Pravo zanimanje

Amelita Gali Kurći (ili Kurči – Amelita Galli-Curci) bila je jedna od

najcenjenijih operskih pevačica (koloraturni sopran) početkom 20-tog veka.
Divili su se lepoti i boji njenog glasa, kao i preciznoj intonaciji.

Rođena je na današnji dan, 18. novembra 1882. godine, u Milanu, kao

Amelita Galli. Njen otac bio je uspešni biznismen, a njeni baka i deka sa
majčine strane bili su dirigent i operska pevačica (sopran). Kada je imala
samo 5 godina, majka je počela da je uči sviranju na klaviru, a u sedmoj
godini prvi put je bila u operi.

Kao pijanista bila je izuzetno uspešna. Studirala je na Konzervatorijumu u

Milanu, a u 23-oj godini ponuđeno joj je mesto profesora na istom
Konzervatorijumu. Naravno, prihvatila je posao i u potpunosti se posvetila
poslu predavača. Međutim, sve se promenilo kada je jednog dana čuveni
operski kompozitor Pjetro Maskanji, inače njihov porodični prijatelj, čuo
Amelitu kako peva. Rekao joj je da ima divan glas i da bi trebalo da se
oproba u solo pevanju. Ona mu je obećala da će pokušati.

Od tada je krenula sama da radi na svom glasu. Koristila je sve moguće

knjige o pevanju, slušala je razne operske pevačice, stalno je vežbala svoj
glas uz klavir. Na žalost, njena baka, koja joj je bila uzor, umrla je samo
godinu dana posle Amelitine odluke da se posveti pevanju. U jesen 1906.
dobila je prvu ponudu za nastup. Na njenu sreću, u publici je bio poznati
dirigent, koji je bio oduševljen njenim glasom i pomogao joj je da dođe do
svoje prve prave uloge – uloge Đilde u Verdijevoj operi „Rigoleto“. Potpisala
je ugovor za 10 predstava po ceni od 300 lira. Vrlo brzo posle ovih nastupa
postala je poznata u celoj Italiji, a usledile su i turneje po Evropi i Južnoj
Americi.

Kada je 1915. bila pozvana da nastupi ponovo u Španiji, na putu je obolela

od tifusa i svi su mislili da će umreti. Srećom, uspela je da se izbori sa
bolešću, a na pozornici u Madridu pevala je iz invalidskih kolica.

Amelita je nastupala dva puta i sa poznatim tenorom Enrikom Karuzom, u

Buenos Airesu (1915), u Donicetijevoj operi „Lučija od Lamermura“.

Kada je 1916. godine otišla u Sjedinjene Države, tačnije u Čikago, gde je

trebalo da igra (ponovo) ulogu Đilde, Amelita nije planirala duže
zadržavanje. U to vreme nije bila poznata u Americi. Opera je izvedena na
njen rođendan, 18. novembra 1916. godine, a Amelita je briljirala. Publika
je bila oduševljena. Odmah posle ovog nastupa ponuđeno joj je mesto u
Operi Čikaga, tako da je njen boravak u Sjedinjenim Državama trajao duže
nego što je planirala – u Operi Čikaga pevala je do 1924. godine.

Godine 1916. potpisala je i ugovor sa tada najvećom i najuspešnijom

američkom kompanijom za snimanje zvuka (prvo na fonografu, a onda i na
gramofonu) „The Victor Talking Machine Company„, sa kojom je sarađivala
do 1930. godine. Od 1921. godine postala je i član Metropoliten opere u
Njujorku, gde je pevala sve do 1930. godine, kada se povukla sa operske
scene kako bi se posvetila solo koncertima. Njena oproštajna uloga bila je
uloga Rosine u Rosinijevoj operi „Seviljski berberin“, 24. januara 1930.
godine.

Pošto je, na žalost, već duže vreme imala problema sa štitnom žlezdom,
godine 1935. najzad je pristala da se podvrgne operaciji. Obzirom da se
radilo o operskoj divi, lekari su bili izuzetno pažljivi, ali pri operaciji je
stradao nerv koji je bio jako blizu glasnih žica, tako da više nije mogla da
peva visoke tonove. Od tada je taj nerv poznat kao „nerv Gali-Kurči“ (the
„nerve of Galli-Curci“).

Već sledeće godine Amelita je pokušala da se vrati na opersku scenu. Iako

su kritičari bili blagi prema njoj, bilo je jasno da je njenoj karijeri došao kraj.
Posle još par resitala, ova operska diva se dostojanstveno povukla sa
scene. Ostatak života provela je u Kaliforniji, gde je podučavala solo
pevanje.

Amelita Gali udavala se dva puta: prvi put 1908. godine za Marchése-a
Luigi-a Curci-a, čije prezime je nosila do kraja života. Njihov brak trajao je
do 1920. godine, kada su se razveli, a već sledeće godine Amelita se udala
za svog korepetitora Homera Samuelsa, sa kojim je bila zajedno do kraja
svog života.

Interesantno je da se Amelita bavila meditacijom i bila učitelj joge. Čak je i

napisala predgovor za knjigu „Whispers fom Eternity“ (1929), čiji autor je
Jogananda (Yogananda).

Umrla je u 81. godini, 26. novembra 1963. godine.