3 Lokalne računarske mreže

3.1 Uvod

Računarski sistemi rade sa digitalnim podacima. Oni mogu da komuniciraju sa

drugom digitalnom opremom preko lokalne računarske mreže (LAN, Local Area Network).
Jedan LAN se definiše kao skup računara unutar jednog poslovnog prostora ili zgrade koji su
povezani zajedničkom sredinom za prenos – poznatom pod opštom nazivom okosnica
(backbone) mreže. LAN karakteriše veliki protok, specijalne sredine za prenos i ograničen,
unapred definisan prostor. Topologija mreže i brzina komunikacija zavise od primenjene
tehnologije, od kojih su većina međunarodno standardizovane (Ethernet, Token Ring, Token
Bus, FDDI).
Jedan LAN može da bude povezan na druge mreže bilo direktno bilo kroz mreže za
šira područja, globalne mreže, (WAN, Wide Area Network), kao što je ilustrovano na Slici
3.1.
WAN normalno povezuju mreže preko veličkih geografskih površina, kao što su
mreže iz različitih zgrada, gradova, pa čak i zemalja. Slika 3.1. prikazuje tri lokalne mreže,
LAN A, LAN B i LAN C, od kojih su neke povezane preko WAN. Jedan modem povezuje
LAN na WAN tamo gde je veza WAN analogna linija. Za digitalne linje, povezivanje se
ostvaruje mrežnim prolazom (gateway) za slučaj da su LAN različitog tipa, odnosno mostom
(bridge) ako su LAN sličnog tipa.
WAN nemaju geografskih ograničenja, ali su protoci u njima manji od onih koji se
sreću u LAN. Komunikacioni putevi su iznajmljene ili komutirane telefonske linije, radio-
relejne i satelitske veze, iznajmljene digitalne veze, javne mreže za prenos podataka
komutacijom paketa (X.25), kao i mreže koje koriste tehnologiju štafetnog prenosa okvira
(FR, Frame Relay) i asinhronog transfer moda (ATM- Asynhronous Transfer Mode).
Na primer, javna komutirana telefonska mreža (PSTN, Public Switched Telephone
Network) obezbeđuje analogne linije na većim rastojanjima. Te javne telefonske linije mogu
da povežu jednu liniju mreže sa drugom korišćenjem tehnike komutacije kola. Na nesreću,
one imaju ograničeni propusni opseg i mogu normalno da prenose frekvencije iz opsega od
300 Hz do 3400 Hz. Za povezivanje telefonskih linja koristi se modem koji konvertuje
digitalne signale u oblik pogodan za prenos. Slika 3.2 ilustruje povezivanje računara na
PSTN. Ti računari mogu da budu povezani na WAN preko nudioca servisa (service provider)
ili preko druge mreže koja je takođe povezana na modem. Nudilac servisa mora da ima
zahtevanu opremu radi povezivanja na WAN.
S druge strane, javna komutirana mreža za prenos podataka (PSDN, Public Switched
Data Network) dozvoljava direktno povezivanje digitalne opreme na digitalnu mrežu. To ima
prednosti da se ne zahteva konverzija digitalnih podataka u analognu formu. Jedna digitalna
mreža integrisanih servisa (ISDN, Integrated Services Digital Network) dozvoljava prenos
više tipova digitalnih signala kroz kompletno digitalnu digitalnu mrežu. Tipovi podataka koji
se prenose uključuju digitalizovani audio signal, digitalizovani video signal i računarske
podatke. Kako je prenos i komutacija digitalna, moguće je ostvariti kratka vremena pristupa i
relativno velike binarne protoke. Tipično, osnovni binarni protok je 64 kb/s. Sve veze na
ISDN zahtevaju opremu za završetak mreže (NTE, Network Termination Equipement).

LAN B
LAN A

Okosnica LAN Most LAN C

Modem ili
mrežni prolaz

Veza kroz
mrežu za široka
područja

Modem ili
mrežni prolaz

Slika 3.1 Povezivanje više LAN tako da čine WAN

Treba napomenuti da postoje i mreže sa prenosom jedinica podataka promenljive

dužine, kao što je štafetni prenos okvira, FR, i mreže sa prenosom kratkih jedinica podataka
fiksne dužine, kao što je širokopojasni ISDN (B-ISDN, Broadband ISDN), sa primenjenom
tehnologijom ATM.
Takođe, od devedesetih godina prošlog veka postoji trend “prirastanja” LAN uz WAN
preko gradskih (MAN, Metropolitan Area Networ) mreža, koje su po performansama lokalne,
a po prostoru koji pokrivaju globalne rašunarske mreže.
Najzad, veliku ulogu u povezivanju pojedinih korisnika i grupe korisnika igra i
globalna mreža, Internet.
U ovoj glavi biće više reči o karakteristikama LAN. Ostale mreže biće objašnjene u
narednim glavama. Kao što je rečeno u Uvodu, posebna pažnja je posvećena karakterisanju B-
ISDN, što je i centralni deo ove knjige.
 LAN

Modem Modem

Javna telefonska NTE NTE

komutirana mreža
(PSTN)
Digitalna mreža
integrisanih servisa
Direktna veza (ISDN)

Veze kroz mrežu za široka

područja Nudilac servisa
(WAN)
NTE- Oprema za
završetak mreže

Slika 3.2. Povezivanje čvorova korišćenjem PSTN

3.2 Tipovi mrežnih kablova

Kablovi koji se koriste u jednoj mreži zavise od više parametara, uključujući:

• binarni protok,
• pouzdanost kabla,
• maksimalnu dužinu između čvorova,
• zaštitu od električnih smetnji,
• podužno slabljenje,
• tolerancije u otežanim uslovima rada,
• cenu i opštu raspoloživost kabla,
• lako povezivanje i održavanje, itd.
Glavni tipovi kablova koji se koriste u mrežama su upredene parice , koaksijalni
kablovi i optička vlakna. Kroz upredene parice i koaksijalni kabl prenose se električni signali,
dok se kroz optičko vlakno prenosi svetlost.
Saglasno specifikacijama koje su navedene i EIA/TIA Standard 568-B [EIA/TIA 568-
B, Comercial Buliding Telecommunications Cabling Standard] , i njegovim mnogobrojnim
verzijama, definiše se nekoliko kategorija kabliranja.
Uobičajeni su skraćeni nazivi za kablove sa upredenim paricama tako da postoje:
• UTP (Unshilded Twisted Pair) – četiri neširmovane upredene parice,
• FTP (Foiled Twisted Pair) – četiri upredene bakarne parice sa aluminijumskom
zaštitnom folijom,
• SFTP (Solid Foiled Twisted Pair) – četiri upredene bakarne parice sa
aluminijumskom zaštitnom folijom i širmom od upredene bakarne mrežice.
Kao što je rečeno, optički kabl prenosi informacije preko svetlosnog signala od jedne
do druge krajnje tačke, u vrlo širokom opsegu učestanosti ( i do 100 GHz). Na krajevima veze
mora da postoji opto/elektronski pretvarač (bilo kao zaseban uređaj, bilo integrisan u hub-u ili
komutatoru), radi konvertovanja električnog signala u optički i obrnuto. Optički kablovi se
dele na multimodne i monomodne.
 Tako, za primene u LAN, traženije je multimodno vlakno dimenzija 62,5/125 µm i
50/125 µm (jezgro/omotač) u slučaju da ima više konektora i kombinacije sa jeftinim
izvorima svetlosti. Radne talasne dužine iznose 1300 nm i 1550 nm.
Monomodno vlakno, dimenzija 9/125 µm, uglavnom se koristi u WAN za aplikacije
sa većim propusnim opsegom i radnim učestanostima 1300 nm i 1550 nm. Iako je samo
monomodno vlakno jeftinije od multimodnog, završavanje vlakna i izvori svetlosti su znatno
skuplji nego kod multimodnih.
3.2.1 Standardi za kablove
Nekoliko različitih organizacija za standarde je uticalo na standardizaciju postupka
kabliranja mreža za potrebe prenosa podataka. Najvažnije od njih su navedene u Tabeli 3.1.

Tabela 3.1. Organizacije za standardizaciju kablova

Organizacija Podkomitet Ključna teritorija uticaja

EIA/TIA TR41.8.1 Severna Amerika
CENELEC TC 215 WG1 Evropa
ISO/IEC ISO/IEC JTC1 SC25 WG3 širom sveta
IEEE 802.3x širom svtea
ATM Forum Phy širom sveta

Dodatno, postoji i veći broj udruženja profesionalnih proizvođača kablova koji imaju
sve znatniji uticaj na standardizaciju. Na primer, najveći od njih u SAD je BICSI (Building
Industry Consulting Service International) sa sedištem u Tampa, Florida.
Publikovani standardi u vreme pisanja ove knjige prikazani su u Tabeli 3.2.

Tabela 3.2. Trenutno publikovani standardi

Standard Opis Značaj za region

TIA TSB-67 Specifični zahtevi pri testiranju Severna Amerika
instaliranih UTP
TIA 568A Telekomunikacioni standard Severna Amerika
za poslovne zgrade
CSA T529 Strukturno kabliranje Kanada
AS 3300 Strukturno kabliranje Australija
ISO/IEC IS1 1801 Opšte kabliranje na lokaciji korisnika Širom sveta
CENELEC EN 50173 Kabliranje na lokaciji korisnika Evropa
za potrebe informacionih tehnologija
(vrlo slično IS1 1801)

Standard ISO 11 801 je glavni standard za sisteme strukturnog kabliranja u svim

zemljama sveta, osim onim koje imaju još specifičnije standarde, kao što je to navedeno u
Tabeli 3.2.
U ovom standardu se opisuje sistem kabliranja sa strukturom hijerarhijeske zvezde.
Tako na primer, kablovi za horizontalno kabliranje su maksimalne dužine 90 m, a okosnica je
maksimalne dužine 2000 m. Pri tome maksimalna dužina okosnice unutar zgrade je 500 m, a
za povezivanje zgrada do 1500 m.
Takođe, saglasno ovom standardu, definišu se permanentni linkovi i kanali.
 Permanentni link obuhvata telekomunikacioni izlazni priključak (priključak na zidu ili
spratu, TO, Telecommunication Outlet), horizontalni kabl dužine do 90 m i spratni razdelnik
(FD, Floor Distributor, patch panel).
Kanal se sastoji od priključnog kabla opreme (od terminala do TO), permanentnog
linka, priključnog kabla koji spaja dva FD i prikljućnog kabla do krajnje LAN opreme. U
praksi većina projektnata predviđa samo jedan FD za povezivanje (interconnect), umesto dva
FD (cross connect).
U Tabeli 3.4. dat je maksimalni propusni opseg i oznaka kategorija, odnosno klasa.
Treba napomenuti da u američkim standardima nema pojma “klasa”. Takođe, u dodatku
standarda TSB67 [ TBS-Telecommunications Systems Bulletins, Transmission Performance
Specifications for Field Testing of Twisted Pair Cabling Systems] opisana je nova kategorija
pod oznakom Kategorija 5e (enhanced category 5).

Tabela 3.4. Opseg, kategorije i klase kabliranja

Standard TIA ISO/IEC

100 kHz # Klasa A
1 MHz # Klasa B
16 MHz Kategorija 3 Klasa C
100 MHz Kategorija 5 Klasa D
200 MHz Kategorija 6 Klasa E
600 MHz Kategorija 7 Klasa F

3.3 Topologija LAN

Jedan LAN unutar neke organizacije može da se sastoji od više manjih LAN i/ili više
mrežnih segmenata. Većina modernih mreža ima okosnicu (backbone) koja je zajednički link
za sve mreže unutar jedne organizacije. Ta okosnica omogućava korisnicima sa različitih
segmenata mreže da međusobno komuniciraju a takođe i da se podaci prenose izvan i da
dolaze u lokalnu mrežu. Segmenti mreža, kao i same mreže, se dele od drugih mreža
korišćenjem ripitera (repeater), mostova (bridge), komutatora (switch), rutera (router) i
mrežnih prolaza (gateway).
Ripiter, kao što ime kaže, samo ponavlja (obnavlja) signal sa ulaza i prosležuje ga ka
izlazu.
Mostovi povezuju mreže istog tipa, kao npr. Ethernet sa Ethernet ili prstenastu sa
žetonom (Token Ring) sa prstenastom sa žetonom.
Komutatori podatke sa ulaza prosleđuje na željeni izlaz
Mrežni prolaz povezuje dve mreže različitog tipa.
Ruteri rade slično mrežnim prolazima i mogu da povežu mreže razližitog ili mreže
istog tipa.
Ključna operacija mostova, mrežnih prolaza i rutera je da propuštaju kroz sebe samo
onaj saobraćaj podataka koji je namenjen drugoj mreži koja je izvan mreže koju povezuju.
Oni filtriraju saobraćaj i ne propuštaju onaj saobraćaj koji nije namenjen njihovoj mreži.
Moderni mostovi, mrežni prolazi i ruteri su inteligentni i mogu da odrede topologiju mreže.
Ripiter nalazi put podacima koristeći fizički sloj, mostovi koriste sloj podataka, a
routeri koriste mrežni sloj. Savrmeni komutatori mogu da rade na drugom, trežem ili ćetvrtom
sloju. Mrežni prolazi sadrže protokole u svih sedam slojeva OSI referentnog modela. Na slici
3.3 je prikazano svih pet tipa uređaja za povezivanje mreža i mrežnih segmenata.
 Slika 3.3. Ripiteri, mostovi, komutatori, ruteri i mrežni prolazi
3.3.1 Ripiteri
Svaki tip mreže sadrži kablove koji unose slabljenje i za datu specifikaciju kabla i
protoka svaka mreža ima maksimalnu dužinu kabla. Ripiteri mogu da se koriste da bi povećali
maksimalnu dužinu kabla i rade sledeće:

- prosleđuju sve signale između prikljušenih segmenata

- povećavaju snagu signala
- prevode između dva tipa sredine za prenos

Ripiter radi na sloju 1 OSI modela i “ne razume” ništa drugo osim naponskih nivoa.
Njegova uloga je da obnovi naponske nivoe kojima su predstavljeni logičko 0 i logičko 1.

3.3.2 Mostovi

Mostovi su bili omiljeni uređaji u mnogim korporacijskim višesegmentnim LAN

sredinom 80-tih. Mećutim, njihovo vreme je prošlo. Komutator (switch) je sličan uređaj koji
je postao mnogo popularniji u sadašnjim LAN.
Nezavisno od toga, biće opisane karakteristike mostova. Najopštija forma mosta je tzv.
transparentni most; naziv “transparentan” jer može da se postavi u mreži a da ne menja
nijednu od MAC (Media Access Control) adresu u paketima koji prolaze kroz njega. Most
radi na sloju 2 OSI modela. Uređaji na sloju 2 razumeju samo fizičke adrese, a u Ethernet
LAN okruženju, to su MAC adrese dužine 6 bita. Adresa izvora identifikuje mašinu koja šalje
paket u LAN, a adresa odredišta identifikuje mašinu kojoj je paket namenjen. Transparentni
most ne menja MAC adresu ni jednog paketa koji kroz njega prolazi. Kao rezultat, paket
prolazi od jednog segmenta do drugog, i kada paket stigne do odredišta, odredište može da
odredi adresu izvora.
Osnovni posao mosta je da primi pakete, uskladišti ih i zatim ponovo pošalje na one
LAN koji su na njega priključeni. Mostovima se proširuju jednostavni LAN tako što se
saobraćaj ograničava samo na one segmente koji su neophodni. Rad transparentnog mosta je
sledeći:
- osmatra svaki paket na svakoj spregi,
- za svaki paket koji uoči prati MAC adresu izvora i spregu sa koje je generisan. To
se naziva trezor stanice (station cache).
- Očitava MAC adresu odredišta u zaglavlju paketa. Ako tu adresu ne pronađe u
trezoru, šalje paket ka svim spregama, osim na onu sa koje je primljen. Ako je
adresa odredišta u trezoru, šalje paket samo na spregu kojoj je to odredište
pridruženo. Ako je adresa odredišta na istoj adresi sprege na kojoj je i izvor,
odbacuje paket; u protivnom došlo bi do dupliciranja paketa.
- Vodi računa o “starosti” svakog podatka u trezoru stanice. Podatak se briše posle
određenog perioda vremena ako ni jedan paket ne pristigne sa onom adresom koja
je adresa izvora. Na taj naćin se osigurava da, ako se terminal premesti sa jednog
segmanta na drugi, stara lokacija se briše iz trezora.
Korišćenjem mostova mogu se formirati dva ili viće kolizionih domena. Most ne
propušta saobraćaj jedne mreže, sa jedne jedne sprege, ka drugoj mreži ukoliko je sa
odredištem samo prema prvoj mreži. Na taj način kolizija na jednom segmentu ne utiče na rad
terminala u drugom segmentu. Takođe, ovakvim postupkom smanjuje se i količina saobraćaja
po svakom segmentu.
U svakoj mreži je poželjno da postoje višestruke putanje između izvora i odredišta. Na
taj način ostaje mogućnost povezivanja krajnjih odredišta i uslučaju da je neka putanja u
prekidu. Za ovako konfigurisanu mrežu ne mogu se koristiti transparentni mostovi jer može
da dođe do formiranja zatvorenih petlji po kojima bi se paketi vrteli u krug. Radi toga se
koriste mostovi sa protokolima za razgranjavanje i premošćavanje izvorom
Most sa razgranjavanjem (spanning-tree protocol) omogućava višestrukim
segmentima mreže da se povežu međusobno. Spanning tree algoritam je definisan standardom
IEEE 802.1.Ako postoji više od jedne putanje između individualnih segmenata tada most
može da nađe i alternativne putanje. To je posebno korisno radi izbegavanja zagušenih
putanja ili putanja koje su u prekidu. Takođe, ovi mostovi imaju ugrađenu inteligenciju i
mogu da komuniciraju sa drugim mostovima. Na taj način mogu da izgrade sliku kompletne
mreže i da donose odluku o prosleđivanju paketa podataka. Određivanje putanje je omogućen
međusobnom komunikacijom mostova korišćenjem protokola BPDU (Configuration Bridge
Protocol Data Units).
BPDU konfiguracija sadrži dovoljno informacija tako da svi mostovi mofu da ostvare
sledeće:
- izaberu jedan most koji deluje kao “koren” stabla;
- izračunaju rastojanje najkraće putanje od sebe do korena;
- za svaki segment LAN, označe jedan most kao najbliži korenu. Taj most će
podržavati sve komunikacije izmežu LAN i korena inaziva se “označeni” most
(designated).
- izaberu jednu od svojih sprega kao spregu korena, tako da ona daje najbolju
putanju ka korenu;
- označe spregu korena – I bilo koje druge sprege na sebi koje su izabrane kao
označeni mostovi za LAN u kome su povezani- koja je uključena u razgranjavanje.
Na taj naćin se formira struktura stabla koja počinje u korenu i grana veze prema svim
segmentima LAN. Paketi se zatim prosleđuju ka i od sprega koje su uključene u stablo. Paketi
primljeni od sprega koje nisu u stablu se odbacuju. Paketi se nikad ne šalju na sprege koje
nisu deo razgranatog stabla.
Konceptualno, protokol razgranjavanja omogućava mostovima koji rade na sloju 2 da
ostvaruju i funkcije koje pripadaju uređajima na sloju 3, kao što je usmeravanje saobraćaja
između segmenata mreže. Kao takvi, mostovi sa razgranjavanjem i “učeći” mostovi (learning
bridge) su od koristi u manjim LAN ( do nekoliko stotina čvorova).
Funkcionisanje mostova je određeno sa dva faktora koji se izražavaju u p/s (paketa u
sekundi) ili f/s (okvira u sekundi):

- Brzina filtriranja – most čita MAC adresu Ethernet/Token Ring/FDDI čvora i onda
odlučuje da li će da propusti paket. Brzina filtriranja ide od 5000 do 70 000 p/s.
Tipičan most ima brzinu filtriranja oko 17 500 p/s.
- Brzina prosleđivanja – kada se most odluči da pusti paket onda ga on prosleđuje.
Ovo je operacija prosleđivanja i brzina je od 500 do 140 000 p/s. Tipična brzina
prosleđivanja je oko 90 000 p/s.

a) Tipičan Ethernet most ima sledeće specifikacije:

Protok: 10 Mb/s
Brzina filtriranja: 17 500 p/s
Brzina prosleđivanja: 11 000 p/s
Konektori: 2DB15 AUI (ženski), 1DB9 (muški), 2BNC (za 10BASE2) ili RJ-45
(za 10BASE-T)
Algoritam: Spanning treee algoritam.

b) Token Ring most:

Protok: 4/16 Mb/s

Brzina filtriranja: 120 000 p/s
Brzina prosleđivanja: 3400 p/s
Konektori: 1 DB9 ( muški), 2 DB9 konektori
Algoritam: transparentan/ premošćavanje izvorom
3.3.3 Premošćavanje nadgledano izvorom
Premošćavanje nadgledano izvorom (source route bridging) ostvaruje izvorni uređaj a
ne most. Izvor šalje specijalne pakete koji istražuju putanje i koriste se da bi se pronašla
najbolja putanja do odredišta. Ovi paketi se šalju sve dok ne dođu do odredišta. Svaki izvor
stavlja u paket svoju adresu u informacione polje (RIF). Odredište šalje kompletno
informaciono polje izvoru. Kada izvorni uređaj odredi najbolji put do odredišta, on šalje
poruku sa instrukcijama putanje do lokalnog mosta. Nakon toga, most prosleđuje poruku
saglasno instrukcijama.
3.3.4 Ruter
Ruteri povezuju dve različite mreže i treba da obezbede prenos podataka bez potrebe
za modifikacijom arhitekture mreža. Jedan ruter ostvaruje mnogo više funkcija u ispitivanju i
modifikovanju sadržaja paketa nego što to čini most. Zbog toga ruter mnogo intenzivnije
koristi softver, memoriju i procesnu snagu. Router mora da ima u vidu razlike između mreža:
- Adresiranje: Mreže mogu da koriste različita adresiranja čvorova. Na primer, IEEE
802 LAN koristi 48-binarnu adresu za svaki priključen uređaj; ATM mreža koristi
decimalnu adresu. Može koristiti i neka vrsta globalnog adresiranja.
- Maksimalne veličine paketa: Paketi jedne mreže se nekad moraju razdvojiti na
manje delove da bi se preneli do druge mreže. Ovo se zove segmentacija. Na primer,
kod Ethernet-a je maksimalna dužina paketa 1500 bajtova; maksimalna dužina za
X.25 mreže su 1000 bajtova. Paket koji je poslao Ethernet sistem i koji je prihvaćen
od strane rutera za retransmisiju ka X.25 mreži, će morati biti podeljen na dva manja
paketa.
- Sprega: Sprega (interface) softvera i hardvera se razlikuju od mreže do mreže. Ruter
mora biti nezavistan od ovih razlika.
- Pouzdanost: Rad rutera ne sme da zavisi od pouzdanosti mreža.
Ruteri proučavaju mrežno adresno polje (kao što su IP ili IPX) i određuju najbolju
putanju za paket. Oni imaju prednost zato što podržavaju više tipova mrežnih protokola.
Ruter koji podržava samo jedan protokol ima veću brzinu filtriranja i prosleđivanja.
Ako router podržava više protokola onda on mora da prepozna protokol i da na pravom mestu
traži adresu odredišta.
Tipični mrežni protokoli i njihovi odgovarajući mrežni operativni sistemi su:

Protokoli AFR IP IPX OSI VIP XNS

Operativni Apple TCP/IP NetWare OpenSystem Vines 3Com
mrežni Talk
sistemi
3.3.5 Protokoli rutiranja
Ruteri komuniciraju međusobno da bi razmenjivali informacije. Mnogi mrežni operativni
sistemi koriste protokole rutiranja koji podržavaju prenos informacije. Tipični protokoli
rutiranja i njihovi odgovarajući mrežni operativni sistemi su:

Protokol Operativni mrežni sistem

BGP (Border Gateway Protocol) TCP/IP
EGP (Exterior Gateway Protocol) TCP/IP
IS-IS (Immediate System to DECnet, OSI
Intermediate Systems)
NLSP (NetWare Link State Protocol) NetWare 4.1.
OSPF (Open Shortest Path First) XNS, NetWare, TCP/IP
RIP (Routing Information Protocol) XNS, NetWare, TCP/IP
RTMP (Routing Table Maintenance AppleTalk
Protocol)

Mnogi ruteri podržavaju IP, IPX/SPX i AppleTalk mrežne protokole koristeći RIP i EGP.
U prošlosti RIP je bio najpopularniji protokol. Međutim, OSPF i EGP su zamenili RIP zato
što mogu da se koriste u I većim mrežama.
RIP koristi algoritam vektora rastojanja kojim se meri broj segmenata, do maksimalnog
broja 16, do krajnjeg routera. OSPF i EGP koriste algoritam stanja linka koji može da odluči
koja je putanja najbolja do krajnjeg routera.
Sa rutiranjem pomoću vektora rastojanja svaki router održava svoju tabelu
kominiciranjem sa susednim routerima. Broj segmenata pređenih u tabeli routera se određuje
pomoću broja segmenata do susednih routera. Nažalost potrebno je neko vreme da bi se
promenio sadržaj tabele zato što je potrebno vreme da svi routeri kominiciraju medusobno.
OSPF, EGP, BGP i NLSP koriste algoritam stanja linka i koriste mrežne informacije koje
dobijaju od svih routera u mreži, radije nego samo od susednih. Ovaj način komuniciranja je
brži od rutiranja pomoću vektora stanja.

3.3.6 Primer most/ruter

U donjoj tabeli su date karakteristike most/rutera, sa RISC procesorom, koji može da

radi kao most i/ili router:

WANport: DB25 connector

LAN port: 2 BNC, 2 AUI ( za Ethernet veze)
WAN brzina veze: 256 kb/s
Brzina prosleđivanja: 59 kp/s
Brzina filtriranja: 14.88 kpps
Protokol rutiranja: RIP, HELLO, EGP
WAN interfejs: RS-232/V.24, V.35, RS-530
3.3.7 Internet protokoli rutiranja
3.3.7.1 RIP
Na slici 3.4. prikazan je format RIP paketa. Pojedina polja imaju sledeće funkcije:

- Operacija (2 bajta) – u ovom polju je naznačeno da li je RIP paket zahtev ili odgovor.
Prvih 8 bita daju ime zahteva/odgovora, a narednih 8 bita daju broj verzije.
- Broj mreže (4 bajta IP adrese) – ovo polje definiše adresu mreže za koju je rutirana
informacija. Na slici je prikazano 4 bajta, mada je u osnovi za adresu dodeljeno 14
bajta.. U RIP verziji 1 (RIPv1), sa IP saobraćajem, 10 bajtova se ne koriste. U RIPv2 ti
bajtovi se koriste za druge svrhe.
- Broj deonica sa ruterima (2 bajta) - u polju je dat broj putanja koje paket mora da
pređe da bi došao do destinacije. Svaki router dodaje jednu putanju, minimalan broj je
1 a maksimalan je 16.
- Broj otkucaja (2 bajta) – u ovom polju je dato vreme (u 1/18 sekundi) koje je potrebno
da bi paket došao do određene destinacije. Treba napomenuti da putanja koja ima
najmanje deonica ne mora da bude i najbrža putanja.

Slika 3.4. RIP format paketa

3.3.7.2 OSPF

OSPF je standard koji ne pripada ni jednom proizvođaču već je kreiran od strane IETF
(Internet Engineering Task Force). Ovo je protokol prosleđivanja na osnovu stanja linka i u
mogućnosti je da održi mnogo bolju sliku cele mreže nego protokoli vektora rastojanja.
Osobine protokola zasnovanih na stanja linka su:
- koriste pakete stanja linka (LIP-link state packet) koji su posebni datagrami i određuju
imena i cene ili rastojanja do svakog susednog rutera i pridruženih mreža;
- svaka nova informacija o mreži se prosleđuje do poznatih rutera, ne samo do susednih
rutera, koristeći LIP. Na taj način svi ruteri imaju kompletniju predstavu cele mreže,
umesto da gledaju samo susedne rutere ( kako je u prosleđivanju na osnovu vektora
rastojanja).
OSPF ima i dodatne osobine:
- dodatnu hijerarhiju. OSPF dozvoljava da se globalna mreža podeli na delove. Na taj
način ruter u jednom domenu samo treba da zna kako da pošalje paket do
odgovarajućeg dela mreža;
- autentičnost potuke prosleđivanja koristeći 8-bajtnu lozinku. Ova lozinka nije
dovoljno dugačka da bi sprečila neovlašćene korisnike da prouzrokuju štetu. Lozinka
služi da bi se smanjio saobraćaj kod routera koji su loše konfigurisani. Po pravilu, loše
konfigurisani ruter obaveštava mrežu da može da dosegne bilo koji čvor, ali ta poruka
ne sadrži nikakvo zaglavlje;
- Ujednačavanje opterećenja saobraćajem. OSPF dozvoljava više putanja do istog mesta
koja imaju istu cenu, a saobraćaj je ravnomerno podeljen među njima.

Slika 3.5 pokazuje OSPF ćilije. Pojedina polja u zaglavlju imaju sledeće značenje:

- broj verzije (1 bajt) koji je, u sadašnjim implementacijama, broj 2;

 - polje tipa (1 bajt) koji može ići od 1 do 5. Tip 1 je HELLO poruka a ostale su da
zahtevaju, šalju i saznaju stanje linka. Hello poruka se koristi da bi čvorovi svojim
susednim routerima dali do znanja da su funkcionalni i da im se mogu obratiti. Ako
router ne uspe da dobije ovu informaciju od susednih čvorova smatra ih
nefunkcionalnim.
- adresa izvora (4 bajta) identifikuje ko šalje adresu;
- polje identifikacije zone (Areald), (4 bajta) označava zonu u kojoj se čvor nalazi;
- vrednost u polju autentičnosti može biti podešena na 0 ili 1. Ako je podešena na 1 tada
u zaglavlju postoji 8-bajtna lozinka.

Slika 3.5. Format OSPF zaglavlja

3.3.7.3 EGP/BGP

Dva glavna protokola u novije vreme koji se odnose na rad među domenima su EGP I
BGP. EGP ima nekoliko ograničenja. Jedan od nedostataka je to što tretira Internet kao mrežu
sa strukturom stabla.. Struktura stabla, kao što je prikazano na slici 3.6, sastoji se od strukture
tipa “roditelji i deca” i jedinstvene okosnice. Međutim, struktura koja više odgovara Internet
strukturi je prikazana na slici 3.7.

Slika 3.6. Struktura stabla

Slika 3.7. Mreža sa više okosnica

Sa druge strane, BGP je poboljšanje EGP ( četvrta verzija BGP je poznata pod
oznakom BGP-4). Na nesreću, mnogo je složeniji od EGP, ali manje složen u odnosu na
OSPF.
BGP predpostavlja da je Internet načinjen od skupa čvorova koji su međusobno
proizvoljno povezani. Nadalje, smatra da je Internet povezan sa više AAN (Autonomously
Attached Networks), kao što je prikazano na slici 3.8. Ovo može da stvori granice oko jedne
organizacije, oko jednog Internet provajdera, itd. BGP smatra da kad paket dođe do AAN
mreže da će biti ispravno prosleđen.

Slika 3.8. AAN mreže

BGP se razlikuje po tome što je važno naći bilo koji put kroz mrežu. Osnovni cilj je da
se dođe do cilja a ne broj delova putanje do cilja. Na taj način je nalaženje približno optimalne
putanje uspeh. AAN administrator izabere najmanje jedan čvor da bude BGP zastupnik i
jedan ili više graničnih mrežnih prolaza. Ovi mrežni prolazi jednostavno prosleđuju pakete u i
izvan AAN mreže. Granični mrežni prolazi su ruteri kroz koje paketi dolaze do AAN.
BGP zastupnik daje informaciju o dozezanju svim mrežama unutar AAN. Ta
informacija sadrži samo podatak o tome da li može da dođe do određene destinacije u AAN
mreži; on ne opisuje ni jednu drugu metriku.
BGP ažurirani paket takođe sadrži informaciju o putanjam do kojih se ne može doći.
Sadržaj BGP-4 ažuriranog paketa je:

- dužina nemogućih putanja (2 bajta)

 - putanje do kojih ne može doći (promenljiva dužina)
- totalna dužina putanje (2 bajta)
- osobine putanje (promenljiva dužina)
- informacija o tome da li se može doći do mrežnog sloja (promenljiva dužina)

Važno je naglasiti da BGP nije ni protokol rastojanja vektora ni protokol stanja linka
zato što koristi kompletne informacije prosleđivanju, a ne delimične.

3.4 Topologije mreže

Tri osnovne topologije LAN mreže su prikazane na slici 3.9:

- mreža u obliku zvezde (star);
- mreža u obliku prstena (ring);
- mreža u obliku magistrale (bus).

Slika 3.9. Topologije mreže

Ostale mreže su ili kombinacija dve ili više osnovnih tipova ili su izvedene iz njih.
Tipična topologija je u obliku stabla. Ova topologija je kombinacija mreže zvezde i
magistrale, kako je to prikazano je na slici 3.10. Koncentrator služi da poveže čvorove na
mrežu.
Slika 3.10. Stablo topologija
3.4.1 Mreža u obliku zvezde
U topologiji zvezda centralni server komutira podatke u mreži. Saobraćaj između čvorova
i servera je u tom slučaju mali. Glavne prednosti ove mreže su:
- pošto je mali protok podataka od čvora ka serveru, može da se koriste parice za
povezivanje čvorova i servera;
- ako dođe do greške u jednom čvoru to neće uticati na ostale čvorove
Glavna mana ove mreže što mreža jako zavisi od centralnog servera. Ako bi centralni
server usporio, cela mreža bi se usporila, a kada bi prestao sa radom cela bi mreža prestala sa
radom.

3.4.2 Mreža u obliku prstena

U prstenastoj mreži čvorovi su povezani tako da čine električnu petlju. Svaki čvor
komunicira sa susednim čvorom, tako da se podaci šalju od jednog do drugog čvora dok ne
dođu do odredišta. Da bi se podaci ispravno slali, kroz mrežu kruži tzv. žeton (token). Ova
mreža je prikazana na slici 3.11. Čvor mora da uhvati žeton pre nego što počne da šalje jedan
okvir podataka. U ovoj mreži se upotrebljava kontrolni protokol koji određuje sekvencu po
kojoj čvorovi šalju okvire.
Svaki link između čvorova je tipa tačka – tačka. Ovo omogućava da se koristi bilo
koja sredina za prenos. Upredene parice omogućuju protok od 16 Mbps, ali se koriste
koaksijalni i optički kablovi zbog veće pouzdanosti i protoka. Tipična prstenasta mreža sa
žetonom (token ring) je IBM Token Ring.
Prednost kod ovih mreža je to što svi čvorovi mogu podjednako da koriste mrežu.
Nažalost ova mreža ima par mana. Jedna od glavnih mana je ta ako jedan čvor prestane sa
radom, cela mreža može da prestane sa radom.
 Slika 3.11. Prstenasta mreža sa žetonom

3.4.3 Mreža u obliku magistrale

Mreža sa topologijom magistrale koristi sredinu za prenos sa višestrukim pristupom,

kao što je prikazano na slici 3.12. Svi čvorovi u ovoj mreži su vezani na magistralu. Zbog
ovoga samo jedan uređaj može da komunicira u određeno vreme. Distribuirani protokol
pristupa sredini za prenos (MAC, Medium Access Control) određuje koja će stanica da
predaje podatke. Paketi sadrže adrese izvora i odredišta. Svaka stanica prati stanje na
magistrali i očitava okvire koji su njoj namenjeni.

Slika 3.12. Topologija magistrale

Kao što je rečeno, upredene parice omogućavaju protok do 100 Mb/s. Koaksijalni i
optički kablovi daju veći protok i moguća su veća rastojanja. Topologija magistrale je dobar
kompromis u odnosu na druge dve toplogija jer omogućava veliki protok. Takođe, ako jedan
čvor prestane sa radom onda to ne utiče na ostale čvorove. Glavna mana ove topologije je što
je potreban protokol da bi se detektovalo ako dva čvora istovremeno koriste magistralu.
Tipična mreža sa magistralom je Ethernet 2.0.

3.5 Saobraćaj u mreži

Jasno je da saobraćaj u jednoj mreži ne može da bude konstantan svo vreme. On varira
svakog minuta, časa, dana, meseca itd. Intenzitet saobraćaja teži da bude isto iz dana u dan.
Jedan primer intenziteta saobraćaja je dat na slici 3.13. Sa slike se vidi da je vršni saobraćaj
negde oko 11 sati pre podne i takođe između 3 i 5 sati po podne. Upravljanje mrežom često
zahteva akcije vezane za održavanje mreže kao i formiranje rezervnih datoteka (backup file).
U tom slučaju može da se pokuša ujednačavanje saobraćaja formiranjem rezervnih datoteka u
vreme kada je saobraćaj mali (npr. u toku noći).
Najveći deo saobraćaja je zbog prenosa podataka sa diskova. Analiziranjem mrežnih
statistika može se odrediti kada dolazi do kritičnih trenutaka. Na osnovu te statistike, operator
mreže može da traži od nekih korisnika da promene način korišćenja mreže. Npr. operator
može da izjednači saobraćaj u mreži dozvoljavajući samo određenim korisnicima da koriste
mrežu u određeno doba dana. Uobičajeno je da se operacije koje generišu dosta saobraćaja
rade kada je opterećenje mreže minimalno /tipično noću).

Slika 3.13. Primer saobraćaja u mreži u toku 24 sata