Univerzitet Singidunum

Departman za poslovnu ekonomiju

Beograd, jun 2010.

SEMINARSKI RAD IZ REVIZIJE

Tema: Analitičke procedure

Profesor:  Student:
Prof. dr Ljubiša Stanojević Mirjana Stanojević, 940/07
Asistent:  
Nada Arežina
SADRŽAJ

1. Planiranje revizije i analitičke procedure .......................................... 3

2. Analitičke procedure ........................................................................ 7
2.1. Namena analitičkih procedura i poznavanje klijentovog
poslovanja............................................................................... 7
2.2. Smanjenje detaljnih testova revizije ....................................... 8
2.3. Vremenski raspored primene analitičkih procedura ... ........... 9
2.4. Postavljanje ciljeva i izrada testova ............................ ...........9
2.5. Poređenje podataka o klijentu .............................................. 10
2.6. Pravila odlučivanja ............................................................... 11
2.7. Ostali faktori koji doprinose efektivnosti ............................. 11
2.8. Testiranje, analiza rezultata i zaključci ............................ .... 12
Literatura ............................................................................................ ..... 13

2
 1. Planiranje revizije i analitičke procedure

Plan revizije obezbeđuje usmeravanje pažnje na odgovarajuće oblasti revizije, identifikaciju

područja na kome se očekuju potencijalni problemi i u celini obavljanje poslove revizije na
ekspeditivan način.
Postupci koji se obavljaju u fazi planiranja revizije su:

1) Dobiti informacije o prošlom poslovanju kompanije i okolnostima, 

2) Istražiti podatke vezane za zakonodavstvo;
3) Izvesti početne analitičke postupke;
4) Izvesti postupke radi sticanja saznanja o internoj kontroli;
5) Na osnovu dokaza, proceniti rizik i utvrditi značajnost;
6) Pripremiti program revizije. 

Prema Međunarodnom standardu revizije (ISA) 310, pri obavljanju revizije finansijskih
izveštaja, revizor treba da stekne dovoljno saznanja o preduzeću kako bi mogao da
identifikuje i razume događaje, transakcije i poslovnu praksu koja, po mišljenju revizije, može
imati značajnog uticaja na finansijske izveštaje, ispitivanja, ili izveštaj revizora. Jedan od
bitnih izvora informacija o kompaniji je intervju sa upravom i službenicima. Iz razgovora sa
upravom klijenta revizor se upoznaje sa njenim ciljevima, očekivanjima i planovima. Ako
revizor razume ciljeve i strategiju uprave, lako može da planira reviziju i poboljša položaj
preduzeća klijenta.
Plan revizije je važan i efikasan instrument kontrole izvođenja revizije, usmeravanja rada i
kontrole saradnika. Plan revizije je dokumentovana podloga koja je od koristi u toku revizije
od momenta prihvatanja angažmana do izrade revizorskog izveštaja. Zbog važnosti plana,
revizor u planu treba da predvidi sledeće:

1. odredi potreban broj revizorskog osoblja,

2. proceni materijalnost i rizik revizije,
3. proceni verovatno područje grešaka i kriminalnih radnji,
4. utvrdi povezana lica,
5. izvede preliminarne analitičke postupke,
6. proceni troškove za izvođenje revizije.

Revizorske firme trebaju osigurati kompetentno osoblje sa adekvatnom obukom i praktičnim

iskustvom. Broj izvršilaca koji će se angažovati uz rukovodioca tima determinisan je
veličinom klijenta, složenošću poslovnih promena i vremenom koje im je na raspolaganju.
Angažovanje eksperata treba planirati kao irad koji se od njih očekuje u skladu sa
Međunarodnim standardom revizije „Korišćenje rezultata rada eksperta“.

Materijalnost i rizik revizije su najvažnija načela koja utiču na obim i vreme revizije, pa zbog
toga moraju biti procenjeni pri planiranju revizije. Procena materijalnosti na nivou planiranja
je prelimenarna procena i ona utiče na postupke revizije i obim suštinskih testova. Revizor
mora da proceni i da li postojeći klijentov sistem interne kontrole može da spreči potencijalne
greške.

3
Područje verovatnih grešaka i kriminalnih radnji u planu revizije treba biti naznačeno kao
skretanje pažnje članovima revizorskog tima. Međunarodni standard revizije 240
„Odgovornost revizora u razmatranju kriminalnih radnji i grešaka“, određuje da revizor „...
prilikom planiranja i obavljanja revizijskih postupaka i procenjivanja i obavljanja revizijskih
postupaka i procenjivanja i izveštavanja o rezultatima tih postupaka, treba da razmotri rizik od
materijalno tznačajnih pogrešnih izveštaja koji su nastali usled kriminalne radnje i greške“.
Kriminalne radnje su najčešće:

• falsifikovanje dokumentacije,
• protiv pravno prisvajanje sredstava,
• sprečavanje ili propuštanje registrovanja poslovnih događaja,
• knjiženje fiktivnih poslovnih događaja,
• pogrešna primena poslovnih politika.

Povezana pravna lica u računovodstvenim standardima su definisana kao povezani subjekti.

Međunarodni revizorski standardi 550 „Povezani subjekti“ revizorima pruža smernice u vezi
sa identifikovanjem povezanih pravnih lica, postupcima revizije u tom slučaju i izveštajom o
finansijskim izveštajima. Analitički postupci obezbeđuje revizoru da bolje razume
komitentove poslovne događaje i da identifikuje područje gde se greška najverovatnije
očekuje. Međunarodni standardi revizije 520 „Analitički postupci“ daju revizorima potrebne
smernice. 

Procena troškova revizije koja će se izvoditi kod komitenta, određena je prethodnim

elementima plana tj. Obimom revizije, nivoom dokaza, obimom sprovođenja suštinskih
testova, potrebnog vremena i angažovanja revizorskog tima. Procena troškova u planu je
potrebna, jer svaka revizija treba biti efikasna i ekonomična.
Revizor mora da zahteva dokument o osnivanju društva Akt o osnivanju koji sadrži naziv
društva, datum osnivanja, vrste i iznos akcionarskog kapitala, kao I vrste poslova koje je
društvo ovlašćeno da obavlja.

Statut obuhvata interne propise i postupke društva ( npr. način na koji se glasa za direktora
društva, učestalost sastanka akcionara i dr.). Zapisnici društva su zapisnici sa sastanka UO i
akcionara. Oni ukljucuju kratke zakljucke najvažnijih tema koje su razmatrane na tim
sastancima kao i donete odluke.

Ugovori koji interesuju revizore su dugoročne menace ili izdate obveznice, penzioni planovi,
akcionarske opcije, ugovori s dobavljacima za buduće isporuke, ugovori o honorarima,
sindikalni ugovori i ugovori o zakupu. Ugovori mogu uticati na procenjeni inherentni rizik.
Glavni cilj izvođenja analitičkih postupaka je smanjenje potrebnog broja detaljnih revizorskih
ispitivanja. Kada se na osnovu analitičkih postupaka otkriju značajne fluktuacije ili relacije
koje nisu u skladu s drugim relevantnim informacijama, ili odstupaju od predviđenih iznosa,
revizor treba da prilagodi postupke planiranja kako bi dobio adekvatna objašnjenja i
odgovarajuće dokaze.

Preliminarni analitički postupci se sprovode najmanje dva puta u toku revizije i to u fazama
planiranja i sveobuhvatnog opšteg ispitivanja revizije. Analitički postupci mogu ukazati na
neke aspekte poslovanja kojih revizor možda nije bio svestan. Izvodenje analitičkih procedura
u fazi planiranja je značajno za utvrđivanje prirode, vremena i obima revizijskih procedura.
Njima se postiže bolje razumevanje klijentovog poslovanja i poslovnih događaja koji su se

4
desili nakon završetka prethodne revizije. Anlitičkim procedurama se identifikuju polja
potencijalnih rizika na koje je potrebno obratiti pažnju u toku izvođenja revizije. 
Analitički postupci u fazi planiranja obuhvataju podatke tekućeg perioda. Otkrivanjem
potencijalnih problema u početnoj fazi revizije revizor može dovoljno dobro isplanirati posao
kako bi dobio dovoljno kompetentnih dokaza za davanje odgovarajućeg mišljenja. Analitičke
procedure u fazi planiranja obično se zasnivanju na agregiranim podacima.

U fazi planiranja, da bi bolje shvatio poslovanje preduzeća klijenta i opšte uslove poslovanja u
datoj privrednoj delatnosti, revizor će izračunati tipične pokazatelje i uporediće ih sa
pokazateljima kompanije iz iste privredne grane, ili sa pokazateljima na nivou privredne
grane. Ako i posle toga ima neke sumnje u postojanju neke greške, može da uporedi dodatne
pokazatelje.

Prema ISA 320, revizor kada obavlja reviziju treba da razmotri značajnost i njenu vezu sa
revizijskim rizikom. Pri testiranju na temelju statističkog uzorka, postoji fiksan odnos između:

1. povezanosti neke izjave, zasnovane na statističkom uzorku;

2. preciznosti te izjave; i
3. količine dokaza koji treba da budu sakupljeni da bi se dala ta izjava.

Promene u jednoj od ove tri stavke imaju implikacije na jednu od druge dve.
Računovodstvena značajnost se razlikuje od revizorske značajnosti. Računovodstvena
značajnost je ex post (naknadna) značajnost. To znači da li je neku stavku trebalo objaviti ili
ne. Revizijska značajnost je ex ante (predhodna). Značajnost je koncept revizije koji se koristi
radi projektovanja revizije na način, da ona otkrije značajne stavke. Da bi revizor pronašao
neku značajnu grešku, postoje dodatni troškovi. Zbog toga, revizija značajnosti uvek zahteva
profesionalni sud da bi se donela odluka u pogledu ispravnosti.

Komitet za međunarodne računovodstvene standarde, značajnost definiše na sledeći način:

„Informacija je značajna ako njeno izostavljanje ili pogrešno iskazivanje može da utiče na
ekonomske odluke njenih korisnika donete na osnovu finansijskih izveštaja.“ Značajnost
zavisi od veličine stavke ili greške, procenjene u konkretnim okolnostima njenog izostavljanja
ili pogrešnog navođenja. Značajnost predstavlja prag ili tačku preseka, a ne kvantitativnu
karakteristiku koju informacija mora imati ako predhoduje da bude korisna.

Za planiranje je značajnost preliminarna procena revizije o najmanjem iznosu pogrešne izjave

koja bi mogla uticati na proces donošenja odluke korisnika finansijskog izveštaja. Prvi korak
u primeni značajnosti je donošenje preliminarnog ili početnog suda o kombinovanom iznosu
pogrešnih iskaza u finansijskim izveštajima koji bi se smatrali značajnim. Ovaj sud se smatra
početnim sudom o značajnosti, i njega revizor u toku revizije može više puta da promeni. To
se naziva promenljivim sudom.
Pri donošenju početnog suda o značajnosti, revizor mora razmotriti nekoliko kvantitativnih i
kvalitativnih faktora. Imajući u vidu sve ove faktore, postavlja se pitanje, koliki je iznos za
koji se treba utvrditi da je značajan. Budući da ne postoje neka opšte propisana pravila, svaka
računovodstvena firma ima svoje vlastite smernice.

5
Pravila koja se uobičajeno koriste u praksi obuhvataju:

• 5 do 10 % neto dobiti pre oporezivanja,

• 5 do 10 % tekućih sredstava,
• 5 do 10 % tekućih obaveza,
• ½ do 2 % ukupnih sredstva,
• ½ do 2 % ukupnih prihoda,
• ½ do 5 % ukupnog vlastitog kapitala.

Revizijski rizik se odnosi na rizik da revizor izrazi neodgovarajuce mišljenje u slucajevima

kada finansijski izveštaji sadrže materijalno znacajne pogrešne iskaze. Revizor treba da
upotrebi profesionalni sud da bi procenio revizijski rizik i projektovao postupke revizije kako
bi osigurao da taj rizik bude ograničen na prihvatljivo nizak nivo. Revizorski rizik
podrazumeva da će revizor dati neodgovarajuće revizorsko mišljenje kada je finansijski
izveštaj značajno pogrešno iskazan. Što revizor više sumnja da kompanija ima veći rizik, to
mora planirati sakupljanje većeg broja dokaza kako bi ograničio rizik neotkrivene greške. 

Revizijski rizik se sastoji iz tri komponente:inherentnog, kontrolnog i detekcionog rizika.

Inherentni rizik (rizik po prirodi stvari) - podložnost nekog salda računa na pogrešne iskaze -
greške koje bi mogle biti značajne kad se saberu sa drugim saldima, pod pretpostavkom da
nije bilo potrebnih internih kontrola.
Kontrolni rizik (rizik da kontrole ne funkcionišu) - rizik da pogrešan iskaz - greška koja bi se
mogla pojaviti u nekom saldu računa i koja bi mogla biti pojedinačno značajna, ili kad se
sabere s pogrešnim iskazima u drugim saldima, neće biti blagovremeno otkrivena i ispravljena
primenom računovodstvenog i sistema interne kontrole.
Detekcioni rizik (rizik da pogrešan rizik nece biti otkriven) - rizik da dokazni postupci
revizora neće otkriti grešku koja postoji u saldu računa, a koja bi mogla biti značajna,
pojedinačno ili kad se sabere sa greškama u ostalim saldima. 

Matematički revizijski rizik se može izraziti kao:

•Revizijski rizik = Inherentni rizik x Kontrolni rizik x Rizik detekcije RR = IR x KR x DR ili

u formi planiranja kao: 
•Prihvatljiv revizijski rizik = Inherentni riz x Kontrolni rizik x Planirani riz. Detekcije PRR =
IR x KR x PRD
•Planirani rizik detekcije = Prihvatljiv rev rizik/ (Inherentni riz. X Kontrolni riz) PRD = PRR /
(IR x KR)

6
 2. Analitičke procedure

2.1. Namene analitičkih procedura i poznavanje klijentovog

poslovanja

Analitičke procedure ili analitički testovi mogu se definisati kao procene finansijskih
informacija na osnovu ispitivanja mogućih odnosa među finansijskim i nefinansijskim
podacima o poslovanju preduzeća, uključujući poređenja iznosa sa očekivanjima koja je
izradio revizor.Odbor za standarde revizije zaključio je da su analitičke procedure veoma
važne i da se nizostavan deo svake revizije. Upotreba analitičkih procedura obuhvata nekoliko
koraka:

 Postavljanje ciljeva za dotičnu proceduru,

 Izradu testova,
 Testiranje,
 Analizu rezultata i
 Donošenje zaključaka.

Analitičke procedure mogu da se primenjuju u svim fazama revizije. Na primer, analitičke

procedure na kraju revizijskog angažmana pre formiranja mišljenja služe za proveru dobijenih
rezultata, njihove ubedljivosti, validnosti i dovoljnosti da bi se pristupilo korekcijama i
formiranju konačnog mišljenja. U zavisnosti od faze u kojoj se sprovode analitičke procedure
one imaju različite aspekte i tehnike primene.
Najvažniji razlozi za upotrebu analitičkih procedura pre angažovanja i na početku su:

 Poznavanje klijentovog poslovanja,

 Procena sposobnosti preduzeća da nastavi da posluje po „going concern“ načelu,
 Indikacija da u finansijskim izveštajima možda postoje greške i
 Smanjenje detaljnih testova revizije.

S obzirom da postoji potreba upoznavanja klijentove delatnosti i poslovanja, analitičke

procedure predstavljaju uobičajenu tehniku koja se koristi za tu svrhu. Revizor saznanja i
iskustvo u vezi sa klijentom koje je stekao prethodnih godina uzima kao polaznu tačku u
planiranju ispitivanja tekuće godine.Primenjujući analitičke procedure u okviru kojih se ne
revidirane informacije za tekuću godinu upoređuju sa revidiranim informacijama za
prethodnu godinu, ističu se promene.Ove promene mogu predstavljati važne trendove
određenih događaja, koji zajedno utiču na planiranje revizije.

7
Analitičke procedure ukazuju da se klijent susreće sa ozbiljnim finansijskim problemima i
revizor mora razmotriti mogućnost finansijske propasti kada procenjuje rizike povezane sa
revizijom kao i u vezi sa pretpostavkom o poslovanju preduzeća,kao „going concern“ koju
rukovodstvo koristi u pripremi finansisjkih izveštaja.
Značajne neočekivane razlike između ne revidiranih finansijskih podataka za tekuću godinu i
drugih podataka koji se koriste u poređenjima nazivaju se neuobičajene fluktuacije. One se
javljaju kada postoje značajne razlike, a kada se ne očekuju ili kada se te razlike očekuju a ne
postoje. Jedan od mogućih razloga za ove pojave jeste prisustvo računovodstvene greške ili
nepravilnosti.Ako je neuobičajena fluktuacija velika revizor treba da utvrdi razlog za to i da
shvati da je razlog za to ispravan ekonomski događaj, a ne greška ili nepravilnost. Ovaj aspekt
analitičkih procedura naziva se „usmeravanje pažnje“.

2.2. Smanjenje detaljnih testova revizije

Kada se pomoću analitičkih procedura ne otkriju neoubičajeno fluktuacije to ukazuje da je

mogućnost materijalne greške ili nepravilnosti smanjena na minimum. U ovom slučaju,
analitička procedura čini važan dokaz koji potkrepljuje tačan izveštaj povezanih salda računa i
moguće je sprovesti manje detaljnih testova u vezi sa ovim računima. U drugim slučajevima,
odreene procedure revizije se mogu eleminisati, uzorci se mogu smanjiti i vremenski raspored
procedura može se pomeriti nakon datuma bilansa stanja.
Veliki broj revizora koristi analitičke procedure umesto testova podataka kada je to
moguće,jer su dosta jeftinije. Stepen u kome analitičke procedure predstavljaju koristan i
važan dokaz zavisi od njihove pouzdanosti u određenim okolnostima.Najefektivnija moguća
primena analitičkih procedura je kod obuhvatanja ispravne klasifikacije transakcija, celovitost
evidentiranih transakcija i tačnost procena i proračuna rukovodstva u određenim oblastima
kao što je otpis nenaplativih računa. Analitičke procedure nisu pouzdane kada se radi o
prikupljanju supstantivnih dokaza.

8
 2.3. Vremenski raspored primene analitičkih procedura

Analitičke procedure se mogu izvoditi u bilo kojoj od tri faze tokom revizije. Procedure kao
što su izračunavanje koeficijenta obrta potraživanja od kupaca, moraju se sprovoditi u fazi
planiranja, da bi se u toku izade revizije usmreilapažnja na promene u stepenu naplativosti i
za potrebe posebne analize potraživanja.
Neke procedure se sprovode tokom faze testiranja, na primer, kada je reč o pregledu
potraživanja od kupaca neki od kupaca mogu da se uporede u uzastopnim godinama i da se
vide odgovarajuće zakonomernosti.
Analitičke procedure moraju se sprovoditi i na kraju revizije. Obično partner revizije sprovodi
analitičke procedure tokom konačnog pregleda radnih papira i finansijskih izveštaja.

2.4. Postavljanje ciljeva i izrada testova

U primeni analitičkih procedura prvi korak je postavljanje opštih ciljeva, pa specifičnih. Opšti
ciljevi obuhvataju utvrđivanje osnovne namene analitičkih procedura, dok specifični ciljevi
obuhvataju utvrđivanje računa i ciljeva revizije u okviru onih računa na koje će se dotične
procedure usmeriti.Primer opštih ciljeva je da revizor možda planira da analitičke procedure
obezbede neki materijalan dokaz, ali ako rezultati analitičke procedure ukažu an neku
neuobučajenu fluktuaciju, onda ona skreće pažnju na neko pitanje. Primer specifičnih ciljeva
je prikupljanje dokaza koji potkrepljuju celovitost prodajnih transakcija i adekvatnost otpisa
za nenaplative račune potraživanja.
Postoje tri aspekta izrade analitičkih procedura:

 Izbor optimalne vrste analitičke procedure,

 Izbor odgovarajućih podataka i
 Definisanje pravila za određivanje neuobičajenih fluktuacija.

9
 2.5. Poređenja podataka o klijentu

U toku rada na planu i programu revizije na bazi raspoloživih podataka o preduzeću i grani
delatnosti kojoj preduzeće pripada obavlja se odgovarajuća komparativna naliza. Isti
pokazatelji se koriste za preduzeće i granu delatnosti.Glavna slabost korišćenja granskih
poređenja u reviziji jeste razlika između prirode finansijskih informacija klijenata i ostalih
preduzeća u grani.Bez obzira na neke razlike u poslovanju preduzeća, ipak postoji
osgovarajući stepen pouzdanosti u poređenju preduzeća sa granom u kojoj posluju tako da
sposoban revizor analizom može da uoči prave stvari da bi išao manje napornim i rizičnim
putem u psolovima revizije.
Kada je reč o poređenju bilansa za tekuću sa bilansom za prethodnu godinu, najlakši način je
da se korigovani rezultati zaključnog lista za prošlu godinu uključe u posebnu kolonu
zaključnog lista za tekuću godinu.
Poređenje ukupnih vrednosti ili pojedinačnih apsolutnih podataka sa prethodnim godinama
uvek ima dva nedostatka, ne uzima se u obzira promena poslovne aktivnosti i ignorišu se
međusobni odnosi podataka.
Česta vrsta poređenja klijentovih podataka sa očekivanim rezultatima vrši se kada revizor
izračunava očekivani bilans za poređenje sa stvarnim stanjem. U ovoj vrsti procedure revizor
procenjuje kakav bi trebalo da bude saldo računa uporeujući ga sa nekim drugim računom ili
računim u bilansu stanja ili uspeha ili praveći predviđanja na osnovu nekih prethodnih
trendova.
Kada se radi o korišćenju finansijskih podataka posebno se treba voditi računa o njihovoj
tačnosti.
Da bi poređenja bila korisna podaci moraju biti relevantni za ciljeve. Relevantnost
podrazumeva da su odnosi korišćeni u analitičkim procedurama logični i predvidivi. Odnosi
su logični kada postoji jasna uzročno – posledična veza među njima. Nekada su odnosi među
podacima logični, ali ne i tako predvidivi da bi dali korisne rezultate.Mnogo je lakše
predvideti odnose u stabilnom okruženju od onih u nestabilnom ili dinamičnom okruženju.

10
 2.6. Pravila odlučivanja

Da bi odredili da li su razlike koje rezultiraju iz poređenja analitičkih procedura važne

moramo koristiti pravila odlučivanja. Sledeća dva pristupa se često koriste u praksi:

 Razlika prevazilazi određeni dinarski iznos

 Razlika prevazilazi fiksni procenat.

2.7. Ostali faktori koji doprinose efektivnosti

Pored izbora odgovarajućeg tipa analitičkih procedura, relevantnih podataka i pravila

odlučivanja, postoje i drugi faktori koji doprinose efektivnosti izrade analitičkih procedura.
To su:

 Pouzdanost podataka – ako su podaci sa kojima se upoređuju nerevidirani podaci za

tekuću godinu nepouzdani, rezultat poređenja je nepouzdan.Ako su ti podaci
revidirani prethodne godine, smatraju se pouzdanim. Ako su podaci dobijeni pod
dobrom strukturom intrene kontrole smatraju se pouzdanim.
 Višegodišnji podaci – da bi se odredili trendovi koji omogućavaju određenu analizu
poželjno je upoređivati odnose i procente sa više prethodnih perioda.
 Razlaganje podataka – revizor sprovodi testove na razloženim podacima koji čine
finansijski izveštaj. Razlaganje povećava mogućnost uočavanja grešaka koje možda
nisu primećene u testiranju nagomilanih podataka.
 Statističke tehnike – Npr. primene regresione analize.
 Računarski softver za reviziju – lakoća ažuriranja izračunavanja kada se unose
korektivne stavke u izveštaje klijenata.

11
 2.8. Testiranje, analiza rezultata i zaključci

Analitičke procedure sprovode se pomoću zaključaka na osnovu testa, klasifikacije rezultata

prema pravilu odlučivanja i sprovođenjem dodatnih procedura kada se jave neuobičajene
fluktuacije. Dodatne procedure su najvažniji aspekt analitičkih procedura jer je pomoći njih
najlakše otkriti greške i nepravilnosti.Dodatna analiza počinje razgovorom sa
rukovodstvom.Nakon toga revizori razmatraju vrednost i kredibilitet informacija koji su im
dali članovi rukovodstva.Pravilna primena dodatnih procedura zahteva određeno razmatranje.
Sledeći faktori utiču na istragu:

 Znanje revizora o preduzeću,

 Rezultati drugih procedura revizije i
 Faktori inherentnog rizika.

Kada efektivne analitičke proedure ne rezultiraju neuobičajenim fluktuacijama, revizor je

dobio supstantivni dokaz kojim se potvrđuju dotični računi i ciljevi.Kada se pojavi
neuobičajena fluktuacija, a rukovodstvo nije u stanju da obezbedi zadovoljavajuće objašnjenje
za to, revizor mora pretpostaviti da je veoma moguće da postoji greška ili nepravilnost. Tada
revizor mora osmisliti druge odgovarajuće procedure revizije kako bi utvrdio da li takve
greške zaista postoje.

12
Literatura:

Stanišić, M, : “REVIZIJA”, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.

13