Katedrala na moru

Ildefonso Falkones

Prevela sa panskog Ivana Nikoli

Naslov originala Ildefonso Falcones La catedral del mar

Copyright 2006 Ildefonso Falcones de Sierra Translation Copyright 2008 za srpsko izdanje, LAGUNA

Posveeno Karmen

PRVI DE O

SunJI na ZemlJI

1
1320. godina Posed Bernata Estanjola Navarkles, katalonska kneevina

jednom trenutku kada se inilo da niko ne obraa panju na njega, Bernat podie pogled ka jasnom plavom nebu. Blago septembarsko sunce milovalo je lica njegovih gostiju. Toliko je sati i truda uloio u pripremanje proslave da je samo loe vreme moglo da je pokvari. Bernat se osmehnuo jesenjem nebu, a kada je spustio pogled, osmeh mu se jo vie rairio jer je uo kako veseli agor odjekuje istinom to se pruala pred vratima obora, na donjem spratu seoske kue. Tridesetak gostiju bilo je zaista vedro raspoloeno. Berba je te godine bila sjajna. Svi mukarci, ene i deca radili su od jutra do mraka, prvo na berbi groa, a potom gazei ga, i nisu dopustili sebi ni trenutka odmora. Tek kada je vino u buradima bilo spremno za vrenje, a komina za pravljenje komovice tokom dosadnih zimskih dana uskladitena, kmetovi su poeli da slave septembarske praznike. A Bernat Estanjol je reio da tih dana stupi u brak. Bernat osmotri svoje goste. Morali su da ustanu ranom zorom kako bi peice preli rastojanje, u nekim sluajevima veoma veliko, koje je delilo njihova imanja od Estanjolovog. ivahno su avrljali, moda ba o svadbi, moda o berbi, a moda i o jednom i o drugom. Neki, kao oni iz grupe u kojoj su se nalazili njegovi roaci Estanjol i porodica Puig, rodbina njegovog uraka, gromoglasno su se smejali i gledali ga vragolasto. Bernat je primetio da se zacrveneo i izbegao je sve njihove opaske. Nije eleo ni da razmilja o uzroku njihovog smeha. Ratrkane

10

Ildefonso Falkones

Katedrala na moru

11

po terasi ispred kue, uspeo je da razazna porodice Fontanijes, Vila, oaniket, i, naravno, nevestinu rodbinu porodicu Esteve. Bernat odmeri ispod oka svog tasta Perea Estevea, koji je etkao tamo-amo svoj ogromni stomak, osmehivao se jednima i odmah se potom obraao drugima. Ali okrenuo je svoje nasmejano lice ka Bernatu i on je bio prinuen da ga po ko zna koji put pozdravi. Pogledom je potraio svoju tazbinu i ugledao je meu ostalim gostima. Jo od prvog trenutka pomalo su zazirali od njega iako se Bernat svojski trudio da ih osvoji. Bernat ponovo upre pogled ka nebu. Dobra berba i dobro vreme reili su da proprate njegovu sveanost. Pogledao je ka kui, a potom opet ka ljudima, i senka brige mu je preletela preko usana. Najednom, uprkos vrevi oko njega, osetio se usamljeno. Otac mu je preminuo pre nepunih godinu dana. Njegova sestra Gijamona, koja se nakon udaje nastanila u Barseloni, nije ni odgovorila na poruke koje joj je poslao, iako bi njemu bilo izuzetno drago da je ponovo vidi. Ona mu je bila jedini preostali bliski roak posle smrti njihovog oca... Smrti zbog koje se njihovo imanje nalo u sreditu interesovanja celog kraja: provodadike i roditelji sa erkama za udaju neprestano su defilovali kroz kuu. Ranije porodicu niko nije poseivao, ali smrt njegovog oca, koji je zbog svojih buntovnikih ispada zaradio nadimak Ludi Estanjol, vratila je nadu onima koji su eznuli da erku udaju za najbogatijeg seljaka u kraju. Ve si dovoljno odrastao da se eni, govorili su mu. Koliko godina ima? Dvadeset sedam, ini mi se, odgovarao bi on. U tim godinama ve bi trebalo da ima i unuie, prigovarali bi mu. ta e da radi sam na ovom imanju? Treba ti ena. Bernat je strpljivo sluao sve savete, i znao je da posle toga nesumnjivo sledi pominjanje neke kandidatkinje ije vrline prevazilaze snagu bivola i lepotu najneverovatnijeg zalaska sunca. Nita mu to nije bilo novo. Ve je Ludi Estanjol, koji je ostao udovac posle Gijamoninog roenja, pokuao da ga oeni, ali svi su oevi sa erkama za udaju odlazili s imanja sejui psovke. Niko nije mogao da ispuni zahteve Ludog Estanjola o visini miraza koji je njegova budua snaja trebalo da unese u porodicu. I zato je interesovanje za Bernata polako jenjavalo. Kako su godine odmicale, stanje starog sve vie se pogoravalo i njegovo hirovito buntovnitvo postalo je pravo bunilo. Bernat se potpuno posvetio brizi o zemlji i o ocu, i za tren oka, sa svojih dvadeset sedam godina, naao se sam i u kripcu.

Meutim, prvi gost koga je Bernat primio kad jo nije poteno ni sahranio svog pokojnog oca bio je upravitelj gospodara Navarklesa, njegovog feudalnog gazde. Koliko je samo otac bio u pravu!, pomislio je Bernat kad je ugledao straara i nekoliko vojnika na konjima. Kad ja budem umro, ponavljao mu je starac do iznemoglosti u onim trenucima kada bi imao vie snage, oni e doi. Onda treba da im pokae testament. I rukom bi pokazivao na kamen pod kojim je, uvijen u kou, stajao dokument u kome je bila sadrana poslednja volja ludog Estanjola. Zato, oe?, upitao je Bernat prvi put kada ga je otac upozorio na to. Kao to dobro zna, odgovorio mu je, mi imamo doivotno pravo korienja ove zemlje, ali ja sam udovac i da nisam sastavio testament, nakon moje smrti gospodar bi imao pravo da uzme polovinu svih naih nepokretnosti i stoke. To pravo se zove intestija. Ima mnogo stvari koje idu u korist gospodara i mora sve da ih upozna. Oni e doi, Bernate, doi e da uzmu ono to je nae, a oslobodie ih se samo ako im pokae testament. A ako mi ga uzmu?, upitao je Bernat. Zna kakvi su oni... Makar to i uinili, sve je zapisano u knjigama. Krajem se pronela pria o besu upravitelja i gospodara te mladi bez oca, naslednik cele imovine stare lude, postade jo primamljiviji. Bernat se dobro seao posete svog sadanjeg tasta pre poetka berbe. Pet solda, slamarica i koulja od belog lana to je bio miraz koji je nudio za svoju erku Franesku. ta e meni bela lanena koulja?, pitao ga je Bernat ne prestajui da rastresa slamu u prizemlju kue. Pogledajte, odgovorio je Pere Esteve. Oslonjen na vile, Bernat je pogledao kuda mu je Pere Esteve pokazivao, ka ulazu u talu. Vile padoe na slamu. Okupana svetlou pojavila se Franeska, obuena u belu lanenu koulju. Celo se njeno telo naziralo kroz koulju! Bernat je osetio trnce du celih lea. Pere Esteve se nasmejao. Bernat je prihvatio ponudu. Uradio je to na licu mesta a da nije ni priao devojci, ali zato nije odvajao oi od nje. To je bila nepromiljena odluka, toga je Bernat bio svestan, ali nije mogao rei da se kaje. Tamo je stajala Franeska mlada, lepa, snana. Disanje mu se ubrza. Jo danas... A ta li misli ta devojka? Osea li isto to i on? Franeska nije uestovala u veselom askanju

12

Ildefonso Falkones

Katedrala na moru

13

ena. Nemo je stajala pored svoje majke, nije se smejala, usiljenim osmehom uzvraala je na ale i grohot ostalih gostiju. U jednom trenutku, pogledi su im se sreli. Ona se osmehnula i pognula glavu, ali Bernatu nije promaklo nervozno mrekanje njenih grudi. I ponovo je bela lanena koulja otvorila put Bernatovim matanjima i eljama. estitam ti!, uo je kako mu govore dok su ga snano tapali po leima. Prie mu tast. Dobro mi pazi na nju, dodao je pratei Bernatov pogled i pokazavi na devojku, koja pak vie nije znala gde da uzmakne. Mada, ako e joj pruiti ivot iole slian ovoj proslavi... Ovo je najbolja gozba koju sam ikad video. U ovakvim akonijama ne uiva ni gospodar Navarklesa! Bernat je hteo da ugodi svojim gostima i pripremio je etrdeset i sedam vekni zlaanog peninog hleba. Nisu stavili jeam, ra ili proso, to je bilo uobiajeno za kmetovski hleb. Belo penino brano, belo kao koulja njegove supruge! Natovaren veknama otiao je u zamak Navarkles da ih ispee u gospodarevoj pei mislei da e, kao i obino, dve vekne biti dovoljna nadoknada za peenje. Pekar je iskolaio oi u udu kad je ugledao penini hleb, a potom je zamirio i nedokuivo ga odmerio. Ovaj put su mu naplatili sedam vekni i Bernat je napustio zamak sve psujui zakon koji im zabranjuje da imaju pei u svojim kuama. I kovanicu, i koaru... Sigurno, odgovorio je tastu, pokuavajui da potisne ta loa seanja iz svojih misli. Obojica su posmatrali istinu pred kuom. Moda su mu oteli deo hleba, pomislio je Bernat, ali ne i vino koje su sada ispijali njegovi gosti. Najbolje vino, vino koje je njegov otac pretakao i koje je odlealo dobrih dvadeset godina. Nisu mu uzeli ni usoljeno svinjsko meso, ni orbu s povrem i kokojim mesom, a naravno ni etiri jagnjeta koja su se, rasporena i privezana za motke, polako okretala na vatri, pucketajui i irei neodoljiv miris. ene se odjednom uzvrpoljie. orba je bila gotova i poele su da je sipaju u inije koje su gosti prinosili. Pere i Bernat su seli za jedini sto koji je bio postavljen na istini pred kuom, a ene su prile da ih poslue. Niko nije seo na preostala mesta za stolom. Ljudi su, stojei ili sedei na podu ili po drvenim gredama, poeli da primeuju proslavu oko sebe dok su pili vino, razgovarali, vikali i smejali se pogleda uprtih u ene koje su stalno pazile na jagnjetinu. Dobra proslava, da, da, ocenio je Pere Esteve izmeu dva zalogaja. Neko je nazdravio mladencima. U trenutku itava se gomila stvorila oko njih.

Franeska!, dozvao ju je otac sa aom u ruci podignutoj ka nevesti, koja se nalazila meu enama, kod ranja s jagnjiima. Bernat je pogledao u devojku, koja je nanovo sakrila lice. Nervozna je, izvinjavao se u njeno ime Pere namigujui mu. Franeska, keri!, ponovo je uzviknuo. Nazdravi s nama! Iskoristi sad priliku, mi emo uskoro da odemo... Mada ne ba svi. Zaori se smeh i to jo vie prestrai Franesku. Devojka tek neznatno podie au koju su joj tutnuli u ruku i, ne otpivi iz nje, okrenu lea gostima to su se smejali i ponovo posveti panju mesu na ranju. Pere Esteve je kucnuo svoju au o Bernatovu i vino se razlilo. Ostali gosti su sledili njegov primer. Ve e se ti postarati da je proe stidljivost, rekao je glasno, da ga uju svi prisutni. Ponovo se zaori grohotan smeh, ali ovaj put praen eretskim komentarima na koje Bernat nije hteo da obraa panju. Usred smeha i ala svi su pohvalili vino, svinjetinu, orbu od povra i kokoje meso. Kad su ene poele da skidaju jagnjie s ranja, jedna grupica gostiju zautala je i usmerila pogled ka ivici ume na Bernatovom imanju, neto dalje od irokih oranica, tamo gde se blago sputa zaravan na kojoj je porodica Estanjol zasadila jedan deo okota od kojih su dobijali tako izvrsno vino. Za tren oka meu svim prisutnima zavlada tiina. Meu drveem su se pojavila tri jahaa. Za njima je peice ilo nekoliko ljudi u vojnikim odorama. ta li on trai ovde?, upitao je apatom Pere Esteve. Bernat je pogledom pratio ljude koji su se pribliavali preko polja. Gosti su agorili. Ne razumem, rekao je naposletku Bernat, isto apatom. On nikad nije prolazio ovuda. To nije put ka zamku. Nimalo mi se ne dopada ova poseta, dodao je Pere Esteve. Grupica ljudi polako se pribliavala. Kako su se primicali, smeh i opaske jahaa u jednom su trenutku prevladale nad amorom koji je dotad vladao pred kuom. Svi su mogli da ih uju. Bernat je osmotrio svoje goste. Neki od njih vie nisu ni gledali ispred sebe, nego su ekali povijenih glava. Potraio je pogledom Franesku, koja je bila meu enama. Snani Navarklesov glas dopirao je i do njih. Bernat oseti kako ga obuzima bes. Bernate! Bernate!, uzviknuo je Pere Esteve. ta eka tu? Pouri da ga doeka.

14

Ildefonso Falkones

Katedrala na moru

15

Bernat je poskoio i pojurio da doeka svog gospodara. Dobro doli u ovu kuu, pozdravio ga je sav zadihan kad je stigao do njega. Lorens od Belere, gospodar Navarklesa, povukao je uzde svog konja i zaustavio se pred Bernatom. Ti si Estanjol, sin stare lude?, odseno je upitao. Da, gospodaru. Lovili smo u blizini i na povratku u zamak iznenadila nas je ova proslava. Kojim povodom? Bernat je izmeu konja nazreo vojnike natovarene pozamanim plenom: zeevima, kuniima i divljim pevcima. Trebalo bi vi da objasnite otkud ste ovde iskrsli, voleo bi da je mogao da odgovori. Ili vam je moda pekar dojavio za hleb od belog peninog brana? inilo se da ak i konji ekaju odgovor, mirno ga gledajui pitomim oima. enim se, gospodaru. Ko ti je ena? erka Perea Estevea, gospodaru. Lorens od Belere je neko vreme utao i preko glave svoga konja gledao u Bernata. ivotinje su buno rzale. Dakle?, zakevtao je Lorens od Belere. Moja supruga i ja, rekao je Bernat pokuavajui da prikrije svoje gnuanje, bili bismo poastvovani ako bi se vae gospodstvo i vai pratioci udostojili da nam se pridrue. edni smo, Estanjole, rekao je gospodar Belere umesto odgovora. Konji su se pokrenuli iako ih niko nije poterao. Bernat se pognute glave uputio ka kui zajedno sa svojim gospodarom. Na kraju staze svi su se gosti okupili da ga doekaju ene oiju uprtih u pod, a mukarci gologlavi. Jedva ujni amor iao je od usta do usta kad je Lorens od Belere zastao pred njima. Hajde, hajde..., naredio im je sjahavi s konja, neka se proslava nastavi. Ljudi su posluali i u tiini krenuli nazad. Nekoliko vojnika prilo je konjima i pobrinulo se za njih. Bernat je smestio svoje nove goste za sto za kojim su do maloas sedeli Pere Esteve i on. Na stolu vie nije bilo ni njihovih inija ni aa. Gospodar Belere i njegovi pratioci su seli. Bernat je iskoristio trenutak kad su zapodenuli priu da se udalji. ene su spremno prile s upovima punim vina, aama, pogaama, kokojom supom, jelima

od usoljene svinjetine i jo toplom jagnjetinom. Bernat je pogledom traio Franesku, ali je nije naao. Nije bila meu enama. Ukrstio je pogled s tastom, koji je stajao pored ostalih zvanica, a ovaj mu pokretom glave pokaza tamo gde su bile ene. Skoro neprimetno Pere Esteve klimnu glavom i okrenu se. Nastavite s vaom proslavom!, uzviknuo je Lorens od Belere drei u ruci jagnjei but. Hajde, ponite! Nemo, zvanice poee da prilaze aru na kome se pekla jagnjetina. Samo jedna grupa stajala je u tiini, na bezbednoj udaljenosti od pogleda gospodara i njegovih pratilaca. To su bili Pere Esteve, njegovi sinovi i jo poneki gost. Bernat je meu njima nazreo belinu lanene koulje i pribliio se. Odlazi odavde, budalo!, zareao je tast na njega. Pre nego to je uspeo da odgovori, Franeskina majka mu je tutnula tanjir jagnjetine u ruke i rekla: Slui gospodara i ne pribliavaj se mojoj erki. Kmetovi su poeli da jedu jagnjetinu, u tiini, gledajui ispod oka ka stolu. Na istini su se uli samo kaljanje i vika gospodara Navarklesa i njegova dva prijatelja. Vojnici su se odmarali neto dalje od mesta proslave. Do maloas ste se smejali!, vikao je gospodar Belere. Toliko da ste nam poplaili lovinu. Smejte se sad, prokleti bili! Niko se nije nasmejao. Seoske zveri, rekao je svojim pratiocima, koji su tu opasku propratili grohotnim smehom. Sva trojica su se najeli jagnjetine i hleba. Usoljena svinjetina i kokoja supa stajale su netaknute na stolu. Bernat je jeo s nogu, neto dalje od njih, i povremeno je bacao pogled ka grupi ena gde se nalazila Franeska. Jo vina!, traio je gospodar Belere podigavi au. Estanjole!, naglo je povikao traei ga pogledom meu gostima. Sledei put kad mi bude plaao namet za zemlju, donesi mi ovakvo vino, a ne onaj bukuri kojim mi je tvoj otac zamazivao oi do sada. Bernat ga je uo s lea. Franeskina majka je prilazila s upom vina. Estanjole, gde si? Gospodar je udario rukom o sto upravo u trenutku kada mu je ena prila da dopuni pehar. Nekoliko kapi vina zavrilo je na odei Lorensa od Belere. I Bernat im je u meuvremenu priao. Gospodarevi prijatelji su se smejali, a Pere Esteve je u strahu prekrio lice rukama.

16

Ildefonso Falkones

Katedrala na moru

17

Matora glupao! Kako sme da prolije vino! ena je ponizno pognula glavu, i kada je gospodar digao ruku da je oamari, izmakla se i pala na tlo. Lorens od Belere se okrenuo ka svojim prijateljima i prasnuo u smeh videvi kako se starica puzei udaljava. Posle se ponovo uozbiljio i obratio Bernatu: I dalje si tu, Estanjole. Vidi ta mogu da naprave smotane babe! Zar si naumio da uvredi svog gospodara? Toliko si glup da ne zna da goste treba da slui gazdarica? Gde je mlada?, pitao je traei je pogledom okolo. Gde je mlada?, uzviknuo je videvi da Bernat ne odgovara. Pere Esteve je izveo Franesku i priao stolu da je preda Bernatu. Devojka je drhtala. Gospodo, rekao je Bernat, predstavljam vam svoju enu Franesku. To je ve bolje, primetio je Lorens, odmerivi nevestu od glave do pete bez i malo ustezanja. Mnogo bolje. Ti e da nam slui vino. Gospodar Navarklesa je ponovo seo i okrenuo se ka devojci pruajui au. Franeska je potraila up s vinom i urno ga usluila. Ruka joj je zadrhtala u trenutku kad je sipala vino u ae. Lorens od Belere ju je uhvatio i drao sve dok mu nije nalila au. Posle ju je naterao da uslui i njegove pratioce. Devojine grudi su okrznule lice Lorensa od Belere. Tako se vino slui!, vikao je gospodar Navarklesa dok je Bernat krgutao zubima i stezao pesnice od besa. Lorens od Belere i njegova druina nastavili su da piju i viui su zahtevali od Franeske da stalno ponavlja tu scenu. Vojnici bi se smehom pridruili gospodaru i njegovim prijateljima kad god bi se devojka nagla preko stola da sipa vino. Franeska je pokuavala da obuzda suze, a Bernat je primetio kako mu niz dlanove tee krv od rana koje je napravio steui pesnice. Gosti su odvraali poglede od stola kad god je devojka morala da sipa vino. Estanjole, uzviknuo je Lorens od Belere ustajui, dok je Franesku drao za ruku. Koristei pravo koje mi je zajameno kao tvom gospodaru, odluio sam da legnem s tvojom enom njene prve brane noi. Pratioci gospodara od Belere buno su podrali rei svog prijatelja. Bernat je skoio ka stolu, ali pre nego to je uspeo da ita uini, dvojica gospodarevih pratilaca, koji su delovali pijano, skoili su i uhvatila se za drke od maeva. Bernat je stao kao ukopan. Lorens od Belere ga je pogledao, podrugljivo razvukao usta i slatko se nasmejao. Devojka je netremice gledala u Bernata, molei za pomo.

Bernat je istupio, ali ga je saekao vrh maa jednog od plemievih prijatelja. Nemono, opet se zaustavio. Franeska je neprestano gledala u njega dok su je odvlaili ka spoljnim stepenicama velike kue. Kad ju je gospodar sve okolne zemlje uhvatio oko struka i uprtio na rame, poela je da vriti. Prijatelji gospodara od Navarklesa opet su seli i nastavili da piju i smeju se. Vojnici su za to vreme stajali u dnu stepenica i spreavali Bernata da prie. U dnu stepenica, pred vojnicima, Bernat nije uo grohotan smeh gospodarevih prijatelja. ak ni jecaje ena. Nije primetio muk meu zvanicama niti je uo ale vojnika, koji su namigivali jedni drugima gledajui ka kui. uo je samo bolne jauke to su dopirali s prozora na prvom spratu. Plavetnilo neba je i dalje nepomueno blistalo. Nakon kraeg vremena, koje se Bernatu uinilo beskrajnim, Lorens od Belere se pojavio na vratima sav oznojen, zakopavajui koulju za lov. Estanjole, viknuo je tim zagluujuim glasom dok je obilazei Bernata iao ka stolu, sad je red na tebe. Donja Katarini, obratio se svojim pratiocima, govorei o svojoj eni, ve je dojadilo da se stalno pojavljuju moja kopilad. I ne mogu vie da trpim njenu kuknjavu. Obavi svoju dunost kao dobar hrianin!, naredio je okrenuvi se ponovo ka Bernatu. Bernat pognu glavu i pod pozornim pogledom svih prisutnih teka koraka krenu ka bonim stepenicama. Popeo se na prvi sprat, u prostranu odaju u kojoj su se nalazili kuhinja i deo za obedovanje, s velikim ognjitem na jednom zidu. Na ognjitu je stajala upeatljiva struktura od kovanog gvoa koja je sluila kao dimnjak. Bernat je sluao odjek svojih koraka po drvenom podu dok se pribliavao malim stepenicama to su vodile na sprat, gde su odaje za spavanje i spremite za itarice. Promolio je glavu kroz otvor u podu koji je vodio ka drugom spratu i pregledao sve okolo, ne usuujui se da se skroz popne. Nije se uo ni najmanji um. Isturene brade i jo uvek stojei na stepenicama, video je Franeskinu odeu razbacanu svuda po odaji. Njena bela lanena koulja, ponos porodice, bila je sva razvuena i izguvana. Naposletku se popeo. Zatekao je Franesku sklupanu, bezizraznog pogleda, potpuno nagu na novoj ponjavi, sad prepunoj krvavih mrlja. Leala je znojava, sva izgrebana i izudarana, ne pokreui nijedan deo tela.

18

Ildefonso Falkones

Katedrala na moru

19

Estanjole, Bernat je zauo viku Lorensa od Belere, tvoj gospodar eka. Presavijen, Bernat je povraao na ponjeveno ito sve dok nije osetio da e mu eludac izai na usta. Franeska je i dalje nepomino leala. Bernat je istrao odatle. Kad je stigao dole, sav ubledeo, glava mu je bila prepuna strahovito gnusnih prizora. Zaslepljen, naleteo je pravo na svemonog Lorensa od Belere, koji je stajao u dnu stepenica. ini mi se da novopeeni mu nije izvrio svoju branu obavezu, rekao je Lorens od Belere svojim prijateljima. Bernat je bio prinuen da digne glavu i pogleda u gospodara Navarklesa. Nisam... nisam mogao, vaa uzvienosti, promrmljao je. Ako ti nisi mogao, sigurno e moi neki od mojih prijatelja... ili mojih vojnika. Rekoh ti da mi ne treba vie kopiladi. Nemate prava...! Kmetove koji su posmatrali ceo prizor prola je jeza kad su pomislili na posledice takve drskosti. Gospodar Navarklesa je jednom rukom epao Bernata za vrat i tako snano ga pritisnuo da se Bernat borio za vazduh. Kako se usuuje! Zar bi da se okoristi zakonitim pravom svog gospodara da legne sa mladom, i da mi posle doe s kopiletom u naruju? Lorens je jako prodrmao Bernata i tek onda ga spustio na zemlju. To ti hoe? Ja odreujem pravila vazalnog odnosa, samo ja, jasno? Zaboravlja da mogu da te kaznim koliko god hou i kad je meni volja? Lorens od Belere je Bernatu udario snaan amar i oborio ga na zemlju. Dajte moj bi!, vikao je sav pobesneo. Bi! Bernat je bio tek dete kada je, kao i svi drugi, bio prinuen da s roditeljima gleda kako gospodar Belere javno kanjava nekog siromaka za iji se prestup nikad nije ni saznalo. Seanje na udarce konog bia po leima tog sirotog oveka odjekivalo mu je u uima isto kao tog dana, i to se nastavilo iz noi u no tokom celog njegovog detinjstva. Ni tada, a ni sad, niko od prisutnih nije se usudio da se pomeri. Bernat poe da puzi i podie pogled ka gospodaru. On je stajao, kao neka ogromna stena, ispruene ruke koja je ekala da neki sluga u nju postavi bi. Setio se ivog mesa na leima onog nesrenika, bezobline krvave mase iz koje ni ogromni gospodarev bes nije uspeo da izguli jo jedan komad. Bernat se na sve etiri odvukao do

stepenica, razrogaenih oiju i drhtei isto kao kad je u detinjstvu imao komare. Niko se nije ni mrdnuo. Niko nije progovorio. A sunce je i dalje sijalo. ao mi je, Franeska, promrmljao je kad je stigao do nje, nakon to se u pratnji jednog vojnika bolno uspeo uz stepenice. Olabavio je akire i kleknuo pored ene. Devojka se ni tad nije pomerila. Bernat je posmatrao svoj oklembeeni ud i pitao se kako e da ispuni gospodarevu naredbu. Jednim prstom blago je pomilovao naga Franeskina bedra. Ona nije reagovala. Moram... moramo to da uradimo, pourivao ju je Bernat, uhvativi je za ruku da je okrene ka sebi. Ne dotii me!, uzviknula je Franeska probudivi se iz otupljenosti. Izbievae me! Bernat je silom okrenuo svoju enu, otkrivi pri tom njeno nago telo. Ostavi me! Rvali su se sve dok Bernat nije uspeo da je uhvati za obe ruke i pridigne. Uprkos tome, Franeska se opirala. Doi e drugi!, aputao joj je. Drugi e te... naterati! Devojka ga je pogledala, ovog puta svesno, optuujue. Bievae me, bievati..., izgovarao se. Franeska se i dalje opirala, ali je Bernat snano skoio na nju. Devojine suze nisu bile dovoljne da ohlade elju koju je Bernat osetio u dodiru s toplim nagim telom, i prodro je u nju dok je Franeska vritala iz sve snage. Ti jauci su zadovoljili vojnika to je dopratio Bernata i koji je, bez i malo ustezanja, posmatrao ceo prizor izvirujui gornjim delom tela kroz rupu u podu. Bernat jo nije do kraja zavrio svoje, a Franeska je prestala da se opire. Uskoro se njena vriska pretvorila u jecanje. Bernat je doiveo vrhunac praen plaem njegove ene. Lorens od Belere je uo oajnike krike koji su dopirali kroz prozor na drugom spratu i kad mu je sluga potvrdio da je brak vaei, zatraio je konje i napustio istinu praen svojom zlokobnom druinom. I veina gostiju, snudeni, takoe su otili. Mir je zavladao odajama. Bernat, leei na eni, nije znao ta da radi. Tek tada je primetio da ju je snano drao za ramena. Pustio ju je da bi stavio ruke na ponjavu, pored njene glave, ali se sruio na njeno beivotno telo. Instinktivno se pridigao. Pruio je ruke da se

20

Ildefonso Falkones

osloni na njih i njegove oi susrele su Franeskine, koje su ga gledale ne videi ga. U tom poloaju, svakim pokretom je ponovo morao da dotakne telo svoje ene. Poeleo je da izbegne dodir, ali nije znao kako to da izvede a da je ne povredi. Poeleo je da moe uzleteti kako bi se odvojio od Franeske bez ijednog dodira. Najzad, posle nekoliko krajnje neodlunih trenutaka, odvojio se od devojke i kleknuo je pored nje. Ni sad nije znao ta da radi. Da ustane, da legne pored nje, da ode iz sobe, da pokua da se opravda... Pogled mu je pao na Franeskino telo. Leala je nauznak, potpuno otkrivena. Digao je oi ka njenom licu, na skoro dva pedlja od njegovog, ali nije smeo da je pogleda. Spustio je pogled i najednom se zastideo prizora svog nagog uda. ao mi... Zatekao ga je jedan nenadani Franeskin pokret. Devojka je okrenula lice ka njemu. Bernat je pokuao da u njenom pogledu nae razumevanje, ali on je bio potpuno bezizrazan. ao mi je, pokuao je ponovo. Franeska ga je i dalje gledala bez ikakve reakcije. ao mi je, ao mi je. On bi... on bi me bievao, zamucao je. Bernat se prisetio gospodara Navarklesa kako stoji ispruene ruke i eka bi. Ponovo je potraio Franeskin pogled. Gledala je belo. Pokuao je da nae odgovor u njenim oima i osetio je strah. Nemo su vritale, kao to je maloas ona inila. I nesvesno, kao da eli da joj stavi do znanja da je razume, kao da je neka devojica, Bernat je krenuo da je pomiluje po obrazu. Ja..., odvaio se da progovori. Nije ni stigao da je dotakne. im mu se ruka pribliila njenom licu, stegli su se svi miii Franeskinog tela. Stavio je ruku na lice i zaplakao. Franeska, izgubljenog pogleda, jo uvek se nije ni pomerila. Naposletku, Bernat je prestao da plae, ustao je, obukao se i nestao kroz rupu u podu koja je vodila ka donjem spratu. Kad vie nije ula odjek njegovih koraka, Franeska je ustala i prila kovegu, jedinom komadu nametaja u sobi za spavanje, da uzme svoju odeu. Kad se obukla, neno je pokupila svoju rastrganu odeu, izmeu ostalog i divnu belu lanenu koulju, briljivo ju je savila pazei da se ivice poderanog platna poklope, i ostavila u koveg.

raneska je lutala velikom kuom kao dua na mukama. Obavljala je svoje dunosti, ali u potpunoj tiini, dok je iz nje izbijala tuga koja se ubrzo uselila u svaki kutak doma porodice Estanjol. U vie navrata Bernat je pokuao da se izvini za ono to se desilo. Poto su mu uasi s venanja izbledeli u seanju, Bernat je iznalazio sve krupnije izgovore: strah od okrutnosti gospodara, posledice koje bi snosili zbog njegovog odbijanja, kako on tako i ona. I ao mi je, hiljadu puta ao mi je, toliko puta je to Bernat izgovorio pred nemom i nepristupanom Franeskom, koja kao da je ekala trenutak da Bernatova pravdanja dou do neizostavne, kljune take: Doao bi neko drugi. Da nisam ja to uradio... Jer kad bi doao do tog dela, Bernat bi zautao. Sva opravdanja bi posustala i silovanje bi stalo izmeu njih kao nepremostiva brana. Sva izvinjenja, svi izgovori, i svi nemi odgovori polako su blaili ranu od koje je Bernat eleo da izlei svoju suprugu. A gria savesti se rastakala u brojnim svakodnevnim obavezama sve dok Bernat nije digao ruke od Franeskine ravnodunosti. Svakog jutra, u zoru, kad je ustajao da obavlja naporne kmetovske dunosti, Bernat bi provirio kroz prozor spavae sobe. Tako je uvek radio i s ocem, ak i pred njegovu smrt. Obojica bi se naslonila na debelo kameno okno. Posmatrali su nebo da oslunu dan pred njima. Gledali su svoje plodne njive, uredno rasporeene zasade na svakoj od njih, kako se proteu du prostrane doline koja je poinjala odmah ispod velike kue. Posmatrali su ptice i paljivo sluali zvuke ivotinja iz obora u prizemnom delu kue. To su bili trenuci kad su otac i sin bili jedno i inili jedno sa svojom zemljom, retki trenuci kad se inilo da se njegovom ocu vraa prisebnost. Bernat je sanjario da te trenutke

21

22

Ildefonso Falkones

Katedrala na moru

23

podeli sa svojom suprugom, umesto da ih doivljava sam dok slua kako ona posluje na donjem spratu. eleo je da joj ispria sve to je uo od oca, a ovaj pak od svog, i tako generacijama unazad. Sanjario je da moe da joj ispria kako je ta dobra zemlja nekad bila alodij, da je pripadala porodici Estanjol, i da su je njegovi preci obraivali radosno i s ljubavlju jer su plodovi tog rada bili njihovi. I da nisu morali da plaaju namete i poreze i da se klanjaju oholim i nepravinim gospodarima. Sanjao je da e jednog dana da podeli s njom, svojom enom, buduom majkom naslednika te zemlje, istu onu tugu koju je otac delio s njim nakon prie o tome zato e danas, trista godina kasnije, deca koju ona rodi biti neije sluge. Voleo bi da joj s ponosom ispria, kao to je njegov otac njemu pripovedao, da su trista godina ranije Estanjolovi, kao i mnogi drugi, kao slobodni ljudi kakvi su bili, drali oruje u svojim domovima, da bi pod nareenjem grofa Ramona Borela i njegovog brata Ermengola dUrgela krenuli u odbranu stare Katalonije od upada Saracena. Voleo bi da joj ispria kako su, pod vostvom grofa Ramona, mnogi Estanjolovi bili deo uvene vojske koja je porazila Saracene iz kalifata u Kordovi u Aldesi, neto dalje od Balagera, na urgelskoj ravnici. Otac mu je priao o tome, sav uzbuen, kad su imali vremena, ali bi uzbuenje uskoro prelo u melanholiju kad bi krenula pria o smrti grofa Ramona Borela 1017. godine. Kako je on govorio, zbog te smrti su postali sluge. Sin grofa Ramona Borela, u svojoj petnaestoj godini, nasledio je oca, a njegova majka Ermesenda de Karkason postala mu je starateljka. Katalonski baroni, koji su se borili rame uz rame sa kmetovima, poto su granice kneevine bile obezbeene, iskoristili su odsustvo vlasti da ucenjuju seljake. Ubijali su one koji nisu hteli da popuste, grabili su vlasnitvo nad zemljom i za uzvrat su dozvoljavali da je njeni prethodni vlasnici obrauju i plaaju gospodaru deo od prinosa. Estanjolovi su popustili, kao i mnogi drugi, ali mnoge porodice sa sela nisu, i bile su muki i surovo pobijene. Kao slobodni ljudi kakvi smo bili, govorio mu je otac, mi kmetovi smo se borili uz gospodara, kao peadija, naravno, protiv Mavara, ali nikad nismo mogli da se izborimo protiv svojih gospodara. Kad su potonji grofovi Barselone hteli da se vrate i zauzdaju katalonsku kneevinu, zateklo ih je bogato i mono plemstvo s kojim su morali da pregovaraju, a sve preko naih lea. Prvo su uzeli nau zemlju, onu u staroj Kataloniji, a posle nau slobodu, na ivot... nau ast. Tvoji dedovi su, priao je drhtavim glasom sve vreme gledajui u zemlju, izgubili slobodu. Bilo im je zabranjeno da napuste svoju

zemlju, pretvorili su ih u sunje, u ljude vezane za posede, za koje e biti vezana i njihova deca, kao to sam ja, i unuci, kao to si ti. Na ivot, tvoj ivot... sve je u rukama gospodara. On kroji pravdu i ima prava da nas zlostavlja i da vrea nau ast. Mi ak ne smemo ni da se branimo! Ako te neko ugnjetava, ti se obrati gospodaru da trai zadovoljtinu, a on, ako je dobije, dobija polovinu nadoknade. A onda bi, uvek isto, deklamovao nebrojena prava gospodara, prava koja su se usadila u Bernatov um, jer se nikad nije usuivao da prekine besni oev monolog. Gospodar moe u bilo kom trenutku da zahteva zakletvu od sunja. Ima pravo da naplati deo kmetovskih dobara ako ovaj umre bez testamenta ili ako mu je sin naslednik neplodan, ako bi njegova ena poinila preljubu, ako bi se kua zapalila, ako bi stavio kuu u zalog, ako bi drugog gospodara liio kmeta i, naravno, ako bi hteo da je napusti. Gospodar je mogao da legne sa mladom prve brane noi, mogao je da trai ene da mu doje dete, ili da uzme kmetove erke da slue u zamku. Kmetovi su bili duni da besplatno obrauju gospodarevu zemlju, da brane zamak, da daju deo prinosa sa svoje zemlje, da ugoste gospodara ili njegove poslenike u svojoj kui i da ih hrane tokom boravka, da plaaju za korienje uma i panjaka, da koriste, prethodno platei, gospodarevu kovanicu, pei za hleb ili vodenicu, i da mu alju poklone za Boi i druge praznine dane. A ta rei o crkvi? Kad bi otac postavio to pitanje, jo vie bi ga preplavio bes. Monasi, fratri, svetenici, akoni, arhiakoni, kanonici, opati, biskupi... nabrajao bi, bilo koji od njih isti je kao feudalni gospodari koji nas tlae! ak su zabranili da se mi kmetovi zaredimo da ne bismo beali sa zemlje i tako su produili ovo suanjstvo! Bernate, upozoravao ga je ozbiljnim tonom kada bi crkva postala meta njegovog besa. Nikad ne veruj onima koji govore da slue Gospodu. Oni e zboriti smireno i biranim reima, uenim reima koje nee uspeti ni da razume. Pokuae da te ubede argumentima kojima samo oni znaju da barataju dok ne zagospodare tvojim razumom i tvojom sveu. Predstavie ti se kao dobri ljudi i rei e da ele da nas spasu od zla i iskuenja, a zapravo je njihovo miljenje o nama ve zapisano, i svi oni, Hristovi vojnici, kako sebe nazivaju, verno slede ono to im stoji u knjigama. Njihove rei su i izgovori i razlozi, ba onakvi kakve bi ti izloio nekom balavcu. Oe, setio se Bernat da ga je jednom prilikom zapitao, ta vele njihove knjige o nama, o kmetovima?

24

Ildefonso Falkones

Katedrala na moru

25

Otac je pogledao u polja, sve do take gde su se spajala s nebom, ba tamo, jer nije hteo da gleda ka prostoru u ije su ime nastupale mantije i rize. Vele da smo zveri, da smo nedostojni, da ne pojmimo ta je to uljudnost. Vele da smo uasni, prostaci i bia dostojna gnuanja, besramnici i neznalice. Vele da smo okrutni i nedokazni, da ne zasluujemo nikakvu ast jer ne znamo da je cenimo. Vele da razumemo samo silom. Vele da...* Oe, zar smo mi sve to? Sine, to je ono u ta ele da nas pretvore. Ali vi se molite svakoga dana, a kad je majka umrla... Molim se Bogorodici, sine, Bogorodici. Naa Gospa nema nita sa svetenicima i fratrima. U nju moemo i dalje da verujemo. Bernat Estanjol bi voleo da ponovo, svakog jutra, moe da se nasloni na prozorski okvir i razgovara sa svojom mladom enom; da joj prenese ta je njemu otac priao i da zajedno s njom gleda polja. Ostatak septembra i tokom celog oktobra Bernat je upregao volove i orao je polja. Razbijao je i prevrtao pokoricu koja ih je prekrila, da bi sunce, vazduh i ubrivo udahnuli zemlji novi ivot. Potom, uz Franeskinu pomo, zasejao je itarice. Ona je razbacivala seme iz velike korpe, a on uz pomo dva vola. Prvo je orao, a onda bi ravnao ve zasejanu zemlju tekim gvozdenim limom. Radili su u tiini koju su prekidali samo Bernatovi povici volovima to bi odjeknuli dolinom. Bernat je mislio da e ih rad malo zbliiti. Nije bilo tako. Franeska je i dalje bila bezizrazna. Uzimala bi svoju korpu i bacala seme, a njega ne bi ni pogledala. Stigao je novembar i Bernat se posvetio poslovima za koje je tada bilo vreme. Tovio je svinje za klanje, skupljao drva za kuu i za ubrenje zemlje, pripremao batu i polja koja e se sejati na prolee, kidao zaperke i kalemio lozu. Kad bi se vratio u kuu, Franeska bi do tada ve zavrila sve poslove u kui i bati i oko kokoaka i zeeva. Iz dana u dan, u tiini mu je sluila veeru i odlazila na poinak. Ujutru je ustajala pre njega, a kad bi Bernat siao sa sprata, na stolu bi ga ekali doruak i boa s rukom. Dok je dorukovao, sluao ju je kako namiruje ivotinje u tali.
* Lo cresti, Franesk Eiimenis. (Prim. aut.)

Boi je proleteo, a u januaru je zavreno branje maslina. Bernat nije imao mnogo stabala, samo koliko je bilo potrebno za kuu i plaanje nameta suverenu. Nakon toga, Bernata je ekalo klanje svinja. Dok mu je otac bio iv, susedi, koji su retko dolazili na imanje Estanjolovih, uvek su bili tu za dan klanja. Bernat se seao da su ti dani bili pravi praznici. Ljudi su klali svinje, a potom se jelo i pilo dok su ene spremale meso. Porodica Esteve, otac, majka i dva brata, dola je jednog jutra. Bernat ih je pozdravio na istini ispred kue. Franeska je ekala iza njega. Kako si, keri?, pitala ju je majka. Franeska nije odgovorila, ali je dozvolila da je majka zagrli. Bernat je posmatrao ceo prizor. Majka je eljno pruala ruke ka erki ekajui da joj ova uzvrati pozdrav. Ona to nije uinila, stajala je nepomino. Bernat je pogledao svog tasta. Franeska, Pere Esteve joj ne ree nita vie, gledajui kroz nju. Braa je pozdravie pokretom ruke. Franeska se zaputi ka svinjcu, a ostali ostadoe pred kuom. Niko nije progovarao, samo je prigueni jecaj njene majke prekidao tiinu. Bernat je bio u iskuenju da je utei, ali se suzdrao kad vide da to nisu inili ni njen mu ni sinovi. Franeska se pojavila sa svinjom, koja nije htela da ide za njom kao da je znala kakva je sudbina eka, i predala ju je muu ne progovarajui ni rei, kao i obino. Bernat i Franeskina dva brata oborili su svinju i seli na nju. Otro cianje oborene ivotinje razlegalo se dolinom Estanjolovih. Pere Esteve ju je preklao jednim preciznim zasekom i svi su nemo ekali dok je svinjina krv lila u inije, a ene su ih praznile kad se napune. Niko nikoga nije gledao. Nisu popili ni au vina dok su majka i erka redile preklanu svinju. U sumrak, kad je svinjska daa bila zavrena, majka je ponovo pokuala da zagrli erku. Bernat ih je posmatrao i oekivao je bilo kakvu reakciju svoje ene. Nije je bilo. Otac i braa su se pozdravili s njom pogleda uprtih u zemlju. Majka je prila Bernatu. ta misli, kad e da se porodi?, upitala ga je odvevi ga u stranu. Ti poalji po mene. Ne verujem da e me ona zvati. Porodica Esteve se zaputila nazad kui. Te veeri, dok se Franeska pela ka odaji za spavanje, Bernat joj je pogledao u stomak. * * *