Argentina - Ledeni raj Patagonije

Opratajui se pre dve godine sa Argentinom, udesnom zemljom

neprevazienih prirodnih lepota i gordih ljudi osobenog
temperamenta, turbulentne istorije i konglomeratom kultura, koja
mami da je otkrivate i doivljavate, prisetila sam se svoje
davnanje enje za susretom sa lepotama gleerske oblasti na
jugu Patagonije i istog trena reila da to pretvorim u stvarnost.

Photo: Mirjana Stanojlovi

Nisam verovala da e opinjenost trajati ovako dugo. Kada sam kreirala

mejl adresu uzela sam njegovo ime to je stvaralo zabunu kod mojih
prijatelja koji su mislili da se radi o nekom zagonetnom gospodinu.
Perito Moreno je enigmatino, nedovoljno poznato i intrigantno ime, a
odnosi se na gleer sakriven u bespuima nepregledne Patagonije.
Ideja da jednom odem i vidim ga, koliko god bila suluda, nije me
naputala. Pripreme su dugo trajale i sastojale su se u prikupljanju svih
moguih informacija, poevi od toga gde se on zapravo nalazi i kako
se do njega dolazi. Da li uopte postoji neko prevozno sredstvo za kraj

sveta ? Ko tamo odlazi, naunici, istraivai, avanturisti, ekscentrici?

Turisti? Itekako.
Za Patagoniju je Brus etvin rekao da je opasna zavodnica koja baca
ini, a neko drugi da vie nikada niste ista osoba kad jednom ugledate
Perito Moreno. I Borhesa je fascinirao:
Koliko god puta ga posetili, uvek e vam se initi da ga vidite prvi put."

BUENOS AIRES
Novembar je u Argentini proleni mesec i ulazi u svoju drugu polovinu.
Temperatura je idealna, bar za smrzotine kao to sam ja + 27 C, gotovo bez
vlage.
Buenos Aires se budi okupan suncem, lep i gizdav, sav u pastelnim
tonovima ljubianstvene akarande. Pre doruka pravim kratku etnju do
Plaza de Mayo, svega par minuta hoda od mog prebivalita, i na kratko
posmatram krupne kretave papagaje kako pikiraju sa tamonjih kronji
palmi.
Nedelja je i danas naputam prestonicu i kreem put Patagonije, gotovo
3000km na jug. Iz kofera izbacujem sve letnje stvari i ostavljam gojzerice,
wind-stopper jaknu, polar, al, kapu, rukavice, i kiobran. Do odlaska na
aerodrom imam jos dobrih 4 sata i odluujem da skoknem sa grupom do
San Telma, starog dela Buenos Airesa u kome je rodjen tango i gde se
svake nedelje odrava pijaca antikviteta.
San Telmo je entitet za sebe koji jo uva arm kolonijalne prolosti, sa
svojim kafanama na oku, pjacetama, kaldrmisanim ulicama i dvoritima
od kojih poneka jo imaju bunare. Silan svet se nedeljom sjati u parki Plaza
Dorrego, arene tezge sa svakakvim drangulijama, likovima i zanimljivim
predmetima zauzmu trotoare okolnih ulica i na svakom koraku se plee
tango, koji ovaj dogaaj prati do debelog mraka. Ceo dan bih mogla ovuda
da tumaram, pijuckam sveze cedjene sokove, zavirujem, isprobavam,
zagledam, askam sa prodavcima.

Photo: Mirjana Stanojlovi

Koristim poslednje slobodne trenutke, ali me laka nervoza opominje da

misli treba ve da usmerim ka svojoj davno prieljkivanoj avanturi.
Komentari prijatelja se uglavnom svode na dve konstatacije:
Blago vama! i .....zar se ne plaite?
O strahu nikad nisam razmiljala. Vraam se do hotela, uzimam stvari i
pravac aerodrom Ezeiza. Sad mi ve uzbudjenje kljua.
Stiem na aerodrom i prerano ulazim u red za ekiranje.
Zbog putne groznice prvi put nisam obratila panju na vreme. Pruam
bording pas nasmeenoj Argentinki, koja mi sa kastiljanskim akcentom
samo kratko kae:
Next flight madam.

Omaila sam let, dola na onaj prethodni. Bacam pogled na semafor i ne

skrivam osmeh. Verovatno sam i naglas reagovala. Svaki drugi let na
semaforu oznaavao je moju destinaciju, gradi El Calafate, u razmacima
od sat i po, ukupno osam dnevno. Pa ovo je prava invazija na Patagoniju!
ta se to deava, kud hrli sav taj svet? Tamo gde i ja, nema druge. Svet se
definitivno promenio, ljudi sve vie eznu za neistraenim prostranstvima,
koja su ini se, sve lepa to su udaljenija. Ubrzo u se uveriti da je oblast
Nacionalnog parka Los Glaciares postala prava meka.

Photo: Mirjana Stanojlovi

EL CALAFATE
U predvieno vreme zauzela sam mesto pored prozora i spremila
aparat. Kao da se radi o ekskurziji skauta, svi putnici su izgledali isto,
termo pantalone, polar i jakne otporne na vetar. Boing 737-500,
popunjen do poslednjeg mesta, nacionalnog prevoznika Aerolineas
Argentinas, poleteo je u vrelo popodne ka dalekoj, nedovoljno
naseljenoj, esto nepristupanoj, tako neodoljivo privlanoj Patagoniji.

Tek u se za koji sat, posle predjenih skoro 3000km sama uveriti u rei
Brusa etvina, jednog od retkih sjajnih poznavalaca ovog ogromnog
prostranstva koje se protee na vise od 900.000 kvadratnih kilometara,
doseui do Ognjene zemlje (Tierra del Fuego) koju Argentinci zovu Fin
del Mundo (kraj sveta), jer to i jeste:
Patagonija! Opasna je to ljubavnica.
Baca ini. arobnica! Uzme te u
naruje i vie ne puta
Patagonija zahvata treinu ukupne
povrine Argentine. Pored raznih
lepota kojima obiluje, krasi je planinski
venac Anda ( Cordillera de los Andes)
sa florom, faunom, rekama, jezerima,
gleerima i umama.
Na touch screen ekranu ispred sebe
pratim krivulju leta i ne odvajam
pogled od prozora. Po naputanju
ravnice La Plata u kojoj se ugnezdio
Buenos Aires, pojavljuje se meseev
pejsa u tonovima sepije, sastavljen iz
brdovitih predela bez ijednog drveta,
kue, puta ili bilo kog znaka ivota,
iju
monotoniju
remete
samo
mnogobrojna jezera, neobino tirkizne
boje. I tako celom trasom.
Aerodrom u El Calafateu je srednje veliine, zapravo mnogo vei nego
to bi se oekivalo. Prepun je sveta sa svih meridijana, koji se
nestrpljivo tiska oko pokretne trake. Svi smo ovde doli samo sa jednim
ciljem, da vidimo velianstveni Perito Moreno.
Primeujem da traka pravi ve drugi krug ali mog prtljaga nema. Onda
ga ugledam kako uredno stoji sa strane pored nekolicine drugih, gde
me eka slubenica sa belim rukavicama koja mi na panskom
deklamuje kako je El Calafate zatiena zona u koju se ne sme unositi
hrana osim fabriki upakovane. Ljubazno mi kae da otvorim kofer i ja
iz prednjeg depa vadim i pokazujem joj okoladne bananice (bez kojih
ne idem ni na kraj sveta). Klima mi glavom da je to OK.

Sledea osoba koju traim je ona koja nosi natpis sa mojim imenom.
Doekuje me jedno lepo nasmejano lice Indijanke koja e narednog
dana biti moj vodi. Po izlasku iz zgrade, snano me zanosi briui
vetar koji duva gotovo cele godine i ija silina izbacuje iz ravnotee.
Ukrcavam se u mini bus sa ostalim putnicima. Indijanka se zove Natalia
to kod svih izaziva iznenaenje. Daje nam prve instrukcije,
popunjavamo formulare. Mrak se sputa tek posle deset uvee, tako da
imamo dovoljno vremena da se upoznamo sa gradom. Proverava da li
smo svi dobro opremljeni i utopljeni jer, iako je prolee, eka nas
boravak u prilino surovoj klimi.

Photo: Mirjana stanojlovi

Celom duinom, put vodi pored najveeg argentinskog jezera Lago

Argentino na ijem jednom kraju lei grad a na drugom, 80km dalje
gleer Perito Moreno. Do grada se vozimo 23km i Natalija koristi priliku
da nas upozna sa njegovim istorijatom i nastankom, neprestano
prelazei sa panskog na engleski.

El Calafate se nalazi na jugu Patagonije, u provinciji Santa Cruz od

ijeg je glavnog grada Rio Gallegosa udaljen 320km. Lei u podnoju
istoimenog brda, u patagonijskoj stepi gde koliina padavina dostie
svega 300mm godinje i u ijoj okolini nema obradivog zemljita, pa se
sve namirnice donose iz Buenos Airesa. Kilometrima unaokolo on je
jedino naseljeno mesto i polazna taka za obilazak gleerske oblasti.
Zovu ga prestonicom gleera.
Tek od 2000. godine kad je dobio medjunarodni aerodrom, ovde dolaze
prvi avanturisti sa ciljem da krenu u ekspediciju na gleere, grad
doivljava procvat i poinje naglo da se razvija. Posle deset godina ovo
je postala jedna od najpoeljnijih destinacija i hotel se mora rezervisati
bar dva meseca unapred jer je priliv turista ogroman o emu govori i
podatak o broju letova iz prestonice.

Photo: Mirjana Stanojlovi

Za El Calafate je vezana lepa i poetina legenda. Grad je dobio ime po

jestivom bobiastom vou calafate koje je rasprostranjeno u celoj
regiji, i podsea na nekog daljeg rodjaka nae borovnice. Koristi se

svee, ali takodje se prerauje u raznovrsne proizvode kao sto su

dem, sokovi i vino, od njega se prave razni kolai, pite i prelivi za
palainke i sladoled. Kau da je ukusno, slatko i hranljivo. Postoji razlog
zato je gradi dobio ime ba po njemu.
Naime, u davna vremena ove krajeve je naseljavalo indijansko pleme
Teuele (Tehuelche), koje je krajem jeseni emigriralo na sever u toplije
krajeve, jer su u provinciji Santa Kruz ostajali bez hrane, a na prolee se
vraali. Tokom jedne takve seobe, neka starica iz plemena nije imala snage
da prati svoje saplemenike i po starom zakonu prirode, bila je ostavljena da
ne bi zadravala ostatak plemena. Napravila je sebi kolibu i tu ostala da
eka poslednji trenutak.
Medjutim, kad su se Teuele na prolee vraali u svoj stari kraj, zatekli
su staricu ivu i zdravu, koja im je poruila da vie nee morati u jesen
da ostavljaju svoje domove jer e ubudue imati dovoljno hrane preko
cele zime. Dok im je to govorila zaula se grmljavina, grom je udario u
stariinu kolibu a na njenom mestu pojavio se prekrasan bun sav
prekriven mirisnim utim cvetovima. Sredinom leta, cvetove su smenili
plodovi divnog ukusa. Od tog dana, mnoge ptice su prestale da se sele,
a one koje su to ve uinile vraale su se nazad. Teuele su ovo voe
nazvali calafate , uvrstili su ga u svoju svakodnevnu ishranu i njegovo
seme posejali po celoj regiji. Njihova izreka kae:
'THOSE, WHO EAT CALAFATE, SHALL ALWAYS COME BACK"
Ko zna, da nije bilo ukusnih plavih bobica, moda naselje nikad ne bi
bilo podignuto i Perito Moreno bi ostao izolovan i zarobljen u svom
ledenom raju. Fin del Mundo.
Ovaj mali slikovit gradi deluje krajnje idilino u kasni sumrak sa svojim
bajkovitim kuicama koje su sve u istom stilu. Du glavne ulice Calle del
Libertador gusto se niu kue od tesanog drveta i balvana u kombinaciji
sa sivim kamenom, na jedan ili dva sprata. U njima su smeteni
restorani i mnogobrojne prodavnice sa sportskom odeom svih svetskih
brendova, radnjice sa suvenirima, nakitom, banke, turistike agencije,
knjiare i zanatski centri poetinih naziva Pueblo Indio, Knjiara i kafe
kod Borhesa i Alvareza.

Photo: Mirjana stanojlovi

U duanima prehrambene robe svuda su na istaknutim mestima teglice

sa demom od kalafatea. Mnogo je sveta na ulicama, svi su dobro
utopljeni i vidno raspoloeni iako vetar ne prestaje da nosi i zanosi. U
svim restoranima se priprema najuveniji specijalitet Argentine
Cordero Patagonico, patagonijsko jagnje na rotilju. Ova regija je
vekovima poznata po gajenju ovaca, a jagnje se sprema tako to se
celo razapne i montira iznad tinjajueg umura, tako da je re peeno
sa svih strana.

GASTRONOMIJA
Miris jagnjeeg peenja iri se prostorom dok razgledam jelovnik sa
zanimljivim nazivima specijaliteta: Fondi od sira sa Anda, Punjena
pastrmka (sa sitno seckanim lukom, crvenom baburom i argarepom),
Jagnjea rebarca u konjaku, Patagonijska pita (kompletan obrok od
testa, a sastoji se od komadia lososa, strugane argarepe i kakavalja,
tvrdo kuvanih jaja, zainjenih perunom, belim lukom, djumbirom i

zapeenim u rerni), ali tu je i Gleerski koktel ( previse alkohola,

sladoled od limuna i drobljeni led ) , bavarski kolai i velki kolai, to
dovoljno govori o poreklu prvih doseljenika u ove krajeve, vona salata
Ofarbajte grad u crveno od bobiastog umskog voa, umske
palainke, pita Tia Elvira, a la naa trudla od jabuka od razvijenog
testa.

Photo: Mirjana Stanojlovi

Kad je grad potpuno utonuo u mrak bilo je ve skoro 11 sati nou i

pohitala sam nazad u hotel da se dobro naspavam pred sutranju
ekspediciju.
Izvor: B92, Autor: Mirjana Stanojlovi