Sa gledista savremenog covjeka koji je navikao na sve ugodnosti modernog zivota, stare civilizacije i nisu nesto sto zadivljuje.

Ali kultura i dostignuca nekih drevnih naroda itekako su vrijedni pomena, jer bas u njima leze korjeni nase danasnje kulture. Prije svega treba spomenuti da su civilizacije koje su u Americi postojale daleko prije dolaska Kristofora Kolumba 1492. g. nazivaju se pretkolumbovksim.. Najznacajnije meu njima, po svojima bogatstvima i sirini svojih znanja su bila carstva Maja, Asteka i Inka.. Obicaji i vjerovanja tih naroda koji su zivjeli od ratarstva, imaju zajednicki karakter. Postuju glavne prirodne sile, kao sto su Sunce, Mjesec, kisa i gromovi. Svecenici su vrlo mocni i imaju vaznu ulogu jer posjeduju znanje. Svecenici su poznavali matematiku, astronomiju, astrologiju i medicinu, a napravili su vrlo precizne kalendare. Dolaskom spanaca u 15.stoljecu te su civilizacije nestale a gradove je progutala dzungla.. Maje Maje su prva i ujedno najstarija pretkolubmbovska civilizacija koja je trajala od 3. do 10. stoljeca. Njihov se teritorij u pocetku prostirao velikim dijelom srednje Amerike, otprilike podrucjem danasnjeg Yucatana, gdje je i bilo glavno srediste kulture naroda Maja. Glavno srediste im je bio grad Cicen Ica, osnovan u 5.st Inace, Maje su bili organizirani u nezavisne gradove-drzave i nisu, kako Asteci i Inke osnovali veliko carstvo. Njihova je religija slabo poznata. Ipak, znamo da su bogovi Maja bili mnogobrojni i povezani sa svim prirodnim pojavama. Prikazani su kao pola ljudi pola zivotinje, a bili su ili dobri ili zli. Isto tako znamo i to da je narod Maja bio veliki stvaralacki i miroljubiv narod na vrlo visokom stepenu kulture. Njihova dostignuca, posebno u likovnoj umjetnosti, arhitekturi i u razlicitim naukama, mogu se mjeriti s dostignucima Egipcana i Grka. Period "zlatno doba" iz vremena "carstva Maja" pocinje u 2. st. i traje do 6. st. U to doba cvjetale su astronomija, matematika, arhitektura, vajartsvo, razradjeni kalendar. Narod Maja imao je vrsne matematicare. Svojim nacinom pisanja brojki nadmasili su i Grke i Rimljane jer su poznavali vrijednost nule. Poznavali su kalendar kao i Asteci koji se takodje sastojao od 18 meseci po 20 dana. - Sadasnji egipatski vodici i ucenjaci kazu da je drevna Egipatska civilizacija nestala skoro trenutno. Naime, za veoma kratko vreme, nakon dolaska Muslimana od cije su strane i primili islam, Egipcani su prestali prenositi pismo hijeroglifa na svoje potomke. Tako su sacuvali tajnu svog drevnog jezika. Takodje, nakon izgradnje piramide, faraon bi ubio sve robove i seljake koji su radili na izgradnji piramide, samo kako bi sacuvao tajnu i nacin na koji su sklapane ogromne, gotovo idealno simetricne gradjevine. - Kakve to veze ima sa narodom Maja ? Neki naucnici, ukazujuci na ovu pricu o Egiptu, takodje misle da je drevna civilizacija Maja nestala na veoma slican nacin.. Asteci Pisuci o pretkolubovskim narodima ne mogu a da se ne osvrnem i na narod Asteka.. Asteci su inace jako povezani sa narodom Maja. Oni su stari nomadi koji su dosli s meksickog sjeverozapada. U 12. st. smjestili su se u dolini Meksika gdje su 14. st. osnovali svoju prijestolnicu na mjestu danasnjeg Meksika. Pokorili su susjedne narode i osnovali veliko carstvo. Naselili su meksicku visoravan Anahuak i na obali jezera Tekscoco osnovali svoj glavni grad Tenochtitlan, koji se ubrzo razvio u najlepsi grad astecke civilizacvije. Postoji i legenda koja kaze da su Asteci su narod koji je dugo lutao, a onda su jednom na nekoj stijeni vidjeli orla kako drzi zmiju. Tu su se zaustavili i osnovali drzavu pod nazivom Tenochtitlan. Poznato je to da je u religija u njihovom zivotu imala veliku vaznost. Od brojnih vjerskih svecanosti i obicaja koji su Asteci odrzavali znacajno mesto u njihovom zivotu zauzimali su obicaji zrtvovanja. Asteci su pri razlicitim svecanostima znali svojim bogovima zrtvovati na hiljade ljudi, najvecim dijelom svoje zarobljenike. Bili su narod koji je ratnicki nastrojen. Takodje, Asteci su se bavili i naukama. Poznavali su kalendar sa godinom koja se sastojala od 18 meseci po 20 dana. Kalendar je sluzio za odredjivanje sudbine koji su bogovi namenili pojedincima.Koliko je kalendar bio znacajan za Asteke govori u prilog i pronadjeni 3 metra veliki kamen na kojem je oslikan 'Suncev kalendar'. Imali su i pismo, neke vrste hijeroglifskog pisma, u kojem su misli izrazavali slikom i bojama, slicno egipatskim hijeroglfima. Bili su veliki umjetnici u obradi kamena. Jedan od najlepsih primera

njihovog visokog umeca je kameni kalendar, koji smo vec ranije spomenuli,iz 1479. godine, razmjera od gotovo 4 metra u koji su uklesani astronomski i hronoloski simboli u geometrijskim oblicima. Osim toga bili su veliki majstori u obradjivanju cistog bakra, srebra i zlata u ukrasne predmete. Asteci su kao i Maje poznavali papir, koji su dobijali iz korena agave. U razlicitim svetskim bibliotekama cuva se danas 12 asteckih rukopisa, jedinih koji su sacuvani od nemilosrdnog unistenja spanskih osvajaca. Inke Inke su zivjele u Andima. Njihovo carstvo bila je drzava u kojoj su vladara smatrali bozanstvom - sinom Sunca. Bogatstvo carstva Inka bila je zemlja i radna snaga. Stanoviste Inka bilo je "svi moraju da rade, niko ne treba da radi previse ili predugo, niko ne smije da trpi nestasicu". Aristokracija i administrativna klasa sastojala se od veceg broja ljudi, a ne samo od pojedinaca kraljevske krvi. Poglavice svakog plemena ili drzave koji su usli u carstvo imenovani su za Inka plemice. U skolama za plemice je bila zastupljena cvrsta disciplina. Ucenici su, pored intelektualnog obrazovanja, bili pod stalnim testovima fizicke izdrzljivosti. Od ucenika se trazilo da pokazu svoju vjestinu u trcanju, borbi, okretnosti, snazi. Ekonomija je bila bazirana na kolektivnom vlasnistvu zemlje i dobro rjesenom navodnjavanju. Postojala su dobro rjesena velika skladista hrane, koja su omogucavala napredak carstva i u doba lose zetve. Mreza puteva je bila veoma rasirena, sto je omogucavalo lak transport robe i hrane. Arhitektura, umjetnost i obrada metala bili su visoko razvijeni. Drustvo Inka ne bi bilo tako cjelovito da nije bio razvijen sistem komunikacije. Izgradili su preko 20 hiljada kilometara poplocanih puteva. Putevi kojima su se kretali glasnici, nosaci nosiljki i pripitomljene lame pruzali su se od Pacifika do amazonskih suma i od sjevera do krajnjeg juga carstva. Kazneni zakon Inka bio je kratak i strog. U njemu je bilo pravicnosti, kao na primer kada bi se radilo o krai, ako bi lopov ukrao zato sto nije imao da jede, onda bi kaznjen bio njegov poglavica zato sto mu nije obezbedio minimum onoga sto pripada svakom covjeku/ Verovali su u Majku zemlju, Majku more, boga Sunca, boga Mjeseca, bogove Zvjezda. Sam Inka je predstavljao Sunce na zemlji, jer Inka znaci sunce. Dolaskom Spanaca, koji su bili u potrazi za juznoamerikim blagom, zbrisana je citava jedna civilizacija. Bez milosti su se obracunavali i izivljavali nad stanovnistvom Anda. Spanci su se ponasali kao prave zivotinje, bez milosti.I koje je jedino zanimalo blago i nista vise. Ali krivica je i na narodu Inka jer nisu nasli nacin da se odbrane od brojcano slabijeg neprijatelja Ali, nije to jedini razlog odumiranja. Razlicite evropske bolesti koje su usle u organizme Inka, polako su odnosile covjeka za covjekom. Atahualpa je bio poslednji car Inka..Njega je 1533. godine ubio konkvistador Fransisko Pizaro, a ostali su umirali radeci kao robovi u najvecem rudniku srebra na svijetu Potosi. Novi spanski vladari su se brutalno ophodili prema narodu Inka i njihovim tradicijama. Kultura Inka je sistematski unistavana da bi konacno postala jos samo jedan dio tuzne istorije americkog kontinenta. Jedna izreka kaze da su Inke gradili, dok su Maje sanjarili a Asteci stovali bozanstva. Maje i Asteci dosegli su visi intelektualni stepen. Inke, s druge strane, vise su se bavili izgradnjom kuca, palaca, gradova, puteva, mostova, sistema za navodnjavanje i poljoprivrednih terasa, sto su sve dokazi ovozemaljske prisutnosti i poduzetnistva. Iako je religija bila dijelom njihova svakodnevna zivota, ipak ga nije nadzirala. A zrtvovanje hiljada ljudskih zivota radi umiljavanja bogovima cinilo im se potpuno poraznim. Inke su nesumnjivo bili majstorski graditelji Novog svijeta. Posebnost njihovih graevina bila je masivna jednostavnost u okviru divnih proporcija. Njihovo jedino vanjsko ukrasavanje bila bi pokoja zlatna ili srebrna ploca, ili zidni ukras od pernatog mozaika. Arhitekti su projektirali graevine u kojima su zidovi cesto bili nagnuti ukoso prema unutra. Ravne bi povrsine bile razbijene malim trapezoidnim otvorima i nisama koji su bili suzeni prema vrhu. Pazljivo priljubljivanje divovskih stijena davalo je kontrastno svjetlo i efekt sjene, sto se postizalo poput vlasi tankim spojevima i posebnom strukturom kamena. Rezultat nije bio samo dekorativan, vec i praktican. Meuspojevi, precizno priljubljeni komadi bez zbuke, mogli su izdrzati izuzetan pritisak i naprezanje. Njihove su graevine odoljevale zemljotresima koji bi razorili savremenije zidne konstrukcije

Asteci su se doseljavali u meksicku dolinu izmedju 1200. i 1300. godine. Stigli su kao malo ratnicko pleme koje je pljackalo po rusevinama tolteckog carstva. Inspirisao ih je pokroviteljski bog Uitsilopoctili, koji je, imao obicaj da unistava njihove neprijatelje i koji je vodio svoj narod u obecanu zemlju. Kada su stigli u dolinu Meksiko, dopao im se basen plodne vulkanske zemlje sa jezerom Texoco u sredini. Ova dolina, povrsine oko 6.500 kvadratnih kilometara, oduvek je bila srce Meksika, kao sto je i danas. Svu plodnu zemlju vec su bili zauzeli gradovi-drzave oko obala jezera. Prema predanju Uitsilopoctili je ubedio Asteke da se nasele na jedinom preostalom mestu, paru mocvarnih ostrva. Asteci su poceli skromno, ribareci i radeci kao placenici u ratovima izmedju ostalih gradova-drzava. Zbog nedostatka poljoprivrednog zemljista bili su prinudjeni da prave sopstveno zemljiste. Pravili su ostrvca sa lejama povrca koja su plovila po jezeru. Nazivali su ih chinampas. Nastajala su tako sto su na podlogu od algi i trske nabacivali sloj mulja izvadjenog iz jezera. Na takvom splavu sejali su kukuruz, povrce, voce i cvece. 1325. godine osnovan je Tenohtitlan, kao malo naselje. Pod prvim tlatoanijem (sto znaci govornik svoje dinastije ) po imenu Acampichtli, koji je vladao od 1372.-1392. godine, Asteci su razvili jaku vojnu drzavu. U periodu od 1427.-1440. godine osnovna odlika asteckog naroda bilo je osvajanje okolnih gradova. 1432. godine napravljen je savez triju asteckih gradova-drzava Tenohtitlana, Teksakoa i Tlakopana. Na taj nacin izgradili su mocnu drzavu koja je obuhvatala Meksiko, Jukatan i Gvatemalu. Pokorili su sva plemena sa tih prostora, Tlaskalance, Totonake, Tabaskance, Sapoteke, Miksteke itd. U njihovim gradovima stajali su garnizoni astecke vojske, a poreznici su skupljali dazbine dostavljajuci ih u Tenohtitlan. Zbog pokusaja izbegavanja dazbina pretila je smrtna kazna. Asteci su bili dominantni u Srednjoj Americi zahvaljujuci svojoj ratobornosti koja je budila opsti strah. Bila je zastupljena cvrsta disciplina i odlicna organizacija. Muskarci, izuzev svestenika, ziveli su organizovani u grupe, podeljene na nekoliko stepena, koje su se medjusobno razlikovale kako oznakama tako i odecom i naoruzanjem. Najvisi stepen obuhvatao je ratnike plemickog porekla, ali su se cak i njihovi rodovi delili u rangove prema ratnim zaslugama. Njihov vojni kodeks bio je neobicno strog, za najmanje prekoracenje pretila je smrtna kazna. Dakle, svi muskarci su vezbani za rat i bili su na raspolaganju kao ratnici. Ratovi su se odigravali prilicno cesto, ali trajali su svega po nekoliko dana. Bitke su vodjene uz minimalno prolivanje krvi, buduci da je cilj bio da se zarobi neprijatelj, a ne da se ubije. Nije se ukazivala nikakva pocast za ubijanje ljudi u bitci, dok je njihovo zarobljavanje predstavljalo uslov za napredovanje ratnika. Pod vodjstvom sposobnih vladara, glavne astecke naseobine su prerasle u dva grada-blizanca: Tenohtitlan i Tlatelolko, zajedno poznati kao Meksiko. Dva grada su se spojila 1473. godine, ali je svaki imao svoj trg, hramove, plemstvo i kraljevsku palatu. Nad svakim ceremonijalnim centrom dominirala je piramida ravnog vrha na kojoj su se nalazili dvojni hramovi bogovima rata i vode. Drustvena osnova kod Asteka bio je rod, a unutar rodova vodjstvo se postizalo pomocu dokazane licne vrednosti, pokazane hrabrosti u ratu, brojem uhvacenih zarobljenika itd. Rodovi su se ujedinjavali u plemena, sa jednakim brojem predstavnika u plemickom vecu, a vece je biralo plemenske funkcionere na osnovu pokazane vrednosti. Od trenutka kada su Asteci putem osvajanja stvorili svoju drzavu, imovinske i drustvene razlike probudile su se usled nastanka bogate aristokratske klase ratnika, koja je prisvojila ne samo zemlju nego je nagomilavala bogatstva u vidu plena i ratnih zarobljenika. Rodovska zvanja postala su u nekim malobrojnim porodicama nasledna. Pored tih velikasa i dostojanstvenika izrasla je moc svestenika. Kraljevi su im davali sve vise zemlje, dok na kraju u asteckoj zemlji nije bilo mesta gde hramovi nisu imali svoja prostrana imanja. Uz to svestenicima je bilo dodeljeno pravo uzimanja desetine iz svih seoskih gospodstava koja su spadala u domen datog hrama. Dva prvosvestenika zauzimala su, posle kralja, drugi polozaj u drzavi. Njihov uticaj stizao je i do najudaljenih mesta, posto su raspolagali brojnim nizim svestenstvom, rasejanim po citavoj zemlji. Dovoljno je reci da je pored glavnog svestenika u Tenohtitlanu, zivelo pet hiljada svestenika raznih stepena. Za vreme Montezumine vladavine (1502-1520. god.) svestenici su cak stekli prevagu nad velikasima i imali su odlucujuci glas u politickim pitanjima. Da bi se zastitili od ustanka naroda, plemicki rodovi su ziveli u zasebnim cetvrtima grada opasanim odbranbenim zidom. U Tenohtitlanu se ta cetvrt nazivala Teepan. Neki slobodni clanovi drustva spadali su u red seljaka bez zemlje, padajuci u sve vecu ekonomsku zavisnost od velikasa i svestenika, dok se tokom vremena njihov polozaj nije gotovo poistovetio sa ropstvom. Pored

tih seljaka postojali su stvarni robovi, ciji su redovi popunjavani ratnim zarobljenicima. Ropstvo jeste postojalo, ali niko se nije radjao kao rob. Rob je imao svoj vlastiti status i svoja prava, i po pravilu danak, ili u ljudskom radu ili u dobrima. On je upravljao svojom porodicom i mogao je sa svoje strane imati robove. Ubistvo roba donosilo je smrtnu kaznu ubici. Ropstvo je cesto bio privremeni status dok je covek ispastao neki svoj zlocin. Slika politicke situacije bila bi nepotpuna ako se u obzir ne bi uzela religija. Religija je bila orudje ugnjetavanja, kao asteckog tako i pokorenog stanovnistva. Njihovi osnovni obredi su se zasnivali na prinosenju zrtava bogovima. Ritual zrtvovanja nisu mogla izbeci ni deca. Astecka religija bila je politeisticka. Verovalo se da su bozanstva vladala prirodnim silama. Bogovi su zamisljani u oblicima koji su podsecali na ljude, s tim sto su im pripisivane natprirodne i zivotinjske osobine. Verovali su u veliki broj bogova. Vrhovno bozanstvo bio je bog sunca Teotl. Svaki izlazak sunca svestenici su pozdravljali psalmima i prinosenjem zrtava. Pomracenje sunca smatralo se velikom nesrecom, u hramovima se tada trubilo na uzbunu i udaralo u dobose. Stanovnistvo je za to vreme dolazilo do takvih krajnosti da su sebi kidali usne. Najvece pocasti ukazivane su bogu rata Uitsilopoctiliju. On je medju Astecima najvise budio krvozednost. Prema predanju on je, cim je dosao na svet, ubio bracu i jednu sestru tako sto im je odsekao glave. Ljudske zrtve Asteci su prinosili na sledeci nacin: cetiri svestenika, obojena crnom bojom i obucena u crnu odecu, hvatali su zrtvu za noge i ruke i stavljali ga na zrtveni kamen. Peti svestenik, u skerletnoj odeci, nozem bi mu rasecao grudni kos i sakom bi mu cupao srce, koje bi potom bacao pred noge bozanskog kipa. Asteci su primenjivali ritualno ljudozderstvo, srca su jeli svestenici, a trupove su odnosili clanovi aristokratskih rodova i jeli ih za vreme svecnih gozbi. Postojalo je osamnaest glavnih praznika u godini koji su trajali po nekoliko dana i svaki drugi dan bio je posvecen nekom bozanstvu tako da je u hramovima neprestano prolivana krv. Ne zna se tacno koliko je ljudskih zrtava godisnje prinoseno u asteckoj drzavi, pretpostalja se 20 do 30 hiljada. Obezbedjivanje zrtava bila je stalna briga astecke drzave. Jedna grupa ratnika bavila se iskljucivo hvatanjem zarobljenika da bi ih dostavila hramovima. Mnogi ratovi pokretani su samo radi pribavljanja ratnih zarobljenika za potrebe zrtvovanja. Posto je o pocastima, napredovanjima i nagradama u asteckoj vojsci odlucivao broj zarobljenika koje je ratnik mogao sebi da pripise, protivnici su, umesto da jedni druge ubijaju, nastojali da se mecusobno hvataju i odvode u ropstvo. Zanimljivo je pomenuti boga Kecalkoatla jer su Spanci imali korist od njega. Asteci su ga zamisljali kao belog coveka talasaste brade, mada ni sami nisu imali brade. Legenda je govorila da je beli bog stigao iz zemlje izlazeceg sunca na krilatom brodu (Asteci nisu znali za jedra) i iskrcao se bas tamo gde su se iskrcali Spanci. Beli bog je naucio Indijance zanatima, obdario ih zakonima i religijom, i osnovao drzavu. Nakon obavljenog posla beli bog se vratio odakle je dosao. U vecim naseljima su postojale skole koje su se zvale teluchali (domovi omladine), koje su finansirali rodovi. Domovi omladine ucili su ucenike gradjanskom pravu, ratovanju, umetnosti, tradiciji i istoriji, i verskim duznostima obicnih ljudi. Bilo je specijalnih skola, zvanih calmecaci za skolovanje svestenika. One su bile vezane uz hramove bogova. U njima se, pored religijskih obreda, ucio sistem asteckog pisma. Pismo je bilo uglavnom slikovno. Dosta dobro je sluzilo u sudstvu i u drzavnim poslovima. Postojao je veliki broj knjiga pisanih na pergamentu. Nakon dolaska Spanaca vecina tih knjiga je spaljena. Asteke je osvojio Hernan Kortes. On je bio sin osiromasenog spanskog plemica iz Ekstramadure. Dosavsi u novi svet obogatio se na racun rada indijanskih robova vadeci zlato iz rudnika. Godine 1518. Huan de Grihalva istrazio je zapadnu obalu poluostrva Jukatan. Tamo je saznao da se u dubini te teritorije nalazi zlatom bogata drzava Asteka. Guverner Kube Velaskez resio je da na tu teritoriju posalje vojnu ekspediciju. Kortesa je zainteresovao taj put pa je resio da ga finansira, a za uzvrat bi postao zapovednik ekspedicije. Februara 1519. godine krenuo je u pravcu Jukatana sa 11 brodova, 110 mornara, 566 vojnika i 200 indijanskih nosaca. Pored toga posedovao je konjicu, tesko i lako naoruzanje. Spanci su dosli do usca reke Rio de Tabasko na Jukatanu. Prilikom iskrcavanja napalo ih je lokalno indijansko pleme, Tabaskanci. Sa vatrenim oruzjem i uz pomoc konja lako su ih savladali, jer do tada

Indijanci nikada nisu videli konje, niti vatreno oruzje. Nakon toga on se jos jedanput sa njima sukobio i potpuno ih porazio. Spanci su sklopili mir sa Tabaskancima i krenuli dalje. Ulogorili su se 21. aprila 1519. godine na mestu gde je danasnji Vera Kruz. Potom je poslao dva indijanska glasnika asteckom vladaru Montezumi. Asteci, a pre svga Montezuma i njegova aristokratija imali su neki strah od dosljaka. Razlog je bio vec pomenuti bog Kecalkoatl. Tako umesto da sakupi sve snage i razbije malobrojne Spance, Montezuma se odlucio na pregovore. Poslao je darove Spancima koji su se sastojali od velike kolicine zlatnih predmeta. U medjuvremenu Spancima se pridruzila vojska plemena Totona. Oni su godinama bili napadani od strane Asteka, tako pridruzivsi se Spancima videli su svoju priliku da poraze dugogodisnjeg neprijatelja. Videvsi zlato, koje mu je poslao astecki vladar, Kortes je postao jos pohlepniji i krenuo je dalje prema asteckoj drzavi. Pohod je nastavljen 16. avgusta 1519. godine. Sa Kortesom je krenulo 1500 totonskih ratnika. Usut su se sukobili sa ratobornim Tlasakalancima, koje su lako savladali, prvenstveno zato sto su ovi imali losu taktiku prilikom ratovanja. Nakon toga i sami Tlaskalanci su im se pridruzili. Vest o porazu Tlaskalanaca, i o njihovom savezu sa dosljacima, jos vise je uznemirilo Montezumu. Montezuma je pokusao da, po ceni velike kolicine zlata, nagovori Spance da raskinu saveznistvo sa Tlaskalancima i da odustanu od pohoda na Tenohtitlan. Spanci su odbili ovaj predlog, pa ih je Montezuma zamolio da se upute u grad Colulu. Spanci su stigli u ovaj grad i ulogorili se u dvoristu jednog hrama. Kortes je posumnjao da se sprema zavera protiv njega od strane domaceg stanovnistva, pa je odlucio da krene prvi. Kortes je domacu aristokratiju pozvao u dvoriste hrama gde ih je nenaoruzane sve poubijao. Potom je konjica uletela medju stanovnistvo, koje se okupilo cuvsi krike svojih vodja. Nakon dve nedelje pljackanja i paljenja grada Colule, Spanci su se uputili prema Tenohtitlanu. Posle nekoliko dana putovanja 8. jula 1519. godine Spanci su stigli u meksicku dolinu i Tenohtitlan. Po dolasku Montezuma je Kortesa docekao sa svim pocastima, licno upoznavsi ga sa gradom. Nakon nedelju dana boravka u prestonici Kortes je poceo da sastavlja planove kako da zavlada drzavom. Iz prethodnog iskustva ja znao da Indijanci padaju u paniku cim izgube vodju, pa je stoga resio da zarobi Montezumu. On je to ubrzo i ucinio. Montezuma se toliko plasio Spanaca da cak nije ni pozvao svoje podanike u borbu protiv dosljaka. Kasnije je i umro za vreme borbi. Posle sest meseci boravka Spanaca u prestonici doslo je do novog incidenta. Alvarado, koji je preuzeo komandu za vreme Kortesovog odsustva, poubijao je oko 600 dostojanstvenika za vreme praznicne proslave. Ovaj cin je veoma razljutio domace stanovnistvo koje je pocelo fanaticno da napada Spance. Alvarado se utvrdio u dvoristu jednog hrama i odatle se branio. U medjuvremenu je i Kortes stigao i prikljucio se Alvaradu. Spanci tokom napada Indijanaca nisu pretrpeli velike gubitke. Povremeno bi Kortes slao konjicu na ustanike, ali bi se Asteci hvatali za konja svlacili jahace i odvodili ih na klanje pred oltar boga rata. Asteci su porusili sve mostove koji su vodili ka izlazu iz grada. Kortesu nista nije preostalo nego da se preko jezera krisom nocu, sa svojom vojskom koji su i dalje sacinjavali indijanski saveznici, iskrade iz grada. Prilikom begstva Asteci su ih napali gde su Spanci pretrpeli velike gubitke, gotovo tri cetvrtine vojnika. Tlaskalanaca je poginulo oko pet hiljada. Kortes se uputio u prestonicu Tlaskalanaca. Posle nekoliko dan marsa u dolini Otumba ih je docekala ogromna astecka vojska. Spancima nista nije preostalo nego da se bore. Malobrojni dosljaci podlegli su pritisku nadmoce astecke vojske, i pretio im je potpun poraz. Medjutim Kortes je na vreme opazio, okruzenog svitom, komandanta astecke vojske. Krenuo je u njegovom pravcu i probio ga kopljem. Ponovila se slika karakteristicna za indijanska plemena. Odmah se raspala cvrstina vojske i astecki vojnici su se rasuli, napustajuci bojno polje. Tog dana, 8. jula 1520. godine Spanci su postigli svoju najvecu pobedu u Meksiku. Stigavsi u prestonicu Tlaskalanaca Kortes je odmah poceo da sprema nove planove protiv Asteka. Preko luke u Vera Kruzu dobio je novo pojacanje u ljudstvu i naoruzanju. Ubrzo je Kortesu stigla ponuda za savez od strane grada Texkokoa, saveznickog grada Tenohtitlana, koji se nalazio naspram njega. Kortes je naravno prihvatio poziv i uvrdio se u njihovim zidinama. Tokom sledecih nekoliko meseci Kortes se trudio da cvrsto opkoli Tenohtitlan, opsedajuci svojim brodovima sve okolne gradice i sela, a pre svega rusenjem akvadukta odsecajuci priliv vode u grad. Pripremajuci se za juris, podelio je vojsku na tri dela, koji su imali zadatak da

istovremeno napadaju tri nasipa koja su vodila u grad. Gvatimosin, vodja Asteka, je dobro organizovao odbranu. Nasipe je zabarikadirao mnogobrojnim rovovima, tako da su svi napadi Spanaca uspesno odbijani. Neuspesni napadi su primorali Kortesa da preko jezera posalje brodove. Astecki camci su se tesko nosili sa njima. Razbivsi astecku odbranu Kortes je lako presao preko nasipa i usao u grad ubrzo osvojivsi ga. Ovi dogadjaji su se odigrali avgusta 1521. godine. Preostalom stanovnistvu je dozvoljeno da napusti grad. Opsada je trajala tri meseca. Procenjuje se da su Asteci imali 120 do 240 hiljada mrtvih, a Tlaskalanaca je poginulo 30 hiljada. Jedino Spanci nisu pretrpeli velike gubitke. Zauzevsi grad Spanci su pristupili trazenju Montezuminog blaga, sistematski ruseci hramove i druge gradjevine. Razaranje Tenohtitlana nije slomilo duh indijanskih naroda. Dug niz godina oni su vodili gerilski rat po planinama.

MAJE Maje su bili robovi kulta krvi. Vadili su je u svim prilikama: na drzavnim ceremonijama, vencanjima, religioznim i narodnim svecanostima...Bio je to narod koji je gajio kukuruz i manioku da bi nahranio kastu vraceva uvijek odevenih u sareno perje i odanih proucavanju zvjezda. Ali i narod, koji nije poznavao ni korist, ni trgovinu, ni novac; narod koji je sve vrednovao i poredio sa kakaom. Maje koji su od 2oo. godine pre nase ere naseljavali sadasnju teritoriju Gvatemale, jedan dio Hondurasa, Belize i Jukatan, ostavili su hramovi, palate i piramide. Kada se sve uzme u obzir ipak su Maji ostali jedna gotovo mitska rasa: bez forme civilizacije i drustva koji bi se mogli uporediti sa formama drustava naroda u Mediteranu i Aziji. Umetnost je bila plemenskog tipa. Vrata istorije za Maje sirom su otvorile grupe americkih istrazivaca, medu kojima su istoricari umetnosti Linda sile i Meri Miler sa univerziteta Jel, koje su po prvi put uspele da na naucnim temeljima deslfruju hijeroglife i jezik tog naroda. Velika pomoc u desifrovanju spisa bila je i cinjenica da su neki hijeroglifi Maja, vise nego oni egipatski, slutili da izraze ono sto i predstavljaju. Ukratko, nekolicina simbola: hijeroglif jedne kuce znacio je da se radi o kuci, hijeroglif jaguara oznacavao je jaguara. Pa ipak, nije to bilo lako desifrovati. Citanje hijeroglifa, bogatih i metaforama, postao je uzbudljivi lov na racionalna objasnjenja. Linda sile i Meri Miler na kraju su uspele donekle da rekonstruisu istoriju, umetnost i obicaje Maja. - Prvo revolucionarno otkrice - smatra Meri Miler - jeste da Maje nisu bili dobrocudan narod, kao sto se verovalo, sastavljen od poljoprivrednih mitova i svestenika kojima su strane okrutnosti i barbarstva i koji nikada nisu ratovali.Vekovima, od 200. rije nase ere do 900. nase ere, Maje su vodile neprestane ratove, poput Grka i Rimljana. O tome po prvi put imamo preciznu dokumentaciju sa imenima i hronologijom, sto smo saznali iz hijeroglifa. Osim ratova i ovdje je kao i u drugim, zemljama, bilo pobuna, zavera na dvoru, vojnih udara... Desifrovanjem hijeroglifa saznalo se da kraljevi 40 grardova-drzava Maja, uvijek medusobno u borbi kao u staroj Grckoj, nisu ratovali da bi osvojili nove teritorije ili dosli u posjed tudih bogatstava, nego da bi zarobili protivnicke ratnike. I to samo s jednim jedinim ciljem da bi ih mucili i polako ubijali, sluzeci se najrafiniranijim tehnikama! Statuete, keramika i bareljefi Maja, posebno oni pronadeni na otoku Jaina, pokazuju zarobljenike koji se grce i urlaju od fizicke boli. Mucitelji im cupaju prste, nokte, zube, testise. Drugima je trgan dio po dio utrobe, na kraju i srce. Cesto su, pak, ratni zarobljenici, kao kralj "zuta lobanja" porazen od poznatog kralja "Pticajaguar", bili prisiljavani da ucestvuju u igri koja je opisana na muralima u Chichen Itzi, cija su pravila slicna fudbalskim. Ne dodirujuci loptu rukama igraci, uglavnom cetvorica u ekipi, trebali su da je guraju i, na kraju, probace kroz viseci krug, obicno istesan u kamenu i postavljen na jednom od zidova sredisnjeg hrama. Onaj ko bi izgubio, gubio bi i glavu koja je - u sledecoj igri - sluzila kao lopta. Da li su Maje bile narod fanatika? U izvesnom smislu jesu. Drukcije i ne moze da se objasni zasto su, kako prica kamenje, ratnici Maja izbegavali da ubijaju neprijatelje u bitkama, nego su - nakon strasnih borbi prsa u prsa - nastojali da ih uhvate zive kako bi ih ponudili muciteljima. Iz citanja hijeroglifa vidi se da je za Maje bilo najvaznije da vade krv zarobljenicima. Mjesecima, a ponekad i godinama, porazeni kraljevi i plemici hranjeni su kao zivotinje za klanje, kako bi im polako uzimali krv. Njihova krv je zatim rasipana po zemlji ili susena zajedno sa mirisnim smolama. Sve ovo imalo je i religiozni karakter. Krv nisu davali samo zarobljenici nego i uvazene licnosti iz gradovadrzava, princevi cesto kraljevi i kraljice, ali na drukciji nacin. Na vrhu piramida i pred hiljadama podanika, vode i visoki zvanicnici naoruzani rudimentalnim bisturijem rezali su kozu kako bi dali krv bogovima panteona Maja, posebno "Bogu perforatoru"! ASTECI Asteci su imali religiju, koja se zasnivala na stalnom rtvovanju ljudi. Smatrali su da e celi svemir stati, ako se stalno ne rtvuju novi ljudi. rtvovali su hiljade ljudi na specijalnim ceremonijama. Da bi dobili zarobljenike, koje bi mogli rtvovati, morali su voditi stalne ritualne ratove. Ostali narodi Meksika su stalno

bili prisiljeni da vode ratove protiv Asteka. Kad su doli panci lako su dobili saveznike protiv Asteka. Prema astekim zapisima,koje mnogi smatraju preterivanjem, Asteci su samo tokom posveenja velike piramide u Tenotitlanu 1487. rtvovali 84.000 zarobljenika. INKE Ljudske rtve nisu izmislile Inke. Prehispanska, andska ikonografija puna je slika rtvovanih pojedinaca, obino ratnih zarobljenika - u stvari, na nekim od prvih izrezbarenih kamenih stubova u Peruu oslikane su odseene glave ratnih zarobljenika. I druge kulture uzimale su ljudske glave kao trofeje. Inke su samo razradile takvu praksu, kao deo dravne religije i imperijalne ideologije koja je imperiju drala na okupu. To je kontekst u kome se mora razumeti rtvovanje deteta. Deca su bila rtvovana u politiki znaajnom ritualu zvanom kapak hua - ovaj pojam naunici su preveli kao ,,kraljevska obaveza,,. U Kuskou su deca bila sakupljana usred grada i simbolino venavana za svetenika Inka. Nakon velikog rtvovanja ivotinja i drugih ponuda, deca su paradirala oko velikog trga u kuskou, na vrhuncu ceremonije, deca su drogirana alkoholom i drugim supstancama i ubijana u huaki njihove domovine. U poreenju sa drugim imperijama i u Starom i Novom svetu, ljudske rtve bile su relativno retke u dravi Inka. Meutim, rtvovanje dece jeste postojalo i sluilo je veoma vanim religijskim i politikim svrhama. Za lokalnog gospodara je rtvovanje vlastitog deteta bila i izjava lojalnosti dravi Inka i stvaralakom boanstvu koje su oni oboavali. Prizor desetine dece u ritualnoj povorci do Kuskoa, da bi se pripremili za rtvovanje, sluio je kao godinji podsetnik na snagu drave Inka. Samo razumevanjem politike logike i religijskih naela imperije Inka u njenom istorijskom kontekstu moemo potpuno shvatiti ovu traginu ali monu dravnu instituciju! INDUSI Poklonici potuju ivu prikazanog u kipu a takoe i u simbolu linge, kratkog, okruglog falikog stuba, koji predstavlja stvaralaku mo boga. ivaizam ima i svoje neprijatne strane. To su rtvovanje ivotinja i asketsko samovoljno nanoenje ozleda na sopstvenom telu. Veina poklonika ipak smatra svog boga milosrdnim i punim ljubavi. akti, velika majka boginja, svojim je poklonicima vrhunsko boanstvo. Smatraju da bog u svom mukom obliku nije aktivan u svetu pa ga zato ne trebapotovati. Njegova ena akti preuzela je tu ulog pa svi potuju nju, i to u njezinom okrutnom obliku Durge ili Kali, a u blaem obliku kao Parvati ili Uma. U svom okrutnom obliku, akti se esto prikazuje kao odvratna stara vetica koja nosi sa sobom razno oruje i gazi demona. ak je i danas potovanje popraeno rtvovanjem ivotinja. U prolosti je bilo prinoenje ljudskih rtava Durgi. U svom blaem obliku, akti se pojavljuje kao prekrasna mlada ena. Premda se moe razjariti u gnevu na grenike, ona je puna ljubavi i dobrote prema svojim poklonicima. Drugi, vei bogovi, takoer se potuju, kao na primer, Brahma Stvoritelj, Gane, bog-slon, Hanuman, bogmajmun i Surya, bog-sunce. Tradicija asketizma snana je u Indiji. Sledbenici tradicije nazivaju se jogijima. U svom traganju za mistinim iskustvom, podnosit e raznorazne telesne patnje. ene Hindusa, premda potovane, smatraju se potinjenima mukarcima. Najpoznatija posledica takvog verovanja je sati, danas zabranjen. Udovica e se pristati da je spale na muevljevu pogrebu kako bi osigurala spasenje za njega i sebe. EGIPCANI U starom Egiptu su vladari rtvovali svoje ene ili robove. Postoje legende o rtvovanju lepotice Nila, to je jo jedna slika rtvovanja covjeka kao izraz pribliavanju i umiljavanju Bogu. Zatim su umesto ljudske rase rtve postale ivotinje, ili svinjska krv. Slicno Egiptu, ovaj ritual je postojao u recnim zonama; Iraku, Kini i Indiji. U estom veku pojavljuje se Buda u Indiji i Konfucije u Kini koji su rtvovanje ljudi zamijenili rtvovanjem ivotinja. Medjutim, ta praksa nije potpuno icezla jer je u Rimu postojao dan ili praznik u kome je Rim rtvovao najbolju grupu omladinaca navodnim boanstvima. To je bilo u vrijeme zauzeca june Italije od strane Galija dva i po stoljeca p.n.e.

PERSIJANCI Mitra je praistorijsko muko boanstvo, zemaljski izraz sunca oploditelja ivota, ispoljeno u biku i esto spareno sa Anahitom, boanstvom voda koje je stari mazdaizam dovodio u vezu s rekom Oksus, kasnije je arijanizovan. Kao muki Bog rata, Mitra e igrati prvorazrednu ulogu u mazdaistikom panteonu i narodskoj religiji Persije, sve do Rimskog carstva koje e ga usvojiti. Ako nismo svesni univerzalnog znaaja kulta divinizovanog bika kao oploditeljskog simbola, i njegovog rtvovanja uporedo sa rtvovanjem drugih ivotinja (konja, ovaca), neemo moi da razumemo ni koliki je prevrat Zaratustrina reforma uvela u primitivno religijsko miljenje. Ova rtva-paljenica praena je htonskim obiajima, kako u Persiji, tako i u Indiji, sa Nandijem, bogom-bikom, ili sa Dionisom, njegovim vidom na zapadu, bogom opojnih pia, plesaem na saturnalijama i bahanalijama. U doba Zaratustre mitsko-ratnike muke zajednice, okupljene pod znakom Mitre, proirile su svoje surove postupke daljem celog indoiranskog sveta. Ova bratstva mladih ratnika nazvanih "kurjaci" meala su orgijastike obrede s krvavim rtvama pod znamenjem zmaja ili vuka. Posveenici ovih eta organizovanih izvan feudalnih struktura hodali su i borili se bezmalo nagi, imali kovrdavu kosu i raspoznavali se po crnoj boji svoje zastave, odee i kacige. Zatim tu su zrtvovanja Grcke civilizacije (Poznato je Agamemnonovo zrtvovanje cerke, umesto koje je zrtvovana zivotinja, zatims vecanosti Bahanalija, kao i prinosenje zrtava pojedinim bozanstvima u njihove hramove) i Rimske civilizacije ( praznik, koji su Rimljani zvali "Saturnalija" (po bogu Saturnu), bio je popularan do krajnih granica. Te noi ljudi su banili i orgijali u nastupu pijanstva, a proslava bi dostigla svoj vrhunac prinoenjem - ljudskih rtava - nakon ega bi se konano sve zavrilo) pa na dalje....