ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ

ВАСПИТАЧА У КИКИНДИ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

ВУКОВ СРПСКИ РЈЕЧНИК ИЗ 1818. И 1852.

ГОДИНЕ

ментор: студент:
др Тамара Грујић Никола Павловић
 КИКИНДА, 2010.

САДРЖАЈ

1. Увод ................................................................................................................ 2

2. Наш Вук ..........................................................................................................3

3. Српски рјечник .............................................................................................. 5

3. 1. Борба за нови правопис и граматику ...................................................5

3. 2. Садржај Рјечника ...................................................................................7

4. Закључак .........................................................................................................10

5. Литература ..................................................................................................... 11

2
 1. УВОД

Вучица као симбол хранитеља. Вучица која је одгојила Ромула и Рема зачетнике
велике Римске империје. Вук као симбол неког ко је стално гладан и у покрету.
Када су родитељи нашем „вуку“ дали то име како би га заштитили од вештица и
духова који су им како се веровало одузели осталу децу као да су тим чином у то
тада мало биће унели све оне особине које симболише сама реч и наговестили да ће
постати велики човек у сваком смислу те речи. Вук Стефановић Караџић је био
хранитељ наше културе, наш васпитач, неко ко није могао да мирује већ га је на
покрет терала глад ка знању, новим изазовама и идејама. А за све то покретач је
била његова изузетно велика љубав према српском народу, његовој култури,
веровањима, обичајима, језику.

Тешко је било шта ново и на другачији начин рећи о животу и делу Вука
Караџића јер је све већ речено и написано у многобројним делима. Од малих ногу
како у вртићу тако и у даљем школовању његово име се често спомиње и не
верујем да постоји неко ко не зна које Вук био. Ипак мислим да још једна прича о
његовом раду не може бити сувишна. У току свог живота Вук је постигао много за
напредак српске културе и језика, издао је велики број дела. Сматрам ипак да једно
заслужује највећу пажњу јер представља и збирку песама, народних предања, и
правопис и граматику за коју се Вук толико борио, али пре свега речник српског
народног језика, односно представља све оно што је Вук волео и бранио, а то дело
је „Српски рјечник“. Управо то је разлог због чега сам и одлучио да највећи део
овог рада и посветим овом делу.

3
 2. НАШ ВУК

Новембра 1787. године у Тршићу већ велика породица добила је још једног
члана, малог Вука. Међутим његова несрећа је била велика јер су му сва браћа и
сестре умрли у младом добу. Оваква судбина пратиће Вука и касније у животу.
Будућа супруга Ана Марија Краус родиће му дванаесторо деце од којих ће
преживети само једно Мина. И сам Вук је имао великих проблема са здрављем што
ће довести до тога да ће целог живота имати проблеме са ногом. Ипак и поред
оваквог физичког недостатка он се није предавао. Увек је био жељан да учи и да се
школује али је због већ споменуте болести школу често морао да прекида и
напушта. Намеравао је да упише тада нашу најеминентнију установу Гимназију у
Карловцима али је био престар, тада је већ имао 19 година. У намери да стекне бар
неко образовање Вук одлази у Београд где се сусреће са Доситејом Обрадовићем и
моли га да му буде ментор али овај то одбија. Ипак успева да упише Обрадовићеву
Велику школу али опет наилази на разочарање јер је због лечења принуђен да
напусти Београд. По повратку са лечења иако не у потпуности здрав бави се
писарским, чиновничким и учитељским послом. Управо ова занимања омогућила
су му сталан контакт са народом и народним језиком. Као што је већ споменуто
Вук није био неко ко ће да мирује. Веома често је путовао, а пут га је често водио у
Беч где ће и провести задње дане свог живота. У Бечу је упознао две најзначајније
особе које ће бити уз њега до краја. Прва је већ споменута његова супруга Ана
Марија, а други је Јернеј Копитар који ће постати Вуков пријатељ, подстрекач,
ментор.

Копитар је у Вуку препознао изузетну способност запажања, памћења и

бележења. Такође код Вука су увек, па и када је боравио ван Србије, срце и мисли
били у њој и народу за који је живео. Свестан овога, а и пошто је сам био
заљубљеник у српску народну уметност, Копитар подстиче Вука да крене у један
значајан али напоран посао прикупљања народних песама и у оквиру тога да се

4
бави радом на граматици и правопису српског језика. И поред разних тешкоћа и
физичког недостатка, ноге која му је веома отежавала кретање, овакав рад за Вука
уопште није представљао проблем. Он је уживао да путује, сусреће се са обичним
српским народом, прича са њима, стрпљиво их слуша и бележи, уживао је у свему
што је имало везе са традицијом народа који је толико волео. Као резултат овог
рада 1814. године објављује збирку народних песама „Малу простонародну
славено-сербску песнарицу“, а затим и прву граматику српског језика на народном
говору „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“.
Следеће године издаје још једну збирку песама под именом „Народна сербска
песнарица“. Вук је био свестан чињенице да није имао ни довољно образовања, али
ни искуства да напише потпуно задовољавајућу граматику народног српског
језика. Свестан тога да његова Писменица није потпуна 1818. године уз помоћ и
примедбе Копитара и још неких учених људи објављује друго проширено издање
граматике. Ову граматику објављује у оквиру још једног великог дела „Српског
рјечника“.

Вуков „Рјечник“ није само значајно лексикографско дело него могло би се рећи
и енциклопедија српског народног живота. У њој описује и народна веровања,
обичаје, ношње, она обухвата и велики број српских народних умотворина, а све то
написано на новој народној граматици, па се слободно може рећи да је „Српски
рјечник“ синтеза целокупног Вуковог рада. Управо су ово разлози зашто ћу се у
наставку рада посветити искључиво анализи овог дела.

5
 3. СРПСКИ РЈЕЧНИК

3. 1. Борба за нови правопис и граматику

Као што сам већ споменуо Вук је у свом раду на прикупљању народних песама
пуно путовао и био у сталном контакту са српским народом. То му је омогућило да
се упозна са говором и речником обичног српског живља. Још док је радио као
писар често је имао обичај да забележи неку реч коју је чуо, а која му се чинила
занимљивом, тако да се може рећи да је Вук свој рад на првом српском речнику
почео још много пре него што је уопште имао намеру да га објави.

Прво издање Рјечника чије пуно име је „Српски рјечник истолкован њемачким и
латинским ријечима“ објављено је 1818. године и обухвата 26 270 речи које је Вук
чуо у народном говору у Србији, Срему и Војводини. У Рјечнику се користи чист
народни језик са другим проширеним издањем граматике и зато представља један
од најважијих корака у Вуковој борби за језик.

Током прикуљања грађе за Рјечник Вук је почео да се бави питањем језика који
се у то време користио. Био је то старословенски језик комбинован са руским
језиком. Ово је био званични језик српске цркве и школа. Наиме у школама се
учило из књига написаних на старом језику и у њега су уношени елементи руског и
српског народног језика. Тако је настао славеносрпски језик који је био веома
хаотичан. Вукова жеља и мисија била је да среди овакво стање па је најпре
критиковао неке романе писане старим језиком и то неке од најпопуларнијих
писаца тога времена као што је био Милан Видаковић. У предговору Рјечника Вук
спомиње ове писце и истиче како је свако од њих писао по својој вољи и каже: „већ
има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у
каквој књизи немају правога свог језика.“ Због тога сматра да је неопходно да у

6
језику постоје одређена правила која ће сви да поштују. Оно што Вука највише
боли је то што ти исти писци прави српски језик којим народ говори називају
поквареним, свињарским и говедарским језиком. Управо због оваквих критика Вук
наилази на неодобравање тада значајнијих Срба. Међу њима био је и оснивач
Матице Српске Јован Хаџић који је сматран за једног од најобразованијих Срба тог
времена. Полемика између њих трајаће читаву деценију. Ипак највећи притисак и
напад на Вуков Рјечник, а пре свега граматику коју је употребио вршила је црква, а
пре свих митрополит Стеван Стратимировић који је сматрао да Вук са овим
Рјечником и употребом неких нових слова које је преузео из латинице ради на
покатоличавању српског народа. Управо због ових опструкција Рјечник је објављен
тек две године након што га је Вук завршио.

Вук је Рјечник написао новим правописом и азбуком знатно упрошћеном.

Чувена је његова реченица: „Пиши као што говориш, читај као што је написано.“
Из дотадашње азбуке избацио је све знакове који нису имали своје гласове, тачније
избацио је 19 знакова. Из старе азбуке преузео је 24 слова и додао је нова (љ, њ, ћ,
ђ, џ, ј). Нове знакове створио је тако што је нека слова стопио са полугласом. Слово
ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је преузео из старих румунских рукописа,
а ћ из старих српских рукописа. Највеће проблеме и противљење изазвало је слово ј
које је Вук преузео из латинице (абецеде). У првом издању Рјечника Вук не
обухвата слово х јер сматра да се оно не јавља у српском језику. Ипак касније ће га
на наговор Мушицког увести у Рјечник али само за употребу када су у питању туђе
(стране) речи. Све ове промене и увођење и коришћење нових слова у Рјечнику Вук
објашњава у његовом предговору. Ту износи разлику између српског и славенског
језика, а она се огледа у недостатку неких слова за одређене гласове. Ткђ. истиче да
у славенском језику постоје гласови које српски језик нема, а уколико нема гласова
истиче да онда нису потребна ни слова. Због свега тога Вук сматра да се српски
језик никако не може пистаи славенском ортографијом, него да је најбоље и
најпаметније да се за српски језик направи сопствена ортографија.

7
3. 2. Садржај Рјечника

Пошто је објаснио све промене које је увео у правопис и граматику и обрачунао

се са својим противницима Вук прелази на садржај самог речника. Оно што је за
њега било најбитније, а што је толико пута истакао у току свог живота и рада
понавља опет, а то је чињеница да све што ради ради из љубави према српском
језику и народу. Све речи које се налазе у овом Рјечнику су познате у народу и он
их није мењао него их је записао баш онако како их народ говори, међутим
присутна је његова свест о томе да Рјечник није потпун јер постоји још пуно речи
које он још није чуо, а које се користе у народном говору. Ову несавршеност
исправиће 40-так година касније када ће у другом издању Рјечника увести велики
број нових речи. Да Вук није све ово радио како би стекао да тако кажем неку
славу и углед него га је покретала стварна жеља и љубав према језику, култури и
традицији српског народа сведочи и то што је дао дозволу свима да на овај Рјечник
гледају само као на темељ и да је свакоме допуштено да уколико примети да неке
речи нема слободно да га исправи и запише нову реч.

После опширног и садржајног предговора Вук прелази на навођење речи. Речи

су наведене азбучним редоследом и акцентоване су. Оно што је најзначајније и
зашто се Рјечник сматра спомеником целокупне српске традиције је то што се Вук
није задовољио само пуким записивањем и набрајањем речи које је чуо. Свака реч
која се налази у Рјечнику пропраћена је неком приповетком, обичајем, легендом,
народним веровањем, анегдотом или неком другом народном умотворином.
Рјечник представља и извор сазнања о државним, војним, правним приликама у
Србији јер објашњава речи као што су војвода, глоба, капетан, кмет, спахија,
хајдук, читлук и сл. Рјечник обухвата све врсте речи, у њему наводи и лична имена,
имена места и градова, манастира, празника и при том објашњава њихово порекло
путем разних прича које је чуо о њима међу народом, у оквиру Рјечника сачуване
су бројне песме и народна предања. На овај начин Вук је желео да што боље

8
објасни значење речи али и да његов Рјечник постане споменик српке традиције и
културе и упозна будуће генерације и потомке са српским обичајима како би они
остали очувани и сачувани у нашем народу. У томе је мислим и највећи значај овог
дела.

Како бих дочарао све ово горе наведено навешћу само неколико примера речи
из Вуковог Рјечника и начин на које их је он објаснио путем навођења обичаја или
пословица и на тај начин спасио од заборава. И дан данас ови обичаји су присутни
поготово у многробојним селима у Србији:

- ајати, ајем- „Ил’ не чујеш, ил’ не ајеш за ме.“

- Бабине- „Код Срба трају бабине обично седам дана. За тије седам дана
долазе дању жене на бабине (и доносе част (н. п. пите, уштипке, ракију,
вино итд.) и ђетету дарове), те се часте и веселе; а ноћу дођу комшије и
комшијнице, познаници и познанице, те чувају бабине т. ј. сједе сву ноћ код
породиље, и разговарају се и пјевају, а особито трeћу и пету ноћ („Није
седму ноћ дочуван“- имају обичај рећи ономе, који је мало сулудаст). Тада
не смије ни једно заспати: зашто други једва чекају да га огаре, или да му
прпшију штогођ (какав дроњак, или читаво ћебе) за аљине. На бабинама
пјевају свавојаке пјесме...“

- Бадњак- „Сирова перова главња, што се, по обичају, у очи Божића ложи на
ватру. Бадњака морају бити два или три, и морају се у очи Божића (на бадњи
дан) и осјећи. Кад се у вече смркне, онда домаћин унесе бадњаке у кућу, и
наложи на ватру; кад ступи с бадњаком у кућу, онда рече: „Добар вече и
честит вам Бадњи дан“. А из куће га какав мушкарац поспе житом и
одговори му: „Дао ти Бог добро сретњи и честити“. ... Кад већ бадњаци
прегоре , онда (сјутрадан, на Божић) узму оне угарчиће, те метну у башчи на
какву младу шљиву, или на јабуку.“

- благо- „Ни је благо ни сребро ни злато (ни’ су благо гроши ни дукати) већ
је благо што је коме драго...“

9
 - ђаволак- „Узео калуђер Светогорац мало дијете мушко (док још није знало
за се) па га однијо у Свету гору, и тамо га одранио и научио књизи. Кад му
је било већ око 18 година, онда га поведе уза се, као ђака, и пође амо у
свијет да пише. Кад дођу у прво село, ато ђевојке уватиле коло па играју
(ваља да је била неђеља, или какво весеље). Кад угледа ђак ђевојке, зачуди
се каква су то створења, па онако мало као весео и зачуђен упита калуђера:
„Шта је оно дуовниче! шта је оно?“ А калуђер као намргођен одговори му:
„Не гледај онамо синко, нити питај шта је: оно је ђаво.“ Онда ђак
најумиљатијим гласом рече: „Дела дуовниче, Бога ти! Да купимо онога
једног ђаволка, па да га поведемо намастиру“.

Наравно као што је и сам признао Вук није био у потпуности задовољан првим
Рјечником јер је знао да је многе речи ненамерно изоставио тако да је он у
наредним годинам наставио да прикупља грађу и 1852. године у Бечу је уз подршку
и помоћ Ђуре Даничића објавио нови „Српски рјечник“. Он садржи скоро дупло
више речи тачније 47 427. У овом другом издању Рјечника Вук је обухватио и
говор становника Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Намеравао је да
објави и треће издање али га је у томе спречила смрт фебруара 1864. године.

10
 4. ЗАКЉУЧАК

Иако без високог образовања Вук Стефановић Караџић је најзначајнији и

слободно могу рећи највољенији српски писац, филолог, реформатор једном речју
стваратељ. И поред тога што је у свом раду често наилазио на тешкоће што због
сопственог крхког здравља и сукоба у које је долазио са тада водећим људима у
Србији попут митрополита Стратимировића и кнеза Милоша Обреновића није се
предавао и упорно је наравно уз помоћ њему оданих и драгих људи настављао свој
рад.

Вуков циљ био је афирмација и препород српског језика и културе. Сматрао је

да народ за који је толико пута рекао да је његова љубав заслужује да има сређен
правопис и граматику како би се на што бољи и квалитетнији начин очувала
његова традиција. Вук је прекинуо са свим старим облицима српске књижевности и
писмености и са својом реформом изједначио је народни и књижевни језик,
односно инсистирао је на употреби фолклорних језичких облика са којима се
упознао приликом сакупљања народних песама и других умотворина. Вук је издао
велики број радова али његово најцеловитије дело у коме је објединио све своје
циљеве - прикупљање народних речи, песама, пословица, рад на правопису и
граматици је „Српски рјечник“. Овај Рјечник представља Вукову целокупну борбу
за традицију и културу српског народа и његову оставштину будућим
генерацијама.

Као година Вукове победе узима се 1847. година када су издате четири књиге на
народном језику: његов превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски
језик, „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића, „Песме“ Бранка
Радичевића и „Горски вијенац“ П. П. Његоша. Ипак мислим да се као година
победе у борби за српски језик и традицију слободно може означити 1787. година,
година када се родио наш Вук.

11
 6. ЛИТЕРАТУРА

1. Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник: истолкован њемачким и

латинским ријечма, Беч, 1818

2. Миодраг Поповић, Вук Стефановић Караџић: 1787-1864, Београд, 1987

3. Јован Делић, Традиција и Вук Стефановић Караџић, Београд, 1990

12