PRAVOSLAVLjE I DRUGE RELIGIJE

Zajedničko svedočenje hrišćana

Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi,

da i oni u nama jedno budu da svijet vjeruje da si me ti poslao.
Jn. 17, 21

PODELjENOST HRIŠĆANA - PREPREKA SVEDOČENjU

Današnja podeljenost hrišćana velika je prepreka svedočenju Hrista pred narodima

zemlje. "Kako je lepo kada sva braća žive složno", govori Pismo. Nesloga i nejedinstvo
hrišćana i njihovi krvavi sukobi u prošlosti, pomutili su čistotu svedočenja hrišćanstva pred
narodima zemlje. Složili bi se sa protestantskim teologom Volfhartom Panenbergom da je
današnje stanje, u kome sekularizam snažno dominira uzrokovano upravo podelama i
sukobima među hrišćanima. On kaže: "Kada u brojnim zemljama ni jedna verska grupa nije
mogala da uspešno nametne svoju veru čitavom društvu, jedinstvo društvenog poretka moralo
je da bude zasnovano na temeljima koji nisu verski. Štaviše, verski sukobi su pokazali da
mogu da budu veoma razorni za društveni poredak. U drugoj polovini sedamnaestog veka,
misleći ljudi su odlučili da kada društveni mir bude uspostavljen, vera i sukobljavanja koja su
u vezi sa verom moraju biti prekinuta. Ovakva odluka je bila rođenje savremene sekularne
kulture. To vreme je vodilo ka sekularizmu i kulturi koja je ispravno opisana kao
sekularistička"

POTREBA ZAJEDNIČKOG SVEDOČENjA

Ta podeljenost, na žalost, još uvek je živa rana na telu Crkve. "Imajte sa svima mir,
koliko do vas stoji", govori Apostol Pavle. Ako mi, današnji hrišćani i ne možemo još uvek da
učinimo odlučujući korak prema jedinstvu, zaista je neophodno da sve svoje snage usmerimo
ka smanjivanju razlika koje nas dele, ka razvijanju duha i atmosfere u kojima je dijalog ne
samo moguć nego i neophodan. Jer zaista, ukoliko se mi hrišćani pokažemo pred sobom i
svetom nezainteresovani za pitanje našeg međusobnog jedinstva, postavlja se pitanje kako
ćemo istinito posvedočiti Hrista koji je Crkvu utemeljio kao jedinstvenu "nevestu koja nema
mrlje ni bore". Ako smo svi mi pozvani da "koliko do nas stoji" imamo mir sa svima - dakle i
sa nehrišćanima - koliko smo više pozvani da imamo mir među sobom. Ako je istina da bismo
se trebali zalagati za jedinstvo hrišćana - onda je međusobna tolerancija tek prvi stepenik a
nikako cilj. Ako je tačno da naša podeljenost šteti i ometa svedočenju Hrista pred svetom -
onda je tačno da izrazi naše međusobne naklonosti i razumevanja isto tako doprinose tom
svedočenju. Mišljenja smo da bi prevazilaženje razjedininjenosti hrišćana, koje toliko šteti
svedočenju hrišćana, samo po sebi predstavljalo veliko, jasano i vidljivo svedočenje Hrista
pre onima koji Ga još nisu upoznali i do kojih blaga vest Jevanđelja još nije stigla, ili nije
stigla u potpunosti.

MOGUĆNOSTI ZAJEDNIČKOG SVDOČENjA

Mogućnosti zajedničkog svedočenja su velike. Pre svega - kako smo već naglasili -
zajedničko svedočenje počinje našim naporima za međusobnim mirenjem i postizanjem cilja,
a to je jedinstvo hrišćana. Svesni smo, međutim, da to postizanje jedinstva nije lako i da na
tom putu stoje mnoge i različite prepreke. Pored onih psihološke prirode, koje jesu najmanje
značajne po sebi ali koje imaju veoma snažano dejstvo, postoje i realni teološki problemi koji

1
još uvek čekaju svoje rešenje. Da bi jedinstvo u "jednom hlebu i jednoj čaši" bilo postignuto
neophodno je da bude postignuto i jedinstvo u veri. Tek tada ćemo moći da "jednim ustima i
jednim srcem ispovedamo tebe Oca Svetlosti", i da navešćujemo Carstvo Njegovo buduće. Da
bi "Carstvo Božije koje je u nama" moglo da zasija punim sjajem i da bude "svetlost svetu"
neophodno je da radimo na prevazilaženju naše podeljenosti, jer ne zaboravimo da je
podeljenost i svađa među ljudima samo jedan od simptoma "poslednjeg neprijatelja, tj.
smrti".

Dok taj težak poduhvat postizanja jedinstva ne da praktične rezultate, potrebno je da

naše zajedničko svedočenje usmerimo na probleme i pitanja o čijem rešenju postoji naša
zajednička saglasnost.

Jedan od problema je tako problem sekularizma sa kojim se hrišćanstvo u celini

suočava. Nešto o njegovim uzrocima smo već pomenuli, navodeći V. Panenberga. Možda i ne
treba posebno naglašavati koliko je važno da svi hrišćani jedinstveno nastupaju u odbrani
hrišćanskih korena evropske civilizacije koji su danas tako očigledno ugroženi. Danas, kada
se vode polemike oko pominjanja Boga u evropskim konstitucijama, potreba ovakvog
zajedničkog nastupa postaje očigledna i onima koji do sada u nju nisu bili sasvim uvereni.

Zajedno sa sekularizmom, tu su i poznati problemi današnjice, etička pitanja kao što

su abortus, "slobodna seksualnost," itd.

Takođe, Crkve mogu i moraju da zajednički delaju i na sprečavanju nepravdi i

stradanja nevinih (pa čak i krivih) ljudi u čitavom svetu. Iako nije doneo željene rezultate
zajednički glas protivljenja Crkava ratu u Iraku predstavlja dobar primer i smernicu kako
treba delovati.

Misonarske aktivnosti u nehrišćanskim zemljama takođe predstavljaju polje na kome

se zajedničko svedočenje hrišćana može pokazati. Problemi sa kojima se crkve u tim
zemljama i oblastima suočavaju mogu uspešnije biti rešavani njihovim zajedničkim
nastupima.

ZAKLjUČAK

Iako za sada nije moguće uspostavljanje potpunog jedinstva hrišćana dužni smo da na
tome nastojimo i da se za njega molimo. Da bi naše svedočenje pred narodima zemlje bilo
autentično i istinito, neophodan je naš zajednički nastup. To je za sada moguće uglavnom na
poljima koja se previše ne tiču dogmatskih razlika. Nadamo se da će u budućnosti, kroz
teološki dijalog, blagodaću i blagoslovom Božjim naše zajedničo svedočenje zaista biti
zajedničko – imajući ovde pre svega u vidu Liturgijsko zajedničarenje. Jer ne smemo da
zaboravimo da je upravo Liturgijsko oprisutnjavanje eshatona vrhunska volja Božija. U
Liturgiji prepoznajemo jedni druge kao nosioce blagodati Božije, kao stvorenja koja u sebi
pohranjuju «ikonu Božiju». Hrišćanstvo ne sme da se svede na čisto haritativno delovanje
koje za cilj ima samo trnutno ublažavanje patnji sveta. Ublažavanje sadašnjih stradanja je
važno, ali je mnogo važnije dati odgovor, još tačnije Put ka spasenju, ka prevazilaženju smrti,
koje je moguće jedino u evharistijskoj «zajednici Tela i Krvi Hristove».
Do tada, dok voljom Božijom, kroz bogoslovski dijalog ne dođe do suštinskog
jedinstva u Istini, u svim oblastima u kojima možemo - a njih je tako mnogo - potrebno je da
nastupamo zajednički jer je korist od toga dvostruka. Sa jedne strane, naš nastup, samim tim
što je zajednički, svedoči o našoj međusobnoj ljubavi i želji da se postojeće podele prevaziđu.

2
Sa druge strane - pred onima za koje je "reč o krstu ludost", naš zajednički napor ima više
izgleda za uspeh.

Iako smo se više puta osvrnuli na brojne probleme koji se nalaze na putu ka
prevazilaženju postojećeg stanja podele - a time i umanjene mogućnosti zajedničkog
svedočenja - podsetićemo se reči Apostola da se "sila naša u nemoći pokazue". Ove reči treba
da nam uliju optimizam da ćemo, uz pomoć i sadejstvo Božije, moći da ostvarimo zapovest
Hristovu: "idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha", i da ćemo
biti dostojni naslednici "glasa vapijućeg u pustinji": pripravite put Gospodnji, jer se približi
Carstvo Božije".

Aleksandar Đakovac

/////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////

kratki istorijski pregled razvoja

ekumenskog pokreta i

Koliko nam je poznato, do danas na srpskom jeziku nije objavljena ni jedna istorija
ekumenskog pokreta. Objavljen je veći broj članaka i studija, često polemičkog karaktera.
Poznato je koliko bure u našoj Crkvi izaziva ovo pitanje. Zato je potrebno da mu se pristupi sa
punom odgovornošću. A da bismo zaista odgovorno mogli da se bavimo ovom temom,
između ostalog je neophodno da poznajemo tematiku kojom se bavimo. U ovom krakom
članku, cilj nam je da damo samo istorijski pregled razvoja ekumenskog pokreta, ne
upuštajući se u bogoslovske rasprave, niti pristupajući temi aksiološki.

Skoro da nije neophodno posebno naglašavati koliko je dijalog među hrišćanima

važan. Takav stav podržali su i Patrijarsi Pravoslavnih Crkava zajedno sa svojim saborima. O
tome jasno svedoči učešće Pravoslavnih u ekumenskom dijalogu već dugi niz godina.
Svakako da ovaj dijalog nije bez određenih, manjih ili većih, poteškoća. Pored svih
doktrinarnih razlika koje postoje među savremenim hrišćanima, važan činilac je i psihološka
barijera koja kod mnogih postoji i koja ih sprečava da se slobodno i otvoreno upuste u
dijalog.

Kod nas pravoslavnih, a naročito u SPC, postoje veoma snažne tendencije protivljenja
svakom dijalogu. Nije mali broj onih koji smatraju da mi nemamo šta da razgovaramo bilo sa
kime. Svi ostali hrišćani su, prema tome, pozvani da prime Pravoslavnu istinu i o tome se
nema šta diskutovati. Mišljenja smo da ovakav stav ukazuje na nepoznavanje same prirode
Crkve koja nikada nije bila samozatvorena i samodovoljna. Hrišćani su oduvek bili u dijalogu
sa svetom. Koliko su onda više pozvani da budu u dijalogu sa onima koji priznaju Trojičnoga
Boga i Spasitelja Isusa Hrista? Svakako, ni iskušenja sa kojima se Crkva, u kontekstu
dijaloga, suočava nisu mala.

Naša je namera da u ovom članku, u najkraćim crtama, izložimo glavne istorijske

činjenice o ovim događanjima kako bismo čitaocima pomogli da brojne tekstove koji se bave
ovom problematikom stave u određeni istorijski kontekst.

I. Početci ekumenskog pokreta do stvaranja Ekumenskog saveta

3
Na samom početku želimo da istaknemo da nam je namera da prikažemo samo kratku istoriju
ekumenskog pokreta u 19. i 20. veku. Iako je dijalog među hrišćanima postojao i ranije,
svesno ne želimo da proširujemo temu. Pitanja odnosa među hrišćanima pre pojave
ekumenskog pokreta kod nas su, više - manje, zadovoljavajuće obrađena kroz različite istorije
crkve, monografije itd.1 Otpočećemo, dakle, sa 19. vekom.

Početci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski,

baptisitički misonar Viljem Keri (William Carey) založio za osnivanje "opšteg udruženja"
svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misonarskih aktivnosti u
Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve
koje su delovale misonarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju
usklađivanja njihovog misonarskog delovanja. U to vreme osnovano je u Londonu udruženje
YMCA (Hrišćansko udruženje za mlade muškarce). YMCA je 1894. imalo oko deset hiljada
odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja.
Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u
Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se
ujedinila 1897. i dovila naziv YWCA (Hrišćansko udruženje za mlade žene). Ove
organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i
Svetska Studentska Hrišćanska Federacija (World Student Christian Federation). Valja
pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje "Jevanđelska alijansa", a 1914. je osnovana
"Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava". Može se
smatrati da su ovakva udruženja predsstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine
1854. osnovan je ekumenski savet.

Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu
(Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i
pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da
se izbegne pojam "internacionalni" koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam
"ekumenski" (prema istočnom izgovoru grčkog "ikumenski") ukazuje na sveukupnost bez
podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena "Međunarodna Misionarska
Konferencija" (International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno
stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima
i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je nazov Život i Rad
(Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom
(Nathan Soderblom) (1866 - 1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa
crkava prema društvu.

Pravoslavna Crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog

pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Vaseljenske Patrijaršije iz 1920: U
enciklici se, između ostalog, kaže: "Naša crkva smatra da zbližavanje među crkvama i
njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema
našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno
na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a
takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jednistvu koje će se ostvariti u
budućnosti u skladu sa voljom Božjom."2

1
Читаоце упућујемо на изврстан чланак О. Георгија Флоровског, »Православна Црква и екуменски
покрет до 1910. године« у Хришћанство и култура, Београд 1995, стр. 107 – 177.
2
The Ecumenical Movement, An Anthology of Key Texts and Voices, Ed. by M. Kinnamon and B.E. Cope,
WCC Geneva, 1997, pp. 12

4
 Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom
pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920.
Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani
održane 1927: "Iako Pravoslavna Crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom
ponovnog uspostavljanja jedinstva crkava, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj
jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa
njom moraju ući u nju".3 German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg
puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: "U slučajevima kada se
neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju
neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom ( = sabornom) autoritetu, čovek sposoban da
rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih
ne prihvataju". U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje
se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i
predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je "to već određeno u
starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i
nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze sa
onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava."4

Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom

"Opšta hrišćanska konferencija Života i Rada" (Universal Christian Conference of Life and
Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom
životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta Život i Rad (Life and
Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (Soderblom), kansiji dobitnik Nobelove
nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se
apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: «Ako pravdenost vaša ne bude veća
od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje». Crkva veoma mnogo sluša
čoveka a veoma malo Boga. ... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo».

Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za
povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega
onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana
konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih
sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih
crkava.

U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet

nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do
danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: "doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje". Ova
dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo "Život i Rad" bilo inspirisano
liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel,5 i bavilo pre svega društvenim i

3
Ibid, 14.
4
Ibid. 15.
5
Врло добру и језгоровиту критику на рачун овог пројкета дао је Јарослав Пеликан, у чланку
«Континуитет и стварање» (Видослов, бр. 37, стр. 81.), где каже: «Речено нам је у Јеванђељу да ко год
напоји чашом воде у име Христово, биће благословен. Социјално Јеванђеље 20. века организовало је
масовне програме давања чаше хладне воде, али због тога што је изгубило континуитет није било
спсобно да одреди како се то чини "у име Христово", док разлике између друштвено-политичких радњи
црквених људи и њихових световних (обично либералних) колега један да је и било. Напокон је неко
морао да закључи да уопште нема сврхе у изговарању Христовог имена, будући да то не чини воду
свежијом или хладнијом. Крајњи резултат свега овог је секуларизација - коју неки "стваралачки" теолози
спремно поздрављају као талас будућности. Цвет је откинут од свога корена и сад почиње да вене»

5
haritativnim problemima, povereništvo "Vera i Poredak" se bavilo prevashodno teološkim
pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za
postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti
razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi
metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu
postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji
je nosi naziv "Internacionalni savet misija". On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih
društava.

/////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////

Kratki istorijski pregled razvoja

ekumenskog pokreta II

II. Ekumenski savet - od osnivanja do danas i učešće Pravoslavne Crkve

Tako su se ove dve organizacije spojile i - 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski
Savet Crkava (World Council of Churces - WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je
nastavila da postoji i kao posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santjago
Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u
Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije
organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od
120 članova. Predstavnici Pravoslavne Crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski
Anastasios, profsor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na
visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske Pravoslavne
Crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana
Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz
Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne Crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz
Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije,
sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske Pravoslavne Crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac
Tarasar iz Pravoslavne Crkve Amerike.

Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim,
pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948.
Vera i Poredak i Život i Delovanje ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji
svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje
volja članica da nstave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. Od
1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi
naziv "Vera i svedočanstvo". U njenom okviru dela i organizacija Vera i Poredak koja se bavi
doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva Pravednost i služenje i bavi se praktičnim
problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je Odgoj i obnova. On se
bavi pitanjem obrazovanja.

U okviru ovog kratkog istoriskog pregleda nastanka i rada ekumenskog pokreta,

spomenuli smo, u više navrata i učešće Pravoslavnih Crkava u njemu. Smatramo da je korisno
da navedemo i godine pristupanja pojedinačnih autokefalnih pravoslavnih Crkava Svetskom
Savetu Crkava:

- Vaseljenska Patrijaršija - Carigrad, avgust 1947.

- Aleksandrijska Patrijaršija - Egipat 1948.

6
 - Antiohijska Patrijaršija - Damask, decembar 1946. i 1952.
- Jerusalimska Patrijaršija - decembar 1946, i 1961.
- Ruska Patrijaršija - Nju Delhi, 1961.
- Srpska Patrijaršija - Beograd 1965.
- Rumunska Patrijaršija - Nju Delhi 1961.
- Kiparska Crkva, Nikozija, novembar 1946.
- Grčka Crkva - Atina 1947.
- Poljska Crkva - Nju Delhi 1961.
- Gruzijska Crkva - Pariz 1962.
- Čehosolovačka Crkva - Ženeva 1966.
- Američka Pravoslavna Crkva - Evanston 1954.
- Japanska Pravoslavna Crkva - Ženeva 1973.
- Pravoslavna Antiohijska Arhiepiskopija u Americi - Evanston 1954.

S obzirom da Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, smatramo da
je od posebne važnosti da ukratko prikažemo i njihovo delovanje na polju ekumenskog
dijaloga.

III. Rimokatolička Crkva i ekumenski dijalog

Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu

nije bilo zamislivo. Papa Pie IX je u svojoj encikliki Syllabus of Errors (1864) osudio
modernizam. Pre toga je, 1848. objavio ekcikliku "In suprema Petri Apostoli Sede", u kojoj je
pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na "povratak" u
Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao
i njegov poziv "Arcano Divinae Provindentiae consilio" od 1868. pisan u istom tonu.6 Papa
Pie XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na
protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom
Crkvom.

Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori
između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane
učestovali laik Čarls L- Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke
kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti
obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama.

Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary
White) osnovali su Anglikanski red Franciskanckih monaha i sestara društva za jedinstvo
(1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama
nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena
"Oktava Molitve" za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva.

Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on

video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv.
Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom "Grande munus christiani nominis
propagandi" naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku
želju za postizanjm jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u
apostolskom pismu "Praeclara gratulationis" ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa
Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video
6
Видети: H. Jedin, Velika Povijest Crkve, VI/2, Zagreb 1981, str. 320.

7
u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smilsu je čak naredio da se
iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom "Pontifex maximus", a
na suprotnoj je stajao natpis "Da bude jedno stado i jedan pastir".7 Početkom dvadesetog
veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se Patrijarh Jeremija III. On je 1902.
objavio encikliku u kojoj je pozivao Pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu
otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski Patrijarh je 1920. u
evojoj encikliki, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni "rođacima" koji su "deo doma
Hristovog".

Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za Pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je

objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali Pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju
Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između
ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je,
molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima,
naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su
živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna
pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar
(Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu "Podeljeno hrišćanstvo". On je postavio temelje
koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u
početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao.

Godine 1932., Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio
koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom
molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni
dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci,
a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge
od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti.

U svakom slučaju Rimokatolička Crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom

pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu
kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati
od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje
ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte katoličkih zvaničnika
sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina
kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica
(Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten
ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima.

Situacija se naročito promenila kada je za Papu izabran Jovan XXIII. On je dugo

godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među
Pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već
nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor.
Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus
ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960)
proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na
značaju.

Drugi Vatikanski Sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj

meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret
7
Ibid. 324.

8
o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. U Dekretu o ekumenizmu Sabor se
založio za istiniti dijalog jer bi «svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih
istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam» (I,
d). Ovom prilikom Rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema
nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je
naslovljen «Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve». Tu se, između ostalog kaže da
su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama «znatne zajednice
odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to kadkad ne bez krivice ljudi sa obe strane.
A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti
za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime
koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno,
zajedništvo sa Katoličkom Crkvom». Svakako, i u ovom dokumentu je Katolička Crkva
zadržala stanovište po kome se «samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo
spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava» (isto, d). Kao moto svoga
ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis
libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda, u svemu ljubav).

Da zaključimo. Nakon Drugog Vatikanskog Sabora, Rimokatolička Crkva je u

mnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora
otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve
dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove
optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam ustvari pokušaj uvođenja
drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo
zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina
Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga - „Zato,
ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na
koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja" (Unitatis redintegratio, 3).8

Vredna je pažnje i stvara nadu i činjenica da je novi Papa Benedikt XVI smatrao za
shodno, da u svom govoru prilikom ustoličenja, ukaže na prevashodni značaj rada na
jedinstvu hrišćana.

U ovom kratkom iznošenju istorijskih okvira ekumenskog dijaloga nismo ulazili u

teološka razmatranja njegovog značaja, niti smo se bavili različitim interpretacijama ovo
pojave. Svakako, nastojali smo da istaknemo samo najznačajnije momente ove savremene
istorije. Ovaj pregled, ne pretenduje na sveobuhvatnost i iscrpnost. Cilj nam je bio da
čitaocima u kratkim crtama prikažemo najvažnije momente u istoriji razvoja ekumenskog
pokreta kako bi bili u prilici da kvalitetnije prate savremena zbivanja.

mr Aleksandar Đakovac
/////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////

Pravoslavlje i islam I

POTREBA PRAVEDNOG SUŽIVOTA U

NACIONALNO I VERSKI MEŠOVITIM ZAJEDNICAMA

8
Погледати, на српском језику објављену књижицу кардинала Валтера Каспера, Не постоје два Христа,
Београд 2004.

9
 (Predavanje održano na konferenciji "Sličnosti između Islama i Pravoslavlja"
održanoj 20.06.2003 u hotelu Interkonitental, Beograd.)

"Ako je moguće, koliko do vas stoji,

imajte mir sa svim ljudima"
Rimljanima 12, 18

"Čovek upoznaje sebe samo pomoću drugog čoveka, a nikada isključivo znanjem. Mi
postajemo ono što jesmo jedino u onoj meri u kojoj drugi postaje ono što jeste, mi postajemo
slobodni samo utoliko ukoliko i drugi postaje slobodan".
Karl Jaspers9

Poštovani,

čast mi je i zadovoljstvo što mi je pružena prilika da se ispred Hrišćanskog kulturnog

centra obratim ovom cenjenom skupu.

Iako su sve teme koje je organizator ponudio veoma važne i inspirativne, odlučio sam
se za temu "Potreba pravednog suživota u nacionalno i verski mešovitim zajednicama" jer mi
se čini da je ona izuzetno aktuelna i savremena, naročito na ovim prostorima.

Da bi smo mogli da se bavimo savremenošću, neophodno je da kritički preispitamo

sopstvenu prošlost. Kao što je dobro poznato, zajednički život različitih nacija i različitih vera
na ovim prostorima odavno je činjenica. Nisu bili retki periodi, kada su ove različite zajednice
živele u međusobnom miru, trpeljivosti i toleranciji. No, mnogo su češći bili primeri kada je
među njima dolazilo do krvavih sukoba.

Na samom početku, želeli bismo da podvučemo, da su sukobi i neprijateljstva realnost

koja postoji među ljudima od samog početka njihovog bitisanja na zemlji. Da podsetimo samo
na Kainovo ubistvo brata Avelja. Iako su se u prošlosti, a i danas, razlozi za ratove i
najraznovrsnija - često monstruozna i najsvirepija - nasilja, neretko pronalazili u etničkim i
religijskim razlikama, skloni smo da smatramo da ovi elementi različitosti nikako nisu
uzročnici tih zbivanja.

Poznato je, naime, da su ratovi i sukobi unutar istih religijskih i etničkih grupa
ponekad još suroviji. Ovakvi, unutar-etnički i unutar-religisjki sukobi dobro su poznati istoriji
a postoje i danas. Da pomenemo samo krvave ratove između hrišćana katolika i hrišćana
protestanata koji su vekovima besneli Evropom. Ili da pomenemo sukobe među pravoslavnim
narodima - recimo Srbima i Bugarima, pre i za vreme Prvog Svetskog rata. I danas u svetu
postoje sukobi između Šiita i Sunita, kao i sukobi među islamskim narodima - setimo se rata
između Irana i Iraka. Možemo se, isto tako, setiti osvajanja hrišćanskog Carigrada 1203.
godine od strane hrišćana krstaša, koji su krenuli u rat protiv islamskih naroda u Svetoj
Zemlji. Možda ovaj primer može da bude veoma koristan. Krstaši, koji su krenuli u rat radi
osvajanja Svete Zemlje, osvojili su, i krvavo razorili hrišćansku istočnu prestonicu Carigrad.
(Pre Carigrada, krstaši su zauzeli i hrišćanski Zadar. Ništa nije pomoglo što su građani istakli
na zidinama zastave krstaša, a nije pomogla ni kasnija ekskomunikacija koju je zbog ovog
čina papa Inoćentije III izrekao protiv krstaša). Smatramo da ovaj primer veoma dobro

9
К. Јасперс, Филозофска аутобиографија, Нови Сад 1987, стр. 141.

10
ilustruje našu tezu, da su ratovi i nasilje imanentni čoveku, a da se religijske i naconalne, kao i
druge razlike, samo koriste kao vrsta opravdanja.

Međutim, postoji još jedan činilac, koji nam se čini presudan. Reč je o tome da su i
hrišćanstvo i islam, tokom vremena postale na neki način, državotvorne religije i da su
poistovećene sa državama u kojima preovladavaju. Tako su sukobi među narodima, koji su
postojali mnogo pre nego što su hrišćanstvo i islam nastali, dobili i religijsku konotaciju. Što
se hrišćanstva tiče, njegov uticaj na ponašanje država u kojima hrišćani čine većinu je, usled
sekularizacije, veoma ograničen, mada hrišćanske Crkve još uvek imaju, ako ne direktnu onda
posrednu, mogućnost da putem javnog mnjenja, upućivanjem javnih apela, protesta i sl. izvrše
određeni uticaj na svoje države. Kod islama, u mnogim zemljama stvar stoji drugačije.
Islamska religija još uvek ima moć da snažno, ponekad i presudno, utiče na političko
delovanje država sa većinskim muslimanskim stanovništvom, mada ovo nije pravilo. Zbog
toga, i jedna i druga strana su dužne da se, u skladu sa svojim mogućnostima, zalažu za
univerzalnu pravednost i poštovanje dostojanstva čovekove ličnosti i slobode.

Vraćajući se na našu tezu da su sukobi i nasilje imanentni ljudskim bićima,

osvrnućemo se još na jedan momenat. Naime, dobro je poznato, da svaka ljudska zajednica,
bez obzira na svoj preovlađujući etnički ili religijski identitet, ima u svojim okvirima mnoštva
nasilja i netrpeljivosti po različitim osnovama. U okviru iste porodice, u odnosima sa
susedima, česti su i prečesti sukobi i nasilje. Državno zakonodavstvo koje u svim zemljama
jasno i nedvosmisleno sankcioniše ovakvo nasilno ponašanje čvrst je dokaz.

Iz ovoga što smo rekli, možemo da zaključimo da se čovek pokazao i pokazuje kao
veoma nasilno biće. Religijske i nacionalne razlike mogu biti povod za iskazivanje te
agresivnosti, ali one nikako nisu njen uzrok.

Iz ovoga izvodimo zaključak, shodno temi koju obrađujemo, da se potreba pravednog

suživota u nacionalno i religijski mešovitim zajednicama, može postići samo unutrašnjim
preobražajem svakog pojedinca.

Izvor nasilja, prema našem shvatanju, leži u egoizmu kome je svaki pojedinac sklon
bez obzira na to kojoj naciji ili religiji pripada. Sa time se slaže i islamski mislilac prof. dr
Mohamadjavad Pirmoradi koji kaže: "Ljudi su egoistična bića koja teže vlastitom interesu i
sve što je u skladu s njihovim interesima smatraju dobrim i to im se dopada, dok ono što se
kosi s njihovim interesima smatraju lošim i neprijateljskim".10 Svaki čovek može dosta dobro
da razabere šta je zlo a šta je dobro. Ovi etički principi usađeni su od Boga. Ali, svako od nas
bi često, zajedno sa Apostolom Pavlom mogao reći "ne činim ono što hoću, nego što mrzim to
činim" ... "Jer dobro, što hoću ne činim, nego zlo, što neću ono činim". "Nalazim dakle,
zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno" (Rim. 7, 15; 19; 21). Čovek je, dakle,
sklon zlu - sledstveno, sklon je nasilju i nepravdi. Zbog toga je potrebno da čovek sebe
obuzdava, da umanjuje svoje egoističke prohteve, da ih postaje svestan i da ih kontroliše.
Kada, uz pomoć Božiju, čovek stekne kontrolu nad svojim egoističkim težnjama, on postaje
sklon da sagleda i potrebe drugoga. Drugi za njega više ne predstavlja opasnost, nego
jedinstveno i neponovljivo ljudsko biće. Ovu jedinstvenost i neponovljivost svake ljudske
ličnosti treba posebno naglasiti. Jer tek kada shvatimo da ljudska ličnost ne može i ne sme da
bude upotrebljena zarad bilo kojih viših ciljeva i interesa, tek kada shvatimo da ni jedan cilj -
ma kako on možda uzvišen bio - nije vredan žrtvovanja ni jedne ličnosti - tek tada ćemo biti u
stanju da duboko i iskreno poštujemo različitosti. Da pojasnimo, svaka ličnost može da
10
URL: http://www.ibn-sina.net/txt/tekstovi.asp?tekst_id=19

11
žrtvuje sebe radi sopstvenih ideala ili zabluda - ali nikada i nikako ne sme da žrtvuje drugoga
za ostvarivanje bilo kakvih ciljeva. Moramo da naučimo da slušamo drugoga, čak i kada se sa
njim ne slažemo, jer on ima od Boga datu slobodu savesti kao i mi. Inače, biće prema
duhovitoj opasci francuskog filosofa i psihologa Ž. Lakana, koji kaže: "Možda se glas bogova
čuje, ali već je mnogo vremena otkako su se naše uši vratile svom izvornom stanju - svako
zna da su one tu zato da ne slušaju".11

Potrebno je da razumemo da je sloboda glavna karakteristika ljudskih bića. Bog želi

čoveka koji mu slobodno prilazi. Da je Bog zaželeo da na silu privuče ljude Sebi, On bi to bez
sumnje moga da učini mnogo delotvornije nego bilo koja grupa ljudi. Međutim, činjenica da
On to ne čini, trebala bi da nam svima bude jasan pokazatelj. Bog želi da Mu ljudi prilaze
slobodno. Tu slobodu, koja je čoveku data od Boga, i mi smo dužni da poštujemo. Svaki
pokušaj nasilnog nametanja sopstvenog religijskog ili bilo kojeg drugog gledišta sasvim je
protivan Božijoj volji. Ovakvo gledište nalazi se u središtu pravoslavnog teološkog koncepta,
a uveren sam da i islamska teologija deli ovakav stav. U tome me utvrđuje i nedavna izjava
rimskog imama, koji kaže da "mnogi često dobijaju krivu sliku o Kuranu, gde se ne govori o
mržnji ni protiv jedne religije".12

Nama je danas na ovim, ali ne samo na ovim prostorima, potreban suživot među
različitim nacionalnim i religijskim grupama. Taj suživot, međutim, prema našem shvatanju
ne treba da bude sveden samo na puku toleranciju, tj. na izostanak agresivnog stava prema
pripadnicima druge grupe. To bi trebalo da bude samo početak. Ono što bi zaista bilo poželjno
i potrebno, jeste svest da ti drugi, zaista imaju pravo da žive i veruju u skladu sa svojom
savešću. Potrebno je da razvijemo svest da drugi ne treba da bude samo tolerisan. Potrebno je
da razumemo da je naš odnos prema drugima ogledalo nas samih. Naposletku - negiranje i
unižavanje drugog predstavlja i negiranje i unižavanje nas samih. Nije dovoljno drugoga samo
podnositi, potrebno mu je i pomoći, ne očekujući pritom nikakvu nadoknadu: "Mi vas
hranimo radi lika Božijeg. Ne želimo od vas uzdarja ni zahvalnosti" (Koran 76: 8-9).

/////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////

Pravoslavlje i islam II

Ovo je naročito vidljivo i očigledno na prostorima gde jedna grupa svojom brojnošću
dominira nad drugom. Pripadnici većinske grupe su tada naročito pozvani da pokažu svoju
spremnost da budu pravedni prema onima koji predstavljaju manjinu. Na žalost, svedoci smo
da smo danas veoma daleko od ovoga. Nasilje i animozitet prema pripadnicima islamske
veroispovesti prisutni su i na ovim prostorima i na tlu Evrope i Amerike. S druge strane, i
nasilje prema hrišćanima ne izostaje u mnogim zemljama u kojima je islam dominantna
religija. Oni su neretko svedeni na jedva tolerisanu manjinu. Na granicama islamskih i
neislamskih zemalja sukobi su još uvek suviše česti i krvavi. Potvrdu ovakvog žalosnog
sukobljavanja nalazimo i u rečima islamskog mislioca Sejjid Hussein Nasr-a, koji kaže: "Kao
što se možemo osvedočiti, danas su u celom svetu krvave linije dodira islama i drugih
civilizacija".13

Kao što smo rekli, istorija odnosa hrišćanstva i islama, bila je prepuna tenzija i sukoba.
Ovakvo nasleđe je stvorilo izvesne bojazni i predrasude jednih prema drugima. Na žalost,

11
J. Lacan, Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb 1968, str. 51.
12
URL: http://www.radiovaticana.org/croato/archicroato/arhiv2002/apri02/19apr02.htm
13
URL: http://www.ibn-sina.net/txt/tekstovi.asp?tekst_id=16

12
zbivanja kod nas i svetu poslednjih decenija pokazala su da sukobi na ovoj relaciji još traju.
Čak i kada je reč o dijalogu koji postoji, moramo naglasiti da je tu reč o dijalogu nekih
hrišćana sa nekim muslimanima. Šire mase u to nisu uključene, a pozivi na mir i toleranciju sa
svih strana suviše često imaju sasvim formalni karakter.

Želimo da jasno kažemo da većina globalnih sukoba između islama i tzv.

"hrišćanskih" država" (kao što je bio nedavni pohod SAD radi osvajanja Iraka) jeste sukob
islama i savremenog kolonijalizma, a ne sukob islama i hrišćanstva.

U udžbeniku namenjenom studentima Atinskog Univerziteta14 s pravom se konstatuje

(str. 340) da je "od svih živih religija, islam najbliži - koliko duhovno toliko i geografski -
pravoslavnom hrišćanstvu". Neosporno je da se u Koranu mogu pronaći mnogi elementi koji
su usvojeni iz hrišćanstva. Neki od tih elemenata su prihvaćeni onako kako ih je i hrišćanstvo
shvatalo i tumačilo - npr. vera u Boga, anđele, večno djevstvo Bogorodice, a neki su dosledno
poricani - npr. božanstvo Hristovo, Raspeće, Vaskrsenje, učenje o Svetoj Trojici...

Nauka je pokazala da između pravoslavnog hrišćanstva i islama postoje mnogi

uzajamni uticaji. Navešćemo samo jedan ilustrativni primer. Opisujući način molitve istočnih
monaha, Avva Kasijan (+435) kaže da se: "U vreme sabranja sva braća okupljaju, čim se
završi psalam ne padaju odmah na kolena, nego pre nego što ih preklone na kratko ostaju
uspravni i mole se ispruženih ruku. A nakon ovoga ničice padaju, i opet se kratko moleći
preklonjenih kolena, svi ustaju i opet širom raskrilivši ruke usrdno dopunjuju svoje molitve. A
niko ne kleči i niko ne stoji dok to ne učini prvi".15 Svakom poznavaocu je nepotrebno
ukazivati na sličnost sa osnovnim stadijumima muslimanske molitve.

Iako između islama i hrišćanstva postoje određene sličnosti, koje se temelje na

zajedničkoj sa judaizmom starozavetnoj tradiciji, pre ili kasnije dolazimo do momenata "gde
se oba religijska iskustva korenito razlikuju", kako naglašava Arhiepiskop Albanski
Anastasios16. On nastavlja: "Ove jasne strukturne razlike nalaze se u najvišim dogmatima
hrišćana: u veri u Tajnu Svete Trojice i tajnu ovaploćenja Logosa - božanstva Isusa Hrista.
Muslimani, kao što je poznato, poštuju Isusa kao velikog proroka, međutim - poriču Krst, i
shodno tome, njegov spasiteljski značaj za čovečanstvo"17 Dijalog, ma kako uspešno i sa
najboljim namerama bio vođen ne može da prebrodi ove razlike. Ono što dijalog može i treba
da učini, jeste prevazilaženje netačnih i zlonamernih interpretacija, koje su sa obe strane u
istoriji činjene. Potrebno je naglasiti sličnosti koje postoje, ali je potrebno jasno ukazati i na
razlike, bez iskrivljavanja i pokušaja da se drugi ocrni i prikaže u pogrešnom, neautentičnom
svetlu. Na kraju će ostati razlike koje postoje, a među njima će moći da sudi sloboda
čovekovog izbora.

Takođe, mišljenja smo da će se veći napredak u pogledu razvoja pravednog suživota

ostvariti ukoliko pravoslavni i muslimani budu povremeno sedeli za istim stolom baveći se
pitanjima oko čijeg rešenja je moguće pronaći saglasnost na korist obe zajednice. Dobar
primer za to je zajednički nastup svih verskih zajednica prilikom uvođenja verske nastave u
državne škole Srbije. Svakako, postoji obilje pitanja oko kojih bi se pravoslavni i muslimani

14
А. Јанулатос, Ислам, Религиолошки преглед, Атина, 1985.
15
Авва Касијан, Евергетин, шесто издање, том II, Атина 1978, стр. 166. Нав. према Ibid. 133.
16
Архиепископ Анастасиос, Глобализам и Православље, Београд 2002, стр.130.
17
Ibid. 130.

13
mogli složiti, kao što je pitanje sekularizacije, uništavanja životne sredine, ljudska prava,
svetska pravda itd.18

Da zaključimo: suživot različitih religijskih i nacionalnih zajednica nije samo potreba

nego i neophodnost. Kao sinovi i kćeri jednih praroditelja međusobno smo braća i sestre.
Brojne razlike između hrišćanstva i islama ne smeju da budu opravdanje za netrpeljivost.
Ukoliko iskreno i nepatvoreno ispitamo i hrišćanstvo i islam, uvidećemo da ni jedno od ovih
učenja ne zagovara nasilje kao metod i model rešavanja problema. Dužni smo da čak i ona
mesta iz Biblije i Korana koja bi se, krivim tumačenjem, moga upotrebiti za opravdavanje
nasilja, protumačimo ispravno, i tako naučimo ljude. Dobrog i Pravednog Boga možemo
proslaviti jedino ako smo i mi dobri i pravedni. Zaista, kako ćemo voleti Boga koga ne vidimo
ako ne volimo čoveka koga vidimo?

U tom smislu, razgovor među ljudima različitih religija dobar je i koristan. Kako divno
govori jevrejski teolog i veliki mislilac 20. veka Martin Buber kada kaže: "Ako su svi ljudi
umna i razumna bića, onda je svaki dobrodošao sabesednik, jer se od svakoga može nešto
naučiti. Iz razgovora izlazimo duhovno drugačiji nego što smo u razgovor ušli: u duši nosimo
više nego što smo imali. U tome je istina našeg susreta i naš susret u istini. Naš život događa
se kao susret, kao razgovor. Razgovor je način života i otvaranja za istinu. Ja nastajem u
dodiru sa TI ... Sav stvarni život je susret".19

Zaključićemo ovo kratko izlaganje rečima već navođenog islamskog mislioca koji
kaže: "otuda što smo ljudi i što nam je Bog podario slobodu mišljenja i delovanja, mi smo i
odgovorni za svoje ideje i postupke. Stoga moramo razmišljati o saradnji među tradicionalnim
civilizacijama kroz grupe koje veruju u zajedničke duhovne principe, ali i na sprečavanju
širenja ideje o nužnosti sukoba među civilizacijama ... Trebamo zakoračiti u međusobnu
saradnju do krajnje moguće mere i ne dopustiti da se predviđanja teorije o sukobu civilizacija
obistine."20

Kao dodatak ovom našem izlaganju, prestavljamo vašoj pažnji jedanaesti član KARTE
EKUMENIKA, koji govori i odnosu hrišćanskih crkava sa Islamom.

"11. Negovati odnose sa Islamom

Vekovima muslimani žive u Evropi. U nekim zemljama oni predstavljaju značajne

manjine. Iz tog razloga je bilo, a i sada postoji mnogo pozitivnih kontakata i dobrih
susedskih odnosa među muslimanima i hrišćanima, ali sem toga i grube predrasude i
uzdržanosti sa obe strane, koje potiču iz bolnih iskustava iz dalje i bliže prošlosti.

Želimo da pojačamo na svim nivoima susret između hrišćana i muslimana i

hrišćansko-islamski dijalog. Naročito preporučujemo da se zajedno razmisli na temu
vere u jednog Boga i da se pojasni shvatanje ljudskih prava.

Obavezujemo se:

-da se sastajemo sa muslimanima sa stavom poštovanja

18
Ibid. 131.
19
М. Бубер, Ја и Ти, Београд 1977, стр. 34. (Уп. Đ. Šušnjić, Dijalog i tolerancija, Beograd 1997, str 77).
20
URL: http://www.ibn-sina.net/txt/tekstovi.asp?tekst_id=16

14
-da radimo zajedno sa muslimanima na zadacima od zajedničkog interesa".

Mr Aleksandar Đakovac
Teolog SPC
Izvršni direktor Hrišćanskog kulturnog centra

15