GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO

FUNKCIONALNA NAČELA

1) NAČELO KONTRADIKTORNOSTI
(OBOSTRANOG SASLUŠANJA STRANAKA) čl. 5. st. 1 ZPP
( audiatur et altera pars)
Ravnopravnost dveju stranaka sa suprotnim interesima nalaže da se svakoj
od njih zajamči pravo na izjašnjenje o parničnim radnjama koje preduzima njen
protivnik.
Čl. 5. st. 1. ZPP
«Sud će svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o navodima,
predlozima i zahtevima protivne stranke».

1) OSNOVE – leži u principu DEMOKRATIČNOSTI – sud je u obavezi da čuje

šta o predmetu spora ima da kaže suprotna strana.
Istorijsko poreklo – iz LEGISAKCIONOG SPORAZUMA (presumcija da će se stranke
u sporu ponašati aktivno).

2) POJAM – to je obaveza, dužnost suda, preduslov za objektivno

sudjenje. Sud je dužan da svakoj stranci omogući da se izjasni o radnjama svog
(njenog) protivnika. Da li će se stranke koristiti svojim pravom – to je njihova stvar
izbora. Pravni interes stranaka je taj da se izjasne u suprotnom one mogu biti u
nepovoljnom procesnom položaju. Sud je dužan da stranci pruži priliku da se izjasni,
ali to je samo pravo stranke, ali ne i njena dužnost.

3) NAČIN REALIZACIJE NAČELA – to su procesni instrumenti kojima

zakonodavac omogućava realizaciju ovog načela.
Stranka pre svega treba da sazna radnju predhodne stranke. Potrebno je
dostavljanje pismena – sud time omogućava jednoj strani da se izjasni o radnjama
svoga protivnika. To mora biti blagovremeno – poštovanje rokova (tužba – 15 – 30
dana). Akt dostavljanja mora biti izvršen po zakonu.
Potrebno je davanje reči protivniku da se izjasni na ročištu. Poučava se
neuka stranka na koji način to da učini.
Ako je sud u toku celog postupka obema strankama podjednako omogućio
izjašnjenje i prilikom donošenja presude sve to uzeo u obzir, ispunjen je
preduslov za objektivno sudjenje.

4) PROCESNO–PRAVNI ZNAČAJ NAČELA – vrlo je veliki. U vezi je sa

raspravnim načelom jer sud kroz kontradiktorno raspravljanje dolazi do procesnog
gradiva i obrazuje podlogu za presudu. Povreda ovog načela je APSOLUTNO BITNA
kod parničnog postupka gde sud ukida prvostepenu presudu i ako je ona zakonita. čl.
361. st. 2. tač. 7 - vraća se pr. stvar nižem sudu na ponovno suđenje ako stranci
nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem postavljanja, nije data mogućnost
da raspravlja pred sudom - i razlog za ponavljanje postupka.

1
 5) ODSTUPANJA – iz razloga celishodnosti (da se postupak ne bi
odugovlačio).
Može se odstupiti samo kad je to zakonom dopušteno (da se stranka ne izjasni).
Sud je ovlašćen da odluči o zahtevu o kome protivnoj stranci nije bila pružena
mogućnost da se izjasni:

1) kod OBEZBEĐENJA DOKAZA

- radnja suda za koju postoji opasnost da će dokaz biti uništen, da neće
moći da se pribavi ili će teško da se pribavi (testametalni svedok koji je
na samrti, isprava koja se raspada)
- razlozi hitnosti koji navode sud da dokaze izvode ranije (veliki troškovi,
sam izvodi dokaz)

2) u postupku IZDAVANJA PLATNIH NALOGA

- nalozi koje izdaje sud na osnovu mandatne tužbe kada se duguje
novac
- sudskom odlukom se nalaže tuženom da vrati dug
- sud bez obaveštenja donosi odluku
- donošenje presude zbog izostanka nije odstupanje od načela
kontradiktornosti – tuženi je pozvan uredno, a nije došao

3) kada su u pitanju MERE OBEZBEĐENJA POTRAŽIVANJA

(nisu predviđena zakonom)
- ZIP dopušta odstupanje od načela.

2) NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA (čl. 9)

NAČELO SAVESNIM KORIŠĆENJEM PROCESNOG PRAVA

Nelojalno parničenje je nedopušteno kako prema suprotnoj stranci, tako i prema

sudu. Uspeh stranke u sporu ne sme biti protivan objektivnom cilju parnice.
Strankama se nalaže da govore istinu, ne smeju zloupotrebljevati svoja prava, a
sud je dužan da takve zloupotrebe sprečava.
1) OSNOVE
- osnovi: savesno postupanje je: - moralno opravdano (ta pretpostavka
je oboriva)
- moralno postupanje se uzima kao redovno postupanje
- dužnost poštenog parničenja obavezuje stranku, njenog zakonskog
zastupnika i punomoćnika.

2) POJAM
- stranke su dužne da pred sudom govore ISTINU i da se
savesno koriste priznatim procesnim ovlašćenjima.
To je način na koje stranke moraju da koriste procesno pravo.

- teorija zabrane zloupotrebe prava:

a) objektivna → vrši se suprotno onome što pravni poredak dopušta
(bez šikonozne namere)

2
 b) subjektivna → pravo se zloupotrebljava kada titular prava ima
nameru da zloupotrebi pravo (ima šikonoznu nameru)
Kod nas se iz zakona ne vidi da li je prihvaćena subjektivna ili objektivna teorija.
Dovoljna je ocena suda da se stranke koriste protivno cilju→ objektivna teorija.

3) NAČIN REALIZACIJE NAČELA – ZLOUPOTREBA PROCESNIH

OVLAŠĆENJA (sud odbacuje tužbu kao nedopuštenu i nema meritornog
odlučivanja)

a) PRIVIDNA PARNICA
simulirana (lažna) – slučaj podnošenja tužbe i vođenja parnice radi ostvarivanja nekog
drugog cilja a ne radi zaštite svog subjektivnog prava (sud je u tom slučaju dužan da
primeni istražno načelo). Njome se vređa dužnost savesne upotrebe procesnih
ovlašćenja.

b) ZLOUPOTREBA PRAVA NA TRAŽENJE SUDSKE ZAŠTITE

(to je pokretanje parnice bez stvarnog razloga, npr. da bi nekoj drugoj strani
napakostio ili namireni poverilac podnosi tužbu sudu i očekuje da dužnik neće uveriti
sud da je dug izmiren, a druga strana nema priznanicu).

v) DUŽNOST STRANKE DA GOVORI ISTINU

(ne sme da iznosi činjenice za koje sigurno zna da se nisu dogodile, ali sme da iznosi
činjenice za koje nije potputno izvesno da su tačne).

g) ODUGLOVAČENJE PARNICE –
ovim se najčešće koristi tuženi (npr. u kasnijoj fazi postupka iznose činjenice koje su
se mogle ranije izneti ili traži izvođenje dokaza iako zna da to neće dovesti do
utvrđivanja istine).

d) PROCESNE PREVARE (relativna povreda)

- ne poštuje se dogovor van parnice
- sud izriče novčanu kaznu ako ustanovi da strana zloupotrebljava
ovlašćenja
- odbija pojedine radnje stranke (npr. traži odlaganje, a ne navede
razlog)
- mogućnost odbijanja tužbe – kod nas ne može
- postignuto je poravnanje, ali je tužilac podneo tužbu i izdejstvovao
presudu zbog propuštanja, jer su se strane dogovorile da ne izadju na
sud, pa je tuženi to ispoštovao, a tužilac nije).

đ) DOLUS ili GRUB NEMAR

(npr. stranka dođe nepripremljena na ročište neopravdano verujući da će biti odloženo
ili ne ponese ispravu na koju se poziva u podnesku).

4) PROCESNO–PR. ZNAČAJ NAČELA je relativno bitna povreda

odredaba parničnog postupka (samo kad sud nađe da je povreda takva da može
uticati na pravilnost postupka).

5) ODSTUPANJA – sve što je navedeno pod zloupotrebom proscesnih

ovlašćenja.

3
 3) RASPRAVNO I ISTRAŽNO NAČELO
To su suprotstavljena načela. Uređuje se metod dokazivanja činjenica i
prikupljanja procesne građe. Raspravno načelo je pravilo, dok je istražno
izuzetak.
1) OSNOVE
Uobličene su pravno u Rimskom pravu. Sud je utvrđivao samo one činjenice koje su
stranke iznele i dokaze koje su priložile. U srednjem veku, pod uticajem inkvizicije,
vlada istražno načelo prema kome sud izvodi sve dokaze čak i one iracionalne. Pod
uticajem SSSR istražno načelo je dominiralo u Parnicnom Postupku.
2) POJAM
RASPRAVNO NAČELO
- sud utvrđuje samo one činjenice koje su strane iznele i to one koje su relevantne
za odlučivanje i koje su sporne za stranke i izvodi one dokaze koji su sporni.
ISTRAŽNO NAČELO
- sud izvodi sve relevantne činjenice čak i kad su nesporne među strankama, čak i
one koje stranke nisu predložile.
Naša pravna teorija: zakon treba tumačiti tako da se prednost da raspravnom načelu
- za dokaze vlada istražni princip, sud nije vezan dokaznim predlogom stranaka,
može izvesti i drugi dokaz.
3) PROCESNO-PRAVNI ZNAČAJ
- povreda raspravnog načela – pogrešno, nepotpuno utvrđeno
činjenično stanje (relativno bitna povreda)
- povreda istražnog načela – ako je sud izazvao nedozvoljavajućim
raspolaganjima (apsolutno bitna)
4) ODSTUPANJA
a) obaveza suda da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi primena
kogentnih (prinudnih) normi. Sud mora da utvrdi sve činjenice, a ne
samo one koje je iznela stranka.
b) sud ne sme uvažiti raspolaganje strankama koje je protivno
prinudnim propisima i pravilima morala (čl. 3. st. 3).
c) da izvede i one dokaze koje stranka nije predložila.

4) NAČELO POUČAVANJA NEUKE STRANKE

U našem pravu parnično sposobna stranka može parnicu da vodi lično (bez
advokata ili drugog stručnog punomoćnika). Ako se sud držao pasivno, može se
dogoditi da stranka (laik) pretrpi štetu zbog nepoznavanja procesnih pravila. Ovo
načelo ima za cilj da tu opasnost otkloni. Sud je dužan da stranku upozori na parnične
radnje koje može preduzeti. Sud treba dati pouku o posledicama propuštanja. Ovo je
relativno bitna povreda odredba parničnog postupka. Viši sud ukida presudu nižeg
suda samo ako stranka uloži žalbu, ako je povreda s obzirom na okolnost spora u
kome je učinjena mogla uticati na tačnost presude, sud će uzeti takvu grešku nižeg
suda samo ako se sud na nju pozove. Dužnost poučavanja stranke postoji samo u
vezi njenih procesnih, a ne i materijalnih prava. Takva dužnost ne postoji ako je u ulozi
stranke nađe advokat, tužilac, pravobranilac i drugo stručno lice.

4
 TOK PARNIČNOG POSTUPKA
I stadijum: Pripremni stadijum
II stadijum: Glavna rasprava Tipičan tok postupka
III stadijum: Meritorno odlučivanje (nisu svi stadijumi obavezni)
IV stadijum: Pravni lekovi (ispitivanje prvostepene
odluke po žalbi ako bude podneta).

Pripremni stadijum je obavezan, jer počinje podnošenjem tužbe sudu, ostali

mogu da otpadnu (stranka povuče tužbu). Do IV stadijuma se postupak odvija po
inicijativi suda – nije potreban predlog stranke za prelazak iz jedne u drugu fazu.
Stranka svojim radnjama može sprečiti prelaz iz 1. stadijuma u 2. Može da
povuče tužbu, izostane sa ročišta.
- sud odlučuje da li su ispunjeni uslovi da se pređe iz prvog stadijuma u drugi,
osim u IV stadijumu – njega inicira stranka – podnošenjem žalbe.

I PRIPREMNI STADIJUM – PRIPREMANJE RASPRAVE

Prva radnja kojom se pokreće parnični postupak je PODNOŠENJE TUŽBE

SUDU, jer bez tužbe nema parničnog postupka. Ukoliko tužilac povuče TUŽBU
prestaje parnični postupak i ne dolazi do pokretanja parnice (jednostrana parnična
radnja kojom stranka pokreće postupak). Zavisi isključivo od volje tužioca, koji je
podnosi radi zaštite svojih povređenih ili ugroženih subjektivnih gradjanskih prava,
izkaz je (principa) načela dispozicije. Pravilo – parnični postupak se pokreće tužbom.

IZUZECI od pokretanja parnice tužbom:

1) sporazumni predlog za razvod braka
2) sud može po službenoj dužnosti (ex officio) pokrenuti parnični
postupak u slučaju adhezione parnice (kod razvoda braka – u okviru
njega i postupak dodeljivanja zajedničke dece).
Sud treba da raščisti pitanje postojanja neke procesne pretpostavke ako se takvo
pitanje postavlja i da otkloni nedostatke u pogledu njih, kao i da iz navoda stranaka
sazna za sporne stavove od kojih zavisi meritorna odluka. On pre svega, utvrđuje
svoju nadležnost za odlučivanje, kao i urednost tužbe. Utvrđuje postojanje drugih
procesnih pretpostavki ako se njihovo postojanje može konstatovati iz tužbenog
podneska. Dostavlja tužbu tuženom (tada počinje da teče parnica) i istovremeno
poziva stranke na pripremno ročište. Pošto sasluša njihove stavove o predmetu spora
i utvrdi sporne činjenice, zakazuje glavnu raspravu. Preduzima potrebne radnje za
izvođenje dokaza na glavnoj raspravi. Nastoji da se omoguci brz i nesmetan razvoj
glavne rasprave.Što se tiče sastava suda, potrebno je reći da pripremnim postupkom
rukovodi i odluke u njemu donosi predsednik veća, a izuzetno u zakonom
predviđenom slučaju, to može biti i veće, i on odlučuje o svim procesnim pitanjima
koja iskrsnu pre glavne rasprave. Odluke koje donosi predsednik veća odnose se na
učešće umešača, stupanje prethodnika u parnicu, obezbeđenje dokaza, preinačenje
tužbe, povlačenje tužbe, prekidu i mirovanju postupka i dr. Protiv odluka suda, koje se
odnose na upravljanje postupkom u toku pripremanja glavne rasprave nije dozvoljena
žalba. U toku pripremanja glavne rasprave, sud ne odlučuje o predmetu spora.

5
Izuzetak je presuda na osnovu priznanja ili odricanja, propuštanja,
odbacivanja i usvajanja tužbenog zahteva, kao i sudsko poravnanje.
Momentom podnošenja tužbe uspostavlja se samo odnos između suda i tužioca,
tako što je podnesena tužba određene sadržine (sud je ispituje).
Dostavljanjem tužbe tuženom počinje da teče parnica - LITISPENDENCIJA
- sud je obavezan da postupi po tužbi
- ako sud odbije tužbu – tuženi ne zna da je tužen (nema parnice ali ima
postupka).
Nakon dostavljanja tužbe tuženom – sud određuje pripremno ročište, i izdaje
nalog tuženome da odgovori na tužbu.
- sud može da zakaže ročište za glavnu raspravu, a to zavisi od predmeta
spora.

Posle podnošenja tužbe, a pre dostavljanja tuženom ide radnja ispitivanja tuzbe
i moguće su tri situacije:
 Postupak je počeo i okončao se
 Parnice nije ni bilo (tužba nije ni bila dostavljena tuženom, on ni ne zna da je bio
tužen)
 Može da sud uopšte nije nadležan - sud odbacuje tužbu

II GLAVNA RASPRAVA – kad sud u toku pripremnog stadijuma utvrdi da su

ispunjeni svi uslovi, zakazuje se ročište za glavnu raspravu, koja se može odvijati i na
više ročišta. Glavni razvoj parnice je na ročištu, ali se parnica i razvija između ročišta
(podnošenjem podnesaka van ročišta). Glavnu raspravu čine radnje suda i
stranaka, preduzete na jednom ili više ročišta u svrhu obrazovanja procesnog gradiva
za odluku o tužbenom zahtevu . Na ročištu za glavnu raspravu izvode se dokazi i
raspravlja se o svim pitanjima od značaja za rešenje spora. Ona je centralni deo
parničnog postupka. Sud treba da utvrdi činjeničnu podlogu za primenu
materijalnonpravne norme. Tačnost presude zavisi pre svega, od toga da li su sva
činjenična pitanja temeljno pretresena i da li su svi dokazi temeljno ispitani .
Propuštanje u tom pogledu ima redovno za posledicu ukidanje presude od
strane višeg suda i vraćanje pravne stvari na ponovno raspravljanje. Glavnom
raspravom rukovodi predsednik veća, ali veće odlučuje o nekim pitanjima kao što su
isključenje javnosti, odlaganje, zaključenje i ponovno odlaganje glavne rasprave.
NAČELO KONCENTRACIJE – razvoj postupka može se smatrati celishodnim
ake se glavna rasprava ne odugovlači, čak ako je moguće da se održi na samo
jednom ročištu.
NAČELO JEDINSTVA GLAVNE RASPRAVE - ako se glavna rasprava odvija
na više ročišta svi treba da čine celinu, sud donosi odluku imajući u vidu sva ta ročišta.
Spor se može okončati pre zaključenja glavne raspave. (stranke se poravnaju,
povuče tužbu, prizna tužbeni zahtev) - sud donosi rešenje o zaključenju
glavne rasprave i prelazi u meritorno odlučivanje.

6
TOK GLAVNE RASPRAVE:
- predsenik veća objavljuje otvaranje glavne rasprave i predmet
raspravljanja,
- utvrđuje ko je od pozvanih pristupio sudu, kao i da li su odsutni bili uredno
pozvani,
- kada je prethodno bilo održano pripremno ročište, ne iznosi se ponovo
tužba, tj. odbrana, umesto toga predsednik upoznaje veće sa tokom
pripremnog ročišta,
- uz činjenice i tvrdnje tužilac i tuženi iznose svoja pravna shvatanja koja se
odnose na predmet spora,
- pošto su stranke iznele tužbu i odbranu, sud donosi rešenje o izvođenju
dokaza
- moguće je postavljanje pitanja vezano za neke procesne pretpostavke,
- ročište može biti odloženo, pri čemu sud preduzima mere da sve bude
pribavljeno za sledeće ročište (sastav i veće bi trebalo da bude isto, ali tada je
moguće da se postupak otpočne iz početka, ili da se veće upozna sa tokom
prethodnog ročišta, a ako je veće izmenjeno počinje se iz početka, ali je
moguće prethodno izvedene dokaze upotrebiti na tom ročištu),
- zaključenje glavne rasprave kada smatra da je predmet raspravljen i da je
moguće preći na meritorno zaključivanje.

III MERITORNO ODLUČIVANJE. Najznačajnija sudska parnična radnja je

odlučivanje o predmetu spora donošenjem presude. Sud preduzima ostale parnične
radnje sa krajnjim ciljem da izrekne presudu ili da utvrdi ima li mesta presudi. Ako je
stvar zrela za donošenje meritorne odluke donosi se rešenje o zaključenju glavne
rasprave. Faza odlučivanja je nejavna faza.
Odlučivanje je subsumiranje materijalnog prava pod pravnu normu -
silogistički zaključak.
Meritorna odluka - odlučuje se o predmetu spora (da li je tužba zahtev osnovan
ili ne). Meritorna odluka ima oblik presude
državine
izuzetak je rešenje o zaštiti
poseda
- nemeritorna → izjašnjenje o tome da li ima mesta tužbi ili ne
- odluka se izrađuje pismeno i dostavlja se strankama
- ako stranka izjavi ŽALBU tada nastupa IV STADIJUM – stadijum pravnih lekova
– Zasniva se nadležnost višeg suda

SUBSUMCIJA → SILOGISTIČKI ZAKLJUČAK (sudski zaključak)

supstancijalno pravo za koju sud nađe da je treba primeniti u određenom slučaju

I PREMISA MAIOR (OPŠTA NORMA) – materijalno pravna norma –gornja

II PREMISA MINOR (ČINJENIČNO STANJE KONKRETNOG SLUČAJA) - donja

- sud utvrđuje sporne činjenice (potpuno i istinito) od kojih zavisi osnovanost

tužbenog zahteva. Sud će na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio to činjenično
stanje podvesti (supsumirati) pod apstraktnu pravnu normu → sudski silogizam

7
 premisa maior (činjenicno stanje)
premisa minor (opšta norma)
konkluzija

IV PRAVNI LEKOVI – Stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude donete u

prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako
zakonom nije određen neki drugi rok (npr. 8 dana kod meničnih i čekovnih sporova).
Blagovremena žalba sprečava da presuda postane pravosnažna u delu koji se
pobija. O žalbi odlučuje drugostepeni sud. Postoje redovni (žalba) i vanredni
pravni lekovi (žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje, revizija,
zahtev za zaštitu zakonitosti, ponavljanje postupka).

PROCESNE PRETPOSTAVKE
(USLOVI ZA DOPUŠTENOST TUŽBE)

1) POJAM
Da bi se sud upustio u raspravljanje i odlučivanje o predmetu spora
potrebno je da bude ispunjen niz uslova.
Prvi imaju za cilj da obezbede poštovanje principa raspodele poslova između organa
upravne i sudske funkcije, kao i između samih sudova (pitanje nadležnosti).
Drugi su garancija da stranka koja nije sposobna da vodi spor ne bude oštećena
njegovim ishodom.
Treće sprečavaju raspravljanje i odlučivanje u slučajevima u kojima bi ono bilo
neopravdano ili necelishodno (npr. dva suda raspravljaju isti slučaj).
Četvrti služe postizanju tačne i jasne odluke.

Svi ovi uslovi se nazivaju procesne pretpostavke. Treba ih razlikovati od

činjenica koje su po materijalnom pravu odlučujuće za ishod spora. Procesne
moraju biti ispunjene da bi se sud upustio u ispitivanje ima li mesta pravnoj
zaštiti, a od činjenica zavisi da li će on tu zaštitu pružiti ili odbiti. Procesne
pretpostavke su uslov za dopuštenost tužbe , a od materijalnopravnih činjenica
zavisi osnovanost tužbenog zahteva. Procesne pretpostavke su dogadjaji ili
ljudske radnje za čije postojanje ili nepostojanje pravni poredak vezuje
odredjena dejstva.

2) DEJSTVO
procesne pretpostavke imaju procesno-pravna dejstva, a pravne činjenice
materijalno-pravna dejstva.

- Kad definišemo činjenicu u pravu dovoljno je da pravna činjenica proizvodi bilo kakvo
dejstvo da bi se smatrala materijalno pravnom (činjenica rođenja, smrti).
* u obimu dejstva → krug dejstva kod činjenica materijalnog prava je širi od kruga
dejstva kod procesnih pretpostavki → uži – jer je to uslov dopuštenost tužbe kao
parnicne radnje,
U parničnom postupku sud odlučuje da li je tužbeni zahtev osnovan,

8
 a kod procesnih pretpostavki utvrdjuje se samo da li je tužba dopuštena.

3) ULOGA
kod pravnih činjenica sud mora da proveri da li je tužbeni zahtev osnovan, zatim
da utvrdi deliktne radnje kao i to da li je za te radnje odgovoran tuženi, da li je
nastala šteta, i donosi odluku – na činjenice koje su materijalno pravno relevantne
primenjuje materijane pravne propise.
kod procesnih pretpostavki sud se obazire samo na dopušteno.
Tužbe kao parnične radnje, ne odlučuje da li je tužba osnovana ili ne
- ako je tužba nedopuštena dolazi do njenog odbacivanja
npr. → već je vođen spor i doneta je presuda; sudu podneta tužba za upis rođenja
lica u matičnu knjigu – sud je odbacuje zbog nenadležnosti
Uloga procesnih pretpostavki → ocena suda da li je konkretna parnica između
konkretnih lica dopuštena ili ne, da li postoje eventualne smetnje i njihova priroda,
ako su takve da se mogu otkloniti, parnica se nastavlja.

OPŠTE P. P. (moraju biti ispunjene u svakoj pranici)

4) VRSTE
POSEBNE P. P.
- propisane su samo za neke vrste sporova,
- za pojedine stadijume parnice ili
- odlučivanje o posebnim vrstama parnicnog postupka.

1) OPŠTE PROCESNE PRETPOSTAVKE

Moraju biti ispunjene u svakoj parnici, bez obzira na konkretni slučaj.

Mogu se podeliti na one na koje sud pazi po službenoj dužnosti i one koje su
uzimaju po prigovoru tuženog. Mogu biti pozitivne (moraju da postoje) i negativne
(ne smeju postojati da bi odlučivanje o predmetu spora bilo dopušteno). Postoji podela
prema objektu i to na one koje se vezuju za sud, stranke, tužbu i tuzbenog zah.

I OPSTE PROCESNE PRETPOSTAVKE KOJE SE TIČU SUDA je prva

pretpostavka koju sud ispituje po službenoj dužnosti i sastoji se u:

1. APOLUTNA NADLEŽNOST SUDA – sud je ispituje u svakom trenutku i po

službenoj dužnosti pazi na svoju apsolutnu nadležnost. Pazi da li je za taj predmet
nadležan sud ili neki drugi državni organ. Ako sud utvrdi da je nadležan neki drugi
organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće
tužbu. Takodje, ako je sud koji je odlučio o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost,
već u nadležnost nekog drugog državnog organa, takva odluka predstavlja apsolutno
bitnu povredu odredaba parničnog postupka (čl. 16. ZPP).

9
2. STVARNA NADLEŽNOST SUDA – sud u toku celog postupka pazi po službenoj
dužnosti na svoju stvarnu nadležnost. Sud nije stvarno nadležan kada je nadležan
drugi redovan sud ili sud iste vrste, ali različitog stepena (viši ili niži).
Kod nas u prvom stepenu može suditi opštinski i okružni sud.
Ako je održano pripremno ročište ili nije održano, ali se na prvom ročištu za glavnu
raspravu upustilo u raspravljanje o glavnoj stvari, viši sud prvog stepena, ne može se ni
po službenoj dužnosti, ni povodom prigovora oglasiti stvarno nenadležnim za predmete
iz nadležnosti nižeg suda prvog stepena iste vrste.
Ako je sud odlučio o tužbenom zahtevu za koji je stvarno nadležan viši sud iste
vrste ili sud druge vrste postoji apsolutno bitna povreda parničnog postupka.
Kriterijum raspodele stvarne nadležnosti suda utvrdjuje se prema vrednosti predmeta
spora i prema prirodi predmeta spora. Po pravosnažnosti rešenje kojim se oglasio
stvarno nenadležnim, sud će ustupiti predmet nadležnom sudu, a sud kome je predmet
ustupljen kao nadležnom, nastaviće postupak kao da je kod njega bio pokrenut.
3. NADLEŽNOST VRSTE SUDA – ovo pitanje se otvara tamo gde postoje različite
vrste sudova. To su sudovi različite nadležnosti.
Razlikujemo sudove opšte nadležnosti (opštinski, okružni) i specijalizovane
sudove (trgovinski sud i Viši trgovinski sud).
NEGATIVNI SUKOB NADLEŽNOSTI – ako sud kome je predmet ustupljen kao
nadležan smatra da je nadležan sud koji mu je predmet ustupio ili neki drugi sud,
dostaviće predmet sudu koji treba da reši ovaj sukob nadležnosti, sukob nadležnosti
izmedju sudova iste vrste rešava zajednički neposredno viši sud; a sukob nadležnosti
sudova raznih vrsta rešava Vrhovni sud Srbije. Sukob nadležnosti izmedju opšinskih
sudova rešava okružni sud, izmedju trgovinskih sudova rešava Viši trgovinski sud, a
izmedju opštinskih sudova sa područja dva okružna sud rešava Vrhovni sud Srbije,
izmedju opštinsih i trgovinskih, takodje Vrhovni sud Srbije. Osim, ako sud nadje da mu
je predmet ustupljen usled očigledne omaške, a trebalo je da bude ustupljen nekom
drugom sudu, u kom slučaju će ustupiti predmet drugom sudu i o tome obavestiti sud
koji mu je predmet ustupio. Sud koji izaziva sukob nadležnosti ne donosi formalno
rešenje o nenadležnosti, već predmet samo dostavlja sudu koji je nadležan da reši
sukob nadležnosti. Protiv rešenja kojim se rešava sukob nadležnosti nije dozvoljena
žalba. Dok se ne reši sukob nadležnosti, sud kome je predmet ustupljen dužan je da
preduzima one radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja.
4. MESNA NADLEŽNOST – ima manji procesnopravni značaj od stvarne, jer sud o
njoj vodi računa po službenoj dužnosti, samo do momenta dostavljanja tužbe
tuženom. Opšte je mesno nadležan sud na kojoj tuženi ima prebivalište ili boravište ili
sedište. Pored opšte mesne nadležnosti, postoji i posebna mesna nadležnost.
Npr. kod bračnih sporova, pored opšte nadležnog suda, nadležan je i sud gde su bračni
drugovi imali poslednje zajedničko prebivalište. Kod sporova o zakonskom izdržavanju
nadležan je i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, tj. boravište. Kod sporova o
naknadi štete, nadležan je i sud na čijem područuju je štetna radnja izvršena ili štetna
posledica nastupila.
Sud se može povodom prigovora tuženog oglasiti mesno nenadležnim, ako je
prigovor podnesen najkasnije na pripremnom ročištu ili ako ono nije održano do
upuštanja u raspravljanje o glavnoj stvari. Može se oglasiti po službenoj dužnosti
mesno nenadležnim samo kad postoji isključiva mesna nadležnost suda, najdocnije na
pripremnom ročištu ili, do upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na prvom
ročištu za glavnu raspravu (pod raspravljanjem o glavnoj raspravi podrazumeva se
osporavanje tužbenog zahteva).

10
5. SASTAV SUDA – u parničnom postupku sudovi sude u veću ili u opštoj sednici.
U prvom stepenu sudi veće ili sudija pojedinac. Kada sudi u prvom stepenu, veće je
sastavljeno od jednog sudije – predsednika veća i dvojice sudija porotnika (3). Veće sudi
u prvom stepenu, bez obzira na vrednost spora, kada se radi o sporovima iz autorskih
prava i prava umne industrijske svojine.
Sudija pojedinac sudi sporove o imovinsko-pravnim zahtevima ako vrednost predmeta
spora ne prelazi tri miliona dinara, kao i sporove zbog smetanja državine .
Stranke se u toku postupka mogu sporazumeti da imovinsko-pravne sporove sudi sudija
pojedinac, bez obzira na vrednost spora, osim u slučajevima predvidjenim zakonom.
Kada sudi u sednici veća ili na raspravi, sud odlučuje u veću sastavljenom od tri
sudije. U istom sastavu viši sud rešava sukob nadležnosti i odlučuje u svim ostalim
slučajevima. Kada odlučuje o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, protiv
pravosnažnih odluka suda nižeg stepena, Vrhovni sud Srbije sudi u veću sastavljenom
od pet sudija, a ako je pravosnažnu odluku doneo Vrhovni sud Srbije, o reviziji i
zahtevu za zaštitu zakonitosti, odlučuje taj sud u veću sastavljenom od sedam sudija.

6. KAPACITET SUDIJA – spor može da vodi sudija koji je položio zakletvu. Ukoliko
je lice koje nije položilo zakletvu stupilo na dužnost doći će do apsolutno bitne
povrede. Presudu može doneti samo lice koje je izabrano za sudiju i koje je položilo
zakletvu, u suprotnom ukida se presuda i vraća prvostepenom sudu.

II OPSTE PROCESNE PRETPOSTAVKE KOJE SE TICU STRANAKA SU:

1) POSTOJANJE STRANKE
2) SVOJSTVA STRANKE (stranačka, parnična i postulaciona sposobnost)
3) DVOSTRANAČKA KONSTRUKCIJA PARNIČNOG POS TUPKA imaju je neki
oblici udruživanja ili organi koji nemaju pravnu sposobnost. Može se priznati zakonom
– javni tužilac i posebnim propisima – kolektivititetima.

2)SVOJSTVA STRANKE
STRANAČKA SPOSOBNOST / PRAVNA SPOSOBNOST – svojstvo
jednog lica da može biti u parnici tužilac ili tuženi. Na opštu procesnu pretpostavku
sud vodi računa po službenoj dužnosti. U slučaju nedostatka doći će do odbacivanja
tužbe kao nedopuštene. Ako tužbu ne odbaci prvostepena odluka se pobija redovnim,
vanrednim pravnim lekovima → apsolutno bitna povreda. Ima je svako fizičko (stiče se
rođenjem) i pravno lice (stiče se osnivanjem, tj. registrovanjem).To je sposobnost
jednog subjekta da bude imalac prava i obaveza.
Imaju je i neki koji ne mogu imati pravnu spos. (javni tužilac).
PARNIČNA SPOSOBNOST / POSLOVNA SPOSOBNOST -
sposobnost stranke da samostalno, punovažno preduzimaju radnje pred sudom.
Zasnovana je na poslovnoj sposobnosti, a predstavlja sposobnost da se
izjavom volje preduzimaju parnicne radnje.
POSTULACIONA SPOSOBNOST je svojstvo parnične
sposobnosti stranaka da samostalno bez punomoćnika preduzimaju radnje
pred sudom (sposobnost stranke da se sama brani pred sudom). Za slučaj stranacke
nesposobnosti (stranka nema neka od onih svojstava) onda je procesna prepostavka

11
uredno zastupanje od strane zakonskog zastupnika, postoji i voljno zastupanje -
stranka sama odluči da bude zastupana.

3)DVOSTRANAČKA KONSTRUKCIJA PARNIČNOG POSTUPKA to je

kontradiktorni postupak. Primeri za to su SUPARNIČARSTVO kada postoji veći broj
lica na strani tužioca ili tuženog; i KONFUZIJA – sjedinjavanje obe stranačke uloge u
jedan subjekat. Dolazi do gašenja parnice (obustavljanja parnicnog postupka)

III OPSTE PROCESNE PRETPOSTAVKE KOJE SE TICU TUZBE: odnose

se na urednost iste. Tužba mora sadržati sve elemente koje zakon predvidja, i ona
se podnosi sudu u vidu podneska. To je podnesak koji je razumljiv i sadrži sve
potrebno, da bi sud mogao po njemu postupiti. To je opšta procesna pretpostavka.
Ako je nerazumljiv ili ne sadrži sve potrebne elemente, sud će stranku poučiti da ga
istravi ili dopuni, i on je dužan pomoći stranci u tome. Ako je podnesak vezan za rok
mora da bude sa ispravkom ili dopunom predat sudu u roku koji je za to ostavljen, u
protivnom uzima se da ga je stranka povukla. Moguće je i to da podnesak bude
vraćen sudu bez ispravke ili dopune, i u tom slučaju se odbacuje.

IV OPSTE PROCESNE PRETPOSTAVKE KOJE SE TICU TUZBENOG

ZAHTEVA (PREDMETA SPORA) MOGU BITI:
1. negativne (proističu iz načela NE BIS IN IDEM, one nisu ispunjene ako je o
istoj pravnoj stvari između istih stranaka već teče parnica, ili je već
pravosnažno presudjeno. Iz razloga pravne sigurnosti, kao i ekonomičnosti
nije moguće izmedju istih stranaka u istom sporu ponovo voditi postupak
o istoj stvari. Sa postojanjem pravosnažne presude zakon izjednačava sudsko
procesno poravnanje. Takodje nije dopuštena nova parnica ako je
dostavljena tužba tuženom – litispendencija teče izmedju stranaka),
2. pozivitne:
a) tuživost subjektivnog prava za koje tužilac traži zaštitu (pravo je zaštićeno,
za razliku od naturalnih obligacija, gde tužilac ne može svoje pravo da zastiti na
sudu),
b) postojanje pravnog interesa za tužbu (cilj zaštite subjektivnih prava može biti
opravdan samo ako tužilac ima pravni interes da sud izrekne predloženu
presudu. Postojanje ovog interesa ima značaj jedne procesno pravne
pretpostavke.)

12
 2) POSEBNE PROCESNE PRETPOSTAVKE

1) One procesne činjenice koje moraju postojati da bi se donela posebna vrsta

presude:
- presuda na osnovu PRIZNANJA
- presuda zbog ODRICANJA
- presuda zbog PROPUŠTANJA
2) One procesne činjenice koje moraju biti ispunjene u posebnim fazama postupka,
npr. mesna nadležnost za fazu pripremanja rasprave.
3) one pravne činjenice koje važe u posebnim vrstama parnickog postupka - npr. –
smetanje državine u kome je tužba vezana za prekluzivni rok (blagovremenost je tu
procesna pretpostavka).

OSTALE PODELE POCESNIH PRETPOSTAVKI

1. Prema objektu dele se prema posledicama izostanka ili zabranjenog postojanja

odredjenih pretpostavki.
Sve procesne pretpostavke se dele u dve grupe:
a) koje vode odbacivanju tužbe kao nedopuštene
b) Ostale koje ne vode odbacivanje tužbe nego nekim drugim posledicama
(neurednost tužbe, sud vraća tužbu na dopunu, ostavlja mu odredjeni rok da otkloni
odredjene nedostatke, a ne odbacuje odmah tužbu).
2. Procesne pretpostavke su i činjenice od kojih zavisi i punovažno vodjenje
parnice.
3. Mogućnost otklanjanja odredjenog procesnog nedostatka . Po ovom
kriterijumu dele se na:
a) neotklonjive smetnje – one čije nedostatke sud svojim radnjama nije mogao da
spreči ili da otkloni. U tom slučaju mora da odbaci tužbu (apsolutna nenadležnost
suda, nepostojanje stranke).
b) otklonjive smetnje – sve ostale su otklonjive
4. S obzirom na način na koji se ispoljavaju dele se na:
a) pozitivne (moraju postojati da bi parnica bila vođena),
b) negativne (ne smeju postojati da bi tužba bila dopuštena, a parnica uredno
vođena). Vezane su za predmet spora i nazivaju se i smetnje za dalji tok postupka.
Negativna procesna pretpostavka je NE BIS IN IDEM.

REDOSLED ISPITIVANJA PROCESNIH PRETPOSTAVKI

ZPP ne propisuje redosled ispitivanja procesnih pretpostavki. Danas važi sistem

SUDSKOG REDA ISPITIVANJA i on je pravilo. Sud će kada dobije tužbu ispitivati
onu pretpostavku koja mu je najsumnjivija. Sud ne može da ispita baš sve procesne
pretpostavke, ali polazi najčešće od ispitivanja svoje nadležnosti, zatim urednosti
tužbe i dr.
Što se tiče metoda ispitivanja, važi PRINCIP OFICIJELNOSTI, jer sud, po pravilu,
procesne pretpostavke ispituje po službenoj dužnosti, a samo izuzetno po prigovoru
tuženog ili tužioca. Primer za to odstupanje je mesna nadležnost. Većina procesnih
pretpostavki je propisano radi ostvarenja javnog interesa.

13
 SUBJEKTI U POSTUPKU

1) POJAM

Pod subjektima u parničnom postupku podrazumevaju se lica ili organi koji u

različitim svojstvima sudeluju u parničnom postupku.

2) VRSTE PROCESNIH SUBJEKATA

Po kriterijumu procesne uloge (uloge u postupku) subjekte možemo podeliti na:

1) PRIMARNE (GLAVNE) su oni bez kojih nema ni parnice ni postupka

sud i stranke – (tužilac i tuženi)

2) SEKUNDARNE (SPOREDNE) su sva ostala lica i organi koja sudeluju u

parničnom postupku sa izvedenom ulogom (ne izvornom ulogom) to su:
1) UMEŠAČ (intervenijent) – lice koje ima pravni interes u postupku
2) Svi SUBJEKTI koji su dokazna sredstva (svedoci, veštaci)
3) JAVNI TUŽILAC
4) JAVNI PRVOBRANILAC
5) ZASTUPNICI fizičkog ili pravnog lica, punomoćnici
6) ORGANI STARATELJSTVA (upravni organ)
6a) ORGAN STARATELJSTVA→ ORGANI KOJI SUDELUJU

STRANKE

1. POJAM
2. STRANAČKA SPOSOBNOST
3. PARNIČNA SPOSOBNOST
4. POSTULACIONA SPOSOBNOST
5. ZASTUPANJA (pojam, vrste, obim ovlašćenja, posledice nepravilnog zastup)
6.MNOŽINA SUBJEKATA (SUPARNIŠTVO) pojam, vrste, procesni položaj, vezanost
presu.
7. UČEŠĆE TRECIH LICA u parnici (javni tužilac, privatno treće lice).

14
1) POJAM :
Stranka je najvažniji procesni subjekt. To je lice koje u svoje ime traži zaštitu od suda
za svoje povređeno, ugroženo subjektivno pravo, kao i lice prema kome se takva
zaštita traži. To su tužilac i tuženi. Umešač nije stranka. Stranka je procesno pravni
a ne materijalno pravni pojam. To znači da je za sticanje svojstva stranke potrebno da
je lice kao takvo označeno tužbom i da ta tužba bude podnesena. Ako se usled, npr.
nasledjivanja, u jednoj ličnosti sjedine tužilac i tuženi, tj. dodje do konfuzije, sud
po službenoj dužnosti rešenjem konstatuje da je parnica prestala da teče. Tužilac i
tuženi imaju u postupku jednaka prava, i imaju pravo da iznose činjenice i
tvrdnje, kao i da se izjašnjavaju o radnjama protivnika i sl. Ipak, treba imati na
umu da stranke nisu uvek jednake po obrazovanju, imovnom stanju, tako da će
imućnija stanka bolje proći, jer će moći da obezbedi advokata, da plaća takse i druge
troškove. Tužilac je ipak u boljem položaju, jer sam odlučuje da li će tužiti i koga će
tužiti, dok se tuženi stavlja pred svršen čin. Takođe, tužilac ne može biti osudjen na
činidbe, osim na osudu za naknadu parničnih troškova, jer parnične troškove
treba da nadoknadi onaj ko je podneo tužbu. Sa druge strane, na tužioca pada
teret dokazivanja tvrdnje. Opšta mesna nadležnost za parnicu propisana je po
prebivalištu tuženog.
Svojstvo stranke može imati samo postojeći subjekt. Stranke moraju biti tačno
odredjene, što se navodi i u tužbenom podnesku.
Promena parnične stranke:
1. tužilac može sve do zaključenja glavne rasprave tužbu preinačiti i umesto prvobitno
tuženog tužiti drugo lice (čl. 195);
2. ako neko od stranaka otudji stvar ili pravo o kome teče parnica, lice koje je pribavilo
pravo ili stvar može stupiti u paranicu umesto tužioca, odnosno tuženog samo ako na
to pristanu obe stranke (čl. 198);
3. stupanjem imenovanog prethodnika u parnicu na mesto tuženog (čl. 212);
4. preuzimanjem prekinutog postupka od strane naslednika umrle stranke, tj. prestalog
pravnog lica (čl. 217);
5. stupanjem umešača na mesto stranke kojoj se on pridružio (čl. 210).
* Procesno-pravno pitanje – da bi učestvovala u postupku stranka mora biti
procesno legitimisana. Procesnu legitimaciju ima lice koje je tužbom označeno kao
stranka.
Međutim, sud će tužbeni zahtev odbiti zbog nedostatka stvarne legitimacije
tuženog. Stranka je stvarno legitimisana ako je učesnik materijalno-pravnog odnosa
iz koga je nastala parnica. Ona je materijalnopravne, a ne procesnopravne prirode.
Tužbeni zahtev se usvaja samo ako stranke imaju parničnu i materijalnu
legitimaciju (stvarnu i procesnu).
Npr. ugovor o kupoprodaji je zaključen između lica A (kupac) i lica B (prodavac). Lice
C je punomoćnik koji zastupa prodavca, lice B. Kupac isplati cenu, ali prodavac ne
preda robu. Lice A tuži lice C. Tuženi ima procesnu legitimaciju, jer je označen kao
stranka, ali nema i stvarnu legitimaciju, jer nema obavezu prema licu A, već ta
obaveza pripada licu B. Sud će odbiti tužbeni zahtev zbog nedostatka stvarne
legitimacije. Odbacivanje tužbe je nemeritorna sudska odluka do koje dolazi zbog
postojanja smetnji, a odbijanje tužbenog zahteva je meritorna sudska odluka.
Presudom se odbija tužbeni zahtev.

15
Pravo na vođenje spora je pravo stranke da u sopstveno ime vodi jednu odredjenu
parnicu. Nekada se pojavljuje kao stranka i vodi spor o tudjem subjektivnom pravu u
svoje ime. Presuda u tom sporu dejstvuje prema nosiocu prava. Ovlašćenje za
vodjenje spora ispoljava se kao poseban pojam (najčešće kod autorskih prava).
2) STRANACKA SPOSOBNOST :
STRANAČKA SPOSOBNOST – počiva na pravnoj sposobnosti, ali je šira od
pravnoj sposobnosti. Pravna sposobnost je sposobnost da se bude imalac prava i
obaveza. Stranački je sposobno svako fizičko lice (čak i nerodjeno dete), kao i svako
pravno lice. Tužilac ili tuženi može biti svaki subjekt koji po materijalnom pravu može
biti nosilac prava i obaveza. Ova sposobnost ima značaj procesne pretpostavke, i
sud će ukoliko utvdi nedostatak ove sposobnosti, doneti rešenje kojim ukida kao
nepunovažne sve parnične radnje i odbaciti tužbu. Protiv ovog rešenja tužilac može
da se žali čak i kada se ovaj nedostatak odnosi na njega.

ODSTUPANJA: posebnim propisima može biti određeno ko još pored fizičkog i

pravnog lica može biti stranka u postupku:
- javni tužilac zgrada → pravno lice
- skupština stanara skupština → organ
- komanda VS – prema njenom sedištu se određuje mesna nadlež.
Pr. imaju stranačku sposobnost pod uslovom da su upisana u registar.

USLOVI za priznanje stranačke sposobnosti nekome ko nema svojstvo pravnog

lica, ali samo u tekućoj parnici i to sudskom odlukom (s obzirom na Predmet
spora)
1) OBLIK UDRUŽIVANJA (nije pravno lice ili nije još steklo to svojstvo) a
donesen je osnivački akt. Potrebna je veza između fizockog lica i oblika udruženja.
2) Mora ispunjavati bitne uslove za sticanje svojstva pravnog lica s obzirom na
predmet spora. Mora postojati veza između delatnosti udruživanja, oblika
udruživanja i sporne stvari.
3) Imovina na kojoj se može sprovesti izvršenje
Ako se svi uslovi ispune sud rešenjem donosi priznanje stranacke sposobnosti, ima
ograničeno dejstvo, traje dok i postupak. Sud donosi odluku o priznanju stranačke
sposobnosti takvim subjektima rešenjem koje važi samo u toj parnici. Protiv tog
rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
- Slučajevi priznanja stranačke sposobnosti: - manastiri
- lovne jedinice
- lovačka društva

Dakle, stranačka sposobnost j svojstvo subjekta da se bude tužilac ili tuženi u parnici.
Počiva na pravnoj sposobnosti ali sa njom nije identična. Proširuje se na neke
organe koji mogu dobiti to svojstvo stranačke sposobnosti.

16
3) PARNIČNA SPOSOBNOST :
je sposobnost stranke da samostalno preduzima parnične radnje (koje su
punovažne) bez zastupnika proizvode dejstva. Počiva na poslovnoj sposobnosti.
To je svojstvo pravno sposobnog subjekta da sopstvenom voljom zasniva prava i
obaveze. Pravna lica imaju poslovnu sposobnost, ali moraju uvek biti u pravnom poslu
zastupanja. Parnična sposobnost je svojstvo stranke da samostalno
preduzimaju parnične radnje koje su punovažne. Poslovna sposobnost se odnosi
na materijalnopravne poslove, a parnična na parnične radnje (svaka procesna
delatnost koja dovodi do razvijanja parnice). ZPP ne poznaje delimičnu parničnu
sposobnost, dok poslovna sposobnost može biti ili potpuna ili delimična .
Čl. 79. ZPP – navodi da parničnu sposobnost imaju i lica koja su delimično poslovna
sposobna. Ako je parnica proistekla iz pravnog posla koji delimično poslovno
sposobno lice može punovažno da zaključi, može da preduzme neke parnične radnje
(i to samo u toj parnici), u takvoj parnici delimično poslovno sposobno lice ima
potpunu parničnu sposobnost. Npr. dete koje je navršilo 15 godina života može
samostalno zasnovati radni odnos i raspolagati svojom zaradom i imovinom, ali mora
doprinositi svom izdržavanju, vaspitanju i obrazovanju. Ovakvo dete moglo bi u sporu
radi naplate svog ličnog dohotka, da tuži poslodavca, u svoje ime i da samostalno
preduzima sve parnične radnje u toj parnici.
Dakle, fizičko lice sa 18 godina (ako nije oduzeta ili ograničena) stiče parničnu
sposobnost. Delimična poslovna sposobnost se stiče sa 14 godina. Sva pravna lica
imaju poslovnu sposobnost, ali moraju imati zastupnike.
RAZLIKE: se odnose na materijalne procesne radnje.
Poslovna sposobnost se odnosi na pravne poslove i pravne radnje, a parnična
sposobnost se odnosi na parnične radnje (sve procesne delatnosti koje dovode do
razvijanja parnice).
Nedostatak parnične sposobnosti dovodi do odbacivanje tužbe.
Parnična sposobnost je procesna pretpostavka, i ukoliko sud utvrdi da ne
postoji, dužan je da otkloni nedostatak.

4) POSTULACIONA SPOSOBNOST – za nju ne postoji ekvivalent u

materijalnom pravu. Ona podrazumeva pravo stranke da sama napada i sama
da se brani, svojstvo stranke da samostalno, sopstvenim izražajnim
sredstvima, bez punomoćnika preduzima parnicne radnje pred sudom. To pravo
ima samo stranka koja je parnično sposobna. U našem pravu nije obavezno
zastupanje stranke od strane advokata. Od postulacione sposobnosti treba
razlikovati faktičku sposobnost stranke da opšti sa sudom (gluvonema, ili ne zna
jezik suda, ili nije u stanju da se izjasni o predmetu o kome se raspravlja).

17
5) ZASTUPANJE
1) POJAM
preduzimanje parničnih radnji u ime i za račun stranke (tužioca ili tuženog).
Aktivna strana funkcije zastupnika je što on preduzima parnične radnje, a pasivna
što prima k znanju sve radnje suda i protivne stranke. Sve radnje dejstvuju prema
zastupanoj stranci.
U materijalnom pravu zastupanje je zaključenje pravnog posla u ime i za račun
drugog (u tuđe ime i za tuđ račun),
u procesnom pravu zastupanje je preduzimanje parničnih radnji u ime i za račun
stranke.
2) VRSTE
Kriterijum klasifikacije – Osnov zastupanja, i tako razlikujemo:
1) ZAKONSKO ZASTUPANJE
2) ZASTUPANJE PRAVNIH LICA OPŠTI (REDOVNI) VIDOVI
3) VOLJNO ZASTUPANJE – PUNOMOĆSTVO ZASTUPANJA

1) PRIVREMENO ZASTUPANJE POSEBNI VIDOVI

2) ZASTUPANJE ZA PRIJEM PISMENA ZASTUPANJA –vezani za Zakon
uslove i procesne situacije

OPSTI VIDOVI ZASTUPANJA

1) ZAKONSKO ZASTUPANJE je zastupanje parnično nesposobnog fizičkog

lica (npr. maloletnika). Zakonski zastupnici maloletnika su roditelji (oba roditelja su
ravnopravna). Radnja jednog važi kao da su oba postupala. Radnja može da se
preduzme i u odsustvu jednog roditelja. To je oboriva pretpostavka. Ako se roditelji ne
slažu oko neke odluke, sud može da postavi zastupnika samo za tu parnicu. Ako dete
ima samo jednog roditelja on je zastupnik. Ako su roditelji razvedeni, zastupnik je
roditelj kod koga je dete. Usvojilac ima isti položaj kao roditelji, takodje i staralac koga
određuje organ starateljstva. Na raspravu se poziva zakonski zastupnik, njemu se
dostavljaju sudske odluke i podnesci, ali sve radnje dejstvuju kao da ih je
preduzela sama stranka. Presuda glasi na stranku, ali se dokaz saslušanjem
stranaka izvodi sa saslušanjem zakonskog zastupnika (osim ako sud oceni da je
celishodno saslušati samu stranku). Zakonski zastupnik ima pravo da ovlasti
trećeg da vodi parnicu. Zakonski zastupnik mora savesno zastupati
zastupanog, a ukoliko pričini štetu stranci, moraće da je nadoknadi.

18
* VREMENSKA DIMENZIJA zastupanja (zakonskog)
1) NAKNADNO STICANJE parnične sposobnosti
- stranka koja u toku parnice stekne punoletstvo, može samostalno da nastavi
parnicu, ali ne može da pobija prethodne radnje zakonskog zastupnika
ako bi se to dozvolilo pravni položaj druge strane bi bio neizvestan
ona može u novoj parnici pokrenuti postupak protiv zastupnika za naknadu
štete
2) NAKNADNO GUBLJENJE parnične sposobnosti
- stranka koja u toku parnice izgubi parničnu sposobnost, ne može samostalno
da nastavi parnicu, ali predhodno preduzete radnje ne mogu se staviti van snage
u slučaju gubitka parničke sposobnosti, lice koje bude postavljeno za
zakonskog zastupnika može radnje koje je preduzeo parnično nesposobni
subjekt lišiti važnosti ili odobriti i to sve, a ne samo neke

* SPECIJALNA OVLAŠĆENJA ZA POJEDINE RADNJE (čl. 76. st. 2):

Zakon štiti stranke od zloupotrebe zastupnika. Zakonski zastupnik može u

ime stranke preduzimati sve radnje u postupku.
IZUZECI zastupanja: zak. zast. ne može bez posebnog ovlašćenja da:
1) PODNOSI TUŽBU I POVLAČI TUŽBU
2) PRIZNA TUŽB. ZAHTEV ILI SE ODREKNE TUŽB. ZAHTEVA
3) ZAKLJUČI SUDSKO PORAVNANJE
4) IZJAVLJUJE, ODRIČE ILI POVLAČI PRAVNI LEK
Ako je posebnim propisima odredjeno da zastupnik mora imati posebno ovlašćenje,
on može te radnje preduzimati samo ako ima takvo ovlašćenje.
Sud po službenoj dužnosti pazi u toku celog postupka da li parnicno
nesposobna strana ima zakonskog zastupnika i da li zakonski zastupnik ima
posebno ovlašćenje kad je ono potrebno.

2) ZASTUPANJE PRAVNIH LICA

Pitanje: da li pravna lica imaju parničnu sposobnost?
Odgovor: imaju, ali ne mogu neposredno preduzimati pravne radnje već
preko zastupnika.
Osnov zastupanja: - Zakon- Zakon o privrednim društvima
- Statut – direktor ili drugo ovlašćeno lice
– radno mesto, punomoćstvo ili zastupanje po zaposlenju
Ograničenje: ako direktor mora da ima saglasnost upravnog odbora onda upravni
odbor mora da mu da specijalno odobrenje upavnog odbora za slučajeve od 1 – 4.
Zastupnik preduzeća može dati drugom licu pismeno punomoćje za zastupanje
preduzeća. Preduzeće može zastupati i punomoćnik ovlašćen prokurom. Sud vodi
računa po službenoj dužnosti, ako je sporno da li jedno lice ima ovlašćenje za
zastupanje i pribaviće dokaz iz registra, ali ne može odbaciti tužbu.

19
3) PUNOMOĆSTVO

Punomoćnik je fizičko lice koje je potpuno poslovno sposobno i parnično sposobno,

koje zastupa stranku na osnovu njene volje, a stranka može biti fizičko lice koje je
parnično sposobno ili pravno lice (ovlašcenje daje zastupnik pravnog lica – direktor) ili
parnično nesposoban (ovlašćenje daje zakonski zastupnik).
Punomoćnik je lice koje je stručno osposobljeno za zastupanje (npr. advokat), a može
biti i svako drugo lice, osim nadripisara. Ako je spor veće vrednosti, punomoćnik može
biti samo advokat. Stranku uvek mora zastupati advokat u postupku po reviziji i
zahtevu za zaštitu zakonitosti.
Punomoćnik je voljni zastupnik stranke, a punomoćstvo je voljno zastupanje.
Stranka može, ukoliko to želi, imati i više punomoćnika.

Izuzeci: - ko ne može biti punomoćnik.

a) nadripisar – u vidu zanimanja se bavi zastupanjem, ali nema svojstvo advokata
b) zastupanje u parnici koje prelaze zakonom određenu vrednost, kada se kao
punomoć. može pojaviti samo pravnik sa položenim pravosudnim ispitom
c) kod podnošenje revizije – moze biti samo advokat (isto i za zahtev za zaštitu
zakonitosti)

* ZASNIVANJE - zasniva se jednostranom izjavom volje lica koje želi da je

punomoćnik zastupa.
Da bi izjava volje obavezivala mora biti saopštena: - punomoćniku,
sudu – on obaveštava suprotnu stranu (protivnu)
- ne zasniva se ugovorom → ako i postoji ugovor između stranke i punomoćnika →
on uređuje njihove odnose – nije osnov zasnivanja.

* OBIM OVLASCENJA određuje stranka, može ga ovlastiti da preduzima sve ili

samo neke radnje. Moguće su dve situacije:
1. stranka unapred odredi obim ovlašćenja
2. stranka nije bliže odredila ovlašćenje u punomoćju, već je stranka dala
punomoćstvo za vođenje parnice.
Razlikuje se situacija ako je punomoćnik advokat, i ako punomoćnik nije advokat.
a)Ako je advokat može da vrši sve radnje u postupku (podigne tužbu, povlači, prizna
tužbeni zahtev, da se odrekne tužbenog zahteva, zaključi poravnanje, izjavi pravni lek,
da se odrekne i odustane od njega, predloži izdavanje privremenih mera
obezbedjenja, kao i da podnosi predlog za izvršenje ili obezbedjenje, da prenese
punomoćje na drugog advokata ili da ovlasti drugog advokata samo na preduzimanje
drugih radnji u postupku).
b)Ako nije advokat, može da preduzima sve radnje u postupku, ali mu je uvek
potrebno izričito ovlašćenje za povlačenje tužbe, za priznanje ili odricanje tužbenog
zahteva, zaključenje poravnanja, povlačenje ili odricanje od redovnog pravnog leka i
za prenošenje punomoćja na drugo lice.

20
* FORMA - punomoćje može biti dato u pismenom obliku, ili usmeno na
zapisnik pred sudom.

* DOKAZIVANJE PUNOMOĆJA – naše pravo ga dopušta. Punomoćnik mora da

pokaže punomoćje pri prvoj radnji, a sud je dužan u toku celog postupka da pazi da li
je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćen za zastupanje. U protivnom radnje
punomoćnika se ukidaju (stavljaju van snage) ako ih stranka nije naknadno odobrila.

* PRESTANAK PUNOMOĆJA
1) PO SILI ZAKONA
Za fizička lica: a) smrću punomoćnika ali ne i stranke
b) prestanak obavljanja advokatske funkcije ili smrću advokata
c) specijalno punomoćje (izdato na određeni rok, do određenog
događaja)
Za pravno lice –prestankom pravnog lica i stečajom, likvidacijom
2) OPOZIVOM - jednostavna izjava volje stranke, kojom povlači punomoćje. Ne mora
da navede razloge opoziva. Mora da bude saopšten sudu i suprotnoj stranci. Deluje
od časa kada je saopšten. Daje se u pismenoj formi ili usmeno na zapisnik pred
sudom.
3) OTKAZOM - parnična radnja punomoćnika koji jednostranom izjavom volje
izjavljuje da ne želi više da zastupa stranku. Deluje od momenta podnošenja, s tim što
mora da nastavi da zastupa stranku mesec dana nakon otkaza ako je potrebno da
otkloni eventualne štete koja bi mogla nastati usled otkaza.

POSEBNI VIDOVI ZASTUPANJA

1) PRIVREMENI ZASTUPNIK - je fizičko lice koje postavlja sud u situacijama

koje su izrično zakonom propisane. Može se postaviti i parnično sposobnom licu.).
Može se postaviti samo tuženom, ne i tužiocu. Sud treba da oceni da je situacija
izuzetna (ako bi se čekalo sa postavljenjem zastupnika redovnim putem – za jednu ili
drugu stranu mogla bi da nastupi štetna posledica).
Zakon indikativno nabraja situacije u kojima se postavlja privremeni zastupnik
1) Ako je tuženi parnično nesposoban, a nema zakonskog zastupnika postavlja
se privremeni zastupnik (situacija izuzetna)
2) Ako postoje suprotni interesi između tuženog i njegovog zakonskog
zastupnika
3) Ako obe strane imaju istog zakonskog zastupnika
4) Ako je boravište tuženog nepoznato, a nema zastupnika
5) Ako tuženi i njegov zakonski zastupnik nemaju punomoćnika u zemlji, a
dostavljanje se nije moglo izvršiti jer su u inostranstvu.
Njegov položaj je isti kao položaj zakonskog Zastupnika. Potrebno je odobrenje
organa starateljstva za najvažnije radnje. O postavljanju se izdaje oglas.

21
2) PUNOMOĆJE ZA PRIJEM PISMENA - njegovo ovlašćenje je ograničeno
samo za prijem pismena (nikakve parnične radnje). Postavlja ga stranka koja se
nalazi u inostranstvu. Takav punomoćnik je dužan da obavesti stranku o dosavljanju
koje je izvršeno.
6) SUPARNIČARSTVO (MNOŽINA SUBJEKATA)
Procesna ustanova koja sjedinjuje više parničnih odnosa u jednom postupku.
Omogućuje da se u istoj stranačkoj ulozi (bilo tužioca, bilo tuženog) nađe veći broj lica
– suparničara, pri čemu se kumuliraju i zahtevi koje oni ističu ili od kojih se brane.
Značajno je zbog ekonomičnosti postupka i zbog pravne sigurnosti.
Svi imaju zajedničku raspravu, dokazivanje, svedoke, zastupanje, donosi se
zajednička presuda, zajednički je postupak po žalbi. Omogućava se raspravljanje
više procesnih postupaka u istoj sudnici. Postiže se ušteda u novcu i vremenu.
Suzbija se rizik donošenja protivrečnih pravnih presuda i u tom kontekstu govorimo o
pravnoj sigurnosti. Ista je ocena dokaza, isti psihički odnos sudije prema dokaznim
sredstvima, ista je ideja o primeni norme. Lica koja zajedno učestvuju u istoj ulozi u
postupku nazivaju se SUPARNIČARI. Jedan suparničar može da bude svedok
drugome. Sudi jedan sudija, tako da se suzbija mogućnost da različite sudije donesu
različitu presudu po istom pitanju. Moguće je i u toku spora, sve do zaključenja glavne
rasprave.

OBLICI
1. OPŠTI – u svakoj parnici
2. POSEBNI– u određenim parnicama

OPŠTI OBLICI SUPARNICARSTVA

PODELE:

1) prema stranačkoj ulozi suparničarstvo može biti

- AKTIVNO – množina tužilaca
- PASIVNO – množina tuženih
- OBOSTRANO – množina na obe strane

2) prema uslovima zasnivanja

- MATERIJALNO (pravo) → ako se više lica u pogledu (npr. suparnici) predmeta
spora nalaze u pravnoj zajednici ili njihova prava ili obaveze proističu iz istog
činjeničnog i pravnog osnova (štetni događaji i naknada štete). U pravnoj su
zajednici.
- FORMALNO (nepravo) → ako su predmet spora zahtevi ili obaveze iste vrste
koje se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu. Za sve
zahteve i obaveze postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda (za svaki zahtev i za
svakog tuženog). Npr. poslodavac nije isplatio zarade radnicima, jednom nije u
jednom mesecu, a drugom u sledećem.

22
3) prema načinu zasnivanja
-prvobitno (nastalo podnošenjem zajedničke tužbe ili protivtužbe) - svi do kraja ostaju
u parnici.
-naknadno (nastalo u toku parnice posle podnošenja tužbe). Moguće je sve do
zaključenja glavne rasprave.

Oblici naknadnog suparnicarstva:

1) kad novi tužilac pristupi uz postojećeg (bitno je da li je pokrenuta parnica ili je
još uvek postupak. Kad je tužba podneta do njenog dostavljanja svako može da uđe u
parnicu slobodno, bez pristanka tuženog. Nakon dostavljanja → samo ako se sa tim
složi tuženi novi tužilac preuzima parnicu u stanju u kakvom se ona nalazi)
2) proširenjem tužbe na novog tuženog (uz postojećeg tužioca pristupa novi -
moguće do zaključenja glavne rasprave – uslov pristanak tuženog → posle
dostavljanja → potrebna saglasnost novog tuženog)
3) spajanje parnice → 2 odvojene tužbe, sud spaja predmete (kod različitih sudija
se vode sporovi između istih lica ako sud oceni da je celishodno spojiće parnice)
4) preinačenje tužbe u subjektivnom smislu – kada se u liku novog tuženog nađe
više lica (umesto prvobitnog tuženog dolaze novi tuženi. Tuže se naslednici. Potreban
pristanak starog tuženog i novih tuženih)
5) stupanje više umešača u parnicu u ime stranke (zainteresovano lice koje ima
interes da u sporu uspe tužilac ili tuženi. Ako želi status, on ulazi u parnicu na strani
stranke za koju se umešao)
6) kada tuženi ili tužilac umre dolazi do prekida postupka, pa naslednici umrlog
preuzmu parnicu (kada umre stranka sudija prekida postupak i čeka naslednika - ako
više njih stupi u parnicu oni su suparničari)
7) kada više pravnih predstavnika stupi u parnicu (npr. prodavac)
8) stupanje više singularnih sukcesora u parnicu (ako se stvar proda nekolicini
kupaca, svi ulaze u parnicu umesto prethodnika - preinačenje tužbe → umesto prvobitnog
tuženog imamo potpuno novog tuženog – on izlazi iz spora nije više tuženi → naslednici).

4) prema položaju suparničara

- PROSTO (obično) ako više lica zajednički tuže, ili su tuženi, a spor se ne može rešiti
na jednak način, prema svima (njegove radnje i propusti škode samo njemu).
Procesna zajednica u kojoj svaki suparničar zadržava položaj samostalne stranke i
njegove radnje ne utiču na ostale suparničare → niti im štete niti im koriste.
Suparničari su međusobno nezavisni, svako samostalno vodi parnicu, svaka parnica
ima svoj tok, npr. prva bude prekinuta, druga povučena tužba, treća se sudi, a četvrta
se veštači. Prvi suparničar može biti svedok drugom suparničaru. Prema svima se
vodi zajednički postupak. Postoji pravna sigurnost – nema rizika od različitih suđenja,
Postoje zajedničke činjenica za sve. Izvođenje i dokazivanje zajedničkih činjenica
predstavlja ušteda vremena. Ako se pojavi predhodno pitanje važi za sve. Izuzeće
sudija važi za sve, a ne samo za onog ko je istakao zahtev, kao i isključenje javnosti.
Svi mogu da imaju zajedničkog zastupnika. Pravosnažnost presude nastupa prema
onome koji nije izjavio žalbu. Svaki suparničar presudu može pobijati žalbom samo u
delu koji se na njega odnosi.

23
 - JEDINSTVENO – ako se po izričitom propisu ili zbog prirode pravnog odnosa spor
može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima sud ih smatra jednom
parničnom strankom. Parnične radnje jednog suparnika imaju dejstvo na one
suparničare koji te radnje nisu preduzeli. Tada se sva lica u istoj ulozi smatraju
jednom parničnom strankom→ pravna fikcija. Zasniva se po zakonu (tužba zbog
ništavosti braka kada tužilac tuži oba bračna druga, poništava se ugovor prema oba
subjekta) ili kada to iziskuje priroda pravnog odnosa (kod nedeljivih prava - npr.
zajednička imovina bračnih drugova – spor prema obema strankama je jednako
okončan). Postoji neraskidiva veza sa materijalnim pravom koja se sastoji u tome, što
svi suparničari se smatraju jednom parničnom strankom, zatim što zahtevi supraničara
moraju biti isti, postoji kolektivno zastupništvo (ako jedan dodje smatra se da su došli
svi), ako se jedan žali na presudu, smatra se da su se svi žalili, ako jedan istakne
prigovor zastarelosti, računa se da su ga svi istakli.
Razlikuju se:
a) VOLJNO – ako učešće suparnicara u parnici nije obavezno. Čak i u slučajevima
proširenja pravosnažnosti na treća lica → (jedinstveno i deljivo) ← sporni pravni
odnos. Od volje tužioca zavisi da li će svi oni biti obuhvaćeni.
Razlikuju se dva slučaja –
a) proširenje pravosnažnosti presude – deluje na sve neimenovane članove koji
se nisu pojavili u sporu, ali može i bez njih,
b) identičnost predmeta spora – može biti jedini razlog koji okuplja više lica u
procesnu zajednicu (npr. javni tužilac trazi poništaj braka).
Moguće je pojedinačno povlačenje tužbe i pojedinačno odbacivanje tužbe.
b) NUŽNO – ako je učešće suparnicara u parnici obavezno zbog prirodne pravnog
odnosa ili izrične zakonske odredbe. Postoji kada se sudska zaštita može ostvariti
samo ako procesna zajednica obuhvati sve učesnike spora. Izostanak jednog
učesnika vodi nerazrešivim zapletima (nemogućnostima razrešenja spora), nema
proširenja pravosnažnosti, pojedinačnog odbacivanja tužbe. U praksi sudovi odbacuju
tužbu kao neurednu i daju rok od pet dana da se tužba uredi i obuhvate svi
suparničari. Dakle, svi moraju biti obuhvaćeni postupkom i presudom, ne postoji
mogućnost pojedinačnog odbacivanja tužbe.

To su nedeljivi pravni odnosi, a primeri za jedinstveno suparničarstvo su:

- zajednička imovina bračnih drugova
- zajednička imovina naslednika pre deobe
- zajednički delovi zgrade
- zaloga na suvlasničkoj stvari
- kada se traži ništavost braka

SPECIFIČNOSTI VOLJNOG SUPARNIČARSTVA:

- pojedinačno povlačenje tužbe
- pojedinačno odbacivanje tužbe

SPECIFIČNOSTI NUŽNOG SUPARNIČARSTVA:

- svi moraju biti obuhvaćeni postupkom

24
 - svi moraju biti na okupu

ZAJEDNIČKA PRAVILA ZA OBA VIDA:

* Svaki suparnicar u pogledu procesnih pretpostavki predstavlja samostalnog

učesnika u postupku
- svaki je ponaosob procenjuje → parnična sposobnost
- svako može imati svog zastupnika, ali ostaju jedinstveni učesnici postupka
- kolidirajuće (različite) radnje → spor se može završiti na jednak način prema svima
uzima se u obzir radnja koja vodi jednakom ishodu spora prema svim suparničarima
- onaj ko preuzima parnične radnje, one se odnose i na ostale suparničare –ako je to
u njihovom interesu
- prigovor zastarelosti → odnosi se na sve, žalba i revizija
- suparnicarska zajednica može biti HOMOGENA – samo voljni ili samo nužni i
HETEROGENA- izmešano (i voljni i nužni).
Litispendencija počinje kad se jednom tuženom dostavi, počinje za sve. Činjenična
građa i činjenično stanje je jednako za sve da bi se došlo do jedinstvene odluke.
Odluka o pravnom leku za jednog važi za sve. Pravosnažnost jednaka za sve,
nastaje istekom roka za poslednjeg koji je primio odluku. Prema svakom se procenjuje
da li postoji stranačka ili parnična sposobnost. Rokovi za parnične radnje počinju od
dostavljanja tužbe (dok se ne dostavi poslednjem), prekid postupka → deluje prema
svima.

POSEBNI OBLICI SUPARNIČARSTVA

Javljaju se u posebnim parnicama.

1) SUPSIDIJARNO (eventualno) suparničarstvo nastaje kad tužilac svojom tužbom
obuhvati dva ili više tuženih a zahtev bude važeći prema sledećem tuženom, ako
bude pravosnažno odbijen prema prethodnom → samo ako je prvi zahtev neosnovan.
2) Suparničarstvo glavnog mešanja nastaje kad treći, koje ima svoj interes, tuži obe
strane i tuženog i tužioca, tražeći u celini ili delimično odredjenju stvar ili pravo koje u
toj parnici tužilac zahteva za sebe. Npr. Mika tuži Peru i traži tašnu. Pojavljuje se treći
koji kaže da Mika nije vlasnik tašne, ni Pera, nego taj treći, pa tuži i Miku i Peru.
3) Suparničarstvo glavnog dužnika i jemca - treće lice tuži i glavnog dužnika i
jemca. Nalaze se u istoj stranačkoj ulozi dužnika pa su suparničari. Nastaje po tužbi
poverioca kad to nije protivno sadržini ugovora o jemstvu tj. kad je jemac solidarni, a
ne supsidijarni dužnik. Oni su prosti suparničari. Da zakon nije to pitanje uredio, u
praktičnom životu se ne bi moglo ostvariti to pravo. Ovo podrazumeva mogućnost da
se jednom tužbom obuhvate i dužnik i jemac. Minimalni uslovi za ovo supnicarstvo su
ovi koji se traže za formalno suparničarstvo.
1) RATIO LEGIS
- ovo suparnicarstvo nije obavezno
- tužilac može ali i ne mora tužiti zajedno glavnog dužnika i jemca
2) POLOŽAJ GLAVNOG DUŽNIKA I JEMCA
- glavni dužnik i jemac ne moraju biti jedinstveni suparničari zbog posebnih
modaliteta, kada jemac ima različite prigovore od prigovora glavnog dužnika.

25
 obaveza jemca može biti uslovna, ali ako obaveza jemca nije vezana posebnim
modalitetima onda su oni jedinstveni suparničari. Parnica protiv glavnog dužnika i
jemca pokreće se kod suda koji je mesno nadležan za glavnog dužnika ako isti
sud nije nadležan za obojicu.
7) UČEŠĆE TREĆIH LICA U PARNICI
Pravna povezanost trećeg lica sa strankama u sporu. Tužilac i tuženi su glavni
subjekti u parničnom postupku, ali se mogu pojaviti slučajevi da neko treći ima pravnu
povezanost u sporu.

UMEŠAČ je treće lice koje po odobrenju suda učestvuje u parnici koja teče između
tužioca i tuženog. On se u tekućem sporu pridružuje jednoj od stranaka da bi je
pomogao i da bi kontrolisao način na koji ona vodi spor. Učešće u tuđem sporu je
pravo koje trećem licu pripada samo ako ono ima pravni interes da pobedi ona
strana kojoj se on priključuje.

* VRSTE UMEŠAČA (po kvalitetu pravnog interesa) -

1) JAVNI TUŽILAC- intervenijent u opštem interesu
2) OBIČNI UMEŠAČ (fiz. ili pravno lice koje ima konkretan pravni interes), može biti
a) REDOVNI (ima položaj trećeg lica u sporu)
b) umešač sa položajem JEDINSTVENOG SUPARNIČARA (ima položaj stranke)

* USLOVI za učešće umešača u parnici –

treće lice uvek ima pravni interes za mešanje. Npr. imamo parnicu izmedju lica A i
lica B. Lice A tuži lice B zbog nekog duga. Pojavljuje se žena lica B i kaže da ona ima
pravni interes i da će se umešati u parnicu. Ali, ona nema pravni, već ekonomski
interes.

* SADRŽINA PRAVNOG INTERESA na mešanje –

za šta umešač ima pravni interes. Umešač ima pravni interes da pobedi ona stranka
na čijoj je on strani. Ako stranka ne pobedi umešač se izlaže da u sledećoj parnici, u
kojoj je on tuženi, bude poražen. Npr. kod zaštite od evikcije, lice A je kupac stvari,
a lice B je prodavac. Lice B ima obavezu da zaštiti lice A od evikcije. Lice C se
pojavljuje i tuži lice A da mu vrati stvar. Tada A poziva B da mu se pridruži u parnici. B
ima pravni interes da pobedi lice A, jer ako ne pobedi umešač se izlaže tome da u
drugoj parnici on bude tuženi, kao i da izgubi tu parnicu.
O učešću umešača odlučuje sud rešenjem, to je konstitutivno, a ne deklarativno
rešenje. Rešenje je to koje odredjuje hoće li se treće lice uključiti u parnicu ili ne .
Protiv rešenja kojim se odbija učešće umešača dozvoljena je posebna žalba koju
može da izjavi treće lice, ali i stranka na čijoj strani umešač treba da se umeša.
Potrebno je da je rešenje o učešću umešača pravosnažno, a protiv rešenja kojim sud
odobrava učešće umešača dozvoljena je samo vezana žalba. Sud prilikom
odlučivanju o učešću umešača nije vezan stavom stranke, ali svakako ne može da ga
pozove da se umeša, ukoliko to sama stranka ili umešač ne zahtevaju. Takav način
mešanja se naziva sporedno mešanje, za razliku od glavnog, gde umešač tuži
obe strane.

26
* VREME – Umešač može stupiti u parnicu u toku celog postupka sve do donošenja
pravosnažne odluke o tužbenom zahtevu, kao i u toku postupka nastavljenog
izjavljivanjem vandrednog pravnog leka.

* ULOGA – umešača u parnici – Osnovna uloga umešača je da pomaže stranci

kojoj se u parnici pridružuje (da preduzima parnične radnje). On nije stranka i ne
može da preduzima sve parnične radnje, već samo dispozitivne radnje. Može da
predlaže dokaze, produžuje rokove, odlaže ročišta, izjavljuje žalbe. Umešač sa
položajem jedinstvenog suparničara može preduzimati sve radnje
Pitanje: da li deluju njegove radnje neposredno?
Odgovor: Ne. Dejstva njegovih radnji su posredna, ona zavise od držanja stranke,
koja može odbiti radnje umešača. Može ih prihvatiti izrično ili konkludentnim radnjama.
Ako umešač preduzima radnje u odsustvu stranke, sud će uvažiti takve radnje ako su
one korisne za stranku.

* INTERVENCIJSKO DEJSTVO PRESUDE – nije regulisano ZPP, primenjuju

se norme iz ZOO – norme o fikciji. Pravilo glasi da presuda se odnosi i na
umešača i na treće lice koje je trebalo da učestvuje u parnici, a nije.
Intervencijsko dejstvo znači i vezanost umešača presudom i vezanost trećeg
lica koje je trebalo da učestvuje u parnici.
Prigovor nesavesnog vođenja spora – je način da se oslobodi od
intervencijskog dejstva presude. Može da tvrdi da ga stranka uopšte nije pozvala da
se pridruži u parnici ili da ga je kasno pozvala. Ako sud usvoji ovaj prigovor, on
odbacuje tu presudu, sudi kao da nema presude iz prethodne parnice. To je
tvrdnja umešača da je strana držanjem sprečila neke njegove radnje. Ako sud prihvati
prigovor, dalje sudi slobodno, bez intervencijskog dejstva. Presuda izrečena na štetu
potpomognute stranke dejstvuje intervencijski u potonjoj parnici po njenoj tužbi protiv
onoga koji je uz nju kao umešač učestvovao u predhodnoj parnici. Intervencijsko
dejstvo se ne poklapa sa pravosnažnošću. Ono je šire jer ne obuhvata samo
subsumcioni zaključak o tužbenom zahtevu već i utvrđenje uslovljavajućih odnosa i
činjenica kao i pravno shvatanje suda. Na presudu se može u svoju korist pozvati
samo stranka, a ne umešač. Opravdanje za navedeno dejstvo presude treba
videti u mogućnosti umešača da utiče na ishod parnice. Ukoliko taj uticaj nije bio
moguć umešač ima pravo da pomenuto dejstvo otkloni. Njemu stoji na raspolaganju
Prigovor nasavesnog vođenja spora. Smisao prigovora je u tome da je stranka
parnicu izgubila iz nekog od sledećih razloga:
1) zato što svojom grubom nepažnjom nije upotrebila neko napadno ili odbrambeno
sredstvo koje umešaču nije bilo poznato
2) zato što je svojim protivljenjem sprečila da nastupi dejstvo jedne radnje koju je on
preduzeo u njenu korist
3) zato što je umešača obavestila o parnici u onom stadijumu postupka u kome on
takvo sredstvo više nije mogao da upotrebi.
Ako sud usvoji prigovor onda otpada intervencijsko dejstvo presude, a sud u drugoj
parnici sudi kao da ne postoji presuda u prvoj parnici. Stranka se presude može
osloboditi vanrednim pravnim lekom.

27
GLAVNO MEŠANJE

U toku parnice obe stranke mogu biti obuhvaćene tužbom trećeg lica koje tvrdi da
sporna stvar ili pravo u celini ili delimično pripada njemu. Glavni umešač je lice koje
ima jače pravo od obeju stranaka i sada podnosi tužbu protiv tih lica. Glavni
umešač postaje tužilac, a dotadašnje strane postaju suparničari. Npr. lice A je
tužilac koji je zakupac. Lice B je tuženi koji je podzakupac. Lice C je vlasnik stana.
Lice C podnosi tužbu sudu i traži da se iz stana isele i zakupac i podzakupac. Tada
lica A i B, koja su već u sporu, postaju suparničari u tužbi protiv lica C. Glavni umešač
postaje STRANKA, on je samo uslovno treće lice, jer se pojavljuje naknadno, dok već
teče parnica izmedju lica koja imaju slabije pravo. Podnošenjem tužbe postaje
parnična stranka. Parnica između tih stranaka stoji, dok se ne završi parnica sa
glavnim umešačem i ako se usvoji njegov zahtev, sud odbija zahtev u prvoj parnici.
Umešač preduzima radnje u svoje ime.

JAVNI TUŽILAC – umešač u opštem interesu, specifičan umešač (sui

generis). Nadležni javni tužilac ima pravo da učestvuje u parnici koja teče među
drugim licima ako postoji sumnja da jedna ili više stranaka koriste svoja prava u
postupku da bi one omogućile primenu prinudnih propisa o prirodnim bogatstvima, da
bi izbegle javne finansijske obaveze ili da onemogućile primenu prinudnih odredaba
medjunarodnog ugovora. U parnici u kojoj je stupio javni tužilac nije ni stranka ni
zastupnik. Meša se po sopstvenoj inicijativi ili inicijativi suda radi zaštite opštih
interesa. Sud rešenjem utvrdjuje da je tužilac uzeo učešče. Stranke ne mogu da se
protive učešču javnog tužioca. Može preduzimati sve radnje osim dispozitivnih.
Njegove radnje imaju neposredno dejstvo.

28
 PARNIČNE RADNJE STRANAKA

S obzirom na to ko ih preduzima, dele se na:

1) parnične radnje stranaka → svoje radnje preduzima u sopstvenom interesu
2) parnične radnje suda → pravni akti jednog državnog organa

1)PARNIČNE RADNJE STRANAKA

* POJAM – nema saglasnosti u teoriji.

Parnična radnja je svako spoljašnje ponašanje stranke zasnovano na svesnoj volji,
koje je uredjeno procesnim pravom, kako u pogledu pretpostavki za svoju
punovažnost, tako i u pogledu svog dejstva – Poznić.
Parnična radnja, je po mišljenju prof. Vesne Rakić-Vodinelić izjava volje stranke
koja ima za cilj da proizvede procesno pravno dejstvo .
U materijalnom pravu izjava volje čim se saopšti suprotnoj stranci, odmah
proizvodi odredjena pravna dejstva, dok to nije slučaju sa pravničnim radnjama.
Veći broj parničnih radnji stvara samo uslove da sud svojim radnjama
proizvede odredjena pravna dejstva.

* VRSTE

1) S obzirom na DEJSTVO RADNJE dele se na:

a) NEPOSREDNE (direktne)
b) POSREDNE (indirektne)

a) NEPOSREDNE (direktne) su one koje samim svojim preduzimanjem već proizvode

novu procesnu situaciju i postižu cilj kome su i namenjene. Nije potrebna nikakva
sudska odluka da bi radnja proizvela dejstvo. Kad je preduzeta ona sama proizvodi
procesno pravno dejstvo. One su u tom pogledu identične sa materijalno pravnim
radnjama, a to su:
1) podnošenje tužbe
2) preinačenje tužbe
3) povlačenje tužbe
4) priznanje tužbenog zahteva
5) odricanje od tužbenog zahteva
6) sudsko poravnanje
7) zaključenje prorogacionog sporazuma (sporaz.o mesnoj nadlež.)
8) odricanje i odustanak od redovnog pr. leka

29
b) POSREDNE (indirektne) su one koje ne proizvode novu procesnu situaciju već je
za to potrebna sudska odluka.
1) predavanje i izdavanje dokaza → potrebna sudska odluka
2) odlaganje ročišta
3) izjava žalbe(npr. nije dovoljno da str. izjavi žalbu, pa da to uspe, ona zavisi od
odluke 1° i 2°)

2) S obzirom na VOLJU STRANKE mogu biti

a) JEDNOSTRANE
b) DVOSTRANE

a) JEDNOSTRANE su posredne radnje. Među pravnim poslovima u materijalnom

pravu prevlađuje volja stranaka. Preduzima ih samo jedna strana. One po pravilu ne
proizvode neposredno procesno dejstvo – posredne radnje (sadržina radnje je
određena zakonom).
Mogu se podeliti na prave i neprave jednostrane pravne radnje.
Prave jednostrane su one za čije je delovanje potrebna sudska odluka, ali za
punovažnost nije potreban pristanak protivne stranke.
Neprave jednostrane su one za čije je delovanje potreban pristanak protivne stranke
(preinačenje tužbe- tužilac). Kod jednostranih nepravih zakon tačno određuje koja
stranka mora da pokrene inicijativu, a protivna stranka može samo da se izjasni, bez
upuštanja u pregovore. Pored preinačenja tužbe, neprava jednostrana radnja je i
povlačenje tužbe.

b) DVOSTRANE su one koje su rezultat saglasnosti volja stranaka. One su izuzetak,

malobrojne su. Nebitno je od koga potiče inicijativa. One mogu biti u vidu sudskog
poravnanja, prorogacionih sporazuma (sporazum o mesnoj nadležnosti), predloga za
sporazumni razvod braka, sporazuma o nadležnosti arbitraže (zaključenje u vidu
kompromisa ili klauzule), saglasnog predlog stranaka za odlaganje ročišta, da se
određeni dokazi ne izvode, da ih ne sudi veće već sudija pojedinac, saglasnosti
stranaka kojima one odustaju od održavanja glavne rasprave, saglasnoste stranaka
da sudi sudija pojedinac.

3) S obzirom na NAČIN PREDUZIMANJA dele se na:

a) IZRIČNE
b) PREĆUTNE
v) KONKLUDENTNE

a) IZRIČNE – pravilo je da se parnične radnje preduzimaju izričito a samo izuzetno

prećutno. Mogu se podeliti na pismene (u vidu podneska) i usmene.

b) PREĆUTNE – preduzimanje parničnih radnji dolazi u obzir samo kada stranka

propusti rok za žalbu ili propusti rok za preduzimanje neke druge parnične radnje.
Uvek je to negativno držanje stranke kome se pridodaje određeno ponašanje – pravna
fikcija.

v) KONKLUDENTNE - u ZPP-u po sistemu pravne fikcije se određuje pojam

konkludentne radnje. Npr. ako tužilac izjavi da povlači tužbu, a tuženi traži da se
isplate troškovi postupka, time što je to tražio smatra se da je konkludentim radnjama
pristao na povlačenje tužbe. Smatra se da je ova fikcija neoboriva. Ako se tuženi

30
upusti u raspravljanje po preinačenom tužbenom zahtevu, smatra se da je pristao na
preinačenje.

4) S obzirom na FORMU PREDUZIMANJA razlikujemo:

a) PISMENU
b) USMENU

a) PISMENE parnične radnje se preduzimaju u vidu podneska (tužba, žalba i svi

pravni lekovi, arbitražni sporazum, odgovor na tužbu i ostale pravne radnje). U tom
obliku se izražava delovanje stranke van ročišta.

b) USMENE proizvode dejstvo samo ako se preduzimaju na ročištu pred sudom. Važi
samo ono što je rečeno na ročištu. Ročište je vreme i mesto namenjeno preduzimanju
usmenih parničnih radnji. Ne mogu se stranke pozivati na izjave date van ročišta,
jer je to direktna primena načela neposrednosti. Stranke usmene parnične radnje
preduzimaju lično ili preko zastupnika.

- PODNESAK je pismeni oblik parnične radnje stranke, kojom stranka izražava

delovanje van ročišta. Razlikujemo odredjujući (stavlja se neki stvarni ili procesni
predlog, to je tužba i odgovor na tužbu, pravni lek i odgovor na pravni lek i povraćaj u
predjašnje stanje) i pripremni (zakonom izričito predvidjeni kao posebne katergorije).
Stranka navodi činjenice koje namerava da iznese na pripremnom ročištu ili glavnoj
raspravi. Označava i dokaze čije će izvodjenje tom prilikom predložiti.
Sadržina, elementi i forma podneska su predviđene zakonom. On mora biti uredan i
mora sadržati sve elemente koje zakon propisuje.

Spoljašnji elementi : - naznačenje suda

- ime, zanimanje, prebivalište odn. boravište stranaka, njihovih
zastupnika
- potpis stranaka
- urednost predmeta spora
Unutrašnji elementi: - sadržina i predmet parnične radnje koja se preduzima

Pismene parnične radnje su uvek izričite. Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži
sve potrebne elemente sud će stranku poučiti da ga ispravi ili dopuni (nezamenljiv, ne
sadrži sve elemente). On je dužan da joj pomogne u tome. Ako stranka to ne učini
doći će do odbacivanja podneska.

31
5) prema OBAVEZNOSTI RADNJE za sud (prema tome kako preduzeta radnja obavezuje
sud)
a) DISPOZITIVNE
b) OSTALE PARNIČNE RADNJE (nisu dispozitivne)

a) DISPOZITIVNE (deluju neposredno same po sebi) su radnje raspolaganja

predmetom spora ili tužbenim zahtevom. Samo tužilac može da raspolaže tužbenim
zahtevom. Predmetom spora se može raspolagati na dva načina. Prvo je kao da je
doneta meritorna odluka. Drugi način podrazumeva okončanje parnice bez
meritornog odlučivanja. Dispozitivne radnje se dele na radnje materijalne dispozicije
i radnje procesne dispozicije.
- RADNJE MATERIJALNE DISPOZICIJE - su one kojima se postupak okončava sa
istim dejstvom kao da je odlučeno presudom- meritorna odluka (priznanje tužbenog
zahteva, odricanje tužbenog zahteva, sudsko poravnanje i odricanje od prava na
žalbu). Ne može se ponovo podneti tužba – ne bis in idem sa istim str. u istom
predmetu.
- RADNJE PROCESNE DISPOZICIJE - su one kojima se postupak okončava bez
dejstva meritorne odluke. Postupak se okončava bez pravosnažnosti. Ista tužba se
može podići između istih stranaka o istom predmetu spora – ne deluje pravilo ne bis in
idem. Može se ponovo podneti tužba između istih str. o istom predmetu spora.
To su:
povlačenje tužbe uz pristanak tuženog na povlačenje, pravo preinačenje (promena
identiteta) zahteva tužbe i pristanak tuženog na preinačenje, propuštanje određenih
rokova npr. pr. na žalbu bez izjave stranke da žalbu neće podneti.
Dispozitivne radnje vezuju sud da mora da donese određene odluke, to su radnje sa
neposrednim uticajem na postupak.

b) Ostale radnje nisu dispozitivne već su to radnje od posrednog uticaja na

postupak (ne obavezuju sud da donese neku odluku - podnošenje tužbenog zahteva).
Podela na posredne i neposredne se poklapa na dispozitivne i ostale (prema
mogućnosti da li se radnja str. može staviti van snage ili ne, da li su opozive ili
neopozive).

USLOVI ZA PUNOVAŽNOST PARNIČNIH RADNJI

Parnična radnja je voljna radnja, mora biti zasnovana na svesnoj volji stranke,
usmerena je na to da se proizvedu procesno pravna dejstva. Za parnično nesposobne
stranke parnične radnje preduzimaju zastupnici, može i pomoćnik kao i kod parnično
sposobne stranke. Potrebna je saglasnost organa starateljstva za lica koja nemaju
pravno relevantnu volju. Parnične radnje zastupnika i punomoćnika vezuju stranku. Za
zastupnike je bitno da li je advokat ili ne (punomoćnik ovlašćenje za svaku radnju).

32
VOLJA mora biti slobodna, ne sme biti preduzeta radnja koja je zahvaćena manom
volje, prevarom, zabludom, prinudom jer one ne proizvode pravno dejstvo. Postavlja
se pitanje na koji način se iskazuje mana volje. Mane volje je teško dokazati. Šta se
dešava sa takvom izjavom, takve radnje se rešavaju zavisnosti da li su opozive ili
neopozive.

-OPOZIVE su one koje stranka može lišiti dejstva svojom izjavom (dispozitivne
radnje). Radnja se stavlja van snage u naknadnoj vanparničnih radnji. Mogu biti:
a) NEOGRANIČENE – se mogu staviti van snage do pravosnažnog okončanja spora
(žalbe)
b) OGRANIČENE – se mogu staviti van snage do nekog ranijeg trenutka, (ograničeno
opozive) momenta u postupku koji predhodi pravosnažnom okončanju spora
(postupka) stavljaju se van snage – pre pravosnaž. okončanja postupka.

-NEOPOZIVE su one koje stranka ne može lišiti dejstva svojom izjavom već je
potrebna intervencija suda. Npr. – sudsko poravnanje, povlačenje i preinačenje
tužbe pošto je tuženi na njih pristao. Stvaraju situaciju, izjave volje, kao pravosnažna
sudska presuda i zbog toga je potrebna intervencija suda.
Mora se podneti tužba zbog mane volje. Sudsko poravnanje zaključeno uz manu volje
je jedini slučaj kada se u našem pravu presudom u novoj parnici stavlja van snage
stara pravosnažna sudska presuda.
Kroz pravne lekove se kao žalbeni razlog, može ispraviti mana volje, žalbom se
može napadati presuda na osnovu priznanja.
Sve krivične presude mogu se napasti zbog mane volje predlogom za ponavljanje
postupka, ako je mana volje izazvana K.D. – vanredni pravni lek. Sve presude se
mogu napadati vanredno pr. lekom, predlog za ponavlj. post. - samo ako je mana volje
uslovljena izvršenim K.D. VOLJA mora biti jasna da bi parnič. radnja bila punovažna.
Parnične radnje se po pravilu preduzimaju izričito, osim ako zakonodavac dopusti
konkludentno i prećutno preduzimanje radnje potrebno da radnja bude preduzeta u
određenoj formi
FORMA VOLJE – obavezna je pismena forma; usmena – postoji vreme i mesto kada
se radnja preduzima.

33
 2)PARNIČNE RADNJE SUDA
Su odluke volje bilo sudije pojedinca ili sudskog veća o procesnim i meritornim
pitanjima (pitanjima razvoja i okončanja postupka). Odluka je akt koji predstavlja
rezultat delatnosti suda. Ove ODLUKE moraju imati određenu FORMU. Moguće su
dve forme: PRESUDA i REŠENJE. Svakako je najznačajnija sudska parnična radnja
odlučivanje o predmetu spora donošenjem presude. Ostale parnične radnje sud
preduzima sa krajnjim ciljem da izrekne presudu ili da bar utvrdi da li presudi ima
mesta. Ako prilikom donošenja odluke ili prilikom preduzimanje neke radnje koja je
prethodila presudi dodje do povrede procesne odredbe, odluka se može pobijati
pravnim lekom, ali nije nepunovažna. Ako ne bude napadnuta postaje pravosnažna.
Sastoji se u izricanju da je nastala jedna pravna posledica koju zakon vezuje za
postojanje određenih pretpostavki ili data posledica iz njih ne proističe (usvajanjem
tužb. zahteva sud izriče da je nastupila pravna posledica istaknuta tužbom i obratno,
presudom kojom odbija tužb. zahtev sud izriče da ta posledica nije nastupila). Svojom
odlukom sud uz to nalaže stranci jedno određeno ponašanje koje se može sastojati u
ispunjenju neke činidbe prema drugoj stranci ili u nekom procesnom teretu. Sud neke
odluke donosi na predlog stranke, a neke po službenoj dužnosti.
PRESUDOM se uvek odlučuje o tužbenom zahtevu (o predmetu spora) –
osnovanosti tužbenog zahteva. Presuda se još naziva i meritorna odluka (merior-
zaslužiti, služiti). Podlogu presude obrazuje rezultat usmenog raspravljanja (izuzetak
je presuda na osnovu odricanja ili na osnovu priznanja). Sud je uvek vezan svojom
presudom. Ona je podobna za formalnu i materijalnu pravnosnažnost.
REŠENJE - Kad ne odlučuje presudom sud donosi rešenje (odlučuje o
procesnim pitanjima). On u tom obliku rešava o svim pitanjima osim o predmetu
spora (o procesnim pitanjima). Ta odluka ima privremeni karakter (npr, platni nalog).
Izuzeci: - rešenje o smetanju državine i platni nalog
Donošenjem rešenja mora da predhodi usmeno raspravljanje samo u slučajevima koji
su zakonom izričito predviđeni (primer: rešenje o predlogu za povraćaj u pređašnje
stanje ili o prigovoru da o istoj pravnoj stvari već teče parnica ili da postoji
pravosnažna presuda). Rešenjem nije sud uvek vezan jer on može povući rešenje
koje se odnosi na upravljanje postupkom.
Prema sadržini odluke se dele na:
1) KONDEMNATORNE (osuda) – su one kojima se tuženi, a izuzetno tužilac osuđuje
neku činidbu. Jedina je izvršiva. Tuženi se osudjuje na aktivno ponašanje ili
uzdržavanje od aktivnog ponašanja (npr. da stranka ispravi podnesak ili da podnese
ispravu ili da stranka plati troškove postupka).
2) DEKLARATIVNE (utvrđenje) – su one kojima se određuje da je pravna posledica
nastupila ili nije nastupila u prošlosti (negativne i pozitivne). Utvrđuje se postojanje ili
nepostojanje nekog materijalnog prava. Sve odluke kojima se odbija zahtev stranke
su deklarativne.
3) KONSTITUTIVNE (ustanovljenje, stvaranje) – kojima se ustanovljava određeno
pravo. Mnogo su češća konstitutivna rešenja kojima se definiše procesno pitanje,
nego konstitutivne meritorne odluke (pravna posledica nastaje samim sudskim aktom,

34
npr. razvod braka, poništaj ugovora, odluka o produženju roka, odluka o oslobođenju
stranke od parničnih troškova).
Primeri:
Rešenje o smetanju državine - odlučuje se meritorno u formi rešenja, jer ima
privremeni karakter – dok se ne raspravi u parnici.
Platni nalog - Kod nas se na osnovu adekvatne isprave može tražiti prinudno rešenje.
TUŽBA

Tužba je radnja uvođenja u parnični postupak.

To je jednostrana parnična radnja tužioca,

1)kojom se traži zaštita odredjene sadržine i
2)kojom se postavlja zahtev određene sadržine i
3)kojom se redovno pokreće parnični postupak.

Tužbom se traži zaštita određene sadržine (tužbeni zahtev) za povređeno ili ugroženo
pravo. Tužilac zaštitu traži od suda. Pravilo je da se postupak pokreće tužbom, ali
može se pokrenuti i na drugi način – sud ex officio. Npr. – kod razvoda braka, sud
sam dodeljuje decu i ako to niko nije tražio. Preinačenje tužbe, ako je preinači tako što
tuži treće lice. Nedopuštenu tužbu sud rešenjem odbacuje.

SADRŽINA – tužba mora sadržati zakonom određene elemente.

Tužba je pismena parnična radnja, koja se po pravilu podnosi u obliku
podneska. Svaki podnesak da bi bio uredan mora da sadrži obavezne elemente (sud
kojem se podnesak podnosi, označenje stranaka, punomoćnike, zakonske zastupnike,
naznačenje predmeta spora, naznačenje vrednosti spora u imovinskim sporovima i
dr.). Tužba mora biti potpisana.

Tužbeni podnesak ima:

1) elemente svakog drugog podneska,

2) specifične elemente (tužbeni zahtev, činjenice na kojima se tužbeni zahtev
zasniva i dokazi iz kojih treba potvrditi činjenice).

1) ELEMENTI SVAKOG PODNESKA

1) Naznačenje suda – sud kome se podnosi

2) Naznačenje stranaka (fizička lica – ime, prezime, adresa, pr. lica – sedište i naziv
firme)
3) Naznačenje zakonskog zastupnika ili pomoćnika
4) Naznačenje predmeta spora
5) Naznačenje vrednosti predmeta spora
6) Potpis podnosioca
7) Radnja koja se njime preduzima

35
2) SPECIFICNI ELEMENTI

1) TUŽBENI ZAHTEV (PREDMET SPORA) – zahtev u pogledu: glavne stvari i

sporednih traženja
2) ČINJENICE na kojima tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev
3) DOKAZI na kojima se zasniva tužbeni zahtev (kojima se utvrđuju i zasnivaju te
činjenice)

1) TUŽBENI ZAHTEV (PREDMET SPORA)

Pettitum tužbe

To je zahtev tužioca da sud donese odluku određene sadržine.

Tužbeni zahtev se odbija presudom.

Teorijski pojam tužbenog zahteva:

Materijalno-pravno shvatanje pojma tužbenog zahteva - da bi se tužbeni zahtev

indentifikovao potrebno je da tužilac prema tuženom iznosi tvrdnju da je nastupila
određena pravna posledica zbog određenog činjeničnog stanja, proisteklog iz tačno
određenog životnog događaja kao i materijalna kvalifikacija te pravne posledice u vidu
subjektivnog prava.
Npr. lice A je vlasnik stvari, a lice B je zakupac. Oni zaključuju ugovor o zakupu.
Zakupac ne plati kiriju 3 meseca. Lice A traži plaćanje, tj. izvršenje odredjene
obaveze. Pravna kvalifikacija je da se duguje zakupnina. Ako tužilac, vlasnik stana
dokaže činjenice, lice B će sud obavezati da plati zakupninu. Tvrdnja tužioca da je
nastupila pravna posledica i da on ima pravo na osnovu životnog dogadjaja. Životni
dogadjaj je da je zaključio ugovor i da nije plaćao zakupninu. Posledica je da traži
ispunjenje činidbe, i nastaje obaveza plaćanja. Pravna kvalifikacija je da duguje
zakupninu.
Procesno-pravno shvatanje - moraju postojati 2 elementa da bi se tužbeni zahtev
kvalifikovao:
1) Tužiočeva tvrdnja da je nastupila određena pavna posledica.
2) Činjenični skup (određeni) iz određenog životnog događaja.
Ako tužilac dokaže da je na osnovu činjeničnog skupa i određenog životnog događaja
nastala pravna posledica nije bitna netačno određena pravna kvalifikacija. Sud nije
vezan pravnom kvalifikacijom tužioca. Npr. Ako lice A dokaže da iz činjeničnog skupa
nastupila pravna posledica, sud će usvojiti tužbeni zahtev. Ako lice B se brani
nepunovažnošću ugovora o zakupu, nema zakupa, ali ima neosnovanog obogaćenja.

36
Naš sud nije vezan materijalno-pravnom kvalifikacijom koju tužilac navodi, on treba da
utvrdi da li tužiocu pripada posledica koju on ističe, po bilo kojoj normi. Kod nas vlada
procesno-pravna teorija. Ovo važi samo za kondemnatorne tužbe.

BITNI ELEMENTI TUŽBENOG ZAHTEVA

a) Tužbeni zahtev je jedna SUBJEKTIVNA KATEGORIJA. To je pretenzija, tvrdnja

da je nastupila određena pravna posledica, a da li je opravdana saznaće se kada
sud raspravi sva pitanja i donese odluku. Tuženi se brani od pretenzija tužioca.
b) Tužbeni zahtev mora biti ODREĐEN. To proističe iz načela dispozicije. Od
tužiočeve volje zavisi da li će tužiti, kada će tužiti i kakva će biti sadržina tužbenog
zahteva, koji mora biti određen subjektivno i objektivno.
SUBJEKTIVNO ODREĐEN – je određenost stranaka (ko je tuženi, ko je tužilac, ako
ima više tuženih, tužilac mora da odredi i način na koji se neko tuži, da odredi položaj
suparničara - jedinstveni, prosti, eventualni suparničari)
OBJEKTIVNO ODREĐEN – treba videti kakva je sadržina pravne posledice, količina i
kvalitet (obimu i visini) tužbenog zahteva. Tužilac mora jasno reći šta on traži,
odrediti sadržinu, posledice i kakva činidba mora da bude.

VEZANOST SUDA POSTAVLJENIM ZAHTEVOM

(DISPOZICIJA SUBJEKTA)

Sud može usvojiti ili odbiti tužbeni zahtev. Ne može suditi preko zahteva već mora
suditi o onome što je stranka tražila (vezan je visinom zahteva). Izuzetak je podela
maloletne dece kod razvoda.

TRAJNOST ZAHTEVA – nije apsolutno shvaćena. Poželjno je da se jednom

postavljeni tužbeni zahtev ne menja. Ipak moguće je tužbu preinačiti ako se u toku
postupka promene okolnosti. Pored toga moguće je usled istog razloga tužbu povući.

IDENTITET (ISTOVETNOST) TUŽBENOG ZAHTEVA – ima praktični značaj kada se

postavlja pitanje da li između stranaka teče spor iste vrste, ili je o tom pitanju, između
tih stranaka donešena pravnosnažna presuda (ne bis in idem).
Zahtev se sastoji od činjenica (životnog događaja) i pravne posledice koju tužilac iz
njih izvodi. Identitet zahteva je promenjen ako se menja bilo koji od ta dva elementa.

TUŽBENI PREDLOG – je onaj deo tužbenog podneska u kome tužilac formuliše

izreku presude onako kako ona, po njegovom mišljenju treba da glasi. Iz
tužbenog predloga treba da se jasno vidi sadržina i obim pravne posledice o kojoj
tužilac traži presudu, a isto važi i za vrstu zaštite.

2) ČINJENICE

su bitan element tužbenog zahteva na kojima se tužbeni zahtev zasniva. One

predstavljaju opis životnog događaja. Uvek je reč o činjeničnom skupu (činjenično

37
stanje). Identitet zaht. je promenjen ako se promeni bilo koji od ova dva elementa
(pravne posledice i činjenični skup). O pitanju u kojoj meri činjenice treba da budu
navedene u tužbi, postoje u nauci dva shvatanja:
1) TEORIJA INDIVIDUALIZIRANJA - potrebno je da tužilac iznese minimum činjenica
po kome će se taj događaj razlikovati od sličnog događaja, da bi se utvrdilo da li je
tužb. zahtev identičan ili ne sa sličnim tužb. zahtevom. Tužilac nije dužan da opiše
čitav događaj. Ova teorija nije nigde prihvaćena.
2) TEORIJA SUPSTANCIRANJA - u svakoj tužbi treba da budu iznesene sve
činjenice koje su bitne za osnovanost tužbenog zahteva . Treba da bude opisan
čitav životni događaj da bi se moglo zaključiti da li je osnovan tužbeni zahtev. (detaljan
opis čitavog život. događaja).
Kod nas važi teorija supstanciranja – detaljnog izlaganja životnog događaja iz koga
tužilac izvodi pravne posledice. Tužilac iznosi činjenice na kojima se zahtev zasniva, a
ne sve činjenice. Iznosi samo činjenice koje su povoljne po njega, a sud će od
tuženog čuti i po tužioca nepovoljne činjenice.

3) DOKAZI

su bitan element tužbe. Potvrđuju činjenice iznete u tužbi. Ako su isprave dokazno
sredstvo, mogu biti podnesene uz tužbu. Svi ostali dokazi se izvode kasnije – svedoci,
veštaci, saslušanje stranaka. Tužilac može iznositi nove dokaze i nove činjenice u
toku postupka do zaključenja glavne rasprave, a u fazi žalbe samo ako stranka nije
znala ili nije mogla znati za neke dokaze.

VRSTE TUŽBI

Klasifikacija s obzirom na kriterijum sadržinske zaštite tužbe se dele na:

1. KONDEMNATORNE
2. DEKLARATIVNE
3. KONSTITUTIVNE

1) KONDEMNATORNA TUŽBA

je tužba za osudu na činidbu (najčešća tužba). Predmet tužb. zahteva je određena

činidba. Pojam tužbe nije jednak prestaciji u obligacionom pravu. Proističe iz bilo kog
građansko – pravnog odnosa i obuhvata bilo kakvo ponašanje koje se od tuženog
traži a koje je posledica povrede ili ugrožavanja tužiočevog prava. Ovom tužbom
tužilac tvrdi da mu prema tuženom pripada pravo na određenu činidbu i
predlaže da sud tuženog osudi da tu činidbu ispuni. Ta činidba može imati dva
oblika: pozitivan i negativan.
POZITIVNA ČINIDBA – bilo kakva aktivna radnja tuženog (davanje, plaćanje,
izvršenje radnje). Ponašanje koje se zahteva od tuženog mora biti tačno određeno.

38
NEGATIVNA ČINIDBA – kada se od tuženog traži da propusti neku radnju na koju
ima pravo ili da trpi da na nekoj njegovoj stvari tužilac preduzme neku radnju, ustanovi
neko svoje pravo.

ROK → Tužilac mora obavezati tuženog na činidbu u određenom roku. Za novčane

činidbe iznosi 15 dana, ali tužilac može da odredi i duži rok. Za nenovčane činidbe rok
nije odredjen zakonom, nego sud odredjuje primeren rok saglasno životnoj situaciji i
vrsti činidbe koja se traži. Rok za dobrovoljno izvršenje činidbe se naziva paricioni
rok. Istekom paricionog roka može se tražiti prinudno izvršenje (samo
kondemnatornih tužbi, jer se samo one prinudno izvršavaju).

2) TUŽBA ZA UTVRĐENJE (DEKLARATIVNA)

Tužilac traži od suda da utvrdi postojanje ili nepostojanje jednog pravnog odnosa
ili prava, a izuzetno autentičnost ili neautentičnost jedne isprave. Predmet ove
tužbe je pravni odnos i obeležja pravnog odnosa (da li je punovažan ili ne). Ovom
tužbom se ne može tražiti utvrdjenje pravne činjenice. Bitna je pravna kvalifikacija,
tužilac mora da ima pravni interes (npr. sud treba da utvrdi da li je on vlasnik stvari).
Zaštita se završava na deklaraciji, utvrdjenju, ne ide se dalje. Deklarativna tužba
može biti pozitivna i negativna.
POZITIVNA – je ona kojom tužilac zahteva od suda da utvrdi da tačno određeni odnos
između tužioca i tuženog postoji.
NEGATIVNA – je ona na osnovu koje sud utvrđuje da tačno određen odnos između
tužioca i tuženog ne postoji.
Tužilac se ne zadovoljava da se utvrdi postojanje ili ne postojanje pr. odnosa. Mora
učiniti verovatnim svoj pr. interes – samo za utvrđenje pre nego što je dospela
obaveza tuženog na neku činidbu. Parnica se vodi ne samo zbog povrede već i
zbog ugrožavanja subjektivnog prava.
INCIDENTNI ZAHTEV ZA UTVRDJENJE je prejudicijelni zahtev kojim tužilac u toku
parnice, pored postojećeg zahteva, ističe zahtev da sud utvrdi postojanje nekog
pravnog odnosa, od kojeg bi mogla da zavisi odluka o sporu. Ovaj zahtev se unosi u
dispozitiv presude i taj deo presude takodje postaje pravosnažan, pri čemu u izreci
presude prvo se rešava o prejudicijelnom zahtevu, pa tek zatim o drugom glavnom
zahtevu. Tuženi može u protivtužbi podneti ovakav zahtev. Takođe, medjupresudom
se može odlučiti o prejudicijelnom zahtevu.

ODREĐENOST TUŽBENOG ZAHTEVA KOD DEKLARATIVNE TUZBE

Tužbeni zahtev mora biti konkretizovan. Mora imati tezu da postoji ili ne postoji tačno
određeni odnos između tužioca i tuženog – pravna kvalifikacija je bitna, jer ako bude
pogrešna doći će do odbijanja tužbenog zahteva. Ovde deluje materijalno – pr. teorija.
Zaštita se završava na utvrđivanju postojanja ili nepostojanja određenog prava.

PRAVNI INTERES - tužilac ga mora učiniti verovatnim – mora objasniti zašto se

samo traži utvrđenje. Treba da ima pr. interes za utvrđivanje postojanja obaveze
pre nego što je ona dospela za činidbu, ako se iz ponašanja tuženog zaključuje da on
neće ispuniti obavezu. Tužilac je nesiguran, reaguje pre povrede prava. Ako
se tuženi ne ponaša u skladu sa deklaracijom podnosi se kondemnatorna tužba.

39
IZUZETAK - Zakon može ovlastiti tužioca na pokretanja deklarativne tužbe, kada on
ne mora učiniti verovatnim svoj pr. interes (ako umre za vreme razvoda braka).
Deklarativna presuda se ne može na prinudan način izvršiti.

3) PREOBRAŽAJNA TUŽBA (KONSTITUTIVNA)

cilj tužbe je zaštita potestativnih preobražajnih prava (subjektivnih prava).

Preobražajna (subjektivna) prava su ona koja ovlašćuju titulara da jednostranom
izjavom volje proizvede određenu pr. posledicu (raskid ili otkaz ugovora). Npr. kada
kupac raskida ugovor zato što isporučena roba ne odgovara ugovorenom
kvalitetu, može tražiti naknadu štete, a prodavac koji osporava pravo na raskid može
tražiti kupovnu cenu.
Ova tužba je izuzetak, jer sud na osnovu nje menja jedno pravno stanje koje je
postojalo pre presude i stvara se nova situacija. Čemu ova tužba? Postoje
potestativna prava za koje je potrebna i pravosnažna sudska presuda, da bi nastupila
promena, a nije dovolja samo jednostrana izjava volje (npr. tužba za razvod ili poništaj
braka). Za razvod braka je potrebna tužba, kao i za osporavanje očinstva i
materinstva. U momentu pravosnažnosti presude nastaje pravna promena. Postoji i
druga mogućnost podnošenja konstitutivne tužbe kada za proizvođenje pr. promene
nije dovoljna izjava volje titulara potestativnog prava već je potrebna saglasnost druge
strane (promena ugovora zbog promenjenih okolnosti).

PREOBRAŽAJ se može sastojati u:

1) PRESTANKU POSTOJEĆEG PRAVA
2) NASTANKU NOVOG PR. ODNOSA
3) MODIFIKOVANJU POSTOJEĆEG PR. ODNOSA (BLIŽE UREĐENJE)

Po pravilu radi se o materijalno – pr. odnosu, a izuzetno se može raditi i o procesno-

pravnom odnosu (tužba za poništaj sudskog poravnanja). Tužbom se može tražiti
samo pravna promena koja je određena zakonom (razvod braka, osporavanje
očinstva ili materinstva i dr.). Najčešće se preobražajne tužbe podnose u bračnom i
porodičnom obligacionom i statusnom pravu. Svaka tužba kojom se traži povećanje
izdržavanja je konstitutivna tužba.

40
 DEJSTVA TUŽBE

Razlikuju se 2 momenta za koje se dejstva tužbe vezuju:

1) DEJSTVA PODNOŠENJA TUŽBE SUDU - akt podnošenja tužbe mora biti

zasnovan na svesnoj volji i tužba mora biti podnesena sudu. Tada tužba proizvodi dva
dejstva:

* MATERIJALNO PR. DEJSTVA – potiče iz obligacionog prava i sastoji se iz:

a) prekida roka zastarelosti određenih subjektivnih prava (rok počinje iznova) –
samim podnošenjem tužbe, prekida se rok zastarelosti. Ako se tužba povuče smatra
se da prekid zastarelosti nije nastupio, ali ako odbačena tužba bude ponovo
podnesena u roku od 3 meseca smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom
tužbom.
b) održavanje prekluzivnog roka za tužbu - podnošenjem tužbe održava se i
prekluzivni rok materijalnog – prava. (da li je stranka poštovala rok ili nije), ako nije
tužba se odbacuje kao nedopuštena, a protiv odbacivanja može se podneti žalba.
c) tužba deluje kao opomena ukoliko se radi o izvršenju obaveze za koju nije
određen rok.

* PROCESNO PR. DEJSTVA

a) sud je dužan da po tužbi postupa (ustavna obaveza suda) u momentu njenog
podnošenja
b) prema stanju stvari u momentu podnošenja tužbe ocenjuje se nadležnost suda
(mesna, stvarna, vrste suda)
- ako se stanje stvari posle momenta podnošenja tužbe promeni nastupa perpetuatio
fori odn. zadržavanje nadležnosti.

2) DEJSTVA DOSTAVLJANJA TUŽBE TUŽENOM

* MATERIJALNOPRAVNO DEJSTVO
a) Tuženi koji je do tada bio savestan, dostavljanjem tužbe (litispendencijom)
postaje nesavestan (on se obaveštava je da tužen, i zašto je tužen)
b) tuženi od tog trenutka pada u docnju (moru), ako nije određen rok za izvršenje
činidbe.
c) ako su u pitanju alternativno postavljene obaveze, dostavljanjem tužbe dolazi do
aktiviranja prava izbora dužnika.

41
d) dostavljena tužba deluje kao opomena

* PROCESNOPRAVNA DEJSTVA
a) Litispendencijom počinje parnica
b) ne bis in idem – nedopuštena je ista tužba između istih stranaka
c) od momenta dostavljanja tužbe tuženom za preinačenje je potreban pristanak
tuženog
d) sud više po službenoj dužnosti ne vodi računa o mesnoj nadležnosti.

PREINAČENJE TUŽBE
(PROMENA INDETITETA TUŽBENOG ZAHTEVA)

POJAM -

Naš ZPP bitno proširuje pojam preinačenja tužbe od teorijskog smisla.

U teorijskom smislu to je promena identiteta tužbenog zahteva.
Moguće je do zaključenja glavne rasprave i uvek podrazumeva podnošenje
nove tužbe.

ZPP poznaje tri vida preinačenja tužbe:

1) promena identiteta tužbenog zahteva (tužilac je povukao prvu tužbu i podneo

novu, umesto prvog istaknutog zahteva dodaje se novi),

2) dodavanje novog uz postojeći zahtev (tužilac, uz zahtev iz jednog ugovora

stavlja i zahtev iz drugog, ili kada uz povraćaj stvari traži i naknadu štete zbog
smanjenja njene vrednosti),

3) povećanje zahteva (kvantitativno) – kod kondemnatornih tužbi gde se traži

povećanje novčane sume ili povećanje količine zamenljivih stvari. Do ovog
preinačenja obično dolazi usled nastupanja novih činjenica u toku parnice, kao što je
dalje pogoršanje zdravlja i povećanje nesposobnosti za rad u toku spora po tužbi za
naknadu štete nanesene telesnom povredom.

Svako preinačenje tužbe je neprava jednostrana parnična radnja tužioca i

potreban je pristanak druge strane (tuženog).

USLOVI ZA DOPUŠTENOST PREINAČENJA -

Vreme - u kom se preinačenje može izvršiti je najranije pošto je tužba podnesena, a
najkasnije do zaključenja glavne rasprave.
SAGLASNOST TUŽENOG - pre dostavljanja tužbe tuženom za preinačenje nije
potrebna saglasnost tuženog – jednostrana radnja. Posle dostavljanja tužbe tuženom
za preinačenje je potrebna saglasnost tuženog.

42
Postavlja se pitanje da li pristanak tuženog ima značaj APSOLUTNOG VETA. Nema,
čak i kada tuženi ne da svoju saglasnost. Sud ima ovlašćenje da dopusti preinačenje
tužbe ako je to neophodno, celishodno, da se rasprave svi odnosi sporni između
stranaka. Sud o tome odlučuje na osnovu svojih diskrecionih ovlašćenja.
Postoji još jedan slučaj kada saglasnost tuženog nije neophodna – kada tužilac iz
istog odnosa traži drugu stvar (kondemnatorna tužba), ali zbog toga što su posle
podnošenja tužbe nastale nove okolnosti. Ako je tužba preinačena na ročištu na kome
tuženi nije prisutan, sud će odložiti ročište i dostaviti tuženom prepis zapisnika sa tog
ročišta. Protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena
posebna žalba.
PRIVILEGOVANO preinačenje je ono kad tuženi nema pravo da se protivi
preinačenju ne smatra se p: - ako tužilac promeni pravni osnov
- smanji tužbeni zahtev
- dopuni, ispravi navode, ne ponovi tužb.

FORMA – preinačenje tužbe može se izvršiti pismeno u vidu podneska i usmeno

na pripremnom ročištu ili na ročištu za glavnu raspravu. Postoje dve vrste
preinačenja tužbe – objektivno i subjektivno.
OBJEKTIVNO preinačenje je parnična radnja tužioca kojom on podnosi novu tužbu uz
povlačenje ranije (dopuna tužbe, ispravka tužbe, sužavanje tužbenog zahteva, menja
se pravni osnov);
SUBJEKTIVNO preinačenje je promena tuženog naknadnom radnjom tužioca koja
nastupa momentom preinačenja tužbe (umesto prvobitnog tuženog se tuži neko 3-će
lice), potreban je pristanak novog tuženog ako se stari upustio u parnicu. Tužilac će to
učiniti kada razvoj postupka dovodi u sumnju tačnost pasivne legitimacije. Vreme u
kome se to može učiniti je najranije pošto je tužba podnesena, a najkasnije do
zaključenja glavne rasprave. Od trenutka kada se tuženi upusti u raspravljanje o
glavnoj stvari, potrebno je i za preinačenje saglasnost lica koje treba da stupi u
parnicu umesto tuženog. Njegov se pristanak traži zato što on mora primiti parnicu u
stanju u kojoj se ona nalazi kada novi tuženi stupa u nju.

POVLAČENJE TUŽBE

POJAM - Jednostrana parnična radnja tužioca kojom on izjavljuje da više ne

traži sudsku zaštitu povodom tužbe koju je podneo . On se ne odriče prava koje
je tom tužbom tražio, već se samo odriče sudske zaštite.
OBJEKTIVNO PREINAČENJE je isticanje drugog zahteva umesto prvobitnog. Tužilac
povlači tužbu i podnosi novu u toku parnice. Radnja povlačenja tužbe može biti i
prećutna kod pravog objektivnog preinačenja.
SUBJEKTIVNO PREINAČENJE je kad umesto starog bude tužen novi tuženi.
Povlačenje i odricanje može biti izričito i prećutno (pretpostavljeno)

USLOVI ZA POVLAČENJE TUŽBE:

Tužilac može da povuče tužbu pre početka toka parnice (dostavljanjem) bez pristanka
tuženog. Posle dostavljanja neophodan je pristanak tuženog na povlačenje
tužbe. Povlačenjem tužbe ne dolazi do meritornog odlučivanja, a ako tužilac se
odrekne tužbenog zahteva, donosi se meritorna odluka. Izuzetak je povlačenje tužbe

43
za razvod braka (ona se može povući i u toku postupka bez saglasnosti tuženog, iz
razloga društvenog značaja braka, ali nije moguće u fazi žalbe).
DEJSTVA - Parnica prestaje da teče od momenta davanja saglasnosti tuženog,
Saglasnost može da bude data izričito ili konkludentnim radnjama. Povučena tužba se
može ponovo podneti, jer se spor ne rešava meritorno već parnica prestaje da teče,
za razliku od odricanja od tužbenog zahteva, gde ne postoji mogućnost ponovnog
podnošenje tužbe, jer se donosi presuda. Povlačenjem tužbe stvara se pretpostavka
da rok zastarelosti nije ni prestao da teče - zaustavni rok. Tužilac je dužan da
tuženom naknadi troškove, osim kada je do povlačenja tužbe došlo zato što je tuženi
ispunio činidbu koja je tužbom tražena.
ODRICANJE OD TUŽBEOG ZAHTEVA

POJAM – to je jednostavna radnja kojom tužilac izjavljuje da je njegov tužb.

zahtev neosnovan, pa više i ne traži sudsku zaštitu . On se izjašnjava o samom
tužbenom zahtevu, o samom predmetu spora. Da li odricanje od tužbenog zahteva
podrazumeva i odricanje prava radi čije zaštite je podneta tužba? Nema odgovora na
ovo pitanje, ali je rezultat u praksi isti. Odricanjem od tužbenog zahteva gubi se
pravo na podnošenje iste tužbe, jer sud donosi presudu na osnovu odricanja.
Ova radnja nema značaj parnične radnje, već ima obeležja materijalnopravnog
dejstva.

USLOVI – su da se ne traži pristanak tuženog. On nema razloga da se protivi

odricanju, zbog donošenja presude o predmetu spora, pa tužilac ne može više podići
istu tužbu.

POLOŽAJ SUDA - Kontrola dopuštenosti radnje sa stanovišta prinudno pravnih

propisa, javnog poretka - sud neće dozvoliti odricanje ako zaključi da izjava nije u
skladu sa prinudno pravnim propisima i moralom. Nekih zahteva se tužilac ne može
odreći, npr. zahtev za razvod braka, za izdržavanje (radi se o slabijoj stranci). Radnja
odricanja sama po sebi ne gasi parnicu u situacijama kada nemamo obavezno
zastupanje advokata. Nije dovoljna samo izjava tužioca, već sud mora doneti presudu
kojom će odbiti tužbeni zahtev. To je negativna presuda kojom se zahtev odbija i tada
postoji pravo na žalbu. Tužilac se može žaliti zbog nekih apsolutno bitnih povreda.

DEJSTVA - Parnica prestaje da teče. Nastupa res iudicata, smatra se da je

presuda pravnosnažna. Važi pravilo Ne bis in idem - ne može se opet voditi spor
između istih stranaka po istom pitanju. Troškovi postupka padaju na tužioca.

44
 SPAJANJE TUŽBENIH ZAHTEVA

POJAM – Postoji kada jedna tužba sadrži veći broj zahteva. Može biti
kombinovano sa suparničarstvom i sa subjektivnom množinom procesnih
odnosa.

USLOVI - Nisu isti za sve vrste spajanja, ali postoje zajednički:

1) za sve vrste zahteva mora biti nadležan sud (iste vrste).

(kada je fizičko lice materijalni suparničar sa privrednim subjektom→ nadležan je
trgovinski sud). Ne mora biti nadležan sud istog stepena , samo sud iste vrste. Ako je
za jedan zahtev nadležan opštinski sud, a za drugi okružni sud sprovodi se pravilo
atrakcije nadležnosti - za sve zahteve će biti nadležan okružni sud.

2) Potrebno je da za sve zahteve bude propisana ista vrsta postupka (opšti parnični i
državinski postupak).
To su zajednični uslovi, ostali su specifični i zavise od vrste tužbenog zahteva. (Što se
tiče zahteva za izdržavanje dece dopušteni su izuzeci).
Kriterijum za podelu na tri vrste je način spajanja.

VRSTE – Zakon predviđa tri vrste spajanja tužbenih zahteva:

a) KUMULATIVNO (obično)
b) EVENTUALNO (uslovno)
c) ALTERNATIVNO (nije uređeno ZPP, već proističe iz materijalnopravnih propisa)

a) KUMULATIVNO SPAJANJE postoji kada tužilac predloži sudu da usvoji sve

njegove tužbene zahteve (svi su ravnopravni) koji su sadržani u jednoj tužbi, pri
čemu odbijanje ili usvajanje jednog tužbenog zahteva ne povlači odbijanje ili usvajanje
ostalih tužbenih zahteva. Da bi došlo do spajanja potrebno je da između zahteva
postoji veza bilo da se radi o istom činjeničnom stanju ili da svi zahtevi proizilaze iz
istih ili sličnih pravnih osnova. U zavisnosti od te veze razlikujemo:
* PRAVO KUMULATIVNO SPAJANJE - spajanje zahteva koji (svi) proističu iz
činjeničnog ili pravnog osnova (npr. naknada materijalne i nematerijalne štete kod
saobraćajne nezgode). Vrednost predmeta spora se određuje prema zbiru svih
zahteva.

45
* NEPRAVO KUMULATIVNO SPAJANJE postoji kada dolazi do spajanja tužbenih
zahteva koji proističu iz sličnog činjeničnog i materijalno pr. osnova – između njih
postoji određena veza. Vrednost predmeta spora se određuje za svaki zahtev
ponaosob.
Kod kumulativnog spajanja moguće je doneti delimičnu presudu. S obzirom na
sadržinu spojenih zahteva, na njihov osnov i druge okolnosti, sud upravljajući
parnicom rešava da li će o svim zahtevima raspravljati zajednički ili će raspravljanje
koncentrisati na pojedine zahteve. Odvojeno raspravljanje o nekim zahtevima vodi
delimičnoj presudi.

b) EVENTUALNO (USLOVNO) SPAJANJE – podrazumeva 2 zahteva – glavni i

sporedni. Tužilac može spojiti dva tužbena zahteva tako da sud usvoji drugi
(eventualni) za slučaj da se prvi (glavni) pokaže kao neosnovan. Redosled zahteva
mora biti u tužbi određen. Tužilac mora odrediti koji je glavni, a koji sporedni.
On predlaže sudu da usvoji glavni zahtev, a tek ako sud smatra da je glavni
neosnovan, tek tada razmatra sporedne (eventualne zahteve). Tužilac odredjuje
redosled tužbenog zahteva i sud je tim redosledom vezan. Zahteva mora biti najmanje
dva, jedan je glavni, a sporednih može biti i više. Ako sud usvoji glavni zahtev zakon
ne govori šta će biti sa eventualnim zahtevom. Kada se raspravljaju svi zahtevi u
istom sporu, sud je vezan svojom argumentacijom. Potrebno je da između zahteva
postoji izvesna veza. Podnošenjem tužbe se prekida rok zastarelosti i to u pogledu
glavnog zahteva, i u pogledu eventualnih tužbenih zahteva. Ova procesna ustanova
se može upotrebiti samo ako je isti sud stvarno i mesno nadležan za svaki zahtev
i ako se o svima raspravlja o istoj vrsti postupka . Ako glavni zahtev bude usvojen
sud u pismeni sastav presude unosi rešenje kojim konstatuje da parnica u pogledu
eventualnog zahteva prestaje da teče pravnosnažnošću presude. Ako se glavni
zahtev pokaže kao neosnovan sud istom presudom odlučuje i o pomoćnom
(eventualnom) – tada je nastupio raskidni uslov. Delimična presuda nije dopuštena.
Dr POZNIĆ - u slučaju usvajanja glavnog zahteva odbijaju se eventualni. Potrebno je
da između zahteva postoji izvesna veza, da su zasnovani na istom događaju ili
događajima koji čine celinu. Isti sud mora biti stvarno i mesno nadležan za svaki
zahtev. Na sve zahteve sud primenjuje iste dokaze. Podnošenjem tužbe prestaje rok
zastarelosti u odnosu na sve zahteve.
c) ALTERNATIVNO SPAJANJE – proističe iz alternativno postavljenih obligacija
(obaveza se može izvršiti sa više činidbi alternativno, pri čemu redosled bira bilo
poverilac, bilo dužnik). Pravo izbora pripada tužiocu. Onda kada tuženom pripada
pravo na izbor govorimo o alternativnom spajanju, i to svoje pravo tuženi može vršiti
kada dodje do vršenja činidbi (u izvršnom postupku). FACULTAS ALTERNATIVA je
samo ovlašćenje koje on stiče ako tužilac da jednostranu izjavu volje u parnici. U
prinudnom izvršenju imamo samo jedan zahtev. Kod eventualnog spajanja i kod
alternativnog ne može se donositi delimična presuda. Ako bi osuda glasila alternativno
ne bi se znalo koji je od dva zahteva osnovan. U slučaju kada je predlog za osudu
neodređen, tužba je nedopuštena (to nije tako kaže Vesna). Više zahteva je
alternativno spojeno tužbom kojom se traži izricanje jedne iste posledice iz više
događaja, redovno dva.

ALTERNATIVNO OVLAŠĆENJE TUŽENOG

(facultas alternativa)

46
 To nije spajanje tužbenog zahteva, već pravo tužioca da umesto ispunjenja dugovane
činidbe predloži da tuženi plati određeni novčani iznos ili da ispuni neku drugu
činidbu. Ovaj predlog tužilac može da istakne u tužbi i kasnije u parnici, sve do
zaključenja glavne rasprave. Sud se ne upušta u ispitivanje da li navedeni novčani
iznos odgovara vrednosti činidbe. U slučaju proteka parničnog roka tužilac ima pravo
da traži samo prinudno izvršenje za ostvarenje nenovčane činidbe, nema mogućnosti
donošenja delimične presude (npr. – tužilac koji predlaže osudu na nenovčanu činidbu
npr. na prodaju stvari, može u tužbi ili kasnije, sve do zaključenja glavne rasprave,
izjaviti da će se smatrati namirenim ako mu tuženi umesto ispunjenja te činidbe, isplati
određeni iznos). Plaćanje novčanog iznosa u takvom slučaju je jedno ovlašćenje
tuženog, koji nema značaj tužbenog zahteva pa se o njemu ne može raspravljati.
ODBRANA TUŽENOG
STAV TUŽENOG PREMA TUŽBI se može iskazati na više načina već u toku
pripremanja glavne rasprave:

1) Tuženi može priznati tužb. zahtev. Tada se tuženi ne brani. Posledica je

donošenje presude na osnovu priznanja. Usvaja se tužbeni zahtev i to je
jednostrana parnična radnja. Tuženi je taj koji nije uspeo u sporu.
2) Tuženi se može braniti ćutanjem, odnosno može se uzdržati od svakog
izjašnjenja. To je propuštanje da preduzme bilo kakvu radnju. U našem pravu to nije
priznanje tužbenog zahteva. Nekada sud može doneti presudu zbog propuštanja da
se pismeno odgovori na tužbeni zahtev. Ne može se donositi presuda na osnovu
priznanja već je posledica donošenje presude zbog izostanka.
3) Tuženi se može braniti od tužbenog zahteva . Načini odbrane mogu biti
sadržinski i formalni.

a) SADRŽINSKI način odbrane –

MERITORNA ODBRANA

Tuženi se sluzi raznim vrstama osporavanja tužbenog zahteva:

 tuženi može osporavati činjenično stanje koje je tužilac naveo u tužbi. Može imati
oblik prostog poricanja ili drugačijeg prikazivanja jedne činjenice. Tada se cela parnica
svodi na dokazivanje koje su činjenice istinite. Ovim načinom odbrane tuženi
prebacuje na tužioca teret dokazivanja tačnosti činjenice.
 tuženi može osporavati pravni osnov tužbenog zahteva na više načina:
- nekonkludentna tužba (iz činjenica ne proizlazi da je tužbeni zahtev osnovan)
- brani se tvrdnjom da iz činjenica koje je tužilac naveo, a on ih ne osporava, po
materijalnom pravu ne proizilazi ona posledica koju tužilac ističe (tačno je da mu je
dugovao, ali je isplatio dug).
- brani se tako što otvara predhodno pitanje kojim tvrdi da izmedju tužioca i tuženog
postoji pravni odnos, od kojeg zavisi odluka suda (uslovljavajući pravni odnos).
- tuženi tvrdi da između njih postoji pravni odnos koji je od značaja za odluku po
tužbenom zahtevu.
- može da uloži i materijalno pravni prigovor – materijalno pr. odbrana.

47
Prigovori su činjenične tvrdnje tuženog kojima hoće da dokaže da je tužbeni zahtev
tužioca neosnovan. Sud kada usvoji prigovore, odbija tužbeni zahtev.
Zavisno od značaja za spoljni odnos postoje 3 vrste prigovora:
1) Činjenice koje su sprečile nastanak tužiočevog prava
2) Činjenice usled kojih tužiočevo pravo prestaje da postoji
3) Činjenice na kojima se zasniva pravo tuženog da svojom izjavom uskrati
tužiocu činidbu.
Dele se na prigovore kojima se činidba uskraćuje trajno i privremeno.
- moguće je i ostvarivanje procesnih pretpostavki. Sud će prvo ispitati da li su
ispunjene procesne pretpostavke. To su procesna odbrana, a prve dve radnje
tuženoga su meritorna odbrana na osnovu koje sud donosi presudu kojom se tužbeni
zahtev odbija, a kod procesne odbrane, tužbeni zahtev se odbacuje (?).

PROCESNO – PRAVNA ODBRANA

OSPORAVANJE DOPUŠTENOSTI TUŽBE – Tuženi osporava postojanje neke

procesne pretpostavke. Njih će sud ponovo ispitati. Uz ovu odbranu tuženi iznosi
svoju odbranu protiv tužb. zahteva (meritornu odbranu).

Prethodno pitanje (USLOVLJAVAJUĆI PRAVNI ODNOS) - postoji ako

odluka o tužbenom zahtevu zavisi od odluke u predhodnom pitanju.
Moguće je da je predhodno pitanje već rešeno nekom sudskom odlukom (recimo
krivična presuda o krivici tuženog) i ta presuda vezuje sud u parničnom postupku i
tuženi se tada ne može braniti time da tužilac nema pravo na naknadu. Vezan je
parnični sud i odlukom upravnog organa o prethodnom pitanju. Sud mora da
prethodno pitanje uzme onako kako je rešeno. Ako to rešenje otpadne, stranka koja je
oštećena ima pravo da podnese predlog za ponavljanje postupka.
Prethodno pitanje je pravno, a ne činjenično pitanje.
Drugim rečima,
prethodno pitanje je pitanje postojanja nekog prava ili pravnog odnosa, koje
nije predmet spora niti je o tom pitanju nadležni sud ili organ ranije doneo
odluku. To je ono pitanje koje je postalo sporno među strankama nakon zasnivanja
parnice. Odluka suda o predhodnom pitanju ne unosi se u izreku, već kao pravna
ocena u obrazloženju i ima dejstvo samo u tekućoj parnici. Ako odluka kojom je
odlučeno o predhodnom pitanju bude pravnosnažno stavljena van snage, stranka
može podneti predlog za ponavljanje postupka. (vanredni pr. lek).
Kada predhodno pitanje nije rešeno pravnosnažnom odlukom suda i konačnim
rešenjem upravnog organa, uslovljavajući odnos parnični sud može rešiti
običnim rešenjem prethodnog pitanja, medjupresudom ili presudom po tužbi za
utvrdjenje.

Koji će način prihvatiti sud zavisi od toga o kakvom se pitanju radi.

1) OBIČNIM REŠENJEM PREDHODNOG PITANJA –

će odlučiti ako se radi o pitanju o kojem sud inače ne bi bio ovlašćen za rešavanje
(može da reši čak i pitanje da li je izvršeno krivično delo, čak i neko upravno pitanje).
Odluka koja je doneta kao obično prethodno pitanje vezuje sud samo u tom postupku.
Ako nadležni sud ili upravni organ reši to prethodno pitanje na drugi način, ne važi

48
presuda parničnog suda i prethodno pitanje. Može da se podnese predlog za
ponavljanje postupka. Postoje situacije kada sud ne može sam da rešava prethodno
pitanje, nego upućuje stranku da nadležni sud reši to pitanje.
Izuzeci su zahtev za izdržavanje, utvrđivanje očinstva, postojanje braka. To je pravno,
nije činjenično pitanje – res iudicata. Odluka o predhodnom pitanju se unosi u izreku i
podobna je za pravosnažnost.

2) MEĐUPRESUDA –
sud može odlučiti medjupresudom samo ako bi bio stvarno i mesno nadležan da se to
pitanje postavilo kao predmet spora. Taj odnos mora biti gradjansko pravni, jer
medjupresuda je presuda. Međupresudom sud odlučuje po sopstvenoj inicijativi, kada
smatra da je to svrsishodno i celishodno. Sud donosi medjupresudu kada nije
siguran ni o visini naknade ni o pravnom osnovu.
Međupresudom je DEKLARATIVNA (utvrđujuća) presuda kojom sud utvrđuje da po
osnovu delimične odgovornosti tuženi tužiocu duguje naknadu štete (pozitivna
deklaracija). Protiv međupresude tuženi može da izjavi žalbu, pa drugostepeni sud
donosi odluku. Onda prvostepeni sud ima mogućnost da utvrdi iznos naknade, jer je
odlukom drugostepenog suda utvrdjeno da uslovljavajući odnos postoji. Ako tuženi
propusti rok za žalbu, pa tako međupresuda postane pravnosnažna. Medjupresuda
je uvek pozitivna deklaracija.

3) PRESUDA PO TUŽBI ZA UTVRĐENJE –

sud mora biti stvarno i mesno nadležan, ali i tužilac mora da podnese zahtev za
utvrdjenje, da sud utvrdi. Ovde se rešava po incidentnom (prejudicijelnom) zahtevu.
Incidentni zahtev za utvrđenje je zahtev tužioca kojim se traži donošenje deklaratorne
presude o prethodnom pitanju. Tužilac po pravilu traži da se utvrdi postojanje pravnog
odnosa. To se smatra preinačenje tužbe (podnošenje tog incidentnog zahteva), zato
da ne bi tuženi bio ovlašćen da se protivi. Sud o tom zahtevu mora da reši.
Sada imamo kumulativno spajanje tužbenog zahteva. Ako utvrdi sud da taj odnos ne
postoji odbiće tužbeni zahtev. Ova presuda deluje u svakom drugom sporu, a ne
samo u sporu u kojem je donesena. Tužilac podnosi taj incidentni zahtev. Kada tužilac
stavi incidentni zahtev za utvrđenje, tada sud mora da reši o tom zahtevu. Tužilac
incidentni zahtev postavlja kada je sud nadležan i kad postoji uslovljavajući odnos. On
izričito stavlja ovaj zahtev, ali to nije preinačenje.

PREJUDICIJELNA (INCIDENTNA) PROTIVTUŽBA – je negativna protivtužba za

utvrđenje – tuženi je može podići.
Tuženi može da kaže da ne samo da osporava postojanje odnosa izmedju njega i
tužioca, već i da zahteva od suda da utvrdi da taj odnos ne postoji. To je negativna
prejudiciona protivtužba. Protivtužba je zahtev tuženog kojim on traži donošenje
deklarativne presude o prethodnom pitanju. Negativna protivtužba za utvrđenje.

49
PRIGOVORI – su činjenične tvrdnje tuženog na osnovu kojih on traži od suda da
odbije tužbeni zahtev. Tuženi može reći da je tužbeni zahtev zastareo i da će sud
odbiti tužbeni zahtev kao neosnovan.

VRSTE PRIGOVORA:
Prema krierijumu kako deluje prigovor na tužb. zahtev:
a) prigovori koji sprečavaju zahtev (tuženi tvrdi da tužiočevo pravo nije ni
nastalo, pa sud utvrdjuje da li je to tako ili ne, npr. nedostatak poslovne sposobnosti,
mana u izjavi volje)
b) prigovori koji ukidaju zahtev (tuženi tvrdi da je tužiočevo pravo nastalo, ali i
prestalo, npr. ispunjenje obaveze, otpust duga)
c) prigovori u užem smislu (tuženi ne spori postojanje tužiočevog prava, ali
tvrdi da ima pravo da jednostranom izjavom volje uskrati izvršenje činidbe koju tužilac
traži, npr. prigovor zastarelosti, prigovor radi prebijanja).

PRIGOVOR RADI PREBIJANJA (KOMPENZACIJE) – Tuženi ga može upotrebiti i

kada ne osporava postojanje i dospelost tužiočevog potraživanja.
Treba samo napraviti razliku izmedju pozivanja tuženog na to da je već nezavisno od
njegove volje izvršeno prebijanje (vanprocesno prebijanje) i ovog prigovora.
To je jedini prigovor u ZPP.
Potrebna su dva potraživanja – potraživanje i protivpotraživanje (poverioca i
dužnika). Neophodno je da su oba istovrsna (novčana, nenovčana) i da su oba
dospela.
Do prebijanja se dolazi ex lege, po sili zakona. Za prigovor je potrebna jednostavna
izjava volje o prebijanju, bilo koje strane. Sud neće odlučivati ako to ne traži tuženi, i
ako ima protivpotraživanje. Ovo je prigovor koji ukida zahtev.

POJAM – Procesna kompenzacija (prebijanje) je parnična radnja tuženog kojom

on ističe da ima protivpotraživanje prema tužiocu i traži od suda da donese
presudu kojom će se izvršiti prebijanje (kompenzacija).
Procesno prebijanje je sigurnije od neprocesnog prebijanja (vanparničnog). Ovaj
prigovor je uvek poslednji koji sud ispituje, on je poslednji u rangu. O prigovoru radi
prebijanja sud raspravlja i odlučuje ako se druga odbrambena sredstva pokažu kao
bezuspešna. Odluka o procesnom prigovoru radi prebijanja je podobna za
pravnosnažnost. To je jedini prigovor o kojem se odlučuje izrekom presude zato što to
nije običan prigovor, već činjenična tvrdnja.
On je odbrambeno sredstvo. Dok stoji tužba, stoji i prigovor. Ako tužilac povuče tužbu,
neće sud više da odlučuje ni o ovom prigovoru.
Redosled radnji suda je sledeći:
- sud najpre ispituje: - postojanje tužiočevog potraživanja
- postojanje protivpotraživanja tuženog
- uslove za prebijanje
- odbija tužbeni zahtev i to delimično ili potpuno.

Odluka o procesnom prigovoru radi prebijanja glasi:

I stav izreke (deklarativna) - utvrđenje potraživanja
II stav izreke (deklarativna) - utvrđenje protivpotraživanja
III stav izreke (konstitutivna) – prebijaju se potraživanja pa se tužbeni
zahtev odbija u celosti ili delimično, u zavisnosti od visine protivpotraživanja.

50
Ako je tužb. zahtev neosnovan sud ne odlulčuje o prigovoru izrekom. Odluka o
prigovoru je zahvaćena pravnosnažnošću. Na prigovor se ne plaćaju sudske takse a
na protivtužbu da.

b) FORMALNI nacin odbrane -

Odbrana tuženog se može ispoljiti kao:
1) pismeni odgovor na tužbu
2) protivtužba
3) ostali oblici

1) PISMENI ODGOVOR NA TUŽBU je obavezan u opštem parničnom postupku.

Sadržina odgovora na tužbu je zakonski određena. To je pismena parnična radnja
koja mora biti izvršena i podrazumeva da se tuženi izjasni o svim navodima u tužbi.
Mora biti u pismenoj formi.

2) PROTIVTUŽBA je tužba tuženog protiv tužioca u toku istog postupka. Ona je

napadna, ofanzivna i opozivna radnja, i njome se može tražiti i više dalje od
odbrane. Nije inicijelna radnja.
Zahtev protivtužbe mora biti u vezi sa tužbenim zahtevom. Obe strane se sada
nalaze u obe parnične uloge.

One se mogu podeliti na:

1) KONEKSNE
2) PREJUDICIJELNE
3) KOMPENZACIONE

1) Koneksna – nastaje iz istog materijalno–pravnog odnosa kao i tužba i usmerena je

protiv tužioca. Ističu se tvrdnje i zahtevi kao u prigovorima. Tuženi traži odbijanje
tužbenog zahteva i ističe svoj zahtev. Po pravilu jedan zahtev isključuje drugi (npr.
tužilac traži isplatu cene, a tuženi raskid ugovora zbog neispunjenja i naknadu štete).

2) Prejudicijelna – Tuženi traži deklarativno određenje postojanja ili nepostojanja

nekog uslovljavajućeg pravnog odnosa od kog zavisi odluka o osnovanosti tužbenog
zahteva.

51
3) Kompenzacioni – Tuženi ističe protivpotraživanje, tražeći prebijanje. On ističe
zahtev koji se može prebijati sa zahtevom iz tužbe. Postupak će teći i ako tužilac
povuče tužbu. Ako je protivpotraž. veće od potraživanja, isto je kao i tužba ali sa
obrnutim ulogama.

Prema vremenu delovanja prigovori se dele na:

a) Dilatorni su oni kojima se ističe trajno odbijanje tužbenog zahteva (pravo retencije,
neispunjenje obaveze tužiocu),

b) Peremptorni su oni kojima se privremeno odbija tužbeni zahtev (zastarelost).

Tuženi ne osporava postojanje odredjene činidbe, ali recimo, kaže tužiocu da njegovo
potraživanje još nije dospelo.

DOKAZIVANJE
POJAM – Dokazivanje je parnična radnja kojom mora pravilno da se utvrdi istinitost
činjenica od kojih zavisi odluka suda. Predstavlja preduzimanje parničnih radnji suda i
stranaka koje se sastoji u ispitivanju dokaznih sredstava radi utvrđivanja istinitosti
činjenica – hipoteze suda, činjenica koje iznose stranke. Da bi se pravilno primenile
pravne norme, mora se utvrditi činjenično stanje.
Pravilnost i potpunost uređenja činjeničnog stanja je utvrđeno principima postupka -
raspravnim načelom, načelom slobodne ocene dokaza. Dokazivanje je mešovita
parnična radnja i to je zajednička radnja suda i stranaka o činjenicama koje su bitne
za donošenje odluka, kojima se traži istina.
Postoje dva sistema dokazivanja, u zavisnosti od toga da li u dokazivanju
preovladava uloga suda ili stranaka:
Aktivna uloga stranaka – prevladava stranačko dokazivanje (anglosaksonsko pravo i
Francuska).
Aktivna uloga suda – sud je više nego stranka odgovoran za ispravnost i pravilnost
utvrđivanja činjenica, pa je moguće da se napada presuda zbog nepravilno i
nepotpuno utvrdjenog činjeničnog stanja (u našem pravu).
Sudija je odgovoran za dokazivanje, a ako često greši, to je razlog za razrešenje
sudije. Dokazivanje kao radnja suda ima za cilj da sud proveri istinitost sopstvene
hipoteze. Kod dokazivanja stranka osporava postojanje jedne ili više činjenica koje
protivnik iznosi. Sud mora ispitati da li je tvrdnja stranke koja osporenu činjenicu
iznosi istinita. Ispitivanje dokaznih sredstava – činjenicu koja je bila predmet
dokazivajna sud uzima u podlogu svoje odluke ako bude dokazana. To je prikupljanje
odredjenih premisa i izvođenje logičkog zaključka da li su te premise istinite. Sud
upotrebljava dokazna sredstva da bi stekao saznanje da li su činjenice istinite ili ne, a
stepen sigurnosti može biti različit (činj. postoji ili ne).
Postoje tri stepena saznanja:
1) Verovatnoća u pogledu postojanja određenih činjenica
2) Uverenje (ubeđenje)
3) Apsolutno uverenje i ubeđenje
1) VEROVATNOĆA – kod suda preteže utisak da je postojanje činjenice koja je bila
predmet dokazivanja moguće (npr. postojanje razloga za izuzeće sudija, za
produženje sudskog roka, za odlaganje ročišta). To je najniži stepen uverenja suda
da postoji neka činjenica. Dovoljna je samo onda kada to zakon izričito nalaže → da
je za određene činjenice dovoljna verovatnoća. Postoji spor u našoj pravnoj teoriji. Ima
autora koji tvrde da je verovatnoća dovoljna i za procesne pretpostavke. Drugi autori

52
smatraju da je verovatnoća ograničena na činjenice za koje zakon odredjuje da su one
dovoljne.
2) UVERENJE (UBEDJENJE) - je neophodno za činjenice koje su materijalno pravno
relevantne. To je ubedjenje suda da je tvrdnja povodom koga je dokazivanje
izvedeno istinita. Uverenje je stepen saznanja kojim se isključuje razumna sumnja
koju bi imao prosečan čovek – standard. Zakonodavac se zadovoljava ovim
uverenjem suda, da se ta činjenica ima smatrati dokazanom. Sud na osnovu njih
može da primeni materijalno pravnu normu i da iz tog uverenja izvuče silogistički
zaključak i da donese presudu.
3) APSOLUTNO UVERENJE I UBEĐENJE - je stepen saznanja koji isključuje
svaku moguću sumnju (to je najčešće DNK analiza kod utvrđivanja roditeljstva).
Dokazivanje činjenica naučnim metodama. Ali parnične stranke mogu da odbiju da se
podvrgnu toj vrsti veštačenja. Sud tada odlučuje na štetu tog lica.

PREDMET DOKAZIVANJA – su dokazi, činjenične tvrdnje i odstupanja od

obaveze izvodjenja dokaza.

1) DOKAZ

Dokaz je činjenica kojom se potvrđuje postojanje ili nepostojanje neke druge

činjenice. Ta druga činjenica je predmet dokazivanja.

DOKAZNO SREDSTVO je izvor dokaza. To je lice ili stvar putem kojih sud stiče
saznanja o istinitosti ili neistinitosti određene činjenične tvrdnje (npr. svedok je
dokazno sredstvo, a iskaz je dokaz, veštačenje je dokazno sredstvo, a nalaz i
mišljenje veštaka je dokaz).
DOKAZNA SNAGA je svojstvo dokaznog sredstva. To je podobnost dokaznog
sredstva da uveri sud u istinitost ili neistinitost odredjene činjenice kao predmeta
dokazivanja.
DOKAZNI RAZLOZI su sudovi, argumenti, zaključci iz kojih se izvodi ocena o
istinitosti tj. neistinitosti dokazane činjenice.
OCENA DOKAZA (završna radnja dokazivanja) – ispituje se da li dokazivanu
činjenicu treba prema dokaznim razlozima uzeti za postojeću.

VRSTE DOKAZA:
Kriterijum prema odnosu dokaza i predmeta dokazivanja činjenica
1) GLAVNI DOKAZ
2) PROTIVDOKAZ
3) DOKAZ O PROTIVNOM
1) GLAVNI DOKAZ je dokaz koji se izvodi radi utvrđivanja činjenice koju je stranka
iznela, a koja je relevantna da i od koje zavisi odluka o tužbenom zahtevu.
2) PROTIVDOKAZ se koristi da bi se oborio rezultat dokazivanja do koga se došlo
izvodjenjem glavnog dokaza.
3) DOKAZ O PROTIVNOM je dokaz koji ima za cilj da obori zakonsku presumpciju
(pretpostavku) - one su po pravilu oborive. On ima karakter glavnog dokaza.
Ova podela je teorijska.
Kriterijum prema materijalno–pravnom značaju dokaza (činjenice koja je predmet
dokazivanja ) je činjenica za koju treba utvrditi da li se dogodila u prošlosti odnosno da
li postoji u sadašnjosti

53
 1) NEPOSREDNI (direktni)
2) POSREDNI (indirektni)
1) NEPOSREDNI (direktni) - ako zakon za određenu činjenicu direktno vezuje izvesna
pravna dejstva, onda je i dokaz kojim se takva činjenica utvrdjuje neposredna. Ako
zakon za određenu činjenicu vezuje neposredna ili direktna pr. dejstva onda je dokaz
takve činjenice neposredan ili direktan. Dokaz je neposredan kada njegovim
izvođenjem treba da bude potvrđeno postojanje ili nepostojanje činjenice od koje po
materijalno pr. odredbi zavisi sadržina meritorne odluke.
2) POSREDAN (indirektan) – utvrđuje se stanje svesti stranke. Ako zakon za
određenu činjenicu ne vezuje neposredna pr. dejstva onda je dokaz takve činjenice
posredan ili indirektan. Utvrđuje se neka druga činjenica iz koje se izvodi zaključak o
tome da li postoji ili ne postoji činjenica za koju zakon vezuje određena neposredna
dejstva. Sud do svog stava o postojanju takve činjenice dolazi logičkim izvodjenjem iz
postojanja neke druge činjenice koja je nesporna ili se u tu svrhu dokazuje.
2) ČINJENIČNE TVRDNJE

Predmeti dokazivanja su činjenične tvrdnje stranaka od kojih zavisi odluka o

tužbenom zahtevu.
To mogu biti i činjenične teze i hipoteze suda, koje ex officio utvrđuje sam sud.
Hipoteze postoje kada stranka nije znala činjenice, već postoje pretpostavke.
Postavlja se pitanje šta je predmet dokazivanja činjenica – da li je to tvrdnja stranke,
izjava volje stranke ili izjava o njenom saznanju. Tvrdnja ne mora biti istinita. O
nespornim činjenicama se ne utvrđuje istinitost. Činjenica je svaka okolnost za koju
pravna norma vezuje odredjena dejstva, a koja je konkretno odredjena u prostoru i
vremenu. Sud slobodno ceni hoće li uzeti u obzir priznanje određene činjenice ili
naknadno odbijanje priznanja, povlačenje priznanja, pa je tvrdnja stranke izjava volje.
Predmet dokazivanja je činjenica, a retko činjenična tvrdnja.

USLOVI ZA DOKAZIVANJE ČINJENICA - Sud ocenjuje da li je činjenica pr.

relevantna za donošenje odluke. Sudija daje pr. dijagnozu spora i tako vrši selekciju
dokaza. Uslovi su da je činjenica pr. relevantna i da ne postoje okolnosti koje bi
otklonile dokazivanje.

3) ODSTUPANJA OD OBAVEZE IZVOĐENJA DOKAZA

Izvođenje dokaza je upotreba dokaznog sredstva od strane suda u svrhu

saznanja. Ne dokazuju se nesporne činjenice, koje su stranke jedna drugoj
priznale.

PRIZNANJE ČINJENICA je parnična radnja kojom stranka izjavljuje da je tačna,

odnosno istinita činjenica koji iznosi protivnik, a koja ide na njenu štetu
VRSTE PRIZNANJA :
1) u zavisnosti od momenta i davanja priznanja –vreme
a) Obično priznanje - stranka ga daje pošto je protivnik izneo činjenicu koja mu ide u
korist, a njoj ide na štetu
b) Anticipirano priznanje - stranka iznosi činjenicu koja njoj ide na štetu, pre nego
što je protivnik tu činjenicu izneo.
2) u zavisnosti od načina davanja priznanja
a) Izrično priznanje → pravilo je kod nas
b) Konkludentno → za procesno pr. relevantne činjenice

54
c) Prećutno → izuzetak
Princip afirmativne ili negativne litiskontestacije (procesni sporazum)
Litiskontestacija - 2 vrste - zavisi od toga da li će činjenice iznete u odsustvu
protivnika smatrati osporene ili priznate.
a) Afirmativna - smatra se da je stranka priznala sve činjenice iznete u njenom
odsustvu
b) Negativna - smatra se da je odsutna stranka osporila činjenice iznete u njenom
odsustvu - ovaj princip važi kod nas, osim ako su ispunjeni uslovi za donošenje
presude zbog propuštanja.

DEJSTVO PRIZNATE ČINJENICE je takvo da je ta činjenica, nezavisno da li je ona

stvarno istinita ili ne. Ima slučajeva kada priznanje činjenice neće otkloniti
dokazivanje, a to je onda kada od te činjenice zavisi primena kogentne norme.

ČINJENICE KOJE SE NEĆE DOKAZIVATI –

1) NOTORNE – opšte poznate činjenice koje su poznate svakom prosečnom čoveku

ili znatnom br. ljudi u celoj zemlji. Poznate su širem krugu ljudi i ne dokazuju se. Može
se uzeti da su istinite, ako su poznate svim članovima veća (poplave, nepogode). One
se ne uzimaju na inicijativu stranke, već po službenoj dužnosti. Sa opšte poznatom
činjenicom izjednačava se činjenica koja je sudu poznata iz njegove službene
delatanosti, o kojoj je on stekao saznanje u nekom drugom sudskom postupku. Inače,
privatno saznanje sudije ne može se smatrati opšte poznatom činjenicom (npr. izjava
stranke ili svedoka), ako je saznao van službene dužnosti. Takvu činjenicu koju je
saznao van službene dužosti sudija unosi u postupak kao svedok, a to ga izuzima iz
vršenja sudske dužnosti u tom sporu.
To je pravilo po kome je sud dužan da jednu činj. uzme kao postojeću (pretpostlj. činj.) ako postoji 2-ga zakonom
određena činj. (osnov pretp. bazis)

2) ZAKONSKE PRESUMPCIJE – su nedokazive. To su zakonske pretpostavke, odn.

činjenice za koje zakon nalaže, tvrdi, uzima da postoje. Ako zakonom postoji neka
druga slična činjenica, zakonska presumpcija je dvojaka i sastoji se iz osnova (bazis)
i pretpostavke (tesis). Zakon kaže ako postoji bazis, onda postoji i tezis.
Pretpostavljena činjenica se ne dokazuje, str. dokazuje osnov pretpostavke ako je
sporan. Npr. očinstvo, postoji tzv. zakonska pretpostavka je brak ili 300 dana nakon
prestanka braka (bazis). Tezis je da je muž majke otac deteta. Osnov (basis)
pretpostavke može biti sporan i onda se on dokazuje i ako dokažemo osnov
pretpostavke, onda se pretpostavka ne dokazuje. Dokazom o protivnom se obara
zakonska presumpcija.
U parnici ne mogu biti osporene činjenice utvrđene pravnosnažnom osuđujućom
presudom krivič. Suda ukoliko obrazuju bitna obeležja K.D. za koje je izrečena
presuda.
- samo pretpost. koje dopuštaju dokaz o protivnome pre suda (oborive)

3) Kada stranka ne da predujam troškove za izvođenje dokaza ta činjenica se ne

dokazuje. Izuzetak→ kada se radi o prinudno pr. dokazima (ex officio)

4) Kada je sud odredio rok za izvođenje određ. dokaza uz pomoć lica i stvari
koje se ne nalaze u mestu gde se nalaze sud i stranke - ako prođe rok, ne izvodi
se činjenica

55
5) Kada je sud već obrazovao uverenje o istinitosti određene činjenice, one se
neće izvoditi.

6) Naknada štete u određenim slučajevima nedostataka dokaza i teškoća u

pokazivanju – ako se visina štete nije mogla utvrditi, a nesporno je da postoji
obaveza naknade štete. Sud odmerava visinu štete – prema standardu. Ako se visina
štete nije mogla utvrditi na nesporno je da se ona mora nadoknaditi (važi samo za
parnice koje se mogu pokrenuti kondemnatornom tužbom). Može se dogoditi da sud
utvrdi da pravo na naknadu štete postoji, ali je sporna visina te naknade. (to je vrlo
restriktivno kod naknade nematerijalne štete, a visina štete se odredjuje primenom
standarda prosečnog čoveka)

7) Stručno znanje suda – dokazivanje veštacima može izostati ako sud takvim
znanjem raspolaže.
TERET DOKAZIVANJA –

Pitanje tereta dokazivanja, postavlja se kada o tome nema izričite odredbe

.
Koje će činjenice uzeti kao dokazne, odlučuje sud po svom uverenju. Na
osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno,
kao i na osnovu celokupnog postupka.
Kada se neka važna sporna činjenica ne može utvrditi sa sigurnošću, onda se
primenjuje pravilo o teretu dokazivanja, tj. stranka koja nešto tvrdi dužna je to
da dokaže.
Kada tuženik ističe neku činjenicu, prigovor, dužan je dokaže istinitost te
činjenice na kojoj zasniva svoj prigovor. Koja će stranke dokazivati odredjene
činjenice, utvrdjuje se pomoću materijalnih propisa kojima se reguliše sporni
pravni odnos.

Dužnosti stranke povodom dokazivanja su brojne:

1) Iznesu činjenice – činjenične tvrdnje.

2) Predlože dokaze – kojima će tvrdnje biti dokazivane na kojima zasniva svoj zahtev
ili kojima pobija navode ili dobija dokaze protivnika.

3) Da uvere sud – u to da je dokazana činjenica istinita poslednja, dva imaju značaja

za teret dokaz - stranka ima teret da predloži dokaze i uveri sud u istinitost dokazivane
činjenice.

Otuda osnovna podela na:

1) SUBJEKTIVNI TERET DOKAZIVANJA – obaveza str. da predloži dokaze,

činjenica koje treba utvrditi (mali značaj kod nas → Raspravno načelo, veliki značaj
ima u anglosaksonskom pravu). Ako str. iznese činjenicu, a ne predloži dokaz
utvrđivanja činjenice sud je ovlašćen da dokazuje činjenicu, pa str. ne gubi mnogo
(zbog toga ovo nema veliku ulogu u kontinentalnom pravu)

56
2) OBJEKTIVNI TERET DOKAZIVANJA – obaveza str. da uveri sud u istinitost
činjenica koje treba dokazati (koja je predmet dokazivanja). Ako str. predloži činjenicu,
dokaz, sud nije time vezan. Stranka je dužna da predloži dokaz za iznetu činjenicu, ali
rizik generalno ne postoji ako sud može da je izvede.

PREDMET DOKAZIVANJA – od njega zavisi raspored tereta dokazivanja. Mora se

znati kada će teret dokazivanja pasti na tužioca, a kada na tuženog (mat. pr. pravila, a
ne procesno pr.). U našem pravu nema opštih već samo posebnih pravila o teretu
dokaz. Tužilac je dužan da iznese sve u tužbi (Rimsko pravo).
Teret dokazivanja odredjene činjenice pada na onu stranu kojoj ta činjenica po
materijalnom pr. ide u korist. Određuje ga sud (on primenjuje mat. pr. normu i po
tome se vidi koja činjenica ide u korist tužiocu, tako da ta činjenica ide na teret
tužioca). Od ovog pravila postoje brojna ODSTUPANJA, neka odstupanja su
OPŠTEG karaktera, a druga su ona koja su vezana za predmet spora.
OPŠTEG KARATERA su izazvale zakonske presumcije koje pomeraju teret
dokazivanja (dokazuje onaj kome ide na štetu, a ne u korist).
POSEBNA ODSTUPANJA su vezana za materijalno pravni predmet spora, npr. –
svako ko prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi osim ako ne dokaže da nije kriv (teret
dokazivanja je na tuženom – on dokazuje da štetu nije napravio svojom krivicom).
Napadna sredstva dokazuje tuženi (da pravo nije ni nastalo, ni preostalo). Tužilac
dokazuje da je određeno pr. nastalo.

ULOGA TERETA DOKAZIVANJA – U slučaju kada se ne zna koje činjenice dokazuje

tuženi a koje tužilac, nema presude, nema materijalne odluke.

a) non liquet – nema presude, nema materijalne odluke, u slučaju da se ne zna koje
činjenice, dokazuje tuženi a koje tužilac. Pravilo je propisano 90-tih god. izričito, ali je
i ranije bilo poznato kada ne bi bilo ovog pravila sud prilikom izvođenja dokaza ne bi
mogao da utvrdi istinu nema presude→ zabranjena posledica (posledica koja nije
povoljna) sud ako ne može da utvrdi činjenicu, ne može da reši spor. D anas je ova posledica
nepoželjna. Napoleonov zakonik 1804 code civil smatra se da je uskraćivanje
pravosudja (kažnjivo delo za sudiju). Evropska konvencija o ljudskim pr. i osnovnim
slobodama paragraf – 6 - pravo građana na nepristrasno i nezavisno suđenje,
okončanje postupka u razumnom roku. Ako sud to ne učini plaća se naknada štete
građaninu koji je vodio spor.

b) stepen uverenja (ubedjenja) – je stepen saznanja kojim se isključuje razumna

sumnja. Ako sud nije uveren u postojanje činjenice, nego postoji verovatnoća, mora
da se nadje metod, kojim se rešava ko dobija, a ko gubi spor. U čemu se sastoji
posledica nedokazanosti? Stranka gubi parnicu. Primenom pravila o teretu
dokazivanja tužilac češće gubi parnicu, odbija se tužbeni zahtev.

c) Posledica nezakonitosti – in dubio pro reo – u sumnji povoljnije po okrivljenog →

krivič. postup.
Donosi se oslobađajuća presuda zbog nedostatka dokaza.
- ovde ne može da se primeni ovaj princip – već se primenjuje pravilo o teretu
dokazivanja → građ. pr.

DOKAZI I DOKAZNA SREDSTVA –

57
U toku postupka prvo što sudija radi kad dobije tužbu izvrši predhodnu proveru
tužbe. Ako je tužba dobra ona se dostavlja na odgovor. Jedna strana traži
nešto, druga to osporava. Sud nakon što utvrdi činjenično stanje donosi
odluku. Tom prilikom proveravaju se činjenice koje je druga strana priznala
(nisu sporne), kao ni opšte poznate činjenice. Ako tužena strana ne spori činj.
ona se ne proverava (npr. naknada štete, tužena strana osporava i osnov i
visinu (ispituju se i osnov i visina) a ako priznaje osnov onda se ispituje samo
visina). Kako se utvrdjuje osnov i visina? To se čini putem raznih dokaznih
sredstava. Sve što se dešava u postupku se bazira na valjanom utvrđenom
činjeničnom stanju, jer ako se ono pogrešno utvrdi primeniće se pogrešna mat.
pr. norma. Najvažnije je načelo utvrđivanja materijalne istine, mada ga novi ZPP
nije potpuno uredio (degradira načelo utvrđivanja mat. istine). Nikad se ne može
utvrditi šta je pr. istina, već samo ona istina na osnovu onoga što su str.
predočile.

IZVOĐENJE DOKAZA –
Dokazi se redovno izvode na predlog stranaka (ponuda dokaza) koje postupaju u
svom interesu, ali istovremeno one ispunjavaju dužnost da pred sudom iznesu svo
procesno gradivo. Tužilac dokaze treba da navede u tužbi, a tuženi u odgovoru
na tužbu. Stranke mogu izvođenje dokaza predložiti i usmeno, na pripremnom ročištu
ili na glavnoj raspravi, sve dok one ne budu zaključene. Izuzetno, mogu predložiti i u
žalbi, ukoliko za njih nisu znale ili ukoliko nisu mogle znati za postojanje dokaza pre
okončanja glavne rasprave. Ako se pred drugostepenim sudom održava rasprava,
onda i na toj raspravi. Sud može i bez odgovarajućeg predloga stranke, odrediti da se
upotrebi svako dokazno sredstvo koje mu stoji na raspolaganju.

VREME IZVOĐENJA DOKAZA –

dokazi od značaja za ishod spora izvode se u stadijumu glavne rasprave, na istom
ročištu koje je određeno za raspravljanje o predmetu spora. To je izraz načela
neposrednosti i procesne ekonomije.
Izvođenju dokaza predhodi donošenje rešenja o dokazivanju. U toj odluci veće
navodi spornu ćinjenicu koja predstavlja predmet dokazivanja i dokazno sredstvo.
Predložene dokaze koji nisu od značaja za odlučivanje veće odbija rešenjem
koje mora biti obrazloženo. Protiv ovih rešenja nije dozvoljena posebna žalba, već
vezana žalba. Sud nije vezan svojim rešenjem o izvođenju dokaza, on može odustati
od upotrebe nekog dokaznog sredstva.

ROČIŠTE ZA IZVOĐENJE DOKAZA –

u stadijumu glavne rasprave, veće može odlučiti da se dokazi izvedu na posebnom
ročištu, koje se održava pred predsednikom veća. Na tom ročištu se ne raspravlja o
predmetu spora, nego se izvode dokazi, odredbe rešenjem veća (uviđaj van suda,
saslušanje svedoka u njegovom stanu). Dokaz koji je izveden na posebnom ročištu
upotrebljava se na glavnoj raspravi čitanjem zapisnika o iskazu svedoka ili o rezultatu
uviđaja. Protiv rešenja nije dozvoljena posebna žalba.

IZVOĐENJE DOKAZA PRE GLAVNE RASPRAVE –

u toku pripremanja glavne rasprave izvode se dokazi o činjenicama od kojih zavisi
postojanje procesnih pretpostavki. Izuzetno – o činjenicama od značaja za odluku o
tužbenom zahtevu, dokazi se izvode u pripremnom postupku.

58
To je slučaj kada pre donošenja presude zbog propuštaja ili na osnovu
odricanja ili priznanja sud treba da proveri neke činjenice po službenoj
dužnosti. U toku pripremanja glavne rasprave, predsenik veća, može ako su obe
stranke sa tim saglasne da izvede dokaz van suda, jer bi postupak dokazivanja koji bi
se izvršio u samom sudu, mogao da bude nesrazmerno skup ili to ne bi bilo moguće.

OCENA DOKAZA –
to je vrednovanje dokaznih razloga na osnovu kojeg sud izvodi svoj zaključak o
pitanju postojanja dokazivane činjenice (na osnovu savesne i brižljive ocene).
Suština načela slobodne ocene dokaza, sastoji se u tome što sud do tog zaključka on
dolazi po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno
i svih dokaza zajedno kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Princip
slobodne ocene dokaza je prinudno pr. prirode. (njegovu primenu stranke ne mogu
slobodnom voljom otkloniti). Zakon ne određuje neki rang po kome bi dokazno
sredstvo jedne vrste imalo uvek veću snagu nego dokazno sredstvo druge vrste.
Svako sredstvo se može upotrebiti za dokazivanje svake činjenice. Za sud je
merodavna vrednost koju dokazi pokazuju u tekućoj parnici. Indicija (posredni dokaz)
može imati veću dokaznu snagu nego neposredan dokaz. Ni broj upotrebljenih
dokaznih sredstava nije odlučujući. Svoj zaključak o pitanju postojanja sporne
činjenice sud ne zasniva samo na rezultatu dokaza koji su o njoj izvedeni nego i iz
rezultata drugih dokaza i cele rasprave. Načelo slobodne ocene dokaza predstavlja
nužnu posledicu načela materijalne istine i obrazuje sa njim celinu. Sve se u postupku
bazira na voljno utvrđenom činjenič. stanju. Za sud vrednost istine može imati samo
njegovo ubeđenje da rezultat izvedenih dokaza odgovara stvarnom stanju. Dosledno
tome, dolazi se samo do činjenica, ne do istine, naročito ako se radi o ličnom odnosu,
jer psihički odnos jednog čoveka prema stvari je neuhvatljiv, ne može se materijalno
izraziti. Garancije da će se načel. mat. istine i slob. ocene dokaza postići svoju svrhu,
predstavlja i načelo neposrednosti, koje nalaže da ocena bude data pod neposrednim
utiskom rezultata dokazivanja. Uz neposrednost ide i usmenost, koja omogućava
upotpunjavanje tog rezultata i pretresanje njegove vrednosti, te samim tim doprinosi
njegovoj tačnoj oceni. Da li spornu činjenicu treba uzeti za dokazanu, veće zauzima
konačan stav posle izvođenja svih dokaza, tj. posle zaključenja glavne rasprave,
prilikom većanja. U obrazloženju presude sud daje objašnjenje zašto je nekom dokazu
poklonio poverenje. Stranka može presudu pobijati, ako smatra da je činjenično stanje
na koje je sud primenio mat. pr. odredbu netačno zbog pogrešne ocene dokaza.

OBEZBEĐENJE DOKAZA –
se ostvaruje u vanparničnom postupku. Služi da se određeni dokaz obezbedi tj. da
kasnije može da se ostvari određeno pr. na osnovu dokaza. Okolnosti koje se tiču
jednog dokaznog sredstva mogu ukazivati na to da ono na gl. raspr. neće moći biti

59
upotrebljeno (npr. lako kvarljiva roba). Zakon predviđa mogućnost da dokaz bude
izveden unapred da bi se na glavnoj raspravi omogućila njegova upotreba čitanjem
zapisnika o njegovom izvođenju. Obezbeđenju dokaza pristupa se samo na inicijativu
stranke. U podnesku kojim se traži obezbeđenje predlagač je dužan navesti činjenicu
( koja treba da bude predmet dokaz.), dokaz (koji treba izvesti), Razlog (koji bi mogao
sprečiti ili otežati njegovu upotrebu). Rešenjem kojim se predlog usvaja, sud određuje
ročište za izvođenje dokaza. U istoj odluci on navodi činjenice koje treba da budu
predmet dokazivanja i dokaze koji će biti izvedeni, a kad je potrebno da tim rešenjem
imenuje veštake. Protiv rešenja kojim se usvaja predlog za obezbeđenje dokaza nije
dozvoljena žalba.

POJEDINA DOKAZNA SREDSTVA

1) ISPRAVA
je telesni predmet, na kome je pisanim znacima izražena jedna misao. Nije od
značaja materijal od koga su predmet i znaci sačinjeni, kao ni vrsta znakova. isprava
koja ima ova obeležja predstavlja dokazno sredstvo bez obzira da li je sačinjena u
svrhu dokazivanja. Ona to svojstvo ima i kada nije potpisana. Isprave su prva i
osnovna stvar na osnovu koje sud bazira činjenično stanje.

VRSTE ISPRAVA –
- S obzirom na izdavaoca:
1) JAVNE – one koje je u propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje
nadležnosti preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnog ovlašćenja (u njenu se
istinitost ne sumnja).
2) NEJAVNE (privatne) – je svaka ona isprava koja se ne može podvesti pod pojam
javne, onako kako zakon taj pojam definiše. Ne samo isprava koja potiče od pojedinca
(privatna) nego i isprava koju državni organ, ustanova ili organizacija izdaje van
delokruga svojih javnih ovlašćenja. Sud će je prihvatiti kao istinitu, osim ako se ne
dokaže suprotno.
3) OVERENE su privatne koje po zakonu dobijaju karakter javne. Notari sačinjavaju
određene privatne isprave ili već sačinjene overavaju. Izjave volje koje se daju na
zapisnik imaju snagu javne isprave.

- S obzirom na sadržinu:
1) DISPOZITIVNE – sadrže pravni posao (ugovor , ponude za zaključenje, testament).
Konkretni akti državnih organa – i kroz njih se izražava jedna pravna volja.

2) DOKAZANE – ona kojom se potvrđuje da je u prošlosti zaključen usmeno jedan

posao ili neka druga pravno značajna činjenica (priznanica, faktura i izvod iz MK).

DUŽNOST PODNOŠENJA ISPRAVE (DUŽNOST EDICIJE) –

Zakon propisuje pravila u skladu sa tim ko se pojavljuje u ulozi držaoca isprave.
Postoje 3 mogućnosti:

60
1) Isprava se nalazi kod stranke koja se na nju poziva – zakon joj stavlja u dužnost
da ispravu ponese već uz tužbu, odgovor na tužbu ili drugi podnesak.
2) Stranka se poziva na ispravu tvrdeći da se ona nalazi kod protivnika –
Protivna strana je dužna podneti ispravu u roku koji joj je određen.
Zakon joj daje pravo da odbije predaju ako bi kao svedok mogao da uskrati iskaz o
činjenici o kojoj se u ispravi govori. Ali ni u takvom slučaju nema prava da uskrati
predaju:
- ako se i ona sama na ispravu pozvala
- ako se radi o ispravi koju je ona inače po zakonu dužna predati
- ako se isprava s obzirom na sadržinu smatra zajedničkom za obe strane
Prinudno izvršenje rešenja kojim se nalaže podnošenje isprave nije moguće, jer
stranka ne može biti prinuđena na određeno procesno ponašanje. Protiv ove odluke
suda nije dozvoljena posebna žalba.

3) Stranka se poziva na ispravu koja je u rukama trećeg lica – Treće lice nije
dužno predati ispravu.

Izuzetak:
- za treće lice postoji materijalno–pravna obaveza da ispravu pokaže ili
podnese
- za slučaj da je ona po svojoj sadržini zajednička za trećeg i za stranku
koja se na nju poziva.

Protiv rešenja kojim se trećem licu nalaže predaja isprave dopuštena je posebna
žalba koju mogu podneti stranke i treće lice. To rešenje se može prinudno sprovesti
po pravilima izvršnog postupka. Treće lice ima pravo na naknadu troškova
prouzrokovanih podnošenjem isprave. Ako se isprava nalazi kod državnog organa od
koga stranka ne može da je dobije, sud će je pribaviti po službenoj dužnosti. Isto važi
ako se isprava nalazi kod preduzeća ili druge organizacije kojima je povereno vršenje
javnih ovlašćenja:
- sud može ispravu pribaviti i u slučaju kada ona još ne postoji
- on može da od državnog organa da zatraži pismeno obaveštenje o činjenici od
značaja za odlučivanje

ISTINITOST ISPRAVE –

Isprava može imati dokaznu snagu samo ako je istinita (autentična), a to znači da
potiče od onoga koji je na njoj označen kao izdavalac. Za javne isprave važi
pretpostavka da su istinite. Stranka koja to osporava snosi teret dokazivanja o
protivnome. Za nejavne isprave važi pretpostavka da im sadržina potiče od njihovog
potpisnika – ona ima vrednost kao da je potpisnik dao izjavu sadržanu u njoj. Stranka
koja tvrdi suprotno mora to dokazati dokazom o protivnom.
DOKAZNA SNAGA ISPRAVE –

Javna isprava – dokazuje istinitost onoga što se njom potvrđuje ili određuje. U ocenu
njene dokazne snage sud se ne upušta, međutim dozvoljeno je dokazivati da su u toj
ispravi činjenice neistinito utvrđene ili da je ona nepravilno sastavljena.

61
Nejavne isprave – sud joj ne ocenjuje dokaznu snagu, ako se njom dokazuje izjava
volje, data tom ispravom. Predmet slobodne ocene dokaza je nejavna dokazna
isprava.

2) UVIĐAJ
je neposredno čulno opažanje suda o svojstvima ili stanjima stvari ili lica.
Uviđaj se u pravu koristi u 2 različita termina:

Krivični pravo →neposredno opažanje prilikom nastanka štetnog događaja.

Građansko pravo → sudija na licu mesta nešto uviđa, saznaje kakva je situacija.

To je vizuelno osmatranje određenog problema, a mogu se i druga čula

upotrebljavati.
Rekonstrukcija se takođe koristi, pored uviđaja – fingiranje istih ili sličnih okolnosti
pod kojima se neki slučaj desio. U slučaju uviđaja sud ne ocenjuje njegov rezultat.
Izlaganje predmeta uviđaja čine sudije, stvara kod njega predstavu izvesnosti.
Uviđajem se neposredno dokazuju činjenice u sadašnjosti, a one su ređe sporne od
činjenica u prošlosti. Ni stranka ni treće lice ne mogu se prinuditi da trpe izvođenje
dokaza uviđajem na sopstvenoj ličnosti. Dokaz uviđajem se često izvodi van sudske
zgrade – stvar se može doneti pred sud ali bi donošenje prouzrokovalo troškove. On
može biti izveden u stadijumu pripremanja glavne rasprave, pred predsednikom veća
ako se stranke sa tim saglase. Uvidjajem se sud služi i kad je za pravnu ocenu, u kojoj
se stranke ne slažu potrebno da se neposredno obavesti o nespornim činjenicama od
kojih ta ocena zavisi. Izlaganje predmeta uviđaju čine sudije – stvara kod njega
predstavu izvesnosti.

3) SVEDOK
je lice koje sudu daje iskaz o svom opažanju činjenice u prošlosti, kao i lice koje
raspolaže stručnim znanjem (tzv. svedok stručnjak).
Svedok mora imati tu sposobnost.
1) Načelno sposobnost svedočenja ima svako fizičko lice, uzrast kao uslov nije
propisan zakonom. Svedočiti može kako onaj koji je spornu činjenicu opazio
neposredno tako i onaj koji je o njoj samo čuo od drugih. Može biti i lice koje je pravno
ili na drugi način zainteresovano u parnici.
2) Ne može biti svedok lice koje zbog čulnog nedostatka nije bilo sposobno da
registruje ono o čemu da svedoči (slepo lice). Tu sposobnost nema ni lice koje zbog

62
stanja svoje svesti (duševna bolest) u vreme kada se činjenica dogodila nije bilo
sposobno da je opazi. Stranka i njen zakonski zastupnik ne mogu biti saslušani kao
svedoci.

DUŽNOST SVEDOČENJA – Svedočenje je opšta građanska dužnost, podležu joj i

stranci, osim onih koji uživaju diplomatski imunitet.

Svedok je dužan da:

1) Pristupi sudu
2) Da iskaz
3) U svom iskazu govori istinu
4) Položi zakletvu ako sud to od njega traži
Za lažno svedočenje propisana je krivična odgovornost. Od dužnosti svedočenja
Zakon predviđa odstupanje u javnom interesu i u interesu svedoka i njemu bliskih lica.

ZABRANA SASLUŠANJA – sud ne sme saslušati kao svedoka lice koje bi

svedočenjem povredilo dužnost čuvanja službene ili vojne tajne sem ako ga nadležni
organ oslobodi te dužnosti.

Svedok ima pravo da uskrati svedočenje:

1) o onome što mu je stranka poverila kao svom punomoćniku
2) o onome što mu je stranka ili drugo lice poverilo kao verskom ispovedniku
3) o onome što je saznao kao lekar i što mu je kao advokatu povereno u vršenju
pravne ili medicinske pomoći

Zakon razlikuje prava na uskraćivanje svedočenja od prava na uskraćivanje odgovora

na pojedina pitanja. Drugo pravo pripada svedoku bez obzira na njegov životni poziv ili
ulogu punomoćnika i to samo ako ima važan razlog da uskrati odgovor ako bi se
izložio :
- teškoj sramoti
- znatnoj imovinskoj šteti
- krivičnom gonjenu sebe, bračnog druga ili svoje bliske srodnike po krvi ili po
tazbini
Svedok nema pravo na uskraćivanje odgovora kada je na osnovu posebnih
propisa dužan podneti prijavu ili dati izjavu.

PRINUDNE MERE PROTIV SVEDOKA – sud će naložiti da bude prinudno priveden

svedok koji uprkos urednom pozivu ne pristupi sudu. Novčano kažnjavanje takvog
svedoka – ako se bez opravdanog razloga udalji sa mesta saslušanja. Zatvor do
mesec dana ako odbije da da iskaz. Sud ocenjuje potrebu polaganja zakletve, ako
veruje da će zakletva uticati da svedok govori istinu. Ne zaklinju se maloletni svedoci.
Sud svedoka saslušava pojedinačno, bez prisustva onih koji će kasnije biti saslušani.
Najpre mu se postavljaju opšta pitanja (tzv. generalije), a potom se poziva da iznese
sve što mu je poznato o činjenicama o kojima treba da svedoči. Nije dozvoljeno
postavljati sugestivna pitanja. Ako se iskazi drugog lica svedoka ne podudaraju u
pogledu važnih činjenica, sud može pristupiti njihovom suočenju. Svedoka koji ne zna
jezik, sud saslušava preko tumača.

63
OCENA DOKAZA – Za ocenu iskaza svedoka od značaja je njegova sposobnost da
činjenice opazi i da ih zadrži u sećanju. Mora se imati u vidu okolnost pod kojom je
svedok opazio spornu činjenicu. Svedok ponekad daje neistinit iskaz, u svom ili u
interesu stranke. Zbog toga je svedok manje pouzdano sredstvo stranke nego isprava
ili veštak. Svedoku pripada pravo na naknadu troškova prevoza, ishrane i prenoćišta
kao i na naknadu izgubljene zarade.

4) VESTAK
je dokazno sredstvo (stručnjak) koje se određuje kada sud ne raspolaže određenim
stručnim znanjem.On o činjenici iznosi pred sud svoj zaključak izveden iz
nesporne građe koja mu je u tom cilju stavljena na raspolaganje. Ponekad on
mora sam da pripremi činjeničnu građu (npr. da utvrdi krvne grupe roditelja i deteta –
očinstvo). Stranka, svedok i treće lice ne mogu biti prinuđeni da se podvrgnu telesnom
pregledu od strane veštaka. Pošto pruža sudu svoje stručno znanje, on je, za razliku
od svedoka zamenljiv. Posebnu vrstu veštaka predstavljaju tumači.

POSTAVLJANJE VEŠTAKA – veštačenje može vršiti jedan ili više veštaka, pojedinac
ili ustanova. Veštak može biti svako lice koje po mišljenju suda raspolaže stručnim
znanjem. Veštak je dužan odazvati se pozivu suda i dati svoje mišljenje. Iz opravdanih
razloga sud ga može osloboditi te dužnosti. Veštak koji se ne odazove pozivu i ako je
uredno upozoren na posledice, kao i onaj koji neopravdano odbije da veštači može biti
kažnjen novčano, ali za razliku od svedoka ne može biti prinudno priveden. Sud može
uzeti za veštaka lice koje je iz istih razloga bilo saslušano kao svedok. Izuzeće
veštaka je moguće iz istih razloga za izuzeće sudije. O ovom zahtevu rešava parnični
sud. Protiv rešenja kojim je usvojen zahtev nije dozvoljena žalba. Protiv rešenja kojim
se zahtev odbija nije dozvoljena posebna žalba.
Veštačenje se sprovodi tako što sud donese rešenje o izvođenju dokaza u kome se
navodi šta je predmet veštačenja i ko je veštak. Kada veštak prihvati nalog, pristupa
veštacenju, po svojoj struci i znanju. Sud može uputiti veštaku zahtev za ispravku ili
pojašnjenje nalaza. Stranke mogu da se izjasne o nalazu veštaka. Ako postoje bitne
primedbe na nalaz veštaka sud može odrediti novo veštačenje. Ako se ona
podudaraju postupak se privodi kraju ako se razlikuju vrši se superveštačenje ako
treći nalaz potvrdi jedan od dva prethodna tu se staje. Nalaz veštaka mora da bude
usaglašen sa predloženim činjeničnim stanjem. Mišljenje veštaka sud ceni slobodno.

5) STRANKE
- potrebno je razlikovati dokaz saslušanjem stranke od tzv. informativnog
saslušanja (cilj →razjašnjenje nepotpunih ili nejasnih činjeničnih tvrdnji).
Prilikom informat. saslušanja str. ima svojstvo primarnog procesnog subjekta - to
objašnjenje i dopune koje ona sudu daje imaju karakter parničnih radnji. Dokaz

64
saslušanjem str. je jedno dokazno srestvo. Uloga str. je ovde slična ulozi svedoka.
Njene izjave prilikom izvođenja dokaza saslušanjem nemaju prirodu parnič. radnji.
Stranka se ne može prinuditi na saslušanje, ali krivič. odgovara za neistiniti iskaz. Sud
će ograničiti na saslušanje zakon. zastup. Kada str. nije sposobna za davanje iskaza,
a za pr. lice – zastupnik.
Dokaz saslušanja str. ima supsidijerni karakter: sud ga može upotrebiti kada drugih
dokaza nema. Ovaj dokaz izvodi se saslušanjem obeju stranaka. Sud će odlučiti da se
sasluša samo jedna, ako se uverio da drugoj sporna činjenica nije poznata ili ako
saslušanje druge nije moguće. Stranka ne polaže zakletvu. Poziv na ročište za
saslušanje dostavlja se lično str. odn. licu koje će za str. biti saslušano. Saslušanje str.
ne može se upotrebiti kao dokazno sredstvo u postupku za obezbeđenje dokaza ni u
postupku po tužbi zbog smetanja poseda, ni u cilju dovođenja jedne činjenice do
verovatnosti
Suočenje str. → psihološka, blef varijanta - troškove snosi tužilac, na kraju str. koja
je izgubila. Tuženi snosi troškove dokaza koje on predloži

PRESUDA

SUDSKA ODLUKA

POJAM – je parnična radnja suda, kojom sud odlučuje o osnovanosti tužbenog

zahteva ili o sporednim pitanjima koja su se u toku postupka pojavila.
Biće ove parnične radnje:
a) parnična radnja suda
b) odlučivanje:
Sudska odluka je pojedinačan pravni akt koji utvrđuje pravilo ponašanja
stranaka za budućnost i uslove za primenu sankcije.

(Kelzen) Postoje potpune i nepotpune presude u zavisnosti da li sud izriče sankciju

nepotpune ili ne.
Presuda je akt volje suda, koja je pojedinačni pr. akt, čija je sadržina:
- dispozicija i
- uslov za primenu sankcije

PREDMET – je tužbeni zahtev (predmet spora), ali i druga pitanja koja se pojave
(mater. proces. pr.).
Po kvalitetu odlučivanja o predmetu spora odluke se dele na:
1) Presude (sudske odluke čiji je predmet odlučivanja tužb.zahtev., izuzetak su
parnične radnje)
2) Rešenja (sudske odluke kojima nije rešen tužbeni zahtev)

IZUZECI – odstupanje od pravila→ kad sud rešenjem ne odlučuje o predmetu spora

a) odluke o parničnim troškovima

65
 Kada se o njima odlučuje odvojeno ili kada se od cele presude napada rešenje o
parničnim troškovima (žalba protiv rešenja)
b) rešenje o smetanju državine
O celom tužb. zahtevu se odlučuje rešenjem. Ne raspravlja se o pravima, nego o
faktičkom odnosu To je privremeno rešenje.
c) Slučaj platnog prometa – mandatni postupak (sud na osnovu tužbe odlučuje
nalogom). Izdaje se retko, samo ako tužilac dokaže da ima interes. Njime može da
izbegne parnicu i da ide na izvršni postupak.

Meritorna odluka je drugi izraz za presudu merior – zaslužiti

Presuda je sudska odluka koja se donosi po zasluzi tj. primenom materijalnog prava.
Nemeritorna sud. odluka je rešenje. Donosi se na osnovu činjeničnog stanja koje je
sud doveo na nivo verovatnosti.

SUDSKA PRESUDA

1) POJAM –
to je pojedinačni akt suda kojim se na autoritativan način uređuje odnos između
stranaka u pr. odnosu koji je bio sporan i stvaraju notorni uslovi za primenu
sankcije od strane države.
To je parničana radnja suda kojom se odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva
ili o nekim pitanjima koja su se u toku postupka pojavila .
To je akt volje, odn. odlučivanja. Postoje različita stanovišta.
Preovladjuje da je to pojedinačni pravni akt koji utvrdjuje pravilo ponašanje stranaka
za budućnost, uslove za primenu sankcija suda, ukoliko ne poštuje propisanu pravnu
normu, odnosno normu koja je predvidjena pravnim poretkom.

2) BIĆE PRESUDE –
a) akt volje drzave izražen preko suda.
To je naredba zasnovana na državnom autoritetu sudskog organa
b) pomoću presude se uklanja spor koji je postojao posle donošenja presude
odnos više nije sporan
c) stvaraju se nesporni uslovi za primenu sankcije
Kada sud usvoji kondemnatorni zahtev, određuje paricioni rok za izvršenje, protekom
koga tužilac u izvršnom postupku primenom sile dobija šta je tražio.
Ostale vrste presuda se same izvršavaju.

3) SADRŽINA PRESUDE –
može biti materijalna i formalna

1) MATERIJALNA SADRŽINA PRESUDE

IZREKA (dispozitiv) je glavni deo presude. To je odluka volje suda o osnovanosti
tužbenog zahteva. Može se reći da je samo ona presuda, jer je ostali delovi

66
objašnjavaju i dopunjavaju. Njome se rešava o tužb. zahtevu i o ostalim pitanjima koja
se jave u toku postupka. Odluka o tužbenom zahtevu je izreka suda o pr. posledici
koja je rezultat logičke operacije podvođenja činjeničnog tvrđenja pod apstraktno pr.
pravilo
pr. pravilo
SILOGIZAM =
činjenično stanje

Obe premise utvrđuje sud, ni jedna mu nije unapred zadata. Počiva na bitnim
premisama – na logičkom zaključku i pravnim posledicama. Sud izjavljuje da li ili ne
pr. posledica proističe iz činjenica. U izreci stoji samo silogistički zaključak o tome da li
je tužbeni zahtev osnovan ili ne. Iskaz mora biti konkretan. Jer je to pojedinačan pr.
akt pa se mora videti ko su strane. Tačno se mora videti obim i sadržina pravne
posledice. Mora se videti činjenični osnov i pr. norma – bez njih nema donošenje
izreke u materijalnom smislu reči. Dakle, mora postojati logički zaključak o pravnoj
posledici, logički zaključak o pravnim pitanjima (tužbeni zahtev je osnovan ili
neosnovan, izuzetno retko iskaz o činjenicama), konkretan u pogledu obima i sadržini
pravne posledice i u pogledu stranaka.
2) FORMALNA SADRŽINA PRESUDE
Svaka presuda mora da sadrži odredjene elemente. Nedostaci sastava čine bitnu
povredu paraničnih odredbi. Bitni elementi su:
1) UVOD
2) IZREKA (dispozitiv)
3) OBRAZLOŽENJE

1) UVOD - sadrži samo spoljašnje elemente presude. Detaljnije je uređen zakonom

od izreke. Stoji oznaka da se presuda donosi u ime naroda - to je obeležje
republikanskog uređenja (tekovina francuske revolucije).

U njoj se mora naznačiti:

1) koji je sud u pitanju – naziv suda
2) porodično i rođeno ime predsed. i drugih čl. veća
3) porodično i rođeno ime, zanimanje i prebivalište stranka
4) kratko naznačenje predmeta spora
5) dan zaključenja glavne rasprave
6) naznačenje stranaka koje su toj raspravi prisustvovale i dan kada je presuda
donesena
Unose se i podaci koji se odnose na zakon. zastupnika odn. punomoćnika

2) IZREKA (DISPOZITIV) sadrži odluku kojom se usvaja ili odbija tužbeni

zahtev. Ona je rezultat silogističkog zaključivanja od strane suda. Njome se odlučuje
o tužbenom zahtevu, tj. o glavnoj stvari i sporednim traženjima (kamata, isplata
sudskih penala). Njome se odlučuje i o protivtužbenom zahtevu, o prigovoru radi
prebijanja (kompenzacioni prigovor). Ako je u pitanju kondemnatorni tužb. zahtev
izreka sadrži paricioni rok (rok za dobrovoljno izvršenje). Može da sadrži i odluku o
paraničnim troškovima, kao i alternativno ovlašćenje tuženog. Izreka mora biti
konkretna, u njoj moraju tačno biti određeni tužilac i tuženi, kao i da bude konkretno
rečeno iz čega se tužb. zahtev sastoji. Odluka suda o tužb. zahtevu treba da bude
konkretna u pogledu sadržine – npr. kod delimičnog usvajanja i odbijanja - u kom se
delu odbija, a u kom usvaja tužb. zahtev.

67
3) OBRAZLOŽENJE - po njemu se procenjuje da li je sud pravilno odlučio ili ne.
U obrazloženju sud izlaže:
a) Tužb. zahtev i činjenice na kojima je on zasnovan
b) odbranu tuženog
c) dalja napadna sredstva povodom odbrane
d) činjenice koje su među str. nesporne, pa bitne činnjenice koje su među str.
sporne
e) koje dokaze je sud izveo (vidi se zašto je sud odbio dokaze baš tako)
f) rezultat dokazivanja
g) koje od predloženih dokaza sud nije upotrebio i iz kojih razloga
h) ocenu izvedenih dokaza i dokazne razloge
i) činjenično stanje i propise koje je primenio na to stanje
ponekad se poziva na stavove iz prakse
j) pouka o pr. leku

Rešenje kojim sud odbija neki od procesnih prigovora i odmah nastavlja raspravljanje
spada takodje u obrazloženje presude. Za presudu na osnovu priznanja ili odricanja i
za presudu na osnovu izostanka pripisano je da njihovo obrazloženje treba da sadrži
razloge koji opravdavaju donošenje ovakvih presuda.
Stranka se poučava koji pr. lek i u kom roku može podneti, kom sudu se može obratiti
(opšti rok je 15 dana). Ako je pogrešna pouka o pravnom leku (npr. stavljen duži rok
nego što je predviđeno zakonom) moguća su 2 rešenja:
1) Sud ne može produžiti zakonski rok i tada stranka treba uz žalbu da stavi predlog
za povraćaj u pređašnje stanje (nije kod nas prihvaćeno)
2) naši sudovi su uvek uvažavali žalbu koja je podneta u roku datom u pouci, stav je
da str. ne sme trpeti štetne posledice zbog radnji suda (pogrešnih)
Ako str. ima advokata trebalo bi obavezno gledati zakonski rok i njega tuži za naknadu
štete. Ako ga nema dolazi do povraćaja u pređašnje stanje.

VRSTE PRESUDA

I Klasifikacija po kriterijumu POTPUNOSTI ODLUČIVANJA (tj. da li je sud odlučio

o celom tužb. zahtevu, delu ili o svim tužb. zaht.) razlikuje:

1) POTPUNE – sud odlučuje o celini tužb. zaht. Ili o svim zaht. Koji su stavljeni u toku
postupka
2) DELIMIČNA – sud ne odlučuje o celom tužb. zahtevu već o jednom delu ili o većem
br. zahteva.

USLOVI za delimičnu presudu:

1) Pravna deljivost zahteva (zahtev je deljiv)
2) Zrelost dela zahteva za odlučivanje

1) Potpunu sud je donosi ako je na osnovu priznanja ili na osnovu kontradiktornog

raspravljanja, za konačnu odluku sazreo samo deo zahteva ili neki od više zahteva
obuhvaćenih jednom tužbom.

68
2) Kada je raspravljano o tužbi i protivtužbi, sud ovakvu presudu može izreći u
pogledu jednog ili drugog zahteva
3) Kod prigovora prebijanja delimičnoj presudi nema mesta
4) Delimična presuda nije dopuštena u slučaju kumulacije tužb. zahteva od kojih jedan
ima uslovljavajući značaj za druge

Ne može se delimično odlučiti o tužbi kojom se predlaže:

a) utvrđenje da postoji tužiočevo pr. svojine
b) osuda tuženog da preda stvar na koje to pr. postoji

2) Ovaj uslov govori o motivaciji suda da donese presudu kad je deo zahteva zreo za
odlučivanje:

a) kad je deo zahteva priznao tuženi

b) kad je sud lako došao do dokaza – lako utvrdio činjenično stanje
c) kad je tužilac priznao protivtužbu
d) kad su činjenice nesporne
Donošenje delimične presude je svesna, aktivna radnja suda, kojoj je cilj da stranke
dobiju izvesnost u delu odnosa. Ona u naslovu sadrži da je delimična, a u
obrazloženju ima uslove koji su ispunjeni za donošenje presude. Kada se delimična
presuda donese ona je samostalna presuda i postaje pravnosnažna (formalno,
materijalno), podobna je za prinudno izvršenje i ako o 2-gom delu zahteva još teče.
Najčešće se donosi kao usvajajuća. Potpunom presudom se odlučuje o celini zahteva,
ali može doći do greške kada sud o nekom zahtevu ne odluči. U tom slučaju stranka
podnosi predlog za donošenje dopunske presude i sud tada po pravilu ne otvara gl.
raspravu (održavaju se ročišta) i tu se odlučuje samo o tom zahtevu koji su propustili.
Stranka nema pr. da predlogom uslovljava donošenje delimične presude, već je to
ocena celishodnosti suda.

II Klasifikacija po kriterijumu USPEHU STRANAKA U SPORU

1.ZAHTEV USVAJA – USVAJAJUĆA

2.ZAHTEV ODBIJA – ODBIJAJUĆA
3.ZAHTEV SE DELIMIČNO USVAJA I ODBIJA

(prema vrsti zaštite koju pruža usvajanjem tužba, zahtev, presuda):

1.Presude kojima se zahtev usvaja mogu biti:

a) Kondemnatorne - OSUĐUJUĆE
b) Deklarativne - UTVRĐUJUĆE
c) Konstitutivne - PREOBRAŽAJNE - Predstavlja odstupanje od pravila da
se sudskom odlukom ne stvaraju nove mat.pr. situacije.

2.Presuda kojom se tužbeni zahtev odbija uvek je deklarativna (konstatuje se da je

tužbeni zahtev neosnovan). U delu u kome izriče ocenu o naknadi troškova postupka
– presuda uvek ima kondemnatorni karakter.

69
a) KONDEMNATORNE – OSUĐUJUĆE je najčešća vrsta presuda. Osuda kojom se
njom izriče predstavlja zapovest države tuženom da izvrši dužnu činidbu u korist
tužioca. Sadržano je prećutno utvrdjenje da tužilac ima pravo na tu činidbu. Izriče se
zapovest ne samo tuženom, već i sudu da na zahtev tužioca primeni sankciju. Tuženi
može biti osudjen na činidbu. Činidba mora biti dospela do tog momenta. U protivnom
sud treba presudom da odbije tuženi zahtev. Dospelost činidbe je materijalno pravna
pretpostavka za uspelost kondemnatorne tužbe. Kad je činidba pozitivna – određuje
se paricioni rok (rok za dobrovoljno izvršenje presude). U opštem parničnom postupku
taj rok je 15 dana za novčane činidbe, a u posebnom postupku taj rok je 8 dana
(menični i čekovni sporovi). Za nenovčane činidbe sud određuje paricioni rok (nije
zakonom određeno). Ako tuženi izjavi žalbu paricioni rok se prekida i ponovo počinje
da teče u celosti. Paricioni rok teče od dana postavljanja odluke stranci subjektivni →
rok. Ako je u pitanju sudski, a ne zakonski rok, sud može odrediti momenat od koga
on počinje teći. Kad protekne rok kod kondemnatorne presude ona postaje izvršna.

b) DEKLARATIVNE – UTVRĐUJUĆE - utvrđuje se da pravo postoji ili ne postoji. To

su odluke kojima se usvaja deklarativan zahtev, iz deklarativne tužbe. One nisu
propraćene rokovima, jer nema osudu (zahtev) za činidbu. Njima se izriče pravilo
ponašanja stranaka za ubuduće, bez izricanja sankcije. Ako prođe rok a ne ispuni se
obaveza, oštećeni mora da podnese kondemnatornu tužbu i da sačeka
kondenmatornu presudu. Uvek je bolji položaj tuzioca, ako ima deklarativnu presudu
jer tuženi tada ne može da obara pr. osnov.

c) KONSTITUTIVNA – PREOBRAŽAJNA podrazumeva prestanak jednog pravnog

odnosa, modifikaciju postojećeg i staranje novog pravnog odnosa. Dakle, njima se
izriče promena u dotadašnjem pravnom odnosu između stranaka. Najčešće je to
prestanak dotadašnjeg pravnog odnosa – npr. poništaj ugovora. Ima autora koji tvrde
da se radi o razlozima apsolutne ništavosti. Stranka može sama da trži da sud utvrdi
te razloge, a samo u slučaju relativne ništavosti onda se radi o preobražajnim
(konstitutivnim) odlukama. Ne sadrži paricioni rok jer se izriče samo pr. promena, a ne
i faktička promena. Izvršavaju se same od sebe kada postanu pravosnažne.

III Klasifikacija po kriterijumu prema tome da li je odluceno I O OSNOVU I VISINI

TUŽBENOG ZAHTEVA ILI SAMO O OSNOVU:

a) KONAČNA PRESUDA i visina i osnov (rešava se o celom stepenu zahteva u

jednom stepenu sudjenja).
b) MEĐUPRESUDA (odlučuje se samo o osnovu tužbenog zahteva). Donosi sud po
tužbi po kojoj je predmet spora ili potraživanje novčanih iznosa ili jedne količina
zamenljivih stvari. U takvoj parnici, tuženi može pored osnovanosti tuženog
zahteva osporiti i njegov iznos. On osporava, pre svega, postojanje svoje obaveze
uopšte, a za slučaj da bude utvrdjeno suprotno, on osporava da duguje onoliko koliko
tužilac tvrdi. Ako sud nađe da je zahtev osnovan, on može doneti međupresudu
kojom se to utvrđuje, a posle toga on zastaje sa postupkom do isteka roka za žalbu ili
do odluke višeg suda. Ako sud nadje da je zahtev osnovan, on može, ali ne mora
doneti medjupresudu kojom se to utvrdjuje. Posle toga on zastaje sa postupkom do

70
isteka roka za žalbu ili do odluke višeg suda. Ako tuženi žalbu ne podnese, ili ako
medjupresuda bude potvrdjena, osnovanost tužbenog zahteva u daljem toku postupka
ne može biti osporena ni pred prvostepenim, ni pred višim sudom. Sud dalje raspravlja
samo o iznosu i odlučuje konačnom presudom. Ako drugostepeni sud utvrdi da
osnova nema, tužba se odbija ili se odbija (ceo zahtev) i tada sud donosi konačnu
presudu. Medjupresuda ne treba da se donosi kada pravni osnov nije sporan.
Ona nije izvršiva jer se ne radi o činidbi, već se samo utvrdjuje pravni osnov.
Formulacija izreke medjupresude ima utvrdjujući karakter, tj. radi se o utvrdjivanju
tužbenog zahteva. Sud je donosi po sopstvenoj oceni kada smatra da je to
celishodno, nije potreban predlog stranke a sud nije obavezan takvim predlogom
stranke. To je uvek pozitivna deklarativna presuda. Međupresuda ima pomenuto
dejstvo samo u tekućoj parnici.

IV Klasifikacija po kriterijumu DRŽANJU STRANAKA U PARNICI

a) Presuda na osnovu KONTRADIKTORNIH RASPRAVLJANJA

b) Presuda na osnovu PRIZNANJA
c) Presuda na osnovu ODRICANJA
d) Presuda zbog PROPUŠTANJA

a) Presuda na osnovu KONTRADIKTORNOG RASPRAVLJANJA – uobičajena

presuda kada sud utvrđuje činjenično stanje primenjuje materijalno – pravu normu.

b) Presuda na osnovu PRIZNANJA – Ovde se uvek radi o primeni procesnog

prava (dispozitivne radnje stranaka), a ne materijalnog.
Da bi se ova presuda donela moraju biti ispunjeni odredjeni uslovi, a pre svega
tuženi mora PRIZNATI TUŽBENI ZAHTEV (dispozitivna parnična radnja tuženog,
kojom on izjavljuje da je tužbeni zahtev osnovan). Izjava volje tuženog mora biti
bezuslovna I izričita – ne može konkludentno.
Priznanje se može odnositi na ceo tužbeni zahtev ili na jedan njegov deo.
Priznanje može biti na ročištu ili u pismenom podnesku.
Tuženi je može opozvati do donošenja presude, bez pristanka tužioca.
Ovo pravo pripada I zastupniku uz odobrenje organa starateljstva.
Opozivanje ne mora biti obrazloženo.
Ako se ispune svi uslovi sud donosi presudu na osnovu priznanja. To je presuda
kojom se usvaja tužbeni zahtev i ona ide na štetu tuženog – onog koji je priznao
zahtev. Glasi: Usvaja se tužbeni zahtev na osnovu priznanja.
Priznanje tužbenog zahteva je bez dejstva u bračnim, paternitetskim I maternitetskim
sporovima. Predsednik veća može doneti presudu na osnovu priznanja na
pripremnom ročištu, odnosno, van ročišta za glavnu raspravu.

c) Presuda na osnovu ODRICANJA – parnična radnja tužioca kojom on izjavljuje

da je njegov tužbeni zahtev neosnovan. Sud odbija tužbeni zahtev ako tužilac izjavi
da se zahteva odriče. Tužilac povlači tužbu. Odricanje od tužbenog zahteva nije
odricanje od subjektivnog prava - teorijski, ali ako sud donese presudu i ona postane
pravosnažna, posledice su kao da se on odrekao svog prava. Uslovi koji važe za

71
priznanje, važe i za odricanje. Izjava ne sme biti manjiva. Izjavu o odbacivanju, sud
ne mora uvek da uvaži, naročito u parnicama gde važi princip primene prinudno
pravnih normi, tj. zbog protivnosti prinudno-pravnim normama materijalnog prava,
javnom poretku ili pravilima morala propisano je da je nedopuštena presuda na
osnovu priznanja.
Za odricanje od tužbenog zahteva nije potreban pristanak tuženog. Za povlačenje
tužbe jeste. On može da se odrekne jednog ili više tužbenih zahteva. Ova presuda
glasi – odbija se tužbeni zahtev jer je tužilac izjavio da je tužbeni zahtev
neosnovan. Sud presudu donosi bez raspravljanja.
Nakon donošenja meritorne odluke, ne postoji mogućnost ponovnog vodjenja
spora (NE BIS IN IDEM).

d) Presuda zbog PROPUŠTANJA (zamenila presudu zbog izostanka) – Potrebno je

da postoji propuštanje odgovora na tužbu.
Potrebno je da je tužba uredno dostavljena tuženom i to sve sa prilozima i poukom o
posledicama propuštanja odgovora na tužbu.
Ukoliko se utvrdi da su ispoštovana zakonska pravila o dostavljanju, a stranka
se neopravdano ne pojavi na ročištu, smatra se da priznaje navode iz tužbe, I
donosi se presuda na osnovu propuštanja (ranije se zvala presuda zbog
izostanka).
Da bi se donela ova presuda neophodno je da, pre svega, tuženom uredno
dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja, zatim da ne postoji
suprotnost izmedju činjenica navednih u tužbi I dokaza koje je sam tužilac
podneo ili su opšte poznate, da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz
činjenica koje su navedene u tužbi, ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz
kojih proizilazi da su tuženog sprečile opravdani razlozi da odgovori na tužbu
(npr. poplava). Ako je to protivno prinudno-pravnim propisima i pravilima morala sud
neće doneti ovu presudu. Ako nije izvesno da li su ispunjeni svi uslovi, odložiće se
donošenje presude. Presuda zbog propuštanja se može doneti samo na štetu tuženog
a u korist tužioca.

PRAVNOSNAŽNOST PRESUDE

OSNOVE PRAVNOSNAŽNOSTI

1) PRAVNOPOLITIČKI OSNOV PRAVNOSNAŽNOSTI

Najznačajniji cilj je PRAVNA SIGURNOST, IZVESNOST. Ova ustanova nužno je

sadržana u pojmu pravnog poretka.
Gradjansko pravosudje u kome bi jedna stranka mogla posle konačnog presudjenja
ponovo pokrenuti spor u istoj stvari, ne bi pružao neophodnu stabilnost u pravnim
odnosima. To bi, naravno, i narušilo ugled sudovima. Sporovi se moraju jednom
završiti. Do toga dolazi donošenjem pravosnažne meritorne odluke. Od tog momenta

72
postiže se izvesnost u pogledu postojanja spornog subjektivnog gradjanskog prava.
Između ovog principa i principa istine postoji sukob, napetost pa se pr. politički
određuje kome se daje prednost. U Evropi se uzima da je istinitost obezbeđenja ako
postoji najmanje drugostepeno suđenje.
Bez pravnosnažnosti nema pravne sigurnosti .

2) PRAVNO DOGMATSKI OSNOV

Smatra se da je pravnosnažnom presudom spor konačno rešen. Ona se smatra

istinitom i konačno uređuje pravni odnos. Spor je istinito uređen, jednom zauvek. Važi
pravilo Ne bis in idem – između istih stranaka ne može isti spor o istom pitanju.
Time se dobija pravna sigurnost u odnosima.

POJAM PRAVNOSNAŽNOSTI je svojstvo presude koja dovodi do toga da se

SPOR konačno, istinito rešen, jednom zauvek i kojim se taj spor okončava.

VRSTE PRAVNOSNAŽNOSTI – prema kriterijumu prirode dejstva deli se na:

1) FORMALNU (ne može biti napadnuta rednovnim pravnim lekom)

2) MATERIJALNU (dejstvo presude kao pravnog akta)

1) FORMALNA PRAVNOSNAŽNOST –
NENAPADLJIVOST PRESUDE REDOVNIM PRAVNIM LEKOM. Kod nas važi
sistem podeljene formalne pravosnažnosti, jer rokovi za žalbu počinju da teku
posebno za svaku stranku (protek roka za žalbu).
Formalna pravnosnažnost u prvostepenom postupku nastupa 1) protekom roka za
žalbu,2) odricanjem od pravnog leka ili odustankom od njega ako je bio uložen ili 3)
donošenjem presude u poslednjem stepenu (prvostepeni sud odbaci rešenjem žalbu
kao neosnovanu ili to rešenje potvrdi drugostepeni sud). Kod odricanja potencijalni
žalilac izjavljuje da neće koristiti žalbu, a ako se radi o odustanku dolazi do povlačenja
već izjavljene žalbe. To su NEOPOZIVE PARNIČNE RADNJE (ne može ponovo da
koristi žalbu).
Drugostepena presuda postaje pravnosnažna ako drugostepeni potvrdi prvostepenu
PRESUDU, drugostepeni preinaci prvostepenu presudu, drugostepena postaje
pravnosnažna. Drugostepena presuda postaje pravnosnažna kada makar jedan

73
primerak presude izađe iz suda. Kada nastupi formalna pravnosnažnost presude
prema obema strankama presuda postaje materijalno pravnosnažna a to je
dejstvo presude u nekom drugom sporu, a ne u onom iz koga potiče.

2) MATERIJALNA PRAVNOSNAŽNOST –
Presuda postaje materijalno pravnosnažna NASTUPANJEM formalne
pravnosnažnosti prema obema strankama. To je dejstvo presude u nekom drugom
sporu, a ne u onom iz koga presuda potiče. Materijalna pravnosnažnost se odnosi
na sadržinu presude i ispoljava se u njenom dejstvu. Za svaki sud materijalna
pravosnažnost znači vezanost utvrdjenjem sadržanim u presudi. Posledica ove
vezanosti sastoji se u tome što isti ili drugi sud mora odbaciti tužbu u pravnoj stvari u
kojoj je jednom pravosnažno presudjeno izmedju istih lica (NE BIS IN IDEM). Iako sud
za postojanje pravosnažne presude saznaje iz prigovora , on tužbu odbacuje po
službenoj dužnosti. Presuda, o kojoj je već pravosnažno presudjeno je ništava.

Pozitivna strana MATERIJALNE PRAVNOSNAŽNOSTI – Vezanost pravnosnažnom

presudom ogleda se u tome što je svaki sud dužan takvu odluku uzeti u osnov svoje
presude u nekoj drugoj parnici u kojoj se pitanje postojanja pravnog odnosa o kojem
je pravnosnažno presuđeno postavi kao PRETHODNO PITANJE (vezanost drugog
organa tom presudom).
Negativna strana MATERIJALNE PRAVNOSNAŽNOSTI – ne bis in idem. Ogleda
se u tome što isti ili drugi sud mora odbaciti tužbu u pravnoj stvari u kojj jednom
pravnosnažno presuđeno između istih stranaka sprečava se vođenje nove parnice
između istih stranaka o istom predmetu spora. Identitet se dovodi u pitanje kada se
javljaju univerzalni sukcesori ili pravni sledbenici koji ne moraju biti u istim stranačkim
ulogama. Identitet predmeta spora se određuje prema činjeničnom stanju i pravnim
posledicama.

Pretpostavka istinitosti presude – Res iudicata pro verikata habitur –

presuđena stvar za istinu ima – ta presumcija je oboriva.

Presumcija konačnog uređenja odnosa među strankama –

Pravnosnažno presuđena stvara prava između stranaka res iudicata facit ius inter
partes.

POSEBNA DEJSTVA – Od materijalne pravnosnažnosti se razlikuju druga dejstva

koja pravnosnažna presuda može imati, a to su:

- IZVRŠNO DEJSTVO – Imaju samo kondemnatorne (osuđujuće) presude, nastupa

nakon isteka paricionog roka.

- ČINJENIČNO DEJSTVO – presuda samo deluje kao pravna činjenica u nekom

drugom sporu. U nekom drugom sporu potraživanja utvrđena pravnosnažnom
presudom zastarevaju za 10 godina bez obzira koji im je zakonski rok - to je činjenično
dejstvo - ako prođe 10 godina. Dužnik može istaći prigovor zastarelosti.

- INTERVENCIJSKO DEJSTVO – Dejstvo na umešača ili intervenijenta. Ispoljava

se u novom sporu u kome tužilac na čiju je štetu u predhodnom sporu presuđeno

74
ističe neko svoje pravo prema trećem licu koje je u tom sporu učestvovalo uz njega
kao umešač ili je bilo pozvano da učestvuje, ali se nije odazvalo.

- PREOBRAŽAJNO DEJSTVO – To dejstvo ima konstitutivna presuda. Dejstvo koje

dobija tek kada je pravo preobraženo. Nastupa materijalna pravnosnažnost tek kada
nastupa promena.

- MATERIJALNOPRAVNO DEJSTVO POGREŠNE PRESUDE (pravnosnažne

presude) – Stvara situaciju kao da je promenjen pravni odnos među strankama. Da li
presuda menja materijalno pravne odnose? Prof.Vesna misli da menja, a teoretičari
misle da ne menja.

GRANICE PRAVNOSNAŽNOSTI

To je svojstvo pravnog akta koje je ograničeno predmetom spora, subjektima i

vremenski.

Prema tome postoje postoje sledeće granice pravosnažnosti:

1) OBJEKTIVNE
2) SUBJEKTIVNE
3) VREMENSKE

1) OBJEKTIVNE GRANICE PRAVNOSNAŽNOSTI – tiču se dela presude koja je

zahvaćena pravosnažnošću.
Predmet pravosnažnosti su odluke koje su sadržane u izreci presude, i to u
tužbenom zahtevu, protivtužbenom zahtevu, o prigovoru radi prebijanja i dr. Ako je
poverilac tražio zaštitu samo za deo svog potraživanja, za preostali deo presuda
nema pravni značaj. Posledica principa dispozicije, presuda može postati
pravnosnažna samo ukoliko je tužilac tražio zaštitu. Razlozi presude ne postaju
pravnosnažni, kao ni pravno shvatanje suda, kao ni odluka o predhodnom pitanju
osim ako je tužilac podneo incidentni zahtev za utvrđenje ili tuženi protivtužbu u istom
cilju.
(Vesna je na predavanju rekla):
Predmet pravnosnažnosti jesu ODLUKE koje su sadržane u izreci presude.
Odluke o: - pismenom tužbenom zahtevu
- protivtužbenom zahtevu
- sporednim zahtevima
- prigovor radi prebijanja
Obrazloženje presude nije zahvaćeno pravnosnažnošću i ne vezuje sud u drugom
sličnom sporu. Objektivni identitet spora – sudska praksa smatra da činjenična
obrazloženja nisu vezana pravosnažnošću. Neko smatra da činjenice koje direktno
utiču na tužbeni zahtev jesu zahvaćene pravosnažnošću. U anglo-američkom pravu
obrazloženje presude jeste zahvaćeno pravosnažnošću.

75
2) SUBJEKTIVNE GRANICE PRAVNOSNAŽNOSTI – Odnosi se na lica koja su
vezana pravnosnažnom presudom.
Presude kao pojedinačni pravni akti, ne deluju erga omnes, već vezuju samo
određena lica. Parnična presuda deluje samo Inter partes. Deluje samo na odnos
između tužioca i tuženog. Ako se na strani tuženog ili tužioca nalazi više lica, postoji
suparničarstvo, presuda deluje samo na odnos tužioca i tuženog, a ne i na odnos
izmedju suprarničara.
Ako se radi o utvrdjujućoj presudi, ona deluje samo Inter partes. Npr. parnica
teče izmedju lica A i lica B, pojavi se lice C i tvrdi da je on vlasnik nepokretnosti.

Od ovog pravila da presuda deluje inter partes, postoje odstupanja:

1) Slučaj kada presuda deluje ERGA OMNES

2) Slučaj kada presuda deluje prema tačno određenim trećim licima

1) Presude koje deluju ERGA OMNES – su, po pravilu, preobražajne (konstitutivne)

presude koje se tiču statusa fizičkih i pravnih lica. Kod fizičkih lica radi se o
roditeljskim odnosima (utvrđivanje, osporavanje očinstva), a kod pravnih lica radi se o
menjanju statusa pravnog lica. Deluju ERGA OMNES jer status fizičkog i pravnog lica
mora biti isti prema svima. Jednom utvrđeni status lica deluje tj. presuda vezuje sve
ubuduće – to znači da ne može da se pojavi lice koje će osporavati očinstvo.

2) DELOVANJE PRESUDE PREMA TAČNO ODREĐENIM TREĆIM LICIMA –

Mnoga od ovih pitanja ili nisu regulisana pozitivnim pravom ili se nalaze u drugim
zakonima, ne u ZPPu.

Puno je pravnih praznina. To su slučajevi:

a) Pravnosnažna presuda deluje prema UNIVERZALNOM SUKCESORU bilo

koje od stranaka, ako je do univerzalne sukcesije došlo posle pravosnažnosti presude.
Presuda vezuje univerzalnog sukcesora kao da je bio stranka. Univerzalni sukcesori
fizičkog lica su zakonski i testamentalni naslednik.

b) Presuda vezuje SVE SUBJEKTE STEČAJNOG POSTUPKA. Ako dva

stečajna poverioca vode parnicu o postojanju, visni, redu potraživanja ili dužnika i
stečajnih poverioca – svaka od stranaka može da podnese tužbu, a presuda koja se
donese o tom potraživanju vezuje sve ostale učesnike stečajnog postupka. Ovako
dejstvo je posledica potrebe da se stečajni postupak okonča.
Npr. U parnici koju je radi utvrdjenja svog potraživanja 1-an poverilac u toku postupka
prinudne prodaje nepokretnosti pokrenuo protiv drugog, presuda dejstvuje i prema
ostalim poveriocima, kao i prema dužniku.

76
 c) Pravosnažna presuda vezuje i SINGULARNOG SUKCESORA (lice kome je
preneto sporno pravo). Npr. tuženi proda stvar licu C, a podneta je reivindikaciona
tužba (za povraćaj stvari koja je otudjena). Može da se odbije tužbeni zahtev zbog te
činjenice da se stvar ne nalazi kod tuženog B, ali se ovo ne koristi u sudskoj praksi,
nego se ide na usvajanje tužbenog zaheva (teorija irelevancije). Da li je lice C vezano
presudom? Jeste, ako se dokaže da je sticalac bio nesavestan, onda presuda deluje i
prema njemu. Lice A može da preinači tužbu i traži lice C umesto B samo ako
poseduje javnu ispravu koja potvrđuje da je lice B otuđilo prava licu C.

d) INTERVENCIJSKO DEJSTVO PRESUDE NA TREĆE LICE - Kako presuda

vezuje INTERVENIJENTA (umešača)? Lice C je umešač koji ima obavezu da pruži
zaštitu od evikcije. Presuda iz prve parnice u kojoj je C bio samo umešac, vezuje sud
u drugoj parnici kada se C javlja kao tuženi. Ako je sud u prvoj parnici utvrdio da je B
vlasnik stvari i odbio tužbeni zahtev, ne može lice C u drugoj parnici da tvrdi da B nije
vlasnik. Postavlja se pitanje mogućnosti da se C oslobodi dejstva presude
(intervencijsko). On se može osloboditi ako istakne prigovor nesavesnog vodjenja
parnice. Može da kaže da ga ovaj uopšte nije pozvao ili da ga je kasno pozvao, ili da
je sprečio delovanje neke njegove radnje. I ako se dogodi da ovaj prigovor bude
uspešno istaknut, onda otpada intervencijsko dejstvo presuda, i sud sudi kao da prva
parnica nije uopšte postojala (Lice A može da ostane bez stvari, novca i naknade
štete). Dakle, dejstvo prsude iz prve parnice u kojoj je intervenijent delovao kao treće
lice, vezuje sud u drugoj parnici, gde treće lice deluje kao stranka. Sud je u drugoj
parnici vezan činjeničnim stanjem utvrđenim u prvoj parnici. Umešač - Stranke se
mogu osloboditi dejstva presude kada izjavi VANREDNI pravni lek – Prigovor
nesavenog vođenja parnice, NPR. Kasno ga je pozvalo lice (A) ili nije ga uopšte
pozvao, sprečene su neke radnje umešača. Ako se ovaj prigovor uspešno istakne i
dokaže, otpada intervencijsko dejstvo presude i sud nije vezan činjeničnim utvrđenjem
iz prve parnice, kao da ona nije ni postojala može da izvede potpuno drugačije
činjenično stanje, koje nije isto kao u prvoj presudi, a tužiocu može da se desi da
ostane i bez stvari i bez naknade štete.

e) DELOVANJE PRESUDE PREMA trećem licu koje ima slabije pravo od

prava stranaka – to treće lice samo izvodi neko svoje pravo iz prava stranaka (npr.
podzakupac). Npr.: Ako se obavezuje zakupac da se iseli iz stana, ista ta presuda vazi
i za podzakupca, jer on svoje pravo izvodi iz zakupčevog. Treće lice izvodi svoje pravo
iz prava stranke.

3) VREMENSKE GRANICE PRAVNOSNAŽNOSTI – pravosnažna presuda se vezuje

za stanje spornog materijalnog pravnog odnosa u vreme zaključenja glavne rasprave.
Za presudu donetu na pripremnom ročištu, to je vreme završetka ročišta. Pitanje
vremena u kome deluje pravnosnažnost presude kako u odnosu na momenat
pravnosnažnosti izgledaju granice pravosnažnosti:
1) U budućnosti
2) U prošlosti
3) S obzirom na koji se momenat cene

1) Delovanje na budućnost – Pravilo je da presuda deluje za ubuduće, od momenta

nastupanja materijalne pravnosnažnosti i po pravilu u budućnosti nije ograničena
pravnim okolnostima, već samo prirodnim okolnostima.
IZUZECI su:

77
 - Presuda kojom se uređuju trajni odnosi između stranaka, traju dok se okolnosti
ne promene. Npr.: Presuda koja se odnosi na neko potraživanje produžava rok
zastarelosti, ali protekom roka prestaje.
- Kod presude o obaveznom izdržavanju se usled promene primanja menja visina
izdržavanja.
2) Delovanje na prošlost – Po pravilu presuda deluje na budućnost, a izuzetno na
prošlost. U slučaju konstitutivnih presuda kojima se poništava pravni odnos od
momenta njegovog nastanka, deluje ex tunc.
3) S obzirom na koji momenat se ceni stanje stvari – Ako se pojavi nova činjenica
bitan je momenat na koji se ceni stanje stvari. To je MOMENAT ZAKLJUČENJA
GLAVNE RASPRAVE. Ako se posle toga pojavi neka nova činjenica, to otvara
mogućnost za podnošenje novog zahteva tj. osnov za ponovno pokretanje postupka –
što je odstupanje od pravila NE BIS IN IDEM. Drugačije je činjenično stanje pa ne
postoji indentitet predmeta spora. Vremenske granice pravnosnažnosti se ocenjuju s
obzirom na stanje stvari u momentu zaključenja glavne rasprave. Ima presuda koje se
ne mogu doneti bez glavne rasprave. Presude zbog - propuštanja ili odricanja.
Vreme donošenja presude je dan kada je presuda doneta.
R E Š E NJ E

POJAM – Sudska odluka kojom se spor ne rešava meritorno, već se njime po

pravilu rešava o procesnim pitanjima.

Postoje četiri grupe rešenja:

1. rešenja kojima sud preduzima radnje upravljanja postupkom (sud nije vezan
rešenjem koje se odnosi na upravljanje glavnom raspravom). Protiv rešenja koja sud
donosi u stadijumu pripremanja glavne rasprave nije dozvoljena žalba;
2. rešenja kojima sud okončava postupak odbacivanjem tužbe ili pravnog leka;
3. rešenja kojima se odlučuje o tužbenom zahtevu (odlučuje se meritorno);
4. sva ostala rešenja.

* SLUČAJEVI kada se REŠENJEM ODLUČUJE MERITORNO:

1) U parnicama o SMETANJU državine – privremeno rešenje
2) REŠENJE o troškovima parničnog postupka
3) PLATNI NALOG – obavezuje se tuženi da plati novčanu sumu tužiocu

*RAZLIKE IZMEDJU PRESUDE i REŠENJA sastoje se u sledećem. Presude se

odnose na same stranke, a rešenjem se može kazniti i treće lice. Npr. rešenjem se
mogu kazniti svedok ili veštak jer nisu pristupili ročištu. Rešenjem se kažnjava treće
lice jer remeti red u sudnici. Dalje, presuda je bilateralna, a rešenje je unilateralno –
procesna situacija se rešava prema prvoj stranci. Što se tiče pravosnažnosti, sve
presude su podobne za pravnosnažnost, dok kod rešenja, slučaj je sledeći. Rešenja
kojima meritorno se odlučuje su podobna za pravosnažnost, dok ostala nisu podobna
za pravnosnažnost. Pravni lekovi kod presude i rešenja se razlikuju.
Pismeni sastav rešenja treba da sadrži uvod i izreku (uvek), a razloge samo kada je to
propisano.

78
Objavljeno rešenje dostavlja se strankama:

a) ako je protiv njega dozvoljena posebna žalba,

b) ako se na osnovu rešenja može odmah tražiti izvršenje
c) ako to zahteva upravljanje parnicom

Objavljeno rešenje koje se ne dostavlja strankama dejstvuje odmah. Dostavljanjem se

strankama saopštava rešenje doneseno van ročišta.

SUDSKO PORAVNANJE

POJAM – sudsko poravnanje je ugovor kojim stranke pred sudom sporazumno

rešavaju spor i time okončavaju postupak. To je meritorno okončanje parnice
sporazumom stranaka bez sudske odluke. Sporazum koji vodi sudskom poravnanju je
rezultat međusobnog (uzajamnog) popuštanja izmedju stranaka. Ne mora biti
ekvivalencije u popuštanju, ali ako je samo jedna stranka popustila, onda nema
poravnanja. Npr. može se dogoditi ne odustane od iznose, ali kaže da mu dužnik plati
u ratama (došlo je do uzjamnog popuštanja, ako dužnik pristane na taj uslov).
Uzajamnost nije uslov, ona je neophodan ekvivalent.
Ako popuštanja uopšte nema – onda to nije sudsko poravnanje već može da bude
npr. doneta presuda na osnovu priznanja ili odricanja.
Sudsko poravnanje odmah stupa na snagu čim je zaključeno. Sudsko poravnanje
(sporazum) se mora zaključiti u granicama predmeta spora, pred sudom i uz izvesno
sudelovanje suda. Sud treba da ima aktivnu ulogu, da podstiče stranke, da im kaže da
ta mogućnost postoji, učini sve što je potrebno da bi stranke zaključile poravnanje.
Sudsko poravnanje se može zaključiti u odnosu na ceo tužbeni zahtev, ili na jedan
njegov deo.

FORMA – Sudsko poravnanje se prima na zapisnik kod suda. Mora biti zaključeno
na ročištu, na kome su svi prisustvovali. Ono mora biti pismeno dato na zapisnik.
Ovlašćenje za zaključenje sudskog poravnanja mora biti izričito dato ako punomoćnik
nije advokat, a ako je advokat dovoljno je da nije isključeno. Sud ne mora uvek da
dopusti da se zaključi sudsko poravnanje. Sud po službenoj dužnosti (EX OFFICIO)
pazi da se poravnanjem ne izbegne primena prinudno-pravnih propisa i da ne bude
protivno ustavnim načelima, prinudno pravnim propisima ili moralu.
Sud ima obavezu kontrole. Sud mora voditi računa i o pravima trećih lica. Ako utvrdi
postojanje nekog od ovih razloga, sud donosi rešenje kojim se poravnanje odbija.

79
Protiv ovog rešenja se može podneti žalba. Nije potrebna posebna dozvola suda da
se zaključi sudsko poravnanje. Ako sud nađe da je dozvoljeno pravnanje – tada sud
ne donosi rešenje već se poravnanjem okončava spor. Momenat kada se poravnanje
smatra zaključenim je kada su obe stranke potpisale zapisnik na koji je njihovo
poravnanje primljeno. Ako jedna strana odbije da potpiše zapisnik nema poravnanja.
Strankama se omogućava da same pročitaju zapisnik, posle čitanja predsednika veća.
U zapisniku se mora konstatovati da je pročitan, jer se zapisnik mora proučiti i kad
stranke to ne traže. Po jedan overeni prepis zapisnika kojim se konstatuje da je
sačinjeno poravnanje daje se strankama, a jedan ostaje u sudu. Za momenat
potpisivanja se vezuje dejstvo poravnanja. Nakon zaključenja poravnanja svaka
strana snosi svoj deo troškova koji su vezani za postupak, osim ako poravnanjem nije
drugačije ugovoreno.

DEJSTVA PORAVNANJA – Njegovim zaključenjem je stvorena situacija kao da o

tužbenom zahtevu postoji pravnosnažna presuda sa izrekom koja ima istu sadržinu
kao i poravnanje.

POJEDINAČNA DEJSTVA PORAVNANJA – deluje po principu NE BIS IN IDEM.

Postoji apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka ako je odlučeno o
zahtevu u kome je već odlučeno sudskim poravnanjem. U suprotnom bi drugostepeni
sud ukinuo prvostepenu presudu i tužbu bi odbacio. O zaključenom poravnanju sud
vodi računa po službenoj dužnosti. Okončava se spor izmedju stranaka sa dejstvom
meritorne sudske odluke.
Sud poravnanjem ne rešava predhodno pitanje. Ako je predhodno pitanje rešeno
sudskim poravnanjem i javi se kao predhodno pitanje u nekom drugom postupku sud
nije vezan poravnanjem i ponovo rešava predhodno pitanje. Sudsko poravnanje
nema autoritet kao presuda. Nikada se ne uzima da spor rešen poravnanjem nosi
presumpciju istinitosti zato što je rešen voljom stranaka bez utvrđenja istine. Može se
zaključiti pre pokretanja postupka (parnice) u vanparničnom postupku gde je uvek
nadležan prvostepeni sud. Stranke mogu da zaključe poravnanje sve do okončanja
glavne rasprave, ali mogu i tokom žalbenog postupka. Sudsko poravnanje se
zaključuje pred prvostepenim sudom, on o poravnanju obaveštava viši sud ako u to
vreme teče postupak po žalbi.

POBIJANJE PORAVNANJA – Žalba protiv sudskog poravnanja nije dopuštena, kao

ni vanredni pravni lekovi. Dopuštena je jedino tužbom za poništaj zbog nedostataka u
manama volje (zabluda, prevara, pretnja). Ako je sud odbio da zaključi poravnanje tj.
ako je dozvolio zaključenje i ako je to protivno prinudno pravnim propisima i pravilima
morala – da li stranke mogu to da pobijaju - to što su se služile svojom nesavesnošću.
Po čl. 3. st. 3 dozvoljeno je poništenje ovakvog poravnanja iako prof. Vesna misli da to
ne bi trebalo da bude dopušteno. Nije rečeno da li treća lica koja su oštećena tim
poravnanjem imaju pravo da podnose tužbu za poništaj. Treće lice mora da podnese
tužbu za utvrđenje kojim traži zaštitu svojih prava. Taj spor se vodi po opštim pravilima
parničnog postupka i ima pravo na sve pravne lekove - tužba za poništenje
poravnanja. U drugim pravima poravnanje se pobija vanrednim pravnim lekovima.

80
Sporovi bračnog i roditeljskog statusa ne mogu biti okončani poravnanjem.
Vansudsko poravnanje, zaključeno u vreme parnice, ima samo materijalno pravno
dejstvo. Tužilac uzima na sebe da povuče tužbu, a ako to ne učini tuženi može istaći
prigovor. Sudsko poravnanje se zaključuje pred prvostepenim sudom, a on
obaveštava Viši sud ako u to vreme teče postupak po žalbi. Pred žalbenim sudom
poravnanje se zaključuje na drugostepenoj raspravi.

POKUSAJ PORAVNANJA PRE PARNICE – Zakon predvidja mogućnost da se

poravnanje pokuša pred sudom pre parnice (preventivno poravnanje). Zainteresovano
lice može preko opštinskog suda, na čijem području protivna stranka ima prebilvalište,
izneti predlog za mirno rešenje spora. Sud će tu stranku pozvati i upoznati je sa
predlogom. Troškove ovako postignutog poravnanja snosiće stranka koja je preduzela
inicijativu.

PRAVNI LEKOVI

Leži u potrebi kontrole rada nižih sudova od strane viših sudova. U sistemu
ljudskih prava garantuje se pravo na pravni lek kao jedno od ljudskih prava i to je
ustavno pravo. Leži i u potrebi da se kroz primenu pravnih lekova ujednači primena
prava u istim ili sličnim slučajevima.

POJAM – Pravni lek je parnična radnja kojom stranka predlaže da sud ukine
ili preinači odluku koja je za nju nepovoljna. Njom se pobija odluka. Izuzetno to
može biti parnična radnja drugog lica (javnog organa) u javnom interesu.
Pravni lekovi mogu biti redovni i vanredni.

VRSTE – pravnih lekova se dele prema različitim kriterijumima

*Kriterijum
prema SVOJSTVIMA OBJEKTA POBIJANJA – tj. da li se pobijaju
pravnosnažne ili nepravosnažne presude:

1) Redovni pravni lekovi – njima se pobijaju nepravnosnažne odluke

a) Žalba protiv presude

b) Žalba protiv rešenja
c) Prigovor protiv platnog naloga

2) Vanredni pravni lekovi – njima se pobijaju pravnosnažne presude

a) Direktna revizija (žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje)

b) Revizija
c) Zahtev za zaštitu zakonitosti
d) Predlog za ponavljanje postupka

81
Osnovna razlika izmedju redovnih i vanrednih pravnih lekova je u njihovim dejstvima.
Kod redovnih otklanja se nastupanje pravnosnažnosti, a kod vanrednih ne
otklanja se nastupanje pravnosnažnosti, jer se njima pobija pravosnažna
presuda.

*Prema nadležnosti suda koji treba da odluči o pravnom leku:

1) Devolutivni – Oni o kojima odlučuje Viši sud u odnosu na sud koji je doneo
pobijanu presudu.

2) Remonstrativni (retroakcioni) – O pravnom leku odlučuje isti sud koji je doneo

pobijanu odluku. O prigovoru protiv platnog naloga odlučuje sud koji je tu odluku
doneo, kao i o predlogu za ponavljanje postupka. Postoje dva mišljenja, prva grupa
smatra da je revizija retroakcioni pravni lek, jer o reviziji odlučuje isti sud, a drugi misle
da nije retroakcijski pravni lek jer o reviziji mora uvek da odlučuje drugo veće, različito
od onoga koje je u redovnom postupku odlučilo.
Praktični značaj razlikovanja se svodi na sistem rada suda.
*S obzirom na Položaj stranaka u postupku po pravnom leku:
1) Dvostrani pravni lekovi – po pravilu moraju se dostaviti protivnoj stranci na
odgovor. Mora se poštovati pravilo kontradiktornosti. Većina je dvostranih pravnih
lekova. Primeri su žalba protiv presude I predlog za ponavvljanje postupka.

2) Trostrani pravni lekovi – revizija.

3) Jednostrani pravni lekovi – ne dostavljaju se protivnoj stranci, i to su žalba protiv

rešenja i prigovor protiv platnog naloga.

*S obzirom na ovlašćenje suda - da li sud može da se upusti u odlučivanje

predmetu spora ili su mu ovlašćenja uža – dele se na:

1. Kasatorne pravne lekove – predlog za ponavljanje postupka. Sud ne sme da se

izjašnjava o tužbenom zahtevu (predmetu spora) već tužbeni zahtev samo prihvata
ili odbija. Samo odlučuje da li je odluka zakonita ili ne.

2. Reformatorske pravne lekove – Sud može odlučiti o samom predmetu spora.

Ako je dobro utvrđeno činjenično stanje, a pogrešno primenjena materijalna pravna
norma sud može da ukine prvostepenu presudu pa umesto da odbije, on će
usvojiti tužbeni zahtev i rešiti spor tj. može da odluči drugačije nego što je rešeno u
prvostepenoj presudi, a ne samo da je ukine i vrati na ponovno odlučivanje – ukine,
usvoji, preinači odluku.

82
 REDOVNI PRAVNI LEKOVI
1) ŽALBA PROTIV PRESUDE

POJAM –
parnična radnja stranaka protiv prvostepene presude, kojom žalilac traži od
drugostepenog suda da presudom preinači ili ukine, da je stavi van snage. To je
redovni pravni lek, tj. uobičajeni način da stranka koja je nezadovoljna odlukom
prvostepenog suda, stavi njegova dejstva van snage. To je dvostrani pravni lek jer
se dostavlja na odgovor drugoj stranci.
DEJSTVA –
1) Suspenzivno dejstvo – njenim ulaganjem sprečava se nastupanje
pravnosnažnosti presude tj. odlaže nastupanje pravnosnažnosti i zvršnosti.
2) Devolutivno dejstvo – uvek zasniva nadležnost višeg suda u odnosu na sud od
koga potiče pobijana presuda.
3) Prekida određene rokove – (rok za podnošenje žalbe i rok za dobrovoljno
izvršenje činidbe - paricioni rok). Opšti rok je 15 dana, a posebni rok 8 dana, od
dostavljanja odluke.U pitanju je uvek je prekid, a ne obustava postupka. Ponovo
počinje da teče tamo gde je stao.
USLOVI ZA DOPUSTENOST ZALBE –
kao parnične radnje su posebne procesne pretpostavke od kojih zavisi da li će
višestepeni sud uopšte uzeti žalbu u razmatranje. Oni su brojni:
1) Zavise od predmeta (objekta) pobijanja. Svaka prvostepena presuda se može
pobijati žalbom (čak i sporovi male vrednosti) jer je žalba ustavni princip.
2) Uslovi vezani za rok. Kada je spor okončan rok počinje da teče od dana
dostavljanja pobijane presude. To su prekluzivni rokovi. Opšti je 15 dana, a posebni
– 8 dana. Žalba mora biti blagovremena.
3) Žalbu može izjaviti samo ovlašćeno lice (stranka, punomoćnik, umešač. Samo
stranka koja je izgubila parnicu u meri u kojoj je izgubila parnicu. Bitan je samo
meritum, a ne i obrazloženje presude.).

83
4) Odricanje i odustanak od žalbe - Ako se stranka odrekla ili odustala od žalbe,
više nema pravo na žalbu. To je neopoziva, jednostrana parnična radnja stranke
koja dodvodi do formalne pravnosnažnosti u odnosu na stranku koja ih je dala - tj.
žalba postaje nedopuštena. Odricanje znači da se stranka obavezala da neće žalbu
uopšte podneti.
5) Žalba mora biti UREDNA. Mora da sadrži sve elemente koje treba da ima
podnesak (označenje presude koja se žalbom pobija, žalbeni razlog, oznaku suda,
izjavu iz koje se vidi obim u kome ona presudu pobija, broj predmeta, mora biti
potpisana od strane žalioca. Ukoliko ne sadrži bitne elemente, vratiće se žaliocu na
dopunu, a ako se ne dopuni u roku, žalba se odbacuje kao nedopuštena. Uslovi
moraju da budu kumulativno ispunjeni. Ukoliko prvostepeni sud utvrdi da ni posle toga
žalba nije dopuštena donosi rešenje o odbacivanju. Protiv tog rešenja je dopuštena
žalba drugostepenom sudu. Kod nas se žalba preko prvostepenog suda, izjavljuje
drugostepenom sudu. Traži se da prvostepeni sud odbaci žalbu, a ne drugostepeni jer
je to pravnosnažno okončanje spora. Protiv drugostepenog rešenja je dozvoljen
samo vanredni pravni lek – revizija.

RAZLOZI ZA ŽALBU

POJAM –
okolnosti koje stranka navodi u žalbi, na osnovu kojih smatra da je prvostepena
presuda nepravilna ili nezakonita. (sadrži: okolnosti, činjenice, pravno shvatanje
stranaka). Drugim rečima, to su nepravilnosti u prvostepenom sudjenju zbog
kojih žalilac presudu pobija.

VRSTE –
1) Teorijski posmatrano postoje samo dve vrste nepravilnosti, a to su:
- Povreda procesnog prava
- Povrede materijalnog prava

2) Činjenično stanje se uvrdjuje primenom procesnih odredaba o dokazivanju.

Medjutim, iz praktičnih razloga u ZPP je izvedena trojna podela po kojoj se svi razlozi
dele na ove tri vrste:
a) Bitne povrede odredaba parničnog postupka
b) Pogrešno ili nepotpuno utvdjeno činjenično stanje
c) Pogrešna primena materijalnog prava

Stranka može presudu pobijati iz više razloga iste ili različite vrste. Iz gore navedenih
razloga mogu se pobijati sve vrste presuda.

(A) BITNE POVREDE ODREDABA PARNIČNOG POSTUPKA –

je povreda procesno-pravne norme koja je dovela ili mogla dovesti do nepravilne ili
nezakonite odluke. Postavlja se pitanje ima li uopšte povrede koja nije bitna. Neki
autori smatraju da to nije moguće, dok drugi smatraju da takve povrede postoje. Prvo
shvatanje je prihvatljivije, ali drugo je bliže pravnom životu. Bitna povreda je učinjena
ne samo ako je sud procesnu odredbu pogrešno primenio, nego i kad je netačno

84
utvrdio činjenicu od koje zavisi njena primena (npr. netačno je utvrdio dan dostavljanja
odluke i zbog toga je žalbu odbacio kao neblagovremenu).

Zakon predviđa dve vrste procesnih povreda:

1) Apsolutno bitne povrede

2) Relativno bitne povrede

1) Apsolutno bitne povrede – čl. 361 st. 2. Čine povrede većeg značaja. Taj značaj
je takav da je svaka apsolutno bitna povreda mogla uticati na tačnost presude u
svakoj parnici u kojoj je učinjena. Drugostepeni sud mora uzeti u obzir da je svaka
apsolutno bitna povreda mogla uticati na donošenje nepravilne i nezakonite odluke, i
na njih pazi po službenoj dužnosti – ex officio. Mogu se svrstati u nekoliko kategorija:
1) U donošenju presude učestvovao je sudija ili porotnik koji je bio izuzet po sili
zakona ili rešenjem suda ili ako je učestvovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj
raspravi, kao I ako je sud bio nepropisno sastavljen.
2) ako je odlučeno o tuzbenom zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost.
3) ako je odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podignuta posle zakonom propisanog
roka.
4) ako je sud odlučio o tužbenom zahtevu za koji je stvarno nadležan viši sud iste
vrste, sud druge vrste ili ako je povodom prigovora stranaka sud nepravilno odlučio da
je stvarno nadležan.
5) ako je protivno odredbama ZPP sud svoju odluku zasnovao na nedozvoljenim
raspolaganjima stranaka.
6) ako je protivno odredbama ZPP sud doneo presudu zbog propuštanja ili na osnovu
priznanja ili odricanja.
7) ako stranci nije data mogućnost da raspravlja pred sudom, I to nezakonitim
postupanjem (propuštanjem dostavljanja).
8) ako je protivno odredbama zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku
slobodno upotrebljava svoj jezik I pismo.
9) ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestovalo lice koje ne može biti stranka u
postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako
parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski
zastupnik, odn. punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vodjenje
parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vodjenje parnice, odn. vršenje
pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno, ako se ovi nedostaci odnose
na stranku koja je izjavila žalbu .
10) ako je odlučeno o zahtevu o kojem je ranije već pravosnažno presudjeno, ili je
zaključeno sudsko poravnanje ili po kome već teče parnica. - ne bis in idem
11) ako je protivno zakonu bila isključena javnost na glavnoj raspravi.

85
12) ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je
izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako
presuda nema uopšte razloga, ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili
su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjicama postoji protivrečnost
izmedju onoga što se u razlozima presude navodi, o sadržini isprava, zapisnik o
iskazima datim u postupku I samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima.
Na ove povrede sud pazi po službenoj dužnosti, osim dva izuzetka - pod 4) I 8). Sud
ukida presudu, ali u nekim slučajevima - 2), 3), 9) i 10) dolazi I do odbacivanja tužbe.

Sud je bio apsolutno nenadležan :

- Ako je odlučeno o tužbi: koja je podnesena posle prekluzivnog roka
- Ako je bio nadležan viši sud, sud druge vrste
Povreda mesne nadležnosti – Ako je stranka izjavila prigovor ako se stranka u žalbi
pozove, sud o ovome ne vodi računa ex officio.
Povreda pravila o sastavu suda:
- umesto veća sudio sudija pojedinac
- učestvovao sudija koji je bio izuzet po sili zakona ili rešenjem suda.

2) Relativno bitne povrede – Čl. 361/1. Svaka povreda procesne norme koja je
dovela ili je mogla dovesti do nepravilne ili nezakonite odluke suda. U žalbi se mora
istaći ova relativna povreda, jer sud na nju ne pazi po službenoj dužnosti.
Drugostepeni sud mora u svakom pojedinačnom slučaju da ceni da li je povreda takva
da je mogla imati za posledicu donošenje nepravilne ili nezakonite odluke, znači
može da je ukine, ali I ne mora. Sud mora da utvrdi postojanje uzročnog odnosa
između relativno bitne povrede i nepravilnosti ili nezakonitosti presude (postojanje
mogućnosti uzročne veze). NPR: - nepravedno odbijanje predloga za izuzeće iz
razloga koji podležu oceni suda ili nepravedno usvajanje razloga za uskraćivanje
svedočenja ili sud propusti da sasluša stranku o ličnosti veštaka.

(B) POGREŠNO ILI NEPOTPUNO UTVRĐENO ČINJENIČNO STANJE –

postoji kada je sud neku bitnu činjenicu pogrešno utvrdio, odnosno kada je nije
utvrdio.
Ovo je žalbeni razlog zbog koga se najčešće ukida presuda prvostepena suda.
Stranka može utvrditi da je presuda nepravilna zato što je sud neku činjenicu od
značaja za primenu materijalno pravne norme pogrešno utvrdio ili propustio da utvrdi.
Sud ne pazi po službenoj dužnosti na ove razloge. Zbog ovih razloga ne može se
izjaviti revizija.
Presuda zbog propuštanja se ne može pobijati iz ovih razloga:
*Pogrešno utvrđeno činjenično stanje postoji kada sud pogrešno utvrdi neku
odlučnu činjenicu.
*Nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji kada sud je propustio da utvrdi
stanje u pogledu sporne odlučne činjenice koju je stranka iznela ili koju je on bio
dužan uzeti u obzir po službenoj dužnosti.Cinjenicno stanje je skup važnih, odlučnih
činjenica (nespornih I utvrdjenih spornih).Nepotpuno utvrdjeno činjenično stanje
postoji I kada na to ukazuju novi dokazi i nove činjenice (BENEFICIUM NOVORUM).
Žalilac mora da učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno
predložiti do zaključenja glavne rasprave. Mora dokazati da je bio savestan. Žalbom
se kao nove mogu izneti samo činjenice koje su postojale pre nego što je rasprava
zaključena.

86
 (C) POGREŠNA PRIMENA MATERIJALNOG PRAVA –
postoji kada sud nije primenio odredbu materijalnog prava koju je trebalo da primeni ili
kada takvu odredbu nije pravilno primenio. Imamo dva vida materijalno pravne
nepravilnosti.
1) Prvi je kada sud nije ispravno shvatio materijalno-pravnu odredbu (tzv.
interpretaciona greška – npr. sud je pogrešno razumeo da je jedan zakon prestao da
važi ili je iz zakona izveo netačan zaključak da je za jednu vrstu potraživanja
predvidjen kratak rok zastarelosti).
2) Druga nepravilnost je supsumpciona greška, kada je sud pogrešno uzeo da
utvrdjeno činjenično stanje odgovara apstraktnim obležjima predvidjenih u normi pod
koju je podveo to činjenično stanje (npr. sud je jedno ponašanje neopravdano
kvalifikovao kao savesno). Zbog materijalno-pravne nepravilnosti ne može se
pobijati presuda na osnovu priznanja I na osnovu odricanja.
Podvodi činjenično stanje pod pogrešnu materijalno pravnu normu a ne na onu
na koju činjenično stanje ukazuje. Oba slučaja su posledica primene materijalnog
prava na koju sud pazi ex officio tj. kontrolisaće da li je dobro primenio normu čak i
kad stranka nije izjavila žalbu.

POSTUPAK PO ŽALBI
Podeljen na postupak:
1) Pred prvostepenim sudom
2) Pred drugostepenim sudom
1) Žalba se uvek podnosi provostepenom sudu u dovoljnom broju primeraka za
sud I protivnu stranku. Potupak povodom pravnog leka odvija se pred predsednikom
veća, koji ispituje da li žalba ispunjava pretpostavke potrebne da bi se upustio u
ispitivanje njene osnovanosti. Ako se na osnovu podataka iz žalbe ne može utvrditi
koja se presuda pobija ili ako žalba nije potpisana (nepotpuna žalba), prvostepeni sud
će rešenjem protiv koga nije dozvoljena žalba pozvati žalioca da u odredjenom roku
žalbu dopuni ili ispravi. Ako žalilac u odredjenom roku ne postupi po tom traženju,
sud će odbaciti žalbu. Nepotpunu, neblagovremenu I nedozvoljenju žalbu
odbacuje rešenjem protiv koga nije dozvoljena žalba. Nepotpuna žalba je ona koja ne
sadrži sve potrebne elemente. Neblagovremena je ako je podneta nakon isteka
zakonskog roka za njeno podnošenje. Nedozvoljena je ako je izjavi lice koje nije
ovlašćeno za njeno podnošenje. Ako je žalba blagovremena i dozvoljena njen
primerak će prvostepeni sud dostaviti protivnoj stranci koja može u roku od osam
dana od prijema podneti tom sudu odgovor na žalbu, a primerak odgovora na žalbu
dostaviće prvostepeni sud žaliocu. Po prijemu odgovora na žalbu ili po proteku roka
za odgovor na žalbu, prvostepeni sud će žalbu I odgovor na žalbu ako je podnese, sa
svim spisima dostaviti drugostepenom sudu u roku od osam dana. Ako žalilac tvrdi da
su prvostepenom odlukom povredjene odredbe parničnog postupka , prvostepeni
sud će dati objašnjenje povodom navoda žalbe koje se tiču tih povreda , a po
potrebi će sprovesti izvidjaj da proveri istinitost odnosnih navoda u žalbi.
SEDNICA VEĆA je nejavna, ne prisustvuju stranke i zastupnici, već samo veće koje
donosi odluku. Sastoji se od trojice sudija profesionalaca od kojih je jedan sudija
izvestilac - koji proučava predmet i na sednici iznosi podatke (usmeno), ne iznoseći
svoje mišljenje. U praksi stručni saradnici mogu da iznose podatke o predmetu. Pošto
je sudija izvestilac izneo podatke, sudije mogu da mu postave pitanja radi razjašnjenja
i onda se veća i glasa u odlučivanju. To je bio redovan način postupanja do donošenja
novog ZPP.

87
2) Tok postupka pred drugostepenim sudom – kad spisi po žalbi stignu
drugostepenom sudu, sudija izvestilac priprema izveštaj veću radi razmatranja
predmeta. Njega odredjuje predsednik žalbenog veća. Sudija izvestilac može, po
potrebi, od prvostepenog suda da pribavi izveštaj o povredama odredaba postupka I
da zatraži da se radi utvrdjivanja tih povreda sprovede izvidjaji. Drugostepeni sud
odlučuje, po pravilu, bez rasprave. Izuzetak je kada veće drugostepenog suda
nadje da je radi pravilnog utvrdjenja činjeničnog stanja potrebno da se pred
drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred
drugostepenim sudom. Drugostepeni sud će zakazati raspravu I odlučiti o žalbi I
zahtevima stranaka kada je u istoj parnici prvostepena presuda već jednom bila
ukinuta, po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno I
nepotpuno utvrdjenom činjeničnom stanju, ili su u postupku pred prvostepenim sudom
učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. On ispituje osnovanost tužbe,
ali nije oslobođen obaveze ispitivanja dopuštenosti žalbe. EX OFFICIO vodi računa da
li je žalba dopuštena i da li je lice ovlašćeno da podnese žalbu. Odluka drugostpenog
suda ne može biti nepovoljnija za stranku nego po presudi (pobijanoj odluci). Ako
drugostepeni sud odbaci žalbu, stranka ima jedino pravo na vanredni pravni lek -
reviziju i tada presuda postaje pravnosnažna. Kod drugostepene rasprave nema
mogućnosti za donošenje presude zbog propuštanja.
GRANICE ISPITIVANJA PRVOSTEPENE PRESUDE

U pogledu granica ispitivanja pobijane presude važi načelo dispozicije I izražava

se kroz pravilo TANTUM DEVOLUTUM QUANTUM APPELLATUN – drugostepeni
sud ispituje presudu samo ako se stranka protiv nje žali I samo utoliko može
odlučiti o žalbi. Ispituje se samo onaj deo koji je pobijan. Delimično napadnuta
presuda postaje pravosnažna u delu koji nije žalbom zahvažen, pa taj njen deo ne
može biti predmet ispitivanja ni kad se razlog žalbe odnosi na celu presudu. Ako obim
pobijanja nije žalbom odredjen uzima se da je presuda u celini napdnuta. Dakle,
ispituje se prvostepena presuda u granicama postavljenim, izjavljenim u žalbi s tim što
treba imati u vidu da se neki razlozi ispituju EX OFFICIO.
Postoje odstupanja od pravila da se ispituju samo u granicama postavljenim u
žalbi. Prvi se odnose na apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka I
pravilnu primenu materijanog prava na koje sud pazi po službenoj dužnosti. Drugi je
kada viši sud (čak I kada se žalba ne zasniva na pogrešnom ili nepotpuno utvrdjeno
činjeničnom stanju) rešenjem ukida presudu I vraća predmet prvostepenom sudu, jer
smatra da je radi pravilnog utvrdjivanja činjenica potrebno održati novu glavnu
raspravu, osim ako je odlučio da je sam održi.
Princip zabrane – reformatio in peius – zabrana odlučivanja na štetu žalioca u
slučaju da je samo jedna strana izjavila žalbu. Ne može se drugostepenom
odlukom odlučiti nepovoljnije po onu stranu koja je izjavila žalbu.

VRSTE ODLUKA DRUGOSTEPENOG SUDA

88
Drugostepeni sud istpituje da li je žalba blagovremena, potpuna I dopuštena. To
provreravanje može dovesti do odbacivanja žalbe rešenjem. Ako takvu odluku ne
donose, drugostepeni sud će se upustiti u ispitivanje da li je pobijana presuda
tačna. On to čini samo u delu u kome je presuda napadnuta. Rezultat ispitivanja je
potvrda, ukidanje ili preinačenje presude. Obrazloženje drugostepene odluke mora
da sadrži ocenu žalbenih navoda od odlučujućeg značaja I označenje razloga koji su
uzeti u obzir po službenoj dužnosti.

NEMERITORNE
- odbacuje se žalba koja je nedopuštena
MERITORNE
Donosi se pošto drugostepeni sud stane
na stanovište da je žalba dopuštena
- Žalba dopuštena, odlučuje o žalbi
rukovodeći se žalbenim razlozima

Po kriterijumima razloga koje je sud uvažio sve odluke se dele na rešenja I presude.

REŠENJA PRESUDE
a) drugostepeni sud rešenjem a) odbijanje žalbe I
odbacuje žalbu kao nedopuštenu potvrdjivanje prvostepene presude –
kada je neblagovremena, izjavljena od odbiće žalbu kao neosnovanu I
neovlašćenog lica ili kada ne potvrdiće prvostepenu presudu. Našao
nepotpuna. Protiv tog rešenja je je da je sve u redu sa pravosnažnom
moguća revizija. presudom (odbija se žalba I potvrdjuje
b) Kada ukida prvostepenu se prvostepena presuda).
odluku, vraća predmet prvostepenom Pravosnažnost presude se izvodi iz
sudu na ponovno sudjenje (ovakvu prvostepene presude.
odluku će doneti zbog bitnih povreda, b) Usvajanje žalbe I
zbog pogrešno ili netačno utvrdjenog preinačenje prvostepene presude –
činjeničnog stanja). Ovo ne okončava pogrešna primena materijalnog prava.
postupak. Oživljavaju svi institute Tu se razlikuje nekoliko situacija.
prvostepenog postupka I sva prava koja 1. ako sud nadje da je činjenično stanje
inače strankama pripadaju u dobro utvrdjeno, ali primena materijalnog
prvostepenom postupku. prava je pogrešna, tada drugostepeni sud
c) Drugostpeni sud može da primenjuje drugu materijalno – pravnu
ukine presudu I odbaci tužbu kao normu I odlučuje drugačije u odnosu na
nedopuštenu. Tada se presuda vraća prvostepeni sud. Prvostepena presuda
prvostepenom sudu koji je vezan u može biti I delimično izmenjena.
pogledu činjenica I u pogledu 2. pogrešna ocena isprava ili indicija
materijalnog prava (pogrešno izvedeni dokazi) plus ako je
d) Rešenjem se ukida presuda zasnovana isključivo na takvim
prvostepena presuda I odbacuje dokazima. Odstupanje od načela
tužba kao nedopuštena kada usmenosti. Ako recimo, prvostepeni sud
drugostepeni sud zaključi da postoji zaključi da je tuženi bio nesavestan I na
neotlonjiva procesna smetnja (apsolutna osnovu toga donese odluku, a

89
 nenadležnost suda, ne bis in idem, ako
je prekoračen rok za podnošenje tužbe).
To je već u radnoj fazi postupka trebalo
da uradi prvostepeni sud. Ovim
rešenjem se parnica okončava.
U slučaju pod a) I d) radi se o
pravosnažnom rešenju, a kod slučaja b)
I c) radi o slučaju kada se postupak ne
okončava.
drugostepeni sud utvrdi da je savestan.
3. ako je prvostepeni sud iz činjenica
koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak
o nekim drugim činjenicama na kojima je
zasnovana presuda.
4. održavanje rasprave pred
drugostepenim sudom I utvrdjivanje
drugačijeg činjeničnog stanja od onog
koje je utvrdjeno pred prvostepenim
sudom. Postupak se meritorno okončava
pred drugostepenim sudom.

2) ŽALBA PROTIV REŠENJA

To je redovni pravni lek protiv prvostepenog rešenja. Žalba je dozvoljena protiv

svakog rešenja, osim protiv onog za koje je u Zakonu suprotno propisano. Takvo
rešenje se može pobijati žalbom protiv presude. Rešenje protiv koga nije dopuštena
posebna žalba može se odmah izvršiti.

Objekt (predmet) pobijanja - svaka prvostepena presuda se može pobijati žalbom. Ne

može se svako prvostepeno rešenje pobijati žalbom.
U pogledu pobojnosti rešenja se dele na:
a) Apsolutno nepobojna rešenja - To su ona rešenja koja se uopšte ne mogu pobijati
žalbom. To može biti zakonom predviđeno, a tu spadaju rešenja o zakazivanju ročišta,
jer ona ne vezuju ni sud koji ih je doneo, pa ni stranku. Rešenje suda o rešavanju
sukoba nadležnosti se ne može uopšte pobijati žalbom. Rešenje kojim se usvaja
predlog za izvođenje dokaza odbija. Rešenje kojim se zahtev za izuzeće usvaja.
b) Rešenja koja se mogu pobijati vezanom žalbom (žalbom protiv presude)
- Rešenja koja predhode donošenju presude
- Rešenja kojim se odbija zahtev za izuzeće (može se pobijati žalbom protiv presude)
- Rešenje kojim se isključuje javnost.
c) Rešenja koja se mogu pobijati samostalnom žalbom, koja vezuju sud i stranke.
Sva rešenja kojima se okončava postupak, mogu se pobijati žalbom. Npr. rešenja
kojima se kažnjava svedok ili rešenja kojima se odbija da treće lice bude umešač.
Tok postupka po žalbi protiv rešenja nezavistan je od toka postupka pokrenutim
tužbom.

Razlika u dejstvima izmedju presude I rešenja - Žalba protiv presude ima

suspenzivno I devolutivno dejstvo. Žalba protiv rešenja ima devolutivno dejstvo. O

90
svim žalbama protiv rešenja odlučuje viši sud drugog stepena. Nema svaka žalba
protiv rešenja suspenzivno dejstvo (izvršnost rešenja). Samo kada je u ZPP izričito
navedeno da određene žalbe nemaju suspenzivno dejstvo, a sve ostale imaju. Kada
žalba nema suspenzivno dejstvo, to znači da je nastupila izvršnost rešenja, pre
njegove pravosnažnosti.
Uslovi za dopuštenost
a) Razlika je u pogledu DUŽINE ROKA – za samostalnu žalbu rok je 8 dana, neke
žalbe imaju i kraći rok koji iznosi tri dana (žalba protiv rešenja o privremenim merama
b) Razlika u pogledu OVLAŠĆENJA za izjavljivanje
Žalbu protiv presude mogu izjaviti samo stranke i njihovi zastupnici koje su izgubile
spor. Žalbu protiv rešenja može izjaviti svako treće lice na koje se rešenje odnosi (i
veštak i svedok i tumač, advokat nezavisno od toga da li je stranka uspela u sporu ili
ne). Žalba protiv rešenja može biti unilateralna, a žalba protiv presude je uvek
bilateralna. Žalba mora biti uredna i potpisana.

Razlozi su bitne povrede, pogrešna primena materijalnog prava, pogrešno i

nepotpuno utvrđeno činjenično stanje zbog pogrešne primene procenih normi koje se
odnose na položaj nekoga u postupku.

Postupak po žalbi protiv rešenja – to je jednostrani pravni lek, ne mora biti

dostavljena protivnoj stranci na odgovor. Postupak teče I pred prvostepenim sudom I
pred drugostepenim. Prvostepeni sud može da odbaci žalbu protiv rešenja. On se bavi
I problemom da li je protiv samostalnog rešenja uopšte dopuštena žalba protiv
rešenja. Ako nadje da je žalba blagovremena I dopuštena, dostavlja sve spise
predmeta drugostepenom sudu. Drugostepeni sud uvek odlučuje u sednici veća,
nema rasprave.
Za razliku od rešenja, žalba protiv presude je dvostrani pravni lek koji se dostavlja
protivnoj strani.

ODLUKE – sve odluke imaju formu rešenja.

1) Rešenja kojima se odbacuje žalba protiv rešenja (neblagovremena I izjavljena
od strane neovlašćenog lica). Prvostepeno rešenje postaje pravnosnažno.
Revizija nije dopuštena.
2) Rešenje kojim se ukida prvostepeno rešenja i vraća se na ponovno odlučivanje.
Oživljava postupak po pitanju koje je predmet žalbe.
3) Rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje prvostepeno rešenje -
revizibilna I nerevizbilna rešenja. Revizibilnim rešenjima se okončava postupak
(rešenje kojim se odbacije tužba ili predlog za ponavljanje postupka),
4) Rešenja kojima se preinačuje prvostepeno rešenje – ako je pogrešno
primenjeno materijalno pravo.

VANREDNI PRAVNI LEKOVI

91
Pravni sistem mora da sadrži procesna sredstva kojima se pod propisanim uslovima
omogućuje ispitivanje pravnosnažne odluke. Takva pravna sredstva su vanredni
pravni lekovi i u našem pravu njih upotrebljavaju stranke u sopstvenom interesu, a
državni tužilac u javnom interesu. Stranci je omogućeno da pravnosnažnu odluku
pobija direktnom revizijom, revizijom, zahtevom za vanredno preispitivanje
pravnosnažne odluke I predlogom za ponavljanje postupka. Državni tužilac može u
istom cilju podići zahtev za zaštitu zakonitosti. Vanredni pravni lekovi imaju za cilj da
sud pobijanu odluku stavi van snage i da donese novu u skladu sa stvarnim stanjem i
zakonom. Od izjavljenog pravnog leka njegov podnosilac može odustati. Presuda koja
se pobija vanrednim pravnim lekovima ostaje pravosnažna sve dok se ne pokaže da
je vanredni pravni lek osnovan. Samim njegovim ulaganjem ne odlaže se ni izvršenje
odluke. Pobijanje pravosnažne odluke ne znači da se svaka takva odluka može
napasti, niti se ona može napasti zbog svake nepravilnosti.

1) DIREKTNA REVIZIJA
(Žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje)

Novi pravni lek je žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje - direktna

revizija. To je pravni lek koji je sistematizovan u ZPP kao vanredni pravni lek, ali ne
mora to da bude. Njime se pobija nepravosnažna odluka, radi se zapravo o redovnom
pravnom leku o kojima uvek odlučuje Vrhovni sud. Njime se preskaće žalbena
institucija. Izjavljuje se protiv prvostepene presude protiv koje je dozvoljena revizija u
roku od 15 dana. Presuda se može pobijati ovim pravnim lekom u parnicama u kojima
je dopštena revizija samo zbog pogrešne primene materijalnog prava I bitne povrede
odredaba parničnog postupka, kao I ako je sud svoju odluku zasnovao na
nedozvoljenim raspolaganjima stranke. Potrebna je saglasnost druge stranke, kao I
saglasnost Vrhovnog suda Srbije. Žalba se izjavljuje sudu koji je izrekao prvostepenu
presudu I dostavlja se na obavezan odgovor suprotnoj stranci (ukoliko se u odgovoru
suprotna stranka saglasila da o izjavljenom pravnom leku odlučuje Vrhovni sud).
Stranku koja je fizičko lice mora zastupati advokat, u suprotnom, drugostepeni sud
odlučiće o žalbi na prevostepenu presudu po opštim pravilima. Prvostepeni sud će po
prijemu odgovora na žalbu dostaviti žalbu I odgovor na žalbu sa svim spisima
drugostepenom sudu. Drugostepeni sud je dužan da, ukoliko ne odbaci žalbu, dostavi
predmet Vrhovnom sudu Srbije. O dopštenosti ovog pravnog leka Vrhovni sud Srbije
odlučuje u veću od trojice sudija, a o osnovanosti ovog pravnog leka odlučuje veće
sastavljeno od petorice sudija. Odluka se donosi u roku od tri meseca od dana prijema
predmeta u Vrhovni sud Srbije. Vrhovni sud može ili da odbije ovaj pravni lek I potvrdi
prvostepenu presudu, ili da prinači prvostepenu presudu.
Uslovi za dopuštenost su blagovremenost (u roku od 15 dana protiv prvostepene
presude (odluke) rok teče od dana dostavljanja odluke), urednost (da sadrži ono što
se zakonom traži), da se radi o parnici u kojoj je revizija dopuštena.

92
Objekt pobijanja je prvostepena presuda, ne svaka prvostepena presuda već samo
ona koja je revizorna.

2) R E V I Z I J A
To je vanredni pravni lek protiv pravnosnažne presude donesene u drugom
stepenu. Nema suspenzivno dejstvo, ne utiče na pravnosnažnost i odlaganje
izvršenja. Objekt pobijanja je pravnosnažna drugostepena presuda. Revizija je
dozvoljena samo kada odbija žalbu i potvrđuje prvostepenu presudu, kao i kada
usvoji žalbu I preinačuje prvostepenu presudu.
Revizija nije dozvoljena o imovinsko-pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev
odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako
vrednost predmeta spora pobijenog dela pravosnažne presude ne prelazi 500.000,00
dinara. Takodje, nije dozvoljena ako se ne odlnosi na potraživanje u novcu, predaju
stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako prednost predmeta spora ne prelazi
500.000,00 dinara. Revizija nije dozvoljena ni protiv rešenja donesenih u parnicama
zbog smetanja poseda.

Revizija je uvek dozvoljena i kad se radi o imovinsko-pravnim sporovima:

1) U parnicama o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanja
2) U sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled
smrti davaoca izdržavanje
3) Iz imovinskih sporova koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonskih
pojedinačnih akata i radnji kojim se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta
(prebivališta) stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi
način narušava se jedinsteno tržište uključujući i parnice o naknadi štete
4) U sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalaska,
tehničkih uređaja, uzroka modela, žigova kao i iz sporova nelojalne utakmice i

93
monopolističnih ponašanja kad se odnose na imovinsko pravni zahtev.

U svim neimovinskim sporovima je dozvoljena. Dozvoljena je u sporovima o

zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Revizija se može izjaviti u roku od
30 dana od dana dostavljanja prepisa presude. To je prekluzivni rok. Podnosi se u
vidu podneska koji mora biti uredan I mora sadržati naznačenje koja se presuda
pobija, da li se pobija u celini ili određenom delu, iz kojih razloga I potpis podnosioca.
Ovlašćenje da izjavi reviziju ima stranka koja ima pravni interes, ali I umešač (ali nema
pravo na reviziju ako nije odmah sudelovao). Stranka odnosno njen zakonski
zastupnik ne mogu sami izjaviti reviziju već u njihovo ime to čini advokat . Ako je
stranka odustala od revizije, ne može ponovo da izjavi reviziju. Da li se stranka može
odreći prava na reviziju? Ne može se odreći, osim ako je tražila reviziju, pa onda
od nje odustane.

Revizija se podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu. Taj sud ima ovlašćenja
da ispituje dopuštenost presude (blagovremenost, pravni interes, da li je izjavljena
protiv presude protiv koje se može izjaviti, da li je izjavio advokat, da li je uredna). O
tome odlučuje predsednik veća. Ako je prvostepeni sud odbaci to je onda prvostepeno
rešenje, a ono se može pobijati žalbom. Prvostepeni sud će doneti rešenje o
odbacivanju revizije kao nedopuštene (neblagovremena, lice nije imalo advokata...).
sud može da dostavi reviziju protivnoj stranci I javnom tužiocu. Protivna stranka ima
pravo da u roku od 15 dana se izjasni o reviziji, a javni tužilac 30 dana. Onda
prvostepeni sud dostavi ceo predmet revizijskom sudu, preko drugostepenog suda.
Kod nas je revizijski sud Vrhovni sud Srbije . Vrhovni sud odlučuje bez
rasprave (samo na osnovu spisa).

Izuzeci: - Sporovi zakonskog izdržavanja

- Sporovi zbog izgubljenog izdržavanja Sporovi koji imaju
- Monopolski sporovi manju vrednost od
- Sporovi iz autorskog prava 500.000

Rešenje Vrhovnog suda o odbacivanju revizije je KONAČNO REŠENJE i ne

može se pobijati redovnim pravnim lekom.
Izuzetno – se može pobijati kod ponavljanja postupka.

Revizijski razlozi – revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno I nepotpuno

utvrdjenog činjeničnog stanja. Revizijski sud nije ovlašćen da ispituje činjenično stanje
pobijane presude.
Kod aspolutno bitnih povreda revizija se može izjaviti zbog svih aposlutno bitnih
povreda izuzev čl. 361. st. 2. tač. 4 (zbog nadležnosti). Revizijski sud ne pazi po
službenoj dužnosti na apsolutno bitne povrede, ali pazi na one koje se tiču postojanja
parnice i stranačke sposobnosti – čl. 361 st. 2 tač. 9.
Relativno bitne povrede su učinjene pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud
nije ispitivao sve žalbene razloge ili je povređeno pravila o sednici veća.
Kada se radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, sud pazi po službenoj dužnosti.
Kada se radi o prekoračenju tužbenog zahteva, reč je o povredi koja je učinjena u
postupku pred drugostepenim sudom.

94
 Odluke revizijskog suda povodom revizije – postoje dve grupe odluka – rešenja
I presude.
REŠENJA PRESUDE
i. kada odbacuje a) kada odbija reviziju –
reviziju kao nedopuštenu drugostepena presuda tada ostaje na
(neblagovremena, izjavljena od snazi (čl. 405). Time se ne potvrdjuje
neovlašćenog lica, neuredna, lice je drugostepena presuda.
odustalo od revizije). Ne može se pobijati b) Kada usvoji reviziju I preinači
redovnim pravnim lekom. To nije drugostepenu presudu ili I prvostepenu I
meritorna odluka, ali je to rešenje drugostepenu presudu. Drugostepena
konačno. presuda je objekt pobijanja (zbog
ii. Kada usvoji reviziju I pogrešne primene materijalnog prava).
ukida ili samo drugostepenu ili I Preinačenje drugostpene onda onda je
drugostepenu I prvostepenu presudu u preinačena prvostepena drugostpenom.
zavisnosti od toga o kom revizijskom Ako je drugostepenom potvrdjena
razlogu se radi. Samo drugostepenu će prvostepena, onda ukida I prvostepenu I
ukinuti ako je aposlutno bitna povreda drugostepenu presudu. Kada se preinači
učinjena isključivo u drugostepenom samo drugostepena, često se dešava da
postupku. Naš revizioni sud ukida obe revizioni sud donese presudu kao što je
presude ako posumnja da je zbog prvostepena. Presudom se odlučuje I
pogrešne primene materijalnog prava, meritorno I konačno.
pogrešno utvrdjeno činjenično stanje, a
nema uslova za preinačenje, vraća stvar
drugostepenom sudu na ponovno
odlučivanje I otpada pravosnažnost. U
praksi je vrlo retko ukidanje samo

95
 drugostepene presude, češće se ukidaju
obe.
iii. Usvajanje revizije I
ukidanje prvostepene I drugostpene
odluke I odbacivanje tužbe kao
nedopuštene. Revizioni sud će odbaciti
tužbu zbog povrede principa NE BIS IN
IDEM, ili ako je zaključeno sudsko
poravnanje, ili je tužba podneta po isteku
paricionog roka, ili nije uopšte nedležan
sud. Time se parnica okončava. Protiv
ovog rešenja ne postoji pravo na žalbu.
Ovo je takodje, konačno rešenje.
REVIZIJA PO DOPUŠTENJU - Nemački sistem. Izuzetak od uslova za dopuštenost
revizije. Mora biti izjavljena od ovlašćenog lica preko advokata. Donosi se protiv
drugostepene presude. Razlika je u pogledu uslova koji se odnose na neimovinske i
imovinske sporove.
Drugostepeni sud - Apelacioni sud može dopustiti reviziju kada se radi o pitanjima:
- opšteg interesa
- ujednačene primene prava
- novo tumačenje prava
- ako je vrednost spora ispod 500.000
Za nas je ovo stvar budućnosti, nije osnovan Apelacioni sud (2007.god.). O njoj treba
da odlučuje Vrhovni sud. Nije pravo stranke, već zavisi od ocene Apelacionog suda.

3) REVIZIJA PROTIV RESENJA

Vanredni pravni lek protiv drugostepenog rešenja kojim je okončani postupak
pravosnažno završen. Postoje dva ograničenja za upotrebu ovog pravnog leka. Prvo
se tiče sadržine rešenja (revizija je dozvoljena samo protiv rešenja kojim se postupak
pravosnažno završava, a nedozvoljena je npr. revizija protiv rešenja kojom se sud
oglašava stvarno ili mesno nenadležnim i predmet ustupa nadležnom sudu.). Drugo
ograničenje je u tome da se drugostepeno rešenje može revizijom pobijati u sporu u
kome su ispunjeni uslovi za reviziju protiv presude. U imovinskom sporu revizija protiv
tog rešenja nije dozvoljena ako vrednost predmetnog spora ne prelazi granični iznos.
Od ovog pravila propisano je odstupanje: Kada drugostpeni sud donosi rešenje kojim
se okonačava.

4) ZAHTEV ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI

To je vanredni pravni lek koji podiže državni organ (republički javni tužilac) u interesu
zaštite zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na
predlog stranke u roku od 3 meseca. Podnosi se samo u sporovima prometa
nepokretnosti.
USLOVI - Opšti ROK za podnošenje zahteva je 3 meseca i teče od dana dostavljanja
presude stranci. Rok može biti 30 dana - ako je stranka izjavila reviziju jedan primerak
se dostavlja Javnom tužiocu I može se podneti u roku od 30 dana. Ako se radi o
sporovi koji se odnose na promet nepokretnosti rok je jedna godinu i teče od dana
pravnosnažnosti.

96
Drugi uslov je JAVNI INERES - podnosi se ex officio ili na inicijativu stranke. Mora biti
u vidu pismenog podneska, uredan podnesak, mora se naznačiti koja se odluka
pobija. Podiže ga Republički javni tužilac ili zamenik javnog tužioca.
POSTUPAK - podnosi se sudu koji o njemu odlučuje – Vrhovni sud Srbije. Odlučuje
se bez rasprave, u sednici veća o kojoj se obaveštava javni tužilac (stranke ne
obaveštavaju).
RAZLOZI:
a) Apsolutno bitna povreda čl. 361 st. 2 tač. 5 - Slučaj kada je Sud svoju presudu
zasnovao na raspolaganju stranaka koja su protivna moralu, prinudnim propisima i
javnom poretku.
b) Parnice koje se tiču prometa nepokretnosti - Ako je ug. o prometu nepokretnosti po
svojoj sadržini, cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala,
to je pogrešna primena materijalnog prava.
U samo ova dva slučaja moguće je podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.
ODLUKE su iste koje se donose povodom revizije. Zahtev za zaštitu zakonitosti je
moguće izjaviti I u izvršnom posupku, a ne samo u parničnom postupku
- Ukida drugostepeni ili prvostepeni i drugostepeni → apsolutno bitne povrede
- Preinačenje drugostepene ili prvostepene i drugostepene → ugovor ništav
(nepokretnost) može se izjaviati i u izvršnom postupku, a ne samo u praničnom
postupku.

5) PONAVLJANJE POSTUPKA
Izuzetan pravni lek koji se razlikuje od ostalih vanrednih pravnih lekova.
Remonstrativan (retroakcioni) pravni lek - greške prvostepenog suda. Ne raspravljaju
se pravna pitanja (mešavina: činjeničnih pitanja i povreda – u toku postupka razlozi na
granici sa uslovima za dopuštenost pravnog leka). O njima odlučuje onaj sud pred
kojim se dogodila greška.

RAZLOZI:
1) Apsolutno bitne povrede parničnog postupka
2) KD povezana sa parnicom
3) Činjenične i drugi osnovi pobijane odluke

1) APSOLUTNO BITNE POVREDE

a) Povreda načela kontradiktornosti - Ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a

naročito propuštanjem dostavljanja, nije bila data mogućnost da raspravljaja pred
sudom rok je 30 dana od kad je odluka dostavljena stranci
b) Povrede koje se tiču stranke I parnične sposobnosti I urednosti zastupanja - Ako je
u postupku učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ako stranku koja je
pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice ili ako parnično nesposobna stranka nije
zastupao zakonski zastupnik ili zakonski postupak nije imao potrebno ovlašćenje od
kad je stranka saznala za ovaj razlog - (takođe punomoćnik).
c) Povreda principa Ne Bis In idem - Ako stranka stekne mogućnost da upotrebi
pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta o istom
zahtevu (dužna je da je pribavi I pokaže sudu).

97
2) KRIVČNA DELA POVEZANA SA PARNICOM

a) Ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu: svedoka ili veštaka

b) Ako se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ili u kojoj je overen
neistinit sadržaj
c) Ako je do odluke Suda došlo usled K.D: sudije (sudije porotnika), zakonskog
zastupnika ili punomoćnika stranke i protivne stranke ili od strane trećeg lica.

Krivična dela se dokazuju formom AD Probationem - pravnosnažnom presudom gde

su ta lica oglašena krivim - krivičnom presudom. Potrebna je uzročna veza između:
KD i presude.

3) ČINJENICE I DRUGI OSNOVI POBIJANJE ODLUKE

a) Ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe, ili stekne mogućnost da upotrebi nove
dokaze na osnovu kojih bi mogla biti doneta presuda koja bi za stranku mogla biti
povoljnija. Postoji razlika izmedju objektivno nove činjenice koja je nastupila posle
zaključenja glavne rasprave, I subjektivno nove činjenice koja je postojala sve vreme,
ali stranka nije znala ili nije mogla da pribavi dokaze. Naš zakon ne pravi razliku
između: subjektvine i objektivne.
b) Ako se odluka suda zasniva na drugoj odluci suda ili na odluci nekog drugog
organa, a ta odluka bude pravnosnažno preinačena, ukinuta odnosno poništena, tj.
stavljena van snage.
c) Ako je naknadno pred nadležnim organom pravnosnažno rešeno predhodno pitanje
na kome je odluka zasnovana. Drugačije rešenje predhodnog pitanja – Sud rešio
predhodno pitanje, a ono bude drugačije rešeno od strane drugog nadležnog organa,
onda će doći do ponavljanja postupka.
d) Ako je po pravosnažno okonačnim postupkom pred domaćim sudom, Evropski sud
za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv SCG
ponoviće se postupak.

4) Rokovi - Subjektivni rok je 30 dana od dana saznanja za činjenicu, dostavljanja,

apsolutne bitne povrede, kod KD – od dana saznanja za pravnosnažnost presude.
Objektivni rok je 5 godina od dana pravnosnažnosti odluke koja se pobija. Moguć je I
protekom objektivnog roka od 5 godina u slučaju povrede načela kontradiktornosti ili
zbog odluke Evropskog suda.

5) Uslovi - predlog za ponavljanje postupka može podneti stranka, njen zakonski

zastupnik. Stranka ne mora biti zastupana od strane advokata. Predmet pobijanja
može biti svaka odluka, čak I odluka Vrhovnog suda. Predlog se podnosi pismenim
putem u vidu podneska. Predlog za ponavljanje postupka podnosi se uvek sudu koji je
doneo odluku u prvom stepenu. U predlogu se navodi zakonski osnov po kome se
traži ponavljanje, okolnosti iz kojih proizilazi da je predlog podnesen u zakonskom
roku, kao I dokazi kojim se potkrepljuju navodi predlagača.

6) POSTUPAK – ima nekoliko stadijuma. Uvek otpočinje pred prvostepenim sudom.

Prvo se odlučuje o dopštenosti predloga za ponavljanje postupka. O dopštenosti uvek

98
odlučuje prevostepeni sud, koji može održati ročište da bi se izveli dokazi o
dopuštenosti pravnog leka. Neblagovremene, nepotpune, nedozvoljene predloge za
ponavljanje postupka predsednik veća odbaciće rešenjem bez održavanja ročišta. Ako
prvostepeni sud smatra da je predlog dopušten druga faza je raspravljanje o
osnovanosti o predlogu za ponavljanje postupka o čemu, takodje, odlučuje
prvostepeni sud. Može da se održi samo jedno ročište o dopštenosti I osnovanosti
predloga za ponavljanje postupka. O osnovanosti se uvek odlučuje na ročištu.

Sud tad može doneti:

1) REŠENJE KOJIM SE PREDLOG ZA PONAVLJANJE POSTUPKA ODBIJA

To je prvostepeno rešenje koje se može pobijati žalbom odluka je pravnosnažna.
2) REŠENJE KOJIM SE PREDLOG ZA PONAVLJANJE POSTUPKA USVAJA
Prvostepeni sud ukida sve odluke (može i drugostepene i Vrhovnog suda). Predsednik
veća odrediće glavnu raspravu tek po pravnosnažnosti rešenja kojim se dozvoljava
ponavljanje postupka. Ali u tom rešenju može odlučiti da se odmah otpočne
raspravljanje o glavnoj stvari. Sve se vraća u stanje u prvostepenom postupku. Na
novoj glavnoj raspravi stranke mogu da iznose nove činjenice i dokaze
Protiv rešenja kojim se dozvoljava ponavljane postupka nije dozvoljena posebna žalba
ako je predsednik veća odlučio da se odmah otpočne raspravljanje o glavnoj stvari.

ODNOS IZMEĐU PREDLOGA ZA PONAVLJANJE POSTUPKA I DRUGIH

VANREDNIH PRAVNIH LEKOVA (odnos izmedju ponavljanja postupka i revizije)

1) PRINCIP PRIORITETA
Ocena koji je pravni lek ranije podnesen - revizija ili ponavljanje postupka >čl. 430. za
ponavljanje postupka samo iz razloga zbog kojih se može izjaviti i revizija, smatraće
se da je stranka izjavila reviziju.

2) PRAVO JAČEG RAZLOGA – 430, 431

Razlog koji će brže, pouzdanije i sigurnije doneti odluku po pravnom leku
1)
a) ako je prvo podnesen predlog za ponavljanje postupka, pa revizija primenjuju se
pravila za predlog za ponavljanje postupka.
b) ako se u toku roka za reviziju izjavi predlog za ponavljanje postupka, smatraće se
da je stranka izvršila reviziju.
2) Ne bis in idem → revizija, a predlog za ponavljanja postupka iz bilo kog drugog
razloga. Zastaće se sa postupkom za pononavljanje postupka I prednost ima revizija,
čeka se okončanje postupka po reviziji. Ako je ponavljanje postupka izjavljen zbog
K.D (pravnosnažnosti krivične presuda) sa dokazom krivične presude, a revizija iz bilo
kog razloga, prednost se daje predlogu za ponavljanje postupka.

NADLEŽNOST ZA ODLUČIVANJE – (čl. 430) predsednik veća prvostepenog

stepena odlučuje da li će se rešavati po reviziji ili po predlogu za ponavljanje
postupka.

99
 POSEBNI POSTUPCI

1) POSTUPAK USPOROVIMA ZBOG SMETANJA DRŽAVINE

2) POSTUPAK IZDAVANJAPLATNOG NALOGA
3) POSTUPAK USPOROVIMA MALE VREDNOSTI
4) POSTUPAK UPRIVREDNIM SPOROVIMA
5) POSTUPAK U PARNICI IZ RADIH ODNOSA

1) POSTUPAK U SPOROVIMA ZBOG SMETANJA DRŽAVINE - Pored telesnih

stvari predmet državine može biti i pravo stvarne službenosti. Državinu tog prava ima
lice koje faktički koristi neporketnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini
službenosti. Pod smetanjem treba razumeti samovlasno zahvatanje telesnim
radnjama u tuđu državainu. Razlikuju se dva vida takvog ponašanja:
1) Uznemiravanje – napad se sastoji u nedopuštenom uticaju na stvar pri čemu ona
ne menja držaoca.
2) Oduzimanje – tuženi je svoju državinu zasnovao isključujući državinu tužioca
(oduzimanje mora biti protivpravno)
U ovom postupku sud se ne upušta u utvrdjivanje prava na državinu,
pravnog osnova državine I savesnosti držaoca.
U pogledu stvari koja je u državinu data po osnovu ugovora o zakupu, posluzi ili
drugog pravnog posla, posredni držalac (zakupodavac) uživa prema trećem licu, kako
povodom uznemiravanja, tako i oduzimanja, istu zaštitu kao i neposredni držalac. U
slučaju oduzimanja stvari posredni držalac ima pravo da traži vraćanje stvari
neposredno od trećeg. Ako ovaj ne može ili odbije da stvar primi, posredni držalac ima
pravo da zahteva da stvar bude praćena njemu. Neposredni držalac može državinsku
tužbu podneti protiv posrednog držaoca, obrnuto nije moguće. Svaki od sudržalaca
uživa državinsku zaštitu prema trećim licima. Jedan sudržalac ima pravo na zaštitu
prema drugom sudržaocu samo ukoliko ga je ovaj u potpunosti onemogućio u vršenju
faktičke vlasti na stvari. Pasivno legitimisan u državinskoj parnici je onaj koji je učinio
radnju smetanja. Ponašanje tuženog ima karakter smetanja samo ako je samovlasno.
Ne mogu se uzeti kao smetanja radnje koje je on preduzeo po pristanku držaoca ili
koje su inače zasnovane na zakonu. Cilj državinske zaštite je da se otkloni situacija
stvorena smetanjem te da se uspostavi faktičko stanje koje je pre toga postojalo.
Držalac može podneti tužbu za zaštitu državine u roku od 30 dana od dana saznanja
za smetanje i učinioca (subjektivni roku), a najkasnije od godinu dana po nastalom
smetanju (objektivni rok). Predmet spora je tužiočev zahtev da sud tuženom zabrani
dalje uznemiravanje, odnosno da ga osudi na vraćanje oduzete državine ili na druge
mere potrebne za zaštitu od daljeg smetanja. Ovaj rok je materijalno-pravne prirode I
to prekluzivni, a ne zastarni rok. Zbog njegovog propuštanja ne dolazi do primene
pravila o povraćaju u predjašnje stanje ili o prekidu zastarevanja. Na održanje od roka

100
sud pazi po službenoj dužnosti. Raspravljanje o tužbi zbog smetanje državine
ograničiće se samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i
nastalog smetanja – predmet dokazivanja. Ne može se postaviti zahtev za naknadu
štete. Od pravila da zaštitu uživa svaki držalac postoji izuzetak - držaocu ne pripada
zaštita prema licu od koga je on došao do državine silom, potajno ili zloupotrebom
poverenja. Tuženi se može sa uspehom braniti tvrdnjom da je tužilac njega
nedopušteno lišio državine, pa je tuženi upotrebom samopomoći vratio državinu. U
toku postupka sud može po službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke
odrediti privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku radi otklanjanja
hitne opasnosti, protivpravnog oštećenja, sprečavanja nasilja il otklanjanja
nenadoknadive štete. Sud će odluku o određivanju privremene mere po predlogu
stranke doneti u roku od osam dana od dana predaje predloga. Protiv rešenja o
određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba. O državinskoj tužbi Sud
ne odlučuje presudom nego rešenjem. Odluka je privremenog karaktera jer tuženom
koji je osuđen ostaje mogućnost da pokrene parnicu za zaštitu svog prava na
državinu. Zahtev u ovom sporu je uvek kondemnatorni, pa je takva I odluka kojom se
zahtev usvaja. Moguće je rešenje na osnovu priznanja, a stranke se mogu sudski
poravnati. Rok za ispunjenje dužnosti koje su naložene strankama sud će odrediti
prema okolnostima pojedinačnog slučaja. Rok za izjavljivanje žalbe iznosi 8 dana,
revizija nije dopuštena. Rešenje kojim je tužbeni zahtev usvojen ima značaj izvršne
isprave I za slučaju da tuženi ponovi smetanje, pošto je ranije stanje državine
uspostavljeno. Ponavljanje pravnosnažno završenog postupka zbog smetanja
državine dozvoljeno je po predlogu stranke samo iz razloga predviđenih u članu 422
tačka 1 i 2 ovog Zakona (stranci nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom ili
ako je u postupku učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku ili pravno lice
nije zastupao zakonski zastupnik ili ako zastupnik, tj. punomoćnik nije imao ovlašćenje
za vodjenje parnice ili odredjene radnje u postupku, a to nije bilo naknadno odobreno)
u roku od 30 dana od pravosnažnosti rešenja o smetanju poseda. Tužilac gubi pravo
da zahteva prinudno izvršenje ako predlog u tom cilju nije stavio u roku od 30 dana po
isteku paricionog roka.

Zakon izričito propisuje da se sudska zaštita državine može postići i po osnovu prava
na državinu. Umesto da pokrene poseban postupak držalac može, kao vlasnik ili po
nekom drugom osnovu po kome mu prapada pravo da stvar drži, tražiti da sud u
opštem parničnom postupku presudom osudi tuženog da mu vrati stvar ili da prekine
uznemiravanje. U sporovima o pravu na državinu raspravlja se o pravnom osnovu
državine i o savesnosti držaoca.

2) POSTUPAK IZDAVANJA PLATNOG NALOGA ili mandatni postupak, propisan je

po tužbi kojom se predlaže osuda na plaćanje novčanog iznosa. Bitno obeležje ovog
postupka je u tome što sud meritorno odlučuje na osnovu same tužbe, ako ona
ispunjava pretpostavke određene zakonom, sud izdaje nalog tuženom da potraživanje
izmiri. Tuženi protiv toga može izjaviti prigovor, a ako to ne uradi nalog postaje
pravnosnažan. Time je parnični postupak okončan I izvršan. Ako tuženi napadne
nalog sud odlučuje presudom po održanoj raspravi. Zakon razlikuje dve vrste platnog
naloga:
1) Dokumentarni nalog – izdaje se po tužbi kojoj je priložena verodostojna isprava.
Podnošenje takve isprave predstavlja posebnu procesnu pretpostavku: donošenje
odluke već na osnovu tužbe celishodno je ako se iz priloženog pismenog dokaza

101
može kao verovatno zaključiti da tuženi duguje iznos za koji se nalog predlaže.
(isprava – garancija da potraživanje postoji).
2) Nedokumentarni nalog - izdaje se samo za potraživanje koje ne prelazi određeni
iznos (100.000 dinara). Dovoljno je da u tužbi budu izneseni osnov i visina
potraživanja i da budu navedeni dokazi. Ovaj nalog izdaje se samo na predlog.
Dozvoljen je samo protiv glavnog dužnika, a ne i protiv jemca. Privredni sudovi ne
izdaju ovaj nalog.

Za obe vrste naloga zajedničko je da ih sud može izreći samo za potraživanje koje se
pokazuje kao dospelo. Protiv rešenja kojim se odbija predlog žalba nije dozvoljena.
Zakon ga uzima kao jedan oblik rešenja, ne kao presudu. Pravni lek tuženog protiv
platnog naloga je prigovor – neblagovremeni ili nedozvoljeni prigovor se odbacuje bez
ročišta predsednika veća. Tuženi se može braniti i tako da nisu postojali uslovi za
izdavanje platnog naloga. (Na primer: može ukazati na to da se isprava kojom se
potraživanje dokazuje ne može smatrati verodostojnom). Ako usvoji tu odbranu sud
ukida platni nalog i po pravnosnažnosti rešenja prelazi na raspravljanje o glavnoj
stvari. Ako se prigovor pokaže kao neosnovan sud prelazi odmah na meritorno
rapsravljanje. Sud se može po službenoj dužnosti oglasiti meritorno nenadležnim
najkasnije do izdavanja platnog naloga, a posle toga samo ako tuženi ovu
nenadležnost ističe pritovorom. Tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog do
podnošenja prigovora.
Član 453 – kad se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu, a to se
potraživanje dokazuje verodostojnom ispravom, priloženom tužbi u izvorniku ili
overenom prepisu, sud će izdati nalog tuženom da ispuni tužbeni zahtev (platni
nalog). Kao verodostojne isprave smatraju se naročito javne isprave, privatne isprave
na kojim je potpis obveznika overio organ nadležan za overavanje, menice i čekovi sa
protestom i povratnim računima ako su oni potrebni za zasnivanje zahteva, izvodi iz
overenih poslovnih knjiga, facture I isprave koje po posebnim propisima imaju značaj
javnih isprava. Platni nalog izdaće sud iako tužilac u tužbi nije predloži izdavanje
platnog naloga, a ispunjeni su svi uslovi za izdavanje platnog naloga. Ako tužilac ne
učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, sud će
tužbu odbaciti.

3) POSTUPAK U SPOROVIMA MALE VREDNOSTI - Spor male vrednosti je onaj koji

se odnosi na novčano potraživanje ili na predaju pokretne stvari, u kome vrednost
predmeta spora ne prelazi zakonom određeni iznos. To su sporovi u kojima se tužbeni
zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi iznos od 100.000 dinara (član
467). Pojmom ovog spora obuhvaćen je spor koji za predmet ima nenovčani zahtev, a
tužilac u tužbi izjavi da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva, primi iznos koji on
navodi, a koji nije veći od ograničenog iznosa (tzv. alternativno ovlašćenje tuženog).
Postupak u sporovima male vrednosti, sprovodiće se i povodom prigovora protiv
platnog naloga, ako vrednost osporenog dela ne prelazi iznos od 100.000 dinara. Ako
usled preinačenja tužbe vrednost spora predje granicu, postupak koji je do tog
trenutka tekao kao spor male vrednosti, gubi taj karakter I teče daje po pravilima koja
važe za opšti parnični postupak, I obrnuto. Bez obzira na vrednost, ne smatraju se
sporovima male vrednosti sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i
sporovi zbog smetanja državine. Postupak u sporovima male vrednosti sprovodi se
pred nižim sudovima (prvostepenim). U takvim sporovima sudi sudija pojedinac. Ne
održava se I ne zakazuje pripremno ročište. Kod ovakvih sporova dozvoljena je
posebna žalba samo protiv rešenja kojim se okončava postupak. U postupku u

102
sporovima male vrednosti ne dostavlja se tužba tuženom na odgovor. U slučaju
izostanka tužioca sa prvog ročišta za glavnu raspravu tužba se smatra povučenom.
Ako sa nekog kasnijeg ročišta izostanu obe stranke tužba će se smatrati povučenom.
Poziv na glavnu raspravu mora pored ostalog, da sadrži pouku stranke o bitnim
obeležjima postupka. Ako tuženi ne dodje na glavnu raspravu, a uredno je pozvan
doneće se presuda zbog propuštanja. Presuda u sporovima male vrednosti objavljuje
se odmah po zaključenju glavne rasprave. Prepis presude se uvek dostavlja stranci
koja nije bila prisutna pri objavljivanju presude, a stranci koja je bila prisutna dostavlja
se samo na njen zahtev. Takodje, prilikom objavljivanje presude, sud je dužan da
pouči neuku stranku o uslovima pod kojima može da izjavi žalbu. Presuda ili rešenje
kojim se okončava parnica u postupku u sporovima male vrednosti može se pobijati
samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka (čl. 361. st. 2) I zbog
pogrešne primene materijalnog prava. Žalba se protiv prvostepene presude, tj. rešenja
može izjaviti u roku od 8 dana od dana objavljivanja presude, tj. rešenja, a ako je
dostavljeno rešenje stranci, onda od dana dostavljanja. Protiv odluke drugostepenog
suda nije dozvoljena revizija. Zapisnik treba da sadrži izjave stranaka od bitnog
značaja, a naročito one u kojima se u celosti ili delimično priznaje tužbeni zathev,
odriče od tužbenog zahteva, preinačava ili I povlači tužba, ili odriče od žalb; bitnu
sadržinu izvedenih dokaza; odluke protiv koje je dozvoljena žalba, koje su objavljene
na glavnoj raspravi; da li su stranke bile prisutne pri objavljivanju presude, i ako su bile
prisutne, da li su poučene pod kojim uslovima mogu izjaviti žalbu.
4) POSTUPAK U PRIVREDNIM SPOROVIMA - Za taj postupak karakteristična je
težnja da se spor brzo okonča. U postupku u privrednim sporovima, osim u sporovima
male vrednosti tuženom se uvek nalaže da odgovori na tužbu (pojačva se elemenat
pismenosti). Po prijemu odgovora na tužbu, sud redovno poziva stranku na glavnu
raspravu. U hitnim slučajevima predsednik veća može pripremno ročište ili ročište za
glavnu raspravu zakazati odmah izostavljajući traženje odgovora na tužbu. Protiv ove
odluke nije dopuštena žalba. Sud odlaže ročište sa koga su izostale obe starnke, a
ako izostanu sa sledećeg ročišta, tužba se smatra povučenom. U postupku u
privrednim sporovima, mogu se žalbom izneti nove činjenice i novi dokazi, samo ako
žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti do zaključenja glavne
rasprave. Revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta
spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dva i po miliona dinara.
U postupku u privrednim sporovima važe sledeći rokovi:
1) Rok od 30 dana za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje,
2) Rok od 8 dana za žalbu protiv presude, odnosno rešenja, a rok od tri dana za
podnošenje odgovora na žalbu
3) Rok od 8 dana za izvršenje činidbe, a za činidbe koje se ne sastoje u novčanom
davanju sud može odrediti duži rok.
U hitnim slučajevima ročište se može zakazati putem telefona ili telegrafski, ali se to
retko primenjuje.
Usmena izjava na zapisnik, umesto pismenog podneska nije dopuštena. U privrednim
sporovima primenjuju se, pored posebnih odredbi za te sporove i odredbe opšte
parničnog postupka. I još odredbe o mandatnom postupku. U postupku u privrednim,
sporovi male vrednosti (tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor) su sporovi u
kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi iznos od
300.000,00 dinara.

103