MILE SAVI]

Institut za filozofiju i
dru{tvenu teoriju
Beograd

UDK 11

Publicista i javni um

Kqu~ne rije~i: intelektualac, kriti~ki intelektualac, epistemolo{ka odgovornost, javni um, ~ovjek, dru{tvo, publicista.

Apstrakt: U ovom radu autor razmatra problem racionalnosti i uloge intelektualca u dru{tvu. Polaze}i
od spoznaje da nauka ne obja{wava cjelokupnu stvarnost, on ukazuje na neprocewivu korist filozofskog
mi{qewa za nauku i qudsku egzistenciju. U toj funkciji je i preispitivawe zna~ewa pojma intelektualac i
razlikovawe kriti~kog ili anga`ovanog intelektualca od intelektualca usmjerenog na razumijevawe i
spoznaju stvarnosti koji su za wega obavezuju}i. Otuda
i kqu~na teza teksta da epistemolo{ka odgovornost
ima za intelektualca prvenstvo nad prakti~nom, moralnom ili politi~kom odgovorno{}u.

I.
Kada se danas postavi pitawe odnosa nauke i filozofije,
ono obi~no ima prizvuk wihovog uzajamnog suprotstavqawa.
Obuhvatni metafizi~ki sistemi odavno su dovedeni u sumwu.
Mogu}nost strogog i sasvim izvesnog utemeqewa znawa retko ko je
spreman da brani. Nakon istorijskog iskustva u posledwa dva veka, poku{aji prakti~ne primene filozofsko-politi~kih doktrina ne izazivaju vi{e nepodeqeno odu{evqewe. Re~ju, stil kategori~nog govora u filozofiji povla~i se pred stilom preispitivawa i sumwe. Ipak, to ne zna~i da je racionalnost kona~no pobe|ena. Umesto toga, mislim da sa sve{}u o neizvesnosti kona~nog
utemeqewa znawa i qudskog opstanka upravo treba reafirmisati
141

MILE SAVI]

racionalnost. Me|utim, u ovom tekstu ne}u se prvenstveno baviti

problemom utemeqewa znawa i prakti~nog delovawa, nego }u poku{ati da deo razloga za nepoverewe prema filozofiji, i racionalnosti uop{te, interpretiram preko analize tzv. kriti~kog
diskursa. Razlog za to je slede}i: kriti~ki diskurs u humanisti~kim disciplinama neopravdano zamewuje pitawa epistemolo{ke norme sa pitawima prenagla{enog prakti~nog normativizma i tako podsti~e nepoverewe i u teorijski, i u prakti~ni
zna~aj humanisti~kih nauka i prakti~ke filozofije1. Stoga je i
razumqiv zahtev da filozofija ograni~i podru~je svog istra`ivawa, kako u predmetnom, tako i u metodolo{kom pogledu. Ilustrova}u to sa dva primera.
U jednom intervjuu Rasl ka`e da bi filozofija trebalo da
razmi{qa o stvarima o kojima egzaktno saznawe jo{ nije mogu}e,
po{to ono pokriva vrlo mali deo onog {to zanima i {to treba da
zanima ~ove~anstvo2. Svest o tome da postoji vrlo mnogo stvari od
ogromnog interesa za ~oveka, a koje nauka ne obja{wava, ukazuje na
neprocewivu korist filozofske imaginacije za nauku i qudsku
egzistenciju. Poperovski re~eno, jedan od wenih osnovnih zadata1 Ovde imam na umu humanisti~ke nauke i onaj deo prakti~ke

filozofije koji eksplicitno isti~u svoju socijalnu funkciju zasnovanu

na moralno-politi~koj motivaciji. Problem vidim u tome {to moralnopoliti~ka motivacija naj~e{}e potiskuje u drugi plan epistemolo{ku
obzirnost, tako da takva humanisti~ka misao postaje socijalno disfunkcionalna. Me|utim, ako humanisti~ka misao zaista ho}e da o~uva
svoju socijalnu funkciju, ona bi trebalo vi{e da bude nauka, nego
normativisti~ka kritika. Naime, socijalnu funkciju humanisti~kih
nau~nih disciplina u preobra`aju dru{tva vidim, pre svega, u tome {to
bi one omogu}ile artikulaciju validnih premisa za prakti~no odlu~ivawe, umesto da se prvenstveno koncentri{u na ostvarewe apriorno postavqenih prakti~nih ciqeva. Odluke donete prevashodno na osnovu
moralno-politi~kog normativizma, a ne na osnovu realnog stawa u
dru{tvu, po pravilu ne re{avaju probleme kojima se bave, nego proizvode jo{ slo`enije. Proma{aji u normativisti~ki motivisanim procenama neizbe`no vode slabqewu uticaja i poverewa u dru{tvene teorije
uop{te, a nau~ni diskurs se pretvara u maskirane politi~ke polemike.
2 Bertrand Russel, [ta je filozofija (intervju), ^emu, 1(5), Zagreb, 1995,

str. 61.
142

PUBLICISTA I JAVNI UM

ka trebalo bi da se odnosi na formulisawe smelih nau~nih

hipoteza. Dakle, proizvodi filozofske imaginacije, kakvi su
nastajali u formi metafizi~kih sistema, ne mogu vi{e da va`e
dogmatski. Oni su jednostavno hipoteze, koje su podlo`ne
neprekidnom preispitivawu. U tom pogledu posebno je va`na jo{
jedna uloga filozofije racionalna skepsa, koja ukazuje na to da
ne postoji znawe za koje bi se moglo re}i da je apsolutno istinito, kako je, na primer, verovao Aristotel.3
Drugi primer ti~e se Vitgen{tajnovog odre|ewa filozofije, prema kome ona nije nikakva doktrina koja nam ne{to otkriva
o samoj stvarnosti, nego aktivnost koja treba da se ograni~i samo
na poja{wavawe stavova ve} sadr`anih u postoje}im doktrinama
ili predlo`enim teorijskim hipotezama4. U odre|enom smislu
ovo bi se moglo razumeti kao zahtev da se filozofija bavi
proizvodima mi{qewa mi{qewem samim. Uz sve ograde, iskoristi}u ovu ta~ku da podsetim na staru ideju uma koji se nalazi u
temequ filozofskog znawa uma kao noesis noeteon. Ona nas vra}a
Aristotelovom pitawu o tome kakvim znawem raspola`e filozof. Mi zami{qamo ka`e on da filozof raspola`e znawem o
svim stvarima, koliko je to mogu}e, ne poznaju}i pri tome svaku od
wih napose.5
[ta uop{te jem~i vrednost znawa koje govori o svemu postoje}em bez wegovog posebnog poznavawa? Re~ je o mo}i spoznaje
op{teg, odnosno onog {to je bitno za odre|enu vrstu stvari.
Aristotel je pripisuje racionalnim sposobnostima du{e. Mo}
uma/razuma ve} je kod Aristotela jasno izlo`ena kao uslov pouz3 Svi smo mi ube|eni da ono {to znamo mo`e da bude samo tako

(kako ga mi znamo) i nikako druk~ije, jer o onome {to mo`e i druk~ije da

bude ne mo`e se utvrditi da li jeste ili nije tako ako nije izlo`eno
na{em neposrednom posmatrawu. Sve {to se saznaje je nu`no, pa prema
tome i ve~ito jer sve {to je apsolutno nu`no, to je i ve~ito, a sve {to
je ve~ito nema ni postanka ni propadawa. Aristotel, Nikomahova
etika, Kultura, Beograd, 1958, str. 145 (1139b, III 2).
4 Ludwig Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicum, V. Masle{a,
Sarajevo, 1982, 4. 112.
5 Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, str. 6.
143

MILE SAVI]

danosti znawa, koja svoj vrhunac dosti`e u mudrosti (sophia) kao

spoju demonstrativnog znawa (episteme) i znawa prvih principa
(nous).6 Upravo je to ta~ka koja predstavqa polazi{te ovog razmatrawa praktikovawe mi{qewa, usavr{avawe spoznaje, upotreba
uma/razuma, tj. intelekta, predstavqa osnovu za formirawe jedne
posebne kategorije qudi koje nazivamo intelektualcima.
Usmeravawe pa`we na pojam intelektualca kao ~oveka koji svoj
habitus gradi na ispitivawu uslova, mogu}nosti, granica i vrednosti znawa kao pretpostavke prakti~nog odlu~ivawa i delovawa, ima za ciq da naglasi wegovo elementarno zna~ewe, da bi se
u slede}em koraku uo~ila razlika izme|u tog odre|ewa i figure
kriti~kog, anga`ovanog ili politi~kog intelektualca, koji
uprkos tome {to problem spoznaje stavqa u drugi plan, nastoji da
u potpunosti zauzme opseg pojma intelektualac.
Upotreba razuma u svrhu sticawa znawa pretpostavqa odgovornost prema wegovom usavr{avawu i granicama upotrebe. U tom
smislu intelektualac bi bio onaj ko je najodgovorniji u odnosu na
problem saznawa i wegovu osnovnu normu istinu. I sam pojam
intelektualca ima normativni smisao, jer on svojim osnovnim
delovawem afirmi{e jednu vrednost istinu, i usavr{ava jednu
sposobnost mi{qewe. Tu vrstu odgovornosti, koju nazivam epistemolo{ka odgovornost, uzimam u ovom razmatrawu kao osnovnu
vrstu odgovornosti koja se ti~e intelektualca vi{e nego bilo
koga drugog. U skladu sa tim, u ovom tekstu zastupam tezu da epistemolo{ka odgovornost ima za intelektualca prvenstvo nad prakti~nom, tj. moralnom ili politi~kom odgovorno{}u, da je ova
prva ~ak uslov druge.
U izlagawu koje sledi poku{a}u da odre|enije artikuli{em
ovu tezu i bar donekle razvijem odgovaraju}u argumentaciju. Ona,
u stvari, predstavqa prizmu kroz koju nameravam da osvetlim
polo`aj dru{tvene nauke/filozofije u okolnostima u kojima
javno dominira figura anga`ovanog intelektualca. Moja je namera da poka`em kako je samoispravqawe znawa, odnosno samoko6 Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1958, str. 149

(1141a, VII3).
144

PUBLICISTA I JAVNI UM

rigovawe mi{qewa, u stvari, delo intelektualca kojeg ne nazivamo anga`ovanim. Drugim re~ima, daju}i prednost moralnom i
politi~kom normativizmu nad saznajnom normativno{}u, tzv.
kriti~ki7, odnosno anga`ovani intelektualac de facto obezvre|uje zna~aj kriti~ke racionalnosti u prakti~nom odlu~ivawu.
II.
Novovekovni filozofski sistemi i nauke o ~oveku ~esto
polaze od pretpostavke da poseduju sasvim izvesno, nesumwivo utemeqewe, koje je po pravilu povezano sa odre|enim sistemom moralnih i politi~kih vrednosti.
Moderna, prosvetiteqstvo, samo kantovsko razmi{qawe
postavili su {kolu u sredi{te popularnog i prakti~nog interesa uma. Ve} dva veka, posebno u Francuskoj, ali i u Nema~koj u jednom druk~ijem obliku, ulog tog interesa naziva se stvarawem
gra|ana u republici. Zadatak filozofije na{ao se pobrkan sa
zadatkom emancipacije8(kurziv M.S.).
Preuzimawe zadatka emancipacije, ~iji je osnovni ciq
stvarawe punoletnih gra|ana republike, vezuje pojam intelektualca vi{e za filozofiju9 i humanisti~ke discipline, nego za
7 U ovom tekstu anga`ovanom intelektualcu pripisujem svojstvo

kriti~ki u tom smislu {to se on, kao zastupnik odre|enog prakti~no-normativnog stanovi{ta, suprotstavqa druk~ijem stanovi{tu, a ne u
smislu kritike koja po~iva na metodskoj samorefleksiji.
8 J. F. Lyotard, Postmoderna protuma~ena deci, A. Cesarec, Zagreb, 1990,

str. 138.
9 Tokom evropskog prosvetiteqstva u Francuskoj se razvila veoma
uticajna grupa mislilaca koja je nosila zajedni~ko ime filozofi.
Mada je ova grupa bila sastavqena od qudi sa razli~itim intelektualnim interesovawima, objediwavalo ju je nekoliko zajedni~kih odlika
poverewe u mo} qudskog razuma, sna`an otpor religiji i posve}enost
sistematizaciji razli~itih intelektualnih disciplina. Filozofi
svakako predstavqaju uzor devetnaestovekovnoj pojavi intelektualaca
u Francuskoj i inteligencije u Rusiji i wihovom delovawu tokom XX
veka. Me|utim, upore|ivawe intelektualaca sa filozofima otkriva i bitne razlike me|u ovim grupama. Intelektualci jednostavno
nisu nasledili uverqivost filozofa, nego su je, kako je vreme prolazilo, sve vi{e gubili. Razloga za to verovatno ima mnogo, ali }u ovde
145

MILE SAVI]

egzaktne nauke. U zna~ajnoj meri, upravo u grupi ovih disciplina,

intelektualna delatnost pojavquje se u slu`bi apriornog opravdavawa i odbrane odre|enih prakti~nih (moralnih i politi~kih)
vrednosti. To za posledicu ima preokret u pogledu odnosa intelektualnih i prakti~nih, tj. moralnih i politi~kih vrednosti, i
to tako da promocija odre|enih prakti~nih vrednosti predstavqa
krajwi ciq praktikovawa intelektualnih. Shodno tome, uzima se
kao da je samorazumqivo kako je prakti~na odgovornost iznad saznajne, {to se u prakti~noj ravni neretko pokazuje kao paradoksalan mawak odgovornosti uop{te.
Na ovom mestu, ho}u da naglasim jednu va`nu razliku izme|u
(kontinentalne) politi~ke filozofije ili filozofije politike i humanisti~kih disciplina, s jedne strane, te egzaktnih nauka i umetni~kog stvarala{tva, s druge strane. Naime, jedan
matemati~ar ili slikar, po pravilu }e lako razdvojiti saznajne,
ili umetni~ke, od prakti~nih vrednosti, za razliku od jednog
istori~ara ili teoreti~ara dru{tva. Za matemati~ara ili
slikara, to su dve odvojene vrste delatnosti. Od politi~kih i moralnih opredeqewa ne zavisi vrednost nekog nau~nog dokaza, ili
umetni~kog dela. U drugom slu~aju to je te`e razdvojiti, te se tu i
pojavquje problem o~uvawa autonomije intelektualnih vrednosti
i intelektualne odgovornosti. U krajwem slu~aju, za humanisti~kog intelektualca moralni i politi~ki anga`man uglavnom je va`niji od intelektualnog. Stoga se intelektualna dostignu}a ne procewuju u ravni epistemolo{kih, ili stvarala~kih
normi, ne ~ak ni u ravni prakti~nih posledica, nego u ravni apriornih politi~kih i moralnih uverewa.
Dru{tveno etablirawe kriti~kog intelektualca potpuno
preobra}a zna~ewe pojma intelektualac, tako da se ono sve re|e
pripisuje nau~niku u egzaktnim naukama ili neanga`ovanom umetista}i jedan dok su filozofi bili istinski tvorci obuhvatnih doktrina, intelektualci su samo tro{ili wihov ugled. Posledica je
obeshrabruju}a za intelektualce ne samo da predstavqaju izbledelu
kopiju filozofa, ve} su odustali i od razvijawa po~etnog poverewe u
qudski intelekt. Umesto toga, oni su preuzeli herojsku ulogu sekularnog propovednika, obavijenu u retoriku filozofa.
146

PUBLICISTA I JAVNI UM

niku, a sve ~e{}e kwi`evniku, filozofu, ili publicisti koji

prakti~no interveni{e u politi~koj ravni. Na primer, pre }e se
re}i za Sartra da je intelektualac, nego za Nilsa Bora, Anri
Levija ili ovogodi{weg dobitnika Nobelove nagrade za fiziku...
Za razliku od toga, moja namera je da reafirmi{em pojam intelektualca u jednom sasvim doslovnom i minimalnom smislu
intelektualac je ~ovek ~iji se poziv sastoji prvenstveno u
bavqewu stvarima saznawa, praktikovawu racionalnog
istra`ivawa, iz ~ega, u skladu sa pozivom, i proishodi wegova
specifi~na vrsta odgovornosti epistemolo{ka odgovornost10.
Obratimo pa`wu na trenutak kada jedna grupa qudi, koja se
najpredanije posve}uje pitawima mi{qewa i saznawa, prestaje da
se ozna~ava imenom intelektualac, i to ime preuzima druga
grupa koja svoj osnovni poziv ne defini{e prvenstveno kao
intelektualno delovawe, nego kao prakti~no obrazovawe gra|ana
putem oblikovawe javnog mwewa ili politi~kog delovawa.
Intelektualci vi{e nisu qudi koji se bave najdubqim
istra`ivawem intelekta i wegovog odnosa prema svetu, nego oni
koji popularizuju humanisti~ku nauku i prakti~ne vrednosti.
Sledstveno tome, oni se sve vi{e deklarativno pozivaju na
10 Predlo`eno odre|ewe, mo`e se odmah primetiti, ne odgovara

uobi~ajenom razumevawu pojma intelektualac onom koje isti~e u prvi

plan wegovu prakti~nu i moralnu funkciju. Ovde }u samo ukratko podsetiti da se ra{ireni pojam anga`ovanog (politi~kog) intelektualca
konstituisao u XIX veku u Francuskoj i Rusiji, ali da on nije imao oduvek takva odre|ewa. Naime, Sokrat, Platon, Aristotel, Dekart, tako|e
i Kant vi{e odgovaraju predstavi u~ewaka koji se predano posvetio
stvarima saznawa, nego predstavi obrazovanog delatnika koji se
konkretno anga`uje u ime svih u ciqu promocije i ostvarewa odre|enih
politi~kih doktrina. To, naravno, ne zna~i da oni nisu davali prednost
odre|enim prakti~nim vrednostima, nego pre to da wihov prakti~ni anga`man ima jasnu granicu u odnosu na intelektualni, da intelektualne
vrednosti i intelektualna odgovornost imaju autonomiju u odnosu na
prakti~ne.
Po francuskom istori~aru Le Gofu intelektualci se pojavquju
ve} u XII veku, ali jo{ uvek ne u zna~ewu koje dobijaju povodom
Drajfusove afere krajem XIX veka u Francuskoj. Up. J. Le Gof, Intellectuals
in the Middle Ages, Cambridge, Blackwell, 1993, pp. 82.
147

MILE SAVI]

intelekt, nego {to ga uzimaju za predmet svog istra`ivawa; sve

mawe analiziraju, a sve vi{e se bave uspostavqawem novih vrednosti; oni sve mawe istra`uju, a sve vi{e kritikuju tu|a
stanovi{ta; sve vi{e sumwaju u druge, a sve dubqe veruju sebi; sve
mawe proveravaju sopstvena uverewa, jer sebe do`ivqavaju kao
namesnike svetskog uma; oni preziru stru~wake i teoreti~are,
ali nastupaju kao permanentni ube|iva~i (A. Gram{i)11 koji
popularno izla`u wihove ideje...
Kao popularizatori tu|ih ideja, oni parazitiraju na ra~un
wihovih stvaralaca. Populari{u}i tu|e ideje, uobra`avaju da su
upravo oni wihovi legitimni zastupnici. Na osnovu publiciteta
koji dobijaju u javnosti, sve vi{e do`ivqavaju sebe kao svest i
savest dru{tva. Kao samozvani nosioci svesti i savesti, oni sami
sebi daju pravo da govore u ime svih. U stvari, oni su posrednici izme|u tvoraca saznawa i publike, izme|u filozofije i nauke,
s jedne strane, i politi~ke javnosti, s druge. Razlika izme|u
teorije dru{tva i politike sve vi{e se smawuje, jer je, navodno,
svaka teorija dru{tva samo maskirana politika.
III.
Neosporno je da u dru{tvu koje raspola`e masovnim medijima, publicitet ~ini kqu~no odre|ewe anga`ovanog intelektualca i jedan je od osnovnih izvora wegove mo}i. Me|utim, to je u isti
mah i uzrok slabqewa tako uzvi{ene pozicije. S obzirom na
~iwenicu da se zbog neprekidnog javnog anga`mana ne bavi ozbiqno stvarima saznawa, on je obave{ten iz druge ruke i prinu|en
da simulira nau~nu utemeqenost i saznajnu nadmo}. Kao publicista, on je, u stvari, univerzalna neznalica preobra`eni Aristotelov filozof/nau~nik. Drugim re~ima, intelektualac raspola`e znawem o svim stvarima, koliko je to mogu}e, ne poznaju}i
pri tome svaku od wih napose. Ali, s jednom bitnom razlikom u
odnosu na Aristotelovog filozofa/nau~nika naime, Aristotelov se filozof/nau~nik upu}uje u istra`ivawe prirode i uslova
11 Citirano prema: Rasel Xekobi, Kraj utopije, Beogradski krug,
Beograd, 2002, str. 172.

148

PUBLICISTA I JAVNI UM

saznawa, {to je za anga`ovanog intelektualca suvi{no. On se

ograni~ava na promociju popularnih uverewa12. Upravo ovo odre|ewe intelektualca kao publiciste, u kome se izjedna~ava kriterijum popularnosti i normativne nadmo}i, uzimam kao ta~ku koja
najboqe ilustruje polo`aj nauke i filozofije u doba kriti~kog
anga`mana.
U ovom kontekstu, jedno pitawe ~ini mi se posebno va`nim
da li je intelektualac ~ovek koga se ti~u fundamentalne nauke
ili, kako se to ~esto naziva, osnovna istra`ivawa? Ovim sugestivnim pitawem ho}u, u stvari, da istaknem prili~no paradoksalnu ~iwenicu da se dominantna figura intelektualca naj~e{}e ne
odnosi na onog ko se posve}uje fundamentalnim pitawima intelekta, duha i wegovog odnosa prema svetu, nego na onog ko znawe
popularizuje {to na najubedqiviji na~in pokazuje u kojoj meri je
tvorcima fundamentalne nauke ~ak uskra}eno pravo da se adekvatno imenuju. Stoga se nau~nici i filozofi, ~ija delatnost spada u
podru~je osnovnih nauka, nazivaju intelektualcima tek kada iza|u
iz podru~ja svog fundamentalnog istra`ivawa, kada se anga`uju
kao javne li~nosti i intelektualnom anga`manu pretpostave
prakti~ni anga`man. Kada, umesto da govore u ime svoje struke
kao intelektualne delatnosti par exellance, preuzimaju na sebe
ulogu emancipatora koji govori u ime svih. Polaze}i od toga,
nije te{ko zakqu~iti da je preko dominantne figure kriti~kog
intelektualca, pitawe epistemolo{ke norme izme{teno iz
osnovnih nauka u ravan moralno-politi~kog normativizma.
Ne ulaze}i sada u genealogiju transformacije imena intelektualac od nau~nika/filozofa do anga`ovanog publiciste,
podseti}u ukratko na specifi~no mesto kriti~kog intelektualca, kao surogata teoreti~ara dru{tva, u razli~itim dru{tvenim
i istorijskim okolnostima. Wihova pojava po pravilu je povezana
sa krizom dru{tva. To su, ujedno, ona vremena kada se normalna
nauka (Kun) pomera u drugi plan, tako da je razumqiv wen oslabqen javni uticaj. Pre kulminacije krize, anga`ovani intelektu12 Ovde je potrebno podsetiti na dominantan `anr intelektu-

alnog izra`avawa manifest, pamflet, polemika...

149

MILE SAVI]

alci pojavquju se naj~e{}e kao radikalni kriti~ari postoje}eg

dru{tva i kao promoteri radikalnih politi~kih doktrina. U
kulminaciji same krize (radikalnim dru{tvenim promenama) oni
preuzimaju konkretne politi~ke uloge, dok se u vreme posle kulminacije, ukoliko pobede wihove politi~ke ideologije, ~esto
pojavquju kao wihovi autoritarni funkcioneri. I to tako da su
sve skloniji autoritarnosti {to je raskorak izme|u ideala i
stvarnosti ve}i, a on je po pravilu veliki, jer im nedostaju operativna znawa neophodna za vo|ewe dru{tva13.
Me|utim, {iroka mogu}nost obrazovawa u modernim
dru{tvima, sve vi{e marginalizuje ulogu anga`ovanih (politi~kih) intelektualaca, tako da oni, umesto da budu kreatori javnosti, sve vi{e postaju moderatori javnog mwewa. Ako se, uz to, ima
u vidu da vrlo brzo pokazuju nespremnost i kolebqivost u vo|ewu
javnih poslova, razumqivo je da sve vi{e gube javno poverewe. Na
primer, doga|aje u Francuskoj 1968. godine Bodrijar ilustruje na
slede}i na~in:
Posle 68. qudi su govorili da niko vi{e ne mo`e govoriti u bilo ~ije ime; izra`avawe nije vi{e bilo ne{to
{to je moglo biti monopolizovano. Od nas je tra`eno da
napustimo na{u ulogu subjekta znawa, na{u ulogu
u~iteqa, itd. Re~eno je da je govor istro{en. Sve to je
bilo nesumwivo utopijsko. Bila je to utopija 68, koja je
zamaglila sve jasne obrise. Posle svega, krajwe je te{ko
zauzeti jo{ jednom poziciju intelektualca koji ima svest
o sebi. [ta je intelektualac? Kako on mo`e imati pretenziju da govori u bilo ~ije ime. Ovo je stvarno
radikalno pitawe?14

Me|utim, javno gubqewe poverewa u anga`ovanog intelektualca, nije pitawe koje se ti~e samo wegovog statusa u dru{tvu.
13 Dovoqno je samo podsetiti na Lewina, Trockog, Staqina,
Musolinija... Me|utim, normativisti~ka selektivnost intelektualca
uporno iskqu~uje iz svoje istorije upravo wene najizrazitije predstavnike. Time se, ipak, ne dokazuje moralna uzvi{enost anga`ovanog
intelektualca, ve} prikriva istina o wegovim stranputicama.
14 Jean Baudrillard, Intellectuals, Commitment and Political Power:
Interview with Maria Shevtsova, Baudrillard Live: Selected Interviews, London:
Routledge, 1993, pp. 79.

150

PUBLICISTA I JAVNI UM

Po{to je na sebe preuzeo ulogu subjekta emancipacije i subjekta znawa, javno nepoverewe prema wegovoj izuzetnosti povla~i
za sobom op{tu sumwu u samo dostojanstvo znawa, intelekta i
emancipacije. Protivno svojoj deklarativnoj nameri, kompromitovawem sopstvenog imena, on kompromituje i referentnu ta~ku
na koju se ono odnosi sam intelekt, mi{qewe, znawe. Time se
jo{ dubqe u pozadinu potiskuju i fundamentalne nauke, na ~ijem
temequ je iznikao i anga`ovani intelektualac. Potiskivawe
fundamentalnih nauka u duboku pozadinu otvara slobodno poqe
javne manipulacije, tako da je u ciqu odbrane same racionalnosti
potrebno odvojiti podru~je epistemolo{ke normativnosti od
dominantnog tipa intelektualca, od tzv. kriti~kog intelektualca, i reafirmisati ideju izvorne ili stroge nauke u skladu sa
zahtevima refleksivne skepse. A, da bi se krenulo ka tome, potrebno je dekonstruisati predstavu o anga`ovanom intelektualcu kao ekskluzivnom nosiocu svesti i savesti dru{tva.
IV.
Ako po|emo od toga da je kriti~ki intelektualac
zamenio izvornu ideju intelektualca, treba ispitati kako on
deluje u epistemolo{koj ravni. Ve} je spomenuto da je u egzaktnim
naukama mnogo lak{e uo~iti razliku izme|u intelektualnog
delovawa i anga`ovawa za moralne i prakti~ne vrednosti.
Drugim re~ima, u ovim naukama prili~no jasno su razdvojena
pitawa uma od pitawa javnog delovawa. Me|utim, u oblasti nauka
o ~oveku, pitawa nau~nog i prakti~nog delovawa su isprepletana,
~esto sasvim sjediwena. Nau~nik iz oblasti humanisti~kih nauka
vrlo ~esto razume sam sebe, po definiciji, kao humanistu. Po{to
je humanost neodvojiva od zauzimawa odre|enog prakti~nog, tj.
moralnog i politi~kog stava, kriti~ki intelektualac nastupa
kao profesionalni humanista (E. Ros)15.
Imati stav o odre|enim javnim pitawima ~esto postaje
va`nije od toga kako je taj stav konstituisan i koliko je odr`iv u
15 Citirano prema: Rasel Xekobi, Kraj utopije, Beogradski krug,
Beograd, 2002, str. 184.

151

MILE SAVI]

epistemolo{kom smislu. S obzirom da prakti~ni stav kriti~kog

intelektualca navodno ukqu~uje humanost i univerzalne vrednosti po sebi, onda proizlazi da je vrednosno opredeqewe
va`nije od epistemolo{kog utemeqewa, da mu, ~ak, ~esto nije ni
potrebno. Govore}i sa humanisti~kog stanovi{ta i u ime humaniteta, kriti~ki intelektualac, u stvari, lako zamewuje pitawa karaktera i poziva. Samorazumqivo prisvajawe prava na raspolagawe humanim vrednostima uslovqava to da on procewuje
dru{tvo ne toliko prema saznajnim, ve} vi{e prema moralno-prakti~nim normama. Drugim re~ima, pitawa normativizma, tj.
pitawa savesti postaju zna~ajnija od pitawa znawa, tj. pitawa
svesti.
Kao {to je ve} nagove{teno, razlikovawe pitawa svesti i
savesti vidim kao prvi korak na putu dekonstrukcije pojma
intelektualca-humaniste. Pri tom, polazim od pretpostavke da
je za sam poziv intelektualca va`nije pitawe svesti (znawa) i
epistemolo{ke odgovornosti, od pitawa savesti. Naime, po
pitawima savesti, intelektualac se ne razlikuje od drugih qudi,
jer on ne poseduje neko posebno moralno svojstvo koje bi ga od wih
izdvajalo. Ne mislim, me|utim, da su pitawa prakti~ne odgovornosti uop{te mawe vredna od pitawa epistemolo{ke odgovornosti. Naprotiv, wihovim razdvajawem ho}u samo da uka`em da se
problem prakti~ne odgovornosti u racionalizovanim dru{tvima
mo`e postaviti na odgovaraju}i na~in samo pod uslovom da
uva`ava epistemolo{ku odgovornost kao pretpostavku pri dono{ewu prakti~nih odluka. A podru~je epistemolo{ke odgovornosti po prirodi stvari pripada intelektualnom pozivu pre nego
bilo kome drugom16. Drugim re~ima, sugeri{em da model humanisti~kog, anga`ovanog ili politi~kog publiciste nije paradigma
16 Ovde je potrebno navesti izvesno ograni~ewe pojma anga`ova-

ni intelektualac. Naime, domen wegovog delovawa predstavqa grani~no podru~je izme|u ravni politike i ravni teorijskog delovawa. U skladu sa razdvajawem ovih ravni mo`e se govoriti o razli~itim ulogama
jedne iste osobe kao intelektualca, anga`ovanog intelektualca, politi~ara ili gra|anina. Samo intelektualno delo u principu nije neposredni deo anga`mana, nego mo`e da bude samo podr{ka za wega.
152

PUBLICISTA I JAVNI UM

intelektualca kao nau~nika/teoreti~ara, niti u epistemolo{kom, niti u moralnom smislu. Da bi se to jasnije videlo podseti}u
na ranije spomenuti odnos humanisti~kog intelektualca i
intelektualca u egzaktnim naukama prema moralnim i politi~kim pitawima. Za ovog drugog pitawa saznawa (svesti) odvojena su
relativno jasno od pitawa savesti. Naime, istra`ivawe u domenu
wegovog intelektualnog interesovawa, i pored toga {to mo`e
imati dalekose`ne prakti~ne i moralne posledice, vi{e je
odre|eno striktno epistemolo{kim uslovima istra`ivawa. Tek u
domenu javne interpretacije rezultata istra`ivawa wegova
moralna i prakti~na opredeqewa izbijaju u prvi plan. Drugim
re~ima, svest (znawe) o mogu}im posledicama javqa se kao uslov
pitawa wegove savesti. Ali i u tom slu~aju svest (saznawe) ~ini
pretpostavku savesnosti, a ne obrnuto. Naime, epistemolo{ka
odgovornost obavezuje ga da upravo on u ve}oj meri nego laici
racionalno i hipoteti~ki predo~i mogu}u zlo/upotrebu svojih
rezultata. U suprotnom, ako ne bi bio odgovoran u epistemolo{kom smislu, ni pitawa moralne odgovornosti (savesti) ne bi bila
obavezuju}a, jer bi mogao da se brani na taj na~in {to bi tvrdio da
on ne zna mogu}e posledice svojih rezultata, a niko ne mo`e biti
odgovoran za ono {to ~ini, ukoliko ne zna {ta ono ima za posledicu. U tom pogledu, mo`e se re}i da su za intelektualca pitawa
saznawa (svesti) pretpostavka pitawa savesti, tj. moralne odgovornosti. Ako bismo pretpostavili suprotno, onda bi se pitawa
prakti~ne odogovornosti nau~nika svela na pitawa wegovog
karaktera i kontingentnih moralnih uverewa. Ho}u, naime, da
istaknem slede}e: na primeru nau~nika u oblasti egzaktnih nauka
pokazuje se da, ukoliko potisnemo u drugi plan pitawa epistemolo{ke odgovornosti, ni{ta ne garantuje da }e on vr{iti boqi
moralni izbor u pogledu upotrebe rezultata svojih istra`ivawa
od bilo koga drugog, da je u tom slu~aju wegov moralni izbor
prepu{ten kontigentnosti wegovog fakti~kog karaktera i
vrednosnih opredeqewa.
Na prvi pogled, me|utim, izgleda kao da je stvar sasvim
druk~ija kad je re~ o humanisti~kom intelektualcu. Da sasvim
pojednostavim: na osnovu ~iwenice da se neko bavi humanisti~kim
153

MILE SAVI]

naukama olako se prepostavqa da je takvom delovawu inherentna

humanost. Me|utim, za to se ne mo`e na}i pouzdana fakti~ka potvrda. Na primer, onaj ko se bavi moralnom filozofijom nije po
prirodi moralniji od onog ko se ne bavi, niti bi politikolog po
prirodi bio boqi politi~ar od nekog drugog ~oveka.
Moralni filozof, politikolog, ili humanista nema a
priori prednost u pogledu posedovawa moralnih i prakti~nih
vrednosti, pa samim tim nema ni ekskluzivno pravo na to da se
predstavqa kao savest dru{tva. Pitawa moralne/politi~ke odgovornosti i emancipacije nisu iskqu~ivo u posedu intelektualca, ve} se ti~u gra|anina. U suprotnom, morali bismo priznati
da je jedino intelektualac pravi gra|anin, da samo on poseduje
vrlinu, te da je du`an da druge emancipuje u skladu sa svojim prakti~no-normativnim stanovi{tem, ne dovode}i nikad to stanovi{te u sumwu ~ime bi bio otvoren put u teror vrline. Umesto
toga, on ima jednu drugu obavezu koja poti~e od toga {to se bavi
odre|enim problemom, {to o tom problemu ima vi{e znawa, odnosno {to je po pozivu obavezniji da zna vi{e od drugih, tako da
prilikom dono{ewa prakti~nih odluka mora da uzme u obzir ~iwenice koje su ve}ini drugih nedostupne. Sam predmet bavqewa
moralnog filozofa ili humanisti~kog nau~nika uop{te mu ne
obezbe|uje apriornu moralnu i prakti~nu prednost, nego obrnuto
proizvodi dodatnu vrstu odgovornosti, epistemolo{ku odgovornost, kao pretpostavku prakti~nog odlu~ivawa. Na primer, ukoliko bi humanisti~ki nau~nik doneo odre|enu prakti~nu odluku, ne uva`avaju}i korpus znawa koji mu je u principu dostupan u
skladu sa wegovim pozivom, on je i moralno odgovorniji od nekog
~iji to poziv nije. Stoga, predmet bavqewa humanisti~kog intelektualca, niti ga izdvaja u moralnom pogledu od drugih ~lanova
dru{tva, niti mu dozvoqava da zauzme instancu savesti, ve} ga
li{ava prava na neobave{tenost, s obzirom da je po definiciji
trebalo da bude svestan, ako ne svih posledica svojih odluka, onda
bar onih najbitnijih. Drugim re~ima, za wega je i pitawe savesti,
tj. moralne odgovornosti zasnovano na pretpostavci epistemolo{ke odgovornosti, ili onog {to ~esto ozna~avamo kao suo~avawe sa stvarno{}u, a to zatim zna~i da je za wegov poziv norma-

154

PUBLICISTA I JAVNI UM

tivnost istine (saznawa) pretpostavka moralne odgovornosti, a

ne obrnuto.
V.
Normativnost istine podrazumeva sa svoje strane nepristrasnost istra`ivawa kao uslov za iznala`ewe validnih
pretpostavki prakti~nog odlu~ivawa, jer dono{ewe odluka bez
uva`avawa ~iwenica mo`e se pokazati kao ispravno samo slu~ajno. Nepristrasnost17 kao oblik epistemolo{ke odgovornosti
nu`an je uslov odgovorne primene rezultata istra`ivawa, {to je
uvek skop~ano sa izborom odre|enih vrednosti. Me|utim, ni primena rezultata istra`ivawa u skladu sa izabranom vredno{}u,
nije oslobo|eno od epistemolo{ke odgovornosti. Naprotiv, epistemolo{ka obazrivost postaje jo{ kompleksnija, jer uvodi u svoje
argumentativno poqe refleksiju o mno{tvu suprotstavqenih
vrednosti i slo`enih uslova wihove primene.
Op{tepoznata je ~iwenica da je uticaj vrednosti na sam tok
humanisti~kih istra`ivawa daleko ve}i nego kod nau~nika u
egzaktnim naukama, a time i zna~aj nereflektovanih predrasuda i
vrednosnih uverewa. Zbog toga je vrlo ~esto sam izbor odre|ene
vrste istra`ivawa uslovqen opredeqewem za odre|en sklop
moralnih, kulturnih, ili politi~kih vrednosti. U tom smislu,
onda, apriorni vrednosni izbor usmerava tok istra`ivawa, a samo
istra`ivawe pojavquje se u funkciji opravdavawa odre|enog
vrednosnog opredeqewa, ili moralno-prakti~nog stava. Ukoliko
se, uz to, dogodi da vrednosni stav prevagne u odnosu na proceduru
istra`ivawa, nije te{ko shvatiti kako se humanisti~ki nau~nik
pretvara u moralnog sudiju koji sve vi{e propisuje {ta treba
17 Nepristrasnost u dru{tvenim naukama odavno je poznata kao

metodolo{ki problem. Pa ipak, iz ~iwenice da se u dru{tvenim naukama te{ko osloboditi uticaja vrednosti, ne sledi da ga i ne treba ograni~iti koliko je to mogu}e. Iz ~iwenice da postoji izvestan metodolo{ki problem ne sledi neograni~eni epistemolo{ki relativizam,
niti, pak, apsolutni prakti~ni voluntarizam. Uostalom, ovakva
metodolo{ka pitawa su za anga`ovanog intelektualca nebitna, jer on ne
deluje na odre|en na~in zato {to ima metodolo{ke dileme, nego
nasuprot tome deluje kao da nesumwivo zna, ne samo {ta je postoje}a
dru{tvena stvarnost, nego i kakva treba da bude.
155

MILE SAVI]

da se radi, a sve mawe istra`uje kakva dru{tvena stvarnost jeste,

da bi se na osnovu wenog razumevawa i suo~avawa sa ~iwenicama
donele razborite prakti~ne odluke. Da se prisetimo ~uvene
Marksove 11. teze: Filozofi su svet samo razli~ito interpretirali, radi se o tome da se on izmeni!18. Kao da izmena sveta ne
pretpostavqa wegovo razumevawe, i kao da od toga koliko je
razumevawe epistemolo{ki opravdano ne zavisi i ispravnost
wegove izmene, odnosno opravdanost konkretnog anga`mana.
Uverqivost anga`mana intelektualac neretko posti`e
tako {to neposredne prakti~ne interese i opredeqewe za odre|ene vrednosti interpretira u maniru nau~nog jezika. Taj privid
teorijske nepristrasnosti ima naj~e{}e funkciju dodatne legitimacije prakti~nih uverewa. No, kada to postane prozirno,
opravdawe anga`mana dopuwuje se ad hoc tezom da nema vrednosno
neutralnog istra`ivawa. To jeste u odre|enom smislu ta~no, ali
nije ta~no u tom smislu da iz ~iwenice kako nema istra`ivawa
koja nisu vrednosno orijentisana nu`no sledi da se smisao istra`ivawa svodi samo na vrednosno-prakti~nu ravan. Drugim re~ima,
~iwenica da i saznajni stavovi imaju politi~ke konotacije, ne
zna~i da im je to osnovni smisao, kao {to iz ~iwenice da jedan
nau~ni tekst ima kwi`evne vrednosti ne proizilazi da ga treba
svesti na lepu kwi`evnost.
Problem se, u stvari, sastoji u tome kako odvojiti predmet
istra`ivawa od samog postupka istra`ivawa tako da odnos prema
proceduri istra`ivawa nije unapred odre|en vrednosnim
odnosom prema predmetu. Drugim re~ima, radi se o tome da se
razgradi korpus vode}ih ideja, duha vremena, univerzalnih
vrednosti i sl. koji diktiraju ne samo ciq, nego i tok istra`ivawa, kako se bavqewe naukom/filozofijom ne bi pretvorilo u
anga`man za ostvarewe odre|enih nereflektovanih vrednosti.
Teoreti~ar dru{tva, dakle intelektualac, razlikuje se od neposrednog prakti~nog delatnika upravo po tome {to vrednosti
kojima daje prednost izla`e sudu razuma, {to je u stawu da se
prema prakti~nim vrednostima ne odnosi restriktivno (selek18 Karl Marx, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 339.

156

PUBLICISTA I JAVNI UM

tivno), {to je u stawu da se suo~i sa ~iwenicom da u dru{tvu

postoje i drugi qudi koji brane razli~ite vrednosti i imaju za
wih odre|enu argumentaciju. Kona~no, on mora postaviti pitawe
na osnovu kojih razloga su vrednosti za koje se sam opredequje
boqe od drugih, a na to pitawe ne mo`e dati relevantan odgovor
ako wihov sadr`aj ne ukqu~i u argumentativni diskurs. Time se,
svakako, zna~aj prakti~nih vrednosti i interesa ne iskqu~uje iz
spoznaje socijalnog `ivota. Nasuprot tome, on se uve}ava tako
{to postaje predmet javnog racionalnog prosu|ivawa.
Dakle, epistemolo{ka odogovornost zahteva od humanisti~kog intelektualca nepristrasnu, analiti~ku refleksiju upravo
onih vrednosti kojima on daje prednost. U odre|enom smislu rezultat ovog zahteva je negativan, zato kako ka`e Rasl {to
qude ~ini intelektualno malo smernijim i svesnim da se mnogo
toga {to se dr`alo izvesnim pokazalo kao neistinito i da nema
pre~ice do znawa19, ali ni do ispravnih prakti~nih odluka.
No, analiti~kom refleksijom ne iscrpquje se domen epistemolo{ke odgovornosti. Dono{ewe prakti~nih odluka po~iva
uvek na izboru izme|u alternativnih mogu}nosti (hipoteza), za
~ije je formulisawe neophodna sinteti~ka saznajna mo}. Prakti~no racionalno odlu~ivawe odnosi se, dakle, na izbor izme|u
vi{e sinteti~ki konstituisanih hipoteza. Od toga u kojoj meri
one uva`avaju javno raspolo`ivo teorijsko i empirijsko znawe
zavisi i validnost odluke. Shodno tome i humanisti~ki intelektualac, ukoliko ho}e da interveni{e u prakti~noj ravni sa
epistemolo{kom odgovorno{}u, obavezan je da javno artikuli{e
{to je mogu}e vi{e alternativnih hipoteza i mogu}ih scenarija
wihove realizacije. U zavisnosti od toga u kojoj meri po{tuje
epistemolo{ku odgovornost u toku samog procesa istra`ivawa,
zavisi i potencijal mogu}ih re{ewa koje on u drugom koraku mo`e
da ponudi. Pri tome je svakako va`no imati na umu da nijedna
ponu|ena hipoteza nema apsolutno izvesnost, nego da se samo za
neke od wih mo`e navesti boqa argumentacija, pri ~emu kqu~na
19 Bertrand Russel, [ta je filozofija (intervju), ^emu, 1(5), Zagreb, 1995,

str. 66.
157

MILE SAVI]

premisa argumentacije ne bi trebalo da bude sopstveno vrednosno

uverewe.
S druge strane, nemogu}nost kona~nog racionalnog utemeqewa prakti~nih odluka ne zna~i diskvalifikaciju razuma. Naprotiv, racionalnost ima smisla upravo u podru~ju pogre{ive spoznaje. Time svakako ne}u da svedem svo odlu~ivawe i re{avawe egzistencijalno-prakti~nih problema iskqu~ivo na upotrebu
mi{qewa, ali ho}u da istaknem da je intelektualac obavezan da
nepristrasno argumentuje bez unapred postavqenih ograni~ewa,
tj. do krajwih granica mogu}e upotrebe razuma, ~ak i onda kada se
ti~u najintimnijih vrednosnih uverewa.
Poziv na neograni~enu refleksiju ne zna~i, me|utim,
beskona~no odlagawe trenutka u kome treba doneti prakti~ne
odluke, nego suprotno da je zbog neophodnosti dono{ewa kona~nih odluka u ograni~enom vremenu i prostoru potrebno imati na
raspolagawu {to je mogu}e vi{e alternativnih hipoteza zasnovanih na racionalnim argumentima i sagledivim posledicama. Dakle, epistemolo{ka odgovornost u prakti~nim pitawima zahteva
artikulaciju {to je mogu}e razvijenije argumentacije neophodne
za racionalno opredeqivawe izme|u vi{e postavqenih hipoteza.
Naravno, to samo po sebi nije dovoqno da bi odluka bila dobra.
Bar iz dva razloga. Prvo, raspolo`ivo znawe uvek je ograni~eno;
i drugo, ograni~eno raspolo`ivo znawe mo`e se interpretirati
razli~ito, tako da u zavisnosti od same interpretacije zavisi i
dono{ewe odluke20. Stoga dobra prakti~na odluka, pored istinitog rasu|ivawa zahteva i pravilan izbor ciqeva. Me|utim,
pravilan izbor ciqeva ne po~iva na individualnoj moralnoj uzvi{enosti i kvazi-intuitivnoj legitimaciji pojedina~nih vrednosnih opredeqewa. Kada bi bilo tako, onda bismo mogli da pretpostavimo da individualni egzistencijalno-prakti~ni izbori intelektualaca treba da budu uzor za druge ~lanove dru{tva. Ali
tome protivre~i iskustvena evidencija. Upravo vrednosno pos20 ...Samo znati {ta je dobro ne zna~i jo{ prakti~nu mudrost.;

Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1958, str.158 (1143b,

XII2).
158

PUBLICISTA I JAVNI UM

tavqene ciqeve treba uvesti u argumentativno poqe, ina~e bismo

prihvatili decizionisti~ko stanovi{te principijelnog izbora, {to bi imalo za posledicu dominaciju figure neprijateqa u
podru~ju prakti~nog `ivota. Prema tome, intelektualni anga`man, nezavisno od vrste nauke, wenog predmetnog podru~ja i metodolo{kog pristupa, ima osobenu vrstu odgovornosti epistemolo{ku odgovornost, koja proizilazi iz samog poziva intelektualca koji se prvenstveno ti~e praktikovawa mi{qewa. To pored
ostalog zna~i da za nauku i filozofiju nije merodavan obrazac
anga`ovanog intelektualca, koji u krajwoj instanci svaki intelektualni anga`man procewuje po merilima gra|anske, klasne,
nacionalne, rodne ili rasne emancipacije, {to bi za posledicu
imalo diskvalifikaciju intelektualnog dela na osnovu biografije. Tako bi, na primer, iz kulturne ba{tine mogli biti iskqu~eni Luka~, ili Hajdeger21. S obzirom na to da sam autor u principu nije i najboqi tuma~ svog dela, potrebno je razdvojiti intelektualno delo od prakti~nog anga`mana. Shodno tome, nauka ili
filozofija treba da se razdvoje od pojma anga`ovanog intelektualca i reafirmi{u ideju izvorne nauke.
Posve}enost stvarima mi{qewa nije, me|utim, delatnost
koja je odvojena od egzistencijalno-prakti~nih pitawa. Ona sama
predstavqa jedan od najosobenijih na~ina wihovog re{avawa.
Za{to se uop{te bavimo naukom i filozofijom? Preformuli{imo to pitawe na slede}i na~in: za{to se uop{te bavimo bilo
~ime? Vidim odgovor u slede}em zbog opstanka. Jedino opstanak
daje smisao svemu ~ega se ~ovek lati, pa i folozofiji/nauci. A
o~uvawe mogu}nosti dostojanstvenog opstanka, kao najvi{eg
dobra koje se mo`e pretpostaviti22, nije zamislivo bez epistemolo{ke odgovornosti, ako se ve} ne prepusti potpunoj kontingen21 Ovo vidim kao posledicu prejake vrednosne selektivnosti, koja
po pravilu uslovqava to da se rivalske koncepcije odbacuju en block,
gube}i pri tome iz vida da one mogu sadr`ati elemente koji su, na primer, na epistemolo{koj ravni spojivi sa drugim koncepcijama.
22 Ovde podse}am na Aristotela koji odre|uje dobro kao ono ~emu
sve te`i. Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1958, str. 3
(1094a, I1).

159

MILE SAVI]

ciji. Postavqawe pitawa dostojanstvenog opstanka kao osnovne

prakti~ne vrednosti reafirmi{e zna~aj prakti~nog znawa, ali u
tom smislu {to se ono ne ti~e samo izbora odgovaraju}ih
sredstava za postizawe odre|enog prakti~nog ciqa, nego {to se
prevashodno odnosi na racionalnu argumentaciju oko izbora
ciqeva, jer ne posedujemo apsolutno pouzdano znawe o wihovoj
ispravnosti. Dodu{e, mo`emo pretpostaviti da je dostojanstven
opstanak vrednost po sebi, ali ovakvo op{te odre|ewe nije dovoqno bar iz dva razloga. Prvi se odnosi na ~iwenicu da postoje
razli~ite koncepcije dostojanstvenog opstanka, a drugi na potrebu za dodatnim znawem o uslovima wihove konkretne primene.
Tako je epistemolo{ka odgovornost, u stvari, odgovornost prema
opstanku. I, kao takva, ona pripada jednoj posebnoj klasi qudi
intelektualcima ~iji poziv, posve}enost problemima spoznaje i
wenog odnosa prema svetu, afirmi{e jednu posebnu normu istinu. Ona obele`ava i osobeno podru~je filozofskog i nau~nog
delovawa svest o slo`enosti egzistencijalno-prakti~nih pitawa koja se ne mo`e razre{iti kvazi-intuitivnim ose}awem savesti. ^ak bih tvrdio da je svest, tj. znawe, u odre|enom smislu uslov
savesti. U tom smislu {to biti savestan intelektualac zna~i bar
toliko biti obazriv, negovati racionalnu skepsu prema svim
doktrinama i biti spreman da se sopstvena vrednosna uverewa
izlo`e argumentativnoj proveri i korekciji.
VI.
Kona~no, kakvom vrstom znawa raspola`e anga`ovani
intelektualac? Uzmimo, na primer, Aristotelovu podelu znawa.
Neka tih sposobnosti na osnovu kojih du{a afirmacijom ili
negacijom dolazi do istine ima pet: umetnost (techne), znawe (episteme), prakti~na mudrost (phronesis), pravo nau~no znawe (sophia,
scintia per causas), spekulativno mi{qewe (nous). Pretpostavqawe
i verovawe iskqu~ujem jer mogu da dovedu u zabludu.23
Od svih pomenutih sposobnosti, znawe anga`ovanog intelektualca je najsli~nije prakti~noj mudrosti (phronesis), jer funk23 Isto, str. 145 (1139b, III1).

160

PUBLICISTA I JAVNI UM

cija mi{qewa zasnovanog na prakti~nom znawu jeste istina koja

se poklapa sa moralno ispravnim htewem.24 Moralna vrlina je,
ka`e Aristotel, sposobnost opredeqewa, a moralno opredeqewe,
tj. voqa (htewe), zasnovano je na odlu~ivawu (rasu|ivawu, procewivawu). Stoga, rasu|ivawe mora biti istinito, a htewe pravilno da bi dali dobar moralni izbor, a ono {to razum potvrdi
voqa treba da sledi.25 Da li, me|utim, anga`ovani intelektualac
ispuwava zahtev da voqa sledi ono {to razum putem rasu|ivawa
potvrdi? Fakti~ko iskustvo ne ide u prilog tome, jer se odluke
~esto donose na osnovu apriornog normativizma, a ne racionalnog
procewivawa. No, i kad bi taj uslov bio ispuwen, Aristotel
postavqa novi. Naime, ~ak i kad bi anga`ovani intelektualac
imao op{ta znawa, to nije dovoqno za prakti~nu mudrost. Predmet prakti~ne mudrosti ka`e on nije samo op{te; ona mora da
poznaje i pojedina~no, jer se odnosi na delovawe, a svako delovawe
odvija se u pojedina~nostima. Prema tome, anga`ovani intelektualac trebalo bi da poseduje i znawe i iskustvo, a ako ne oboje, onda
bar iskustvo26. Me|utim, wemu nedostaje specifi~no iskustvo
upravo u onoj oblasti u kojoj on ho}e da interveni{e, a to je
oblast koja se ti~e konkretnog ure|ewa dru{tvenih odnosa.
Da zakqu~imo nauka i filozofija su, bez sumwe, intelektualne delatnosti. Onaj ~iji je poziv intelektualno delovawe,
prirodno, naziva se intelektualac. Od XIX veka u kontinentalnoj
kulturi pod imenom intelektualca uglavnom se podrazumeva
anga`ovani, tj. politi~ki intelektualac. Ali, mi vidimo da znawe ne spada u osnovno odre|ewe wegovog pojma, nego je to vrednosno-prakti~no opredeqewe. Drugim re~ima, wegov poziv ne sastoji
se prevashodno u tuma~ewu i obja{wavawu sveta, nego u podsticawu gra|anske emancipacije. Stoga se ~ini, da je opravdano
pitawe koliko je anga`ovani intelektualac jo{ uvek intelektualac? Parafraziraju}i @. Bendu, anga`ovani intelektualac
je na putu da izda ideju intelektualca u strogom smislu re~i.
24 Isto, str. 144 (1139a, II3).
25 Isto, str. 144 (1139a, II2).
26 Isto, str. 151152 (1141b, VII7).

161

MILE SAVI]

To, naravno, ne zna~i da je anga`ovani intelektualac bez

znawa o javnim stvarima. Re~ je, u stvari, o tome da znawe o javnim
stvarima nije krajwi ciq wegovog delovawa, nego usavr{avawe
gra|anske vrline. Problem nastaje u onom trenutku kada se u
podsticawu razli~itih oblika emancipacije zauzme stav da je
tuma~ewe i obja{wavawe stvarnosti zavr{eno i da upravo
anga`ovani intelektualac ima o tome ekskluzivno znawe i ekskluzivnu ulogu u wenom sprovo|ewu. Me|utim, javna promocija
koju on sti~e kao anga`ovani publicista sama po sebi nije argument ni za epistemolo{ku uverqivost, ni za moralno-politi~ku
ispravnost. Zbog toga je potrebno razdvojiti ravni prakti~nog
anga`mana od intelektualnog dela. U protivnom, zbog ~estih
prakti~nih pogre{aka, izjedna~avawe prakti~nog i intelektualnog habitusa vodilo bi obezvre|ivawu samog intelektualnog dela.
S druge strane, ovo podvajawe rasvetqava ~iwenicu da podru~je javnog delovawa nije iskqu~ivo u posedu anga`ovanog
intelektualca. Ono pripada podjednako i ekspertu i prose~nom
gra|aninu, i pored toga {to im to nije profesija. I jedan i drugi,
sasvim legitimno i ravnopravno mogu, i treba, da u~estvuju u tom
poqu, ali se wihova delatnost u tome ne iscrpquje. Profesionalizacija gra|anske, klasne, nacionalne, etni~ke, rasne ili
rodne emancipacije u vidu anga`ovanog publiciste te`i, me|utim,
da u potpunosti zauzme poqe i gra|anske emancipacije i znawa.
S obzirom da ni po pitawima gra|anske vrline, u prvom slu~aju, ni
po pitawima kompetencije, u drugom slu~aju, anga`ovani
intelektualac nema prednost, on ne mo`e biti ni otelotvorewe
javnog uma, nego se wegova uloga ograni~ava na ulogu moderatora
javnog mwewa27, profesiju koja jeste javno korisna, ali nije
ekskluzivna.
27 Na osnovu toga {to razdvajam javni um od javnog mwewa ne

sledi da pod javnim umom podrazumevam neku supstancijalnu formu.

Pod pojmom javnog uma podrazumevam javno artikulisan i relativno stabilizovan korpus relevantnih znawa i argumentativnih procedura priznat od kompetentne javnosti u jednom dru{tvu kao legitimna osnova
racionalne komunikacije. On ne mora biti, i obi~no nije, op{teprihva}en u javnom mwewu, ali je wegovo poznavawe obaveza za intelektualce,
162

PUBLICISTA I JAVNI UM

U tom svetlu, iz kriti~kog diskursa nasle|ena podela

navodno iskqu~ivih i vrednosno nejednakih pozicija otu|enih
stru~waka i kriti~kih intelektualaca, odnosno nestvarala~ke i stvarala~ke inteligencije, pokazuje se kao neosnovana.
Podru~je anga`mana, tj. javnog uma, koje je okupirao kriti~ki
intelektualac, pripada gra|anima i wihovim politi~kim organizacijama. U tom podru~ju mo`e se anga`ovati i kriti~ki intelektualac, kao i svaki ekspert ili gra|anin, a uspe{nost
wihovog anga`mana zavisi vi{e od wihove prakti~ne mudrosti i
relevantnih stru~nih znawa, nego od kriti~ke nastrojenosti.
Re~ju, dilema ili ekspert ili kriti~ki intelektualac je
la`na dilema, jer anga`ovani intelektualac mo`e biti i ekspert
ili nekriti~ki intelektualac kada se ukqu~i u definisawe
javnog interesa. [tavi{e, ekspertsko ili nekriti~ko znawe,
odnosno u intelektualnoj zajednici potvr|eno intelektualno
delo, mo`e dati dodatnu ubedqivost takvom anga`manu, mada ne i
nepogre{ivost. Za razliku od toga,kriti~kom intelektualcu
preti opasnost da anga`man pretvori u samo delo. U tom slu~aju,
anga`man bi mogao biti shva}en kao satisfakcija za nedostatak
odlu~nosti da se neposredno ukqu~i u politi~ku ravan u koju
te`i da spoqa interveni{e. Krajwi ishod je prili~no nepovoqan po kriti~kog intelektualca, jer ne uspeva da se potvrdi, ni
kao intelektualac u doslovnom smislu re~i, niti kao politi~ar.
Kao politi~ar zbog toga {to izbegava da javno proveri svoju
politi~ku legitimaciju, a kao intelektualac zbog toga {to episjer proizilazi iz wihovog poziva. Me|utim, konstitucija javnog mwewa
i javnog uma je sli~na, ne samo u fenomenalnom pogledu naime, u tom
smislu {to su podlo`ni kontinuiranim promenama, nego i u tom smislu
{to nisu potpuno koherentni sistemi. Ni javni um nije
epistemolo{ki neprotivre~an i zaokru`en korpus znawa. Me|utim, on
se razlikuje od javnog mwewa po vi{em stepenu epistemolo{ke kompetencije, tj. racionalne legitimacije. Po{to ona zavisi od specifi~ne
kompetentnosti intelektualaca, tj. epistemolo{ke odgovornosti
dru{tvene nauke, stepen wene apriorne vrednosne (ne)selektivnosti
uslovqava u kojoj meri ona omogu}ava konstituciju javnog uma koji odgovara relevantnim interesima dru{tva, odnosno, u kojoj meri ona mo`e
biti normativni korektiv javnog mwewa.
163

MILE SAVI]

temolo{koj odgovornosti pretpostavqa moralno-politi~ku

samolegitimaciju, koja se na`alost ~esto mewa pod uticajem spoqa{wih, socijalnih okolnosti. Uzev{i to u obzir, ne mo`e se
izbe}i zakqu~ak da se u humanisti~kim nau~nim disciplinama
potrebno osloboditi nasle|a tzv. kriti~kog mi{qewa i reafirmisati pojam kritike kao nepristrasnog istra`ivawa, koje
mo`e da artikuli{e socijalno relevantno i verodostojno znawe
kao pretpostavku za dono{ewe validnih prakti~nih odluka, u
~emu vidim i mogu}nost obnove wihove socijalne funkcionalnosti. Obnova socijalne funkcionalnosti pretpostavqa ograni~ewe domena intelektualnog anga`mana prevashodno na pitawa
znawa, da bi se potom epistemolo{ka odgovornost pojavila kao
jedna od kqu~nih pretpostavki socijalno odgovornog delovawa.

MILE SAVIC

PUBLIZIST UND FFENTLICHE VERNUNFT

ZUSAMMENFASSUNG
Der Verfasser betrachtet in dieser Arbeit das Problem der Rationalitt
und der Rolle des Intellektueller in der Gesellschaft. Nach Einsicht des
Verfassers ist die wissenschaftliche Erkenntnis eine begrenzte Erkenntnis, die
erklrt die gesamte Wirklichkeit nicht. Aus diesem Grund betont er die groe
Ntzlichkeit des philosophischen Denkens fr die Wissenschaft und die
menschliche Existenz. Deswegen erklrt der Verfasser die Bedeutung des
Begriffes der Intellektuelle. Dazu differenziert er die Begriffe der kritische
Intellektuelle oder der politische Intellektuelle von dem Begriff Intellektuelle. Nach der Meinung des Verfassers ist die epistemische Verantwortung die
erste Verantwortung des Intellektuellers.
Schlsselwrter: der Intellektuelle, der kritische Intellektuelle, die
epistemische Verantwortung, die ffentliche Vernunft, der Mensch, die
Gesellschaft, der Publizist.
164