Aristotel

TEŽNJA ZA SPOZNAJOM

Svi ljudi po prirodi teže za znanjem. Dokaz je zadovoljstvo u čulnim percepcijama. Pri
tim, naime, percepcijama - i to zbog njih samih nezavisno od koristi - ljudi osećaju
zadovoljstvo, a najviše od svih pri onoj koja se spoznaje očima. Jer, ne samo da bi smo mogli
da radimo, nego i onda kad ne nameravamo ništa da radimo, čulo vida takoreći cenimo
najviše od svih ostalih. Razlog je pak tome što od svih čula oči nam najviše pomažu da nešto
spoznamo i uočima neke razlike. Po prirodi, dakle, živa bića imaju moć percepcije. Međutim,
iz te moći u nekima od njih ne nastaje sećanje, a u drugima nastaje. Stoga su poslednja bića
inteligentija i više razborita od onih koji nemaju sposobnost sećanja. Sva ona bića koja ne
mogu da čuju zvukove - pčele, na primer ili druge vrste takvih bića - razborita su, ali
nesposobna za učenje. Uče, ipak, ona živa bića koja uz čula imaju i sećanje. Zato ljudski rod
živi još zahvaljujući umeću i razboritom mišljenju.
Iz sećanja ljudi stiču iskustvo, pa mnoga sećanja o jednoj stvari postaju moć iskustva. Stoga
se čini da je iskustvo gotovo slično znanju i umeću, a ljudi znanje i umeće stiču iskustvom.
Graditelje i rukovodioce (na primer) u svakom poslu više cenimo i smatramo da više znaju
nego manualni radnici i da su mudriji jer znaju uzroke onoga što rade dok ovi, kao nešto
neduhovno, rade i ne znajući šta rade, kao što i vatra gori a ne zna da gori. Neduhovna bića,
po svojoj prirodi rade u svojoj vrsti, a manualni radnici po navici, pritom da neko nije mudriji
po tome koliko je vešt u praktičnom poslu, nego po tome koliko ima pojma o nečemu i zna za
uzroke. Od tih iskustava i spoznaja postavljani su kroz istoriju temelji mnogim
naukama ali i matematici. Očito je, dakle, da je mudrost nauka koja se bavi određenim
uzrocima i principima.

REDOSLED DUŠEVNIH SPOSOBNOSTI (vegetativna, animalna i razumska duša)

Od duševnih sposobnosti jednim bićima pripadaju sva, nekima par njih a nekima samo jedna.
Među te sposobnosti ubrojili smo sposobnost hranjenja, opažanja, kretanja u mestu i
razmišljanja. Biljke imaju samo sposobnost hranjenja, a druga bića i sposobnost opažanja.
Ako, ipak, imaju sposobnost opažanja, imaju i sposobnost požude, što je prohtev, želja i
volja. Sve životinje imaju bar jedno čulo - čulo dodira. Onome kome pripada bar jedno čulo,
pripada i bol, ugodne i neugodne situacije, a ko ima to, ima i prohtev, jer prohtev je želja za
ugodnim. Jasno je da o duši možemo imati jedan isti pojam kao i o geometrijskom liku. Jer,
niti u geometriji ima lika osim trougla i od njega izvedenih likova niti ovde ima duše bez
duševnih sposobnosti. I kod likova se može naći opšti pojam koji će pristajati svima, ali neće
biti svojstven nijednom pojedinačnom liku. Isto tako je i kod duša. Stoga treba istraživati
kakve duše pripadaju različitim bićima; kakva biljci, kakva čoveku i životinji.
Treba da razmotrimo zašto je takav odnos u redosledu duša. Bez sposobnosti hranjenja nema
sposobnosti opažanja, ali kod biljaka postoji sposobnost hranjenja bez sposobnosti opažanja.
Mnoge životinje nemaju čulo vida, sluha pa ni mirisa. Vrlo malo ima životinja koje mogu da
rasuđuju i da misle. Jer onim bićima koja znaju da rasuđuju i da misle, njima pripadaju i
ostale sposobnosti.