vreu mandarina
i, odvadivi jednu, ljuti joj koru, odnekud te obuzme udnovat nemir
pomean sa mirisom nagorelog voska, eerlema i sendvia sa kakavaljom, i
uini ti se na trenutak kao da je kroz svest proletela senka neke drage devojke
ije si ime nekad znao, pa zaboravio.
ula su mi bila izotrena, uobrazilja je spremno bojila utiske,
pridavajui im neoekivane, iaene, prenaglaene obrise. Negde sam
proitao da je miris najbolji podstreka seanja, jer olfaktorni nervi vode
neposredno do amigdale, kljune lezde limbikog sistema, odgovornog za
memoriju i emocije. Neurolozi su utvrdili da ljudi koji gube ulo mirisa mogu
postati depresivni, jer njihov limbiki sistem zakrljava. Bilo je to udno, jer
su kod mene mirisi sami po sebi budili melanholiju. Joris Karl Uismans
smatrao je da nema nieg vie izopaenog u ideji da postoji umetnost
sainjena od isparljivih miriljavih fluida nego u tome da postoje druge
umetnosti, ije je dejstvo zasnovano na skladanju zvunih talasa koji utiu na
uho, ili razliitih obojenih zraka koji pogaaju mrenjau oka. Kako to da jo
niko nije izumeo ovu umetnost? zapitah se. Predstava bi verovatno doivela
fijasko, jer bi ve posle prvog ina udahnjivae u sali zabolela glava.
Sledei uputstva na cedulji, dospeh u knjiaru kod Muzeja primenjene
umetnosti. Skanjivao sam se da se obratim vlasniku ili poslovoi, jer je on
84

upravo davao uputstva prodavaici koja je vodila evidenciju o prodaji. Iz rafa

izvadih knjigu. Bio je to pravoslavni asopis Otanik, tematski broj
posveen Pseudo-Dionisiju Areopagitu. Kad god sam se mentalno pripremao
za neku literarnu temu, sluajno bi, kao porueno, iskrslo neto to mi je
davalo moto ili podstrek za promiljanje. Jedva sam poverovao da mi je pred
oima sledei navod iz Pseudo-Dionisijeve Nebeske hijerarhije:
U razlinim delovima ljudskog tela moemo prepoznati simbole
nebesnih sila, uzimajui, na primer, sposobnost vida kao sliku njihovog
posvemanjeg uzdignua do Boanske Svetlosti, njihove podatne i bestrasne
prijemivosti za boansku iluminaciju. Ljudska mo razlikovanja mirisa
oznaava sposobnost da se prime nepojamni, najprofinjeniji boanski uticaji,
kao i da se odbace oni koji nisu od te vrste.
Prireiva tematskog broja dopisao je kako je Pseudo-Dionisijev
duhovni potomak, Sveti Niketa Stitat, monah iz 11. veka i uenik Simeona
Novog Bogoslova, tvrdio da su molitva i miris u uzajamnom odnosu. Po
njemu, postoji pet asketskih vetina, povezanih sa ulima: bdenje, uenje,
molitva, samoobuzdavanje i tihovanje: "Asketa valja da povezuje pet ula sa
ovih pet vetina: vid sa bdenjem, sluh sa uenjem, miris sa molitvom, ukus sa
samoobuzdavanjem i dodir sa tihovanjem."
ovek kome je trebalo da se obratim zavri razgovor i krenu u zadnji
deo knjiare. Ja priskoih i mucajui objasnih s kakvom ponudom dolazim.
Duan? Pozdravi ga ree on. Ali sve to moemo jeste da stavimo
knjige na komision. Koja je cena?
On naloi prodavaici da mi napie priznanicu, gde je bilo navedeno da
je preuzeto pet primeraka i da je prodajna cena uveana za knjiarski rabat.

85

Sledee odredite bilo je na Obilievom vencu. To nije bilo previe

daleko. Meutim, ovaj lokal je vie liio na umetniku galeriju, sa svega
nekoliko uzgredno izloenih tampanih izdanja. Osmelih se i ponudih
vlasniku da unapred otkupi primerke, bez knjiarskog rabata. On se namrti,
ali sa interesovanjem prelista asopis. Zatim ree:
Sledei put, ako imate slinu ponudu, nazovite prethodno telefonom.
Utedeete vreme. Mogu da uzmem jedan primerak, kao informaciju za
posetioce. Ali ne plaam unapred.
Odluih da taj primerak uloim na neko pametnije mesto. Sledea
knjiara na spisku bila je kod Jugoslovenskog dramskog pozorita. To je bilo
prilino daleko, ali meni je bilo muno da koristim prenatrpani javni prevoz i
na njega troim novac. Prooh pored zaelja avetinjskog reda za namirnice u
Knez Mihajlovoj i zaputih se ka Slaviji. Obrok od belog hleba imao je
kratkotrajno dejstvo i na pola puta osetih slabost u nogama. Organizam je
traio proteine, ili barem sloenije ugljene hidrate. Knjiara se zvala Bata, a
mislim da je to bilo i ime vlasnika. On me strpljivo saslua, preuze primerke i
bez rei prui dve novanice, iako sam asopis ovog puta ponudio na
komisionu prodaju. To nisu bile novanice sa ogromnim brojem nula, ve
vrsta valuta: dvadeset nemakih maraka. Strpah novac u dep i pourih
napolje pre nego to se vlasnik predomisli. Dvadeset maraka, bio je to dogaaj
dana, neoekivani zgoditak. Odmah mi sinu da bih mogao da utajim novac.
Naposletku, treba naplatiti uloeni trud. U povratku, kod Trga slobode, gria
savesti me natera da promenim plan. Zadrau polovinu sume, a ostatak u
priloiti u fond za asopis.
Pred zgradom u Duanovoj uoh u bakalnicu sa namerom da napravim
istku meu rafovima sa proreenim prehrambenim artiklima. Bilo je tu love
86

za kroasane, jogurt, maslac, kafu i dva para debelih kobasica, a preostao je i

prilian kusur. Iza vrata stana na drugom spratu uo se klavir. Gurnuo sam
klju u bravu, ali drugi klju je ve bio u bravi sa unutranje strane. Kad sam
pozvonio, sviranje se prekide, ali usledi druga muzika. Bila je to arija koja je
govorila o tome da se ne usuujem da ulazim u sobu u cipelama, jer je tokom
uvertire bila odsvirana deonica na usisivau. Svalih se na krevet i zagledah u
plafon. Bio sam iscrpljen, ali u meuvremenu sam izgubio apetit. Da li su ovo
poslovi kojima treba da se bavi ovek od dvadeset est godina? Aleksandar
Makedonski je u tim godinama ve osvojio ceo svet. Car Duan se zanosio
milju da zauzme Konstantinopolj. Tipovi mlai od mene zgrnuli su bogatstvo
dilujui devize i vercujui benzin iz Rumunije. Pomislih da sam ja roen za
neku drugu planetu, ali nekom nesmotrenom odlukom pojavio sam se na
ovoj i bilo je kasno da me povuku. Trebalo je u stvari da se rodim na planeti
Mongo, gde bih bio Fle Gordon. Tamo bih upoznao vasionskog imperatora
Minga i uz malo sree postao ljubavnik njegove erke, princeze Aure.
Kad ide? upita ona ozlojeeno.
Sutra odgovorih, u istom tonu.
Zaista, sve je ve bilo iza nas, i odavno je ve bilo tako.
Oraspoloena, ona ree: Pomoi u ti da spakuje stvari u kofer.
U stvari, prekosutra ispravih se posle kraeg razmiljanja. Moram
da obavim jo neke stvari.
Leao sam na krevetu, a iz druge sobe ponovo se oglaavao klavir. Etida
je ila prilino glatko, iako bez dinamike, ali na partituri je postojalo jedno
tee mesto i na tom mestu melodija je svaki put zapinjala.

***
87

Pre podne odoh do filijale Vojvoanske banke kod Doma sindikata.

Novac se morao podii istog dana kad stigne uplata, jer bi ve sutradan bio
upola obezvreen. Kao za inat, tog dana isplaivane su penzije i u svim
bankama je bio ogroman red. U redakciji su mi prethodnog dana rekli kako je
uplaen moj honorar za prethodni napis o Jejtsovom predskazanju Jungove
koncepcije o sinhronicitetu. Ali da li je uplata proknjiena i stigla na iroraun? Ako bih se probio preko reda i pokuao o tome da se raspitam kod
slubenice, dolo bi do estoke svae. Ako bi slubenica ak i pristala da
posveti nekoliko minuta mom sluaju, naotreni penzioneri bi me strpali u
top. A takav poriv verovatno bih oseao i ja da sam na mestu penzionera.
Posle izvesnog oklevanja, zauzeh mesto na zaelju. Kad god bih se naao u
takvoj situaciji, pribojavao sam se paninog napada i prisilne potrebe da se
ljudima unosim u lice i sarkastino uzvikujem parole u slavu vladajue
kamarile. Prema statistici, u ovoj generaciji bilo je najmanje sedamdeset odsto
onih koji su svoj glas dali tenkovskim komunistima, a uinili bi to i da su
izbori bili uistinu slobodni. Ali kome da se unesem u lice? Bilo je isto tako
izvesno da meu ovim ljudima ima barem dvadeset odsto onih koji su rekli
ne. Posle neto manje od sat vremena dospeo sam do altera. Novac je legao
na raun. Bila je to mizerna suma osamsto miliona dinara. Za to sam mogao
kupiti tri kutije cigareta i sto grama kafe. Ali bilo je to mojih osamsto miliona,
koje sam zaradio piui o Jejtsu i sinhronicitetu.
Na jueranjem spisku preostala je jo knjiara Plato na Studentskom
trgu. Poto sam predao primerke, na izlogu primetih mali plakat: Uenje o
boanskim energijama u svetootakoj tradiciji Pravoslavne crkve: govori
Njegovo preosvetenstvo episkop budimski Danilo (Krsti). Bilo je to neto
88

to me je zanimalo. Predavanje je bilo zakazano za 17 asova u amfiteatru

Filozofskog fakulteta.
Kupio sam sto grama kafe i tri kutije morave. Neko vreme etao sam
Kalemegdanom i posmatrao kako Savom i Dunavom plove teke, glomazne
bare. Nad Novim Beogradom vijali su se mutni plinovi, sa bedema stare
tvrave moglo se osetiti titranje vlanih renih isparenja. Pomislih kako
arome davnanjih dogaaja uistinu "ekaju svoj trenutak, spremne da nas
podseaju". Tramvajem sam se spustio niz ulicu Tadeua Kouka i izaao na
drugoj stanici. U stanu nije bilo nikog. Pokuah da spremim neto za jelo, ali
debele kobasice bile su potpuno bezukusne, napunjene ilavim gromuljicama
velikim kao ping-pong loptice.. Sve je govorilo u prilog tome da treba postati
vegetarijanac, ali meni je nedostajala snaga volje, spremnost za odluku,
moralna vrstina. Legoh na krevet i zagledah se u plafon.
Posle izvesnog vremena zauh eprkanje po bravi. Zvuci su dopirali iz
kupatila, iz kuhinje, zatim se iz susedne sobe ponovo zau klavir. Bila je to
nova, jo neuvebana etida. Dirke su se oglaavale nervozno, sa estim
ponavljanjima. Potom usledi pauza.
Jesi li sve spakovao? upita ona pojavivi se na vratima.
Kasnije rekoh.
Nekoliko trenutaka vladala je tiina.
Oi su ti tako umorne ree ona. Zato nisi oprao kosu? Poto
nisam odgovorio, ona se nadoveza: Zato si reio da sve odloi do sutra?
Pitanje je bilo postavljeno prisno, bez neprijateljstva u glasu.
Zar je to kolebanje? zapitah se. Kako je to mogue? Ne, to je neto
drugo. Potreba za zavrnom dramskom jednoinkom. Jo malo prebacivanja,

89

visokih tonova, po mogustvu efektan pad na kolena. Lep pokuaj, ali prohtev
kojem nisam mogao udovoljiti. Sve, ak i to, bilo je odavno iza nas.
Svakako ne da bih pokuao da te odobrovoljim rekoh.
Krajikom oka zirnuh ka vratima. Vie je nije bilo tamo. Ponovo se uo
klavir.

***

Zamislite jedan zrak ognja kao energiju topline i ljubavi Boije - uo

sam kako govori episkop budimski Danilo. U prepunom amfiteatru
Filozofskog fakulteta, predavanje o boanskim energijama je trajalo ve vie
od sat vremena, a stari prelat siune grae je sve vreme stajao na nogama.
Naporedan sa tim zrakom ognja nastavi on ponesenim glasom, kao
dete koje prvi put otkriva neku duboku istinu jeste zrak brilijantnosti
Sunca - to bi bila energija lepote Boije. Trea energija je energija skromnosti
ili krotosti Boije, etvrta - mudrosti Boije, peta - pravednosti Boije, esta stvaralatva Boijega, sedma - blagouhanija ili mirisa nestvorenog, venog.
Zar je mogue? To mi je bilo potrebno, i upravo to sam uo u drugom
satu predavanja. Pria o Prustovom efektu sada mi je u glavi bila uveliko
sklopljena.
Bog ima i svoj miris, nestvoreni, veni ponovi jo jednom predava,
kao da me bodri i utvruje u nameri. Okonavi besedu, on blagoslovi
publiku i zaputi se ka izlazu, bodrim, mladalakim korakom. Ljudi ustadoe
da ga utke pozdrave. Stajao sam i ja, ne slutei da je to verovatno bilo
poslednje beogradsko javno predavanje starog episkopa.

90

Napolju je bio mrak. Ulicom je prolazila kolona vojnih vozila. Na

svakom uglu stajali su dileri i aputali: Devize. Zaputih se peke ka
Duanovoj ulici. Sve je bilo spremno: u depu sam imao dovoljno para za
autobusku kartu, a stvari behu spakovane u kofer. Trebao mi je odmor,
dugaki zimski san posle kojeg e moda granuti sunce.
Fasade viespratnica bile su sive, okrnjene. inilo se da se pretei
nadvijaju nad prolaznicima. Odjednom nasta promena. Nestalo je struje u
tom delu Dorola. U prodavnicama zapalie svee, a kroz izlog jednog kafea
videla su se plamenom ozarena lica posetilaca. Odnekud iz oblinjih ulica
nahrupie aci kojima se zavrila nastava u poslepodnevnoj smeni. iparice
lepih lica i dugih, raspletenih kosa hodale su u drutvu sa mladiima i veselo
se kikotale njihovim dosetkama. Pokoja pahulja promicala je kroz pomrinu, a
sa oboda zgrada kapala je voda. Kapetan Miina ulica vodila je uzbrdo, ka
raskrsnici na vrhu prostranog brega. Kad bi se pogled usmerio ka uzviici,
moglo se videti kako bleda, rasplinuta svetlost, to je dopirala iz udaljenih
kvartova, obujima grad kao mistini oreol. Ljudi su promicali unaokolo i
njihovi portreti zaas bi se ocrtali na tom pozorju od fluorescentne magle.
Kraj trotoara se polako otapala snena kaljuga i vetar je nanosio neki blag,
setan miris, to sea na osmeh nekad mladih devojaka.

91

ODLAZAK JOVANA LATINOVIA

Uvek je na drugom mestu bolje.

Odloivi oljicu domae kafe na tacnu u bati kafea Muzej, Jovan
Latinovi ree da bi se tako mogla opisati krilatica onog zloestog unutarnjeg
vraia koji mu od mlaanog doba nije dao mira.
Ne znam da li je, poput Dositeja, jo detetom oseao da e
stranstvovati, ali izvesno je da je jo kao dvadesetogodinjak, koncem
osamdesetih, u tri navrata prokrstario Evropu interreilom.
A u srednjoj koli, kad smo u septembru pisali sastave sa okvirnom
temom Kako sam proveo raspust, opisujui doivljaje iz odmaralita u
Herceg Novom i Poreu, ili kod dede na selu, Jovan Latinovi je pisao crtice
sa desetodnevnog aranmana u Parizu. Novac za to nije dobio poput izvesnih
maminih sinova to su bogatstvo zgrnuli prenosei gajbice. Prenosio je prave
dakove cementa za studentsku zadrugu, ne proputajui uz put nijedan film
u Balkanu, Vojvodini i Avali, ispotiha planirajui karijeru filmskog
reditelja.
Ali onaj unutarnji vrai radio je na tome da mu pomrsi konce.
Zavrivi trei razred gimnazije, Jovan je poloio prijemni ispit i upisao
Veterinarski fakultet u Beogradu. Prekratio je tinejdersko plandovanje,
odsluio vojsku i diplomirao u roku. Od oktobra 1991. do Vidovdana 1992.
bio je zaposlen u farmaceutskoj firmi Medivet. Toga dana usledilo je ono to
bi se moglo nasloviti kao Odlazak Jovana Latinovia. Za razliku od
Krleinog junaka, koji se vratio iz belog sveta da ga smodi panonska

92

amotinja Kostanjevca, bekereki i petrovgradski Latinovi uspeo je da se

izmigolji iz spirale propadanja koja je okrnjila mnoge balkanske sudbine.
Svitalo je, kada je Filip stigao na kaptolski kolodvor veli Krlea na
poetku romana o povratku Jovanovog prezimenjaka Filipa, a zatim sledi mala
raunica: Dvadeset i tri godine nije ga zapravo bilo u ovom zakutku. Jula
2005. saznao sam da je moj kolski drugar ponovo u rodnom gradu. Dok sam
u bati kafea Muzej u belenicu zapisivao priu o Jovanovom ivotu i
prikljuenijima, izraunali smo da je od onog Vidova dana kad je poleteo sa
Surina proteklo ni manje ni vie nego trinaest godina.
U Nemaku sam otiao 28. juna 1992. Neko vreme radio sam u
Hamburgu kod roaka, graevinskog preduzimaa. Ali neto me je vuklo
dalje. Desilo se da sam tamo upoznao argentinskog konzula i ve sam odluio
da pakujem kofere za Latinsku Ameriku. U poslednjem trenutku neto je
zakripalo sa papirima. Ogoren, istog dana u poslovnici Briti ervejza kupio
sam kartu za prvi avion za London. Na Hitrou sam stigao pre podne, 7.
novembra 1992, a prethodnog dana za uvedene su vize za ondanju
Jugoslaviju. Slubenik se dugo premiljao da li da mi odobri ulazak u zemlju.
Presudilo je valjda to to mi je ceo paso bio iaran peatima sa evropskih
graninih prelaza. Pretpostavljao je da nisam doao da u Britaniji kao ilegalac
ostanem za stalno. I bio je u pravu.
Jesi li imao neku vezu, preporuku?
Moj sagovornik zavrti glavom. Imao sam samo dvodnevnu rezervaciju
za hotel kod Viktorija stanice toliko sam para imao na raspolanju. Igrom
sluaja ubrzo sam saznao za jedan jeftiniji hotel kod stanice Earls kort, koji su
drali nai ljudi. Tu sam se zadrao dva meseca. Naao sam prvi posao u
restoranu za brzu hranu, a posle u italijanskom restoranu gde su radili samo
93

Indijci i Pakistanci. Tu sam radio od deset do tri i od pet do jedan posle

ponoi, a kad bih dobio baki, vlasnik bi mi istrgao funtu iz ruke. Tad sam
dao otkaz i reio nikad vie konobar. Neko vreme bio sam razoaran
London je skup, a kad si bez posla, novac brzo izmie.
Ubrzo je Jovan saznao da u jednom hotelu kod Padington stanice trae
nonog portira recepcionera. Drugari su mu savetovali da se prilikom
prijavljivanja predstavi kao Grk, jer njima kao dravljanima zemlje koja
pripada Evropskoj uniji nisu bile potrebne radne vize.
Ja sam se meutim rukovodio instinktom: odluio sam da se ne
pretvaram. Kad me je vlasnik pitao odakle sam, rekao sam iz Jugoslavije. A
kad me je pitao iz kog kraja, rekao sam iz Srbije, i odmah se pomirio sa tim
da neu dobiti posao. Vrlo dobro rekao je meutim vlasnik. Poinje da
radi. On je bio Grk sa Kipra, nekadanji telohranitelj predsednika
Makarijusa, vatreni pravoslavac. Bilo je to u decembru 1992.
Tu je bilo ege, ore i maevanja nadoveza se Latinovi, pozivajui se
na izjavu Emira Kusturice o tome ta treba da sadri dobar film. Bilo je tu
Italijana, Meksikanaca, ljudi sa svih kontinenata, kojekakvih nonih anegdota
i dogodovtina za pamenje. Negde u to vreme upoznao sam i Mari Ginje,
Francuskinju koja je dola u Englesku da uz rad ui jezik. Radio sam kao
recepcioner u tom hotelu do maja 1993. Shvatio da je sve to lepo i zanimljivo,
ali da se zapravo ne pomeram sa mesta. Tog meseca sam se i venao sa Mari.
Opazivi konobara u prolazu, on zaviri u oljicu i zakljui da je prazna.
Molim vas, jo jednu. Domau, ne espreso. Ti?
Jo nisam popio rekoh. No, bie da si se pomerio sa mesta?
Potrudio sam se ree on. Jednog dana reio sam da odem na
Veterinarski fakultet Rojal veterinari koled, da bih se raspitao ta je
94

potrebno za nostrifikaciju diplome. Fakultet se nalazi na desetak minuta od

metro stanice Kings kros. Slubenica na ulazu nije bila raspoloena. Rekla je
da u zgradi nema nikoga ko bi mogao pomoi. Bio je to oigledan pokuaj da
me se to pre otarasi. Tad mi je sinulo neto to se moe dogoditi samo onda
kad se ovek zaista nae u kripcu. Setio sam se da sam, poetkom 1992, dok
sam radio u Medivetu, poslao jedan dopis na ovu adresu, raspitujui se za
nekakve serume. Sa Rojal veterinari koleda otpisao mi je izvesni profesor
Don Smit, odgovorivi da serume ne proizvode, ali obavestivi me iz nekog
razloga da se kod njih odravaju kursevi iz veterinarske mikrobiologije. Tog
trenutka, u auli fakulteta, setio sam se tog imena. Upitao sam: Da li je tu
profesor Don Smit? Slubenica me je udno pogledala i okrenula telefon.
Profesor je bio tu, i bio je raspoloen da me primi. Seam se da ste mi se
obraali, jer je to bio jedini dopis koji sam ikada dobio iz Jugoslavije rekao
mi je. U kabinetu samo razgovarali gotovo sat vremena. Ispostavilo se da je to
bila neka vrsta neformalnog prijemnog ispita. Nakon razgovora, utanaili smo
da, uz izvesne uslove, mogu da upiem magistarske studije.
Jedan od tih uslova bila je kolarina, koja je iznosila 2300 funti. To je
trebalo obezbediti do septembra. Usledila je potraga za poslom.
Moj sagovornik naini poivku, zagleda se u zeleno obojen Karadiev
most i palatu pravosua sa druge strane Begeja. Posmatrao sam ga i shvatio da
drugaija podneblja na njemu nisu ostavila traga. Barem ne na onaj nain na
koji herkulovska Amerika seni ljudska lica tvrdoom i samopouzdanjem,
naglaavajui rascep izmeu racionalnog optimizma i duboko potisnutih
slabosti. Zapadni patrljak Evroazije i dalje je bio nae zajedniko tlo. I
Latinovi je ostao je svoj tih, suzdran, a opet tvrdoglavo odluan, reen da
svoje kaprice istera do kraja. Osim toga, bio je, poput mene i prilinog broja
95

ljudi iz nae generacije, dete oca iz gortakog Ilirika i majke iz ravniarske

Panonije. Setio sam se da je o tom ukrtanju preko antikog limesa jednom
govorio pesnik Milan Nenadi: Narod zateen ovde i narod nasukan
kolonizacijom poinje da menja duhovnu i genetsku strukturu. Tu je
bogatstvo i maglutina jednoga i drugoga, tu su razliveni ravniarski i rogljasti
branski karakteri. Naspram velikih kontinentalnih, bile su to male,
nijansirane razlike, pa opet jasno razaznatljive vinom oku oveka od pera.
Delimino razliven i mestimino rogljast bio je to sasvim zgodan opis. Na
nekom podeoku toga spektra bilo je mesta za svakog od nas.
Od ponoi do est sati ujutru nastavi Latinovi reao sam
betonske ploe na stanici Earls kort, koja se renovirala. U sedam sam ulazio u
kombi koji je skupljao radnike i odvozio ih na drugi kraj Londona, u fabriku
pepsi kole. Tu sam od osam do tri poslepodne radio kao nadzornik na traci
sa bocama maksi-pepsija. Ako neka flaa ispadne, ja je popravim. Otprilike
kao arli aplin u filmu Moderna vremena. U osam uvee legao sam u
krevet i spavao do pola dvanaest. Tako je to trajalo tri meseca, varljivog leta
1993. U septembru je poeo jednogodinji kurs za magistraturu iz veterinarske
mikrobiologije. Vebe i predavanja trajali su svakog radnog dana od devet do
est poslepodne, uz pauzu za ruak. Sve do decembra te godine, naporedo sam
radio u nonoj smeni, opet na traci, u fabrici video kaseta: uzme deset kaseta
i spakuje ih u kutiju. Spavao sam tri sata dnevno. U oktobru 1994. dobio
sam diplomu.
On zabobota prstima po stolu. U niti prie nazirao se nekakav vor,
preokret ije je motive oigledno trebalo uvek iznova ralanjivati. Posle
kratke pauze, nadoveza se:

96

Traio sam posao u struci, ali ena me je nagovarala da idemo u

Francusku. Stranac u Engleskoj, stranac u Francuskoj rasuivao sam, i tako
smo se za Uskrs 1995. obreli u Klermon Feranu, gradu nekih 400 kilometara
juno od Pariza, gde je Mari dobila posao na radiju. Tu je opet poela potraga
za poslom. Radio sam na sajmovima, montirao tandove, kreio, skidao
parkete Uspeo sam da zavrim neku vrstu specijalizacije iz oblasti kontrole
namirnica, na Nacionalnom poljoprivrednom fakultetu. Besplatno sam
stairao u laboratoriji jedne klanice, ali stalan posao nisu mogli da mi ponude.
Poto me filmofilska strast nije naputala, zavrio sam i kurs za kinooperatera i
dobio sertifikat. To mi je omoguilo da dobijem privremeni posao u Parizu. I
dan danas putam filmove, u bioskopu Danton, u Latinskoj etvrti. Na
projekcijama esto vidim poznate linosti. Pre mesec dana u salu je banuo
Bernar Anri Levi, medijski moralista. Bio je sa nekom makom,
manekenkom, a dovezao ih je ofer u crnoj limuzini. Gledali su Ratove
zvezda. Jednom sam u publici video Katrin Denev. Izgledala je kao tetkica iz
komiluka.
Tu, meutim, nije kraj prie o odlasku Jovana Latinovia. Znalci
astrologije protumaili bi da je on u punoj meri ostvario potencijale
zodijakog znaka strelca putovanja i visoke kole. Iako nije postao reiser, u
meuvremenu je zavrio istoriju na Sorboni.
Fakultet sam upisao 2002. Ispite sam polagao kod vizantologa Miela
Kaplana, a predmet o modernoj istoriji centralne Evrope polagao sam kod
profesora Kloda Mioa. Kad je doznao da sam iz Srbije, rekao mi je da je itao
Seobe Crnjanskog, i da mu se roman veoma dopao. Nije da mi nije bilo
drago.

97

Neko vreme smo utali. U bati Muzeja ukljuili su razglas i bend sa

enskim vokalom poeo je tonsku probu. Bili su to sasvim mladi muziari,
skoro deca. Bilo mi je jasno da je nostalgija obrnuta utopija. Ali, posmatrajui
Karadiev most i na njemu nekoliko prolaznika to su se kretali od
Narodnog muzeja ka zgradi suda i zailjenoj reformatorskoj crkvi, nisam
mogao odagnati pomisao da smo tuda prolazili pre dvadeset godina, pre etvrt
veka, vraajui se sa nastave, svako sa svojom sudbinom zapisanom u genima
ili zvezdama. A prolazili su i mnogi pre nas, ka palati jednog malo drugaijeg
pravosua, preko vijugavog Begeja, koji je u isto vreme bio hladoviti Stiks i
Leta, tiha voda zaborava. Spaavati od zaborava bilo je to ravno borbi sa
hidrom. Odustati, znailo je bez borbe se predati devetoglavoj adaji.
ta dalje? upitah.
Nemam planove. Iskustvo mi pokazuje da se stvar izjalovi kad se
preterano planira. Sa druge strane, kad god sam se rukovodio instinktom,
ispostavilo se da sam bio u pravu. Tako je bilo u devet od deset sluajeva, bilo
da je re o dobrim ili loim stvarima. Znam ta me eka u oktobru upisau
magistraturu. Spremam se da napiem tezu o politikoj misli Dostojevskog.
Dodue, ve dugo sam u Parizu i zbog toga pomalo oseam teskobu. Opet mi
se javlja onaj vrag sa porukom drugde je bolje. Voleo bih opet da dignem
sidro, ali nije isto nai posao sa 25 i 40 godina. Videemo. Treba oslukivati
instinkt.
Ovaj razgovor vodili smo u nedelju predvee, poetkom jula.
Fotoreporter je imao slobodan dan i Jovan mi je obeao da e mi svoju
portretnu fotografiju za novine poslati dva dana kasnije, imejlom iz svog stana
u pariskoj ulici Simona Veila, poto prethodno naini snimak veb-kamerom.

98

Dok smo se rastajali na Trgu slobode, pokuah da se setim neke sline

sudbine, istorijske paralele. Ali to mi nije polo za rukom.
U utorak sam dobio imejl sa naslovom Ovde Pariz, nije ega. Na
fotografiji je bio Jovan Latinovi, u svom pariskom stanu, okruen rafovima sa
video-kasetama i reprodukcijom autoportreta Van Goga.
Tada mi je sinulo da postoji jedna slina sudbina. Sudbina pomorca
koji je krenuo da pronae krai put do Indije, a otkrio Novi svet. Tako je,
umesto arhipelaga sedme umetnosti, Jovan Latinovi osvojio dva akademska
kontinenta. Njegov odlazak bio je neto sasvim drugo od sudbine Krleinog
junaka, ali bi sasvim izvesno mogao predstavljati malo poglavlje novih
Seoba, kad bi, na poetku 21. stolea, imao ko da ih napie.
Ali iz prikrajka, iz kinooperaterske kabine, Jovan Latinovi je i dalje
pomno motrio na arobni svet celuloidne trake.

***

Napisavi reportau, poslao sam je elektronskom potom Jovanu

Latinoviu sa napomenom da, pre objavljivanja, ispravi mogue materijalne
omake i predloi izmene. Umesto primedbi, uskoro je iz Pariza stigla poruka:
itam Dostojevskog, o Dostojevskom, i Bibliju - to je moj koktel za
avgust, pored pauza u drutvu raznoraznih Rusa i Srba. Nikad nisam bio u
stanju da itam samo jednu stvar u isto vreme, nego dve ili tri knige
paralelno... itajui Dostojevskog (Idiot) naiao sam na sledeu misao:
Budite uvereni da Kolumbo nije bio srean tada kad je pronaao
Ameriku, nego - dok ju je traio. Budite uvereni da je najuzvieniji momenat
njegove sree bio moda ba na tri dana pre pronalaska Novoga sveta, kad
99

pobunjena posada iz oajanja umalo to nije vratila brod nazad u Evropu...

Nego, ovde nije stvar u Novom svetu, avo neka ga nosi. Kolumbo je umro
skoro i ne videvi ga, i u samoj stvari i ne znajui ta je upravo pronaao. Stvar
je u ivotu, u samom ivotu - njegovom neprekidnom i venom traenju, a
nikako pronalasku.
Mnogo mi se svia, nalazim u njoj neku istinu, neku svoju istinu,
sutinsku i nesvesnu, koja se krije u najudaljenijem lavirintu mog bia. Moda
ti moe posluiti, a moda i ne, u svakom sluaju - lepa je.

FLOTILA PANONSKOG POMORCA

Ima neka tajna sprega izmeu Banaana i junih mora, od vremena

kada je Dimitrije Obradovi prolazio kroz vodeni grad Bekerek, da bi postao
Dositej i da bi otiao za svojom zvezdom na mediteranskim laama. Teko bi
se naao neko ko je lepe pisao o Jadranu od Miloa Crnjanskog (mladost,
ljubavi, gondole, i, na nebu, Mleci). Pa i Todor Manojlovi, koji je tiho
skonao na obalama Begeja, pevao je o suncu, o mandolinama i azurnim
zastavama leta kao pravi zatonik Sredozemlja. O tome sam razmiljao dok mi
je Ivan Trtanj pripovedao svoju ivotnu priu za drvenom tezgom na kojoj su
se reale staklene krigle i plastine ae sa napitkom od jemenog slada.

100

Bio je pozni avgust, vreme pivskog festivala u Bekereku. Na itnom

trgu, na Trgu slobode, u Ulici Kralja Aleksandra, sve je vrvelo od prolaznika.
Ivan Trtanj je na glavi imao crni lalinski eir koji je tih dana, kako ree,
kupio u prodavnici fabrike Begej. Mogao je imati oko ezdeset godina.
Imao je tanke usne, ispupene jagodice i setan pogled nekoga ko se ne
uzbuuje lako, pogled koji me je podseao na glumca Harvija Kajtela.
Vidim da je mnogo uloeno u ovu fetu rekao je, nazdravljajui
aom tut guta, nekom vrstom zaslaenog bezalkoholnog napitka od hmelja.
Sticajem okolnosti, sedeli smo jedan do drugog, u letnjoj bati natkriljenoj
arenom tendom. Ipak nastavi on malo sam razoaran. Vidim da su
uslovi za mlade danas ovde mnogo loiji nego u moje vreme. A ja sam bio u
istoj situaciji kao veina ovdanjih mladih ljudi danas. Kada sam 1968. doao
iz armije, jedva sam imao para za kutiju cigareta.
Reklo bi se da su se stvari od tada promenile? primetih.
Poslednji put bio sam ovde pre tano petnaest godina, a i sada bih
teko krenuo da mi erka i zet nisu jednostavno kupili kartu i smestili me u
avion ree on, preuvi moju opasku. Doao sam da obiem sestru,
rodbinu i prijatelje, kojih nije mnogo preostalo, jer sam grad napustio ubrzo
poto sam doao iz armije.
On otvori konu torbu koju je nosio preko ramena i izvadi publikaciju
sa luksuznom likovnom opremom. Bila je to monografija muzeja brodskih
maketa u nemakom gradu Kresbronu. Iako nisam postavio nikakvo pitanje,
moj sagovornik ree:
Da, ja sam nekadanji uenik Industrijske kole, gimnastiar u ono
vreme poznat po nadimku Trta, a danas jedini Banaanin kome je za ivota
otvoren muzej.
101

U monografiji je pisalo da je muzej otvoren 2001. godine, neposredno

nakon to su Ivanovi radovi bili prikazani na svetskoj izlobi u Hanoveru. Bile
su tu reprodukcije nekih od najpoznatijih brodova u istoriji pomorstva, poput
jahte Amadis vedskog kralja Gustava Treeg i holandskog jedrenjaka
Pegaz iz 1767. Meu njima primetih i natpis Baunti ispod makete
britanske krstarice iz 1787. godine. Ovaj brod je bio poprite najpoznatije
svetske pobune mornara. Setih se da je il Vern o tome napisao roman, a u
Kinoteci sam nekad davno gledao film Pobuna na Bauntiju sa Marlonom
Brandom u glavnoj ulozi: prvi oficir Fleer Kristijan pobunio se sa
jedanaestoricom mornara po isplovljavanju sa Tahitija i ostavio u amcu na
otvorenom moru zapovednika Vilijama Blaja sa osamnaestoricom njemu
odanih pomoraca. Blaj, za koga neki tvrde da je bio okrutan zapovednik, iako
su izvetaji o tome protivreni, napravio je pravi podvig: veslao je sa svojim
sapatnicima i posle 48 dana dokopao se kopna na Timoru.
Otvaranjem muzeja pisalo je dalje u monografiji lokalna zajednica
odaje priznanje umetniku koji je plodove svog viedecenijskog truda
velikoduno ustupio gradu. U muzeju je, kao domaica i kustos, zaposlena
njegova supruga Elizabeta, roena Muljanka, ije je devojako prezime
Meje. Postavka je pre toga obila izlobene salone u celoj Zapadnoj Evropi,
od vedske do Portugalije.
Ali Ivan Trtanj nikada u ivotu nije prodao nijedan rad iz svoje
radionice.
Kau da sve na svetu ima svoju cenu ree on, gledajui me
staloenim pogledom nekoga ko je izveban u upornosti. ak i ovek, ako
mu se dovoljno plati. Ipak, kad se u radionici posvetim poslu, za mene je to
drugi svet. Tu ne postoji vreme i novac ne igra nikakvu ulogu. Na poslu, u
102

brodogradilitu Boden Verft, uvek sam zaraivao i vie nego to mi je bilo

potrebno za skroman ivot. Poto spavam samo par sati dnevno, imao sam
napretek vremena za druge stvari. Istorijske makete brodova pravio sam tokom
poslednjih 35 godina. Nikada nijednu nisam prodao, iako znam da postoje
lani primerci koji su prodati pod mojim imenom.
Ivan mi na trenutak uze publikaciju kako bi ispisao posvetu na
unutranjoj naslovnici. Potpisujui se, izveo je osobenu rukopisnu bravuru,
drei olovku u neobinom poloaju izmeu kaiprsta i srednjeg prsta.
Da li uvek tako drite olovku? upitah ga, otpivi gutljaj piva.
Tako sam nauio, a sluim se podjednako i levom i desnom rukom.
Obrativi panju na detalj sa krme -reprodukciju male rokoko figure od
slonovae, zapitah: Koliko je vremena potrebno za ovakvo neto?
Ne mogu da odgovorim na to pitanje. Nikada nisam razmiljao na taj
nain. Kaem vam, u radionici, vreme ne postoji.
U kasnijem razgovoru ipak iskamih podatak da izrada jedne makete u
proseku traje od godinu i po dana do dve godine, raunajui tu i pripremni
istraivaki rad u arhivama i muzejima, kao i traganje za nacrtima.
Originalne skice najee sam dobijao obraajui se kraljevskim
kuama panije, Britanije, vedske Obino su mi izlazili u susret i najvei
broj maketa u muzeju u Kresbronu su brodovi, jahte i barke evropskih
kraljevskih dinastija od 1736. do 1814. Sve su to kopije u najveoj moguoj
meri verne originalu. Izraujem ih od imirovog drveta, a figure su od
kovanog gvoa ili slonovae, esto okovane zlatom.
Kada ste poeli da rezbarite drvo? Otkuda strast prema brodovima?
Ovo pitanje navede mog sagovornika da napravi malu retrospektivu:

103

Zanat sam zavrio 1965. godine. Bila je to industrijska kola sa

praktinom obukom. Praksu smo radili u Brodogradilitu. Stekao sam zvanje
brodokovaa zanat koji danas uglavnom vie ne postoji. Tada sam se prvi
put zarazio brodovima i maketama. Ali moram rei sve to sam u ivotu
nauio, nauio sam sam. U osmom razredu, ak sam bio izbaen iz kole. Sa
moje take gledita, uzrok tome bila je neobuenost jednog nastavnika.
Po okonanju kolovanja, Ivan je otiao u Armiju. Sluajno ili ne,
pozvan je ba u Mornaricu sluio je od 1966. do 1968. godine, a baza
njegove jedinice bila je u Tivtu.
Po povratku kui, radio sam u brodogradilitu jedva neto vie od
mesec dana. Te godine otputene su dve ture od po 60 radnika bila su to
prva vea otputanja u komunizmu. ivelo se teko, ali prilika se ukazala kada
je iz Nemake u Zrenjanin doao jedan bivi folksdojer koji je kao zarobljenik
posle rata radio u brodogradilitu. Doao je jer su brodogradilitu u
Kresbronu bili potrebni kvalifikovani radnici. Odmah sam se javio i otiao u
Nemaku. Bio je to legalni aranman - Birou rada je za svakog radnika koji je
otiao plaeno po 110 maraka. Zato danas kaem da me je ova drava prodala
za 110 maraka.
Sa glavne bine na itnom trgu odjeknu reski zvuk gitare. Bendovi su se
smenjivali. Na sceni su se pojavili Partibrejkersi. Naem stolu prie mlada
plavokosa ena u drutvu sa kratko podianim mukarcem koji je u ruci
drao kriglu sa natpisom eke pivare top var. Usledio je kratak razgovor na
nemakom.
To je vaa erka? upitah, opazivi da plavua na miici ima tetovau.
Da li je bila trajna ili privremena?

104

Da, to su moja erka Amabel i zet Dirk. Kau da se ovde dobro

provode. Imam i sina Riharda, koji radi u Berlinu. Amabela je ovde po trei
put. Kada je bila mala, govorila je srpski, pa su je u koli zbog toga zadirkivali.
Ona se nije dala - odgovarala im je kako je to njena prednost, jer ona moe da
govori i na nemakom, a oni srpski ne mogu.
Odrastao sam nastavi Ivan na salau u ritu. Otac mi je doao
trbuhom za kruhom iz Like i zaposlio se na eleznici, a majka je iz ovdanje
porodice Kozakovih. On nakrivi svoj lalinski eir, a oi mu zaigrae, kao da
je prepodesio unutarnju blendu. Tako to ide, moj otac je doao i proao, a i
ja sam doao i proao, sve u potrazi za boljim ivotom. Moj pra-pra deda sa
majine strane doao je iz Ukrajine. Bio je burlak vukao je dereglije od
Temivara do Titela. To je, meu mojim precima, jedina prava veza sa
brodovima. Zato sam u muzeju u Kresbronu dao da se izradi i jedna kopija
poznate slike Ilje Rjepnina Burlaci na Volgi. Hou posetiocima muzeja da
predstavim ceo svoj ivotni put. Kod jedne ovdanje slikarke ovih dana
naruio sam i ulje na platnu - pejza salaa iz muljanskog rita. Ta e slika
imati poasno mesto u muzeju.
Osvrnuh se oko sebe. Na rotiljima su se dimili evapi, zajapurene
ankerke dodavale su krigle, ljudi su pruali ruke sa zguvanim novanicama u
akama.
Zar zaista nikada niste dospeli u iskuenje da prodate neku od
maketa?
Ivan Trtanj zakilji oima. Jednom je jedan bogata traio od mene da
mu prodam model. Poto sam odbio, rekao mi je: Pre ili kasnije svaki ovek
doe na prekretnicu, kad pomisli kako nema mnogo smisla sve ono to je u
ivotu radio. Kad doe taj trenutak, pozovite me. Sreom, nije jo doao taj
105

trenutak. A postavka u muzeju u Kresbronu vredi milion i tristo hiljada evra.

Na tu svotu je barem osigurana. Ali, kao to je Pikaso svojoj zemlji vratio
Gerniku, tako u moda i ja, kad doe demokratija, doneti neki od svojih
modela da ga prikaem u Srbiji, na nekom sajmu kao to su ovi Dani piva.
Nisam pitao Ivana zato misli da demokratija jo nije dola u Srbiju.
Njegova pojava sjedinjavala je u sebi iaenost posveenog umetnika i
samouverenost gastarbajtera koji je poteno radio u zemlji koja je to umela da
nagradi. Uzgred, bilo je u toj pojavi i izvesne podvojenosti, ozlojeenosti zbog
toga to zaviaj u mladosti nije umeo da mu prui pravu ansu. Baunti na
engleskom je to imalo dvojako znaenje nagrada i obilje. Moda je onaj
zloesti nastavnik bio Fleer Kristijan u ivotnoj putanji Ivana Trtanja.
Prognan iz Bogom darovanog zaviaja, on je, uz neto gorine, reio da se po
svaku cenu dokopa vrstog tla pod nogama.
Dok sam pruao ruku sa presavijenom novanicom prema ankerki, na
trenutak me zaslepi blesak avgustovskog sunca. Pod arenom tendom sjaktao
je krajiak vrelog banatskog neba. Manojlovieva azurna zastava? Kraj stolova
su, nerazgovetno amorei, promicale devojke u mini suknjama pastelnih
boja, hodajue sirene presahlog okeana. Odnekud mi u svest dopre prvi
detinji stih Miloa Crnjanskog iz somborskog Goluba: Na sinjem moru
laa jedna brodi. Kakva je to tajna veza izmeu Banaana i daljnjih puina,
gde pena talasa grli poslednji deo lae, a potomak za potomkom dolazi i
prolazi, sve u potrazi za boljim ivotom?
Ipak ste vezani za rodni kraj? upitah.
Praunuk ukrajinskog burlaka ne trepnu okom. Moja baka sa majine
strane, kod koje sam odrastao na salau, govorila je: Tamo gde te sunce prvi
put ogreje, tamo ti je kua.
106

BORISOVKA

Revnosni istraiva familijarnog naslea katkad lii na fitiljavu pticu iz

mitologije drvosea Minesote, koju Borhes pominje u Priruniku fantastine
zoologije. Naime, za razliku od visinske pastrmke, koja gnezdo gradi po
kronjama, odlino leti a plai se vode, fitiljava ptica prepoznatljiva je po tome
to gnezdo gradi naopako a leti unatrag jer ne mari kuda ide, nego gde je bila.
Snobovsko pretresanje genealogija u potrazi za kakvim spasonosnim
patricijem u estom pobonom kolenu oduvek mi je bilo bljutavo. Pa ipak,
slobodna volja sudbinski je ako ne ograniena, a ono barem u najoptijim
crtama uslovljena genetikom kombinacijom. Upoznati pretke ne znai samo
razjasniti smisao vlastitih iznenaujuih kaprica, ve uluiti pravilnosti u
ivotnoj matici oveanstva. Prepoznati kakvu vrstu dovijanja Provienje
kanjava, a kakvu nagrauje. Hamletovsko "biti spreman" zacelo je jedna od
matinih pouka vrste. Pria koja sledi govori o oveku koga uzastopni polasci
od nule nisu pokolebali, ve samo utvrdili u jednom usvojenoj mudrosti: da
su s mukom sticane vrednote trona zdanja u poreenju sa razornom snagom
stihija; da je naivno poistovetiti se bez ostatka sa vlastitim dostignuima; da je
trudoljubivost jedina pouzdana brana prema svetu koji neprestano nudi
dokaze da je poredak iluzija. "Biti spreman" u njegovom sluaju znailo je i
jednom donete odluke svezati tako vrsto kao da su svezane na nebu.
Koliko uspomene roaka seu, sredinje linosti porodinog stabla sa
majine strane behu Nikolaj Stepanjuk i njegova ena Adelaida (Etelka),
roena Petrikovi. Kaem - sredinje, jer je pre njih malo ta, a posle njih
107

uglavnom sve bilo poznato. Pomenuti Nikolaj, moj pradeda, deda moje majke
po oevoj liniji, dospeo je, u dobi od dvadesetak i neto vie godina, na imanje
zemljoposednika Danijela u Elemiru. (To imanje bee nekadanji posed grofa
Erne Kia, velikog protivnika banatskih Srba iz 1848. godine, imanje koje je
udajom Kiove unuke krajem 19. veka pripalo porodici Danijel.) Nikolaj se
ovde obreo na poetku Prvog svetskog rata, pa nema sumnje da je bio
zarobljen negde na istonom frontu i sproveden na rad u unutranjost
tadanje Austrougarske. Velim - nema sumnje, jer o svom ivotu pre 1914.
godine Nikolaj Stepanjuk e blinjima otkriti tek nekoliko sasvim turih
injenica. Sinovima Aleksi, Josifu i Nikoli, mome dedi, jedva da je ispriao
neto vie od onoga to je pisalo u linoj karti izdatoj za vreme Kraljevine
Jugoslavije - da je roen od oca Haralampija u mestu Borisovka. Najmlai
Aleksa, koji se najdue zadrao u oevoj kui i sa njim stoga izgradio prisniji
odnos nego ostala braa, seao se da je vie puta pokuavao privoleti oca da
ispria neto odreenije o svojoj "ruskoj predistoriji"; ishod je uvek bio nekoliko uoptenih rei i promena teme.
Ovaj ovek, koji je do svog upokojenja 1969. godine zadrao upadljivo
umekan ruski izgovor i od koga za uspomenu imam fotografiju na kojoj me,
kao jednoipogodinjeg derana, posauje na konja u svome dvoritu u mestu
Stajievo (a uveren sam da se kroz maglu priseam toga neobinog doivljaja),
bio je preduzimljive naravi, vetih ruku i naglaenog oseaja za red. Kada je
paroh Sava Staji 1922. godine osnovao novo naselje u okolini tadanjeg
Bekereka i kad su u njega poele da se doseljavaju familije iz okolnih mesta,
Nikolaj - ije se prezime pod uticajem okoline preobrazilo u Stepanov - bio je
meu prvima koji je pribavio modernu mehanizaciju za obradu zemlje.
Stolarsko, mehaniarsko i druga zanatska znanja oveka ije je osnovno
108

zanimanje bila poljoprivreda, daleko su prevazilazila okvire amaterizma. Nema

sumnje da je "braca Rus" ("picname" koje su mu po banatskom obiaju
nadenuli metani) u svom ivotu imao prea posla nego da pasionirano
druguje sa knjigama. Ali posedovao je jedno dodatno znanje koje je i u
tadanjoj etniki raznolikoj Vojvodini bilo svojstveno preteno obrazovanijem
varokom stanovnitvu - mogao je ne samo razgovarati, nego i itati na
ruskom, nemakom i srpskom jeziku. (Poetkom ezdesetih, sin Aleksa
obezbedio mu je pretplatu na moskovsku "Pravdu" - tek toliko da odri vezu i
obavesti se o prilikama u postojbini, onoliko koliko su to sovjetske novine
dozvoljavale. Na jugoslovensku varijantu "kolholizacije" - uterivanje u seljake
radne zadruge, bio je ogoren, i svoju mukotrpno sticanu mehanizaciju morao
je predati na "optu upotrebu" tek kad vie nije imao drugog izlaza. No vrlo
brzo je, uvidevi nain socijalistikog gazdovanja, istupio iz ovog drutva, da bi
korak po korak ponovo obnovio opremu koju je prethodno morao pokloniti
"kolektivcima".)
Meu potomcima ruskih doseljenika koje sam upoznao ili imao priliku
da o njima sluam u Zrenjaninu, retki su bili oni koji na razliite naine nisu
morali da se nose sa svojim ruskim genom za alkohol. Svestan sam da ovde
mora biti izuzetaka, ali braca Rus nije bio meu njima. No genu za alkohol on
se suprotstavljao isto tako uroenim genom za poredak. Dan za ustupak bila je
nedelja, kad bi vrela supa i rinflaj bili "opameeni" specifinim stepskim
koktelom - hlebom udrobljenim u rakiju. Bio je to in apsolutne privatnosti.
Onieg rasta, mrav ali izdrljiv, esto prgav u svakodnevnom ivotu,
Nikolaj je u ovim trenucima davao oduka svojim ruskim ili - kako e se
kasnije preciznije utvrditi - maloruskim korenima. Vele da je tada sebi u bradu
umeo zapevati pesme iz stare postojbine, stihove iji su smisao drugi mogli
109

samo nasluivati, grlate melodije gogoljskih majura to su u banatska

kukuruzita donosile aromu jedne druge stepe, prostranstava s one strane
Karpata. Zbilo se da sam pomen o prikljuenijima starog "deda Rusa" jo
jednom sluao upravo u vreme kada sam, prevodei delove ehovljeve
biografije iz pera Donalda Rejfilda, naiao na zgodan opis ukrajinskog
mentaliteta. "ehovljeva baba po oevoj liniji Efrosinija Jemeljanova" - veli
Rejfild - "koju su unuci viali jo ree nego dedu Jegora Mihailovia, jer je
retko naputala imanje grofa Platova, bila je Ukrajinka. Sav buan smeh i
raspevanost, bes i radovanje koje je ehov kasnije povezivao sa Ukrajincima,
poticali su od nje. Bila je nabusita kao i njen mu, sa kojim je proivela 58
godina pre nego to je umrla 1878."
Nedeljni rituali Nikolaja Stepanova mogli su biti zgodna prilika da se
od njega izmami togod o preanjem ivotu. Nije bilo mnogo uspeha.
Nekom je rekao da je imao puno sestara, drugom da mu se otac zvao
Haralampije, to je ionako pisalo u ispravama. Neko trei je uo kako je
navodno rekao da potie iz "brastislavske" gubernije, to je - kako e se kasnije
ispostaviti - predstavljalo lingvistiku derivaciju, iako je pomoglo da se mestu
porekla ue u trag. Najopirniji je, po svemu sudei, bio u opisivanju kraja iz
koga je potekao. Prema seanju njegovog najmlaeg sina, mog deda-strica, taj
iscrpni opis izgledao je ovako: "Aljeksa, sad u ti objasniti. U Rusiji ima velika
uma. Kroz umu ide pruga, dugaka, dugaka pruga. Tamo je Borisovka".
Nikolaj Stepanov nije bio luckast ili zatupast. ivot ga je, meutim,
nauio na veliku opreznost, kao i na to da preterana reitost stvara
komplikacije. Pokazao je to i s prolea 1941. godine, kada su ga prijatelji, s
razlogom ili ne, upozorili da Nemci, iji e se kukasti krst uskoro zavijoriti sa
upanijske zgrade u Bekereku, nee biti nimalo milostivi prema njemu kao
110

Rusu. Jednog dana svom najstarijem sinu je rekao: "Nikola, ja sada idem. Ako
te neko neto pita, reci da sam otiao u Kikindu da nabavim sersam (opremu
za konja)".
Naredne etiri godine porodica i prijatelji nisu uli nikakvu vest o
njemu. U oktobru 1944. godine, ujak moje majke - roeni brat ene
Nikolajevog najstarijeg sina Nikole, nalazio se u partizanskim jedinicama koje
su u sadejstvu sa crvenoarmejcima stezale obru oko Beograda. U predgrau
prestonice, u mestu Beli Potok, sluajno je ugledao oveka koji mu se uinio
poznat. Ali taj ovek, Nikolaj Stepanov, bio je gluvonem i pretvarao se da ne
razume radosne rei koje mu je upuivao mladi u partizanskoj uniformi:
"Bauka, pa to sam ja, ivojin, gotovo je sa Nemcima, stie sloboda!" Trebalo
je da protekne jo neko vreme dok se Nikolaj, koga je put 1941. naveo u Beli
Potok da tu do kraja rata ostane kao pomaga u gazdakim kuama, nije
privikao na ovu novu realnost. Kasnije su ga - po vlastitom svedoenju ukrcali u kamion i odredili da bude "tolma" izmeu Rusa, srpskih partizana i
Nemaca. (Majin ujak je na alost bio isuvie mlad da bi shvatio ovu lekciju o
opreznosti, ili isuvie nemoan da izmakne drobnom kamenu trijumfalnog
komunizma; ivojin je kao dvadesetogodinjak poginuo godinu dana kasnije
na Sremskom frontu, zajedno sa hiljadama mladia na brzu ruku prikupljenih
i bez obuke odaslatih da poloe ivote za slavu "nove klase", u to vreme zauzete
prisvajanjem burujske imovine u Beogradu.)
ivot je donosio svagdanje brige; Stepanovi su imali vanijih poslova
nego da propituju ionako autoritativnog oca o stvarima o kojima je on oito
bio reio da uti. Kau da je, nakon to je proao Drugi svetski rat, u jednoj
prilici pokuao da se preko njemu znanih naina raspita o prilikama u starom
kraju, no da je jedino to je uspeo saznati bilo to da je narod u onim
111

krajevima jako postradao od Nemaca. Na putu ka Moskvi, Hitlerove divizije

bile su izuzetno brutalne prema Slovenima to su se nepoudno zadesili na
zacrtanom "istonom prostoru".
Ako je zadrao za sebe ono to je proiveo pre Principovog pucnja u
Sarajevu, Nikolaj nije preutao i ono to mu se dogaalo tokom etiri godine
Drugog rata. Umesto u Kikindu po sersam, u prolee 1941. on se bio zaputio
u suprotnom smeru, na jug, da na drugoj strani Dunava potrai spas. Put ga je
od Stajieva vodio preko Farkadina, Opova i Jabuke. Na panevakom
mostu ve su stajali nemaki straari. Naiao je seljak sa kolima natovarenim
senom; pristao je da ga prebaci na drugu obalu, sakrivenog, upravo onako
kako se to docnije prikazivalo u ratnim filmovima. Kako je dospeo ba u Beli
Potok ostalo je nerazjanjeno; no kad je kroio u mesnu kafanu s namerom da
popije rakiju, u depu je stiskao celokupnu svoju imovinu - dva stara
jugoslovenska dinara. Zacelo po njegovom odelu, koje se razlikovalo od
srbijanskog, ljudi u kafani su razabrali da je doljak.
"Odakle si ti stari?" - zapitao ga je jedan od njih, koga su ostali
oslovljavali sa "gos'n inenjer".
"Iz Bake" - odgovorio je doljak, oprezno i pomalo neprecizno.
Inenjeru nije trebalo mnogo vremena da shvati doljakov poloaj. Na
hartiji je ispisao adresu:
"Na ovom mestu gradi se kua - idi tamo i pomozi radnicima".
Na gradilitu je Nikolaj odmah zasukao rukave, ali radnici nisu eleli
pomo - tvrdili su da ih ima sasvim dovoljno. Doljaku nije preostalo nita
drugo nego da se povue; legao je i zaspao pod drvetom. Na tom mestu
zatekao ga je i probudio inenjer.

112

"Ako ovima ne treba pomo" - rekao mu je - "poslau te na drugo

mesto. Kod mog prijatelja koji radi s kamionom. Reci mu da sam te ja poslao".
Prevoznik je imao posao za Nikolaja. Na obronku brda trebalo je
izdubiti prostor za garau. Celog leta doljak je radio pijukom i lopatom. S
jeseni je garaa bila useena.
"Produbi jo dva metra" - reeno mu je - "tu e biti tvoj stan".
Prvu ratnu zimu Nikolaj je proveo pod kamenim svodom, grejui se na
razdeenu furunu "trinjaru".
Sledee godine pitali su ga:
"Ume li da se stara o vonjaku i vinogradu?"
"Umem poneto" - odgovorio je doljak. A umeo je to vrlo dobro. Voe
je dobro ponelo. Loza je nagnojena i znalaki orezana - vinograd se kao nikada
do tada zarudeo od grozdova.
Istih onih lepih grozdova to ih je Nikolaj na brzu ruku prikupio da ih
poda borcu po imenu ivojin, mladiu koji ga je u oktobru 1944. prepoznao
u Belom Potoku i sa arom mu objanjavao kako je sloboda na pomolu.
Da se vrati i jo jednom vidi Beli Potok bila je neispunjena elja
Nikolajevih poznih dana, elja o kojoj je govorio etvrt veka kasnije, koncem
ezdesetih, one godine kad e promeniti svetom.
Mnogo godina posle njegove smrti, mi, potomci Nikolaja Stepanjuka i
trojice njegovih sinova, ponekad bismo se pitali gde je uistinu misteriozna
Borisovka - u Belorusiji, Rusiji, Ukrajini, kraj Minska, Kijeva, Brest-Litovska?
Imamo li tamo nekih roaka? Je li Nikolaj moda bio oenjen ili zaruen u
starom kraju? Kakav je bio njegov ivot pre no to su ga vetrovi rata oduvali u
Austrougarsku, da bi posle njenog raspada ostatak veka proveo meu Srbima
u Jugoslaviji?
113

U Zrenjaninu je iveo publicista i istoriar Boris Pavlov, potomak

ruskih emigranata - begunaca od crvenog terora, gospodin starog kova i autor
divne monografije o istorijatu vlastelinstva Eka. Kako je znao dosta o ivotu
ruskih emigranata u Banatu, krajem devedesetih pozvao sam ga telefonom i
ukratko mu izloio o kakvim bih podacima eleo da se raspitam. U razgovoru
je uspeo da mi kae toliko da, prema njegovom znanju, u staroj Rusiji nije
postojala "brastislavska" gubernija. Preostalo je da utanaimo lini susret i
porazgovaramo o ovoj temi. Nikada ga nisam posetio, za ta ne mogu da
naem drugo opravdanje osim svoje nemarnosti. Pavlov je umro poetkom
2002. godine, a nedosanjani san bio mu je da objavi i istoriju grofovskog
imanja u Elemiru, poput one koju je ve napisao o slinom vlastelinstvu u
Eki. Da je kojim sluajem uspeo ovaj naum da privede kraju, moda bih
neoekivano doznao poneto i o medenom mesecu pradede Nikolaja i
prababe Adelaide (Etelke), roene Petrikovi, ija je majka Marija Rider bila
kuvarica u domu vlastelina.
Devedesetih godina preminuli su, jedan za drugim, moj deda Nikola i
druga dva Nikolajeva sina - Josif i Aleksa. inilo se da je nerazjanjena tajna
Borisovke pokopana zajedno sa njima. No da bih zatvorio krug traganja za
korenima, barem kad je re o geografiji, neoekivano su mi pomogli
"Majkrosoftovi" strunjaci, autori interaktivnog atlasa sveta pod nazivom
"Enkarta". Kompakt-disk instalisan u personalnom raunaru detektovao je u
zemljama biveg Sovjetskog Saveza vie od stotinu naseobina sa imenom
Borisovka, od poljske granice do Kazahstana. Ovo je u poetku bilo
obeshrabrujue. Dobra vest bila je da u Ukrajini postoji svega pet ili est
mesta sa tim imenom.

114

Mozaik se sloio kada sam u trokutu poljske, beloruske i ukrajinske

granice opazio beloruski grad Brest. Bio je to zapravo nekadanji Brest-Litovsk,
poznat po tome to je u njemu 1918. godine potpisan kratkotrajni separatni
mir izmeu sovjetske Rusije i centralnih sila, grad koji je po nekim
porodinim prepriavanjima bio u vezi sa Borisovkom. Ubrzo mi postade
jasno da je nepostojea "brastislavska" gubernija zapravo "brestlitovska" oblast.
"Majkrosoftovi" geografi postarali su se da se na virtuelnom globusu nau sva
naselja vea od pet hiljada stanovnika. Jednostavnim zumiranjem na
raunaru, jedna od nekoliko ukrajinskih Borisovki ukazala se na severu
zemlje, na samoj granici sa Belorusijom.
To je mesto u oblasti Poljesje, stotinak kilometara jugoistono od
Bresta, u ukrajinskoj pokrajini Volin iji je glavni grad Lutsk. Borisovka se
nalazi blizu izvorita reke Pripet (ili Pripjat), najvee desne pritoke Dnjepra.
Prema podatku iz "Prosvetine" enciklopedije, umovita, rekama i jezerima
ispresecana oblast Poljesje zapravo je prapostojbina junih Slovena. Tako je,
zahvaljujui informatikoj revoluciji, barem jedna kopkajua enigma bila
razreena.
"Biti spreman, to je sve" - rekao je maioniar iz Stratforda. O izvorima
spremnosti svojstvene junaku ove pripovesti poneto bi se moglo naslutiti iz
jednog opisa Ivana Turgenjeva: "U dugim, gustim terasama" - veli Turgenjev u
pripovetki "Put u Poljesje" - "nizali su se predamnom modri, visoki spletovi
etinara; samo se ponegde, kao zelene pege, areneli osrednji brezovi umarci;
ceo vidik prekrilio je bor; ni crkva da se zabeli, ni njiva da se zasvetli. (...)
Prizor vrlo velike ume, koja zahvata ceo nebeski svod, prizor Poljesja lii na
prizor mora. I isti su utisci koje ono izaziva; ona ista prvobitna, netaknuta
snaga prua se, prostrana i mona, pred oima posmatraevim. Iz nedara
115

iskonskih uma, sa besmrtnog krila voda razlee se onaj isti glas: ta me se ti

tie - veli priroda oveku - ja vladam, a ti se brini o tome kako da ne umre."
Ima li smisla dalje istraivati? Sea li se neko od Stepanjukovih u
Borisovki porodice starog Haralampija i njegovog sina Nikolaja, koji je 1914.
godine nestao u ratnom meteu? Jesu li ga oplakali ve 1918, ili je moda
neko drag jo dugo ekao da se ovaj ovek nekim udom vrati domu?
Istraujui internet, nailazio sam na osobe sa prezimenom Stepanjuk od
Lublina u Poljskoj, preko Kijeva do Moldavije. Familije s takvim prezimenom
ive u Kanadi i Sjedinjenim Dravama. Ima li smisla zaputiti se jednog dana
dugakom prugom kroz ume Poljesja i obresti se na obalama Pripeta, da bi se
babe ispitivale o poslednjem junom Slovenu prapostojbine, braci Rusu, koji
se plemenu pridruio sa zakanjenjem od tuce stolea? Sresti kakvog dotad
neznanog polubrata u treem kolenu? Na kraju krajeva, svi nosimo u sebi gene
Adama i Eve. Posao je to za fitiljavu pticu, ili za dokonu aristokratiju, kakve ni
u Rusiji nema ve itavo stolee. A opet, "moemo li voleti ono to ne
poznajemo?" Moemo li sebe dovoljno upoznati ne potrudimo li se da
razaberemo pravilnosti u ivotnoj matici predaka, u njihovom nadmetanju sa
razornom snagom stihija?

116

BELEKA O PISCU

Aleksandar Bjelogrli (Zrenjanin 1967), prozni pisac, esejista, prevodilac.

Objavio je, izmeu ostalog, zbirke pripovedaka Draenje hipotalamusa (1994),
Kraken; novele ljubavi i tajinstva (1996) i Anonimus (2005), kao i roman Brazilski
akvarel (2010). O problemima naratologije i knjievne fantastike pisao je u
zbirkama eseja Nevidljivi arhipelag (1994) i Tri eseja; o zduhau pripovedanja
(2000). Na srpski je prevodio pripovetke Montegju Roudz Dejmsa (Jasen i
druge prie o duhovima), prozu Tima Parksa (roman Usijanje, 2003), Roberta
Dejmsa Volera (roman Hiljadu seoskih puteva, 2004), te esejistiku Doris
Lesing, Imanuela Volerstina, Dona Lukaa, Donalda Rejfilda i Pola Kantora.
Brojne priloge objavljivao je u knjievnim asopisima Letopisu Matice srpske,
Mostovima, Sveskama, Ulaznici, Stvaranju, kao i u dnevnim novinama Dnevnik i
Politika.

117

Sadraj:

Andersonov potpis
Temeljna opcija
Itaka u Zmaj Jovinoj
Tajni grad
Pustinjska rua
Oni postoje
Majka Aleksa Lajfsona
Prustov efekat
Odlazak Jovana Latinovia
Flotila panonskog pomorca
Borisovka

Beleka o piscu

118