SADRŽAJ

Aleksandar Pavković: Uvod — — — — — — 7

FILOSOFSKO RAZJAŠNJENJE I FILOSOFSKA

ARGUMENTACIJA
Gilbert Ryle: Filosofski argumenti — — — — — 61
Friedrich Waismann: Kako shvatam filosofiju — — 85

OPAŽANJE I SAZNANJE
Edmund L. Gettier: Da li je znanje opravdano istini-
to verovanje? — — — — — — — — — — 137
John L. Austin: Tuđe svesti — — — — — — 141
Henry P. Grice: Kauzalna teorija opažanja — — 185
J. M. Hinton: Vizuelni doživljaji — — — — — 222

MIŠLJENJE
Gilbert Ryle: Mišljenje i razmišljanje — — — — 239
Peter T. Geach: Č i m e mislimo? — — — — — 260

SLOBODA I DELANJE
Stuart Hampshire: Sloboda duha — — — — — 275
G. E. M. Anscombe: Namera — — — — — — 293
David F. Pears: Skica kauzalne teorije htenja i de-
lanja — — — — — — — — — — — — 305

PAMĆENJE I LIČNI IDENTITET

C. B. Martin i Max Deutcher: Pamćenje — — — 335
Bernard Williams: Ja i budućnost — — — — — 375
Podaci o autorima — — — — — — — — — 399
Glosar — — — — — — — — — — — — 405
 Vreme koje Živimo smatramo izuzetnim. Ako ne
ničim drugim, ono je izuzetno svešću o izuzetnosti.
Nesumnjiv je udeo moderne umctnieke, filozofske i
naučne misli u toj izuzetnosti, u svesti o izuzetnosti.
Moderni analitički duh ne otkriva samo nove činje-
nice, on ih istovremeno i stvara, postaje činjenica.
Uprkos parcijalizacijt na sve uže domene, moderna
misao nam ipak donosi jedinstvenu viziju sveta i čo-
veka u njemu.
Ova biblioteka, pružajući našem čitaocu najno-
vija dela iz različitih disciplina, uspostavlja nove mo-
stove, pokazuje da diferencijacija i integracija ljud-
skih aktivnosti idu uporedo, da one nisu divergentne
već komplementarne.
Zbog toga nije nimalo čudno što se u istim kori-
cama, pod istini amblemom, nalaze eseji, studije,
rasprave iz filozofije, antropologije, psihologije, so-
ciologije, nauke, knjige o problemima pojedinih umet-
nosti ili knjige koje osvetljavaju duhovnu tradiciju
Istoka.
I kad je reč o tajnama s onu stranu teleskopa i
mikroskopa, i kad nas užasavaju prostori ili nas uža-
sava samo to užasavanje, i kad smo U dijalogu sa
svetom ili sa samim sobom, i kad je predmet misli
svet ili sama misao, i kad smo u sazvežđu prirodnih
nauka ili u sazvežđu umetnosti, uvek je prisutan pre-
gor da se odgonetne ista zagonetka. Odgonetajući
prirodu, čovek odgoneta sebe, jer su i pesma i naučni
opit isti izazov svetu. Zajednička su postala pitanja
fizike i metafizike.
Knjige ove biblioteke su izvor znanja i podslkaj
za misao. One nam ne donose definitivne odgovore,
ne odgovaraju da bi ukinule pitanja, već da bi po-
stavile nova, uče nas da se pitamo. Imenujući svet,
one ga i vrednuju. Kritične i prema sopstvenoj kri-
tičnosti, identifikujući sadašnjost, anticipiraju buduć-
nost. Suočavajući nas sa duhovnim, moralnim i psi-
hološkim problemima savremenog čoveka, otkrivajući
nove prostore za misao, one iz različitih perspektiva
otvaraju moguće perspektive, nadahnjuju nas učenom
nadom, jer svaka od ovih knjiga istovremeno je i kri-
tika i projekt.

NOLIT
 BIBLIOTEKA
SAZVEŽĐA

71

UREDNIK
MILOŠ STAMBOLIC

CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN RISTIC • RECENZIJA: ALEKSANDAR

PAVKOVIC • TEHNIČKI UREDNIK: BOGDAN CURCIN • KOREKTOR:
DOBRILA SIMIC • IZDAVAČ: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 •
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOg STAMBOLIC • ŠTAMPA:
NOVI DASI, BEOGRAD, VOJVODE BRANE 13 • TIRA2 4.000
PRIMERAKA
RYLE • WAISMANN • GETTIER • AUSTIN
GRICE • NINTON • GEACH • HAMPSHIRE
ANSCOMBE • PEARS • MARTIN • DEUTCHER
WILUAMS

SVEST
I SAZNANJE
OGLEDI IZ SAVREMENE
ANALITIČKE FILOSOFIJE

IZABRAO I PRIREDIO
ALEKSANDAR PAVKOVIĆ

NOLIT • BEOGRAD
1980
 UVOD

Ovo je izbor filosofskih ogleda jednog pravca

u filosofiji koji u stvari ne postoji; ovim ne tvrdim
samo da je naziv »analitička filosofija« pogrešan,
zato što nas dovodi u zabludu u pogledu onog što
je zajedničko filosofskim shvatanjima izloženim u
ovim ogledima. Nije teško utvrditi da u ovim ra-
dovima nisu izložena shvatanja niti su korišćeni
metodi ili postupci na osnovu kojih se može reći
da ti radovi pripadaju jedinstvenom pravcu ili ško-
li u savremenoj filosofiji: ne postoje neka zajedni-
čka gledišta ili postavke od kojih autori ovih ogle-
da polaze. Sasvim je razumljivo što se naziv »ana-
litička filosofija« javlja samo u naslovima zbirki
filosofskih radova i u pregledima savremene filoso-
fije: priređivači ovakvih zbirki i pregleda ne mogu
da opstanu bez ovakvih etiketa.
Iako autori ovih ogleda ne polaze od nekih za-
jedničkih postavki oni, čini mi se, teže jednom za-
jedničkom cilju: razjašnjavanju pojmova kojima se
mi služimo u našim nefilosofskim trenucima, kada
govorimo o našem iskustvu ili o onome što nas ok-
ružuje. To je, međutim, odvajkada bio jedan od
ciljeva, ako ne i jedini, filosofskih razmatranja.
Filosofi, pisci ovih ogleda, različito shvataju ne sa-
mo oblik koji to razjašnjenje treba da ima, već i
način na koji se do njega dolazi; tvrdnja da se
razjašnjenje pojmova postiže analizom značenja is-
 ALEKSANDAR PAVKOVIć
8

kaza ili rečenica u kojima se ti pojmovi koriste, ne

samo da bitno uprošćava postupak nekih od ovih fi-
losofa već1 i pogrešno predstavlja ono što neki od
njih čine.
Međutim, sudeći po argumentaciji i razjašnje-
njima koje nalazimo u ovim radovima njihovi bi se
autori verovatno složili bar u ovom: prvo, mada se
filosofsko razjašnjenje pojmova i po cilju i po me-
todi razlikuje od naučnog objašnjenja, saznanje ko-
me ono vodi nije ni superiornije ni sveobuhvatni je
od onog koje nam pružaju posebne nauke; drugo,
za filosofsko razjašnjenje pojmova nije neophodno
da bude deo neke (možda još neizložene) teorije o
prirodi jezika ili sveta. Treće, pojmovi koji zahte-
vaju filosofsko razjašnjenje nisu pojmovi kojima
se služi samo filosofija ili samo neka posebna nau-
ka; isto tako, nije neophodno — a nije ni moguće
— razjasniti neki pojam služeći se isključivo teh-
ničkim terminima filosofije. Ali pojmovi koji za-
htevaju filosofsko razjašnjenje su često oni pojmo-
vi koji se koriste i u svakodnevnom govoru i u po-
sebnim naukama — na primer, pojam uzročnog
odnosa.
Mada veoma uopšteno, ovakvo shvatanje filo-
sofskog razjašnjenja jasno se razlikuje od shvata-
nja za koja se smatra da preovlađuju u raznim
školama i pravcima savremene filosofije. Međutim,
mnogi savremeni filosofi, koji se često svrstavaju
među pripadnike tog, nepostojećeg, analitičkog pra-
vca, ne prihvataju ovakvo shvatanje filosofskog
1
Začetnicima analitičke filosofije obično se smatraju Gcorge E.
Moore (1873—19S8) i Bertrand Russell (1882—1973). Obojica su doista tvr-
dili da se bave analizom značenja rečenica ili pojmova mada je Russell
još pre prvog svetskog rata počeo da napuSta takvo shvatanje; sam
Moore je tokom celog života tragao za pravim oblikom koji ta analiza
treba da ima i često izražavao sumnju u mogućnost potpune analize.
Po nekim ranim shvatanjima Moorea i Russella potpuna analiza nekog
iskaza trebalo bi da se sastoji od logički ekvivalentnog skupa iskaza
koji ima isto uiačcnje kao iskaz koji se analizira. Za primere poku-
Saja ovakve analize vidi Moore, 1925. i 1942; Russell, 1905. Delimično
pod uticajem \Vittgensteinovih shvatanja (iz vremena njegovog boravka
u Camtjridgeu od 1929) filosofi u Velikoj Britaniji postepeno napuštaju
ovaj ideal analize; vidi Passmore, 1956. i Urmson, 1956.
 UVOD 9

razjašnjenja. Williard van Orman Quine i Donald

Davidson — da pomenemo dva poznata savremena
američka filosofa — izričito odbacuju2 drugu tvrd-
nju a delimično, možda, i treću. Zato i radovi ovih,
u naše vreme veoma uticajnih filosofa, nisu uvršteni
u ovaj izbor: neophodno je, mislio sam, da ogledi
u ovom izboru pretpostavljaju istovetno shvatanje
bar nekih vidova filosofskog razjašnjenja.
I pri izboru filosofskih radova, kao i pri izbo-
ru poezije, gotovo je nemoguće izbeći uticaj ličnih
sklonosti; ipak, nadam se da ogledi koje sam iza-
brao stvarno doprinose razjašnjenju upotrebe i pri-
rode nekih pojmova kojima se služimo kada govo-
rimo i mislimo o našem duhovnom životu kao i o
našem delanju. U periodu od drugog svetskog rata
do danas napisano je više značajnih radova i o poj-
movima značenja i saznanja; ovi radovi zahtevaju,
međutim, poseban izbor.3
Neki od ogleda koje sam uvrstio u ovaj izbor
predmet su mnogobrojnih i raznovrsni}] komenta-
ra i članaka; neki se pak navode samo kao origi-
nalan ali isuviše svojevrstan doprinos razjašnjava-
nju pojmova svesti, saznanja ili opažanja; neki, pak,
ne spadaju ni u jednu od ove dve grupe.
Prva dva rada — Rvleovo predavanje o filosof-
skoj argumentaciji i Waismannova, da tako kaže-
mo, filosofska ispovest — uvrstio sam kako bih
čitaocu pružio dva različita, mada ne i nužno is-
ključiva, merila za ocenu vrednosti ostalih ogleda
u ovom izboru; vrednost tih ogleda leži kako u sna-
zi i originalnosti njihove argumentacije tako i u
uvidu u još nerazjašnjene aspekte upotrebe pojmo-
va koji nam oni pružaju. Pokušaj da se ovi radovi
vrednuju u pogledu doprinosa nekom određenom
pogledu na svet ili nekoj ideologiji — iako možda
nije beskorisan — s filosofske tačke gledišta izgle-
da mi bespredmetan.
1
Vidi Ouine, 1969. i Davidson, 1973. i 1974.
* To važi i za mnogobrojne radove o problemu odnosa duha
i tcla,
 ALEKSANDAR PAVKOVIĆ
10
1. PRIRODA FILOSOFSKE ARGUMENTACIJE
Za neku filosofsku postavku ili neko razjašnje-
nje neosporno je nužno da počiva na valjanoj ar-
gumentaciji. Još je Platon uvideo da filosofija pret-
postavlja valjanu argumentaciju: samo na taj način
filosofija, tvrdi Platon, može da dovede do sazna-
nja istine za razliku od samo ponekad istinitih
ubeđenja do kojih nas dovodi, na primer, poezija.
U svom predavanju o filosofskim argumenti-
ma, Gilbert Rvle pokušava da razjasni prirodu i
primenu filosofskih argumenata. Filosofija po Ry-
leu raspolaže svojevrsnim oblikom argumentacije
— argumentom reductio ad absurdum; reductio ad
absurdum pokazuje da su iz premisa deduktivno
izvedene posledice ili međusobno protivrečne ili su
protivrečne premisi (odnosno premisama) iz koje
su izvedene. Na osnovu ovakvog argumenta utvr-
đujemo logičke odnose jednog tipa iskaza sa dru-
gim tipovima iskaza; ovi logički odnosi nam pak
pokazuju — da se poslužimo Rvleovom metaforom
— kakve su .logičke moći' pojmova koje koristimo
u tim iskazima. Problem .logičke moći' pojmova
javlja se, kako to Ryle tvrdi, prevashodno pri upo-
trebi apstraktnih izraza — na primer, ,pravda'; argu-
mentom tipa reductio ad absurdum utvrđujemo u
kojoj meri ovim izrazima možemo da se služimo
kao sa njima sličnim ali manje apstraktnim izra-
zima.
Kako to Ryle ističe u svojim kasnijim radovi-
ma4, argumenti ovog tipa bitno se razlikuju od
sličnih argumenata u geometriji i formalnoj logici:
njihov cilj nije da dokažu istinitost ili neistinitost
neke postavke, već da se ,isproba' ili .ispita' neki po-
jam, tj. da se odrede granice njegove upotrebe •—
kao i Wittgenstein u Filosofskim istraživanjima, i
Ryle tvrdi da filosofiji nisu potrebni dokazi istinito-
sti nekih postavki. Iskazi koji se javljaju u takvom
argumentu u ulozi premise ili zaključka samo su
primeri upotrebe tog pojma: utvrđujući logičke od-
4
Vidi Ryle 1954. i 1954a.
 UVOD U

nose iskaza utvrđujemo i granice upotrebe tog

pojma.
Ryle, naravno, ne tvrdi da svi argumenti u
filosofiji imaju ovakav oblik; ali on očigledno sma-
tra da su mnogi argumenti koji nemaju oblik ar-
gumenta reductio ad absurdum u stvari nepotpu-
no izloženi argumenti tog tipa; kod mnogih argume-
nata zaključak (a ponekad i neka od premisa) če-
sto je toliko očigledan da izgleda nepotrebno da se
on izloži.
Ali, sada se postavlja pitanje kako da ocenimo
valjanost nekog filosofskog argumenta ovog oblika;
Ryle naime tvrdi da reductio ad absurdum otkriva
protivrečnosti između samih zaključaka ili između
zaključaka i premisa; većina filosofskih argumena-
ta — pa i onih koje Ryle navodi kao primer — ne
otkrivaju takve protivrečnosti. Rvle, međutim, tvrdi
da filosofski reductio ad absurdum pokazuje da is-
kaz koji se ispituje vodi zaključku koji »ne samo
da je lažan već je i besmislen«. Iz Rvleovog prime-
ra za ovakav iskaz — »brojevi su večni« — proiz-
lazi da je za jedan valjan reductio dovoljno da po-
kaže da taj iskaz ima logičke posledice koje su i
lažne i besmislene; naime, jedna moguća logička
posledica ovoga iskaza jeste da brojevi, kao kor-
njače žive veoma dugo i da, ma koliko starili, ne
mogu umreti; ova posledica je, možemo reći, lažna
jer nema živih bića koja stare a ne umiru — a
besmislena je zato što se nečemu što nije živo biće
pridaju i odriču svojstva živih bića: za brojeve se
kaže da stare ali da ne umiru. Kada to kažemo,
svrstavamo brojeve u pogrešnu kategoriju, katego-
riju živih bića. Ryle nudi dva, možda komplemen-
tarna kriterija valjanosti filosofskog reductio ar-
gumenta: da vodi zaključcima koji su međusobno
protivrečni ili protivrečni nekoj od premisa, ili
da vodi zaključcima koji su lažni i besmisleni na
ovaj način. Možda bi Ryle želeo da tvrdi da svaki,
na ovaj način besmislen, iskaz ili rečenica protiv-
reči bilo premisi iz koje ga izvodimo bilo nekom
zaključku koji možemo izvesti iz te premise. Ovaj
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
12
bi se kriterij besmislenosti mogao primenjivati kao
pouzdani znak takve protivrečnosti u slučajevima
sažetih ili nepotpuno izloženih reductio argumena-
ta. Iz iskaza »brojevi su večni« možemo izvesti ne-
ki iskaz koji protivreči jednoj njegovoj logičkoj
posledici, iskazu »brojevi stare ali ne umiru« —
na primer, iskaz »ovim istim brojevima služili su
se stari Grci« koji jasno implicira da brojevi ne
stare.
Ovakvo shvatanje besmisla, kao znaka protiv-
rečnosti, postavlja više pitanja nego što pruža neki
odgovor; nije, naime, jasno da li je neka proti-
vrečnost ove vrste nužan ili/i dovoljan uslov za
besmislene rečenice koje sadrže ovakve kategorijal-
ne greške. Nije jasno ni u kojoj meri ovakve pro-
tivrečnosti mogu da objasne zašto su te rečenice
besmislene. U svrhe primene ovoga kriterija Ryle
se, izgleda, oslanja na našu sposobnost da uočimo
besmisao ovakvih rečenica, ali ne pokušava da sis-
tematski objasni poreklo tog njihovog besmisla;
uostalom, on izričito poriče mogućnost uklapanja
filosofske argumentacije u neki sistem formalne
logike, pa zato možda i ne razmatra mogućnost
sistematskog objašnjenja pojave besmislenih reče-
nica ove vrste.5 Jasno je, međutim, da po Ryleu
neka besmislena rečenica ove vrste nije sasvim bez
ikakvog smisla — ona mora imati dovoljno smisla
da nekoj drugoj rečenici protivreči i da tako bude
lažna.6 U ovakvim besmislenim rečenicama neke se

* Vidi Ry1e, 1954, (str. 111—129). Strawson (u Strawson, 1970)

tvrdi da Rvle nije ni pokušao da pokaže da je besmisao nemoguće
sistematski objasniti pa tiko nije uspeo da razjasni prirodu filosofske
argumentacije. Za pokušaj jednog sistematskog objašnjenja besmisla ove
vrste vidi Sommers, 1963. i 1965.
* U kritičkom razmatranju Rvleovih shvatanja argumenta redu-
dio ađ absurdum bračni par Routley (Roullev R. i Routlev V., 1973)
previđa da Ryle ne pokušava da definiše logičku apsurdnost zaključaka
argumenta reductio ađ absurdum pomuthi pojma protivrečnosti: on
samo ukazuje da su ti zaključci apsurdni zato sto protivureCe nekim
drugim zaključcima ili premisama; izgleda da, nezadovoljni Rvleovim
oslanjanjem na nasu sposobnost uočavanja besmisla, oni pokušavaju da
u Rvleovim radovima nađu neko određenje apsurdnosti koju on ne
želi da pruži.
 UVOD 13

reci — u datom primeru glagol .stariti' i .umirati'

— ne koriste na način na koji se koriste u drugim
rečenicama kojima se smisleno tvrdi nešto što je
istinito ili lažno; ali u čemu je razlika između smi-
slene i besmislene upotrebe tih reci? Razliku, koja
se tu može uočiti, nije moguće objasniti ukazujući
samo na protivrečnosti do kojih dovode besmi-
slene rečenice; ako se kaže da se tu radi o nekoj
kategorijalnoj grešci time se izgleda samo sažeto
opisuje — ali ne nužno i objašnjava — šta se to
uočava kada se uočava besmislenost takvih rečenica.
U četvrtom delu svoga eseja Friedrich VVais-
mann primećuje da se porazne posledice argumen-
ta tipa reductio ad absurdum uvek mogu izbeći
time što bi se premise iz kojih se izvodi apsurdan
zaključak promenile ili protumačile na neki nov na-
čin; time se izbegava protivrečnost premisa i za-
ključaka, neophodna za valjan reductio ad absur-
dum. Izgleda da na osnovu toga VVaismann zaklju-
čuje da se ovom vrstom argumenata u filosofiji ne
može ništa dokazati i da je stoga njihova uloga u
filosofiji zanemarljiva.
VVaismann ipak dopušta da argumenti sa ma-
lim brojem koraka mogu stvarno da budu logički
strogi i stoga se, čak i u filosofiji, pomoću njih
nešto može dokazati; njegov prigovor Ryleu, ukoli-
ko sam ga ovde tačno prikazao, ne tiče se, među-
tim, logičke strogosti filosofskih argumenata, već za-
snovanosti njihovih premisa. On, dakle, tvrdi da u
filosofiji argumenti ne mogu ništa dokazati ne zato
što zaključci ovih argumenata ne slede iz premisa
već zato što se prvobitne premise mogu zameniti
ili izmeniti tako da se izbegne apsurdan ili proti-
vrečan zaključak.
Uviđajući da se uloga argumenta u filosofiji
razlikuje od uloge argumenata u logici ili matema-
tici, VVaismann zaključuje da je u filosofiji njihova
uloga zanemarljiva. Međutim, da bi se to zaključi-
lo, nije dovoljno tvrditi da je uloga argumenata u
filosofiji zaista različita — s time se, uostalom,
Ryle slaže — već je neophodno pokazati i da je za
 ALEKSANDAR PAVKOVIČ
14
filosofiju od najvećeg značaja uvid koji nam pru-
žaju filosofski sistemi. Waismann s pravom tvrdi
da do takvog uvida filosofi ne dolaze putem deduk-
cije; i ako je najveća vrednost filosofije upravo u
takvom uvidu onda zaista sledi da je uloga deduk-
cije u filosofiji zanemarljiva. Waismann, međutim,
ne razjašnjava prirodu uvida koji pruža filosofija
već samo izlaže niz, često veoma upečatljivih, pri-
mera ovakvog uvida.
Ni Waismann ni Rvle ne uspevaju da razjasne
svojevrsnost saznanja koje pruža filosofija; oni,
međutim, ukazuju na dva neosporno značajna ele-
menta te vrste saznanja: struktura i odnosi naših
pojmova često postaju jasni tek kada uvidimo lo-
gički apsurdne posledice na prvi pogled ispravnih i
istinitih tvrdnji.

2. ZNANJE I VEROVANJE
Filosofsko razmatranje pojma saznanja od sa-
mog početka je usredsređeno na problem razgrani-
čenja znanja od verovanja. Još je Platon u Teajtetu
(201c) uočio teškoću koja prati svaki pokušaj da se
znanje odredi kao istinito verovanje za koje pose-
dujemo posebnu vrstu razloga — kako da se ne-
-cirkularno odredi ona vrsta razloga ili opravdanja
koja neko verovanje čini znanjem. Suočen sa ovom
teškoćom Russell odustaje od pokušaja da znanje
u potpunosti odredi kao opravdano istinito verova-
nje i uvodi poseban pojam znanja — znanje upoz-
navanjem — koji ne definiše pomoću verovanja.7
Ovaj problem razmatra i Gettier u svom ogle-
du »Da li je znanje istinito opravdano verovanje?«
On izlaže dva primera istinitog i opravdanog vero-
vanja za koje smatra da pokazuju da verovanje, pa
makar i istinito i sasvim opravdano, nije znanje.
Međutim, protiv shvatanja znanja kao neke vrste
verovanja izloženi su i prigovori druge vrste: na
> Vidi Russell, 1912. (poglavlja II. i 13.)
 tVOD 15
primer, Prichard8 tvrdi da znanje ne može biti ista
vrsta mentalnog stanja kao i verovanje, a Ryle i
Malcolm9 pokazuju kako se upotreba glagola »zna-
ti' bitno razlikuje od upotrebe glagola ,verovati\
Na osnovu detaljnog razmatranja različitih slučaje-
va upotrebe glagola ,znati' u radu »Tuđe svesti«,
Austin zaključuje da znanje ne shvatamo kao neko
mentalno stanje slično verovanju ili osećanju izves-
nosti.
U prvom primeru koji Gettier izlaže, subjekt,
nazvan Smith, svoje istinito verovanje opravdava
tako što ga dedukuje iz konjunkcije (d), Jones je
čovek koji če dobiti to zaposlenje i Jones u svom
džepu ima deset novčića; u prilog ove konjunkcije
Smith ima sasvim dobro svedočanstvo. Međutim,
iako je Smithovo verovanje, da će čovek koji ima
deset novčića u džepu dobiti posao, i istinito i op-
ravdano, Smith ne zna to što veruje: on ne zna da
je čovek koji će dobiti posao i koji ima deset nov-
čića u džepu on, Smith, a ne — Jones (kako on
to opravdano i istinito veruje). Dakle, za Smitha se
ne može reći da zna da će Čovek koji ima u džepu
deset novčića dobiti posao, mada je to taČno i ma-
da je on to dedukovao iz konjunkcije u prilog koje
ima sasvim dobro svedočanstvo.
U drugom primeru, iz iskaza (f), Jones poseduje
kola marke Ford — za čiju istinitost Smith opet
ima sasvim dobro svedočanstvo — na osnovu pra-
vila računa predikata prvog reda, Smith izvodi tri
disjunktivna iskaza u kojima se tvrdi da ili Jones
poseduje kola marke Ford, ili se Brown nalazi u
tri različita grada. Po Gettierovom mišljenju, Smith-
ovo verovanje u istinitost svakog od ova tri izve-
dena iskaza je dovoljno opravdano (jer oni slede iz
iskaza (f)X mada Smith »nema nikakve predstave
gde se Brown stvarno nalazi«; Gettier dalje pretpo-
stavlja da se Brown stvarno nalazi u jednom od
tri grada, na primer, Barceloni; po istinitonosnoj
1
Vidi Prichard, 1925. (str. 96—97)
f
Vidi Ryle 1949. (poglavlje 2. i 9.) i Malcolm 1963.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
16
tablici za disjunkciju, taj disjunktivni iskaz je tada
istinit čak i ako Jones ne poseduje kola marke Ford
(ako je iskaz (f) neistinit). Ako se to pretpostavi,
Smithovo je verovanje u taj disjunktivni iskaz i is-
tinito — jer je iskaz stvarno istinit — i opravdano
— jer je iskaz dedukovan iz opravdanog (ali, kako
ćemo videti, neistinitog) iskaza (f). Međutim, iz Get-
tierovog opisa jasno je da i pored svog istinitog i
opravdanog verovanja Smith ne zna to što se tvrdi
u disjunktivnom iskazu, »Ili Jones poseduje Forda
ili je Brown u Barceloni«: pošto Smith ex hypothesi
nema nikakvu predstavu gde se Brown nalazi za
njega se ne može reći da zna da se Brown nalazi u
Barceloni.
Međutim, drugi Gettierov primer iziskuje da
iskaz za koji Smith ima sasvim dobro svedočan-
stvo — (f), Jones poseduje Forda —• bude u stvari
neistinit; dakle, u ovom primeru, jedan neistinit
iskaz služi kao jedino (pa tako i dovoljno) svedo-
Čanstvo za istinitost disjunktivnog iskaza »Ili Jones
poseduje Forda ili je Brown u Barceloni«. Gettier
pretpostavlja da ako je u računu iskaza prvoga re-
da iz nekog iskaza ispravno dedukovati disjunkci-
ju tog iskaza i bilo kog drugog iskaza (pošto iz p
sledi p ili q) onda je i premisa ovakve dedukcije sas-
vim dobro svedočanstvo za istinitost zaključka, bez
obzira da li je sama ta premisa istinita ili ne.
Pravilo zaključivanja da iz p sledi p ili q, nije
prihvaćeno u svim sistemima logike — takvo pra-
vilo se, na primer, ne javlja u sistemima relevantnih
logika u kojima pravila zaključivanja treba da od-
raze relevantnost premisa za istinitost zaključka.
Bez obzira na to pravilo, pitanje je da li neko ve-
rovanje može da se opravda isključivo pomoću ne-
kih neistinitih iskaza; pitanje je, naime, da li se za
neko verovanje može reći da je opravdano ako je
jedino svedočanstvo za to verovanje nešto što nije
istina. Ako to nije moguće, onda je i ova Gettierova
pretpostavka netačna, bez obzira da li ovo pravilo
prihvatamo kao pravilo za dedukciju disjunkcije
ili ne.
 UVOD J7

I prvi Gettierov primer pretpostavlja da se

neko verovanje može u potpunosti opravdati isklju-
čivo pomoću neistinitih iskaza; ako je ta pretpo-
stavka netačna, onda ni to nije protivprimer shva-
tanju da je opravdano istinito verovanje znanje.
Ipak, neki primeri slični Gettierovim ne zasni-
vaju se na pretpostavci da se neko verovanje može
opravdati isključivo neistinitim iskazima.10 Iz iska-
za da je Jones rekao Smithu da on, Jones, posedu-
je Forda, Smith na osnovu pravila egzistencijalne
generalizacije računa predikata prvog reda, dedu-
kuje iskaz (n), da postoji neko ko je Smithu rekao
da poseduje Forda. Na osnovu tog istinitog iskaza
(n), Smith opet veruje u opravdani i istiniti iskaz
(p), da postoji neko ko poseduje Forda; međutim,
taj neko je Brown a ne Jones. Kao i u Gettierovom
slučaju, Smith ne zna (p), zato što ne zna da u stva-
ri Brown a ne Jones poseduje Forda.
I ovaj primer, kao i Gettierov, zasniva se na
jednoj drugoj spornoj pretpostavci; naime, ako
Smith veruje da je Jones čovek koji ima deset
novčića u džepu i da je on, Jones čovek koji će do-
biti posao, nije nužno da Smith veruje da bilo ko
ko odgovara opisu »čovek koji ima deset novčića«
ujedno odgovara opisu »Čovek koji će dobiti po-
sao«. Uostalom, on ima svedočanstvo koje se tiče
Jonesa a ne nekog drugog. Kao i Gettierov prvi
primer i ovaj primer pretpostavlja da se vlastito
ime »Jones« u rečenici koja sledi »Smith veruje
da...«, može zameniti nekim određenim opisom,
(ovde, »neko ko poseduje Forda«) salva veritate.11
Poznato je, međutim, da glagoli kao što su 'vero-
vati', 'misliti' i 'želeti' kao i izrazi 'nužno je' 'mogu-
će 12je' i dr. stvaraju takozvane neprozirne kontek-
ste u kojima ova zamena nije moguća.
w
Za takve priraere vidi Feldman, 1974. i Lehrer, 1965.
II
New (u New, 1965) pokazuje kako je ,neko' u opisima sa koji-
ma se zamenjujc vlastito ime dvosmisleno i na taj način pokazuje da
se vlastita imena ne mogu uvek zameniti tom vrstom opisa na način
na koji Gcttier pretpostavlja.
11
Ouine, 1953.

2 Svest i sazna.ije
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
18
Izgleda da se Gettierovi protivprimeri zasnivaju
na posebnom načelu opravdavanja verovanja pu-
tem deduktivnog zaključivanja (po pravilima klasič-
nog računa iskaza i predikata prvog reda); protiv
takve vrste načela izložen je međutim i sledeći, op-
Šti, prigovor. Po Thalbergu13 načelo koje Gettier
pretpostavlja je sledeće: ako neko ima opravdano
verovanje u iskaz p i iz p dedukuje q i prihvati q
na osnovu te dedukcije, onda on opravdano veruje
u iskaz q. Međutim, Thalberg smatra da ako je
nešto svedočanstvo za neko verovanje ili neki iskaz,
ono mora da se pokaže relevantnim za istinitost tog
verovanja ili iskaza; svedočanstvo mora da nam
pokaže to što neki iskaz, ili neko verovanje u nje-
ga, čini istinitim. Međutim, ako prihvatimo načelo
koje Gettier pretpostavlja, dozvoljavamo da za ne-
ko verovanje postoji svedočanstvo ili opravdanje
koje ne pokazuje šta je to što čini to verovanje
istinitim. Čak i ako ne prihvatimo ovo Thalbergo-
vo shvatanje svedočanstva za verovanje, da bi neko
opravdano istinito verovanje bilo znanje, neophod-
no je, možda, da opravdanje verovanja, za koje se
smatra da je znanje, pokaže šta upravo to verovanje
čini istinitim. Pošto opravdanje verovanja koje daje
Gettier to ne pokazuje, njegovi se protivprimeri jed-
nostavno ne odnose na ovo shvatanje znanja kao op-
ravdanog istinitog verovanja po kojem je opravda-
nje nekog verovanja upravo ono što stvarno čini to
verovanje istinitim; primeri onog tipa koji Gettier
daje ne uspevaju dakle da pokažu da svako pa i
ovako opravdano istinito verovanje nije dovoljan
uslov za znanje.14
Gettierovi protivprimeri, međutim, pokazuju
da je za neko određenje znanja kao opravdanog is-
tinitog verovanja neophodno bliže odrediti vrstu
opravdanja ili razloga koji se daju u prilog istini-
tosti tog verovanja. Izgleda da je neophodno utvrdi-
» Vidi Thalberg, 1969.
M
O Thalbergovim prigovorima vidi Hooker, 1973. i Saunders,
1973, kao i Johnsen, 1973; za Thalbcrgov odgovor vidi Thalberg, 1974.
 UVOD
19

ti kakvo je to svedočanstvo ili opravdanje za vero-

vanje koje bi isključilo mogućnost da izvesno ve-
rovanje bude istinito ne na osnovu datog opravda-
nja ili svedočanstva već da to bude 'slučajno' na
osnovu nekog drugog svedočanstva koje nije dato
kao relevantno za to verovanje; problem je, dakle,
odrediti relevantnost opravdanja ili svedočanstva
za istinitost verovanja za koje se smatra da pred-
stavlja znanje. Čak i ako Thalbergova kritika Ge-
ttierovog postupka nije tačna, jasno je da pravila
dedukcije klasičnog računa iskaza i predikata ne
mogu da odrede kada je neko svedočanstvo ili op-
ravdanje u ovom smislu relevantno za istinitost ne-
kog verovanja.
U pokušaju da se resi ovaj problem uvodi se
ili posebna vrsta veze između opravdanja i verova-
nja ili veoma složene definicije one vrste opravda-
nja i svedočanstva koje verovanje 'pretvaraju' u
znanje. Tako, na primer, neki filosofi zahtevaju da
opravdanje za ono verovanje, koje predstavlja i
znanje, bude u kauzalnom odnosu sa tim verova-
njem; jasno je, međutim, da takva kauzalna veza
nije nužan uslov za znanje — mi, na primer, znamo
niz opštih zakona ili matematičkih iskaza i pored
toga što opravdanje ovih iskaza nije ni uzrok ni
posledica našeg verovanja u te iskaze. Da bi se is-
ključila mogućnost nerelevantnosti datog svedočan-
stva ili opravdanja, učinjeni su mnogi pokušaji da
se odredi ona vrsta opravdanja ili svedočanstva ko-
ja se ne može 'poraziti', tj. za koje se ne može poka-
zati da to nije svedočanstvo ili opravdanje za dato
verovanje; pored sve većeg usložnjavanja definici-
ja ovakvog opravdanja, nijedna od njih do sada
nije uspela da se izbegnc raznim protivprimerima.
Pored ove dve vrste pokušaja rešavanja problema
relevantnosti opravdanja verovanja, ima i pokušaja
određenja posebne vrste epistemološkog opravda-
nja ili svedočanstva koji karakteriše pojam znanja.
Ovakvi pokušaji izgleda pretpostavljaju ono što
 ALEKSANDAR PAVKOVIč
20

Gettier nastoji da pobije

15
— da je opravdano istini-
to verovanje znanje.
U raznim pokušajima rešenja ovog problema
ponekad se pretpostavlja da ako subjekt tvrdi da
zna, i ako je u pravu kada tvrdi da zna, logički je
nemoguće da se kasnije pokaže da on nije bio u
pravu kada je to tvrdio. Ako se to pretpostavi, on-
da se i pri pokušaju određenja vrste opravdanja ili
svedočanstva potrebne za znanje, pretpostavlja da
je neophodno naći takvo svedočanstvo ili opravda-
nje za verovanje za koje se kasnije nikako ne može
pokazati da to nije bilo svedočanstvo ili opravda-
nje za to verovanje. Međutim, shvatanje znanja
kao opravdanog istinitog verovanja ne pretpostav-
lja niti ovakvo shvatanje znanja niti ovakvu vrstu
opravdanja za verovanje. Uostalom, Austin u svom
radu dokazuje da je, u slučaju kada neko tvrdi da
zna, uvek moguće da se kasnije ispostavi da on
nije bio u pravu; ali, ako se to dogodi, to ne znači
da onda kada je to tvrdio nije imao prava da kaže
da zna. Razjašnjenje pojma znanja ne zahteva da se
u slučaju znanja isključi svaka mogućnost greške
ove vrste: to jednostavno nije cilj razjašnjenja ovog
pojma.
Kao Što smo videli, Gettier pokušava da poka-
že da istinito i opravdano verovanje nije dovoljan
uslov za znanje; u svom ogledu »Tuđe svesti« Aus-
tin pokušava da pokaže da za znanje nije neophod-
no ni neko posebno stanje svesti, kao Što je vero-
vanje. Austinova argumentacija se može shvatiti
kao pokušaj da se pokaže da čak i ako verovanje
jeste neko stanje svesti ili duha, znanje to sigurno
nije. U prilog ovoj tvrdnji Austin izlaže dve vrste
argumenta: prva vrsta argumenta, izložena na sa-
mom početku eseja, trebalo bi da ukaže na bitnu
razliku između načina na koji se opravdava znanje
i načina na koji se opravdava neko verovanje. Dru-
ga vrsta argumenta zasniva se na ispitivanju impli-
kacija raznih tvrdnji koje započinju izrazom
u
Za pritnere ovih pokušaja, kao i 2a bibliografiju vidi zbirke
radova Pappas i Swain, 1978. i Roth i Galis, 1970.
 UVOD 21

» Z n a m . . . « ; na osnovu toga Austin nastoji da po-

kaže da, za razliku od izraza » V e r u j e m . . . « ,
» Z n a m . . . « ne služi k a o opis »subjektivnih mental-
n i h ili kognitivnih stanja, ili aktivnosti, ili čega već
ne...«.
U okviru prve vrste a r g u m e n t a Austin tvrdi da
na pitanje »Kako znaš?« o d g o v a r a m o t a k o što po-
kazujemo da smo u položaju da znamo, dok u od-
govoru na pitanje »Zašto verujeŠ?« n a v o d i m o raz-
loge — u vidu svedočanstva, a r g u m e n a t a itd, — u
prilog istinitosti onoga što verujemo. Međutim,
Austin istovremeno tvrdi da je i pozivanje na sve-
doČanstvo drugih ljudi (dopisnika Timesa k a o i
H e r o d o t a ) ukazivanje na to k a k o smo došli u polo-
žaj da nešto znamo, a ne navođenje razloga za ve-
rovanje; vera u svedočanstvo drugih ljudi, po Aus-
tinu je »jedna od glavnih p o e n t i govora«, slična ci-
lju nekog takmičenja.
Ali, on primećuje da često dajemo isto svedo-
čanstvo i u odgovoru na pitanje »Kako znaš?« i u
odgovoru na pitanje »Zašto veruješ?«. Mada u sva-
k o m od te dve v r s t e odgovara isto svedočanstvo
i m a nesumnjivo različitu ulogu 1 6 , ipak Austin ne
uspeva da dokaže da je odgovor na prvo pitanje
uvek po vrsti različit od odgovora na d r u g o pita-
nje. On t a k o đ e zapaža da k a d a p o r i č e m o da n e k o
n e š t o zna kažemo »Ne, ti to ne znaš« dok, k a d a že-
limo da p o r e k n e m o nečije verovanje ne k a ž e m o
»Ne, ti to ne veruješ« već »Ne bi trebalo da to ve-
ruješ«. Međutim, ova razlika može da se objasni i
pod p r e t p o s t a v k o m da je istinito i o p r a v d a n o ve-
rovanje n u ž a n uslov za znanje.
Postoje dva n a č i n a da se p o r e k n e da n e k o
n e š t o zna: može se poreći da on i m a opravdanje za
svoje verovanje — a to znači da poričemo ili da je
'* Kada kažem »Znam da ima Golfa — poklonio mu ga je o t a c ,
navodim svedočanstvo u prilog tvrdnje da on ima Golfa, za koje mislim
da je nepobitno. Međutim, kada kažem »Siguran sam da ima Golfa, jer
mu ga je poklonio otac« ne iznosim (samo) svedočanstvo u prilog istini-
tosti tvrdnje već objašnjavam i izvor svog ubeđenja ili njegove izvesnosti.
U prvoj tvrdnji ovim svedočanstvom ne objašnjavam izvor svog znanja
niti način na koji sam došao u položaj da znam.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
22

on u položaju da istinito tvrdi to što tvrdi ili da

ima dovoljno dobre razloge da to tvrdi — i, na-
ravno, može se poreći da je njegovo verovanje isti-
nito. Tako možemo reći »Ne, ti to ne znaš već u to
samo pogrešno veruješ« ili »Ne, ti to ne znaš, jer
nemaš dovoljno dobre razloge da to uopšte tvrdiš«.
Za neko verovanje naravno nije nužno niti da je
istinito niti da je opravdano, pa otuda i razlika
između načina na koji se poriče nečije znanje i na-
čina na koji se poriče verovanje. Ta razlika svaka-
ko nije dokaz da znanje nije, dok verovanje možda
i jeste, neko stanje svesti.
Druga vrsta argumenta započinje uporednim
razmatranjem implikacija izraza »Znam ...« i »Obe-
ćavam ...«; Austin tvrdi da tradicionalna teza, koju
on inače prihvata, »Ako znam, ne mogu da ne bu-
dem u pravu« sa sobom ne povlači i tvrdnju da
ako znam, onda ne postoji nikakva mogućnost da
se kasnije ispostavi da sam pogrešio. Po Austino-
vom mišljenju ova teza ukazuje na neke od uslova
pravilne upotrebe glagola 'znati': ako želim da tvr-
dim da znam a ujedno sam svestan određene mo-
gućnosti da pri tome grešim, onda ne treba da
kažem da znam jer ću time druge dovesti u zablu-
du. Analogno tome, ako sam svestan određene mo-
gućnosti da prekršim zadatu reč, ne treba da da-
jem to obećanje. Po Austinu izrazi »Znam...« i
»Obećavam...« impliciraju17 u okviru nekog raz-
govora da onaj ko ih izgovara ne vidi mogućnost
greške, odnosno kršenja zadate reci; kada se on,
uviđajući takvu mogućnost, ipak služi ovim izra-
zima onda se ne može reći da on tvrdi nešto neisti-
nito već samo da svoje sagovornike dovodi u za-
bludu ili da ih zavarava.
17
PoSto nije samoprotivrečno reci, na primcr, »Znam da je sto
beo, ali sam svestan mogućnosti da pogreSim« ovde se ne radi o logičkoj
implikaciji. Austin najverovatnije ima na umu jedan vid konverzacione
implikacije; »Nisam svestan mogućnosti da pogreSim . - .< tako ukazuje na
uslov koji mora biti ispunjen kako bismo u okviru nekog razgovora po-
moću izraza »Znam. ..« naicm sagovorniku stavili do znanja ono što
želimo da stavimo do znanja. 0 ovakvoj vrsti konverzacione implikacije
vidi Grice, 1975.
 UVOD
23
Kada kažem »Obećavam...« tada se, tvrdi
Austin, obavezujem i stavljam na kocku svoj ugled.
Po analogiji, kada kažem »Znam ...« onda, kako to
Austin kaže, »dajem svoju reČ, ovlašćujem (druge)
da kažu...« Austinova analogija ovde nije sasvim
jasna: da li on samo želi da kaže da »Znam...« u
okviru (bar nekih) razgovora implicira »Dajem svo-
ju reč, ovlašćujem vas da kažete...« ili pak »dajem
svoju reč, ovlašćujem vas da kažete...« predstav-
1 j a parafrazu onoga što neko tvrdi kada kaže
»Znam...«. Na ovu drugu alternativu upućuje tok
Austinovog argumenta: on tvrdi da reći »Znam...«
ne znači reći »Izvršio sam posebno zadivljujući Čin
spoznaje... koji je na istoj skali na kojoj je i
verovanje...«. Prema tome, izgleda kao da on od-
bacuje jednu moguću parafrazu tvrdnji koje poči-
nju izrazom »Znam...« i umesto nje nudi svoju
parafrazu »dajem svoju reč, ovlašćujem (druge) da
kažu...«.
Nije teško pokazati da ova njegova parafraza
nije moguća u čitavom nizu slučajeva u kojima se
koristi izraz »Znam...« i da tako tvrdnja
»Znam...« za sobom ne povlači »Dajem svoju reč,
ovlašćujem (druge) da kažu...«: na primer, kada
posle ispita profesor kaže »Sve ja to znam što ste
Vi rekli, ali...«, ili kada posle neke priče o polar-
nim predelima jedan od slušalaca kaže »Znam da
Eskimi žive u igloima, ali...«, onda on time niti
daje18 svoju reč, niti ovlašćuje druge da kažu bilo
šta.
Isto tako je Iako pokazati da ni u okviru raz-
govora »Znam ...« ne mora da (konverzaciono) im-
plicira »dajem svoju reč, ovlašćujem druge da ka-
žu...«. Kako to Barnes19 primećuje, »Znam ...«
može poslužiti i da se sagovorniku prenese neka in-
formacija o samome sebi, na primer o tome da mi
je poznata neka činjenica (da Eskimi žive u igloi-
ma). Austin možda želi da tvrdi da je »dajem svo-
11
Prvi primer je Harrisonov i nalazi se u Harrison, 1962, a drugi
u Barnes, 1963.
» Barnes, 1963.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
24
ju reč, ovlašćujem druge da kažu...« samo jedna
moguća konverzaciona implikacija izraza »Znam...«;
ono što on nesumnjivo ističe jeste da, ako na taj
način želim da dam svoju reč, da nekog ovlastim da
nešto kaže, nije neophodno da izvršim neki pose-
ban akt spoznaje.
Austin možda želi i da kaže da ova implikacija
izraza »Znam ...« objašnjava zašto ako neko zna,
on ne može da ne bude u pravu: ako iskreno želim
da dam svoju reč ili da ovlastim nekoga da kaže
to Što ja znam, onda moram da otklonim moguć-
nost da grešim. Moja je želja da dam svoju reč ili
da ovlastim nekoga da nešto kaže ono što pretpos-
tavlja ili implicira da sam otklonio mogućnost
greške (koliko je to u mojoj moći). Ako tvrdnja
koja počinje sa »Znam...« implicira da dajem svo-
ju reč ili da ovlašćujem nekog da nešto kaže, onda
se time takođe implicira da ne vidim neku određe-
nu mogućnost da pogrešim. Austin možda želi da
ovu tradicionalnu tezu — ako znam, ne mogu da
ne budem u pravu — objasni implikacijom ili pret-
postavkom moje iskrene želje da dam reč ili da
nekog ovlastim da nešto kaže.
Na osnovu analogije »Znam...« i »Obeća-
vam ...« Austin takođe nastoji da pokaže zašto ni-
kakvo posebno mentalno stanje ne bi moglo da ob-
jasni zašto ako znam, ne mogu a da ne budem u
pravu. Posebno mentalno stanje znanja uvodi se,
kaže Austin, da bi se obezbedila istinitost onoga
što subjekt zna. Na primer, nužan uslov da iskaz
»Znam da on ima Golfa« bude istinit, jeste da on
stvarno ima Golfa. Da bih ispravno rekao »Znam
da on ima Golfa« izgleda da je neophodno da po-
stoji nešto čega sam ja svestan i što jemči da je
taj uslov ispunjen; to je zato što se izraz
»Znam...« shvata kao opis nekog mentalnog sta-
nja subjekta, opisa kao što je, recimo, »Siguran
sam...«. Pošto moje verovanje da on ima Golfa ne
može da mi jemči da je taj nužan uslov ispunjen,
pretpostavlja se da postoji neko mentalno stanje
različito od verovanja koje mi ujedno jemči da on
 UVOD 25

zaista ima Golfa. Međutim, Austin ukazuje da kada

neko kaže »Nameravam da izađem na ispit« njego-
vo se mentalno stanje ne razlikuje od njegovog
mentalnoga stanja kada on kaže »Obećavam da ću
izaći na ispit«: nikakvo mentalno stanje ne može
da mi jemči da ću sutra zaista izaći na ispit. Po
analogiji, isto važi i za izraze »Siguran sam ...« i
»Znam...«.
Austin sugerira da zahtev za ovakvim jemstvom
proizlazi iz brkanja uslova za tvrđenje »Znam da
ima Golfa« i uslova za istinitost tog iskaza. Naime,
za istinitost iskaza »Znam da ima Golfa« jeste nuž-
no da on ima Golfa; ali za tvrđenje ili izricanje,
»Znam da ima Golfa« nije nužno da on stvarno ima
Golfa. Zahtev za mentalnim stanjem koje jemči da
on ima Golfa proizlazi, dakle, iz asimilacije uslova
za izricanje ili tvrđenje, i uslova za istinitost tvrdnji
koje počinju sa »Znam ...«.
Po ovom tumačenju, Austin nije dokazao da
izraz »Znam ...« nije, ili da ne može da bude, opis
nekog stanja onoga ko ga izriče. Ali, Austin sva-
kako pokazuje da, za objašnjenje jedne od implika-
cija tvrdnji koje započinju ovim izrazom, nije nuž-
no da se pretpostavi da su te tvrdnje opisi nekog
stanja svesti.
Austin dalje tvrdi da za pravilnu upotrebu iz-
raza »Znam ...« nije neophodno da budem svestan
nekog stanja svesti kao što je verovanje; međutim,
on ne dokazuje da za istinitost moje tvrdnje da
znam nije nužno da verujem u to što tvrdim da
znam (bez obzira da li sam svestan tog svog vero-
vanja ili ne).
Kao što ni Gettier nije uspeo da dokaže da is-
tinito opravdano verovanje nije dovoljan uslov za
znanje, tako ni Austin nije uspeo da pokaže da ve-
rovanje, kao stanje svesti nekog subjekta, ili neko
slično stanje, nije nužan uslov za njegovo znanje.
Međutim, Gettierovi protivprimeri ukazuju na je-
dan od osnovnih problema sa kojim se suočava
shvatanje znanja kao opravdanog istinitog verova-
nja, a to je problem relevantnosti opravdanja ve-
 ALEKSANDAR PAVKOVTC
26
rovanja za istinitost tog verovanja. Pored toga što
ukazuje na razlike između uslova za istinitost i us-
lova za izricanje tvrdnji koje započinju sa »Znam...«
Austin takođe pokazuje da izraz »Znam...« nije
nužno neki opis stanja svesti subjekta. Austin,
dakle, pokazuje zašto razjašnjenje pojma znanja
ne zahteva pronalaženje nekog stanja svesti koje bi
jemčilo da je tvrdnja, koja započinje sa izrazom
»Znam ...«, istinita.

3. OPAŽANJE I ČULNI UTISCI *,

Problem izvesnosti ili pouzdanosti našeg vero-

vanja u postojanje spoljašnjeg sveta jedan je od
najstarijih filosofskih problema. Pošto nam se čini
da spoljašnje predmete stvarno opažamo, prirodno
se postavlja pitanje u kojoj meri izvesnost ili po-
uzdanost naših verovanja u spoljašnji svet zavisi od
opažanja. Ponekad, kao u slučaju opažanja štapa
koji je zaronjen u vodu, opažanje spoljašnjih pred-
meta vodi pogrešnim verovanjima; da bi izbegli ovu
poteškoću još su antički filosofi nastojali da izdvo-
je one elemente opažanja — ako takvi uopšte po-
stoje — koji ne vode pogrešnim verovanjima. U
savremenoj filosofiji ti elementi dobijaju naziv
.Čulnih utisaka ili čulnih data i u cilju njihovog od-
ređenja uvodi se posebna vrsta iskaza ili tvrdnji za
koje se tvrdi da opisuju takve čulne utiske ili čulna
data.
U okviru svojih razmatranja problema znanja,
Austin pokušava da pokaže da ne postoji neka po-
sebna klasa 'čulnih' tvrdnji, nepogrešivih u slede-
ćem smislu: kada neko izriče istinitu čulnu tvrdnju
onda je on toliko siguran u istinitost te tvrdnje da
ni pod kojim uslovima ne bi bio spreman da je
povuče. Austin priznaje da postoje dva tipa sluča-
ja u kojima se, onaj ko se služi izrazima tipa »Iz-
gleda mi...« da tvrdi nešto o svom opažanju, stvar-
no ne dvoumi; tako je on zaista siguran u istini-
tost tih svojih tvrdnji. Ali, Austin dalje tvrdi da
 UVOD 27

čak i kada je subjekt potpuno siguran da mu nešto

izgleda, na priraer, crveno ili plavo, to ne pokazuje
da su njegove tvrdnje nepogrešive u ovom smislu,
već samo to da je on otklonio sve sumnje u istini-
tost svoje tvrdnje, za koje on veruje da postoje; on
time nije ni mogao da isključi mogućnost svake
greške, niti je pak tome težio.
U eseju »Tuđe svesti« Austin ne raspravlja da
li subjekt tvrdnjom »Izgleda mi da je to crveno«
može da kaže nešto o svom opažanju kao o men-
talnom stanju, na primer, da kaže kako njemu iz-
gleda da je to što vidi crveno; za razliku od njego-
vih predavanja, objavljenih posle njegove smrti
pod naslovom Sense and Sensibilia, u ovom ogle-
du on ne pokušava da pokaže da takve tvrdnje ne
govore ništa o subjektivnim stanjima onog ko opa-
ža.
U svom eseju »Kauzalna teorija opažanja« H.
P. Grice brani upravo takvo stanovište: on smatra
da tvrdnje, koje započinju sa »Izgleda mi...« i koje
se odnose na opažanje subjekta koji ih izriče, mogu
da opisuju njegova subjektivna stanja. Ta stanja
su posledice u kauzalnom lancu koji, smatra Grice,
karakteriše opažanje i koji polazi od opaženog ma-
terijalnog predmeta. Argument koji Grice izlaže u
prilog ovom shvatanju opažanja izgleda nije uperen
protiv Austinovog razmatranja problema nepogreši-
vosti 'čulnih' tvrdnji, već protiv onih tumačenja po
kojima su iskazi ovog tipa — ukoliko se uopšte od-
nose na opažanje nekog subjekta •— u stvari samo
tvrdnje izrečene sa izvesnim oprezom i obazrivoš-

Griceova kritika ovakvog tumačenja iskaza ti-

pa »Izgleda mi...« utire put njegovoj reduktivnoj
i kauzalnoj analizi pojma opažanja materijalnog
predmeta.21 Grice, naime, želi da izloži nužne i do-
* Iskazi ovog tipa, tvrdi, na primer, Ouioton (u Ouinton, 1955)
»... saopStavaju zapažanja na tentativan način kada znamo, vemjemo, ili
sumnjamo da su uslovi za jedno tačno saopstenje nepovoljni, da nešto
nije u redu ili da nešto nije normalno u uslovima opažanja.« (Phitosophy
of Perception, ur. G. J. VVarnock, str. 67).
*l Grice se ne bavi analizom Šireg pojma opažanja.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
28
voljne uslove za opažanje materijalnog predmeta
kojima se ovo opažanje svodi na kauzalnu vezu ma-
terijalnih predmeta i čulnih utisaka.
U svrhe takve analize neophodno je pokazati da
se krajnje posledice u kauzalnom lancu koji karak-
teriše opažanje, mogu opisati a da se ne pomene
opažanje, pojam koji se analizira. Iako te krajnje
posledice Grice naziva čulnim utiscima, on ne po-
kušava da razjasni pojam čulnog utiska; on jedno-
stavno pretpostavlja da su čulni utisci ono što u
nekim slučajevima opisuju iskazi koji počinju sa
»Izgleda mi...« (na primer, »Izgleda mi kao da je
poštansko sanduče ispred mene«). Veći deo Grice-
ovog rada posvećen je pokušaju da se otkloni je-
dan od najjačih prigovora njegovoj pretpostavci,
naime, da ovakva vrsta iskaza uglavnom služi da
subjekt izrazi sumnju u istinitost ili tačnost onoga
što opaža. Ako je to tačno, onda po Griceu iskazi,
koji počinju sa »Izgleda mi da...«, logički povlače
da subjekt poriče ili sumnja u istinitost onoga iska-
za koji sledi izrazu »Izgleda mi...« (u gornjem pri-
meru, iskaza »... poštansko sanduče je ispred me-
ne«). Grice tvrdi da u takvim slučajevima implika-
cija nije logička implikacija: onaj ko izgovara, na
primer, iskaz »Izgleda mi kao da je poštansko san-
duče ispred mene«, može da opozove (cancel) impli-
kaciju da on sumnja ili poriče da je ispred njega
poštansko sanduče (i to može da učini izričito, do-
davanjem odgovarajućeg iskaza). Nosilac te impli-
kacije nije izraz »Izgleda mi...« već ona zavisi od
okolnosti u kojima se ovaj iskaz izgovara i od op-
štih pravila konverzacije.21 Griceov se argument za-
sniva na pojmu konverzacione implikacije i na od-
ređenju uslova odvojivosti i opozivosti takve im-
plikacije, koje on uvodi u III delu svoga eseja; ali,
adekvatnost i korisnost ovih pojmova dovode u
sumnju oni savremeni filosofi koji se ne slažu sa
Griceovom teorijom značenja.25

a
Za dalju razradu ove ideje vidi, Grice, 1975.
u
Za sažetu, ali ne uvek i valjanu kritiku Griccovog stanovišta vidi
Platts, 1979 (III deo, str. 6&~86).
 UVOD 29

Nije neophodno prihvatiti ni Griceovo tumače-

nje prigovora protiv kojeg je njegov argument us-
meren. Po njegovom tumačenju, sumnja u istini-
tost ili poricanje istinitosti onih iskaza je nužan
uslov za istinitost ili neistinitost čitavih iskaza koji
počinju sa »Izgleda mi d a . . .«.24
Grice tvrdi da je za njegovu kauzalnu analizu
pojma opažanja dovoljno da su iskazi koji počinju
sa »Izgleda mi da ...« ponekad istiniti; on i ne po-
kušava da pokaže da se ovi iskazi stvarno odnose na
neke svojevrsne događaje ili stanja svesti koje na-
zivamo čulnim utiscima. Izgleda da Grice implici-
ra da bi njegova analiza mogla da bude tačna čak
i ako bi se pokazalo — kao što to neki filosofi po-
kušavaju da učine 2 5 — da su takvi iskazi u stvari opisi
naših verovanja o opažanju ili načina na koji opa-
žamo a ne nekih svojevrsnih stanja ili događaja u
svesti.
U svom kratkom eseju »Vizuelni doživljaji«
Hinton izlaže niz prigovora onom shvatanju vizu-
elnih utisaka ili data koje pretpostavlja da su vi-
zuelni utisci posebna vrsta subjektivnih doživljaja.
On želi da pokaže da izraz 'vizuelni doživljaj' — u
iskazima tipa »Sada imam vizuelni doživljaj A« —
niti identifikuje, niti izdvaja, niti se odnosi na do-
življaj koji pripada nekoj posebnoj vrsti čulnih do-
življaja. Ako su Hintonovi zaključci tačni, onda se
parafrazom iskaza tipa »Izgleda mi kao da vidim
A« uz pomoć iskaza tipa »Imam vizuelni doživljaj
A« ne razjašnjava na šta se odnosi — ili, kakvu vrs-
M
Whitc u komentara na Griceov rad (u White, 1961) primećuje
da nijedan filosof nije tvrdio da je sumnja onoga ko ih izriče nužan
uslov za istinitost ili neistinitost iskaza koji počinju sa »Izgleda m i . . .*.
Grice, Čini se, pretpostavlja da ako se ovakvi iskazi uopite koriste da bi
ie njima nešto tvrdilo ili opisivalo, onda je nužan uslov za takvu upo-
trebu iskaza da se njima izriče nešto što je ili istinito ili neistinito. Ako
[ilosofi tvrde (vidi gore beleSku za navode iz Guintona, 1955) da je
nužan uslov za upotrebu ovakvih iskaza da onaj ko ih izriče u njih
sumnja, onda je to nužan uslov i za istinitost ili neistinitost tvrdnji
koje su rezultat takve upotrebe iskaza. Moguće je, međutim, da su filo-
sofi koji su izneli ovaj prigovor — a koje VVhite navodi — imali na umu
neku drugu upotrebu ovih iskaza.
" Vidi Armstrong, 1961.
30 ALEKSANDAR PAVKOVIĆ

tu događaja opisuje — prvi tip iskaza koje želimo

da parafraziramo.
Po Hintonovom mišljenju, oni koji tvrde da
postoji posebna vrsta vizuelnih doživljaja pretpo-
stavljaju da iskazi o njima — na primer, o doživ-
ljaju nazvanom 'psijanje' — dele neke osobine dis-
junktivnih iskaza o viđenju i o iluziji viđenja; tako,
ako je iskaz »Ili vidim bljesak svetlosti, ili imam
iluziju da to vidim« istinit, onda je istinit i iskaz
»Imam vizuelni doživljaj psijanja«; zatim, u ne-
prozirnom kontekstu koji dobij amo upotrebom iz-
raza »Sklon sam da verujem ...«, iskaz »Sklon sam
da verujem da imam doživljaj psijanja« je isto ta-
ko teško razumeti kao i »Sklon sam da verujem da
ili vidim bljesak svetlosti ili imam iluziju da to vi-
dim«. Svi oni koji žele da govore o vizuelnim do-
življajima posebne vrste moraju da pokažu da za-
ista postoje neki vizuelni doživljaji čiji opisi zado-
voljavaju ova dva uslova. Po svemu sudeći, Hinton
želi da sugerira da, mada se tvrdi da su vizuelni do-
življaji ono što opisuju iskazi koji zadovoljavaju
upravo ova dva uslova, ipak nema dovoljno osnova
da se veruje da takvi vizuelni doživljaji postoje.
Argumentacija koju on izlaže u dijaloškom ob-
liku pretpostavlja da disjunktivni iskaz tipa »Ili vi-
dim bljesak svetlosti ili imam iluziju da to vidim«
ne opisuje takav vizuelni doživljaj; od pobornika
vizuelnih doživljaja on traži da mu pokažu razliku
između navodnog opisa vizuelnog doživljaja »Psi-
jam« i ovakvog disjunktivnog iskaza. Pošto disjunk-
tivni iskaz ne opisuje takav doživljaj, razlika izme-
đu ove dve vrste iskaza (ukoliko je ima) treba da
pokaže da opis vizuelnog doživljaja stvarno opisu-
je vizuelni doživljaj.
Ovom Hintonovom zahtevu, da pobornik vizu-
elnih doživljaja pokaže razliku između ove dve
vrste iskaza, može se, međutim, prigovoriti da sam
Hinton ne sugerira u Čemu bi se ta razlika mogla
sastojati; naime, Hinton niti tvrdi da su ove dve
vrste iskaza logički ekvivalenti niti pak objašnjava
u čemu se stvarno sastoji njihova sličnost. Ako se
 UVOD 31

iskaz »Psijam« može parafrazirati kao »Postoji ne-

što k a o što je psijanje«, o n d a je za istinitost ovak-
vog iskaza nužno da postoji n e š t o što jeste psija-
nje; činjenica da je isto to n u ž a n uslov za istinitost
disjunkcije »Ili vidim bljesak svetlosti, ili i m a m
iluziju da to vidim« s a m a po sebi nije dovoljna da
pokaže da ne postoji n e š t o kao psijanje. S a m o a k o
se pokaže da je ovaj drugi, disjunktivni, iskaz pa-
rafraza prvog iskaza o psijanju — što H i n t o n i ne
pokušava — moguće je tvrditi da ne postoji nikak-
vo psijanje. Dok se to ne pokaže, p o b o r n i k vizuel-
n i h doživljaja može da t v r d i da psijanje i vizuelni
doživljaji postoje; on može da kaže da utvrđivanje
istinitosti ili neistinitosti parafraze »Postoji n e š t o
k a o što je psijanje« zahteva da se u t v r d i da li se
javilo neko psijanje ili ne. Mogućnost utvrđivanja
istinitosti ili neistinitosti ovog iskaza zahteva, t a k o ,
da p r e t p o s t a v i m o postojanje psijanja.
H i n t o n , m e đ u t i m , veruje da ta mogućnost nije
dovoljna da bi se p r e t p o s t a v i l o postojanje vizuemih
doživljaja; on t a k o đ e želi da u to uveri i p o b o r n i k e
vizuelnih doživljaja. Najveću teškoću H i n t o n u pred-
stavlja onaj p o b o r n i k vizuelnih doživljaja koji od-
bija da prihvati H i n t o n o v a tumačenja ili parafraze
svojih sopstvenih misli ili iskaza. Na p r i m e r , taj
p o b o r n i k može da kaže »Kada psijam, o n d a mi je
k a o da vidim bljesak svetlosti ali time, n a r a v n o ,
ne želim da kažem da vidim bljesak ili da i m a m
iluziju da to vidim«, a da i s t o v r e m e n o odbije da
prihvati H i n t o n o v o t u m a č e n j e njegove tvrdnje, »Ne
bih mogao da kažem da je to bilo viđenje bljeska ili
je to bilo s a m o n e š t o slično, da ne znam okolnosti
pod kojima se to desilo«. Naravno, H i n t o n ni ne
pokušava da dokaže da je njegov sagovornik, u
ovom ili n e k o m d r u g o m slučaju, obavezan da pri-
hvati njegovo t u m a č e n j e sagovornikovih misli ili
tvrdnji. Da bi to dokazao, H i n t o n bi prvo m o r a o da
izloži opšte nužne uslove za identifikaciju ili opisi-
vanje doživljaja ili s t a n j a svesti; zatim bi H i n t o n
m o g a o da tvrdi da iskaz tipa »Meni je k a o da vi-
d i m X« te nužne uslove zadovoljava s a m o u k o l i k o
 ALEKSANDAR PAVKOVIĆ
32

se doživljaj koji ovaj ovakav iskaz opisuje ili iden-

tifikuje, može identifikovati ili opisati, ili pomoću
iskaza tipa »Vidim X« ili pomoću iskaza tipa »Imam
iluziju da vidim X*. Pošto Hinton ni ne pokušava
da izloži ove opšte nužne uslove, on nam ne pruža
nikakav nepobitan dokaz da njegov sagovornik ne
uspeva da svojim, gore navedenim iskazom, ukaže
na neki svoj poseban doživljaj.
Međutim, Hinton priznaje da se o onom što
doživljavamo kada nešto vidimo može govoriti kao
o vizuelnim doživljajima, ali ne i o vizuelnim do-
življajima posebne vrste koji se javljaju i kada
vidimo i kada imamo iluziju. Hinton ne pokušava
da prikaže razliku između doživljaja kojih je sub-
jekt svestan u slučaju viđenja i doživljaja kojih je
svestan u slučaju iluzije; moguće je, naime, da se
razlika nalazi samo u nekom verovanju čiji su deo
čulni doživljaji.
Pretpostavimo da je nužan uslov za moj čulni
doživljaj ili da verujem da je on deo moje iluzije
ili da verujem da je on deo moga viđenja (opaža-
nja) neke stvari. Odatle sledi da svaki iskaz »Vizu-
elni doživljaj X« treba shvatiti ili kao »Verujem da
je to vizuelni doživljaj X, koji je deo moga viđe-
nja«, ili kao »Verujem da je to vizuelni doživljaj
X, koji je deo moje iluzije da vidim«. Ako svoje
iskaze o vizuelnim doživljajima tako shvatim, on-
da je moguće i da kažem »Nemam dovoljne osnove
da verujem za ovaj vizuelni doživljaj niti da je on
deo mog viđenja niti da je on deo moje iluzije da
vidim«. Ovim ne želim da tvrdim da je vizuelni do-
življaj zajedničko svojstvo i viđenja i iluzije, već
samo to da ima slučajeva kada onaj ko opaža nema
dovoljno osnova da svoj doživljaj odredi ni kao deo
viđenja ni kao deo iluzije. Hinton nije izložio ni-
kakve prigovore ovakvom shvatanju čulnih doživ-
ljaja; to je možda zato što Hinton, između ostalog,
želi da pokaže neosnovanost teze o identitetu do-
življaja u svesti i događaja u mozgu, a ovako shva-
ćeni čulni doživljaji nisu događaji ili entiteti koji
se mogu poistovetiti sa nekim fizikalnim događaji-
 UVOD
33

ma u mozgu. Naime, za tvrdnju o identitetu dva

događaja neophodno je da oba budu opisana ili
identifikovana u istoj vrsti26 konteksta, u takozva-
nom prozirnom kontekstu. Prema shvatanju koje
sam skicirao vizuelni doživljaji su opisani ili iden-
tifikovani u neprozirnom kontekstu — iskazi o
vizuelnim doživljajima počinju izrazom »Veru-
jem...«.
Teškoće koje Hinton izlaže svojstvene su shva-
tanju da je uvođenje novog tehničkog termina »vi-
zuelni doživljaj« samo po sebi dovoljno da izdvoji
ili identifikuje jednu posebnu vrstu doživljaja, ko-
jih smo navodno bili svesni i pre nego Sto smo taj
termin uveli. Ipak, Hintonovi prigovori nisu nužno
upereni protiv Griceovog shvatanja čulnih utisaka;
naime, Grice ne razmatra kojoj vrsti stanja pripa-
daju čulni utisci; moguće je da su čulni utisci vero-
vanja posebne vrste ili deo takvih verovanja. Za
njegovu analizu je dovoljno to da se neka stanja u
svesti onoga ko opaža — po Griceu, poslednje ka-
rike u kauzalnom lancu koji karakteriše opažanje
— mogu opisati tvrdnjama tipa »Izgleda mi kao...«.
Grice, dakle, pretpostavlja da se pojam opaža-
nja može razjasniti pozivanjem na kauzalni lanac
koji vodi od opaženog materijalnog predmeta do
onih stanja koja opisuju tvrdnje 27tipa »Izgleda
mi...«. Međutim, Jenny Teichmann smatra da,
iako je možda logički moguće na taj način analizi-
rati pojam opažanja, odatle ne sledi da je taj
pojam stvarno kauzalni pojam kao što je, na pri-
mer, pojam davljenja (koji se može definisati kao
smrt prouzrokovana blokadom disajnih organa).
Činjenica je takođe da predmet koji neko vidi na
onoga ko ga vidi ne deluje na isti način na koji
deluje neki radioaktivni predmet ili neka žica pod
električnim naponom. Teichmannova zapažanja na-
vode na pomisao da Griceova analiza ne izlaže
nužne i dovoljne uslove za opažanje već samo nuž-

* Vidi odeljak 2. za određenje neprozirnih konteksta.

" Vidi Teichmann, 1970.

3 Svest i saznanje
 34 ALEKSANDAR PAVKOVIC

ne i dovoljne uslove za neku istinitu tvrdnju o opa-

žanju nekog subjekta. Naime, neko može da pomi-
sli da nešto opaža a da pri tome ne pomisli i da
to Što on opaža kauzalno objašnjava činjenicu da
mu to što opaža izgleda ovako ili onako; moguće
je, takođe, da subjekt, iako misli da nešto opaža,
ne smatra da se činjenica da mu to što on opaža
izgleda ovako ili onako, može kauzalno objasniti
prisustvom nekog materijalnog predmeta.
Grice uviđa da za njegovu analizu nije dovolj-
no da samo kaže da prisustvo opaženog materijal-
nog predmeta kauzalno objašnjava to što taj mate-
rijalni predmet subjektu izgleda onako kako izgle-
da. Neophodno je odrediti i stvarni lanac uzroka ili
put kojim uzrok deluje na subjekt u slučaju kada
on opaža; on smatra da je, za potrebe njegove ana-
lize, dovoljno da ukaže na paradigmatske slučajeve
ili primere takvih lanaca uzroka, a njihovo bliže ili
detaljnije određenje on prepušta posebnim nauka-
ma. Grice je, čini se, prinuđen da se pozove na još
nepotpuna ili nepostojeća naučna objašnjenja ova-
kvih lanaca uzroka kako bi izbegao cirkularnost
svoje reduktivne analize: pojam opažanja Griceu ne
srne da posluži i za ovo određenje lanca uzroka iz-
među subjekta i opaženog predmeta,1* Međutim,
Griceovo određenje ovog kauzalnog odnosa ne
samo da mora da izbegne cirkularnost već mo-
ra da pokaže da je u slučaju opažanja materi-
jalnog predmeta odnos između subjekta i opaže-
nog materijalnog predmeta29 stvarno kontingen-
tan a ne logički nužan odnos. Po Griceovoj analizi
iz istinite tvrdnje »Vidim A« (gde je A opis materi-
jalnog predmeta) sledi istinitost jedne od ove dve
tvrdnje: (a) »Izgleda mi kao da je A ispred mene«,
ili (b) »Izgleda mi kao da je ispred mene B, koje
nije isto što i A«. Iz istinite tvrdnje »Vidim A«, po

a
Ovaj prigovor iznosi P. F. Strawson u eseju Strawson, 1974; vidi
i Pearsov odgovor u Pears, 1976.
B
U svom esej« »Skica kauzalne teorije htenja i delanja«, D. F.
Pears pokušava tla savlada istu ovu teškoću koja se javlja i u kauzalnoj
analizi delanja.
 UVOD 35

Griceovoj analizi isto tako sledi da je uzrok stanju,

koje opisuje bilo (a) bilo (b), opaženi predmet opi-
san kao A — bez obzira da li je tačno (a) ili (b);
dakle, na osnovu iskaza »Vidim A« i iskaza (a) ili
(b), a priori zaključujemo da je A uzrok ili stanja
opisanog u (a), ili stanja opisanog u (b).30
Da bi se objasnilo kako je moguće a priori za-
ključiti da postoji neka uzročna — vanlogička —
veza, nije dovoljno reći kao što to kaže PearsM,
da ovaj uzročni odnos zadovoljava Humeov uslov za
uzročne, kontingentne, odnose: uzrok (materijalni
predmet) i posledica (čulni utisak) su dva zasebna
i različita entiteta ili činjenice. Naime, to da su
uzrok i posledica zaista dva različita entiteta ovde
se ne utvrđuje na osnovu posmatranja već to a
priori sledi iz same Griceove analize, na osnovu
koje se uzrok svrstava u kategoriju materijalnih
predmeta a čulni utisak u kategoriju stanja svesti
(ili činjenica o svesti onog ko opaža). Upravo to Što
Griceova analiza dozvoljava da a priori zaključu-
jemo o postojanju uzročnih veza između opaženih
materijalnih predmeta i čulnih utisaka, dovodi u
sumnju Pearsovu tvrdnju da su to dva zasebna i
različita entiteta. Pitanje je, dakle, kakva je to
stvarno veza između subjektovih čulnih utisaka i
opaženog materijalnog predmeta za koju Grice tvr-
di da je uzročna.
Čak ako između opaženog materijalnog pred-
meta i čulnog utiska subjekta postoji neka ne-konti-
ngentna, pa dakle i ne-kauzalna veza, ipak je mogu-
će tvrditi da su sledeći uslovi nužni (ali ne i do-
voljni) za istinitost neke tvrdnje o opažanju mate-
rijalnog predmeta, kao što je »Vidim A«:
1. Postoji neki materijalan predmet kojeg do-
vodimo u vezu — ako je potrebno i a priori — sa
opisom A.
K
Ovaj zaključak ne bi bio valjan u nekim sistemima relevantne
logike; pošto se Grice služi klasičnom logikom iskaza, on bi morao da
prihvati ovakav zaključak. Prigovor ove vrste prvi je izložio VVhite (VVhite,
1961).
• Vidi Pears, 1976. str. 29.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
36

2. Postoji nešto što subjekt istinito opisuje

tvrdnjom »Izgleda mi kao da je ispod mene A (ili
B)« (gde je »B« različit opis materijalnog predmeta
od »A«),
3. Materijalni je predmet, u (1), uzročno od-
govoran za ono što subjekt opisuje sa tvrdnjom
»Izgleda mi kao da je ispred mene A (ili B)«,
Već i ovako kako je izložen prvi je uslov pri-
lično neodređen; ukoliko bismo želeli da tvrdimo
da su ova tri uslova dovoljni za istinitost tvrdnje
»Vidim A«, morali bismo preciznije da izložimo ne
samo prvi uslov već i treći. Nadalje, u cilju izbe-
gavanja protivprimera morali bismo u (1) i (3) uve-
sti i pojam tačnosti opisa »A« opaženog materijal-
nog predmeta.32 Cak i da na taj način uspemo da
dobijemo listu dovoljnih uslova za opažanje pita-
nje je da li je to i dalje jedna kauzalna analiza opa-
žanje i, naravno, u kojoj je meri ona ne-cirkulama.
Naime, ako se u analizu uvede pojam tačnosti ili
adekvatnosti nekog opisa materijalnog predmeta,
kriteriji ove tačnosti ili adekvatnosti se možda za-
snivaju upravo na mogućnosti veridičnog opažanja
materijalnih predmeta: tako se u analisans posred-
no uvodi pojam koji se analizira.
Mada Grice ne pokazuje da je kauzalna analiza
opažanja jedina moguća vrsta razjašnjenja ovoga
pojma, on jasno prikazuje mnoge prednosti ova-
kve analize opažanja, kako u pogledu razjašnjenja
osnova našeg verovanja u postojanje spoljašnjeg
sveta, tako i u pogledu odgovora na skeptičke pri-
govore pouzdanosti ovih verovanja.

4. MIŠLJENJE

Od Descartesa sve do kraja XIX veka, filosofi

su uglavnom koristili dva modela mišljenja, za ko-
je se često pretpostavljalo da su komplementarni:
mišljenje je ili ona vrsta aktivnosti duše ili duha u
u
Za primere uvođenja ovakvih pojmova vidi Pcars, 1976.
 UVOD
37
okviru koje duh dolazi u kontakt sa raznim, često
nepostojećim, entitetima ili sled ideja ili predstava
u svesti. Krajem XIX veka i psiholozi i filosofi na- 13
laze da su ovi modeli neadekvatni i često pogrešni.
Međutim, ni psiholozi ni filosofi još ne razlikuju
pitanje Sta je mišljenje? (U koju vrstu entiteta spa-
da mišljenje?) od pitanja Sta se dešava kada neko
misli? niti pak pitanje Sta je to misao? od pitanja
Od čega se sastoji mišljenje? U odgovoru na prvo
i treće pitanje, nije dovoljno — a možda nije ne-
ophodno — opisati i razvrstati sve one pojave ko-
jih neko ko misli može da bude svestan. Za odgo-
vor na ta dva pitanja potrebno je da se utvrdi koja
je vrsta pojave mišljenje, odnosno kojim je poj-
movima, iz oblasti mentalnog ili duhovnog života,
srodan pojam mišljenja. Na drugo i četvrto pitanje
često pokušavaju da odgovore i psiholozi; među-
tim, mnogi savremeni psiholozi bi ovakva pitanja
smatrali isuviše opštim.34
U ogledu »Mišljenje i razmišljanje« Ryle poku-
šava da odgovori na prvo pitanje Sta je mišljenje?
ali ne i na treće pitanje Sta je (pojedinačna) misao?
Odgovor na prvo pitanje ne mora nužno da uslovi
i odgovor na treće pitanje: Rvle smatra da kada
neko misli on ne mora da bude svestan svojih (po-
jedinačnih) misli. Isto tako ni odgovor na drugo
ili na četvrto pitanje ne mora da implicira neki od-
govor na prvo pitanje; to što se dešava u svesti
nekog mislioca veoma se razlikuje od onoga Što se
dešava u svesti tenisera potpuno zaokupljenog svo-
jom igrom, pa ipak se za obojicu kaže da misle.
Ryle svakako ne poriče da je u nekim slučajevima
u
Među prvim, eksperimentima u psihologiji mišljenja su eksperi-
menti pripadnika Wiirzburgske Škole. Vidi Huraphrcy, 1951. i Titchener,
1909. Među prvim sistematskim fiiosofskim raspravama o mišljenju ističu
se rasprave VV. Jamesa i F. Brentana. (James, 1890. pogl. 9, lom 1, i
Brentano, 1874.)
34
Neki filosofi koji razmatraju mišljenje izgleda da smatraju da se
ova pitanja ne mogu razlikovati na ovaj način. Vidi James, 1890, tom I,
pogl. 9 i Priče, 1969. Za primere savremenih psiholoških eksperimenata i
teorija vidi P. N. Johnson-Laird i P. C. Wason, 1977 i A. Burton i J. Rad-
ford, 1978.
38 ALEKSANDAR PAVKOVIC

mišljenja subjekt svestan pojedinačnih misli u vi-

du predstava ili Čak neizgovorenih rečenica; on sa-
mo poriče da su takve misli — ili neke misli po-
sebne vrste — neophodne da bi se razjasnilo šta je
to mišljenje. Ako je svest o nekim pojedinačnim
razmišljanjima, predstavama ili neizgovorenim re-
čenicama, nužan uslov da bi se za nekoga reklo da
misli, onda i onaj ko misli šta radi — na primer
teniser, potpuno zaokupljen svojom igrom —
mora da bude svestan takvih predstava kak-
vih je možda svestan i neki mislilac. Međutim, Ry-
le izgleda da smatra da je ova posledica svojevrsni
reductio ad absurdum zahteva da svako ko misli
bude svestan pojedinačnih razmišljanja ili predsta-
va — da je teniser svestan svojih razmišljanja te-
ško da bi on mogao dobro da igra.
Odatle sledi da rečenice u kojima se javlja
glagol »misliti« •— na primer, »Teniser misli kad
igra« — nije uvek moguće parafrazirati uz pomoć
izraza koji označavaju pojedinačne događaje, rad-
nje ili stanja u svesti; umesto ove vrste parafraze
Ryle izlaže parafrazu uz pomoć priloga, parafrazu
u kojoj se mesto glagola »misliti« javlja neki od
priloga; na primer u parafrazi prethodnog primera
»Teniser misli kad igra«, »Teniser pažljivo igra«,
»misliti« je zamenjeno sa »pažljivo«. Ovakva para-
fraza pomoću nekog priloga nije, naravno, moguća
u svim slučajevima upotrebe glagola »misliti«.
U slučajevima u kojima subjekt ne misli šta (u
tom trenutku) radi, već samo misli ili razmišlja,
Rvle ukazuje na mogućnost da se njegovom razmi-
šljanju uvek nađe neki »potpuniji« opis: kada neko
misli o šahovskom polju i figurama, njegovo se
razmišljanje može potpunije opisati kao pokušaj,
(u mislima) šahmata u pet poteza. Za Rvlea je ovaj
drugi opis potpuniji (doslovno, »puniji«) verovatno
zato što ukazuje čemu (kojoj svrsi) služi dato raz-
mišljanje i tako bliže određuje celokupni sklop na-
mera i radnji subjekata u okviru kojih se to raz-
mišljanje javlja. Mogućnost ovakvog »punijeg« opi-
sa razmišljanja navodi Rvlea da razmišljanje upo-
 UVOD 39

redi sa pripremama ili probama za izvršenje neke

radnje; tako potpuniji opis razmišljanja ukazuje
na radnju za koju je to razmišljanje proba ili pri-
prema. Razlika između razmišljanja i drugih vrsta
priprema ili proba sastoji se u tome što je razmiš-
ljanje potpuno nezavisno od opreme ili bilo kojih
tehničkih uslova neophodnih za izvršene radnje a
subjekt može da svoje mišljenje započne, usmeri ili
prekine po svojoj sopstvenoj volji. Naravno, Rylc
ne tvrdi da je svako razmišljanje proba ili pripre-
ma za izvršenje neke radnje; on priznaje da se misli
nekom mogu javiti nepovezano; primer za to bi
mogao biti slučaj kada neko sanjari o letovanju.
Kao što to Ryle sugerira u jednom kasnijem radu35
ovakvi su slučajevi mišljenja bez nekog određenog
cilja. Ryle ističe da se razmišljanje, uopšte uzev,
ne može shvatiti kao tok ili aktivnost sastavljena
isključivo od ovakvih nepovezanih misli i asocija-
cija, koje se redaju jedne za drugim; naprotiv, on
smatra da se upravo ovakav vid nepovezanog miš-
ljenja razjašnjava upoređenjem sa svrhovitijim ob-
licima mišljenja u kojima se za tok, naizgled ne-
povezanih, misli uvek može naći potpuniji opis.
Nije jasno međutim da li je Ryleov model pa-
rafraze iskaza o mišljenju moguće primeniti i na
složenije slučajeve razmišljanja kada, na primer,
neko i razmišlja o nečemu i misli šta radi; na pri-
mer, savestan diplomata pripremajući se za važan
sastanak, popravlja svoju kravatu, podešava svoj
izraz lica i u sebi se pita koliko je sati, a u isto
vremc razmišlja o ženi i deci, tako što ih predstav-
lja u mašti — kako veselo ćaskaju. Diplomata ne-
sumnjivo misli šta radi (on nije dekoncentrisan)
— ali kako izgleda potpuniji opis onoga što radi
kada razmišlja? Tok njegovih misli je povezan i
može da se prekine pa tako njegovo razmišljanje
ne ispunjava uslov za potpuno nesvrhovita razmi-
šljanja; a ipak njegovo razmišljanje o ženi i deci
ne izgleda kao proba, isprobavanje ili priprema za
« Vidi Ryle, 1979, pogl. 4.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
40

neku drugu radnju (on se ne priprema da ide 36kući

niti isprobava kako je to kad je on kod kuće). Iz-
gleda da on vrši jednu od svojevrsnih radnji koje
se vrše samo razmišljanjem: to su radnje koje nam
omogućavaju da u mislima budemo s nekim s ko-
jim stvarno nismo, tj. da u mislima rekreiramo si-
tuaciju u kojoj nismo prisutni. Za ovakve radnje
je nuino da subjekt bude svestan svojih misli ili
predstava. Pošto to nije nužno za tenisera koji mi-
sli šta (u tom trenutku) radi, ovakvo shvatanje raz-
mišljanja se ne uklapa u Rvleov program jedinstve-
nog razjašnjenja i mišljenja i razmišljanja (sluča-
jeva kad subjekt misli šta radi i slučajeva kada
on razmišlja).
U jednom ranijem radu37 Ryle je među prvim
i ukazao na višestruku — »polimorfnu« — upotre-
bu glagola »misliti«, da označi, kako stanja svesti
tako i aktivnosti ili radnje u svesti, pa i uverenja i
stavove (»Tada sam pomislio...«, »Misleći o tome,
zaključio sam ...« »Mislim da je to netačno.«). Ovo
je neke filosofe38 navelo da tvrde da ne postoje
opŠti nužni usjovi za upotrebu glagola »misliti« i
da stoga nije ni moguće na jedinstven način razjas-
niti pojam koji karakteriše neke od ovih upotreba
glagola »misliti«.
Zajednički nužni uslov za upotrebu glagola
»misliti« sigurno nije ono što taj glagol navodno
uvek opisuje ili označava: glagol »misliti« prethodi
opisima i iskazima raznih vrsta. Ipak, u svakoj
svojoj upotrebi taj glagol možda ukazuje na (ali
* Nije sigurno da se razmišljanje o deci i ženi uvelt može shva-
titi santo kao da je to neka priprema ili isprobavanje, čak i kada ono to
sigurno nije; uzmimo da naš diplomata nema ženu i decu i da nikada
ne razmiSlja o ovoj potpunoj fiktivnoj ženi i deci kada se priprema za
dolazak kući; uzmimo isto tako da on ne namerava da se oženi i da
ima decu tako da njegovo razmišljanje ne može da se shvati kao neko
ispitivanje kako bi to bilo kada bi ih on imao. Reći, kao Sto bi to neki
psihoanalitičar—amater rekao, da su njegova razmišljanja izraz njegove
podsvesne žel>e da ima porodicu, ne znači da se on priprema ili ispro-
bava da poseduje porodicu.
» Vidi Ryle, 1951.
M
Vii White, 1968, pogl. 4.
 UVOD 4J

ne i opisuje) uslove u kojima se utvrđuje istinitost

iskaza ili opisa koji ga slede. Naime, kada se taj
glagol koristi — u cilju opisa nečijeg mentalnog
stanja, nečijeg uverenja ili pobuda — možda se ti-
me implicira da se istinitost toga opisa utvrđuje na
osnovu onog čega je sam subjekt svestan. Istinitost
iskaza »On razmišlja o deci i ženi« utvrđuje se na
osnovu onoga čega je subjekt svestan; istinitost is-
kaza »Teniser misli šta radi« isto se tako utvrđuje
na osnovu onoga čega je teniser svestan; teniser
je ili svestan da je usredsređen39 na igru ili svestan
nečeg drugog što nema veze sa igrom; u drugom
slučaju ovaj je iskaz neistinit. Pošto iskaz »On mi-
sli da Jovan ima Golfa, ali toga nije svestan« nije
samoprotivrečan, »On misli da p« ne povlači za
sobom »On je svestan da p«; međutim, »On je sve-
stan da p« je ipak najbolje svedočanstvo za istini-
tost iskaza »On misli da p«.40
Shvatanje uslova za utvrđivanje istinitosti tvr-
dnji koje započinju sa »Mislim ...« ili »On misli...«,
koje sam ovde izložio, daleko je od toga da u pot-
punosti razjasni pojam mišljenja; međutim, priro-
da svedočanstva za ovakve tvrdnje ukazuje da je
mišljenje nešto čega je subjekt svestan, mada —•
kao Što je to Ryle pokazao — mišljenje ne mora
da bude ni neko mentalno stanje ni neka mentalna
»radnja«.
Esej Petera Geacha o mišljenju prilog je pole-
mici o materijalizmu. Po njegovom shvatanju mi-
sao je segment jedne od osnovnih delatnosti, mi-
M
Svakako, neko ko je usredsređen na igru ne mora loga da bude
i svestan (ona ga toliko zaokuplja da nije svestan da ga zaokuplja). Me-
đutim, u slučaju kada se utvrđuje istinitost iskaza »On misli. ..«, tj. kada
se traži najbolje svedočanstvo za iskaz »On misli. . .«, teniser se pila da li
on misli šta radi (zbog sumnje da on to ipak ne misli); da bi na to
pitanje potvrdno odgovorio on mora da bude svestan da ga zaokuplja
igra. Da bi posvedočio da je usredsređen na svoju igru, da misli na
igru, nužno je da je svestan te svoje usredsređenosti.
40
U prilog ovome ide i jedna vrsta pragmatičke protivrečnosti ko-
ja se javlja kada sam subjekt porekne da je svestan onoga što misli:
•Mislim da Jovan ima Golfa, ali toga nisam svestan«. Nužan uslov za
izricanje iskaza »Mislim ...« jeste da je subjekt koji ga izriče svestan
toga Sto misli.
42 ALEKSANDAR PAVKOVIC

šljenja, segment koji poseduje određenu logičku

strukturu. Kako to sam Geach ističe, njegovo shva-
tanje mišljenja kao osnovne delatnosti zasnovano
je — kao i Ryleov opis razmišljanja — na moguć-
nosti da se jedan slučaj mišljenja opiše na manje
ili više složen način; po Geachu osnovna radnja,
mišljenje, opisana iskazom tipa »On misli...«, mo-
že se (složenije) opisati kao manje osnovna radnja,
»On računa...« ili, kao još manje osnovna, »On
zbraja 25 i 162«. Za razliku od Rvlea, Geach izgleda
pretpostavlja da je neko mišljenje logički moguće
opisati kao najosnovniju radnju, a da se pri tom
uopšte ne implicira ili pretpostavi da postoji neki
složeniji opis te radnje, u kome se to mišljenje do-
vodi u vezu sa nekom drugom radnjom koja nije
mišljenje; drugim recima, za razliku od Rvlea,
Geach izgleda pretpostavlja da je neko mišljenje
moguće opisati a da se pri tom ne implicira ili
pretpostavi niti da je to neka priprema, neka pro-
ba, za neku drugu radnju41niti da je to posebna vr-
sta nepovezanog mišljenja. Nije jasno šta bi Geach
rekao za iskaz tipa »Teniser misli šta radi« gde
mišljenje očigledno nije neka samostalna radnja
koja se može opisati nezavisno od neke druge rad-
nje; naime, nije jasno da li su po Geachu nezavis-
nost i samostalnost mišljenja, koji karakterišu mi-
šljenje kao osnovnu delatnost, nužan uslov za miš-
ljenje. Ako jeste, onda po Geachu ovakvi iskazi uo-
pšte ne bi bili opisi mišljenja.
Nije takođe jasno da li Geachovo određenje mi-
šljenja kao osnovne radnje može da razjasni u kom
smislu je i sanjarenje neko mišljenje: sanjarenje o
letovanju, na primer, može se opisati kao niz misli
ili/i predstava od kojih svaka ima svoju posebnu
41
Ako Geach želi da kaže samo da je mišljenje osnovna delatnost
u poređenju sa nekim drugim dualnostima čiji opisi uključuju ili implici-
raju opise mišljenja, onda je njegovo određenje manje sporno nego što
izgleda; on onda dozvoljava i opis nekog mišljenja koje uopšte ne pomi-
njc mišljenje već samo neku delatnost osnovniju od mišljenja. Odatle sledi
da je moguć i materijalistički opis mišljenja — koji uopšte ne pominjc
mišljenje; zato i mislim da Geach ipak Želi da kaže da je mišljenje ap-
solutno a ne relativno osnovna radnja.
 UVOD 43

logičku s t r u k t u r u ; na p r i m e r , prvo se javlja m i s a o

o s u n č a n o j plaži, z a t i m o plavom m o r u , z a t i m sub-
jekt samoga sebe predstavlja k a k o pliva. Možda bi
za ovaj tok misli i p r e d s t a v a Geach r e k a o da je to
osnovna delatnost mišljenja o letovanju na m o r u ;
»sanjarenje o letovanju« je već složeniji opis j e d n e
manje osnovne delatnosti. Ako je to t a č n o , o n d a
se postavlja pitanje na osnovu čega se ovakav t o k
misli svrstava u istu v r s t u osnovnih radnji k a o i
mišljenje u slučaju u k o m e neko nešto na p a p i r u
r a č u n a (a da nije svestan nikakvih pojedinačnih
misli).
Mada bi za slučaj r a č u n a n j a moglo da se kaže
da je to j e d n a r a d n j a (pa t a k o i osnovna r a d n j a ) ,
za slučaj sanjarenja ili s r a z m e r n o nepovezanog toka
misli, teško da bi se moglo reći da ono predstavlja
ili sadrži n e k u radnju, pa stoga nije j a s n o da li bi,
po Geachovom o d r e đ e n j u mišljenja kao delatnosti,
ovakav tok, ovo sanjarenje, u o p š t e i bilo mišljenje;
m a d a ovaj tok misli m o ž d a zadovoljava Geachove
kriterije za delatnost — b u d u ć i da n a s ove misli
mogu p o t p u n o zaokupiti i t a k o omesti u nekoj dru-
goj delatnosti — nije u o p š t e j a s n o da li su njegovi
kriteriji dovoljni da razgraniče radnje ili delatnosti
od m e n t a l n i h stanja. Po istim ovim kriterijima,
n e k a bi m e n t a l n a stanja, k a o što su bol i tuga, bila
delatnosti. Moguće je da Geach, sledeći neke sred-
njovekovne filosofe, i o stanjima duha govori kao
o d e l a t n o s t i m a ili r a d n j a m a ; ali, takvu p r o š i r e n u
u p o t r e b u p o j m a delatnosti ili radnje, on niti ob-
jašnjava niti opravdava. 4 2
Usled toga se za Geacha ne može reći da je
pokazao — a kamoli n e p o b i t n o dokazao — da je
mišljenje neka delatnost, a još manje da je poka-
zao da je to neka a p s o l u t n o osnovna delatnost ili
radnja. Kako to sam Geach ističe, njegova se dru-
ga sporna postavka — da mišljenju nedostaju neke
od vremenskih relacija koje imaju fizikalni doga-
0
Zanimljivo je da Geach previđa tvrđenje jednog autoriteta na
koje se poziva — Wittgensteina — da mišljenje nije neka delatnost ili ak-
tivnost. Vidi Wittgcnstein, 1967, Zeltel paragraf 64.
44 ALEKSANDAR PAVKOVIC

đaji i da se stoga ne može meriti satom — zasniva

na prvoj tezi da je mišljenje jedna osnovna delat-
nost; Geach, dakle, ne uspeva da dokaže nijednu
od ove dve, nesumnjivo zanimljive, teze o mišlje-
nju.

5. PAMĆENJE

Za razliku od mišljenja, pojam pamćenja ili

sećanja zaokuplja filosofe još od antičkih vreme-
na; oduvek se pretpostavljalo da bi razjašnjenje
pojma pamćenja trebalo da pokaže kako je mogu-
će znati nešto što se dogodilo u prošlosti, dakle
nešto čega više nema. Rešenje ovog problema pred-
stavlja poseban izazov za filosofe koji znanje shva-
taju kao neposredno poimanje nekih prisutnih pred-
meta ili činjenica. Čak i Hume, koji se neustrašivo
suočava sa raznolikim problemima određenja sa-
znanja, priznaje da fenomen pamćenja ne može43 da
objasni u okviru svog sistema ideja i utisaka. I
Hume, kao i većina filosofa posle njega, ovaj prob-
lem pokušava da resi uvođenjem — kao nužnog i
dovoljnog uslova za pamćenje — posebne vrste men-
talnog stanja koje nam predstavlja neki događaj ili
predmet u prošlosti. Uverljive razloge za odbaciva-
nje ovakvog modela među prvim je izložio Wittgen-
stein u vreme svog boravka u Cambridgeu, od 1929;
on ukazuje da nužan uslov za upotrebu reci »pamti-
ti« nije neki poseban mentalni događaj u svesti sub-
jekta i da sama ta reč ne služi uvek za opis nekog
mentalnog stanja.44 Nešto slično tvrdi i Rvle.45 On
razlikuje pojam pamćenja od pojma prisećanja:
ako neko nešto pamti to znači da je on to ranije
naučio ili saznao i da to nije zaboravio; prisetiti se
nečega, međutim, ponekad zahteva i prizivanje u

• Hume, David, 1793. Appenđix za Knjigu I, str. 85, str. 627, Selby
Bigge edition.
** VVittgenstein, 1953. paragrafi: 166, 305—306 i II deo, xiii.
« Rylc. 1949. VIII, odeljak 7.
 UVOD
45
svest nekog ranijeg događaja ili predmeta, pa tako
uključuje i neko mentalno stanje. Ni Ryle ni Wit-
tgenstein ne poriču da je u nekim slučajevima pam-
ćenja ili prisećanja, nužno da subjekt koji pamti
bude svestan nekog mentalnog stanja ili događaja;
oni poriču samo da subjekt koji nešto pamti uvek
mora da bude svestan nekog mentalnog stanja ili
događaja posebne vrste, koji karakteriše pamćenje.
VVittgensteinova i Rvleova razmatranja pod-
stakla su savremene filosofe da razgraniče tri vrste
pamćenja**: pamćenje onoga što je subjekt doživeo
ili opazio, pamćenja činjenica za koje je saznao
(ali koje nije nužno i sam utvrdio) i pamćenja ka-
ko se nešto radi. Polazeći od nekih Wittgensteinovih
ili Rvleovih zapažanja, neki filosofi pokušavaju da
svo pamćenje svedu na pamćenje činjenica, na 47spo-
sobnost da se ono što je ranije saznato zadrži. Za
razliku od njih, Martin i Deutscher u eseju »Pam-
ćenje« ne nastoje da ove tri vrste pamćenja svedu
na jednu. Umesto toga, oni pokušavaju da izlože
nužne i dovoljne uslove za sve tri vrste pamćenja.
U okviru pokušaja jedinstvenog razjašnjenja poj-
ma pamćenja oni brane i dve sporne, mada uspešno
ilustrovane, postavke o pamćenju: da bi neko nešto
pamtio nije nužno da on veruje da se dogodilo to
što on pamti i, da subjektov tačan opis nekog pro-
šlog događaja (koji je možda on sam doživeo) nije
dovoljan da pokaže da on stvarno pamti taj doga-
đaj. Martin i Deutscher tvrde, da je nužno kako bi
subjekt pamtio ono što tačno opisuje i što se do-
godilo, da između toga što se desilo i njegovog
predstavljanja48 tog događaja postoji određena ka-
uzalna veza; postojanje te kauzalne veze može da
objasni kako se dešava to da neko može da pamti
nešto (što sebi ili drugima verno predstavlja) a da
ne veruje da se to i desilo.

44
Za jednostavan i razumljiv prikaz te razlike vidi Locke, 1970.
« Vidi Malcolm, 1963, Squircs, 1969. i Margolis, 1977.
*• 'Predstavljanje' je tehnički termin koji označava bilo kakvu vrstu
izražavanja onoga Sto subjekt pamti — bilo da se to izražava verbalno,
samo u svesti ib* u nekim fizičkim radnjama.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
46
Ako su svi ostali uslovi za pamćenje ispunjeni
i ako postoji kauzalna veza između subjektovog
predstavljanja i onoga što on predstavlja a što se
dogodilo u prošlosti, Martin i Deutscher su sprem-
ni da tvrde da subjekt stvarno pamti taj događaj;
ako takva veza ne postoji, subjekt ne pamti. Po
svemu sudeći, postojanje te kauzalne veze, po Mar-
tinu i Deutscheru služi kao kriterij da li neko pamti
ili ne.
Međutim, Martin i Deutscher smatraju da po-
jam pamćenja pretpostavlja postojanje neke kau-
zalne veze ove vrste i pored toga Što mi — koji se
tim pojmom služimo — ne znamo ništa o prirodi te
kauzalne veze. Iz ovoga izgleda sledi da za primenu
tog kriterija nije neophodno da u određenom slu-
čaju pamćenja znamo u čemu se sastoji odgovara-
juća kauzalna veza, već je dovoljno da znamo da H
u tom slučaju ona postoji ili ne. Ako je tako, onda,
usled našeg neznanja prirode neophodne kauzalne
veze, u brojnim slučajevima nije moguće utvrditi da
li neko pamti ili ne, sve dok to možda ne pokažu
neka nova naučna otkrića o prirodi te veze.49
Ipak Martin i Deutscher ne ostaju pri tvrdnji
da mi ne moramo ništa da znamo o prirodi kauzal-
ne veze u slučajevima pamćenja — tu kauzalnu
vezu oni ipak bliže određuju. Prvo, oni uvode teh-
nički pojam 'delotvornog' uzroka, koji nije (nužno)
ni nužan ni dovoljan kauzalni uslov i tako odbacu-
ju humeovsko tumačenje ove kauzalne veze, kao
odnosa između tipova predmeta ili događaja. Zatim,
na osnovu razmatranja 'nepravilnih' ili 'devijantnih'
lanaca uzroka (koji stvarno ne vode pamćenju), oni
uvode 'strukturni analogon' (trag pamćenja) onoga
što se dogodilo, kao nužnu kariku u lancu uzroka
koji vode pamćenju.
Kao i kod klasičnih teorija pamćenja, po koji-
ma neko mentalno stanje predstavlja događaj u
prošlosti, i ovde se postavljaju dva pitanja: kako
ne-cirkularno utvrditi da li je nešto strukturni
* Vidi Margolis, 1977.
 UVOD
47
analogon onog što se pamti i da li je kauzalna veza
koja uključuje ovakav analogon, stvarno dovoljan
uslov za pamćenje (pod pretpostavkom da je u sva-
kom slučaju pamćenja moguće pronaći ovakav ana-
logon). Da bi se izbegla cirkularnost analize, pri
utvrđivanju da je neko predstavljanje strukturni
analogon nečemu što se dogodilo u prošlosti, nije
moguće pretpostaviti ni da je to predstavljanje
tačno ili istinito predstavljanje tog događaja, niti
da je to predstavljanje stvarno trag pamćenja, tj.,
da se nalazi u kauzalnom lancu koji vodi pamćenju.
Uvođenjem ovakvog strukturnog analogona Mar-
tin i Deutscher pokušavaju da objasne kako to da
data kauzalna veza zaista vodi predstavljanju ne-
čega što se dogodilo, dakle, tačnom predstavljanju:
otuda nije moguće pretpostaviti da je to predstav-
ljanje taČno. Zatim, ovakav strukturni analogon je
neophodan da bi se utvrdilo da neka kauzalna ve-
za zaista vodi pamćenju: stoga, za predstavljanje
koje tek treba odrediti kao strukturni analogon ne-
kom prošlom događaju, nije moguće pretpostaviti
da je ono stvarno trag pamćenja, tj. da je deo one
kauzalne veze koja vodi pamćenju.
Ali ako isključimo ove dve pretpostavke nije
jasno da li je ovakav strukturni analogon dovoljan
da se neka kauzalna veza, Čiji je on deo, proglasi za
kauzalnu vezu koja vodi pamćenju. Uzmimo već
poznati primer čoveka koji pamti da ga je kao
dete kidnapovao neki visok cmomanjast Čovek (on
pamti da je doživeo kako ga ovaj kidnapuje). Delo-
tvoran uzrok njegovog predstavljanja ovog kidna-
povanja je stvaran događaj u njegovom detinjstvu:
njegov crnomanjasti i visoki brat ga je zaista od-
veo — na izlet. Da li je 'strukturna analogija' izme-
đu njegovog predstavljanja i stvarnog događaja do-
voljna da kažemo da on stvarno pamti kako je bio
kidnapovan? Ako to odbijemo, i umesto toga kaže-
mo da on pamti samo kako ga je brat odveo na
izlet, dovedeni smo u položaj da tvrdimo ne samo
to da subjekt ne mora da veruje da se ono što on
pamti dogodilo, već i to da on ne mora da bude ni
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
48

svestan onog Što on u stvari pamti: naš subjekt

može da tvrdi da on ne pamti kako ga je brat od-
veo na izlet (mada je to kasnije saznao i prihvatio)
a da i pored toga mi tvrdimo da on to ipak pamti;
svest o svom sopstvenom pamćenju ovde više nije
najbolje svedočanstvo o sadržaju svog sopstvenog
pamćenja. Ćak i ako dozvolimo da je ovo moguće
u okviru neke psihološke teorije, (ili da nam to omo-
gućava da shvatimo određene psihološke teorije),
pitanje je da li je pojam pamćenja koji se tu razjaš-
njava isti onaj kojim se služimo kada se ne bavimo
psihologijom. Kao što sam već primetio, ovakvo
shvatanje kauzalne veze dozvoljava da — u nizu
slučajeva sa nedovoljnom ili nedovoljno utvrđenom
strukturnom analogijom — usled nedostatka razra-
đene i potvrđene teorije, nije moguće utvrditi da li
subjekt stvarno pamti ili ne, kao ni to šta on u
stvari pamti.
Upotreba strukturnog analogona između pred-
stavljanja i prošlog događaja kao kriterija pamće-
nja, ima ipak izvesne sličnosti sa jednim od načina
kojim se služimo da bismo utvrdili da li neko pam-
ti ili ne. Ako neko nije siguran da li stvarno pamti
nešto, za Šta iz drugih izvora zna da se dogodilo,
on može da se upita da li to što mu pada na pa-
met ima ikakve sličnosti sa onim što se stvarno do-
godilo; ali čak i ako ima sličnosti i ako postoji
kauzalna veza između prošlog događaja i onog što
mu sad pada na pamet, on može i dalje da sumnja
da on to stvarno pamti. On može imati različite
razloge za tu sumnju: između ostalog, on može
sumnjati da mu se ta misao ('predstavljanje') javila
na način koji isključuje mogućnost pamćenja (u
snu, slobodnim, tj. proizvoljnim tokom njegovih
misli itd.).
Pored toga, u slučajevima pamćenja činjenica
kao i pamćenja kako nešto učiniti, moguće je sum-
njati ne samo da su ovi uslovi dovoljni već i da su
oni nužni; tako se može postaviti pitanje da li je
neki uzročni lanac tipa delotvorne uzročnosti lo-
gički nužan uslov da bi neko zapamtio datum Ko-
 UVOD 49

sovske b i t k e ili k a k o se pliva. R a z m o t r i m o t a k o

tvrdnju »On se ipak seća k a k o se pliva«, izrečenu
o n e k o m ko je p r e t r p e o s k o r o p o t p u n u amneziju;
k a d a to kažemo, nije n u ž n o da p r e t p o s t a v i m o da je
njegovo ranije plivanje uzročno delotvorno za nje-
govo sadašnje plivanje; moguće je, naime, da je ta
tvrdnja istinita čak i a k o na neki način u t v r d i m o
da njegovo ranije plivanje nije uzročno delotvorno
za njegovo sadašnje plivanje. Ovaj slučaj mogli bi-
s m o da objasnimo na sledeći način: i njegovo sa-
dašnje plivanje, k a o i njegovo ranije plivanje, ma-
nifestacije su j e d n e te iste sposobnosti ili veŠtine,
veštine plivanja (ta je veština možda u ovom slu-
čaju u r o đ e n a ) ; k a d a k a ž e m o »On se ipak seća k a k o
se pliva« t i m e kažemo da je zadržao (ili da nije
izgubio) sposobnost da pliva. P o š t o je ta sposob-
nost zadržana, nije n e o p h o d n o pretpostaviti da iz-
m e đ u njegovog ranijeg plivanja i njegovog sadaš-
njeg plivanja postoji neka uzročna veza. 30
Pretpostavimo, nadalje, da je subjekt n a u č i o
n a p a m e t sve važnije d a t u m e u istoriji srpskog na-
r o d a i da, posle gotovo p o t p u n e amnezije, u s p e da
se seti samo d a t u m a Kosovske bitke. I u ovom
slučaju ne sledi da je njegovo ranije učenje važni-
jih d a t u m a u istoriji srpskog n a r o d a uzročno delo-
tvorno za njegovo p a m ć e n j e d a t u m a Kosovske bit-
ke; moguće je, naime, da je njegovo izricanje tač-
nog d a t u m a Kosovske b i t k e opet samo ispoljavanje
njegove sposobnosti recitovanja svih važnijih datu-
ma u istoriji srpskog n a r o d a , sposobnosti koju je
on s a m o delimično sačuvao.
Ovi p r i m e r i ne pokazuju da u nekim slučaje-
vima pamćenja n e m a nikakve uzročne veze izme-
đu onoga što subjekt p a m t i i njegovog predstav-
ljanja; može se, naime, tvrditi da je za pamćenje
čak i u našim p r i m e r i m a , uzročno n e o p h o d n o da
subjekt sačuva neku svoju sposobnost koja se t a d a
ispoljava u njegovom predstavljanju onog što pam-
ti. Iz ovoga, m e đ u t i m , ne sledi da tu postoji neki
M
Za ovakve primerc vidi Squires, 1969.

4 Svest i saznanje
50 ALEKSANDAR PAVKOVIC

uzročni lanac između događaja u prošlosti i sadaš-

njeg predstavljanja. Da bi subjekt nešto pamtio, u
našim je primerima, ne samo uzročno, već i logički
nužno da on sačuva neke svoje sposobnosti: da bi
se sećao kako se pliva, logički je nužno da sačuva
sposobnost da pliva. Moguće je da su u ovakvim
slučajevima potrebni i određeni uzročni uslovi pod
kojima subjekt može da sačuva ili zadrži te spo-
sobnosti.
Sigurno je da se sve tvrdnje o pamćenju ne
mogu parafrazirati uz pomoć tvrdnji o ispoljava-
nju sposobnosti koje je subjekt sačuvao: u nizu
slučajeva, pamćenje jednostavno nije ispoljavanje
nekih sposobnosti ili veština. Ali Martin i Deutscher
bi trebalo da pokažu koja je prednost njihove ana-
lize pamćenja nad ovakvim parafrazama i u sluča-
jevima kada nam se parafraze uz pomoć tvrdnji o
ispoljavanju sposobnosti čine prirodnijim. Moguće
je, naravno, da nam ovakve parafraze izgledaju pri-
rodnije zato što u ovakvim slučajevima pamćenja
ne poznajemo njihove kauzalne mehanizme. Ako je
to tačno, to bi onda trebalo i dokazati.51

Aleksandar PAVKOVIC

11
Na pomoći pri izboru tekstova, želeo bih da se zahvalim Leonu
Kojenu; kolegama i prijateljima koji su te tekstove preveli zahvaljujem
na savesno obavljenom poslu, a Iliji Moljkoviću, lektoru, na nizu suges-
tija koje su prevode učinili razumljivijim; na pomoći u pripremi predgo-
vora i prevoda za štampu zahvalan sam Mirjani Đulcić.
 UVOD 51
IZBOR IZ LITERATURE
1. Filosofsko razjaSnjenje i filosofska argumentatija
Davidson, Donald. (1973) ^Radical Interpretation* Di-
alectica, torn 27, 1973, str. 313—28.
Davidson, Donald. (1974) »Psychology as Philosophy* u
zbirci Philosophy of Psychology, ur. S. C. Brown, London,
1974.
Langford, C. H. (1942) »Moore's Notion of Analysis*
u zbirci The Philosophy of G. E. Moore, ur. P. A. Schilpp.
London, 1942.
Moore, G. E. (1925) »A Defense of Common Sense* u
zbirci Contemporary British Philosophy (second series),
ur. J. H. Muirhead. London, 1925 (preStampano i u G. E.
Moore. Philosophical Papers).
Moore, G. E. (1942) »A Reply to my Critics* u zbirci
The Philosophy of G. E. Moore, ur. P. A. Schilpp. London,
1942. str. 660-667.
Passmore, John. (1956) A Hunderd Years of Philoso-
phy, London, 1956.
Passmore, John. (1970) Philosophical Reasoning, dru-
go izdanje. London, 1970.
Quine, W. V. (1969) »EpistemoIogy Naturalized* u
zbirci njegovih eseja Ontological Relativity and Other
Essays. New York, 1969.
Routley, R. i Routley, V. (1973) »RyIe's Reductio ad
Absurdum Argument* u casopisu Australasian Journal of
Philosophy, torn 51, br. 2 1973. str. 125—138.
Russell, Bertrand. (1905) »On Denoting*, u <5asopisu
Mind, 1905; preStampano u zbirci Russellovih eseja Logic
and Knowledge, ur. R. Marsh. London, 1926 (prevod na
srpskohrvatski Ideje, 2/1979).
Ryle, Gilbert. (1954) Dilemmas, Cambridge, 1954.
Ryle, Gilbert. (1954a) »Proofs in Philosophy* na fran-
cuskom objavljeno u casopisu Revue Internationale de
Philosophie, torn. VIII, PreStampano u Ryle, G. Collected
Papers, London, 1971. torn drugi.
Sommers, Fred. (1963) »Types and Ontology* u £aso-
pisu Philosophical Review, torn 72, 1963. PreStampano u
zbirci Philosophical Logic, ur. P. F. Strawson. Oxford,
1967.
Sommers, Fred. (1965) »Predicability* u zbirci Phi-
losophy in America, ur. M. Black, London, 1965.
Strawson, P. F. (1970) ^Categories* u zbirci Ryle: A
Collection of Critical Essays, ur. O. P. Wood i G. Pitcher.
London, 1970.
Urmson, J. O. (1956) Philosophical Analysis. Oxford,
1956.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
52
2. Znanje i verovanje
Armstrong, D. M. (1973) Belief, Truth and Knowled-
ge. Cambridge, 1973.
Barnes, W. H. F. (1963) »Knowing« u casopisu Phi-
losophical Review, 1963. str. 3—16.
Chisholm, R. M. (1966) Theory of Knowledge. Engle-
wood Cliffs, SAD, 1966.
Feldman, R. (1974) »An Alleged Defect in Get tier-Coun-
terexamples* u dasopisu Australasian Journal of Philoso-
phy, 1974, str. 68—69.
Harrison, J. (1962) »Knowing and Promising u caso-
pisu Mind, torn. 71. 1962 (prestampano u Griffiths, A. P.
(ur.) Knowledge and Belief, Oxford, 1967).
Hooker, M. (1973) »In Defense of a Principle of De-
ducibility for Justifications u casopisu Philosophical Stu-
dies, 1973. str. 402—406.
Johnsen, B. L. (1974) »Knowledge« u casopisu Philo-
sophical Studies, torn 25. 1974.
Lehrer, K. (1965) »Knowledge, Truth and Evidence« u
Casopisu Analysis, torn. 25, 1965, str. 168—175.
Lehrer, K. (1974) Knowledge. Oxford, 1974.
Malcolm, N. (1963) Knowledge and Certainty. Engle-
wood Cliffs, SAD, 1963.
Mayo, B. (1963) »A Note on Austin's Performative
Theory of Knowledge* u casopisu Philosophical Studies,
torn 14, 1963. str. 28—31.
New, C. G. (1965) »Some implications of 'someone'* u
casopisu Analysis, 1965. str. 62—64.
Pappas, G. S. i Marshall Swain (ur.) (1978) Essays on
Knowledge and Justification. London, 1978.
Prichard, H. A. (1950) Knowledge and Perception.
Oxford, 1950.
* Quine, W. V. O. (1953) »Reference and Modality* u
zbirci eseja From a Logical Point of View. Cambridge,
Mass. (SAD), 1953.
Roth, M. D. i Galis, L. (ur.) (1970) Knowing: Essays
in the Analysis of Knowledge. New York, 1970.
Russell, B. (1912) Problems of Philosophy. London,
1912. (Prevod na srpskohrvatski, Problemi filosofije, Nolit,
Beograd, 1980).
Ryle, G. (1949) The Concept of Mind. London, 1949.
Skyrms, B. (1967) »The Explication of X knows that
p« u casopisu Journal of Philosophy, torn 64, 1967, str.
373—389.
Saunders, J. T. (1972) »Thalberg's Challenge to Justifi-
cation via Deductions Philosophical Studies, torn 23, 1972,
str. 358—364.
Thalberg, I. (1969) »In Defense of Justified True Beli-
ef* u Casopisu Journal of Philosophy, torn 66, 1969, str.
795-803.
 UVOD 53

Thalberg, I. (1974) »Is Justification Transmissible

through Deduction?* u dasopisu Philosophical Studies,
torn 25, 1974, str. 347—356.
Unger, P. (1975) Ignorance, Oxford, 1975.
Urmson, J. 0. (1952) »Parenthetical Verbs* u casopi-
su Mind, 1962 (preStampano u Flew, A. (ur.) Essays in Con-
ceptual Analysis, London, 1956).
Wright, M. (1965) »'I know' and Performative Utteran-
ces« u casopisu Australasian Journal of Philosophy, torn
43, 1965. str. 33—47.

3. Opazanje i culni utisci

Armstrong, D. (1961) Perception and the Physical
World, London, 1961.
Austin, J. L. (1962) Sense and Sensibilia. Oxford, 1962.
Ayer, A. J. (1967) »Has Austin refuted the Sense-Datum
Theory?* u casopisu Synthese, torn 17, 1967, str. 17—40.
(preStampano u Ayer, A. J. Metaphysics and Common
Sense. London, 1970).
Barnes, W. H. F. (1956) »On Seeing and Hearing* u
Contemporary British Philosophy, ur. H. D. Lewis, treca
seri.ja. London, 1956.
Dore, C. (1965) »Seeming to See* u casopisu Ameri-
can Philosophical Quarterly, torn 2, 1965, str. 312—318.
Dretske, F. I. (1969) Seeing and Knowing. London,
1969.
Grice, H. P. (1962) »Some Remarks About the Sen-
ses* u Analytical Philosophy, drugi torn, ur. R. J. Butler.
Oxford, 1962.
Grice, H. P. (1975) »Logic and Conversation* u Syn-
tax and Semantics treci torn, ur. P. Cole i J. L. Morgan.
New York, 1975.
Hampshire, S. (1961) »Perception and Identificationo
u zborniku Proceedings of Aristotelian Society, Supplemen-
tary Vol. 35, 1961, str. 81—96.
I. C. Hinckfuss (1970) »J. M. Hinton on Visual Expe-
riences* u Casopisu Mind, torn 79, 1970.
Hinton, J. M. (1973) »A reply to I. C. Hinckfuss* u
casopisu Mind, torn 82, 1973.
Hinton, J. M. (1973) Experiences, an enquiry into so-
me ambiguities, Oxford, 1973.
Hinton, J. M. (1980) »Phenomenological Specimenism«
u Casopisu Analysis, torn 40, 1980.
Hinton, J. M. (1966) »Seeming and Causes* u casopisu
Philosophy, torn 41, 1966, str. 348—355.
Jackson, F. (1977) Perception: A Representative The-
ory, Cambridge, 1977.
Mates, F. (1967) »Sense-Data« u casopisu Inquiry, torn
10. 1967, str. 225—244.
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
54
Pears, D. F. (1976) »The Causal Conditions of Percep-
tion* u iasopisu Synthese, torn 33, 1976, str. 25—40.
Platts, M. (1979) Ways of Meaning, London, 1979.
Price, H. H. (1932) Perception. London, 1932.
Ouinton, A. (1955) »The Problem of Perception* u
casopisu Mind, torn 64, 1955, str. 28—51 (preStampano u
The Philosophy of Perception, ur. G. J. Warnock, Oxford,
1967).
Ryle, G. (1956) "Sensation* u Contemporary British
Philosophy, treda serija, London, 1956 (prevod na srpsko-
hrvatski u casopisu Ideje, 2/1980).
Strawson, P. F. (1961) "Perception and Identification*
u zbonriku Proceedings of Aristotelian Society, Supple-
mentary Vol. 35, 1961 (odgovor na rad Hampshirea u is-
tom tomu).
Strawson, P. F. (1974) "Causation in Perception*
Strawson, P. F. Freedom and Resentment, London, 1974.
Swartz, R. J. (ur.) (1965) Perceiving, Sensing and Kno-
wing. New York, 1965.
Teichmann, J. (1970) "Perception and Causation*, u
zborniku Proceedings of Aristotelian Society, 1970—1971.
str. 29—41.
White, A. R, (1961) »The Causal Theory of Percep-
tion* u zborniku Proceedings of Aristotelian Society, Sup-
plementary Vol. 35, 1961 (komentar na Griceov rad pod
istim naslovom) preStampano u The Philosophy of Per-
ception, ur. G. J. warnock, Oxford, 1967.
Wolgast, E. H. (I960) »The Experience in Perception*
u casopisu Philosophical Review, torn 69, 1960. str. 165—

4. MiSljenje
Brentano, F. (1874) Psychologic von empirischen
Standpunkt, Leipzig, 1874.
Burton, A. i Radford, J. (ur.) (1978) Thinking in Per-
spective. London, 1978.
Humphrey, G. (1951) Thinking. An Introduction to its
Experimental Psychology. London, 1951.
Geach, P. T. (1957) Mental Acts. London, 1957.
James, W. (1890) The Principles of Psychology. New
York, 1890.
Ginnane, W. J. (1960) "Thoughts* u casopisu Mind,
torn 79. 1960, str. 372—90.
Johnson-Laird, P. N. i P. C. Wason (ur.) (1977) Thin-
king. Cambridge, 1977.
Murdoch, I. (1951) "Thinking and Longuage* u zborni-
ku Proceedings of Aristotelian Society, Supplementary Vo-
lume 25, 1951.
 UVOD
55
Mouton, D. L. (1969) »The Concept of Thinking* u ca-
sopisu Nous, 1969, str. 355—372.
Price, H. H. (1969) Thinking and Experience, London,
1969.
Ryle, G. (1951) »Thinking and Language* u zborniku
Proceedings of Aristotelian Society, Supplementary Vol.
25, 1951. (preStampano u Ryle, G. Collected Papers, torn
II, London, 1971).
Ryle, G. (1979) On Thinking, ur. R. Kolenda. Oxford,
1979.
Sibley, F. (1970) »Ryle and Thinking* u zbirci eseja
Ryle: A Collection of Critical Essays, ur., O. Wood i G.
Pitcher. London, 1970.
Titchener, E. (1909) Lectures on the Experimental
Study of the Thought Processes. New York, 1909.
White, A. R. (1967) The Philosophy of Mind. New
York, 1967.
Wittgenstein, L. (1967) Zettel Oxford, 1967.

5. Pamdenje
Anscombe, G. E. M. (1976) »Memory, 'Experience' and
Causation* u Contemporary British Philosophy, Cetvrta
serija, ur. H. D. Lewis, London, 1976.
Broad, C. D. (1925) The Mind and Its Place in Nature,
poglavlje V, London, 1925.
Furlong, E. J. (1956) »The Empiricist Theory of Me-
mory* u c'asopisu Mind, torn 65, 1956.
Holland, R. F. (1954) »The Empiricist Theory of Me-
mory*, u £asopisu Mind, 1954.
Hume, David (1736) A Treatise of Human Nature.
London, 1736. (Selby-Bigge edition, Oxford University
Press).
Locke, D. (1971) Memory. London, 1971.
Malcolm, N. (1963) »Three Lectures on Memory* u
Knowledge and Certainty, Englewood Hills, SAD, 1963.
Malcolm, N. (1977) Memory and Mind. London, 1977.
Margolis, J. (1977) »Remembering« u c'asopisu Mind,
1977. str. 186—205.
Ryle, G. (1949) The Concept of Mind. London, 1949.
Squires, R. (1969) »Memory Unchained* u c'asopisu
Philosophical Review, torn 78, 1969, str. 178—196.
Urmson, J. O. (1967) »Memory and Imagination* u 6a-
sopisu Mind, torn 76, 1967, str. 83—91.
von Leyden, W. (1961) Remembering, London, 1961.
Wittgenstein, L. (1953) Philosophische Vntersuchun-
gen. Oxford, 1953 (prevod na srpskohrvatski, Filozofska
Istraiivanja, Beograd, 1969).
 ALEKSANDAR PAVKOVIC
56
Za razmatranje problema koji postavlja Hampshire
u eseju »SIoboda duha« videti:
Berofsky, B. (ur.) Free Will and Determinism. New
York, 1966.
Lehrer, K, (ur.) Freedom and Determinism. New
York, 1966.
Pears, D. F. »Predicting and deciding" u Questions
in the Philosophy of Mind. London, 1975.
Thalberg, I. Enigmas of Agency. London, 1972.

Za razmatranje problema o kojima raspravlja G. E.

M. Anscombe u eseju >Namera« videti:
Binkley, R. (ur.) Agent, Action and Reason. Oxford,
1971.
Chisholm, R. »The Structure of Intention* u casopisu
Journal of Philosophy, torn 67, 1970, str. 633—647.
Danto, A. C. Analytical Philosophy of Action. Cam-
bridge, 1973.
Fleming, B. N. »On Intention« u Casopisu Philosophi-
cal Review, torn 73, 1964, str. 301—320.
Jenkins, J. S. "Motives and Intention* u £asopisu
Philosophical Quarterly, torn 15, 1965, str. 155—164.
Meiland, J. W. The Nature of Intention. London, 1970.
Sutherland, N. S. »Motives as Explanations" u £asopi-
su Mind, torn 70, 68, 1959, str. 145—159.
Teichmann, J. »Mental Cause and Effect* u Casopisu
Mind, torn 70, 1961, str. 36—52.

Za razmatranje problema kauzalnog objaSnjenja dela-

nja, vidi:
Baier, A. »The Search for Basic Actions* u casopisu
American Philosophical Quarterly, torn 8, 1971, str. 161—
170.
Danto, A. »Basic Actions* u casopisu American Philo-
sophical Quarterly, torn 2, 1965, str. 141—148.
Davidson, D. »The Logical Form of Action Senten-
ces* u The Logic of Decision and Action, ur. N. Rescher.
Pittsburg, 1966.
Davidson, D. »Actions, Reasons and Causes« u caso-
pisu Journal of Philosophy, torn 63, 1963, str. 685—700
(preStampano u The Philosophy of Action, (ur.) A. R.
White, Oxford, 1968).
Kenny, A, Action, Emotion and Will, pogl. IV i VII,
London,, 1963.
Stoutland, F. M. »The Logical Connection Argument* u
American Philosophical Quarterly Monograph IV, 1970.
Stoutland, F. »Basic Actions and Causality* u c"asopi-
su Journal of Philosophy, torn 65, 1968, str. 467—475.
Taylor, Ch. Explanation of Behaviour. London, 1964.
 UVOD 57

Za razmatranje problema lidnog identiteta videti:

Hume, David. A Treatise of Human Nature. Knjiga
I, deo IV, odeljak 6. i Appendix; 1736.
Locke, John. An Essay concerning Human Understan-
ding. Knjiga II, poglavlje 27, 1968 (prevod na srpskohrvat-
ski, »Kultura«, Beograd).
Parfit, D. "Personal Identity* u casopisu Philosophi-
cal Review, 1971 (prestampano u The Philosophy of Mind,
ur. J. Glover, Oxford, 1976).
Perry, J. (ur.) Personal Identity. Los Angclos, 1975.
Ouinton, A. M. »The Soul« u Casopisu Journal of Philo-
sophy, torn 59, 1962, str. 293—409.
Rorty, A. O. (ur.) The Identities of Persons. Los Ange-
los, 1976.
Shoemaker, S. Self-Knowledge and Self-Identity. Itha-
ca (SAD), 1963.
Williams, B. A. O. Problems of the Self (Cambridge,
1973).
 FILOSOFSKO RAZJAŠNJENJE
I FILOSOFSKA ARGUMENTACIJA
 Gilbert Ryle

FILOSOFSKI ARGUMENTI

Robin George Collingwood bio je profesor zadu-

žbine Waynflet na žalost kratko vreme. Ipak, njego-
vo spisateljsko stvaralaštvo za ovo kratko vreme
bilo je ogromno. Još nije sazrelo vreme za pokušaj
da pružim kritičku procenu ovih doprinosa filoso-
fiji, niti bi trebalo, čak i da sam za to nadležan, da
ovom prilikom nudim neku povoljnu kritičku ocenu
njegovog stvaralaštva kao istoričara. Mislim da bi
on sam pre svega poželeo priznanje za svoja raz-
matranja o filosofiji istorije. Stoga ću upravo o
tome, posve skromno i s poštovanjem, da izložim
nekoliko misli.
Ima mnogo grana metodičkog istraživanja ra-
zličitih oblasti sveta. Postoje matematičke nauke,
posebne prirodne nauke i postoje humanistička is-
traživanja u antropologiji, pravne nauke, filosofija,
lingvistička i književna istraživanja i na kraju isto-
rija, koja na ovaj ili onaj način obuhvata većinu
drugih. Takođe, postoje i mnoge discipline koje ne
poučavaju istinama već raznim umećima i veština-
ma, kao što su poljoprivreda, taktika, muzika, ar-
hitektura, slikarstvo, sportske igre, navigacija, me-
tode zaključivanja i naučni metod. Svaka teorija
primenjuje svoje sopstvene posebne principe i ka-
none istraživanja i svaka disciplina primenjuje svo-
je sopstvene posebne principe i kanone prakse.
62 G1LBERT RYLE

Profesor Collingvvood je ove principe nazvao nji-

hovim »pretpostavkama«. Drugim recima, sve se
one služe svojim sopstvenim standardima ili krite-
rijumima, prema kojima se sudi da li su pojedina-
čni slučajevi njihove primene uspešni ili neuspeŠni.
Jedno je, naravno, s razumevanjem primenji-
vati principe a sasvim nešto drugo odvojeno raz-
matrati njih same. Naučnik koji za trenutak prestaje
da pokušava da traži odgovor na pitanja kojima
se bavi da bi, umesto toga, ispitao zašto ih uopšte
postavlja i da li su to prava pitanja koja treba po-
staviti, za to vreme prestaje da bude naučnik i po-
staje filosof. To što ima ovako dvostruka intereso-
vanja može, kako to istorija pokazuje, od njega
načiniti dobrog filosofa a još boljeg naučnika. Naj-
bolje filosofske teorije matematike izložili su mate-
matičari koji su bili primorani da pokušaju da rese
zagonetke sadržane u samim principima njihovog
istraživanja. Ovakve veŽbe iz filosofije vodile su
ih ponekad pronalaženju novih matematičkih me-
toda, a često i shvatanjima koja su mnogo štošta
razjašnjavala. Svaki genije pronalazač je novih me-
toda i zato on mora da bude neka vrsta kritičara
principa metoda.
Profesor Collingvvood bio je istoriČar kome je
izgledalo da kanoni istorijskog istraživanja pred-
stavljaju izvesnu zagonetku. On je želeo ne samo da
objasni određene istorijske događaje i procese već
i da razjasni koje bi vrste trebalo da bude dobro
istorijsko objašnjenje. Ni to nije bilo interesovanje
vezano isključivo za probleme istorije ili njene teh-
nologije. Jer, uočiti šta je istorijsko objašnjenje,
između ostalog znači shvatiti kako se ono razlikuje
od hemijske, mehaničke, biološke, antropološke, ili
psihološke teorije. Filosof možda može da počne
postavljajući pitanja o kategorijama koje čine ok-
vir pojedine teorije ili discipline, ali on se ne može
tu i zaustaviti. On mora pokušati da dovede u vezu
kategorije svih teorija i disciplina. Problem »Čove-
kovog mesta u prirodi« je, grubo rečeno, problem
povezivanja pitanja koja usmeravaju laboratorijska
 FILOSOFSK! ARGUMENTI 63

istraživanja sa pitanjima koja usmeravaju istarži-

vanja nastavljena u bibliotekama. A ovo poveziva-
nje ne obavlja se ni u laboratorijama ni u bibliote-
kama već u glavi filosofa.
Mislim da je profesor ColHngvvood video jas-
nije nego njegovi najistaknutiji prethodnici da je
ono što je izgledalo kao zavada ili antiteza između
prirode i duha, to jest između predmeta prirodnih
i predmeta humanističkih nauka, samo jedna ilu-
zija. Ove grane istraživanja ne daju suparničke od-
govore na ista pitanja o istom svetu, niti pak one
daju posebne odgovore na ista pitanja o suparnič-
kim svetovima; one daju svoje sopstvene odgovore
na različita pitanja o istom svetu. Baš kao što ni
fizika nije ni suparnica niti sluškinja geometrije,
tako ni istorija, ni pravne nauke, ni nauka o knji-
ževnosti, nisu ni neprijatelji niti su potčinjene labo-
ratorijskim naukama. Njihove su kategorije, to jest
pitanja koja postavljaju, njihovi metodi i kanoni,
različiti. Izraženo recima moga prethodnika, one
rade sa različitim pretpostavkama. Da bi se to ut-
vrdilo nužno je prikazati ove razlike. Profesor Col-
lingwood umro je isuviše rano da bi ovaj zadatak
izvršio ali ne i da bi ga započeo. On je već učinio
veliki filosofski napredak time što je zagonetku
sveo na problem.
Sam profesor Collingvvood držao se podalje od
treniranja boksanja sa senkama kojim su akadem-
ski filosofi obično jačali svoje mišiće i nalazili odu-
ška svom raspoloženju. Ono što smo ovim uzdrža-
vanjem izgubili bio je dobitak za ceo svet. Jer on
nije pisao za svoje profesionalne kolege već više za
umne pripadnike celokupne zajednice učenih. Sto-
ga je stil njegovog filosofskog izlaganja i, verujem,
dikcije, na pojedinim često sjajnim mestima, na
najvišem nivou engleske filosofske proze.
 GILBERT RYLE
64
PROBLEM
Filosofi su u poslednje vreme poklonili dosta
pažnje prirodi, ciljevima i metodi svog sopstvenog
istraživanja. Ovo je interesovanje delimično bilo
posledica izvesne profesionalne hipohondrije, jer je
upadljivi napredak koji su ostvarile druge nauke
među filosofe uneo izvesnu nervozu u pogledu raz-
mera njihovog sopstvenog uspeha. Delimično je ono
bilo i posledica primene moderne logičke teorije na
procese matematičkih i induktivnih nauka, a to je
automatski vodilo njihovoj primeni i u filosofiji.
Izlaganje logičkih osnova različitih vrsta naučnih
zaključaka iznelo je na jarku, ako ne i bolnu sve-
tlost slična pitanja o osnovama filosofskih učenja.
Namera mi je da prikazem logičku strukturu
tipa argumenata svojstvenih filosofskom mišljenju,
bez obzira da li su ovi argumenti upotrebljeni pole-
mički, u kontroverzama između filosofa, ili miro-
ljubivo, u privatnoj filosofskoj refleksiji. Jer argu-
menti deluju kao oružje samo ako su logički zas-
novani, i ako su takvi, oni otkrivaju veze, a to
Što je ovo otkrivanje podesno i za dovođenje
protivnika u nepriliku, ne čini ga ništa manje ne-
ophodnim za otkrivanje istine. Ljubav prema istini
nije u suprotnosti sa strašću za ispravljanjem gre-
šaka.
Filosofski argumenti nisu indukcije. Zaključci
i premise indukcija mogu se dovoditi u sumnju ili
poricati bez apsurda. Činjenice konstatovane na
osnovu posmatranja i verovatne hipoteze u filoso-
fiji nemaju veću ilustrativnu moć od fikcija ili na-
gađanja. Pri rešavanju filosofskih problema ni či-
njenice ni maštarije nemaju neku moć dokaza. Moć
dokaza činjenica sastoji se samo u tome što se po-
većava ili umanjuje verovatnoća opštih ili poseb-
nih hipoteza: besmisleno je filosofske iskaze opi-
sivati kao srazmerno verovatne ili neverovatne.
S druge strane, filosofski argumenti nisu ni do-
kazi euklidovskog tipa, naime dedukcije teorema
iz aksioma ili postulata: filosofija nema aksioma i
 FILOSOFSKI ARGUMENTI 55

njoj je onemogućeno da polazi od postulata. U su-

protnom bi postojale alternativne filosofske dok-
trine kao što postoje i alternativne geometrije.
Model argumenta koji je svojstven filosofiji je-
ste reductio ad absurdum. Ovaj argument se odvija
tako što se izdvajaju protivrečnosti ili logički pa-
radoksi iz same građe filosofije. Cilj ove moje ras-
prave je da pokaže kako je to moguće i zašto je to
nužno.
Može nam koristiti ako odmah napravimo raz-
liku između jakog reductio ad absurdum i slabog
reductio. Ovaj drugi oblik upotrebljava se u nekim
od Euklidovih dokaza. Istinitost teoreme on do-
kazuje dedukcijom iz njoj protivrečne teoreme po-
sledica koje su u suprotnosti sa aksiomima njenog
sistema ili sa posledicama izvedenim iz njih. Tre-
balo bi napomenuti da ovaj argument dokazuje sa-
mo da je tražena teorema istinita ako su aksiomi
istiniti, ili da su i jedan i drugi lažni, to jest, da
ono što je protivrečno traženoj teoremi nije u sa-
glasnosti sa aksiomima. Jaka redukcija se sastoji u
dedukovanju iz iskaza, ili iz nekog kompleksa is-
kaza, posledica koje su međusobno protivrečne ili
su protivrečne prvobitnom iskazu. To pokazuje (iz-
razimo to na način koji će kasnije biti usavršen)
da je iskaz neosnovan jer ima logički apsurdne po-
sledice. Tako je pokazano da je iskaz koji se ispi-
tuje ne samo lažan već i besmislen.
Da bi se dokazalo da argumenti ovog tipa pri-
padaju filosofiji dovoljno je pomenuti da bi filosof
koji ima drugačije mišljenje, trebalo da pokuša da
ovu ili onu filosofsku tvrdnju obori tako što će po-
kazati protivrečnost koja se u njoj skriva. Ne po-
kušavam, naravno, da dokažem da nijedan drugi
tip argumenta ne pripada filosofiji.
Na prvi pogled izgledaće da argumenti tipa
reductio ad absurdum mogu imati samo razorno
dejstvo. Oni mogu da dejstvuju pri obaranju ne-
razumnih teorija i tako, pored zahvalnog svojstva
da poraŽavaju protivnike, poseduju i korisno svoj-
stvo da raščišćavaju teren za potonju konstruktiv-
5 Svest i saznanje
 GILBERT RYLE
66
nu teoriju. Ali, učiniće nam se da nikakvo rušenje
ne može dovesti do podizanja nekog novog zdanja.
Nadam se da ću obesnažiti svaki takav prigovor
tako što ću (da upotrebim drugu metaforu) poka-
zati da argumenti tipa reductio ad absurdum nisu
ni manje ni više nihilistički nego što je to operacija
vršidbe. Ili, da ponovo promenim uporcđenje, za-
stupaću stav po kojem filosofski argumenti ovoga
tipa imaju nešto zajedničko sa testovima destruk-
cije pomoću kojih inžinjeri ispituju otpornost ma-
terijala. Naravno, inžinjeri zatežu, okreću, sabijaju
i udaraju komade metala sve dok ih ne slome, ali
upravo ovim testovima oni utvrđuju koje će napore
metal izdržati. Donekle na isti način filosofski ar-
gumenti pokazuju logičku moć ideja koje se ispi-
tuju tako što utvrđuju tačne oblike logički nepra-
vilnih postupaka pri kojima ove ideje ne uspevaju
da vrše svoju funkciju.

LOGIČKE MOĆI ISKAZA

Svaki iskaz ima ono što ćemo ovde nazvati od-
ređenom »logičkom moći«; to jest, on je sa dru-
gim iskazom povezan raznim logičkim vezama koje
se mogu otkriti. Iz nekih on sledi kao posledica, a
za sobom povlači i druge iskaze. Sa nekima on je
nespojiv a sa drugima je samo jedva spojiv. Iskaz
služi i kao svedočanstvo koje pojačava ili slabi ve-
rovatnoću prethodnih hipoteza. Dalje, za ma ko-
je logičke moći datog iskaza uvek je moguće pro-
naći ili izmisliti beskonačan niz drugih iskaza koji
se sa njim mogu zajedno svrstati, pošto imaju ana-
logne logičke moći ili, kako se to obično kaže, po-
što imaju istu logičku formu.
Pravila logike su opšta. Valjani argumenti iz-
lažu modele koji se isto tako dobro mogu prika-
zati sastavljanjem bilo kojih drugih iskaza koji
pripadaju istoj logičkoj porodici. U formalnoj logi-
ci uči se kako se izdvajaju logički skeleti1 iskaza
1
'Logical skeleton', pod kojim Rvle podrazumeva logičku shemu
iskaza. (Prira. prcv.)
 FILOSOFSKI ARGUMENTI (fl

na osnovu kojih ovi ili bilo koji drugi iskazi koji

uključuju iste skelete mogu da budu premise ili
zaključci paralelnih valjanih argumenata.
Naravno, kada se neko služi datim iskazom ili
ga razmatra, on ne može u tom trenutku da se us-
redsredi na sve njegove logičke moći. Ne može se
u jednom trenutku razmatrati i taj iskaz i svi va-
ljani argumenti u koje on može biti uključen i svi
pogrešni argumenti u koje bi taj iskaz mogao biti
neispravno i nasilno uveden. U najboljem slučaju
shvatanje logičkih moći je adekvatno utoliko što
omogućuje da se pronađu neke od ovih logičkih
moći ako se za to pruži prilika. Mnoge od logičkih
moći iskaza nisu uopšte uočene u rutini svakodnev-
nog mišljenja, a jedan deo njih izmiče čak i onda
kada mislilac usredsredi svu svoju intelektualnu
snagu da bi ih pronašao. Tako se može s pravom
reći da samo delimično shvatamo većinu iskaza
koje razmatramo, često nas mogu iznenaditi neke
od manje poznatih logičkih veza najobičnijih is-
kaza.
I pored svega toga, mada je naše razumevanje
iskaza koje upotrebljavamo nesavršeno u ovom smi-
slu, u jednom drugom smislu naše razumevanje ne-
kih iskaza može biti gotovo potpuno, ili pak posve
potpuno. Naime, iz prakse ili putem poučavanja mo-
žemo da naučimo sve logičke moći koje određuju
upotrebe u kojima se ovi iskazi pojavljuju. Dete
brzo uči kako da se služi iskazima kao što su
3x3 = 9, ili London se nalazi severno od Brightona
a da nikada ne pravi greške — ni u aritmetici ni u
geografiji — koje bi ukazivale na nesavršenost
shvatanja ovakvih iskaza. Ono ne zna pravila koja
određuju logičko ponašanje ovih iskaza, ali zna po
navici njihov logički pravac koji vodi ograničenim
brojem njemu već poznatih puteva.
Videćemo da činjenica da Ijudi, ma koliko
inteligentni bili, nikada ne uspevaju da u potpu-
nosti shvate sve logičke moći iskaza koje upotreb-
ljavaju, ima značajne posledice. Valjalo bi napo-
menuti da čak i temeljno poznavanje tehnika i
 GILBERT RYLE
68

teorije formalne logike u principu ne menja ovu si-

tuaciju. Izdvajanje logičkih shema iskaza ne otkri-
va logičke moći ovih iskaza pomoću nekog trika
koji logićara oslobađa obaveze da ih sam pronađe.
U najboljem slučaju to je samo skraćeni izraz onog
što je on, misleći, otkrio.
Kada zapazimo da više različitih iskaza imaju
nešto zajedničko (i kada ova zajednička crta ili či-
nilac sam po sebi nije sastavni deo ovog iskaza)
moguće je i idiomatski pravilno, mada i rizično,
ovaj zajednički činilac apstrahovati i nazvati ga
(sa izuzecima) »idejom« ili »pojmom«. Tako učimo
da se usredsredimo na ideju smrtnosti ili pojam
cene kao na nešto što je zajedničko nizu iskaza u
kojima se tvrdi ili poriče da su ljudi smrtni ili u
kojima se za proizvode kaže da koštaju toliko i to-
liko ili da se mogu menjati po toj i toj stopi. Dalje,
učimo da na isti način izdvajamo apstraktnije ide-
je kao što su ideja postojanja, implikacije, duž-
nosti, vrste, svesti i nauke.
Na samom početku logičkih spekulacija ove
ideje ili pojmovi bili su protumačeni kao da
predstavljaju delove ili suštinske komade nekog
skupa, a za dva ili više takvih skupova pretpostav-
ljalo se da čine određeni iskaz. Oni su Često bili
tehnički nazvani »termini«. Ova netačna teorija bila
je izvor mnoštva štetnih zbrka. Istina je da ono
što smo mi naznačili kao »ideje« ili »pojmovi« pred-
stavlja apstrakcije porodica iskaza, kojima su ove
zajednički činioci ili odlike. Govoriti o datim ideja-
ma znači sažeto govoriti o porodici iskaza koji su
međusobno slični u pogledu ovih zajedničkih čini-
laca. Tvrđenja o idejama su opšta tvrđenja o poro-
dicama iskaza.
Prirodna ali i kobna posledica izvedena iz po-
grešne doktrine o terminima bila je i shvatanje da
pravila logike određuju odnose među iskazima, ali
nemaju mnogo, ili uopšte nemaju nikakve veze sa
njihovim činiocima. Bilo je rano zapaženo da po-
stoje logički značajne razlike tipova ili kategorija
između različitih klasa »termina«, »ideja« ili »poj-
 FILOSOFSKI ARGUMENTI gg

mova«, ali prvobitna i tradicionalna klasifikacija

nekolicine ovih tipova nije ništa ni dobijala ni gu-
bila proučavanjem pravila zaključivanja. (Doduše,
smatralo se da su neka pravila zaključivanja bila
međusobno povezana sa pojmovima svi, neki i ne.
Ali čak ni za ove ideje nije nađeno nikakvo pribe-
žište u listi kategorija pojmova.)
U stvari, distinkcija između logičkih tipova
ideja istovetna je sa razlikovanjem između onih lo-
gičkih formi iskaza čije su apstrakcije ideje. Ako
jedan iskaz sadrži činioce različitih tipova od čini-
laca drugih iskaza, ovi su iskazi različite logičke
forme i imaju različite vrste logičkih moći. Pravila
koja određuju veze između iskaza u valjanim ar-
gumentima odslikavaju logički sastav njihovih raz-
ličitih posebnih činilaca i odlika. Postoji onoliko
tipova termina koliko i formi iskaza, upravo kao
što talasi imaju onoliko bregova koliko i dolja.
Zbog toga je i umesno i neophodno govoriti
(na jednom nivou apstrakcije) ne samo o logičkim
moćima iskaza već takođe (na višem nivou apstrak-
cije) i o logičkim moćima ideja ili pojmova. Narav-
no, opis logičkih moći date ideje nije ništa drugo
do opis neke od logičkih moći svih iskaza koji su
međusobno slični po tome što kao jedan zajednički
činilac imaju upravo tu ideju.
Budući da je naše razumevanje iskaza kojima
se služimo uvek nesavršeno, — pošto nikada nismo
shvatili i nikada ne bismo mogli shvatiti sve logičke
moći ovih iskaza, — nužno je nesavršeno i naše
shvatanje ideja ili pojmova. Uvek postoji rizik da
će se u toku bilo koje operacije sa ovim idejama,
do sada neisprobane, javiti neki paradoks ili neka
zbrka.

IZVORI LOGIČKIH PARADOKSA

Pojmovi i iskazi u sebi ne sadrže nikakvu na-
znaku koja bi pokazivala kojem oni logičkom tipu
pripadaju. Izrazi istih gramatičkih shema koriste se
da izraze misli različitih logičkih vrsta. Prirodno je
70 GILBERT RYLE

stoga da se kod nas javlja težnja da zanemarimo

Činjenicu da različite ideje imaju različite logičke
moći, ili bar da i pored raznolikosti logičkih tipo-
va, postupamo kao da ih ima svega nekolicina. Cak
su i filosofi više od dve hiljade godina pretpostav-
ljali da je Aristotelova lista od deset takvih tipova
iscrpna ako ne i preterano složena.
Sta se događa kada se pretpostavi da neka ide-
ja pripada jednom logičkom tipu a ona u stvari
pripada drugome? Kada se, na primer, pretpostavi
da su logičke moći ideja veliko i drvo slične oni-
ma koje imaju ideje zeleno ili veselo? Neizbežna
je posledica da nesvesne intelektualne operacije sa
ovim idejama izravno vode logičkim rezultatima ko-
ji se ne mogu tolerisati. Pojmovi različitih tipova
ne mogu se silom naterati da se slično ponašaju.
Iz ovakvog nastojanja obično proizlazi jedna vrsta
protivrečnosti, a to u nekim srećnijim slučajevima
prisiljava mislioca da se vrati unazad i pokuša da
promeni postupak sa pojmovima nad kojima je iz-
vršeno ovo nasilje.

DIJAGNOZA I LECENJE PARADOKSA

Ovde započinje nova vrsta istraživanja, pro-

mišljeno nastojanje da se otkriju stvarne (za razli-
ku od naivno anticipiranih) logičke moći ideja. Lo-
gički apsurdi koje odaju prave zbrke tipova izazi-
vaju intelektualni šok i postavljaju teorijski prob-
lem, problem određivanja — pomoću određene me-
tode i načina proveravanja — onih pravila koja vla-
daju ispravnim postupanjem sa pojmovima.
Metaforički, ovaj se zadatak može opisati kao
iznalaženje logičkih moći ideja. Ova metafora je
od višestruke koristi. Ljudi se često veoma dobro
snalaze u nekom kraju, ali su sasvim nesposobni da
opišu rastojanja ili odnose pravaca između njego-
vih različitih delova ili pak između ovog i drugih
poznatih krajeva. I kada znaju taj kraj, još uvek
im se može dogoditi da budu zbunjeni ako mu pri-
 FILOSOFSKI ARGUMENTI 7^

laze nekim neuobičajenim putem ili pri nekom

neobičnom svetlu. Isto tako, oni mogu poznavati
taj kraj a da ipak daju opise iz kojih sledi da se
dve različite zgrade nalaze na jednom istom mestu
ili da se jedna zgrada nalazi u dva različita pravca
od tog i tog objekta.
Slično je i sa našim poznavanjem geografije
naših ideja — čak i kada se radi o idejama sa ko-
jima možemo uspešno da vladamo u svakodnevnim
zadacima za koje smo izvežbani. Ovo svakodnevno
znanje jeste znanje, ali u njemu nema ni sistema ni
provere. To je znanje po navici, a ne po pravilima.
Metafora mape korisna je još u jednom po-
gledu. Geometri ne ucrtavaju pojedinačne objekte
kao što je, na primer, seoska crkva. Oni na mapi
ucrtavaju sva istaknuta obeležja jedne oblasti:
crkvu, most, prugu, parohijsku granicu i, možda,
obrise terena. Dalje, oni naznačuju kako se ova ma-
pa povezuje sa mapama susednih oblasti i kako su
sve one koordinirane sa tačkama kompasa, podnev-
cima i uporednicima i standardnim srazmerama.
Svaka pogreška u premeravanju ima za rezultat
kartografsku protivrečnost.
Rešenje zagonetke u pogledu tipova logičkih
moći ideja zahteva sličan postupak. Ni ovde se prob-
lem ne sastoji u tome da se zasebno odredi mesto
ove ili one pojedinačne ideje već da se odrede tačke
ukrštanja čitave galaksije ideja koje pripadaju is-
tim ili graničnim područjima. To jest, problem se
ne sastoji u tome da se anatomski ispita neki usam-
ljeni pojam, recimo pojam slobode, već da se iz-
dvoje njegove logičke moći u onoj meri u kojoj
one utiču na logičke moći pojmova zakona, obave-
ze, odgovornosti, lojalnosti, vladavine itd. Kao i
geografski, i filosofski je pregled nužno sinoptički.
Filosofski problemi se ne mogu ni postavljati ni re-
šavati odvojeno.
Opisivati istraživanje logičkih moći ideja kao
slično u izvesnom pogledu geografskom pregle-
du, korisno je, kao ilustracija, samo do određenih
granica. Ali, u jednom važnom pogledu, pored os-
 GILBERT RYLE
72
talih, ova analogija gubi značaj. Ispravnost geo-
grafskih pregleda utvrđuje se pomoću dve osnovne
vrste provere; prisustvo kartografske protivrečnosti
dokazuje da je taj pregled pogrešan, a vizuelne su
opservacije pozitivno svedočanstvo njihove verodos-
tojnosti. Kada se radi o izdvajanju logičkih moći
ideja ne postoji proces koji bi neposredno odgo-
varao vizuelnim opservacijama. Otuda i primat
argumenta reductio ad absurdum u filosofskom ra-
suđivanju. Ovaj filosofski test destrukcije prime-
njuje se na postupak operisanja sa nekom idejom,
pri kome se pretpostavlja da ona pripada određe-
noj kategoriji, tj. da ima moći koje odgovaraju mo-
ćima nekog prihvaćenog modela. U početku je ovaj
postupak nekritičan i nije promišljen. U nekim slu-
čajevima, međutim, on se promišljeno preporučuje
i primenjuje, a tada se ovaj test destrukcije i pri-
menjuje na teorije filosofa.
Najraniji filosofski problemi javljaju se kao
rezultat protivrečnosti koje se nepažnjom sreću u
toku nefilosofskog mišljenja. Uvođenjem svake no-
ve teorije uvode se izvesni novi pojmovi koji su od
kardinalnog značaja ne samo za zaključke te teo-
rije već i za pitanja koja ona postavlja. Budući da
su ovi pojmovi novi, njihove logičke moći još uvek
nisu istražene i stoga im se bez razmišljanja pripi-
suju logičke moći slične onima koje imaju ideje
neke već poznate discipline. Paradoksalne posledice
koje proizlaze iz konvencionalnih operacija sa nji-
ma, otkrivaju da one imaju svojevrstan karakter.
Mora da su tako i konji iznenadili svoje prve gos-
podare svojim nevolovskim oblikom i ponašanjem.
Kad promišljeno nastojimo da pronađemo diz-
gine koje će odgovarati neukroćenim pojmovima,
prihvatamo metod svesnog traženja daljih logičkih
paradoksa i protivrečnosti. Pravila koja određuju
logičko ponašanje neke ideje ostaju nedovoljno shva-
ćena sve dotle dok postoje još neispitane moguć-
nosti da se sa njom i dalje pogrešno postupa. Ap-
surdnosti su prvobitni poticaji za filosofsko mišlje-
nje i dalje će biti njegov skalpel.
 FILOSOFSKI ARGUMENTI 73

Ovaj se proces može nazvati »dijalektičkim«

bez nanošenja nepravde genealogiji te reći, mada
izgleda nema razloga da se ovaj proces uglavi u
simetrične kalupe svetog metoda dvostrukog knji-
govodstva često povezanog sa upotrebom ovog ter-
mina. I, mada to nije izričito propisano, ovaj po-
stupak koriste oni koji su pre skloni da filosofiju
opisuju kao razjašnjenje ideja, analizu pojmova,
proučavanje opštosti, pa čak i kao traganje za de-
finicijama.

JEDAN PRIGOVOR

Neophodno je da se ovde suočimo sa jednom

teškoćom kao i da je resimo; to je protivrečnost
koja preti da sve što sam do sada rekao pretvori u
besmislicu. Nastanak i rešavanje te poteškoće mo-
že služiti kao ilustracija mog opšteg stanovišta.
Već je rečeno da filosofski problemi proizlaze
iz tendencije iskaza da — kada sa njima nepažljivo
postupamo — proizvode apsurdne posledice. Ali
ako su posledice iskaza apsurdne tada je i taj is-
kaz apsurdan, pa takav iskaz ne može ni postojati.
Apsurdno je reći da postoje apsurdni iskazi. Logič-
ki je nemoguće da postoji iskaz takvog tipa po ko-
jem ne bi mogli postojati iskazi takvog tipa. Izgle-
da da iz toga sledi da se reduetio ad absurdum ni-
kada ne može primeniti, mada sam argument koji
to utvrđuje predstavlja primer takve vrste argu-
menta.
Rešenje je ove poteškoće u tome da izrazi i
samo izrazi mogu biti apsurdni. Samo se za neki
dati izraz, kao što je neka rečenica, može reći da ne
može biti konstruisan tako da izrazi iskaz izvesnog
logičkog sklopa ili, možda, iskaz bilo kog logičkog
sklopa. To je ono što reduetio ad absurdum upravo
čini. On otkriva da dati izraz ne može izražavati is-
kaz određenog sadržaja i logičkog skeleta pošto bi
se iskaz sa nekim od ovih svojstava sukobljavao sa
drugim koji ima druga određena svojstva. Operaci-
74 GILBERT RYLE

ja kojom se to utvrđuje na izvestan način je eks-

perimentalna ili hipotetična. Ako izraz uopšte izra-
žava neki iskaz, on ne može izražavati iskaz koji je
u jednom pogledu sličan jednim, a u drugom dru-
gim poznatim iskazima, pošto se posledice jednog
dela ove hipoteze ne slažu sa posledicama drugog
dela. To ie hipotetički argument poznat kao po-
nendo toliens. U ekstremnim slučajevima pomoću
njega se može utvrditi da izraz ne može da izražava
iskaze bilo koje vrste; u manje ekstremnim sluča-
jevima dokazuje se samo da izraz ne može izraža-
vati iskaz izvesne, već određene vrste.
Uzmimo, na primer, dva tvrđenja: »brojevi su
večni« i »vreme je počelo pre milion godina«. Iako
su, jezički gledano, oba tvrđenja ispravna, druga
rečenica ne izražava nijedan iskaz. Ona pokušava
da kaže nešto što se ne može smisleno reći, naime
da je postojao trenutak pre koga nije bilo moguć-
nosti da bilo šta prethodi bilo čemu drugom, što
sadrži očiglednu protivrečnost. Prva rečenica je be-
smislena ako je shvaćena kao izraz iskaza jednog
tipa, ali ne i ako je shvaćena na neki drugi način.
Ako je shvaćena kao sažet način da se kaže da bro-
jevi nisu vremenske stvari ili događaji, ili još bolje,
da numerički izrazi ne mogu ulaziti u smislene iz-
raze kao subjekti glagola koji se menjaju u raznim
vremenima, tada je ono što je rečeno i istinito i
značajno. Ali, ako se ta rečenica shvati, kao što je
detinjasti ljudi shvataju, kao da nam ona kaže da
brojevi, kao i kornjače, žive veoma dugo i da, ma
koliko starili, u stvari, ne mogu umreti, tada se
može pokazati da je ta rečenica apsurdna. Besmi-
slena je ako je shvaćena kao da pripada biologiji,
ali je istinita ako se tumači kao primena teorije lo-
gičkih tipova na ideje u aritmetici.
Argumenti tipa reduetio ad absurdum odnose
se stoga na pravilnu i nepravilnu upotrebu izraza.
Sve što je prethodno rečeno neophodno je dakle
preformulisati. Tvrđenje o nepravilnom shvatanju
logičkih moći iskaza i ideja trebalo bi preformuli-
sati otprilike na sledeći način:
 FILOSOFSKI ARGUMENTI 75

Neke klase izraza, kada funkcionišu u izvesnim

klasama konteksta, ili imaju ili se bez razmišljanja
pretpostavlja da imaju izvesnu logičku snagu. I
kada za neki izraz kažem da ima ili da mu se pri-
pisuje neka logička snaga ne podrazumevam ništa
drugo nego da on izražava neku ideju ili iskaz sa
izvesnim logičkim moćima u napred već izra-
ženom smislu. Stoga je uvek moguće ispitati koji
bi iskazi-posledice bili istiniti ako izrazi koje ispitu-
jemo izražavaju ili učestvuju u izražavanju nekog
iskaza čije su logičke moći analogne logičkim moći-
ma nekog poznatog modela. U početku je uvek mo-
guće da taj logički eksperiment otkrije da su neke
od posledica ove pretpostavke u suprotnosti sa ne-
kim njenim drugim posledicama pa tako i otkrije
da je pogrešno pripisivanje ove logičke snage tom
iskazu u toj upotrebi. Stvarna logička snaga izra-
za (ako on uopšte ima neku logičku snagu) mora
zato biti takva da su iskazi koji se pomoću tog iz-
raza izražavaju sastava koji je osiguran od ovih i
drugih protivrečnosti.

FUNKCIJA REDUCTIO AD ABSURDUM

Otkrivanje logičkog tipa ideja koje stvaraju za-

gonetku jeste otkrivanje pravila; ta pravila odre-
đuju one valjane argumente u koje mogu ulaziti,
kao premise ili kao zaključci, iskazi u kojima se
javljaju te ideje (ili bilo koje druge ideje tog tipa).
Ono predstavlja i otkrivanje opštih razloga zbog
kojih specifične greške proizlaze iz pogrešnog pri-
pisivanja ove ideje specifičnim tipovima. UopŠte
uzev, do prethodnog otkrića dolazimo samo prola-
zeći kroz više etapa ove druge vrste otkrivanja. Ide-
ja se (uporno ili slepo) hipotetički smatra homo-
genom nizu poznatih modela koji slede jedan za
drugim; sama njena logička struktura izranja po-
sle uzastopne eliminacije pretpostavljenih logičkih
svojstava koja vode raznim vrstama apsurda.
Ovakav program, međutim, izgleda dosadno
okolišan i nagoni nas da sanjamo o nekom nepo-
76 GILBERT RYLE

srednom načinu utvrđivanja logičkih moći ideja

koje stvaraju zagonetke, koji će sa metodom pro-
gresivnog reductio deliti strogost a koji će ga po-
boljšati tako što će ukloniti potrebu za metodom
provere kroz greške. Ali bez obzira na to koji se
metodi istraživanja mogu koristiti, za njihov cilj
je značajno da je za pronalaženje i razumevanje
nekog pravila nužno oceniti ne samo šta to pravilo
zahteva već i šta ono dozvoljava a šta zabranjuje.
Oni koji nisu razmotrili sve apsurde protiv kojih
je neko logičko pravilo propisano nisu njime u
potpunosti ovladali: granice ispravnog su i granice
zabranjenog. Tako nijedan metod otkrivanja pravil-
nih upotreba nekog pojma ne može da se liši meto-
da predviđanja logičkih nezgoda koje slede iz ne-
pravilnih operacija sa tim pojmom. Pre nego što
završimo sa ovim argumentom neophodno je da
raščistimo još tri manje važna pitanja.

SISTEMATSKA DVOSMISLENOST

Obično se pretpostavlja da je pojedinačni po-

jam tačno naznačen odnosom prema nekom poje-
dinačnom izrazu: ideja jednakosti je, na primer,
nepogrešivo identifikovana time što je opisana kao
nešto što reč »jednakost« predstavlja.
U svim jezicima se mogu, naravno, naći reci ko-
je imaju dva ili više različitih značenja. Na taj na-
čin su moguće i igre reci. Ali dvosmislenosti ove
vrste nemaju teorijski značaj. One su sasvim slu-
čajne i može im se doskočiti jednostavnim prevo-
dima ili parafrazama. Uopšte uzev, različite ideje
izražene igrom reci imaju tako malo veze jedna sa
drugom da je sam kontekst u kome je reč upotreb-
ljena dovoljan da odredi koju smo ideju hteli da
izrazimo. No, postoji jedna druga vrsta rasteglji-
vosti značenja koja karakteriše upotrebu ne samo
nekolicine nego većine izraza i koja je takva da će
parafraze i prevodi izraza sa određenom rasteglji-
vošću značenja, obično imati upravo neku sličnu
 FILOSOFSKI ARGUMENTI 77

rastegljivost. Ova vrsta dvosmislenosti je sistemat-

ska na više načina. Različite ideje — izražene ne-
kim izrazom u njegovim različitim upotrebama —
blisko su povezane jedna sa drugom. One su na
ovaj ili onaj način, različite promene istog korena.
Data reč će u različitim vrstama konteksta iz-
ražavati ideje neodređenog niza različitih logičkih
tipova, i stoga, ideje različitih logičkih moći. I ono
što je istinito o pojedinačnim recima, jednako je
tačno i o složenim izrazima i o gramatičkim kon-
strukcijama.
Razmotrimo pridev »tačan«. On se može upo-
trebiti da označi dolazak nekoga na neko mesto,
osobu koja dolazi, karakter te osobe pa čak i tipič-
nu karakternu osobinu neke klase osoba. Bilo bi
apsurdno upoređivati tačnost osobe u jednom po-
sebnom slučaju sa tačnošću njenog dolaska u tom
određenom slučaju; bilo bi apsurdno upoređivati
tačnost kao odliku njenog karaktera sa tačnošću
njenog dolaska u nekom posebnom slučaju; i, naj-
zad, bilo bi apsurdno upoređivati tačnost oficira
ratne mornarice kao jedne klase sa tačnošću nekog
pojedinačnog oficira ratne mornarice. Ovaj i slični
apsurdi pokazuju da reč »tačan« trpi promene u
značenju kada se primenjuje na različite tipove
subjekata. Iste promene u značenju nastale bi i u
francuskom i nemačkom jeziku; paralelne promene
nastale bi kod drugih reČi iste vrste kao što su
»uredan« i »vest«. Tamo gde se traži tačnost po-
grešno je govoriti o »ideji« tačnosti, mada reč »tač-
no« ne izaziva neku igru reci time što u svakom
različitom tipu konteksta u kome je upotrebljena
ima i različitu logičku snagu.
Reč »postojati« predstavlja filosofski zanim-
ljiviji primer. Možda je istina da postoji katedrala
u Oxfordu, tromotorni bombarder, kvadrat nekog
broja između 9 i 25. Ali, ako naivno zaključimo da
tu ima tri postojeće stvari — građevina, vrsta avio-
na i neki broj — to će nas ubrzo dovesti do teško-
ća. Ova su tri smisla reci »postojati« — u kojima
je za tri subjekta rečeno da postoje — različita, pa
78 GILBERT RYLE

su i njihova logička ponašanja različita. Različite

logičke promene u moći izraza otkrivamo usled pri-
tiska koji na nas vrše razne vrste apsurda, nastalog
upravo zbog toga što te logičke promene previđa-
mo; određivanje ovih razlika postiže se upornim
traganjem za daljim apsurdima. Neprimećene siste-
matske dvosmislenosti uobičajeni su izvor brkanja
tipova pa tako i filosofskih problema. Dešava se da
filosofi ponekad jadikuju zbog ove sklonosti jezika
da jednom izrazu daje moć da izrazi neodređenu
raznolikost ideja; neki od njih čak preporučuju re-
formu upotrebe koja bi svakom pojedinačnom zna-
čenju prikačila jedan određeni izraz. Ali, u stvari,
sposobnost poznatih izraza da pretrpe nove izmene
logičkih moći jedan je od glavnih činilaca koji
omogućuju originalnu misao. Nova misao ne može
naći neko novo sredstvo već skrojeno za njeno pre-
nošenje niti razlikovanje logičkih moći novih ideja
može da prethodi rađanju znanja (po navici) kako
da se pomoću njih misli. Isto kao Što su neke po-
luge napravljene tako da se mogu podešavati da od-
govaraju zavrtnjima istog oblika ali različite veli-
čine, tako se smatra da su najzgodniji oni jezički
instrumenti mišljenja — mada oni nisu tako i na-
pravljeni — koji se mogu podešavati. Sugestija da
bi trebalo skovati različite izraze koji bi odgovara-
li svakoj razlici u logičkim moćima ideja apsurdno
pretpostavlja da bismo ovih razlika mogli biti sves-
ni i pre nego što nas iznenade paradoksi nastali
usled neupućenog pripisivanja sličnosti ovim logič-
kim moćima. To je isto kao i predlagati da bi uvež-
bavanje trebalo da prethodi stvaranju navika ili
da bi decu trebalo podučavati pravilima gramatike
pre nego što nauče da govore.

APSTRAKCIJE
Do sada sam govorio pretpostavljajući da sve
slične ideje proizvode filosofske zagonetke. Ali ovde
je potrebno dati i jednu ispravku. Grubo rečeno,
konkretne ideje ne proizvode takve zagonetke ali
 FILOSOFSKr ARGUMENTI JQ

ih apstraktne ideje proizvode. No, ove distinkcije

između konkretnih i apstraktnih ideja kao i izme-
đu nižih i viših apstrakcija zahtevaju neka objaš-
njenja; o tome ćemo na ovom mestu dati samo jed-
nu skicu. Pod »konkretnom idejom« podrazumeva-
mo onu ideju čija je prvobitna svrha da služi kao
sastavni deo iskaza o onome što postoji ili se do-
gađa u stvarnom svetu. Nekom istraživaču možemo
je predstaviti ili objasniti tako što bismo ga suoči-
li sa jednim ili nekoliko primeraka ili tako što
bismo mu predstavili fizičke modele, slike ili men-
talne zamisli primeraka. Iskaze koji sadrže takve
ideje možemo nazvati iskazima prvog reda. Pitanja
o njihovoj istinitosti i neistinitosti mogu se u po-
voljnim slučajevima resiti posmatranjem ili sku-
pom posmatranja.
Ideje kao što su, prepeličar, pas, bol, grom, u
svojoj prvobitnoj upotrebi primeri su konkretnih
pojmova. U ovakvoj upotrebi oni ne proizvode filo-
sofske zagonetke, pošto nas rutina svakodnevnog is-
kustva uči obimu i granicama njihove primene. Nji-
hovu »logičku geografiju« učimo u svakodnevnim
šetnjama. Takvi se pojmovi obrazuju zapažanjem
sličnosti u stvarnom svetu.
Sasvim različite od ovih su ideje koje Često na-
zivamo »apstraktnim idejama«. Negativna odlika
ovih ideja je ta da ih ne možemo upoznati tako što
će nam biti predstavljen odgovarajući realitet. Ne
postoji na svetu ništa što bi predstavljalo primer
ekonomičnog čoveka, prepeličara (onako kako se
ova ideja javlja u iskazu — Prepeličar je potomak
vuka) ili broja 2, (onako kako se taj pojam javlja
u iskazu — 2 je prost broj). Pozitivna odlika nekih
apstraktnih ideja je da one mogu biti izražene ap-
straktnim imenicama kao što su »pravda« »okrug-
lost«, »pokvarenosti«, ali to je pre izuzetak nego
pravilo. Iskaz ekonomičan čovek kupuje na najjef-
tinijem a prodaje na najskupljem tržištu je ap-
straktan, mada ništa u rečniku ove rečenice ne uka-
zuje na to da je taj iskaz različitog logičkog tipa od
gQ GILBERT RYLE

iskaza starac svoj duvan kupuje u susednoj duvan-

diinici.
Apstraktni iskazi ne opisuju direktno stvarni
svet, ali oni direktno ne opisuju ni neki drugi svet.
Oni se indirektno odnose na stvarni svet, mada po-
stoje različiti tipovi takvih indirektnih odnosa.
Aritmetika nije napravljena u svrhe popisa već ovi
popisi zadovoljavaju iskaze aritmetike; geometri-
ja ne opisuje Aziju već geografija Azije predstavlja
jednu primenu geometrije itd. Da bi obrazovali
apstraktne ideje neophodno je uočiti ne sličnosti iz-
među stvari u prirodi, već sličnosti između iskaza
o stvarima u prirodi ili, dalje, između iskaza o is-
kazima o stvarima u prirodi... Ovaj zaključak iz-
gleda tajanstven usled činjenice da su sami iskazi
apstrakcije. Svet ne sadrži iskaze. U njemu se nala-
ze ljudi koji veruju, pretpostavljaju, tvrde iskaze.
Time gotovo da smo rekli da svet sadrži jezičke i
druge izraze koje bilo ko upotrebljava ili ih može
upotrebiti, a ti izrazi, kada su upotrebljeni, izraža-
vaju istine ili neistine. Stoga, govoriti o datim iska-
zima znači govoriti o onome što je izraženo nekim
izrazom (bilo koje jezičke strukture) a što ima istu
logičku snagu kao neki dati izraz jer svako može
upotrebiti ili upotrebljava takve izraze na neki ra-
zumljiv način.
Ova doktrina — po kojoj govoriti o određenim
iskazima znači govoriti o osobama (bilo kojim) ko-
je upotrebljavaju izraze (bilo koje vrste) koji ima-
ju logičku snagu ekvipolentnu logičkoj snazi nekog
datog izraza — može se i dokazati. U svakom po-
sebnom slučaju uvek je značajno napomenuti da
ne postoji takav iskaz čiji se delovi možda mogu
pravilno upotrebiti u drugim kontekstima, ali ti de-
lovi, pošto je data rečenica apsurdna, ne mogu biti
sastavljeni na način koji bi dao rečenicu sa jednom
celovitom logičkom snagom.
Uz ove ograde, ispravno je reći da su neki iska-
zi iskazi o drugim iskazima i da su oni zato iskazi
drugog ili višeg reda. Neki iskazi višeg reda — koji
možda čine najbrojniju klasu — samo su u poseb-
 FILOSOFSKI ARGUMENTI gl

nom smislu iskazi o drugim iskazima — u smislu

da su to iskazi o delimičnim sličnostima između,
inače različitih iskaza koji sa tim datim iskazom
kao i međusobno, jedan sa drugim, imaju neki za-
jednički činilac. Rečenica »Sokrat je mudar« izra-
žava iskaz koji ima nešto zajedničko sa iskazom iz-
raženim rečenicom »Plato sapiens est«. Ovaj zajed-2
nički činilac može se izraziti rečenicom-skeletom
»taj i taj je mudar«, gde ovo »taj i taj« nagovešta-
va prazninu u rečenici-skeletu. Slično ovome, reče-
nica-skelet »ako p onda q« izražava ono što je za-
jedničko nizu hipotetiČkih iskaza.
Za iskaze o takvim zajedničkim činiocima iska-
za, sa nekim izuzecima, obično se kaže da su to is-
kazi o apstrakcijama ili o apstraktnim idejama.
To su iskazi višeg reda o izdvojenim obeležjima ni-
za iskaza nižeg reda; oni opisuju logičku snagu svih
rečenica-skeleta ekvipolentnih datoj rečenici-skele-
tu. Tako iskaz o mudrosti ne spominje ni Sokrata
ni Platona; činjenice o Sokratu i Platonu irelevant-
ne su za njegovu istinitost. Ipak, uopšte uzev, či-
njenica da postoje ili da mogu postojati subjekti
za koje bi moglo biti istinito da su mudri, nije ire-
levantna za logičku snagu reci »mudrost« i shodno
tome je relevantna i za istinitost iskaza o mudrosti.
Ovo objašnjava smisao u kome se za apstraktne
iskaze kaže da ne opisuju ovaj ili neki drugi svet
već da se na njega indirektno odnose. Neku izlože-
nu apstraktnu ideju uvek je moguče optužiti za
apsurdnost, ili, još bolje, neki izraz koji služi za
izražavanje apstraktne ideje, optužiti da je apsur-
dan izraz. Naravno, jezik nam ne pruža mnoštvo
besmislenih pojedinačnih reci, ali se često javljaju
apsurdni kompleksi izraza koji navodno izražavaju
kompleksne pojmove i kad je takav kompleks iz-
raza nelegitiman, činjenica da ovakve optužbe
uvek imaju nekog smisla dokazuje da apstraktni is-
kazi u sebi sadrže neke vidljive ili skrivene znake
navoda. (I stvarno, za svaki apstraktni iskaz ako je
2
Skelcton-senlencc; pod ovim izrazom Ryle podrazumeva rečenične
sheme. (Prim. prev.)

6 Svest i saznanje
82 GILBERT RYLE

izražen sa maksimumom logičke otvorenosti sma-

tralo bi se da opisuje tanani komadić stvarnog sve-
ta, naime neki izraz pod navodima. Ali naravno, on
samo jedan takav izraz pominje u svrhe bližeg od-
ređivanja one ideje ili iskaza koji predstavljaju lo-
gičku snagu tog ili ma kojeg ekvipolentnog izraza.)
Postoji, naravno, neograničena raznovrsnost ti-
pova i redova apstraktnih ideja, ali sve mogu da na
sličan način dovedu do filosofskih zagonetki upra-
vo zato što nam iskustvo o stvarnom svetu ne omo-
gućuje uvežbavanje njihove pravilne upotrebe. Po-
grešna shvatanja o apstrakcijama ne mogu se opo-
vrgavati izubijanim cevanicama i vikom. Niti se
jezik upotrebljen da izrazi apstraktne ideje, menja
u skladu sa razlikama među njima. Određivanje
njihovih logičkih moći sastoji se stoga u provera-
vanju njihovog logičkog ponašanja u skladu sa lo-
gičkim pravilima. Ta je operacija opisana u ovom
radu: to je uklanjanje onih logičkih moći, koje su
nekom iskazu nepravilno pripisane ili koje im se
mogu pripisati, pomoću reductio ad absurdum.
Sad možemo utvrditi drugu opštu postavku. Za
svaki apstraktni iskaz mora postojati niz iskaza ni-
žeg stupnja, pošto apstraktni iskaz opisuje sastav-
ne delove koji su zajednički ovim iskazima nižeg
stupnja. Ovo implicira da na nižem nivou iskaza
postoji ideja koja odgovara svakoj apstrakciji a
koja je stvarno upotrebljena (a ne opisana). Na
ovom nižem nivou mora postojati znanje, po navi-
ci, nekih moći ove ideje pre nego što se na višem
nivou može započeti istraživanje pravila koja up-
ravljaju ovim moćima. Moramo da znamo kako u
praksi da odlučimo da li je Sokrat mudar ili pame-
tan pre nego što možemo raspravljati apstraktno
pitanje o odnosu mudrosti i pameti. (Otuda se za
filosofiju ponekad kaže da nam govori samo ono
što smo već ranije znali. Ovo je isto tako istinito
kao i tvrđenje o g. Jourdainovom znanju proze pre
nego što su ga upoznali sa gramatikom.)
To pokazuje šta je nedostajalo mom uvodnom
objašnjenju metoda i rezultata filosofskog rasudi-
 FILOSOFSKI ARGUMENTI 83

vanja. Uporedili smo ga sa vršidbom pri kojoj se

odvaja zrno od slame, odbacuje slama a prikuplja-
ju zrna. Filosofsko mišljenje odvaja prave logičke
moći apstraktnih ideja od onih koje smo pogrešno
pretpostavljali, koristeći argument reductio ad ab-
surdum kao svoju mlatilicu i svoje rešeto, ali kao
podloga neophodno je i znanje upotrebe konkret-
nih ideja stečeno navikom.

KRUCIJALNE I KARDINALNE IDEJE

Mada sve slične apstraktne ideje imaju sklo-

nost da stvaraju filosofske zagonetke, neke od njih
zahtevaju prvenstvo u filosofskom ispitivanju.
Jedna klasa ovih ideja sastoji se velikim delom od
novih ideja koje oblikuju one teorije koje povreme-
no genijalni ljudi uvode u razna područja nauke,
književne kritike, državništva i filosofije. Sam ge-
nije se ne pokazuje toliko u otkrivanju novih odgo-
vora koliko u otkrivanju novih pitanja. On na svo-
ju epohu utiče ne tako Što rešava ove probleme već
ukazujući na probleme koji nisu ranije razmatrani.
Tako su te nove ideje genija ono što istraživanjima
daje novi smer, a to u stvari često znači i nov me-
tod mišljenja.
Takve krucijalne ideje, budući da su nove, na
početku nisu usklađene sa starim. Njihova se sna-
ga brzo spoznaje ali njihove logičke moći tek tre-
ba odrediti, kao što treba odrediti i logičke moći
starih ideja, koje tek treba da budu dovedene u
vezu sa novim. Zadatak asimilacije novih krucijal-
nih ideja u neuznemireni krvotok svakodnevnog
mišljenja postaje sve neodložniji i sve teži zato što
su ove ideje na početku nužno uzbudljive. One šo-
kiraju sve one, ustaljenih mišljenja, koji ih se gnu-
šaju kao predrasuda, dok opčinjavaju mlade, koji
ih uzdižu do mita. Taj oblak i ta duga ne mogu se
odagnati sve dok filosofi ne ustanove istinske lo-
gičke vidokruge ovih ideja.
84 GILBERT RYLE

Za razliku od ovih ideja, mada su im često in-

tegralni deo, postoje i ideje koje bi se mogle opi-
sati kao filosofski kardinalne ideje. Naime, logičko
razjašnjavanje ovih ideja vodi neposredno razmrsi-
vanju nekog složenog, zamršenog čvora međusob-
no povezanih ideja. Kad se iscrtaju i ove ključne
ideje, geografija čitavog regiona određena je bar u
jedinoj skici. Ne možemo dati nikakav opšti ključ
za predskazivanje koje će se ideje pokazati da
imaju ovu katalitičku moć. Otkrivanje ove katali-
tičke moći je privilegija filosofskog genija.
(1945) S engleskog prevela: Mirjana Đukić
 Friedrich Waismann

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

1. Šta je filosofija? Ne znam, niti kao odgovor

mogu da ponudim neki skup formula. Čim sam seo
da razmišljam o tom pitanju, obasulo me toliko
mnogo ideja koje se međusobno prepliću, da ne
mogu sve da ih uzmem u obzir. Mogu samo da po-
kušam, prilično neadekvatno, da u nekoliko crta
skiciram kakav mi izgleda položaj te oblasti, sle-
deći neke pravce mišljenja, ne izlažući nikakav lo-
gički strog argument.
Lakše je, možda, reći šta filosofija nije nego
šta ona jeste. Prva stvar koju onda želim da ka-
žem jeste da je filosofija, kako se njome danas
bave, vrlo različita od nauke; i to u tri vida: u fi-
losofiji ne postoje dokazi; ne postoje teoreme; i ne
postoje pitanja koja mogu da se rese sa Da ili Ne.
Rekavši da ne postoje dokazi nisam mislio da ka-
žem da ne postoje argumenti. Argumenata sigurno
ima, i vrsni filosofi se prepoznaju po originalnosti
njihovih argumenata; samo što ovi ne funkcionišu
na isti način kao u matematici ili naukama.
Ima mnogo stvari koje ne mogu da se dokažu:
postojanje materijalnih objekata, svesti drugih lju-
di, kao uostalom i spoljnjeg sveta, valjanost induk-
cije, itd. Prošla su ta vremena kada su filosofi po-
kušavali da dokažu sve i svašta: da je duša besmrt-
na, da je ovo najbolji od svih mogućih svetova i
ostalo, ili da pobiju, »neoborivim« argumentima i
 FRIEDRICH WAISMAKN
86
sa zadovoljstvom, materijalizam, pozitivizam, i šta
sve ne. Dokaz, pobijanje — te reci u filosofiji izu-
miru, mada je G. E. Moore ipak »dokazao« zbu-
njenom svetu da ovaj postoji. Šta da se kaže na to
— osim, možda, da je on u očima Gospoda veliki
dokazi vač?
Ali, može li biti dokazano da u filosofiji ne po-
stoje dokazi? Ne; jer, da spomenemo samo to, ta-
kav dokaz, i kada bi bio moguć, samim svojim po-
stojanjem utvrdio bi ono što je trebalo da pobije.
Ali zašto bismo pretpostavili da filosof ima tako ni-
zak koeficijent inteligencije da nije u stanju da
bude poučen prošlošću? Baš kao što je stalni neus-
peh pokušaja da se konstruiše perpetuum mobile
na kraju doveo do nečeg pozitivnog u fizici, tako
nas i napori da se konstruiše neki filosofski »sis-
tem«, koji su trajali vekovima i tek od nedavno
izlaze iz mode, nečemu uče. To je, mislim, delimič-
no razlog koji današnje filosofe odvraća od toga
da svoje ideje smeste u deduktivne kalupe — u ve-
likom Spinozinom stilu.
Ono Što želim da pokažem u ovom članku je
da je sasvim pogrešno gledati na filosofiju kao da
je ona imala za cilj da nam pruži teoreme, ali to,
na žalost, nije uspela. Čitava koncepcija se menja
kada shvatimo da je ono što zaokuplja filosofe ne-
što različito od toga — to nije ni otkrivanje novih
iskaza, ni pobijanje lažnih iskaza, ni njihovo pro-
veravanje i ponovno proveravanje, kao što to čine
naučnici. Jer, da spomenemo samo to, dokazi zahte-
vaju premise. Kad god su se u prošlosti postavile
takve premise, čak i kao pokušaji, one su se u ras-
pravi odmah dovodile u pitanje i premeštale na
dublji nivo. Tamo gde nema dokaza nema ni teo-
rema. (Napraviti liste iskaza koje su Platon ili Kant
»dokazali« — to je zabava koja se posebno prepo-
ručuje.) Ipak, mislim da neuspeh pokušaja da se
ustanovi nekakav euklidovski sistem filosofije koji
se temelji na odgovarajućim »aksiomima« nije ni
puka slučajnost ni skandal, već je duboko zasno-
van u prirodi filosofije.
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU
87
Ipak, postoje pitanja (i argumenti). Zaista, fi-
losof je čovek koji oseća tako reći skrivene puko-
tine u zgradi naših pojmova tamo gde drugi vide
samo ravan put uobičajenog ispred sebe.
Pitanja ali ne odgovori? Zaista čudno. Kada
ih, međutim, izbliza pogledamo, to nam može izgle-
dati manje neobično. Uzmimo dva čuvena primera:
Ahila i kornjaču, i iznenađenost sv. Avgustina kada
se suočio sa činjenicom pamćenja. On je zapanjen,
ne onim šta pamćenje može da postigne, već time
što takva stvar kao što je pamćenje uopšte posto-
ji. Čulni utisak, recimo miris ili ukus, iskrsne pred
nama i iščezne. U jednom trenutku je ovde, a u
sledećem je već nestao. Ali posle njegove smrti nje-
gove blede kopije su smeštene u dvoranama pam-
ćenja. Odatle ih mogu izvući napolje kada i onoliko
često koliko to želim, slične, a ipak čudno različite
od originala — različite po tome što nisu propad-
Ijive kao trenutni utisci: ono što je prolazno za-
ustavljeno je i postiglo je trajnost. Ali ko može da
kaže kako dolazi do tih promena?
Ovde sama činjenica pamćenja izgleda tajan-
stvena na poseban način, što nije slučaj sa običnim
pitanjima kojima se traži obaveštenje; i, naravno,
to nije pitanje o činjenicama. Sta je to?
Od Platona do Schopenhauera filosofi su se sla-
gali da je izvor njihovog filosofiranja u čuđenju.
Povod za to nije ništa tajanstveno ni izuzetno, nego
baš one stvari sa kojima smo neposredno suočeni:
pamćenje, kretanje, opšti pojmovi. (Platon: Šta
znači 'konj'? Jednog jedinog pojedinačnog konja?
Ne, jer se ta reč može odnositi na bilo kojeg ko-
nja; sve konje, celokupnu klasu? Ne, jer možemo
govoriti o ovom ili onom konju. Ali ako ta reč ne
znači ni pojedinačnog konja, ni sve konje, šta onda
doista znači?) Idealist je pogođen upravo na isti
način kada dođe na pomisao da on, Sopenhauerovim
recima rečeno, »nema nikakvo znanje o suncu, već
samo o oku koje vidi sunce, i nikakvo znanje o zem-
lji, već samo o ruci koja oseća zemlju«. Da li je
 FRIEDRICH WAISMANN
88

moguće da nam baš ništa nije poznato osim naše

sopstvene svesti?
Kada se posmatraju takva pitanja duhovno oko
kao da se zamagljuje, i kao da sve, čak i ono što
bi trebalo da bude savršeno jasno, postaje Čudno
zagonetno i neuobičajeno. Možda bi se pokazalo
ono što je, izgleda, svojstveno tim pitanjima kada
bi se reklo da ona nisu u tolikoj meri pitanja koli-
ko znaci duboke nelagodnosti duha. Za trenutak se
postavite u ono stanje duha u kojem je bio Avgus-
tin kada je pitao: Kako je moguće meriti vreme?
Vreme se sastoji od prošlosti, sadašnjosti i buduć-
nosti. Prošlost ne može biti izmerena, ona je proš-
la; budućnost ne može biti izmerena, ona još nije
ovde; a sadašnjost ne može biti izmerena jer ona
nema opsega. Avgustin je svakako znao na koji na-
čin je vreme merljivo i to ga se nije ticalo. Ono što
ga je zbunjivalo bilo je to kako je moguće meriti
vreme, kada se vidi da prošli čas ne može biti pre-
mešten i postavljen pored sadašnjeg časa radi po-
ređenja. Ili, posmatrano na ovaj način: ono što je
izmereno je u prošlosti, a merenje je u sadašnjosti
— kako to može da bude?
Filosof, zamišljen nad nekim od takvih pita-
nja, ostavlja utisak duboko uznemirenog čoveka.
On izgleda kao da se napreže da dokuči nešto što
nadmašuje njegove moći. Reci pomoću kojih se
takvo pitanje izražava ne iznose sasvim na videlo
ono o čemu se tu zaista radi, a to možda podesnije
može da se opiše kao uzmicanje pred nerazumlji-
vim. Ako vam se na ravnoj železničkoj pruzi izne-
nada ukaže stanica koju ste upravo ostavili iza sebe,
biće to užas praćen možda laganom vrtoglavicom.
Upravo tako se oseća filosof kada kaže sebi: »Na-
ravno da vreme može da se meri; ali kako može?«.
To je kao da je on do sada bezbrižno prelazio pre-
ko tih teškoća a sada ih, odjedanput, primećuje i
pita se zabrinuto: »Ali kako to može da bude?«.
Takva pitanja postavljamo jedino onda kada nas
same činjenice zbunjuju, kada nam se nešto u vezi
sa njima čini naopako.
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU gO.

Kant ie, mislim, morao osetiti tako nešto kada

je iznenada zaključio da je postojanje geometrije
zagonetka. Tu imamo iskaze jasne i prozirne kako
se samo to može poželeti, a koji, izgleda, prethode
svakom iskustvu; istovremeno, oni su čudesno pri-
menjivi na realni svet. Kako je to moguće? Može
li duh, nepotpomognut iskustvom, na neki opsku-
ran način stvarno dokučiti svojstva realnih stvari?
Posmatrana na ovaj način, geometrija počinje da
deluje uznemirujuće.
Svi mi imamo trenutke kada nas nešto sasvim
obično iznenada pogađa kao neobično — na primer,
kada nam se vreme učini čudnovatim. Ne dešava
se da smo često u takvom stanju duha, ali u izves-
nim prilikama, kada stvari posmatramo na određe-
ni način, neočekivano, one kao da se volšebno
menjaju: ukočeno nas gledaju sa zbunjujućim izra-
zom, i mi počinjemo da se pitamo da li je moguće
da su to one stvari koje smo poznavali celog svog
života.
»Vreme teče«, kažemo — prirodan i bezazlen
izraz, a ipak, on u sebi krije opasnost. Ono, Nevvto-
novim recima, teče »ujednačeno«, ravnomerno. Šta
to može da znači? Kada se nešto kreće ono se kre-
će određenom brzinom (a brzina znači: mera pro-
mene u vremenu). Pitati kojom se brzinom kreće
vreme, to jest pitati koliko brzo se vreme menja
u vremenu, znači pitati ono Što ne može biti pitano.
Ono isto tako teče, opet Newtonovim recima, »bez
odnosa prema bilo čemu spoljašnjem«. Kako to da
zamislimo? Da li vreme teče bez obzira na ono što
se događa u svetu? Da li bi ono teklo Čak i ako bi
se sve na nebesima i na zemlji iznenada zaustavilo,
kao što je Schopenhauer verovao? Jer ako ne bi, re-
kao je on, vreme bi se moralo zaustaviti sa zausta-
vljanjem sata i kretati sa kretanjem sata. Kako je
to čudno: vreme teče istom merom, a ipak bez br-
zine; pa možda Čak i bez ičeg Što bi se u njemu po-
javilo. Taj izraz zbunjuje na jedan drugi način. Neko
bi mogao da kaže: »Ja nikada ne mogu da uhvatim
sebe kako se nalazim u prošlosti ili u budućnosti;
 FRIEDRICH WAISMANM
90
kada god mislim ili opažam ili izgovaram reč 'sada',
ja sam u sadašnjosti; prema tome, ja sam uvek u
sadašnjosti«. Onaj ko to govori može misliti o sa-
dašnjem trenutku kao o tobožnjem mostu sa ko-
jeg gleda dole na »reku vremena«. Vreme klizi dole
ispod mosta, ali »sada« ne učestvuje u pokretu.
Ono što je bilo budućnost prelazi u sadašnjost
(upravo je ispod mosta), a onda u prošlost, dok je
posmtrač, ego ili »ja«, uvek u sadašnjosti. »Vreme
teče kroz 'sada'« je metafora koja mu može izgle-
dati vrlo izražajna. Da, to zvuči dobro — sve dok
on iznenada ne dođe k sebi i, trgnuvši se, shvati:
»Ali, naravno, trenutak leti?« (Pitanje: Kako da
uspete da izgubite vreme? Odgovor: Na taj način,
na primer, što ćete, zatvorenih očiju, ili piljeći u
prazno, pokušati da uhvatite sadašnji trenutak ka-
ko promiče.) On može sada početi drukčije da gleda
na stvari. On vidi sebe kako napreduje kroz vreme
prema budućnosti, a sa tim ide sugestija da je on
aktivan, baš kao što nekom drugom prilikom može
videti sebe nošenog naniže strujom, hteo on to ili ne.
On može da se pita: »Šta je tačno to što se kreće —
događaji u vremenu ili sadašnji trenutak?« U pr-
vom slučaju njemu se čini kao da se vreme kreće,
dok on stoji; u drugom slučaju — kao da se on
kreće kroz vreme. »O čemu se zapravo radi?«, može
da kaže on glasom punim sumnje. »Jesam li ja
uvek u sadašnjosti? Da li mi sadašnjost uvek izmi-
če?« Oboje na izvestan način zvuči tačno; ali i pro-
tivreči jedno drugom. A opet, ima li smisla pitati:
»U kojem vremenu je sadašnji trenutak?« Bez sum-
nje •— da; ali kako može imati smisla ako je to
»sada« utvrđena tačka čijim određivanjem vreme
ma kojeg događaja u krajnjoj liniji dobija svoj
smisao?

Tako se on naginje čas tamo čas amo: »Ja sam

uvek u sadašnjosti, a ona mi ipak klizi kroz prste;
ja idem napred kroz vreme — ne, nošen sam stru-
jom«. On upotrebljava različite slike od kojih je
svaka na svoj način primerena situaciji; ipak, kada
pokuša da ih obe odjednom primeni, one se sukob-
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 91

ljavaju. »Kako je vreme neobična stvar«, može da

kaže samom sebi sa zbunjenim izrazom na licu, »i
šta je ono na kraju krajeva?« — očekujući, ili mo-
žda napola očekujući, da će mu odgovor otkriti
skrivenu suštinu vremena. Ispod intelektualnog na-
laze se dublji slojevi nelagodnosti — užas pred ne-
umitnim prolaskom vremena, sa svim razmišljanji-
ma o životu koja nam se time nameću. Sada sve te
sumnje koje nas brinu nalaze svoje mesto u pita-
nju: »Šta je vreme?« (En passant, to je nagoveštaj
da jedan odgovor nikada neće biti dovoljan — ni-
kada nas neće osloboditi svih tih sumnji koje se
ponovo javljaju na različitim nivoima, a ipak se
izražavaju recima istog oblika.)
Pošto svi znamo šta je vreme, a opet ne može-
mo da kažemo šta je ono, ono izgleda zagonetno; i
upravo zbog svoje neuhvatljivosti privlači našu
maštu. Što više gledamo u njega, to smo više zbu-
njeni: izgleda nam da je opterećeno paradoksima.
»Šta je vreme? Šta je to što je napravljeno od kre-
tanja, samo bez ičeg što se kreće?« — (Schopenha-
uer). Kako je čudna pomisao da se ono može obuz-
dati! »Ja imam ovde u svojim rukama najsnažniju,
najzagonetniju, najprolazniju od svih suština —
Vreme.« — (Logan Persall Smith o jednom pešča-
niku). Za Shelleva to je jedno »neizmerno more!
čiji su talasi godine«, za Prousta to je jedna »po-
plava bez obala« — na kraju, zašto da ne ostavimo
nešto i za čitaoca?
Ali zar odgovor na ono što nas zbunjuje ne leži
u imeničkom obliku »vreme«? To što imamo pojam
otelotvoren u obliku imenice gotovo neodoljivo nas
izaziva da tražimo ono »čega je ona ime«. Pokuša-
vamo da uhvatimo senke koje baca neprozirnost go-
vora. Pogrešna analogija koju su upili oblici našeg
jezika proizvodi duševnu nelagodnost (a osećanje te
nelagodnosti, kada se odnosi na jezik, duboko). »Svi
zvuči, sve boje... evociraju neodređena, a ipak
precizna osećanja, ili — kao što sam ja sklon da
mislim — prizivaju među nas neke vantelesne sna-
 FRIEDRICH WAISMANN
92
ge čiji hod po našim srcima zovemo osećanjima.«
— (W. B. Yeats).
A ipak, odgovor je prozaičan: ne pitaj šta je
vreme, nego kako se reč »vreme« upotrebljava. To
je lakše reći nego učiniti; jer ako filosof ispravlja
način na koji upotrebljavamo jezik, obični jezik
ima, da kažemo zajedno sa Lichtenbergom, »tu pred-
nost da poseduje deklinacije«, i tako obnavlja svoj
uticaj nad njim mameći ga u lov na senke. Možda
mogućnost takve interpretacije potpuno nestaje je-
dino ako se okrenemo ka jezicima sa veoma razli-
čitom gramatičkom strukturom. »Vrlo je verovatno
da će filosofi unutar Uralsko-Altajske jezičke ob-
lasti (gde je pojam subjekta razvijen u najmanjoj
meri) gledati 'na svet' na drugi način i naći se na
putevima mišljenja različitim od onih kod Indo-
-Evropljana ili Muslimana.« — (Nietzsche).
2. Može biti dobro da se na ovom mestu pod-
setimo da reci »pitanje« i »odgovor«, »problem« i
»rešenje« nisu uvek upotrebljavane u njihovom
najobičnijem smislu. Sasvim je očigledno da često
moramo učiniti nešto sasvim različito da bismo
pronašli izlaz iz neke teškoće. Neki politički prob-
lem je rešiv pomoću usvajanja izvesnog pravca de-
lanja, problemi romanopisca rešivi su, možda, pro-
nalaženjem postupaka za prikazivanje najskriveni-
jih misli i osećanja njihovih ličnosti; postoji slika-
rev problem kako da na platnu sugerira dubinu ili
kretanje, stilistički problem izražavanja nečeg što
još nije potpuno prihvaćeno, što još nije pretvoreno
u kliše; postoji hiljadu pitanja tehnologije na koja
se može odgovoriti ne otkrićem neke istine, već
praktičnim dostignućem; i, naravno, postoji »dru-
štveno pitanje«. U filosof i j i pravi problem nije u
nalaženju odgovora na dato pitanje nego u nalaže-
nju njegovog smisla.
Da bismo videli u čemu se sastoji »rešenje«
takvog »problema«, počnimo sa Ahilom, koji, pre-
ma Zenonu, i dan danas juri kornjaču. Pretposta-
vimo da Ahil trči duplo brže od kornjače. Ako kor-
njača krene iz 1, Ahil treba uzastopno da pređe 1,
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 93

1/2, 1/4, 1/8 ...; taj niz je beskonačan; tako on ni-

kada ne može stići kornjaču. »Besmislica!« (glas ma-
tematičara), »zbir beskonačnog niza je konačan, na-
ime 2, i to rešava stvar«. Iako savršeno tačna, ta
primedba ne postiže svoj cilj. Ona ne otupljuje oš-
tricu zagonetke, naime, uznemirujuća pomisao da,
ma koliko daleko odmičemo u nizu, uvek postoji
sledeći član, tako da se prednost koju kornjača ima
na putu, mada ona prirodno postaje sve manja i
manja, ipak nikada ne gubi: ne može biti trenut-
ka u kojem je ona strogo uzev nula. Ja mislim da
je baš to obeležje ovog slučaja ono što ne razume-
mo i što nas dovodi u zbrku.
Ali pogledajmo to ovako. Ako pretpostavimo
da primenjujemo istu vrstu argumenta na minute,
onda ćemo argumente morati da izlažemo na slede-
ći način: Pre nego što se minut završi mora prote-
ći prva njegova polovina, zatim njegova četvrtina,
njegova osmina, itd. ad infinitum. Pošto je to be-
skonačan proces, minut nikada ne može da se za-
vrši. Čim imamo argument u ovom obliku, greška
nam pada u oči: mi smo pobrkali dva smisla reci
»nikada«, jedan vremenski i jedan ne-vremenski.
Iako je sasvim ispravno reći da niz 1, 1/2, 1/4,
1/8, . . . nikada ne završava, taj smisao reci »nika-
da« nije ni u kakvoj vezi sa vremenom. Sve što to
znači jeste da nema poslednjeg člana u nizu ili, što
se svodi na isto, da za ma koji Član, bez obzira na
njegovu udaljenost u nizu, sledbenik može biti kon-
struisan u skladu sa prostim pravilom »prepolovi
ga«: to je ono što se ovde podrazumeva pod »nika-
da«; međutim, kada na primer kažemo da čovek
nikada neće naći nešto čime bi sprečio smrt, »nika-
da« je upotrebljeno u smislu »ni u koje vreme«.
Jasno je da matematičko tvrđenje koje se tiče mo-
gućnosti nastavljanja niza stvaranjem novih člano-
va u skladu sa pravilom, ne iskazuje ništa o stvar-
nim pojavama u vremenu. Greška zaista treba da
bude očigledna: rekavši da, pošto se početak pro-
gresivno smanjuje, a ipak nikada ne može da se
izgubi, Ahil nikada ne može da stigne kornjaču, mi
 FRIEDRICH WAISMANN
94
naglo prelazimo sa matematičkog, ne-vremenskog,
na vremenski smisao. Kada bi u našem jeziku po-
stojale dve različite reci da obeleže ta dva smisla,
do zbrke nikada ne bi došlo i svet bi bio siromaš-
niji za jedan od njegovih najprivlačnijih paradok-
sa. Ali ista reč je, očigledno, upotrebljena u razli-
čitim značenjima. Rezultat: nešto kao mađioničar-
ski trik. Dok je naša pažnja odvraćena, dok smo
našim »duhovnim okom« usredsređeni na to kako
Ahil, svakim velikim skokom smanjujući razdalji-
nu od kornjače, žuri napred, jedan smisao je tako
bezazleno podmetnut uraesto drugog da to i ne pri-
mećujemo.
Ovaj način iznošenja greške na videlo je dobar
i onda kada je drugi ključni termin upotrebljen da
se prikaže zagonetka. Pošto će »uvek« postojati sle-
deći član u nizu, tj. sledeći korak u shemi deobe
trkačke staze (pri čemu reč »uvek« izgleda isto tako
besprekorna i nevina), mi spremno upadamo u klop-
ku zaključujući da će kornjača »uvek« biti ispred
Ahila, da će je on večno progoniti.
Ima mnogo načina da se zbunimo: postoji op-
sesivna sumnja u to da li ikada mogu znati da dru-
gi ljudi imaju doživljaje, da vide, čuju i osećaju
kao ja. Mogu li biti siguran da me pamćenje redov-
no ne obmanjuje? Da li zaista postoje i materijalni
objekti, a ne samo čulni utisci »od« njih? Postoji
nelagodnost slična sumnji kada se pitamo koju vrs-
tu bića poseduju brojevi. Postoji strepnja slična
sumnji kada se pitamo da li smo zaista slobodni.
Ta sumnja je poprimila mnoge različite oblike od
kojih ću jedan izdvojiti za razmatranje — a to je
pitanje da U nas zakon isključenja trećeg, kada se
on odnosi na tvrdnje u budućem vremenu, prisi-
ljava na neku vrstu logičke Predodređenosti. Tipi-
čan argument je ovaj: Ako je istina sada da ću ja
nešto učiniti sutra, recimo skočiti u Temzu, onda,
koliko god se snažno opirao, mlatio rukama i no-
gama kao luđak, ja neću moći da ne skočim u vodu
kada dođe vreme za to; dok, ako je to predviđanje
sada pogrešno, onda, ma kakav napor da učinim,
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 95

koliko god puta sebe da bodrim i pripremam, gle-

dam u vodu i kažem sebi: »Jedan, dva, tri ...«, neću
moći da skočim. Ipak, da je samo predskazanje ili
istinito ili lažno nužna je istina, što se tvrdi zako-
nom isključenja trećeg. Iz ovoga izgleda da sledi iz-
nenađujući zaključak da je već sada odlučeno Šta
ću raditi sutra, da je u stvari čitava budućnost na
neki način utvrđena, logički predodređena. Ma šta
da uradim i ma koju odluku da donesem, ja se
samo krećem unapred jasno obeleženim putevima
koji me vode onome što mi je suđeno. Svi smo mi,
u stvari, marionete. Ako nismo spremni da.u to
poverujemo, onda nam je — a ima tračak nade u
tom »onda« — otvorena jedna druga mogućnost.
Kada se radi o tvrđenjima te vrste, treba samo da
odustanemo od zakona isključenja trećeg, i sa njim
od valjanosti obične logike, i sve će biti u redu.
Opisi onoga što će se dogoditi nisu ni istiniti ni laž-
ni u sadašnjem trenutku. (Ovakav argument je u
stvari izneo Lukasiewicz u prilog trovalentne logi-
ke, koja pored »istinitog« i »lažnog« sadrži i »mo-
guće« kao treću istinosnu vrednost.1
Izlaz iz teškoće je prilično jasan. Onaj ko po-
stavlja pitanje je upao u grešku tolikih filosofa:
dao je odgovor pre nego Što je zastao da razmotri
pitanje. Jer, da li mu je jasno šta on pita? On
izgleda pretpostavlja da je tvrdnja koja se odnosi
na događaj u budućnosti neodređena u sadašnjosti,
naime ni istinita ni lažna, ali da kada se događaj
odigra tvrdnja dolazi u neku vrstu novog stanja
koje se sastoji u tome da je istinita. Ali kako ćemo
da zamislimo promenu od »neodređen« na »isti-
nit«? Je li ona nagla ili postepena? U kojem tre-
nutku tvrdnja: »Sutra će padati kiša« počinje da
biva istinita? Kada padne prva kap na zemlju? A,
pod pretpostavkom da neće padati kiša, kada će
tvrdnja početi da biva lažna? Na samom kraju da-
na, tačno u ponoć? Pod pretpostavkom da se do-
gađaj odigrao, da tvrdnja jeste istinita, da li će
1
Uporedi sa Polish Logic 1920—39, Storrs McCall ed„ Orford, 1967,
članci I, II i III (prim. ured. Waismannovih dela R. Harrća).
 FRIEDRICH WAISMANN
96
ona ostati takva za uvek? Ako hoće, na koji način?
Da li ona ostaje neprekidno istinita, u svakom tre-
nutku dana i noći? Cak i onda kada ne bi bilo
nikoga i da pomisli na nju? Ili je istinita samo u
trenucima kada se misli na nju? U tom slučaju,
koliko dugo ona ostaje istinita? Dok traje misao?
Ne bismo znali kako da odgovorimo na ova pita-
nja; to nije zbog nekog posebnog neznanja ili naše
gluposti, nego zbog činjenice da nešto nije u redu
sa načinom na koji se reci »istinito« i »lažno« ovde
upotrebljavaju.
Ako kažem: »Istina je da sam bio u Americi«,
ja kažem da sam bio u Americi i ništa više. To što
ja, izgovarajući reći »Istina je da...«, uzimam na
sebe odgovornost, nešto je drugo i ne tiče se ovog
argumenta. Radi se o tome da iskazom koji počinje
recima »Istina je da« ja ne dodajem ništa činjenič-
noj informaciji koju vam dajem. Reći da je nešto
istinito ne znači učiniti ga istinitim: radi poređe-
nja, uzmimo kriminalca koji laže na sudu, a svaki
put kada kaže neku laž uverava nas sa rukom na
srcu da govori istinu.
Ono što je karakteristično za upotrebu reći
»istinito« i »lažno«, i što je branilac logičkog deter-
minizma propustio da primeti, jeste ovo: Iako je
sigurno da »To je istinito« i »To je lažno« imaju
snagu tvrđenja i poticanja, oni nisu opisni izrazi.
Pretpostavimo da neko kaže: »Istinito je da će
sunce sutra izići«. Sve što to znači jeste da će
sunce sutra izići: on nas nije počastio nekim dodat-
nim opisom istinitosti onoga što je rekao. Ali ako
pretpostavimo da je on umesto toga rekao: »Istini-
to je sada da će sunce sutra izići«, to bi se svelo
na nešto kao: »Sunce će izići sutra sada«, što je
besmislica. Pitati, kao što to čini neko ko postavlja
zagonetke, »Da li je istinito ili lažno sada da će se
to-i-to dogoditi u budućnosti?«, ne znači postaviti
onu vrstu pitanja na koju može da se da neki od-
govor koji jeste odgovor.
Time se rasvetljava i ono što je, prilično sve-
čano, bilo nazvano »bezvremenošću istine«. Radi se
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU
97

o tome da izraz »istinito je da...« ne dopušta do-

davanje datuma. Reći za iskaz kao što je »Dijamant
je čist ugljenik« da je istinit na Badnje veče bilo
bi isto tako loš vic kao kada bi se reklo da je on
istinit u Parizu a ne u Timbuktuu. (To ne znači da
mi u izvesnim okolnostima ne možemo reći: »Da,
to je bilo istinito u to doba«, pošto ovo može da
bude jasno parafrazirano bez upotrebe reci »istini-
to«.)
Počinje da izgleda nešto manje paradoksalno
reći da filosof, kada želi da se resi nekog pitanja,
ne srne da učini samo jedno: da na njega da odgo-
vor. Filosofsko pitanje se ne rešava: ono se razre-
šava. A u čemu se sastoji to »razrešavanje«? U tome
da se značenje reci upotrebljenih pri postavljanju
pitanja nama učini tako jasnim da se oslobodimo
čini koje ono baca na nas. Zbrka može da se otkloni
kada se u svest prizovu ili upotreba jezika ili — u
onoj meri u kojoj ta upotreba može da se iskrista-
liše u pravila — pravila: u tom slučaju reč je o
zbrci oko upotrebe jezika, ili zbrci oko pravila. To
je tačka u kojoj se sastaju filosofija i gramatika.
Postoji još jedna stvar koju treba razjasniti.
Kada za neku datu tvrdnju, na primer za »Pada ki-
ša«, kažemo da je istinita, teško možemo izbeći
utisku da govorimo nešto »o« tvrđenju, naime da
ono ima svojstvo istinitosti. Izgleda onda da tak-
vim iskazom kažemo više od onog što je prvobitno
bilo tvrđeno, naime od toga da pada kiša i da je
to tvrđenje istinito. Ovo, međutim, vodi neobičnim
posledicama. Jer, u kom smislu se time kaže ne-
što više? Razmotrimo najpre pod kojim okolnosti-
ma bi za dva data iskaza bilo umesno reći da jedan
kaže »više« nego drugi. »Ovo je crveno« kaže više
nego »Ovo je obojeno« iz očiglednog razloga što iz
prvog tvrđenja svako može da zaključi drugo, ali
obrnuto niko ne može; slično, »Danas je utorak«
kaže više nego »Danas je dan u nedelji«. Dakle, na-
meće nam se kriterij da, ako su data dva iskaza
p i q, p kaže više nego q ako je ~ p & q smisleno,
a p & ~ q protivrečno. Od onoga ko zastupa gle-

7 Svest i saznanje
 FRIEDRICH V/AISMANN
98
dište da »p je istinito« kaže više nego p (a p, na
primer, stoji umesto »Pada kiša«), sada srne da se
zahteva da objasni šta on pod tim podrazumeva. Da
li on reč »više« upotrebljava u smislu koji je upra-
vo objašnjen? Ako je to slučaj, sledi neobična po-
sledicada tvrđenje konjunkcije ~ p & p, tj. u na-
Šem slučaju »Nije istinito da pada kiša i pada ki-
ša«, mora imati smisla. Pošto je očigledno da to ni-
je ono što je on imao na umu, šta on onda misli?
Mi mu ne protivrečimo; mi ga samo podsećamo na
to kako je on redovno do sada, tj. u nefilosofskim
kontekstima, upotrebljavao te reci, a zatim ukazu-
jemo na to da ga, ako još uvek želi da ih upotreb-
ljava u tom smislu, ono što je on želeo da kaže
vodi u apsurd. Navodimo ga da postane svestan svo-
je sopstvene prakse; i to je sve što mi radimo. Mi
se uzdržavamo od bilo kakvog tvrđenja. Na njemu
je da objasni šta misli. Nije tačno da on to ne
može da učini. On može reci da, pripisujući istinu
nekom datom iskazu, želi možda da izrazi ili (i) da
je taj iskaz »u saglasnosti sa činjenicama« ili nešto
slično; ili (ii) da on zna da je taj iskaz istinit. U
prvom slučaju on se suočava sa istom dilemom, na-
ime tom da reći: »Nije u saglasnosti sa činjenica-
ma da pada kiša i pada kiša« mora biti smisleno;
u drugom slučaju se javljaju nove teškoće. S jedne
strane, reci »istinito je da...«, kada ih izgovaraju
različiti ljudi, značiće različite stvari; pored toga,
konstruišući reci u ovom smislu branilac fataliz-
ma seče granu na kojoj sedi — a to je mnogo po-
gubnije za njega. Nikoga onda ne bi zabrinjavalo
pitanje da li, pod pretpostavkom da je lažno sada
da će on napisati izvesno pismo sutra, sledi da će
njemu zaista biti nemoguće da napiše to pismo,
da je taj postupak njemu onemogućen, logički one-
mogućen. Jer, u novom smislu reci izraz »to je
lažno sada« znači »on još uvek ne zna«, tako da
ništa ne sledi i čitavo pitanje iščezava.
Ja sam o ovoj zbrci toliko govorio zato što
metod koji je primenjen u njenom razrešavanju po-
kazuje neke zanimljive odlike. Prvo, mi ne prisi-
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 99

ljavamo našeg sagovornika. Ostavljamo ga slobod-

nim da odabere, prihvati ili odbaci ma koji način
upotrebe svojih reci. On srne da se udalji od obične
upotrebe — jezik nije neprikosnoven — ako je to
jedini način na koji on može da razjasni svoj stav.
On čak srne da upotrebljava neki izraz jednom na
ovaj, drugi put na onaj način. Jedina stvar koju
zahtevamo jeste da on mora biti svestan onoga Što
radi. Ako se strogo držimo ovog metoda — ispitu-
jemo argument tačku po tačku, na svakom koraku
ga pitamo da li je spreman da upotrebi neki izraz
na određeni način, a ako nije, nudimo mu alterna-
tive, ali ostavljamo da odluka bude njegova i jedi-
no ukazujemo na njene posledice — nikakvo nesla-
ganje neće proizići. Neslaganja nastaju samo ukoli-
ko su izvesni koraci u tom postupku izostavljeni,
tako da izgleda kao da smo nešto tvrdili, dodajući
svetskim nedaćama novu jabuku razdora. To bi
bio pravi način da se filosofijom bavimo nedogmat-
ski. Teškoća ovog metoda se sastoji u izlaganju
predmeta na Iako shvatljiv način, tj. u uređivanju
slučajeva i njihovih međusobnih veza preko posred-
nih karika, što bi omogućilo da dobijemo jasnu i
preglednu sliku celine.
Drugo, mi ne upotrebljavamo argumente da bi-
smo dokazali ili pobili bilo koje »filosofsko glediš-
te«. Pošto nemamo nikakvih gledišta, mi možemo
da gledamo stvari onakve kakve one jesu.
Zatim, mi samo opisujemo; mi ne »objašnjava-
mo«. Objašnjenje, u smislu deduktivnog dokaza, ne
može da nas zadovolji zato što ono vraća pitanje:
»Zašto baš ta pravila, a ne neka druga?« samo je-
dan korak unazad. Sledeći taj metod mi ne želimo
da dajemo razloge. Čitav naš posao je u opisivanju
upotrebe ili popisivanju pravila. Baveći se njime ne
pravimo nikakva otkrića: nema ničeg što bi se ot-
krilo u gramatici. Gramatika je samostalna i nije
nametnuta stvarnošću. Davanje razloga, pošto mo-
ra da dođe do nekog kraja i vodi nečemu što dalje
ne može biti objašnjeno, ne srne da nas zadovolji.
|00 FRIEDRICH VVAISMANN

U gramatici nikada ne postavljamo pitanje: »Za-

što?«
Ali zar rezultat toga nije da sama filosofija »iš-
čezava«? Filosofija otklanja ona pitanja koja mogu
biti otklonjena pomoću takvog postupka. Ipak, ne
sva: postoji žudnja metafizičara za tim da zračak
svetlosti padne na zagonetku postojanja ovog sve-
ta, ili na neshvatljivu činjenicu da je on shvatljiv,
ili na »značenje života«, — čak i ako za takva pita-
nja može da se pokaže da nemaju jasno značenje,
ili da su potpuno lišena značenja, ona nisu ućutka-
na. Jer, to uopšte ne pomaže da se umanji pomet-
nja koju ona izazivaju u nama. Ima nečeg suviše
prostog u njihovom »raskrinkavanju«. Nemir srca
ne može da se smiri logikom. Ipak, filosofija
nije iščezla. Ona dobi ja svoj značaj, svoju veličinu,
od važnosti pitanja koja ona razara. Ona ruši ido-
le, i ono što daje filosofiji njen značaj jeste značaj
tih idola.
Sada možda može da se vidi zašto propada,
mora da propadne, traženje odgovora primerenih
kalupima pitanja. To nisu prava pitanja kojima se
traže obaveštenja, već »zbrke koje osećamo kao
probleme« (Wittgenstein), a koje se gube kada se
teren raščisti. Ako filosofija napreduje, ona to ne
čini dodavanjem novih iskaza svom spisku, već više
preobražavanjem čitave intelektualne pozornice i,
kao posledicom toga, smanjenjem broja pitanja ko-
ja nas zbunjuju i opčinjavaju. Filosofija koja je
tako konstruisana jedna je od najvećih oslobađaju-
ćih snaga. Njen zadatak je, po recima Fregea, »da
oslobodi duh od tiranije reci otkrivanjem obmana
koje gotovo neizbežno nastaju u upotrebi jezika
reći«.
3..Sta to znači — samo kritika, bez srži? Filo-
sof je čovek koji razvejava maglu? Kada bi to bilo
sve za šta je on sposoban, ja bih ga žalio i ostavio
bih ga da se snalazi kako ume. Na svu sreću, nije
tako. Jer, jedno je sigurno: filosofsko pitanje, ako
se njime dovoljno bavimo, može voditi nečem po-
zitivnom — produbljenijem razumevanju jezika, na
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 101

primer. Uzmimo skeptičke sumnje u materijalne obj-

jekte, svest drugih ljudi, itd. Možda je prvo što
bismo hteli da kažemo: te su sumnje zaludne. Kada
nisam siguran da li ću završiti ovaj članak, posle iz-
vesnog vremena mojoj sumnji je kraj. Ja ne mogu
večno sumnjati. Sudbina sumnje je da nestane. Ali
sumnje koje izaziva skeptik nikada ne nestaju. Da
li su to sumnje? Da li su to lažna pitanja? One ta-
ko izgledaju samo kada o njima sudimo pomoću
udruženih standarda zdravog razuma i običnog go-
vora. Stvarna teškoća leži dublje: ona se rađa iz
skeptičkog bacanja sumnje na same činjenice koje
su u osnovi upotrebe jezika, na one stalne odlike
iskustva koje omogućavaju formiranje pojmova i
koje se, u stvari, ispoljavaju u upotrebi naših naj-
uobičajenijih reci. Pretpostavimo da sasvim jasno
vidite neki objekt koji stoji pred vama, recimo lu-
lu, i da, kada krenete da je podignete, ona iščezne.
Vi tada možete pomisliti: »Bože, jesam li ja polu-
deo?« ili nešto slično (ukoliko čitava situacija nije
takva da vam daje razloga da posumnjate kako je
to bio neki vest trik). Ali šta ako bi, može sada da
insistira skeptik, takvi doživljaji bili vrlo česti? Da
li biste bili spremni da raskinete vezu između raz-
ličitih čulnih doživljaja koja čini jezgro naše ideje
čvrstog tela, da razrušite ono Što je napravio je-
zik — da se odreknete kategorije »biti stvar«? I da
li biste tada živeli u fenomenalističkom raju sa
mrljama boja i drugom opremom teorije Čulnih
data, u jednom obespredmećenom, desups tanci jal i-
zovanom svetu? Reći u takvim okolnostima: »Gle-
daj, to sada upravo stolira« bila bi šala (čak i u
oslabljenim glagolskim oblicima kao što su »stoli-
ranje«, »stoliciranje«, element kategorije stvari je i
dalje prisutan). Upravo zato se skeptik bori da se
izrazi na jeziku koji ne odgovara njegovoj svrsi. On
se izražava na način koji zavodi kada kaže da sum-
nja u takve-i-takve činjenice: njegove sumnje dopi-
ru tako duboko da pogađaju sklop samog jezika.
Jer ono u šta on sumnja je već otelotvoreno u sa-
mim oblicima govora, na primer u onome što je
102 FRIFDRICH WA1SMANN

kondenzovano u upotrebi reci za stvari. U trenutku

kada pokušava da prodre u te duboko potopljene
slojeve, on podriva jezik na kojem pretresa svoje
bojazni, tako da izgleda da on govori besmislice.
On to ipak ne čini. Ali, da bi njegove sumnje učinio
potpuno izrazivim, jezik najpre mora da se pretopi.
(Nagoveštaj onoga što je potrebno možemo dobiti
od moderne nauke, gde su sve odavno utvrđene ka-
tegorije — »biti stvar«, uzročnost, položaj — mora-
le da se revolucionišu. To zahteva ništa manje do
stvaranje nekog novog jezika, a ne izražavanje no-
vih činjenica pomoću starog.)
Ako stvar posmatramo na taj način, stav skep-
tika vidimo u novom svetlu. On razmatra moguć-
nosti koje leže daleko izvan delokruga našeg svaki-
dašnjeg iskustva. Ako se njegove sumnje shvate
ozbiljno, one se pretvaraju u zapažanja koja baca-
ju novo i prodorno svetio na slojeve ispod površine
jezika, pokazujući koje mogućnosti su otvorene na-
šem mišljenju (mada ne i običnom jeziku), i kojim
putevima se moglo ići da je građa našeg iskustva
drukčija nego što jeste. Ovo nisu lažni problemi:
oni nam omogućuju da postanemo svesni široke
pozadine na kojoj leže sva svakidašnja iskustva i
kojoj se jezik prilagodio; tako oni iznose na videlo
neizmernu sumu iskustava koja počiva u upotrebi
naših reci i sintaksičkih oblika.
Osim toga, sudbina koju neko pitanje odabere
ne mora biti njegovo razrešavanje: ono može preći
u nauku. Frege je, na primer, za svoja istraživanja
bio podstaknut filosofskim pobudama, Što se vidi
iz njegove želje da pronađe konačan odgovor na
pitanje o prirodi aritmetričkih istina, tj. na pita-
nje o tome da li su one analitičke ili sintetičke, a
priori ili a posteriori. PoŠavši od tog pitanja, i is-
tražujući ga sa svom mogućom strogošću, on je
konačno obelodanio čitavo bogatstvo problema na-
učne prirode; i, nastavljajući da ide tim putem, na
kraju je izgradio jedan novi instrument — logiku,
koja je istančanošću i širinom i snagom daleko pre-
vazišla sve ono Što se pod tim imenom ranije pod-
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJ1I
103

razumevalo, predmet koji do dan-danas otkriva no-

ve i neočekivane dubine. Istina, pitanje od kojeg
je Frege pošao nije bilo sasvim jasno definisano,
što treba pripisati nepreciznoj prirodi kantovskih
termina kojima je ono bilo izraženo.
Čitavo poglavlje može da bude napisano o sud-
bini pitanja, njihovim neobičnim pustolovinama i
preobražajima — načinu na koji se menjaju u dru-
ga pitanja, i kako u tom procesu ostaju, a ipak ne
ostaju ista. Izvorno pitanje može da se razdeli i
umnoži tako da je to gotovo slično onome što se
dešava sa ličnošću u nečijem snu. Da spomenemo
samo nekoliko primera. Može li logika u potpunos-
ti biti okarakterisana na formalan način, tj. bez
unošenja ma kakvih stranih pojmova kao Što je
upotreba jezika i sve što s tim ide? Može li aritme-
tika biti okarakterisana na neki takav način, pot-
puno »iznutra«? Ili će svaka interpretacija imati u
sebi empiristički Erdenrest? Ta pitanja su prouzro-
kovala Široko istraživanje matematičke interpreta-
cije formalnih sistema. Pitanje u kojoj meri je lo-
gička intuicija ispravna razgranalo se u mnoštvo
pitanja koja se tiču teorije logičkih tipova, aksio-
ma izbora, itd., u stvari, u pravcu daleko fundamen-
talnijeg problema, naime tog da li je sama obična
logika »u pravu« kada se uporedi sa sistemom iz-
vođenja koji su razvili intuicionisti. Ili, da ponovi-
mo, ima li nerešivih pitanja u matematici, ne u og-
raničenom Godelovom smislu, već nerešivih u ap-
solutnom smislu? Da li za uopštavanja postoje pri-
rodna ograničenja? Zanimljivo je pogledati kako
se iz pitanja te vrste, ne sasvim preciznog i do-
nekle mutnog, izdvajaju nova i bolje dennisana
pitanja, tako da pitanje-predak, u Fregeovom slu-
čaju filosofsko par exceltencet rađa naučno potom-
stvo.
Sada treba uočiti nešto drugo: na koji način
ta pitanja postaju ne samo precizna već i jasna
(što nije ista stvar). Za primer: može li beskonač-
nost predstavljena pomoću svih prirodnih brojeva
biti upoređena sa beskonaČnošću predstavljenom
104 FRIEDR1CH WAISMANN

pomoću svih tačaka u prostoru? To jest, može li

za jedno da se kaže da je manje od drugog ili jed-
nako drugom? Kada je prvi put postavljeno, to pi-
tanje nije imalo jasan smisao — a možda uopšte
i nije imalo smisla. Ipak, ono je vodilo G. Cantora
u njegovom ingenioznom istraživanju. Pre nego što
je otkrivena (ili, možda je bolje da kažem, »izmiš-
ljena«?) teorija skupova, pitanje je dejstvovalo kao
vrsta putokaza koji je neodređeno upućivao na ne-
ku do tada neistraženu oblast mišljenja. To se mo-
žda najbolje opisuje recima da ono vodi našu uobra-
zilju datim pravcem, navodeći istraživanje na nove
puteve. Takva pitanja nisu »razreŠena«; ona su re-
šena, samo ne u postojećem sistemu mišljenja, već
pre pomoću konstruisanja novog pojmovnog siste-
ma — takvog kao što je teorija skupova — gde
smisao koji se imao u vidu, i koji je donekle bio
anticipiran, nalazi svoje puno ostvarenje. Otuda je
u njihovoj prirodi da podstiću izgrađivanje takvih
sistema; ona ukazuju na put od onog što još nije
smisleno prema onome što je smisleno.
Pitanje je prvi nesiguran korak uma na njego-
vim putovanjima ka novim horizontima. Filosofski
genije se nigde ne pokazuje tako upadljivo kao u
toj novoj vrsti pitanja koje on donosi na svet. Ono
što ga izdvaja i određuje mu mesto jeste strast
prema postavljanju pitanja. Da njegova pitanja po-
nekad nisu sasvim jasna, to možda nije, kao što se
obično smatra, od tako velikog značaja. Ništa nam
tako uspešno ne zatvara put ka otkrićima kao jasno
mišljenje. Lepo je pričati o jasnoći, ali, kada posta-
ne opsesija, to može da poseče živo mišljenje u
njegovom začetku. I to je, po svoj prilici, jedan od
rezultata logičkog pozitivizma koji su za žaljenje, a
koje njegovi osnivači nisu predvideli, iako je suviše
upadljiv kod nekih njegovih sledbenika. Pogledaj-
mo te ljude, obuzete neurozom jasnoće, praćene
strahom, zanemele, koji se stalno pitaju: »O, Bože,
da li je ovo sada sasvim jasno?« Zamislimo pionire
nauke: Keplera, Newtona, osnivače ne-euklidovske
geometrije, fizike polja, nesvesnog, talasa materije.
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

ili nečeg drugog, zamislimo ih kako to pitanje sebi

postavljaju na svakom koraku — to bi bio najsi-
gurniji način da se potkopa svaka stvaralačka sna-
ga. Nijedan veliki pronalazač nije delao u skladu
sa motom: »Sve što se može reći, može se reći ja-
sno.« A neka od najvećih otkrića čak su izronila iz
neke vrste primordijalne magle. (Treba reći nešto
u prilog magli. Što se mene tiče, uvek sam mislio
da je jasnoća poslednje pribežište onih koji nemaju
šta da kažu.)
Veliki um je veliki postavljač pitanja. Dobar
primer za to je Kantov problem koji se tiče pita-
nja: »Kako je moguća geometrija?« Put da se taj
problem resi bio je otvoren tek sa usponom »aksio-
matskog metoda«. Videvši da se aksiomi geometri-
je mogu različito interpretirati na neodređeno mno-
go načina, i da je neki pojedinačni način na koji se
oni mogu interpretirati irelevantan za deduktivne
svrhe, Hilbert je odvojio ono što pripada logičkoj
formi aksioma od onoga Što pripada " «om in-
tuitivnom (ili drugom) sadržaju, i ćelo pitanje pre-
okrenuo rekavši da neka tačka, neka prava linija,
itd., može da bude bilo šta Što zadovoljava određe-
ne aksiome. Pošto stožer oko kojeg se okreće de-
dukcija predstavljaju jedino relacije u kojima se
međusobno nalaze osnovni termini, a ne »sadržaj«
koji vezujemo za njih, i pošto su te relacije u pot-
punosti date u aksiomima, aktiomi svi zajedno od-
ređuju šta je »tačka«, »linija«, itd., u onoj meri u
kojoj je to dovoljno za deduktivne potrebe. Razvi-
janje ove tehnike omogućava da se vidi da reč
»geometrija«, kako ju je Kant shvatio, pokriva, u
stvari, dve potpuno različite nauke: matematičku
geometriju i geometriju u fizici. Njihovo nerazliko-
vanje dovelo je do Kantove zbunjenosti. »U onoj
meri u kojoj se zakoni matematike odnose na stvar-
nost, oni nisu izvesni; a u onoj meri u kojoj su
izvesni ne odnose se na stvarnost.« — (Einstein).
Kantov doprinos sastoji se u tome što je video da
tu postoji problem, ne u tome što ga je resio.
106 FRIEDRICH WAISMANN

Ali ovde se javlja novi problem: Kako mi zna-

mo šta će biti pravi odgovor na dato pitanje? Ili,
uopštenije: Kako određeni odgovor odgovara odre-
đenom pitanju? Obična pitanja (npr. pitanje »Ko-
liko je sati?«) već svojim oblikom pokazuju koju
vrstu odgovora treba da očekujemo. Ona su, tako
reći, obrasci sa praznom rubrikom; ipak, nije uvek
tako: Avgustinovo pitanje »Kako je moguće meriti
vreme?« ili Kantovo pitanje »Kako je moguća geo-
metrija?« ne ukazuju na oblik odgovora. Nema
očigledne veze između pitanja i odgovora — bar
u onoj meri u kojoj nema očigledne veze između
pitanja »Šta je tačka?« i odgovora na njega. Kada
je Hilbertova ideja da aksiomi geometrije zajedno
daju »implicitnu definiciju« osnovnih termina prvi
put izneta, došla je potpuno2 neočekivano; pre niko
nije čak ni pomislio na to; naprotiv, mnogim lju-
dima se, a među njima čak i samom Fregeu, sa ne-
lagodnošću učinilo da bi to pre bio način da se
izbegne problem, nego da je to odgovor. Frege je
smatrao da je problem i dalje nereŠen.
Sta možemo da uradimo da čovek kao što je
Frege uvidi da aksiomski metod pruža tačan odgo-
vor? Može li to, na primer, da mu se dokaže?
Ono na šta sada moramo da usmerimo pažnju, —
mada bi to, u stvari, trebalo da bude očigledno,
— jeste činjenica da takav dokaz ne može da se
da, i to zato što onaj ko postavlja pitanje mora
najpre da promeni gledište da bi stvar video na
drugi način. Ono što se traži jeste promena celo-
kupnog načina mišljenja. Zaista, svako ko je zbu-
njen tim problemom, a ipak odbija da prihvati Hil-
bertovo rešenje, samo pokazuje da on ne može da
se izvuče iz žljeba izdubljenog oblikom u kojem je
pitanje postavljeno. »Tačka je...«, počinje on, i
onda se zaustavlja. Ono čime mu treba pomoći da
se izvuče iz tog žljeba ili, još bolje, da se sam oslo-
3
Da je pre Hilberta to ipak pomislio Žergon (još 1818. god.), vidi:
W. i M. Kneale, The Đevelopment of Logic, Oxforđ, 1962, str. 385 i 683.
(Prim. prcv.)
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU \(fj

bodi kada se oseća »stešnjenim« u njemu, jeste

razgovor, ne dokaz.
Frege se nije ponašao mnogo drukčije od Čo-
veka zavedenog pitanjem »Šta je vreme?«. Mi može-
mo predložiti da se ovo poslednje pretvori u pita-
nje kako se reč »vreme« upotrebljava (što bi tak-
vog Čoveka spustilo na zemlju). Ali, zar ga time ne
obmanjujemo? Mi izgleda nudimo odgovor na jed-
no pitanje, ali ne na ono koje je on pitao. Njemu
se može činiti da mi pokušavamo da ga obmanemo
drugorazrednim rešenjem, dok njegovo izvorno pi-
tanje i dalje ostaje zagonetka. Slično je i sa Fre-
geom: on je smatrao skandalom to Što na pitanja:
»Šta je tačka?«, »Sta je broj?«, još nije odgovo-
reno.
U odsustvu dokaza, u svakom od tih slučajeva
cilj rasprave može biti samo taj da se promeni
stav onoga koji postavlja pitanje. Mi, na primer,
možemo ispitati slične ili delimično slične sluča-
jeve, i ukazati na to da odgovor nema uvek onaj
oblik koji ima pitanje; pažljivim razmatranjem tak-
vih slučajeva, široko zaleđe analogija naspram ko-
jih smo videli pitanje polako će se menjati. Pretre-
sanjem širokog jezičkog polja slabi se položaj iz-
vesnih standarda koji su tako čvrsto ustanovljeni
da ih ne vidimo onakvima kakvi oni jesu; a ako je
to urađeno uspešno, čovek koji misli kao Frege
oslobodiće se opsesije napornog traženja odgovo-
ra koji je prilagođen kalupu. Argumenti se upotreb-
ljavaju u ovakvoj raspravi, mada ne kao dokazi,
već pre kao sredstva koja će takvom čoveku omo-
gućiti da vidi stvari koje ranije nije zapazio, tj. da
ukloni pogrešne analogije, naglasi sličnosti sa dru-
gim slučajevima, i na taj način izvede nešto slično
promeni perspektive. Međutim, nema načina da se
dokaže da on nije u pravu, ili da se on zaplaši kako
bi se u duši složio sa onim što mu je ponuđeno:
kada je sve rečeno i učinjeno, na njemu je da se
odluči.
Ali ono što je ovde u igri više je nego osloba-
đanje iz položaja koji stešnjava — radi se o tome
108 FRIEDRICH WAISMANN

da se izbegne potčinjenost jezičkim oblicima. Kako

često mi samo sledimo puteve usečene bezbrojnim
ponavljanjima istih oblika izražavanja — kao onda
kada, sigurni u sebe, kažemo: »Vreme teče«, tako
da, kada smo suočeni (recimo) sa Avgustinovim pa-
radoksom, odjednom, usled tog šoka, gubimo naše
ranije samozadovoljstvo. Postojeći jezik, nudeći
nam samo izvesne stereotipne kalupe izražavanja,
stvara navike mišljenja kojih je se gotovo nemogu-
će osloboditi. Takav kalup je, recimo, shema indo-
evropskih jezika: »onaj koji dela — delanje«. Koli-
ko je uticaj tih kalupa dubok može možda da se
pretpostavi kada se uzme u obzir Descartesovo zak-
ljučivanje koje ide od mišljenja prema prisustvu
nekog ko deluje, jednog ego, različitog od mišlje-
nja, koji čini mišljenje — zaključivanje koje je za
nas tako prirodno i uverljivo zato što je podržano
snagom celokupnog jezika. Fregeova opsesija pita-
njem »Šta je broj?« drugi je slučaj te vrste. Pošto
možemo govoriti o »broju pet kao takvom«/ pet,
tvrdi Frege, mora da bude vlastito ime jednog en-
titeta, neka vrsta platonističkog kristala, na koji se
ukazuje pomoću određenog člana. (Jedan moj đak,
Kinez, jednom mi je saopštio da se Fregeovo pita-
nje ne može postaviti na kineskom, jer se na njemu
»pet« može upotrebiti jedino kao reČ za broj u kon-
tekstima kao što su »pet prijatelja«, »pet čamaca«,
itd.) Osim toga, kada za dati iskaz kažemo da je
istinit, izgleda da govorimo nešto »o« njemu — to
je svedočanstvo o snazi subjekt — predikat klišea.
Zaista, toliko je jako iskušenje da se on shvati na
taj način, naime kao iskaz o iskazu, da teško dola-
zimo na pomisao o nekoj drugoj interpretaciji.
Važno je primetiti da mi time određeni izraz pri-
družujemo analognim oblicima; ali nije ništa ma-
nje važno primetiti da mi nijednu od tih analo-
gija ne moramo imati na umu: dovoljno je ako ih
osećamo na maglovit, nerazgovetan način. Takvi
1
PoSto određeni ćlan *the* na engleskom nemamo načina da pre-
vedemo odgovarajućim izrazom na naSem jeziku, izraz *the number five*
prevodimo sa »broj pet kao takav«. (Prim. prev.)
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU jQg

obrasci deluju na nas kao hiljade eksplicitnih ana-

logija: moglo bi se reći da oni deluju na nas kao
polje sile, jezičko polje, koje naše duhovno oko
upravlja u određenom pravcu. I, usuđujem se da
dodam da je upravo zato što je priroda tih analo-
gija prolazna, napola formirana, slična senci, goto-
vo nemoguće izbeći njihov uticaj. Ako smo njima
obmanuti, sami smo krivi za to. Filosof, umesto
da propoveda ispravnost običnog govora, treba da
nauči da se Čuva klopki koje su uvek prisutne u
njemu. Da se slikovito izrazimo: kao što dobar pli-
vač mora biti sposoban da pliva uz-vodno, tako i
filosof treba da savlada neizrecivo tešku veštinu
uz-govornog mišljenja, boreći se s maticom klišež.
Da pređemo na drugu stvar. Kada čoveka kao
što je Frege odvraćamo od njegovog istraživanja,
izgleda da ga sprečavamo da dosegne cilj koji je
sebi odredio. Da li se naša rasprava onda sukob-
ljava sa njegovim istraživanjem? I, ako je tako,
na koji način? Najpre, ni na jedan jasno odredljiv
način; jer on još nije sasvim svestan šta je to na
šta cilja, i rasprava mu postepeno omogućava da
stvari vidi u drukčijem svetlu. Kako dolazi do te
promene? Pa, on je najpre video to pitanje kao
analogno sa drugim pitanjima, a te analogije su,
jedna po jedna, uništene; ili se pre radi o tome da
se u toku raspravljanja videlo da one navode na
stranputicu. U srazmeri u kojoj se izmenilo Čitavo
pojmovno zaleđe, njemu postaje jasno da nešto ni-
je u redu sa načinom na koji je postavio svoje pi-
tanje, da postizanje njegovog cilja ne može da za-
dovolji. Nije tačno da on odustaje zato Sto mu je
trud bio veliki, ali uzaludan, pa se sada zamorio:
ne, on odustaje zato što drukčije »vidi« pitanje. A
u čemu se to sastoji? Pa, u činjenici da je on sada
sasvim svestan analogija koje su ga zavodile, da
pitanje vidi na drukčijem jezičkom zaleđu (»slika«
se ponekad menja kada se vidi na različitim »poza-
dinama«), da nestaje izvesne napetosti i da on, sa
uzdahom olakšanja, kaže: »Da, to je to«.
 FRIEDRICH WAISMANN
110
Filosof posmatra stvari kroz prizmu jezika i,
zaveden (recimo) nekom analogijom, odjednom ih
vidi u novom, nepoznatom svetlu. Te probleme mo-
žemo savladati samo tako što ćemo uroniti u du-
binu iz koje oni izranjaju. Mi osvetljavamo mental-
nu osnovu iz koje se to pitanje izdvojilo; sa jasni-
jim poimanjem nekih ključnih pojmova to pitanje
se preobražava u jedno drugo. Nije tačno da je na
njega odgovoreno na uobičajen način. Pre će biti
slučaj da smo činioce koji podstiču to pitanje ot-
klonili pomoću produbljenije i prodornije analize.
Suština ovog procesa je u tome da onoga ko po-
stavlja pitanje vodi jednom novom gledištu — i
to uz njegov spontani pristanak. On pristaje da
bude tako vođen i, prema tome, završava odusta-
janjem od svog traganja. Mi ne možemo primorati
nikoga ko to nije voljan da sledi novu usmerenost
jednog pitanja; mi samo možemo da proširimo
vidike onoga koji pita, da oslabimo njegove predra-
sude i njegov pogled usmerimo u novom pravcu:
ali sve to može da se postigne samo uz njegov pri-
stanak.
Našom kritičkom analizom mi pokušavamo da
sprečimo uticaj jezičkog polja, drugim recima, mi
onome ko postavlja pitanje možemo da pomogne-
mo da stekne bolji uvid u prirodu onoga Što je pre
svega tražio, tj. da mu omogućimo da vidi sklop
pojmova i kalupe u kojima on izražava svoje pita-
nje. Radi se uglavnom o tome da treba promeniti
njegovo gledište, a manje o tome da mu treba do-
kazati neku teoremu; drugim recima, radi se o
tome da treba povećati njegovu pronicljivost. Pro-
nicanje ne može da se smesti u neku teoremu, i to
je dublji razlog zbog kojeg je deduktivni metod
osuđen na neuspeh: pronicanje u stvari ne može da
se dokazuje demonstrativnim dokazom.
Iz svega tog, na kraju, proizlazi da onaj ko
postavlja pitanje treba da donese izvestan broj
odluka u toku rasprave. I to je ono što filosofski
postupak čini tako različitim od logičkog. Taj čo-
vek, na primer, upoređuje slučaj koji je pred njim
 KAKO SHVATAM FILOSOFUU \\\

sa analognim slučajevima, i treba da presudi dok-

le sežu te analogije. To jest, na njemu je da odluči
do koje tačke je spreman da prihvati te analogije:
on ne mora, kao rob, slepo da ide po njihovom
tragu.
Nauka je bogata pitanjima ove vrste. To nisu
naučna pitanja u pravom smislu te reci, pa ipak
se naučnici njima bave; to su filosofska pitanja, pa
ipak se filosofi ne bave njima.
Ono što sam hteo da kažem u ovom odeljku a
nisam rekao, ili sam samo upola rekao, jeste:
(1) Filosofija nije samo kritika jezika: tako
određen, njen cilj je suviše sužen. Ona predstavlja
kritikovanje, razrešavanje i prevazilaženje svih
predrasuda, slabljenje svih krutih i sputavajućih
kalupa mišljenja, bez obzira na to da li oni potiču
iz jezika ili iz nečeg drugog.
(2) Ono što je suštinsko za filosofiju jeste pro-
bijanje do dubljeg pronicanja u stvari, što nije sa-
mo raspršivanje magle i izlaganje lažnih proble-
ma, već je po sebi pozitivno.
(3) Pronicanje u stvari ne može da se smesti u
teoremu i, prema tome, ne može da se dokaže.
(4) Nijedan filosofski argument nas logički ne
primorava ni na Šta: takvi argumenti upravo kriju
ono što se stvarno dešava — neusiljeno i istrajno
podrivanje kategorija sveg mišljenja.
(5) Njihova svrha je da nam otvore oči, da nam
omoguće da stvari vidimo na nov način — u široj
perspektivi, koja nije sputana nerazumevanjima.
(6) Suštinska razlika između filosofije i logike
je u tome Što nas logika prisiljava, dok nas filosofi-
ja ostavlja slobodnima: u filosofskom raspravljanju
mi smo vođeni tako da postepeno menjamo ugao
gledanja, da, na primer, sa jednog načina postavlja-
nja pitanja pređemo na drugi, i to uz naš spontani
pristanak — a to je nešto sasvim različito od dedu-
kovanja teorema iz đatog skupa premisa. Netačno
parafrazirajući Cantora, moglo bi se reći da suština
filosofije leži u njenoj slobodi.
 FRIF.DRICH VVAISMANN
112

4. Postoji shvatanje da je filosofija nekakva

vežba intelekta i da bi filosofska pitanja mogla da
se rese argumentima i konkluzivno, ako bi neko
samo znao kako to da preduzme. Međutim, ono što
mi izgleda čudno jeste to da ne mogu da nađem ni-
jedan zaista dobar i čvrst argument; i više od toga,
primer o kojem je upravo bila reč mora da dovede
u sumnju mogućnost da se uopšte nađe ma kakav
ubedljiv argument. Na osnovu svega ovoga sklon
sam da dođem do novog, i u izvesnoj meri zapre-
pašćujućeg, zaključka da takav argument ne može
da se nađe. Nijedan filosof nikada ništa nije doka-
zao. Tvrditi da jeste neosnovano je. Hteo bih jed-
nostavno da kažem da filosofski argumenti nisu
deduktivni; prema tome, oni nisu logički strogi ar-
gumenti; i, prema tome, oni ništa ne dokazuju. I
pored toga, oni imaju snagu.
Pre nego što pređeni na stvar, hoću da poka-
žem, najpre sasvim sažeto, koliko je neplauzibilno
gledište da se u filosofiji primenjuju logički strogi
argumenti. Prvi znak za uzbunu možda već može
da se vidi u dobro poznatoj činjenici da se veliki
umovi ne slažu, da ono što je nesumnjivo za jedno-
ga izgleda kao da nema nikakvu snagu u očima dru-
goga, U jasnom sistemu mišljenja takve razlike su
nemoguće. To što one postoje u filosofiji, predstav-
lja značajno svedočanstvo o tome da filosofski ar-
gumenti nemaju nimalo logičke strogosti koju
imaju argumenti u matematici i egzaktnim nauka-
ma.
Zatim, argumenti, onako kako ih mi shvatamo,
moraju sadržati zaključivanja, a zaključivanja mo-
raju negde početi. Gde će onda filosof da traži svo-
je premise? U nauci? U tom slučaju, on će se »ba-
viti« naukom, ne filosofijom. U iskazima iz svako-
dnevnog života? U posebnim singulamim iskazima?
U tom slučaju, on nikada neće biti u stanju da se
od njih udalji ni za jedan korak. U opštim iskazi-
ma? Ako je tako, mnoštvo pitanja pokazaće svoje
ružno lice. S kojim pravom on sa »neki« prelazi na
»svi«? (»Uopštavati znači biti idiot«, rekao je W.
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU
113

Blake,) Može U on da bude siguran da su njegove

premise iskazane sa takvom jasnoćom i preciznošću
da nikakva sablazan sumnje ne može da se uvuče
u njih? Može li biti siguran da one imaju srž, da
nisu analitičke, prazne, prikrivene definicije i slič-
no? Može li biti siguran da su istinite? (Kako mo-
že?) Cak i pod pretpostavkom, mada je ona pogreš-
na, da svi ti zahtevi mogu da budu ispunjeni, posto-
ji još uvek jedan drugi zadatak koji stoji pred
njim kada počnu da se izvode zaključci: može li
on da bude siguran kako da upotrebljava termine?
(Kako može?) Ja ne otkrivam tajnu kada kažem
da u prirodnom govoru obična pravila logike često
prestaju da važe — to je činjenica koja se obično
prećutkuje u knjigama o logici. Zaista, reći svako-
dnevnog jezika su toliko elastične da svako može
proširiti njihov smisao kako bi zadovoljio svoje
sopstvene hirove; zbog toga je njihova »logika«
sumnjive prirode. (Polje »prirodne logike« je širo-
ko: »Mi znamo da smo nesrećni; dakle, mi jesmo
nesrećni. Mi znamo da smo nesrećni; dakle, mi smo
veliki.« — Pascal. »Ako je ona propala, ona je pro-
pala«: da li to povlači da ona nije propala? Ako je
tako, na osnovu kojeg pravila? »Kada bih to vero-
vao, bio bih zaista lud«: da li to povlači ili ne po-
vlači da ja to ne verujem? Prirodni jezik sadrži
čitav niz svojevrsnih logičkih problema.)
Ovo me vodi jednoj drugoj stvari. Običan je-
zik jednostavno nema »Čvrstinu«, logičku čvrstinu,
da bi se u njega urezali aksiomi. Potrebno je nešto
poput metala da bi se izrezao deduktivni sistem kao
Što je Euklidov. A šta sa svakodnevnim govorom?
Ako počnete da zaključujete, on uskoro počinje da
»omekšava« i negde se rastoči. To je kao da režete
kameje u sufleu od sira. (Ono Što hoću da kažem
jeste to da je jezik plastičan; on se podaje želji za
izražavanjem, čak i po cenu izvesne nejasnoće. Ka-
ko bi on inače mogao izraziti nešto što ne odgova-
ra klišeu? Ako bi se Iogičarima udovoljilo, jezik bi
postao jasan i prozračan kao staklo, ali i krt kao
staklo: a kakva bi bila korist od staklene sekire

8 Svcsi i saznanje
114 FRIEDRICII WAISMANN

koja se razbija čim je upotrebite?) Ali jezik nije

čvrst. I zato smo u opasnosti ako u filosofiji traga-
mo za premisama, umesto da jednostavno obilazi-
mo teren, zastanemo i kažemo: »Gledaj!«
Većina filosofskih argumenata, ako zanemari-
mo spinozističke konstrukcije, zavisi od pitanja kao
što su: šta »može«, a šta »ne može« biti rečeno, ili:
koju vrstu pitanja je »prikladno«, a koju »nepri-
kladno« postaviti? Mnogo veštine i ingenioznosti je
upotrebljeno na razjašnjavanje takvih pitanja kao
što su: da li je neka metafora »prirodna«, neko iz-
ražavanje »pogodno«. Ne bi trebalo prećutati da
takva razmatranja, dok se prividno tiču stila, u
stvari velikim delom doprinose snazi jednog argu-
menta i zaista imaju stvaran i odlučujući udeo u
formiranju našeg gledanja na stvari. Posmatrajući,
ispitujući i poredeći različite načine izražavanja
koji se kristališu oko izvesnih ključnih pojmova,
kao što su, na primer, »uobrazilja«, »pamćenje«,
»zadovoljstvo«, mi stičemo prvi uvid u ono Što se
ponekad zove »logikom« tih pojmova. Da li i jedna
od tih stvari može da bude dokazana? Može li, na
primer, biti dokazano da je izvesno izražavanje
»prikladno«? (Zapamtite: nije reč o nečem kao
Što je definicija »formule nekog sistema«.) Nijedan
filosof nije čak ni pokušao da da takav dokaz. Sva-
ko upotrebljava reci na taj način i zaustavlja se
na tome; i s pravom. Jer, koja vrsta razloga bi za
to uopšte mogla da se da? Već ovde, na samom
početku, ideja filosofskog dokaza počinje da zvuči
prazno.
»O, ali šta sa običnom upotrebom jezika?« Do-
bro; ali Čak i kada je uzmemo u obzir, nije tačno
da neko »ne može« upotrebljavati jezik drukčije.
Primera radi: »zaleđena muzika« —- da li vam to
bilo šta »govori« ? Možda ne; ipak, nešto kao Gothe-
ova rečenica »Arhitektura je zaleđena muzika« do-
čarava vam ono što se htelo reći. Reći: »Ruke su
pune otupelog pamćenja« zvuči čudno, sve dok do
tog izraza ne dođete u kontekstu Proustovog dela.
»Volja za razumevanjem« ne uzmiče čak ni pred
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU
115

tim baucima za logičare — protivrečnostima: ona

ih preobražava, izvlačeći novi smisao iz prividnog
besmisla. (Da vas podsetimo samo na dva Colerid-
geova primera: »taman od prekomerne svetlosti«,
»osvetljavajuća Platonova tmina«.) Postoji hiljadu
i jedan razlog zašto se ponekad izražavamo u pro-
ti vrečnostima, i potpuno je razumljivo zašto tako
činimo.
Rezultat: ne može čak da se dokaže ni to da je
neki dati izraz prirodan, neka metafora prikladna,
da neko pitanje ima (ili nema) smisla postaviti, da
neki niz reČi nešto izražava (ili je lišen značenja).
Ništa od toga ne može da se dokaže.
U prilog onome što je rečeno mogu se kazati
još dve stvari. Ono čime se u filosofskim rasprava-
ma ponekad bavimo nije uopšte argumenti sanje,
već postavljanje mnoštva pitanja — to je metod
koji tako sjajno koristi Ryle. Zaista, plotun zbu-
njujučih pitanja sigurno ne može da se opiše kao
argument, i a fortiori kao logički argument; pa ipak,
on uspeva da nas primora da se trgnemo i preispi-
tamo svoje stavove. Napokon, ne smemo dozvoliti
da nas zavede to što nam se na prvi pogled čini da
je filosof upleten uglavnom u istu stvar kao i logi-
Čar, na primer, u proveravanje da li u nekom argu-
mentu spojevi nisu popustili, ili u konstruisanje
nekog argumenta. Jer, ako je trebalo da on kon-
struiše dokaz u strogom smislu te reci, gde su teo-
reme koje je utvrdio? Gde su plodovi njegovog
truda?
Nijedno od tih pitanja ja nisam postavio iz
čistog hira; ona se nameću svakom ko želi da dođe
do jasnog i nepristrasnog pogleda na stvari. Zar po-
reklo tih teškoća ne može biti u prirodi same filo-
sof ije?
5. Sada prelazim na razmatranje filosofskih ar-
gumenata, naročito onih za koje se smatra da čine
odlučujući korak napred, da bih video daju li nam
oni ma kakvog povoda za izmenu gledišta koje ovde
zastupamo. Ima samo nekoliko klasičnih slučajeva.
Jedan od njih je Humeov čuveni argument koji tre-
116 FRIEDRICH WATSMANN

ba da pokaže da je odnos između uzroka i posledi-

ce intrinsično različit od onog između premisa i
njenih konsekvenci. U čemu se sastoji taj »dokaz«?
On nas podseća na ono što smo uvek znali: da,
iako je protivrečno tvrditi premisu, a poricati ono
što iz nje sledi, nema nikakve protivrečnosti te
vrste u pretpostavci da izvesni događaj, »uzrok«,
može biti praćen ne njegovom uobičajenom posle-
dicom, već nekim drugim događajem. Ako se pita-
mo da li je to dokaz, šta se na to može reći? To
sigurno nije onakav dokaz kakav možemo naći u
nekom deduktivnom sistemu. Gotovo isto to se
primenjuje na Berkelevev argument kada nam Ber-
keley kaže da, mada je to svesrdno pokušavao, nije
mogao da izazove u svesti apstraktnu ideju troug-
la, onog trougla koji nema nikakav pojedinačni ob-
lik, baš kao što nije mogao da zamisli ideju nekog
čoveka bez svojstava. Da li je to dokaz? Berkelev
ukazuje na ono Što je očigledno. (Samo, potreban
je genije da se to uoči!)
Ni argument protiv logičkog fatalizma koji sam
ja dao nije strog. Odlučujući korak sastoji se u
tome da se sledi određena analogija sa drugim slu-
čajevima. To je analogijski, a ne logički postupak.
Isto tako, argument koji je upotrebljen protiv Ze-
nona nije konkluzivan. (U šire obrazlaganje toga
ovde ne mogu da se upuštam.)
A sada evo još dva primera: jedan se odnosi
na argument koji filosofi danas često primenjuju,
a drugi je uzet iz Aristotela.
Kada za nekog kažemo da »vidi« ili »čuje« avi-
on, ili da »primećuje« ili »zapaža« ševu kako leti, ili
pak da »oseća ukus« ili »oseća miris« pečene svi-
njetine, mi mu ne pripisujemo neku aktivnost. Da
»viđenje« nije vrsta delanja može, na primer, da
se pokaže ukazivanjem na Činjenicu da (za glagol
»to see« u engleskom jeziku)4 ne upotrebljavamo
* Argument u sledecoj rečenici se zasniva na razlici koja posloji
između trajnog i prostog sadašnjeg vremena u engleskom jeziku, a koja ne
postoji u srpskohrvatskom. 1J, tog razloga ćemo izraze koji se u sledećoj
rečenici javljaju pod znacima navodu ostaviti neprevedene. (Prim. prcv.)
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 117

trajno sadašnje vreme. Mi kažemo: »I see the

clock«, a ne »I am seeing the clock« (osim G. E.
Moorea, koji, za divno čudo, kao po pravilu kaže:
»I am seeing my right hand«), dok je sasvim isprav-
no reći »I am looking at the clock, listening to Us
ticking«, a isto važi i za druge slučajeve. Isto tako,
dok može da se kaže: »Zaboravio sam da pošaljem
pismo«, niko ne bi rekao: »Zaboravio sam da vi-
dim poštansko sanduče«. Nema nikakvog smisla da
vas, dok me gledate, pitam da li je vaše viđenje
lako ili teško, brzo ili sporo, pažljivo ili nepažljivo,
da li me vidite voljno, i da li ste sada prestali da
me vidite. Prema tome, zaključujemo, viđenje nije
delanje (taj argument sam i sam koristio na pre-
davanjima).
Treba istaći da ovaj argument nije konkluzi-
van. Ćudno zvuči, ali moie da se kaže: »Prestao
sam da Vas vidim«, mada je to opravdano samo u
posebnim okolnostima. Covek sa oštećenim vidom
koji, nesposoban da određeni oblik sagleda kao ce-
linu, možda mora, tražeći izvesne karakteristične
crte, da ispituje lice parče po parče, mogao bi reći,
tako da ga razumemo: »Sada sam prestao da Vas
vidim«. Ni mi ponekad nismo u mnogo boljem po-
ložaju — na primer, kada pod osvetljenjem fleša
posmatramo neki prizor, a potom se žalimo: »Bilo
je suviše kratko, ništa nisam mogao da vidim«. Iz-
gledalo bi, dakle, da između ovog i normalnih slu-
čajeva postoji samo razlika u stepenu, i ništa više.
Čudni slučajevi, svakako; ali šta biste mislili o ma-
tematičaru čije teoreme prestaju da važe kada se
primenjuju na ponešto neobične krive?
Kao sledeći primer uzimam zadovoljstvo. Aris-
totel je, kritikujući Platona,5 naglasio da bismo, ka-
da bi zadovoljstvo bilo proces koji traje u vremenu,
mogli uživati u nečemu brzo ili polako — to je ar-
gument koji je po svojoj razarajućoj snazi gotovo
sličan bombi. Svakako, veoma je čudno i zvuči ap-
surdno kada se izražavamo na takav način. Ipak,
5
Aristotel, Nikomahova etika, knjiga X, udcljak 3.
 FRIF.DRICH WAISMANM
118

ako napregnem svoju maštu, možda ću uspeti da

sagledam skup okolnosti pod kojima ne oi bilo
sasvim neprirodno reći takvu stvar. Kada, na pri-
mer, slušam muziku, i sledim lagano i blago kreta-
nje, izgleda da je moje uživanje različito od onoga
koje imam kada slušam jedan uzbudljiv muzički
komad. Sam kvalitet mog uživanja izgleda da se
menja, kao da je deo laganog i blagog, ili neobuzda-
nog i zanosnog toka muzike. Ako u jednom slučaju
kažem da sam u nečemu uživao natenane, kao kada
se sunčam ili pijuckam vino, a u drugom da sam
odjednom bio nošen dalje, bez daha sledeći njego-
vu navalu i uživajući u njemu kao u oluji na mo-
ru — da li to zvuči kao Čista besmislica? Izgleda,
zaista, da u zadovoljstvu postoji jedan vremenski
činilac.
Reductio ad absurdum i argumet beskonačnog
regresa spadaju u najsnažnija oružja filosofskog ar-
senala. Pre nego što pređemo na razmatranje tih
oblika rasuđivanja, biće dobro da razmotrimo kako
oni funkcionišu u oblasti iz koje potiču, u matema-
tici.
Neka mi bude dopušteno da kao tipičan slučaj
izaberem dokaz da je | 2 iracionalan broj. Kada bi
on bio racionalan broj, mogli bismo da nađemo
dva ćela broja, m i n, tako da je
m2=2tt2. (1)
:
Sada možemo ovako da rasuđujemo. Ako je m pa-
ran broj, i m mora biti paran; dakle, m=2m\. Sup-
stitucijom dobijamo
2trt{ = n\ (2)
Pošto je nz paran broj, i n mora da bude paran;
dakle, n—2m. Supstitucijom dobijamo
m\ = 2n\. (3)
Onda, ako postoje dva ćela broja m i n, koja stoje
u relaciji (1), oni moraju imati polovine koje stoje
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU ^ 19

tačno u toj istoj relaciji (3), a ove opet moraju

imati polovine koje stoje u istoj relaciji, i tako
dalje ad infinitum; a to je jednostavno nemoguće,
jer su m i n konačni brojevi. Dakle, pretpostavka
(1) ne može da se održi, i [2 ne može biti raciona-
lan broj, što je i trebalo dokazati. To je prototip
pobijanja pomoću beskonačnog regresa.
Argumenti ovog tipa su primenjivani van ma-
tematike. Međutim, kada počnem da ih posmatram
nešto pažljivije, počinjem da oklevam. Svoje sum-
nje ću prikazati jednim primerom. Jedan argument
iznesen protiv upotrebe mehaničkih modela je ovaj:
Ako elastična svojstva materije mogu biti objaš-
njena kao da su prouzrokovana električnim silama
kojima molekuli dejstvuju jedni na druge, sigurno
je bespredmetno dejstvo električnih sila objašnja-
vati tako kao da je prouzrokovano elastičnim svoj-
stvima mehaničkog medija —- »etera«. Tako objaš-
njavati znači vrteti se u krugu: elastičnost se objaš-
njava pomoću električne sile, a električna sila po-
moću elastičnosti; s druge strane, pokušaj da se
razbije krug pomoću pretpostavke da je elastičnost
etera prouzrokovana »električnim silama« koje de-
luju između partikula etera, pri čemu su te sile
prouzrokovane elastičnim svojstvima etera drugog
reda, mora biti gurnut u beskonačni niz koraka re-
dukcije. Na taj način se mehanički program suoča-
va sa dilemom čija su oba roga podjednako poraz-
na.
Nesavladiv argument, rekli bismo. Da li je ta-
ko? Bez teškoća mogu da zamislim jednog neustra-
šivog pristalicu poraženog gledišta kako mi odgo-
vara: »Ni govora o regresu! Da, eter je elastičan,
međutim ne u onom smislu u kojem je to opruga:
dok elastičnost materije može da se svede na elek-
tričnu silu, elastičnost etera, koja je krajnji postu-
lat teorije, nesvodljiva je na nešto drugo.« Ovim
se argument obara.
»Ali, to je neubedljivo«, reći će neko. Slažem
se; nisam toliki imbecil da bih se zalagao za zadr-
žavanje mehaničkih modela, i ostalog. Ja samo že-
J2Q FRIEDRICH WAISMANN

lim da vidim da li je ovo »pobijanje« uverljivo. Ne,

nije. Onaj ko brani modele nije silom oteran sa
svog položaja. Izgleda da uvek ima načina da se izi-
đe iz dileme — ili, ako hoćete, da se iz nje »izmi-
golji« — a to uništava argument. Time se samo
pokazuje da pod ovim uslovima postaje veoma ne-
prirodno držati se modela o kojima je reč. Ali, reći
da je nešto neprirodno ne znači reći da je to logički
nemoguće: a ipak, ono što bi argumet trebalo da
utvrdi upravo je suprotno. U navedenom matema-
tičkom dokazu nije ostavljen nikakav otvor kroz
koji bi se moglo »izmigoljiti«. Čitava dedukcija je
bila »dijamantski lanac« — baš ono što argument
koji ispitujemo nije.
Razmotrimo sada jedan sličan argument. Reče-
no je da stvari kao što su htenja nikako ne mogu
da postoje. Teoretičari su htenja prizvali u pomoć
da bi obezbedili uzroke ne samo za ono što hotimič-
no Činimo, već isto tako za mentalne procese ili
operacije kao što su kontrolisanje nekog impulsa,
obraćanje pažnje na nešto, i slično. Posledica toga
je da se činovi volje zamišljaju kao one stvari čije
prisustvo čini neko delovanje »voljnim«, ili koje se,
na neki nedokučiv način, »prevode« na telesni ili
mentalni Čin. Napokon, o htenjima se mislilo i kao
o uzrocima i kao o posledicama drugih mentalnih
ili fizičkih događaja. Dilema je ova: ako je moje
povlačenje obarača bilo rezultat mentalnog čina
"htenja da se povuče obarač«, šta sa samim tim
mentalnim činom? Da li je on bio voljan ili nevo-
ljan? Ako je bio nevoljan, ne može se zvati volj-
nim i, prema tome, nije htenje; ako je bio voljan,
onda, u skladu sa teorijom, moramo pretpostavi-
ti da je on rezultat čina, naime, »htenja da hoće da
se povuče obarač«, a ovaj opet da je rezultat nekog
drugog čina, i tako ad injinitum, Što mi ne ostav-
lja nikakvu mogućnost da ikada budem na početku.
Iako je ovaj argument izvanredan, ono što je
ovde važno jeste pitanje da li je on logički presu-
dan. Da li on stvarno dokazuje da prihvatanje či-
nova volje povlači beskonačni regres? Onaj ko ve-
 KAKO SHVATAM FILOSOFUU
121
ruje u takve činove ne treba da se potčini iz straha.
On može da kaže da je pitanje o tome da li su hte-
nja voljni ili nevoljni činovi puka besmislica. Samo
neko delanje može da bude voljno ili nevoljno, a
ne i čin volje. Time se upravo kaže da je neki čin
volje — Čin volje, i da nije tačno da on potiče od
nekog prethodnog čina volje, baš kao što nije tač-
no da ja, da bih se setio neke stvari, prvo moram
da se setim Čega hoću da se setim, a, pre nego što
to uopšte mogu da učinim, moram da se setim da
hoću da se setim čega hoću da se setim, i tako da-
lje ad injinitum. Isto tako kao što mogu da se se-
tim neke stvari, a da mi nije potrebno da prizo-
vem u pomoć čin sećanja onoga čega hoću da se
setim, i moje povlačenje obarača može da bude ne-
posredan rezultat jednog čina volje koji ne potiče
od nekog prethodnog čina volje. Tako se čitav ar-
gument, po svemu sudeći, raspada.
Ovo nije rečeno da bi se umanjila vrednost ar-
gumenta, ili da bi mu se oduzela njegova snaga,
već samo zato da bi postalo jasno koju vrstu sna-
ge on ima. Kada bi bio konkluzivan, on bi nam
svojom rušilačkom snagom uništio ne samo htenja,
već i veliki broj činova i stanja svesti — namera i
želja, na primer — sa kojima možemo da se »raz-
raČunamo« pomoću sasvim sličnih argumenata, ko-
ji, bez sumnje, mogu da se konstruišu. Mada je
jasno da namera nije takva stvar koja bi se klasi-
fikovala jednostavno kao »čin«, ipak izgleda da je
ona na neki način u »vezi« sa onim Što se dešava
u nama pre nego što je ostvarimo u delovanju —
tj. sa razmatranjem, planiranjem, oklevanjem, bi-
ranjem. Ja mogu, recimo, nameravati da pronađem
pukotinu u datom argumentu, a kada kasnije mis-
lim o tome, to će biti rezultat moje namere. Neke
mentalne operacije, dakle, mogu da proiziđu iz na-
mere, one su »nameravane«. A Šta je sa samom na-
merom? Da li je ona nameravana ili nenamerava-
na? Ako namera nije nameravana, to nije namera,
a ako je nameravana, ona mora da bude posledica
neke druge namere, a ova opet neke druge, i tako
J22 FRIEDRICH WAISMANN

ad infinitutn. Slično je u slučaju želje. Pod pret-

postavkom da želim neku stvar, da li je sama ta
želja željena ili neželjena? Oba odgovora dovešće
nas do apsurda.
Ako bi snaga ovog argumenta bila u njegovom
sklopu, on bi se, sa istim razarajućim posledicama,
primenjivao i posle zamene nekih njegovih termina
drugima, na primer, »htenja« — »namerom«. na-
ravno, pod pretpostavkom da su izvesne druge okol-
nosti, bitne za ovo rasuđivanje, ostale nepromenje-
ne. Ipak, dok prvi argument zvuči, u najmanju ru-
ku, vrlo uverljivo, niko neće biti obmanut njego-
vim karikaturama. Tako, ako taj argument uopšte
ima neku snagu, on nju ne može dugovati svojem
sklopu i, prema tome, on ne može pripadati logič-
koj vrsti argumenta. On je zamišljen sa namerom
da pobije postojanje neke vrste mentalnog potiska;
ali, treba da se setimo da je dokazivanje ne-posto-
janja nečega uvek neizvesan posao. »Niko nikada
nije dokazao ne-postojanje Apolona ili Afrodite«,
primećeno je; ali onda ovom pojedinačnom sluča-
ju ne treba pridavati preveliku težinu. Međutim,
ono što uznemirava jeste lakoća sa kojom argu-
ment može da se ubaci u pseudo-deduktivne kalupe.
I to je činjenica na koju želim da ukazem ispitiva-
njem ovog argumenta. Kao Što je u prethodnoj ras-
pravi pokazano, on nije usamljen slučaj. Nijedan
filosofski argument ne završava sa: »što je i treba-
lo dokazati*. Ma kolika da je njegova snaga, on nas
ne prisiljava. U filosofiji nema prinude — ni logič-
kom, ni jezičkom batinom.
6. Može izgledati da, pošto snagu argumenata
koje upotrebljavaju filosofi izlažem tako jakoj sum-
nji, ja odričem svaku vrednost tim argumentima.
Ali to nije moja namera. Cak i ako njima nedosta-
je logička strogost, to sigurno ne sprečava origi-
nalnog mislioca da ih uspešno upotrebi, ili da izne-
se na videlo nešto Što pre nije bilo viđeno ili nije
bilo viđeno sasvim jasno. Tako je, u slučaju koji
sam razmatrao, nešto viđeno pomoću tog argumen-
ta, nešto je razjašnjeno, mada možda ne sasvim u
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU J23

onom smislu koji je imao u vidu onaj koji je izlo-

žio argument. Ako je tako, nešto veoma važno je
izostavljeno iz slike koju smo dali.
Možda su naše primedbe učinile nepravdu filo-
sofskim argumentima. Za njih se, kao što sam to,
nadam se, pokazao, sasvim pogrešno pretpostav-
ljalo da su dokazi ili pobijanja u strogom smislu te
reci. Ali ono što filosof čini je nešto drugo. On, kao
pravnik, konstruiše svoju odbranu ili tužbu. Prvo,
on vam omogućava da vidite sve slabosti, nepovolj-
nosti, nedostatke nekog stanovišta; on iznosi na vi-
delo nedoslednosti tog stanovišta ili ukazuje na to
kako su neke od ideja koje leže u osnovi ćele teo-
rije neprirodne, i to čini tako što izvlači njihove
krajnje konsekvence; a sve to postiže služeći se
najjačim oružjem iz svog arsenala — argumentima
reductio ad absurdum i beskonačnog regresa. S
druge strane, on vam nudi novi način gledanja na
stvari koji nije izložen ovim primedbama. Drugim
recima, on vam, poput advokata, predstavlja sve
činjenice svog slučaja, a vi ste u položaju sudije.
Vi ih gledate pažljivo, ulazite u detalje, odmerava-
te »za« i »protiv«, i dolazite do presude. Ali, dola-
zeći do presude vi se ne držite širokog deduktiv-
nog puta, ništa više nego što to čini sudija Vrhov-
nog suda. Dolaženje do odluke, mada je to raciona-
lan proces, nije nimalo slično donošenju zaključa-
ka iz datih premisa, baš kao što nije nimalo slič-
no rešavanju zadataka iz aritmetike. »Sudija tre-
ba da sudi«, kažemo, i pod tim podrazumevamo da
on treba da se služi svojom glavom, a ne da kao
mašina primenjuje skup mehaničkih pravila. Ne po-
stoje računari koji mogu obavljati posao sudije,
niti bi uopšte moglo da ih bude •— to je trivijalna,
pa ipak značajna činjenica. Kada sudija dođe do
odluke to može da bude, a u stvari često i jeste,
rezultat nečeg racionalnog, pa ipak ne takav kakav
se postiže pomoću dedukcije; odluka ne sledi pro-
sto iz »toga-i-toga«: ono što se traži jeste pronica-
nje u stvari, sud. Dakle, kada dolazite do presude
vi ste slični sudiji po tome što ne pravite niz for-
|24 FR1EDRICH WAISMANN

malno-logičkih koraka: od vas se traži da shvatate,

na primer, da zapazite stožernu tačku. Razmatra-
nja poput ovih omogućavaju nam da sagledamo ono
što je već očigledno kada znamo upotrebu termina
»racionalan« — naime to da se taj termin odnosi i
na stvari koje ne mogu deduktivno da se ustanove.
Reći da neki argument može biti racionalan, a ipak
ne biti deduktivan, nije ona vrsta protivrečnosti ko-
ja bi neminovno važila u obrnutom slučaju, naime
kada bi se reklo da neki deduktivni argument ne
mora da bude racionalan.
To menja ćelu sliku. Ono što treba istaći jeste
to da filosof može videti neku važnu istinu, pa
ipak ne biti u stanju da je dokaže pomoću formal-
nog dokaza. Ali činjenica da njegovi argumenti ni-
su logički nema šta da oduzme njihovoj racional-
nosti. Da se vratimo na naš prethodni primer. Ar-
gument koji je upotrebljen protiv htenja, mada
nije onakav kakvim se prikazuje, tj. logički razara-
jući, i pored toga ima snagu kojoj je teško odu-
preti se. A odakle to potiče? Nije potrebno mnogo
oštroumnosti da bi se pronašao odgovor: iz čita-
vog sklopa tako pogodnih primera koji prethode
argumentu i njihove veste analize koja udahnjuje
život u telo argumenta, što je umnogome potpomog-
nuto činjenicom da je vezi između mentalnog po-
tiska i telesnog pokreta dozvoljeno da ostane zago-
netnom. To što ovo stanovište nije zadovoljavajuće,
i to što se gomilaju mnoga pitanja na koja se ne
može dati odgovor, zajedno sa veoma upečatljivim
primerima čini argument o kojem je reč tako ubed-
Ijivim.
Sta nalazite Čitajući Rvlea ili Wittgensteina?
Mnoštvo primera sa malo, ili nimalo logičkog ske-
leta. Čemu toliki primeri? Oni govore sami za sebe;
oni obično mnogo više razjašnjavaju nego što stva-
raju poteškoće; svaki od njih se ponaša kao jedna
analogija; zajedno, oni osvetljavaju čitavo jezičko
zaleđe, tako da je slučaj koji je pred nama viđen
u svetlosti koju oni bacaju na njega. Zaista, vesto
predstavljeni primeri često su mnogo ubedljiviji i,
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJO ^25

povrh svega, proizvode nešto mnogo trajnije nego

što to čini neki inače krhki argument. Nije tačno
da su ponuđeni »dokazi« bezvredni: reductio ad
absurdum uvek ukazuje na neku zamršenost u
mišljenju, a to isto čini i beskonačni regres. Ali oni
samo ukazuju na to. Stvarna snaga leži u primeri-
ma. U dobroj filosofskoj knjizi možemo da se od-
reknemo svih dokaza, a da ona pri tom ne izgubi ni
mrvu od svoje ubedljivosti. Tražiti, u filosofiji,
stroge dokaze, znači tražiti senku nečijeg glasa.
Da bih predupredio pogrešna tumačenja, koja
bi se inače sigurno javila, moram da dopustim jed-
nu stvar: argumenti malog opsega, tj. oni koji sa-
drže samo nekoliko logičkih koraka, mogu da budu
strogi. Bit moje primedbe je u tome da koncepcija
čitavog filosofskog pogleda — od Heraklita do
Nietzschea ili Bradleva — nije nikada stvar logičkih
koraka. Do pogleda na svet sličnog ma kojem od
ovih, ili čak do jednog novog pristupa kao što je
Wittgensteinov, nikada ne može da se »dospe«, a po-
gotovo nije tačno da su oni dedukovani, i, kada
se jednom pronađu, oni ne mogu ni da se dokažu,
ni da se pobiju strogim logičkim rasuđivanjem; me-
đutim, argumenti mogu da imaju udela u tome da
se ovi učine prihvatljivima. Ali neki autori su čak
i prema ovome gajili prezir.
Pitanje koje još ostaje da se postavi jeste:
Ako pogledi filosofa ne mogu da se izvedu ni iz
koje premise, kako on ikada može da dođe do njih?
Kako on stiže do mesta do kojeg ne vodi nijedan
put? Time dolazimo do novog i dubljeg problema.
7. Pitati: »Sta je tvoj cilj u filosofiji?«, i od-
govoriti: »Da pokažem muvi izlaz iz flaše za hvata-
nje muva« je . . . dobro, čast tome — povlačim ono
što sam hteo da kažem; osim, možda, ovoga: Ima
nečeg u vezi sa fiiosofijom Što je duboko uzbuđuju-
če, naime jedna činjenica koja se ne da shvatiti iz
tako negativnog prikaza. Ona se ne tiče »razjašnja-
vanja misli«, ni »ispravne upotrebe jezika«, niti
ijedne od tih omrznutih stvari. O čemu je onda
reč? Filosofija predstavlja mnogo stvari, i ne posto-
126 FRIEDR1CH WAISM,\NN

ji formula koja bi ih sve obuhvatila. Ali, kada bi se

od mene tražilo da u jednoj jedinoj reci izrazim
koja je njena najhitnija karakteristika, bez okle-
vanja bih rekao: vizija. U srcu svake prave filoso-
fije nalazi se vizija — iz nje se filosofija rađa i
uzima svoj vidljivi oblik. Ja ne kažem: »Vizija« iz
želje da budem romantičan, već zato Što to i mis-
lim. Ono što je karakteristično za filosofiju jeste
probijanje mrtve ljušture tradicije i konvencije,
razbijanje onih okova koji nas sputavaju nasleđe-
nim predubeđenjima, da bi se stekao nov i Širi na-
čin gledanja na stvari. Oduvek se smatralo da filo-
sofija treba da nam obelodani ono što je skriveno.
(Ja sam ponešto osetljiv na opasnosti takvog gle-
dišta.) Ipak, od Platona do Moorea i Wittgensteina,
svaki veliki filosof bio je vođen osećanjem vizije i
bez nje niko ne bi mogao dati novi pravac ljud-
skom mišljenju, ili otvoriti vrata prema onome što
još nije viđeno. Neko može da bude dobar tehničar,
ali on neće ostaviti traga u istoriji ideja. Ono Što
je presudno jeste novi način gledanja, a njega prati
i želja da se izmeni čitava intelektualna pozornica.
To i jeste prava stvar, a sve ostalo je potčinjeno
njoj.
Pretpostavimo da se neki čovek buni protiv
prihvaćenog mišljenja u čijim se kategorijama ose-
ća »skučenim«; može doći vreme kada će on, s pra-
vom ili ne, verovati da se oslobodio tih pojmova;
kada će, gledajući unazad na predrasude koje su
ga sputavale, imati onaj osećaj iznenadne nadmoći;
ili vreme kada će verovati, s pravom ili ne, da je
dosegao podesniji položaj sa kojeg stvari mogu
da se vide kao da su povezane prema jasnim i ure-
đenim modelima, dok stare teškoće nestaju kao
rukom odnesene. Ako on razmišlja na filosofski
način, raspraviće to sam sa sobom, a onda će, mož-
da, pokušati da prenese drugima ono što se njemu
razjasnilo. Argumenti koje će ponuditi, napadi koje
će preduzeti, predloži koje će izneti — sve je to
smišljeno samo sa jednim ciljem: da se drugi ljudi
pridobiju za njegovo sopstveno gledanje na stvari.
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU J 27

da se promeni čitavo podneblje mišljenja. Mada

neupućenom čoveku izgleda da on daje sve moguće
argumente, to nije odlučujući momenat. Odlučuju-
će je da je on video stvari iz jednog novog ugla. U
poređenju s tim, sve ostalo je sporedno. Argumenti
dolaze tek kasnije da podrže to što je on video.
»Krupne reci, nije svak filosof, itd.«: ali odakle čo-
vek može dobiti smernice ako ne od učitelja? A,
osim toga, kada je tradicija jednom popustila, za
stručnjake uvek postoji široka mogućnost da unište
neka »uporišta otpora«. Mada saznanje može da
bude neprijatno, iza argumenata tako dobro smiš-
ljenih, tako jasnih i logičnih, stoji želja da se pre-
obrazi celokupni način mišljenja. Argumentišući u
prilog svom gledištu, i izlažući greške koje leže u
osnovi utvrđenih pogleda koje on napada, filosof će
gotovo protiv svoje volje morati da potkopa prihva-
ćene kategorije i klišea mišljenja; i ne samo to — on
može ići tako daleko da dovede u pitanje čak i sa-
me kanone prihvatljivosti. U tom smislu, filosofija
predstavlja ponovno proveravanje utvrđenih merila.
U svakom filosofu donekle živi reformator. To je
razlog što se — od Galileja pa do Einsteina i Heis-
enberga — za svaki napredak u nauci, onda kada se
on doticao utvrđenih merila, smatralo da ima filo-
sofskog značaja.
Ako u ovome što je rečeno ima imalo istine, od-
nos između logike i filosofije se javlja u novom svet-
lu. Nije u pitanju sukob između formalne i manje
formalne ili ne-rormalne logike, niti sukob između
ponašanja tehničkih i svakodnevnih pojmova, već
nešto u osnovi različito. To je razlika između do-
nošenja zaključka i novog pogleda na stvari, ili
omogućavanja da se taj pogled stekne.
Sažeto rečeno, filosofski argument čini i više i
manje od logičkog: manje, utoliko što nikada ne
utvrđuje nešto konkluzivno; više, utoliko što mu,
ako je uspešan, nikada nije dovoljno da utvrdi jed-
nu izolovanu pojedinačnu istinu, već on izaziva pro-
menu čitavog našeg pogleda na svet, a kao rezultat
toga mnoštvo takvih malih pojedinačnih istina do-
]28 FRIEDRICH VVAISMANN

Iazi na videlo, ili se ispušta iz vida, što zavisi od

slučaja. Da li su primeri neophodni? Kada je Hume
jednom izložio greške svojih prethodnika koje su se
odnosile na pojam uzročnosti, on je onemogućio da
bilo ko misli na način karakterističan za Spinozu,
čiji nam svet izgleda isto tako stran kao Mesec.
Pretpostavite da gledate zagonetku u slici: vi naj-
pre vidite splet linija, a onda, iznenada, prepozna-
jete ljudsko lice. Možete li sada, pošto ste otkrili
lice, videli linije kao i pre? Jasno je da ne možete.
Kao i sa spletom linija, tako je i sa zbrkom koju
je Hume razjasnio: postaje nemoguće povratiti ćud
prošlih vremena, putovati unazad u tu maglu — a
to je jedna od velikih teškoća za razumevanje isto-
rije filosofije. Iz istog razloga, uspon lingvističke
tehnike našeg doba presekao je put velikim speku-
lativnim sistemima prošlosti.
Filosofije su pokušaj da se otkrave navike miš-
ljenja, da se ove zamene manje okorelim i ograniča-
vajućim navikama. Naravno, one i same mogu vre-
menom da okoštaju i da time sprečavaju napre-
dak: Kant, Alleszermalmer za svoje savremenike,
ipak je ponosno branio svoju tablicu kategorija ko-
ja nama izgleda neopravdano ograničena. Onaj ko
je juče bio izbavitelj, sutra može postati tiranin.
Sada može da se vidi da filosof ne čini isto
Što i logičar, samo manje kompetentno, već nešto
sasvim različito. Jedan filosofski argument nije ap-
roksimacija logičkog argumenta, niti je ovaj drugi
ideal kojem filosof teži. Takav stav bi potpuno po-
grešno opisivao ono što se stvarno dešava. Filoso-
fija nije vežba iz formalne logike, filosofski argu-
menti nisu nizovi logičkih izvođenja, ali traljavi, ni-
ti bilo kakav napor može da ih stavi u deduktivne
kalupe. Ovde je pobrkan cilj naučnika da nađe no-
ve istine i cilj filosofa da dospe do pronicanja u
stvari. Pošto su ove dve stvari potpuno nesamerlji-
ve, nije čudo što filosof ne može da se kreće u
oklopu logičara. Ne može čak ni onda kada se sam
logičar upusti u bitku. Sukob oko zakona isključe-
nja trećeg u matematici je sukob dve stranke od
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU J29

kojih je svaka u položaju da jasno i tačno definiše

pojmove. Ipak, izgleda da nema načina da se ras-
prava okonča pomoću ubedljivog argumenta. Ako
bi bilo istinito da filosofske teškoće nastaju zbog
neodređene prirode naših svakodnevnih pojmova,
zašto bi takvi sukobi izbijali u naj egzaktni joj od
svih nauka?
Nikada nisu postojali apsolutno ubedljivi razlo-
zi radi kojih bismo napustili zakon isključenja tre-
ćeg, prihvatili Darvinizam, napustili Ptolomejev
sistem, ili se odrekli principa uzročnosti. Ako i jed-
na od ovih stvari može da se dokaže, kako dolazi
do toga da uvek ima pristalica- »poraženih glediš-
ta«? Da li oni, poput nesrećnika koji rešavaju kvad-
raturu kruga, gube vreme pokušavajući da učine
ono za šta je pokazano da je logički nemoguće?
Istina je da sukobi ovog tipa ne mogu da se rese,
bar ne u potpunosti, ni navođenjem Činjeničkih
svedočanstava, ni pomoću logičkog dokaza. Narav-
no, u tom duelu obe strane iznose argumente, ali
oni nisu odlučujući. To su bitke koje se nikada ne
gube i nikada nisu konačno dobijene. To je tipična
situacija, tema koja se u istoriji ljudskog mišljenja
uvek ponavlja.
Kada god nauka stiže do odlučujućeg stepena
na kojem osnovni pojmovi postaju nesigurni i po-
smatraju se tako kao da se o njima još uvek ras-
pravlja, dolazi do vrlo čudnih prepirki. Mi treba
da se zamislimo nad činjenicom da vodeći nauč-
nici, uprkos razlici u temperamentu, pogledu na
svet, itd. uzimaju učešća u njima i osećaju se oba-
veznima da to čine. A ono što protagonisti poku-
šavaju da učine bilo da to priznaju ili ne, jeste to
da pridobiju druge naučnike za svoj sopstveni na-
čin mišljenja; i njihovi argumenti poprimaju filo-
sofski karakter u onom stepenu u kojem su oni po-
kušaji izmene čitavog intelektualnog stava. Da li je
to slučajnost?
8. Ja sam do sada govorio o »sagledavanju nekog
novog aspekta« ne pokušavajući da objasnim taj iz-
9 Svest i saznanje
130 FRIEDRICH WA1SMANN

raz. Nadam se da ću to sada, mada samo površno,

uraditi pomoću jednog ili dva primera. Postoji
jedna vrsta paradoksa koja je u vezi sa idejom iz-
vesnih otkrića. Descartes je, na primer, otkrio ana-
litičku geometriju. No, da li je on mogao da je tra-
ži? Reći da je on nju godinama tražio zvuči potpu-
no apsurdno. U ovom slučaju skloni smo da kaže-
mo: tražiti analitičku geometriju nije moguće —
prvo zato što ona nije viđena, a potom zato Što je
viđena. Ali ako on nije mogao da traži, kako je mo-
gao da nađe? To nas vodi pravo u srž stvari.
Zamislimo najpre jedan potpuno imaginaran
slučaj. U iskaznom računu kakav je napravio Frege
javljaju se dva osnovna pojma — »ne« i »ili«. Kas-
nije je Sheffer otkrio da se čitav račun može os-
nivati na jednom jedinom pojmu (na »Sheffero-
vom vezniku«). Koje je vrste bilo to otkriće? Pret-
postavimo da je Frege, čudnim slučajem, sve svoje
logičke aksiome napisao u obliku

~ (....) V - ( . . . . )
tj. kao disjunkciju dve negacije, ali da je ipak po-
grešno verovao da su za izražavanje tih zakona po-
trebna dva simbola, naime »~« i »V«. Zamislimo
sada da je neko drugi ko gleda te formule zaključio
ono što je, prema našoj pretpostavci, promaklo
Fregeu, naime da sve one imaju istu strukturu i
da, prema tome, zahtevaju samo jedan simbol. U
čemu se tačno sastoji njegovo otkriće? U tome što
vidi formule na novi način, učitava u njih novu
strukturu. Važno je njegovo poimanje: sve dotle
dok u starom sistemu ne vidi strukturu novog, on
ga nije stekao. Svako može gledati formule, a ipak
ne opažati ono što je Scheffer opazio — javljanje
jedne identične strukture. To je otkriće, a ne uvo-
đenje posebnog simbola umesto jedne kombinacije
starih simbola. Bilo bi, na primer, sasvim dovoljno
da je Scheffer samo naglasio konstantno ponav-
ljanje te strukture u svim zakonima, bez uvođenja
svog veznika; ovo drugo je nebitno.
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU
131
Taj primer može da pokaže šta sam podrazu-
mevao pod »sagledavanjem nekog novog aspekta«,
koji često predstavlja jezgro novog otkrića. Ako
gledate formule, u trenutku kada u njima primetite
novu strukturu one kao da se iznenada menjaju —
to je pojava koja je bliska viđenju neke figure, re-
cimo nacrtane kocke, na različit način, čas kao iz-
bočenog tela, čas kao »uvučenog« udubljenja. Je-
dan oblik naglo »prelazi« u drugi. Slično je i u na-
šem slučaju, mada postoje i razlike; jer, novi as-
pekt, kada je jednom uočen, može trajno ostati u
svesti i nema tu opažajnu nestabilnost. Izgleda da
se poimanje nove strukture u tim formulama u
velikoj meri sastoji od vizuelnog iskustva i da mu
je ono u svakom slučaju mnogo bliže nego što bi
se u prvi mah reklo. Čini se da su tu spojeni viđe-
nje i interpretiranje, gledanje i mišljenje.
Ako se sada postavi pitanje da li bilo ko može
da traži novi aspekt, šta na to da se odgovori? Pa,
da nešto može da bude viđeno na nov način da se
videti samo kada je to viđeno na taj način. Da je
jedan aspekt moguć vidi se onda kada je taj aspekt
već iskrsao, a ne pre: to je razlog zbog kojeg pro-
nalaženje ne može biti predviđeno čak ni od stra-
ne najvećeg genija. On uvek dolazi nepozvan i, iz-
gleda, u iznenadnom blesku.
Razmotrimo drugi primer. Da li je račun
2 2 2
(5+3) =5 +2x5x3+3
u isto vremc dokaz da je
(2+3)'=23+2x2x3+32?
1 jeste, i nije, u zavisnosti od toga kako na to gle*
damo. (Da U 2 u srednjem sabirku shvatate kao
»strukturalno« 2 koje nije izvedeno iz pojedinac*
nih brojeva, već iz opšteg oblika operacije?) Može
da se zamisli da se neki čovek, dok računa samo sa
pojedinačnim brojevima, ipak bavi algebrom, uko-
liko pojedinačne zbirove vidi na nov način, kao
132 FRIEDRICH WAISMANN

izraze opšteg zakona. (To je otkriće algebre kao

otkriće jednog aspekta numeričkog računa.)
Ono što važi za te, više ili manje trivijalne, slu-
čajeve, važi i za Descartesa, a isto tako i za Einstei-
na i Hilberta. Einstein nije bio u stanju da traga
za pojmovnim jazom u ideji istovremenosti, niti je
Hilbert bio u stanju da traga za aksiomatskim me-
todom. Iako su to otkrića potpuno različitog reda,
u njihovoj osnovi leži isti princip. Nijedan od njih
nije nikada »dospeo« do svog pogleda, jer nikada
nije putovao. Oni nisu tragali, već su našli (kao
Picasso). I to je ono što ne valja u ćelom načinu na
koji se takva otkrića često prikazuju — govori se
o njima kao da su ona rezultat »metoda« ili »pos-
tupka«, kao da veliki ljudi dospevaju do svojih re-
Šenja putem logičkih izvođenja. To ostavlja po stra-
ni ono što je najhitnije: iskrsnuće novog aspekta
nije zaključak. Trenuci viđenja ne mogu biti pred-
viđeni, baš kao što ne mogu biti planirani, iznuđe-
ni, kontrolisani, ili prizvani snagom volje.
Da li ima ikakve istine u onome što govorim?
Neću o tome da raspravljam. Umesto toga dozvo-
lite mi da vas podsetim na neka zapažanja koja
će vam biti bliska. Dobro je poznato da filosofija
nije napravljena, ona izrasta. Vi ne birate zagonet-
ku, vi ste njome pogođeni. Svako ko se nekada za-
mislio nad nekim tamnim problemom u filosofiji,
mogao je da zapazi da rešenje, kada dolazi, dolazi
iznenada. Ono nije pronađeno kao posledica teškog
rada usmerenog ka njemu. Pre se dešava da neko
odjednom vidi stvar u novom svetlu — kao da se
digao zastor koji je zaklanjao njegov vidik, ili kao
da mu je koprena pala sa očiju, ostavljajući ga iz-
nenađenog sopstvenom glupošću koja mu nije dala
da vidi ono što je sve vreme sasvim jasno stajalo
pred njim. To manje liči na pronalaženje nečega, a
više na sazrevanje, prevazilaženje predubeđenja.
Da damo samo jedan primer vizije u filosofiji:
Wittgenstein je prozreo veliku grešku njegovog vre-
mena. Mnogi filosofi su tada smatrali da priroda
takvih stvari kao što su nadanje i strahovanje, ili
 KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 133

nameravanje, i takvih kao što su značenje i razu-

mevanje, može da se otkrije putem introspekcije,
dok su drugi, a naročito psihologisti, pomoću eks-
perimenata pokušavali da dospeju do nekog odgo-
vora, imajući samo nejasne pojmove o tome šta
su rezultati tih eksperimenata značili. Wittgenste-
in je izmenio čitav pristup rekavši da se ono što
te reci znače pokazuje u načinu njihove upotrebe, i
da se priroda razumevanja otkriva u gramatici, ne
u eksperimentu. To je tada bilo pravo otkrovenje
koje je njemu, koliko se sećam, došlo iznenada.
Ja ovde branim gledište da je životni čvor sva-
ke filosofije vizija, i da na osnovu nje treba suditi
o filosofiji. Istinsko važno pitanje o kojem u isto-
riji filosofije treba raspravljati nije da li su Leib-
niz ili Kant bili dosledni u argumentima koje su
izložili, već pre šta leži iza sistema koje su oni iz-
gradili. I ovde ću da završim sa nekoliko reci o me-
tafizici.
Reći da je metafizika besmislica jeste besmi-
slica. To je nepoznavanje neizmerne uloge koju su,
bar u prošlosti, ti sistemi imali. Ovde neću da
raspravljam zašto je tako i zašto su oni imali toliki
upliv na ljudski um. Metafizičari su, kao i umetnici,
antene svog vremena: oni imaju sposobnost da ose-
te kuda se kreće duh. (Postoji Rilkeova pesma o to-
me.6) Ima nešto što velike metafizičare čini vizio-
narima, i oni kao da imaju moć da vide preko ho-
rizonta svog vremena. Uzmimo, na primer, Descar-
tesovo delo. To što je ono dovelo do beskrajnih me-
tafizičkih doskočica sigurno je stvar koja mu ne
ide u prilog. Ipak, ako smo upućeni na duh pre
nego na reci, ja sam u velikoj meri sklon da kažem
da u tom delu ima nečeg grandioznog — to je pro-
ročanski aspekt razumevanja prirode, smela anti-
cipacija onoga Što je u nauci mnogo kasnije po-
stignuto. Descartesovi istinski naslednici bili su
oni koji su u dela preneli duh njegove filosofije —
ne Spinoza ili Malebranche, već Newton i matema-
* To se verovatno odnosi na Die Sunette an Orpheus, deo I, br,
12; (prim. R. Harrća, urednika VVaismannovih dela).
134 FRIEDRICH WAISMANN

tiČki opis prirode. Baviti se donekle sitničarski ti-

me šta je supstancija i kako je treba definisati,
značilo je ne shvatiti poruku. To je bila ogromna
greška. Sa filosofijom treba živeti. Ono Što je u
recima umire, ono Što je u delima živi.
(1956) S engleskog prevela: Ljubica DoŠen
OPAŽANJE I SAZNANJE
 Edmund L. Gettier

DA LI JE ZNANJE OPRAVDANO
ISTINITO VEROVANJE?

Prošlih godina činjeni su raznovrsni pokušaji

da se utvrde nužni i dovoljni uslovi za nečije zna-
nje izvesnog iskaza. Ti pokušaji su često bili takvi
da ih 1je moguće izložiti u nekom obliku sličnom
ovom:
(a) S zna da P, ako i samo ako
(i) P je istinito,
(ii) S veruje da P, i
(iii) S ima opravdanja da veruje da P.
Na primer, Chishotm je smatrao da sledeće izraža-
va nužne i dovoljne uslove za znanje:2
(b) S zna da P, ako i samo ako
(i) S prihvata P,
(ii) S ima adekvatno svedočanstvo za P, i
(iii) P je istinito.
Ayer je izložio nužne i dovoljne uslove za znanje
na sledeći način:5
1
("ini se da Platon razmatra neku sličnu definiciju u Theaetetus
201, i da je možda prihvata u Meno 98.
1
Roderick M. Chisholm, Perceiving: a Philosophkal Sluđy, Corncll
Univcrsrty Press {Ithaca, New York, 1957), str. 16.
* J. Aver, The Problem of Knowtedge, Macmillan (London, 1956),
str. 34. (Problem saznanja, Nolit, Beograd.)
138 EDMUND L. GETTIER

(c) S zna da P, ako i samo ako

(i) P je istinito,
(ii) S je siguran da je P istinito,, i
(wi) S ima prava da bude siguran da je P isti-
nito.
Izložiću argumentaciju koja pokazuje da je (a)
lažno zato što tako izloženi uslovi ne predstavljaju
dovoljan uslov za istinitost iskaza da S zna da P.
Isti argument će pokazati da to ne predstavljaju ni
(b) i (c) kad se »ima adekvatno svedocanstvo za«
ili »ima prava da bude siguran da« svuda stavi
umesto »ima opravdanja da veruje da«.
Najpre da uočimo dve pojedinosti. Prvo, u
onom smislu »opravdanja« u kojem je to Što S ima
opravdanja da veruje u P nužan uslov da bi S znao
da P, moguće je da neka osoba ima opravdanje da
veruje u iskaz koji je u stvari lažan. Drugo, za bilo
koji iskaz P, ako S ima opravdanje da veruje u P,
i P za sobom povlači Q, i S dedukuje 0 iz P i pri-
hvata 0 kao rezultat ove dedukcije, tada S ima op-
ravdanje da veruje u Q. Imajući ove dve stvari na
umu, sada ću prikazati dva slučaja u kojima su us-
lovi izloženi u (a) istiniti za neki iskaz, a ipak isto-
vremeno nije istina da osoba o kojoj se radi zna
taj iskaz.

Slučaj I
Pretpostavimo da su se Smith i Jones javili na
konkurs za izvesno zaposlenje. I pretpostavimo da
Smith ima čvrsto svedocanstvo u prilog sledećeg
konjunktivnog iskaza:
(d) Jones je čovek koji će dobiti to zaposlen je, i Jo-
nes u svom džepu ima deset novčića.
Smithovo svedocanstvo u prilog (d) moglo bi da se
sastoji u tome što mu je direktor preduzeća jam-
čio da će na kraju biti izabran Jones, i Što je on.
 DA LI JE ZNANJE OPRAVDANO ISTINITO VEROVANJE 139

Smith, pre deset minuta prebrajao novčiće u Jone-

sovom džepu. Iskaz (d) za sobom povlači sledeće:
(e) Čovek koji će dobiti zaposlenje ima deset nov-
čića u svom džepu.
Pretpostavimo da Smith uviđa da (d) povlači (e), i
da prihvata (e) na osnovu (d), u prilog kojeg on
ima čvrsto svedočanstvo. U ovom slučaju, jasno je
da Smith ima opravdanje da veruje da je (e) isti-
nito.
Ali zamislimo, dalje, da će, što je Smithu ne-
poznato,, on sam, a ne Jones, dobiti to zaposlenje.
T da, što je takođe nepoznato Smithu, on sam ima
deset novčića u svom džepu. Iskaz (e) je tad istinit,
mada je iskaz (d), iz kojeg je Smith izveo (e), lažan.
Tada je u našem primeru istinito i ovo: (i) (e) je is-
tinito, (U) Smith veruje da je (e) istinito, i (iii)
Smith ima opravdanje da veruje da je (e) istinito.
Ali, isto je tako jasno da Smith ne zna da je (e) is-
tinito; jer (e) je istinito na osnovu broja novčića u
Smithovom džepu, a Smith ne zna koliko novčića
ima u svom, Smithovom džepu i svoje verovanje u
(e) zasniva na brojanju novčića u džepu Jonesa, za
koga on pogrešno veruje da je čovek koji će dobiti
to zaposlenje.

Slučaj II
Pretpostavimo da Smith ima čvrsto svedočan-
stvo u prilog sledećeg iskaza:
(f) Jones poseduje kola marke Ford.
Smithovo svedočanstvo bi mogla da se sastoji u to-
me Što je Jones, u svim prošlim vremenima koje
Smith pamti, posedovao kola, i uvefc marke Ford,
i da je Jones, vozeći se u Fordu upravo ponudio
Smithu da ga poveze. Zamislimo sada da Smith
ima jednog drugog prijatelja, Brovvna, za koga on
140 EDMUND L. GETTIER

ne zna gde se trenutno nalazi. Smith sasvim na-

sumce uzima imena triju gradova i sastavlja sle-
deća tri sa kaza:
(g) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brown u Bos-
tonu.
(h) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brown u Bar-
celoni.
(i) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brovvn u Brest-
-Iitovsku.
(f) Povlači za sobom svaki od ovih iskaza. Zamisli-
mo da Smith uvida (f) i povlači svaki od ovih kon-
struisanih iskaza,, i da, potom, na osnovu (f) pri-
hvati (g), (h) i (i). Smith je ispravno izveo (g), (h)
i (i) iz iskaza u prilog kojeg ima čvrsto svedočanstvo.
Prema tome, Smith ima potpuno opravdanje da
veruje u svaki od ova tri iskaza. Naravno, Smith
nema ndkakvu predstavu o tome gde se Brovvn na-
lazi.
Ali zamislimo sada da su ispunjena još dva us-
lova. Prvo, Jones ne poseduje Forda, već trenutno
vozi iznajmljena kola. I drugo, pukom slučajnošću
i sasvim nepoznato Smithu, mesto pomenuto u iska-
zu (h) je zaista mesto gde se Brown nalazi. Ako
važe ova dva uslova, tada Smith ne zna da je (h)
istinito, čak i ako (i) (h) jeste istinito, (U) Smith
veruje da je (h) istinito, i (iii) Smith ima opravda-
nje da veruje da je (h) istinito.
Ova dva primera pokazuju da definicija (a) ne
izlaže dovoljan uslov za nečije znanje izvesnog is-
kaza. Isti ovi slučajevi, uz odgovarajuće izmene,
biće dovoljni da pokažu da to me uspevaju ni defi-
nicija (b) niti definicija (c).

(1963) S engleskog preveo: Rastko Jovanović

 John L. Austin

TUĐE SVESTI

Osećam da se slažem sa mnogim, a posebno sa

važnijim, deloviraa onoga što je g. Wisdom napi-
sao, i u ovom radu i u korisnom nizu članaka o
»Tuđim svestima« i drugim problemima. Takođe,
osećam žalosnu sigurnost da čovek mora da bude
ndka vrsta budale da bi srljao ko muva bez glave
po oblasti kojom su već prošli anđeli. U najboljem
slučaju mogu da se nadam da učinim skroman do-
prinos jednom delu problema, gde se čini da malo
više marljivosti ne bi bilo na odmet. Mogao bih
samo da poželim da se radilo o važnijem delu, bli-
žem središtu problema. Međutim, našao sam da
nisam u slanju da pristupim središtu, dok sam još
uvelk zaglibljen na periferiji. A možda će g. Wisdom
da ima razumevanja za politiku da dlaku cepamo
na troje, da se ne bismo počupali za kose.
G. Wisdom, bez sumnje ispravno, uzima da je
glavna teškoća u kojoj smo se našli izazvana pita-
njima kao Što je »Kako znamo da je drugi čovek
ljut?«. On, takođe, navodi i druge oblike pitanja —
»Da li (ikada) znamo?«, »Možemo li da znamo?«,
»Kaiko možemo da znamo?« misli, osećanja, osete,
svest itd. drugog stvorenja. Ali izgleda verovatno da
se svako od ovih daljih pitanja prilično razlikuje
od prvog, koje je i samo bilo dovoljno da me pre-
zaposli i koga ću se držati do kraja.
 J
142 OHM L. AUSTIN

Metod g. VVisdoma je da se dalje pita: da li ove

stvari znamo na način sličan onom na koji znamo
da voda u čajniku vri, da je u susedstvu za-
bava, ili koliko je težak Čičak? Ali kako je išao da-
lje, činilo mi se da nam možda nije dao sasvim ta-
Čan opis (možda samo zato Što je opis bio suviše
letimičan) onoga što bismo rekli kad bi nas neko
upitao »Kako znate?« te stvari. Na primer, kazatii,
u slučaju zabave, da za nju znamo »po analogiji«
bilo bi, u najbolju ruku, suviše prefinjen odgovor
(kome bi oni profinjeniji mogli da pretpostave fra-
zu »indukcijom«), a uz to izgleda i neispravan, za-
to što, mislim, mi ne kažemo da znamo po analo-
giji, već samo da nešto dokazujemo po analogiji.
Stoga sam bio naveden da razmotrim šta se stvarno
događa ikad obične ljude upitamo »Kako znate?«.
Očigledno, mnogo zavisi od vrste stvari za koju
nas pitaju »Kako znate?*, i sigurno je da postoje
mnoge vrste slučajeva koje uopšte neću obraditi, ili
bar ne podrobno. Vrsta tvrdnji koje se čine najpro-
stijim i istovremeno, na izgled, sličnim tvrdnji »On
je ljut«, jeste tvrđenje kao što je »To je češljugar«
(»Ćajnik vri«) — tvrđenje o pojedinačnoj sadaš-
njoj, empirijskoj činjenici. To je vrsta tvrdnje u
slučaju koje postoji mogućnost da nas upitaju »Ka-
ko znate?«, i za koje, bar- povremeno, kažemo da ga
ne znamo, već samo verujemo. Ona može da nam
posluži isto tako dobro kao i bilo koja druga vrsta
tvrdnje.
Kad tvrdimo nešto, kao »U bašti je češljugar«
ili »On je ljut«, postoji smisao u kojem implicira-
mo da smo u to sigurni ili da to znamo (»Ali držao
sam da to znaš«, rečeno s prekorom), mada u jed-
nom sličnom ali strožem smislu impliciramo samo
da u to verujemo. Prema tome, tvrdeći nešto slično
neposredno smo izloženi pitanjima (1) »Da li znaš
da je u bašti?«, »Da li znaš da je ljut?« i (2) »Kako
znaš?«. Ako na (1) damo potvrdan odgovor, može
nam onda biti postavljeno drugo pitanje, a čak
se i samo prvo pitanje obično uzima kao poziv da
 TUĐE SVESTI J43

izložimo ne samo da li, već i kako znamo. Ali s dru-

ge strane;, možemo lepo da odgovorimo odrecno na
prvo pitanje: možemo da kažemo »Ne, ali mislim
da jeste«, »Ne, ali verujem da je ljut«. Jer implika-
cija da znam ili da sam siguran nije stroga: nismo
svi vaspitani u tako užasno ili povoljno strogom
duhu. Ako ovako postupimo, onda se izlažemo pi-
tanju, koje bi takođe moglo da nam bude postavlje-
no i bez ikakvog uvoda, »Zašto to veruješ?« (ili »Sta
te navodi da tako misliš?«, »Šta te navodi da to
pretpostaviš?«).
Postoji naročita razlika između dva oblika pri-
govora: »Kako znaš?« i »Zašto veruješ?« Čini se da
nikada ne pitamo »Zašto znaš?« i »Kako veruješ?«.
A u tom pogledu, isto kao i u drugima koje ćemo
pomenuti kasnije, ne samo reći kao »pretpostavi-
ti«, »uzeti«, već i izrazi »biti siguran«,, »biti u iz-
vesnosti« slede primeru »verovati« a ne primeru
»znati«.
Oba pitanja, »Kaiko znaš?« i »Zašto veruješ?«,
mogu da se sasvim lepo postave samo iz učtive ra-
doznalosti, iz istinske želje da se nešto sazna. Ali
isto tako, oba mogu da ise postave kao zajedljiva
pitanja, i kad su tako postavljena, javlja se dalja
razlika. »Kako znaš?« sugerira da možda uopšte ne
znaš, dok »Zašto veruješ?« sugerira da možda ne
treba da veruješ. Ne postoji sugestija1 da ne treba
da znaš, ili da u stvari ne veruješ. Ako onaj
ko nam prigovara smatra da odgovor na »Kako
znaš?« ili »Zašto veruješ?« ne zadovoljava, on u
ova dva slučaja dalje postupa prilično različito.
Njegov sledeći pirotivudarac će biti, na jednoj stra-
ni, nešto kao »Onda ti ne znaš ništa slično«, ili »Ali
to nije dokaz: u tom slučaju ti to stvarno uppšte
ne znaš«, a na drugoj strani, nešto kao »To je vrlo
1
Ali u posebnim slučajevima i u naročitom smislu, postoji, — na
primci, nekoga ko je upravo rekao nešto Sto predstavlja krajnje povcrljivu
informaciju možemo prekorno da upitamo »Kako ti znas?<.
 JOHN L. AUSTIN
144

slabo svedočanstvo na koje se oslanjaš: ne bi tre-

2
balo da u to veruješ samo na osnovu njega«.
Nije osporeno »postojanje« vašeg navodnog
verovanja, ali »postojanje« vašeg navodnog znanja
jeste. Ako želimo da kažemo kako su »verujem«,
isto kao i »siguran sam« i »u izvesnosti sam u po-
gledu ,..« opisi subjektivnih mentalnih ili kogni-
tivnih stanja ili stavova ili čega već ne, tada »znam«
to nije,, ili bar nije samo to: ono ima drugačiju fun-
kciju u govoru.
»Pa naravno«, reći će se, »,znam' je očigledno
nešto više od toga, više od opisa mog sopstvenog
stanja. Ako znam, onda ne mogu da ne budem u
pravu. Uvek možeš da pokažeš da nešto ne znam,
ako pokažeš da nisam u pravu ili da bih mogao da
ne budem u pravu, ili da pokažeš da nisam znao,
pokazujući da sam mogao da ne budem u pravu. Po
ovome se znanje .razlikuje čak i od osećanja najve-
će moguće izvesnosti.« Kad bude vreme, ovo ćemo
morati da razmotrimo, ali prvo treba da razmotri-
mo tipove odgovora koji se mogu dati na pitanje
»Kako znaš?«.
Pretpostavimo da sam rekao »U dnu bažte je
pegavi bukavac«,, i da ne pitate »Kako znaš?«, —
moj odgovor može da dobije vrlo različite oblike:
(a) Odrastao sam pored močvare.
(b) Cuo sam ga.
(c) Čuvar mi je rekao.
(d) Po njegovoj rici.
(e) Na osnovu rikanja.
(f) Zato što riče.
Možemo da kažemo, približno, da su prva tri
odgovora odgovori na pitanja, različito shvaćena,
»Kako si to doznao?«, »Kako si se našao u položa-
ju da to znaš?«, »Otkuda ti u položaju da to znaš?«,
1
U slučaju znanja, zanimljiva varijanta bila bi »Ne treba da kaieS
(nisu to tvoja posla da kažeš) da to uopSte znaš«. Naravno, ovo je samo
površno slično sa »Ne treba to da veruješ«: treba da kateš da to veru-
j.: ma kako skromno bilo svedočanstva, ako u to zaista verujeS.
 TUĐE SVESTI 145

ili »Kako ti da to znaš«, dok su druga tri odgovori

na pitanje »Kako možeš da raspoznaš bukavca?«,
shvaćeno na različite načine. To jest, mogu da uz-
mem da ste me pitali:
(1) Kako sam dospeo u položaj da znam nešto
0 pegavim bukavcima?
(2) Kako sam dospeo u položaj da kažem da
postoji bukavac sada i ovde?
(3) Kako raspoznajem (mogu da raspoznam)
bukavce?
(4) Kako raspoznajem (mogu da raspoznam)
da je ova stvar sada i ovde bukavac?
Implikacija je da, da bih znao da je ovo bukavac,
moram:
(1) da budem vaspitan u okolini u kojoj sam
mogao dobro da upoznam bukavce;
(2) da u sadašnjem slučaju, moram da se nala-
zim u izvesnim pogodnim okolnostima;
(3) da sam naučio da prepoznajem ili raspoz-
najem bukavce;
(4) da sam ovo ovde uspešno prepoznao kao
bu'kavca. (1) i (2) znače da sam morao da imam
iskustva izvesne vrste, da sam morao da se nalazim
u izvesnim podesnim okolnostima; (3) i (4) znače
da sam morao da3 prhnenim izvesnu vrstu i količi-
nu oštroumnasti.
Pitanja postavljena pod (1) i (3) odnose se na
naša prošla iskustva, na pogodne okolnosti i aktiv-
nosti za učenje kako da razlikujemo ili razabiramo,
1 s tim u vezi, na ispravnost ili neispravnost jezič-
kih navdka koje smo stekli. Od ovih ranijih iskusta-
va zavisi koliko dobro poznajemo stvar, isto kao
što u različitim, ali srodnim, slučajevima »znanja«,
od našeg ranijeg iskustva zavisi koliko iscrpno ili
J
»Znani, znam, video sam to sto puta, nemoj meni da pričaš«
i/razava obilje okolnosti pogodnih da se nešto dozna, »Ne ume da razliku-
je ni kišobran od metle« postavlja zahtev za minimumom pronicljivosti u
prepoznavanju ili klasifikovanju. »Znam to, kao što znam kako se zovem«
kaže se da bi se dao primer nečega šio smo morali da saznamo i morali
da naučimo kako da razlikujemo.

10 Svest i saznanje
 J0HN L
146 - AUSTIN

koliko prisno nekoga ili nešto znamo: neku osobu

poznajemo iz viđenja ili prisno,, grad s kraja na
kraj, dokaz i kad je izložen unatraške, posao u sva-
koj pojedinosti, pesmu reč po rec, Francuza čaan
ga vidimo. »On ne zna šta je ljubav (ili šta je prava
glad)« znači da nije imao dovoljno iskustva da bi
bio u stanju da je prepozna i razlikuje od onoga
što joj je površno slično. Prema tome koliko dobro
poznajem neku stvar, i prema tome o kojoj vrsti
stvari se radi, mogu da je prepoznam, opišem, re-
produkujem, nacrtam, odrecitujem, primanim i sli-
čno. Tvrdnje kao što su »Znam vrlo dobro da nije
ljut« ili »Vrlo dobro znaš da ovo nije svila«, mada
se, naravno, odnose na nešto što se dešava u sadaš-
njosti, pripisuju izvrsnost našeg znanja pređašnjem
iskustvu, isto kao i uobičajena fraza »Dovoljno si
odrastao da bi bio pametniji« *
Nasuprot ovome, pitanja postavljena pod (2)
i (4) odnose se na sadašnje okolnosti. Ovde nekoga
možemo da pitamo »Koliko određeno znaš?«. Mo-
žeš nešto da znaš izvesno, sasvim pouzdano, zvanič-
no„ verujući mu na reč, iz besprekornih izvora, sa-
mo posredno i tako dalje.
Neki od odgovora na pitanje »Kako znate?« se,
prilično neobično opisuju kao »razlozi za znanje«,
ili »razlozi da se zna«, ili ponekad Čak kao »razlozi
zašto znam«, uprkos činjenice da nikada ne posta-
vljamo pitanje »Zašto znaš?«. Ali sigurno, prema
Oxford bictionary, »razlozi« su nešto što se navodi
u odgovor na pitanje »Zašto?«, baš kao što u od-
govor na pitanje »Zašto u to veruješ?« zaista navo-
dimo razloge za verovanje. Međutim, ovde treba po-
vući razliku: »Kako znaš da je kompanija AG Far-
ben radila za potrebe Hitlerovog Vermachta?«
»Imam sve razloge da to znam: bio sam Član istraž-
ne komisije«; ovde se navođenje mojih razloga za
znanje sastoji u iznošenju kako sam dospeo u po-
4
Priloga koje možemo da umetnemo u »Kako . . . zna5?« nema
mnogo i oni pripadaju malobrojnim vrstama. Oni se, praktično, ne pre-
klapaju sa onima koji mogu da budu umetnuti u »Kako . . . veruješ?«
(Čvrsto, iskreno, istinski Ud.).
 TUĐE SVESTI 147

ložaj da nešto znam. Na ista način upotrebljavamo

izraze »Znam zato Što sam video da je to učinio«,
ili »Znam žuto Što sam to pogledao pre samo deset
minuta«; ovi izrazi su slični sa »Pazi stvarno: to
jeste plutonijum. Kako si znao?« »Dugo sam studi-
rao fiziku, pre nego Što sam prešao na klasičnu filo-
logiju«, ili sa »Trebalo bi da to znam: bio sam uda-
ljen svega nekoliko koraka«. S druge strane, razlozi
za verovanje su normalno nešto sasvim različito
(lista simptoma, argumenti u prilog nečemu i sli-
čno), mada postoje slučajevi u kojima kao razloge
za verovanje doista navodimo to da smo se našli
u položaju da steknemo pouzdano svedočanstvo:
»Zašto veruješ da je lagao?« »Posmatrao sam ga
vrlo pažljivo.«
Među slučajevima kada navodimo naše razlo-
ge za znanje, naročitu i važnu klasu obrazuju oni
slučajevi kada se pozivamo na neki autoritet. Ako
me upitaju »Kaiko znaš da su izbori danas?«, spre-
man sam da odgovorim »Pročitao sam to u The
Timesu«, a ako me upitaju »Kako znaš da su Per-
sijatici poraženi kod Maratona?«, spreman sam da
odgovorim »Herodot to izričito tvrdi«. U ovim slu-
čajevima »Znam« je ispravno upotrebljeno: znamo
»iz druge muke« onda kada možemo da <sc pozove-
mo na neki autoritet koji je bio u 5 položaju da zna
(možda i sam samo iz druge ruke). Tvrđenja nekog
autoriteta čine me svesnim nečega, omogućavaju
mi da znam nešto što inače ne bih znao. On je izvor
znanja. U mnogim slučajevima, ovakve razloge za
znanje suprotstavljamo drugim razlozima za vero-
vanje u istu stvar: »Čak i da to nismo znaH, čak i
da on to nije priznao, dokazi protiv njega bili bi
dovoljni da ga pošalju na vešala«.
• Znati iz druge ruke ili na osnovu nekog autoriteta nije išlo Sto i
•znati posredno«, ma šta ovaj problematičan i možda izveStačea izraz
mogao da znači. Ako ubica »prizna*, onda, ma Sta mi mislili o vrednosti
»priznanja«, ne možemo da kažemo da »znamo (samo) posredno da je on
to učinio«, niti to možemo da kažemo ako je neki očevidac, pouzdan ili
nepouzdan, tvrdio da je video kako je on to učinio. Prema tome, takođe
nije ispravno ni da kažemo da sam ubica -neposredno« zna da je to
učinio, ma Šla tačno »neposredno znati« moglo da znači.

10'
14g JOHN L. AUST1N

Naravno, očevidno je da za »znanje« ove

vrste »postoji mogućnost da bude pogrešno«, zah-
valjujući nepouzdanosti ljudskog svedočenja (pre-
drasude, greške, laž, preterivanje itd.). I pored to-
ga, neko ljudsko svedočemje korenito menja situa-
ciju. Kažemo »Nikada nećemo znati šta je Cezar
osećao tokom bitke kod Filipia« zato što nam o
tome nije ostavio pismen izveštaj: da jeste, tada
reći »Nikada nećemo znati« ne bi imalo isti smisao,
mada još uvek možemo da kažemo »To ne zvuči
uverljivo: nikada stvarno nećemo znati istinu« i
slično. Prirodno, mi smo razboriti: ne kažemo da
znamo (iz druge ruke), ako imamo kakav naročit
razlog da sumnjamo u svedočanstvo: ali mora da
postoji neki razlog. U govoru (kao i u drugim stva-
rima),, od rundatmentalmog je značaja to što imamo
pravo da u druge ljude imamo poverenje, osim uko-
liko ne postoji neki konkretan razlog za nepovere-
nje. Verovanje drugim osobama, prihvatanje svedo-
čanstava, glavna je, ili jedna od glavnih poenti go-
vora. Ne učestvujemo u (kompetkivnim) igrama,
osim s verom da protivnik pokušava da pobedi:
aiko to ne pokušava, onda to nije igra, već nešto
drugo. Isto tako, ne razgovaramo (deskriptivno) sa
ljudima, osim s verom da pokušavaju da nam pre-
nesu neku informaciju.6

Vreme je da se okrenemo pitanju »Kako mo-

žeš da raspoznaš?«, to jest,, smislu (2) i (4) pitanja
»Kalko znaš?«. Ako ste me pitali »Kako znaš da je
to Čežljugar?«, tada mogu da odgovorim »Na osno-
vu njegovog ponašanja«, »Po njegovim šarama«, ili
podrobnije, »Po njegovoj crvenoj glavi«, »Na osno-
vu toga što jede bobice«. To jest, navodim, ili izno-
sim sa izvesnim stupnjem preciznosti, one odlike
situacije koje mi omogućavaju da je prepoznam
kao situaciju koja treba da se opiše onako kako
sam je ja i opisao. Posle toga, još uvek možete na
* Oslanjanje na tuđi autoritet je od fundamentalnog značaja u raz-
nim posebnim stvarima, na primer za potvrdu hipoteza ili za ispravnost
naše sopstvene upotrebe reći, koju smo naučili od drugih.
 TUĐE SVESTI J49

nekoliko načina da mi prigovorite što sam rekao

da je to češljugar, bez i najmanjeg »osporavanja
mojih činjenica«, što je dalji stupanj, kojim ćemo
se baviti kasnije. Možete da prigovorite:
(1) Ali češljugari nemaju crvenu glavu.
(la) Ali to nije češljugar. Na osnovu tvog sop-
stvenog opisa mogu da vidim da je to senica*
(2) Ali to nije dovoljno: mnogo drugih ptica
imaju crvene glave. Ono Sto kažeš ne dokazuje da
je to češljugar. Na osnovu svega što ti je poznato,
to može da bude i detlić.
Prigovori (1) i (la) tvrde da sam, na ovaj ili
onaj način, očevidno nesposoban da prepoznam če-
šljugare. Može da ise radi o (la) — da nisam naučio
pravo, (uobičajeno, popularno, zvanično) ime za
ovo stvorenje7 (»Ko te je naučio da upotrebiš reč
.češljugar'?«) ili može da se radi o tome da moja
sposobnost razlikovanja, i time klasifikovanja, ni-
kada nije bila dovoljno izoštrena za primenu u
ovim pitanjima,, tako da se kod mene javlja zbrka
kad treba da raspoznam različite vrste britanskih
ptičica. Ili, naravno, može da se radi pomalo i o
jednom i o drugom. Kad me zbog ovoga optužuje-
te, možda nećete biti toliko skloni da upotrebite
izraz »Ti ne znaš« ili »Ne treba da kažeš da znaš«,
već pre »Ali to nije češljugar (češljugar)« ili »Tada
grešiš što ga nazivaš češijugarom«. Ali ipak, ako vas
upitaju, naravno da biste porekli tvrdnju da ja
znam da je to češljugar.
Kad se radi o prigovoru (2), bili biste sprem-
niji da odmah kažete »Tada ti to ne znaš«, zato što
ono što sam rekao ne dokazuje, nije dovoljno da
* Ali to nije goldfinch . . . To je goldcrest. (Prira. prev.)
7
Pogrešno imenovanje nije ništa trivijalno ili neozbiljno: ako upo-
trebim pogrešno ime, doveSću druge u zabludu, i takođe pogrešno razu-
meti informacije koje mi oni saopštavaju. »Naravno, znao sam sve o
njegovom stanju, ali nisam shvatio da je to dijabetes: mislio sam da je
rak i da je neizlečiv; da sam samo znao da je dijabetes, odmah bih po-
mislio na insulin.« Znati ita stvar jeste u velikoj meri znaci znati joj
ime, i to koje je pravo ime za nju.
 J 0 H N L
150 - AUSTIN

dokaže da je to češljugar. Ovdc se javlja nekoliko

važnih problema:
(a) Ako kažete »To nije dovoljno«, tada mo-
rate da imate na umu neki manje-višc određeni ne-
dostatak. »Da bi bio češljugar, pored crvene glave
mora da ima i karakteristične šare oko očiju«, ili
»Kako znaš da to nije detlić? Detlići takođe imaju
crvenu glavu.« Ako ne postoji neki određeni nedo-
statak, koji ste makar spremni da navedete ako se
to od vas zatraži, tada je nepromišljeno (bezočno)
da samo nastavite da tvrdite »To nije dovoljno«.
(b) Dovoljno je dovoljno: to ne znači sve. Do-
voljno znači dovoljno da se pokaže kako (s obzirom
na ono što je razumno da se očekuje, i s obzirom
na naše svrhe i namere) »ne može« da se radi ni o
čem drugom, kako nema mesta ni jednom alterna-
tivnom opisu. To ne znači, na primer, dovoljno da
se pokaže kako se ne radi o prepariranom češlju-
garu.
(c) »Na osnovu njegove crvene glave«, dato kao
odgovor na pitanje »Kako znaš?«, zahteva brižljivo
razmatranje: posebno., ono se bitno razlikuje od
»Zato što ima crvenu glavu«, koje se, ponekad, ta-
kođe daje kao odgovor na pitanje »Kako znaš?«, a
obično se daje kao odgovor na »Zašto to veruješ?«.
Ono je mnogo srodntje očigledno »neodređenim«
odgovorima kao što su »Na osnovu njegovih Šara«
ili »Na osnovu njegovog ponašanja«, nego što to
na prvi pogled izgleda. Ono što tvrdimo kad kaže-
mo da znamo {tj. da možemo da raspoznamo) jeste
da prepoznajemo: a prepoznavanje, bar u ovakvim
slučajevima, sastoji se u viđenju, ili opažanju na
neki drugi način, odlike ili odlika za koje smo si-
gurni da su slične nečem Što smo ranije zapazili (i
obično imenovali) u nekom ranijem slučaju, u na-
šem iskustvu. Ali ovo što vidimo, ili na neki drugi
način opažamo, ne mora nužno da bude nešto što
se može opisati recima, još manje opisati u svakoj
pojedinosti, na neki neutralan način, na način ko-
ji nas ni na šta ne obavezuje, i da je bilo ko ko vam
padne na pamet u stanju da to uradi. Skoro svako
 TUĐE SVESTI J5J

može da prepozna nabusit izraz lica, ili miris ka-

trana, ali malo njih može da ih opiše na takav neu-
tralan način, tj. nekako drukčije a ne kao »osoran«
izraz, ili miris »katrana«: mnogi mogu da prepo-
znaju,, i to »sa izvesnoŠću«, vina iz različitih godi-
na, modele odeće različitih modnih kuća, razne
nijanse zelenog, modele automobila posmatranih
otpozadi i slično, a da nisu u stanju da kažu
»kako ih prepoznaju«, tj. da nisu u stanju da o to-
me kažu nešto određenije — mogu da kažu samo
da ih raspoznaju »po ukusu«, »na osnovu kroja« i
tako dalje. Tako, kad kažem da mogu da raspoznam
pticu »na osnovu njene crvene-glave«, ili da pre-
poznam prijatelja »po njegovom nosu«, implicirani
da ima nešto osobeno u crvenoj glavi ili nosu, ne-
što osobeno za češljugare ili za njega,, po čemu mo-
žete (uvek) da ih raspoznate. Pošto su klasifikator-
ni termini bilo kog jezika malobrojni i grubi u po-
ređenju sa beskonačnim brojem odlika koje u na-
šem iskustvu prepoznajemo, ili bi mogli da ih iz-
dvojimo i prepoznamo, nije nikakvo Čudo Što stal-
no pribegavamo izrazima koji počinju sa »na os-
novu« i »po« i Što nismo u stanju da podrobnije i
preciznije kažemo kako ih raspoznajemo. Cesto sa-
svim dobro nešto znamo, a da smo jedva u stanju
da kažemo »na osnovu« čega to znamo, još manje
šta je to toliko naročito u tome. Svaki odgovor ko-
ji počinje sa »na osnovu« i »po« namerno ima ovu
spasonosnu »neodređenost«. Nasuprot tome, odgo-
vor koji počinje sa »Zato što« je opasmo određen.
Kad kažem da znam da je to češljugar »Zato što
ima crvenu glavu«, impliciram da je sve što sam o
njemu zapazio, ili što je bilo potrebno da zapazim,
to da je njegova glava crvena (ništa naročito ili
osobeno za nijansu, oblik itd., šare): tako da im-
pliciram da ne postoji nijedna druga britanska
ptičica osim češljugara koja bi imala bilo kakvu
vrstu crvene glave.
(d) Uvek kad kažem da nešto znam,, može se
smatrati kako izjavljujem da sam, u izvesnom smi-
slu koji odgovara vrsti tvrdnje o kojoj se radi (i
152 JOHN L. AUSTIN

mojim svrhama i namerama), u stanju da to i do-

kaiem. U ovom vrlo običnom tipu slučaja, »dokaz«
izgleda da znači tvrđenje o tome koje su odlike si-
tuacije dovoljne da je Čine situacijom koja se mo-
že ispravno opisati onako kaiko smo je opisali, a ne
na bilo koji drugi, relevantno različit način. Uop-
šteno govoreći, slučajevi kada mogu da »dokažem«
da nešto znam su slučajevi u kojima upotrebljava-
mo »zato što« formulu; slučajevi kada »znamo ali
ne možemo da dokažemo« su slučajevi u kojima
pribegavamo formulama »na osnovu« ili »po«.
Verujem da su dosad postavljeni problemi oni
koji se najistinskije i najnormalnije postavljaju pi-
tanjem »Kako znaš?«. Ali postoje j druga, dalja pi-
tanja, koja se ponekad postavljaju pod istom ru-
brikom, i to naročito od strane filosofa, za koja se
može misliti da su važnija. To su nedoumice oko
»stvarnosti« i oko »biti siguran« i »biti u izvesnos-
ti«.
Do sada,, kad ste mi prigovarali pitanjem »Ka-
ko znaš?«, nije se smatralo da dovodite u sumnju
verođostojnost mojih svedočanstava mada ste pita-
li kakva je ona, niti ste osporavali moje činjenice
(činjenice na koje se pozivam da bih dokazao da
je to češljugar), mada ste tražili da ih podrobnije
izložim. Sada se može učiniti ova dalja vrsta pri-
govora, napad na pouzdanost navodnih »svedočan-
stava« ili navodnih »Činjenica«. Možete da pitate:
(1) Ali da U znaš da je taj češljugar stvaran?
Kako znaš da ne sanjaš? Najzad, zar to ne bi mo-
gao da bude preparirani češijugar? I da li je nje-
gova glava stvarno crvena? Zar ne bi mogla da bu-
de obojena, ili možda da je osvetljena nekim neo-
bičnim svetlom?
(2) Ali da li si siguran da je to prava crvena
za čeŠljugara? Da li si sasvim siguran da ne ide su-
više u narandžasto? Da to nije možda suviše toreš-
tav glas za pegavog bukavca?
Ovo su dve različite vrste nedoumice, mada je
vrlo verovatno da mogu da se udruže, ili pomešaju,
ili da se prelivaju jedna u drugu; npr,, »Da li si
 TUĐE SVESTI 153
siguran da je to stvarno crveno?« može da znači
»Da li si siguran da nije narandžasto?« ili »Da li si
siguran da se ne radi o neobičnom osvetljenju?«

1. STVARNOST
Ako me zapitate »Kako znaš da je ovaj Štap
stvaran?«, »Kako znaš da je stvarno prelomljen?«
(»Da li si siguran da je on stvarno ljut?«), tada do-
vodite u sumnju, na neki naročit način, verodostoj-
nost mojih svedočanstava ili mojih činjenica (često
je neizvesno šta). Moje sadašnje doživljavanje ili
stvar koju razmatram (ili neizvesno koje od ovoga)
mogu da — na razne naročito priznate načine koji
suštinski zavise od prirode stvari za koju sam izjavio
da je znam — budu nenormalni, lažni. Mogu ili da
sanjam, ili da sam u delirijumu, ili pod uticajem
meskalina itd.; ili opet, stvar može da bude prepa-
rirana, naslikana, samo model, veštačka, neki trik,
nakazna, samo igračka, simulirana, odglumljena
itd.; ili opet, postoji neizvesnost (to je ostavljeno
otvoreno) da li je krivica do mene ili do predmeta
— priviđenja, odrazi u ogledalu, neobični svetlosni
efekti itd.
Ove sumnje treba da se otklone pomoću priz-
natih procedura (naravno više ili manje priznatih)
koje odgovaraju posebnom tipu slučaja o kojem se
radi. Postoje priznati načini da se razlikuje san od
jave (kako bismo inače umeli da upotrebljavamo
ove reci i da ih jednu drugoj suprotstavljamo?), da
se odluči da li je ptica preparirana ili živa, i tako
dalje. Sumnja ili pitanje »Da li je to stvarno?« uvek
ima (mora da ima) neku naročitu osnovu, mora
da postoji neki »razlog za pretpostavku« da to nije
stvarno, u smislu netkog specifičnog načina,, ili ko-
načnog broja specifičnih načina, na koje se sugeri-
še da ovaj doživljaj ili predmet mogu da budu
lažni. Ponekad (obično), iz konteksta je jasno šta
se sugerira: češljugar bi mogao da bude prepariran,
ali se ne sugerira da je priviđenje, — oaza u pusti-
nji bi mogla da bude priviđenje, ali ne i preparira-
154 JOHN L. AUSTIN

na. Ako ovo nije jasno iz konteksta, tada sam imam

pravo da upitam »Kako to misliš? Da li misliš da
može da bude prepariran ili šta? Sta to sugeriraš?«
Metafizičareva ujdurma se isastoji u tome da pita
»Da li je ovo stvarni sto?« (vrsta objekta za koji
ne postoji očigledan način da bude lažan), a da ne
speoifiikuje ili ne određuje šta s njim može da ne
bude u redu, tako da se osećam izgubljenim »kako
da dokažem« da je sto stvaran.* Ovakva upotreba
reci »stvaran« nas dalje vodi ka pretpostavci da
»stvarno« ima samo jedno značenje (»stvarni svet«,,
»materijalni objekti«), i to veoma duboko i zago-
netno. Umesto toga, treba uvek da zahtevamo da
se specifikuje ono čemu se »stvarno« suprotstavlja
— šta moram da pokažem da stvar »nije« da bih
pokazao da je »stvarna«; a tada ćemo obično da
nađemo neku specifičnu, manje fatalnu, reč koja
odgovara ovom pojedinom slučaju, da zamenimo
reč »stvarno«.
Kada u običnom slučaju kažem da znam da je
ovo češljugar, ne dovodi se u pitanje to da znam
da je ovo »stvarni« češljugar: preduzete su samo
razumne mere predostrožnosti. Ali kada se u naro-
čitim slučajevima to dovede u pitanje, tada mogu
da se uverim da je to stvarni češljugar na način
suštinski sličan onom na koji sam se uverio da je
to Češljugar, mada u nekim slučajevima potvrda od
strane drugih svedoka dgra naročito važnu ulogu.
Još jednom, preduzimaju se samo razumne mere
predostrožnosti, zavisno od naših svrha i namera.
I još jednom, u nairoČitim slučajevima, isto kao i u
običnim, važe dva dalja uslova:
(a) Nikako ne znam uvek da li je češljugar
stvaran ili nije. Može da odleti pre nego što uspem
da to proverim, ili da ga dovoljno temeljno pre-
gledam. To je dovoljno prosto: ipak su neki skloni
1
Opsenari i mađioničari to taleođe koriste. »Da H bi neko izaSao i
uverio se da je ovo savršeno običan SeSir?« To nas ostavlja sasvim zbu-
njenim: stidljivo se slažemo da zaista izgleda sasvim obično, a svesni smo
da nemamo pojma na Sta zapravo da obratimo pažnju.
 TUĐE SVESTI J55

da dokazuju da, zato što ponekad ne znam ili ne

mogu da otkrijem, nikada ne mogu da znam.
(b) »Biti siguran da je nešto stvarno« nije ni-
šta bolji dokaz protiv čuda (ili neobičnih događaja)
u prirodi nego što ma šta drugo jeste, ili sub spe-
cie humanitatis može da bude. Ako smo se uverili
da je to češljugar, i to stvarni češljugar, a potom
on učini nešto neobično (eksplodira, citira V. Woolf
ili Šta već ne), ne kažemo da nismo bili u pravu
kad smo rekli da je to češljugar, već ne znamo Šta
da kažemo. Reci nas bukvalno izdaju: »Sta misliš
da je trebalo reći?«, »Šta sad da kažemo?«, »Sta bi
ti rekao?« Kad sam se uverio da je to stvarni češ-
ljugar (da nije prepariran, da i drugi nezaintere-
sovani posmatraČi potvrđuju njegovo postojanje
itd.), tada ne dolazim do »predviđanja« kad kažem
da je to stvarni češljugar, i bilo Šta da se dogodi,
u jednom vrlo dobrom smislu te reci, ne može se
dokazati da nisam bio u pravu. Čini se da je vrlo
ozbiljna pogreška ako pretpostavimo da je jezik
(ili najveći deo jesdka^, jezik o stvarnim predmeti-
ma) »prediktivan« na takav način da budućnost
uvek može da dokaže da nismo u pravu. Ono što
budućnost uvek može da učini jeste da nas navede
da preispitamo naše ideje o ČeŠljugarima ili stvar-
nim češljugarima ili bilo čemu drugom.
Možda bi normalan razvoj jezika mogao da se
shematizuje na sledeći način. Prvo, ugovoreno je
da, kad nam je u iskustvu dat kompleks odlika C,
treba da kažemo »Ovo je C« ili »Ovo je jedno C«.
Posle toga, bilo C, bilo neki njegov važan i karak-
terističan deo, jednom ili više puta, biva u određe-
nim okolnostima praćen nekom drugom naročitom
i izrazitom odlikom ili kompleksom odlika, Što nas
navodi na pomisao da bi bilo poželjno da preispi-
tamo naše ideje; taiko da povlačimo distinkciju iz-
među »Ovo izgleda kao C, ali je samo neki model
itd.« i »Ovo je stvarno C (živo,, istinslko, itd.).« Otad
možemo da se uverimo da je ovo stvarno C, samo
uverivši se da jeste, u odgovarajućim okolnostima,
prisutna naročita odlika ili kompleks odlika. Stari
 JOHN L. AUSTIN
156
izraz »Ovo je jedno C« imaće tendenciju da, kao i
dosad, ne pravi bilo kakvu razliku između »stva-
ran, živ itd.« i »model, prepariran itd.«. Ako je na-
ročita razlučujuća odlika takva da ne mora da se
manifestuje u bilo kakvim određenim okolnostima
(kada se primcni neki specifičan test, posle nekog
konačnog vremena itd.) tada to nije odlika pogodna
da na njoj zasnujemo razlikovanje između »stva-
ran« i »samo model, imaginaran itd.«. Sve što tada
možemo da učinimo jeste da kažemo »Neki C jesu
a neki nisu, neki se ponašaju ovako a neki ne,, i
može da bude veoma zanimljivo ili važno da li jesu
ili nisu, da li se ponašaju ovako ili ne, ali su, i
pored svega, svi C, stvarni C«.9 Ali ako je naročita
odlika takva da mora da se pojavi u (manje-više)
određenim okolnostima, tada »Ovo je stvarno C«
nije nužno prediktivno: u povoljnim10 okolnostima
možemo, da se u to sigurno uverimo.

2. SIGURNOST I IZVESNOST
Drugi način da se moja svedočanstva i dokazi
dovedu u sumnju (»Da li si siguran da je to prava
crvena?«) sasvim je različit. Ovde nam se suprot-
stavljaju g. Wisdomova gledišta o »osobenosti čo-
vekovog znanja o svojim sopstveni-m osetima« koja
možemo da nađemo u njegovom članku »Other
minds«, VII (Mind, vol. 5I>, N. S. No. 207) — ode-
ljak sa kojim uviđam da se ne slažem.
G. Wisdom na tom mestu kaže da, isključujući
slučajeve kao što su »biti zaljubljen« i druge sluča-
jeve koji »sadrže predviđanje«, ii razmatrajući samo
tvrdnje kao što su »Osećam bol« koje, u smislu
* To je ona nezgoda o nekim »snarks« koji su »boojums«. (IzmiS-
ljene životinje Lcwisa Carrolla; prim. prev.)
10
Ponekad, na osnovu nove naročite odlike, razlikujemo ne »C«
i »stvarno C«, već »C« i »D«. Postoji razlog zašto izabiramo jedan po-
stupak a ne drugi: svi slučajevi u kojima upotrebljavamo »stvarno* for-
mulu ispoljavaju (složenu i zapletenu) sličnost, kao i svi slučajevi u
kojima upotrebljavamo »pravi«, reč koja se na mnogo načina ponaša
slično kao i »stvarno«, i nije niSta manje, niti vise, duboka.
 TUĐE SVESTI 157

koji se ovde zahteva, ne sadrže predviđanje, čovek

koji ih tvrdi ne može da »ne bude u pravu« u sada
prihvaćenomi smislu te reci; to jest, mada je mogu-
će da laže (tako da »Osećam bol« može da bude
lažno), i mada je takođe moguće da pogrešno ime-
nuje, tj. da upotrebi reć »voli« umesto »boli«,, što
bi moglo da zavede druge ali ne bi zavelo njega
samog, bilo zato što on stalno upotrebljava »voli«
umesto »boli«, bilo zato što se radilo o trenutnom
lapsusu, kao kad Johna nazovem »Albort«, dok sas-
vim dobro znam da je on John — mada je moguće
da on »ne bude u pravu« u ova dva smisla, nije mo-
guće da ne bude u pravu u sada prihvaćenom smi-
slu. G. Wisdam kaže dalje da sa ovom klasom tvrd-
nji (koje na drugom mesitu naziva »čulnim tvrd-
njama«), neposredno znati da me boli znači »reći
da me boli, i Teći to na osnovu toga što osećam
bol«; i da je osobenost čulnih tvrdnji u lome što
»kad su ispravne, i kad ih X tvrdi, tada X zna da
su one tačne«.
Ovo mi izgleda pogrešno,, mada je to gledište
koje je, u manje ili više suptilnom obliku, bilo os-
nova velikog dela filosofije. To je možda istočni
greh (Berkeleveva jabuka, drvo u dvorištu) kojim
je filosof samog sebe prognao iz sveta u kojem ži-
vimo.
Jasno i podrobno izloženo, to je gledište da,
maikar samo u izvesnom prihvaćenom tipu slučaja,
mogu da, skoro sasvim bukvalno, »kažem šta vi-
dim (ili na neki drugi način osećam)«. Po ovom
gledištu, kad bih rekao »Ovde je nešto crveno«, mo-
glo bi se smatrati kako impliciram ili tvrdim
da je to stvarno neka crvena stvar,, stvar koja bi
izgledala crvena pod normalnim osvetljenjem, ili i
drugim ljudima, ili takođe i u drugo vreme, ili još
nešto pored toga; što sve »sadrži u sebi predvi-
đanje« (ako već ne pretpostavlja i metafizički sup-
strat). Čaik i kad bih rekao »Ovde je nešto što iz-
gleda crveno«, moglo bi još uvek da se smatra da
impliciram ili tvrdim da ono izgleda crveno i dru-
gim ljudima, i tako dalje. Međutim, ako se ograni-
158 JOHN L. AUSTIN

čim i tvrdim samo »Ovde je nešto što mi sada iz-

gleda crveno«, tada, najzad, ne mogu da ne budem
u pravu (u sada prihvaćenom smislu).
Međutim, »Nešto što mi sada izgleda crveno«
je dvosmisleno. Možda se to može istaći upotrebom
kurziva, mada nije toliko stvar naglaska, koliko to-
na i izraza, pouzdanosti ili oklevanja, sa kojima go-
vorimo. Uporedite »Ovde ie nešto što (nesumnjivo)
meni izgleda (u svakom slučaju) crveno« sa »Ovde
je nešto što mi izgleda (otprilike) crveno (rekao
bih)«. U prvom slučaju sam sasvim ubeđen da, ma
kako ono moglo da izgleda drugima, ma šta ono
moglo »stvarno da bude« itd. meni nesumnjivo iz-
gleda crveno u ovom trenutku, U drugom slučaju,
uopšte nisam siguran; izgleda crvenkasto, ali ranije
nisam video ništa sasvim slično, ne mogu sasvim
da ga opišem — ili,, ne prepoznajem najbolje boje,
nikada se ne osećam sasvim siguran, uvek su me
hvatali kako tu grešim. Naravno, ovo zvuči glupo
u slučaju »crvenog«; crveno je toliko očigledno,
svi znamo da je nešto crveno čim ga vidimo, ono je
nepogrešivo.11 Slučajeve u kojima se ne bismo ose-
ćali sigurni da je nešto crveno nije lako (mada nije
nemoguće) pronaći. Ali uzmimo »magentu« (boju
trule višnje): »Meni izgleda pre kao magenta — aii
ne bih mogao da sigurno razlikujem magentu od
boje sleza Bi od limun žute. Naravno, znam da na
neki način ide i ljubičasto, ali stvarno ne znam da
li da [kažem da je magenta ili ne; prosto ne mogu
da budem siguran.« Ovde nisam zainteresovan da
isključim razmatranje kako bi ono moglo da izgle-
da drugima (meni izgleda), ili razmatranje o tome
koja je njegova stvarna boja (izgleda); to Što is-
ključujem jeste da sam siguran ili da mi izgleda
izvesno kako mi ono uopšte izgleda. Uzmite ukuse
ili zvukove: oni su bolji primer od boja, zato što
se nikada ne osećamo tako sigurni sa drugim čuli-
ma kao sa čulom vida. Svaki opis nekog ukusa, ili

11
A ipak je uvek mislila da je njegova košulja bela, sve dok nije
videla onu Tomovu, opranu »Persilom«.
 TUĐE SVESTI 159
zvuka, ili mirisa (ili boje), ili nekog osećanja sadr-
ži (jeste) iskaz da je ono slično nekom ili nekima
koje smo ranije imali prilike da iskusimo. Svaka
opisna reč je istovremeno i klasifikatorna, uklju-
čuje prepoznavanje i u tom smislu pamćenje, i je-
dino kad upotrebljavamo takve reci (ili imena, ili
opise, što se svodi na isto) nešto znamo ili veru-
jemo. A pamćenje i prepoznavanje su često nepouz-
dani i nesigurni.
Možemo da razlikujemo dva prilično različita
načina dvoumljenja:
(a) Uzmimo slučaj gde probamo neko jelo.
Možemo da kažemo »Prosto ne. znam šta je to: ni-
kada ranije nisam probao ništa sa približno slič-
nim ukusom... Ne, nema svrhe, Sto više mislim o
ovom ukusu, sve sam zbunjeniji; savršeno je izra-
zit, i savršeno izuzetan, sasvim jedinstven u mom
iskustvu.« Ovo ilustruje slučaj gde u svom prošlom
iskustvu ne inogu da nađem ništa sa čime bih upo-
redio sadašnji ukus; siguran sam da nije sličan ni-
čemu što sam ranije probao,, da nije dovoljno sli-
čan bilo čemu što poznajem, da bi zaslužio isti opis.
Ovaj slučaj, mada se lepo može razlikovati, pre-
tapa se u običniji tip slučaja gde nisam sasvim
siguran, ili sam samo približno siguran, ili prak-
tično siguran da je to ukus, recimo, Torbera. U ovim
slučajevima, nastojim da sadašnji ukus prepoznam
tragajući u svom prošlom iskustvu za nečim slič-
nim njemu, za nekom sličnošću usled koje zaslu-
žuje da bude, više ili manje određeno, opisan is-
tom deskriptivnom rečju12; i u tome uspevam u ra-
zličitoj meri.
(b) Drugi slučaj je različit, mada se vrlo lako
kombdnuje sa prvim. Ovde pokušavam da se uži-
vim u sadašnje iskustvo, da se udubim u njega, da
ga živo osetim. Nisam siguran da je to ukus ana-
nasa: zar u njemu nema nešto, oštar ukus, gorčina,
nedostatak gorčine, peckanje po jeziku, što ne od-
a
Ili, naravno, u nekom drugom odnosu pored »sličnosti« (u bilo
kom običnom smislu »sličnosti«), koji je još uvek dovoljan razlog da
ga opiScm istom rečju.
J60 JOHN L. AUSTIN

govara sasvim ananasu? Ili, zar u ovoj boji ne po-

stoji osoben zelenkasti preliv,, što bi isključilo boju
sleza, i ne bi odgovaralo limun žutoj? Ili je to po-
malo neobično; moram da ga pažljivije pogledam,
da ga podrobno razgledam; prisutan je možda sa-
mo nagoveštaj nekog neprirodnog odbleska, tako
da baš i ne izgleda kao obična voda. Naši opažaji
mogu da ne budu oštri, što može da se otkloni ne
razmišljanjem (ili ne samo njime), već oštrijim za-
pažanjem, raspoznavanjem putem čula (mada je,
naravno, istina da razmišljanje o drugim, izraziti-
jim, slučajevima koje smo ranije imali u iskustvu,
može da pomogne13 i zaista i pomaže našoj sposob-
nosti razabiranja).
Slučajevi (a) i (b) vode tome da nismo sasvim
sigurni šta neka stvar jeste, Šta da kažemo, kako da
je opišemo (ili da u pogledu toga nismo u izvesno-
sti): šta stvarno osećamo, da li je peckanje baš bol-
no, da li sam stvarao ljut na njega ili samo nešto
slično tome. Oklevam, naravno, da ne bih to pogre-
šno nazvao, ali ne brinem se samo ili toliko što ću
možda da zavedem druge, koliko zbog toga da ne
obmanem sebe samog (što je sada prihvaćen smisao
»ne biti u pravu«), čini mi se da dva izraza »biti u
iavesnosti« i »biti siguran«, mada se po prirodi
stvari često upotrebljavaju bez ikakve razlike,, ima-
ju tendenciju da se odnose na slučajeve (a) i (b), po
tom redu »Biti u izvesnosti« teži da nagovesti pouz-
danje u naša sećanja i u pređašnju sposobnost ras-
poznavanja, »biti siguran« da nagovesti pouzdanje
u sadašnje opažanje. Možda se to pokazuje u našoj
upotrebi koncesiva »Sigurno« i »Izvesno«, i u upo-
trebi takvih izraza kao »izvesno da nije« i »sigurno
da nije«. Ali možda nije pametno da se jezik nateže
preko grubljih nijansi značenja.
Može se reći da, Čak i kad ne znam ikako nešto
tačno da opišem, ipak znam da ja mislim (i, otpri-
like, sa koliko ubeđenosti to mislim) da ono ima
11
Cini se da ovo pokriva slučajeve ravnodušnog ili ncbriiljivog
ili neupućenog opažanja, nasuprot opažanja pod uticajem droga ili bolesti.
 TUĐE SVESTI 161

boju sleza. Tako, ipak nešto znam. Međutim, to je

irelevantno: ja ne znam da ono ima boju sleza, da
mi nesumnjivo izgleda da sada ima boju sleza. Po-
red toga, postoje slučajevi u kojima stvarno ne
znam šta mislim: stvar me je potpuno zbunila.
Naravno, postoji bezbroj »čulnih tvrdnji« o ko-
jima mogu da budem, i jesam, potpuno siguran. U
običnim slučajevima, obični ljudi su skoro uvek si-
guimi kada neka stvar izgleda crvena (ili crvenka-
sta, ili u -svakom slučaju pre crvenkasta nego ze-
lenkasta), ali kada osećaju bol (osim kada je to
prilično teško da se kaže, kao kad ih nešto golica):
u običnim slučajevima, stručnjak, bojadžija ili mo-
dni kreator, biće sasvim siguran kada nešto izgle-
da (njemu,, pod ovim osvetljenjem) pairisko plavo
ili prusko plavo, mada oni koji nisu stručnjaci ne-
će biti taiko sigurni. Skoro uvek, ako ne i apsolut-
no uvek, možemo da budemo sasvim ili prilično
sigurni, ako pribegnemo dovoljno grubim opisima
naših oseta: grubost i sigurnost imaju tendenciju
da variraju u obrnutoj sraznieri. Ali i manje grubi
opisi, isto koliko i grubi, spadaju u »čulne tvrd-
nje«.
Mislim da problemi sigurnosti i izvesnosti, ko-
je filosofi teže (ako se ne varam) da zanemare, u
velikoj meri obuzimaju naučnike, dok ih problem
»stvarnosti« kojim su se bavili filosofr, ostavlja
ravnodušnim. Čitav arsenal mera i standarda je
smišljen da suzbije nesigurnost i neizvesnost i da,
istovremeno, poveća moguću preciznost jezika, ko-
ja se, u naukama, isplati. Ali, umesto reci »stvar-
no« i »nestvarno« naučnik teži da stavi nešto odre-
đenije, izmišljajući i definišući sve veći broj reći,
da bi pokrio sve veći broj slučajeva: on se ne pita
»Da li je ovo stvarno?«, već pre »Da U je ovo alot-
ropska forma?«, »Da li je ovo denaturisano?« i sli-
čno.
Nije mi jasno šta predstavlja klasa čulnih tvrd-
nji, ili u čemu je njena »osobenost«. Neki koji go-
vore o čulnim tvrdnjama (ili čulnim datama) iz-
gleda da prave razliku između govora o prostim
U Svest i sauianj?
162 JOHN L. AUSTIN

stvarima kao što su crveno ili bol i govora o slože-

nim stvarima kao što su ljubav ili stolovi. Ali oči-
gledno da g. Wisdom to ne čini, jer on postupa sa
tvrdnjom »Ovo ini sada izgleda kao Čovek koji jede
kokice« kao da je ona u istoj klasi sa »Ovo mi sa-
da izgleda crveno«. Tu on sigurno ima pravo: pre-
poznavanje čoveka koji jede kokice može da bude
»složenije«, ali često nije primetno teže nego ono
prvo. Ali, s druge strane, ako kažemo da su ne-čulne
tvrdnje one -koje uključuju »predviđanje«, zašto je
to tako? Istina, ako kažem »Ovo je (stvarno) oaza«,
a da se prvo nisam uverio da to nije priviđenje,
tada se izlažem riziku, ali ako sam ustanovio da
nije priviđenje, i ako sigurno mogu da prepoznam
da nije (ako^ na primer, pijem iz nje vodu), tada
sigurno više ne postoji neki rizik. Verujem, narav-
no, da će ona i dalje da se ponaša onako kako
(stvarne) oaze to normalno čine; ali ako se dogodi
lusus naturae, čudo, i ona više to ne Čini, to ne bi
značilo da nisam imao pravo da je prethodno nazo-
vem stvarnom oazom.
U pogledu formula koje je izabrao g. VVisdom,
već smo videli da nije tačno da je osobenost čul-
nih tvrdnji u tome što »kad su ispravne, i kad ih X
tvrdi, tada X zna da ,su ispravne«; jer X može da
misli, a da ne bude mnogo ubeđen,, da to za njega
ima ukus mangoa, i da ne bude nimalo siguran, a
da zatim postane siguran, ili sigurniji, da to ima ili
nema taj ukus. Druge dve formule bile su: »Znati
da me boli znači reci da me boli, i reći to na osnovu
toga što me boli«, i da je jedina pogreška moguća
kod čulnih tvrdnji oličena slučajem u kojem »zna-
jući da je on Jack, ja ga zovem ,Alfred', misleći
da je njegovo ime Alfred,, ili uopšte ne dajući ni
pet para za to kako se on zove«. U oba slučaja,
neočekivana teškoća se javlja u izrazima »na osmo-
vu toga što me boli« i »znajući da je on Jack«.
»Znajući da je on Jack« znači da sam ga prepoznao
kao Jacka, oko čega mogu da se dvoumim i/ili da
pogrešim; istina je da nisam morao da ga prepoz-
nam pomoću imena »Jack« (i stoga mogu da ga
 TUĐE SVESTI 163

zovem »Alfred«), ali bar moram da ga ispravno

prepoznam kao, na primer, čoveka koga sam po-
slednji put video u Jerusalimu, ili ću inače sebe
dovesti u zabludu. Slično, ako »na osnovu toga što
me boli« znači samo »kad me boli (ono što bi tako
bilo ispravno opisano)«, tada da bih znao da me
boli potrebno je nešto više a ne samo da kaiem
»Boli me«; a oko toga, pošto to obuhvata i prepo-
znavanje, mogu da se dvoumim i/ili da pogrešim,
mada, naravno, nije verovatno da će se to desiti
u slučaju tako očiglednom kao što je bol.
Možda je tendencija da se previde problemi
prepoznavanja podstaknuta tendencijom da se po-
sle reci znati upotrebi direktni objekt. G. VVisdorn
s pouzidanjem upotrebljava izraze kao što su »znati
osećanja druge osobe (ono što je naumila, njene
osete, njenu ljutinu, njen bol) na način na koji ih
ona zna«. Ali, mada ispravno upotrebljavamo izra-
ze »Poznata su mi vaša osećanja o tome« ili »On
zna šta je naumio«, »Mogu li da znam šta ste nau-
mili?«, ovo su pre naročiti izrazi koji ne opravda-
vaju neku opštu upotrebu. »Osećanja« ovde imaju
smisao koji imaju u »vrlo snažna osećanja« za ili
protiv nečega; možda znače »gledišta« ili »mišlje-
nja« (»vrlo odlučno mišljenje«), kao što je u ovoj
upotrebi »ono Što ste naumili«, po rečniku, ekviva-
lentno »nameri« ili »želji«. Nekritično proširenje
ove upotrebe bilo bi kao kad bismo na osnovu iz-
raza »poznafvati nečiji ukus« počeli da govorimo
»poznavati nečije zvukove« ili »poznavati nečiji
ukus ananasa«. Ako se, na primer, radi o telesnim
osećanjima, kao što je osećanje umora ili gladi, mi
ne upotrebljavamo izraz »Znam tvoja osećanja«.
Prema tome, kad g. VVisdom govori uopš-teno o
»znanju nečijih oseta«, možemo da pretpostavimo
da on pod tim podrazuineva »znati šta on vidi, mi-
riše itd.«, baš kao što »znati pobednika Wimbel-
dona« znači »znati ko je pobedio u Wimbeldonu«.
Ali čini se da se ponekad uzima, nesvesno i pogre-
šno, da izraz »znati šta« pruža podršku običaju da
se posle znati stavi direktni objekt; jer »šta« može
164 JOHN L. AUSTIN

da se razume kao odnosna zameniica — »ono što«.

To je gramatička greška,, »šta« može, naravno, da
bude odnosna zamenica, ali u »znati šta osećaŠ« i
»znati šta je pobedilo«, ono je upitna (latinsko
quid, a ne guod). U tom pogledu »Mogu da pomiri-
šem ono što on miriše« razlikuje se od »Mogu da
znam šta on miriše«. »Znam Šta on oseća« ne znači
»Postoji neko x koje je takvo da ja znam x, i on
oseća x«, već »Znam odgovor na pitanje: 'Sta on
oseća?'.« A slično je i sa »Znam šta osećam«: ovo
ne znači da postoji nešto što ja i znam i osećam.
Izrazi kao »Mi ne znamo ljutinu drugog čove-
ka na načdn na koji ga on zna« ili »On zna svoj
bol na način na koji mi to ne možemo da znamo«
izgledaju varvarski. Čovek ne »zna svoj bol«; on
oseća (a ne »zna«) ono što prepoznaje kao, ili ono
što zna da jeste, ljetina (ne »njegova« ljutina), i on
zna da oseća ljutinu. Uvek pod pretpostavkom da
on prepoznaje svoje asećanje, Što u stvari, iako ga
on akutno oseća, ne mora da bude slučaj: »Sada
znam šta je to bilo, to je bila ljubomora (ili jeza,
ili angina). U to vreme uopšte nisam znao šta je to,
ranije nisam osetio nikada ništa sasvim slično to-
me; ali od tada sam je sasvim dobro upoznao.«"
Nekritična upotreba direktnog objekta posle
znati je nešto što, izgleda, vodi gledištu da sensa,
to jest stvari, boje, zvuči i ostalo, govore ili da su
prirodno nekako, označeni, tako da ja mogu bukval-
no da kažem šta (ono što) vidim: kao da mi ono
govori ili kao da predstavlja tekst koji mogu da
pročitam. Kao da se sensa u bukvalnom smislu »sa-
me najavljuju« ili »ne same identifikuju« na na-
čin koji nagoveštavamo kad kažemo »To se ubrzo
pokazalo kao veoma lep primerak belog nosoroga«.
" Postoje, naravno, legitimne upotrebe direktnog objekta posle
znati, i prisvojnih zamenica ispred reci za osećanja. »On dobro poznaje
grad«, »Upoznao je patnju«, »Moja stara taStina, kako je dobro znam!>
— čak i pleonazam »Gde on oseća svoj (ovaj) bol?« i tautologija kojom
se služimo da nekoga poučimo *On zna svoj bol«. Ali ništa od ovoga ne
pruia stvarnu podršku metafizičkom »On zna svoj bol (na način na koji
mi ne možemo da ga znamo)«.
 TUĐE SVESTI 165

Ali ovo je samo način govora, refleksivni idiom koji

francuski jezik dopušta više od engleskog: sensa
su nema i samo nam prethodno iskustvo omoguća-
va da ih identifikujemo. Ako više volimo da kaže-
mo za njih da »se identifikuju« (a sigurno da »pre-
poznavanje« nije neka naša voljna aktivnost), tada
moramo da dopustimo da ona dele urođeno pravo
svih govornika, pravo da govore nejasno i neisti-
nito,

AKO ZNAM, NE MOGU DA NE BUDEM U PRAVU

Poslednji problem u vezi sa izazovom »Kako
znaš?«, upućenim onome ko upotrebljava izraz »Ja
znam«, treba da izložimo razmatranjem iskaza
»Ako znaš, ne možeš da ne budeš u pravu«. Sigur-
no, ako je ono što je do sada bilo rečeno ispravno,
onda često imamo prava da kažemo da znatno, čak
i u slučajevima kad se zatim pokaže da smo pogre-
šili — i doista, čini se da uvek, ili praktično
skoro uvek, postoji mogućnost da pogrešimo.
Mi smo savršeno, a treba da budemo i iskre-
no, svesni te mogućnosti koja se, međutim, u prak-
si ne pokazuje isuviše teškom da se ne bi mogla
podneti. Ljudski razum i čula su doista inherent-
no, ali ne i na način koji se ne može izlečiti, pod-
ložni pogreškama i obmanama. Mašine su inheren-
tno podložne kvarovima, ali dobre mašine se ne
kvare (često). Uzaludno je upuštati se u »teoriju
saznanja« koja poriče ovu mogućnost: takve teo-
rije stalno završavaju time što, na kraju krajeva,
tu mogućnost dopuštaju, a poriču postojanje »sa-
znanja«.
»Kada znaš, onda ne možeš da ne budeš u
pravu« ima sasvim razumljiv smisao. Zabranjeno
vam je da kažete »Znam da je to tako, ali možda
nisam u pravu«, baš kao što vam je zabranjeno da
kažete »Obećavam da ću to da učinim, ali mogu i
da ne održim obećanje«. Ako ste svesni da možda
grešite, ne treba da kažete da znate, upravo kao
što, ako ste svesni mogućnosti da prekršite svoju
166 JOHN L. AUSTIN

reč, ne treba ni da obećavale. Ali, naravno, biti sve-

stan da možete da pogrešite ne znači prosto biti
svestan da ste ljudsko biće pogrešivo kao svako
drugo: to znači da imate neki konkretan razlog da
pretpostavite da ste u ovom slučaju mogli da po-
grešite. Isto kao što »Ali mogu da ne održim obe-
ćanje« ne znači prosto »Ali ja sam slabo ljudsko
biće« (u kom slučaju ne bismo rekli ništa uzbud-
ljivije nego da smo dodali »D. V.«): to znači da
postoji neki konkretan razlog da pretpostavim da
ću prekršiti svoju reč. Prirodno da je uvek moguće
(»ljudski« moguće) da mogu da pogrešim ili da pre-
kršim svoju reč, ali to samo po sebi ne sprečava
upotrebu izraza »Ja znam« i »Ja obećavam« onako
kako ih stvarno upotrebljavamo.
Po cenu da budem dosadan, razviću dalje para-
lelu između »znam« i »obećavam«.15
Kad kažem »S je P«, najmanje što impliciram
jeste da u to verujem, i ako sam vaspitan u stro-
gom duhu, da sam u to (sasvim) siguran; kad ka-
žem »Učiniću A«, najmanje Što impliciram jeste
da se nadam da ću to učiniti, i ako sam vaspitan
u strogom duhu, da (čvrsto) nameravam da to uči-
nim. Ako samo verujem da S je P, mogu da do-
dam »Ali naravno, mogu (isto tako) i da ne bu-
dem u pravu«; ako se samo nadam da ću učiniti A,
mogu da dodam »Ali naravno, mogu (isto tako) i
da ne učinim«. Kada samo verujem ili se samo na-
dam, prihvaćeno je da su dalja svedočanstva i no-
ve okolnosti u stanju da me navedu da se predo-
mislim. Ako kažem »S je P« onda kada čak i ne
i: Ovdc razmatramo jedino upotrebu izraza -Znam« i 'Obećavam*
(prvo lice jednine, sadašnje vreme. indikativ). »Da sam znao ne bih mo-
gao da ne budem u pravu« ili »Ako ona zna, ne moje da ne bude u
pravu« ne stvaraju nam probleme na isti način kao »Ako ja (»ti«) znam.
ja (»ti«) ne mogu da ne budem u pravu*. Takođe, »obećavam« je sasvim
različito od »on obećava«; ako kažem »Obećavam«, ne kažem da ja
kalem da obećavam, već ja obećavam, isto kao što ako on kaže da
obećava, on ne kaže da kaže da obećava, on obećava; dok ako ja kažem
»On obećava«, ja (samo) kažem da on kale da obećava — u drugom
»smislu« »obećavati«, smislu u kome ja kažem da ja obećavam, samo on
može da kaže da obećava. Ja opisujem njegovo obećavanje, ali činim
svoje sopstveno, kao što on čini njegovo.
 TUĐE SVESTI 167

verujem u to, ja lažem; ako to kažem kada u to

verujem ali nisam siguran, mogu da obmanem dru-
ge, ali, strogo uzevši, ne lažem. Ako kažem »Učiniću
A« kada nemam čak nikakvu nadu, niti najmanju
nameru da to učinim, tada svesno varam druge;
ako to kažem kada nemam Čvrstu nameru da to
učinim, tada obmanjujem, ali ne varam svesno na
isti način.
Ali sad, kad kažem »Obećavam«, preduzeo sam
odlučujući korak: nisam prosto objavio svoju na-
meru, već sam se, upotrebivši ovu formulu (vršeći
ovaj ritual), obavezao i stavio na kocku svoj ugled
na jedan nov način. Slično, kazati »Znam« znači
preduzeti nov odlučujući korak. Ali to ne znači
reći »Izvršio sam posebno zadivljujući čin spozna-
je koji se, na istoj skali na kojoj su verovati i biti
siguran, nalazi čak iznad onoga biti naprosto sas-
vim siguran«; jer na toj skali nema ničega što bi se
nalazilo iznad onog biti sasvim siguran. Isto kao Što
obećanje nije nešto Što se, na istoj skali sa nadom
i namerom, nalazi iznad čak i onog imati čvrstu
nameru; jer na toj skali nema ničega što bi se na-
lazilo iznad onog imati čvrstu nameru. Kad kažem
»Ja znam«, dajem drugima svoju reč: ovlašćujem
ih da kalu »S je P«.
Kad kažem da sam samo siguran, i kad se do-
kaže da sam pogreŠio, ne izlažem se tome da se
drugi okrenu protiv mene na isti način kao da sam
rekao »Znam«. Siguran sam što se mene lično tiče,
a vi to možete da primite ili odbijete: prihvatite
ako mislite da sam oštroumna i pažljiva osoba, to
je vaša stvar. Ali ne mogu da znam »što se mene
lično tiče«, kad kažem »Ja znam«, tada ne mislim
da vi to možete da primite ili odbijete (mada, na-
ravno, moiete da primite ili odbijete). Isto tako,
kad kažem da Čvrsto nameravam, to činim što se
mene lično tiče, i prema tome da li mislite povolj-
no ili nepovoljno o mojoj odlučnosti i izgledima,
izabraćete da se po tome upravljate ili ne, ali ako
kažem da obećavam, imate pravo da se po tome
upravljate, izabrali vi ili ne da tako postupite. Ako
 JOHN L. AUSTIN
168

sam rekao da znam ili da prihvatam, vi me vređate

na naročit način kad odbijete da to prihvatite.
Osećamo veliku razliku između »Ja sam apsolutno
siguran« i »Ja znam«: sličnu razlici između »Ja
čvrsto i neopozivo nameravam« i »Ja obećavam«.
Ako mi je neko obećao da će učiniti A, tada imam
pravo da se na to oslonim, i mogu i sam da dajem
obećanja na osnovu toga: i stoga, ako mi neko
kaže »Ja znam«, imam prava da kažem da i ja
takođe znam, iz druge ruke. Pravo da se kaže »Ja
znam« je prenosivo, onako kako su i druge vrste
autoriteta prenosive. Stoga, ako to kažem olako,
mogu da budem odgovoran što sam Vas doveo u
nepriliku.
Ako kažete da znate nešto, najneposrednija
primedba ima oblik pitanja »Da li si u položaju da
to znaš?«; to jest, morate da se prihvatite toga da
pokažete ne samo da ste u to sigurni, već da je to
u vašoj moći saznavanja. Postoji sličan oblik pri-
medbe i u slučaju obećavanja: čvrsta namera nije
dovoljna — morate takođe da se prihvatite toga
da pokažete kako ste »u položaju da obećate«, to
jest, da to što obećavate možete i da ispunite. Sve
ovo, među filosofima, vodi pravoj zarazi sumnje —
na osnovu toga što ne mogu da predvidim buduć-
nost. Neki od njih smatraju da ne treba nikad, ili
praktično nikad, da kažem da znam bilo Šta —
možda jedino ono što osećam u ovom trenutku;
drugi, da ne treba nikad, ili praktično nikad, da
nešto obećam — možda samo ono što, trenutno,
stvarno mogu da uradim. U oba slučaja radi se o
opsesiji: ako znam, onda ne mogu da ne budem
u pravu, stoga nemam prava da kažem da znam, a
ako obećavam, onda ne mogu da ne učinim to što
sam obećao, stoga nemam prava da išta obećam. A
u oba slučaja, ova opsesija se grčevito drži moje
nesposobnosti da predviđam, podrazumevajući pod
predviđanjem tvrđenje da poznajem budućnost. U
oba slučaja, ovo je dvostruko pogrešno. Kao što
smo videli, možemo imati savršeno opravdanje da
kažemo da znamo ili da obećavamo, uprkos činje-
 TUĐE SVESTI Jgg

nici da stvari »mogu« da ispadnu naopako, što je

više ili manje ozbiljna stvar. I dalje, previđa se da
uslovi, koji moraju da budu zadovoljeni da bih
pokazao da je nešto u mojoj moći saznavanja ili
delanja, jesu uslovi koji se odnose ne na buduć-
nost, već na sadašnjost i prošlost: dovoljno je da
imam samo verovanja u pogledu budućnosti."
Međutim, osećamo da reći da »znam« obavlja
istu vrstu funkcije kao »obećavam« može da iza-
zove sledeću primedbu: Pretpostavljajući da su
stvari pošle naopako, tada kažemo, s jedne strane,
»Dokazalo se da nisi u pravu, prema tome nisi
znao«, a sa druge, »Nisi to učinio, mada si obećao«.
Verujem da je ova suprotnost više prividna nego
stvarna. Smisao u kojem ste »obećali« je taj da ste
kazali da obećavate (rekli »Ja obećavam«): a rekli
ste i da znate. To je osnov za optužbu protiv vas,
kad nas izneverite, pošto smo vam poveravali. Ali
može da se pokaže da nikad niste ni imali Čvrstu
nameru da to učinite, ili da ste imali konkretan
razlog da pretpostavite da nećete biti u stanju da
to učinite (to je čak moglo da bude i očigledno ne-
moguće), i u drugom »smislu« obećanja, tada niste
mogli ni da obećate da ćete to učiniti, tako da
niste obećali.
Razmotrimo upotrebu drugih izraza analognih
izrazima »Znam« i »Obećavani«. Pretpostavimo da
sam umesto »Znam« rekao »Zaklinjem se«. U tom
slučaju, kad se desi ono suprotno, rekli bismo,
tačno kao i u slučaju obećanja, »Zakleo si se, ali
nisi bio u pravu«. Pretpostavimo, opet, da sam,
umesto »Obećavam«, rekao »Garantujem« (npr. da
ću vas Štititi od napada): u tom slučaju, kad se
desi da vas izneverim, možete da kažete, tačno kao
i u slučaju znanja, »Rekao si da garantuješ, a nisi
'* Ako uzmemo da »Smokve ne rastu na jabukama« znači »Nijedna
nikada nije, i nikada neće«, tada impliciramo da znam da nijedna nije.
ali da samo verujem da nijedna nikada i neće da izraste.
170 J O " N L. AUSTIN

17
garantovao«. Možda možemo da situaciju rezimi-
ramo na sledeći način: U ovim »ritualnim* slučaje-
vima, prihvata se onaj slučaj kad, u odgovarajućim
okolnostima, izgovorim izvesnu formulu: npr.,
»Da«, kad stojim, neoženjen ili udovac, pored žene,
neudate ili udovice, sa kojom nisam u zabranjenom
stepenu srodstva, pred sveštenikom ili matičarcm
itd., ili »Dajem«, kad stvar pripada meni itd., ili
»Naređujem«, kad imam ovlašćenja da to učinim,
itd. Ali sad, ako se pokaže da situacija na neki na-
čin nije bila u skladu sa prihvaćenim uslovima (bio
sam već oženjen, stvar nije pripadala meni, nisam
bio ovlašćen da naređujem), tada smo skloni da
prilično oklevamo šta o tome da kažemo, kao što
su to bili i oni na nebesima kad je svetac blagosiljao
pingvine. Čoveka zovemo bigamistom, ali njegov
drugi brak nije bio brak, ništavan je i bez efekta
{formula korisna u mnogim slučajevima da bismo
izbegli da kažemo bilo »učinio je« ili »nije učinio«);
»naredio« mi je da nešto učinim, ali pošto nije
imao nikakav autoritet nadamnom, nije mogao da
mi »naredi«; upozorio me je da će me nešto napas-
ti, ali me ono nije napalo, ili sam, u svakom sluča-
ju, znao o tome mnogo više nego on, tako da, na
neki način, nije mogao da me upozori, nije me upo-
zorio.18 Dvoumimo se između »Nije mi naredio«,
»Nije imao prava da mi naredi«, »Nije trebalo da
kaže da mi naređuje«, baš kao i između »Ti nisi
znao«, »Nisi mogao da znaš«, »Nisi imao prava da
kažeš da znaš« (ovi izrazi možda imaju neznatno
različita značenja, prema tome šta je tačno bilo
to što nije bilo u redu). Ali suštinski činioci su:
(a) Rekao si da znaš; rekao si da obećavaš; (b)
17
»Zaklinjem se«, »garantujem«, »dajem reć«, »obećavam«, sve
ove i slične reći vafe i za slučajeve i -znanja« i •obećavanja«, sugerirajući
da su oni analogni. Naravno da postoje tanane razlike, na primer, znati
i obećavati su u izvesnom smislu »neograničeni' izrazi, dok kad se za-
klinjcm, zaklinjem se na neSto, a kad garantujera, ga ran tu j em da ću, ako
nastanu neke nepovoljne i manje-viSe očekivane okolnosti, preduzeti neku
manje ili više određenu akciju da ih otklonim.
11
»Ne možeš da upozoriš nekoga na nešto Ito se neće dogoditi«
paralelno je sa »Ne možeš da znaš ono Sto nije istina«.
 TUĐE SVESTI y]\

PogreŠio si: ti to nisi učinio. Nedoumica se odnosi

samo na način na koji taČno treba da se okrenemo
protiv prvobitnog »Znam« ili »Obećavam«.
Pretpostavka da je »Ja znam« izraz koji nešto
opisuje samo je jedan primer deskriptivne greške,
tako raširene u filosofiji. Čak i ako je neki jezik da-
nas čisto deskriptivan, jezik to prvobitno nije bio, i
velikim delom to još uvek nije. Izgovaranje čisto
ritualnih fraza u odgovarajućim okolnostima nije
opisivanje akcije koju obavljamo, već njeno vrše-
nje (»Zaklinjem se«); u drugim slučajevima ono
ima funkciju, kao i ton ili izraz, da nagovesti da
jezik koristimo na neki naročit način (»Upozora-
vam«, »Pitam«, »Definišem«). Takve fraze ne mogu,
u strogom smislu, da budu laži, mada mogu da »im-
pliciraju« laži, kao što »Obećavam« implicira da
imam čvrstu nameru, što može i da ne bude isti-
na.
Ako do ovih problema dolazi u dobro poznatim
slučajevima kad pitamo »Kako znaš da je to slučaj
tog-i-tog?«, možemo isto tako da očekujemo da se
jave i u slučajevima u kojima kažemo »Znam da je
on ljut«. Ako u ovom slučaju postoje, kao što bez
sumnje postoje, naročite teškoće, možemo bar da
teren malo očistimo od onoga što ne predstavlja
naročitu teškoću i da dođemo u bolji položaj za
razmatranje tog problema.
Prethodno, moram da kažem da ću raspravljati
samo pitanje o osećanjima i emocijama, uzimajući
za primer osećanje ljutine. čini se verovatnim da
su slučajevi u kojima znamo da druga osoba misli
da su dva i dva četiri, ili da vidi pacova itd., u rele-
vantnom pogledu različiti, od slučaja kad znamo da
je on ljut ili gladan, mada su im, bez sumnje, tako-
đe i slični.
Pre svega, izvesno je da ponekad kažemo da
znamo da je drugi čovek ljut, i da takođe razlikuje-
mo te situacije od onih kada kažemo samo da veru-
jemo da je on ljut. Jer, naravno, ni za trenutak ne
 J 0 H N L
172 - AUSTIN

pretpostavljamo da uvek znamo, niti o svim lju-

dima, da li su ljuti ili ne, niti da smo u stanju da to
otkrijemo. Postoje mnoge situacije u kojima uvi-
đam da nisam u stanju da kažem šta on oseća; i
postoje mnogi tipovi ljudi, i takođe mnogi pojedin-
ci, za koje (budući da su onakvi kakvi su, i da sam
ja ovakav kakav sam) to nikada ne mogu da ka-
žem. Osećanja kraljeva, na primer, ili fakira, ili
Bušmana, ili Vikemovaca, ili prostih ekscentrika
— u njih može biti veoma teško da se pronikne;
ukoliko ih niste dugo vremena prisno poznavali,
uopšte niste u položaju da znate koja su njihova
osećanja, posebno ako, iz ovog ili onog razloga, oni
ne mogu ili neće da vam to kažu. Ili opet, osećanja
nekog pojedinca koga nikada ranije niste sreli —
mogla bi da budu bilo kakva: uopšte ne poznajete
njegov karakter, ni njegov ukus, niste upoznali nje-
gove manirizme i tako dalje. Njegova osećanja su
nedokučiva i lična: ljudi se toliko razlikuju. To su
okolnosti koje nas navode da kažemo »Nikad se
ne zna«, »Nikada nisi siguran«.
Ukratko, u ovom slučaju čak i više nego u
slučaju češljugara, mnogo zavisi od toga koliko
dobro smo se u prošlom iskustvu upoznali sa ovim
tipom osoba, i sa ovim pojedincem, u ovakvim si-
tuacijama. Ako nismo dobro upoznati, tada okleva-
mo da kažemo da znamo; i doista, ne može se oče-
kivati da kažemo (ili da raspoznamo). S druge stra-
ne, ako smo imali potrebno iskustvo, tada možemo,
u pogodnim okolnostima, da kažemo da znamo: si-
gurno možemo da prepoznamo kada je neki naš
blizak rođak ljući nego što smo ga ikad videli.
Dalje, takođe smo morali i sami da doživimo
osećanje ili emociju o kojoj se radi, u ovom slu-
čaju ljutinu. Da bih znao šta Vi osećate, moram
očigledno da budem u stanju da zamislim (pogo-
dim, razumem, cenkn) šta Vi osećate. Čini se da se
zahteva više nego da sam samo naučio da razliku-
jem ispoljavanja ljutine kod drugih: morao sam i
 TUBE SVESTI J73

19
sam da budem ljut. Ili, u svakom slučaju, ako ni-
kad nisam osetio izvesnu emociju, recimo ambiciju,
tada osećam dodatnu nedoumicu, kad kažem da je
njegov motiv ambicija. A čini se da se ovo može
pripisati naročitoj prirodi (gramatici, logici) oseća-
nja i emocija, naročitom načinu na koji se ona
odnose prema svojim okolnostima i ispoljavanji-
ma, koji treba dalje razjasniti.
Na prvi pogled, može da izgleda primamljivo
da sledimo g. Wisdoma i da napravimo razliku iz-
među (1) fizičkih simptoma i (2) osećanja. Tako,
kad me, u ovom slučaju, upitaju »Kako možeš da
raspoznaš da je ljut?«, trebalo, bi da odgovorim
»Na osnovu fizičkih simptoma«, dok ako njega upi-
taju kako on može da raspozna da je ljut, trebalo
bi da odgovori »Na osnovu osećanja«. Čini se da
ovo predstavlja opasno uprošćavanje.
Pre svega, »simptomi« (i »fizički«) ovde se upo-
trebljava na način različit od prihvaćene upotrebe,
koji nas dovodi u zabludu.
»Simptomi«, termin preuzet iz medicinske ter-
minologije,20 ima tendenciju da se upotrebljava je-
dino, ili prvenstveno, u slučajevima u kojima je
ona stvar čiji su to simptomi nešto nepoželjno (sim-
ptomi bolesti u začetku, pre nego ozdravljenja,
očajanja pre nego nade, tuge pre nego radosti): i
stoga je izraženiji nego »znaci« ili »indikacije«. Ovo
je, međutim, relativno trivijalno. Važnija je činjeni-
ca da nikada ne govorimo o »simptomima« ili »zna-
cima« osim u slučajevima gde impliciramo da se ne
radi o neposrednom viđenju same stvari. Bez sum-
" Kažemo da ne znamo kako izgleda bili kralj, dok kažemo da
znamo kako su morali da se osećaju naši prijatelji dok su bili prestrašeni.
U ovom običnom (nepreciznom i očevidno necclovitom) smislu >znati ka-
ko bi izgledalo« često znamo kako bi izgledalo biti sused koji vadi svoj
mač, dok ne znamo (ne možemo čak ni da pogodimo ili zamislimo)
kako bi izgledalo biti mačka ili bubajvaba. Ali, naravno, da »ne znamo«
šta kod našeg suseda prati njegovo vađenje mača u g. Wisdomovom oso-
benom smislu »znati Sta« koji je ekvivalentan »imali neposredno iskustvo
e> onom Sto«.
10
Danas lekari razlikuju »simptome« i »(fizičke) znake«; ali ova
distinkcija ovde nije relevantna, a možda nije ni sasvim jasna.
174 JOHN L. AUSTIN

nje, često ne bi bilo lako da tačno kažemo gde se

znaci ili simptomi završavaju a gde počinje sama
stvar: ali se uvek implicira da postoji ova podela.
I stoga reci »simptom« i »znak« ne mogu da se
upotrebe nigde osim u slučajevima gde je mogu-
će da stvar, kao što je slučaj sa bolešću, bude skri-
vena, bilo u budućnosti, u prošlosti, ispod kože ili
pod nekim manje ili više izvikanim zastorom: a
kada je sama stvar pred nama, više ne govorimo
o znacima i simptomima. Kad govorimo o »znaci-
ma oluje«, mislimo na znake oluje koja nastupa, ili
koja je prošla, ili koja je iza horizonta, ne21 mislimo
na oluju koja besni nad našim glavama.
Ove reci funkcionišu kao i reci »tragovi« ili
»nagoveštaji«. Kad jednom znate ko je ubica, više
ne dobijate nove nagoveštaje, već samo ono što su
bili ili bi mogli da budu nagoveštaji: priznanje ubi-
ce ili izjava nekog svedoka koji je prisustvovao
zločinu nisu posebno dobar nagoveštaj — oni su
nešto potpuno drugo. Kad se sir ne može naći ili
videti, tada mogu da postoje njegovi tragovi: ali
ne i kad nam je pred nosom (mada se, naravno,
tada ne radi ni o »nepostojanju tragova«).
Iz ovog razloga, strpati zajedno sve karakteris-
tične odlike neke stvari kao njene »znakove« ili
»simptome« je, kao opšti običaj, pogrešno: mada
je, naravno, ponekad slučaj da nešto Što bi u od-
govarajućim okolnostima moglo da se nazove ka-
rakteristikama, ili efektima, ili manifestacijama, ili
đulovima, ili posledicama, ili čim već ne, izvesnih
stvari, moglo takode da se (u odgovarajućim okol-
nostima) nazove njihovim znacima ili simptomima.
Ćini se da je to ono što je stvarno pogrešno u g.
Wisdomovom paradoksu (Other Minas III) o tome
u
Postoje složeniji slučajevi, kao što je slučaj inflacije, gde su
znaci nastupajuće inflacije iste prirode kao i SLUHU inflacija, ali su
slabiji ili sporiji. Naročito u ovakvim slučajevima, gde znaci ili »ten-
dencije« prestaju, a gde počinje sama stvar, to odrediti je stvar naše
odluke; štaviSc, kod inflacije, kao i kod nekih bolesti, možemo da u
nekim kontekstima produžimo da govorimo O znacima ili simptomima
kad je sama inflacija već jasno prisutna, zato Sto ona nije neSto Sto se
može otkriti prošlim opažanjem.
 TUĐE SVESTI 175

kako gledamo u ostavu i nađemo »sve znakove«

hleba u slučaju kad vidimo veknu, dodirujemo je
probamo i tako dalje. To uraditi uopšte ne znači
naći (neke) znake hleba: ukus ili dodir hleba uop-
šte nije znak ili simptom hleba. Nije jasno kako
bi trebalo da se shvati izjava da sam našao znake
hleba u ostavi, jer hleb nije nešto što je od nas
obično skriveno nekim neprozirnim zastorom (a
ako je na polici, ne ostavlja nagoveštaje), a pošto
nije neki prolazan događaj (nastupajući hleb itd.)
nema nikakve normalno prihvaćene »znakove«: a
znakovi, osobeni za stvar o kojoj se radi, moraju
da budu, manje ili više, normalno prihvaćeni. Mog-
lo bi se smatrati da mislim da kažem da sam na-
šao ostatke hleba, kao mrvice, ili znake da se hleb
nekada tu nalazio, ili nešto slično tome; ali ono
što ne bi moglo da se smatra da mislim jeste da
sam video, probao ili dodirnuo (nešto kao) hleb.
Ono što stvarno kažemo, ako je izgled nečeg
u redu ali ga još nismo okusili, jeste »Ovde je ne-
što Što izgleda kao hleb«. Ako se posle svega poka-
že da to nije bio hleb, mogli bismo da kažemo
»Imalo je ukus hleba, ali u stvari to je bio samo
surogat za hleb« ili »Pokazivalo je mnogo karakte-
ristične odlike hleba, ali se u važnom pogledu razli-
kovalo: bila je to samo sintetička imitacija«. To
jest, uopšte ne upotrebljavamo reci »znak« ili »sim-
ptom«.
Sada, ako »znaci« i »simptomi« imaju ovu og-
raničenu upotrebu, očevidno je da reći da dospe-
vamo samo do »znakova« ili »simptoma« nečega
znači implicirati da nikad ne dospevamo do njega
samoga (a to takođe važi i za »svi znaci«). Tako da,
kad kažemo da ja dolazim u dodir samo sa sim-
ptomima njegove ljutine, to nosi važnu implikaci-
ju. Ali da li mi ovako govorimo? Sigurno da ne sma-
tramo da nikad nismo neposredno svesni ničeg
osim simptoma ljutine kod drugog čoveka?
»Simptomi« ili »znaci« ljutine imaju tenden-
ciju da znače znake rastuće ili potisnute ljutine.
176 JOHN L. AUSTIN

Kad je čovek jednom već eksplodirao, govorimo o

nečem drugom — o izrazu, ili manifestaciji, ili is-
poljavanju ljutine, o izlivu temperamenta i tome
slično. Trzanje obrva, bledilo, podrhtavanje glasa,
sve to mogu biti simptomi ljutine, ali besomučna
grdnja ili šamar to nisu, oni su činovi u kojima lju-
tina nalazi oduška. »Simptomi« ljutine se ne sup-
rotstavljaju, bar ne normalno, čovekovom sopstve-
nom unutrašnjem ličnom osećanju ljutine, već pre
njegovom stvarnom ispoljavanju. Normalno, kada
su nam pristupačni samo simptomi, trebalo bi da
kažemo da samo verujemo da je čovek ljut, dok
kad se jednom oda, kažemo da znatno.22
I reč »fizički«, kako je g. Wisdom upotreblja-
va u kontrastu sa »mentalno«, meni izgleda zloupo-
trebljena, mada nisam siguran da, u ovom slučaju,
ova zloupotreba može da nas dovede u zabludu. On
očevidno čovekova osećanja, koja navodi kao tipi-
čan primer »mentalnog«, ne želi da nazove fizič-
kim. Ipak, mi to obično često činimo. Postoje mno-
ga fizička osećanja, kao vrtoglavica, glad ili umor:
neki lekari ih svrstavaju među fizičke znake razli-
čitih tegoba. O najvećem broju osećanja ne govori-
mo ni kao o fizičkim ni kao o mentalnim, pogotovu
ne o emocijama kao što su ljubomora ili ljutina:
mi ih ne pripisujemo svesti nego srcu. Kada opisu-
jemo neko osećanje kao mentalno, to je zato što
upotrebljavamo reč koja se normalno upotrebljava
da se opiše fizičko osećanje, u posebnom prenos-
nom smislu, kao kad govorimo o »mentalnoj« ne-
lagodnosti ili »mentalnom« zamoru.
12
Ponekad, kaže se, upotrebljavamo »znam« tamo gde bismo
bili spremni da stavimo »Verujem«, kao kad kažem <Znam da je kod
kuće, zato Sto je njegov šešir u predsoblju*; »znati« se tako slobodno
upotrebljava umesto »verovati*, zašto bi onda trebalo da pretpostavimo
da među njima postoji fundamentalna razlika? Ali pitanje je šta tačno
podrazumevamo pod »spremni da stavimo umesto* i »slobodno*? »Spre-
mni smo da stavimo« verovati umesto znati ne kao ekvivalentan izraz,
već kao slabiji izraz koji je stoga poželjniji, ako imamo na umu oz-
biljnost sa kojom, £to je postalo očevidno, ova stvar treba da se raz-
matra; prisustvo Šešira, koje bi u mnogim kontekstima služilo kao dokaz
prisutnosti njegovog vlasnika, moglo bi samo uz krajnju nemarnost da
se navede kao dokaz na suđenju.
 TUĐE SVESTI
177
Jasno je da biti ljut predstavlja nešto više ne-
go prosto ispoljavati simptome i imati osećanje.
Jer postoji i ispoljavanje ili manifestacija. I treba
da primetimo da se osećanje na jedinstven način
odnosi prema ispoljavanju. Kad smo ljuti, imamo
impuls koji osećamo i/ili po kome postupamo da
vršimo radnje posebne vrste, i ukoliko ne potisne-
mo ljutinu, mi ih stvarno i činimo. Postoji osobena
i čvrsta veza između emocije i prirodnog načina da
joj se da oduške, koju, pošto smo i sami bili ljuti,
poznajemo. Načini na koje se ljutina normalno ma-
nifestuje su prirodni za ljutinu, baš kao što posto-
je tonovi glasa koji prirodno izražavaju različite
emocije (negodovanje itd.). Normalno ne smatramo
da postoji23 tako nešto kao »biti ljut« nezavisno od
nekog impulsa, ma kako neodređenog, da se ljutini
da oduška na prirodan način.
StaviŠe, pored prirodnih izraza Ijutine, postoje
takođe i prirodne prilike za ljutinu, koje smo tako-
đe upoznali, i koje su na sličan način čvrsto pove-
zane sa »biti ljut«. Bilo bi podjednako besmisleno
svrstati ih u »uzroke«, u nekom pretpostavljeno
očiglednom i »spoljašnjem« smislu, kao Što bi bilo
i svrstati izliv Ijutine u »posledicu«, u pretpostav-
ljeno očiglednom i »spoljašnjem« smislu. Isto tako,
bilo bi besmisleno reći da postoje tri potpuno od-
vojena fenomena, (1) uzrok ili prilika, (2) osećanje
ili emocija i (3) posledica ili manifestacija, koji su
dovedeni u vezu »po definiciji« kao nužni za lju-
tinu, mada bi ovo možda manje navodilo na pogre-
šan zaključak.
Čini se da je ispravno reći da je »biti ljut« u
mnogim aspektima slično sa »imati zauške«. To je
opis celog obrasca povezanih događaja, koji obu-
hvata prilike, simptome, osećanje i manifestaciju,
a možda i druge činioce pored toga. Podjednako je
nepromišljeno pitati »Šta je stvarno, sama ljuti-
na?«, kao i pokušati da se bolest svede na jedan
u
Nov jezik prirodno postaje neophodan ako treba da dopustimo
ne"svesna osećanja, ili osećanja koja se izražavaju na paradoksalan na-
čin, kao što su osećanja koja opisuju psihoanalitičari.

12 Svest i saznanje
J7g JOHN L. AUSTIN

izdvojen element (»funkcionalni poremećaj«). Da

sam čovek oseća nešto što mi ne osećamo 24
jeste, u
odsustvu g. Wisdomove vrste telepatije, dovoljno
očevidno i, uzgred, ne predstavlja nešto na šta se
treba žaliti kao na »ljudsku sudbinu«, ali ništa ne
iziskuje od nas da kažemo da »to« (»samo oseća-
nje«)25 jeste Ijutina. Obrazac događaja, ma kako
tačno izgledao, jeste nešto, očigledno, osobeno za
slučaj »osećanja« (emocija) — nikako nije potpu-
no sličan slučaju bolesti: ova osobenost nas, čini
se, navodi da kažemo da, ukoliko to osećanje ni-
smo i sami doživeli, ne možemo da znamo kada ga
neko drugi doživljava. ŠtaviŠe, naše pouzdanje u
opšti obrazac čini nas spremnim da kažemo da
»znamo« da je drugi čovek ljut i onda kada smo
opazili samo neke delove tog obrasca: jer su delovi
međusobno povezani mnogo čvršće nego Što su, na
primer, novinari koji trčkaraju 26po Brightonu pove-
zani sa požarom u Fleet-streetu.
Moć obrasca je tolika da će, ponekad, sam čo-
vek da od spoljašnjih posmatrača prihvati ispravke
0 svojim sopstvenim emocijama, tj. o njihovom
ispravnom opisu. Možemo ga navesti da se složi ka-
ko nije stvarno bio ljut, koliko, pre, ozlojeđen ili
ljubomoran, pa čak i da nije osećao bol, već da je
to samo uobrazio. Ovo ne predstavlja nikakvo izne-
nađenje, naročito u svetlosti činjenice da je on, kao
1 svi mi, prvenstveno naučio da upotrebljava izraz
»Ja sam ljut« time što je (a) zapazio prilike, simpto-
me, manifestacije itd. u slučajevima kad druge
M
Pustoji, izgleda mi, neSto Sto se stvarno događa, Sto je pri-
lično različito od g. Wisdomove telepatije, i Sto ponekad doprinosi
našem znanju osećanja drugih ljudi. Govorimo, na primer, »Osećam
njegovo nezadovoljstvo« ili »Možete da osetite njegovu ljutinu«, i čini se
da u tome ima neke istine. Ali osećanje koje mi osećamo, mada istin-
sko »osećanje«, nije, u ovim slučajevima, nezadovoljstvo ili Ijutina, već
neko naročito osećanje — dvojnik ovom prvom.
u
*Osećanja«, tj. oseti, koja možemo da opazimo kod sebe kad
smo ljuti, jesu stvari kao što su lupanje srca ili grčenje mišića, koje
se po sebi ne može opravdano nazvati »osećanjem ljutine«.
u
Prema tome, dovodi nas u zabludu ako pitamo »Kako mogu
da od natmurenog izraza dođem do Ijutine?«.
 TUĐE SVEST! 179

osobe za sebe kažu »Ja sam ljut«, (b) time što mu

drugi, koji su zapazili sve što se o njemu moglo
opažati u izvesnim prilikama, kažu »Ti si ljut«, tj.
da bi trebalo da on kaže »Ja sam ljut«. Uopšte,
veoma je teško biti potpuno siguran o »pukim« ose-
ćanjima i emocijama, ako se takve stvari uopšte
mogu otkriti, čak teže nego, recimo, o ukusima
koje, normalno, opisujemo samo po njihovim uzro-
cima (ukus »ananasa«, »katrana« itd.).
Pored toga, sve reci za emocije su pomalo ne-
određene, što vodi daljim nedoumicama da li »zna-
mo« kada je neko ljut. One teže da pokriju prilično
širok skup nedovoljno određenih situacija: a obras-
ci na koje se odnose obično su prilično složeni (ma-
da vrlo često, opšte poznati i ne tako teški za pre-
poznavanje), tako da je lako da jedna od više ili
manje nužnih odlika ne bude prisutna, izazivajući
tako nedoumicu šta tačno da kažemo u takvom, ne-
pravilnom, slučaju. Uviđamo, prilično dobro, da
ako kažemo da znamo može se od nas tražiti da
to i dokažemo, i u tom pogledu, neodređenost ter-
minologije predstavlja veliku smetnju.
Možda smo već dovoljno toga rekli da pokaže-
mo kako se najveći deo teškoća, koje nam stoje na
putu kad kažemo da znamo da je nešto češljugar,
javlja u mnogo većoj meri kada želimo da kažemo
da znamo da je neko drugi ljut. Ali postoji oseća-
nje, — koje je, smatram, opravdano, — da u ovom
drugom slučaju postoji još jedna, sasvim naročita
teškoća.
Ova teškoća izgleda da pripada onoj vrsti koju
je g. Wisdom istakao na samom početku svog niza
članaka »Other Minds«. Pitalo se ne može li neko
da pokazuje sve simptome Ijutine (ispoljavanje i
sve ostalo), čak ad infinitum, a ipak da ne bude
(stvarno) ljut? Setićemo se da on tu teškoću uzima,
bez sumnje provizorno, kao teškoću sličnu onoj
koja se može javiti u pogledu stvarnosti bilo kog
»materijalnog« objekta. Ali, u stvari, ona ima svoje
sopstvene naročite odlike.

12*
jgQ JOHN L. AUSTIN

Izgleda da tu mogu da nastanu tri različite

sumnje:
1. Kad je po svemu sudeći ljut, zar ne bi mo-
gao stvarno da bude pod uticajem neke druge emo-
cije, tako Što, mada normalno oseća istu emociju
koju bismo i mi osećali u prilikama kada bismo,
na njegovom mestu, osećali ljutinu, i mada se nor-
malno ponaša kako se i mi ponašamo kad smo
ljuti, u ovom posebnom slučaju on postupa ne-
uobičajeno?
2. Kada je po svemu sudeći ljut, zar ne bi mo-
gao stvarno da bude pod uticajem neke druge emo-
cije, tako što, u prilikama kada bismo mi, na nje-
govom mestu, osećali ljutinu, on normalno oseća
neku emociju koju bismo mi, da je doživimo, razli-
kovali od ljutine, a ipak se ponaša onako kako bi-
smo se i mi ponašali kad bismo osećali ljutinu?
3. Kad je po svemu sudeći ljut, zar ne bi mo-
gao stvarno da ne oseća nikakvu emociju?
U svakodnevnom životu, ovi problemi se javlja-
ju u naročitim okolnostima i predstavljaju istinsku
teškoću. Možemo da budemo u nedoumici: (1) da
li nas neko obmanjuje, suzbijajući svoje emocije,
ili glumeći emocije koje ne oseća, (2) da li pogreš-
no razumemo nekoga (ili on nas), pogrešno pretpo-
stavljajući da on »oseća kao i mi«, da ima emocije
slične našima, ili (3) da li je neka radnja druge
osobe stvarno promišljena ili možda samo, na neki
način, nehotična ili nepažljiva. Ove vrste nedoumi-
ca mogu da se jave, i često se javljaju i 27u pogledu
radnji osoba koje vrlo dobro poznajemo. Bilo ko-
ja od njih, ili sve tri zajedno, nalazi se, možda, u
osnovi citata iz Virginiae Woolf28: sve one su pri-
sutne u osećanju usamljenosti koje povremeno obu-
zima svakog od nas.
17
Takođe, postoji naročit način na koji možemo da sumnjamo
u »stvarnost« svojih sopstvenih emocija, možemo da sumnjamo da ti
možda sami sebi ne »glumimo«. Profesionalni glumci mogu da se nađu
u stanju kad više ne znaju stvarno Sta su njihova istinska osećanja.
n
(Koji je Wisdom citirao u svom prilogu.)
 TUĐE SVESTI 181

Nijedna od ovih naročitih teškoća sa »stvar-

nošću« ne javlja se u vezi sa češljugarima ili hle-
bom, kao što se, na primer, naročite teškoće sa
oazama ne javljaju u vezi sa stvarnošću emocija
druge osobe. Češljugar nije nešto što može da se
izigrava, niti je hleb nešto što može da se potisne:
možemo da budemo obmanuti izgledom neke oaze,
ili da pogrešno protumačimo predznake oluje, ali
oaza ne može da nas laže, niti možemo pogrešno
da razumemo oluju onako kako pogrešno razume-
mo nekog čoveka.
Mada su teškoće naročite, načini na koje po-
stupamo sa njima su, u početku; slični onima pri-
menjenim u slučaju češljugara. Postoje (više ili
manje grubo) utvrđeni postupci za slučajeve u ko-
jima podozrevamo obmanu, ili pogrešno razumeva-
nje, ili nepažnju. Tim sredstvima vrlo često uspe-
vamo da ustanovimo (mada ne očekujemo da to
uvek učinimo) da neko glumi, ili da smo ga po-
grešno razumeli, ili da nije voljno delao, ili da
prosto nije podložan nekoj emociji. Ovi posebni
slučajevi, u kojima se javljaju sumnje koje zahte-
vaju rešenje, suprotstavljeni su normalnim slučaje-
vima kojih se držimo29 sve dok ne postoji neki na-
ročit nagoveštaj da se radi o obmani itd., i to ob-
mani neke, u datim okolnostima, razumljive vrste,
to jest vrste koja se može shvatiti zato što je motiv
itd. nagovešten na naročit način. Ne postoji Čak
ni sugestija da nikada ne znam kakve su emocije
drugih ljudi, ili da bih u pojedinim slučajevima
mogao da ne budem u pravu ni iz kakvog poseb-
nog razloga ili ni na kakav poseban način.
Neobični slučajevi obmane, nerazumevanja itd.
(koji nisu pravilo) ne događaju se, ex vi termini,
uobičajeno: posedujemo praktično znanje o podes-
nim prilikama i iskušenjima za obmanu, ili nerazu-
mevanje, njihovim praktičnim granicama i normal-
nim tipovima. Pa ipak, oni mogu da se dogode i
mogu da postoje njihovi široko rasprostranjeni ob-
** »Ne mofci da varai sve ljudi sve vremc« je »analitički Iskat«,
 JOHN L. AUSTIN
182

lici, a da mi te činjenice još nismo svesni. Ako dođe

do toga, u izvesnom smislu nismo bili u pravu, jer
naša terminologija ne odgovara činjenicama, i od
tada ćemo morati da budemo obazriviji kad kaže-
mo da znamo, ili ćemo morati da preispitamo naše
ideje i terminologiju. Ovo smo stalno spremni da
učinimo, u oblasti tako složenoj i zagonetnoj kao
što su emocije.
Međutim, preostaje još jedna naročita odlika
ovog slučaja koja ga, takođe, radikalno razlikuje
od slučaja češlj ugara. Cešljugar, materijalni objekt,
jeste, kako smo ranije insistirali, neispisan i nem:
a čovek govori. U kompleksu događaja koji nas na-
vode da kažemo da znamo da je drugi čovek ljut, u
kompleksu simptoma, prilika, ispoljavanja i osta-
log, posebno mesto zauzimaju njegove sopstvene
tvrdnje o tome šta su njegova osećanja. U običnim
slučajevima, mi bez pogovora prihvatamo ove tvrd-
nje i tada kažemo da znamo, tako reći, »iz druge
ruke«, šta su njegova osećanja: mada, naravno, »iz
druge ruke« ovde ne može da se upotrebi da impli-
cira da bi bilo ko, osim njega, mogao da zna »iz
prve ruke«, i stoga se, možda, stvarno tako i ne
upotrebljava. U neobičnim slučajevima, gde se nje-
gova tvrdnja sukobljava sa opisom slučaja koji
bismo inače bili skloni da damo, ne osećamo se
obaveznim da prihvatimo njegovu tvrdnju, mada
uvek osećamo neku nelagodnost pri odbacivanju te
tvrdnje. Ako neko neprestano laže ili obmanjuje sa-
mog sebe, ili ako postoje očiti razlozi zašto bi on u
ovoj prilici lagao ili sebe obmanjivao tada se mno-
go ne dvoumimo, ali ako čovek, koji je celog svog
života svime što je činio pokazivao da usvaja neko
besmisleno verovanje, ostavi za sobom belešku u
svom dnevniku da u to nikada nije verovao, tada
verovatno ne bismo znali šta da kažemo.
Zeleo bih da u zaključku navedem još neka
zapažanja o ovoj ključnoj stvari, o našem verova-
nju onome što sam čovek kaže o svojim osećanji-
ma. Mada vrlo dobro znam da mi ovde sve nije baš
sasvim jasno, ne mogu a da se ne osećam sigurnim
 TUĐE SVESTI Jg3

da je to od fundamentalnog značaja za problem tu-

đih svesti, i da mu nije posvećena pažnja koju za-
služuje, možda baš zato Što je toliko očigledno.
Čovekovo sopstveno tvrđenje nije (ne smatra
se primarno kao) znak ili simptom, mada može
(sekundarno i veštački) da se takvim smatra. Nje-
mu je obezbeđen jedinstven položaj među činjeni-
cama koje navodimo. Pitanje je tada »Zašto mu
verovati?«.
Postoje odgovori koje možemo da damo na ovo
pitanje, koje ovde treba da shvatimo u opštem smi-
slu »Zašto da mu ikada verujemo?«, a ne prosto
kao »Zašto da mu verujemo u ovom slučaju?«. Mo-
žemo da kažemo da smo u prošlosti znali za mnoge
njegove tvrdnje o drugim stvarima, a ne njegovim
emocijama, i da smo uvek mogli da ih verifikujemo
na osnovu našeg sopstvenog opažanja činjenica o
kojima je govorio: tako da u stvari imamo neku
osnovu za indukciju o njegovoj opštoj pouzdanosti.
Ili možemo da kažemo da se njegovo ponašanje naj-
jednostavnije »objašnjava« pretpostavkom da on
oseća emocije slične našim, baš kao što psihoanali-
tičari, kad upotrebljavaju terminologiju »nesvesnih
želja«, »objašnjavaju« nastrano ponašanje analogi-
jom sa normalnim ponašanjem.
Međutim, ovi odgovori su opasni i beskorisni.
Oni su toliko očigledni da ne zadovoljavaju nikoga,
dok sa druge strane, ohrabruju onog ko postavlja
pitanje da ide »u dubinu«, hrabreći nas, sa svoje
strane, da ove odgovore preuveličavamo, sve dok
ne postanu sasvim izopačeni.
Pitanje, ako ga sledimo korak dalje, postaje
prigovor samoj mogućnosti »verovanja drugom čo-
veku«, u uobičajenom smislu te reci. Kakvo »oprav-
danje« imamo za pretpostavku da uopšte postoji
tuđa svest sa kojom komuniciramo? Kako možete
da znate šta to predstavlja za tuđu svest da uopšte
nešto oseća, i stoga, kako možete da je razumete?
Tada smo u iskušenju da kažemo kako pod »vero-
vati mu« podrazumevamo samo da izvesne glasove
uzimamo kao znake ponašanja koje tek Što se nije
184 JOHN L. AUSTIN

javilo, i kako »tuđe svesti« stvarno nisu ništa stvar-

nije od nesvesnih želja.
Međutim, ovo je izopačen prikaz situacije. Čini
se, pre, da je verovanje drugim osobama, autorite-
tu i svedočenju, suštinski elemenat akta komunika-
cije, akta koji svi mi stalno vršimo. On je isto tako
nesvodljiv deo našeg iskustva kao, recimo, davanje
obećanja ili učestvovanje u takmičarskim igrama,
ili čak opažanje mrlja boje. Možemo da izložimo
izvesne prednosti takvih radnji i da razradimo ne-
ku vrstu pravila za njihovo »racionalno« obavljanje
(kao Što pravnici i istoričari i psiholozi stvaraju
pravila za prihvatanje svedočenja). Ali ne postoji
»opravdanje« za njihovo vršenje kao takvo.

ZAVRŠNA PRIMEDBA

Jedan govornik na n a š e m s k u p u u Mancheste-

ru rekao je, otprilike, da s t v a r n a zagonetka ostaje
još uvek to da »Ne t r e b a da k a ž e m da z n a m da je
Tom ljut, zato što mi njegova osećanja nisu d a t a u
introspekciji«: i to je, bez sumnje, o n o o k o čega
mnogi lupaju glavu. Srž o n o g što s a m p o k u š a o da
izložim jeste p r o s t o :
1. Naravno, T o m o v a osećanja mi nisu d a t a u
introspekciji (bili b i s m o u lepoj situaciji da jesu).
2. Naravno, ja p o n e k a d znam da je T o m ljut.
Stoga
3 . Pretpostaviti d a p i t a n j e »Kako z n a m d a j e
Tom ljut?« t r e b a da znači »Kako su mi T o m o v a ose-
ćanja data u introspekciji?« (zato što, k a o Što zna-
mo, to je o n o što znanje j e s t e ili t r e b a da b u d e )
predstavlja p r o s t o presipanje iz šupljeg u p r a z n o .

(1946) S engleskog preveo: Rastko Jovanović

 Henry P. Grice

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

Kauzalnoj teoriji opažanja (KTO) neko se vri-

jeme poklanjalo razmjerno malo pažnje, vjerujem,
uglavnom zbog toga što se općenito pretpostavlja-
lo da ona tvrdi ili ima za posljedicu iskaz da su
materijalni objekti nezamjetljivi, i da je neprihvat-
ljivost ovog iskaza dovoljan razlog da se teorija od-
baci. Sklon sam ovaj stav prema KTO smatrati pri-
stranim, ili barem pretjerano nenaklonjenim, pa ću
pokušati u osnovnim crtama izložiti tezu koja bi
se možda mogla s pravom smatrati verzijom KTO
i koja, ako i nije istinita, nije barem suviše oči-
gledno lažna.
Sto treba da znači zastupati kauzalnu teoriju
opažanja? (1) Držat ću da je nedovoljno naprosto
vjerovati da se opažanje materijalnog objekta mo-
ra uvijek kauzalno objasniti pozivanjem na takve
uvjete, da se u bližem određenju barem jednog od
njih spominje opaženi objekt; na primjer, da je
opažanje završetak kauzalnog niza koji na ranijem
stupnju uključuje neki događaj ili proces u historiji
opaženog objekta. Ne čini se da je takvo vjerovanje
po svojoj naravi filozofsko; njegov predmet izgleda
kao veoma općenit kontingentan iskaz. Međutim,
ako je verzija KTO kojom ću se prvenstveno baviti
ispravna, valja reći da će se on (ili nešto njemu sli-
čno) pokazati radije nužnom nego kontingentnom
186 HENRY P. GRICE

istinom. (2) Može se smatrati da će u razjašnjenju

pojma opažanja materijalnog objekta biti sadržano
neko pozivanje na ulogu koju opaženi materijalni
objekt ima u kauzalnom porijeklu opažanja (ili osje-
tilnog utiska, ili osjetilnog datuma koji je sadržan u
opažanju). Ova tvrdnja zauzima središnje mjesto u
onom Što smatram standardnom verzijom KTO.
(3) Moglo bi se smatrati da zadatak filosofa koji se
bavi opažanjem nije da razjasni običan pojam opa-
žanja materijalnog objekta, ili odredi njegova os-
novna obilježja, već da pruži neku njegovu racio-
nalnu rekonstrukciju, da ga zamijeni nekim poj-
mom koji više odgovara idealnom ili znanstvenom
jeziku. Moglo bi se, zatim, predložiti da se takvo
redefiniranje izvrši pomoću odredbe — posljedica
utjecaja objekta na osjetilni organ i nervni sistem
onog koji opaža, ili pomoću odredbe — posljedica
utjecaja na njegovo ponašanje, odnosno, »tenden-
cije ponašanja«, ili, pak, pomoću obje ove odredbe.
Stanovište ove vrste možda zaslužuje da bude na-
zvano kauzalnom teorijom opažanja, ali ja neću
razmatrati teorije ovog tipa. (4) Razlikovat ću pri-
hvaćanje KTO od pokušaja da se pruži izvjesna
vrsta kauzalne analize za šire ili uže polje iskaza
kojim se pripisuju svojstva materijalnim objekti-
ma. Analiza na koju mislim je one vrste koju, mog-
li bismo smatrati, predlaže Locke — u jednoj mo-
gućoj interpretaciji — za iskaze kojim se pripisuju
svojstva, na primjer, boje i temperature. Njegovo
stanovište moglo bi se shvatiti ovako — takvi iska-
zi tvrde da bi objekt, u izvjesnim standardnim
okolnostima, uzrokovao pojavu određenih vrsta ide-
ja ili osjetilnih utisaka u onom koji opaža.

Uvodna formulacija KTO izložena u knjizi Per-

ception1 profesora Pricea podvela bi ovu teoriju
pod drugu točku navedenu u prethodnom odjeljku.
KTO se određuje kao tvrđenje (1) da u slučaju svih
osjetilnih data (ne samo vizuelnih i taktilnih) »pri-
padati nečemu« jednostavno znači biti uzrokovan
> str. 66.
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA
187

njime, tako da je iskaz »M je dat mojim osjetili-

ma« ekvivalentan iskazu »M uzrokuje osjetilni da-
tum s kojim sam neposredno upoznat«; (2) da je
opažajna svijest u osnovi zaključivanje od 2učinka
na uzrok. Budući da je, mislim, pravo reci da je
izraz »dat mojim osjetilima« Priče uveo kao pose-
ban termin da bi izdvojio jedan mogući smisao gla-
gola »opažati«, možemo uzeti da prvi dio navoda iz-
nosi tezu da izraz »opažam M« (u jednom njego-
vom smislu) treba smatrati ekvivalentnim izrazu
»imam (ili osjećam) osjetilni datum koji je prouz-
rokovan od M«. (Na drugi dio navoda se zasad ne-
ću osvrtati.) Upustit ću se sada u nešto opširnije
razmatranje obilježja koje ova verzija KTO dijeli
s drugim nekauzalnim teorijama opažanja, naime,
u razmatranje tvrdnje da opažanje materijalnog ob-
jekta uključuje posjedovanje ili osjećanje osjetil-
nog datuma; jer ako se ova tvrdnja ne bi mogla
održati, ispitivanje posebnih obilježja KTO bilo bi
izlišno.

II
Glavna teškoća s kojom se suočava tvrdnja da
opažanje uključuje posjedovanje ili osjećanje osje-
tilnog datuma sastoji se u tome da se pruži zado-
voljavajuće objašnjenje značenja tehničkog termi-
na »osjetilni datum«. Jedan poznati način prilaže-
nja ovom zadatku je pokušaj da se dokaže, pomo-
ću nekog oblika argumenta zasnovanog na iluzija-
ma, postojanje objekata posebne vrste kojima je
termin »osjetilni datum« ponuđen kao vrsno ime.
Drugi način (koji je prihvatio Moore u čuvenom od-
jeljku) jeste davanje uputa čija je namjena da
omoguće izdvajanje entiteta one vrste na koju tre-
ba primijeniti termin »osjetilni datum«. Poznata
je, također, opća narav prigovora svakom od ovih
postupaka, te ću za sada pretpostaviti da ni jedan
ni drugi ne zadovoljava.
* Cf. ibid. str. 21—25.
188 HENRV P. GRICE

Različiti su filosofi iznijeli mišljenje da izraz

»osjetilni datum« može biti (i treba da bude) uve-
den kao tehnički termin, premda su svi pokušaji
da se označe posebni objekti koje bi trebalo naziva-
ti osjetilnim podacima, ili da se dokaže njihovo po-
stojanje, bili neuspješni. Njegova upotreba bila bi
eksplicite definirana pozivanjem na ovakve, navod-
no standardne izraze: »To i to mi izgleda <J> (npr.
plavo)«, »Izgleda mi (imam osjećaj) kao da je 4>
to i to«, »Čini mi se da vidim nešto 4*«. i tako da-
lje. No, kako bi se prigovor na prijedloge o kojima
govorim mogao nazvati načelnim, za sada mi nije
cilj da razmatram kako bi se takva eksplicitna de-
finicija pojma osjetilnog datuma mogla u pojedi-
nostima formulirati. Moram, ipak, primijetiti da
se ovaj program ni u kom slučaju ne može provesti
tako lako, kako možda sugerira nemaran način na
koji je ponekad izložen. Naime, različiti izrazi nat-
ječu se za glavnu ulogu u ovom pothvatu, na pri-
mjer, »izgleda« (»osjeća se« itd.), »čini se«, »javlja
se«, te bi trebalo ispitati manje ili više tanane razli-
ke među njima. Zatim, čak i kad bismo jednog od
njih pretpostavili drugima, ne bi sve njegove upo-
trebe bile podesne. Na primjer, ako odlučimo upo-
trijebiti izraze tipa »izgleda mi«, moramo li smatra-
ti legitimnim da nam rečenica »Ovo mi izgleda ne-
probavljivo« daje rečenicu o osjetilnom datumu
»Imam neprobavljivi vizuelni osjetilni datum«?
Općenit prigovor predloženom postupku mo-
gao bi teći ovako: Kad netko izriče primjedbu kao
što je »To mi izgleda crveno«, u ovome je sadržana
izvjesna implikacija, koja je po obliku disjunktiv-
na. Implicirano je da govornik zna ili vjeruje da
objekt na koji se upućuje nije crven, ili da je net-
ko drugi porekao da je crven, ili da govornik sum-
nja u to da je crven, ili da je netko drugi izrazio
sumnju u to da je crven, ili da je situacija takva
da — premda nikakva sumnja nije uistinu izraže-
na, niti ikakvo poricanje uistinu izrečeno — neka
bi osoba mogla biti sklona poricanju ili sumnji kad
bi obratila pažnju na pitanje da li je objekt zaista
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA jgg

crven. Ovo možda i nije sasvim točno ili potpuno

određenje implikacije, ali je vjerojatno dovoljno
dobro za nastavak razmatranja. Nazovimo uvjet ko-
ji je ispunjen kad je jedan od članova ove disiunk-
cije istinit S-ili-P uvjetom (uvjetom »sumnje ili po-
ricanja«). Možda ćemo se sada složiti da bi bilo ču-
dno ili čak apsurdno koristiti izraz »izgleda mi« ka-
da odgovarajući S-ili-P uvjet sasvim očigledno nije
ispunjen; bilo bi nešto barem prima facie čudno
kad bih rekao (ne u šali) »To mi izgleda crveno«,
stojeći pred britanskim poštanskim sandučićem na
normalnom dnevnom svjetlu, pri udaljenosti od ne-
koliko stopa. Na ovom mjestu .moj kritičar nudi
dvostruku tezu: (a) da se upotreba, a možda i zna-
čenje izraza poput »izgleda mi« odlikuje time što
oni moraju sadržavati implikaciju da je S-ili-P uv-
jet ispunjen, te kad bi ih izricao govornik koji ne
pretpostavlja da je ovaj uvjet ispunjen, ogriješio
bi se o pravilnu upotrebu ovih izraza (ukoliko, na-
ravno, ne bi namjeravao da obmane svoje slušaoce
navodeći ih na mišljenje da je uvjet ispunjen);
(b) da u slučajevima u kojima S-ili-P uvjet nije
ispunjen, izričaj koji sadrži izraz »izgleda mi« •—
umjesto da bude istinit ali nezanimljiv — nije ni
istinit ni lažan. Tako naoružan, moj kritičar sada
napada suvremenog zastupnika teorije osjetilnih
data. Naš svakodnevni život pun je slučajeva u ko-
jima osjetilne karakteristike stvari na koje nailazi-
mo nisu predmet nikakve sumnje ili spora; bit će,
prema tome, nebrojeno mnogo situacija u kojima bi
korištenje izraza »izgleda mi« bilo neumjesno i —
ni istinito ni lažno. Ali, zastupnik teorije osjetilnih
data želi da njegovi iskazi o osjetilnim datama bu-
du takvi da je neki od njih istinit, ili da je više
njih istinito, kad god je istinit iskaz o opažanju;
jer on zatim želi dati opću analizu iskaza o opaža-
nju pomoću pojma osjetilnog datuma. Međutim,
ovaj se cilj ne može postići ako iskazi oblika »iz-
gleda mi« (prema tome i iskazi o osjetilnim data-
ma) mogu biti istiniti samo u manje uobičajenim
190 HENRY P. GRICE

opažajnim situacijama; a ako je ovaj cilj nedosti-

žan, KTO se ne može održati.
Moguće je, naravno, zauzeti drukčije stanovište
prema jezičkim pojavama naznačenim u prethod-
nom odjeljku. Kad bih rekao »izgleda mi crveno« u
situaciji u kojoj S-ili-P uvjet nije ispunjen, može se
tvrditi da bi ono što kažem (uz izvjesne ograde)
bilo istinito, a ne »neutralno«. Dopuštajući da bi
to što kažem, premda je istinito, moglo navoditi na
stranputicu i da bi istina koja se iskazuje mogla
biti veoma nezanimljiva, a navođenje na stranputi-
cu veoma važno, ipak bi se moglo smatrati da je
suggestio fatsi mog iskaza sasvim spojiva s njego-
vom doslovnom istinitošću. Zatim, moglo bi se do-
kazivati da bi se možda, u izvjesnom smislu, i ogri-
ješio o pravilnu upotrebu jezika onaj koji je, bez
namjere da obmane, koristio izraz »izgleda mi« ka-
da nije pretpostavljao da je S-ili-P uvjet ispunjen,
ali da bi se ipak moglo reći da se nije ogriješio o
upotrebu ovog pojedinačnog izraza. Naime, moglo
bi se kazati, implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen
povezana je s takvim izrekama ne kao osobito obi-
lježje značenja ili upotrebe ovih izraza, već na te-
melju općeg obilježja ili načela upotrebe jezika.
Pogrešna pretpostavka da implikacija tvori »dio
značenja« izraza »izgleda mi« donekle je — prem-
da se lakše potkrada —- slična pogrešci koju bismo
počinili pretpostavljajući da je tobožnja implikaci-
ja da netko vjeruje da pada kiša »dio značenja«
izraza »pada kiša«. Kratak i, doslovno uzeto, ne sas-
vim precizan odgovor na takvu pretpostavku mo-
gao bi biti da se ta tobožnja implikacija pripisuje
izrazu zato što je on iskazanog oblika, a ne zato
što je onaj pojedinačni izraz iskaznog oblika koji
slučajno jest.
Sve doskora Činilo mi se da je zaista veoma te-
ško naći bilo kakve argumente koji bi izgledali i
najmanje pogodni da riješe spor između ova dva
stanovišta. Na primjer, moguće je predložiti da je
poborniku teorije osjetilnih data slobodno tvrditi
da bi rečenica o osjetilnom datumu »Imam ružičas-
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA jgj

ti osjetilni datum« izražavala istinu ako i samo ako

su činjenice onakve kakve bi trebalo da budu da
bi bilo istinito reći, kad bi to bilo umjesno, »Nešto
mi izgleda ružičasto«, čak ako to možda i nije za-
ista umjesno reći (jer S-ili-P uvjet nije ispunjen).
No, ovom pokušaju da se zaobiđe stanovište kriti-
čara moguće je suprotstaviti se odgovorom da se
za sigurno uzima nešto nedokazano. Naime, pret-
postavlja se da postoji neki način određivanja či-
njenica odvojen od implikacije koju takvo određe-
nje standardno sadrži, a to je upravo ono što kriti-
čar poriče. Uslijed frustracija ovakve vrste, počeo
sam vjerovati da ni jedno ni drugo stanovište ne
treba smatrati ispravnim ili pogrešnim, a da bi se
raičke pojave mogle promatrati na oba načina,
premda mogu postojati razlozi da se radije prihva-
ti jedno gledište nego drugo; da nisu mogući nikak-
vi dokazi ili pobijanja, već samo podsticaji za opre-
djeljenje. Pretpostavljajući ovo, bio sam sklon da
presudim na štetu svog kritičara, djelomice radi
toga što je stanovište njegovog protivnika bilo više
u skladu s onim Što sam bio spreman reći o dru-
gim jezičkim pojavama koje su donekle uporedive,
no uglavnom radi toga što kritičarevo odbaciva-
nje osjetilnih data po kratkom postupku znači od-
bacivanje skepticizma u pogledu materijalnog svi-
jeta po još kraćem postupku; ja, međutim, smatram
da bi se skeptik mogao potužiti i reći da on mora
barem biti u mogućnosti da iznese svoje brige, čak
i ako se pokaže da ih se možemo lako riješiti —
ako mu ne dozvolimo da ih iznese, ne možemo uk-
loniti stvarni izvor njegove nelagode. No, sada sam
sklon mišljenju da je spor moguće riješiti, da je
stanovište mog kritičara pogrešno, a stanovište nje-
govog protivnika ispravno. Pokušat ću razviti sa-
mo jedan argument u prilog ove tvrdnje (premda,
nesumnjivo, postoje i drugi), a za početak upustit
ću se u discursus o izvjesnim aspektima pojma ili
pojmova implikacije, upotrebljavajući neke više ili
manje otrcane primjere.
192 HENRV P. CRICE

III
(Implikacija)
Uvest ću četiri različita primjera i primijeniti
na njima, kao katalizatore, četiri različite ideje. Sve
su to slučajevi u kojima je u običnom, ili barem u
filozofskom govoru, može se reći, implicirano ne-
što različito od onog što je iskazano.
(1) »Smith je prestao tući svoju ženu«; ovdje
je implicirano da je Smith tukao svoju ženu.
(2) »Bila je siromašna, ali poštena«; ovdje je
implicirano (u vrlo grubim crtama) da postoji ne-
ka opreka između siromaštva i poštenja, ili između
njenog siromaštva i njenog poštenja. ^
Prvi primjer je već podosta navođen slučaj
onoga što se ponekad naziva »pretpostavkom«, i
često se smatra da je ovdje istinitost onoga Što je
implicirano nužni uvjet da bi prvobitni iskaz bio
istinit ili lažan. Ovo bi se moglo osporavati, ali se
barem mogu iznositi argumenti u prilog tome, i
sama mogućnost argumentiranja mogla bi biti do-
voljna da ovaj tip slučajeva izdvoji od ostalih. Ipak
ću, jednostavnosti radi, pretpostaviti da je pomenu-
to opće gledište ispravno. Ovo shvaćanje jasno raz-
likuje primjer (1) od primjera (2); Čak i kad bi im-
plicirani iskaz bio lažan, to jest, kad ne bi bilo baš
nikakvog razloga da se siromaštvo i poštenje stave
u opreku bilo općenito, bilo u njenom slučaju, prvo-
bitni iskaz bi ipak mogao biti lažan. Bio bi lažan
da je ona, na primjer, bogata i nepoštena. Možda
se ne bi moglo tako lagodno prihvatiti da je istinit
ako implicirana opreka zapravo ne postoji; no mo-
gućnost lažnosti dovoljna je za sadašnju svrhu.
Moj slijedeći ogled na ovim primjerima bit će
da ispitam što je to u svakom od ovih slučajeva za
što bi se s pravom moglo reći da je nosilac impli-
kacije (da djeluje koa impliciranja). Postoje ba-
rem četiri mogućnosti, koje ne isključuju nužno
jedna drugu. Kada pretpostavimo da je netko izre-
kao jednu ili drugu od mojih rečenica-uzoraka, rao-
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA J93

žemo pitati da li bi nosilac implikacije bilo: (a) ono

što je govornik rekao (ili tvrdio); (b) govornik (»da
li je on time implicirao da...«); (c) riječi koje je
govornik upotrijebio; (d) njegovo kazivanje toga
(ili, pak, njegovo kazivanje toga na takav način),
ili možda nekoliko ovih stvari zajedno. Mislim da
se rečenice (1) i (2) razlikuju u pogledu (a). Bilo bi,
vjerujem, ispravno kazati u slučaju (I) da je ono
što je govornik rekao (ili tvrdio) impliciralo da je
Smith tukao svoju ženu, dok bi u slučaju (2) bilo
neispravno kazati da je ono što je rekao (ili tvrdio)
impliciralo da postoji opreka, na primjer, između
poštenja i siromaštva. Test na koji bih se oslonio
je slijedeći: ako prihvaćanje da implikacija postoji
obvezuje na prihvaćanje hipotetičkog iskaza »Ako
p, onda q«, gdje »p« predstavlja prvobitni iskaz a
»q« ono što je implicirano, tada je ono što je go-
vornik rekao (ili tvrdio) nosilac implikacije, a ina-
če ne. Primijenimo ovo pravilo na date primjere:
kad bih prihvatio implikaciju koja navodno postoji
u slučaju (1), osjećao bih se prisiljenim prihvatiti
hipotetički iskaz »Ako je Smith prestao tući svoju
ženu, onda ju je on tukao«; međutim, kad bih pri-
hvatio implikaciju koja navodno postoji u slučaju
(2), ne bih se osjećao prisiljenim prihvatiti hipote-
tički iskaz »Ako je ona bila siromašna, ali poštena,
onda postoji neka opreka između siromaštva i po-
štenja, ili između njenog siromaštva i njenog po-
štenja«. Ostale mogućnosti možemo razmotriti le-
timice. S obzirom na oba primjera bio bih sklon reći
da se može smatrati da je govornik implicirao ono
što je implicirano, ma šta to bilo; da u slučaju
(2) izgleda sasvim jasno da bi se moglo kazati da
govornikove riječi impliciraju opreku, dok je mno-
go manje jasno da U bi se u slučaju (1) moglo
kazati da govornikove riječi impliciraju da je Smith
tukao svoju ženu, a da ni u jednom slučaju ne bi
bilo očevidno prikladno reći da njegovo kazivanje
toga, ili njegovo kazivanje toga na takav način, im-
plicira ono što je implicirano.

13 Svest i saznanja
194 HENRV P. CRICF.

Treća ideja s kojom želim suočiti svoja dva

primjera ima, zapravo, dva vida: to je ideja odvo-
jivosti, odnosno, opozivosti implikacije. (Ovi će ter-
mini biti objašnjeni.) Razmotrimo primjer (1): nije
moguće pronaći takav sklop riječi koji bi se mo-
gao upotrijebiti da iskaže ili tvrdi upravo ono što
bi mogla tvrditi rečenica »Smith je prestao tući
svoju ženu«, a da implikacija da je Smith tukao
svoju ženu, kad taj sklop upotrijebimo, bude od-
sutna. Svaki način tvrđenja onog što se tvrdi reče-
nicom (1) sadrži implikaciju o kojoj je riječ. Izra-
zit ću ovu činjenicu rekavši da u slučaju (1) impli-
kacija nije odvojiva od onog što se tvrdi (ili, sim-
pliciter, nije odvojiva). Zatim, nije moguće upotri-
jebiti takav sklop riječi u kojem je i ono što se
tvrdi i ono što je implicirano isto kao u rečenici
(1), a zatim dodati drugi dio rečenice kojim se od-
bija prihvaćanje onoga Što bi inače bilo implicira-
no, s pomišlju da se poništi implikacija a da se ne
poništi sama tvrdnja. Nije moguće na razumljiv na-
čin reći »Smith je prestao tući svoju ženu, ali ne
namjeravam time implicirati da ju je on tukao«. Ovu
činjenicu izrazit ću kazavši da u slučaju (1) impli-
kacija nije opoziva (bez opozivanja tvrdnje). Ako
pogledamo primjer (2) uvidjet ćemo, mislim, da
postoji vrlo jak razlog da kažemo da implikacija
ovdje jest odvojiva. Postoji, čini se, sasvim dobar
razlog da se podrži stanovište da bih, rekavši »Ona
je siromašna i poštena« umjesto »Ona je siromaš-
na, ali poštena«, tvrdio upravo ono Što bih tvrdio
da sam upotrijebio prvobitnu rečenicu; sada pak
ne bi bilo nikakve implikacije da postoji opreka,
na primjer, između siromaštva i poštenja. Među-
tim, pitanje da li je u slučaju (2) implikacija opo-
ziva, nešto je složenije. Postoji smisao u kojem
možemo reći da je neopoziva. Kad bi netko rekao
»Ona je siromašna, ali poštena, premda ne želim,
naravno, implicirati da postoji neka opreka između
siromaštva i poštenja«, ovo bi moglo izgledati kao
zagonetna i neobična izjava. No, mada bismo tada
željeli prigovarati govorniku, ne mislim da bismo
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA 195

otišli tako daleko da kažemo da je njegov izričaj

bio nerazumljiv; pretpostavili bismo da je izabrao
veoma čudnovat način za saopćavanje vijesti da je
ona bila siromašna i poštena.
Četvrti i poslednji test kojem želim podvrći
svoje primjere jest pitanje da li bismo Činjenicu da
je odgovarajuća implikacija prisutna bili skloni
smatrati zavisnom od značenja neke pojedinačne
riječi ili izraza koji se pojavljuju u datoj rečenici.
Svjestan sam da ovo možda nije uvijek potpuno
jasno i lako pitanje. Pa ipak, usudit ću se tvrditi
da bismo, u pogledu primjera (2), mogli prilično
mirno reći da činjenica da implikacija postoji zavi-
si od značenja riječi »ali«; međutim, ukoliko je u
pitanju primjer (1), bili bismo barem donekle sklo-
ni reći da je prisutnost implikacije u vezi sa zna-
čenjem neke od riječi u rečenici, ali bismo bili u
neprilici kad bi trebalo točno odrediti koja je to
riječ, ili koje su riječi, u pogledu kojih je ovo isti-
nito.
Sada mogu nešto kraće razmotriti preostale
primjere.
(3) Dajem izvještaj o uspjehu svog studenta na
ispitu. Sve što kažem jest: »Jones ima krasan ruko-
pis i njegov je engleski gramatički ispravan*. Mož-
da ćemo se složiti da bi ovdje postojala jaka, čak
neodoljiva implikacija da Jones nema uspjeha u
filosofiji. Jasno je da ne postoji baš nikakav razlog
da se istinitost onoga što je ovdje implicirano smat-
ra preduvjetom istinitosti ili lažnosti onoga što sam
tvrdio; poricanje istinitosti onog što je implicirano
ne bi imalo nikakvog utjecaja na istinitost ili laž-
nost onoga što sam tvrdio. Dakle, u tom pogledu,
primjer (3) mnogo je bliži primjeru (2) nego pri-
mjeru (1). Dalje, zacijelo bi se moglo reći da sam
ja (govornik) implicirao da je Jones beznadan slu-
čaj (pod uvjetom da sam namjeravao stvoriti upra-
vo takav dojam). I moje kazivanje toga (u svakom
slučaju, moje kazivanje upravo toga i ničeg drugog)
nesumnjivo je, također, nosilac implikacije. S dru-
ge strane, moje riječi i ono što kažem (tvrdim)

13"
jC)6 HENRV P, GRICE

ovdje nisu, mislim, nosioci implikacije. Prema to-

me, rečenica (3) razlikuje se i od rečenice (1) i od
rečenice (2). Implikacija je opoziva, ali nije odvoji-
va; ako dodam »Naravno, ne namjeravam implici-
rati da on nema uspjeha u filosofiji«, cio moj izri-
čaj je razumljiv i jezički besprijekoran, premda
bi to možda bilo neobično ponašanje za jednog tu-
tora; više se ne može reći da sam implicirao da on
nema uspjeha u filosofiji, premda bi možda moje
kolege, da nisam imao više što reći, to zaključile.
Međutim, implikacija nije odvojiva; iskazana na
bilo koji način, u istom kontekstu izricanja, upra-
vo ona tvrdnja koju sam izrekao sadržavala bi
istu implikaciju. Konačno, činjenica da implikaci-
ja postoji ne zavisi ni od koje pojedinačne riječi
ili izraza unutar rečenice koju sam izrekao; u tom
pogledu (3) je nesumnjivo različito od (2), a mož-
da različito od (1).
Moram spomenuti jednu očiglednu činjenicu
prije nego prijeđem na posljednji primjer. Ovaj
slučaj implikacije razlikuje se od drugih utoliko
Što izricanje rečenice »Jones ima krasan rukopis
itd.« standardno ne sadrži implikaciju koja joj je
ovdje pripisana; potreban je osobit kontekst (mora
biti izrečena na ispitu) da bi se implikacija pridaia
njenom izricanju.
(4) Kad netko kaže: »Moja je žena ili u kuhinji
ili u spavaćoj sobi«, bilo bi normalno implicirano
da on ne zna u kojoj se od te dvije prostorije ona
nalazi.
Ovaj primjer mogao bi se zaista smatrati veo-
ma sličnim slučaju o kojem je bilo govora, slučaju
iskaza poput »Ovo mi izgleda crveno«, stoga moram
paziti da ni o čem ne stvorim preuranjen sud na
uštrb moga kritičara.
Ipak, mislim da u slučaju primjera (4) mogu
ponuditi jak argument u prilog mišljenju da posto-
janje implikacije govornikovog neznanja nije pred-
uvjet istinitosti ili lažnosti disjunktivnog iskaza.
Pretpostavimo: (a) da govornik zna da je njegova
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA
197

žena u kuhinji, (b) da kuća ima samo dvije prosto-

rije (nikakvih hodnika itd). Čak i kad (a) važi, go-
vornik nesumnjivo može, govoreći istinu, reći: »Mo-
ja je žena u kući«; njegova izjava naprosto nije
onoliko informativna koliko bi mogla biti kad bi
to bilo potrebno. No, istinit iskaz da je njegova
žena u kući, zajedno s istinitim iskazom da se kuća
sastoji samo od kuhinje i spavaće sobe, povlače za
sobom iskaz da je njegova žena ili u kuhinji, ili u
spavaćoj sobi. Ako bi izricati iskaz p u izvjesnim
okolnostima značilo govoriti istinu, a p zajedno s
drugim istinitim iskazom povlači q, tada bi, nesum-
njivo, izricati q u istim okolnostima, nužno značilo
govoriti istinu. Zato ću smatrati da disjunktivni is-
kaz u primjeru (4) ne prestaje biti istinit ili lažan
ako implicirano neznanje zapravo ne postoji. Dru-
go, mislim da je sasvim jasno da bismo u ovom
slučaju, kao u slučaju (3), mogli reći da je govornik
implicirao da ne zna, kao i da je njegovo kazivanje
toga (ili njegovo kazivanje toga radije nego nečeg
drugog, naime, u kojoj se prostoriji ona nalazi)
impliciralo da ne zna. Treće, implikacija je u jed-
nom smislu neodvojiva, to jest, ako bi u dalom
kontekstu izricanje disjunktivne rečenice sadržava-
lo implikaciju da govornik ne zna u kojoj se pro-
storiji nalazi njegova žena, ova bi implikacija bila
također sadržana u izricanju bilo kojeg drugog
sklopa riječi koji bi iskazivao istu tvrdnju (na
primjer, »Dvije su mogućnosti: (1).. .(2)...« ili »Jed-
na od slijedećih stvari je istinita: (a).. .(b)...«). Me-
đutim, u drugom mogućem smislu, moglo bi se
možda reći da je implikacija odvojiva. Naime, mo-
gući su neki konteksti izricanja u kojima normal-
na implikacija neće postojati; na primjer, predstav-
nik koji izjavljuje: »Iduća konferencija održat će
se ili u Genevi, ili u New Yorku«, možda ne impli-
cira da ne zna u kojem gradu, možda naprosto ne
kaže u kojem. To ukazuje na činjenicu da je impli-
kacija opoziva. Čovjek bi, u okolnostima u kojima
bi implikacija bila normalno prisutna, mogao reći:
»Moja žena je ili u kuhinji, ili u spavaćoj sobi«, a
198 HBNRV P. GRICE

zatim nastaviti: »Pazite, ja ne kažem da ne znam u

kojoj«; ovo bi moglo biti neljubazno (i, možda,
gramatički neispravno), ali bi bilo sasvim razum-
ljivo. Konačno, činjenicu da izricanje disjunktivne
rečenice normalno sadrži implikaciju govornikovog
neznanja istinosnih vrijednosti disjunkta trebalo bi
objasniti, rekao bih, pozivanjem na jedno opće na-
čelo koje upravlja upotrebom jezika. Kakvo je toč-
no ovo načelo, nisam siguran, ali prvi pokušaj da
se ono dredi mogao bi biti ovakav: »Nije dozvolje-
no izricati slabiji iskaz radije nego jači, ako za to
ne postoji dobar razlog«. Ovo zacijelo nije primje-
rena formulacija, no vjerojatno će biti dovoljno
dobra za sadašnju svrhu. Pod pretpostavkom da
ovakvo načelo ima opću primjenu, moguće je izves-
ti zaključak da bi izricanje disjunktivne rečenice
impliciralo govornikovo neznanje istinosnih vrijed-
nosti disjunkta, kada je dato (a) da je očigledan
razlog što netko ne izriče iskaz koji se od njega
zahtijeva, to što on nije u stanju da ovo učini; i ka-
da je dato (b) logička činjenica da svaki disjunkt
povlači disjunktivni iskaz, ali ne i viče versa, zbog
Čega su disjunkti jači nego disjunktivni iskaz. Ako
je skica koju sam upravo dao u osnovi ispravna ima-
mo, rekao bih, razloga da u slučaju (4) odbacimo miš-
ljenje da je implikacija govornikovog neznanja dio
značenja riječi »ili«; netko tko poznaje logički od-
nos između disjunkcije i njenih disjunkta, i tko
također poznaje opće načelo za koje smo tvrdili da
upravlja govorom, mogao bi i sam zaključiti da će
disjunktivni izričaji sadržavati implikaciju koju za-
ista i sadrže. Međutim, moram naglasiti da mi je u
razmatranju ovog posljednjeg problema cilj bio
samo da naznačim stanovište koje bih želio prihva-
titi, a ne i da ozbiljno izlažem argumente njemu
u prilog.
Moj glavni cilj u ovom pododjeljku bio je da
uvedem četiri ideje koje namjeravam dalje koristi-
ti, i da pružim jednu zamisao o načinima na koje
se one primjenjuju, ili se ne mogu primijeniti, na
različite tipove implikacija. Ne tvrdim da sam iz-
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA J99

ložio sistematsku teoriju implikacije; bio bi to veo-

ma krupan pothvat koji ostavljam za neku drugu
priliku.

IV
(Ponovno razmatranje prigovora)
Vratimo se sada glavnom problemu ovog dije-
la mog rada. Nazovimo iskaze onog tipa koji se
mogu izraziti rečenicama kao što je »To mi izgle-
da crveno« /-iskazima. Što da kažemo o odnosu iz-
među /-iskaza i odgovarajućeg S-ili-P uvjeta služe-
ći se idejama koje sam uveo u prethodnom podod-
jeljku? Ili, radije, budući da bi ovo moglo biti
sporno, što bi moj kritičar mislio da je o tome
ispravno reći? Kako sam ja predstavio njegovo
stanovište, on se eksplicite opredjeljuje za shvaća-
nje da je ispunjenost odgovarajućeg S-ili-P uvjeta
nužan preduvjet da bi /-iskaz bio istinit ili lažan.
On se, također, više ili manje eksplicitno opredje-
ljuje za gledišta da implikacija da je S-ili-P uvjet
ispunjen zavisi od značenja riječi »izgleda« (ili iz-
raza »izgleda mi«); da bi, na primjer, netko tko nije
uvidio da tu postoji implikacija time pokazao da
nije potpuno razumio značenje te riječi ili izraza.
Pojmljivo je da ova posljednja teza ne zavisi od sve-
ga ostalog u njegovom stanovištu i da bi je mo-
gao, ako bi to bilo potrebno, napustiti a da ne ra-
zori ostalo. Stoga se neću, u onom što slijedi, iz-
ravno baviti ovim gledištem, premda se nadam da
bi se ono moglo pokazati kao soluttim ambulando.
On zatim, mislim, želi reći da implikacija da je
S-ili-P uvjet ispunjen nije niti odvojiva niti opozi-
va; pa ako i ne bi to želio, on bi to svakako morao
reći kako bi njegov prigovor bio od ikakvog znača-
ja. Jer, ako je implikacija odvojiva ili opoziva, sve
što zastupnik teorije osjetilnih data treba da uradi
jest da nađe neki sklop riječi od kojeg je implika-
cija odvojena ili u kojem je opozvana, i da upotri-
jebi ovaj izraz kako bi definirao pojam osjetilnog
200 HENRV P. GRICE

datuma. Nije dovoljno da neki načini uvođenja os-

jetilnih data budu podložni njegovim prigovorima;
bitno je da svi to budu. Konačno, budući da nije
jasno koje bi od izloženih mogućnosti u pogledu
onoga što se može smatrati nosiocem implikacije
on bio spreman poricati ili tvrditi, neću za sada is-
pitivati taj problem. Ipak, kasnije ću ukazati na
to da on može očuvati svoje stanovište samo pru-
žajući ono što je, zapravo, nesumnjivo pogrešan od-
govor na ovo pitanje.
Došlo je vrijeme da pređemo u napad, čini mi
se neodrživom tvrdnja (barem kad je interpretirana
na prirodan način) da je ispunjenost S-ili-P uvjeta
nužan uvjet da bi /-iskaz bio istinit ili lažan, /-iskaz
može, naime, nesumnjivo biti lažan čak i kad je
S-i\i-P uvjet neispunjen. Pretpostavimo da se nala-
zim pred sasvim normalnim poštanskim sanduči-
ćem na normalnom dnevnom svijetlu, pretpostavi-
mo, dalje, da sam u društvu s normalnim, skepti-
cizmu nesklonim pratiocem. Obojica znamo sasvim
dobro da je poštanski sandučić crven. Međutim, on
ne zna da ja kronično patim od Smithove bolesti
čiji napadi drugima nisu očigledni; ovim je napadi-
ma svojstveno, vjerojatno između ostalog, da mi za
to vrijeme crvene stvari izgledaju sasvim drugačije
boje. Ja znam da imam ovu bolest, i imam (i znam
da imam) napad u tom trenutku. U ovim okolnos-
tima kažem: »Ovaj poštanski sandučić mi izgleda
crven«. Rekao bih da ovdje S-ili-P uvjet nije ispu-
njen; moj pratilac dočekao bi moju primjedbu up-
ravo s takvom mješavinom zbunjenosti i poruge ko-
ja bi obradovala mog kritičara, pa ipak, kad bi moj
pratilac saznao za napad Smithove bolesti, nesum-
njivo bi mislio da je ono što sam rekao bilo lažno.
Na ovom mjestu moglo bi se možda primijetiti
da, premda sam uspio dati primjer /-iskaza koji je
lažan, nisam uspio dati primjer /-iskaza koji je la-
žan kad je S-ili-P uvjet neispunjen; jer, u stvari,
S-ili-P uvjet je ispunjen. Naime, govornik u mojoj
maloj priči, moglo bi se reći, ima neki razlog da
sumnja u to da je poštanski sandučić pred njim
 KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA 201

crven, i to je dovoljno da osigura ispunjenost uvje-

ta, pa makar govornik također raspolagao obavješ-
tenjem koje mu omogućuje da zanemari ovaj pri-
ma facie razlog za sumnju (na primjer, da je to
poštanski sandučić koji gleda svakog dana već go-
dinama, da on nije ponovno obojen itd.). No, to
uopće nije dovoljno. Što je, naime, ovaj prima fa-
cie razlog za sumnju u to da je poštanski sandučić
zaista crven? To je, ako hoćete. Činjenica da mu iz-
gleda plav. Ali, ovaj specifičan opis njegovog raz-
loga nije potreban. To što mu izgleda plav smatra
se suprotnim tome da je on stvarno crven samo za-
to što je to Što izgleda plav jedan od načina da ne
izgleda crven; ne mora biti ničeg osobito važnog
u tome što izgleda plav, dovoljno je da izgleda bilo
koje druge boje osim crvene. Dakle, čini mi se da
kritičarev pokušaj spašavanja vlastitog stanovišta
sadrži pretpostavku da se jedan od načina ispunja-
vanja preduvjeta da bi /-iskaz uopće imao istinosnu
vrijednost sastoji u tome da on ima istinosnu vri-
jednost L, ili barem u nekom stanju stvari koje po-
vlači za sobom istinosnu vrijednost L ovog iskaza.
No, to Što bi iskaz bio lažan svakako ne može biti
jedan od načina ispunjavanja preduvjeta da on ima
istinosnu vrijednost; puko ispunjenje tog preduvje-
ta treba da ostavi otvorenim (da bude odlučeno na
temelju nečeg drugog) koju istinosnu vrijednost is-
kaz ima.
Pretpostavimo da je ovaj pokušaj zaštite od
našeg napada propao. Tada je primamljivo izložiti
slijedeću argumentaciju: budući da kritičar ne mo-
že više tvrditi da je ispunjenost S-ili-P uvjeta pred-
uvjet da bi /-iskaz imao istinosnu vrijednost, biće
prisiljen priznati da je lo u najboljem slučaju dje-
lomičan uvjet istinitosti, premda osobite vrste (to
jest, jednu od stvari koje su potrebne da bi iskaz
bio istinit). To ne može biti jedini uvjet istinitosti,
dakle mora postojati neki drugi. U svijetlu prethod-
nog argumenta možemo čak i reći koji je to uvjet:
on se sastoji u neispunjenosti jednog ili više uvje-
ta lažnosti iskaza (za koje smo upravo pokazali da
202 HENRY P. GRICE

su nezavisni od S-ili-P uvjeta); ili da se izrazim jasni-

je, sastoji se u tome što ne postoji ništa što bi
učinilo /-iskaz lažnim. No sada, moglo bi se pomi-
sliti, sve ostalo je lagan zadatak za zastupnika teo-
rije osjetilnih data. On može jednostavno tvrditi da
će rečenica o osjetilnom datumu izražavati istinu
ako i samo ako je ispunjen drugi uvjet istinitosti
odgovarajućeg /-iskaza, bez obzira da li je prvi
uvjet (S-ili-P uvjet) ispunjen. Vidjet ćemo da iza
tog argumenta stoji ova ideja: kad je kritičar jed-
nom prisiljen povući tvrdnju da je ispunjenost
S-ili-P uvjeta uvjet da bi /-iskaz imao istinosnu vri-
jednost, on može biti prinuđen povući i tvrdnju da
je implikacija ispunjenosti S-ili-P uvjeta neodvoji-
va, a ovo obara njegovo stanovište.
Dosad je sve teklo prilično dobro, no na žalost,
ne još i dovoljno dobro. Jer, kritičar ima na raspo-
laganju na izgled moćan odgovor. On može reći:
»Vi opet, prikriveno, uzimate za sigurno nešto ne-
dokazano. Vi pretpostavljate, bez ikakvog opravda-
nja, da je implikacija ispunjenosti prvog (S-ili-P^
uvjeta odvojiva zato što je moguće, u nekom smi-
slu, razlikovati drugi uvjet istinitosti od prvog, to
jest, da mora postojati način određivanja drugog
uvjeta koji ne sadrži implikaciju da je prvi uvjet
ispunjen. Ali Vaš argument svakako nije dokazao
ovaj zaključak. Razmotrite jednostavan paralelan
slučaj: savršeno je očigledno da predmeti koji nisu
cinober boje mogu biti i ne biti crveni; stoga, ako
je nešto crvene boje, to nije nužan uvjet lažnosti
tvrdnje da je ono cinober boje. Također je istinito
da činjenica da je nešto crveno jest samo djelomi-
čan uvjet istinitosti tvrdnje da je cinober boje, ako
to znači da utvrditi da je nešto crveno nije dovolj-
no da bi se utvrdilo da je boje cinobera. No, iz
ovog ne slijedi (i doista, lažno je) da postoji bilo
koji način formuliranja dopunskog uvjeta istinitos-
ti tvrdnje da je predmet cinober boje koji bi bio
slobodan od implikacije da je predmet o kojem je
riječ crven. Ovaj non sequitur gotovo je isti kao
onaj za koji ste Vi odgovorni; ispunjenost S-ili-P
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA 203

uvjeta može zaista biti samo uvjet istinitosti /-is-

kaza, Štoviše, samo jedan od dva uvjeta istinitosti,
a da implikacija da je on ispunjen ne bude odvoji-
va.« On može dodati i slijedeće: »Premda je tvrd-
nja da je ispunjenost S-ili-P uvjeta preduvjet isti-
nitosti ili lažnosti odgovarajućeg /-iskaza neodrži-
va kada je interpretirana na način na koji ste to Vi
učinili, ona se može održati ako se ponudi druga,
ne tako neprirodna interpretacija. S obzirom na
Vaš protuprimjer, ja ne mogu ustrajati u stanoviš-
tu da S-ili-P uvjet mora biti ispunjen da bi /-iskaz
bio istinit, ili pak da bi bio lažan. Ali, ja mogu braniti
stanovište da je ispunjenost S-ili-P uvjeta uvjet isti-
nitosti ili lažnosti /-iskaza u slijedećem smislu — ako
S-ili-P uvjet jest ispunjen, tada su / i L dvije moguć-
nosti između kojih valja, s drugih razloga, odabra-
ti jednu (to jest, N je isključeno)*; međutim, ako
S-ili-P uvjet nije ispunjen, tada moramo izabrati ne
jednu od ovih mogućnosti, već jednu od mogućnosti
N i L (to jest, / je isključeno).«
Ovom se napadu, vjerujem, može doskočiti,
premda po cijenu izvjesne modifikacije toka argu-
menta protiv kojeg je usmjeren. Mislim da bismo
mogli dati slijedeći odgovor: »Postoji ključna razli-
ka između dva slučaja koje smatrate paralelnim.
Pokušajmo formulirati dopunski uvjet istinitosti za
iskaz oblika ,x je cinober boje'. Mogli bismo predlo-
žiti uvjet da x ima obilježje koje razlikuje stvari
cinober boje od ostalih crvenih stvari. No, bilo bi
logički apsurdno pretpostaviti da x zadovoljava
ovaj uvjet a ne zadovoljava prvi uvjet istinitosti,
naime da x mora biti crveno; x se ne može logički
razlikovati od crvenih stvari koje nisu cinober boje
upravo na onaj način na koji se stvari cinober boje
razlikuju od crvenih stvari koje nisu cinober boje,
a da x ne bude crveno. Prema tome, u ovom sluča-
ju ne možemo tvrditi da je drugi uvjet istinitosti
ispunjen a da nije implicirano da je ispunjen prvi,
niti možemo poći dalje i opozvati ovu implikaciju.
* •/• označava islinitonosnu vrijednost »istinito«, »£• — »lažno* i
*N* — »ni istinito ni lažno*. (Prim. prev.)
204 HENRY P. GRICE

Ali, u slučaju /-iskaza ne postoji nikakva logička

implikacija između drugog uvjeta istinitosti i prvog.
S jedne strane, kad bi postojala takva logička veza,
ona bi morala postojati i između samog /-iskaza i
ispunjenosti S-ili-P uvjeta, a kad bi bilo tako, im-
plikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen morala bi biti
sadržana u onom Što je rečeno ili tvrdeno izrica-
njem /-iskaza. No, da to nije tako, može se vidjeti
iz neprihvatljivosti hipotetičkog iskaza poput ovo-
ga: ,Ako mi ovaj poštanski sandučić izgleda crven,
tada sam ja, ili je netko drugi sklon, ili bi mogao
biti sklon da porekne da je crven ili u to posum-
nja'. S druge strane, kad bih sad rekao — .Nema
ničeg Što bi učinilo lažnom moju izjavu da mi dlan
njegove ruke izgleda ružičast, premda ne želim time
implicirati da sam ja, ili da je netko drugi sklon,
ili bi mogao biti sklon da porekne da je ružičast
ili u to posumnja' — zacijelo je jasno da bi to bila
savršeno razumljiva primjedba, premda bi se mo-
gla smatrati i preopširnom i nezanimljivom. Doista
sam spreman da to i kažem. Stoga, premda može-
te biti u pravu kad tvrdite da nije pokazano da je
implikacija ispunjenosti S-ili-P uvjeta odvojiva (za-
ista, ona može lako i biti neodvojiva), nikako niste
u pravu kad mislite da nije opoziva. Istina, postoji
bar jedan slučaj u kojem je implikacija, koja nije
po naravi logička, barem u jednom smislu neopo-
ziva; pronašli smo ga razmatrajući primjer (2) .Bi-
la je siromašna, ali poštena'. No pogledamo li ma-
lo bolje, vidjet ćemo da je razlog što implikacija
ovdje, u jednom smislu, nije opoziva taj što ona
jest odvojiva (upotrebom veznika ,i')- Potpunije re-
čeno, razlog s kojeg bi bilo čudno reći ,Bila je si-
romašna, ali poštena, premda ne želim implicirati
da tu postoji bilo kakva opreka', leži u tome što bi
svatko tko ovo izriče najprije dao sve od sebe da bi
pronašao sklop riječi koji uvodi implikaciju, a za-
tim se potrudio da je ponovo iz tog sklopa isključi.
Zašto je naprosto nije izostavio? Rezultat je ovaj;
ako kažemo da implikacija da je S-ili-P uvjet ispu-
njen (a) nije po naravi logička, i (b) nije odvojiva,
 KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA 205

lađa moramo priznati da je opoziva. A to je sve

što je zastupniku teorije osjetilnih data potrebno«.
Ako i postoji odgovor na ovaj argument, meni za-
sad nije poznat.
Zaključit ću uvodeći tri pomoćna objašnjenja.
(1) Ako sam u pravu što smatram da je moj
kritičar pogriješio, mislim da mogu predložiti mo-
guće objašnjenje nastanka njegove pogreške. Nje-
gov prvotni otpor pokušajima razlikovanja činjeni-
ca koje se iznose u /-iskazu i ispunjenosti S-ili-P
uvjeta potekao je, vjerujem, iz osjećaja da ne bi
bilo činjenica koje bi se mogle iznijeti, kad S-ili-P
uvjet ne bi bio'ispunjen; ovaj osjećaj je, pretpostav-
ljam, rezultat zapažanja zbunjujuće naravi koju
može imati izricanje /-iskaza u određenim okolnos-
tima. No, koje su točno te okolnosti? Čini mi se
da bi jedan od zamišljenih primjera na koje misli
moj kritičar mogao biti slijedeći: Ja i moj pratilac
stojimo pred poštanskim sandučićem na normal-
nom dnevnom svijetlu. Svaki od nas ima sve raz-
loge da pretpostavlja da je drugi savršeno norma-
lan. U ovim okolnostima on iznenada kaže: »Ovaj
poštanski sandučić mi izgleda crven«, a ja to ne
smijem (po pretpostavci) smatrati šalom. Stoga sam
zbunjen. Ne znam kako da shvatim njegov izričaj.
No, nesumnjivo, razlog s kojeg sam zbunjen je taj
Što ne mogu uvidjeti kakvu komunikativnu funkci-
ju on namjerava dati svom izričaju. Izričaj ima ta-
kav oblik kao da je namijenjen da saopći informa-
ciju; no koju to informaciju, koju ja već ne posje-
dujem, on možda zamišlja da će saopćiti? Stoga
ovaj izričaj, naravno, zbunjuje. Ali ono što moj kri-
tičar možda nije primijetio jest da bi izričaj mog
pratioca jednako — ako ne i više — zbunjivao, da
on u ovim okolnostima nije rekao: »Ovaj poštanski
sandučić mi izgleda crven«, već: »Ovaj poštanski
sandučić je crven«. Moje stanovište može se izložiti
općenitije. Kritičar želi pripisati / iskazima neka
posebna obilježja (na primjer, da u određenim okol-
nostima nisu ni / ni L), koja ih razlikuju od barem
nekih drugih iskaza. Ako je tako, činjenica da bi u
206 HENRV P. GRICE

određenim okolnostima izricanje /-iskaza zbunjiva-

lo ne može se navesti u prilog njegove teze kad su
te okolnosti takve da bi (mutatis mutandis) učinile
da bilo koji iskaz zbunjuje. On bi morao uzeti za
svoje primjere ne /-iskaze izrečene o objektima ko-
je i govornik i slušaoci mogu savršeno jasno vidje-
ti, već /-iskaze izrečene o objektima koje govornik
može vidjeti, a slušaoci ne mogu. No, kad su pri-
mjeri ovako izmijenjeni, njegovo stanovište izgleda
mnogo manje prihvatljivo,
(2) Ako se od mene traži da naznačim što bi bi-
lo ispravno reći o /-iskazima i implikacijama sa-
držanim u tim izričajima, odgovorit ću: gotovo isto
ono Što sam ranije u ovom radu predložio u po-
gledu disjunktivnih iskaza. Ne želim ponavljati svo-
je ranije primjedbe, pa ću ovo razmotriti sasvim
ukratko, (i) Ispunjenost relevantnog S-ili-P uvje-
ta nije uvjet ni istinitost ni lažnosti /-iskaza, prem-
da izricanje /-iskaza može lako navoditi na stranpu-
ticu (u svojoj implikaciji) ako ovaj uvjet nije ispu-
njen, (ii) Kao i u prethodnim primjerima (3) i (4),
možemo ili o govorniku ili o njegovom kazivanju
onog što je kazao govoriti kao o nosiocima implika-
cije. Druga od ovih mogućnosti je značajna utoliko
što, ukoliko se ne varam, vodi točki (iii). (iii) Im-
plikacija nije odvojiva u smislu koji sam ozvaničio.
Naime, ako se može smatrati da je implikacija sa-
držana u njegovom kazivanju toga (radije nego ne-
čeg drugog), na primjer u tome što on pominje ovu
činjenicu ili tobožnju činjenicu radije nego neku
drugu činjenicu ili tobožnju činjenicu, tada izgle-
da jasno da bi bilo koji drugi način iskazivanja
iste Činjenice ili tobožnje činjenice sadržavao istu
implikaciju kao i prvobitni način iskazivanja, (iv)
Slično primjerima (3) i (4), implikacija je odvojiva
u drugom mogućem smislu koji nisam ozvaničio,
a na koji sam ukazao ranije u vezi sa (4); mogu
postojati neke okolnosti izricanja u kojima impli-
kacija više ne postoji, na primjer, ako govorim
svom okulisti o tome kako mi stvari izgledaju, (v)
Implikacija je opoziva. (Nema potrebe da o ovome
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA
207
kažem išta više.) (vi) Kao i u slučaju primjera (4),
razlog s kojeg je implikacija standardno sadržana
treba tražiti u djelovanju takvog nekog općeg na-
čela kao što je načelo davanja prednosti izricanju
jačeg pred izricanjem slabijeg iskaza kad ne posto-
ji razlog da se to ne čini. Stoga implikacija nije dio
značenja izraza »izgleda mi«. Međutim, ovdje po-
stoji značajna razlika između slučaja /-iskaza i slu-
čaja disjunktivnih iskaza. Disjunktivni iskaz slabiji
je i od jednog i od drugog svog disjunkta u čisto
logičkom smislu, naime, svaki od njegovih disjunk-
ta povlači ga za sobom, dok on njih ne povlači.
Iskaz »To mi izgleda crveno« nije, međutim, slabi-
ji od iskaza »To je crveno« u upravo ovom smislu,
nijedan od njih ne povlači za sobom drugi. Mislim
da ipak postoji jaka sklonost da se prvi od ovih is-
kaza smatra slabijim od drugog, no ja ovdje neću
pokušavati da odredim za koji smisao riječi »sla-
biji« ovo može biti istinito.
(3) Problem kojim sam se uglavnom bavio mo-
že se smatrati prilično tananim, ali on nesumnjivo
nije usamljen. Ima nekoliko filosofskih teza ili iz-
reka koje bi, mislim, trebalo ispitati da bi se vid-
jelo da li su dovoljno paralelne s tezom koju sam
razmatrao da bi bile podložne postupku iste ove
opće vrste. Primjeri koji mi padaju na pamet su
slijedeći: (1) Ne možete vidjeti noi, kao nož, prem-
da možete vidjeti ono što nije nož kao nož. (2) Kad
je Moore rekao da zna da su objekti pred njim
ljudske ruke, ogriješio se o pravilnu upotrebu rije-
či »znati«. (3) Da bi se za događaj s pravom reklo
da ima uzrok, on mora biti nešto abnormalno ili
neobično. (4) Da bi se radnja ispravno opisala kao
radnja za koju je odgovoran onaj koji djeluje, to
mora biti radnja takve vrste zbog koje se ljudi
osuđuju. (5) Sto je zbiljsko nije ujedno i moguće.
(6) Ono Što znam da jest, ne mogu također vjero-
vati da jest. Ne sumnjam da postoje i druge moguć-
nosti pored ovih šest koje sam spomenuo. Moram
naglasiti da ne tvrdim da sv: ovi primjeri jesu na
značajan način slični tezi koju sam izložio kritici,
208 HRNRY P. GRICE

već samo da, koliko ja znam, to mogu biti. Rečeno

općenitije, čini mi se da stanovište koje zastupa moj
kritičar sadrži manevar određenog tipa, koji je
svojstven više nego jednom suvremenom načinu
filosofiranja. Ne osuđujem ovu vrstu manevra; sa-
mo upozoravam da upustiti se u to bez dužnog
opreza znači izlagati se opasnost: sukobljavanja s
činjenicama. Prije nego pohrlimo da iskoristimo je-
zičke nijanse koje smo otkrili, moramo se uvjeri-
ti da nam je dovoljno jasno kakve su te nijanse.

V
Nadam se da sam možda uspio ukloniti prigo-
vor koji se, kako sam ustanovio, često iznosi pro-
tiv zamisli da se pojam osjetilnog datuma razjasni
pomoću nekog člana ili nekih članova predložene
porodice izraza. Bilo bi potrebno dalje iscrpno ispi-
tivanje da bi se pronašao najpodesniji član poro-
dice i da bi se, kada se on pronađe, izdvojilo od-
govarajuće polje upotreba odabranog člana, a kao
što sam napomenuo, ni jedan ni drugi zadatak nije
lagan. Zasad ću pretpostaviti da neko polje upotre-
ba izraza oblika »X-u izgleda (čini se, itd.) kao da«
ima najbolje izglede da bude ocijenjeno kao po-
desno. Pretpostavit ću, dalje, da će najsigurniji po-
stupak za zastupnika kauzalne teorije biti da og-
raniči stvarno pojavljivanje termina »osjetilni da-
tum« na takve klasifikacione oznake kao što su
»iskaz o osjetilnom datumu« ili »rečenica o osjetil-
nom datumu«; čini mi se i nepotrebnim i opas-
nim dozvoliti da se »terminologija osjetilnih data«
uvede i upotrijebi za ponovno izlaganje rečenica
koje sadrže ove izabrane izraze. U ime KTO često
ću, kratkoće radi, govoriti o osjetilnim datama ili
osjetihr.m utiscima; no nadam se da će stroži, prem-
da nezgrapniji način izražavanja uvijek biti na
raspolaganju.: Nadam se da će sada biti dopušteno
da, interpret rana na način koji sam predložio, teza
da opažanje uključuje posjedovanje osjetilnog da-
 KAUZALNA TEORIJA OPAZAN.IA
209

tuma (to jest, uključuje činjenicu da je istinit ovaj

ili neki drugi iskaz o osjetilnom datumu izrečen
onom koji opaža) ima barem dobre izglede da se
pokaže prihvatljivom.
Sada ću se pozabaviti posebnim obilježjima
KTO. Prvi dio ranije navedene formulacije3 iz Pri-
ceove knjige Perception može se interpretirati na
slijedeći način: on predstavlja kao nužan i dovoljan
uvjet da bi X opažao M to da X-ov osjetilni utisak
bude uzročno zavisan od nekog stanja stvari koje
sadrži M. Ispitajmo prvo da li je predloženi uvjet
nužan. Pretpostavimo da X-u izgleda kao da se sat
nalazi na polici. Što se još zahtijeva da bi bilo isti-
nito reći da X vidi sat na polici? Moglo bi se od-
govoriti da na polici zaista mora biti sat koji je u
X-ovom vidokrugu, pred X-ovim očima. No čini se
da ovo nije dovoljno. Jer logički je pojmljivo da bi
mogao postojati izvjestan postupak pomoću kojeg
bi neki stručnjak mogao učiniti da X-u izgleda kao
da se sat nalazi na polici u prilikama kad je polica
prazna; mogla bi postojati neka naprava pomoću
koje bi X-ov korteks bio na odgovarajući način
podražen, ili neka tehnika slična posthipnotičkoj
sugestiji. Kad bi takav postupak bio primijenjen na
X-u u prilici kad sat zaista jest na polici, i kad
bismo ustanovili da X-ovi utisci ostaju nepromije-
njeni kad je sat uklonjen ili njegov položaj izmije-
njen, mislim da bismo bili skloni reći da X nije
vidio sat koji je bio pred njegovim očima, upravo
zbog toga Što bismo smatrali da sat nije igrao ni-
kakvu ulogu u nastanku njegovog utiska. No, os-
tavimo carstvo fantazija. Moglo mi je izgledati da
se izvjestan stup nalazi u izvjesnom pravcu, na iz-
vjesnoj udaljenosti, i takav bi stup zaista mogao
biti na tom mjestu. No kad bi, a da ja to ne znam,
između mene i stupa stajalo ogledalo koje odražava
neki numerički različit, premda sličan stup bilo
bi, sigurno, neispravno reći da sam vidio prvi stup,
a ispravno da sam vidio drugi. Neobično je privlač-

I s t r . 122.

14 S v e s t i '.»/.i,iiiji 1
210 HENRY P. GRICE

no objasniti ovu jezičku Činjenicu rekavši da je

prvi stup bio, a drugi nije bio kauzalno irelevantan
za način na koji su mi stvari izgledale.
Stoga postoji, čini se, dobar razlog da prihva-
timo da je predloženi uvjet nužan; no takav kakav
jest, teško bi mogao biti dovoljan. Naime, u sva-
koj pojedinačnoj opažajnoj situaciji postojat će i
drugi objekti uz one za koje bi se obično smatralo
da su opaženi, a neko njihovo stanje ili način dje-
lovanja su kauzalno relevantni za pojavljivanje po-
jedinačnog osjetilnog utiska: ovo bi moglo biti isti-
nito za takve objekte kao što je oko onog koji opa-
ža, ili sunce. Stoga će biti potrebno dodati neko
ograničenje analizi opažanja koje se razmatra. Pri-
če4 je predložio da treba primijeniti razliku između
»stalnih« i »promenljivih« uvjeta: tako su, na pri-
mjer, stanje sunca i očiju onog koji opaža stalni uv-
jeti, utoliko što bi (grubo govoreći) svi vizuelni
utisci onog koji opaža bili u nekom pogledu razli-
čiti nego inače kad bi ovi uvjeti bili na odgovara-
jući način izmijenjeni; međutim, stanje opaženog
objekta je promjenljivi uvjet utoliko što bi promjena
tog stanja utjecala samo na neke od vizuelnih utisaka
onog koji opaža, možda samo na pojedinačni utisak
čije kauzalno porijeklo ispitujemo. Stoga se predla-
že da KTO treba da tvrdi da je neki objekt opažen
ako i samo ako je neka okolnost u kojoj se taj
objekt nalazi promjenljivi uvjet nekog osjetilnog
utiska onog koji opaža. Ja, međutim, sumnjam u
to da je postavljanje ovog ograničenja primjereno.
Pretpostavimo da u mračnoj noći vidim, u jedno
te isto vrijeme, određen broj objekata od kojih
je svaki osvjetljen različitom svjetiljkom; ako se
jedna svjetiljka priguši, utjecaj na moje vizuelne
utiske bit će ograničen, a ne općenit; objekti osvjet-
ljeni drugim svjetljkama i dalje će mi izgledati is-
to. Ipak, mi ne želimo biti prinuđeni da kažemo da
je u takvoj situaciji svaka svjetiljka opažena; i skri-

* Op. cit., str. 70.

 KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA
211
vene svjetiljke mogu osvjetljavati. Ali, to je stano-
vište na koje bi nas primorala predložena revizija
KTO.
Sklon sam mišljenju da bi mnogo povoljniji
pravac za KTO bio da se formulira traženo ograni-
čenje pomoću načina na koji opaženi objekt prido-
nosi pojavljivanju osjetilnog utiska. Jedan mogući
način bio bi da se u specifikaciju ograničenja une-
se nešto od stručnog objašnjenja, na primjer, da se
ukaže na prenošenje svjetlosnih valova do mrežice.
No, prigovor ovom postupku je očigledan; ako po-
kušavamo odrediti osnovna obilježja običnog poj-
ma opažanja, ne smijemo eksplicite uvoditi građu
koja može biti nepoznata nekom tko je savršeno
sposoban da upotrebljava ovaj običan pojam. Mis-
lim da bi najbolji postupak za zastupnika kauzalne
teorije bio da primjerima naznači vrstu uzročne
veze; da kaže: da bi X opažao objekt, dovoljno je
da objekt bude kauzalno uključen u stvaranje ne-
kog osjetilnog utiska kod X-&, na način na koji je,
na primjer, moja ruka kad je gledam pri dobrom
osvjetljenju, kauzalno odgovorna za to Što mi iz-
gleda da preda mnom jest ruka, ili na način... (i
tako dalje), trta kakav taj način bio; da bi to pita-
nje bilo bolje razjašnjeno, potrebno je obratiti se
stručnjaku. Ne vidim ništa apsurdno u ideji da ne-
stručnjakov pojam može sadržavati, da tako ka-
žem, prazan prostor koji će stručnjak ispuniti. Sli-
jedeće razmišljanje možda pokazuje da to, na pri-
mjer, u slučaju pojma viđenja: kad bismo se pita-
li da li je ispravno reći za neko biće sa neobičnim
osjetilnim organima da vidi predmete. Iako bismo
mogli poželjeti da čujemo od stručnjaka uporedan
prikaz ljudskog oka i odgovarajućih osjetilnih orga-
na bića o kojem je riječ. Naravno, stručnjakova po-
moć nam obično nije potrebna; mi možemo biti u
stanju da kažemo da ista vrsta mehanizma postoji

14*
212 HENRV P. GRICE

u mnoštvu slučajeva, a da nismo u stanju da kaže-

mo kakav je taj mehanizam.5
Na ovom mjestu moram spomenuti prigovor
kojim ću se samo kratko pozabaviti, budući da on
sadrži manevar iste opće vrste kao Što je onaj koji
sam ranije u ovom radu opširnije razmatrao. Mog-
lo bi se reći da KTO, kako sam je do sada izložio,
zahtijeva da bude jezički ispravno govoriti o uzro-
cima osjetilnih utisaka koji su sadržani u sasvim
normalnim opažajnim situacijama. No, to je po-
greška. Sasvim je neprirodno govoriti o uzroku, re-
cimo, toga što X-u izgleda da se mačka nalazi pred
njim ukoliko situacija nije, ili se ne pomišlja da
jest, na neki način abnormalna ili takva da obma-
njuje. Budući da je tako, kad se uzrok bude mo-
gao, a da se ne govori neprirodno, pripisati utisku,
on će uvijek biti nešto različito od prisutnosti opa-
ženog objekta. Ne postoji nikakva prirodna upo-
treba rečenice poput ove: »Prisutnost mačke bila
je uzrok što je X-u izgledalo kao da se mačka na-
lazi pred njim«, a za KTO je apsolutno bitno da
takva upotreba postoji.
Na ovaj prigovor odgovorit ću trima slijedećim
primjedbama: (1) Ako KTO treba da razmatramo
sa nekom naklonošću, ne smijemo ograničiti za-
stupnika kauzalne teorije na glagol »uzrokovati«;
moramo mu dozvoliti da upotrebljava, ako želi, i
druge članove iz porodice kauzalnih glagola ili
glagolskih izraza. Ova porodica sadrži izraze poput
»obrazlaže«, »objašnjava«, »dio je objašnjenja«,
»djelomično je odgovorno za«, pa izgleda sasvim
moguće da bi neka alternativna formulacija teorije
mogla izbjeći ovom prigovoru. (2) Ako smatram da
sam u stanju da kažem »Tu je mačka« ili »Vidim
mačku« ja se prirodno uzdržavam od izricanja sla-
1
Moglo bi se pomisliti da nam je potrebno dalje ograničenje,
Itoje bi odredilo dopustivi stepen divergencije između načina na koji
stvari izgledaju X-u i načina na koji one stvarno postoje. No. može se
reći da se objekti vide čak i kad se promatraju kroz grubo, debelo
staklo ili naočale koje iskrivljuju, usprkos činjenici da tada mogu biti
neprepoznatljivi.
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA 213

bijeg iskaza »Izgleda mi kao da je mačka preda

mnom«, i prema tome, a jortiori, uzdržavam se od
toga da govorim o uzroku zbog kojeg mi izgleda
tako. No, ako sam bio u pravu ranije u ovom ra-
du, izreći slabiji iskaz značilo bi reći nešto jezički
ispravno i istinito, čak i ako bi to navodilo na po-
grešan put. Postoji li, dakle, bilo koji razlog protiv
pretpostavke da bi moglo biti jezički ispravno i is-
tinito, čak i ako bi to bilo besciljno ili ako bi navo-
dilo na stranputicu, pripisati pojedinačnom uzroku
stanje stvari izneseno u slabijem iskazu? (3) X stoji
na ulici kojom se približava slon; on misli da ga
oči zacijelo varaju. Znajući ova, mogao bih sasvim
prirodno reći X-u: »To što Vam izgleda da se slon
približava treba objasniti činjenicom da se slon
približava, a ne time što ste skrenuli pameću«. Reći
istu stvar gledaocu koji sjedi do Vas u cirkusu ne-
sumnjivo bi značilo reći nešto istinito, premda bi
se moglo smatrati provokativnim.
Iz prvog dijela početne formulacije KTO izlu-
čio sam skicu kauzalne analize opažanja koje, na-
dam se, nije neprihvatljiva, barem ne očevidno. Na-
ravno, razmatrao sam predloženu analizu samo u
odnosu na viđenje, dok bi pažljivije ispitivanje mo-
ralo obratiti pažnju i na nevizuelno opažanje. Po-
red toga, čak i unutar polja vizuelnog opažanja
predložena analiza bi lako mogla biti nepodesna za
neke upotrebe riječi »vidjeti«, koje bi tražile uvje-
te strože od onih što ih teorija nudi.

VI
Da li KTO, kako je dosad izložena, podliježe
optužbi da predstavlja materijalne objekte kao u
načelu nezamjetljive i da, uslijed toga, vodi skepti-
cizmu u pogledu materijalnog svijeta? Bilo mi je
pomalo teško razumjeti točnu prirodu optužbe, bu-
dući da ni u kom slučaju nije očigledno što se u
ovom kontekstu podrazumijeva pod »nezamjetljiv«,
214 IICNRY P. GRICE

(1) Ne bi bilo neprirodno pretpostaviti da »ne-

zamjetljiv« znači »takav da ga nije moguće opazi-
ti«. Tada bi bilo moguće, bez opasnosti od nedo-
sljednosti, spojiti prihvaćanje kauzalne analize opa-
žanja s gledištem da se materijalni objekti u načelu
ne mogu opaziti, ako bismo bili spremni da prihva-
timo da je u načelu nemoguće da materijalni ob-
jekti uzrokuju osjetilne utiske, ali da je ova nemo-
gućnost izmaknula pažnji zdravog razuma. Čini se
da bj ovo stanovište, ako i jest u sebi dosljedno,
bilo izloženo ozbiljnom prigovoru. No, ako iskaz
da se materijalni objekti ne mogu opaziti i jest
suglasan s kauzalnom analizom opažanja, iz toga
svakako ne proizlazi da je njena posljedica; a i iz-
laganje KTO je dosad ograničeno na iznošenje ka-
uzalne analize opažanja.
(2) Kritičar bi mogao izjednačavati riječ »neza-
mjetljiv« sa »ne izravno zamjetljiv«; gledište da se
materijalni objekti ne mogu neposredno zamjeći-
vati moglo bi se, opet, interpretirati kao gledište
da iskazi o materijalnim objektima podliježu činje-
ničkim greškama, dok im barem neki iskazi o osje-
tilnim datama ne podliježu (ili se pretpostavlja da
ne podliježu). Ali ako se riječ »nezamjetljiv« ovako
interpretira, čini mi se da je istina da su materijal-
ni objekti nezamjetljivi, i teško bi se moglo sma-
trati da spoznaji ove istine treba nešto zamjeriti.
(3) »Zamjećivanje« se može staviti u opreku sa
»zaključivanjem« kao izvorom spoznaje, te bi kriti-
čar mogao smatrati da KTO tvrdi ili implicira da
postojanje pojedinačnih materijalnih objekata mo-
že biti samo predmet zaključivanja. No, na prvom
mjestu, nije utvrđeno da prihvaćanje kauzalne ana-
lize opažanja obvezuje na prihvaćanje gledišta da je
postojanje pojedinačnih materijalnih objekata nuž-
no predmet zaključivanja (premda se ovo eksplici-
te tvrdi u drugom dijelu Priceove početne formula-
cije KTO); drugo, mnogi od kritičara bili su feno-
menalisti koji bi sami bili spremni priznati da je
postojanje pojedinačnih materijalnih objekata u ne-
kom smislu predmet zaključivanja. Pa ako se za-
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA
215

mjerka odnosi na to da KTO ne prikazuje zaključi-

vanje ispravne vrste, izgleda kao da se kritičar za-
pravo zamjera zastupniku kauzalne teorije što nije
renomenalist. Pored toga što bi kritiku o kojoj je
riječ sada mogao iznijeti jedino netko tko je ne
samo prihvatio fenomenalizam već ga, također,
smatra jedinim sredstvom izbavljanja od skepticiz-
ma, nije ni u kom slučaju jasno da prihvatiti kauzal-
nu analizu opažanja znači uskratiti sebi mogućnost
prihvaćanja renomenalizma. ćini se da nije očigled-
no apsurdna ideja da je moguće najprije ponuditi
kauzalnu analizu iskaza »X opaža Af«, a zatim po-
novo izraziti rezultat na fenomenalistički način.
Ako KTO treba da bude suparnica fenomenalizmu
(kakvom se često i smatra), suprotnost možda za-
ista mora proizaći iz drugog člana početne formu-
lacije teorije.
Postoji i druga moguća interpretacija, koja je
povezana s prethodnom. Ako je netko vidio mrlju
na obzoru koja zapravo predstavlja bojni brod, bili
bismo u nekom kontekstu voljni reći da je on vi-
dio bojni brod, no ne mislim da bismo bili voljni
reći da je zamijetio bojni brod, ukoliko nije pre-
poznao ono što je vidio kao bojni brod. Tada bi
protiv KTO mogla biti uperena kritika da ona tvrdi
ili povlači za sobom načelnu nemogućnost znanja,
pa i dovoljno čvrstog uvjerenja da netko opaža
pojedinačni materijalni objekt, čak ako ga on za-
ista i opaža. U ovom trenutku moramo upraviti pa-
žnju na drugi član početne formulacije KTO koji
tvrdi da je »opažajna svijest u osnovi zaključivanje
od učinka na uzrok«. Pretpostavit ću (nadam se, ne
bez razloga) da je bit gledišta koje se ovdje izno-
si u tome da se od svakoga tko tvrdi da opaža
pojedinačni materijalni objekt M može legitimno
zahtijevati da opravda svoju tvrdnju, i da jedini na-
čin na koji se može udovoljiti ovom zahtjevu, u
najosnovnijem tipu slučajeva, jeste da se iznese
prihvatljiv argument u prilog tvrdnje da se posto-
janje M zahtijeva, ili vjerojatno zahtijeva, da bi po-
stojeći osjetilni utisci onog tko tvrdi da opaža bili
 HENKY P. GRICE
216
objašnjeni na primjeren način. Iscrpno izlaganje
KTO može ovaj član dopuniti pružajući opća na-
čela koja, čineći nas sigurnim u postojanje kores-
pondencije između uzroka i učinka, treba da omo-
guće stvaranje zadovoljavajućih argumenata traže-
ne vrste.
Jasno je da zastupnik kauzalne teorije, ukoliko
proslijedi smjerom koji sam upravo naznačio, ne
može nikako biti optužen da tvrdi da su materijal-
ni objekti nezamjetljivi u smislu o kojem govori-
mo; jer on se zaista trudio pokušavajući pokazati
kako se možemo dosta dobro uvjeriti u postojanje
pojedinačnih materijalnih objekata. No, moguće je
dokazivati (možda, u donekle posebnom smislu ri-
ječi »posljedica«) da ie neželjena posljedica KTO
da su materijalni objekti nezamjetljivi. Naime, ako
prihvatimo tvrdnje KTO (1) da opažanje treba da
bude analizirano na kauzalan način, (2) da znanje
o opaženim objektima zavisi od kauzalnog zaklju-
čivanja, i (3) da traženi kauzalni zaključci neće biti
dobro zasnovani ukoliko nije moguće pružiti pri-
kladna opća načela korespondencije, morat ćemo
tada priznati da je znanje o opaženim objektima
nedostižno: jer ponuđena opća načela, pored toga
što su sumnjiva kako u pogledu istinitosti tako i u
pogledu statusa, ne mogu dati zaključke kojima su
namijenjena; druga načela koja bi ih uspješnije za-
mjenila nisu nam dostupna. Ako kritiku uperenu
protiv KTO treba ovako shvatiti, neću je pobijati,
premda moram priznati da sam donekle u sumnji
da li je to ono što su stvarni kritičari zaista htjeli
reći. Moja sadašnja opaska na kritiku jest da je
pretjerano nesklona teoriji, na način koji je od zna-
čaja za filosofiju.
Čini se da postoje dva moguća shvatanja KTO.
Jedno se sastoji u tome da se pretpostavi početna
situacija u kojoj se uviđa da se ne može pretposta-
viti — iako je pojava na kraju krajeva jedini vodič
ka stvarnosti — da ono što izgleda da jest, odgova-
ra onome što jest. Problem se, po ovom shvaćanju,
sastoji u prikazivanju legitimne metode argumen-
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA 217

tacije od pojave na stvarnost. KTO se tada smatra

složenom konstrukcijom namijenjenom riješavanju
ovogo problema, i ako jedan dio strukture pada,
ostatak više nije od velikog značaja. Drugo shva-
ćanje KTO sastoji se u tome da se kauzalna anali-
za opažanja smatra nečim o čemu treba suditi prven-
stveno na osnovu njegovih intrinsičnih odlika, a ne
samo dijelom rješenja prethodnog epistemološkog
problema; i da se uvidi da neka njena verzija može
vrlo lako biti ispravna. Potom se smatra da se
ostatak KTO sastoji od (1) koraka koje je, čini
se, onaj tko prihvaća kauzalnu analizu opažanja
primoran da poduzme, i koji vode do skeptičkih
teškoća, i (2) ne baš uspješnog pokušaja da se ove
teškoće riješe. U ovom shvaćanju KTO uviđa se
mogućnost da smo suočeni sa slučajem u kojem pri-
rodna dijalektika izvodi neugodne posljedice (ili,
radije, prividne posljedice) iz istinitih iskaza. Pri-
hvatiti prvi stav prema KTO a isključiti drugi, zna-
či zabaciti ono što bi zaista moglo biti prihvatljiv
dio filosofske analize, i ujedno zanemariti ono što
bi moglo biti povoljna prilika da izlaganje djelo-
vanju prirodne dijalektike bude od neke koristi za
filosofiju. Ovo je, vjerujem, ono što su kritičari
smjerali učiniti no oni, nesumnjivo, mogu navoditi
kao historijsko opravdanje to što je prvo shvaća-
nje KTO možda i bilo shvaćanje stvarnih zastup-
nika kauzalne teorije.
Preostaje mi da pokažem kako se KTO može
promatrati na drugi način izlažući argumentaciju,
po naravi skeptičku, koja na prikladan način po-
vezuje elemente KTO. Nudim slijedeći primjer: u
osnovnom tipu slučajeva, bona fide tvrdnja da se
pojedinačni materijalni objekt M opaža zasniva se
na iskazima o osjetilnim datama; samo na osno-
vu javljanja izvjesnih osjetilnih utisaka onaj tko
tvrdi da opaža M smatrao bi sebe ovlaštenim tvrdi-
ti postojanje hi. Budući da kauzalna analiza opa-
žanja treba da bude prihvaćena, tvrdnja da on opa-
ža objekt M uključuje i tvrdnju da prisutnost M
kauzalno objašnjava javljanje odgovarajućih osje-
 HF-NRY P. GRICE
218

tilnih utisaka. Sva ova razmatranja zajedno vode

zaključku da onaj tko tvrdi da opaža prihvaća po-
stojanje objekta M na temelju toga što je ono po-
trebno radi kauzalnog objašnjenja određenih osje-
tilnih utisaka; to jest, postojanje M predmet je ka-
uzalnog zaključivanja koje polazi od javljanja osje-
tilnih utisaka. Sada bi obrazac kauzalnog zaključi-
vanja bilo zaključivanje od dima na vatru. Prihvat-
ljivost takvog zaključivanja podrazumijeva moguć-
nost utvrđivanja uzajamne veze između javljanja
dima i javljanja vatre, a to je moguće samo zato
što postoji i drugi način da se utvrdi javljanje vat-
re osim kauzalnog zaključivanja. No, pretpostavlja
se da ne postoji nikakav način da se utvrdi posto-
janje pojedinačnih materijalnih objekata osim ka-
uzalnog zaključivanja koje polazi od osjetilnih uti-
saka; stoga takva zaključivanja ne mogu biti racio-
nalno opravdana. Naravno, bliže određenje načela
korespondencije je pokušaj da se otkloni ova pos-
ljedica odbacivanjem obrasca dim — vatra. [Ako
bi ovaj obrazac bio odbačen moglo bi se pribjeći
svođenju materijalnih objekata na takve entitete
kao što su elektroni, koji se smatraju prihvatljivim
zbog (grubo rečeno) njihove korisnosti za svrhe
objašnjenja i predviđanja. Ali, ovo svođenje je ne-
dosljedno zbog toga što se materijalni objekti, po-
što su najprije bili suprotstavljeni teorijskim kon-
struktima ili entia rationis znanstvenika, kao para-
digmatski slučajevi entiteta koji nisu izmišljeni, za-
tim promatraju kao da su i sami entia rationis.}
Jedan mogući odgovor na taj argument je, na-
ravno, »Tim gore po kauzalnu teoriju opažanja«.
No, postoji i druga mogućnost — da se ospori sam
argument, pa ću završiti pominjući neke načine na
koje bi se ovo moglo učiniti, ne pokušavajući da ih
ocijenim. (1) Mogu se iznositi argumenti u prilog
stanovišta da je sasvim neispravno opisivati mno-
ga od mojih opažajnih uvjerenja (na primjer, da
se stol sada nalazi preda mnom) kao »zaključke«
bilo kakve vrste, ako treba shvatiti da ovo implici-
ra da bi, na zahtjev, bila moja dužnost argumentom
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA 219

opravdati tvrdnju (možda, nakon što dobijem još

neke podatke) da ono što mi se čini da jest, zaista
i jest. Kada mi, u normalnim okolnostima, izgleda
kao da se stol nalazi preda mnom, imam pravo iz-
ravno reći da stol i jest preda mnom, i odbaciti
svaki zahtjev za opravdanjem svoje tvrdnje sve
dok ne budu naznačene posebne osnove za sumnju.
Za skeptika je bitno da pretpostavi da svaka tvrd-
nja o opažanju može biti, bez ikakvih prethodnih
razmatranja, izvedena pred sud, i da treba dokazati
nevinost, a ne krivicu. No, ova pretpostavka je
pogrešna. (2) Slučaj koji je navodno »osnovan« (za
koji se pretpostavlja da počiva-u osnovi slučajeva
druge vrste), a u kojem se tvrdnja o opažanju može
ustanoviti samo na temelju nekog skupa iskaza o
osjetilnim datama — je mit; svako opravdanje po-
jedinačne tvrdnje o opažanju oslanjat će se na
istinitost jednog ili više drugih iskaza o materijal-
nom svijetu (na primjer, o tijelu onog koji opaža).
Uporno zahtijevati da »osnovni« slučaj bude iza-
bran radi razmatranja znači zapravo pretpostaviti
da je s pojmovne točke gledišta legitimno da za
sva naša uvjerenja o materijalnom svijetu smatra-
mo da su odjednom podložna sumnji; međutim,
skeptik nema pravo da započne s ovom pretpostav-
kom. (3) Može se dovesti u pitanje da li — ako je
dato da ja prihvaćani postojanje M na osnovu svje-
dočanstva izvjesnih osjetilnih utisaka, i ako je, ta-
kođer, dato da mislim da je M kauzalno odgovorno
za te osjetilne utiske — slijedi da ja prihvaćam po-
stojanje M na temelju toga što se njegovo postoja-
nje zahtijeva da bi se objasnili osjetilni utisci. (4)
Upotrebu obrasca dim-vatra u skeptičkom argumen-
tu moguće je izložiti kritici s dvije različite strane.
Prvo, ako je prva primjedba u ovom odjeljku toč-
na, postoje slučajevi u kojima postojanje opaženog
objekta nije rezultat kauzalnog zaključivanja, na-
ime, oni u kojima se to postojanje uopće ne može
ispravno opisati kao predmet zaključivanja. Drugo,
obrazac nije ni trebalo uvoditi. Naime, dok je is-
kaz da vatra teži da uzrokuje dim naizgled Čisto
220 HENRV P. GRICE

kontingentan, ovo nije općenito istinito za iskaze

koji kažu da je prisutnost materijalnog objekta ko-
ji ima osobinu O sklona učiniti (ili čini u standard-
nim okolnostima) da pojedinim osobama izgleda
kao da se tu nalazi objekt koji posjeduje osobinu
0. Stoga se skeptičkom argumentu može prigovo-
riti da prvo promatra nekontingentne veze kao da
su kontingentne, a zatim prosvjeduje što se one ne
mogu utvrditi na način svojstven kontingentnim
vezama. Nekontingentnost iskaza da je prisutnost
crvenog (ili okruglog) objekta sklona učiniti da
čovjeku izgleda kao da je pred njima nešto crveno
(ili okruglo), sama po sebi, naravno, ne isključuje
mogućnost da se pojedinačna činjenica da mi iz-
gleda kao da je neito crveno preda mnom objasni
prisutnošću pojedinačnog crvenog objekta. To da
korozivne tvari teže da unište površine na koje se
nanose jest nekontingentno, pa ipak, sasvim je le-
gitimno obrazložiti pojedinačan slučaj oštećenja po-
vršine time što ćemo reći da ga je prouzročila neka
korozivna tvar. U oba slučaja do učinka je moglo
doći i na neki drugi način.

VII
Zaključujem da nije sasvim nemoguće da sli-
jedeća verzija KTO bude prihvatljiva: (1) Istina je
da X opaža M ako, i samo ako, je istinit neki X-
-ov iskaz o osjetilnom podatku koji, u sadašnjem
vremenu, govori o stanju stvari za koje je Af, na
način koji treba naznačiti primjerima, kauzalno od-
govorno, i (2) X-ova tvrdnja da opaža M, ako je
uopće treba opravdati, opravdava se time Što će se
pokazati da se postojanje M zahtijeva da bi stanje
stvari o kome govore neki istiniti iskazi o osjetil-
nim datama — od kojih se neki mogu odnositi na
osobe različite od X — bilo kauzalno objašnjeno.
Da li ova dvostruka teza zaslužuje da bude nazva-
na teorijom opažanja, ne uzimam na sebe da su-
dim. Već sam primijetio da prvi dio teze niti oči-
 KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA 221

glcdno povlači za sobom fenomenalizam, niti se

s njim očigledno kosi; mislim da isto može biti isti-
nito i za drugi dio. Svjestan sam da je moja verzi-
ja, ma koliko bliska slovu, veoma daleko od duha
izvorne teorije; no braniti duh, kao i slovo, bilo bi
iznad mojih moći.
(1961) S engleskog prevela: Heda Segvić
 J. M. Hinton

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

Jedna od stvari koje možemo reći i misliti

jeste:
(A) Vidim svetlosni blesak: pravu svetlost, fotički
blesak.
Jedna druga je:
(B) Imam iluziju svetlosnog bleska: ne vidim fo-
tički blesak već se nešto događa tako da mi je
kao da ga vidim.
To je istina, kada mi je, na primer, takva ilu-
zija stvorena propuštanjem električne struje kroz
mozak.
Treća stvar o kojoj možemo govoriti i misliti
jeste:
(A V B) ili vidim svetlosni blesak, ili imam iluziju
svetlosnog bleska.
Ništa nas ne sprečava da uvedemo neku reče-
nicu kako bismo ovo izrazili na sažetiji način. To
bi moglo biti
(A V B) Vidim blesak, ili
Tako mi je kao da vidim svetlosni blesak,
ili
Čini se da vidim svetlosni blesak,
mada se nesumnjivo ove rečenice mogu takođe ko-
ristiti i na drugi način.
(A V B) je nužno istinito ako je (A) istinito a
(B) lažno i takođe ako je (B) istinito a (A) lažno.
 VIZUELNI DOŽIVLJAJI 223
(A V B) je neutralno u odnosu na (A) i (B). Narav-
no, lažno je ako su i (A) i (B) lažni.
Druge stvari koje možemo reći i misliti su:
((A)) Sklon sam da verujem da je (A) istinito
i
((B)) Sklon sam da verujem da je (B) istinito.
Ako bismo međutim kazali
((A V B)) Sklon sam da verujem da je (A V B) isti-
nito, time bismo ljude zgranuli. Zar se može bilo
kako sumnjati da li je to istina? Svakako, može se
biti u nedoumici da li je (A) ili (B) istinito, ali to
je druga stvar. Ako bi neko rekao ((A V B)) naveo
bi ljude da se upitaju, da li je on u nedoumici u
pogledu značenja nekih reci koje je upotrebio.
(A V B) naravno ne kaže šta se događa, za raz-
liku od neobavezujuće tvrdnje da se događa jedna
od nekoliko stvari. Ovo poslednje, za razliku od
onog prethodnog, jeste upravo to što (A V B) kaže.
(A V B) ne daje određen odgovor na pitanje »šta se
događa?«1 Ovo isto, dakle, važi i za (A V B)'.
Neko će se pitati, da li (A), i čak možda da U
(B), daje odgovor na to pitanje. Moja osnovna po-
enta u ovom radu nije da (A) i (B) to čine, već da
nešto drugo to ne čini. Mada, u stvari, mislim da
oni na to pitanje zbilja daju odgovor. Shvatanje da
ga ne daju, proističe delimično usled toga Što ovde
nije podesna upotreba trajnog sadašnjeg vremena u
»kazivanju šta se događa«. Blesak prođe pre no
što ima vremena da se upitamo šta se događa; ta-
kođe, trajno sadašnje vreme sugeriše proces, niz
promena, mada ću kasnije da tvrdim da to ne mora
da implicira. Kao primer bi se mogao uzeti niz
bleskova. Takođe, ili umesto toga, ceo skup tvrdnji
mogao bi se staviti u prošlo vreme i/ili u treće lice.
1
Rečenicu u trajnom sadašnjem vremenu »What is happening«
kao i rečenice u svršenom sadašnjem vremenu« »What happens?« i njen
arhaični oblik »What happeneth?« prevodimo istom rečenicom »Sta se
događa?«. U prošlom vremenu je moguće napraviti razliku između traj-
nog i svršenog oblika: tako je »What was happening?« — »Sta se do-
gađalo?« a »What happened?« — »Sta se dogodilo?'. (Prim. prev.)
224 1. M. HINTON

Tada bi se moglo govoriti o odgovoru ili1 odsustvu

odgovora na pitanje »šta se dogodilo?« Ovo bi
raspravu stavilo izvan konteksta traganja za apso-
lutnom izvesnošću, ali ne i izvan glavnog kontek-
sta u koji želim da je postavim: onog u kome se na
osnovu jedne posebne vrste relativno nepogrešivih
tvrdnji postulira jedna posebna vrsta događaja.
Zašto onda sve ne staviti u prošlo vreme? I
zašto ne u treće lice? Zato što bi se izgubila izves-
na neposrednost. Pored toga, želim da naglasim
činjenicu, da ako u vreme t niste unapred odgo-
vorili na pitanje »šta se dogodilo u *?«, — što bi
neko mogao da vas pita nakon t, onda u vreme t
niste odgovorili na »pitanje o tome Šta se događalo
u t«. Ovde se prošlo trajno vreme nameće ili suge-
riše ne idejom procesa, nizom promena, već samo
koincidencijom vremena u kome, i vremena o ko-
me ste odgovorili ili to niste učinili. Slično tome,
trajno sadašnje vreme u »šta se događa«? ne mora
implicirati proces, već može samo izražavati koinci-
denciju vremena u koje, i vremena o kome se po-
stavlja pitanje. U drugim jezicima 1bi se upotrebilo
»šta se događa?« (What happens?) , ali na engles-
kom jeziku »šta se događa sada?« (What happens
now?), ko zna zašto, znači »šta će se zatim dogo-
diti?« Međutim, ako vam se više sviđa, umesto da
kažete da (A V B) i (A V B)' ne odgovaraju na pita-
nje »šta se događa?« (What happeneth)1, možete re-
ći da oni unapred ne odgovaraju na pitanje o tome
šta se dogodilo.
Kad se razmatra (A), ne treba zaboraviti da je
pravi svctlosni blesak, onakav kakav se može poja-
viti i kad ga niko ne posmatra — događanje; tako
da čak i alćo »(vidim) svetlosni blesak« degeneriše
— mada mislim da to nikad ne čini — u prosto
udovoljavanje zahtevu »poslužite se svojim očima i
recite mi šta se tamo zbiva«, ono još uvek odgovara
na pitanje o tome šta se događa. Što se tiče (B),
rekao bih da bi malo ko poricao da (B) odgovara
na pitanje o tome šta se događa za razliku od pita-
nja o tome koji se proces, koji niz promena tu
 VIZUELNI DOŽIVLJAJI 225

javlja. (B) je ono što zovemo odgovor na to prvo

pitanje za razliku od odbacivanja tog pitanja.
Ipak, (B) je implicitno disjunktivno: iluzija
viđenja svetlosnog bleska je disjunkcija slučajeva
koji nisu viđenje svetlosnog bleska, ali subjektima
izgledaju kao da jesu. Tako (B) ne pruža određen
odgovor, za razliku od implicitno disjunktivnog od-
govora — ima li nečeg što takav odgovor daje? —
mada daje određeniji odgovor nego (A V B). Sto se
tiče iluzije, određeniji odgovor nego (B) bio bi »jav-
lja mi se fosfen«, ali nesumnjivo postoji mnogo vrs-
ta fosfena. (»Fosfen« je iluzija bleska koja se do-
bija propuštanjem električne struje kroz mozak.)
Slično tome, (A) je implicitno disjunktivno: ne-
ki svetlosni bleskovi su munje, drugi su svetlosni
signali, itd. Realnost viđenja svetlosnog bleska je
disjunkcija slučajeva viđenja svetlosnog bleska.
Ipak, reći da i (A) i (B) daju određen odgovor
na pitanje šta se dogodilo, a da (A V B) to ne čini,
ima sasvim jasan smisao bez obzira na relativno
trivijalnu razliku između implicitne i eksplicitne
disjunkcije. Budući da se (A) opredeljuje za real-
nost a (B) za iluziju, oni imaju a fortiori sledeću
složenu osobinu: ili se opredeljuju za jednu stranu
ove dihotomije, ili to izbegavaju, bez ikakve dvo-
smislenosti i pri tom ne razdvajaju samo iluziju od
realnosti. Reč dvosmislenost upotrebljavam kako se,
mislim, ona obično koristi, da označim nešto neraz-
govetno, nedovoljno razumljivo, sa nejasnim smi-
slom. Što se tiče »samo razdvajati iluzije od realno-
sti« smatrao bih da neka subjektova izjava to čini,
ako nema razlike između iluzije i događaja na koji
se izjava odnosi u slučaju iluzije, a ni razlike iz-
među realnosti i događaja na koji se izjava odnosi
u slučaju verodostojnog opažanja.
Kad kasnije budem bez posebnih ograda govo-
rio o tvrdnji koja u ovom kontekstu daje određeni
odgovor na pitanje o tome šta se dogodilo, imaću
u vidu odgovor koji ima tu složenu osobinu.
Možda će neko reći da pitanje »šta se dogodi-
lo?« u kontekstu znači »šta se dogodilo, pravi svet-
15 Svest i saznanje
226 J. M. HINTON

losni blesak ili iluzija bleska?« i da samo iz tog

razloga ništa drugo osim (A) ili (B), ne može da
da odgovor na to pitanje. Ali ma koji odgovor oče-
kivao onaj koji je pitanje postavio, on uvek može
dobiti odgovor koji nije očekivao, ako takav odgo-
vor postoji i ako je on istinit. Možemo pitati »ble-
sak ili lažni blesak?«, ali ako može da bude istinit
slcdeći oprezni odgovor — »ovim nisam kazao šta
se dogodilo, ali svakako se dogodilo nešto Što se
događa kad se jedna od tih stvari dogodi, naime
psi-jao sam« — onda taj odgovor možemo dobiti,
hteli mi to ili ne.
Sporno je, međutim, da li u ono što možemo
reći i misliti spada i nešto kao:
(Q) ja psi-jam — što bi se moglo iskazati kao: vi-
dim blesak, imam vizuelno iskustvo bleska. To daje
određen odgovor na pitanje »šta se događa?«, ali
i liči na (A V B) na bar dva načina koja sam pome-
nuo: naime, ako je istinito ili (A) ili (B) onda je to
nužno istinito i teško je razumljivo ako mu pretho-
di »sklon sam da verujem da...«.
Za izvesna filosofska stanovišta od ogromne
važnosti je da postoji nešto kao (Q). Ako tako ne-
što ne postoji, onda, naravno, ne postoji ni moje
psi-janje o kome se govori u sledećim tvrdnjama:
(i) Moje je psi-janje isti događaj kao i neko doga-
đanje koje se može opisati jezikom fizike i/ili fi-
ziologije, uključujući i neurofiziologiju.
(ii) To nije tačno; no ipak nesumnjivo postoji neko
takvo događanje iz kojeg bi se moglo izvesti moje
psi-janje.
(iii) Kad vidim fotički blesak, deo onoga što se do-
gađa jeste da ja psi-jem. To je takođe deo onog
što se događa kada imam iluziju svetlosnog bleska.
(iv) Viđenje fotičkog bleska može se definisati kao
psi-janje usled fotičkog bleska.
Zasad ne vidim kako se može, ili kako bi se
moglo pokazati da postoji nešto kao (Q). Usled to-
ga, ne vidim ni kako se može pokazati da postoji
nešto slično mom psi-janju o kojem bi govorile ove
 VIZUELNI DOŽIVLJAJI
227
i druge tvrdnje; a kako sigurno ne bi trebalo izri-
cati tvrdnje ako se ne može pokazati da one o ne-
čemu govore, to znači da, koliko mogu da vidim,
takve tvrdnje ne bi trebalo da se izriču. Možda ne
mogu da vidim dovoljno daleko, ali bih voleo da
mi se to i pokaže. Ako sam ja kratkovid, ima i
drugih koji pate od toga.
To Što, po mom mišljenju, ne postoji nešto
slično mom psi-janju, ne sprečava nas samo po
sebi da izričemo tvrdnje iste kao i ove (i) i (ii) gore,
izuzev što se »moje psi-janje« zamenjuje sa ili
»moje viđenje fotičkog bleska« ili »moje doživlja-
vanje iluzije svetlosnog bleska«. Skromno naravo-
učenije je tertium non datur. To nas takođe ne
sprečava da tvrdimo da postoji nešto Što se dešava
i kad vidim fotički blesak i kad doživljavam ilu-
ziju bleska; samo, ni to događanje niti bilo koje
drugo, ne bi bilo moje psi-janje. Bilo bi apsurdno
ne postulirati to događanje, ali to nije razlog da
ga poistovetimo ili vežemo sa nekom himerom.

II
Neki će prigovoriti:
»Ja mogu, a to i činim, da govorim i da mislim
,vidim blesak' koristeći ovu formu reci ne u zna-
čenju (A) ili ((A)) ili (B) ili ((B)) ili (A V B), već
koristeći je na takav način da ono što podrazume-
vam ima baš one osobine koje se traže od (Q).«
— Kako možeš biti tako siguran u to?
»To je u vezi sa onim što nameravam sa reci-
ma koje koristim. Ne plašim se da bih mogao da
pogrešim u pogledu svojih sopstvenih namera.«
— Da li mi se tvoja namera pokazuje na bilo
koji drugi način izuzev ovom izjavom?
»Da. Kada kažem .Vidim blesak' (ili ,Imam vi-
zuelno iskustvo tipa bleska' ili .Vidim blesak koji
je, međutim, samo intencionalni predmet' ili ,BIe-
sak!' ili ma kakvu formu reci da upotrebim) možeš
15*
228 J. M. HINTON

me pitati da li bih povukao ovu tvrdnju kada bi se

ispostavilo da nije postojao fotički blesak. Ja bih
rekao ne, i na taj način se ustanovljava da ne pod-
razumevam (A). Tada me možeš pitati da li bih je
povukao kada bi se ispostavilo da je postojao fo-
tički blesak, da sam ga ja video, a da nisam video
ništa drugo što bi bilo relevantno. Ja bih opet re-
kao ne, i time će postati jasno da ne podrazumevam
ni (B).«
— I pored svega što se ovim pokazuje, mogao
bi da imaš nejasnu ili nepoštenu nameru. Mogao
bi da upotrebiš »Vidim blesak« dvosmisleno, sa na-
merom da se misli da si podrazumevao (B) ili ((B))
u slučaju da se pokazalo da je (A) lažno, a da se
misli da si podrazumevao (A) ili ((A)) u slučaju da
se pokazalo da je (B) lažno.
»Dobro; da pretpostavimo da kažem ,Vidim
blesak' i ti mi kažeš, i ja prihvatam, da nije bilo fo-
tičkog bleska. Ja međutim ne povlačim svoju prvo-
bitnu tvrdnju. Ovim se utvrđuje da nisam podrazu-
mevao (A), izuzev ako direktno ne protivrečim sa-
mome sebi, i ja se slažem da nisam podrazumevao
(A). Ali sada me ubeđuješ da si se šalio sa
mnom kad si rekao da nije bilo fotičkog bleska; u
stvari bilo ga je i ja sam ga video. Prihvatajući
ovo, ja opet ne povlačim svoju prvobitnu tvrdnju.
Pretpostavivši opet da ne protivrečim sebi, ovim
se utvrđuje da nisam podrazumevao ni (B).«
— Moglo bi biti zanimljivo pitati se kako se
može proveriti pretpostavka da ne protivrečiš sa-
mome sebi. Ali, bilo kako bilo, Čak i pod tom pret-
postavkom, opisani događaji su u skladu sa pret-
postavkom da si podrazumevao (A V B).
»Nisam podrazumevao (A V B), jer kada sam
kazao ili mislio ,Vidim blesak' nije bilo oklevanja
između alternativa, niti sam bio u bilo kakvoj ne-
doumici.«
— Tvrditi disjunkciju nije uvek oklevati izme-
đu alternativa, niti biti u nedoumici. U suštini, to
je poricanje konjunkcije; dakle, reći ili misliti »nije
slučaj da nije ni p ni q«.
 VIZUELNI DOŽIVLJAJI 229

»Takođe nisam kazao niti mislio ništa slično.«

— Možda se ovim utvrđuje da nisi tvrdio dis-
junkciju. Ali, time se ne može ustanoviti da nisi
tvrdio nešto što ne znači disjunkciju.
»Ali ako moja misao nije bila ,p' onda svakako
nije moguće da sam imao misao koja znači ,p'?«
— Ovim se onemogućava definiciji i logičkoj
analizi da postignu ono, što je njen cilj. Ništa više
ne važi. Prema ovom kriteriju »to je krug« ne
znači »to je geometrijsko mesto tačaka koje imaju
isto rastojanje od date tačke«, kada to kaže ili mi-
sli neko ko ne zna ovu definiciju.
»Nisam spreman da pretpostavim da postoji ta-
ko nešto kao definicija ili analiza moje tvrdnje da
vidim blesak.«
— Od tebe se ne traži da to pretpostaviš, niti
da pretpostaviš suprotno, već da pobiješ predlože-
nu analizu.
»Ne shvatam pojam definicije ili analize prime-
njene na celovite tvrdnje.«
— Najviše što treba da tu razumeš jeste pri-
mena ovog pojma na predikate; predložena je ana-
liza tvrdnje »Vidim blesak« pomoću tvrdnje »Ja
A V B«, gde je A-ovanje činjenje onog što se spo-
minje u (A), a B-ovanje, onog u (B).
»Kad razmislim, mislim da uopšte ne razumem
pojam definicije ili analize-«
— Za ovo imam izvesno razumevanje, ali mo-
ram te podsetiti da nije sasvim tačno da smatram
da tvoja tvrdnja »Vidim blesak« znači, ili da se mo-
že analizirati kao (A V B). Stvar je u tome da ne
možeš pokazati da se tvoja tvrdnja razlikuje od
(A V B) na način na koji bi se (Q) razlikovalo. Svaka-
ko je razuman preduslov da ti to pokažeš, da bi ti
se dozvolilo da izričeš bilo kakve tvrdnje o tome da
vidiš blesak, slične onima (i) do (iv) gore.
»Često se smatra da je analiza pobijena ako se
može pokazati da nema protivrečnosti u pretpo-
stavci da je analizandum istinit a analizans lažan.
Ali, stvarno nema protivrečnosli u pretpostavci da
vidim blesak — imam vjzuelan doživljaj nazvan vi-
230 J. M. HINTON

đenje bleska — a da niti vidim fotički blesak niti

da imam takvu iluziju. Mogu da zamislim da imam
vizuelan doživljaj u stanju bestelesnosti; u tom bi
slučaju pitanje da li sam video fotički blesak ili
imao iluziju, teško moglo da se postavi.«
— Koliko puno ima filosofskih načina da se
duhovnim okom vidi neki X. Jedan je kad se taj
čin izvrši i tim imenom i nazove. Drugi je kad to
učinite i nazovete ga »uočavanje transparentnosti
svesti«; zatim, može se to učiniti i zvati »zamiš-
ljanje da vidim X kad sam u bestelesnom sta-
nju«. .. Tvoje zamišljanje bleska dokazuje da to
možeš da učiniš, i ništa drugo.
»(A V B) je nešto za šta imam neke osnove;
"Vidim blesak' nije. U stvari 'Vidim blesak' je moja
osnova za tvrđenje (A V B).«
— Ti imaš, ali i nemaš osnovu za tvrđenje
(AVB). Imaš je u smislu da se nešto događa što te
u potpunosti opravdava da misliš da je (AVB) isti-
nito. Šta je to Što se događa i što te opravdava, ne
moraš znati. Kada je ono što se događa to da ti
vidiš fotički blesak, to te opravdava, nezavisno od
toga da li znaš da je to ono što se događa; a kada
je ono što se događa to da imaš iluziju bleska, i to
te opravdava, nezavisno od toga da li znaš da je to
ono što se događa. Osnova za (A V B), u smislu ne-
kog iskaza za koji znaš da je istinit i iz koga dedu-
kuješ (A V B), je nešto što ti nemaš niti ti je po-
trebno.
»Ja imam neku takvu osnovu, treba li mi ona
ili ne, a ta osnova je da vidim blesak: da psi-jem.
Osnova je (Q).«
— Kad bi (Q) postojalo, predstavljalo bi tu ne-
potrebnu osnovu; to nije dokaz da (0) postoji.
»(A V B) ne kaže šta je zajedničko situaciji ko-
ju tvrdi (A) — mom A-ovanju — i situaciji koju
tvrdi (B) — mom B-ovanju. .Vidim blesak' tačno
to čini; ovim situacijama je zajedničko to da u obe-
ma vidim blesak.«
— Na izvestan način (A V B) zbilja kaže šta je
zajedničko mom A-ovanju i mom B-ovanju, mada
 VIZUELNI DO2IVLJAJI 231
moje korišćenje različitih slova A i B to skriva, radi
drugih prednosti. (A V B) kaže da je mom A-ovanju
i mom B-ovanju zajedničko ono što je zajedničko
iluziji i njenoj realnosti; nužno im je zajedničko da
je jedno od njih nešto na Šta ono drugo samo liči.
Da naglasimo ovu činjenicu mogli smo koristiti
(Ai) umesto (B), i (A V Ai) umesto (A V B). Ova
disjunkcija kaže da postoji iluzija ili realnost vi-
đenja nekog svetlosnog bleska.
»Ali u kom pogledu, odnosno pogledima iluzi-
ja viđenja svetlosnog bleska liči na realnost viđe-
nja svetlosnog bleska?«
— U složenijim slučajevima ove vrste, kad se
realnost XYZ uporedi sa svojom iluzijom XYZi,
možemo odgovoriti da u oba slučaja postoji pojava,
tj. iluzija ili realnost X-a (ili Y-a ili Z-a). U prostom
slučaju, kao Što izgleda da je ovaj, gde smo pitali
šta je zajedničko iluziji X-a i realnosti X-a, možemo
jedino odgovoriti da u oba slučaja postoji pojava,
tj. iluzija ili realnost, X-a.
»Ali koji su predikati istiniti i za moje viđenje
bleska i za moju iluziju o tome?«
— Pa, mora postojati neki događaj fi za koji se
može dati fiziološki opis da je predikat »kad se do-
godi x dogodi se fi« istinit za oboje. Ali, naravno,
ti ne želiš takav predikat. Ti želiš predikat čija pri-
menljivost na ono što se dešava meni ili u meni,
meni postaje jasna već samom činjenicom da se ta
stvar događa.
»Da, i predikat Jkad se dogodi x, vidim blesak'
ispunjava taj uslov. Mom A-ovanju i mom B-ovanju
je zajedničko to, da kad se oni jave, ja vidim ble-
sak; a moje viđenje bleska je sve što doživljavam
od svog A-ovanja ili B-ovanja, već prema tome Šta
je slučaj.«
Nije baš lako interpretirati ovo poslednje za-
pažanje. Ono ne znači da je moje viđenje bleska,
to što imam taj vizuelni doživljaj, nešto što doživ-
ljavam u smislu da to trpim, ili bukvalno proživlja-
vam, pri čemu svest o tome kontingentno prati ovo
proživljavanje, slično svesti o prelaženju na želez-
232 J. M. HINTON

nički trajekt u spavaćim kolima, koja se može a

ne mora imati. Niti pak znači da je to što imam
vizuelni doživljaj, moje psi-janje, nešto što doživlja-
vam u smislu da imam tu vrstu svesti o mom
psi-janju: ovo je tanana i u ovom kontekstu možda
zanemariva distinkcija. Takođe, to ne znači da do-
življavam svoje psi-janje u smislu da mi je kao da
psi-jem. To bi bilo besmisleno, možda stoga što mo-
je psi-janje jeste to da mi je kao da vidim svetlosni
blesak. Dalje, to ne znači da ja ne doživljavam svo-
je viđenje svetlosnog bleska (za razliku od svog psi-
-janja) u smislu u kome smo malopre rekli da ga
možda doživljavam u samom aktu psi-janja. Mislim
da ovo zapažanje znači da je u pitanju isti doživljaj
bilo da A-ujem ili da B-ujem; sa tim zapažanjem ću
pokušati da se kasnije pozabavim.
Da se vratimo pitanju zajedničkih osobina. Ko-
ji je razlog da se misli da moje A-ovanje i moje
B-ovanje moraju imati neku zajedničku osobinu,
koja je za mene potpuno očigledna? Jedna je mo-
gućnost da oni imaju takvu zajedničku osobinu jer
im je zajedničko moje psi-janje, ali time onda pret-
postavljamo ono što je u pitanju.
»Zajednička im je osobina, da je meni u oba
slučaja kao da vidim svetlosni blesak, a ne mogu
da verujem da ja samo kažem ,u oba slučaja u pi-
tanju je ili jedan slučaj ili drugi'.«
— Kada u datom slučaju kažeš »Tako mi je
kao da vidim svetlosni blesak« to naravno može
značiti »Imam tu iluziju«, ali tada ne bi izneo neku
zajedničku osobinu. Ako zaista ne podrazumevaš
»Ono što se događa ili jeste ili samo izgleda kao
viđenje svetlosnog bleska« (= »događa se ili nešto
što jeste ili nešto što samo izgleda kao viđenje svet-
losnog bleska«), onda možda podrazumevaš nešto
što je veoma slično tome, naime (R) »Ne bih umeo
da kažem da li je ovo bilo ili je samo izgledalo kao
viđenje svetlosnog bleska, kad mi ne bi bile pozna-
te okolnosti.« Ovo možda nije prosta disjunkcija,
ali se ne razlikuje od proste disjunkcije na način
na koji bi se (O) razlikovalo: ne daje određen odgo-
 VIZUELNI DOŽIVLJAJI 233

vor na pitanje »šta se događa?«, budući da uopšte

ne daje odgovor na to pitanje.
U oba slučaja mogao bi tačno da kažeš, (S)
»Sada, za razliku od ranije, moglo bi biti da vidim
svetlosni blesak«. Ali, ovaj pojam mogućnosti ne
izgleda da ima kategoričku interpretaciju, kao što
to ima pojam logičke mogućnosti na osnovu nepro-
tivrečnosti. Izgleda nepogodno da se ovaj pojam
uzme kao primitivan, i ne vidim kako bi se mogao
objasniti, izuzev kao disjunkcija između »Zbilja,
stvarno X-ujem« (tj. »X-ujem«) i »Iluzorno X-ujem«
(tj. imam iluziju X-ovanja).
»Moglo bi biti da vidim svetlosni blesak« mog-
lo bi značiti ((A)) ,Sklon sam da verujem da je (A)
istinito'. U zapažanju ,1 kad postoji A-ovanje i kad
postoji B-ovanje, ((A)). U oba slučaja može da po-
stoji A-ovanje' onaj aspekt ((A)) kojim se tvrdi (A),
bio bi poništen kontekstom, i ostao bi samo onaj
aspekt ((A)) kojim se opisuje govornik. Ali takav
opis govornika ne bi opisivao vizuelan doživljaj: to
se po definiciji razlikuje od nečega što si možda
sklon ili nisi sklon da verujes. (Rđav bi bio argu-
ment kazati da biti sklon da se veru je nije događaj,
budući da postati sklon da se veru je jeste. Ili reći,
»On je postao sklon da veruje da p« govori o jed-
nom događaju, mada ne govori o procesu. Događaj
o kome govori može, a ne mora biti proces. To je
sasvim druga stvar.)
»Da A-ovanje i B-ovanje nemaju nikakvu oči-
glednu zajedničku osobinu, kako bi mogao da po-
brkaš jedno sa drugim?«
— Ako bi stvari morale imali neku zajedničku
osobinu da bih jednu brkao sa drugom, onda bi
bodež ili svetlosni blesak (koji se može pojaviti
ncopažen) morao imati zajedničku osobinu sa »bo-
dežom u svesti« ili »fosfenom«: to je blesak koji se
vidi kad se električna struja propusti kroz mozak.
U suprotnom bi to morao biti, strogo uzev. Čulni
datum jedne stvari koji si pobrkao sa čulnim da-
tumom druge. Zašto bi, ako ne mislimo tako, doga-
đaji morali imati zajedničke osobine da bismo ih
234 J. M. HINTON

brkali? Zašto ne bi samo izgledalo da imaju zajed-

ničke osobine? Videti svetlosni blesak, i imati tu
iluziju izgleda — ali to tako samo izgleda — da
imaju zajedničku osobinu »kad se javlja x, javlja se
svetlosni blesak«.
»Ali to je, ili to može biti, isti doživljaj kada
vidim svetlosni blesak i kada imam iluziju takvog
bleska. U oba slučaja može se javiti isti doživljaj.«
— To zbilja može biti isti doživljaj, ali to samo
znači da on može »biti isti« iskustveno ili subjek-
tivno ili »kvalitativno«, tj. da možeš biti sasvim
nesposoban da uočiš razliku. Pretvoriti subjektiv-
no jednake događaje u jednake subjektivne doga-
đaje isto je tako nedozvoljivo kao pretvoriti sub-
jektivno jednake devojke u jednake subjektivne
devojke.

III
Ako stvar zbilja tako loše stoji zašto to ne
izgleda tako? Zašto tako mnogo njih žele da za do-
gađaje urade ono što niko ne želi da uradi za pred-
mete? Sigurno, sasvim je očigledno da ne postoje
subjektivne devojke. Ideja na pola puta između
predmeta i događaja je naravno ona o jednakim
subjektivnim devojkolikim čulnim datama. Dobro
je poznata izuzetna privlačnost ove doktrine —
dubok i razgranat sistem njenih korena. Ne shva-
tam sasvim kako to da je ova doktrina u toj meri
van mode, dok jednaki subjektivni događaji uopŠte
ne nameravaju da izađu iz mode. Jedna ili dve stva-
ri padaju mi na pamet kao delimično objašnjenje.
Na prvom mestu, moraju postojati jednaki, ili
bar vrlo slični, subjektivni događaji; mada nikako
na način koji zahteva doktrina vizuelnih doživljaja,
bar ne oni o kojima ja mogu nešto reći. To smo
već pomenuli: bilo bi apsurdno ne postulirati, ne
hipostazirati slična zbivanja u meni i kad vidim
svetlosni blesak i kad imam tu iluziju. Lako je onda
pobrkati ova postulirana zbivanja sa subjektivnim
 VIZUELNI DOŽIVLJAJI 235
događajima koji nas naš esprit faux podstiče da
uvedemo.
On nas na to snažno podstiče kada, na primer,
vidimo svetlosni blesak dok razmišljamo o Činjeni-
ci da u nama mora da se zbiva nešto slično onom
Što se zbiva kad imamo fosfen. »Ne samo da mora
da se zbiva nego se i zbiva i to je ovo* — to je
onda naša misao. Ali, »to« je međutim bilo šta što
se to ispostavi da jeste: ako zbilja vidimo svetlosni
blesak to je naše viđenje svetlosnog bleska, a ne
nešto Što se događa kad vidimo svetlosni blesak;
a ako imamo iluziju svetlosnog bleska, to je da
imamo iluziju svetlosnog bleska, a ne nešto što se
događa kad imamo takvu iluziju.
Ne želim da poričem da viđenje jeste i da uk-
ljučuje neki vizuelni doživljaj. Videti nešto je do-
življaj, događaj čiji smo subjekt, čak i ako pojam
subjekta nije ovde baš isti kao kod »doživljaja pre-
laženja na železnički trajekt u kolima za spavanje«.
Videti pravi X, gde je X neki optički objekt, uklju-
čuje neki vizuelni doživljaj, u smislu da ako vidiš
pravi X tada ili ti je kao da vidiš X, ili ti je (za ne-
ko Y) kao da vidiš Y. Ova logička implikacija ne-
određenog iskaza od strane određenog ne mora se
shvatiti kao uključivanje neke vrste neodređenog
događaja u određeni. Ništa ne bismo poboljšali ako
bismo tvrdili da je tu uključen neki određeni do-
gađaj.
Nadam se da dostižem do nekih od korenčića
koji održavaju uspravnim uzdrmano stablo »vizuel-
nih doživljaja«, mada je ono duboko potkopano, i
mada su mu potkresane najviše grane, čulna data.
Svakako je čudno da se ljudi lako slažu da se ne
srne uvoditi privatna Poli-Ana koja se vidi kad god
se vidi Poli ili Ana, a ipak i dalje uvode — ili bar
ne izbacuju — privatno viđenje-Poli-Ane koja se
javlja kad god se vidi Poli ili Ana: kvazihalucinaci-
ja za koju se ne mora odrediti stvarni predmet, kao
ni za pravu halucinaciju, ali koja se javlja kad god
se ima neki verodostojni doživljaj.
 J W
236 ' - HtNTON

Konačno: možda je nekima primamljivo da

izjednače nelegitimno hipostaziranje sa uvođenjem
lažnih predmeta, za razliku od događaja, osobina,
itd. Možda se veruje — mislim sasvim pogrešno —
da nema opasnosti od uvođenja lažnih događaja itd.,
budući da će se ionako izbaciti svi događaji itd. Ova
ideja, da je »događajnost« ovde vrlo mala, svakako
je pogrešna. Lako može biti da »moje A-ovanje je
u to vreme bilo stvarni događaj« znači samo »ja
sam tada A-ovao« (gde uzimam samo ono što je,
nadam se, ideja iz knjige P, T. Geacha), ali ovo ne
menja Činjenicu da ima nečeg sasvim različitog i
posebno lažnog u vezi sa »tim« događajem, događa-
jem koji sad nepobitno nalazim da se javlja, neza-
visno od toga da li sedim kraj treperave vatre ili
spavam i sanjam. Ako bi mi bilo stalo da budem
subjekt tog događaja, plašio bih se tvog pitanja, da
li to uopštc liči na sedenje kraj vatre.

(1967) S engleskog preveo: Dejan Todorović

MIŠLJENJE
 Gilbert Ryle

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE \X/

Kao Sto je nekad bila moda da se mišljenje

poistoveti sa jednostavnim ili manje-više organizo-
vanim povorkama slika, tako je sada u modi da se
mišljenje poistovećuje sa nečim što se začudo na-
ziva »jezik«, odnosno sa manje ili više organizova-
nim povorkama izraza ili delova francuskog ili en-
gleskog jezika.
Oba shvatanja su u potpunosti pogrešna, i to
ne zato Što umesto s ovim povorkama mišljenje
treba poistovetiti sa jednostavnim ili organizova-
nim povorkama delova nečeg drugog već zato što
je upravo ovaj program poistovećivanja mišljenja
sa nekom povorkom u korenu pogrešno usmeren.
Sigurno se često dešava — skoro uvek pre nego što
zaspemo — da nam odjednom iskrsne jedna a za-
tim i neka sasvim druga misao. Međutim, ova se-
rijska iskrsavanja ne Čine misli kao misli; ako se
samo to dešava, onda ja ni o čemu ne rasuđujem
niti bilo šta sračunavam. Da mislim mogu i onda
kad se ne dešava ništa slično.
Najpre ću razmotriti kakvu to vrstu određenja
dobij amo kada kažemo da neko — možda neki teni-
ser — misli šta radi ili kad kažemo da je za trenu-
tak bio tako distrait, bez ikakvih misli, ili sanjiv,
da nije mislio šta radi. Kada igrača opisujemo kao
opreznog, živog, divljeg, ludog, silovitog, domišlja-
240 GILBERT RYLE

tog, sklonog eksperimentisanju, nemaštovitog, lu-

kavog, stereotipnog, amaterskog i tako dalje — ili
kad tako opisujemo njegovu igru — očigledno se
time ukazuje i na to da on misli, odnosno ne misli
šta radi.
Sad mogu da objasnim zašto u naslovu koris-
tim i reČ »mišljenje« i reč »razmišljanje«. I teniser
misli šta radi, a očigledno da i Rodinov le Penseur
misli. Međutim, dok le Penseura možemo bez ikak-
ve bojazni opisati tako što ćemo reci da on mozga,
meditira, rasuđuje, premišlja, promišlja i razmiš-
lja, ili da je zamišljen, tenisera mi ne bismo opisali
na taj način — sem u pauzama, kad nije ničim za-
okupljen, između serviranja lopte, gejmova i seto-
va. Za vreme ovih pauza, teniser sigurno može da
radi ono što radi le Penseur; dok mu reket lenstvu-
je on može da razmišlja ili o svom tenis-mcČu ili
o nečem drugom, kao što je Godelova teorema. Me-
đutim, dok on učestvuje u igri, dok je na nju usred-
sređen, on izgleda kao da ne razmišlja, kao da nije
zamišljen, a uglavnom to i nije. Na osnovu onoga
što on tada radi, prirodno ga ne bismo ni svrstali
među Mislioce ili Penseure. On se ne nalazi u ne-
kom mrkom kabinetu niti pak u nekoj seriji išče-
zavajućih mrkih kabineta. Nije potrebno da mu se
skrene pažnja na let teniske lopte, kao Što je mož-
da le Penseuru potrebno skrenuti pažnju na poče-
tak pljuska ili na trenutno stanje uličnog prometa
oko njega. Le Penseur je u izvesnoj meri izdvojen
od onoga što se oko njega dešava. Mišljenje tenise-
ra, međutim, gotovo da se sastoji u tom što on svu
svoju pažnju poklanja — a za to je bar malo obu-
čen — inter alia letu lopte preko mreže, položaju
svog protivnika, jačini vetra i tako dalje. Obojica
su zaokupljeni — ali teniser je zaokupljen svojom
igrom, u tom trenutku, kao i igrom svog protivni-
ka, dok je le Penseur zaokupljen nečim što nije u
vezi sa čučanjem na steni, dakle onim što on u
tom trenutku radi, niti sa kišnim kapima koje ga
u tom trenutku vlaže. Hitre i prikladne reakcije te-
nisera na ono što se oko njega dešava na teniskom
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 241

igralištu, pokazuju da je on usredsređen. Ono Što

pokazuje ili pomaže da se pokaže da je le Penseur
usredsređen jeste upravo odsustvo reakcija na ono
što se oko njega dešava. Ono Sto teniser Čini ovđe
i sada — njegovi udarci, pokreti očiju i nogu itd.
— on ne bi mogao da radi kao što to radi a da
se nije usredsredio. To što on radi ili jeste ili nije
pravovremeno ili jeste ili nije međusobno usagla-
šeno, oprezno itd. Izgleda, međutim, da te Penseur
ne radi ništa, ništa što bi se moglo opisati kao
pravovremeno, usaglašeno, oprezno ili, uopšte uzev,
pažljivo, osim što se bavi svojim problemom. Ako i
radi nešto što je vidljivo, — to što mirno sedi, di-
še ili se češe po obrazu, — on svoju pažnju ne
usredsređuje na ove radnje. Od svih tih radnji on
je izdvojen, u njima on ne učestvuje, on je »odsu-
tan«. I pored toga što je to prilično proizvoljno i
neprecizno, za ovu priliku ću zadržati glagol »raz-
mišljati« da opišem ovako neangažovano mišljenje
le Penseura. Nesumnjivo da postoje i slučajevi mi-
šljenja između ova dva, kada se javlja i nešto od
angažmana tenisera i nešto od neangažovanosti le
Penseura. Neko ko nešto radi dosta promišljeno, na
primer neko ko se kugla i ko razgovara sa svojim
advokatom, možda je tu negde na pola puta.
Naravno, mi smo isuviše naobraženi da pretpo-
stavimo da se, samo zato Što je aktivan, svršen gla-
gol u određenom vremenu u rečenici u kojoj no-
minativ označava neku osobu, za tu osobu mora
reći da vrši neku radnju ili da nešto radi. Glagoli
»nestati«, »naslediti«, »spavati«, »ličiti na (nešto)«,
»preživeti«, »podleći«, »znati«, »posedovati« i »zabo-
raviti« predstavljaju jasne slučajeve aktivnih, po-
nekad i prelaznih glagola u određenom vremenu, —
i uopšte ne možemo da budemo ni dovedeni u isku-
šenje da ih smatramo za glagole delanja, 2eleo bih
da vam ukazem na posebnu klasu — klasu istina
dosta trošnih granica — aktivnih glagola u određe-
nom vremenu koje lako možemo da budemo dove-
deni u iskušenje da pogrešno smatramo za glagole
delanja. Ovim glagolima daću metaforički naziv

16 Svest i saznanje
242 GILBERT RYLE

»priloški glagoli«, mada ovaj naziv ne treba uzeti

previše ozbiljno. Evo jednog razloga zašto taj naziv
ne treba uzeti isuviše ozbiljno: koristiću taj naziv
tako da s njim pokrijem široko područje stvari
koje imaju veoma malo zajedničkog osim jednog
negativnog obeležja. Razmotrite aktivan glagol od-
ređenog vremena, »žuriti«. Ako kažete da neko žuri,
još nije rečeno šta on radi, već samo da on radi
ono što radi — bilo šta da je to — nenormalno
velikom brzinom. On može žurno hodati, kucati na
mašini, čitati, mrmoljiti ili jesti i tako dalje u bes-
konačnost. Naređenje »požuri« samo je početak jed-
nog naređenja — po njemu se, van nekog konteksta,
ne može ni postupiti ni ne postupiti. Glagol »žuriti«
nazivam »priloškim glagolom« delimično i zato što
se svaka potpuna rečenica koja sadrži takav glagol
može parafrazirati pomoću rečenice sa nekim pra-
vim glagolom delanja, koji bliže određuje prilog
»žurno« ili izraz »u žurbi«. To mogu izraziti i na
sledeći način: zurenje nije neka autonomna, neza-
visna radnja ili aktivnost kao što su hodanje, kuca-
nje na mašini i jedenje. Naređenje, »hodaj!« »ku-
caj!« i »jedi!« naređenje je koje se može izvršiti:
ta mogućnost nije nikako umanjena priličnom ne-
određenošću naređenja. Ukoliko zatim jedem bilo
jastoga bilo hleb bilo đon time sam ipak izvršio to
naređenje da jedem. Kako bih izvršio ili odbio da
izvršim naređenje da požurim, moram da radim
nešto autonomno X, na primer da jedem ili mrmo-
ljim itd. To je neophodno da bi uopšte i postojalo
neko žurno ili ne-žurno X-ovanje koje bi ili bilo
u skladu sa već shvaćenim naređenjem ili bi se o
njega oglušilo — bez obzira da li je naređenje odre-
đeno ili neodređeno. Pokušavati, zabušavati, uspeva-
ti i neuspevati isto tako nisu autonomne aktivnosti.
Mora postojati neko X-ovanje, da bi to bilo uspeŠ-
no ili neuspešno, teško ili lako, marljivo ili smun-
đano X-ovanje. Paziti ili biti pažljiv, budan ili opre-
zan, nije iz istog opšteg razloga autonomna radnja.
Naređenje: »pazi!« (i ništa dalje) ne može da se po-
sluša ili ne posluša ako se tu ne podrazumeva neki
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 243

dodatak. Voziti i paziti ne znači raditi dve stvari

kao što su voziti i pevati. Mogu da prestanem da
vozim i da nastavim da pevam ili obratno. Prvo mo-
gu da radim dobro a drugo rđavo; prvo mogu da
radim poslušno a drugo neposlušno. Ne mogu, me-
đutim, da prestanem da vozim a da nastavim da
radim sve ono što zahteva pažnja pri vožnji. Kada
izvršim Vaše naređenje da pažljivo vozim ne izvrša-
vam dva naređenja ujedno, pa tako i ne mogu da se
0 prvo naređenje oglušim dok izvršavam ono dru-
go. Ako neko nešto spontano otpočne da radi ili
se prihvati nešto da uradi — možda da iznese neku
primedbu — i ako to čini sa izvesnim stepenom
obazrivosti u želji da izbegne i ispravi greške i
neuspehe, i ako, dok to čini, on, na osnovu svojih
uspena i neuspeha, teškoća i neteškoća, ponešto i
nauči, može da tvrdi — i mi ćemo mu to dopus-
titi — da je mislio Šta radi. Za razliku od nekog
ko je u delirijumu, on je u tom trenutku hteo da
nešto kaže, i to nešto a ne bilo šta; on je pokušao
da donekle zadovolji zahteve gramatičkih pravila,
učtivosti, razumljivosti, relevantnosti itd. koje je
već naučio; pokušao je da ne ponovi svoje ranije
greške i slučajeve neadekvatnog izražavanja kao i
da iskoristi i poboljša već postignutu sposobnost
adekvatnog i uspešnog izražavanja. Tako, uz pomoć
svojih u izvesnoj meri obučenih umnih sposobnosti,
on prati ono što radi i upravo u toj meri ne obraća
pažnju na nešto Što je van svega toga. On nije ne-
što rasejano izgovarao, niti je buncao, ni mrmoljio
ni nešto sricao napamet. Nešto od onoga što on
radi ponekad bismo opisali — i to samo u filosof-
skim krugovima — rekavši da su njegovom delat-
nošću — u ovom slučaju delatnošću kojom se uče-
stvuje u razgovoru — »upravljala pravila«. Postoja-
la su, naime, inter alia i negramatičnosti, grubosti
1 irelevantnosti, kojih se on klonio i koje bi on is-
pravio ili poricao upravo zato što su to greške
takve vrste ili bi to one bile. Za njega se s pravom
kaže da je mislio šta radi, naime učestvuje u raz-
govoru, i to ne zato što je pored toga što je nešto

16*
244 G1LBERT RVLE

izgovarao — a to je uostalom upravo ono što je

radio — postojalo još nešto autonomno što je on
takođe radio i što je mogao da nastavi da radi po-
Što je prestao da izgovara. U njegovom govoru po-
stojali su izvestan stepen inicijative, pažnje i po-
dučavanja samog sebe. Ali, nijedan od ovih eleme-
nata nije bio neka autonomna delatnost ili radnja.
Nijedna od njih nije sa njegovim izgovaranjem reči
stojala u onom odnosu u kojem stoje pevanje i vo-
ženje ili, Čak, pokreti okretanja volana i pokreti pri-
tiskanja na pedalu prilikom vožnje. Njegov govor
nisu pratili niti su s njim bili izmešani deliči nečeg
drugog, što je on takođe radio; ako su ga i pratiU
— kao što se to često dešava — to što ovakva prat-
nja postoji ne predstavlja onaj razlog zbog kojeg
se za njega s pravom kaže da misli šta govori. Ne
postoje neke posebne hronike o njegovom mišlje-
nju, bez kojih njegov govor ne bi bio razgovor; isto
tako, ni žurni doručkovalac ne može sa svoje stra-
ne da ispriča jednu hroniku svog doručkovanja a
drugu svog Zurenja. Možemo upitati da li je taj
učesnik u razgovoru razgovarao na engleskom ili
francuskom ili, ako se nalazi u nekoj bučnoj fabri-
ci, da li je možda razgovarao pomoću pokreta i
grimasa. Ne možemo, međutim, upitati da li je, ka-
da je mislio šta da kaže, kako i kada to da kaže i
kako i kada to da ne kaže — dakle kada je mislio
i Činio sve Što je u pogoledu mišljenja tu potrebno
— da li je to obavljao na ruskom, nemačkom, po-
kretima ili predstavama. Ne postoji neko »to« koje
tu dolazi na red posle onog što je izgovorio. Niti
pak možemo pitati da li je neko ko je budno slu-
šao, to svoje »budnovanje« obavljao pokretima ru-
ke ili očiju ili pak na norveškom. Ne postoji neko
posebno »to« koje se tu obavlja. Kada bismo se
služili mojim veštačkim glagolom »budnovati«, bio
bi to onda priloški glagol, koji bismo mogli zame-
niti našim već poznatim prilogom »budno«. Narav-
no, ako neko ko nešto radi misli šta radi, onda
nam on, za razliku od rasejanog ili deliričnog čo-
veka, kasnije obično može da kaže — ako za to
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 245

ima odgovarajuće obrazovanje — šta je to što je

pokušavao da uradi i zašto je to činio, šta ga je
dovelo to toga da se izvinjava, okleva ili zastane a
zatim opet započne i tako dalje. Ako to dopustimo,
ne znači da istovremeno smatramo da kada je mi-
slio šta radi, kada je X-ovao, onda je morao da ra-
di i nešto drugo pored toga, da K-uje, na primer da
sam sebi, u glavi, govori nešto služeći se pri tom,
indikativnim, imperativnim ili optativnim engleskim
ili francuskim rečenicama; niti, naravno, to znači
da smatramo da je morao da nešto sebi, svojim
unutarnjim okom, predstavlja. Možda je on u
stvari nešto od sveg tog Y-ovanja i radio, ali samo
na osnovu toga što je to radio, on ne stiče pravo da
se za njega kaže da je mislio Šta radi. Štaviše, mož-
da on i nije mislio Šta radi, X-uje, upravo zato što
je radio nešto od ovog y-ovanja — kako je to sto-
noga uvidela kada je pokušala da trči dok je raz-
mišljala kako da trči. Ukratko, mišljenje ne-raseja-
nog i ne-deliričnog govornika nije neki poseban akt
ili povorka akata niti pak posebna povorka bilo
čeg drugog. Kada se u cilju opisivanja ovakvog go-
vornika u ovom kontekstu, koriste glagoli »misliti«,
»pokloniti mu svu pažnju« itd., onda su to priloški
glagoli, kao što je to moj veštački glagol »budno-
vati«. Njegovo mišljenje nije neko autonomno de-
lanje ili delatnost; niti je to istovremena povorka
autonomnog bilo čeg drugog. To uostalom nije ni
njegovo »budnovanje« — ono je sigurno samo je-
dan element u njegovom mišljenju u slučaju kada
on misli šta govori.
Čuo sam da se jedan deo mojeg stanovišta pri-
kazuje na sledeći način, koji ja odbacujem: — kažu
mi, ponekad, da iako mišljenje sigurno zahteva ovo
ili ono prevozno sredstvo, ipak su neki filosofi toli-
ko škrti u pogledu vozila koje smatraju prihvatlji-
vim da, ograničavajući taj broj, kažu da mišljenje
kao svoje vozilo traži samo delove engleskog ili
francuskog jezika itd., ili da su mu potrebne slike;
ili da ono može da se odvija ili samo u delovima
bilo engleskog bilo francuskog jezika ili samo u
246 GILBERT RYLE

slikama (u svesti). Zatim se sugerira da filosofi tre-

ba da uvedu više vrsta vozila, kao Što su kod teni-
sera pokreti ručnog zgloba i očiju ili pokreti jezika
i ćuljenja ušiju učesnika u razgovoru; ili pokreti
prstiju daktilografa i tako dalje. Ja u celini odbacu-
jem ovaj model vozila i putnika. Priloški glagoli
nisu glagoli za autonomne radnje, pa tako nisu ni
autonomne radnje koje, kao vožnja bicikla i uda-
ranje u žice, zahtevaju ovaj ili onaj aparat. Zuriti
sa doručkom zaista zahteva jedenje, ali ne kao
svog prevoznika već, grubo rečeno, kao što prilog
zahteva neki pogodan glagol. Borbenost i lukavstvo
u tenisu zaista zahtevaju udarce lopte, ali ne na
način na koji nervoza zahteva neko zidanje ili te-
sanje ili način na koji marmelada zahteva hleb ili
dvopek. Zamor od planinarenja ili sklonost ka sti-
hotvorenju na latinskom zaista ne mogu da postoje
bez stena ili latinskih reci, ali to ne zato što su bez
njih oni zaglibljeni ili ostavljeni na cedilu, već zato
što bez njih nema ni »tog« zamora ni »tog« stiho-
tvorenja.
Pre nego što nastavim, pomenuću samo da veli-
ki broj glagola delanja koji mogu da se javljaju u
potpunim naređenjima, delimično jeste a delimično
i nije priloški. Glagol »istraživati« u sebi već uklju-
čuje i pojam »pažljivo«; glagol »pogrešno napisa-
ti«1 već uključuje pojam »pogrešno«. Neko ko
sprintu] e mora i da trči a i da žuri; ako neko Žde-
re, on, mada mora jesti, ne može da jede probi-
rački.
Sada dolazimo do pitanja kakvim se radom
le Penseur bavi. Ono Što on radi, kratkoće radi,
nazvaću »razmišljanje«, iako ovaj naziv, razume se,
ne obuhvata priličan broj stvari koje bi te Penseur
mogao da radi, kao što su sanjariti, melanholično
premišljati, preslišavati u sebi ranije naučene datu-
me vladavine engleskih kraljeva ili naravno, praviti
se kao da se tobože razmišlja.
1
»mi spe 11* (prim. prev.).
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 247

Kada o mišljenju mislimo na apstraktan način

obično mislimo na razmišljanje, računanje i odluči-
vanje itd. Platona i Euklida smatramo za Mislioce
na osnovu njihovih razmišljanja; tako ne mislimo
o Bradmanu, Chaplinu i Tintorettu. Imenicom u
množini »misli« obično ukazujemo na ono što raz-
mišljanja le Penseura sadrže ili pak na ono na čemu
će ona svršiti, ako budu dalje napredovala. Upravo
zato što naše razmatranje započinjemo od razmiš-
ljanja kasnije se osećamo prinuđeni da pretposta-
vimo da kada teniser misli šta radi, on mora kao
u neki sendvič da ugura neke prolazne kriške razmi-
šljanja između parčadi trčanja, zamahivanja reke-
tom i praćenja lopte. Pošto razmišljanje stiče pravo
da bude jedna autonomna delatnost ili bar to tako
izgleda, onda i priloški izrazi kao što su »namerno«,
»budno«, »pažljivo«, »lukavo«, »probno«, »eksperi-
mentalno«, »odlučno« itd. izgleda da traže da ih se
shvati kao da označavaju nešto posebno i autonom-
no što teniser mora da potajno radi, pored onoga
što vidimo da autonomno i radi. Iako niko ne misli
da se neko, ko se trudi da uhvati voz, istovremeno
bavi i sprintovanjem a i zurenjem, svi padamo u
iskušenje da pretpostavimo da teniser, da bi se
služio svojom pameću, mora da vrši i mišićne po-
krete a i mnoštvo kratkih, oštrih razmišljanja. Cilj
mi je da pokažem, ako to mogu, da je pojam učes-
tvujućeg mišljenja, kao što je mišljenje tenisera ili
učesnika u razgovoru, osnovni pojam, a da se po-
jam neučestvujućeg mišljenja i razmišljanja, kao
Što je mišljenje le Penseura, na njega nadovezuje.
Pojmovi biti zamišljen i imati misli ne objašnjava-
ju pojam inteligentnog X-ovanja, gde »X« nije gla-
gol mišljenja, već je neophodno da ih se pomoću
tog pojma objasni.
Kada Platon kaže da prilikom mišljenja duša
sama sa sobom raspravlja, on veoma grubo i mno-
go uopštava, polazeći ne samo od slučaja razmišlja-
nja već i od slučaja jedne ili dve posebne vrste raz-
mišljanja, naime od filosofskog, a možda i od sud-
skog razmišljanja. Ako, na primer, te Penseur po-
248 GII.BERT RYLE

kušava da u stihu završi neku pošalicu ili pak da

se seti broja telefona svoga prijatelja — iako tada
nesumnjivo razmišlja — on sigurno ne raspravlja
sam sa sobom, osim per acciaens i en passant. A
ako on i per accidens i en passant pomalo i rasprav-
lja sa samim sobom, završetak pošalice ili broj te-
lefona koje traži nije nešto — ako toga uopšte i
ima — o čemu se odlučuje u okviru ove unutrašnje
rasprave. Mi mislimo uvek kada raspravljamo, bilo
»unutra« bilo »spolia«. Ne raspravljamo, međutim,
uvek i kada razmišljamo.
Ponekad filosofi i psiholozi, govoreći s nešto
manje ograda od Platona, kažu da u mišljenju, to
jest u onom što nazivam »razmišljanje«, mislilac
mora, bilo u svojoj glavi bilo sotto voće bilo rta-
glas, da samom sebi nešto govori; u ovom slučaju
njihova reč »govoriti« ima mnogo širi domen nego
što ima reč »raspravljati«. Na primer, pripovedati
jeste govoriti ali ne i raspravljati; a ni propoveda-
nje u većini slučajeva nije raspravljanje. Ovi filo-
sofi i psiholozi ponekad svoje stanovište izlažu tako
što kažu da mislilac mora da misli »na engleskom«
ili »na francuskom«, itd., ili ponekad, da on mora
da misli »u simbolima« ma kakvi oni bili.
Sigurno da ima mnogo zadataka kojima te Pen-
seur može da se bavi, mada to ne mora, zadataka
koji su na ovaj ili na onaj jezičke prirode ili obu-
hvataju takve zadatke. Na primer, on može da po-
kuša da sastavi neku pesmu ili zdravicu, da preve-
de nešto od Horacijevih pesama na srpskohrvatski,
da spremi predavanje za nestručnjake o nečemu Što
iziskuje njima stranu, stručnu terminologiju, da se
pita da li da podvuče neku reč, kako da je napiše i
tako dalje. U tom slučaju njegov poseban problem
jeste — manje ili više težak — jezički problem Šta
da kaže i kako to da kaže ili da napiše. On mora
da smisli pogodne francuske ili nemačke izraze i
rečenice; a što bolje vlada francuskim ili nemač-
kim, za njega je lakše da to i smisli. On može tako
dobro da vlada francuskim ili nemaČkim da njegov
zadatak, u većini slučajeva, ne samo da uopšte nije
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 249

težak, već je lak, čak sasvim lak. Tada možemo re-

ći, u vidu pohvale ili kao izraz zavisti, da nasuprot
nama on može da misli na francuskom ili nemač-
kom. Da bi našao prave francuske ili nemačke iz-
raze ili reci koje su mu potrebne, on za njima ne
mora da traga više nego što mi, uglavnom, mora-
mo da tragamo za engleskim recima ili izrazima
koji su nam potrebni kada govorimo sa nekim ko-
me je to maternji jezik. Kada se bavi izvesnim ex
officio jezičkim zadacima, on može da nađe po-
trebne nemačke reci i izraze a da se uopšte ne
upušta u neko traganje.
Ali, iako te Penseurov zadatak može da bude
zadatak pesnika, prevodioca, pozdravoslovca ili
pak zadatak nekog korektora, on to sigurno ne mo-
ra da bude. On ne mora da se pita kako da nešto
kaže ili napiše. Njegov je problem možda problem
istoričara, matematičara, mehaničara, šahiste, de-
tektiva ili filosofa. To nije problem izražavanja,
iako sa sobom može da nosi i neke probleme izra-
žavanja; ovi problemi izražavanja mogu da budu
laki, dok je njegov problem zagonetan, i obratno.
Resiti ove probleme izražavanja nije isto što i resiti
njegov problem. Ako »Smith može da misli na ne-
mačkom« znači — da on obično nalazi da mu je
veoma lako da na prikladnom nemačkom izrazi ono
što na nemačkom želi da izrazi, onda time još ništa
nismo rekli o njegovim filosofskim, matematičkim
i detektivskim razmišljanjima, već samo o njegovim
komunikacionim poduhvatima preko jezičkih gra-
nica, — naime, rekli smo da on dobro vlada ne-
mačkim. To za sobom ne povlači da on, dok se
hvata u koštac sa filosofskim problemom, samom
sebi govori nešto na nemačkom ili na njegovom
maternjem jeziku, engleskom. Gledište po kojem on
to mora da radi nužno se zasniva na načem dru-
gom. Ne kažem da ne postoje takve osnove, za, m-
ter alia, filosofsko razmišljanje. U stvari, mislim da
neki, recima neiskazan, argument spada onamo gde
spada i stih isto tako neiskazan — nigde. Ali ovaj
tok argumentacije neću dalje da sledim, jer le Pen-
250 GILBERT RYLE

seur može da razmišlja, iako ništa ne dokazuje niti

sastavlja neku pesmu, govor ili odgovor.
Do sada sam oštro protivstavio slučajeve kada
neko misli šta radi, na primer razgovara ili igra
tenis, slučajevima kada neko razmišlja čime se, na
primer, le Penseur bavi, dakle mišljenje koje u
nečemu učestvuje, mišljenju koje ne učestvuje. Le
Penseur se na nešto usredsređuje, ali ne na to gde
on sedi ili kako sedi ili na to da pridržava svoju
bradu rukom kojom je pridržava. On je, metafo-
rički rečeno, miljama daleko, dok teniser ne može
da bude miljama daleko, a da ipak igra tenis. Ali,
iako je usled ovog držanja na odstojanju ili neuČes-
tvovanja samo le Penseurovo mišljenje u znatnoj
suprotnosti sa teniserovim mišljenjem, koje učes-
tvuje u njegovoj igri, ono, kao i igranje tenisa,
zahteva priloške odredbe kao što su pokušavanje,
isprobavanje, eksperimentisanje, uvežbavanje, ini-
cijativu, izbegavanje ili ispravljanje omaški, otpor
prema odvraćanju pažnje, zainteresovanost, strplje-
nje, samopodučavanja itd. Bilo šta da je to Čime se
le Penseur bavi, a na osnovu čega tvrdimo da on
razmišlja, ni on kao ni teniser ne može da se time
bavi rasejano ili delirično ili infantilno. Kao ni te-
niser, ni on ne može da bude rasejan ili da spava
ili da bude neki apsolutni početnik. Obojica mora-
ju podjednako da budu qui vive. Le Penseur ništa
manje nego teniser mora do izvesnog stepena da
se ovde i sada služi svojom, bar delimično obuče-
nom, pameću. On ne može a da ne misli Šta radi,
da ne X-uje budno, istrajno itd. I tako je čak i
mišljenje koje ne učestvuje ni u čemu drugom, tj.
razmišljanje kao i igranje tenisa vrsta učestvuju-
ćeg mišljenja. Glagol za aktivnost »razmišljati«
pretpostavlja priloški glagol »misliti«. Ali, dok te-
niser mora da se služi svojom pameću pri inter alia
pokretanju svojih nogu, praćenju lopte, mahanju
reketa i tako dalje, sasvim smo, izgleda, izgubljeni
kada treba da predložimo neko odgovarajuće auto-
nomno X-ovanje ili X-ovanja, takva da le Penseur
mora da X-uje manje ili više ispitivački, nesigurno,
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 251

istrajno, borbeno, savesno ili lukavo. Kakvo je to

X-ovanje koje te Penseur radi ne-rasejano, ne-sanji-
vo, i ne-deliriČno, a koje, da ga on radi rasejano
ili sanjivo ili deliriČno, ne bi ni predstavljalo pre-
mišljanje, proračunavanje, itd.?
Deo onoga što nas tu zbunjuje sigurno je naša
uzaludna pretpostavka da će naše zahteve zadovo-
ljiti samo jedno jednoobrazno X-ovanje. Ali usled
toga se neću poslužiti sada već presvetim sredstvom
»porodične sličnosti«, pre nego što iscrpem sve dru-
ge mogućnosti, samo tada ga i treba upotrebiti.
Ali od početka imajmo na umu da za le Penseura
sigurno možemo reći da razmišlja ili premišlja čak
i ako je u sred komponovanja muzike, pa i ako po-
kušava da sastavi ili opovrgne neku filosofsku ili
skotlandjardovsku argumentaciju, ili ako pokušava
da pronađe da li je broj 1.000.001 paran ili pokuša-
va da resi Šahovski problem, ili da se priseti broja
telefona ili da azbuku sriče unutraške.
Ovde treba primetiti da priloški glagoli mogu
da budu piramidnog oblika — a to će se, nadam
se, možda pokazati relevantnim za naše istraživa-
nje, i to na sledeći način: — Ako jedem doručak,
možete mi reći da se požurim sa doručkom. Ako
vas poslušam, to ne činim na taj način što ću kre-
nuti da doručkujem — pošto to već činim — već
tako što ću ubrzati tempo mog doručkovanja. U
tom slučaju poslušno žurim s mojim doručkova-
njem. Ako mi je vaše naređenje mrsko, ali ne smem
da ga ne poslušam, onda se oklevajući pokoravam
vašem naređenju da požurim sa doručkom. U tom
slučaju doručkujem oklevajući a poslušno žurno.
Tada ne doručkujem s oklevanjem niti nužno sa
oklevanjem žurim s doručkom; ja se sa oklevaju-
ćom poslušnošću žurim s doručkom, iako sam mo-
gao i čilo da požurim sa njim, da ste mi vi naredili
da ne činim to što činim. I tako dalje, u principu, u
beskonačnost. Neophodno je zapaziti da nijedan od
ovih priloga ne može da se upotrebi ako onaj naj-
niži na lestvici nije stavljen uz neki ne-priloški gla-
gol ili delimično ne-priloški glagol, u ovom slučaju
252 GILBERT RYLE

glagol »doručkovati«. Ovo ne izlažem da vas podse-

tim na nešto školske gramatike; moj cilj je da iz-
nesem jednu od posledica onoga što se može imati
na umu kada se jedan pojam nazove »parazitski«
drugom pojmu. Pokoravanje može da bude parazit-
sko zurenju, a ovo zatim parazitsko doručkovanju:
»velike buve imaju male buve«... Pojam krađe je
parazitski pojmu posedovanja; pojam pretvaranja
da se krade je parazitski pojmu krađe; i pojam bun-
tovnog pretvaranja da se krade je parazitski pojmu
pretvaranja da se krade. I tako dalje. Kada je na-
mera s kojom onaj koji dela izvodi X podređena
nameri sa kojom će on da izvodi Y ili s kojom bi
on to činio, možemo reći da je njegovo X-ovanje u
pogledu namere parazitsko njegovom F-ovanju. On
mora da ima na umu Y"-ovanje, kako bi na umu
imao X-ovanje; a možda, da bi imao na umu F-ova-
nje, on mora da ima na umu i Z-ovanje.
A sada da se pozabavimo nečim sasvim dru-
gim, ali ipak u vezi sa ovim.
Setajući se po igralištu golfa vidimo mnoštvo
parova ili po četiri igrača kako jedan za drugim
gađaju jednu rupu za drugom. Ali vidimo i jednog
jedinog igrača kako sa šest lopti ispred sebe, jed-
nu po jednu udara u pravcu jednog te istog trav-
njaka. Zatim on odlazi, skuplja lopte i vraća se
gde je bio ranije, i sve to radi ispočetka. Šta on to
radi? On ne igra golf; on nema protivnika; on loptu
ne keči u rupu; on rukom reda lopte na travnjak
sa kojeg će da ih udari. Očigledno, on vežba počet-
ne udarce. A po čemu se razlikuje uvežbavanje po-
četnog udarca od nekog pravog? Po više stvari.
S negativne strane, on ne pokušava da dobije meč,
jer nema nikakvog meča. Niti pri vežbanju on izvo-
di početne udarce i radi još" nešto pored toga. S po-
zitivne strane, on svaki od udaraca izvodi kao deo
samoobučavanja. Obučavanja za šta? Obučavanja
da izvodi početne udarce u budućim natjecanjima.
On ne može da vežba a da na neki način nema na
umu ne-vežbovne početne udarce u budućim stvar-
nim natjecanjima. »Pun« opis onog čime se on
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 253

bavi mora da pomene i njegove misli, u nekom

smislu, o budućim ne-vežbovnim početnim udarci-
ma. Oni su to zašta se on obučava. Njegova aktiv-
nost, vežbanje početnih udaraca, parazitsko je iz-
vođenju početnih udaraca u meču. O vežbovnim
početnim udarcima možemo primetiti sledeće, što
će nam kasnije biti od koristi:
1. Prvo, u njihovom »punom« opisu pominje
se to da igrač ima na umu moguće ili buduće po-
četne udarce u meču. Uzaludno je vežbao ako nje-
gova igra u ovim natjecanjima ne pokaže nikakvo
poboljšanje.
2. Drugo, uslovi pod kojima se moraju izvoditi
početni udarci u meču ne uključuju neke vežbovne
udarce: vežbovni udarci su u izvesnoj meri izdvoje-
ni od tih uslova. Vežbač može da počne igru odakle
hoće; može da udari a da ne čeka na svoj red; on
čak ne mora da ima oznaku pred rupom da bi pre-
ma njoj ciljao, dovoljan mu je neki panj u polju.
Potrebno mu je samo da ima maši. On čak može
da prođe i bez mašija i lopti za golf: njegove po-
trebe mogu da zadovolje i običan štap i maslačci.
Kako se njegova zavisnost od spoljašnjih okolnosti
i zavisnost od opreme smanjuju, tako se i njegove
radnje prilikom vežbanja sve više i više približava-
ju Čistim »slobodnim varijacijama«, to jest, nečemu
Što zavisi od njegove apsolutne inicijative i slobod-
nog izbora. Već sad ću da nagovestim da njegova
delimična izdvojenost od okolnosti i opreme golf-
-mečeva ukazuje na put ka le Penseurovoj potpunoj
ili skoro potpunoj izdvojenosti od onog što postoji
i Što se oko njega dešava.
Ima mnoštvo aktivnosti osim vežbanja koje s
njim dele ova dva kardinalna obeležja: parazitizam
namera i izdvojenost od okolnosti, (a) Glumac koji
učestvuje na probi ne glumi već učestvuje na probi
u cilju glumljenja. Ovoga jutra on pokušava da za
»premijeru« dostigne savršenstvo u govoru i pokre-
tima. On danas uzalud proba, — ako te večeri zas-
pe. On može da proba u muftiji, u svojoj sobi, bez
publike, šaptača i kolega-glumaca, u mraku. Pri svo-
254 GILBERT RYLE

joj probi on je u većoj ili manjoj meri izdvojen od

okolnosti i oslobođen opreme. Ipak »pun« opis
onoga što on radi, izražen pomoću onog za šta on
to radi, mora da pomene i pozorišne predstave ko-
je, ako se izvedu, neće biti izdvojene od okolnosti
u kojima se odigravaju i oslobođene od potrebne
opreme, (b) Učitelj kuvanja podučava na taj način
što demonstrira kako se pravi voćni kolač. On mo-
že, ako to hoće, da demonstrira sa solju umesto sa
šećerom, sa hladnom pećnicom, i to tako da proces
pečenja koji bi u slučaju pravog pravljenja kolača
trajao čitav sat sada traje deset sekundi, i tako
dalje. Njegov uspeh ili neuspeh sastoji se u kasni-
jem spravljanju dobrih i loših kolača njegovih uče-
nika. Ako i kada se oni budu bavili spravljanjem
kolača, oni će to raditi pod potrebnim kulinarskim
uslovima. (c) Dečak koji pokušava da preskoči ale-
ju cveća može biti da niti vežba da bi se usavršio u
preskakanju niti svojim prijateljima prikazuje svo-
ju veštinu, već samo eksperimentiše, samo pokuša-
va da utvrdi da li on može da je preskoči ili ne.
On se ljuti na odrasle koji ga gurnu da bi mu po-
mogli, pošto mu to onemogućuje da utvrdi ono što
je želeo. I on takođe ima izvesnu meni izdvojenosti
od okolnosti. On sam može da izabere kada će da
skače i sa koje strane. Njemu gledaoci nisu potreb-
ni. Potrebne su mu samo njegove noge, aleja cveća
i možda dobro svetio. On može da utvrdi da li je
u stanju da preskoči aleju cveća široku tri stope
čak i bez aleje cveća, pošto može da odredi razda-
ljinu od tri stope bilo gde, na travnjaku ili na pro-
lazu, i može da pokuša da nju preskoči, (d) Neke
su radnje pripreme za druge radnje, kao što je to
pročišćavanje grla pri pevanju ili napumpavanje gu-
ma bicikla pre odlaska na vožnju biciklom. To pe-
vanje ili vožnja biciklom ne mora da se dogodi, ali
»pun«opis pripremne radnje zahteva da se pomene
nameravano ili očekivano pevanje ili vožnja bicik-
lom. U skladu s tim, grlo mogu da pročišćavam ka-
ko bih stvorio lažan utisak da ću sad da zapevam.
Ovo pročišćavanje grla nije pretvaranje da se pro-
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 255

čišćava grlo: to je prethodno pročišćavanje grla kao

priprema za pevanje. Njegov »pun« opis zahteva da
se pomene na posredan način i pevanje. Očigledno
da grlo mogu u cilju pevanja pročistiti i bez onog
pratioca koji će mi biti potreban za pevanje. (e)
Cimanje bezlisne grane drveta može istovremeno da
bude i eksperiment i priprema. Onaj koji bi se mo-
žda popeo na drvo želi da utvrdi da li je grana do-
voljno jaka; on to čini da bi se, ako je dovoljno
jaka, na nju popeo, a ako nije, da to ne čini. Nema
ničega što bi sprečilo da to cimanje grane bude i
prikazivanje nekom neupućenom, jedne od tehnika
penjanja uz drvo. Onaj ko isprobava granu može i
da ne pokuša da se danas popne na drvo. On želi da
utvrdi njenu jačinu za sutrašnje ili neko buduće
penjanje ili to čini za nekog drugog ko bi se hteo
popeti na drvo. Penjanje na drvo zahtevaće dvade-
set minuta i pogodno odelo. Isprobavanje grane
ne zahteva toliko vremena niti takvo odelo. (f) Pre-
tvarati se da se X-uje nije i X-ovanje, ali u »punom«
opisu onog što radi onaj ko se pretvara mora da se
pomene i X-ovanje. Ako je pretvaranje da se X-uje
— kao Što je to često slučaj — pokušaj da se neko
prevari, uspeh je u tome što gledalac misli da onaj
ko dela X-uje ili pokušava da X-uje. On se uzalud
pretvara, ako gledalac nije prevaren. Očigledno
onaj ko se pretvara da X-uje može da bude oslobo-
đen raznih pomoćnih sredstava potrebnih za kova-
nje. Mogu da se pretvaram da sam bogat a da ne-
mam mnogo novaca. Ili pak mogu da se pretvaram
da poznajem Budimpeštu, a da u njoj nisam bio.
(g) Razmotrite na kraju pojam čekanja — možda
čekanja na voz. Uzalud Čekam ako voz ne pristigne
ili ako sam na pogrešnom peronu ili ako uđem u
pogrešan voz. »Pun« opis onoga što radim na pero-
nu zahteva da se pomene moje moguće-hvatanje-
-voza. Ovde ne postoji neko posebno Xovanje koje
moram izričito da vršim da bi za mene s pravom
bilo rečeno da čekam. Mogu da sedim ili da stojim
ili da se šetam, pušim ili započnem rešavanje ukrš-
tenih reci, mogu da razgovaram, zviždućem ili da
256 GILBERT RYLE

ćutim. Sve što je potrebno jeste da ne činim ništa

što bi me sprečilo da uhvatim voz ili da ne idem
nigde ili da ne ostanem nigde gde bi to moglo da
se desi. Čekanje je uzdržavanje od radnji koje se
sukobljavaju sa ciljem. Stoga čekanje uopšte ne
zahteva nikakvu opremu, već samo jednostavan
uslov — da se ostane u blizini mesta gde će voz da
dođe i da se ne zaspi.
I tako je možda le Penseurova totalna izdvoje-
nost, iskljuČenost ili udaljenost od svega što se oko
njega događa in excelsis slična nezavisnosti od
mnoštva pomoćnih sredstava, igrača koji vežba
golf; ili nezavisnosti učitelja kuvanja od mnoštva
kuhinjskih pomoćnih sredstava; ili nezavisnosti
putnika od bilo kakvih pomoćnih sredstava sem,
grubo rečeno, samog perona. Svi mi znamo iz na-
šeg sopstvenog iskustva na koji način razmišljanje
može da zahteva eksperimentisanje, ispitivanje, pro-
be, vežbanje i dosta čistog čekanja.
Pretpostavimo da je le Penseur kompozitor ko-
ji pokušava da komponuje Mađarsku rapsodiju, ma
šta to značilo. Juče je sedeo za klavirom, isprobava-
jući razne note i melodije na dirkama. Note, koje je
on — da to »nepotpuno« opišemo — stavio na har-
tiju bile su, kad bismo dali »pun« opis, razna bri-
sanja, menjanja, sažimanja, ponovna sažimanja, po-
kušaji itd. onog što će budući trubači i violinisti,
nadajmo se, jednom svirati. Danas, zbog velikog
spremanja u njegovoj kući, on sedi na steni na brdu,
upola pevuši ariju melodije, briše ih i menja, vrši
probe itd. Danas, za razliku od jučc, on ne koristi
nikakav instrument i čak ne mora da se brine da
li će da probudi bebu. Sutra će možda nastaviti da
komponuje svoju rapsodiju i to će činiti a da pri
tom tiho ne pevuši melodiju. On čuje samo »u svo-
joj glavi« još nedovršene odlomke i delove muzike.
Melodije koje isprobava, odbacuje, menja, sažima,
ponovo proba itd. gotovo su sasvim izdvojene od
spoljašnjih okolnosti i nije im uopšte potrebna ni-
kakva oprema. One su njegove sopstvene stopro-
centne »slobodne varijacije«.
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 257

Međutim, ako le Penseur sastavlja ne muziku

nego zdravicu, onda, bez obzira da li on pored toga
i sasvim slučajno, rasejano, zvižduće neke muzičke
odlomke, on mora, oslanjajući se na svoje sopstve-
ne snage, da sastavlja reči-kandidate, izraze i reče-
nice. Ali on je slobodan da ih sastavlja bilo glasno
bilo sotto voće, bilo u svojoj glavi, bilo mastilom
na hartiji, bilo »duhovnim« mastilom na »duhov-
noj« hartiji, itd. Očigledno, njegovo sastavljanje u
izvesnom trenutku još nezapočetog i nezavršenog
izraza nije sve ono što on pod »punim« opisom ra-
di. On eksperimentalno i sa sumnjom isprobava, ta-
ko reći samo »približno«, i često odbacuje nekog
kandidata za ono što će da održi sutra uveče u
Grand hotelu. Ili, možda, on ima probu »premijer-
ne večeri« sada već prihvaćenog kandidata za zdra-
vicu, ili možda njega koristi kao odskočnu dasku
sa koje će da krene ka još nekomponovanom de-
lu; ili možda radi sve ovo zajedno ili samo nešto od
toga. Ali bilo šta da sada pokušava, njegova je na-
mera osujećena ako se sutrašnja večera otkaže; a
ono što on sada radi probno i u vidu probe, ne za-
hteva nikakva spoljnja pomoćna sredstva, aparat,
građu ili spoljašnje okolnosti — ili skoro nikakva,
sem možda rečnika i antologije humorističnih aneg-
dota.
Ako le Penseur pokušava da resi neki Šahovski
problem, on ne mora da zvižduće odlomke ni iz če-
ga niti da sastavlja reci ili sledove reci. On može
eksperimentalno da pokreće ili premešta figure na
šahovskom polju ispred sebe, a da ne bude pod pri-
tiskom nekog protivnika ili sata. Ili pak može, kao
što to ja činim, samo naravno mnogo efikasnije, da
razmatra alternativne poteze vizuelno zamišljenih
šahovskih figura na vizuelno zamišljenom šahov-
skom polju; ili može na neki drugi način da u mašti
eksperimentalno pravi alternativne poteze. Ali bilo
šta da u tom trenutku »nepotpuno« radi, pod »pu-
nim« opisom on pokušava da da šah-mat u Četiri
poteza.
17 Svest i saznanje
258 GILBERT RYLE

Sada bih želeo da kažem da to što je le Penseur

izdvojen od svega što postoji i što se oko njega
dešava, ne znači da on ne misli šta radi, dok teni-
ser misli šta radi — videli smo da on svakako mo-
ra da to čini. Bolje je reći da ono što on »nepotpu-
no« radi jeste u potpunosti ili u vrlo velikoj meri
izdvojeno od spoljašnjih okolnosti i oslobođeno od
bilo kakvog aparata. Ono što on radi »nepotpuno«,
na primer tiho zvižduće kratku melodiju, u potpu-
nosti ili gotovo u potpunosti je u okvirima njego-
vog slobodnog izbora i inicijative. To je čista ili
gotovo čista »slobodna varijacija«. On može da pro-
izvede tonove koje hoće kada to hoće i u kom re-
dosledu hoće. On poseduje sve slobode onoga ko
vežba početne udarce i još više. On ne mora da ima
stopostotnu nezavisnost od okolnosti da bismo ima-
li pravo da kažemo da razmišlja. Za mene se s pra-
vom može reći da se bavim razmišljanjem kada
pokušavam da resim šahovski problem i onda kada
mi oči vidno preleću stranicu novina na kojoj se
nalazi taj problem. Kompozitor može da dodiruje
dirke pravog klavira, a ipak se s pravom kaže da je
usred komponovanja kao i to da se nalazi u zamra-
čenom kabinetu. Njegova zamiŠljenost ne zahteva
totalnu odsutnost nekog X-ovanja koje se može vi-
deti ili čuti. Ali to X-ovanje mora biti potpuno nje-
govo spontano »ad Hb«.
Pa i više od toga. Ne samo da le Penseur mora
da »nepotpuno« radi nešto što uživa neki stepen iz-
dvojenosti od spoljašnjih okolnosti, pa prema to-
me i neki stepen slobodnog izbora samog autora;
već i ono što on »nepotpuno« opisano radi mora
imati i neki »puniji« opis. Ono što on »nepotpuno«
radi mora biti na jedan ili na više načina ili za je-
dan ili više stepeni parazit u pogledu namere, kao
što su pokreti glumca na probi paraziti u pogledu
namera njegovih pokreta na samoj premijeri. Ili
kao što su cimanja grane onoga ko se penje na
drvo paraziti u pogledu namere poverenju ili nepo-
verenju koje on ili njegov sin imaju sutradan pre-
ma jačini te grane. Fifosof koji »nepotpuno« u ovom
 MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 259

trenutku izgovara rečenicu ili deo neke rečenice

može »puno« da tako kažemo cima neku privlačnu
premisu-granu, da bi je upotrebio ili, u protivnom,
da je ne bi upotrebio u nekom argumentu koji još
nije gotov, a taj mogući argument može sa svoje
strane zatrebati da bi se pobio prigovor nekog cepi-
dlake. Paraziti u pogledu namere mogu da stvaraju
piramide. »Velike buve imaju male buve.«
Na kraju želeo bih da sugeriram da su ovi ele-
menti (a) izdvojenosti od spoljašnjih okolnosti, slo-
bodan izbor autora ili ad Hb-nost i (b) parazitizam
u pogledu namera, jednostavni ili mnogostruki, ono
što filosofi pokušavaju da ukrote kada kažu, pro-
krustovski, da je razmišljanje, na primer, »operi-
sanje simbolima« ili »korišdenje jezika«, ili kada
kažu da misleći o mostu Folly Bridge kada se tamo
ne nalazim, moram, umoeto njega da u mojoj pri-
sutnosti imam neku vrstu zamene ili znaka za ovaj
zakrčen most — kao da jaz između tenisera i le
Penseura treba da se ispuni novom vrstom spoljaš-
njih okolnosti ili novom vrstom opreme, samo su
te vrste pošteđene ove grublje stvarnosti. Zeleo bih
da kažem da ovaj jaz treba da se ispuni radnjama
parazitskim u pogledu namere i autora slobodnog
izbora; sastavljanje reci i rečenica samo je jedna
vrsta ovakvih radnji među mnogim vrstama, mada
je to posebno važna vrsta. Ali ovo nije prilika da
se objašnjava njihova posebna važnost.

(1966) S engleskog preveo: Aleksandar Pavković

17*
 Peter T. Geach

ČIME MISLIMO?

Ovaj rad napisao sam jer su me zamolili da

pružim doprinos dijalogu materijalista i antimate-
rijalista. Predložili su mi da pišem u odbranu duše,
ali razmišljanja oko naslova sa rečju »duša« nisu
me dovela do nekog dobrog rešenja. Na kraju sam
predložio upravo dati naslov, jer on dovoljno jasno
odeljuje materijalističke i antimaterijalističke po-
glede. Materijalisti bi rekli da svako od nas misli
nekim svojim materijalnim delom — određenije,
moždanim sistemom, — jer nema nijednog drugog
dela tela za koji bismo imali i najmanjeg razloga
da smatramo da je organ mišljenja. Ja sam anti-
materijalista. Jedna forma antimaterijalizma je ima-
terijalizam — stanovište da svako od nas misli ne-
kim svojim imaterijalnim delom, svojim duhom ili
dušom. Imaterijalizam ću ispitivati kasnije; za sad
samo ukazujem da materijalizam i imaterijalizam
nisu logički protivrečni i oba mogu biti lažni.
Protiv materijalizma ću argumente izlagati tako
što ću postaviti tri teze o mišljenju.
(I) Mišljenje je aktivnost. Možemo, rečeno Loc-
keovim recima, biti »zauzeti prilikom mišljenja«.
Mišljenje je nešto što nas može posve obuzeti, ne-
što od čega možemo biti odvraćeni i što nas može
odvratiti od drugih stvari, itd. Svaki od ovih načina
opisivanja aktivnosti odgovara mišljenju koliko i
 CIME MISLIMO? 261

fizičkim aktivnostima kao što su igranje bilijara ili

fudbala. U ovom pogledu glagol »misliti« je veoma
različit od nekih drugih psiholoških glagola kao što
su »podrazumevati« i »razumeti«, koji se ne odnose
na aktivnosti. Razumevanje nije aktivnost, jer tvrd-
nja da je X nešto razumeo može da se opravda je-
dino time što X ima izvesnu sposobnost, a sposob-
nost nije aktivnost. S druge strane, »Sta si radio sve
vreme?« dozvoljava kao odgovor »Mislio« ali ne
»Razumevao«: (»pokušavao da razumem« je mož-
da prikladan odgovor — sa odgovarajućim objek-
tom razumevanja za »razumem« — ali biti zauzet
pokušajima razumevanja znači misliti, ne razume-
vati.) I najzad, nečija bona fide izjava odlučujući je
kriterij za ono šta je on uistinu mislio, ali ne i za
ono što je razumeo; može, naime, izgledati kao da
je nešto razumeo i on može bona fide tvrditi da je
razumeo, a da se ipak ispostavi da nije razumeo.
Ubaciću ovde malo istorije. Doktrina o aktima
razumevanja sasvim se pogrešno pripisuje srednjo-
vekovnim sholastičarima. Mada u običnom latin-
skom »intelligere« znači »razumeti«, srednjovekovni
latinski je često, standardno vraćanje Aristotelovom
grčkom, a »intelligere« je Aristotelovo »noein«, što
je na grčkom »misliti o« a ne »razumeti«. Tako
»homo actu intelligens lapidem« kod Tome Akvin-
skog označava »Čoveka koji stvarno misli o kame-
nu«, ne »Čoveka koji razumeva kamen« (bez obzira
što bi ovo značilo), niti Čak »čoveka koji razumeva
reČ 'kamen'«. A »actu intelligibile« ne znači »aktu-
alno razumljivo«, — gde »-ljivo« i »aktualno« kao da
se međusobno sukobljavaju a nejasno je koje pobe-
đuje — već se »actu intelligibile« odnosi na »ener-
geiai noeton«, »aktualno mišljeno (o)«, gde je ener-
geidi, »aktualno« potrebno da bi se isključila siste-
matska dvosmislenost participa sa -ton, dvosmisle-
nost između stvarnog biti objekt aktivnosti 0 i
mogućnosti da se bude objekt ove aktivnosti (0-vlji-
vosti). Smatram da je zloupotreba srednjovekovnog
žargona možda tokom istorije dovela do postulira-
nja »akata razumevanja«.
262 PETER T. GEACH

Nešto podrazumevati je u prilično drugačijem

položaju. Ako neki čovek bona fide izjavi da je
onim što je rekao nešto podrazumevao on to jeste
podrazumevao, baš kao što je, ukoliko bona fide
izjavi da je o nečemu mislio, zaista o tome i mislio.
Moguće je čak podrazumevanje vezati za određeno
vreme — »Kad je rekao . . . , podrazumevao je ...«
Međutim, ima drugih načina da se kaže da podra-
zumevanje nije neki akt, pa ni epizoda aktivnosti.
Kad rasrđeni otac vidi kako njegov porodični gost
uči decu da se kockaju i kaže: »Kada sam pominjao
neku igru nisam podrazumevao takvu vrstu igre!«,
on pri tom ne ukazuje na akt podrazumevanja ko-
jim je mislio na neku drugu vrstu igre u kojoj bi
se deca podučavala. I ako vam neko kaže da po-
šavši od 1 sukcesivno ispisujete neparne brojeve
sve dok vam ne kaže da stanete, on može ispravno
reći da je pod tim podrazumevao da posle 101 na-
pišete 103, a da sam nije izvršio nikakav akt pod-
razumevanja »103 posle 101«. Na sličan način, mi
ne možemo biti zaokupljeni podrazumevanjem, bi-
lo da nam ono odvraća pažnju bilo da nas nešto od
njega odvraća, kao što to možemo kad je reč o miš-
ljenju.
Ovaj deo moga članka u celini je preuzet od
Wittgensteina, jer ja mislim da je on bio u pravu,
a ja bih radije da budem u pravu nego da budem
originalan, takođe smatram da ovo može da posluži
da se ispravi pogrešno shvatanje o tome na Šta je
Wittgenstein ciljao. Za njega se pretpostavlja da je
imao dugoročan program eliminisanja svih akata ili
aktivnosti svesti, program koji je on gotovo u pot-
punosti ostvario što se tiče podrazumevanja i razu-
mevanja, dok je mišljenje predstavljalo teži prob-
lem. Nasuprot ovome, jasno je da je on želeo da
protivstavi psihološke reci koje se odnose na stvar-
ne doživljaje i aktivnosti onima koje se na to ne
odnose: to je bila čitava poenta ovakvih »gramatič-
kih istraživanja« koje sam ovde sumirao. I tu se po-
kazuje smisao tvrdnje da mišljenje jeste aktivnost
 CIME MISLIMO? 263

ako kontrastiramo glagol »misliti« drugim psihološ-

kim glagolima koji se ne odnose na aktivnost.
Neću se zadržavati na ideji redukcije prividno
kategoričkih iskaza o aktivnosti mišljenja na hipo-
tetičke iskaze o tome šta bi čovek javno uradio pod
izvesnim neostvarenim uslovima. To je samo jedan
program, nikakva takva analiza nekog određenog
iskaza nije stvarno data i nijedna, mislim, ne bi
uopšte bila ni plauzibilna. Čovek se začelo može
pitati kakva je privlačnost tog programa, posebno,
kad su već same pogodbene tvrdnje čije su apodo-
ze neispunjene zagonetne za filosofiju.
(II) Mišljenje je jedna osnovna aktivnost. O
više ili manje osnovnim aktivnostima govorim na
skoro isti način kao Što gospođica Anscombe govori
o sirovijim i manje sirovim činjenicama (u radu
»O sirovim činjenicama« u Analysis). Na primer, u
datom kontekstu C, radnja (1), povlačenje izvesnih
crta na papiru, predstavlja (2) pisanje izvesne re-
čenice na engleskom, dok u kontekstu C (detaljnije
određenom od C) pisanje rečenice na engleskom je
(3) formulisanje izvesnog koraka u nekoj filosof-
skoj argumentaciji. Isto tako je, u datom kontek-
stu C, radnja (1), ispuštanje izvesnih artikulisanih
glasova, (2) naručivanje robe kod bakalina, dok je,
u još bliže određenom kontekstu C, ovo naručiva-
nje (3) dalje zapadanje u dugove. (Treba primetiti
da bi u ovom slučaju kontekst radnje C delimično
bio određen i negativnim uslovima, na primer da
čovek nije imao novca da plati dugove u koje je već
zapao i da nema izgleda da dođe do novca.) U oba
primera reći ću da je radnja (1) osnovnija od rad-
nje (2), a radnja (2) osnovnija od radnje (3). Izvrše-
nje neke manje osnovne radnje sastoji se uvek u
izvođenju osnovnije radnje, pod pretpostavkom od-
ređenog konteksta delanja.
Ako je radnja (1) osnovna s obzirom na radnju
(2), a radnja (1) se obavlja nekim sredstvom N,
nužno ne sledi da na sličan način možemo govoriti
o izvođenju (2) pomoću N. Isto tako, ako radnju
(1) možemo da pripišemo sredstvu N isto koliko i
254 PETER T. GEACH

izvršiocu, ne sledi da i radnju (2) možemo isto tako

da mu pripišemo. Jer, recimo, dok možemo govoriti
o pisanju engleske rečenice perom, i dok možda
možemo čak reći da pero ispisuje englesku rečeni-
cu, teško da možemo reći da je perom formulisan
korak u argumentu, a sigurno ne možemo reći da je
pero formulisalo argument. Isto tako, ako čovek
proizvodi artikulisane glasove govornim organima,
isto tako možemo reći da njegovi govorni organi
proizvode artikulisane glasove, ali ne možemo reći
da njegovi govorni organi naručuju robu kod baka-
lina, mada možda možemo da kažemo da on naru-
čuje robu pomoću svojih govornih organa; a nikako
ne možemo reći da je zapao još dublje u dugove
pomoću svojih govornih organa na način na koji je
nogama pobegao od svog Ijutitog zajmodavca, a
još manje možemo reći da su ga njegovi govorni
organi odveli u dugove.
Materijalisti bi grešili dakle, kad bi bilo nemo-
guće pripisati mišljenje nekom određenom sredstvu
ili instrumentu zato Što ono nije osnovna aktivnost.
Međutim, otkriće jedne takve materijalističke greš-
ke ne mora značiti da bi naša slika sveta bila znat-
no razliČitija od njihove. U svakom slučaju, meni
se čini da je mišljenje osnovna aktivnost, da ne po-
stoji neka osnovnija iz koje bi se, u datom kontek-
stu, aktivnost mišljenja sastojala. Ako neko smatra
da stvar drugačije stoji, na njemu je da pokaže ka-
ko je mišljenje ne-osnovna aktivnost. Nije mi pozna-
to nijedno takvo objašnjenje koje bi iole bilo pla-
uzibilno. Možda bi neko mogao smatrati da u da-
tom kontekstu misliti i imati neke misli znači imati
mentalne slike, osećanja, neizgovorene reci itd. koje
prolaze kroz svest. Protiv ovog postoje prilično oči-
gledni prigovori, posebno, da se u mnogim slučaje-
vima mišljenja i imanja misli ne javlja ništa slično
što bi moglo biti relevantno.
(III) Aktivnosti mišljenja ne može se pripisati
položaj u fizičkim vremenskim, serijama. Ovoj tezi
ću prići postupno. Prvo želim da vam skrenem paž-
nju na karakter diskontinuiteta misli — na potpu-
 CIME MISLIM07 265

nu neprikladnost Jamesovog izraza »tok misli«. Iz-

raz je neprikladan zato Sto svaka misao ima sa-
držaj koji ne može da postupno pređe u neki drugi
sadržaj. Ako imam najpre misao da su lavovi opas-
ni, pa onda pređem na misao da su tigrovi opasni,
to se ne dešava postupnom promenom od misli
0 lavu ka misli o tigru. I čak ako misao ima kom-
pleksan sadržaj, to ne znači da se elementi u ovom
kompleksu mogu javiti odvojeno ili sukcesivno;
misao da su svi tigrovi opasni ne može se sastojati
u tome što prvo mislim o svim tigrovima a onda
nastavim da mislim o opasnosti. Jer, ma šta B. F.
Skinner mislio, »svi tigrovi« je izraz koji nema
značenja van konteksta neke rečenice, jer »svi« je
reč čija se uloga sastoji u pokazivanju kako predi-
kat prianja uz subjekat, a slično tome, nema nekog
čina mišljenja o svim tigrovima osim u kontekstu
misli da su svi tigrovi takvi i takvi. Isto tako, iako
sigurno mogu imati neku neodređenu misao o opas-
nosti, sled misli o tigrovima i misli o opasnosti ne
bi dao misao da su svi tigrovi opasni. Ukoliko ceo
sadržaj misli da su svi tigrovi opasni nije istovre-
meno prisutan kod onog ko misli, takva misao se
uopŠte ne javlja.
Mišljenje se sastoji iz serije misli, koje se kao
diskretne mogu brojati — prva, druga, treća,... —
koje se, ukoliko su kompleksne, moraju javiti tako
da su svi njihovi elementi istovremeno prisutni i ne
prelaze jedan u drugi postepeno. Istinitost ovog
prikaza potvrđena je, mislim, uzaludnim pokušaji-
ma Williama Jamesa (u poglavlju njegovih Principa
na koje sam upravo ukazao) da se utvrdi suprotno.
On pokušava da pokaže da u misli (recimo) da je
špil karata na stolu ima sukcesivnih faza u kojima
su elementi — koji odgovaraju različitim recima
ove rečenice koja počinje sa da — pojedinačno i
sukcesivno istaknuti; on pokušava da dokaže da čak
1 formalne reci kao što su »je« i »ako« i »ili« imaju
značenje zato Što odgovaraju osećanjima prelaza
koja su deo toka svesti, i da sadržaj misli nije ne-
što što se u jeziku da izraziti i preneti, već nešto
 PETER T. GEACH
266
što možete uhvatiti jedino ako reprodukujete »mi-
sao kako je ona izrečena, sa svim tim oivičenim re-
cima i ćelom rečenicom utopljenom u onaj prvobit-
ni oreol nerazgovetnih relacija«. Oduzelo bi puno
vremena da se pokaže šta je sve pogrešno u Jame-
sovom načinu posmatranja. Mogu samo kratko da
kažem da Jamesov opis misli zamagljuje njena lo-
gička obeležja i čini nemogoućim da se uvidi zašto
se ne može misliti besmislica iako se može govoriti
besmisleno. (Ako napišete besmislenu rečenicu koja
počinje sa da, posle »Smith ima misao ...«, ćela re-
čenica će biti besmislena te ne može biti istinit
izveštaj o tome šta je Smith mislio; takve teškoće
nema prilikom citiranja besmislica koje je Smith
govorio.) Zaista, James izričito kaže da je »subjek-
tivni smisao« stvar »osećanja racionalne relacije«.
Nije iznenađujuće da je kasnije u svojoj karijeri Ja-
mes svečano izjavio: »Odričem se logike.« Pretpo-
stavljam da je u sličnom smislu Humphrev u svo-
joj knjizi o Mišljenju govorio o »oslobođenju psiho-
logije od okova logike«.
Ako se misli ne javljaju u džejmsovskom toku,
već onako kako sam ja tvrdio — kao serija u kojoj
se izvestan sadržaj misli sukcesivno javlja, bez suk-
cesije unutar jedne misli i bez postepenog prelaza
od jedne misli ka drugoj — onda ove misli, ukoliko
imaju položaj u fizičkoj vremenskoj seriji, moraju
da se jave ili legato ili staccato — ili tako što bi
kraj jedne morao neposredno biti početak druge, ili
tako Što bi između misli morao postojati vremenski
jaz bez misli. No, da li smo stvarno vezani za ove
alternative? Bolovi i drugi slični senzorni procesi
mogu biti dugi ili kratki, neprekidni ili sa prekidi-
ma, ali uprkos Longfellovvovih »dugih, dugih misli«
ne mislim da misao (recimo da je špil karata na
stolu, ili da je Geachov argument pogrešan) može
smisleno da se nazove dugom ili kratkom, niti da
u tom slučaju moramo da kažemo da svaka misao
mora biti strogo uzev trenutna.
Teškoća koja se oseća kad treba reći da misao
ne mora biti ni duga, ni kratka, ni trenutna, poti-
 CIME MISLIMO? 267

če, mislim, iz (možda nepriznate) pretpostavke

njutnovskog ili kantovskog shvatanja vremena. Za
vreme se uzima da logički prethodi događajima,
dok događaji, s druge strane, moraju zauzimati de-
Ijive intervale, ili u suprotnim, nedeljive trenutke
vremena. Ako ovo shvatanje odbacimo i umesto to-
ga govorimo o vremenskim odnosima, tada ono što
ja predlažem jeste da misli nemaju sve vrste vre-
menskih odnosa koje imaju fizički događaji i, po
mom mišljenju, i senzorni procesi. Može se reći da
se tokom pola časa izmerenih satom, nekom čoveku
javila ta i ta serija misli, ali mislim da je nemogu-
će naći interval fizičkih događaja koji bi bili isto-
vremeni, ili bar približno istovremeni, sa jednom iz
serije misli. Mislim da je Norman Malcolm bio u
pravu kad je rekao, na jednom skupu u Oxfordu,
da bi neka mentalna slika mogla biti pred nečijim
duhovnim okom tačno onoliko dugo koliko bi bubi
trebalo da prepuzi sto. Ali mislim da bi bilo bes-
misleno reći da sam »mislio«* datu misao za vre-
me dok je buba puzila — trajno prošlo vreme od
»misliti« nema takvu upotrebu. (Beli Vitez »je mi-
slio«* o nekom planu tako Što je mislio imajući
izvesne misli sukcesivno: za svaku pojedinu misao
izraz »mislio je«* ne bi se mogao primeniti.
Obeležje mišljenja za koje sam se upravo zala-
gao moglo bi vrlo lako dovesti do toga da se pono-
vo razmotri da li tezu (II) treba prihvatiti. Jer je-
dan od načina da se objasni zašto je pojedinačnim
aktima mišljenja nemoguće pripisati položaj na fi-
zičkoj vremenskoj skali jeste reći da mišljenje
uopšte i nije osnovna aktivnost. Ako se neka osnov-
nija aktivnost može meriti satom, ne mora isto da
važi za manje osnovnu aktivnost koja je obavljena
obavljanjem one osnovnije. Stavljanje otrova u
piće svoje žene predstavlja akt ubistva u kontekstu
koji uključuje i kasnije ispijanje otrova i smrt žrt-
ve. Stavljanje otrova je merljivo satom, ali — kada
je izvršeno ubistvo? Da li onda kad je otrov stav-
* »Was thinking«, trajno prošlo vreme u engleskom (prim. prev.).
268 PETER T. GEACH

ljen, ili onda kad je ispijen, ili možda onda kad

je žena umrla? To je stvar pravnog odlučivanja i
pravno gledano to bi mogla biti važna stvar, ali
filosofski uzev nema pravog odgovora — ubistvo
nije merljivo satom. Nema u tome nikakve misteri-
je, nema nikakvog razloga da se kaže da se ubistva
javljaju u ne-fizičkoj vremenskoj skali tad ili ne
znam kad, jer ubistvo nije osnovna aktivnost, a
osnovni događaji koji se tu javljaju — stavljanje
otrova, ispijanje otrova, bolest žrtve i njena smrt
— svi su oni direktno merljivi satom. Slično tome,
kada bi se pokazalo da je mišljenje manje osnovna
aktivnost u odnosu na neke satom merljive aktiv-
nosti, možda bi prestala da nam izgleda zagonet-
nom činjenica da su neka pitanja o vremenskim
odnosima mišljenja prema fizičkim događajima
takva da se na njih u principu ne može odgovoriti.
Ovo je tačka u kojoj, smatram, moj argument tre-
ba da se najpažljivije ispita. No, koliko ja uviđam,
mišljenje jeste osnovna aktivnost.
Ako je mišljenje osnovna aktivnost, istinitost
teze (III) povlači za sobom netačnost materijalizma,
— mišljenje nije aktivnost mozga niti bilo kog te-
lesnog organa. Jer osnovne atkivnosti bilo kog te-
lesnog organa moraju biti merljive satom u Fizič-
kom vremenu na način na koji mišljenje nije mer-
ljivo. Nikakva fiziološka otkrića ne bi mogla utvrdi-
ti da su se misli javile upravo tada kad su se javili
izvesni moždani procesi; i, a jortiori, sugestija da
bi moždani procesi mogli biti identični s mislima
ne zaslužuje čak nikakvu dalju raspravu.
Materijalizam je, dakle, neistinit. Ali ne sledi
da je imaterijalizam istinit. Setićete se da je za
sadašnje svrhe imaterijalizam uzet kao doktrina da
čovek misli nekim svojim imaterijalnim delom, svo-
jim duhom ili dušom. Nema neposrednog načina
da se ovo izvede iz neistinitosti materijalizma. Ako
čovek ne misli nekim svojini materijalnim delom,
ne možemo zaključiti da misli nekim imaterijalnim
ukoliko prethodno ne pretpostavimo da Čovek u
svakom slučaju misli nekim svojim delom, materi-
 CIME MISLIMO? 269

jalnim ili imaterijalnim. Zaista, teško je dati smi-

sao izrazu »imaterijalni deo«, čak i ako umesto
»deo« kažemo »konstituent«.
Pretpostaviti da se Čovek sastoji iz dva dela,
tela i duše, koji se razdvajaju posle smrti, pred-
stavlja puku predrasudu, predrasudu koja se samo
povećava pojmovnom zbrkom kad se duševni deo
uzima kao imaterijalan. Platonova i Descartesova
genijalnost omogućile su nezasluženo trajanje ove
predrasude, koja je neke slučajne podrške dobila
iz jezika Svetog pisma, onog o telu i duhu recimo,
— slučajne, jer je platonističko-kartezijansko tuma-
čenje odgovarajućih delova Svetog pisma pogrešno,
oko čega se sad već skoro svi tumači Biblije slažu.
Uistinu, čovek jeste vrsta tela, ne telo plus neko
imaterijalno nešto, jer čovek je životinja, a životi-
nja je neka vrsta živog tela, dok je mišljenje čove-
kova životna aktivnost, ne aktivnost nekog njego-
vog dela, materijalnog ili imaterijalnog. Jedino odr-
živo shvatanje duše je aristotelovsko shvatanje du-
še kao forme ili aktualne organizacije živog tela.
Tako možete reći da čovek misli dušom ako pod
tim pozitivno podrazumevate da je mišljenje život-
na aktivnost, aktivnost živog bića, dok s druge stra-
ne, negativno izraženo, podrazumevate da se mišlje-
nje ne obavlja nikakvim telesnim organom.
U sadašnjem iskustvu misao upoznajemo kao
aktivnost organizma. No pošto se misao u principu
ne može locirati u fizičko-vremenski kontinuum
kao što mogu vegetativne, a po mom mišljenju i
senzitivne aktivnosti organizma, ostaje logički ot-
vorena mogućnost da se misao javi nezavisno, na-
ime ne kao aktivnost organizma^ Mislim da čak
možemo zamisliti i da postoje svedočanstva u pri-
log ostvarivanja takve mogućnosti. Jer misao, koja
je samo kontingentno povezana sa fiziološkim pro-
cesima u ljudskom telu, povezana je više nego kon-
tingentno sa karakterističnim tvorevinama i izra-
zom misli; posebno sa jezikom. Nekontingentna
veza misli i jezika, intrinsična razumljivost jezičke
strukture, pokazuje se u činjenici koju Wittgenstein
270 PETER T. GEACH

s pravom ističe a psiholozi često zanemaruju — da

starim recima možemo izraziti nove misli i da mo-
žemo razumeti neki impromttt. Ništa ne bi bilo ne-
prikladnije nego smatrati da su govor ili razumeva-
nje jezika stvar »naučenih reakcija«. Ova intrinsič-
na razumljivost jezika jeste ono što omogućava rad
mašina za prevođenje. Nastanak logičke strukture
otelovljene u jeziku nije neko svedočanstvo u pri-
log mišljenju, to jeste mišljenje; odnos mišljenja
prema jeziku je uzročnost formalne a ne eficijentne
vrste. (Ne kažem da je to jedina vrsta mišljenja.)
Pretpostavljajući sve ovo, zamislimo da točak
ruleta tokom izvesnog vremena daje kao rezultat
samo brojeve od 1 do 26 i da ova sekvenca brojeva
predstavlja izražavanje rečenica na engleskom pre-
ma očiglednom kodu (A=l, B = 2, itd.). Zamislimo
dalje da se sve to nastavlja uprkos najobazrivijeg
predupređivanja bilo kakvog fizičkog uticaja na
kretanje ruletnog točka. Svakako, sve je ovo mo-
guće i ne stvara nikakve pojmovne poteškoće. Pri-
znajem da bismo u ovom slučaju imali nepobitno
svedočanstvo da tu nastaju misli koje se normalno
mogu izraziti ovim engleskim rečenicama i jako
svedočanstvo da one nisu proizvedene od strane ne-
kog živog organizma. Pitanje kako bi misli mogle
»uticati« na točak ruleta meni izgleda neopravda-
no. Već sam dovoljno opisao kako bi misli bile ote-
lovljene u brojevima koje je pokazao točak i obič-
na je greška pretpostavljati da moramo dodati ne-
ku priču o paramehaničkom transferu paraenergije,
ili da bi takav jedan dodatak bio shvatljiv.
Ovaj i slični primeri mogu da pokažu moguć-
nost misli van tela, misli koja nije povezana ni sa
kojim živim organizmom. I neko izvantelesno mišlje-
nje moglo bi biti u takvoj vezi sa mislima koje
imam ja, kao živi čovek, da takvo mišljenje pred-
stavlja produžetak života kao preživljavanje »odvo-
jene duše«. Sigurno je da takvo preživljavanje mo-
ra izgledati dosta oskudno i nezadovoljavajuće, na-
ročito ukoliko, kao sto sam sklon da smatram, ne-
ma govora o osetima i toplim ljudskim osećanjima
 CIME MISLIMO? 271

i mentalnim slikama, koji bi postojali odvojeno od

živog organizma. Ja lično ne želim da naši izgledi
budu tako sumorni. Delim mišljenje Tome Akvin-
skog u pogledu preživljavanja »odvojenih duša«,
kad u komentaru prve poslanice Korinćanima kaže
da moja duša nisam ja i da ukoliko mi je jedino
duša spašena, ja nisam spašen, niti bilo koji čo-
vek. čak i da hrišćani veruju da ima »odvojenih du-
ša«, hrišćanska vera je slavno uskrsnuće tela, ne
preživljavanje neke »odvojene duše«.
Dosad ništa nisam rekao o pripisivanju mišlje-
nja mašinama. Što se toga tiče biću kratak. Maši-
ne su očigledno beživotne, bez čula, bez osećanja,
bez ciljeva sem onih koje im odrede njihovi tvorci,
pa se i ne postavlja pitanje o tome da im se pripiše
aktivnost mišljenja. Od mene se može tražiti da,
recimo, definišem život, pošto kažem da su mašine
beživotne. Ali s logičke tačke gledišta ja nisam oba-
vezan da odgovorim na taj zahtev; misliti da jesam
znači jednostavno počiniti staru grešku — mogli
bismo je nazvati Sokratovom greškom — koja se
sastoji u zaključivanju da ne postoji znanje o to-
me da li data stvar jeste X ili nije, samo na osno-
vu nesposobnosti da se pruži kriterij X-osti koji
bi se mogao primeniti i u neobičnim i marginalnim
slučajevima. Mi jednostavno znamo da mašine nisu
žive, kao što znamo da kraljica Ana nije živa, i tu
slučaj nije neobičan ni marginalan.
Dokazivao sam da je mišljenje takva aktivnost
koja se ne može obavljati nijednim organskim de-
lom živog organizma. No i kad bi to bilo moguće,
mišljenje bi ostalo životna aktivnost koju jedino
živo biće može da obavlja. I mada čovek može da
hoda pomoću veštačke noge, bila bi apsurdna fan-
tazija zamišljati ga kako misli pomoću veštačkog
Denkapparata koji mu je zamenio oštećen mozak.
Čak i da je mozak taj koji misli, protetički »mo-
zak« ne bi mogao misliti.
Argumenti koji se koriste u prilog suprotne
teze često su lakomisleno rđavi. Na primer, navodi
se da mašine neki put iznenade svoje tvorce, Što
272 PF.TER T. GEACH

bi da navuče na pretpostavku da imaju vlastiti um.

Ili, kaže se kako ništa ne smeta što su mašine ne-
organske stvari, pošto, ukoliko je to prepreka da ih
smatramo živima, mogu da se za delove mašina
iskoriste drvo i plastika. Najzad, ukazuje se na či-
njenicu da mašine pokazuju nešto nalik na tašto
ponašanje kada se, konstruisane da traže svetlosne
izvore, kreću tamo-amo ispred ogledala (zbog slike
u ogledalu). Takvi argumenti ostavljaju utisak ho-
timičnog samoobmanjivanja. I zaista deluje zlo-
slutno kad oni koji se tako zavaravaju stvaraju sli-
ke budućnosti u kojoj je čovek ne samo konstrui-
sao mašine koje stvarno misle, već u kojoj one
misle mudrije od nas i mogu se na koristan način
konsultovati u pogledu tako važnih stvari kao što
su broj beba koje smeju da budu rođene i trenutak
kad treba početi masakr neprijatelja. To predstav-
lja pravu Nemezu ljudske oholosti, da se ljudi tako
pripremaju za dela surove idolatrije, — da se po-
nižavaju pred superiornim umovima za koje veru-
ju, poput neznabožaca, da ih mogu navesti da na-
stane nežive veštačke tvorevine.

(1969) S engleskog preveo: Miloš Arsenijević

 SLOBODA I DELANJE

1S Svest i saznanje
 Stuart Hampskire
SLOBODA DUHA

Moja je teza da bez obzira na to koliko je eks-

perimentalnog znanja sakupljeno o prethodno ne-
poznatim uzrocima koji određuju čovekova verova-
nja, ono što čovek veruje, a takođe i ono što cilja
i preduzima da postigne, ostaje na njemu da odlu-
či uzimajući pri tom u obzir datu argumentaciju.
Drugo, želim da ukazem na jednu opšte nepriznatu
posledicu zastupanja učenja da fizička stanja or-
ganizma jedinstveno određuju odgovarajuća stanja
duha. Navešću razloge koji pokazuju da, kada se
sazna da ova uzročna zavisnost stanja duha od fi-
zičkih stanja organizma postoji, onda zavisna sta-
nja duha postaju, na osnovu saznanja ove zavisnos-
ti, jedan oblik opažanja.
Neću pokušavati da opovrgnem, ili da ospora-
vam, bilo šta što bi se s pravom moglo nazvati te-
zom determinizma: npr. iskaz »Svaki događaj ima
uzrok« ili »Svaki događaj potpada pod neki pri-
rodni zakon koji objašnjava to što se on javio uka-
zivanjem na izvestan skup početnih uslova.« 0 ovim
iskazima reći ću samo to da mi izgledaju nedopus-
tivo opšti, i da su zbog toga prazni. Zato Što ne po-
stoji ništa što bi važilo kao njihov protivprimer, ne
postoji ništa što bi važilo kao dobar razlog da se
veruje da su ovi iskazi istiniti ili da su lažni. Prema
tome oni, kao i njihove negacije, neće igrati nikak-
vu ulogu u mom argumentu. Ipak spreman sam da

18*
276 STUART HAMPSHIRE

se složim da, ako imamo bilo koje istinito tvrđenje

o činjenici o nekom stanju duha, — npr. da Jones
veruje da u susednoj prostoriji ima govornica, —
onda mi uvek možemo potražiti, i možemo očeki-
vati da ćemo napokon i naći, jedno objašnjenje ove
činjenice tako što ukazujemo na izvestan skup po-
četnih uslova, koji će, u normalnim okolnostima,
činiti dovoljne uslove za ovo Jonesovo verovanje.
Takođe sam spreman da se složim da će ovaj zah-
tev za objašnjenjem psihološke Činjenice, ako do-
voljno i uspešno insistiramo na tom objašnjenju,
uvek uključivati, kao jedan element celokupnog
objašnjenja, jedan eksperimentalno potvrđeni obu-
hvatni zakon. Spreman sam da se složim da ne
postoji apriorni razlog zašto ne bismo — pod uslo-
vom da je dato da je neka psihološka činjenica bli-
že određena jednom deskripcijom, i pod pretpo-
stavkom da smatramo da je ova deskripcija ekspli-
kanduma konstantna — našli neko objašnjenje ko-
je bi potpadalo pod jedan eksperimentalno pot-
vrđen obuhvatni zakon.
Uzmimo da je moje ime Jones i da govorim.
Kažem: »Činjenica je da verujem da u susednoj
sobi postoji govornica.« Mogu vam navesti svoje
razloge za to verovanje, za koje, u normalnom slu-
čaju, verujem da su dobri razlozi, ili barem da nisu
sasvim rđavi. Navedem vam svoje razloge i zatim
kažem: »Sada znate zašto ja verujem da u susednoj
prostoriji postoji jedna govornica; imate objašnje-
nje mog verovanja.« Ja vam nisam rekao sve Što
biste eventualno hteli da saznate kada ste pitali za-
što to Jones veruje. Nisam tvrdio da sam dao ob-
jašnjenje koje bi bilo dovoljno da bliže odredi do-
voljan uslov za to verovanje. Tvrdio sam samo da
sam naveo jedan zanimljiv uslov za koji držim da
je nužan uslov za taj zaključak, ili barem u ovom
slučaju jedan uzrok. Obavezao sam se da prihvatim
tvrdnju da bih — da skoro nisam bio u toj pro-
storiji i tamo video nešto što liči na govornicu —
bio manje siguran u postojanje govornice u sused-
noj sobi nego što sam u stvari siguran, barem za
 SLOBODA DUHA
277
izvestan period vremena. Navodeći svoj razlog da
nešto verujem, i tvrdeći da je taj deo moje auto-
biografije istinit, iznosim jedno drugo verovanje i
skicu argumenta koji je u izvesnom smislu već bio
prisutan u mojoj svesti, ili koji bi mi se u svesti
pojavio da su mi zatražili razlog za to moje verova-
nje; obavezao sam se takođe da prihvatim hipote-
tičku tvrdnju da bih, ako bi se ovo verovanje i/ili
skica argumenta pokazali pogrešnim, u stvari pre-
ispitao, ili oslabio, to verovanje koje je njihova po-
sledica. Kada sam vam ponudio razlog za svoje
verovanje nisam se obavezao da prihvatim ništa
više od ovoga. Ali takođe, nisam se obavezao da
prihvatim ništa manje. Prema tome, implicitno po-
ričem da se dovoljni razlozi za moje verovanje o
govornici u susednoj prostoriji u to vreme, mogu
naći u onim stanjima organizma, ili sredine, koja
ne uključuju verovanje i/ili skicu argumenta, koji
pak predstavljaju razlog za ovo moje verovanje.
Nisam se obavezao da poričem da u stanju orga-
nizma, i sredine, postoje uslovi koji su nužni da bi
se objasnilo to što zastupam verovanje koje ga
podržava ili to Što argument koji ga podržava sle-
dim do njegovog zaključka. Ako ste, na primer,
zainteresovani za uzročno objašnjenje Jonesove za-
blude o predmetima u susednoj sobi, vi ćete možda
naći adekvatno objašnjenje u nekom stanju njego-
vog organizma. Isto tako ako vas zanima Jonesova
iznenađujuća sposobnost da dođe do istinitih vero-
vanja o predmetima u susednoj sobi, vi biste mogli
naći neko adekvatno objašnjenje u određenom sta-
nju njegovog organizma i njegove okoline. Mani-
pulisanjem i menjanjem relevantnih stanja orga-
nizma i okoline, vi biste time mogli menjati njego-
va istinita verovanja u lažna i njegova lažna vero-
vanja u istinita. Ali ako je Jonesov prikaz razloga
za njegovo verovanje istinit, onda su stanja orga-
nizma i okoline bili nužni, ali ne i dovoljni, uslovi
za njegovo verovanje.
Kako Jones zna šta je, ili šta je bio, razlog za
njegovo verovanje da u susednoj prostoriji postoji
278 STUART HAMPSHIRE

govornica? Ponekad, naravno, on to ne zna, i to

posebno u ovakvim opažajnim situacijama; ali po-
nekad on to zna. U jednom jedinstvenom tipu slu-
čajeva on zna razlog za svoje verovanje upravo za-
to što prihvata neki iskaz pod izvesnim uslovom ili
ogradom, i, ako ga upitamo, taj će uslov on navesti
kao svoj razlog. Ako ga upitamo da li u susednoj
sobi postoji govornica, on bi mogao odgovoriti:
»Da, postoji, ako je prostorija iz koje sam upravo
došao susedna ovoj, kao što verujem da jeste, i ako
je ona visoka stvar koju sam video u uglu govor-
nica, kao što verujem da jeste.« Ovde je on tačno
u pogodbenom obliku izložio svoje verovanje za-
jedno sa razlogom za to verovanje. Uopšte uzev, mi
dolazimo do verovanja koja smo spremni da pro-
menimo ako se za druga verovanja koja zastupamo
pokaže da su lažna. Jedno verovanje je uslovljeno
drugim verovanjem i nekim procesom zaključiva-
nja, koji na svakom koraku opet uključuje jedno
verovanje. U izvesne svrhe svoja verovanja mogu
izložiti kao lanac verovanja koja su povezana zak-
ljučivanjem, prema tome u pogodbenom obliku, i
bez odvajanja konsekvensa od antecedensa. Kada
dolazim do svojih verovanja u uslovima neizvesno-
sti, ona mi se predočavaju zajedno sa nekim od
svojih uslova. Ako se od mene traži da iznesem svoj
razlog za neko verovanje koje zastupam, i koje sam
sam izdvojio, onda se od mene traži da rekonstrui-
šem deo lanca uslova od kojih to verovanje zavisi.
Da bih se, u ovoj rekonstrukciji, uverio da sam
pronašao nužan uslov mog izdvojenog verovanja ne
moram da se pozivam na neki opšti obuhvatni za-
kon. To je zato što znam da je ovo verovanje na-
stalo u zavisnosti od drugih verovanja. Isto to mo-
že biti slučaj kada stvaram neku nameru ili kad pri-
hvatam neki cilj. Mogu stvoriti neku nameru ili
prihvatiti neki cilj pod izvesnim uslovima koje mo-
gu, ili bliže odrediti u pogodbenom obliku, ili pak
navesti kao svoje razloge za stvaranje te namere
ili prihvatanje tog cilja. U slučaju kada imam uslov-
nu nameru da ako bude padala kiša krenem rano,
 SLOBODA DUHA 279

kiša može biti moj razlog za rani polazak, ako je

to bilo ono Što sam napokon učinio. Slično je i u
slučajevima kad se nešto ustanovi na osnovu po-
smatranja, onda se zapažanja koja otuda nastaju
mogu navesti kao moji razlozi za verovanje. To su
jednostavni slučajevi, koji pokazuju mogućnost da
se bez pozivanja na obuhvatni zakon sazna da je
implicirani pojedinačni hipotetički iskaz istinit.
Ne tvrdim da čovek ne može da pogreši u iz-
laganju svojih razloga za verovanje ili za prihvata-
nje izvesnog cilja. On može pogreŠiti i on često
greši. Argument na osnovu paralelnih slučajeva
može nas dovesti do zaključka da njegove tobož-
nje razloge treba smatrati racionalizacijama, koje
uopŠte ne objašnjavaju njegovo verovanje ili nje-
govu nameru. Argument na osnovu paralelnih slu-
čajeva može biti dovoljan da nas uveri da verova-
nje i/ili zaključivanje koje pruža podršku ovom
verovanju, nije nužan uslov za verovanje koje iz
toga nastaje: da on u ovom slučaju ni za trenutak
ne bi napustio ili ublažio svoje verovanje koje tu
nastaje ako bi se verovanje i/ili zaključivanje koje
ovom pruža podršku pokazalo pogrešnim. Samo
tvrdim da nam nije potreban induktivni, eksperi-
mentalni dokaz da bismo s pravom bili sigurni da
je to-i-to razlog za neko verovanje ili nameru.
Ova gruba skica opisa onoga Što »čini moj raz-
log da verujem p« može se uopštiti, i u jednakoj
meri primeniti na moje razloge za želju, moje raz-
loge za delanje, i moje razloge za to što imam iz-
vestan stav prema nekom predmetu, ili za to što
prema tom predmetu imam izvesnu emociju. Kad
god tvrdim »Ovo je moj razlog, i to je moj jedini
razlog«, onda to uvek povlači za sobom jedan po-
jedinačan hipotetički iskaz. Pretpostavimo da je
moj razlog za neku radnju određen verovanjem o
nekim karakteristikama te radnje, npr. njenim po-
sledicama: »To činim zato što će to pomoći mom
prijatelju.« U tom slučaju hipotetički iskaz koji se
ovde implicira jeste »Ako ne bih verovao da će to
pomoći mom prijatelju, kolebao bih se barem za
280 STUART HAMPSHIRE

izvesno vreme da to uradim; razmotrio bih stvar

ponovo.« Ako se navodi kao moj razlog u prošlosti
(»Moj razlog da to uradim bio je...«), onda je im-
plicirani hipotetički iskaz sledeći: »Da nisam vero-
vao da će to pomoći Jonesu, ponovo bih razmotrio
da li da to uradim; to jest, barem izvesno vreme
bih se vize kolebao da li da to uradim.« Ovaj se
hipotetički iskaz može dovesti u sumnju ukazujući
na neko induktivno svedočanstvo; ali subjekt može
biti u pravu kada tvrdi da zna da je on istinit samo
na osnovu toga Što se seća svojih procena u to vre-
me. Tako »X je njegov razlog da učini <£« povlači
hipotetički iskaz »Ako bi mu se pokazalo da X uk-
ljučuje neko pogrešno verovanje, on bi postao ne-
odlučniji da li da učini 4> ili ne« ili »on bi ponovo
razmotrio da li da učini 4> ili da to ne učini.«
Proces razmišljanja kojim postajem neodlu-
čan da H da učinim ili ne učinim 4>, kada su raz-
lozi na svom mestu, isto je što i ponovno razma-
tranje. Naime, postati siguran da hoću da uradim
to-i-to, da verujem to-i-to, da se toga-i-toga plašim,
zapravo znači odlučiti; odlučiti, u tom smislu da,
ako sam prvo bio nesiguran da li hoću da uradim
to-i-to, da li i to verujem, da U želim to-i-to, da li
se plašim toga-i-toga, a zatim to i razmotrim, činje-
nica da, iz nekog razloga, postajem siguran, dovodi
do toga da nameravam da uradim to-i-to, da Želim
to-i-to, da se plašim toga-i-toga, da verujem to-i-to.
Tako dobijamo niz hipotetičkih iskaza: ako u iz-
vesnoj meri izgubim pouzdanje u valjanost razloga
koji objašnjavaju moje verovanje, moju nameru,
stav ili emociju, onda donekle gubim pouzdanje da
je to moja namera, želja, stav ili emocija. Gubeći
pouzdanje prestajem da nameravam, da želim, da
verujem, da se plašim, itd. Razlozi za nameru, že-
lju, strah, verovanje, mogu, u ovim slučajevima
promišljanja, ući u potpuno određenje namere,
želje, straha ili verovanja. U tom smislu je razlog
sastavni deo stanja duha, iako on takođe može biti
i delimično objašnjenje stanja duha. Klasifikovati
moje stanje kao strah od toga-i-toga, ili gnev zbog
 SLOBODA DUHA 281

toga-i-toga, u suštini već znači delimično objasniti

to poremećeno stanje duha.
Nejasna je tvrdnja da objašnjenje stanja du-
ha pomoću razloga predstavlja različitu vrstu ob-
jašnjenja od objašnjenja pomoću uzroka, a, onoli-
ko koliko je jasna, ona je nedokazana. Ali postoji
razlika između dveju vrsta hipotetičkih iskaza koji
se mogu uvesti u objašnjenje; prva vrsta ne zahte-
va podršku nekog obuhvatnog zakona kad god neko
tvrdi da zna istinito objašnjenje, mada ovakvi iska-
zi mogu dovesti u sumnju pozivanjem na dovoljno
utvrđen obuhvatni zakon. Druga vrsta objašnjenja
zahteva pozivanje na obuhvatni zakon, ili barem na
svedočanstvo paralelnih slučajeva, da bi se tvrdnja
da se tu radi o saznanju uopšte mogla opravdati.
Razmotrimo sledeće iskaze:
1. »Ta osoba mi se ne bi sviđala da nema to
posebno svojstvo.«
2. »Ako su uklonili kasino ne bih tamo želeo
da odem.«
3. »Juče ne bih otišao u operu da nije pevala
Callasova.«
4. »To ne bih verovao da nisam imao njegov
izveštaj kao očevica.«
5. »Ne bih se plašio da se vozim tim liftom
kada bi on bio veći.«
U svakom od ovih slučajeva uslov koji se iz-
laže u rečenici sa ,ako' pruža razlog koji će poslu-
žiti kao delimično objašnjenje. U isto vreme, za
uslov koji se tvrdi može se smatrati da potpunije
određuju nameru, želju, strah, verovanje, stanje
duha. Mogu se naprosto prisetiti da je moja name-
ra da odem u operu bila uslovna na taj način. Ali
može se i pokazati da su razlog i delimično objaš-
njenje samo jedna racionalizacija. Induktivni doka-
zi na osnovu paralelnih slučajeva mogu me navesti
da posumnjam da je iskaz o mom razlogu prihvat-
ljiv, to jest da je implicirani hipotetički iskaz isti-
nit; isto tako induktivni dokaz na osnovu paralel-
nih slučajeva može me navesti da posumnjam da je
neuslovljeni iskaz o nameri istinit, čak i ako u
282 STUART HAMPSHIRE

prilog tvrdnje o nameri ne moram da navedem in-

duktivno svedočanstvo koje pokazuje da ću stvar-
no pokušati da izvršim dotičnu radnju kad za to
dođe vreme. Pitanje »Kako znaš da je to bio tvoj
razlog?«, pa čak i pitanje »Kako znaš da je to tvoj
razlog?«, neobično je i zahteva poseban kontekst
u kojem bi se moglo postaviti; ali su pitanja »Da
li si siguran da je to bio tvoj razlog?« i »Da li si
siguran da je to tvoj razlog?« normalna. Vredno
je primctiti da u ovom kontekstu mogu unapred
navesti ono što bi bilo moj razlog da nešto učinim
i pre nego što sam odlučio da li da to učinim ili
ne učinim, a slično je i u slučaju verovanja. Odme-
ravajući različite razloge za verovanje ili nevero-
vanje u priču koja mi je ispričana, mogu reći da bi
oni bili moji jedini razlozi za verovanje u tu priču
čak i onda kad nisam siguran da li verujem ili ne.
U slučajevima ove vrste razlozi za verovanje, ili za
delovanje, ili za osećanje, jesu nepotpuna objašnje-
nja; uvek se možemo pitati zašto su u određenom
trenutku ti razlozi delovali na tebe a nisu uticali
na druge koji su ti slični u relevantnom smislu, ili
zašto na tebe nisu uticali u drugim relevantno slič-
nim situacijama.
Razmotrimo situaciju nekoga ko neko verova-
nje ima upravo tad kad postoji svedočanstvo da u
stanju fizičkog organizma postoje dovoljni uslovi
(sa svim uobičajenim ogradama koje se moraju po-
staviti u vezi sa ovim izrazom) da se zastupa to ve-
rovanje. Postoje dve mogućnosti: prvo, da on ne
zna da se njegovo verovanje može adekvatno objas-
niti fizičkim stanjem organizma; drugo, da on sa-
znaje da se njegovo verovanje može adekvatno ob-
jasniti fizičkim stanjem organizma. Verovanje koje
se može objasniti pomoću hipnoze bilo bi primer
prvog, kada bismo poznavali mehanizam od koga
zavisi uspeh hipnotičke sugestije. Pretpostavimo da
posedujemo ovo znanje. Svaki razlog koji medijum
nudi kao delimiČno objašnjenje svog verovanja pod
hipnozom biće racionalizacija. Ovi razlozi neće biti
deo objašnjenja njegovog verovanja, i neće se desi-
 SLOBODA DUHA 283

ti da će, ako se pokaže da njegovi razlozi sadrže za-

bludu, on za trenutak preispitati ili da će za trenu-
tak postati nesigurniji u svoje verovanje. On će taj
razlog jednostavno zameniti nekim drugim razlo-
gom, čvrsto se sve vreme držeći sugerisanog verova-
nja. Ostaviću po strani pretpostavku da sva naša
verovanja, kao i sve naše namere, mogu na ovaj
način, da počivaju na racionalizacijama i neću po-
staviti pitanje da li je to koherentna pretpostavka.
U najmanju ruku znamo za neke očigledne slučaje-
ve racionalizacije.
Vratimo se slučaju kada subjekt zna adekvat-
no objašnjenje svog verovanja. U tom slučaju se za
njega neizbežno postavlja pitanje da li postoji ko-
relacija između fizičkog stanja organizma i njego-
vog verovanja da je određeni iskaz o kojem je reč
istinit; to jest, on se mora pitati da li postoji ra-
cionalna veza između izvesnog stanja njegovog or-
ganizma i činjenice da u susednoj sobi postoji go-
vornica. Drugim recima, on mora da odredi vred-
nost otkrivenih uzroka svog već postojećeg vero-
vanja kao svedočanstva za istinitost tog verovanja.
Za vreme dok procenjuje vrednost uzroka svog pret-
hodnog verovanja kao svedočanstva o istinitosti,
njegovo verovanje je privremeno ukinuto i postalo
je samo sklonost da se veruje. Naime, ako on kaže
(sebi ili drugima) »Sada znam zašto sam to vero-
vao, ali još uvek ne znam da li su ti uzroci razlozi
za verovanje ili nisu«, on ne izražava sadašnje ve-
rovanje. Pretpostavimo da on smatra da doista po-
stoji korelacija između dcjstva ovih uzroka i nje-
govog prihvatanja nekog istinitog verovanja; u tom
slučaju on je shvatio kako zna, ili zašto veruje, da
u susednoj prostoriji postoji govornica, pošto je
shvatio koji mehanizam ovde dejstvuje. Tako čovek
može celog svog veka biti u stanju da procenjuje
razdaljine i veličine predmeta, posmatranih sa veli-
ke visine, a da pri tom ne poznaje mehanizam koji
tu dejstvuje i u tom smislu da ne zna kako zna, ili
zašto veruje, da je u izvesnom slučaju neki pred-
met udaljeniji od nekog drugog predmeta. On pre
284 STUART HAMPSHIRE

toga nije bio u stanju da navede svoj razlog za ve-

rovanje da je toranj dalje nego most, i, pošto nije
bio u stanju da navede taj razlog, ima smisla reći
da on nije imao razlog za to verovanje; naime da
nije postojao nijedan istiniti hipotetički iskaz kojeg
je on svestan ili koji bi na zahtev mogao bliže od-
rediti i koji bi imao sledeći oblik: »Da nisam ve-
rovao to-i-to, ja bih bio ponovo razmotrio da li je
toranj dalji od mosta.« Mi ovde imamo mogućnost
izbora: jezik nam podjednako dopušta da kažemo
da on naprosto ima određeno verovanje bez ikakvog
razloga, a takođe i da kažemo da tu zapravo posto-
ji razlog za koji on nije znao i koji je sada doznao.
Tako se za nekog poznavaoca umetnina koji na prvi
pogled može da odredi starost izvesnih umetničkih
dela, ali ne može da kaže na osnovu čega to čini,
možemo reći da ima razloga, koji bi se mogli otkri-
ti uskraćivanjem podataka koje on prima. Uskra-
ćujući mu neke podatke koje je ranije dobijao tako
da on nije jasno svestan ni tog uskraćivanja ni
njegovog dejstva, možemo otkriti karakteristike
koje »koristi« a da nije svestan da ih »koristi«. Ili
se, pak, može reći da on može da proceni a da uop-
šte nema nikakav razlog za to.
Ali zanimljiva razlika jeste ona koja se pojav-
ljuje njegovim dolaženjem do saznanja o tome kako
stvara svoja verovanja, ili odakle izvodi svoja sa-
znanja. Pred njega se tada opet postavlja pitanje o
proceni vrednosti svedočanstva, kao i pred onog
koji je otkrio da postoji jedno fizičko stanje orga-
nizma koje je dovoljan uslov za njegovo verovanje.
Poznavajući sada taj mehanizam, on mora posta-
viti pitanje da li postoji pouzdana korelacija izme-
đu određenog fizičkog stanja organizma i istinitosti
odgovarajućeg verovanja. Ako otkrije da postoji ne-
ka takva korelacija, onda je on stekao razlog da
sada, i ubuduće, sledi sklonost da veruje, kad god
je ova praćena prisustvom određenog fizičkog sta-
nja organizma. Ako u onoj meri u kojoj on to može
otkriti, ne postoji nikakva takva pouzdana korela-
cija, onda njegova sklonost da veruje, koja će sada
 SLOBODA DUHA 285

biti stanje njegovog duha, neće za njega više biti

razlog za stvarno verovanje. Žrtva hipnotizera, ko-
ja se podjednako može dovesti do toga da veruje
i u lažne kao i u istinite iskaze, ne zna, budući da
je hipnotizirana, adekvatno objašnjenje svog vero-
vanja. Ako bi ona, za vreme dok je pod uticajem
hipnotizera, znala da se njena verovanja adekvatno
objašnjavaju hipnotizerovim sugestijama, kao po
sebi dovoljnim uslovima, i da te sugestije nisu do-
voljna svedočanstva za njihovu istinitost, onda bi
njena verovanja bila samo sklonosti da veruje. Na-
ime, iskazi »Verujem p« i »Sklon sam da verujem
p« razlikuju se, kao izveštaji o stanju duha, upra-
vo po implikaciji (ne logičkoj implikaciji) koju ima
upotreba glagola u prvom licu, ali ne i upotreba u
drugom i trećem licu — naime, implikaciji »p tre-
ba verovati«.
Razmotrimo sledeću skicu jednog eksperimenta.
Neko ko se bavi reklamom želi da svojim pokuša-
jima da utiče na verovanja neke klase potrošača
da izvesne naučne temelje. On želi da sazna koji
su dovoljni, ili, pod normalnim uslovima, skoro
dovoljni, uslovi da potrošači poveruju da pate od
izvesne fizičke slabosti i da im je potrebna izvesna
vrsta sredstva za okrepljenje. On prema tome
priprema jedan pažljivo razrađen eksperiment da
bi procenio delotvornost svojih metoda »ispiranja
mozga«. Njemu je dopušteno da varira nadražaje
okoline i stanja organizma, pod jednim jedinim
uslovom da ne dovede do onog stanja stvari za
koje želi da njegovi ispitanici veruju da postoji.
Moja pretpostavka je da ako zatim zatraži od gru-
pe izložene ovim nadražajima da saopšti promene
u svojim verovanjima, pošto je već promenio sta-
nje njihovog organizma i nadražaje iz okoline, on
mora da se uzdrži od toga da im kaže Šta čini. Ako
im kaže šta čini onda će oni moći izvestiti samo o
promenama u svojim »verovanjima«, u jednom pre-
nesenom smislu, i njihova promenjena stanja duha
biće prikladnije opisana kao njihove sklonosti da
veruju. Eksperiment drugačije ne bi mogao da se
286 STUART HAMPSIIIRr

sprovede do kraja. Ispitanici su prinuđeni da, pre-

ma smislu pojma verovanja, svoje izveštaje o ve-
rovanjima smatraju izveŠtajima o sklonostima da
veruju, ukoliko ne veruju da se za promene u nji-
hovim organizmima i okolini može pokazati da su
sredstvo izoštravanja njihove moći otkrivanja.
Prisustvo karakteristika čijom upotrebom ne-
svesno dolazimo do svojih istinitih verovanja o fi-
zičkim predmetima biće, uzeto zajedno sa normal-
nim stanjem organizma, dovoljan uslov za stvara-
nje ovih verovanja. Kada sam na osnovu naučnog
ispitivanja opažanja upoznao ovaj mehanizam, mo-
gu to saznanje upotrebiti da se zaštitim od greške,
i tako da primenim metod zaključivanja koji mi
ranije nije bio dostupan. Moja verovanja, čak i u
normalnim slučajevima, imaće onda različito objaš-
njenje od onoga koje su imala pre, samo na osnovu
ove nove predostrožnosti protiv greške: ovde se ja-
vio još jedan Činilac. Da nisam već verovao da je
ovaj mehanizam delovao normalno, i to svojim
standardnim putem do otkrića istine, sada ne bih
prihvatio tu sklonost, koja je posledica dejstva me-
hanizma, da verujem; da je ovaj hipotetički iskaz
istinit mogu neposredno znati. Kada je moje vero-
vanje zasnovano na zaključivanju, i kada sam do
njega došao posle mera predostrožnosti za otkla-
njanje mogućnosti greške, onda uvek postoji hipo-
tetički iskaz koji se može navesti u cilju određenja
jednog od nužnih uslova za moje verovanje.
Prema tome, možemo videti zašto izraz »uzro-
ci verovanja« zvuči čudno, ako se »uzroci« ovde tu-
mače kao dovoljni uslovi (sa neophodnim ograda-
ma). Cim subjekt postane svestan tih dovoljnih
uslova i veruje da nisu pouzdani pokazatelji istine,
dovoljni uslovi za verovanje se odmah preobraćaju
u dovoljne uslove za jednu sklonost da se veruje;
ili, pak, kada subjekt postane svestan tih uslova i
uzima ih za pouzdane pokazatelje istine, tada do-
tadašnji dovoljni uslovi za verovanje postaju raz-
lozi za verovanje. Ali to ne znači da je izraz »uzroci
verovanja« neprikladan ili da ne mogu postojati
 SLOBODA DUHA 287

dovoljni uslovi za pojedinačna verovanja, kako isti-

nita tako i lažna. Posmatrajući nanovo verovanja
koja sam ranije zastupao, ili koja sada zastupaju
drugi, svakako da mogu nastojati da ih adekvatno
objasnim, kao Što mogu nastojati da objasnim bilo
koju drugu pojavu. Ali uvek se mora uzeti u obzir
činjenica da će porast subjektovog saznanja o či-
niocima koji određuju, i koji objašnjavaju njegova
sadašnja verovanja, sam po sebi promeniti opis raz-
loga koji će biti navedeni kao objašnjenje zašto se
to veruje.
Slična složenost prati objašnjenje čovekovih
intencionalnih radnji. Ako je dato određenje name-
re nekog čoveka da u neko određeno vreme dela
na određen način, i pod pretpostavkom da smatra-
mo da je ovaj opis konstantan, možemo ići za tim
da nađemo adekvatno objašnjenje ove činjenice u
nekom obuhvatnom zakonu koji će takvu nameru
dovesti u vezu sa izvesnim početnim uslovima, a ti
početni uslovi normalno obuhvataju i one želje i
verovanja koje bi subjekt naveo kao svoje razloge.
Ali porast subjektovog saznanja o činiocima, razli-
čitim od onih razloga koje bi on sam izneo, koji
objašnjavaju njegove namere, na ovaj ili onaj na-
čin mora njegove namere da učini još složenijim.
Pretpostavimo da je subjekt saznao da, pored onih
razloga koje bi on bio naveo u objašnjenju svoje
namere, postoje i izvesni drugi nužni uslovi koji se
mogu uočiti kako u stanju njegovog organizma tako
i u podacima koji objašnjavaju ovo stanje organiz-
ma. On je saznao da na način na koji je postupio
ne bi postupio da se ovi uslovi nisu ispunili. Na
osnovu ovog saznanja može se dati bar jedan opis
njegove namere, koji se može primeniti čak i u
slučaju da se njegova prvobitna namera nije pro-
menila na neki drugi način: a to je, da on namera-
va da dopusti da njegovo ponašanje bude određeno
ovim činiocima.
Ako se prihvati, kao što to ja prihvatam, da se
u opsegu naučnog objašnjenja ne mogu postaviti
nikakve apriorne granice, mora se još primetiti da
 STUART HAMPSHIRE
288
opis pojave koja treba da bude objašnjena mora
da bude nepromenljiv od početka istraživanja do
njegovog zaključenja. Ako neko dođe do uverenja
da je njegovo stanje pouzdanja u kvalitet svog izvo-
đenja u potpunosti objašnjeno pilulom za postiza-
nje pouzdanja koju je popio, on neće i dalje biti
tako siguran u kvalitet svog izvođenja. Stanje spo-
kojstva će ostati; ali promena u subjektovom ve-
rovanju o njegovim uzrocima predstavi jace i pra-
menu u stanju njegovog duha. Osobenost objaš-
njenja intencionalnih stanja — verovanja, namera,
stavova svesti, želja — sastoji se u tome da subjek-
tovo sticanje saznanja o objašnjenju, ili promena u
njegovim verovanjima o objašnjenju, menja opise
primenjive na objašnjavane pojave, a menja tako-
đe, i samo objašnjenje. Ovo ne daje osnova za obu-
stavljanje traganja, ili obeshrabrenje u traganju za
naučnim razumevaniem mentalnih stanja bilo koje
vrste. Naprotiv, ukoliko više saznajemo o mehaniz-
mima koji mogu objasniti prošle pojave ovih sta-
nja, utoliko više sam u stanju da ih anticipiram, pa
onda i da ih ublažavam ili pojačavam, već kako
izaberem.
Ovu složenost objašnjenja intencionalnih sta-
nja shvatićemo najjasnije ako u potpunosti izloži-
mo implikacije jedne tradicionalne devetnaestove-
kovne materijalističke hipoteze. Pretpostavimo da
za svako posebno stanje duha, i naročito za
svako posebno osećanje, označeno u svakidaš-
njem govoru, postoji jedno posebno fizičko stanje
organizma koje je u nepromenljivoj vezi sa njim.
Bilo bi neobično kada bi se ispostavilo da je ova
hipoteza istinita, ili čak približno istinita, makar
i samo zato Što su razlike između osećanja označe-
nih u svakidašnjem govoru stvorene, i to postepe-
no, da služe u razne, sasvim različite, izvanteorijske
svrhe. Ali nemojmo se obazirati na neverovatnost
ove hipoteze, formulisane ovako grubo. Dovoljno
je, naime, razmotriti jedan jedini mogući slučaj
koji potpada pod ovu opštu hipotezu: na primer, da
je sa osećanjem ljutnje nepromenljivo povezano jed-
 SLOBODA DUHA 289

no stanje organizma, koje se može izazvati izves-

nim fizičkim nadražajem ili se pak otklanjati nekim
drugim fizičkim nadražajima, i koje izaziva odgova-
rajuće neposredne efekte na to osećanje. Ove kore-
lacije sa ljutnjom subjekta bi se morale pretposta-
viti i pored varijacija u samim objektima i u odre-
dljivim razlozima subjektove ljutnje. U svim slu-
čajevima u kojima su izvršene odgovarajuće fizičke
promene našli bismo da subjekti prestaju da se lju-
te na x, i to da se ljute na x zbog v; oni y smatra-
ju za razlog da se ljute samo onda kada se nalaze
u odgovarajućem fizičkom stanju; a kada se nalaze
u takvom fizičkom stanju, oni uvek nađu neki raz-
log da budu ljuti na nekoga. Kada bi otkrili da su
činjenice upravo takve kao Što je pretpostavljeno
— što je, naravno, krajnje neverovatno — morali
bismo reći da su razlozi koje su ljudi prethodno
navodili, kao objašnjenje zašto su ljuti, bili zapra-
vo racionalizacije. Jer mi bismo bili otkrili da su
implicirani hipotetički iskazi — »Da se takva-i-tak-
va uvreda nije, kao Što smatram da jeste, desila, ne
bih, barem neko vreme, bio tako ljut« — lažni;
bio bih isto tako ljut ako i samo ako postoji odgo-
varajuće fizičko stanje, i odmah bih našao neki
drugi razlog da budem ljut. Hipoteze radi, pretpo-
stavićemo, iako je to neverovatno, da se ljutnja
sastoji samo u posedovanju izvesnih osećanja i sklo-
nosti prema određenim načinima ponašanja, i da
za sobom ne povlači i neko subjektovo verovanje
u naročite razloge za tu sklonost. Tako smo otkrili
da se stanje ljutnje, kad god se pojavi, ne menja u
skladu sa promenama u subjektovim verovanjima
koje je on nezavisno od toga utvrdio o toj situaci-
ji, već se menja samo sa promenom u njegovom
fizičkom stanju.
Zanemarite, ako hoćete, ogroman broj svedo-
čanstava, dobijenih iz iskustva, koja imamo i koja
nam govore protiv ove hipoteze: svedočanstava do-
bijenih iz iskustva da se naša ljutnja ponekad za-
ista menja kao rezultat neke argumentacije koja
nas uverava da ne postoji ništa zbog čega bi se tre-
19 Svest i saznanje
290 STUART HAMPSHIRE

balo ljutiti, i to se menja na takav način da pred-

stavlja dobar razlog da verujemo da je neko vero-
vanje bilo nužan uslov za pojavu ljutnje. Ako bi se
ona ncverovatna hipoteza potvrdila, rekli bismo da
je stanje, koje smo nazvali ljutnja — opažanje iz-
vesnog fizičkog stanja; kada smo ljuti, mi u stvari
opažamo neku modifikaciju našeg tela u njegovoj
interakciji sa okolinom. Mi opažamo, ili osećamo,
ovo stanje u istom smislu u kome osećamo udarac
ili težak predmet na našim leđima; a osećanje ove
vrste je isto što i opažanje, u onoj meri u kojoj
smo u stanju da odmah i pouzdano na osnovu is-
kustva zaključimo da postoji neka promena u sta-
nju tela. Ukoliko je postojao fizički uzrok prome-
ne u telesnom stanju, čije prisustvo je odmah i ne-
posredno izvedeno iz jednog unutrašnjeg osećaja,
možemo govoriti o opažanju nekog spoljašnjeg
predmeta. Utoliko ukoliko se miris cveča koji ose-
ćamo u sobi smatra opažanjem da tu ima cveća,
bilo koji sličan neposredni i pouzdani zaključak na
osnovu nekog oseta o određenom fizičkom uzroku,
koji deluje na telo putem jednog razumljivog, pra-
vilnog procesa, smatraće se opažanjem tog uzroka.
Ako smo našli da je izvesno osećanje, koje smo
prethodno povezivali sa izvesnim verovanjima i raz-
likovali kao jednu od emocija, bilo u stvari pouz-
dano povezano sa fizičkim nadražajem određene
vrste fizičkog predmeta, trebalo bi da kažemo da
opažamo tu vrstu predmeta, onda kada se to oseća-
nje javi: opažamo u jednom Širem smislu reci u
kome je i mirisanje opažanje. Kada razumemo fi-
zički mehanizam kojim se proizvodi ovaj efekat,
imamo pouzdan metod neposrednog zaključivanja
o prisustvu njegovog uzroka; a zaključivanje vre-
menom postaje navika do tog stepena da se to
više i ne smatra za zaključivanje.
Opširno sam se zadržao na ovoj spinozistiČkoj
posledici ozbiljnog shvatanja jedne verzije materi-
jalističke hipoteze zato što ona otkriva posledice
učenja i saznavanja mehanizma od kog zavisi jav-
ljanje određenog stanja duha. Neko je možda ube-
 SLOBODA DUHA 291

đen da bi posledica takvih otkrića bila bespomoć-

nost, ili osećaj bespomoćnosti: kao da bi ljudi ot-
krili obeshrabrujuću činjenicu da je njihova spo-
sobnost da menjaju i kontrolišu svoja vlastita ve-
rovanja, želje i osećaje, kako to smatraju za shod-
no — u stvari ravna, ili skoro ravna, nuli. To je po-
grešno. Saznanje o mehanizmu uzroka izvesnih
odredljivih vrsta stanja duha omogućava jedan me-
tod zaključivanja koji kao premise ima stanja duha
a kao zaključak neki spoljašnji uzrok. Saznanje
uzročnog mehanizma pretvara se u saznanje stvar-
nosti izvan duha. Ličnost je instrument koji beleži
efekte nadražaja i promene koje slede u telesnim
stanjima, u iskustvu psihičkih stanja; ali ličnost
je takođe instrument koji čita, i tumači, svoje vlas-
tite zabeležene rezultate, a, čitajući i tumačeći ih,
ona te rezultate u izvesnom smislu menja. Jer, za-
beležen rezultat u jednom pshičkom stanju, koji
subjekt tumači u svetlu novog saznanja o objašnje-
nju tog stanja, ima za subjekta drugačiji značaj, i
prema tome predstavlja, zbog misli koje ga prate,
jedno drugačije stanje; upravo to je intencionalna
komponenta u psihičkim stanjima. Stanje koje po-
činje kao ljutnja na Jonesa zbog nečega što je ovaj
učinio, postalo je sada svest o promenjenom fizič-
kom stanju, za koje je Jonesov postupak bio samo
jedan nebitni povod. Budući da subjekt ne veruje
više da je Jonesov postupak nužan element u ob-
jašnjenju njegovog stanja, sasvim je smisleno reći
da on nije više ljut na Jonesa zbog onog što je
ovaj učinio; u tom smislu saznanje objašnjenja
promenilo je stanje duha. Ali naučnik može posma-
trati stanje duha prosto kao jedan doživljaj, ap-
strahujući od subjektovih vlastitih verovanja o nje-
govom objašnjenju; i može se desiti da on ekspe-
rimentalno dokaže da ovaj doživljaj, identifikovan
kao doživljaj koji čovek ima kada zbog neznanja
pretpostavlja da je ljut, treba objasniti kao jasno
odredljivo fizičko stanje. Subjekt će, čim postane
ubeđen u istinitost naučnikovog objašnjenja, još

19*
292 STUART HAMPSHIRE

jednom preispitati svoj stav p r e m a Jonesovom po-

stupku.
Zbog toga postoji izvesna nejasnoća, ili čak
dvosmislenost, u inače prihvatljivom tvrđenju da
se pojava bilo kojeg stanja d u h a u principu može
objasniti kao i svaka druga p r i r o d n a pojava, upu-
ćivanjem na eksperimentalno potvrđen o b u h v a t n i
zakon, koji j e d n u takvu pojavu dovodi u vezu sa
nekim skupom početnih uslova. Ova tvrdnja može
biti istinita kada se d o d a j e d a n uslov koji se može
zahtevati isključivo kod intencionalnih stanja: da
će i samo subjektivno saznanje objašnjenja na os-
novu obuhvatnog zakona p r o m e n i t i objašnjavano
stanje, Čak i ako se ne p r e k i n e z a k o n o m e r n a veza
između početnih uslova i istog tog stanja d u h a ka-
ko je o n o identifikovano prvobitnim opisom upo-
trebljenim u odgovarajućoj nauci; ali intencional-
ni opis, koji uključuje subjektovu m i s a o o uzroku,
neće se promeniti, ako se subjektova verovanja
promene. Otkriveni fizički uzroci ljutnje su uzroci
onog stanja koje se može nezavisno identifikovati
i koje je subjekt p r e toga klasifikovao k a o ljut-
nju, objašnjavajući time to stanje na način za koji
sada zna da je bio pogrešan. Uzroci onog stanja
koje je on p r e toga klasifikovao k a o ljutnju neće
više biti uzroci ljutnje. To je razlog zašto uzročno
objašnjenje intencionalnih stanja i procesa nije
prosta stvar. Refleksno saznanje uzročnog meha-
nizma predstavlja j e d n u p r o m e n u u efektu. A ta
složenost stvara mesto, k a o što je sugerisao Spino-
za, za slobodu duha.

(1965) S engleskog preveo: Jovan Babić

 G. E. M. Anscombe

NAMERA

Po Čemu se razlikuju namerne radnje od onih

koje to nisu? Odgovor koji se sam nameće jeste da
su to radnje za koje se vezuje izvestan smisao pita-
nja »Zašto?«; taj smisao se određuje kao onaj kod
kojeg odgovor, ako je pozitivan, navodi razlog za
delanje. Međutim, time gotovo ništa nismo objas-
nili, jer su pitanja: — »Koji je relevantan smisao
pitanja 'zašto'« i »Sta se podrazumeva pod 'razlo-
gom za delanje'?« — jedno te isto pitanje.
Da bismo razumeli o kakvim je teškoćama ovde
reč, razmotrimo pitanje: »Zašto si srušio šoljicu
sa stola?« na koji sledi odgovor: »Učinilo mi se da
vidim nečije lice na prozoru i zato sam naglo pos-
kočio.« U ovom slučaju ne možemo reći da će to
što se u odgovoru pominje biti uzrok a ne razlog sa-
mo zato što to prethodi pomenutoj radnji, jer ako
postavimo pitanje: »Zašto ste ga ubili?«—odgovor:
»On je ubio moga oca« svakako predstavlja pre raz-
log nego uzrok, — pa ipak ono što se pominje pret-
hodi naznačenoj radnji. TaČno je da kada govorimo
o razlogu za delanje obično ne mislimo na slučaj
kada nas nešto iznenada trgne. Može se reći da »iz-
nenada se trgnuti« nije delanje u onom smislu na
koji nas upućuje izraz »razlog za delanje«. Stoga,
mada obično kažemo, na primer: »Koji je razlog
što ste se tako jako trgnuli?«, to je potpuno razlici-
 G. E. M. ANSCOMBC
294

to od: »Koji je razlog što ste tog i tog čoveka is-

ključili iz testamenta?«, ili »Koji je razlog što ste
pozvali taksi?«. Ali, u čemu je ta razlika? Zašto slu-
čaj kada se zbog nečega trgnemo ili ubrzano diše-
mo nije »radnja«, dok pozvati taksi ili preći ulicu
jeste? Ne možemo odgovoriti: »Zato što se odgovo-
rom na pitanje 'zašto?' u poslednjem slučaju navo-
di razlog«, jer se i odgovorom u prethodnom slu-
čaju isto tako može »navesti razlog«; isto tako, ne
možemo reći: »Da, ali ne razlog za delanje«, jer
bismo se vrteli ukrug. Treba da utvrdimo razliku
između ove dve vrste »razloga« nezavisno od razma-
tranja »delanja«, i ako to možemo, možda ćemo
onda otkriti i šta se podrazumeva pod »delanjem«
kada o njemu govorimo sa tim posebnim naglas-
kom.
Gotovo ništa nećemo razjasniti ako kažemo da
je »u slučaju iznenadnog trzaja 'razlog' uzrok«. Ako
govorimo o uzročnosti, dolazi do velike zbrke; sve
što znamo jeste da je to jedan od slučajeva u koji-
ma upotrebljavamo reč »uzrok«. Ali mi isto tako
znamo da je to donekle neobičan slučaj uzročnosti;
subjekt može da navede uzrok misli, osećanja ili
telesnog pokreta na isti način kao što može da ut-
vrdi mesto gde oseća bol ili položaj svojih udova.
Takvi iskazi se ne zasnivaju na posmatranju.
Isto tako, ne možemo da kažemo: »'Razlog*
pokreta je uzrok, a ne razlog u smislu 'razloga za
delanje', kada je pokret nehotičan, ali je razlog
nasuprot uzroku, kada je pokret voljan i nameran«.
To je delimično zbog toga Što je predmet celokup-
nog istraživanja da se odrede takvi pojmovi kao
što su voljno i namerno, a delimično zbog toga što
neko takođe može da navede »razlog« koji je samo
»uzrok« za ono Što je voljno i namerno. Na primer:
»Zašto hodaš gore-dole?« — »Zbog vojne muzike;
uzbuđuje me.« Ili: »Šta vas je navelo da ipak pot-
pišete taj dokument?« — »Misao 'to je moja duž-
nost' me je stalno saletala sve dok nisam sebi re-
kao: 'Ne mogu drugačije da postupim', i tako sam
potpisao.«
 NAMERA
295

Sada vidimo da su slučajevi u kojima nastaje

ova teškoća upravo oni u kojima sam uzrok, qua
uzrok (ili bi se možda pre reklo samo uzrokovanje),
spada u klasu stvari koje ne saznajemo na osnovu
posmatranja.
Ovu vrstu uzroka o kojoj je reč nazvaću men-
talni uzrok. Mentalni uzroci postoje ne samo za
radnje (»vojna muzika me uzbuđuje i zato hodam
gore-dole«), već i za osećanja, pa i misli. Kada raz-
matramo radnje treba razlikovati mentalne uzroke
od motiva, a kod razmatranja osećanja, kao što su
strah ili bes, treba razlikovati mentalne uzroke od
objekta osećanja. Da bismo ovo bolje razumeli,
razmotrićemo sledeće slučajeve:
Neko dete je ugledalo komad crvene tkanine
na zavijutku stepeništa i upitalo šta je to. Ono je
mislilo da mu je dadilja rekla da je to bio Satana i
zbog toga se strašno uplašilo. (Ona mu je bez sum-
nje rekla da je to bilo parče satena.) Ono od čega
se dete uplašilo bilo je parče tkanine, a uzrok nje-
govog straha bila je dadiljina opaska. Objekt stra-
ha može da bude1 uzrok straha ali, kao što Wittgen-
stein primećuje, on kao takav nije uzrok straha.
(Neko užasno lice koje se pojavi na prozoru bi na-
ravno moglo da bude i uzrok i objekt i zato se to
dvoje lako brka.) Ili opet, možemo biti ljuti zbog
nečijeg postupka, pri čemu je ono što nas ljuti ne-
što što nas podseća na taj postupak ili ono što nam
neko o njemu kaže.
Ovu vrstu uzroka osećanja ili reakcije može
da saopšti sama osoba, kao što može da je prepo-
zna i neko drugi, čak i onda kada taj uzrok nije
isto što i objekat. Treba zapaziti da ova vrsta uz-
ročnosti ili smisao »uzročnosti« do te mere nije
u skladu sa Humeovim objašnjenjima, da bi je
ljudi koji veruju da je Hume prilično dobro obra-
dio pitanje uzročnosti potpuno ispustili iz svojih
računica. Ako bi ovu vrstu uzročnosti uopšte zapa-
zili, oni bi mogli da tvrde da je reč »uzrok« tu ne-
1
Fitosofska istraživanja
 G. E. M. ANSCOMBE
296

podesna ili prilično dvosmislena, ili bi možda po-

kušali da daju hjumovsko objašnjenje tog slučaja
uzročnosti bar što se tiče prepoznavanja uzroka od
strane nekog drugog posmatrača. Ali teško da bi
to učinili i u slučaju prepoznavanja uzroka od stra-
ne samog subjekta.
Neko će možda misliti da se o mentalnom uz-
roku radi i onda kada se na pitanje »Zašto?« od-
govori time što se navede namera s kojom neka
osoba nešto čini. Naime, zar se to ne bi moglo ova-
ko preinačiti: »Zato Što sam hteo ...« ili »Iz želje
da...«? Ako osećam želju za jabukom i ustanem i
odem do kredenca gde mislim da ih ima, mogao
bih da odgovorim na pitanje šta me je navelo na
tu radnju pominjući želju koja me je na to nave-
la... i tako dalje. Međutim, ne može se u svim
slučajevima »Učinio sam to-i-to u nameri da...«
dopuniti sa »Osećao sam želju da...«. Na primer,
čujem da neko kuca na vrata i siđem dole da ih
otvorim a da pri tom ne osećam nikakvu želju te
vrste. Ili pretpostavimo da iz osećanja zlobe prema
nekome uništim poruku koja je ovome ostavljena,
tako da on propusti neki sastanak. Ako ovaj svoj
postupak objasnim rekavši: »Htela sam da ga spre-
čim da ode na taj sastanak«, to nužno ne znači da
je moja misao bila »Ako učinim to, on će...« i da
je to potaklo u meni želju da izazovem to što je do-
velo do moje radnje. To se može dogoditi, ali nije
nužno. U ovom slučaju se moglo dogoditi samo sle-
deće: pročitala sam poruku i pomislila: »Taj uža-
san čovek!« s osećanjem mržnje, a zatim sam po-
cepala poruku i nasmejala se. Ako bi mi tada po-
stavio pitanje: »Zašto ste to učinili?« neko ko jas-
no traži od mene da mu navedem mentalne uzroke
— to jest, šta se dešavalo u mojoj svesti i proistek-
lo u mom postupku — ja bih možda dala takvo
objašnjenje. Ali u običnoj situaciji odgovor ne bi
bio takav. Ovakvo podrobno ispitivanje se ne vrši
tako Često i neću da tvrdim da uvek i postoji odgo-
vor u slučajevima gde je ono moguće. Neko bi sle-
gao ramenima ili rekao: »Nije mi poznato da se tu
 NAMERA 297

radilo o nekoj tako određenoj situaciji o kojoj Vi

pričate«, ili »Prosto mi je palo na pamet...«
»Mentalni uzrok«, naravno, nije nužno mental-
ni događaj, to jest, misao, osećanje ili predstava;
on može biti i kucanje na vratima. Ali ako nije
mentalni događaj on mora biti nešto što osoba
kod koje se javlja može da opazi — na primer, ku-
canje na vratima mora da se čuje — tako da ako
neko kaže da je on uvek mentalni događaj u ovom
smislu, nemam Šta tu da zamerim. Mentalni uzrok
je ono Što bi neko opisao ako bi mu postavili spe-
cifično pitanje: »Sta je izazvalo tu radnju, misao
ili osećanje kod vas, to jest, šta ste videli. Čuli ili
osećali, ili koje su se ideje ili predstave javile u
vašoj svesti i dovele do te radnje?« Izdvojila sam
ovaj pojam mentalnog uzroka zato što postoji ova-
kvo pitanje sa ovom vrstom odgovora i zato što
hoću da razlikujem mentalni uzrok od uobičajenog
značenja »motiva« i »namera«, a ne zato Što on
sam po sebi ima neku veliku važnost. Ja lično sma-
tram da ima veoma malu važnost. Međutim, važno
je imati jasnu ideju o mentalnom uzroku delimično
zbog toga što je sama prirodna koncepcija »moti-
va« da je on ono što pokreće (sama reč na to uka-
zuje) — ono »Što uzrokuje« Čovekove radnje itd.
A o tome »šta ih uzrokuje« onda se može misliti
kao o događaju koji izaziva određenu posledicu.
Međutim, kako se to događa •— to jest, da li ga
treba smatrati nekom vrstom potiskivanja u ne-
kom drugom medijumu, ili na neki drugi način —
ostaje naravno potpuno nejasno.
U filosofiji se ponekad pravila razlika između
»motiva« i »namere kod delanja« a oni se odnose
na potpuno različite stvari. Covekova namera je
ono na šta on cilja ili ono šta izabere, a njegov mo-
tiv je ono što određuje taj cilj ili izbor. Pretpostav-
ljam da ovo »određuje« ovde mora biti druga reč
za »uzrokuje«.
Obično se ne smatra da su »motiv« i »namera«
toliko različiti po svom značenju. Na primer, govo-
ri se o »motivu za sticanjem«. Neki filosofi su tvrdi-
298 G. E. M. ANSCOMBE

li da je takav izraz eliptičan — sticanje je namera,

a želja za sticanjem motiv. Upitan za motiv, neko
bi mogao da kaže »Hteo sam to...«, što bi zado-
voljilo te filosofe, ili »Učinio sam to s namerom
da ...«, šio ih ne bi zadovoljilo. Međutim, značenje
ove dve rečenice je ovde identično. Kada nečije mo-
tive proglasimo za dobre, to može biti isto što i
proglasiti njegove namere za dobre — na primer,
»On je samo hteo da izmiri svoje rođake«.
Pri svem tom, postoji i popularno razlikova-
nje između značenja »motiva« i značenja »name-
re«. Na primer, ako je neka osoba ubila čoveka,
za nju se može reći da je to učinila iz ljubavi i sa-
žaljenja ili iz mržnje, Što se zaista može izraziti i
u ovom obliku: »da bi ga oslobodila tih užasnih
muka« ili »da bi se otarasila te svinje«. Međutim,
iako su ovo oblici izražavanja koji ukazuju na
ciljeve, oni možda pre ukazuju na stanje u kome je
Čovek počinio ubistvo nego što opisuje cilj za koji
je ubistvo bilo sredstvo — ono buduće stanje stva-
ri koje ubistvo proizvodi. Ovo nam pokazuje deo
razlike koja postoji između popularnog značenja
motiva i namere. Mi bismo rekli: u popularnom
smislu, »motiv za neku radnju« ima stvarno širu
i raznovrsniju primenu nego »namera s kojom je
radnja izvršena«.
Kada neko kaže kakav je bio njegov motiv, go-
voreći popularno i u smislu u kome se »motiv« ne
može zameniti sa »namerom«, on ne navodi »men-
talni uzrok« u smislu koji sam ja dala tom izrazu.
Činjenica da su mentalni uzroci bili takvi i takvi
može doista da doprinese razumljivosti njegove
tvrdnje. Zatim, mada on može da tvrdi bez razmiš-
ljanja i laganja da je njegov motiv bio ovakav ili
onakav (to jest, da pri tom ne kaže šta on zna ili
delimično zna da je neistinito), razmatranje različi-
tih stvari, u koje mogu da spadaju i mentalni uzro-
ci, bi moglo da navede i njega i druge ljude da pro-
sude da je njegova izjava o sopstvenom motivu bila
lažna. Međutim, čini mi se da mentalni uzroci često
predstavljaju veoma trivijalnu stavku među stvari-
 NAMERA
299

ma koje ima smisla razmatrati. Što se tiče važnosti

razmatranja motiva neke radnje, za razliku od raz-
matranja namere, drago mi je što se ovde ne bavim
etikom niti književnom kritikom, gde ovo pitanje
zapravo spada.
Motivi mogu da nam objasne radnje, ali to ne
znači da oni »određuju« radnje u smislu da ih uzro-
kuju. Mi govorimo: »Njegovo istinoljublje je uzrok
što on ...« i slične stvari, i nema sumnje da zbog
takvih izraza mislimo da je motiv taj koji stvara
ili uzrokuje izbor. Međutim, ova rečenica pre znači:
»On je to učinio zato što je voleo istinu« — ona
tumači čovekovu radnju.
Neko ko uviđa tu zbrku pri radikalnom razlikova-
nju između motiva i namera i kod određivanja moti-
va kao determinanti izbora, može biti sklon da negira
da postoji nešto kao što je mentalna uzročnost, a da
»motiv« ne znači ništa drugo osim »namera«. Me-
đutim, to je pogrešno. Mi ćemo napraviti zbrku ako
ne uočimo a) da postoje fenomeni koji zaslužuju da
se nazovu mentalna uzročnost, jer mi možemo da
pitanje »Zašto?« pretvorimo u zahtev za onom
vrstom odgovora koju sam razmatrala pod nazivom
»mentalna uzročnost«; b) da mentalna uzročnost
nije ograničena na izbore, voljne ili namerne rad-
nje, već da ima širu primenu; ona se odnosi na širu
oblast stvari koje čovek saznaje ne kao posmatrač,
tako da uključuje i neke nevoljne radnje; c) da
motivi nisu mentalni uzroci, i d) da postoji prime-
na reci »motiv« koja se razlikuje od primene izraza
»namera s kojom čovek dela«.
Osveta i zahvalnost su motivi; ako ubijem čo-
veka iz osvete, mogu da kažem da sam to učinila
da bih se osvetila, ili da je Osveta bila moj cilj.
Međutim, osveta nije neka naknadna stvar koja se
postiže ubistvom čoveka, već je sam čin ubistva
osveta. Na pitanje zašto sam ubila čoveka, odgo-
varam: »Zato što je on ubio moga brata.« Mogli
bismo da uporedimo ovaj odgovor, koji opisuje
konkretan prošli događaj, sa odgovorom koji po-
nekad dajemo u iskazima o ciljevima, a koji opi-
 G. E. M. ANSCOMDE
300
suje konkretno buduće stanje stvari. Isti je slučaj
sa zahvalnošću, kajanjem i sažaljenjem povodom
neke određene stvari. Ovi motivi se razlikuju, re-
cimo, od ljubavi, radoznalosti ili očajanja upravo
na ovaj način: nešto što se dogodilo (ili se sada
događa) navodi se kao razlog za delanje ili uzdrža-
vanje od delanja koje je dobro ili loše za osobu
(to može da bude i sam čovek kao u slučaju kaja-
nja) na koju je usmereno. Ako hoćemo da objasni-
mo na primer osvetu, reći ćemo da je nekome na-
neto zlo zato što je on nekome naneo zlo. Nije po-
trebno da tome dodamo neki opis osećanja koja su
izazvala tu radnju ili misli koje su je pratile. Me-
đutim, reći da neko nešto čini, recimo, iz prija-
teljstva, ne može se objasniti na taj način. Osvetu,
zahvalnost, kajanje i sažaljenje ću nazvati »na
prošlost usmereni« motivi za razliku od motiva-uop-
šte.
Motiv-uopšte predstavlja veoma težak prob-
lem, koji neću detaljno da razmatram. Razmotri-
mo tvrdnju da je jedan od motiva za moje potpi-
sivanje peticije bilo divljenje prema njenom po-
kretaču, X. Upitana: »Zašto ste je potpisali?«, mo-
gla bih da kažem: »Pa, zato Što je X, koji je po-
krenuo, uradio...« i da sa divljenjem opišem šta
je uradio. Mogla bih da dodam: »Naravno, znam
da to nije razlog za potpisivanje peticije, ali sigur-
na sam da je to bila jedna od stvari koja je na
mene najviše uticala« — što ne mora da znači: »Na
to sam izričito mislila pre potpisivanja«. Kažem:
»Razmotrimo ovo« u stvari s namerom da kažem:
»Ne razmatrajmo to ovde«. Suviše je komplikova-
no. Objašnjenje motiva koje je popularizovao pro-
fesor Ryle ne izgleda zadovoljavajuće. On preporu-
čuje da se »On se hvalisao iz taštine« protumači kao
»on se hvalisao... i takvo njegovo ponašanje zado-
voljava postavku koja ima oblik zakona i koja
glasi da kad god ima prilike da kod drugih izazove
divljenje ili zavist, on čini sve 2za šta smatra da će
izazvati to divljenje ili zavist«. Ovaj navod je pri-
1
The Concept of Mind, str. 89.
 NAMEKA 301

lično neobičan i na okolišan način saopštava ono

što izgleda da tvrdi; ali, ja ga ne razumem osim
ako ne implicira da se za nekoga ne bi moglo reći
da se hvališe iz taštine ako se on uvek ne ponaša
razmetljivo, ili je bar to veoma često činio. Među-
tim, izgleda da to nije istina.
Navesti motiv (onu vrstu koju sam označila
kao »motiv-uopšte« za razliku od »na prošlost us-
merenih« motiva i navika) znači reći nešto kao:
»Osmotrite tu radnju u ovom svetlu«. Objasniti
svoje sopstvene radnje razlozima koji ukazuju na
motiv znači prikazati ih u izvesnom svetlu. Pitanje
»Zašto?« često izmamljuje ovu vrstu objašnjenja.
Pitanje da li je svetio u kome neko prikazuje svoj
postupak istinsko svetio jeste, kao što je opšte po-
znato, teško pitanje.
Motivi divljenja, radoznalosti, zlobe, prijatelj-
stva, straha, istinoljubivosti, očajanja i mnoštvo
drugih su ili ove izuzetno složene vrste ili su »na
budućnost usmereni« motivi, ili su pak mešoviti.
Motiv nazivam »na budućnost usmereni« ako je on
namera. Na primer, reći da je neko nešto učinio iz
straha o d . . . često je isto što i reći da je to učinio
da se ne b i . . . ili u cilju d a . . . se ne bi dogodilo.
Ostavimo sada pitanje motiva-uopšte ili »inter-
pretativnog« motiva i vratimo se »na prošlost us-
merenim« motivima. Zašto je kod osvete, zahval-
nosti, samilosti i kajanja prošli događaj (ili sadaš-
nja situacija) razlog za delanje, a ne samo mentalni
uzrok?
Ono Što najviše pada u oči kod ova četiri mo-
tiva jeste način na koji se dobro i zlo sadrže u nji-
ma. Na primer, ako sam nekome zahvalna, to je
zato što mi je učinio neko dobro, ili ja bar mislim
da jeste, i svoju zahvalnost ne mogu da pokažem
nečim čime nameravam da ga povredim. Kod kaja-
nja, mrzim nešto što je za mene dobro; ne bih mo-
gla da izrazim kajanje time Što ću sebi priuštiti
mnoga zadovoljstva, ili zbog nečega što nisam
smatrala rđavim. Ako nešto učinim iz osvete — Što
je u stvari više korisno nego štetno za mog neprija-
302 C. E. M. ANSCOMBE

telja, moj postupak, s obzirom da je opisan kao

koristan za njega, jeste nevoljna radnja.
Ove činjenice predstavljaju ključ našeg sadaš-
njeg problema. Ako za neku radnju njen izvršilac
mora da smatra da je dobra ili rđava na neki način
i da je stvar u prošlosti dobra ili rđava, da bi ta
stvar u prošlosti bila razlog za tu radnju, onda
ovaj razlog ne pokazuje mentalni uzrok već motiv.
To će se pokazati u detaljnijim odgovorima izvrši-
oca radnje na pitanje »Zašto?«.
Može izgledati da to nije najvažnije, već da je
važno to što se o naumljenoj radnji mogu postav-
ljati pitanja i što se u odgovorima pominje nešto
prošlo. »Ubiću ga« — »Zašto?« — »On je ubio mo-
ga oca«. Ali, da li mi ipak znamo kakav je naum
tog postupka? — Drugačiji od predviđanja koje
opravdava onaj ko predviđa, ako ga opravdava, ti-
me što pominje razloge za delanje? A značenje
izraza »razlog za delanje« mi upravo sada pokuša-
vamo da razjasnimo. Može li se desiti da se men-
talni uzroci i njihove posledice ne predvide? Ili da
se ne predvide Čak ni njihove posledice i nakon jav-
ljanja uzroka? Na primer: »To će me naljutiti«.
Ovde je vredno zapaziti da je pogrešno misliti da
ne možemo da izaberemo da li ćemo delati iz mo-
tiva ili ne. Ono što Platon kaže svom robu: »Izu-
darao bih te da nisam besan«, predstavljalo bi ta-
kav slučaj. Ili, nečiji stav može biti da nikada ne
pravi opaske o izvesnoj osobi, jer o njoj ne bi mo-
gao da govori bez zlobe ili divljenja.
Napravili smo razliku između motiva »usme-
renog na prošlost« i mentalnog uzroka i našli da je
ono što izvršilac radnje navodi u odgovoru na pi-
tanje »Zašto?« u svakom slučaju razlog za delanje
ako ga on, smatrajući ga kao razlog za delanje,
shvata kao nešto dobro ili rđavo, a za svoj sopstve-
ni postupak da čini dobro ili rđavo. Ako bismo, na
primer, mogli da pokažemo da je radnja zbog koje
se on osvetio, ili pak ona u kojoj se osvetio, bila
sasvim bezopasna ili korisna, on više neće nuditi
razlog, izuzev onog koji počinje sa »Ja sam mislio«.
 NAMERA 303

Ako je to naumljena osveta, on onda ili odustaje

od nje ili menja svoje razloge. Nijedno takvo otkri-
će ne bi uticalo na tvrdnju o mentalnoj uzročnosti.
Da li uopšte dobro i zlo igraju bitnu ulogu u pojmu
namere, to je nešto što tek treba otkriti. Do sada
smo o dobru i zlu govorili kao o onome po čemu
se jasno razlikuje »na prošlost usmeren« motiv od
mentalnog uzroka. Kada se na pitanje »Zašto?« u
pogledu neke sadašnje radnje odgovori opisom ne-
kog budućeg stanja stvari, ovo se već razlikuje od
mentalnog uzroka upravo po tome što je buduće.
Sve do sada izgleda nije bilo potrebe da se namera
okarakteriše kao ono za šta je bitno dobro ili zlo.
Međutim, razmotrimo ovaj slučaj:
— Zašto ste to uradili?
— Zato što mi je on to rekao.
Da li je ovo uzrok ili razlog? To izgleda umno-
gome zavisi od toga kakva je bila radnja ili kakve
su bile okolnosti. Mi bismo često odbili da pravimo
bilo kakvu razliku između toga što je nešto razlog
i toga što je to uzrok u smislu o kome je reč. Na-
ime, uzrok je već objašnjen kao ono što se traži
kada se onaj ko dela zapita šta je dovelo do njego-
vog postupka i u njemu proisteklo — a to bi
moglo da bude navođenje razloga za delanje i nje-
govo prihvatanje. A kako bismo razlikovali uzrok
od razloga u slučaju kada obesimo šešir na kuku
zato što je domaćin rekao: »Obesite šešir na kuku«?
Isto tako, ne bi bilo ispravno reći da je to razlog a
ne mentalni uzrok, zato što je razumevanje tih
reci proisteklo u povinovanje tom predlogu. Ovde
bi neko pokušao da razlikuje ovaj slučaj od, reci-
mo, slučaja kada se okrenemo pošto smo čuli da
neko kaže »Bu!«. Ali, ovaj slučaj se u stvari ne bi mo-
gao svrstati ni na jednu ni na drugu stranu. Kada bi-
smo bili prisiljeni da kažemo da li je taj zvuk bio
razlog ili uzrok, verovatno bismo se odlučili na
osnovu toga koliko je nagla bila reakcija. Zatim,
pitanje razumevanja same rečenice ne postavlja se
u sledećem slučaju: »Zašto si kažiprste stavio po-
red slepoočnica kao rogove?« — »Zato što je on to
304 G. E. M. ANSCOMBF.

radio«. Ali ovo se ne razlikuje m n o g o od slučaja

kada smo okačili šešir zato što je d o m a ć i n r e k a o :
»Okačite šešir«. G r u b o rečeno, ako b i s m o bili pri-
nuđeni da i dalje p r a v i m o n e k u razliku, ukoliko se
radnja više opisuje kao p r o s t a reakcija, u t o l i k o više
naginjemo reci »uzrok«. M e đ u t i m , ukoliko se rad-
nja više opisuje kao odgovor na n e š t o Što i m a neki
značaj o kome razmišlja izvršilac radnje, ili kao
njegova reakcija koju okružuju njegove misli i pi-
tanja, utoliko više naginjemo reci »razlog«. Ali u
mnogim slučajevima ovo razlikovanje ne bi imalo
smisla.
To, m e đ u t i m , ne znači da o n o n i k a d a n e m a
smisla. Slučajeve na kojima s m o isprva zasnivali
ovu razliku mogli b i s m o nazvati »jasno određenim«,
na primer, slučaj osvete s j e d n e s t r a n e i slučaj u
kojem m e j e n e š t o n a t e r a l o d a p o s k o č i m s a stolice
i srušim šoljicu sa stola, s druge s t r a n e . G r u b o re-
čeno, t i m e se ustanovljava n e š t o kao razlog da se
prigovori o n o m e što se čini, ali ne t a k o što bismo
rekli: »Zvuči te ne bi naterali da t a k o skočiš; zar
ne bi bilo d o b r o da odeš k o d lekara?«, već na na-
čin na koji tu r a d n j u povezuje sa m o t i v i m a i na-
mcrama. »To si u r a d i o z a t o što ti je on to rekao?
Ali zašto radiš to Što on kaže?« Odgovori k a o što
su: »On je m n o g o učinio za mene«, »On je moj
otac«, »Bilo bi gore po m e n e da to nisam uradio«
obezbeđuju p r v o b i t n o m odgovoru m e s t o m e đ u raz-
lozima. Tako su j a s n o o d r e đ e n i slučajevi u p r a v o oni
koje treba r a z m a t r a t i da bi se uočila razlika izme-
đu razloga i uzroka. Međutim, valja p r i m e t i t i da nije
istina ono Što se o b i č n o kaže, da su razlog i uzrok
svuda strogo razgraničeni pojmovi.

(1957) S engleskog prevela: Mirjana Joanović

 David F. Pears

SKICA KAUZALNE TEORIJE

HTENJA I DELANJA

Postoje tri problema u vezi sa htenjem i dela-

njem koji su tako usko povezani da bi rešenje
prvog sadržalo rešenje drugog, a ovo, opet, reše-
nje trećeg problema. Prvi problem se odnosi na ve-
zu između htenja da se nešto uradi i same radnje.
Da li je ta veza kauzalna? Ako jeste, može se pret-
postaviti da mora biti moguće opisati uzrok bez
pominjanja posledice, a posledicu bez pominjanja
uzroka. Ali, da li se zaista uzrok i posledica mogu
opisati nezavisno jedno od drugog? Drugi problem
se odnosi na razlog koji onaj ko dela ima za svoju
radnju. Kada subjekt iznosi razlog svoje radnje, da
li njegov iskaz povlači za sobom neki opšti iskaz
koji obuhvata i taj pojedinačni slučaj? Ako je to
iskaz o kauzalnoj vezi, trebalo bi da ga povlači, ma-
da je, u stvari, teško naći ma kakav opšti iskaz za
koji bi subjekt smatrao da ga obavezuje. Treći
problem je u tome što onaj ko dela skoro uvek
neposredno zna šta hoće da učini ili, pak, zašto
je učinio ono što je učinio, a nije lako shvatiti ka-
ko se ova činjenica može uskladiti sa činjenicom
da ono što on zna nije ograničeno na sadašnji tre-
nutak, ili sa teorijom prema kojoj ono što zna uk-
ljučuje i uzročnost.
Izgleda da ove teškoće proizlaze iz pokušaja da
se znanje onog ko dela uklopi u kauzalni sistem.
Možda je to pogrešno. Svaka stvar je to što jeste,
20 Svest i saznanje
306 DAVID F. PEARS

a ne nešto drugo. Veza između želje i radnje nije

isto što i veza između sile i kretanja. Subjektovo
predviđanje vlastitih radnji nije isto što i njegovo
predviđanje vremena pomoću barometra, niti je
njegovo naknadno saznanje o razlogu vlastite rad-
nje isto što i njegovo saznanje o uzroku požara.
Zar onda ne bi bilo bolje da se sve ove stvari opišu
onakvim kakve jesu, da se one ne izjednačavaju sa
drugim stvarima, da se o njima ne teoretiše?
Ali, ovo je isuviše uprošćena dijagnoza, i to zato
što jedan od navedenih problema nije svojstven sa-
mo kauzalnoj teoriji, već je neraskidivo vezan za či-
njenice ma kako ih tumačili. Neposredno znanje o
nečemu, koje nije ograničeno na sadašnji trenutak,
samo po sebi teško je razumeti. Tačno je da ostali
problemi proizlaze iz kauzalne teorije. Ali, svaki
pokušaj da se činjenice shvate neminovno vodi ne-
koj teoriji, a na nekim ključnim mestima izgleda da
nema nijedne teorije alternativne u odnosu na ka-
uzalnu. Ako veza između želje i radnje nije kauzal-
ne prirode, kakva bi ona mogla da bude? Možda
usvajanje kauzalnog sistema nije pogrešan izbor, ne
zato što je valjan, već zato što nema druge moguć-
nosti izbora, i možda bi u stvari trebalo razmotriti
kako bi se činjenice uklopile u taj sistem. U tom
smislu razmotriću tri navedena problema. Tamo
gde kritičari dokazuju da kauzalni sistem ne odgo-
vara, ja ću pokušati da dokažem suprotno, da je
odnos između činjenica i kauzalnog sistema složen
i da su sve teškoće u tome da se ta složenost paž-
ljivo i detaljno ispita.
Neću pokušavati da razmotrim sve teškoće,
već samo one tri koje su pomenute. Tako je ovo
što se izlaže samo skica kauzalne teorije. Celovita
teorija trebalo bi da sadrži kauzalnu analizu veze
između htenja i delanja. Ova skica nastoji da utvrdi
samo to da, uprkos trima navedenim teškoćama, ta
veza mora da odgovara izvesnom kauzalnom obras-
cu. Ali opis kauzalnog obrasca koji ću dati neće
biti potpun. Opis se neće odnositi samo na onu vezu
između htenja i delanja koja je karakteristična za
 SKICA KAUZALNE TEORIJE IITENJA I DELANJA 307

namerno delanje, već i na druge vrste veza među

njima. Neću pokušavati da upotpunjujući tu anali-
zu isključim te druge vrste veza. Niko još nije re-
sio taj problem koji je sličan problemu kauzalne
teorije opažanja. Ali, izgleda da nema razloga da se
on smatra nerešivim.

DEO I

Da li je čovekova želja da izvrši određenu rad-

nju uzrok izvršenja te radnje? Ako bi se ovo isto
pitanje odnosilo na vezu između biološke potrebe
nekog nižeg organizma i pokreta tela koji dovodi
do njenog zadovoljenja, odgovor bi bio potvrdan.
Ali čovekova delatnost je složenija, pa, prema to-
me, ako je i u ovom slučaju veza uzročna, onda će
to biti složeniji slučaj uzročnosti. Ova izuzetna slo-
ženost potiče uglavnom otuda što proces ne otpoči-
nje sa potrebom, već sa željom da se izvrši određe-
na radnja. Jer takve želje su gotovo uvek svesne
ili potencijalno svesne, pa su tako i podložne uti-
caju premišljanja o njima. Subjekt zna Šta hoće
da učini i on je u stanju ponovo da razmotri svoju
zamisao i da je eventualno izmeni. Često se doka-
zuje da se složene pojave ovakve vrste ne mogu
kauzalnu objasniti.
S druge strane, ovo preispitivanje je retko ka-
da beskonačno i, kada se ono okonča, zaista izgleda
da je poslednja želja subjekta uzrok njegove rad-
nje. Jer, čini se da ne postoji nijedna druga veza
koja bi mu pružila znanje da on hoće da izvrši tu
radnju. Ovo znanje je najupečatljivije kada je za-
snovano na odluci, jer je u takvim slučajevima
Želja konačna, bilo zato Što se pretpostavlja da je
nesumnjiva, bilo zato što ie promišljena, pa je tako
izvesnost subjekta u pogledu njegove buduće rad-
nje veća. Ali, kako on može da bude tako siguran
u svoju buduću radnju ako nju njegovo sadašnje
stanje na neki način ne uzrokuje? Njegova sigur-
nost se očigledno, za razliku od predosećanja, za-
20*
 DAVID F. PEARS
308

sniva na nečemu sadašnjem. Moglo bi se sugerisati

da je odluka subjekta nekauzalno povezana sa nje-
govom budućom radnjom. Ali, Čak i kad bi bilo
jasno kakva je to »nekauzalna veza«, ovaj opis izo-
stavlja neke značajnije veze. Zelja subjekta izazi-
va i njegovu odluku i njegovu radnju, a bez toga
veza između njegove odluke i njegove radnje bila
bi vrlo slaba. Tačno je da vi možete da učinite ne-
što samo zato što ste u svom podsetniku pribeležili
svoju odluku da to učinite. Ali takav slučaj bio bi
izuzetak, a normalno je da linija koja povezuje
odluku sa radnjom otpočinje sa prethodnom traj-
nom željom. Prerna tome, osnovno je pitanje kako
subjekt zna da je ona još uvek dovoljno jaka i da
će takva i ostati. Ne može se odgovoriti tako Što
bi se reklo da je to znanje subjekta zasnovano na
naknadnoj odluci da svoju radnju usaglasi sa svo-
jom prvobitnom odlukom — to bi vodilo u beskona-
čan regres. Zapažanje da je za ljude karakteristično
da neposredno znaju šta će učiniti nije nikakvo ob-
jašnjenje. Prema tome, čini se da smo prisiljeni da
zaključimo da mora postojati kauzalna veza izme-
đu želje i radnje, zato što, izgleda, nema druge teo-
rije koja odgovara pojmovima.
Ovaj zaključak zasniva se na argumentu poj-
movne prirode: veza između želje i radnje može
se shvatiti jedino pomoću pojma uzroka. Najsnaž-
niji prigovor tom zaključku je isto tako pojmovnog
karaktera: teorija do koje na taj način dolazimo
nije koherentna. U tom pravcu idu oni koji doka-
zuju da bi, ako je želja da se izvrši određena rad-
nja stvarni uzrok te radnje, trebalo da bude mogu-
će da se uzrok opiše nezavisno od posledice, a po-
sledica nezavisno od uzroka i da, pošto takve opi-
se nije moguće dati, ta veza ne može da bude ka-
uzalna.
Prihvatljivost ovog prigovora zavisi od toga
šta je precizni smisao zahteva na kome se on za-
sniva. Kakva vrsta nezavisnosti se tu zahteva?
Pretpostavimo da je navodni uzrok opisan kao »že-
lja da se učini A«, gde »A« označava određenu rad-
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 309

nju. Tada je A navodna posledica koja se pominje

u opisu vlastitog uzroka, što znači da uzrok i po-
sledica nisu opisani nezavisno jedno od drugog.
Ali, mada se u teoriji koja se ovde osporava A po-
smatra kao posledica, u opisu želje za koju se
tvrdi da je uzrok toga A, ono nije određeno kao
posledica. Ono je određeno samo kao objekt te
želje. Postavlja se pitanje da li nas ovaj neuspeh
da se uzrok i posledica opišu nezavisno jedno od
drugog onemogućuje da ono što je opisano smatra-
mo uzrokom stvarnog javljanja objekta te želje.
Odgovor je, izgleda, negativan. Jer, nije teško pro-
naći slučajeve psiholoških stavova .koji su opisani
tako da se u opisu pominju njihovi objekti, a za te
stavove se ipak tvrdi da su uzrok javljanja samih
tih objekata. Na primer, tvrdi se da kod nekih ljudi
strah od mucanja izaziva mucanje, a u nekim bajka-
ma želja za izvesnim objektom, propraćena određe-
nim ritualom, stvara taj objekat. Ono što se u tim
primerima navodi kao posledica pominje se u opisu
psihološkog stava koji se navodi kao uzrok, ali se
određuje samo kao objekt tog stava. Sve dok se
psihološki stav tako određuje nema ničeg pogreš-
nog u tome što se tvrdi da je on uzrok predmeta
koji je na taj način određen.
Ako razmotrimo razlog kojim se rukovodi pro-
tivnik kauzalne teorije kada postavlja zahtev da
uzrok i posledicu treba opisati nezavisno jedno od
drugog, možemo da uočimo da on u jednom smislu
traži premalo, a u drugom — previše. On tvrdi da
se pomenuti psihološki stavovi mogu smatrati uz-
rocima stvarnog javljanja objekata na koje se od-
nose samo ako se ti stavovi mogu opisati tako da
se ne pominju njihovi objekti. Ali njegov zahtev
može da se shvati dvojako. Možda se htelo reći sa-
mo to da kada želimo da ukažemo na psihološke
stavove možemo da koristimo mnoge određene opi-
se u kojima se uopšte ne pominju objekti tih sta-
vova i da, kad to ne bi bilo moguće, ne bismo
mogli da ih smatramo uzrocima stvarnog javljanja
njihovih objekata. Na primer,. strah bismo mogli
 DAVID F. PEARS
310

da opišemo kao osećanje koje je dominiralo kod

govornika dok se penjao na govornicu. Ali, ako je
to smisao zahteva protivnika kauzalne teorije, onda
se njime traži premalo. Naravno, svaki psihološki
stav se može opisati sa više takvih određenih opisa,
a neki od njih će nam biti poznati. Ali, psihološki
stav koji je uzrok stvarnog javljanja objekta na
koji se odnosi mora da zadovolji strožiji zahtev. Na-
ime, mora biti moguće da se taj stav opiše tako
da pripada klasi čijeg svakog člana prati član samo
jedne klase kojoj pripada posledica. Ova interpre-
tacija čini zahtev interesantnijim zato što ga obraz-
laže. Ideja je u tome da bi bilo samoprotivrečno
pretpostaviti da uzrok ne mora da pripada nekoj
takvoj klasi i da, ako neko ne bi mogao da ga od-
redi kao člana takve klase, on ne bi mogao da ga
prepozna niti da predvidi njegovu posledicu u dru-
gim slučajevima.
Kad bi ostao ovakav, zahtev bi bio prihvatljiv.
Ali, protivnik kauzalne teorije dodaje uslov da se u
tom opisu psihološkog stava — koji se može uop-
Štiti — uopšte ne sme pominjati objekt tog stava. A
time se zahteva previše. Jer »X-ov strah od muca-
nja« može da bude jedini uopštljiv opis koji odgo-
vara psihološkom stavu X-a. i, što je još očiglednije,
to može da bude jedini uopštljiv opis poznat psiho-
logu koji na osnovu tog stava predviđa napad mu-
canja kod X-a. Prema tome, ni jedan ni drugi raz-
log da se navedenom zahtevu doda ovaj uslov nije
valjan.
Ako modif ikuj emo dodatni uslov, dobij amo
prihvatljiviju formulaciju zahteva prema kojem
uzrok i posledicu treba opisati nezavisno jedno od
drugog. Umesto zahteva da se uzrok može uopštlji-
vo opisati tako da se uopšte ne pominje njegova
posledica tražimo samo to da se uzrok može uop-
štljivo opisati tako da se u tom opisu ne implicira
da je on uzrok svoje posleđice. Ovaj zahtev je pri-
hvatljiviji, jer on dopušta da se u uopštljivom opi-
su uzroka pominje njegova posledica pod uslovom
da se ona pri tom ne određuje kao njegova posledi-
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 311

ca. Dva primera koji protivreče ekstremnoj verziji

zadovoljavaju ovu verziju zahteva, jer se u tim
uopštljivim opisima psiholoških stavova posledice
opisanih stavova određuju samo kao njihovi objek-
ti, pa se tako zadovoljava umereniji zahtev.
Postoje i uverljivi razlozi za usvajanje ovog
umerenog zahteva koji se odnosi na nezavisno opi-
sivanje uzroka i posledice. Ako je sugestija da uz-
rok ne mora da pripada klasi čijeg svakog člana
prati član samo jedne klase kojoj pripada posledica
samoprotivrečna, onda ne bismo ništa dobili ako
pokušavamo da tu protivrečnost otklonimo tako
što tvrdimo da se uzrok može pripisati klasi stvari
koja uzrokuje svoju posledicu. Čak i ako veza iz-
među izvesnog uopštljivog opisa uzroka i izvesnog
uopštljivog opisa njegove posledice treba da bude
samo generalna, a ne univerzalna, takvim odgovo-
rom ne bismo ništa dobili. Na to se, u stvari, misli
kada se za uzrok kaže da je »okultan«. Kad bi ovo
tvrđenje značilo samo to da opšti opis uzroka slu-
čajno nije poznat onome ko govori ili možda nje-
govim savremenicima, to ne bi bila tako ozbiljna
stvar. Jer uzrok bi se, po svoj prilici, mogao netri-
vijalno opisati nekih uopštljivim opisom, a jedina
teškoća bila bi u tome što onome ko govori, a mož-
da i njegovim savremenicima, taj opis ne bi bio
poznat. Ali još uvek bi postojali određeni opisi za
koje se zna da odgovaraju uzroku. U protivnom,
ljudi ne bi mogli čak ni da ga identifikuju, a uzrok
koji bi bio okultan u tom smislu, bio bi naprosto
nepoznat uzrok.
Na primeru se može pokazati prihvatljivost ove
umerene verzije zahteva za nezavisno opisivanje
uzroka i posledice. Razumljiv nam je sud istražnog
sudije da je čovek umro od smrtonosne doze barbi-
turata zato što se ona može odrediti tako da se
time ne implicira da ona uzrokuje smrt kod ljudi,
— možda kao količina od dvadeset grena. Naravno,
osoba koja je našla mrtvog čoveka mogla bi da
kaže da je taj čovek umro zato što je uzeo sve pi-
lule iz flašice kraj svoga kreveta, a ni ona ni bilo
312 DAVID F. PEARS

ko drugi ne mora da zna koja je doza tih pilula

smrtonosna. Ali, ako ne bismo verovali da je neka
nezavisno odredljiva doza barbiturata smrtonosna,
mi bismo sud istražnog sudije smatrali lažnim, a
ako bi se pokazalo da ni on sam ne veruje u istini-
tost svog suda, smatrali bismo da je njegovo mi-
šljenje o tom slučaju samoprotivrečno i, stoga, ne-
shvatljivo. Ako se dogodilo samo to da je uzrok
smrti okultan za očevica događaja u tom smislu
što mu nije poznato koja je nezavisno odredljiva
doza barbiturata smrtonosna, on u drugim prilika-
ma ne bi mogao da prepozna uzrok i predvidi nje-
govu posledicu. Ovo bi bila ozbiljna praktična te-
škoća, ali to ne bi imelo nikakvu nekoherentnost u
mišljenje očevica događaja.
Ovaj prikaz funkcionisanja umerenog zahteva
može se proveriti pomoču dva primera koji pro-
tivreče ekstremnom zahtevu. »X-ov strah od mu-
canja« je opis u kome nema čak ni prikrivene im-
plikacije da taj strah izaziva mucanje. Čak i kad
bismo ovu implikaciju tvrdoglavo uneli u značenje
opisa pošto smo primetili da kod X-a. strah od mu-
canja zaista izaziva mucanje, mogli bismo još uvek
da se vratimo prvobitnom značenju opisa i da tako
zadovoljimo umereni zahtev za nezavisno opisivanje
uzroka i posledice. Isto tako, nema nikakve sumnje
u to da opis u svom prvobitnom a ne prenosnom
smislu pruža psihologu adekvatnu osnovu za pred-
viđanje. Očigledno je da želja propraćena magij-
skim ritualom isto tako lako zadovoljava pomenuti
umereni zahtev.
Moglo bi se pomisliti da je drugi deo razloga
kojim se opravdava umereni zahtev za nezavisno
opisivanje uzroka i posledice manje značajan od
prvog. Jer sve dok postoji nezavisan uopštljiv opis
uzroka, teorijski nije važno da li ga je več neko
otkrio. U stvari, naučni realizam polazi od toga da
su početne identifikacije stvari Često površne, a tek
kasnije se otkrivaju njihova bitnija i možda suštin-
ska svojstva. Ali, izgleda da se ova ideja ne može
primeniti u nekim oblastima filosofije duha. Bez
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 3J3

sumnje, kauzalna teorija želje i radnje zasniva se

ne samo na činjenici da postoji, već i na tome da
je subjektu dostupan uopštljiv opis njegove želje da
učini A koji zadovoljava pomenuti umereni zahtev.
Naravno, subjektovo predznanje o vlastitoj budućoj
radnji je neposredno, ali po ovoj teoriji ono bi bilo
neshvatljivo ako on ne bi mogao da induktivno
oredvidi svoju radnju na osnovu svoje želje koju
je identifikovao nekim nezavisnim uopštljivim opi-
som.
Međutim, ovaj deo kauzalne teorije je sporan,
pa ćemo ga kasnije braniti. Sada bi valjalo zapazi-
ti da postoji opŠti razlog za pretpostavku da se
svojstva koja se pominju u nekim običnim identi-
fikacijama mentalnih entiteta ne mogu smatrati
površnim. Razlog je u tome što neka od tih svoj-
stava čine osnovu prednaučne teorije o prirodi čo-
veka, koja funkcioniše tako dobro da je stvorila
(pojmovni) okvir u kojem se odvija naš život. Sto se
tiče psihičkih svojstava kojima se identifikuju že-
lje, ovo je očigledno tačno. Ova svojstva nam omo-
gućuju da sistematišemo sva ispoljavanja želja
onog ko dela, uključujući i njegove radnje, i da
ih u mnogim slučajevima po vežemo sa njegovim po-
trebama. Ako je ovaj sistem nedovršen i neuređen,
neke nepravilnosti se mogu ukloniti time što bi se
pretpostavile nesvesne želje.
Možda bi neurološka teorija, koja uzroke rad-
nji subjekta utvrđuje na način koji nam još nije
dostupan, pružila još jasnije objašnjenje tih rad-
nji. Ali, ako bi tačke na kojima se pokazuje da je
za neurološku teoriju nemoguće da se podudara sa
psihološkom postajale sve brojnije, mi bismo se
sve više protivili tome da neuralne uzroke radnji
izjednačimo sa željama i da tvrdimo da smo otkri-
li pravu prirodu želja. Ovo protivljenje ne bi izra-
žavalo samo neku konzervativnu naklonost prema
prednaučnim kriterijima za identifikaciju želja ko-
ji su, (možda zajedno sa nesvesnim željama) nera-
do primljeni u sistem. Jer, postoji ubedljiviji raz-
log da se subjektova identifikacija vlastitih želja
314 DAVID F. PEARS

smatra osnovnom identifikacijom tih želja, koja

otkriva njihovu suštinu i koja se, prema tome, ne
može napustiti. Želje subjekta stalno upravljaju
njegovim radnjama i ako mu te želje ne bi bile
dostupne (ako on ne bi mogao da ih sazna), to
upravljanje bi bilo uspešno samo u stereotipnim
nizovima radnji, i to samo onda kada ne bi bilo po-
trebe za saradnjom sa drugim ljudima. Ali, do tih
želja subjekt može da dođe jedino posredstvom
psiholoških opisa. Kada se želje tako identifikuju,
subjekt može da planira svoje radnje, drugi mogu
da računaju na njih i svako ih može razumeti. Pre-
ma tome, prednaučni kriteriji za identifikaciju že-
lja su manje podložni promenama od prednaučnih
kriterija za identifikaciju zlata.
Da li odista postoji upečatljiv opis želje sub-
jekta da učini A koji je dostupan subjektu i koji
zadovoljava umereni zahtev za nezavisno opisiva-
nje uzroka i posledice? Ovo pitanje je složeno, pa
bi možda bilo bolje otpočeti sa pitanjem o onome
Što se navodi kao posledica. Jer, to pitanje je jed-
nostavnije, a njegovo razmatranje može da osvetli
probleme koji se odnose na navodni uzrok.
Ako je radnja A posledica subjektove želje da
izvrši tu radnju, ona će moći da se opiše i na neki
drugi način. Postavlja se pitanje: Na koji drugi na-
čin mora biti moguće opisati tu radnju da bismo
je mogli smatrati posledicom subjektove želje?
Prvo, očigledno je da mora postojati opis te rad-
nje koji zadovoljava najblažu verziju zahteva za
nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Jer posle-
dica mora da ima i neka druga svojstva uz to što
je posledica svoga uzroka. A ovaj zahtev se lako
zadovoljava iz mnoštva raspoloživih fizikalnih opi-
sa radnje A. Ona je određeni pokret tela koji taj
subjekt vrši u određeno vreme i na određenom
mestu. Ali, da li mora da postoji fizikalni opis rad-
nje A koja je, pored toga Što zadovoljava najblažu
verziju navedenog zahteva, uopštljiva i poznata sub-
jektu? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, mora-
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 315

mo da razmotrimo opšte iskaze koji, prema kauzal-

noj teoriji, osiguravaju vezu između želje i radnje.
Ako je ova veza kauzalna, onda će želju izves-
ne vrste (Ki) uvek pratiti radnja odgovarajuće vrste
(K2). Prema prethodnom argumentu, »Kj« mora da
bude opis koji je poznat subjektu i koji zadovo-
ljava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzro-
ka i posledice, iako nije bilo pokušaja da se prona-
đe opis koji zadovoljava postavljene uslove. Da li
se može upotrebiti sličan argument da bi se doka-
zalo da i opis »K:« mora da bude poznat subjek-
tu? Prvo moramo da odredimo kakav treba da bu-
de opis »K2«. Na sreću, to nije tako teško kao što je
bilo kod opisa »Ki«. Pošto se opis »Kj« pojavljuje
u opštem iskazu kojim se osigurava kauzalna veza,
on mora da zadovolji umereni zahtev za nezavisno
opisivanje uzroka i posledice. Prema tome, »K2«
će biti fizikalni opis one vrste pokreta tela i njiho-
vih posledica koji bi se smatrali radnjama tipa A
kad bi bili prouzrokovani željom da se izvrši radnja
tipa A. Prirodno, često će postojati znatna fleksi-
bilnost u opisu »K2«, jer će pokreti tela i njihove
posledice koji bi se, ako je data kauzalna veza,
smatrali radnjama tipa A, varirati od situacije do
situacije. Prema tome, neće uvek biti neophodno
da se »K2« u potpunosti izrazi. Ali, uvek mora biti
moguće da se izrazi onaj deo opisa »Kj« koji je re-
levantan za situaciju u kojoj se nalazi onaj ko dela.
Ali, da li onaj ko dela mora da bude u stanju
da izrazi taj deo opisa »K2«? Po svemu sudeći, ne
mora. Jer kada on planira svoju radnju i izvršava
taj plan, njegove zamisli o fazama te radnje obič-
no neće odgovarati opisima kao što je »K2«, opisi-
ma koji zadovoljavaju umereni zahtev za nezavis-
no utvrđivanje uzroka i posledice, već onom tipu
opisa radnje koji implicira da će njegove želje iza-
zivati faze te radnje. U stvari, u mnogim slučaje-
vima onaj ko dela ne bi mogao da pruži opis kao
što je »K2« ili bar ne bi mogao da iznese takav
opis a da svoju radnju ne analizira mnogo detaljni-
je no što je to po pravilu potrebno. Prema tome.
 DAVID F. PEARS
316

argument koji je upotrebljen da se dokaže da opis

»Ki« mora da bude poznat onom ko dela ne doka-
zuje da mu i opis »K2« ili relevantni deo K2 takođe
mora biti poznat. Pa ipak, ako se radnja ne bi
mogla opisati tako da se zadovolji umereni zahtev
za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, bilo bi
neshvatljivo tvrđenje da je ona posledica želje onog
ko je vrši. Prema tome, ma kakve opise radnji da
koristi onaj ko dela ili ma ko drugi, osnovu tih
opisa moraju da čine opisi kao što je »K2«.
Sada bismo mogli predložiti dalju razradu
zahteva za nezavisno opisivanje uzroka i posledice.
Pošto određeni pokret tela može da bude prouzro-
kovan na dva načina — ili željom da se učini takav
pokret ili nečim sasvim drugačijim, refleksnim lu-
kom — moglo bi se pretpostaviti da se uvek, kao
što se razlikuju uzroci, moraju razlikovati i posle-
dice i da mora biti moguće da se ta razlika opiše
bez pominjanja uzroka. Ali, izgleda da nema nikak-
vog razloga da se pretpostavi da zaista mora posto-
jati ta razlika među posledicama. Istina, navedena
razlika može da postoji i često će postojati, a kada
postoji mora biti moguće da se opiše bez pominja-
nja uzroka. Ali, ta razlika ne mora da postoji zato
što je, uopšteno rečeno, moguće da dva ili više
nezavisnih prethodno dovoljnih uslova izazovu istu
posledicu. Pa ipak, kada je posledica neki pokret
tela — koji (u zavisnosti od toga Što ga je prouzro-
kovalo) može, a ne mora da bude radnja — tada
će se u navedena dva slučaja posledice skoro uvek
razlikovati, a neki nizovi telesnih pokreta su tako
složeni da njih mogu da uzrokuju jedino želje.
Ali postojanje razlika među posledicama nije nuž-
no, a kada ta razlika zaista postoji ni onaj ko dela
ni bilo ko drugi ne mora da je bude svestan. Ka-
uzalna teorija, bez sumnje, ne implicira da se na os-
novu posledica uvek može zaključiti o uzroku.
Prema tome, u kauzalnoj teoriji o odnosu že-
lje i radnje postoje tri nesumnjive razlike između
opisa uzroka i opisa posledice. U opštem iskazu ko-
jim se osigurava njihova veza opis »Kt« se odnosi
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 317

na uzrok, a opis »K2« na posledicu. Razlika je naj-

pre u tome što isti uzrok ne može da izazove razli-
čite posledice, dok različiti uzroci mogu da imaju
istu posledicu. Prema tome, ne može da postoji bi-
lo kakva razlika među posledicama želja koje u pot-
puno sličnim okolnostima zadovoljavaju uslove opi-
sa »Ki«, a može postojati razlika između uzroka
pokreta tela koji u potpuno sličnim okolnostima
zadovoljavaju uslove opisa »K2«. Jer uzrok može da
bude ili želja da se izazove pokret tela ili refleksni
luk. Drugo, ako se telesni pokreti K2 u ova dva
slučaja ne razlikuju, niko neće moći da na osnovu
posledice zaključi o uzroku, dok će svako ko zna za
želju Ki moći da zaključi o njenoj posledici. Treće,
subjekt je u stvari najčešće svestan svojim vlastitih
želja, pa na osnovu tih želja može da zaključi o
njihovim posledicama, a te posledice svako može
da opazi. Prema tome, iako su i »Ki« i »K2« neop-
hodni i iako oba zadovoljavaju umereni zahtev za
nezavisno opisivanje uzroka i posledice, »Ki« mo-
ra, a »K2« ne mora da bude poznato onom ko dela.
Kada se pođe od navedenih razlika, teže je da
se shvati kakvoj će vrsti opisa pripadati »Ki« no
što je to slučaj sa opisom »K2«. Prema kauzalnoj
teoriji, »Ki« je opis želje onog ko dela, opis koji ne
samo da ispunjava umereni zahtev za nezavisno
opisivanje uzroka i posledice, već je i poznat onom
ko dela. Ova druga odredba otežava iznalaženje
odgovarajućeg opisa. Umereni zahtev za nezavisno
opisivanje uzroka i posledice bez ove dodatne od-
redbe mogao bi da se ispuni pozivanjem na neuro-
loške činjenice koje tek treba otkriti. Jer, po svoj
prilici, postoji neki neurološki opis subjektove že-
lje koji ispunjava postavljeni zahtev, iako ga još
niko ne zna. Ako je tako, onda je to dovoljno da
nam kauzalna teorija postane razumljiva. Ali, taj
opis ne ispunjava naredni zahtev prema kome »Ki«
treba da bude poznat subjektu. Izgleda da bi jedini
način da se ispuni ovaj zahtev bio da se opis »Ki«
izvede iz onoga što se događa u psihi subjekta.
Ali, nevolja je u tome što je to mnogo ograničeniji
3)8 DAVID F. PEARS

izvor podataka od fizikalnog aspekta telesnih po-

kreta subjekta. U stvari, postoje dva vida ograni-
čenosti ovog izvora. Prvo, u svesti subjekta se zbi-
va malo tog što bi bilo relevantno za taj opis. Dru-
go, i ono što se zbiva izgleda da obuhvata tzv. po-
sledice te želje kao kriterij svog sopstvenog posto-
janja, tako da izgleda nemoguće da se zadovolji
umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i
posledice. Kritičari one verzije kauzalne teorije ko-
ja se ovde zastupa često su smatrali da je ova teš-
koća nerešiva. Ta teškoća bi bila umanjena, a mož-
da bi čak i nestala kad teorija ne bi sadržala pose-
ban zahtev da opis »Ki« treba da bude poznat
onom ko dela.
Da li može da se zadrži ovaj poseban zahtev a
da se savlada teškoća koja iz tog proizlazi? Ovde
postoje tri stvari o čijim je međusobnim odnosi-
ma reč:
(1) Iskrena izjava onog ko dela da on, pošto
je sve uzeo u obzir, želi da učini A.
(2) Njegova želja da, pošto je sve uzeo u ob-
zir, učini A.
(3) Njegovo izvršenje A.
Postoje teškoće oko kriterija za (1), ali sam
subjekt skoro uvek zna da li je njegova izjava is-
krena. A kakav je odnos između (1) i (2)? Prema
teoriji koju ću označiti sa »Ti«, iskrenost subjekto-
ve izjave povlači za sobom istinitost te izjave, pa,
prema tome, kada postoji (1) postoji i (2), A pre-
ma drugoj teoriji, koju će označiti sa »T2«, posto-
janje (2) nužno povlači za sobom da će, pod odre-
đenim uslovima, uslediti (3).
Ako su uslovi navedeni u T2 pojedinačno odre-
đeni i ako se pokaže da svakom od uslova odgova-
ra nezavisan kriterijum, očigledno je da se teori-
je Ti i T2 onako kako su ovde predstavljene ne mo-
gu objediniti. Jer, uzete zajedno, one bi implicirale
da je pojmovno nemoguće da, pod datim uslovima,
(1) postoji, a da ga ne prati (3). Ali, to bi bilo ap-
surdno. Više što bismo mogli učiniti u tom pravcu
bilo bi reći da je to u stvari mogućnost koja se
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 319

nikada ne ostvaruje. Jer, iako je možda osnovna

odlika ljudske prirode da, pod datim uslovima, (3)
uvek prati (1) i mada naš pojmovni sistem možda
počiva na njoj, sam sistem teško da može da je
garantuje.
Ali, da li je realno da se u tom pravcu ide tako
daleko? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, po-
trebno je da tačno odredimo uslove koje bi treba-
lo navesti u teoriji T2. Ovi uslovi su trojaki. Prvo,
ako se (1) javlja znatno pre izvršenja radnje, očito
je da se kao uslov mora postaviti to da subjektova
želja da, uzevši sve u obzir, učini A ne srne u me-
đuvremenu da oslabi, bilo zato što .je subjekt pot-
puno promenio svoje mišljenje bilo iz nekog dru-
gog manje očiglednog razloga. Drugi uslov odnosi
se na mogućnost radnje: ne smeju da postoje bilo
fizičke bilo psihičke nepremostive prepreke subjek-
tovom izvršenju radnje. Trećim uslovom obezbeđu-
je se činjenička obaveštenost subjekta: on mora da
bude svestan toga da je u stanju da izvrši radnju,
i kada nastane povoljna prilika za njeno izvršenje,
mora da bude svestan da je to ta prilika. Pojedino-
sti u vezi sa ovim uslovima mnogo su složenije no
što to nagoveštava ovaj veoma šematski prikaz pro-
vere (2) na osnovu ponašanja. Ali, iz tog prikaza
proizlazi nešto što ima poseban značaj. Postoje ne-
zavisni kriteriji na osnovu kojih se može utvrditi da
li je ispunjen svaki od tri navedena uslova i, mada
je ponekad teško ustanoviti da su ispunjena prva
dva, ima mnogo slučajeva kada se, van svake ra-
zumne sumnje, može nezavisno od (3) utvrditi da
su ispunjena sva tri uslova. Pitanje je onda da li
je možda realno tvrditi da u svim takvim slučaje-
vima (3) uvek prati (1) (mada je to i dalje samo
jedna kontingentna činjenica).
Očigledno je da (3) prati (1) u velikom broju
takvih slučajeva, ali je isto tako očigledno da se to
ne dešava uvek. Da se to ne dešava uvek najlakše
je pokazati navođenjem primera kada subjekt ne
vrši radnju A, pa se na osnovu toga zaključuje da
je on preuveličao jačinu svoje želje da učini A, mo-
320 DAVID F. PEARS

žda zato što je želeo da ostane dosledan izvesnoj

predstavi koju ima o sebi, mada to ne mora da
čini neiskreno. Ali, vredi postaviti pitanje na osno-
vu Čega se pretpostavlja da ljudi znaju da je ovakva
interpretacija tih primera tačna. Jer sve što im je
poznato u ovakvom slučaju jeste činjenica da upr-
kos tome što su ispunjena sva tri uslova (3) ne
prati (1). Zašto oni ne bi mogli da zaključe da je
prekinuta veza između (2) i (3), a ne veza između
(1) i (2)? Ako je Ti dvostruko netačna teorija zato
Što poriče pojmovnu mogućnost nečega što ne sa-
mo da nije nemoguće s pojmovne tačke gledišta već
se i stvarno događa, možda je i T2 dvostruko ne-
tačna teorija.
Može se nekome učiniti da ova sugestija sas-
vim razvodnjava kriterij na osnovu kojeg se utvr-
đuje da li postoji (2). Ali ponovno razmatranje po-
stupka ublažavanja tog kriterija može da poka-
že da to zaista nije tako. One dve teorije od kojih
smo pošli, naime teorije Ti i T2, bile su tako krute
da je njihovo objedinjavanje dovelo do apsurda.
Otuda bi svako ko bi se pridržavao obeju morao
da modifikuje bar jednu od njih, zamenjujući vezu
pojmovne prirode kontingentnom vezom. Jer, u naj-
boljem slučaju, kontingentna je istina da (3), ako
su ispunjena tri navedena uslova, uvek prati (1).
Ali, u stvari, to nije čak ni kontingentna istina bez
izuzetka, a izuzeci nalažu temeljnije menjanje bar
jedne od ovih dveju teorija: jedna od tih dveju
veza ne može da bude univerzalna, već samo gene-
ralna kontingentna veza. Ali, zar ne postupamo
sasvim proizvoljno ako ne izvršimo isto tako te-
meljnu promenu i druge teorije?
Moglo bi se odgovoriti da (2) mora da bude
pojmovno vezano ili za (1) ili za (3). Inače, (2) bi
klizilo duž linije koja označava kontingentnu vezu
između (1) i (3), pa izjava subjekta o (2) ne bi ima-
la jasan smisao. U stvari, moglo bi se tvrditi da je
očigledno da je veza između (2) i (3), a ne između
(1) i (2), pojmovne prirode. Jer, ako subjekt ima
svu relevantnu činjeničku informaciju, njegova že-
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 321

lja se toliko sukobljava sa činjenicama da je jedini

uzrok nedelanja koji se može zamisliti nemoguć-
nost tog delanja. Time se objašnjava zašto ljudi,
kada se dogodi (1) bez (3), a (3) nije nemoguće i
subjekt ima neophodnu informaciju, zaključuju
da je on bez sumnje netačno izjavio da postoji (2).
Ali, ovaj odgovor je isuviše jednostavan. Prvo,
trebalo bi razlikovati slučajeve (2) u kojima sub-
jekt ima relevantnu činjeničku informaciju, a u ko-
jima ipak ne dolazi do (3), što možemo da objasnimo
time što na osnovu nezavisnog kriterija utvrđuje-
mo da je radnja nemoguća, od slučajeva (2) u ko-
jima subjekt takođe ima relevantnu činjeničku in-
formaciju i u kojima ne dolazi do (3), ali koje mo-
žemo da objasnimo jedino tako što ćemo reći da
je radnja svakako bila nemoguća na neki način
koji još uvek ne možemo da utvrdimo na osnovu
nezavisnog kriterija. Ova druga vrsta slučajeva ne
daje upotrebljiv pojmovno nužan uslov za (2). Hi-
poteza prema kojoj je radnja na neki način bila
nemoguća je neodređena i ono što ona pruža nije
kriterij kojim se može utvrditi da je radnja nemo-
guća, samo jedna obveznica koju ćemo možda, jed-
nogo dana, moći da zamenimo za jedan takav kri-
terij. Ali, ako protivnik pribegne prvoj vrsti sluča-
jeva (2) u kojima subjekt ima relevantnu činjenič-
ku informaciju, a u kojima ne dolazi do (3), on ne
može da tvrdi da je na osnovu nezavisnog kriterija
pojmovno nužno da (3) bude nemoguće. Jer, to je
kontingentno neistinito. Prema tome, ako se ogra-
ničimo na ono Što sada možemo da upotrebimo kao
kriterij, evidentno je da mi, pod datim uslovima,
vezu između (2) i (3), kao i vezu između (1) i (2),
smatramo za generalnu, a ne za univerzalnu. S dru-
ge strane, stalni izgovor, tj. pretpostavljena nemo-
gućnost radnje, nam odista dopušta da slučajeve
(1) u kojima subjekt ima relevantnu činjeničku in-
formaciju, a u kojima ne dolazi do (3), objasnimo
tako da ne okrivljujemo subjekta da nas je po-
grešno obavestio o svojoj želji; naš izbor između
ove dve alternative — naime pogrešnog subjekto-

21 Svest i saznanje
322 DAVID F. PEARS

vog saopštenja o vlastitoj želji i nemogućnosti rad-

nje — ako se uopšte osećamo sposobnim da ga iz-
vršimo — zavisi od našeg znanja o konkretnom
slučaju.
Izgleda da nema nikakvog opšteg prigovora
pojmovima čiji su kriteriji slični onim koji su ovde
izneti kao kriteriji pojma (2). Newtonov pojam sile
može da klizi duž linije koja označava vezu između
drugih promenljivih u njegovim zakonima, a zna-
čenje tog pojma je ipak dovoljno određeno. Tačno
je da psihološki pojam ima svojstva koja nema fi-
zikalni pojam. Jer, psihološki »zakon« koji, pod
datim uslovima, povezuje (1) sa (3) ne važi bez
izuzetaka, kada je mogućnost delanja utvrđena ne-
zavisnim kriterijom. Sem toga, psihološki pojam
je ugrađen u prednaučnu teoriju koja je stvorila
pojmovni okvir našeg života, tako da je manje ve-
rovatno da će nova otkrića dovesti do usavršava-
nja starog pojma no što je to slučaj sa fizikalnim
pojmovima. Ali, ovo obrtanje normalnog redosle-
da važnosti je razumljivo, a izuzeci u odnosu na
psihološki »zakon« nisu tako brojni da bi pojam
učinili neupotrebljivim, mada ga je ponekad mno-
go teže upotrebiti no fizikalne dispozicionalne poj-
move.
Ako je ovaj prikaz kriterija za (2) tačan, onda
možemo da identif i kujemo opis »Ka« koji se odno-
si na (2), koji je poznat subjektu, a pojavljuje se u
opštem kauzalnom iskazu kojim se, pod datim us-
lovima, povezuje (2) sa (3) i koji, ipak, zadovoljava
umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i
posledice. »Ki« je »psihičko stanje subjekta koje
gotovo uvek izaziva (1)«. Postoje dva razloga što
se izraz »gotovo uvek« unosi u ovaj opis. Naime,
(1) može da bude netačno ili, pak, (2) može da po-
stoji, a da subjekt toga ne bude svestan. U toku
prethodnog razmatranja iskorišćena je mogućnost
da nas subjekt netačno obaveštava o svojoj želji
da učini izvesnu radnju, ali i ova druga mogućnost
je isto tako značajna. Nije nam bila namera da Či-
njenicom da Ki izaziva (1) pružimo analizu znače-
 SKICA KAUZALNE TEORIJE UTENJA 1 DELANJA 323

nja (1). To bi, u najmanju ruku, zahtevalo da se

podrobnije odredi priroda veze između (Kj) i (1).
Jasno je da postojanje »Ki« omogućuje da se
tvrdi da pod datim uslovima (2) uzrokuje (3) i da
poznavanje tog opisa, onom ko dela omogućuje da
on, pod datim uslovima, na osnovu (2) induktivno
predvidi (3). Tako je teorija prema kojoj je odnos
između (2) i (3) kauzalne prirode usklađena ne sa-
mo sa činjenicom da je (3) objekt (2), već i sa či-
njenicom da je (3) jedan od momenata koji služe
da se na osnovu datih kriterija utvrdi povezanost
(2) sa svetom- [ . . . ]

DEO II
Do sada uopšte nije pominjana mogućnost da
onaj ko dela možda želi da učini A zbog nekih dru-
gih razloga, već je iskaz »Zelja subjekta da, pošto
je sve uzeo u obzir, učini A« bio jedini opis njego-
ve želje koji je korišćen. Ali, subjekt može da vodi
računa o više stvari i da ne čini A samo zato što
želi da učini 4, a njegova razmišljanja o vlastitom
projektu mogu da budu više od oglednih proba u
mašti. Premišljanje često unosi jedan ili više po-
sebnih opisa projekta od kojih se svaki odnosi na
neki dalji cilj subjekta. Te opise nazivani »dija-
gnostički« zato što se u njima navode razlozi sub-
jektove radnje i daje ono objašnjenje koje često
nazivamo »racionalnim« objašnjenjem. Naravno,
može da se dogodi da subjekt nije imao nijedan
drugi cilj i da je učinio A samo zato Što je želeo
da to učini. U tom slučaju sam opis »A« biće dija-
gnostički, i ma ko da je dao, trebalo je da navede
da isključuje druge dijagnostičke opise. Jer, zapa-
žanje »On je učinio A zato što je želeo da to učini«
ne treba da izražava ništa više sem da je A bilo
radnja, a ne samo pokret tela, i da je, prema opi-
su »A«, ona izvršena namerno i možda slobodnom
voljom subjekta. Ako bi se htelo reći nešto više, to
bi trebalo naznačiti umetanjem reci »samo« ispred

2\*
 DAVID F. PEARS
324
reČi »zato Što« ili nekako slično i tada bi bilo jas-
no da opis »A« sjedinjuje dve funkcije: identifiku-
je pojedinačnu namernu radnju i racionalno objaš-
njava tu radnju. Međutim, uobičajenije je da razli-
čiti opisi imaju ove različite funkcije, kao što je u
opisu »Učinio sam A zato što sam želeo da postig-
nem B (jer sam verovao da je postizanje B-a ono
što sam želeo)*.
Ima mnogo problema u vezi sa razlikom izme-
đu dijagnostičkih i nedijagnostičkih opisa radnji.
Ako je »A« opis prema kome je radnja izvršena na-
merno, u čemu je onda razlika između dijagnostič-
kog i nedijagnostičkog opisa »A«? Dokle sve treba
da ide praktičko rasuđivanje pa da dođe do onoga
Što se smatra ciljem i do koje mere dijagnostički
opis treba da poveže radnju sa ciljem? Želim da se
usredsredim na pitanje o opštim iskazima koje ob-
jašnjenja povlače za sobom, a navedena pitanja ću
izbeći tako što ću birati one opise koji bi se pri
svakom razmatranju pokazali kao dijagnostički. Na
primer, neko glasa za laburističkog kandidata ili,
pak, upošljava najsposobnijeg čoveka. I u prvom i
u drugom slučaju opis je dijagnostički zato Što se
trenutne radnje povezuju sa daljim ciljem onog
ko dela. On glasa za Smitha zato što Želi prisustvo
laburista u parlamentu; on se odlučuje za Jonesa
zato što želi da uposli najsposobnijeg čoveka. Po-
stavlja se pitanje: Da li ova racionalna objašnjenja
radnji povlače za sobom neke opšte iskaze koji se
odnose na pojedinačni slučaj?
Pre no što se može razmotriti ovo pitanje ne-
ophodna je izvesna preliminarna analiza. Subjekt
kaže »Učinio sam A zato što sam želeo da postig-
nem B«. Ali, kako se ova njegova želja odnosi pre-
ma njegovoj želji da učini A, u slučaju koje je on
uzeo u obzir sve što je relevantno? Da je rekao
»... zato što sam želeo da postignem B i C«, on bi
pod tim podrazumevao da su te dve želje kompo-
nente njegove želje da učini A, u slučaju koje je
uzeo u obzir sve što je relevantno. Prema tome,
kada subjekt kaže »... zato što sam želeo da postig-
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 325
nem B«, on navodi jedinu komponentu te želje. U
graničnom slučaju, kada subjekt čini A samo zato
što želi da to učini, Želja — u slučaju koje je u
obzir uzeo sve što je relevantno — da učini A je jedi-
na komponenta te njegove želje, pa je ona, prema
tome, atomska želja. Neophodno je takođe da se
pojam »želja-komponenta« proširi kako bi se nji-
me obuhvatili i složeniji slučajevi u kojima subjekt
kaže »Učinio sam A zato što sam hteo da postig-
nem Đ, uprkos tome što nisam hteo da postignem
D«. To znači da je druga komponenta umanjila in-
tenzitet njegove ukupne želje da učini A. Jer, kada
je odbojnost komponenta neke želje, ona je minus
a ne plus deo u želji. U oba slučaja činjenička oba-
veštenost subjekta uvek povezuje komponentu že-
lje sa ukupnom željom subjekta.
Iako je ova preliminarna analiza samo približ-
na, ona nam omogućuje da razlikujemo više tipo-
va racionalnog objašnjenja radnji. Na primer, ako
subjekt izjavi »učinio sam A samo da bih postigao
£«, on hoće da kaže da je njegova želja da postig-
ne B bila jedina komponenta njegove ukupne želje
da učini A, i ako je on zaista učinio A, da je ta
komponenta bila dovoljna da njegovu želju da uči-
ni A intenzivira onoliko koliko je bilo potrebno.
Ali to ne implicira da je samo ta komponenta bila
dovoljna da izazove datu radnju bez ičije pomoći.
Jer, subjektivno izvršenje radnje zavisi i od toga
da li su ispunjena ona dva uslova koji su određeni
u I delu, tj. od toga da li je radnja moguća i od
toga da li subjekt ima relevantnu činjeničku infor-
maciju. Ali, izjava subjekta zaista implicira da nje-
gova želja da postigne B nije bila pojačana nekom
drugom željom i da je, prema tome, ona sama bila
dovoljna da izvrši ulogu koja je namenjena »želja-
ma-komponentima«. Da je subjekt rekao »Ne
bih učinio A da nisam želeo da postignem B«, on
bi pod tim podrazumevao da je ta komponenta bi-
la nužna za njegovo izvršenje radnje A. Prema to-
me, ova dva tipa racionalnog objašnjenja imaju
precizan smisao. Oni, međutim, nisu tako česti kao
 DAVID F. PEARS
326

iskaz »Učinio sam A zato što sam želeo da postig-

nem B« koji je prikladno neodređen i možda ne
znači ništa više no da bi u datom kontekstu najvaž-
nije bilo pomenuti komponentu B. AH čak i ovakva
tvrđenja moraju da budu u saglasnosti sa izvesnom
shemom u kojoj funkcionišu pojmovi dovoljnog i
nužnog uslova. Na primer, ova neodređena tvrdnja
često znači da je želja da se postigne B bila najvaž-
nija, nedovoljna, ali nužna komponenta skupa »že-
lja-komponenti« koji nije bio nužan, već dovoljan
da bi subjekt učinio A (tj. poseban slučaj J. L.
Mackieovog I. N. U. S. uslova1).
Ovaj prikaz smisla racionalnih objašnjenja rad-
nji ukazuje na to da ta objašnjenja za sobom po-
vlače opšte iskaze koji su nam poznati i koji se mo-
gu svakodnevno koristiti. Jer, ako je želja-kompo-
nenta dovoljna da u jednoj prilici izazove radnju,
trebalo bi da ona bude dovoljna za to i u nekoj dru-
goj, sličnoj prilici; trebalo bi takođe da bude mo-
guće da se odredi šta se smatra sličnom prilikom
i da se na taj način proveri subjektovo objašnjenje
vlastite prvobitne radnje uočavanjem onoga šta on
čini u novini sličnim prilikama. Sem toga, bilo bi
moguće da se na simetričan način proveri navodna
nužnost želje-komponentc. Sa »T3« označiću onu
teoriju prema kojoj su ove mogućnosti i ostvarene.

Ti opŠti iskazi ponekad pružaju odlučujući ar-

gument protiv subjektivtnog racionalnog objašnje-
nja vlastite radnje. Čak i kad nije odlučujući, taj
argument je često dovoljan da nas uveri da je iz-
java subjekta bila lažna. Bez sumnje, ima isto tako
mnogo slučajeva kada je naš zaključak samo ve-
rovatan. Ali, zadatak nam je da postavimo najve-
rovatnije racionalno objašnjenje niza radnji koje
je izvršio određeni subjekt i, ako smo se često mo-
rali zadovoljavati najverovatnijom hipotezom, to je
poteškoća na koju smo se već navikli.
1
Causes and Conditions«, American Phitosophicat Quarterty, 2.
U 1965. g.
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DEIJVNM
327
Pa ipak, u osnovi predimenzioniranog stava
protivnika ovog gledišta postoji nešto Što predstav-
lja valjan prigovor. Postoje, naime, mnoga racional-
na objašnjenja radnji koja se na taj način ne mogu
proveriti i mnoga objašnjenja u prilog kojih ova-
kav argument može pružiti veoma slabo svedočan-
stvo. Čak i kod onih povoljnih primera koji su opi-
sani postoje dva značajna izvora neizvesnosti kojih
nema prilikom istraživanja čisto fizičke uzročnosti.
Prvo, nemogućnost radnje je granični slučaj teško-
će u nastojanju da se ona izvrši, i kada je teško
izvesti radnju trebalo bi uzeti u obzir činjenicu da
subjekt to zna i da možda misli da projekat nije
toliko vredan, dok kod čisto fizičkih zbivanja buduće
prepreke ne umanjuju, već samo ometaju delova-
nja postojećih uzroka. Drugo, kada proveravamo
ponašanje subjekta, kako znamo da se njegove že-
lje nisu u toj meri promenile da bi ta provera bila
bezvredna? Na primer, možda je čovek koji vrši
izbor u periodu između prijema prvog i odbijanja
drugog kandidata prosto promenio svoje principe
izbora. U primerima koji nisu tako povoljni, u ko-
jima subjekt nije naveo kako će se ponašati u tipu
situacije, koji se ponavlja postoje i drugi izvori ne-
izvesnosti. U mnogim takvim slučajevima nije jas-
no čak ni to Šta bi trebalo da znači »potpuno navo-
đenje onih želja-komponenti koje deluju u subjek-
tu«, a u mnogim drugim slučajevima ne bi bilo
moguće izgraditi koherentnu teoriju o stalnim
vrednostima koje on pridaje objektima tih želja.
Slična teškoća može da se pojavi u nekim slučaje-
vima čisto fizičke uzročnosti, ali, ako se zaista po-
javi, ta teškoća ne mora da bude nesavladiva. Jer,
uvek se mogu pronaći novi načini identif i kovanja i
merenja fizičkih činilaca, a retko kada to isto mo-
žemo da učinimo i sa psihičkim činiocima; pone-
kad se to može učiniti, a da se ne promeni karakter
prvobitne teorije.
To su ti valjani prigovori; teorija T3 može se
braniti jedino ako se oni usvoje i ako se učini
pokušaj da se objasne, a da se pri tom ne
328 DAVID P. PEARS

napusti teza prema kojoj racionalna objašnje-

nja radnji za sobom povlače opšte iskaze iz-
građene na osnovu poznatih, prednaučnih činje-
nica. Nije potrebno objasniti to što se racionalna
objašnjenja ne uklapaju u prepoznatljiv determi-
nistički okvir, jer to ne čine u potpunosti čak ni
najčistija objašnjenja čisto fizičkih zbivanja. Ono
što treba objasniti jeste činjenica da se racionalna
objašnjenja radnji mnogo više zasnivaju na utisku
subjekta o njegovoj sopstvenoj motivaciji, nego što
se objašnjenja čisto fizičkih zbivanja uopŠte zasni-
vaju na neposrednoj svesti posmatrača o uzročnos-
ti. Bez sumnje, da bismo objasnili tu činjenicu, bi-
će neophodno da se pokaže zašto su, kada je reč
o motivaciji, opšti iskazi koje povlače objašnjenja
nesigurniji i neodređeniji. Ali, klasični argumenti
protiv psihološkog determinizma ovde nisu relevan-
tni. Na primer, Čak i kad bi subjekt, pošto je Čuo
za predviđanje vlastite buduće radnje, uvek mogao
da pokaže da je ono netačno, to gotovo uopšte ne
bi doprinelo rešavanju ovog problema pošto u stvar-
nom životu na subjekte retko utiče nemogućnost
predviđanja njihovih radnji. Ovde bi trebalo opi-
sati brojne jasno uočljive razlike između uobiča-
jenog kauzalnog objašnjenja čisto fizičkih događa-
ja i uobičajenih racionalnih objašnjenja radnji. To
će biti opis razlika između dva tipa objašnjenja —
onakva kakve ih znamo i koristimo — pre njiho-
vih eventualnih poboljšanja. Opis mora da se za-
sniva na poznatoj građi racionalnih objašnjenja
radnji i ne srne da se oslanja na neurološke po-
datke ili na spekulacije. Jer ovde nema razlike iz-
među spoljašnjeg i suštinskog.
Prva i možda najočevidnija razlika između ova
dva tipa objašnjenja je u tome što kod racionalnog
objašnjenja postoji posebna teškoća da se utvrdi
da li subjekt, kada se proverava dejstvo njegove
želje na njegovu radnju, ima sve potpuno iste rele-
vantne želje-komponente ili se one bar nisu toliko
promenile da bi obezvredile tu proveru. Kako zna-
mo da se, u navedenom primeru, kod onoga ko vrši
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 329

izbor između primanja prvog i odbijanja drugog

kandidata nije pojavila neka nova odbojnost? Za-
što on ne bi tvrdio da je u prvom slučaju zaista
naveo sve svoje želje-komponente, tako da bi nje-
gova sadašnja odbojnost morala da bude nešto
novo? Ili, uzmimo drugi oblik iste teškoće, pret-
postavimo da subjekt, umesto tvrđenja da ima no-
vu odbojnost, daje drugačije objašnjenje, po kome
je jedna od njegovih prvobitnih želja-komponenti
oslabila. Kako možemo da ustanovimo da li je ovo
objašnjenje istinito ili lažno? I u čisto fizičkom
svetu ima slučajeva kada je prilikom krucijalnog
eksperimenta teško ustanoviti koji- uzročni Činioci
deluju i u kom stepenu deluju. Ali, u toj oblasti ne
postoji opŠti izvor neizvesnosti, dok izgleda da smo,
kada se radi o ponavljanju subjektovih želja-kom-
ponenti, u većini slučajeva nesigurni. Možda se čak
i čini da bi se negativan ishod provere ponašanja
subjekta uvek mogao objasniti hipotezom da su se
njegove želje promenile do te mere da je provera
besciljna. Čak i ako bismo Često bili protiv usvaja-
nja takvog objašnjenja. [...]
Međutim, sva ova svedočanstva su dvojako po-
sredna, pa, prema tome, ona ne vrede onoliko ko-
liko vredi najbolje svedočanstvo o delovanju čisto
fizičkih kauzalnih činilaca prilikom krucijalnog
eksperimenta. Prvo, intenzitet želje-komponente
uvek se procenjuje prema njenim posledicama
pošto je ona dispozicionalni entitet za koji nema
ne-dispozicionalne osnove koja nam je već pozna-
ta. Želja-komponenta se po tome razlikuje od uz-
ročnih činilaca u fizičkom svetu koji su ili ne-dispo-
zicionalni ili pak imaju ne-dispozicionalne osnove,
kriterije pomoću kojih se može dokazati da ti či-
nioci postoje. Drugo, svedočanstva se ne smeju sa-
kupljati za vreme provere, jer bi se tada do njih
moglo doći jedino postavljanjem pitanja subjektu,
a njegov odgovor ne bi bio nezavisan od rezultata
te provere. U slučajevima čisto fizičke uzročnosti
nema ovakvog ograničenja.
330 DAVID F. PEARS

Navedena razlika između motiva i fizičkih uz-

roka delimično objašnjava zašto se mi više oslanja-
mo na utisak subjekta o njegovoj vlastitoj motiva-
ciji nego na neposrednu svest posmatrača o fizič-
koj uzročnosti. Slabost provere izjave onog ko de-
la o razlogu njegove radnje je u tome što je teško
utvrditi kako bi trebalo interpretirati njen negati-
van ishod, a to nam omogućuje da pridamo veći
značaj utisku onog ko dela. Međutim, ovo ne ob-
jašnjava zašto se na to odlučujemo i stvarno prida-
jemo veći značaj njegovom utisku. Jer, mogli bi-
smo se složiti sa tim da vrlo često ne znamo šta
motiviše naše vlastite radnje, a ni radnje drugih
ljudi. [...]
Objašnjenje ove činjenice zasniva se na doživ-
ljaju motivacije. Ovo je, svakako, grub opis poja-
ve budući da sugeriše suviše blisku analogiju sa
doživljajem fizičke uzročnosti. Ali, ako subjekt ose-
ća da njegova radnja proizlazi iz njegove želje, on
oseća da se to događa u njemu, pa je otuda njegov
iskaz o događaju neposrednije vezan za sam doga-
đaj no što je to slučaj kod fizičke uzročnosti. To
nas, ipak, ne sprečava da razlikujemo događaj i
svest subjekta o tom događaju, niti nas, naravno,
činjenica da on često ne zastane da razmisli spre-
čava da razlikujemo automatsku reakciju od dobro
promišljene izjave. Možda je reč »doživljaj« često
suviše nejasna da bi bila prikladna. Ali, to bi se
isto moglo reći i za izraz »doživljaj fizičke uzroč-
nosti«. Ako se, pak, s druge strane prigovori da je
uzrok radnje nužni deo opisa same radnje, odgo-
vor je već poznat: radnja se može (ponovo) opisati
kao pokret tela ili se, pak, želja može (ponovo) opi-
sati tako Što bi se navele njene komponente. Izgle-
da da ne postoje opravdani prigovori tezi da sub-
jekt oseća da njegova radnja proizlazi iz njegove
želje, a prosta činjenica da se to dešava u subjek-
tu delimično objašnjava naše poverenje u njegov
utisak o sopstvenoj motivaciji. Na taj utisak se ne
oslanjamo samo faute de mieux, već za to imamo
stvarni razlog.
 SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 33 J

Ali, stvarni razlog što u t i s k u subjekta o vlasti-

toj motivaciji p r i d a j e m o poseban značaj mnogo je
jači od o n o g a Što je r e č e n o . J e r , k a d a subjekt ose-
ča da njegova r a d n j a proizlazi iz njegove želje, on
skoro uvek svoju želju identifikuje na način kojim
se objašnjava povezanost te želje sa njegovom rad-
njom. TaČno je da se to ne događa uvek, j e r želja
može da b u d e prikrivena, a njen identitet nepoznat
s a m o m subjektu. Ali u većini slučajeva, želje koje
deluju s u b j e k t identifikuje t a k o da se njima objaš-
njavaju radnje, kao »želju da se učini A« ili kao
»želju da se postigne J3«, gde je B neki dalji cilj za
koji s u b j e k t misli da se može postići ako se učini
A. T a k o su želje r e t k o k a d a nedokučivi uzroci, za
razliku od u z r o k a u fizičkom svetu koji su Često
takvi z a t o što p o s m a t r a č može da ih identifikuje sa-
mo na način k o j i m se ne objašnjava veza tih uzro-
ka sa njihovim posledicama. Ovo povećava vero-
dostojnost subjektovog u t i s k a o vlastitoj motivaci-
ji. J e r , ne m o r a m o s a m o da se oslanjamo na ne-
ubedljiv a r g u m e n t p r e m a k o m e je taj utisak vrlo
verovatno taČan zato što je to u t i s a k o uzročnosti
koja postoji u subjektu. T o m e možemo da d o d a m o
da u sistemu želja i r a d n j i i površni opisi su opisi
koji n e š t o objašnjavaju. Ovde je spoljašnost sušti-
na, a redosled važnosti odgovara redosledu otkrića,
dok je u fizikalnim n a u k a m a o b r n u t o . [ . . . ] 2

(1974) S engleskog preveo: Zlatko MiloSev

1
Rad je skraćen sa dozvolom autora. (Prim. ured.)
PAMĆENJE I LIČNI IDENTITET
 C. B. Martin i Max Deutcher

PAMĆENJE

I UVODNA RAZGRANIČENJA
Ovde želimo da odredimo šta to znači pamtiti.
Naš pregled obuhvata neposredno pamćenje doga-
đanja, pamćenje informacija i pamćenje kako se
nešto radi. Između ove tri vrste pamćenja postoje
razlike. Neko se može sećati kako se pliva a da
ipak ne pamti one okolnosti pod kojima je naučio
da pliva. Čovek dvadesetoga veka može stvarno da
kaže da se seća da je Julije Cezar napao Britaniju.
Nemoguće je, međutim, da on pamti Cezara kako
napada Britaniju. Postoje razlike između »On pam-
ti izlaske na plivanje«, »On pamti da je bio na pli-
vanju« i »On pamti kako se pliva.«

Pamćenje »kako«

Reći da neko pamti kako se pliva je, u najma-

nju ruku, i reći da je naučio kako se to radi. Mož-
da je bio samouk, ili ga je neko naučio. To isto
znači, pošto je učio kako se pliva, da on još uvek
poseduje odgovarajuću veštinu potrebnu za pliva-
nje. On ne mora biti u stanju da pliva; može biti
paralizovan ili nesposoban da upražnjava naučenu
veštinu. Objašnjenje ovim obuhvaćene uzročne ve-
ze ne bi bilo isto kao ono koje ćemo dati za pam-
ćenje, ali o tome sada nećemo raspravljati. Neki
ljudi insistiraju na tome da se za osobu, koja na
336 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

primer, može dati dobar opis načina kako se pli-

va, može reći da pamti kako se pliva, iako za to ne
poseduje nikakvu veŠtinu. Možda je ovde bolje go-
voriti o pamćenju pokreta ruku pri plivanju, nego
o pamćenju njihovog izvođenja. Razlika između
pamćenja i pamćenja kako se nešto radi najbolje
se može videti u slučaju kada je samo plivanje
primer pamćenja a ne, kao što je to obično, pri-
mer pamćenja kako se nešto radi.
Recimo da neko nije nikad »kučeći« plivao. Vi-
zuelno predstavljanje mu ne ide od ruke a nikada
nije naučio reci kojima bi se plivanje moglo opi-
sati. Da bi predstavio čoveka koga je jednom pri-
likom video da pliva »kučeći«, on bi, u stvari, mo-
rao i sam tako da zapliva. Možemo ga zamisliti
kako pokušava da se seti čudnih pokreta koje je
ovaj izvodio u vodi. On to ne može ni da opiše a
ni da sebi stvori predstavu toga. To ne može pri-
zvati u sećanje. Ulazi u vodu, malo eksperimenti-
še, dok odjednom ne pogodi pravi način i ne us-
klikne: »Hej, pa to je to!« Svakome ko ima neku
primedbu da ne postoji neki način proveravanja da
je pokret upamćen, ukoliko taj proces ne može da
se vizuelno predstavi ili opiše, ukazujemo da isto-
vetna teškoća prati i odgovor na pitanje: »Cime
neka osoba utvrđuje da su njen opis ili vizuelna
predstava u mislima tačne?«

Dva tipa pamćenja »Da«

Neko može pamtiti da se nešto desilo iako je

to bilo pre nego što se rodio, ili se pak desilo za
njegova života, ali to sam nije doživeo. U istom
smislu možemo reći za nekog da pamti da je prvu
godinu života proveo u određenom gradu mada je
u ovom slučaju doživeo ono što pamti. Ipak, tre-
ba odvojiti ova dva sasvim različita tipa pamćenja
da p. U prvom slučaju dovoljan razlog zašto za ne-
koga možemo reći da samo pamti da se X desilo
jeste to da on sam to X nije doživeo. Drugi dovo-
 PAMĆENJE 337
ljan razlog bi bio da njegovo predstavljanje doga-
đaja nije (na način koji ćemo opisati u VI i VII
delu) rezultat njegovog doživljavanja istog. U tak-
vom slučaju on je to prethodno zaključio ili je
čuo o tome sasvim nezavisno od njegovog prvobit-
nog opažanja događaja. Kada govorimo o ovom
prvom tipu slučaja, reći ćemo da neko pamti da\
nešto.
U drugom tipu slučaja, razlog zašto možemo
reći da neko pamti jedino nešto što se desilo, samo
je nedostatak detalja u njegovom neposrednom
pamćenju. Stoga je drugi tip sasvim različit od
pamćenja »dai«, gde izvor informacija nije njego-
vo vlastito prošlo iskustvo onoga o Čemu govori.
Sada ćemo govoriti o tome da on pamti »da2« ne-
što. Neko, upitan da li pamti šta je radio prošlog
petka u vreme ručka može biti u stanju da kaže
da je išao ulicom. Teško da on može biti u stanju
da kaže kako pamti stvarno hodanje ulicom. Ono
što mu je potrebno da bi bio u stanju da kaže da
pamti šetnju ulicom jeste, u najmanju ruku, detalj-
nije pamćenje »da2« su se izvesne stvari desile dok
je išao ulicom. Kao Što ćemo kasnije tvrditi, i ovo
dodavanje detalja mora da proizlazi iz sopstvenog
prvobitnog opažanja. Ali, nikakvo detaljno pamće-
nje raznih događaja koji su se desili za vreme šet-
nje nema veze sa pitanjem da li on pamti šetnju
ukoliko ovo pamćenje tih događaja nije pamćenje
drugoga tipa. Sasvim analogni smisao možemo na-
ći u vezi sa konstrukcijom »pamtiti šta se desilo«
ili »pamtiti kako je nešto bilo«, tako da ćemo na
isti način kao oznake upotrebiti brojeve t i 2. Dru-
ga primena pamćenja da (ili Šta) dopušta nam da
opišemo slučajeve pamćenja u kojima se možemo
prisetiti veoma malo detalja, iako ono nije ograni-
čeno samo na takve slučajeve. Priličan deo pamće-
nja da2 sadržan je u pamćenju događaja.
Reći da neko pamti neku činjenicu kao što je
Cezarov napad na Britaniju znači reći više od toga
da je on ispravno predstavlja (kasnije ćemo razma-
trati »predstavljanje«). To znači isto Što i reći da je
22 Svest i saznanjs
338 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

ta činjenica ili njena predstava ušla u domen nje-

govog iskustva, ili da je do nje sam došao. To zna-
či i više od ovoga, jer to što je on učio neku činje-
nicu u prošlosti, može da nema nikakve veze sa sa-
dašnjim predstavljanjem te činjenice. Coveku ne
mora ništa ostati od Školskih gradiva i da do toga
on dođe na osnovu različitih stvari koje je nedav-
no pročitao. Tako se prilikom pamćenja činjenica
naučenih u školi ipso facto ne sećamo procesa nji-
hovog učenja, njihov sadašnji opis mora se dati
na osnovu prethodnog učenja. Zanimljivo je da oso-
ba možda nije morala da prihvati (kao tačno) ono
čemu su je učili, ili Što je doživela ili do čega je
sama došla u prošlosti, ali kasnije može pamtiti da
je to bilo tačno. Na primer, možda je bila tako
raspoložena da iracionalno odbaci ono čemu su je
učili. Kasnije jednostavno može da se toga seti a
da nije dobila nikakvu novu informaciju.
Tvrdimo da se za osobu može reći da pamti
nešto što se desilo, ili uopšte, da nešto neposredno
pamti, samo ako je to zapazila ili doživela. Ovo ne
treba mešati sa pogrešnom doktrinom da uvek pam-
timo samo ono što nam se desilo.1 Svakako da ne-
ko može da se seća kako se njegov brat ženio iako
se to nije njemu samom dogodilo. Ali, ipak, ukoliko
on to nije video. Čuo, ili na neki drugi način opa-
zio kako se to događalo, pogrešno bi bilo reći da
pamti kako mu se brat ženio.
Ako neko pamti dai p, onda je neki drugi izvor
informacija osim njegovog sopstvenog opažanja to-
ga p, deo uzroka njegovog sadašnjeg opisa onoga
što je saznao. Ukoliko mu je nešto pogrešno reče-
no, onda se za njega prirodno ne može reći da
pamti da je to bilo tako. To niukom slučaju nije
kod njega nedostatak pamćenja (vidi u delu III
analogno i potpunije razmatranje ove vrste proble-
ma) — za njega sasvim ispravno možemo reći da
pamti ono što mu je rečeno, bilo to tačno ili ne.
1
Cf. A. Flew. »Locke and Personal Identity<, Phitosophy, XXVI
(1951), 56.
 PAMĆENJE 339
Obično se niko ne trudi da razgraniči da li
pamti ono što mu je rečeno dan ranije ili pre go-
dinu dana, ukoliko je u pitanju ista činjenica. Ipak,
ukoliko bismo želeli da ga podvučemo, osnova za
takvo razgraničenje postoji, i štaviše, može posto-
jati i razlog da insistiramo na tom razgraničenju
— i to tada kada uzimamo u obzir i odgovornost za
prihvatanje onoga Što je rečeno. Na primer, pre go-
dinu dana nekom je iz pouzdanih izvora saopštena
neka Činjenica, a pre nedelju dana prihvatio je istu
tu činjenicu od nekoga kome nije imao razloga da
veruje. U ovom slučaju pitanje da li on pre pamti
ono šta mu je rečeno pre godinu dana, ili isto tako
pamti i ono Što mu je rečeno pre nedelju dana, uti-
cače na odgovor na drugo pitanje: »Da li on sada
neodgovorno prihvata ono što mu je rečeno pre
nedelju dana?«. Ako bismo napravili predloženo
razgraničenje, onda, ako ova osoba treba da upam-
ti ono što joj je u određeno vreme rečeno, tada sa-
opštenje dato u to vreme mora da stoji u uzročnoj
vezi (koju ćemo odrediti u V, VI i VII delu) sa
njegovim predstavljanjem onoga što mu je reče-
no. Ovde moramo istaći šta se zahteva od predstav-
ljanja sadržanog u pamćenju onoga šta je bilo re-
čeno. Nije nužno imati predstavu saopštavanja, ni-
ti Činjenice koja je saopštena, jer lo uopšte ne mo-
ra biti činjenica. Pamćenje da2 je neposredno pam-
ćenje, i stoga će naša rasprava o uzročnoj vezi u
V, VI i VII delu automatski obuhvatiti i ovaj po-
jam.

Proživljavanje onoga što se desilo u prošlosti

i uloga mentalnih predstava
Iako je pogrešno insistirati na tome da osoba
mora imati mentalne predstave onoga Što pamti,
one su značajne iz više razloga. Kao prvo, ljudi kod
kojih je imaginacija veoma živa i dobro razvijena
insistiraju na tome da se oni »stvarno« ne sećaju
nečega ukoliko to u mislima ponovo ne mogu da
22*
340 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

vide ili da čuju. Štaviše, izvesne stvari koje pamti-

mo bilo bi izuzetno teško i opisati. Na primer, ako
neko u sebi ne može da stvori mentalnu predstavu
zvuka cor anglais, ili izraza brižne pažnje na neči-
jem licu, ili predstavu ukusa avokada, tada ne bi
uopšte bio u stanju da se sličnih stvari priseti na
bilo koji način.
Stoga se može pomisliti da je pojam proživlja-
vanja prošlih događaja, kao nešto više od samog
sećanja na njih, koekstenzivan sa javljanjem živih
mentalnih predstava ovih događaja, pod pretpos-
tavkom da su ispunjeni ostali uslovi za pamćenje.
Ovo ipak nije tačno. Za dve osobe koje živo ras-
pravljaju o nečemu u čemu su obe učestvovale, mo-
že se reći da proživljavaju događaj, iako pri tom
nemaju mentalne predstave o događaju. Nešto od
njihove prošle povezanosti sa događajima koje
pamte probija u njihova trenutna osećanja i način
opisivanja događaja. Ipak, iako proživljavanje ne-
čega ne predstavlja i pamćenje toga, proživljavanje
ne mora u sebi da sadrži bilo kakav povratak proš-
lih emocija i osećanja koje smo upravo opisali. U
najmanju ruku, izgleda da bi moralo doći bilo do
javljanja mentalnih predstava ili povratka starih
emocija o događaju, od kojih bi svaki pojedinačno
bio dovoljan da možemo da govorimo o proživlja-
vanju kao o nečem višem od samo pamćenja.
Za dva stara ratna druga može se reći da pro-
življavaju prošle događaje kada o njima pričaju ili
kada prave šale na račun strašnih stvari koje su
zajedno proživeli. Ovi stari ljudi ne moraju imati
ni mentalne predstave događaja a ne mora posto-
jati ni onaj prvobitni užas. U takvom slučaju, više
smo skloni da kažemo da se oni samo prisećaju.
Treba napraviti i jedno poslednje malo razli-
kovanje pre nego što počnemo sa glavnom raspra-
vom. U našoj analizi tvrdimo da je pamtiti, u naj-
manju ruku, činiti nešto. Ipak, za osobu koja spa-
va neko može reći: »Njegovo pamćenje je veoma
dobro. Seća se detalja svih kola koja je ikad imao.«
Razlika između ovog značenja pamćenja i onoga o
 PAMĆENJE 341

kome raspravljamo nije razlika između dve vrste

pamćenja. Ona samo odražava razliku između pam-
ćenja i sposobnosti za pamćenje. Kako razumeva-
nje takve opšte sposobnosti neposredno zavisi od
razumevanja stvarnih slučajeva kada se javlja pam-
ćenje, najviše pažnje poklonićemo analizi ovih dru-
gih. Naše razmatranje će se prvenstveno baviti slu-
čajevima pamćenja. S vremena na vreme ćemo,
ipak, istaći kako neka od naših zapažanja važe i za
slučajeve pamćenja da su se izvesne stvari dogo-
dile.

II PREDLOŽENA ANALIZA

Ako neko nešto pamti, bilo da je to »javno«

kao što je saobraćajna nesreća, ili »lično« kao svra-
bež, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
1. Da unutar izvesnih granica tačnosti on pred-
stavlja prošli događaj.
2. Ako je događaj bio »javan« tada je opazio
to što on predstavlja.
2
Ako je bio »privatan* tada
se njemu desio.
3. Njegovo prošlo iskustvo toga delotvorno je
u izazivanju stanja ili niza stanja u njemu koja su
konačno dovela do izazivanja njegovog predstav-
ljanja događaja.
Ove tri tvrdnje izlažu uslove za koje smatramo
da je svaki posebno nužan a zajedno dovoljni da
bi događaj bio slučaj pamćenja. Glavni deo ovog
rada posvećen je razjašnjenju i argumentaciji u
prilog nužnosti i dovoljnosti ovih uslova. Videće-
mo da se trećem uslovu moraju dodati još dva od-
ređenja koje ćemo uvesti i objasniti, kada se za to
ukaže potreba. Očigledno da je potrebno i objaš-
njenje prvog kriterija, a tom prilikom ćemo tako-
đe, govoriti i o »granicama tačnosti«, »predstavlja-
nju«, »podsticanju« i »delotvornom«.
1
Vid. Deo IV, 2 par.
 c B
342 - MARTIN I MAX DEUTCHER

III VEROVANJE I PAMĆENJE

Može se reći da ova lista nije potpuna. Locke

u svom Ogledu o ljudskom razumu (Knj. II, pogl.
X, odelj. 2) i Russell u The Analysis oj Mind (Ana-
lizi svesti; odelj. IX) tvrde da ako osoba nešto pam-
ti tada mora i da veruje da se to desilo. Isto tako,
Furlong u svojoj nedavno objavljenoj knjizi A
Study in Memory (Studija o pamćenju; str. 73, 75,
93) i Harrod u* članku »Memorv« (»Pamćenje«;
Mind LI, 1942, 53) smatraju neophodnim da osoba
verujc da se nešto desilo pre nego što se za nju mo-
že reći da to pamti. Ovi filosofi drže se toga kao ne-
čega očiglednog a ne nečega što bi trebalo tvrditi i
dokazati. Izgleda da i Hume takođe zahteva vero-
vanje kao kriterijum. Russell i Harrod se oslanja-
ju na verovanje kao na jednu od potreba logičkog
razlikovanja imaginacije i pamćenja. B. Benjamin
(Remembering — Pamćenje; Mind LXV, 1956,
321, 322) jedan je od retkih koji je osporio gledište
da ako se pamti onda se mora i verovati. Nedavno
je J. T. Saunders (Does Ali Memory Imply Fac-
tual Memory — Da li ovo pamćenje implicira pam-
ćenje činjenica?; Analysis, Supplement, 1965, 109),
kritikujući gledište profesora Normana Malcolma
tvrdio da je pamćenje mogućno i bez verovanja.
Ako se filosofi nađu u solipsističkim teškoćama
i introspektivnom raspoloženju pri pokušaju da de-
finišu pamćenje, tadaćeosetiti da razliku između
pravog i obmanjujućeg pamćenja moraju naći unu-
tar svog sopstvenog iskustva. U tom slučaju gotovo
sigurno će pretpostaviti da nije mogućno da neko
nešto pamti ukoliko ne veruje da se to dogodilo.
Zajedno sa Humeom, pitaće se koja od njihovih pri-
vidnih mentalnih predstava stvarno predstavlja
prošlost, ali nijednu od predstava neće izabrati kao
primer pamćenja akof u najmanju ruku, ne veru-
ju da je to »kopija« prošlog događaja ili da ga ona
predstavlja. Ovo očigledno ne pokazuje da filosofi
čija stanovišta kritikujemo nisu u pravu, ali to
adekvatno objašnjava njihovu pretpostavku.
 PAMĆENJE 343
Može izgledati očigledno da se osoba ne seća
nečega ukoliko ne veruje da se to desilo. Ovo »oči-
gledno« stvara neprilike. Ako ništa drugo, ljudi si-
gurno kažu »Ne znam da li to pamtim ili samo
uobražavam«, sugerišući time da možda pamte ne-
što, iako niti veruju niti ne veruju da se to desilo.
Može izgledati još očiglednije da, ako i verovanje
nije nužno pri pamćenju, odsustvo neverovanja to
sigurno jeste. Ali, razmotrimo naredni slučaj:
Recimo da neko zamoli slikara da naslika ne-
ku izmišljenu scenu. Slikar se složi i, smatrajući
da slika neku sasvim izmišljenu scenu, naslika de-
taljnu sliku seoskog dvorišta, uključujući i izvesnu
obojenu kuću određenog oblika, likove raznih lju-
di, određene delove odeće, itd. Roditelji slikara ta-
da prepoznaju sliku kao veoma vernu predstavu
zbivanja koje je on samo jedanput video u detinj-
stvu. Likovi i boje su isti kao oni koje je slikar
samo jednom video na farmi koju je sada prikazao
na slici. Možemo pružiti još veći broj dokaza
koji ukazuju na zaključak da se ono što je
slikar uradio nije desilo čistom slučajnošću. Iako
slikar iskreno veruje da je njegova slika sasvim
izmišljena, i da ne predstavlja neku pravu situaci-
ju, zapanjeni posmatrači imaju sve Što je potrebno
da se utvrdi da on u stvari pamti scenu iz detinj-
stva. Šta drugo bi moglo da objasni to da je nje-
gova slika toliko slična onome što je video?
Pristupimo sada pitanju sa druge strane. U sva-
kodnevnom životu je sasvim uobičajeno opisati do-
gađaj a onda ne biti siguran da li je to opis nečega
što pamtimo, ili se on zasniva na nečemu što nam
je rečeno posle događaja. Da je nemoguće pamtiti
a istovremeno verovati da ne pamtimo, izbegli bi-
smo neugodnu pomisao da smo autori neke melo-
dije ili argumenta i kada to nismo. Sada možemo
dokazati da ako neko može da pamti X, ali i da ne
veruje da pamti X, tada je moguće i da neko pam-
ti X a da ne veruje da se X desilo.
Recimo da:
1. A pamti X, i A ne veruje da pamti X.
 c
344 - B. MARTIN I MAX DEUTCHER

U nastavku možemo lako pretpostaviti da je A

pripravan da veruje da se prošli događaj desio sa-
mo ako on veruje da ga pamti, ili, veruje da mu
je neko rekao da se desio, ili je do toga sam došao
na osnovu nečega što mu je rečeno. (Da bismo skra-
tili, recimo da u poslednje dve alternative veruje
da mu je to bilo »rečeno«.)
To znači:
2. A veruje da se X desilo jedino ako, ili on
veruje da pamti X, ili, ako veruje da mu je rečeno
da se X desilo.
Sada: A priča nešto iz svoje prošlosti, i ta pri-
ča je, u stvari, istinita, iako on to ne zna. Pita se
da li se stvarno seća toga što priča, ali misleći da
je to malo verovatno, odbacuje tu mogućnost. Iz
istog razloga, odbija i pomisao da mu je to neko
ispričao.
To možemo izložiti kao:
3. A niti veruje da pamti X, niti veruje da mu
je rečeno da se X desilo.
Iz (3) i (2) dedukcijom dolazimo do toga da A
ne veruje da se X desilo. Povezavši to sa (1) može-
mo zaključiti da A ne veruje da se X desilo, ali, da
to ipak pamti. Uzevši da ove tri premise mogu iz-
ražavati kontingentne istine, i da su uzajamno kon-
zistentne, ne možemo poreći da može biti tačno da
A nešto pamti, ali ne veruje da se to desilo. Isto
tako je nemoguće poreći da svaka premisa može
da izražava kontingentnu istinu. Ovaj skup, kao Što
stoji, formalno je konzistentan i ne pretpostavlja
ništa o analizi pamćenja. Samo neko ko prosto
pretpostavlja da iz (1) sledi da A veruje da se X
desilo, može da dokaže njegovu nekonzistentnost.
Sugerisali smo da bi introspekcija kao sred-
stvo otkrivanja prirode pamćenja, najverovatnije
navela na pomisao da je ideja da je pamćenje, u
najmanju ruku verovanje, neizbeŽna. S druge stra-
ne, ako usvojimo nekritički lingvistički pristup
tom predmetu, možemo isto tako biti navedeni na
pogrešan put, jer reći »Ja pamtim X ali ne veru-
jem da se X desilo« mora biti nekoherentno. Sa
 PAMĆENJE 345

takvim izrazima verovanja u prvom licu sadašnjeg

vremena kao što je »Imam čizme na sebi, ali
verujem da ih nemam« moramo biti oprezni. Ovo
je isto tako nekoherentno, ali nekoherentnost ne
dokazuje da, ako na sebi imam čizme, ne mogu
da verujem da ih nemam.
Nekoherentnost bilo kog izričaja te rečenice
važan je problem koji zaslužuje znatno razmatra-
nje. U ovom radu, međutim, moramo se zadovoljiti
sledećim zapažanjima:3 Opšte je prihvaćeno da »A
pamti događaj X«, za sobom povlači »Događaj X
se desio«. Otuda nekoherentnost tvrdnje »Ja pam-
tim X ali X se nikad nije desio« ne xahteva poseb-
no objašnjenje; to je nekoherentnost same protiv-
rečnosti. Stoga, kada neko tvrdi da pamti X, ono
što kaže može biti istina samo ako se X desilo. Od
ovoga možemo nastaviti sa objašnjenjem zašto je
nekoherentno »Ja pamtim X, ali verujem da se X
nije desilo«. Kada neko kaže da veruje u nešto, po-
stoje dva široka puta da se sa njim raspravlja —
a to su, ili da on ne veruje u to što kaže da veruje,
ili, alternativno, da greši, verujući u ono u šta ve-
ruje. Verujući nešto osoba može samo biti u pravu,
ili, ne biti u pravu. Nekoherentnost u »Pamtim da
sam išao u šetnju, ali ne verujem da sam išao u
šetnju« sasvim je očigledna. Samo ako se X desilo
osoba može biti u pravu kada tvrdi »Pamtim X«.
Samo ukoliko se X nije desilo, ona može biti u
pravu kada veruje da se X nije desilo. Sto-
ga je nemoguće da je neko istovremeno u
pravu i u svojoj tvrdnji da pamti X i u verova-
nju da se X nije desilo. Ma kakve da su činjenice,
ta osoba ne može nikako da bude u pravu. Pošto
ono Što ta osoba govori može da bude istina, iako
ona neizbežno greši, to nije isto što i protivreč-
nost, mada na nju veoma liči. Stoga možemo objas-
niti zašto je »Pamtim da sam išao u šetnju, ali ve-
rujem da nisam išao u šetnju« nekoherentno a da
1
Za dalje primedbe o ovoj temi videti: Max Deutscher, »A note
on Saying and Disbelieving« (»Napomena o iskazivanju i neverovanju«),
Analysts (1965), 53—57.
 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER
346

se ne pretpostavi da pamtim znači, u najmanju ru-

ku, i verovati.
Kako u našu analizu pamćenja nije uključeno
verovanje, izbegavamo zagonetke one vrste koje
gđica Anscombe pravi u svome članku »The reali-
ty of the Past« (»Stvarnost prošlosti«, u Philoso-
phical Analysis, urednik Max Black). Ona izlaže slu-
čaj nekoga ko je jednom video voštanu figuru za
koju je smatrao da je čovek. Kasnije kaže — a da
ne laže — da pamti da je tada video nekog čove-
ka. Ono što kaže mora biti pogrešno. Ali, kao Što
gđica Anscombe kaže, za to nije krivo njegovo pam-
ćenje. Von Levden, u svojoj nedavno objavljenoj
knjizi Remembering (Pamćenje; New York, 1961),
opisuje sličan slučaj (str. 60) i nastoji da ovu veo-
ma zagonetnu stvar reši tako što dolazi na pomisao
da niko ne može da pamti fizičke stvari, već samo
svoje sopstvene doživljaje. Pošto mi ne zahtevamo
da osoba ako pamti X, treba da veruje da se X de-
silo, ne tražimo ni da njeno verovanje bude isprav-
no. Tvrdimo da čovek, u slučaju gđice Anscombe,
može da pamti kako je video voštanu figuru, iako
veruje da je video Čoveka.
Bilo kako bilo, jedan takav slučaj za nas stva-
ra sledeći problem: Da li je ispravan prvi naš kri-
terij? Da li osoba ispravno predstavlja ono što
pamti? Može se pomisliti da nije tako. Složili smo
se da, ako neko kaže da je video čoveka, iako je, u
stvari, video voštanu figuru a ne čoveka, to nije
greška u njegovom pamćenju. Ali, iako njegovo
pamćenje ne greŠi, za njega se ne može reći da pam-
ti kako je video čoveka, iz prostog razloga što u to
vreme tamo nije bilo čoveka kojeg bi on mogao
da upamti. Naš kriterij zahteva samo da osoba is-
pravno predstavlja ono što ona pamti. Šta možemo
reći da ovde osoba pamti? To bi zavisilo od drugih
detalja ovog slučaja koji nisu pomenuti ni kod gđi-
ce Anscombe ni kod von Levdena. U zavisnosti od
toga kako je to videla, mogli bismo reći da osoba
pamti kako je izgledala voštana figura — naime,
kao čovek — pretpostavljajući da je kasnije ispri-
 PAMĆENJE 347

čala da je videla čoveka. Dalje, moglo bi se reći da

ona pamti oblik nosa onoga što je videla, oči, po-
ložaj figure, itd.
Pa ipak, nema li tu neke teškoće za prvi krite-
rij? On može reći i: »Sećam se oblika čovekovog
nosa. Bio je kriv i dosta kratak.« On ne predstav-
lja tačno ono šta je video, jer ono što je video bio
je nos voštane figure, i prema prvom kriteriju, on
to ne pamti. Ovo bi, međutim, bio nesporazum. Ono
čega se taj čovek seća jeste oblik nosa nečega Što
je u stvari bila voštana figura. Ako to kažemo, mo-
žemo isto tako reći da on ispravno predstavlja ob-
lik nosa nečega Što je u stvari voštana figura. To
što on može ispravno da predstavi oblik nosa nije
ni na koji način ugroženo Činjenicom da on nije u
pravu Što se tiče materijala od koga je nos naprav-
ljen, ili prirode njegovog vlasnika.

IV ZAKLJUČAK UVODNIM RAZGRANIČENJIMA

Može se pomisliti da nam naš postupak u slu-

čaju gđice Anscombe dozvoljava da govorimo o ne-
kom ko pamti više nego što je ikada video. (Ovo bi
bilo u suprotnosti sa našim drugim kriterijom.) Mo-
že se tvrditi sledeće: »Ako A vidi B pokrivenog
čaršavom i kasnije se seti toga, iako to ne mora da
veruje, ono šta on pamti jeste da je B bio pokri-
ven belim čaršavom. Ali, od svega toga A je video
samo beli Čaršav.« Međutim, to je samo ekvivoka-
cija reČi »šta« u izrazima »šta on pamti« i »šta je
video«. Isto kao što možemo reći da je ono što on
pamti čovek pokriven belim čaršavom, iako u to
ne veruje, možemo reći i da je ono šta je video,
iako u to ne veruje, bio čovek pokriven belim čar-
šavom. Jednako tako »striktno« govoreći možemo
reći da je u oba slučaja ono što je video ili šta pam-
ti bio beli čaršav. Sve dotle dok se ne primenjuje
dvostruki standard, kriterij nije ugrožen.
Za dovoljnost naše liste kriterija ne možemo
ponuditi druge argumente sem da ne uspevamo.
348 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

posle ispitivanja slučajeva, da nađemo za potrebno

da imamo neku dužu listu. Zatim, pokušavamo da
dokažemo nužnost uslova koje smo naveli. Krite-
rijem (1) se tvrdi: on predstavlja prošli događaj
unutar izvesnih granica točnosti. Neispun javan je
ovog kriterija je najtipičniji neuspeh pamćenja. Ne-
ko je možda video događaj, ali dok ga ne predstavi
sam sebi, pričajući drugima ili predstavljajući ga
na neki drugi način, on to, grubo rečeno, ne pamti.
Čak i da je tačno, kao što to neki psihoanalitičari
tvrde, da smo u pogodnim okolnostima u stanju
da se setimo svega što smo ikada doživeli, niko u
stvari ne pamti ništa dok ne dođe do trenutka pred-
stavljanja na neki način onoga što je doživeo ili za-
pazio. Naša je namera da izraz »predstavljati proš-
li događaj« bude neodređen. U vezi sa pamćenjem
bez verovanja, opisali smo već primer gde je slika-
nje bilo slučaj pamćenja. Na samom početku ovog
članka predložili smo da čak i plivanje može biti
oblik predstavljanja.
Ono što smo rekli o načinima predstavljanja
prošlosti nije dovoljno, i ovo je pre tvrdnja nego
priznanje, jer želimo da ukažemo na to da nijedno
filosofsko delo o pamćenju nije čak ni primetilo
postojanje ovog problema. Nijedno shvatanje pam-
ćenja ne poriče da za pamćenje nije dovoljno što je
neko zapazio ili doživeo nešto u prošlosti. On mo-
ra da učini nešto i u sadašnjosti. »Šta bi to osoba
trebalo da uradi u sadašnjosti da bi se za nju mog-
lo reći da pamti?« teško je i vrlo opŠte pitanje. Ono
je slično pitanju »Šta bi to osoba trebalo da uradi
da bi u nečemu imala, ili nemala pravo?«, i samo
za sebe, to pitanje zahteva potpunu obradu.

V KAUZALNI KRITERIJ

U svom članku »The Empiricist Theory of Me-

mory« (»Empiristička teorija pamćenja«; Minđ,
LXIII, 1954, 474), Holland tvrdi da su sledeći uslo-
vi dovoljni da odrede da li neko nešto pamti:
 PAMĆENJE
349

(a) Ono o čemu neko govori stvarno se desilo,

postoji, itd.
(b) U isto to vreme nije bio obaveštavan o
tome šta se desilo, šta postoji, itd.
(c) Bio je svedok onoga što sada iznosi.
Očigledno je da (b) nije nužan uslov za pam-
ćenje, jer neko može da pamti a i da bude obaveš-
ten o događajima koje pamti.
Isto tako, mora biti jasno da Holland nije dao
adekvatnu analizu. Treba samo pomisliti na slučaj
čoveka koji vam može reći šta mu se desilo kada
je imao tri meseca, a to može da učini samo zato
što mu je to majka ispričala. Kao i- Hollandovo i
Rvleovo shvatanje pamćenja (The Concept of Mind
— Pojam duha; New York, 1949, str. 272—279) ne
ostavlja mesta pravoj sumnji u to da li neko pre
pamti događaj nego što pamti ono Što mu je o to-
me rečeno, do čega je sam došao ili što je izmislio.
Već smo pokazivali da nije nužno da osoba veruje
u ono što pamti ili da veruje da to pamti, čak i da
su takvi uslovi nužni, oni, zajedno sa prva dva kri-
terija, ne bi bili dovoljni za pamćenje.
U daljoj argumentaciji u prilog nužnosti tre-
ćeg kriterija, počinjemo sa njegovom odredbom
(a). Kasnije ćemo pokazati zašto se moraju dodati
i odredbe (b) i (c).
Odredba (a). Da bi pamtio događaj neko mo-
ra ne samo da ga predstavi i da ga je doiiveo,
već i njegovo iskustvo toga mora biti delotvor-
no za izazivanje onih stanja ili niza stanja u
njemu, konačno delotvornih za izazivanje nje-
govog predstavljanja događaja.
Covek, koga ćemo nazvati Kent, doživljava sao-
braćajnu nesreću i, zbog mesta na kome se nalazi,
vidi razne njene detalje. Kasnije, Kent doživljava
još jedan udes u kome dobije težak udarac po gla-
vi, usled čega zaboravi određeni deo svog života,
uključujući i prvu nesreću. On više ne može da is-
puni prvi kriterij pamćenja te nesreće. Neko vreme
posle druge nesreće, popularni i prilično neodgo-
voran hipnotizer ima predstavu. On hipnotiše veći
 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHttl
350
broj ljudi i sugeriše im da će verovati da su u od-
ređeno vreme i na određenom mestu imali saobra-
ćajnu nesreću. Hipnotizer nije nikada ništa čuo ni
o Kentu, niti o detaljima njegovog udesa i, sasvim
slučajno, vreme, mesto i detalji koje iznosi poklapa-
ju se sa onima iz Kentovog prvog udesa. Kent je
jedan iz grupe hipnotisanih. Sugestija uspe, i na-
kon završetka, Kent ponovo zadovoljava kriterij
(1). Čvrsto veruje da je doživeo udes. Udes, kako
on to veruje, potpuno je sličan prvom udesu koji
je stvarno doživeo. Naravno, on sve vreme zadovo-
ljava i kriterij (2). Tako, iako je sasvim jasno da
on zadovoljava prva dva kriterija, veoma je neiz-
vesno da on to pamti.
Da je Kentov gubitak pamćenja nastao iz psi-
holoških razloga, lako bi bilo pretpostaviti da je u
slučaju opisane hipnoze u stvari povratio svoje
pamćenje. Ali ipak Kent ne ponavlja ništa drugo
iz izbrisanog perioda svog života; on ponavlja sa-
mo ono što i ostali iz grupe ponavljaju. Kent sigur-
no »tačno opisuje« prvu nesreću, kao i svi ostali, ali
njegova priča o prvoj nesreći, čak ni delimično, ne
proishodi iz onoga što je video. Kao i ostali, to što
govori on govori samo usled hipnotičke sugestije.
Iz tog razloga za njega se ne može reći da pamti
udes, uprkos Činjenici da tačno iznosi ono što je
video. Stoga su prva dva kriterija neadekvatna. Ako
opis onoga što je neko video bar delimično ne pro-
ishodi iz toga Što je on video, za njega se ne može
reći da pamti ono što je video. Ako neko pamti
Šta je video, njegovo izlaganje mora delom proizla-
ziti iz toga Što je on to video. Svako ko odbacuje
ovo kauzalno tumačenje mora da objasni njegovu
snagu. Na kraju ovoga članka iznećemo razloge
protiv Malcolmovog pokušaja da to i objasni.
Ryle u The Concept oj Mind (str, 278) i Benja-
min (op. cit., str. 323, 324) izričito su porekli da je
bilo kakav kauzalni kriterij deo definicije pamće-
nja. Autori kao Harrod (op. cit.), i Furlong (op. cit.),
i Holland (op. cit.) ga prenebregavaju. Jasno je da
mi ne tvrdimo da je neka kauzalna veza logička
 PAMĆENJE 351

veza. Sve što tvrdimo jeste da postoji uzročna veza

između prošlog opažanja nekog X od strane A i
njegovog sadašnjeg predstavljanja Xt i logička veza
između »Prošlo opažanje nekog X od strane A je
kauzalno povezano sa njegovim sadašnjim pred-
stavljanjem AT« i »A pamti X«.
Malcolm (Knowledge and Certainty — Znanje i
izvesnost; Englewood Cliffs, 1963, str. 237, deo 2)
smatra da bi onaj ko daje kauzalno objašnjenje
pamćenja morao da kaže da neka tvrdnja o stvar-
nom kauzalnom mehanizmu o kojem je reČ sledi
iz »A pamti X«. On kaže da »naše korišćenje jezika
pamćenja ne implicira ništa o našoj unutrašnjoj fi-
ziologiji«. Možemo se s njim složiti, jer ono što mi
tvrdimo u našem kauzalnom objašnjenju jeste da
naša upotreba »jezika pamćenja« implicira samo da
postoji neki stalni kauzalni proces. Isto tako, da
se poslužimo Benjaminovim izrazom, mi ne zahte-
vamo da ta stvarna kauzalna veza koja postoji bu-
de »poznata ogromnoj većini ljudi«. Benjamin ka-
že da je neobično da su ljudi sigurni da se neki
proces odigrava a da ne znaju kakav je to proces.
Nama takvo tvrđenje ne izgleda nimalo čudno. To
je upravo ono što mnogi rade kada kažu da okre-
tanje broja telefona dovodi do toga da telefon za-
zvoni na drugom kraju linije. Oni misle da postoji
neki proces koji povezuje njihovu radnju sa posle-
dicom, ali imaju samo malo ili nimalo pojma kakav
je to proces.
I sledeće argumente iznosimo u prilog opšte
verzije kauzalnog kriterija. Uzmimo primer slika-
ra koji smo ranije izneli. Oni koji su videli sliku
bili su prinuđeni da zaključe da slikar pamti nešto
što je video u detinjstvu. Bilo bi nerazumno da mi-
sle da bi slikar uradio ono što je učinio a da nije
bilo nekog posebnog zapažanja u prošlosti. Krite-
riji (1) i (2) bili su ispunjeni, ali ovo samo po sebi
nije pokazalo da je to slučaj pamćenja. Ono što ko-
načno pokazuje da je to slučaj pamćenja, što je je-
dino razumno objašnjenje činjenice da su detalji,
boje, ljudi i ostale stvari na slici iste kao što ih je
352 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

slikar samo jednom video u detinjstvu, jeste činje-

nica da on tu scenu pamti iz detinjstva. (Govorimo
naravno, o »jedinom razumnom objašnjenju« u opi-
sanom slučaju. Ne želimo da kažemo da uopšte uzev
ne postoji alternativno objašnjenje.) Kada bi pam-
ćenje nekog događaja bilo samo njegovo predstav-
ljanje i ranije opažanje, tada bi bilo apsurdno po-
kušavati Činjenicu da je neko dao opis koji se po-
klapa sa onim Što je video, objasniti tvrdnjom da
on mora to i da pamti.
Da bismo utvrdili ovaj tok argumentacije izne-
ćemo jedan od mnogih sličnih slučajeva iz stvarnog
života. Neko se prividno seća nečega iz ranog de-
tinjstva i pita se da li to stvarno pamti. Njegovi
roditelji mu mogu reći da se ono Što opisuje stvar-
no desilo, i da je on bio svedok toga, ali se raspra-
va o tome da li to stvarno pamti nastavlja. Pitaju
se da li to što je bio svedok događaja ima neke
veze sa njegovom sadašnjom pričom, ili se njegov
opis može potpuno objasniti onim Što je kasnije
čuo. U donošenju odluke da li on stvarno pamti
taj događaj učestvuje i to da li mu se u međuvre-
menu o tome pričalo, koliko je bio tada star, i da
li je vrlo slične situacije video više puta. Ove činje-
nice su istovetne sa onima koje se koriste pri odlu-
čivanju da li bi on, ili ne, to ispričao da to nije
video u detinjstvu. Doneti odluku da on to ne bi
uradio, znači i odlučiti da je to Što je on bio sve-
dok toga u prošlosti kauzalno nužno za njegov sa-
dašnji opis. (Videćemo da uzrok ne mora da bude
nužan uslov. Naravno, u takvim slučajevima je te-
ško proveriti da li neko pamti ono Što iznosi.)
Još jedan dodatni dokaz može se izvesti iz sle-
dećih razmatranja: Benjamin (op. cit., str. 324)
tvrdi da ne postoje stroga pravila o određivanju da
li je dovoljan određen stepen tačnosti opisa opaže-
nog događaja. Harrod (op. cit., str. 54, 56) kaže
da ne postoje stroga pravila za razgraničenje izme-
đu mašte, snova itd., i pravog pamćenja. Nijedan
od njih ne bi sasvim shvatio svu neodređenost pra-
 PAMĆENJE 353
vila, kada ne bi postojali drugi kriteriji pamće-
nja osim onih koje prihvataju u svojim analizama.
Neko ko govori o događaju iz ranog detinjstva
može biti sasvim precizan u detaljima tog događa-
ja. Ali, kao što smo videli, on ne mora stvarno da
ga pamti, nego samo da pamti da su mu se tada
desile izvesne stvari. Recimo da neko vidi neku
scenu sa samo jednom neuobičajenom odlikom.
Kasnije je zamoljen da opiše šta je tada video. Je-
dino što tačno opisuje jeste ta neuobičajena odlika.
Ovde imamo dobar razlog da kažemo da on pamti
tu jednu odliku, čak i kada je ostatak njegovog opi-
sa pogrešan. Ta odlika je bila neuobičajena, tako da
je malo verovatno da bi je stavio u opis da je nije
video. Korisno je primetiti da nešto slično važi i u
odnosu na prvi tip pamćenja da. Ako nekome ka-
žemo da zapamti broj telefona (prilagodimo tako
primer iz Benjaminovog Članka) i on posle navede
tačno samo jednu cifru čitavog broja, ne bi posto-
jao razlog da mislimo da on pamti čak i tu jednu
cifru. Pretpostavimo, ipak, da je bio u stanju da
kaže da je poslednja cifra 7, i da je to sve Što mo-
že da kaže. Tada bismo možda dopustili da on stvar-
no pamti ono što kaže, jer bi bilo srazmerno malo
verovatno da je slučajno bio u pravu.
Izgleda da su naša »pravila« o tome koliko ne-
ko treba da je u pravu da bi se za njega moglo reći
da nešto pamti sasvim zbrkana, ukoliko ne koristi-
mo više kriterija od onih koje koriste filosofi koje
kritikujemo. Čak i odredba (a) kauzalnog kriterija
uvodi neki red u ovaj haos. Ona, na primer, rešava
Harrodove teškoće kod razlikovanja mašte i snova
od pravog pamćenja. Ono što smatramo za izmiš-
ljeno nekad može biti pamćenje, ali obično nije. U
onim slučajevima kada za sebe smatramo da ne-
što zamišljamo, i uzrok našeg »zamišljania« je (na
način koji ćemo objasniti) neko prethodno iskus-
tvo ili opažanje, i tada je to pamćenje, bez obzira
da li mi to smatramo ili ne. Ukoliko je Malcolm u
svojoj knjizi Dreaming (Sanjanje) u pravu, snovi
ponekad mogu isto tako biti i sećanje. Ono što ho-

23 Sve si i saznanje
 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER
354

ćemo da pokažemo jeste da niko ne može očekiva-

ti da uvek bude u stanju da sam za sebe napravi
razliku između ovih stvari.

VI NU2NI I DELOTVORNI USLOVI

Kada filosofi govore o nužnim uslovima, uglav-

nom misle na opšte nužne uslove. Stoga, kada kažu
da je C nužno za E, oni govore o tipovima doga-
đaja, a ne o događajima. Reći da je C uglavnom
nužno za E znači da bez događaja tipa C ne posto-
ji neki drugi način da se dovede do događaja tipa
E. 0 većini se, ipak, govori kao o određenim doga-
đajima nužnim za druge određene događaje. Za pa-
ljenje vatre nije opšte nužno da neko upali šibicu.
Ali ipak, u određenoj situaciji, paljenje Šibice može
biti nužno za paljenje nečije cigarete u trenutku
kada ne postoji drugi način da se zapali cigareta.
Gornje razgraničenje se može povući čak i ako
je određeni slučaj C nužan za E, samo ako neki
opis C važi za C, a neki opis E' važi za E, ta-
ko da je univerzalni zakon »Ako E' onda C«. Zbog
toga, kada razmatramo nužne uzročne uslove u izu-
čavanju zbivanja pamćenja, nas interesuju samo
uslovi zbivanja koji su uzročno nužni za druge us-
love. Kada razmatramo pitanje da li prilikom pam-
ćenja prošlo iskustvo mora biti uzročno nužno za
njegovo kasnije predstavljanje, neće nas intereso-
vati da li je to prošlo iskustvo onog tipa koji je
opšte nužan za tipove događaja čiji je ovo primer
kasnijeg predstavljanja.
Može se pomisliti da smo, pošto branimo kau-
zalni kriterij, prinuđeni da kažemo da je prošlo
iskustvo kauzalno nuino za kasnije predstavljanje,
pošto je jasno da prošlo iskustvo nikad nije i
dovoljno za to. Postoje, ipak, uzročni uslovi koji
nisu ni nužni, niti dovoljni.
Na primer, ako se neko upravo sprema da is-
priča nešto a neko drugi ga prekine i sam ispriča
to isto, tada činjenica to što je i on sam to isto
 PAMĆENJE
353

opazio u istom trenutku nije nužno da bi on to i

ispričao. Ovo još uvek ne znači da on ne pamti pro-
šli događaj, ukoliko, pošto je bio prekinut, ode i
ispriča ga nekom drugom. Samo onda kada ne bi
ispričao ono Što jeste, ili kada ne bi doživeo ono
Što je doživeo, njegovo prošlo iskustvo bi bilo uz-
ročno nužno za to Što je sada ispričao. Da nije
doživeo ono što jeste, još uvek bi pričao isto, jer
bi prihvatio priču svog, poverenja dostojnog prija-
telja. Ipak, izgleda malo verovatno da se on ne
bi sečao događaja pošto ga je prijatelj prekinuo i
da bi pamtio samo ono što mu je on rekao.
Postoji drugi tip slučaja u kome se za nekoga
može reći da pamti nešto, iako njegovo opažanje
toga nije uzročno nutno za ono što on sada izlaže.
Recimo, desilo se da je neko pogledao unaokolo i
primetio majmuna kako se prevrće preko glave. Ne-
ko drugi je to isto primetio i mogao bi mu reći
da se majmun prevrnuo preko glave, u slučaju da
ovaj nije video kako to majmun čini. Pretpostavlja-
jući da svi ljudi mogu kasnije da kažu da se maj-
mun prevrnuo preko glave (drugi tip pamćenja
»da«), bilo bi pogrešno reći da je njegovo sopstve-
no viđenje toga uzročni nužni uslov njegove sposob-
nosti da kasnije kaže da se majmun prevrnuo pre-
ko glave. (Naravno, njegovo doživljavanje onoga
što priča jeste uvek logički nužni uslov za njegovo
kasnije pamćenje toga).
U oba tipa opisanih slučajeva nije verovatno
da bi osoba iznela ono što jeste, u sasvim isto vre-
me, da nije sama videla ono o čemu je kasnije priča-
la. Može se pretpostaviti da bi se pri nekom stepenu
taČnosti moglo otkriti vremensko neslaganje. Bilo
taČno ili ne, to je sasvim irelevantno. Unutar istih
granica tačnosti koje koristimo da bismo odlučili
u kom trenutku su se desili događaji opisanog tipa,
možemo reći da bi osoba ispričala to isto, i u isto
vreme, ali da bi za to postojali drugi uzroci.
Da bismo govorili o uzročnom uslovu koji mo-
že biti nužan ili dovoljan, ali ne mora da bude ni-
jedno od toga, uvodimo termin »delotvoran«. Uslov
356 C, B. MARTIN I MAX DEUTCHER

može biti delotvoran u izazivanju drugog uslova,

čak kad bi se rezultat mogao postići u isto vreme
nekom drugom metodom, da nije bilo tog delotvor-
nog uslova.
Da bismo potpuno razmotrili potrebu za ovim
terminom treba razmotriti slučajeve u kojima izgle-
da da možda postoje dva istovremeno prisutna uslo-
va sa sasvim istom kauzalnom ulogom. Sigurno se
nijedan ne bi mogao opisati kao nužan. Ali, bilo bi
veoma neugodno da moramo reći da su oba ili sva-
ki od njih, delotvorni. Iz naših sadašnjih razmatra-
nja moramo isključiti raspravu o ovom teško re-
šivom problemu.
Čak i uključivanje odredbe (a) — da bi pam-
tio događaj neko mora ne samo da ga predstavi i
da ga je doiiveo, već i njegovo iskustvo toga mora
biti delotvorno u izazivanju stanja ili niza stanja
u njemu, konačno delotvornih u izazivanju njego-
vog predstavljanja događaja — u listu kriterija
pamćenja, dozvoljava uvođenje neželjenih slučaje-
va. Videćemo da odredba (b), koju ćemo uvesti, is-
ključuje ovakve slučajeve.
U okviru druge priče o Kentu sklonom udesi-
ma, recimo da je on ispričao i svom prijatelju
Grayu ono što je video od udesa koji je doživeo.
Kent ima drugi udes u kome dobije udarac po gla-
vi koji mu izbriše pamćenje nekog perioda u pro-
šlosti, uključujući i prvi udes. Kada Gray otkrije da
se Kent više ne seća prvog udesa, ispriča mu sve
one detalje koje mu je Kent ispričao u vremenu
između prvog i drugog udesa. Posle izvesnog vre-
mena Kent zaboravi da mu je bilo ko pričao o
prvom udesu, ali još uvek pamti ono što mu je
Grav rekao. Jasno je da on ne pamti sam udes. Za-
mislite kako bi Gray primio Kentove tvrdnje da
ponovo pamti prvi udes. On zna da Kent, posle
drugog udesa, nije uopšte bio u stanju da kaže ne-
što o tome i kada mu je on, Gray, to ispričao, Kent
nije pokazivao bilo kakve znake prepoznavanja.
Kentu je priličan deo prošlosti izbrisan i sada ne
može ništa da kaže o tom periodu osim onoga Što
 PAMĆENJE 357

mu je Gray rekao. Stoga nemamo razloga da kaže-

mo da je Gravovo prepričavanje prvog udesa stvar-
no oživelo Kentovo pamćenje. Kent je bio svedok
prvog udesa, sada može da ispriča ono šta je tada
video, ali ga ne pamti. Da su kriteriji (1) i (2) i od-
redba (a) dovoljni, trebalo bi da kažemo da on pam-
ti prvi udes. U upravo opisanom slučaju, kauzalni
lanac između Kentovog doživljavanja i opažanja
prvog udesa i njegovog kasnijeg tačnog izlaganja
(pošto mu je Gray rekao) jeste ovaj: Kentovo opa-
žanje prvog udesa je imalo za posledicu to što je
Gray ispričao opis udesa kako ga je on opazio i
doživeo. Grayovo slušanje Kentove- priče imalo je
za posledicu Gravovu priču Kentu o prvom udesu,
onako kako ga je Kent video. Kentovo slušanje
Grayove priče o udesu imalo je za posledicu da
Kent kasnije prepričava opis prvog udesa.
To znači da je u opisanom slučaju Kentovo
opažanje prvog udesa bilo delotvorno u izazivanju
njegovog kasnijeg opisa događaja. Uprkos tome,
Kent ne pamti, i stoga se mora uvesti neka dodat-
na odredba. Uslov da prošlo opažanje treba da
bude delotvorni uslov za sadašnje prepričavanje
događaja, za sada je ispravan, ali je isuviše slab.
Pooštravanje kriterija tako da prošlo opažanje mo-
ra biti uzročno dovoljan uslov za sadašnje iznoše-
nje bilo bi isuviše jako. Bezbroj drugih činilaca i
događaja uvek je nužno da bi došlo do predstav-
ljanja nečeg opaženog u prošlosti. Da je sve što se
o uzročnim uslovima može reći to da su oni pro-
sto delotvorni ili dovoljni — uopšte, ili tek u odre-
đenim okolnostima, ova teškoća bi bila nepremo-
stiva.
Najprostije pravilo kojim se može otpisati ne-
zgodni, upravo opisani slučaj, a koje odgovara či-
njenicama našeg sveta, jeste da uzročni lanac izme-
đu opažanja iz prošlosti i sadašnjeg predstavljanja
treba da se nastavi bez prekida unutar tela osobe
o kojoj je reč. U nezgodnom slučaju kauzalni la-
nac ide od Kenta do Graya i ponovo nazad do Ken-
ta. Ovaj kriterij ipak isključuje neke slučajeve pam-
 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER
358
ćenja koje možemo zamisliti. Ne želimo da kažemo
da možemo zamisliti da samo ljudi pamte. Sigurno
je moguće zamisliti da ćemo možda pronaći bića
koja će biti u stanju da predstavljaju prošlost isto
tako efikasno kao i mi, na iste razne načine koje i
mi koristimo, ali koja se od nas razlikuju u slede-
ćem: ona sa sobom nose metalnu kutiju, i ako se
od nje odvoje, ne pamte ništa, ma kako skoro se to
desilo. Sa tom kutijom se ne rađaju. Kutije se prave
u fabrici i daju im se prilikom rođenja, posle čega
ova bića postepeno razvijaju sposobnost pamće-
nja. Ona ne pitaju kutiju o prošlosti, već povezani
sa njom pamte na isti način kao i mi. Ovaj slučaj
pokazuje da predloženi kriterij nije strogo uzev
nužan.
Isto tako možemo da pokažemo da predloženi
dodatni kriterij ne isključuje druge, lažne slučaje-
ve pamćenja, i u tom smislu nije dovoljno jak. Re-
cimo da student ne može da zapamti2 za ispit ono
što je pročitao u udžbeniku hernije, i sa zagreja-
nom iglom to utisne sebi na dlan. Na ispitu on
ispiše tačne formule prateći prstima ureze na svom
dlanu. Ovde se uzročni lanac ne proteže izvan tela
osobe, a ipak on ne pamti2 ono što je pročitao u
udžbeniku hernije, već samo ono što je upisao na
svom dlanu. (Ideju za ovaj slučaj dugujemo profe-
soru J. L. Mackieu.) Promene koje predlažemo za
kauzalni kriterij rešavaju na odgovarajući način i
ove probleme.
Iako su pravila, ono koje smo upravo ispitali,
kao i sledeće koje ćemo tek proveriti, samo kule
od karata, važno je videti da ona nisu ispravna i
razumeti zašto. Da ispitamo dodatak kauzalnom kri-
teriju:
»Kasniji striktni ili potpuni podsticaj u vezi
sa stvari koja se pamti nije uzročno nužan za
njeno kasnije predstavljanje.«
»Potpun podsticaj« je tehnički termin i objaš-
njava se na sledeći način:
 PAMĆENJE 359

Podsticaj je potpun kada osoba, od onoga što

se u prošlosti desilo, ne može da tačno iznese ništa
više od onoga Što je dobila podsticajem.
Recimo da je neka osoba podstaknuta kad god
opaža ono što je ranije videla ili opaža predstavu
toga, bilo da je neko namerno ili nenamerno pod-
strekava. Osoba je podstaknuta ako se desi da pro-
čita opis nečega što je nekad uradila, ili ako pro-
čita izmišljenu priču koja se slučajno slaže sa ne-
čim iz njene vlastite prošlosti, ili ako vidi neki
događaj koji je veoma sličan nečemu što je ranije
videla, ili vidi predmet u istom stanju kao što ga je
i ranije videla.
Jedna veoma važna razlika postoji između ver-
balnog podsticanja i podsticanja putem opažanja
nečeg što predstavlja nešto već ranije viđeno. Ako
neko vidi nešto što je ranije već video, tada, Čak i
ako ne može da iznese nikakav detalj onoga što je
ranije video, a što nije dobio podsticajem, njego-
vo podstaknuto iznošenje sadrži ideju da je stvar-
no nešto slično ranije video. Bez obzira koliko je
detalja dobio posmatranjem kopije onoga što je
ranije već video, u takvim slučajevima uvek postoji
dodatni »detalj« prepoznavanja. Samo ako je neko
verbalno podstaknut, on može u vrlo strogom smi-
slu biti »sasvim« podstaknut. Ako je tako verbalno
podstaknut, da mu je čak i rečeno da je ranije doži-
veo ono o čemu ga sada obaveštavaju, možemo re-
ći da je striktno podstaknut.
Važno je shvatiti da, prilikom verbalnog pod-
sticanja, subjekt ne mora da to predstavlja kao da
se desilo u prošlosti. Ako mu nije rečeno da je to
bilo u prošlosti, i on to ne kaže kada iznosi ono
na šta je bio podstaknut, tada je sasvim, ali ne i
striktno podstaknut. Ali ako mu je rečeno da se
to desilo nekad u prošlosti i on tome ne može više
ništa da doda, tada je bio striktno podstaknut.
Veza između striktnog i lingvističkog podstica-
nja je sledeća: samo lingvističko podsticanje može
biti striktno podsticanje, ali ono može biti i potpu-
no a da ne bude striktno. Predloženo pravilo se uk-
 c
350 - B - MARTIN I MAX DEUTCHER

lapa u drugi slučaj udesa, jer Kent je mogao da

ispriča o prvom udesu tek pošto mu je Gray po-
novo rekao sve o tome, a i tada nije mogao da ka-
že ništa više o udesu od onoga što mu je Gray re-
kao. Pravilo, takođe, dopušta da bića sa kutijama
pamte. Još više, ono se slaže sa zdravorazumskim
mišljenjem da neko ko nešto pamti ne mora to po-
novo da vidi, ili da vidi nešto slično, ili da čuje
potpun opis toga, da bi o tome mogao da govori.

VII RAZGRANIČENJE IZMEĐU DELOTVORNOG

U DATIM OKOLNOSTIMA I DELOTVORNOG ZA
STVARANJE TIH OKOLNOSTI

Uprkos prividnog uspeha prethodno opisane

modifikacije, ona je isuviše uska da bi se uzela kao
opšte pravilo. Sada nam je potreban kriterij koji
dopušta mogućnost da neko ko je bio sasvim, ili
čak striktno podstaknut, može ili ne mora da pam-
ti. Ako pronađemo takav kriterij, to će nam, u
stvari, omogući da kažemo za osobu — koja mora
biti striktno podstaknuta — da li pamti ili ne pamti
kada iznosi ono na šta je podstaknuta. Slučajevi koje
ćemo opisati da ovo pokažemo, u stvari će nas dovesti
do tačnog pravila. Vrlo Često se osoba mora podstak-
nuti pre nego Što može da se seti; ovu činjenicu,
izgleda, isključuju predloženi dodatni kriteriji iako
se mnogi slučajevi podsticanja u ovo mogu uklopi-
ti jer je potrebno da samo potpuni ili striktni pod-
sticaj ne bude uzročno nužan. Bilo kako bilo, pra-
vilo se ne može koristiti iz razloga sledeće vrste:
Recimo da neko pokušava i ne može da se seti
koju je vrstu palačinki jeo u restoranu gde služe
pedeset vrsti palačinki. Pošto mu je rečeno, ili
sugerisano, da je jeo palačinke sa bananama, on
kaže »Ah, da, sada se sećam*. AH, ne može da do-
da nikakav detalj. Možda nas vara, možda vara sa-
moga sebe, ali ta mogućnost samo ističe da je
možda i u pravu i da nikoga ne vara. Možda pamti
da2 je jeo palačinke sa bananama, a ne pamti samo
dai je jeo palačinke sa bananama, iako je bio štrik-
 PAMĆENJE 361

tno podstaknut. Uzmimo drugi slučaj. Neko ne

pamti šta je radio prethodnog popodneva. Tada mu
se ispriča dugačka priča o vožnji kroz određene
gradove, o takvim i takvim jelima koje je jeo na
izletu, itd. Na to on kaže »Sada mi se sve vrača« i
ispriča ćelu priču. Pretpostavimo da mu je priča
ispričana na tako potpun način da ne postoji ništa
što bi razumno moglo da se doda. Mnogo ubedlji-
vije bi bilo da on može da doda važne detalje, ali
sama činjenica da je u stanju da ponovi tako du-
gačku priču, obično bi ukazivala da on stvarno
pamti mnoge stvari koje je tog popodneva radio.
Bilo bi malo verovatno da takvu priču može da
ponovi u detalje da sam, stvarno, nije bio na tom
putu. (Naravno, ako ta osoba poseduje vrlo dobro
kratkotrajno pamćenje, njegova sposobnost da is-
priča priču reč po reč ne bi otklonila našu sumnju
da on pamti bilo Šta drugo osim priče koja mu je
upravo ispričana.)
Čak i kada se osoba mora striktno podstaknuti
malo je verovatno da bi ona sledila ovaj podsticaj
sa svojom vernom kopijom opisa da nije postojalo
njeno opažanje onoga o čemu je reč. U takvom
slučaju obično imamo jake dokaze da osoba pamti
događaj a ne podsticaj. čak i u tako jednostavnom
slučaju kao onom gde neko »pamti« samo da2 je
jeo palačinke sa bananama, možemo naći dokaze
i za i protiv pravog pamćenja. Ako nekome damo
spisak sa nazivima petnaest vrsti palačinki, među
kojima se nalaze i one kojih pokušava da se seti, i
on izabere baš te, onda to uzimamo više kao dokaz
pamćenja nego kao stvar slučaja.
Pojaviće se i slučajevi striktnog podsticanja
gde nećemo znati da li bi, bez opažanja onoga što
se opisuje, ovo podsticanje bilo praćeno tačnim opi-
som, ili ne bi, U takvim slučajevima nećemo biti
u stanju da odredimo da li osoba pamti, ali, to ne
osporava našu teoriju, već sasvim obrnuto. Jedna
od grešaka nedavno izloženih analiza pamćenja je-
ste da one ne ostavljaju dovoljno prostora pravoj
sumnji u pogledu toga da li neka osoba nešto
 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER
362
pamti ili ne. Poznata je činjenica da se može sum-
njati da li osoba koja daje istinit opis svoje vlasti-
te prošlosti u stvari pamti. Na primer, kao što smo
to već ranije izneli, ne možemo uvek imati dovolj-
no dokaza za odluku da li neko ko daje istinit opis
događaja Iz svog detinjstva, to pamti, ili samo po-
navlja ono što su mu ispričali roditelji.
Sada koristimo odredbu (b) kriterija 3, koja
glasi:
U onim slučajevima gde je podsticaj delotvo-
ran za predstavljanje, nečiji prošli doživljaj
stvari koja se predstavlja delotvoran je u iza-
zivanju stanja (ili sukcesivnog skupa stanja)
u njemu, koja su konačno dovela do izazivanja
njegovog predstavljanja u uslovima u kojima
je podstaknut.
Prošli doživljaj ne bi smeo biti delotvoran samo
za podsticaj nekoga.
Ovo može da izgleda zastrašujuće. Ono što
moramo da razjasnimo jeste razlika između:
E (doživljaj) koji je delotvoran za stvaranje
uslova P (podsticaj), što doprinosi da dođe do
R (predstavljanja) i
E .(doživljaj) koji je delotvoran u uslovu P
(podsticaj), što doprinosi da dođe do R (pred-
stavljanja).
Ako je A delotvorno za B a B delotvorno za C, ta-
da možemo reći da je A delotvorno za uslov B ko-
ji je delotvoran za C. Ako je A delotvorno z a B i B
delotvorno za C, a međutim, jednako kao što je ovo
A delotvorno za faktor B' različit od B koji deluje
zajedno sa B da dođe do C, tada ćemo reći da je
A delotvorno za C u (kao i za) uslov B, koji je de-
lotvoran za C. Očigledno, A može biti delotvorno
kako za uslove B koji doprinosi pojavi C, tako i
delotvorno u tim uslovima.
Odredba (b) na sledeći način rešava problema-
tičnu verziju slučaja udesa: Kent je bio uključen
u prvi udes i zato je Grayu pričao o tome. Pošto
mu je bilo ispričano Gray je priču preneo nazad
Kentu kada je ovaj u drugom udesu izgubio pam-
 PAMĆENJE 363

ćenje. Tako je Kentovo prvobitno opažanje udesa

bilo činilac koji je doveo do konačnog opisa koji
on pruža. Njegovo opažanje udesa, ipak, nije bilo
delotvorno za iznošenje (kroz sukcesivni niz sta-
nja) njegovog opisa nesreće, u uslovima kada je bio
podstaknut. Iz tog razloga ne kažemo da on pamti
udes. Stvar možemo postaviti i na drugi način.
Možemo reći da njegovo prošlo opažanje udesa ni-
je bilo delotvorno u izazivanju njegovog predstav-
ljanja udesa, na podsticaj. Isto tako, možemo to i
ovako predstaviti: njegov prošli doživljaj nije de-
lotvoran u izazivanju njegovog predstavljanja ude-
sa pod uslovom da je on podstaknut.

VIII IDEJA 0 TRAGU PAMĆENJA

Ćak i kada neko iznosi nešto iz sopstvene pro-

šlosti i kad je njegovo prošlo iskustvo deo uzroka
njegovog predstavljanja toga uz podsticaj, ipak, on
ne mora da pamti bilo Šta od toga. Recimo da ne-
ko vidi nešto i kao rezultat toga postane sugestibi-
lan za sve vrste »podsticaja« pravih ili lažnih, u od-
nosu na ono što je opazio ili uradio. Da skratimo,
reći ćemo da je ovaj njegov prošli doživljaj izaz-
vao u njemu »sugestibilno« stanje. On je striktno
podstaknut za nešto što je stvarno video, i usled
sugestibilnog stanja koje je u njemu izazvalo to
prošlo opažanje, on prihvata taj podsticaj. Prema
svim kriterijima koje smo do sada postavili, on
pamti ono što je video. Ali svakako, upravo iz opi-
sanog slučaja ne proizlazi da on pamti bilo šta dru-
go osim priče kojom je bio podstaknut.
Ako prihvatimo ovo gledište, može izgledati oči-
gledno da iz opisa slučaja sledi da on ne pamti ništa
osim priče kojom je bio podstaknut. Može se po-
misliti da, ako neko nešto pamti, on mora biti u
stanju da razlikuje tačne od netačnih podsticaja.
Ako u njemu postoji sugestibilno stanje tada on
podjednako spremno prihvata i ispravne i pogrešne
podsticaje. Suočen i sa jednim i sa drugim on ne
364 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

mora biti u stanju da izabere, i podložan je da pri-

hvati kako pravi tako i pogrešan podsticaj. Ako se
nalazi u takvom stanju, onda, iako on može tačno
da nešto predstavlja jer je to video, iz toga ne pro-
izlazi da on to i pamti. Videćemo, međutim, da iz
toga ne sledi ni da on to ne pamti.
Ova poslednja teškoća proizlazi iz slučaja u
kojem nečije predstavljanje uključuje i verovanje
u nešto iz prošlosti. U stvari, sasvim analogan
problem nastaje u onim slučajevima u kojima ne-
čije iznošenje nečega ne uključuje verovanje, kao
što je to bio slučaj slikara u III delu ovog rada.
Logički je moguće da neko nešto vidi i kao rezultat
toga stekne sposobnost vrlo vernog kratkotrajnog
pamćenja. Tada može ispričati priču kojom je bio
podstaknut, zahvaljujući sposobnosti stvorenoj u
njemu njegovim sopstvenim prošlim opažanjem
toga o čemu priča. Na taj način on bi zadovoljio
sve kriterije koje smo do sada utvrdili. Ali, iz toga
ne proizlazi da on pamti bilo šta izvan priče kojom
je bio podstaknut. Dokazi za pretpostavku da on
pamti samo priču a ne i prošli događaj mogli bi se
dobiti ako utvrdimo da istina o događajima iz nje-
gove prošlosti nije imala nikakvog uticaja na nje-
govo iznošenje tih priča, pošto je njima prethod-
no bio podstaknut. Moramo da pazimo i da kaže-
mo da iz takvog slučaja ne sledi da on pamti; ali
ne smemo da kažemo da iz toga sledi da on ne pam-
ti. Naše rešenje problema izazvanog »sugestibilnim«
stanjem resice ujedno i ovaj problem.
Lako je videti zašto bi bilo pogrešno reći da
neko ne može da pamti u slučaju ako je prošli do-
življaj koji mu je ispričan izazvao u njemu sugesti-
bilno stanje. Ponekad, da je ostavljen na miru, mo-
gao bi sasvim dobro da pamti. Njegovo prošlo is-
kustvo možda mu je ostavilo dobro pamćenje ono-
ga što je doživeo, ali je isto tako moglo da izazove
sugestibilno stanje usled koga on prihvata svaki
verovatni podsticaj. Stoga je mogućno da, kada mu
je potreban potpun podsticaj, taj podsticaj oživi
njegovo pamćenje, iako bi, usled svog sugestibil-
 PAMĆENJE
365

nog stanja, podjednako spremno prihvatio i lažan

podsticaj.
Izgleda da to čini naš problem nerešivim. Ako
ne isključimo sugestibilno stanje kada definišemo
pamćenje, mi smo, izgleda, prinuđeni da prihvati-
mo i neprihvatljive slučajeve. Ako, pak, postavimo
pravilo da osoba ne sme biti u sugestibilnom sta-
nju isključujemo i prihvatlijve slučajeve.
Može se misliti da pravilo koje sledi rešava
stvar:
Ako podsticaj izazove nečije predstavljanje ne-
čega na osnovu »stanja pamćenja« (pre nego
iz »sugestibilnog stanja«), tada bi A i u slučaju
kada bi lažan podsticaj u to vreme izazvao po-
grešno predstavljanje događaja, stanje kome
bi odgovarao ovaj lažan podsticaj moralo biti
različito od stanja koje je dovelo da neko tač-
no predstavlja događaj, nakon ispravnog pod-
sticaj a.
Iz ovog zdravorazumskog rešavan j a teškoće
ipak proističe jedna druga teškoća. Nazovimo sta-
nje pamćenja, zajedno sa sugestibilnim stanjem,
stanjem M'. Tada možemo reći da je M' osnova ne-
čijeg predstavljanja vlastite prošlosti, pošto je na
to bio podstaknut, iako bi osnova za nečije pogreš-
no iznošenje prošlosti, na osnovu lažnog podstica-
ja, bilo isto to stanje M'. Stoga, predloženo pravilo
nije svrsishodno, jer neko može da pamti i kada
njegovo predstavljanje prošlosti, uz podsticaj, pro-
izilazi iz M\ Po predloženom pravilu on to ne bi
mogao da pamti. Besmisleno je pokušavati braniti
ovo pravilo i stoga:
»Ne budimo glupi! Ako je deo pamćenja u sta-
nju M' odgovoran za nečije predstavljanje pro-
šlosti, a sugestibilno stanje nije delotvorno za
to predstavljanje, tada on pamti, a obrnuto,
ne.«
Odbrana je besmislena, jer pravilo jednostav-
no ne uspeva da pruži efikasni prikaz razlike izme-
đu dva dela M' stanja — stanja pamćenja i sugesti-
bilnog stanja.
 C
356 - B - MARTIN I MAX DEUTCHER

Sada normalno sledi pokušaj protivčinjeničkog

opisa stanja pamćenja:
Stanje pamćenja za neko X je ono stanje u
nekome, izazvano njegovim prošlim doživljava-
njem X, koje ga navodi da prihvati ili izabere
tačan podsticaj, i koje je takvo da ukoliko ne
bi postojalo nikakvo drugo stanje koje bi ga
navodilo da prihvati lažan ili tačan podsticaj za
X, on bi prihvatio ili izabrao samo tačan pod-
sticaj za X.
Ovo pravilo u najmanju ruku izbegava teškoće
izazvane uvođenjem tog stanja M'. M' nije stanje
pamćenja, jer nije tačno da bi neko, ukoliko u nje-
mu ne postoji nikakvo drugo stanje značajno za
prihvatanje podsticaja, izabrao tačan umesto laž-
nog podsticaja. To je zato što je M' kombinacija
stanja pamćenja i sugestibilnih stanja. Ovo pravi-
lo, međutim, ima mnogo korenitiji nedostatak od
prethodnog, koje je bilo samo neadekvatno. Ko
može da kaže šta bi čovek uradio da u njemu ne
postoji nikakvo drugo stanje odlučujuće za njegov
izbor podsticaja, bilo tačnih ili lažnih? Nije neve-
rovatno da bi bio imbecil.
Problem se može resiti pribegavanjem ideji o
tragu pamćenja. Ova je ideja nerazdvojni deo naše
predstave pamćenja. Kada već jednom prihvatimo
kauzalni model pamćenja isto tako moramo prihva-
titi i postojanje neke vrste traga, ili strukturnog
analoga, onoga što je bilo doživljeno. Čak kad bi
neko i savladao mnoge raznovrsne teškoće koje ok-
ružuju predstavu dejstva na udaljenosti, ne bi bilo
tačno reći da neko pamti neki događaj ako ga nje-
govo prošlo doživljavanje tog događaja, i pored
vremenskog razmaka, navodi da ga on ispriča. Po-
stoji neminovno pribegavanje metaforama o skla-
dištenju našeg prošlog iskustva, u našim idiomima
i mišljenju o pamćenju, štaviše, ako bi naše prošlo
iskustvo sada moglo neposredno da deluje na nas,
više ne bi postojao nikakav razlog da pretpostavi-
mo da možemo da pamtimo samo ono što smo
sami iskusili. Sve dok se držimo opisa pamćenja
 TA MĆ KN J E 367
kao »skladišta« ili »traga«, iz toga proizlazi da mo-
žemo pamtiti samo ono Što smo doživeli, jer u na-
šem prozi vi javan j u tih događaj a, oni »ulaze« u
skladište. Da to ne smatramo, zašto ne bismo pret-
postavili da bi događaji koji su se desili godinama
pre nego Što smo se rodili mogli da prouzrokuju
da pričamo o njima?
Neki filosofi su skloni da misle da se zastupa-
njem shvatanja da je kauzalna veza deo predstave
o pamćenju, jednovremeno zastupa i gledište da je
stvarna kauzalna veza deo predstave o pamćenju.
(Vidi sledeći deo, o profesoru Normanu Malcolrau.)
Shodno tome oni bi, bez sumnje, mislili da nas naš
poslednji potez još više vezuje za ideju da opšte
shvatanje pamćenja sadrži ideje koje se mogu naći
samo u specijalizovanim oblastima znanja, kao
što je neurofiziologija. Ali, to nije slučaj. OpŽti zah-
tevi za neki trag pamćenja mogu se shvatiti iako
ljudi imaju malu ili nikakvu predstavu o specifič-
noj prirodi takvog traga. Oni se mogu osloniti na
tako prosto objašnjenje kao Što je otisak novčića
u vosku, ili mogu da, kao VVittgenstein, koriste pri-
mere strukturne analogije između muzike i žleba
na gramofonskoj ploči. Za svaki viši ton postoji
veći broj ureza po jedinici dužine žleba. Za svaki
glasniji deo postoji povećanje nagiba žleba, itd.
Jedino bi »savršeni« strukturni analog imao sistem
razlika koje bi odražavale kao u ogledalu svaku po-
jedinačnu razliku sa originala. Možda je besmislena
ideja o odražavanju svih odlika nečega, jer možda
nema smisla u ideji o postojanju svih obeležja bilo
čega. Ali za našu svrhu dovoljno je što možemo da
osmislimo ideju o analogu koji sadrži u najmanju
ruku isto onoliko odlika koliko i detalja koje neka
osoba može da ispriča o nečemu što je doživela.
Sada možemo izravno da se latimo problema
razlikovanja između sugestibilnog stanja i stanja
pamćenja. S jedne strane, mora biti jasno da neko
može da ne pamti nešto, ako ga je proživljavanje
nekog prošlog događaja dovelo u sugestibilno sta-
nje u kome je sklon da prihvati i istinite i lažne
 c
358 - B - MARTIN I MAX DEUTCHER

podsticaje, jer ovo sugestibilno stanje ne mora biti

strukturni analog onoga što je opaženo od prošlog
događaja. U isto vreme, naše prošlo iskustvo doga-
đaja moglo je da ostavi trag pamćenja u nama, kao
i sugestibilno stanje. (Ovo ima za posledicu da, ako
smo dovedeni u oba stanja i ako nam je potreban
potpun podsticaj, nije moguće proveriti da nešto
pamtimo na podsticaj, bez pozivanja na onu vrstu
fizioloških saznanja koje za sada niko ne poseduje.
Isto tako, može izgledati moguće da je i sam trag
pamćenja sugestibilno stanje. Ova sugestija ipak
obiluje teškoćama i ne nameravamo da je dalje
razvijamo.) Stoga odredba (c) kriterija 3 zaokružuje
našu analizu pamćenja:
Stanje ili skup stanja izazvanih prošlim doživ-
ljavanjem mora predstavljati takav strukturni
analog onoga što se pamti, u onoj meri da to
može taČno da predstavi ono što se pamti.

IX MALCOLM O PAMĆENJU
Pošto je veći deo ovog članka već bio napisan,
profesor Norman Malcolm objavio je važan dopri-
nos o pitanju pamćenja u tri poglavlja svoje knji-
ge, Knowleage and Certanity (Znanje i izvesnost;
Englewood Cliffs, 1963). Naše objašnjenje razliku-
je se od njegovog na više načina.
Malcolm tvrdi da osoba B pamti da p, ako, i
samo ako B zna da p, jer je već znala da p. Ova
definicija ima tri elementa: sadašnje znanje da p,
prethodno znanje da p, i odnos između sadašnjeg i
prethodnog znanja izražen tvrdnjom da B zna da
p, jer je prethodno znao da p. Elementi su svaki
za sebe nužni a zajedno i dovoljni uslovi za pravo
pamćenje činjenica. Razmatraćemo ova tri uslova,
jedan za drugim.

Prethodno znanje
Recimo da neko vidi nešto ali pomisli da ima
halucinacije. Neko vidi nešto, ali stoga što ne pri-
 PAMĆENJE 369

hvata da to stvarno vidi propušta da sazna da je

to tu, ispred njega. Kasnije sazna da je u to vreme
sa njim sve bilo u redu i da je stvarno video ono
za šta je mislio da mu se privida. U stanju je da
pruži detaljan i veran opis onoga Što je video. Po-
grešno je insistirati na tome da on ne pamti ono
što je video prosto zato Što tada nije verovao svo-
jim očima. Pitanje da li pamti da nije imao pove-
renja u svoja čula, sasvim je različito od pitanja da
li on pamti ono što je video. Naravno, ovaj slučaj
razlikuje se od onoga koji je opisao Malcolm kao
moguću teškoću za svoju analizu (str. 223). U slu-
čaju koji mi predlažemo, osoba nije dobila nikak-
vu novu informaciju o onome što je videla. Kada
otkrije da joj se tada nije ništa priviđalo, sigurno
će reći: »Pa, svakako, u tom slučaju, pamtim da
sam videla...« Ovo ne može da se shvati kao jed-
na od Malcolmovih »eliptičnih« upotreba izraza
»ona pamti«.
Malcolm misli da neko može znati da ima od-
ređeni osećaj samo ako vlada jezikom kojim će
izraziti tu činjenicu. Raspravljanje o ovome bi nas
odvelo suviše daleko, ali kako Malcolm zahteva
prethodno znanje za pamćenje, stoga u sledećem
pasusu prihvata kao »zanimljivu posledicu« ono
što mi smatramo za reductio ad absurdum,
»Ne verujem da bi se u bilo kom smislu moglo
reći za psa, ili za malo dete da znaju da imaju
neki osećaj. Prihvatam posledicu da se za psa
ne može reći da pamti da ga je bolelo uvo, i
isto tako, još zanimljiviju posledicu da se za
ljudsko biće ne može reći da pamti tako ne-
što, ako je to bilo pre no Što je znalo dovoljno
jezika da bi bilo u stanju da to nekome kaže.
Ovo je u vezi sa onim Što VVittgenstein kaže o
Ballardu VVilliama Jamesa.« — (Filosofska istra-
iivanja, paragraf 342).
Pitamo se, Šta bi Malcolm rekao za odraslu glu-
vonemu osobu.
24 Svest i sa/nanjV
 C
370 - B - MARTIN I MAX DEUTCHER

Sadašnje znanje
Već smo raspravljali o tome da verovanje u sa-
dašnjosti nije nužan uslov za pamćenje (deo III).
Jasno je da se ovi argumenti odnose i na Malcol-
movu tvrdnju da je sadašnje znanje nužni uslov.

Odnos označen sa »jer«

Malcolm iznosi argumente protiv kauzalnog tu-
mačenja »jer« u »on sada zna da p, 'jer' je pret-
hodno znao da p.« Ako su ovi argumenti ispravni,
tada je svaka kauzalna analiza pamćenja pogreš-
na.
Malcolm izjavljuje da ne razume šta bi mogla
da označava kauzalna zavisnost i pogledu pamće-
nja. On kaže:
»Šta bi moglo da popuni prazninu? Spomenuo
sam tri kandidata: trajno fiziološko stanje ili
proces; neprekidno razmišljanje o onome Što
se pamti; neprekidno nesvesno razmišljanje o
onome Što se pamti. Vidimo da se iz različitih
razloga nijedan od ovih kandidata ne može
ubrojati u istinosne uslove za tvrdnje oblika:
»A pamti da p«. Ne verujem da imamo koncep-
ciju nečeg drugog Što bi moglo da popuni praz-
ninu. Stoga, na neki način i ne znamo šta ovde
znači govoriti o nekoj praznini« (str. 238).
Izgleda da je Malcolm izneo sledeći nevaljani argu-
ment: »P« ne povlači »Q«. »P« ne povlači »JR«. »p«
ne povlači »S«. Dakle, »P« ne povlači »Q ili R ili
S«.
Bilo da je Malcolm u pravu ili ne, i bez obzira
da li su njegova tri elementa u stvari jedini zami-
slivi, on nije pružio nijedan valjan argument da po-
kaže da »B pamti da p« ne povlači i postojanje
nekog neprekidnog kauzalnog procesa.
Naše gledište je da odnos između »Postoji neki
kauzalni proces« i »ovaj pojedinačni proces posto-
ji« nije istovetan odnosu između disjunkcija tvrd-
 PAMCENJK
371
nji da ti pojedinačni procesi postoje i bilo koje od
ovih tvrdnji. On smatra da je Čista maštarija zahte-
vati da postoji neka (nepoznata) neprekidna kau-
zalna veza. On kaže: »Taj osećaj misterioznosti pam-
ćenja, ukoliko ne pretpostavimo trajno stanje ili
proces između prethodnog i sadašnjeg znanja daje
jedan metafizički aspekt problemu pamćenja.« (str.
237, 238). Ovo je vrlo čudno. Obična pomisao na
automat u koji se ubacuje novčić, logički uključu-
je i pomisao na aparat u kome se neki mehanizam
stavlja u pogon preko ubačenog novca i koji na
neki način isporučuje određenu robu. Da li je ova
pomisao samo »jedna maštarija«? Iako većina obič-
nih ljudi ne zna na koji način radi automat, oni to
ne bi zvali automatom kada bi se otvorio i utvrdi-
lo da unutra ne postoji nikakav mehanizam. Da
parodiramo Malcolma: »Taj osećaj misterioznosti
automata koji radi na novčić, ukoliko ne pretpo-
stavimo neprekidno stanje ili proces između uba-
civanja novčića i pojavljivanja cigarete daje neki
metafizički aspekt problemu automata koji rade na
novčić.«
Dokazano je da Malcolm misli da i sama ka-
uzalna tvrdnja »X uzrokuje Y« mora da povlači
tvrdnju oblika »U sličnim okolnostima, kad god
X tada i Y« (str. 232, 236; ci. deo VI ovoga članka).
On zbog toga misli da je nemoguć kauzalni opis
pamćenja. (Sto se toga tiče, on sam prihvata kao
»stvarno kauzalan« (str. 237) slučaj u kome nije
ništa lakše formulisati zakonitost nego u slučajevi-
ma koje odbacuje. Ovaj njegov propust sugerira da
je shvatanje uzroka koje on sada koristi, mnogo
liberalnije od onoga koje izlaže. On nigde ne kaže
da ne postoji zakon koji se odnosi na prošlo i sa-
dašnje znanje, u slučajevima pamćenja, u »sličnim
okolnostima«. S obzirom na neodređeni izraz »u slič-
nim okolnostima« uopšte nije očigledno da ne po-
stoji zakon koji se odnosi na nečije znanje nečega
u jedno vreme i znanje toga istog u kasnije vreme,
u sličnim okolnostima.) On isto tako ne pruža ni-
kakve sveže argumente u prilog rešavanja dobro

24*
 c
372 - B - MARTIN 1 MAX DEUTCHER

poznatog spora o tome da li se kauzalne tvrdnje

mogu uopšte analizirati kao vid regularnosti. Mal-
colmov stav, »B sada zna da p, jer je znao da p«
jeste:
»Osoba B pamti da p iz vremena t, ako i samo
ako B zna da p, i da je B znala da [p u t, a
ako B ne bi znala u vremenu t da p, tada ne bi
znala da p.«
Ova tvrdnja je istovremeno i suviše jaka i su-
više slaba. Suviše je jaka iz razloga navedenih u
VI delu (str. 355). Osoba koja nešto pamti mo-
že imati i drugi nezavisni izvor informacija. Na
ovo je nedavno skrenuo pažnju Stanlev Munsat (»A
Note on Factual Memorv«, Philosophicat Studies,
XVI, 1965, 33). Ovaj razlog je suviše slab iz razlo-
ga sličnih onima koji su dati u VI delu (str. 356).
Uzmimo slučaj u kome osoba zna da p u vre-
menu t, i to zapiše u dnevnik, zatim to potpuno
zaboravi i posle ponovo sazna da p iz onoga što je
zapisala u dnevnik. Da tada nije imala drugi izvor
informacija ne bi znala da p, da nije znala da p u
vremenu t. Ali iz toga ne sledi da ona pamti da p
od vremena t. Često će samo da pamti da p od
vremena kada je to kasnije pročitala u dnevniku.

X ZAKLJUČAK

U zaključku moramo da se čuvamo izvesnih

pogrešnih tumačenja naše analize pamćenja. To je
ovo:
»Uzmimo bilo koji slučaj u kome A opaža do-
gađaj E, P je podsticaj, a i? je A-ovo predstav-
ljanje E; P je deo uzroka R. U takvom slučaju,
kada A iznosi R on ne samo da pamti E nego
se, prema datoj kauzalnoj analizi pamćenja za
njega može reći da pamti P isto kao i E stoga
što je bilo koje predstavljanje E ipso facto
predstavljanje bilo kog predstavljanja E. Stoga
neko pri pamćenju događaja, hteo ili ne hteo,
 PAMĆENJE 373

pamti i svaki podsticaj koji je deo uzroka nje-

govog sadašnjeg predstavljanja prošlog događa-
ja. Ali, to je apsurdno i stoga je analiza na
neki način neispravna.«
Takva primedba se zasniva na nerazumevanju. Raz-
motrimo slučaj ljubitelja ptica koji je pri posma-
tranju ptica video žuto-ćubastu senicu. Takvu pre
nikada nije video i stoga je opiše u svom dnevni-
ku. Recimo da je njegovo čitanje dnevnika mnogo
godina kasnije deo uzroka njegovog potonjeg opi-
sa onoga što je prvobitno video. Takva pretpostav-
ka ni najmanje ne implicira da je njegovo čitanje
dnevnika deo uzroka njegovog predstavljanja svog
čitanja dnevnika, iz prostog razloga što on ne pred-
stavlja sopstveno čitanje dnevnika. Postoji razlika
između pamćenja okolnosti kada je prvi put video
žuto-čubastu senicu i njegovog pamćenja kako čita
ono Što je zapisao u dnevnik. Neko može vrlo jasno
da pamti kako je video pticu, a da ipak ne pamti
čitanje onoga Što je zapisao u dnevnik. Ili, može
sa velikom tačnošću da pamti ono što je zapisao u
dnevnik, a da, ipak, ne pamti kako je video pticu.

Rezime
Kao i uobičajena razlikovanja između pamće-
nja kako se nešto radi, pamćenja da se nešto desilo
i pamćenja zbivanja ili predmeta, mora se napravi-
ti razlika između dva različita načina korišćenja
»pamtiti da«. I pored ovih raznih primena »pamti-
ti« one liče jedna na drugu po svome zahtevu za
prošlim opažanjem, po tačnosti onoga što je bilo
opaženo ili saznato i po kauzalnoj vezi između
prošlog opažanja i kasnijeg predstavljanja onoga
što je opaženo, ili Što je dobijeno opažanjem. Izu-
zetak je, da pri pamćenju kako se nešto radi, zah-
tev u sadašnjem vremenu pre može biti da se ono
što je naučeno ponovo izvede a ne da se verbalno
predstavi. Pažljivo ispitivanje svega što je potreb-
no za kauzalnu vezu na površinu iznosi složenu i
 C. B, MARTIN 1 MAX DEUTCHER
374
delimično teoretsku prirodu našeg uobičajenog
shvatanja pamćenja.
Analiza pamćenja koju smo dali može da se
koristi kao odgovor na neka skeptična pitanja o
pamćenju, a i od važnosti je i za druge probleme
o saznanju, ali bi istraživanje ovih implikacija pred-
stavljalo poduhvat sasvim različit od ovog našeg.
(1966) S engleskog preveo: Slavoljub Milekić
 Bernard Williams

JA I BUDUĆNOST

Pretpostavimo da postoji neki proces kome bi

dve osobe, A i B, mogle da budu podvrgnute a to
bi imalo za posledicu to da bi za njih moglo da se
kaže — uzimajući kao dokazano ono što tek treba
da se dokaže — da su razmenile tela. To će reći —
uzimajući manje toga kao dokazano — da postoji
izvesno ljudsko telo koje je takvo da, kad smo pret-
hodno bili s njim suočeni, bili smo suočeni s oso-
bom A, izvesni iskazi koji su poticali od njega
izražavali su sećanja na .A-ova pređašnja iskustva,
izvesni njegovi pokreti delimično su konstituisali
A-ove radnje i smatrani su izrazima A-ovog karak-
tera i tako dalje; ali sada, pošto je proces obav-
ljen, iskazi koji potiču od tog tela izražavaju ono
Što se čini da su upravo ona sećanja koja smo
prethodno identifikovali kao sećanja na prošla is-
kustva 5-a, njegovi pokreti delimično konstituišu
radnje koje izražavaju S-ov karakter i tako dalje;
a obrnuto je slučaj sa B-ovim telom.
Ima izvesnih važnih filosofskih ograničenja na-
činu na koji se ovakvi imaginarni slučajevi konstru-
išu i kako da se shvate kad se konstruišu na razne
načine. Pomenuću dva glavna ograničenja, ne da
bih ih ovde dalje sledio, već upravo da ih sklonim
sa puta.
376 BERNARD VVILLIAMS

Postoje izvesna ograničenja, posebno u pogledu

karaktera i manira, naše sposobnosti da zamislimo
takve slučajeve čak i u najužem smislu naše sprem-
nosti da potonje radnje onog tela koje je prethod-
no bilo A-ovo smatramo izrazima B-ovog karakte-
ra; ako su pređašnji A i B bili fizički i psihički
međusobno krajnje različiti, i ako su, recimo, uz
to bili i suprotnog pola, moglo bi da bude veoma
teško da se B-ove dispozicije otkriju u ma kojim
mogućim radnjama A-ovog tela. Zaboravimo na
ovo i u sadašnju svrhu uzmimo samo da su A i B
dovoljno slični (ma kolika sličnost trebalo da bu-
de) da do ove teškoće ne dođe; posle eksperimen-
ta, osobe koje dobro poznaju A i B zaprepašćene
su B-ovskim karakterom postupaka povezanih sa
onim što je prethodno bilo A-ovo telo, i obratno.
Pokušaj da se zamisli razmena tela pretpostavlja se
tako kao mogućan u najužem smislu. Ali, postoji
još jedno ograničenje koje mora da se prevaziđe,
ako pokušaj treba da bude ne samo moguć u naj-
užem smislu, već takođe i da ima ishod koji smo,
posle ozbiljnog razmišljanja, spremni da opišemo
kao zamenu tela između A-a i B-a — to jest, ishod
gde smo, suočeni sa onim što je prethodno bilo
A-ovo telo, stvarno spremni da kažemo da smo sada
suočeni sa B-om.
Čini se da bi, da tako postupimo, bilo nužno
da se iskazi koji potiču od tog tela smatraju istin-
skim izrazima sećanja na Bovu prošlost. Ali seća-
nje je kauzalan pojam; i onako kako ga stvarno
upotrebljavamo, da bi sadašnje znanje o X-ovim
ranijim iskustvima predstavljalo sećanje na ta is-
kustva, čini se da je nužan uslov da kauzalni lanac
koji povezuje iskustva i znanje ne srne da izađe van
X-ovog tela. Stoga, da bi se iskazi koji potiču od
datog tela smatrali izrazima sećanja na B-ova is-
kustva, mora da postoji neka podesna kauzalna ve-
za između odgovarajućeg stanja tog tela i prvobit-
nog dešavanja tih iskustava B-u. Jedan radikalan
način da ovaj uslov obezbedi u zamišljenom sluča-
ju zamene tela jeste da se pretpostavi, kao što je
 JA I BUDUĆNOST 377

1
uradio Shoemaker , da su mozgovi A-a i B-a pre-
mešteni. Tako radikalan uslov ne mora da nam bu-
de neophodan. Tako, pretpostavimo da je moguće
da se iz mozga nekog čoveka izvuku informacije i
smeste u neku napravu, dok se njegov mozak po-
pravlja ili Čak obnavlja, i zatim da se vrate natrag.
Insistirati da tako dobijeni čovek ne može da ima
sećanja koja je imao pre operacije izgledalo bi pre-
terano. S obzirom na naše znanje o vlastitoj pro-
šlosti, povlačimo razliku između toga da li se pro-
sto prisećamo nečega, ili nas neko na to podseća,
ili to ponovo saznajemo, i ova razlikovanja odgova-
raju (otprilike) razlikama između odsustva novog
inputa, delimiČno novog inputa i potpuno novog
inputa u pogledu informacije o kojoj je reč; i čini
se da je jasno da se upravo zamišljen slučaj vraća-
nja »izvađene« informacije ne bi računao kao pri-
manje novog inputa u smislu nužnom i dovoljnom
za »ponovno saznavanje«. Stoga možemo da slučaj
zamene tela zamislimo pomoću ideje o informacija-
ma koje su izvučene iz mozgova A-a i B-a u takve
naprave i vraćene u tuđi mozak; ovu vrstu modela
ću imati na umu, a čini mi se da to neće biti pri-
strasno u pogledu sadašnjeg argumenta.
Zamišljamo sledeće: Postoji napred pomenuti
proces; recimo, dve osobe mogu da uđu u neki apa-
rat i da izađu na odgovarajući način promenjene.
Ako s u > l i B osobe koje ulaze, nazovimo osobe ko-
je izlaze osoba-sa-telom-A i osoba-sa-telom-B: osoba-
-sa-telom-A je ona osoba (ma ko to bio) s kojom sam
suočen kad sam, posle eksperimenta, suočen sa te-
lom koje je prethodno bilo i4-ovo telo — to će re-
ći, ona osoba za koju bi neko, ko upravo vidi tu
osobu, ko je dobro znao kako A izgleda i ko ne zna
da se eksperiment odigrao, prirodno smatrao da je
to A. Opis eksperimenta koji ništa ne bi uzimao
kao dokazano dok se to ne dokaže, ostaviće otvo-
renim pitanje koja je od osoba A i B osoba-sa-te-
Ionwl (ukoliko je to i jedna od njih); »osobe za-
' SelfKiwwledge and Se!f-Identiiy (Ithaca, N, Y., 1963), str. 23
i dalje.
378 BERNARD V/ILLIAMS

menjuju tela« kao opis eksperimenta implicira, na-

ravno, da je osoba-sa-telom-A u stvari B.
Uzećemo dve osobe na kojima će se obaviti
ovaj proces. (Možemo da pretpostavimo, prilično
neodređeno, da su one voljne da im se ovo dogodi;
u ovoj fazi, podrobnije ispitivati zašto bi bile volj-
ne ili nevoljne, Čega bi se plašile i tako dalje, anti-
cipiralo bi neka kasnija sporna pitanja.) Dalje, ob-
javićemo da će, posle eksperimenta, jedna od dve
tako dobijene osobe, osobe-sa-telom-A i osobe-sa-
-telom-5, dobiti 100.000 dolara, dok će druga biti
podvrgnuta mučenju. Tada ćemo tražiti od A i £-a
da izaberu kako da se postupi sa osobama koje na-
staju iz eksperimenta, s tim da one to izaberu (ako
je moguće) iz razloga sebičnosti.
Pretpostavimo da A izabere da osoba-sa-telom-
-B treba da dobije prijatan tretman, a osoba-sa-te-
\om-A neprijatan; a da B bira obrnuto (to bi moglo
da naznači da oni misle da je »zamena tela« zaista
dobar opis ishoda ovog eksperimenta). Eksperimen-
tator ne može da postupa u skladu sa oba skupa prefe-
rencija, onih koje je izrazio A i onih koje je izra-
zio B. Stoga postoji jasan smisao u kojem A i B
ne mogu oboje da dobiju ono što žele: naime, ako
eksperimentator, pre eksperimenta, objavi A-u i
B-u da namerava da tretira (na primer) osobu-sa-
-telom-B neprijatno, a osobu-sa-telom-A prijatno, —
tada A može s pravom da kaže »To nije ishod koji
sam ja izabrao«, a B može s pravom da kaže »To
je upravo ishod koji sam ja izabrao«. Očevidno,
svako od njih dvoje može tako da dozna, pre ekspe-
rimenta, da li će se ishod koji je izabrao desiti ili
ne, i u tom smislu A i B mogu da dobiju, ili da ne
uspeju da dobiju, ono što su želeli. Ali, kad posle
eksperimenta eksperimentator postupi u skladu sa
jednom od preferencija a ne sa drugom, da li je
isto tako istina da će tada jedan od njih dobiti ono
što je želeo, a drugi neće?
Čini se da postoje vrlo dobre osnove da odgo-
vorimo potvrdno. Jer pretpostavimo da eksperimen-
tator, pošto je od A i B dobio njihove preferencije,
 JA I BUDUĆNOST 3-79

ništa ne saopšti A-u i B-u o tome šta će da učini;

pretpostavimo, da izvede eksperiment; i tada, na
primer, osobi-sa-telom-B, da neprijatan tretman a
prijatan tretman osobi-sa-telom-A Tada će se oso*
ba-sa-telom-B ne samo žaliti na neprijatan tretman
kao takav, već će se (pošto ima A-ova sećanja) ža-
liti kako to nije ishod koji je izabrala, jer je iza-
brala da se sa osobom-sa-telom-B treba lepo da
postupa; i pošto je A svoj izbor izvršio iz sebičnih
razloga, može da doda da je tako izabrao upravo
zato što nije želeo da se neprijatne stvari dogode
njemu, U međuvremenu će osoba-sa-telom-A da iz-
razi zadovoljstvo otud Što je primila 100.000 dolara,
a takođe i zato što je eksperimentator odlučio da po-
stupi na način koji je on, B, tako mudro izabrao.
Ove Činjenice pružaju Čvrstu osnovu da se kaže da
je eksperimentator doveo do toga da B na kraju
dobije ono što je želeo, a da A to ne dobije. Prema
tome, to je čvrsta osnova da se kaže da je osoba-
-sa-telom-B stvarno A, a da je osoba-sa-telom-,4
stvarno B; i prema tome, da se kaže da je sam
eksperiment stvarno proces zamene tela. Iz istih
razloga bi se činilo da su A i B, u našem eksperi-
mentu, stvarno mudro izabrali i da A nije imao sre-
će jer ono što je on ispravno izabrao nije bilo ostva-
reno, a B je imao sreće jer se ono što je on isprav-
no izabrao — ostvarilo. Čini se da ovo pokazuje
da briga oko toga šta mi se dešava u budućnosti
nije nužno briga oko toga šta se dešava ovom telu
(ovom koje sada imam); a ovo bismo, sa svoje stra-
ne, mogli da smatramo kako pokazuje da smo, u
nekom smislu Descartesove nejasne fraze, ja i mo-
je telo »stvarno različiti« (mada, naravno, ništa u
ovim razmatranjima ne bi podržalo ideju da bih
mogao da postojim uopšte bez ikakvog tela).
Kad razmotrimo slučajeve u kojima A i B vrše
drugačije izbore u pogledu ishoda eksperimenta,
ove sugestije izgledaju još ubedljivije. Pretpostavi-
mo da A bira da osoba-sa-telom-^4 treba da dobije
novac, a osobi-sa-telom-B da se nanese bol, i da B
bira obrnuto. Ni ovde ne može da postoji ishod ko-
380 UP.RNARD \V1LUAMS

ji bi odgovarao izraženim preferencijama obojice:

ne mogu obojica da dobiju ono što žele. Pre ekspe-
rimenta, eksperimentator objavljuje da će osoba-sa-
-telom-A da dobije novac, a da će osobi-sa-telom-
-B da se nanese bol. Tako A sada dobija ono što
želi (ishod koji je objavljen odgovara njegovoj iz-
raženoj preferenciji). Posle eksperimenta, podela
se vrši onako kako je objavljeno. I osoba-sa-telom-
-A i osoba-sa-telom-B će morati da se slože da je
ono što se dešava u skladu sa preferencijom koju
je A prvobitno izrazio. Osoba-sa-telom-B prirodno
će da izrazi ovo priznanje (pošto ona ima .4-ova
sećanja) rekavši da je to podela koju je izabrala;
ona će se prisetiti između ostalog, da je eksperi-
mentator objavio ovaj ishod, da ga je ona potvrdi-
la kao svoj izbor i tako dalje. Međutim, izvesno je
da se njoj (osobi-sa-telom-B) ne sviđa ono što joj
se sada dešava i da bi više volela da dobije ono
što osoba-sa-telom-A sada dobija — naime, 100.000
dolara. S druge strane, osoba-sa-telom-A će se pri-
setiti da je izabrala drugačiji ishod, a ne ovaj, ali
će držati za svoju sreću da eksperimentator nije
učinio ono što se seća da je izabrala. Tada izgleda
kao da je osoba-sa-telom-A dobila ono što je želela,
ali ne ono Što je izabrala, dok je osoba-sa-telom-B
dobila ono što je izabrala, ali ne ono Što je želela.
Tako još jednom izgleda kao da su one ipak B i A,
i da u ovom slučaju ni A-ov ni B-ov prvobitni iz-
bor nije bio mudar.
Pretpostavimo, najzad, da pri prvobitnom iz-
boru A postupa kao u prvom slučaju, a B kao u
drugom: to jest, A bira da osoba-sa-telom-A treba
da dobije novac, a da se osobi-sa-telom-B nanese
bol, a B bira upravo to isto. U ovom slučaju, čini-
lo bi se da se eksperimentator nalazi u srećnoj si-
tuaciji da obema osobama priušti ono što žele —
ili bar, kao što Bog to čini, ono što su izabrale. U
ovom slučaju, osobi-sa-telom-B se sviđa ono Što do-
bija, priseća se da je to izabrala i čestita sebi na
mudrosti (kako ona kaže) »svog« izbora; dok se oso-
bi-sa-telom-A ne sviđa ono što dobija, priseća se da
 JA I BUDUĆNOST 381

je to izabrala i prisiljena je da prizna da (kako ona

kaže) »njen« izbor nije bio mudar. Tako se još jed-
nom čini da dobijamo rezultate u skladu sa suges-
tijama izvedenim iz prvog slučaja.
Razmotrimo sada pitanje ne o tome da A i B
biraju izvesne ishode koji će se odigrati posle eks-
perimenta, već o njihovoj spremnosti da uopšte
učestvuju u eksperimentu. Ukoliko su od početka
bili skloni da prihvate »zamenu tela« kao opis eks-
perimenta, tada bi jedna od stvari koje bi ih intere-
sovale bile osobine tela druge osobe. Takođe i u
ovom pogledu, ono što bi se desilo posle eksperi-
menta izgledalo bi da navodi na zaključak da je
»zamenjivanje tela« dobar opis eksperimenta. Ako
su A i B pristali na eksperiment, svaki od njih za-
dovoljan izgledom, telesnim oblikom i tako dalje,
tela druge osobe, posle eksperimenta mogli bismo
da zateknemo kako osoba-sa-telom-B kaže otprili-
ke: »Kad sam pristao na ovaj eksperiment, mislio
sam da je B-ovo lice sasvim privlačno, ali sad, kad
se pogledam u ogledalu, nisam više tako siguran«;
ili bi osoba-sa-telom-yl mogla da kaže: »Kad sam
pristao na ovaj eksperiment, nisam znao da A ima
drvenu nogu; ali sad, pošto je sve gotovo, otkrivam
da imam tu drvenu nogu i hoću da se vratim na
stanje pre eksperimenta.« Moguće je da bi osoba-
-sa-telom-4 mogla dalje da kaže kako nalazi da je
noga veoma neudobna, i da bi osoba-sa-telom-B mo-
gla da odgovori, na primer, kako se seća da je u
početku noga i njoj bila veoma neudobna ali da se
na to čovek privikne; ali možda bi o fiziologiji pri-
vikavanja na veštačke udove trebalo znati više od
mene da bi se znalo da li bi osoba-sa-telonrM našla
da je noga neudobna; najzad, to telo je tu nogu na
sebi imalo već neko vreme. Ali, ovakve pojedinosti
na stranu, opšti obris ishoda eksperimenta posma-
tranog sa ove tačke gledišta, izgleda da potvrđuje
naše prethodne zaključke o ovom eksperimentu.
Pretpostavimo sada da, kada se eksperiment
predloži (na način koji ništa ne pretpostavlja kao
dokazano), A i B više razmišljaju o onom Što je za
 BERNARD WILLIAMS
382

njih u psihološkom pogledu povoljno ili nepovolj-

no. A prvenstveno misli na izvesnu vrstu strepnje
kojoj je veoma sklon, dok B-a zaokupljaju zastra-
šujuća sećanja na njegova prošla iskustva koja ga
još uvek muče. Svaki od njih se nada da će ekspe-
riment, na neki način, imati za posledicu to da će
biti u stanju da se oslobode ovih stvari. Na njih su
čak mogoli da utiču filosofski argumenti o tome da
je telesni kontinuitet u najmanju ruku nužan uslov
za lični identitet; A, na primer, zaključuje da, pod
pretpostavkom da eksperiment uspe, osoba sa ko-
jom je on u telesnom kontinuitetu neće patiti od
strepnje, dok će druga osoba, nema sumnje, patiti
od neke strepnje — možda, u izvesnom smislu, nje-
gove strepnje — ali da barem ta osoba neće biti
on. Eksperiment je obavljen i eksperimentator (ko-
me su A i B prethodno u poverenju otkrili svoje
teškoće i nadanja) pita osobu-sa-telom-v4 da li se
oslobodila svoje strepnje. Ova osoba, smemo da
pretpostavimo, odgovara da ne zna o čemu ekspe-
rimentator govori; ona nikad nije patila od takve
strepnje ali je imala neka veoma neprijatna seća-
nja a seća se i da je uzela učešća u eksperimentu
da bi ih se oslobodila, i razočarana je Što otkriva
da ih još uvek ima. Osoba-sa-telom-B će na sličan
način reagovati na pitanja o svojim bolnim seća-
njima, skrećući pažnju na to da još uvek pati od
te svoje strepnje. Čini se kao da ovi rezultati još vi-
še potkrepljuju »razmenu tela« kao opis eksperi-
menta. A svi rezultati navode na zaključak da bi
jedino racionalno bilo da, suočeni sa ovakvim eks-
perimentom, sebe poistovetimo sa svojim sećanji-
ma itd. a ne sa svojim telom. Čini se da su filosof-
ski argumenti, zamišljeni da pokažu kako je telesni
kontinuitet ako ništa drugo bar nužan uslov ličnog
identiteta, prosto pogrešni.

Razmotrimo sada nešto na izgled različito. Ne-

ko, u čijoj se vlasti nalazim, kaže mi da ću sutra
da budem podvrgnut mučenju. Ja sam prestravljen
i sa velikom zebnjom očekujem sutrašnjicu. On do-
daje da se tada neću sećati da mi je rečeno da ću
 JA I BUDUĆNOST 3g3

biti mučen, pošto će, neposredno pre mučenja, na-

da mnom biti urađeno nešto što će učiniti da zabo-
ravim to obaveštenje. Izvesno je da me ni to neće
utešiti, pošto savršeno dobro znam da mogu da za-
boravljam, i da doista postoji mogućnost da bu-
dem podvrgnut mučenju koje ne očekujem zato
što sam zaboravio — ili što mi je urađeno nešto
što je učinilo da zaboravim — predskazivanje mu-
čenja; to što, dokle god znam za predskazanje, sa
strahom očekujem još uvek će biti mučenje. On
tada dodaje da će moje zaboravljanje ove vesti biti
samo deo jednog šireg procesa: kad dođe vreme
mučenja, neću se sećati nijedne od stvari kojih
sam sada u stanju da se sećam. Ni ovo ne može da
me uteši, pošto lako mogu da zamislim, na primer,
da mi se desila neka nezgoda posle koje se budim
u stanju potpune amnezije i sa teškim bolovima;
izvesno je da bi to moglo da mi se dogodi, da ne
bih voleo da mi se to dogodi, niti da znam da će
mi se to dogoditi. On sada još dodaje da, u trenut-
ku mučenja, ne samo da neću pamtiti stvari koje
sam sada u stanju da pamtim, već ću imati druga-
čiji skup utisaka o prošlosti, potpuno različit od
sećanja koje sada imam. Ne mislim da bi me i ovo
utešilo. Jer mogu da zamislim makar mogućnost,
ako ne i konkretnu realnost, da potpuno poludim i
da možda mislim kako sam ja George IV ili neko
takav; i to Što bi mi se saopštilo da će mi se do-
goditi nešto slično uopšte ne bi imalo tendenciju
da smanji užas koji osećam jer mi je autoritativno
saopšteno da ću biti mučen, već bi samo povećalo
grozu. Niti vidim kako bi me osoba u čijoj sam
vlasti dovela u bolje raspoloženje dodavši na kraju
da će utisci o prošlosti, koje ću dobiti uoči
mučenja, potpuno odgovarati prošlosti neke dru-
ge, sada žive, osobe i da ću te utiske doista steći
tako Što će (na primer) informacije koje su sada
u njenom mozgu da budu prenete u moj. Sigurno
je da bi strah još uvek bio prava reakcija: i to
strah ne zato što ne znam šta će se dogoditi, već
zato što, bar u jednom važnom pogledu, znam šta
384 BERNARD VVILLIAMS

će se dogoditi — mučenje koje mogu da očekujem

da se doista dogodi meni samom i da mu takođe
prethode izvesni mentalni poremećaji.
Ako je ovo tačno, ćelo pitanje se sada čini
potpuno zagonetnim. Jer ovo što smo upravo pre-
tresli je, naravno, samo jedna strana, drugačije pri-
kazana, eksperimenta koji smo već razmotrili; on je
sada prikazan kao posve odvratna mogućnost, dok
su ga prethodna razmatranja prikazala kao nešto
što bi neko racionalno, možda čak sa radošću, mo-
gao da izabere iz pruženih opcija. Naravno, on je
različito prikazan, i to u dva značajna pogleda; ali
kad pogledamo ove razlike u prikazu, možemo li
stvarno da se uverimo da je drugi prikaz eksperi-
menta netačan ili da nas obmanjuje, oslobađajući
tako put prvoj verziji koja se u svoje vreme činila
toliko ubedljivom? Sigurno je da ne možemo.
Prva razlika sastoji se u tome što je, u drugoj
verziji, mučenje stalno prikazano kao nešto što će
se desiti meni: »ti« uporno ponavlja čovek u čijoj
sam vlasti. Tako on nije sasvim neutralan. Ali da
li bi trebalo da bude neutralan? Ili, da kažemo to
drugačije, da li njegova upotreba drugog lica jed-
nine ima samo emotivan i retorički efekat na rne-
ne, plašeći me onda kad bi mi dalje razmišljanje
pokazalo da nemam nikakvog razloga da se plašim?
Izvesno je da ovo nije očigledno. Problem upravo i
jeste u tome što se čini da sam u stanju da dobro
razumem svako njegovo predskazanje. A ako raz-
mislim o tome da li mi ono Što je rekao pruža os-
nove da se plašim da ću biti mučen, mogao bih da
smatram da u osnovi mog straha leži neki princip
sličan ovome: moje trpljenje fizičkog bola u bu-
dućnosti nije isključeno nikakvim psihološkim sta-
njem u kojem mogu u to vreme da se nalazim, sa
trivijalnim izuzetkom onih psiholoških stanja koja
po sebi isključuju doživljaj bola, na prvom mestu
nesvesnost (ako je to uopšte neko psihološko sta-
nje). Posebno, to koje utiske imam o prošlosti neće
imati nikakav uticaj na to da li trpim bol ili ne.
Ovaj princip izgleda dovoljno pouzdan.
 JA I BUDUĆNOST
385
Važna činjenica je da nije sve ono što bih,
kako stvari sada stoje, smatrao za neko zlo nešto
čega bih racionalno trebalo da se plašim kao nekog
zla, kad bi mi predskazali da će mi se to u buduć-
nosti dogoditi i da ću u međuvremenu pretrpeti
značajne psihološke promene. Jer činjenica da taj
događaj smatram, kako stvari sada stoje, za zlo
može da zavisi od činilaca verovania ili karaktera,
koji i sami mogu da budu modifikovani pomenu-
tim psihološkim promenama. Tako, ako sam preko-
merno podložan akrofobiji, i ako mi se kaže da ću
se u bliskoj budućnosti naći na vrhu strme litice,
ja ću se u toj meri i plašiti; ali ako mi se kaže da
ću u međuvremenu biti psihološki promenjen na
takav način da ću se osloboditi svoje akrofobije (i
ako, isto kao i u prvo predskazanje, ja u to veru-
jem), tada nemam nikakvog razloga da se plašim
predskazanog događaja, ili bar nemani isti razlog.
Opet, ponovan susret sa izvesnom osobom mogu da
očekujem bilo uznemiren, bilo uzbuđen zbog seća-
nja na naše pređašnje odnose. U izvesnoj meri,
ova sećanja, zajedno sa mojim osećanjem, deluju
ne samo na sadašnjost, već i na ono što se nalazi
u budućnosti: sam susret obojen prisustvom ovih
sećanja je ono što očekujem. Ako sam ubeđen da,
u to vreme, neću imati ova sećanja, tada nemam
one iste razloge kao ranije, da taj susret očekujem
sa jednim osećanjem a ne sa drugim. (Uzgred, čini
se da spiritualizam sadrži verovanje da imam te
iste razloge koje sam imao i pre, za dati stav pre-
ma ponovnim susretima sa ljudima posle moje
smrti: uz jednu izmenu, da mogu da budem sigu-
ran da će sve biti veoma Iepo.)
Međutim, fizički bol, primer koji sam uzeo
zbog jednostavnosti (a ne iz nekog opsesivnog raz-
loga), apsolutno minimalno zavisi od karaktera ili
verovanja. Čini se da nikakva promena mog karak-
tera ili verovanja ne bi suštinski uticala na nepri-
jatnost muka koje trpim; u skladu sa tim, nikakav
stepen predskazane promene mog karaktera i ve-
25 Svest i saznanje
386 BERNARD WILUAMS

rovanja ne može da iskoreni strah od mučenja koje

mi se, zajedno sa tim promenama, predskazuje.
Uopšte ne želim da sugerišem da je jedina os-
nova, ili čak jedina racionalna osnova, za strah pred
ovim predskazanjima to Šta će se desiti i u kakvom
će to odnosu biti sa psihološkim stanjem u kojem
ću se tada nalaziti. Prosto skrećem pažnju da je
ovo jedna komponenta, a ne i jedina. Jer izvesno je
da ćemo se plašiti promena ili ih na neki drugi na-
čin odbaciti, ili bismo, u mnogim slučajevima, to
mogli da učinimo. Otuda jedan od starih paradok-
sa hedonističkog utilitarizma; kad bi neko imao
jemstvo da bi mu podvrgavanje izvesnim operacija-
ma i priključivanje na neki aparat pružilo, za ceo
život, neprekidan niz divnih i raznovrsnih doživlja-
ja, ipak bi mogao da tu opciju odbaci i da sa stra-
hom reaguje, kad bi mu neko predložio da ovaj
postupak prinudno primeni; i to što se čini da su u
drugom slučaju strah i groza primerene reakcije,
može da pomogne da se diskredituje interpretacija
(ako neko ima smelosti da je predloži) da bi razlog
da se voljno odbaci ova opcija bila svest o dužno-
stima prema drugim ljudima koje bi čovek, u svom
hedonističkom stanju, ostavio neispunjenim. Mno-
gi (možda ne i svi) ljudi nalaze da je mogućnost za-
dovoljnog ludila ili vegetiranja nešto užasno, Što
očigledno nije u funkciji toga kako bi im stvari ta-
da izgledale, jer im tada ne bi izgledale užasno. U
slučaju o kojem sada raspravljamo, čini se da ova
vrsta razmatranja samo razjašnjava da predskaza-
nja čoveka u čijoj vlasti je subjekt pružaju dvostru-
ku osnovu za grozu: od mogućnosti mučenja i od
mogućnosti promena u karakteru i u utiscima o
prošlosti koje će mu prethoditi. A izvesno je, da
ponovimo ono što je već bilo rečeno, izgleda da
mogućnost ovog drugog sigurno ne pruža nikakvu
osnovu za odbacivanje ili nemanje straha od mo-
gućnosti onog prvog.
Rekao sam da postoje dve važne razlike izme-
đu prvog i drugog prikaza naše situacije. Prva raz-
lika, o kojoj smo upravo nešto rekli, bila je da je
 JA I BUDUĆNOST 337

taj čovek predskazao mučenje meni, psihološki

veoma promenjenom »meni«. Tek treba da prona-
đemo razlog da kažemo da to nije trebalo da učini,
ili da stvarno ne bih mogao da ga razumem kad bi
to učinio; izgleda da mogu isuviše dobro da ga ra-
zumem. Druga razlika se sastoji u tome Što taj
čovek u tom prikazu ne pominje drugu osobu, osim
u ponešto sporednoj ulozi porekla utisaka o proš-
losti koje ću ja na kraju imati. On je uopšte ne
pominje kao nekog ko će na kraju imati utiske o
prošlosti koji će poticati od mene (i, uzgred, tako-
đe i 100.000 dolara — nešto što će me, u raspolo-
ženju prikladnom ovoj verziji, samo učiniti zavid-
nim).
Ali zašto bi trebalo da pomene tu osobu i ono
što će se sa njom dogoditi? Moja sebična briga je-
ste da mi se kaže šta će se dogoditi meni, i sada
to znam: mučenje kome prethode promena karak-
tera, operacije na mozgu, promene u utiscima o
prošlosti. Znanje da će neka druga osoba, ili nijed-
na, ili više njih, biti na sličan način zlostavljana
može da utiče na mene na neki drugi način: izazi-
vajući simpatiju, povećavajući grozu od moći ovog
tiranina i tako dalje; ali sigurno ne može da utiče
na to što ja očekujem mučenja? Ali — reći će neko
— to znači izostaviti baš onu odliku u kojoj se, ka-
ko je prvi prikaz pokazao, i sastoji sva razlika: jer
to znači izostaviti osobu koja ćeš, kako je prvi pri-
kaz pokazao, biti ti. To ne znači prosto izostaviti
odliku koja bi na fundamentalan način uticala na
tvoja strahovanja, to znači izostaviti upravo onu
osobu za koju osećaš strah. Naravno, reći će onaj
ko ovo zamera, u tome i jeste sva razlika.
Ali da li je tako? Razmotrimo ovaj niz slučaje-
va. U svakome treba da pretpostavimo da će, posle
onog što je opisano, A, kao i ranije, da bude mu-
čen; takođe treba da pretpostavimo da je osoba A
prethodno obaveŠtena da će joj se baš te stvari, za
kojima sledi mučenje, dogoditi:
(i) A je podvrgnut operaciji koja izaziva potpunu
amneziju;
23*
338 BERNARD 1V1LLIAMS

(ii) kod A je izazvana amnezija, a drugi uticaji

vode izvesnim promenama u njegovom karak-
teru;
(iii) proizvedene su promene u njegovom karakte-
ru, a istovremeno su u njemu izazvana izvesna
verovanja o »sećanjima«; ona su potpuno fik-
tivna i ne odgovaraju Životu nijedne stvarne
osobe;
(iv) isto kao i (iii), osim što su karakterne crte i
utisci o »sećanjima« napravljeni tako da odgo-
varaju drugoj stvarnoj osobi, B-u;
(v) isto kao (iv), osim što je rezultat ostvaren tako
što su u .4-ov mozak unete informacije iz moz-
ga B-a, metodom koji ostavlja Đ-a onakvim
kakav je bio i ranije;
(vi) A-u se dešava isto što i u (v), ali B nije ostao
isti, pošto se slična operacija izvodi i u obr-
nutom smeru.
Držim da niko ne bi sporio da A ima razloge, i to
sasvim neposredne razloge, da se plaši bola kad se
nalazi pred situacijom (i); Čini se da se ne može
zamisliti nikakav razlog zašto to ne bi važilo i za
situaciju (ii), a situacija (iii) sigurno ne može da
uvede nikakvu razliku u pogledu principa — ona
upravo izgleda kao situacija za koju imamo više
nego jedan razlog da je se plašimo, kao što smo to
već sugerirali. Situacija (iv) barem uvodi osobu B,
koja je bila u žiži prigovora o kome sada rasprav-
ljamo. Ali ne Čini se da se u ovoj situaciji B javlja
na neki način koji bi predstavljao materijalnu raz-
liku; ako mogu da očekujem bol i pored transfor-
macije koja obuhvata nove utiske—»scćanja«, či-
ni se, u odnosu na ovo, kao čisto sporedna činjeni-
ca to što su utisci—»sećanja« imali neki model.
Niti je u (iv) zadovoljen kauzalni uslov, koji sam
na početku članka pomenuo, nužan da bi »sećanja«
stvarno bila sećanja; mada možemo da primetimo
da bih, kad bi posao bio temeljito obavljen, od oso-
be-sa-telom-A lako mogao da dobijem onu vrstu
odgovora o njenim prethodnim očekivanjima o eks-
perimentu — odgovore koji bi odgovarali prvobit-
 JA I BUDUĆNOST
389

nom B-u — koji su nas tako impresionirali u prvoj

verziji priče. Slično, biću siguran da je to tako i u
situaciji (v), u kojoj može, štaviše, plauzibilno da se
primeni kauzalni uslov.
Ali, o ovoj situaciji treba da primetimo dve
stvari. Prvo, ako se usredsredimo na A i osobu-sa-
-telom-A, ne čini se da smo dodali bilo šta što je,
sa tačke gledišta njenog straha, od nekog stvarnog
značaja; kao što, u koraku od (iii) na (iv), nije bilo
ni od kakvog značaja to što su novi utisci — »seća-
nja«, koji prethode bolu, imali neki model, isto
tako je, u koraku od (iv) na (v), sve što smo dodali
samo to da oni imaju model koji je takođe i nji-
hov uzrok: i još uvek je teško videti zašto bi to, za
onoga ko iščekuje bol, moglo da predstavlja razli-
ku između očekivanja bola i neočekivanja bola. Da
ovo ilustrujemo na primeru karaktera: ako je A
u stanju da očekuje bol, u stanju je da očekuje bol
kome prethodi promena u A-ovim sklonostima —
a za ovo očekivanje ne može da bude ni od kakvog
značaja da li je ta promena u njegovim sklonosti-
ma uobličena prema — ili čak i posredno prouzro-
kovana — sklonostima neke druge osobe. Ako A-
-ova strahovanja mogu, tako da kažemo, da se od-
nose na ono što je sa one strane promene, pitanje
čime je ta promena izazvana izgleda kao puki uk-
ras. Druga stvar koju treba da zapazimo o situaciji
(v) jeste da, ako je ključno pitanje za A-ova straho-
vanja o tome šta će snaći osobu-sa-telom-.A to da li
osoDa-sa-teIom.<4 jeste ili nije osoba B2, onda ovaj
uslov još nije zadovoljen u situaciji (v): jer ovde,
pored osobe-sa-telom-A, imamo i neospornog B-a,
i izvesno je da njih dvoje nisu ista osoba.
Ali, u situaciji (vi), izgledalo je da mislimo, to
je, konačno, ono što on jeste. Ako su 4-ova prvo-
bitna strahovanja mogla da se odnose na ono što
je sa one strane očekivanih promena u (v), kao što
su to mogla u (iv) i (iii), tada je izvesno da to mo-
gu i u (vi). Doista, sa tačke gledišta A-ovih očeki-
1
Ovo, naravno, ne mora da bude središnje pitanje, alj izgled.^
kao dobar način da se odgovori na ovaj prigovor
390 BERNARD VV1LLIAMS

vanja i strahovanja, postoji manja razlika između

(vi) i (v), nego između (v) i (iv), ili između (iv) i
(iii). U tim prelazima, postojale su u najmanju ru-
ku razlike — mada nismo mogli da vidimo da su
to stvarno relevantne razlike — u sadržaju i uzroku
onoga što mu se događalo; u sadašnjem slučaju ne-
ma apsolutno nikakve razlike u onom što mu se
događa, budući da je jedina razlika u onome što se
događa nekom drugom. Ako može da se plaši bo-
la kad mu je predskazano (v), zašto bi prestao da
se plaši kad mu je predskazano (vi)?
Mogu da vidim samo jedan relevantan način
da se koraku od (v) na (vi) prida veći značaj; i on
sadrži znatnu teškoću. On bi se sastojao u tome da
se porekne da, kao Što sam to ja rekao, korak od
(v) na (vi) sadrži puko dodavanje nečega što se de-
šava nekom drugom; ono Što taj korak sadrži, re-
ći će se, jeste ponovno uvođenje samog A kao oso-
be-sa-telom-B; pošto se ponovo javio u ovom obli-
ku, na tu će osobu, a ne na nesrećnu osobu-sa-te-
\om-A, da se odnose A-o\a očekivanja. U stvari, to
znači ponovno potvrditi gledište naglašeno u prvom
prikazu eksperimenta. A sigurno je da ovo ima
posledicu da A ne treba da strahuje za osobu-sa-te-
\om-A koja se javljala u situaciji (v). Jer, po ovom
argumentu, osoba-sa-telom-A iz (vi) nije A; to je
osoba-sa-telom-B. Ali, osoba-sa-telom-A iz (v) je po
karakteru, prošlosti, svemu, potpuno ista kao ©so-
fa a-sa-telom-A iz (vi); tako, ako ova poslednja nije
A, to nije ni ona prva. (Nema sumnje da nas ovo
ohrabruje da govorimo o razlici koja nastaje sa
(vi) kao o — po ovom gledištu — ponovnom uvo-
đenju A-a.) Ali niko drugi iz (v) nema više prava
da se smatra j4-om. Tako u (v), čini se, A zapravo i
ne postoji. To bi, izvesno, objasnilo zašto A
ne bi trebalo da strahuje od stanja stvari u (v) —
mada bi lako mogao da strahuje od načina na koji
se do ovog stanja stvari stiže. Ali ranije je pre iz-
gledalo kao da bi Iako mogao da strahuje od stanja
stvari u (v). Međutim, dopustimo da je to bila ilu-
zija i da A stvarno ne postoji u (v); da li on tada
 JA I BUDUĆNOST
391

postoji u (iv), (iii), (ii) ili (i)? Čini se veoma teško

da se to porekne za (i) i (ii); da Ii možda da grani-
cu povučemo između (iii) i (iv)?
Ovde će neko da kaže: ne smeš da insistiraš na
oštrom razgraničenju — granični slučajevi su gra-
nični slučajevi, i ne smeš da naše pojmove natežeš
preko njihovih granica. Ali ovaj dobro poznat sa-
vet, razuman kakav jeste u mnogim slučajevima,
čini se da u sadašnjem slučaju sadrži jednu izvan-
rednu teškoću. On može da pruži intelektualnu ute-
hu posmatračima A-ove situacije; ali kako treba A
da ga shvati? Kazati mi da je buduća situacija gra-
nični slučaj za pitanje da li sam ja onaj kome će
naneti bol, da je pojmovno neodlučivo da li ću to
biti ja ili ne, jeste nešto s čime, izgleda, ja ništa
ne mogu da učinim; posebno zato što se čini da to
ne može ni na kakav razumljiv način da bude pred-
stavljeno u mojim očekivanjima i emocijama koje
s njima idu.
Ako očekujem da će izvesna situacija, 5, da
nastane u budućnosti, naravno da postoji široka
skala emocija i briga, usmerenih na 5, koje mogu
sada da doživim zavisno od mog očekivanja. Uko-
liko nisam izuzetno egoističan, uslov da bih bio za-
brinut zbog ovih očekivanja, nije to da ja sam bu-
dem uključen u S — gde moja »uključenost« u S
znači da se javljam u S kao neko ko tada nekako
deluje, ili nešto trpi, ili, opet, da S ima posledice
po mene u to ili neko potonje vreme. Međutim, po-
stoje neke emocije koje ću osećati samo ako sam
uključen u S, i jedan očigledan primer jeste strah.
Opis pod kojim se S javlja u mojim očekiva-
njima nužno će da bude, na razne načine, neodre-
đen; a jedan od načina na koji može da bude ne-
određen jeste da ostavlja otvorenim pitanje da li
ću ja da budem uključen u S ili ne. Tako, mogu da
imam dobar razlog da očekujem da će neko od
nas petoro da bude povređen, ali da nemam nika-
kav razlog da očekujem da ću to biti ja pre nego
neko od ostalih. Ova neodređenost na odgovaraju-
ći način utiče na moje sadašnje emocije. Tako, dr-
392 BERNARD VVJLLIAMS

žeći se egoistične brige sadržane u strahu, verovat-

no ću da budem nešto bolje raspoložen nego kad
bih znao da ću to biti ja, nešto lošije raspoložen
nego kad bih znao da ću biti potpuno izostavljen.
Strah će biti pomešan sa zebnjom i njom uslov-
ljen, i tako dalje. Ove emocije se vrte oko misli o
eventualnom određenju neodređenosti; momenti
čistog straha se usredsređuju na to da će se stvar-
no pokazati kako sam stvarno ja taj, momenti
nade da će se pokazati da taj koji će biti povređen
nisam ja. Sve emocije se odnose na stvarno zbiva-
nje onoga što očekujem: a ono Što očekujem u
ovakvom jednom slučaju prosto ne može da se do-
godi a da se ne dogodi na ovaj ili onaj način.
Neodređena očekivanja mogu i na druge nači-
ne da budu povezana sa strahom. Tako, mogu da
(možda neurotično) očekujem da će nešto rđavo
da mi se dogodi, doista da očekujem da će, kad
mi se to dogodi, da se dogodi na neki određen na-
čin, ali da ne budem u stanju da sada mislim o
nekom otvorenom ili zatvorenom skupu mogućnos-
ti koje bi mogle da mi se tako dogode a o kojima
bih sada mogao da razmišljam. Različit od ovog
slučaja bio bi strah od nečeg radikalno neodređe-
nog — strah (moglo bi se reći) od neke bezimene
strahote. Kad bi neko imao ovakav strah, moglo
bi se čak reći da ima, u nekom smislu, savršeno
određeno očekivanje: ako se ono što očekuje do-
ista desi, o tome neće imati ništa određenije da se
kaže posle događaja od onoga Što je rečeno dok se
događaj očekivao. Ali ovi slučajevi su, naravno, slu-
čajevi straha zato što je usred sve te neodređenosti
nepromenljivo verovanje da sam ja taj kome će se
to dogoditi.
U središtu očekivanja situacije S je misao o
tome kako će S da izgleda kad se jednom dogodi
— misao koja može da bude neodređena, da se od-
nosi na različite mogućnosti i tako dalje. Kad sam
ja uključen u S, postoji mogućnost za naročit ob-
lik te misli: misao o tome kako će to meni izgle-
dati, imaginativna projekcija mene kao učesnika
 JA I BUDUĆNOST
393
!
u S. O S ne moram da mislim na ovaj način, kad
sam u nju uključen; ali mogu da budem u stanju
da to činim. (Moglo bi se čak sugerisati da jezik
odslikava ovu mogućnost razlikovanjem »očekujem
da budem povređen« od »očekujem da ću ja biti
povređen«; ali ovo mi izgleda veoma sumnjivo i, u
svakom slučaju, nevažno.)
Pretpostavimo sada da postoji situacija S o
kojoj se iz pojmovnih razloga ne može odlučiti da
li sam ja uključen u nju ili ne, kao Što je argumen-
tom o kome raspravljamo predloženo za eksperi-
mentalnu situaciju. Važno je da očekivanje S-a ni-
je neodređeno ni na jedan od načina koje smo
upravo razmotrili. Ono nije slično bezimenoj stra-
hoti, jer je u tome slučaju bilo jasno da če se to
dogoditi subjektu, što njegovo stanje čini nedvo-
smisleno strahom. Niti je slično očekivanju čove-
ka koji očekuje da neko od njih petoro bude po-
vređen; njegov strah je zaista bio višesmislen, ali
u žiži straha, i u žiži očekivanja, bilo je da će se,
kad se S dogodi, sigurno dogoditi na ovaj ili onaj
način. U sadašnjem slučaju, strah (od mučenja, a
ne od prvobitnog eksperimenta) ne izgleda ni pri-
kladan, ni neprikladan, niti prikladno dvosmislen.
S tim u vezi, subjekt ima nepremostivu teškoću ka-
ko da misli o S. Ako se bavi projektivnim imagi-
nativnim zamišljanjem (o tome kako će to njemu
da izgleda), implicitno odgovara na pitanje na koje
se nužno ne može odgovoriti; ako misli da ne može
da se bavi takvim zamišljanjem, isto tako izgleda
kao da na njega odgovara, mada u suprotnom smi-
slu. Možda mora prosto da se uzdrži od takvog
zamišljanja; ali da li se on prosto uzdržava, ako je
nepopravljivo neodlučivo da li može ili ne može
njime da se bavi?
Može se reći da je sve Što ova razmatranja
mogu da pokažu to da, u ovom slučaju, strah sva-
kako nema svoje pravo uporište, ali da bi mogao
J
Za podrobniji prikaz 5 ovim povezanih problema, vidi »Itnagi-
nation and the Self«, u: Probkms of the Self (Cambridge, 1973), str.
38 i dalje,
394 BERNARD WILLIAMS

da postoji neki drugi, ambivalentni ji, oblik brige

koji bi doista odgovarao ovom posebnom očekiva-
nju, očekivanju pojmovno neodlučive situacije.
Možda ima analognih osećanja koja se stvarno do-
gađaju u stvarnim situacijama. Tako se materijal-
nim objektima povremeno dešavaju zagonetne
transformacije koje bacaju pojmovnu senku na nji-
hov identitet. Pretpostavimo da sam sentimentalno
vezan za neki objekat kome se tada dogodi nešto
slično; moglo bi se desiti da tada za njega ne bih
mogao ni da osećam sasvim ono što sam prvobitno
osećao, niti da prema njemu budem potpuno rav-
nodušan, već da pre imam neka druga, ambivalent-
na osećanja. Slično, moglo bi se reći da za onog
ko može da očekuje bol — a između mene i njega
su relacije identiteta pojmovno nejasne — ne mogu
da osećam ono što bih osećao kad bi on izvesno
bio ja, niti ono što bih osećao kad on izvesno ne
bi bio ja, već bih pre osećao neku sličnu ambivalen-
tnu brigu.
Ali ova analogija malo doprinosi da se otkloni
onaj aspekt koji najviše zbunjuje u sadašnjem slu-
čaju — aspekt koji se već javio u onome što je re-
čeno o teškoći subjekta da, bilo projektivno bilo
ne-projektivno, misli o toj situaciji. Jer, smatrati
onog ko može da očekuje bol sasvim sličnim pre-
obraženom objektu osećanja, i zamisliti da je moie
ambivalentno očajanje zbog njegovog budućeg bola
sasvim slično ambivalentnom očajanju zbog neke
buduće štete nanesene ovom objektu, znači, narav-
no, ostaviti mene i njega međusobno jasno razdvo-
jenim i tako premostiti senku koja je dovela do
pojmovne nejasnoće sa njenog pravog mesta. Mo-
ram da mu postanem bliži još više. Ali mogu li bli-
že da mu priđem, a da ne očekujem njegov bol?
Ako mogu, analogija nam to nije pokazala. Izvesno,
ne možemo se više približiti očekujući, da tako ka-
žemo, ambivalentni bol; nečem takvom uopšte ne-
ma mesta. Čini se da postoji tvrdoglava smetnja
da u svojim očekivanjima predstavim situaciju u
 JA I BUDUĆNOST
395

kojoj je pojmovno neodlučivo da li se ja u njoj

javljam ili ne.
Štaviše, čini se da se zbunjenost pretvara u
čistu apsurdnost, ako pređemo sa pojmovne neod-
lučivosti na njenog bliskog prijatelja i suseda, kon-
vencionalističku odluku. To se pokazuje kad raz-
matramo drugi opis, otvoreno konvencionalisticki,
niza slučajeva koji su dali povod sadašnjoj raspra-
vi. Ovaj opis bi odbacio ono na šta sam se oslonio
u ranijem argumentu — naime da, ako poreknemo
da je osoba-sa-telom-A iz (vi), A (zato što je to oso-
ba-sa-telom-B^, tada moramo da poreknemo da je
osoba-sa-telom-A iz (v) A, pošto su one potpuno sli-
čne. »Ne — može se reći — to znači upravo pretpo-
staviti da mi isto kažemo u različitim vrstama situa-
cije. Nema sumnje da, kad imamo vrlo dobrog kan-
didata za A — naime, osobu-sa-telom-B, — onda
ga zovemo A-om, ali to ne znači da ne bismo zvali
osobu-sa-telom-A A-om, u onoj drugoj situaciji u
kojoj nemamo nikakvog boljeg kandidata. Različi-
te situacije zahtevaju različite opise.« Ovaj način
razmišljanja je ono što doista odgovara pravnici-
ma koji odlučuju o vlasništvu nad predmetom koji
je prošao kroz neki zbunjujući skup transformaci-
'a; oni upravo moraju da donesu odluku na onoli-
i :o razumnim osnovama koliko to činjenice i zakon
dozvoljavaju, zato što u svakoj situaciji, pretposta-
vimo, taj predmet mora nekome da pripadne. Ali
kao način da se izađe na kraj sa strahovanjima ili
očekivanjima neke osobe o njenoj sopstvenoj bu-
dućnosti, čini mi se da uopšte nema smisla. Ako
,4-ova strahovanja mogu da se protegnu na ono što
će se dogoditi osobi-sa-telom-4 u (v), ne vidim ka-
ko njegov interes može da se odvrati od sudbine
potpuno slične osobe u (vi) time što će mu se reći
da bi neko u drugoj situaciji imao razlog, koji ne
bi imao u prvoj, da tu osobu nazove A-om.
Tako, da zaključimo, izgleda kao da postoje
dva prikaza našeg zamišljenog eksperimenta i s
njime povezanog izbora, od kojih je svaki uverljiv
no koji vode suprotnim zaključcima. Staviše, ide-
396 BERNARD W1LLIAMS

ja da je situacija posle eksperimenta u relevant-

nom pogledu neodlučiva čini se da nam ne poma-
že, već pre da povećava zagonetnost, dok ideja (na
koju se tako često poziva u ovim stvarima) da je
ona konvencionalno odlučiva izgleda još gora. Po-
sle svega ovoga, nije mi ni najmanje jasno koju
bi opciju bilo mudro izabrati, kad bi se one nekom
ponudile pre eksperimenta. Nalazim da je to prilič-
no uznemirujuće.
Ma u čemu da je zagonetnost, postoji jedna
odlika argumenata koji su do nje doveli, koju vre-
di izdvojiti, pošto ona protivreči nečemu što se,
mislim, često prilično nejasno pretpostavlja, često
se pretpostavlja da pitanja o osobama imaju dva
aspekta: »u prvom licu« i »u trećem licu«, i da
postoje nedoumice o njihovom međusobnom odno-
su. Takođe se priznaje da su »mentalistička« raz-
matranja (kako možemo nejasno da ih nazovemo)
i razmatranja o telesnom kontinuitetu sadržana u
pitanju o ličnom identitetu (Što ne znači da posto-
je mentalni i telesni kriterijumi ličnog identiteta).
Primamljivo je misliti da dve razlike teku paralel-
no: da, otprilike, pristup u prvom licu usredsređu-
je pažnju na mentalistička razmatranja, dok pri-
stup u trećem licu stavlja naglasak na razmatranja
o telesnom kontinuitetu. Sadašnja rasprava ilustru-
je upravo suprotno. Prvi argument koji je vodio
»mentalističkom« zaključku da bi A i Đ razmenili
tela i da svaka osoba treba da se identifikuje sa
sudbinom svojih sećanja i karaktera, bio je argu-
ment potpuno izveden u trećem licu. Drugi argu-
ment, koji je sugerirao identifikaciju pomoću teles-
nog kontinuiteta, bavio se problemima onog što
A može da očekuje, problemima koji su izloženi u
prvom licu. Čini mi se da ovo ima izvesnog značaja
(mada o tome neću ovde da raspravljam).
Na kraju ću da predložim jedan prilično nepo-
uzdan način na koji se može pristupiti rešavanju
problema, koristeći se samo ograničenim materija-
lom koji nam već stoji na raspolaganju,
 JA r BUDUĆNOST
397

Prividno odlučujući argumenti u prvom prika-

zu, koji su navodili na pomisao da A treba da se
identifikuje sa osobom-sa-telom-B, počivali su na
krajnjoj jednostavnosti situacije koja je zadovolja-
vala, ako to ijedna može, opis »zamena tela«. Ali
ova jednostavnost je u osnovi veštačka; proizvod
volje eksperimentatora da stvori situaciju koja bi
od nas prirodno izmamila, sa minimumom okleva-
nja, taj opis. Vrste metoda koje je koristio omo-
gućavale su mu da se ranije zaustavi ili da nastavi
još dalje. Mogao je da se zaustavi na situaciji (v),
ostavljajući B-a onakvim kakav je i bio; ili da na-
stavi dalje i da proizvede dve osobe, obe sa karak-
terom i sećanjima sličnim A-ovira, isto kao i jednu
ili dve osobe sa karakteristikama sličnim B-ovim.
Da je uradio nešto od ovoga bili bismo u još većoj
nedoumici šta da kažemo; on je upravo izabrao da
nam što je moguće više olakša da nađemo nešto da
kažemo. Sada, da imamo na raspolaganju neki mo-
del osoba-sablasti koje se nalaze u telima i, u ne-
kom smislu, stvarno pokreću ta tela koristeći se iz-
vesnim postupcima, mogli bismo da posmatramo
naš jednostavan eksperiment upravo kao efektivan
eksperiment: metod koji stvarno ima za posledicu
to da osobe-sablasti zamenjuju mesta, bez opasnosti
da budu uništene, razvejane ili šta već ne. Ali ova-
kav model ne možemo ozbiljno da upotrebimo.
Eksperimentator nije izazvao zamenu tela u smislu
koji daje ovaj model; on je pre proizveo jednu od
situacija, iz lepeze podjednako mogućih situacija,
koju bismo najrađe nazvali zamenom tela. Nasu-
prot tome, princip da se čovekova strahovanja mo-
gu protegnuti na budući bol ma kakve mu psiho-
loške promene prethodile, izgleda sasvim jasan. Do-
ista, možda on to nije, ali potrebno je da nam se
pokaže šta s njim nije u redu. Dok nam se ne po-
kaže šta s njime nije u redu možda bi trebalo da
398 BERNARD \V1LLIAMS

odlučimo: kad bismo mi bili osoba A, i kad bi od-

luka trebalo da se donese iz sebičnih razloga, onda
bi bol trebalo da prepustimo osobi-sa-telom-B, To
bi moglo da bude rizično: jedna od glavnih odlika
ovog problema jeste upravo da ovde ima mesta za
pojam rizika.
(1970) S engleskog preveo: Rastko Jovanov;,;
 PODACI O AUTORIMA

Gilbert Ryle (Gilbert Raji) (1900 — 1976) bio je pro-

fesor zadužbine Waynflet na Univerzitetu u Oxfordu i
urednik poznatog filosofskog časopisa Minđ. Pored rado-
va iz filosofije duha, u kojima pokušava da pobije karte-
zijanski dualizam duha i tela, piše veoma značajne radove
o kasnijim Platonovim dijalozima i prikaze radova nekih
njemu savremenih filosofa.
Dela: The Concept of Mind (London, 1949), Dilemmas
(Cambridge, 1954), Plato's Progress (Cambridge, 1966),
Collected Papers (London, 1971. dva toma). On Thinking
(uredio K. Kolenda, Oxford, 1979). Zbornik radova o Ryle-
ovoj filosofiji, Ryle: A Collection of Critical Essays (Lon-
don, 1970) uredili su O. P. Wood i G. Pitcher. Prevodi na
srpskohrvatski: »Filosofski argumenti«. Pitanja, br. 7—8
(1978, Zagreb), »Oset«, Ideje, br. 2/1980 (Beograd), »Teorija
značenja«, Theoria (Beograd, 1980. u štampi).
Predavanje pod naslovom »Filosofski argumenti«
(»Philosophical Arguments«) je inauguralno predavanje
profesora zadužbine VVavnflet koje je Ryle održao na Uni-
verzitetu u Oxfordu 1945. godine. Esej »Mišljenje i raz-
mišljanje« (»Thinking and Reflecting«) prvi put je objav-
ljen u zborniku The Human Agent — predavanja Kraljev-
skog instituta za filosofiju u Londonu (Macmillan, London,
1966—67, tom 1).
Prevodi oba eseja rađeni su prema tekstovima objav-
ljenim u Collected Papers (London, 1971, II tom).
Friedrich Waismann (Fridrih Vaisman) (1896 — 1959)
rođen je u Beču gde je studirao matematiku. Od 1929. do
1936. godine bio je asistent profesora Moritza Schlicka a
tokom VVittgensteinovog boravka u Beču sa njim se re-
dovno sastajao. 1936. godine odlazi u Veliku Britaniju gde
kasnije postaje University Reader iz filosofije matematike
400 PODACI O AUTORIMA

na Univerzitetu u Oxfordu i član Britanske Akademije

nauka. Pored niza radova iz filosofije i matematike objav-
ljenih za vreme njegovog života na nemačkom i engles-
kom, posle njegove smrti objavljeni su i The Principles oj
Lingutstic Philosophy (London, 1965) kao i zabeleške raz-
govora sa VVittgcnsteinom pod nazivom Wittgenstein und
der Wiener Kreis (Oxford, 1967; prevod na engleski 1979).
Posle njegove smrti objavljena su dva zbornika njegovih
eseja How I see Philosophy and Other Essays (London,
1968, ur. R. Harrć) i Philosophical Papers (Dordrecht, 1976,
ur. B. McGuiness).
Esej »Kako shvatam filosofiju« (»How I see Philo-
sophy«) prvi put je objavljen u zborndku Contemporary
British Philosophy, Third Series, (London, 1956. ur. H. D.
Lewis). Prevod je rađen prema tekstu objavljenom u zbor-
niku How I see Philosophy and Other Essays.
John L. Austin (Džon Ostin) (1910 — 1960) jedan od
najuticajnijih engleskih filosofa, posle II svetskog rata bio je
profesor filosofije zadužbine VVhitea na Univerzitetu u Oxfor-
du. Austinov način nazmatranja filosofskih problema je,
zajedno sa Rvleovim, verovatno najviše doprineo pogreš-
nom utisku da se posleratna filosofij'a u Velikoj Britaniji
bavi običnim ili svakodnevnim jezikom. Pored prevoda
Grundlagen der Arithmetik, G. Fregea na engleski (1950)
Austin je za života objavio samo nekoliko eseja. Njegovi
su učenici, međutim, izdali njegove beleške za predavanja
pod naslovom Sense and Sensibilia (Oxford, prvo izdanje
1962. i drugo, prošireno izdanje 1978. ur. G. J. VVarnock) i
How to do Things with Words (Oxford, prvo izdanje 1962.
i drugo, prošireno izdanje 1975. ur. J. O. Urmson i M.
Sbisa). Pored ovoga pojavila se i zbirka njegovih ranije ob-
javljenih eseja pod naslovom Philosophical Papers (Oxford,
prvo izdanje 1961. i drugo, prošireno izdanje 1972. ur. G. J.
Warnock i J. O. Urmson). U Sense and Sensibilia Austin na
sistematski način podvrgava kritici teoriju čulnih data,
dok u How to do Things with Words na srazmerno ne-
sistematski način izlaže svoju teoriju govornih akata kao
deo jedne teorije značenja.
Pored niza studija o Austinovoj teoriji značenja, ob-
javljeni su i zbornici radova o njegovoj filosofiji: A Sym-
posium on J. L. Austin (London, 1969. ur. K. T. Fann) i
Essays on J. L. Austin (Oxford, 1973).
Esej »Tuđe svesti« (»Other Minds«) prvi put je objav-
ljen u zborniku radova Ariš totelijans kog udruženja u Lon-
donu (Proceedings of Aristotelian Society, Supp(ementary
Volume XX) 1946. godine. Ovaj esej, u stvari, predstavlja
Austinov odgovor profesoru Johnu VVisdomu u okviru sim-
pozija o tuđim svestima; esej profesora VVisdoma je tako-
đe kasnije bio objavljen u zborniku VVisdomovih eseja pod
naslovom Other Minds (Oxford, 1962).
 PODACI 0 AUTORIMA 401

Prevod je r a đ e n p r e m a t e k s t u objavljenom u Austi-

novim Philosophical Papers.
U vreme objavljivanja eseja »Da li je znanje oprav-
dano istinito verovanje?«, Edmund L. Gettier (Edmund
Getije) bdo je profesor filosofije na Wayne State University
u saveznoj državi Michigan, Sjedinjenih Američkih Drža-
va. Pored ovog rada koji se sada već ubraja u klasike sa-
vremene teorije saznanja, urednik ovog zbornika nije us-
peo da pronađe nijedan drugi objavljeni rad ovog autora.
Prema podacima iz radova drugih filosofa, profesor Gettier
sada predaje na Masachussetts Univerzitetu u Amherstu,
SAD, i dalje se bavi problematikom teorije saznanja.
Esej »Da li je znanje opravdano istinito verovanje?«
(»Is JustifiedTrueBelief Knowledge?«) prvi put je objavljen
u časopisu Analysis, tom 23. 1963, Oxford. Prevod je rađen
prema tekstu objavljenom u zborniku Knowledge and Be-
lief (Oxford, 1967. ur. A. P. Griffiths).

Henry Paul Grice (Henri Pol Grajs) studirao je filoso-

fiju na Univerzitetu u Oxfordu, gde je po završetku stu-
dija neko vreme bio predavač i tutor iz filosofije. Do od-
laska u penziju, 1980. bio je profesor na Kalifornijskom
Univerzitetu u Barkelevu, SAD. Pored radova iz teorije
opažanja, profesor Grice je objavio i niz eseja u kojima
brani veoma originalnu teoriju značenja, po kojoj se zna-
čenje nekog izraza svodi na veoma složenu refleksivnu na-
meru onoga ko govori. O čulnim datama profesor Grice
piše u eseju »Some Remarks on the Senses«, objavljenom
u zborniku Analytical Philosophy (Oxford, 1962. ur. R, J.
Butler). Osnovne elemente svoje teorije značenja H. P. Gri-
ce izlaže u esejima »Meaning« (Časopis Philosophical Re~
view, 66/1957), »Utterer's Meaning, Sentence — Meaning
and Word — Meaning« (časopis Foundations of Language,
1968; preštampano u Phiiosophy of Language, Oxford, 1971.
ur. J. L. Searle), »Utterer's Meaning and Intentions« (časo-
pis Philosophical Review, 1969) i »Logic and Conversation«
(zbornik Syntax and Semantics, London, 1975. tom III,
priredili P. Cole i J. L. Morgan).
Prevod eseja »Meaning« na srpskohrvatski: »Znače-
nje«, Ideje 2/1979, Beograd.
Esej »Kauzalna teorija opažanja* (»The Causal The-
ory of Perception«) objavljen je prvi put u zborniku Ari-
stotelijanskog udruženja u Londonu (Proceedings of the
Aristotetian Society, Supplementary Valutne, 1961). Odgo-
vor na ovaj rad je, u okviru simpozija o kauzalnoj teori-
ji opažanja, napisao A. R. White. Oba rada su preštampana
u zbirci The Philosophy of Perception, (Oxford, 1967. ur.
G. J. Warnock). Prevod je rađen prema tekstu objavlje-
nom u toj zbirci.

26 Svest i saznao}«
402 PODACI O AUTORIMA

J. M. Hinton je tutor i predavač iz fUosofije Worce-

ster Collegea Univerziteta u Oxfordu. Većina njegovih ese-
ja bavi se problemom čulnih doživljaja: »Experiences«
(časopis The Philosophical Quarterly, 17/1967), »Perception
and Identification« (Philosophical Review, 76/1967). J. M.
Hinton je 1973. godine objavio iscrpnu studiju o tom prob-
lemu — Experience$ (Oxford). Esej »Vizuelni doživljaji*
(»Visual Experiences«) objavljen je u Časopisu Mind,
1967.

Peter T. Geach (Piter GiČ), studirao je filosofiju na

Univerzitetu u Cambridgeu a sada je profesor logike na
Univerzitetu u Leedsu, Velika Britanija, i član Britanske
Akademije nauka. Od mnogobrojnih radova najpoznatiji
su njegovi radovi iz filosofije logike i teorije značenja:
Reference and Generality (Ithaca, SAD, 1962) i zbirka ese-
ja Logic Matters (Ojcford, 1973). Geach je jedan od prire-
đivača i prevodilaca na engleski Fregeovih eseja (Transla-
tions from the Philosophical Works of G. Frege, Oxford,
1952, i Logical Investigations, Oxforđ, 1978). Pored filoso-
fije logike Geach se bavi j filosofijom duha (Mentat Acts,
London, 1957. i God and the Soul, London, 1969) kao i teo-
logijom i etikom (The Virtues, Cambridge, 1977, i Provi-
dence and Evil, Cambridge, 1977). Zajedno sa svojom sup;
rugom, profesor G. E. M. Anscombe, preveo je na engleski
dela Descartesa (Philosophical Writings of Descartes, Lon-
don, 1970) i napisao studiju o Aristotelu, sv. Tomi Akviu-
skom i Fregeu — THree Philosophers (Oxford, 1961).
Esej »Cime mislimo?« (»What do we think with?«)
objavljen je 1969. u zbirci Geachovih eseja God and the
Soul.

Stuart Hampshtre (Stjuart Hempšajr) je Warden

Wadham Collegea Univerziteta u Oxfordu. Posle zavrSet-
ka studija iz filosofije i klasične filologije jedno vre-
me radi na Univerzitetu u Oxfordu, zatim postaje profesor
logike i filosofije na Univerzitetu u Londonu a kasnije i
profesor filosofije i šef katedre za filosofiju na Univer-
zitetu u Princetonu, SAD. Doživotnu titulu viteza dobio
je 1979.
Najpoznatiji su radovi Stuarta Hempshirea iz filoso-
fije duha, metaetike i teorije delanja: Thought and Action,
(London, 1959), Freeđom of the Individual (London, dru-
go izdanje, 1975), Fre&dom of Mind (zbornik eseja, Oxford,
1972), Two Theories of Morality (Oxford, 1977). Pored ovih
radova, Stuart Hampshire je objavio i zapaženu studiju o
Spinozi — Spinoza (Penguin Books, 1957) kao i niz eseja
sa područja književne kritike.
Predavanje »Sloboda duha« (»Freedom of Mind«)
Stuart Hampshire je održao u okviru serije Luidlev Lee-
 PODACI O AUTORIMA 403

tures na Univerzitetu u Kansasu, SAD, marta 1965. godine.

Prevod je rađen prema tekstu objavljenom u zbirci Fre-
edom of Mind.
G. E. M. Anscotnbe (Enskomb), profesor filosofije na
Univerzitetu u Cambridgeu, bila je Wittgensteinov student
i jedan je od izvršilaca njegovog testamenta. Pored toga
što prevodi i uređuje VVittgensteinova dela, profesor Ans-
combe je napisala i zapaženu studiju o Wittgensteinovoj
ranoj filosofiji — An Introduction to Wittgenstein's Trač-
tat us (London, 1959). Profesor Anscombe je takođe autor
jedne od prvih studija o problemu namere — Intention
(Osford, 1957) u kojoj razvija neke od ideja kasnije Wit-
tgensteinove iilosofije; napisala je i niz eseja iz teorije
saznanja i filosofije duha.
Esej »Namera« (»Intention«) prvi put je objavljen u
zborniku Aristotelijanskog udruženja (Proceedings of the
Aristotelian Society, za 1956—1957. godinu); prevod je ra-
đen prema tekstu objavljenom u The Philosophy of Action
(Oxford, 1968. ur. A. R. White). .

D. F. Pears (Pers) je Universitv Reader iz filosofije na

Univerzitetu u Oxfordu. Glavno područje njegovog intereso-
vanja su teorija saznanja i filosofija duha i delanja; jedan
je od pobornika kauzalne teorije kako htenja tako d opaža-
nja. Iz oblasti teorije saznanja objavio je uvod u teoriju
saznanja What is Knowledge? (London, 1972) a iz filosofije
duha zbiricu eseja Ouestions in the Philosophy of Mind
(London, 1975). Pored toga, D. F. Pears je objavio studije
o Bertrandu Russellv (Bertrand Russell and the British
Tradition in Phitosophy, London, 1967) i Wittgensteinu
(Ludwig Wittgenstein, London, 1971) a o Humeu je napisao
nekoliko zapaženih eseja i priredio zbornik radova (Hu-
me: A Symposium, London, 1963).
Esej »Skica kauzalne teorije htenja j delanja« (»A
Sketch for Causal Theorv of VVanting and Action«), doži-
veo je niz prepravki pre nego Što je pod tim naslovom ob-
javljen u zbirci Questions in the Phtlosophy of Mind, 1975.
godme; prevod je rađen na osnovu teksta u ovoj zbdrci.
C. B. Martin je profesor filosofije na Univerzitetu u
Sydneyu, Australia. Pored radova iz teorije saznanja ob-
javio i studiju iz filosofije religije — Retigous Belief (Itha-
ca, SAD, 1959).
Max Deutcher (DojČer) je profesor filosofije na Mac-
quarie univerzitetu u Australiji. Pored kauzalne teorije
pamćenja, profesor Deutcher je izložio i kauzalnu teoriju
zaključivanja (»A Causal Account of Inferring«, u zborniku
Contemporary Philosophy in Australia, London, 1969, ur.
R. Brown i C. D. Rollins).
Esej »Pamćenje« (»Remembering«) objavljen je u ča-
sopisu Philosophical Review, 1966.
 PODACt O AUTORIMA
404
Bernard WiUiams (Viljams) je donedavno bio profe-
sor filosofije zadužbme Knightsbridge na Univerzitetu u
Cambridgeu. Njegovi najpoznatiji radovi bave se proble-
mima ličnog identiteta i filosofije duha- Pored zbirke ese-
ja Probtems of the Self (Cambridge, 1973) objavio je i stu-
diju o Descartesu (Descartes: The Project of Pure Enqui-
ry, Penguin Books, 1978); iz oblasti etike objavio je uvod
u probleme etike, Morality; An Jntroduction (Cambridge,
1972) i polemiku sa profesorom J. J. C. Smartom o utilita-
rizmu, U tilitariansim: For and Against (Cambridge, 1973).
Profesor VVilliams je bio predsednik vladine komisije za is-
pitivanje štetnosti pornografije; jzveštaj ove komisije za-
pažen je kako po svojoj logičkoj doslednosti tako i po
sumnjama izraženim u pogledu neke stvarne štetnosti por-
nografije.
Esej »Ja j budućnost« (»Self and the Future«) prvi
put je objavljen u časopisu Phitosophical Review 1970.
a preštampan je u zbirci eseja B. VVilliamsa Probtems of
the Self; prevod je rađen na osnovu teksta objavljenog u
toj zbirci.
 GLOSAR

akt svesti an act of mind

Čin volje an act of will
činiti se to seem
Čulni datum (množina: sense-datum (sense-data)
Čulna data)
delanje action
delotvoran operative
dokaz proof
dokazi (u prilog ...) evidence
doživljaj (an)experience
duh mind
hotimičan intentional
htenje volition, wanting
imaginacija imagination
intencionalan intentional
iskaz proposition, statement
iskustvo experience
izričaj utterance
izgledati to look, to appear, to
seem
izvesan, izvesnost certain, certainty
izvrŠilac agent
lični identitet personal identity
namera intention
nehotičan involuntary
nepogrešiv incorrigible
nepobitan conclusive
neposredno upoznati to be acquainted with
neutralan noncommittal, neutral
406 GLOSAK

obuhvatan zakon covering law

određen opis definite description
opoziv cancellable
odvojiv detachable
opažanje perception, observation
(kod Austina i sensing)
onaj ko dela agent
osećaj feeling
osećanje emotion, feeling
pamćenje remembering, memory
osjetilni datum sense-datum (data)
poimati to apprehend
pojam concept
predskazanje prediction
radnja an action
siguran sure, certain
sklonost inclination, disposition
sećanje memory
stanje duha a state of mind
strepnja anxiety
svest mind, consciousness
subjekt agent, subject
svedoČanstvo evidence
svedočenje testimony
tvrdnja statement
tvrđenje assertion
učinak effect
verodostojan veridical
zamjetiti to observe
 1 E n h From: BEKSTVO OD SLOUODE
2. LeSek Kolakovski: FILOZOFSKI ESEJI
3. Pjer FrankaUel: UMETNOST I TEHNIKA
4. Sergej M. Aj^cnStajn: MONTA2A ATRAKCIJA
5. COVEK DANAS, zbornik ogleda
6. H. Rajhenbah: RAĐANJE NAUČNE FILOZOFIJE
7. Nikola Miiošević: ANTROPOLOŠKI ESEJI
8. Suzuki, From: ZEN BUDIZAM I PSIHOANALIZA
9. Norbert Viner: KIBEKNETIKA I DRUŠTVO
10. Rože Kajua: IGRE I LJUDI
11. Dejvid Risman: USAMLJENA GOMILA
12. Klod Levi-Stros: DIVLJA MISAO
13. Bertolt Brechi: DIJALEKTIKA U TEATRU
14. M. F n c h a n d : ETIČKA MISAO MLADOG MARKSA
15. Ernst Bloch: TOBINGENSKI UVOD U FILOZOFIJU
16. Roman J a k o b i o n : LINGVISTIKA I POETIKA
17. M Bahtin: PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG
18. Adam Sat: MARKSIZAM I LJUDSKA JEDINKA
19. Teodor Adorno: FILOZOFIJA NOVE MUZIKE
20. Karl Manhajra: IDEOLOGIJA I UTOPIJA
21. 2an Pijaie: PSIHOLOGIJA INTELIGENCIJE
22. Jovan Hristić: OBLICI MODERNE KNJIŽEVNOSTI
23. Srelen Marić: GLASNICI APOKALIPSE
24. F. de Sosir: OPSTA LINGVISTIKA
25. 2. P. Sartr: EGZISTENCIJALIZAM I MARKSIZAM
26. Luj Allise: ZA MARKSA
27. R. Bart: KNJIŽEVNOST, MITOLOGIJA, SEMIOLOGIJA
28. 2an Pija*c: MUDROST I ZABLUDE FILOZOFIJE
29. Fung Ju-Lan: 1STORIJA K I N E S K E FILOZOFIJE
30. MiScl Fuko: RIJECI I STVARI
31. Noam Comski: GRAMATIKA I UM
32. D. Bom: UZROCNOST I SLUČAJNOST U SAVREMENOJ FIZICI
33. V e m e r Hajzenberg: FIZIKA I METAFIZIKA
34. Ranko Bugarski: JEZIK I LINGVISTIKA
35. Boris Ejhenbaum: KNJIŽEVNOST
36. Mikel Difren: ZA COVEKA
37. Stefan Barker: FILOZOFIJA MATEMATIKE
38. Jan Kol; J E D E N J E BOGOVA
39. P. Francastel; STUDIJE IZ SOCIOLOGIJE UMJETNOSTI
40. Tomas Kim: STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
41. Walter Benjamin: E S E J I
42. Stefan Moravski: PREDMET I METODA ESTETIKE
43. Fredrik Džcjmson: MARKSIZAM I FORMA
44. Anri Lefevr: URBANA REVOLUCIJA
45. Pol dc Man: PROBLEMI MODERNE KRITIKE
«. G. H. von Wright: OBJAŠNJENJE I RAZUMHVANJB
47 FENOMENOLOGIJA, zbornik
4» i t i f c n Habffno*: SAZNANJE I INTERES

NOLIT