itati poeziju Laze Kostića u celini znači: razočarati se.

Moćan pesnički dar nije

uspevao da nađe prave zadatke, pa ni svoju osnovnu vokaciju. Njegov pesnički stas
nije mogao da stane u okvire građanskog ukusa, format "Lied"-a i forma rokoko
katrena, kojim se često služio, nisu mu odgovarali. Njegovi horizonti su bili svetski i
nadčulni, iritacije - malovaroške, beznačajne. Imao je jezik za rapsodije, tavorio je u
epigramima, zapisima, zajedljivim poslanicama. Dvojnost izmeću alfe iomege,
između duha i trbuha, ostavila je njegove sopstvene pesničke uzlete neprečišćenim.

Kao da je očekivao socijalnu porudžbinu, nacionalni zadatak, kneževske i crkvene

naručioce koji će ga usmeriti i dati mu priliku da pokaže uzvišenost svog pesničkog
dara. Poručioci se nisu oglasili. Svoje najbolje pesme, dve pevačke himne, napisao je
gotovo uzgred, na molbu pevačkih društava, bez prave veze sa njihovim željama. I
kad se bližio čas smrti, Laza Kostić je rešio da sam od sebe naruči jednu himnu, kao
što je Mocart sam od sebe poručio svoj slavni Rekvijem. Tako se stvorila pesma Santa
Maria della Salute i pesnik je izdahnuo.

Zato je Laza Kostić jedan od onih pesnika koji u antologijama može sjajno da izgleda,
ali nijedan izbor njegove poezije nije veran, ne predstavlja ga tačno. Ukratko, na
osnovu njegovih antologijskih pesama, čitalac bi u mnogobrojnim njegovim
pesničkim tvorevinama očekivao drukčijeg pesnika. Kao retko ko, Kostić je svakim
antologijskim izborom nerealno predstavljen. Ali realna je vrednost nekoliko njegovih
himničnih pesama, koje su i inače najređi trenuci pesničkog nadahnuća. Te pesme
pokazuju veliku stvaralačku snagu Laze Kostića, njegovu metafizičku percepciju, i
otkrivaju neslućene pesničke oblike, koje može da uspostavi i ocrta samo nadahnuće
jedne svestrane pesničke obdarenosti.