Você está na página 1de 3

Pravo zanimanje

Amelita Gali Kurći (ili Kurči – Amelita Galli-Curci) bila


je jedna od najcenjenijih operskih pevačica
(koloraturni sopran) početkom 20-tog veka. Divili su
se lepoti i boji njenog glasa, kao i preciznoj intonaciji.

Rođena je na današnji dan, 18. novembra 1882.


godine, u Milanu, kao Amelita Galli. Njen otac bio je
uspešni biznismen, a njeni baka i deka sa majčine
strane bili su dirigent i operska pevačica (sopran).
Kada je imala samo 5 godina, majka je počela da je
uči sviranju na klaviru, a u sedmoj godini prvi put je
bila u operi.

Kao pijanista bila je izuzetno uspešna. Studirala je na


Konzervatorijumu u Milanu, a u 23-oj godini ponuđeno
joj je mesto profesora na istom Konzervatorijumu.
Naravno, prihvatila je posao i u potpunosti se
posvetila poslu predavača. Međutim, sve se promenilo
kada je jednog dana čuveni operski kompozitor Pjetro
Maskanji, inače njihov porodični prijatelj, čuo Amelitu
kako peva. Rekao joj je da ima divan glas i da bi
trebalo da se oproba u solo pevanju. Ona mu je
obećala da će pokušati.

Od tada je krenula sama da radi na svom glasu.


Koristila je sve moguće knjige o pevanju, slušala je
razne operske pevačice, stalno je vežbala svoj glas uz
klavir. Na žalost, njena baka, koja joj je bila uzor,
umrla je samo godinu dana posle Amelitine odluke da
se posveti pevanju. U jesen 1906. dobila je prvu
ponudu za nastup. Na njenu sreću, u publici je bio
poznati dirigent, koji je bio oduševljen njenim glasom
i pomogao joj je da dođe do svoje prve prave uloge –
uloge Đilde u Verdijevoj operi „Rigoleto“. Potpisala je
ugovor za 10 predstava po ceni od 300 lira. Vrlo brzo
posle ovih nastupa postala je poznata u celoj Italiji, a
usledile su i turneje po Evropi i Južnoj Americi.

Kada je 1915. bila pozvana da nastupi ponovo u


Španiji, na putu je obolela od tifusa i svi su mislili da
će umreti. Srećom, uspela je da se izbori sa bolešću, a
na pozornici u Madridu pevala je iz invalidskih kolica.

Amelita je nastupala dva puta i sa poznatim tenorom


Enrikom Karuzom, u Buenos Airesu (1915), u
Donicetijevoj operi „Lučija od Lamermura“.

Kada je 1916. godine otišla u Sjedinjene Države,


tačnije u Čikago, gde je trebalo da igra (ponovo)
ulogu Đilde, Amelita nije planirala duže zadržavanje.
U to vreme nije bila poznata u Americi. Opera je
izvedena na njen rođendan, 18. novembra 1916.
godine, a Amelita je briljirala. Publika je bila
oduševljena. Odmah posle ovog nastupa ponuđeno joj
je mesto u Operi Čikaga, tako da je njen boravak u
Sjedinjenim Državama trajao duže nego što je
planirala – u Operi Čikaga pevala je do 1924. godine.

Godine 1916. potpisala je i ugovor sa tada najvećom i


najuspešnijom američkom kompanijom za snimanje
zvuka (prvo na fonografu, a onda i na gramofonu)
„The Victor Talking Machine Company„, sa kojom je
sarađivala do 1930. godine. Od 1921. godine postala
je i član Metropoliten opere u Njujorku, gde je pevala
sve do 1930. godine, kada se povukla sa operske
scene kako bi se posvetila solo koncertima. Njena
oproštajna uloga bila je uloga Rosine u Rosinijevoj
operi „Seviljski berberin“, 24. januara 1930. godine.

Pošto je, na žalost, već duže vreme imala problema sa


štitnom žlezdom, godine 1935. najzad je pristala da se
podvrgne operaciji. Obzirom da se radilo o operskoj
divi, lekari su bili izuzetno pažljivi, ali pri operaciji je
stradao nerv koji je bio jako blizu glasnih žica, tako da
više nije mogla da peva visoke tonove. Od tada je taj
nerv poznat kao „nerv Gali-Kurči“ (the „nerve of Galli-
Curci“).

Već sledeće godine Amelita je pokušala da se vrati na


opersku scenu. Iako su kritičari bili blagi prema njoj,
bilo je jasno da je njenoj karijeri došao kraj. Posle još
par resitala, ova operska diva se dostojanstveno
povukla sa scene. Ostatak života provela je u
Kaliforniji, gde je podučavala solo pevanje.

Amelita Gali udavala se dva puta: prvi put 1908.


godine za Marchése-a Luigi-a Curci-a, čije prezime je
nosila do kraja života. Njihov brak trajao je do 1920.
godine, kada su se razveli, a već sledeće godine
Amelita se udala za svog korepetitora Homera
Samuelsa, sa kojim je bila zajedno do kraja svog
života.

Interesantno je da se Amelita bavila meditacijom i bila


učitelj joge. Čak je i napisala predgovor za knjigu
„Whispers fom Eternity“ (1929), čiji autor je
Jogananda (Yogananda).

Umrla je u 81. godini, 26. novembra 1963. godine.