ALEKSANDAR SERGEJEVI PU KIN KAMENI GOST Laporello: O statuo gentilissima Del gran' Commendatore!... ... Ah! Padrone!

Don Giovanni PRVA SCENA No. Groblje u blizini Madrida. DON HUAN I LEPORELO DON HUAN: Saekaemo ovde no. Ah, najzad Pred kapijom Madrida smo! I znanim Uskoro ja u ulicama proi, Krijui pla tom brk, e irom vene. Da l' e me neko poznati, ta misli ?

LEPORELO: O, poznati je te ko Don Huana, Jer takvih ima bezbroj... DON HUAN: Ti se ali ! Pa ko e da me pozna? LEPORELO: Stra ar svaki, Ciganin ili pijani svira, Ili ak sabrat drski neki plemi U ogrtau, maem naoru an. DON HUAN: Ne mari, neka me poznadu. Samo Da se ne sretnem s kraljem. Uostalom, Nikoga se ne bojim u Madridu. LEPORELO: Koliko sutra kralju poznat bie Povratak samovoljni Don Huanov U Madrid iz progonstva rec'te,

ta e

On da uini? DON HUAN: Poslae me natrag. Odrubiti mi glavu nee valjda, Jer nisam svakako veleizdajnik. Iz pa nje samo ukloni me kralj, Da me na miru ostavi rodbina oveka koga ubih... LEPORELO: Onda za to Ne mirovaste tamo? DON HUAN: Hvala lepo! Od dosade umalo ne presvisnuh. Ti ljudi! Zemlja ta! A nebo? Uvek Ko dim. A ene? Veruj, moj glupane, Ni poslednju seljanku ne bih dao, Ako je samo iz Andaluzije, Za prve tamo nje lepote, bogme! Isprva mi se svide e, dodu e, Zbog oiju im plavih, pa beline,

Pa skromnosti; jo vi e zbog novine. No, bogu hvala, ubrzo uoih: Grehota je sa njima da se me a , Jer nemaju ivota lutke same, Dok na e!... Gle, kraj ovaj nam je znan. Mo e li da ga pozna ? LEPORELO: Kako ne bih Poznao odmah: ovaj manastir Antonijev u seanju mi osta. Ovamo ste dolazili, a meni Tu du nost be e konje da vam uvam. Prokleta du nost! Lep e nego ja Provodili ste vreme tu, zacelo. DON HUAN (zami ljen): Inesa jadna! Vi e nema nje! O, kako sam je voleo! LEPORELO: Inesa Oiju crnih? Seam se: za njom Tri meseca ste jurili i navo

Nakanio se jedva da pomogne. DON HUAN: Da, julske noi jedne... udnu dra U njenom tu nom pogledu nalazih, U usnama joj hladnim. To je udno. Ti nisi lepom smatrao Inesu, I zaista u nje je malo bilo Lepote one prave. Ali oi, Te oi i taj pogled... Nikad vi e Ne sretoh pogled takav. Slab i tih Glas be e njen kao pritisnut nekom Dubokom boljkom. Saznah odve kasno Za nevaljalstvo grubo mu a njenog... Inesa jadna! LEPORELO: O, ne mari ni ta. Dono e odmah druge posle nje. DON HUAN: U pravu si.

LEPORELO: A ako ivot na Potraje doi e i druge jo . DON HUAN: I to je tano. LEPORELO: Koju emo sad Potra iti? DON HUAN: Lauru idem smesta Da se pred njom pojavim. LEPORELO: Vrlo dobro! DON HUAN: Pred njena vrata pravo. Ako ima Posetu, neka odmah skoi taj Kroz prozor.

LEPORELO: Jasno, ve smo dobre volje. Pokojnice nas ne aloste dugo. Ko to dolazi? (Ulazi kaluner.) KALU.ER: Ona odmah sti e. Ko ste? Da niste dona Ane sluge? LEPORELO: Ne, sami smo gospoda, pa DON HUAN: A koga vi to ekate? KALU.ER: Svom mu u Treba na grob da stigne dona Ana Svakoga asa... DON HUAN: To je dona Ana De Solva, je l' te?

etamo.

ena komandora

Kog ubi... ve ne pamtim ko... KALU.ER: Bezbo nik, Pokvarenjak, razvratnik Don Huan. LEPORELO: Oho! Gle, gle! O Don Huanu glas Prodire ak u tihi manastir, I pustinjaci njemu hvale poju. KALU.ER: On vam je poznat mo da? LEPORELO: Nama? Ne. A gde je sada? KALU.ER: Nije u Madridu, Ve u progonstvu, u dalekom kraju. LEPORELO: I hvala bogu! to je dalje on,

To bolje. Ja bih razvratnike sve Potrpao u d ak, i toga asa U more bacio. DON HUAN: ta, ta to brblja ? LEPORELO: utite, s namerom govorim tako... DON HUAN: Tu je sahranjen, dakle, komandor? KALU.ER: Spomenik mu je supruga podigla Na ovom mestu; ona svakog dana Dolazi da se moli, suzna oka, Za pokoj du e... DON HUAN: udna udovica! Da li je lepa?

KALU.ER: Za nas, isposnike, Lepota enska mamac biti ne sme, Ali ne vredi lagati: i svetac Priznati mora divnu joj lepotu. DON HUAN: S razlogom be e ljubomoran taj I dona Anu dr a e pod kljuem. Jo niko od nas ne ugleda nju, A eleo bih s njome da govorim. KALU.ER: O, dona Ana nikad s mu karcima Ne razgovara. DON HUAN: A sa vama, oe? KALU.ER: E, to je drugo: kaluner sam ja. No evo sti e. (Ulazi dona Ana.)

DONA ANA: Oe, otkljuajte. KALU.ER: Odmah, senjora, ekao sam vas. (Dona Ana odlazi za kalunerom.) LEPORELO: Kako izgleda? DON HUAN: Ni ta se ne vidi Pod udovikim njenim crnim velom, Zapazih jedva uzanu joj petu. LEPORELO: To je za vas i dovoljno. Zaas Docrtae vam sve ostalo ma ta, Jer hitrija je u vas nego slikar, Ma od eg vi da ponete od nogu, Ili od obrva. DON HUAN: uj, Leporelo,

Upoznau se s njome. LEPORELO: Gle, ta smera! Jo to mu treba! Ubio joj mu a, Pa bi da gleda udovike suze. Savesti nema! DON HUAN: Eto, ve se smrklo, I dok nad nama mladi mesec nije Pretvorio u svetli suton tamu Valja nam ui u Madrid. (Odlazi.) LEPORELO: Ko lopov Grand panski eka no i mesec njemu Zadaje strah. Da prokletog ivota, Moj bo e! Dokle s njim da muim muku? Poinje snaga ve da me izdaje!

DRUGA SCENA SOBA. VEERA KOD LAURE. PRVI GOST: Na asnu re, glumila nisi nikad, Lauro, sa tolikim savr enstvom. Kako si krasno shvatila ulogu! DRUGI: I kako si je razvila! Ba TREI: Umetniki! LAURA: Da, sve mi je veeras Uspevalo i kretnje, i re svaka. Slobodno se prepustih nadahnuu, Teko e rei, ko da ih ne rana Pamenje ropsko nego srce samo. PRVI: Tano. I sada sijaju ti oi, A rumen obraze obliva; zanos

sna no!

Pro ao nije jo te. Ne dopusti Da se ohladi neplodno; otpevaj, Otpevaj nama ne to. LAURA: Gitar dajte. (Peva.) SVI: O brava! brava! Divno! Nenadma no! PRVI: Hvala ti, vilo. Ti nam srca ara . Od svih u ivanja za koja znamo Samo je ljubav jaa od muzike; No nije li i ljubav melodija? Gle, dirnut je ak tmurni gost tvoj Karlos. DRUGI: Da krasne pesme! Prepuna je du e! A rei ko napisa? LAURA: Don Huan.

DON KARLOS: ta? Don Huan? LAURA: Ispeva ih odavno Moj prijatelj, moj nesta ni ljubavnik. DON KARLOS: Tvoj Don Huan je podlac i bezbo nik, A ti si glupa! LAURA: Si ao si s uma! Slugama svojim narediu smesta, Mada si grand, da te zakolju. DON KARLOS (ustaje): Zovi Ovamo sluge te. PRVI: Lauro, stani! A ti bez ljutnje. Smetnula je s uma.

LAURA: ta? Da je brata njegova Huan Ubio asno u dvoboju? teta: Ne ubi njega. DON KARLOS: Glupo sam planuo. LAURA: E, po to sam priznaje Izmirimo se.

da si glup,

DON KARLOS: Ja sam kriv, Lauro. Oprosti mi, no nikako ne mogu Bez uzbunenja ime to da ujem. LAURA: A jesam li ja kriva to mi stalno Na usne ovo ime iskrsava? GOST: Doka i nam da vi e nisi ljuta

I ne to jo otpevaj. LAURA: Opro tajnu... Vreme je ve. No (Peva.) SVI: Izvrsno, divno! LAURA: Zbogom svima! GOSTI: Zbogom! (Izlaze. Laura zaustavlja don Karlosa.) LAURA: A ti ostani ovde, divlji stvore. Dopada mi se; kad si malopre Izgrdio me grubo, stisnuv zube Sa krgutom, bio si mnogo slian Mom Don Huanu.

ta da pevam? ujte.

DON KARLOS: Ima sree on! Ti si ga, dakle, volela? (Laura znakom potvrnuje.) I mnogo? LAURA: Da, mnogo. DON KARLOS: A i sad ga voli

jo ?

LAURA: U ovome trenutku? Ne, ne volim. Dvojici nikad ljubav ne poklanjam. Sad volim tebe. DON KARLOS: Reci mi, koliko Godina ima ? LAURA: Meni je osamnaest.

DON KARLOS: Da, mlada si i jo e tvoja mladost Trajati pet- est leta. Oko tebe Oni e vrveti est leta jo Sa darovima, ma enjem i laskom, Zabavljati te nonom serenadom I jedan drugog nou ubijati Na raskr ima. Ali im prohuji Mladosti doba, im upadnu oi, im ti pocrne kapci sme urani, U kosi im ti sine seda vlas, I im za tebe reknu da si stara, ta onda? LAURA: Onda? Za to da razmi ljam O tome? emu ovaj razgovor? Zar te ovakve misli uvek more? uj, balkon mi otvori. Tiho nebo... Topli je vazduh nepomian no Miri e sva na limun i na lovor, U gustom, tamnom plavetnilu blista Mesec i viu otegnuto noni Stra ari: vedro je! A na dalekom

Severu u Parizu nebo mo da Skrivaju oblaci, fijue vetar I studena se ki a pomamila. Briga nas za to! Karlose, ja tra im Da se osmehne smesta. Tako, tako! DON KARLOS: Demone mili! (Neko kuca.) DON HUAN: Ovamo! Laura! LAURA: Ko me to zove? Ovaj glas... DON HUAN: Otvori. LAURA: Zar on! O, bo e! (Otkljuava vrata, Don Huan ulazi.)

DON HUAN: Zdravo! LAURA: Don Huane! (Pada mu oko vrata.) DON KARLOS: ta, Don Huan... DON HUAN: Laura, draga moja! (Ljubi je.) A ko je to kod tebe? DON KARLOS: To sam ja, Don Karlos. DON HUAN: Susret zbilja iznenadan! Na usluzi ti sutra stojim.

DON KARLOS: Ne! Ne asei ni asa, odmah. LAURA: Stan'te, Don Karlose, na ulici tu niste, Kod mene ste, i ja vas molim smesta Da se udaljite. DON KARLOS (ne slu a Lauru): Ja ekam. Dakle? Ma ima . DON HUAN: Ako uri neka bude! (Poinje dvoboj.) LAURA: Ah, ah, Huane! (Baca se na postelju. Don Karlos pada.) DON HUAN: Ustani, Laura.

Svr eno ve je. LAURA: ta? Ubijen? Krasno! U mojoj sobi! ta da inim s njim, Obe enjae ludi? Reci kud Da ga izbacim? DON HUAN: On jo ivi mo da. LAURA (razgleda le ): Jo ivi? Pravo si u srce, vra e, Pogodio bez proma aja, vidi... Ne curi krv iz rane trouglaste, A ve ne di e nije l' ve to zar? DON HUAN: ta mu ja mogu? Sam je hteo to. LAURA: Ah, Don Huane, dokle e ovako, Zaboga? Uvek nesta luke pravi , A nikad, tobo , nisi kriv... Odakle

Dolazi ? Jesi li odavno tu? DON HUAN: Malopre stigoh, i to kri om Oprostili mi nisu.

jos

LAURA: I ti odmah Na svoju si pomislio Lauru? Pohvalno. Ali ja ti ne verujem. Sluajem pukim prolazei mirno, Opazio si moju kuu. DON HUAN: Ne, Laura moja. Pitaj Leporela. Van grada mi je stan, u krmi gnusnoj. U Madrid ja sam do ao da nanem Lauru. (Ljubi je.) LAURA: Dragi moj Huane... Stani!

Mrtvac je tu!...

ta s njim da se uradi?

DON HUAN: Ostavi ja u pre svanua jo Izneti le pokriven ogrtaem I baciti ga na raskr e. LAURA: Pazi: Ne treba niko da te vidi. Sreom, Za minut si zakasnio! Kod mene Veerali su prijatelji tvoji I tek oti li. A ta bi te sna lo Da si ih tu zatekao! DON HUAN: Laura, Otkad ga voli ? LAURA: Koga? Bunca , valjda. DON HUAN: I priznaj: dok sam nadaleko bio,

Prevarila si me

koliko puta?

LAURA: A ti, moj vetropire? DON HUAN: Ali ka i... Ne, kasnije o tome bie rei! TREA SCENA SPOMENIK KOMANDORA. DON HUAN: Sve naruku mi ide: mimo volje Karlosa ubiv, ja se ovde krijem, Ko smerni pustinjak i svakodnevno Udovu bajnu vinam, te izgleda Da sam zapa en. Jedno prema drugom Ustezasmo se dosad, ali danas Krajnje je vreme razgovor pove u. Kako da ponem? Smem li... Ili, mo da: Senjora... Ne! to odmah na um padne

To u i rei, bez priprema, kao Improvizator pesama ljubavnih... No ve je vreme da ovamo done. Bez nje, zacelo, ami komandor. Gle, kako je izvajan, kao div! Ramena mona, pravi Herkules! Sam pokojnik, pak, be e malen, mr av, Na vrh vrhova prstiju da stane Pa ne bi kadar bio da dohvati Svoj nos na kipu. A onoga dana Kad smo se na li kraj Eskurijala, Na ma mi se nabode i ukoi Ko vilin konjic to bi na iodi A be e gord i smeo, surov duh... A, evo nje! (Ulazi dona Ana.) DONA ANA: Gle, tu je opet! Oe, Ja poremetih va ih misli tok. Oprostite. DON HUAN: Senjora, moram ja

Za opro taj da molim. Mo da smetam Da vam se tuga slobodno izlije. DONA ANA: Ne, oe, tuga moja je u meni. Molitve moje mogu i pred vama Ka nebu da pohrle; ja vas molim Svoj glas da im pridru ite i vi. DON HUAN: Ja s vama da se molim, dona Ana! Te sree nisam dostojan i ne smem Dopustiti da moja gre na usta Molitve va e ponavljaju svete Ko svetinju vas gledam izdaleka, Kad tiho kleknete i vlasi crne Mramorom belim raspete, senjora. I ini mi se: anneo pohodi Grobnicu ovu tajom i neujno. O, tada u mom srcu pometenu Molitvi nema. Ja se utke divim: Da srenika pod mramorom tim hladnim, to nebeski ga uvek greje dah

krope suze odane ljubavi...

DONA ANA: udim se va im reima! DON HUAN: Senjora? DONA ANA: Zar meni... Zaboravili ste... DON HUAN: ta? Da pustinjak sam nedostojni samo; Da glas moj gre ni ne sme da se ori. DONA ANA: Meni se ini... Ja vas ne razumem. DON HUAN: Ah, vidim, vidim

saznali ste sve!

DONA ANA: A ta? DON HUAN: Da, tano, nisam kaluner I, kleei, za milost vas preklinjem. DONA ANA: O, bo e dragi! Ustanite. Ko ste? DON HUAN: Jadnik sam,

rtva beznade ne strasti.

DONA ANA: O, bo e moj! Kraj ovog groba, ovde! Idite! DON HUAN: Jo trenutak, dona Ana, Trenutak jedan! DONA ANA: Neko e naii!

DON HUAN: Zakljuana je kapija. Trenutak! DONA ANA: No ta vi tra ite od mene? DON HUAN: Smrt jedino. Kraj va ih nogu hou da izdahnem. I da mi tu poiva jadno telo; Nipo to pored kostiju oveka Vama toliko draga nego dalje, Tamo, kod vrata, pokraj samog praga, Tako da plou nadgrobnu dotakne Laka vam noga ili ruho, uvek Kad ovom gordom grobu pristupate Da vlasi svoje raspete nad njim, Da plaete. DONA ANA: Poludeli ste. DON HUAN: Zar

Bezumlje je kad ovek tra i smrt? Da sam bezumnik, ja bih, dona Ana, ivotu te io, u nadi da u Ljubavlju ne nom dirnuti vam srce. Da sam bezumnik, itave bih noi Provodio kraj va ega balkona, Remetei vam serenadom san, Ne bih se krio, eleo bih ak Svugde da budem pred oima va im. Da sam bezumnik, ne bih svoje patnje Trpeo utke... DONA ANA: Ovo vam je, dakle, utanje? DON HUAN: Samo sluaj, dona Ana, Podstaknu me, da nije toga nikad Ne biste tu nu saznali mi tajnu. DONA ANA: A volite li me odavno?

DON HUAN: Ne znam Ni sam otkad odavno il' odskora, Ali od onda tek poznajem vrednost ivota magnovenja; tek od onda Znaenje rei srea ja razumem. DONA ANA: Udaljite se DON HUAN: Po emu? DONA ANA: Ja se pla im va ih rei. DON HUAN: utau, no od sebe ne terajte Onoga kojem ste jedina radost. Nadama drskim ja se ne predajem, Niti ta tra im sem da vinam vas, Kad mi je suneno da ivim jo .

opasan ste ovek.

DONA ANA: Udaljite se ovde nije mesto Za takvu ludost i za rei takve. Mo ete doi sutra u moj dom. Obeajte mi isto po tovanje Primiu vas, no uvee, kasnije. Od prvog dana udovi tva svog Ne vinam nikog... DON HUAN: Anneo ste pravi! O, neka vama bog podari sreu, Ko to ste paenika usreili. DONA ANA: Udaljite se. DON HUAN: Jo trenutak. DONA ANA: Vidim Treba da odem ja... A uz to sada Okreu mi se od molitve misli.

Ometoste me reima svetovnim, Davno i davno tunim uhu mome; Ja u vas sutra primiti. DON HUAN: Jo ne smem Da verujem i da se predam srei. Videu sutra vas! I to ne ovde, I to ne kri om! DONA ANA: Jeste, sutra, sutra. Zovete se... DON HUAN: Dijego de Kalvado. DONA ANA: Odlazim. Zbogom, don Dijego. (Odlazi.) DON HUAN: Hej, Ovamo, Leporelo! (Leporelo ulazi.)

LEPORELO: ta elite? DON HUAN: Moj dragi Leporelo! Ja sam srean! Uvee ree kasnije... Ve sutra, Ve sutra, Leporelo. Sve da spremi ... Srean sam kao dete! LEPORELO : S dona Anom Govorili ste? Mo da vam je ona Uputila po neku lep u re, Il' ste joj dali blagoslov? DON HUAN: Ne, ne, Moj Leporelo! Sastanak je meni Zakazala, da, sastanak! LEPORELO: Zar tako?

O, udovice, sve ste istog kova! DON HUAN: Srean sam! Hou da zapevam, eto, I da na grudi stisnem itav svet! LEPORELO: A komandor?

ta li e rei na to?

DON HUAN: Ti smatra da e biti ljubomoran? Ne verujem; ta pametan je ovek I, valjda, miran otkako je umro. LEPORELO: Bolje da njegov pogledate kip. DON HUAN: Pa ta? LEPORELO: Sa srd bom kao da vas gleda.

DON HUAN: Prini mu, Leporelo, i zamoli Da me poseti ali ne, ne mene, Zapravo dona Anu, i to sutra. LEPORELO: U goste vi zovete kip! A za to? DON HUAN: Zacelo ga na razgovor ne zovem. Zamoli kip da sutra dona Anu Poseti kasno uvee, i mesto Stra arsko da pred vratima zauzme. LEPORELO: emu ta ega, i zar s njime ba Da se egaite! DON HUAN: Iz ovih stopa Prini mu!

LEPORELO: Ali... DON HUAN: Prini, kad ti ka em! LEPORELO: Prekrasni, slavni kipe! Don Huan, Moj gospodar, vas moli najsmernije Da donete... Tako mi boga, ne smem. Strah me spopada... DON HUAN: Kukavice jedna! Sad u te ja... LEPORELO: Dozvol'te. Don Huan, Moj gospodar, imade molbu jednu: Da sutra, kasno uvee, u kuu Supruge va e donete i tamo Pred vratima da stanete... (Kip potvrdno klima glavom.)

Ajoj! DON HUAN: ta se dogodilo? LEPORELO: Ajoj, ajoj, ajoj Umreu! DON HUAN: ta je tebi? LEPORELO (klimajui glavom): Kip... ajoj! DON HUAN: Za to se klanja ? LEPORELO: To se klanja on! Ne ja!

DON HUAN: Koje ta brblja ! LEPORELO: Molim, sami Prinite. DON HUAN: Pazi kako se to radi, Bitango! (Obraa se kipu.) Ja te molim, komandore, Udovu tvoju sutra da poseti I ja u doi pa stra ar da bude Pred vratima. Pristaje li? (Kip ponovo klima glavom.) O, bo e! LEPORELO: A! Jesam li vam kazao... DON HUAN: Hajdemo.

ETVRTA SCENA Soba dona Ane. DON HUAN I DONA ANA DONA ANA: Primih vas, don Dijego, ali slutim: Dosadie vam setne rei moje; Na svoj gubitak uvek mislim ja, Udovica ucveljena. I suze, Poput aprila, me am sa osmehom. No za to samo utite? DON HUAN: U ivam Duboko i bez rei u pomisli Nasamo da sam s divnom dona Anom Ne kraj grobnice srenika mrtvoga, Ve ovde, kad ne kleite pred svojim Suprugom od mramora. DONA ANA: Don Dijego, Pa vi ste ljubomorni. ak iz groba

Moj mu vas kinji. DON HUAN: Ne smem dati maha Toj ljubomori: va

je izabranik.

DONA ANA: Ne, mati je zahtevala od mene Da don Alvaru ruku svoju dam. On be e bogat, a mi siroma ni. DON HUAN: O, srena li oveka! Pusto blago Pred noge on je stavio boginji I tako slasti rajske okusio! O, da sam vas upoznao pre njega, S kolikim ushienjem dao bih Svoj polo aj, bogatstvo celo svoje Za jedan pogled topal i postao Rob va e volje to je sveta za me. Va e bih elje pomno izuio, Da svaku preduhitrim, da vam ivot aroban bude u trenutku svakom.

No sudbina je, avaj, drugo htela. DONA ANA: Stanite, greh je da to slu am. Ne smem Voleti vas. Udovica duguje Vernost i grobu. Ne znate koliko Alvaro me je voleo! Zacelo Primio ne bi damu zaljubljenu Da je udovac ostao i uvek Bio bi veran ljubavi venanoj. DON HUAN: Ne stavljajte na muke srce moje, O, dona Ana, pominjanjem stalnim Supruga. Odustanite od kazne, Mada zaslu ih mo da kaznu. DONA ANA: ime? Ne vezuju vas ni s kim veze svete Zar ne? Pred nebom i preda mnom vi ste, Zavolev i me, potpuno po teni.

DON HUAN: Pred vama! Bo e! DONA ANA: Zar ste prema meni Skrivili? Onda recite mi DON HUAN: Ne, nikad. Ne! DONA ANA: Dijego, ta to znaci? U emu je krivica va a? Rec'te? DON HUAN: Ne! Nipo to! DONA ANA: Dijego, to je udno. Ja molim, ja od vas zahtevam. DON HUAN: Ne.

ime?

DONA ANA: Tako vi moju po tujete volju? A ta sam od vas ula malopre? Da biste rado postali moj rob. Rasrdiu se, odgovor mi dajte: Taj greh va prema meni u emu je? DON HUAN: Omrznuete me kad sve saznate, Ja ne smem... DONA ANA: Ne, unapred vam opra tam, No hou sve da saznam... DON HUAN: Ne tra ite Da znate ovu tajnu smrtonosnu I groznu. DONA ANA: Groznu! Muite me samo. Od radoznalosti ja gorim sva. ta se to zbilo? ime ste uvredu

Naneti meni mogli? Nisam vas Poznavala. Neprijatelja nemam, A nisam ih ni imala sem jednog, Ubice mu a. DON HUAN (u stranu): Rasplet je ve blizu! Recite: da li jadnog Don Huana Poznajete? DONA ANA: Ne, nikada ga nisam Ni videla. DON HUAN: A mr nju prema njemu Da l' gajite? DONA ANA: To zapoveda ast. No, elja vam je da pitanje moje Izbegnete, Dijego. Ja zahtevam...

DON HUAN: A kada biste sreli Don Huana? DONA ANA: No bih zloincu zarila u srce. DON HUAN: Gde je taj no tvoj, dona Ana, gde je? Da, grudi mi probodi! DONA ANA: ta? Dijego! DON HUAN: Dijego nisam, ja sam Don Huan. DONA ANA: O, bo e! Nemogue, ne verujem. DON HUAN: Da, Don Huan pred tobom stoji. DONA ANA: La .

DON HUAN: Supruga tvoga ubih i ne Niti se kajem. DONA ANA: ta to ujem? Ne, Ne verujem. DON HUAN: Huan sam. Ja te volim.

alim.

DONA ANA (pada): Gde sam to? Gde sam?... Gasi mi se svest. DON HUAN: O, bo e! ta ti je, ta, dona Ana! Osvesti se, ustani, tvoj Dijego, Tvoj rob kraj tebe klei. DONA ANA: Ostavi me. (Tiho.) Du manin ti si moj, jer mi oduze Sve to sam u ivotu...

DON HUAN: Draga, uj! Udarac taj sam spreman da okajem. Na kolenima ekam zapovest. Ako naredi , odmah u umreti, Naredi li za tebe u da di em... DONA ANA: Huan je ovo... DON HUAN: Zar vam nije on Opisan kao zloinac, neovek? Ne gre i, mo da, takav sud u svemu. U momu savest moju pritiskuju Zla dela, mo da. Razvratu, dabogme, Ja bejah dugo verni uenik, No sav se preporodih to oseam Od onog dana kada vas ugledah. Volim ja vas, pa volim i vrlinu, I prvi put pred njome, evo, padam Na kolena i smerno drhtim sav.

DON HUAN: Sutra? DONA ANA: Gde? DON HUAN: Pa ovde. DONA ANA: O, Don Huane, srce mi je mlako. DON HUAN: Poljupcem mirnim opro taj potvrdi. DONA ANA: Kasno je, idi... DONA ANA: Miran, hladan poljub Uzmi ga kad si toliko uporan! Ko li to kuca? Skloni se, Huane.

DON HUAN: Ljubavi moja lepa, do vinenja. (Odlazi i ponovo utrava.) Ah! DONA ANA: ta ti je? Ah! Ah! (Ulazi komandorov kip. Dona Ana pada.) KIP: Na poziv donoh. DON HUAN: O, bo e! Dona Ana! KIP: Ostavi je. Svemu je kraj. Ti drhti , Don Huane? DON HUAN: Ja? Ne. I drago mi je to si poziv Prihvatio i do ao.

KIP: Daj ruku. DON HUAN: Evo je... O, koliko te ko ste e Desnica ova kamena! Ostavi, Pusti mi ruku, pusti... Smrt je ovo Svemu je sada kraj. O, dona Ana! (Propadaju kroz zemlju.)