1.

1.1. 1.2. 1.3. 1.1.

Uvod.
ta prouava arheologija ivotne sredine Interdisciplinarni karakter arheologije ivotne sredine Osnovni pojmovi iz ekologije ta prouava arheologija ivotne sredine

Arheologija ivotne sredine prouava medjusobnu zavisnost oveka i ivotne sredine. Moe se drugaije rei da prouava ekologiju ljudskih zajednica u prolosti. S obzirom na sloenost ivotne sredine, koja se sastoji iz fizike (reljef, geoloka gradja, zemljite, klima) i biogene komponente (flora i fauna) i metodologija arheologije ivotne sredine je kompleksna, zapravo nasledjena iz prirodnih nauka kao to su fizika i hemija, geonauka, nauka o organizmima, i dr. Pojedine metode rasvetljavaju samo pojedine aspekte interakcije ovek / ivotna sredina. Krajnji cilj je objedinjavanje pojedinanih aspekata interakcije ovek / ivotna sredina, i pokriva opseg tema koji se gotovo izjednaava sa arheologijom, budui da je gotovo svaki aspekt ovekovog ivota i delovanja uslovljen sredinom u kojoj ivi. Kao i arheologija, arheologija ivotne sredine, prouava kako su ljudi iveli u prolosti: gde i u kakvom okruenju su iveli, koje izvore su koristili i na koji nain, kakve mogunosti im je pruala ivotna sredina, i sa kakvim ivotnim tekoama suoavala, kakve su bile ekonomske strategije pomou kojih su preivljavali u svetu koji ih je okruivao. ivotna sredina je kontekst u kome se odvijaju sve ovekove aktivnosti. Zato je i teko razumeti ovekovu prolost bez poznavanja ivotna sredine u prolosti kakva je bila klima, kako je izgledao reljef, koje vrste biljaka i ivotinja su naseljavale oblast u kojoj je ovek iveo? Takodje, ne moemo uzimati zdravo za gotovo da su sve komponente ivotne sredine u prolosti iste kao i danas. Zapravo, jedan od glavnih uzroka rane evolucije oveka je prilagodjavanje na promenljivu ivotnu sredinu: prelazak na dvonono kretanje ovekovih primatolikih predaka bilo je uslovljeno povlaenjem uma i irenjem savana. Takodje, razvoj ljudskih zajednica u izuzetno sloene drutvene i ekonomske sisteme dovodi do sve veeg povratnog uticaja na ivotnu sredinu, promenu i kontrolu nad razliitim elementima ivotne sredine. Danas su ovekove aktivnosti glavni uzrok mnogih lokalnih, regionalnih, pa ak i globalnih ekolokih promena. Arheoloki artefakti se uvek nalaze u manje ili vie prirodnom okruenju, odnosno arheoloka nalazita se nikada ne sastoje iskljuivo od arheolokih artefakata, ve po pravilu sadre i itav skup nearheolokih materijala, kao to su zemlja, kamen, ostaci biljaka i ivotinja, i sl. Iako na prvi pogled ovi materijali ne izgledaju kao deo prave arheologije, ipak daju znaajan doprinos razumevanju ovekovog ivota u prolosti, i na taj nain postaju sastavni deo arheologije. I to ne kao viak kojim moemo ali ne moramo da se bavimo, ve kao integralni i obavezni deo arheolokih prouavanja. Upravo ove materijale prouava arheologija ivotne sredine. Zamislimo jedan arheoloki lokalitet koji se nalazi na obali jedne reke i u podnoju jednog brda. Taj arheoloki lokalitet predstavlja ostatke naselja koje su ljudi osnovali, i moemo pretpostaviti da su paljivo izabrali mesto na kome e se naseliti jer od toga im je zavisilo kakav e im biti ivot na tom mestu. Recimo, jedan od osnovnih preduslova je blizina vode. Takodje, zavisno od potreba, ali i drutveno-istorijskih prilika zavisi i kakav se poloaj odabira podnoje brda i blizina obradivih povrina, ili vrh brda i povoljne odbrambene mogunosti. Prema tome, reka i brdo su vrlo bitne odrednice za osnivanje i trajanje tog stanita.

Ali, da li su reka i brdo oduvek tu? U svakom sluaju NE - nastali su u nekoj geolokoj prolosti. Ali, da li su bili tu i u vreme arheolokog lokaliteta, koliko je reka menjala tok, i da li je bro bilo iste visine? To su pitanja na koja odgovor daje arheologija ivotne sredine. Naziv discipline na engleskom jeziku je Environmental Archaeology. 01.02. Interdisciplinarni karakter arheologije ivotne sredine Sloenost predmeta prouavanja arheologije ivotne sredine, koji obuhvata fizike kao i organogene procese i fenomene, ima za posledicu da se arheologija ivotne sredine oslanja na metode i rezultate istraivanja mnogobrojnih drugih nauka i naunih disciplina. Takodje, u istraivanju pojedinanih procesa i fenomena po pravilu se primenjuje vie razliitih metoda koje esto potiu iz razliitih nauka i naunih disciplina. Zbog toga se moe rei da je interdisciplinarni pristup svojstven arheologiji ivotne sredine. Prouavanje arheolokih lokaliteta u njihovom fizikom okruenju vezuje arheologiju ivotne sredine za fiziku geografiju i geologiju , kao i mnogobrojne discipline geonauka. U istraivanju medjuzavisnosti poloaja arheolokih lokaliteta od reljefa koriste se metode fizike geografije, odnosno geomorfologije . Prouavanje promena koje su se u reljefu dogodile od vremena njihovog formiranja do momenta istraivanja upuuje na paleogeografiju , geoloku disciplinu koja se bavi prou avanjem geografskih predela u prolosti i njihovim razvojem. U prospekciji arheolokih lokaliteta koriste se metode geofizike i daljinske detekcije . Prouavanje uslova ivotne sredine u ovekovoj prolosti, naroito najstarijih etapa, vezuje arheologiju ivotne sredine za geologiju kvartara i njene mnogobrojne disipline. Razliite metode datovanja i analiza materijala koje se koriste u arheologiji ivotne sredine potiu iz fizike i hemije . Prouavanje materijalnog sastava matriksa u kome se nalaze arheoloki lokaliteti vezuje arheologiju ivotne sredine za geoloke nauke koje se bave prouavanjem sastava geneze stena mineralogiju i petrologiju , naroito sedimentologiju , zatim geohemiju kao i za pedologiju , nauku o zemljitima. Istraivanja procesa formiranja arheolokih nalazita oslanjaju se na vei broj geolokih disciplina, a naroito na stratigrafiju sedimentologiju . Organski svet kvartarnog perioda za koji se vezuje ovekova prolost predmet je istraivanja pale ontologije , nauke o fosilnim organizmima, s jedne strane, i biologije i biolokih disciplina ( ekologije , biogeografije ) kao izvora informacija o savremenom ivom svetu, s druge strane. U tom smislu se u prouavanju faunistikih ostataka sa arheolokih lokaliteta koriste metode i rezultati prouavanja paleozoologije odnosno zoologije , a u prouavanju flore u vreme egzistovanja ljudskih zajednica u prolosti metode i rezultati prouavanja paleobotanike , odnosno botanike . Posebne discipline arheologije, koje se takodje mogu smatrati i posebnim disciplinama "Arheologije ivotne sredine su arheobotanika i arheozoologija. Tafonomija , primarno paleontoloka disciplina, dobija posebno mesto u arheozoologiji, posebnoj disciplini koja se bavi prouavanjem ostataka ivotinja sa arheolokih nalazita, ali i arheologiji ivotne sredine u celini. 1.3. Osnovni pojmovi iz ekologije i , i

Ekologija je nauka o ivotnoj sredini (oikos (gr.) = dom, domainstvo i logos (gr.) = nauka. To je nauna disciplina koja prouava raspored i rasprostranjenost ivih organizama i

bioloke interakcije izmeu organizama i sredine u kojoj ive. ivotnu sredinu organizma ili grupe organizama definiu fizike osobine (abiotiki faktori) kao to su klima, reljef i geoloka podloga, ali i drugi organizmi koji dele sa njim njegov ekosistem odnosno stanite. Organski svet i abiogeni faktori ine dinaminu celinu koja se naziva ekosistem. Drugim reima, ekosistem je jedinstvo biocenoze ivotne zajednice koja naseljava odredjeni prostor, i biotopa prostora koji odredjena ivotna zajednica naseljava. Razliiti ekosistemi u jednoj klimatskoj zoni grupiu se u vee celine biome, a biome se grupiu u tri osnovne oblasti ivota: 1. oblast mora i okeana 2. oblast kopnenih voda 3. suvozemna oblast ivota. ovekova ivotna sredina nalazi se, naravno, u suvozemnoj oblasti ivota, u kojoj su zastupljeni sledei osnovni tipovi bioma: 1. tropske vlane ume (dungle), vezane za ekvatorijalnu oblast. Odlikuje ih najvee bogatstvo i raznovrsnost ivog sveta; 2. listopadne ume umerenih oblasti. Karakterie ih smenjivanje leta i zime; 3. tajge (severne etinarske ume). Rasprostranjene su u severnim delovima Evrope, Azije i Amerike; 4. tundre oblast bez drvea, koja se prostire severno od tajgi; 5. stepe (savane, prerije) travnate zajednice bez umskog drvea; 6. pustinje sune oblasti. Odlikuju ih visoke prosene temperature i velika kolebanja temperature, kao i slaba zastupljenost ivog sveta; 7. zelene ume i ikare vezane za primorska podruja. Odlikuje ih dugo suno leto i blage zime sa dosta padavina.

02. Klima. zagleeravanja.

Klimatske

promene

tokom

ovekove

prolosti.

Uzroci

02.01. Klima Zemlje 02.02. Klimatske promene tokom ovekove prolosti 02.03. Uzroci klimatskih promena u kvartaru 02.04. Paleoklimatoloke metode Klima je jedan od najvanijih faktora ivotne sredine. Klimatske promene znaajno utiu na reljef, kopnene vode i okeane, biljni i ivotinjski svet. Uticale su znaajno na evoluciju oveka, kao to i danas klima utie na gotovo sve apekte ovekovog ivota, od poljoprivrede i arhitekture, preko industrijskih i transportnih sistema do naina ishrane i dokolice. Klimatske promene su odluujue uticale na prelaz predaka hominida na dvonono kretanje. Postoji mnogo varijanti pretpostavki zato su hominidi preli na dvonono kretanje (oslobadjanje ruku za noenje hrane, upotrebu orudja, odbrambeni razlozi, promena ishrane, itd.), ali je malo sumnji da je u vezi sa prilagodjavanjem ivotu na otvorenom. A potreba za promenom biotopa, odnosno naputanjem umskih predela i ivota na drveu, i prelaska na ivot na otvorenim prostorima savanskog tipa, posledica je globalnog zahladjenja na Zemlji, suavanja oblasti rasprostranjenja uma i irenja savana i stepa.

U novijoj prolosti, poslednjih 10.000 godina koliko traje interglacijal u kome ivimo, odvijale su se suptilnije klimatske promene koje su uticale na rasprostranjenje biljnog i ivotinjskog sveta, zemljita, vode i drugih izvora od kojih zavisi ovekov opstanak. Ljudsko drutvo se razvijalo prilagodjavajui se tim promenama. Istovremeno, irenje ovekovih zajednica sa sve sloenijim drutvenim i ekonomskim sistemima, vrilo je sve vei uticaj na ivotnu sredinu. Danas su ovekove aktivnosti glavni razlog lokalnih, regionalnih, pa ak i globalnih promena u ivotnoj sredini, ukljuujui i klimatske promene. 02.01. Klima Zemlje
1

Klima na Zemlji se danas, kao i u prolosti, stalno menja. Zavisi od velikog broja faktora, spoljanjih (Sunce, astronomski faktori), i prilika na samoj Zemlji (vazduh, vetrovi, morske struje, led). Klima Zemlje predstavlja zapravo jedan globalni sistem u kome su svi elementi medjusobno isprepleteni i pro mena bilo kojeg elementa pogadja ceo sistem. Najvaniji izvor energije klimatskog sistema na Zemlji je Sunce. Svaka taka na Zemlji prima Sunevu energiju, a isto tako, putem zraenja i odbijanja, gubi izvesnu koliinu energije. Medjutim, koliina energije koja se dobija ili gubi na razliitim geografskim irinama nije ista. Na ekvatoru postoji stalna tendencija porasta temperature, jer Sunevi zraci padaju pod pravim uglom na Zemljinu povrinu, a kopno i more apsorbuju velike koliine energije. Na polovima Sunevi zraci padaju koso, pa je i primljena energija manja, a gubitak energije je veliki usled odbijanja Sunevih zraka od snega i leda. Kada ne bi delovali nikakvi drugi faktori osim Sunevih zraka, odbijanja i zraenja, polovi bi svake godine bili sve hladniji, a ekvator sve topliji. Faktori koji medju njima uspostavljaju ravnoteu su vetrovi i morske struje. Okeani na Zemlji su neprestano u pokretu. Vode u okeanima kreu se u odredjenim pravcima koje nazivamo morskim strujama. Pravac kretanja i intenzitet morske struje zavisi od vetra, saliniteta i temperature vode, oblika okeanskog dna i okretanja Zemlje. Jedna od najjaih okenaskih struja je Golfska struja. Nastaje tako to se povrina vode u severnom Atlantiku hladi vetrovima sa Arktika, voda postaje slanija i gua pa ponire na dno okeana, i pomera se ka ekvatoru gde se polako greje. U oblasti Meksikog zaliva okree ka severu u Atlantik, sada kao topla morska struja. Golfska struja donosi toplotu na obale severozapadne Evrope i glavni je razlog to su tamo zime relativno blage u poreenju sa oblastima unutar Evropskog kontinenta na istoj geografskoj irini. Prosena godinja temperatura na severozapadu Evrope je oko 9 stepeni via od proseka za ovu geografsku irinu. Raspored i pravci kretanja morskih struja i vetrova znaajno su uticali na zagleeravanje polova u kvartaru, i jo uvek igraju veliku ulogu u smeni ledenih i medjuledenih doba, kao i u razlikama u glacijacijama severne i june polulopte. Dananj polovi su izolovani od toplih struja na dva naina. Juno od junih kontinenata, iza June Amerije, june Afrike i Australije, u pojasu koji se nalazi oko 60 stepeni june geografske irine, nalaze se prostrane vodene mase bez kopna. Ovaj pojas se naziva vritee ezdesete jer u njemu neprestano duva jak zapadni vetar koji podie talase, oluje i neprekidnu morsku struju koja okruuje Antarktik. Zbog toga tople vazdune i morske struje nikad ne dopiru do Antarktika i ovo kopno ostaje zaledjeno. Severni pol, nasuprot tome nalazi se u moru, ali je potpuno omedjen kopnom. Izmedju Aljaske i Sibira nalazi se vrlo uzan i plitak Beringov moreuz, izmedju Kanade i Grenlanda Davis prolaz je suen ostrvima Kanadskog Arktika, a najiri prolaz postoji izmedju Islanda i Norveke. Pri tome, prinos slatke vode je veliki, jer se mnogobrojne reke koje teku preko Kanadskog tita i Sibira ulivaju u Aktiki okean. Isparavanje je slabo, jer su temperature niske. Osladjene vode lake se smrzavaju, a od ledene povrine se reflektuju sunevi zraci.
1

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, prilagodjeno

Razlike izmedju Junog i Severnog pola su instruktivne i za objanjenje globalnog zagleeravanja na Junom polu je do zagleeravanja dolo jo u miocenu, ali ovo nije imalo globalni efekat jer led nema gde da se iri, a na Severnom polu inicijalno zahladjenje izazove irenje leda na kontinentima - glacijal, kao to i otopljavanje izaziva povlaenje leda i poetak medjuledenog doba. Na klimu na Zemlji utie i vazduh, odnosno atmosfera. Sunce zagreva Zemlju svojim zracima koji uspeju da kroz atmosferu stignu do povrine. Povrina se na taj nain zagreva a zatim i sama zrai toplotu nazad u atmosferu. Gasovi u atmosferi kao izolator zadravaju tu toplotu, i taj efekat se naziva "staklena bata". Bez uticaja ovog efekta temperatura na povrini Zemlje bila bi oko 30 stepeni nia nego to je sada. Medjutim, u novije vreme, koliina gasova koji deluju kao izolator, a naroito koliina ugljen dioksida, poveava se sagorevanjem fosilnih goriva, i dovodi do globalnog zagrevanja. Jedan od bitnih delova klimatskog sistema na samoj Zemljinoj povrini je led. Ledene povrine reflektuju Suneve zrake, to znai da primaju manje Suneve energije od nezaledjenih povrina. To dovodi do pada temperature, to pogoduje irenju ledenih povrina. Ova osobina ledenih povrina da se ire "same od sebe" naziva se "feed-back" efekat. Ona je znaajno uticala na irenje leda na Zemlji tokom ledenih doba u kvartaru, koje je nastupalo posle inicijalnog zahladjenja. Takodje, poveanjem koliine leda na Zemlji smanjuje se koliina vode u morima i okeanima, to dovodi do sputanja njihovog nivoa i promena obalskih linija. Hladna razdoblja u geolokoj prolosti, naroitu u kvartaru, tokom kojih dolazi do formiranja centara zagleeravanja i irenja lednikih pokrova nazivaju se glacijali, a toplija razdoblja, tokom kojih dolazi do otopljavanja i povlaenja lednikih pokrova nazivaju se interglacijali. Globalno zahladjenje klime i glacijacije nisu, medjutim, pojave vezane samo za kvartar. Zemlja je prola kroz vei broj ledenih doba koja su trajala priblino 20-100 miliona godina, a bila razdvojena intervalima od oko 150 miliona godina ili duim. Najintenzivnija su bila ledena doba u prekambrijumu (pre oko 700 miliona godina) i u mladjem paleozoiku (permo-karbonsko ledeno doba, pre oko 300 miliona godina). U mladjem paleozoiku kopno na Zemlji bilo je predstavljeno jedin stvenim kontinentom koje se naziva Pangea. Mada se sredite ovog superkontinenta nalazilo na ekvatoru, njegovi juni delovi nalazili su se u oblasti junog pola. Naime, do zagleeravanja je moglo doi samo kada su se veliki delovi kopna na Zemlji nalazili u blizini polova. Permokarbonska glacijacija ostavila je tragove u delovima dananjeg Brazila, Argentine, June Afrike, Indije, Antarktika i Australije. Na poetku mezozoika dolo je do cepanja superkontinenta Pangee. Polovi su se nalazili u moru. To je najverovatnije razlog zato je tokom celog mezozoika klima na zemlji bila topla. Govori se o "preskoenom" jurskom ledenom dobu. 02.02. Klimatske promene tokom ovekove prolosti Pojava ovekovih predaka, prvih hominida, vezuje se za pliocen, petu i poslednju geoloku epohu tercijara, koja poinje pre oko 5 miliona godina. Poetak ove epohe karakterie zahladjenje i sniavanje nivoa svetskog mora. Sredinom pliocena formira se ledniki pokrov na Severnom polu. Njegovo postojanje, uz ve postojei ledeni pokrov na Antarktiku koji se formirao jo u miocenu, uvodi Zemlju u ledeno doba koje nazivamo kvartarno ledeno doba, jer dostie puni intenzitet na kraju tercijara i poetku sledeeg geolokog perioda kvartara. Osim osetnog zahladjenja u odnosu na klimu tercijara, klimu kvartara ka rakteriu jo vie este klimatske oscilacije - smena toplih i hladnih razdoblja, glacijala i interglacijala. Tokom kvartara smenilo se pedeset kli matskih ciklusa (glacijal + interglacijal), odnosno

klima se menjala od tople u hladnu i obratno ak 100 puta. Tokom prvog miliona godina trajanja kvartara glacijali postaju sve hladniji i hladniji a amplitude srednjih godinjih temperatura izmedju glacijala i interglacijala sve vee. U poslednjih 700 hiljada godina koje pokrivaju osam poslednjih glacijala, na Zemlji preovladjuju glacijalni uslovi, a prekidaju ih samo relativno kratki interglacijali. Temperaturna kriva ima karakteristian, testerast izgled. Glacijali poinju postepenim padom temperature, traju dugo, oko 100 hiljada godina, a zavravaju se naglo, naglim porastom temperature. Topla razdoblja, interglacijali, traju oko 10 hiljada godina, a zatim dolazi do postepenog pada temperature. Iako je ritam smene glacijala i interglacijala karakteristian i relativno ujednaen, glacijali i interglacijali se medju sobom razlikuju po duini, dostignutim maksimalnim i minimalnim temperaturnim vrednostima i drugim klimatskim parametrima, i oscilacijama koje se deavaju u kraim vremenskim razmacima. Najbolje su poznate prilike i tok klimatskih promena u poslednjem interglacijalu i glacijalu. Poslednji interglacijal poinje pre oko 130.000 godina i predstavlja relativno stabilan period sa preteno toplom, vlanom klimom. U ovom razdoblju vei deo severozapadne Evrope prekrivale su meovite ume. Serija brzih i otrih klimatskih promena koje dovode do povlaenja uma i irenja otvorenih predela pre oko 116.000 godina oznaava poetak poslednjeg glacijala. Maksimum zahladjenja u poslednjem glacijalu vezuje se za razdoblje od pre 25-18.000 godina. Ledeni pokrovi koji su pokrivali severnu Ameriku i Evroaziju dostizali su debljinu do 3 km. Na junoj hemisferi veliki delovi Argentine, ilea i Novog Zelanda bili su pod ledom, kao i najvie planine Australije i june Afrike. Ukupna koliina leda bila je oko 3 puta vea od one koja se danas nalazi na Zemlji. Ovo je uticalo na snienje globalnog nivoa mora za oko 130 m. Srednja temperatura na celoj Zemlji bila je nia 5-8 C nego dananja, a u oblastima lednikih pokriva na severnoj hemisferi 12-14 C. Naredno razdoblje, savremeni interglacijal, koji nazivamo holocen, poinje rastom temperature do priblino dananjih vrednosti koje se deava priblino pre oko 10.000 godina. Holocen u celini odlikuje stabilnija klima nego prethodno razdoblje poslednjeg glacijala, ali su se ipak i u holocenu deavale klimatske promene, koje nisu uvek istim intenzitetom pogadjale razliite oblasti na Zemljinoj povruini. Pre oko 8.000 dolazi do zahladjenja koje traje oko 200 godina. Globalne temperature dostiu maksimum pre oko 6000 godina. Meovite ume prodiru do visokih geografskih irina na severnoj hemisferi: u Evropi, pre oko 7000 godina, prostiru se nekih 200-300 km severnije nego danas, dok e se na severnoamerikom kontinentu, u severnoj Kanadi, nai na svojim krajnjim severnim granicama nekih 2-3000 godina kasnije, usled sporijeg otapanja Laurentijskog lednikog pokrova. Srednja letnja temperatura na srednjoj geografskoj irini na severnoj hemisferi bila je 2-3 stepena via od dananje. Ova klimatska faza poznata je kao atlantik, a za klimatski optimum u atlantiku smatra se da je imao veliki znaaj za razvoj i irenje poljoprivrede. Na niim geografskim irinama holocenski klimatski optimum ogledao se ne toliko u viim temperaturama, koliko u poveanoj vlanosti i intenzivniojj cirkulaciji letnjih monsuna. Sahara je bila plodna ravnica, bogata biljnim i ivotinjskim svetom. Zahladjenje do koga dolazi pre oko 5.500 godina najdramatinije promene donosi upravo ovoj oblasti i suprtroskom regionu u celini. Sahara se postepeno pretvara u pustinju. Najhladniji interval od klimatskog optimuma do danas naziva se malo ledeno doba i vezuje se za razdoblje od sredine XVI do sredine XIX veka. Ovo zahladjenje pogadja uglavnom severnu hemisferu, a opadanje temperature iznosi oko 1 stepen. Sredinom XVII veka gleeri u vajcarskim Alpima napredovali su na jug, postepeno dostiui pojedinane kue pa ak i cela sela. Reke u Engleskoj i Holandiji esto su se zamrzavale preko zime i ljudi su se klizali preko njih, i ak odravali sajmove na zaledjenim povrinama.

02.03. Uzroci klimatskih promena u kvartaru

Usled feed-back efekta, kada na Zemljinoj povrini dodje do pada temperature i formira se ledniki pokrov, on sam po sebi tei da se iri. Ova injenica pomae da se razume kako su se ledniki pokrovi irili tokom glacijala, i povlaili se, usled porasta temperature, u interglacijalima. Medjutim, postavlja se pitanje ta uslovljava tu poetnu promenu koliine leda, odnosno temperature, i ta je uzrok ciklinom smenjivanju glacijala i interglacijala. Razliiti faktori u kosmosu i na samoj Zemlji mogu da izazovu zahladjenje, kao to su na primer, smanjenje koliine energije koju emituje Sunce, nejednaka koncentracija estica kosmike praine usled koje se smanjuje koliina Suneve energije koju Zemlja prima, ili promene koncentracije ugljendioksida u atmosferi (efekat staklene bate). Pored toga to se promena ovih faktora uglavnom ne moe dokazati, malo je verovatno da se oni ciklino menjaju. Pojaana vulkanska aktivnost takodje moe dovesti do klimatskih promena na Zemlji. Radom vulkana, u atmosferi raste koncentracija fine vulkanske praine, koja izaziva odbijanje vee koliine Suneve energije, a samim tim i pad temperature. Teorijski posmatrano, vulkanska aktivnost moe izazvati ledeno doba. Me djutim, u stenama kvartarne starosti nema dokaza za ovu hipotezu, a naroito ne za cikline vulkanske aktivnosti koje su mogle uticati na ciklinu promenu klime tokom kvartara. Nastanak ledenih doba, mehanizam smenjivanja hladnih i toplih razdoblja, izraunavanje vremena njihovog napredovanja i povlaenja, kao i predikciju buduih ledenih doba objanjava astronomska teorija o uzrocima zagleeravanja. Tri faktora utiu na intenzitet solarne radijacije, odnosno ko liinu toplotne energije koju Zemlja dobija od Sunca: 1. Ekscentricitet orbite. Zemljina orbita oko Sunca je elipsa (ekliptika) iji se oblik menja u intervalima od oko 100.000 godina. 2. Precesija. Zemlja se obre oko svoje ose uz rotaciju po jednoj uskoj dvostrukoj kupi u intervalima od oko 21.000 godina. 3. Iskoenje ekliptike. Osa rotacije Zemlje je nagnuta u odnosu na ravan ekliptike, a taj ugao se menja za oko 2.4 priblino svakih 41. 000 godina. Uzroci ovih ciklinih promena astronomskih faktora lee u di sistema u kome planete medjusobno utiu jedna na drugu. namici Sunevog

Same zakonitosti o Zemlji kao planeti, njenom poloaju u odnosu na Sunce i zakonitostima njenog kretanja poznate su jo od Galileja, Dj.Bruna, Keplera. i dr. Medjutim, na vezu izmedju zakona nebeske mehanike i promena klime na Zemlji, odnosno smene ledenih doba, ukazali su pariski matematiar ozef Ademar (1842, "Revolucija mora ") i engleski naunik Dejms Krol (1875 "Klima i vreme"). Jedno od centralnih mesta u dokazivanju ove teorije zauzima Milutin Milankovi (18791958). On je izraunao intenzitet solame radijacije za geografske irine 65, 60 i 55 stepeni za proteklih 650.000 godina (krive osunavanja su objavljene 1924.godine u Kepen i Wegener "Klime u geolokoj prolosti"). Astronomska teorija je jedno vreme bila gotovo potpuno odbaena, uglavnom zbog toga to se Milankovievi prorauni nisu mogli "uklopiti" u tada vaea shvatanja o broju glacijala i interglacijala, zasnovana na prouavanju terestrinih naslaga. Medju tim, istraivanje dubokomorskih tvorevina, i uspostavljanje "stratigrafije kiseonikovih izotopa", u
2

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, prilagodjeno

velikoj meri je potvrdilo osnovanost astronomske teorije i uticaj ciklusa od 100.000, 41.000 i 21.000 godina na klimatske oscilacije. Najvei uticaj ima ciklus od 100.000 godina, i on uglavnom odredjuje ritam glacijal/interglacijal, dok se uticaji kraih ciklusa interpoliraju i odredjuju manje klimatske oscilacije (stadijali i interstadijali). Usled razlike u amplitudama astronomskih faktora, intenzitet so larne radijacije nije isti u svakom glacijalu, odnosno interglacijalu . Osim toga, na klimatske prilike u kvartaru mogli su uticati i drugi faktori, pre svega oni na Zemlji: raspored kopna i mora, tektonski pokreti, vulkanska aktivnost, ak i organski svet, i nadovezivati na promene izazvane astronomskim faktorima. 02.04. Paleoklimatoloke metode: analize jezgara buotina leda i morskog dna Rekonstrukcijom klime u geolokoj prolosti Zemlje, pa i klime tokom ovekove prolosti, bavi se paleoklimatologija. Metode paleoklimatolokih prouavanja na osnovu kojih se vri rekonstrukcija klime zasnivaju se na deifrovanju odredjenih fizikih parametara koji se menjaju zajedno sa klimatskim promenama, kao i deifrovanju promena u organskom svetu. Postoji veliki broj takvih metoda, od kojih neke sa iznenadjujuom preciznou odredjuju varijacije odredjenih klimatskih parametara u prolosti. Medjutim, ono to je revolucionarno uticalo na nae znanje o klimatskim promenama u prolosti, nije razvoj bilo koje pojedinane metode, ve razvoj novih tehnologija, koje su omoguile da se vre buenja morskog dna na velikoj dubini, i duboka buenja polarnog leda, zahvaljujui kojima se dolazi do jezgara sedimenata nataloenih na dnu mora i okeana i leda akumuliranog u lednikim pokrovima na polovima. A ova jezgra nose u sebi informacije o promenama klime. Sneg koji se iz godine u godinu taloi ne lednikim pokrovima, pod uslovom da se ne topi u leto, pod pritiskom se pretvara u led. Slojii leda koji odgovaraju godinjoj akumulaciji snega u jezgrima izvadjenim iz buotina predstavljaju kontinualni zapis o klimatskim promenama tokom vremena u kome su nastali, jer sadre informacije o koliini godinjih padavina, promenama u temperaturi, mehurie vazduha na osnovu kojih se mogu dobiti podaci o sastavu atmosfere, kao i prainu transportovanu vetrovima sa niih geografskih irina, ukljuujui vulkansku prainu ukoliko je bilo velikih vulkanskih erupcija u vreme njihovog formiranja. Buenja leda na Antakrtiku i Grenlandu zapoeta su 60-tih godina prolog veka. 90tih godina objavljeni su rezultati analize ledenih jezgara dugih preko 3 km, izbuenih na Grenlandu. Dobijeni su veoma detaljni podaci o klimi u poslednjem glacijalu i u holocenu. Buenja na Antarktiku dala su znaajne podatke o poslednjih 730.000 godina, odnosno 8 poslednjih glacijala. Na okeanskom dnu taloe se sedimenti koji imaju ujednaene osobine na ogromnom prostoru, za razliku od naslaga koje nastaju na kopnu ili u manjim basenima, koje zavise od lokalnog reljefa i drugih lokalnih uslova. Naslage na okeanskom dnu su takodje, po pravilu, manje izloene poremeajima. Kako se menjaju uslovi ivotne sredine, na okeanskom dnu se taloe slojevi, a u njima i ostaci organizama koji su iveli u vreme njihovog formiranja, na primer ljuture foraminifera, jednoelijskih ivotinja. Foraminifere su dobile ime po otvorima (lat. foramen) kroz koji izlaze protoplazmatini izrataji, zahvaljujui kojima foraminifere plutaju na vodi ili u vodenom stubu. Razliite vrste foraminifera ive u razliitim klimatskim uslovima. Zahvaljujui tome, na osnovu njihovih ostataka mogu se rekonstruisati klimatski uslovi koji su vladali u vreme formiranja slojeva u kojima su njihovi ostaci pronadjeni. Tokom pleistocena, kada su se na kopnu smenjivala ledena i medjuledena doba, na okeanskom dnu su se taloili naizmenino slojevi sa ostacima toplodobnih i hladnodobnih foraminifera i drugih morskih organizama. Dolaenje do podataka o klimatskim promenama na osnovu prouavanja ostataka organizama predstavlja primenu paleontoloke, odnosno paleoekoloke metode.

Ostaci organizama u naslagama na okeanskom dnu posluili su, takodje, i za primenu jedne mnogo preciznije paleoklimatoloke metode: paleotemperaturne metode ili izotopne paleotermometrije. Ova metoda se zasniva na injenici da je izotopski sastav kiseonika u karbonatima nastalim u morskoj vodi proporcionalan izotopskom sastavu kiseonika u morskoj vodi. On je, osim toga, zavisan od temperature. Organizmi uzimaju iz vode materijal za gradjenje svojih ljutura, pa se na taj nain ovaj odnos uoava u njihovim ljuturama. irenje lednikog pokrivaa na kontinentima tokom pleistocena je dovodilo do zarobljavanja vee koliine lakeg izotopa O16 u ledu, dok je koliina tekog izotopa O18 u vodi rasla. Merenjem odnosa ova dva kiseonikova izotopa u ljuturama mikroorganizama nadjenih u uzorcima iz dubokomorskih buotina dobijaju se, prema tome, podaci o promenama veliine lednikog pokrivaa na Zemlji, odnosno promenama temperature u vremenu u kome su slojevi iz kojih potiu uzorci nastajali.

03. Hronologija.
03.01. Naziv i osnovna podela kvartarnog perioda 03.02. Opta podela i trajanje kvartara 03.03. Istorijat istraivanja kvartarnog perioda 03.04. Globalna hronologija kvartara stratigrafija kiseonikovih izotopa 03.05. Regionalne stratigrafske podele kvartara 03.05.01. Stratigrafska podela pleistocena u Alpima 03.05.02. Stratigrafska podela pleistocena u severnoj Evropi 03.05.03. Podela holocena u Baltikoj oblasti Razumevanje protoka vremena i odredba starosti jedan su od najvanijih zadataka arheologije. Da bi odredila vreme i redosled dogadjaja u prolosti arheologija se oslanja na relativnu i apsolutnu hronologiju3. Relativna hronologija u arheologiji zasniva se na karakteristikama materijalnih kultura ljudskih zajednica, i na osnovu nje je izvrena osnovna arheoloka podela na praistorijsko doba, doba antikih civilizacija, srednji vek, novi vek i savremeno doba, odnosno podela praistorije na kamena i metalna doba. Apsolutna hronologija starost izraava u godinama, a zasniva se na razliitim pojavama i procesima koje se odvijaju u poznatom vremenu u neoorganskom ili organskom svetu. Kada su u pitanju najstarije etape u razvoju oveka, arheologija se oslanja na geohronologiju i metode apsolutnog datovanja koje se primenjuju u geologiji. U geoloskoj podeli vremena ovekova istorija odvija se u geolokoj eri kenozoik (koji obuhvata poslednjih 65 miliona godina), u poslednjoj epohi starijeg kenozojskog perioda tercijara koja se naziva pliocen (pre 5-2.6 miliona godina), i u kvartarnom periodu (poslednjih 2.6 miliona godina)4. U pliocenu se od predakih ovekolikih majmuna odvaja i evoluira prvi predstavnik ovekove familije, rod Australopithecus. Pojava ovekovog roda Homo, i celokupna preostala praistorija i istorija odvijaju se u kvartaru. S obzirom na izrazita klimatska kolebanja u kvartaru, hronologija kvartara se u najveoj meri zasniva na klimatskim promenama, pre svega na smeni hladnih i toplih razdoblja.
3 4

hronologija je nauka o vremenu, odnosno redosledu dogaaja pri upotrebi geohronolokih jedinica mora se voditi rauna o njihovoj hijerarhiji. Najvanije geohronoloke jedinice su: eon, era, period i epoha (poredjane od ire ka uoj). Na primer, fanerozojski eon, kenozojska era, kvartarni period, pleistocenska epoha. Zbog toga je pogreno rei kvartarna era, ili kvartarna epoha, a pravilno iskljuivo kvartarni period.

03.01. Naziv i osnovna podela kvartarnog perioda5 Naziv kvartar koristi se jo od poetaka razvoja geologije, kada se istorija Zemljine kore delila na primarno, sekundarno, tercijarno i kvartarno doba. Prvi ga je upotrebio ovani Arduino 1759. za aluvijalne naslage reke Po u Italiji, Kasnije (1829) francuski geolog Denoaje (Desnoyers) nazvao je kvartarnim rene naslage koje prekrivaju tercijarne tvorevine u Pariskom basenu. Paralelno sa razvojem glacijalne teorije, kao sinonim za kvartar u upotrebi je naziv ledniki period . .Lajel (Ch.Lyell), 1839.godine, uvodi termin pleistocen (grki = veinom, i = nov). Njime je oznaio slojeve sa ostacima molusaka medju kojima ima preko 70 % savremenih vrsta, za razliku od tercijara (50% savremenih vrsta), ili jo starijih perioda u kojima preovladjuju ili su iskljuivo zastupljene izumrle vrste. E.Forbs (E.Forbes), 1864.godine predlae da naziv "pleisto cen" bude sinonim za ledniki period, a da se za postledniki uvede termin savremeni (recentni). Jedno vreme, dok se smatralo da su eratiki blokovi severne Nemake iz vremena "velikog potopa", korieni su nazivi diluvi jum za ledniki i aluvijum za postledniki period. Upotreba ovih termina se naroito dugo zadrala kod nemakih naunika. Kako je jedno od glavnih obeleja kvartarnog perioda pojava i razvoj oveka, ruski naunik Pavlov 1922.godine uvodi naziv antropogen (anthro pos, gr.= ovek). Ovaj termin se i danas koristi, naroito u ruskoj literaturi, i upotrebljava se paralelno sa nazivom kvartar. Neki istrazivai predlagali su da se kvartar, s obzirom na pojavu i razvoj oveka, izdvoji kao posebna era - antropozoik. Medjutim, iako se ovek tokom kvartarnog perioda istakao kao "geoloki fak tor", koji u znatnoj meri utie na razvoj organskog sveta i reljefa na Zemljinoj povrini, nije opravdano izdvajati ga kao posebnu eru, s obzirom na kratko trajanje u odnosu na starije ere. S druge strane, ima shvatanja da kvartar ne bi uopte trebalo izdvajati u samostalni period, jer je njegova duina manja od bilo kojeg kata tercijara, pa su kao nazivi za kvartar korieni i termini postpliocen, posttercijar i dr. O svakom od pomenutih naziva, odnosno o preciznosti termi noloke odrednice vodjene su brojne diskusije, i nijedan naziv nije bezrezervno prihvaen. Tako, na primer, naziv "kvartar''' je izgubio prvobitni smisao, jer nije etvrta era po redu. "Ledniki period" ne odgovara u potpunosti vremenu koje markira, jer su se hladni glacijalni stadijumi smenjivali sa interglacijalnim u kojima je klima bila slina dananjoj ili toplija. Ipak, najire je prihvaen termin "kvartar''', zvanino potvrdjen jo 1888.godine na Medjunarodnom geolokom kongresu u Bolonji, koji se i dalje oficijelno koristi u Me djunarodnom savezu geolokih nauka (lUGS).

03.02. Opta podela i trajanje kvartara6 Kvartar je najmladji i najkrai geoloki period. Deli se na dve epohe sasvim razliite duine: pleistocen, koji obuhvata vreme izme dju 2.6 miliona godina i 11.500 godina, i holocen, koji poinje pre 11.500 godina i jo uvek traje. Pleistocen je epoha tokom koje se na Zemlji smenjuju ledena i medjuledena doba, a holocen epoha koja odgovara poslednjem, sadanjem medjuledenom dobu. Pleistocen se
5 6

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi 1992, Geologija kvartara, malo izmenjeno. prema Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi 1992, Geologija kvartara

deli na donji, srednji i gornji. Donja granica donjeg pleistocena, a time i kvartarnog perioda, vezuje se za poetak negativne paleomagnetne epohe Matujama, pre 2.6 miliona godina, zbog toga to u to vreme dolazi do znaajnog zahlaenja na severnoj polulopti, i smene suvih hladnih i toplih vlanih razdoblja. 7 Granica izmedju donjeg i srednjeg pleistocena nalazi se na grani ci negativne paleomagnetne epohe Matujama i pozitivne Brines, tj. priblino pre 0.73 miliona godina. Granica izmedju srednjeg i gornjeg pleistocena odgovara izotop tj. pre oko 125.000 godina. skom stadijumu 5,

Granica izmedju pleistocena i holocena odredjuje se u 11.500 godina pre sadanjosti, a vezuje za povlaenje lednikih pokrova na severnoj hemisferi.

03.03. Istorijat istraivanja kvartarnog perioda8 U ranim stadijumima razvoja geolokih nauka, kvartarne tvore vine nisu izazivale naroitu paznju istraivaa. Obino su tretirane kao "nanos" koji predstavlja prepreku za prouavanje starijih tvore vina. Prva istraivanja bila su prostorno vezana pre svega za podruje pleistocenskih glacijacija, dok je istraivanje vanglacijalnih terena dugo bilo u drugom planu. Veliki znaaj za razumevanje fenomena kvartarnog perioda imala su prouavanja savremenih glacijalnih oblasti. Prvi "nauni rad" o savremenim led nicima odnosi se na lednike Islanda, a napisan je krajem XVII veka, doks u alpski lednici u Evropi prvi put opisani poetkom XVIII veka. Veliki interes za kvartar glacijalnih oblasti u vezi je sa pojavom eratikih blokova takozvanog "lu tajueg kamenja". To su uglaani i izbrazdani blokovi stena transportovani ledom, koji lee na podlozi sa kojom nemaju nita zajedniko. Oni su dokaz da su oblasti u kojima se nalaze nekada bile prekrivene ledom, a na osnovu eratikih blokova koji imaju karakteristian petroloki sastav, ili sadre fosile, moe se odrediti duina i pravac kretanja nekadanjih lednika. Na njihovo ledniko poreklo pojedini prirodnjaci ukazivali su jo krajem XVIII veka, ali e se jo dugo potom o njihovom poreklu voditi diskusija. Ne treba zaboraviti da je ovo vreme kada su i ueni ljudi verovali u realnost biblijskog potopa i kada je kod veine geologa bilo raspros tranjeno miljenje da su eratiki blokovi na velike razdaljine bili preneti bujicama velikog potopa. uveni britanski geolog arls Lajel (Charles Lyell, 1797 1875) dao je neto drugaije objanjenje - da su "lutajue kamenje" donele ledene sante koje su plutale po moru Evrope. Ova hipoteza bila je zasnovana na poredjenju sa inae tanim podacima, o materijalu koji raznose ledene sante oko Grenlanda. I pored sve veeg broja pojedinanih dokaza u korist lednike teorije, tek je Luj Agasi (Louis Agassiz, 1807-1873), vajcarski paleontolog i geolog uspeo da zainteresuje nau nu javnost i uzdrma dotadanje shvatanje, utvrdivi ledniko poreklo lutajueg kamenja na
7

Do skora je poetak pleistocena, odnosno kvartara vezivan za poetak zahladjenja u Mediteranskom basenu, odnosno za poetak pozitivne paleomagnetne epizode Olduvaj (unutar negativne paleomagnetne epohe Matujama), tj. 1.87 miliona godina pre sadanjosti. 8 iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, prilagodjeno

planini Juri. Njegovo predavanje na godinjem skupu vajcarskog prirodnjakog drutva odranom 1837. godine oznailo je poetak prihvatanja teorije o ledenom dobu. Krajem XIX i poetkom XX veka objavljivano je sve vie radova koji idu u prilog lednikoj teoriji. U prvo vreme smatralo se da je postojalo samo jedno veliko ledeno doba (monoglacijalizam ). Kada je utvrdjeno da postoji vie horizonata morena, koje su dokaz da je ledniki pokrov nadi rao i povlaio se u vie navrata, prihvaeno je shvatanje da je tokom kvartara bilo vie ledenih doba koja su se smenjivala sa toplijim raz dobljima (poliglacijalizam ). Izuzetan znaaj za prihvatanje shvatanja o postojanju vie ledenih doba imali su radovi Penka (Albrecht Penck) i Briknera (Eduard Br ckner) koji zapoinju svoja klasina is traivanja 1901. a zavravaju ih 1909.godine. Izmedju ostalog, ovi autori su ustanovili etiri glacijala (ginc, mindel, ris i virm) i tri interglacijala i postavili stratigrafsku podelu koja je, sa kasnijim dopunama, u upotrebi sve do dananjih dana. U XX veku kvartarna istraivanja su vrlo intenzivna i raznovrsna. Pri tome je dolo do formi ranja razliitih stratigrafskih podela u razliitim oblastima. U oblasti velikih kontinentalnih lednikih pokrova (severna Evropa i severna Amerika) regionalne hronostratigrafske podele izvedene su na osnovu stratigrafije moren skih i fluvioglacijalnih sedimenata; u alpskoj visokoplaninskoj oblasti, podela je izvrena na osnovu broja i poloaja fluvioglacijalnih i aluvijalnih terasa; u periglacijalnim oblastima na osnovu horizonata pogrebenih zemalja u lesnim naslagama; u priobalnim oblastima na osnovu marinskih tvorevina. Zbog toga to se zasnivaju na genetski razliitim tipovima naslaga, granice pleistocenskih etapa u razliitim regionalnim podelama kvartara nemaju uvek isti poloaj. Takodje, klimatska kole banja, koja u velikoj meri odredjuju ciklinost kvartarnih naslaga, nisu bila istog intenziteta i nisu se odrazila istovremeno u ra zliitim oblastima. Usled toga je korelacija regionalnih hronostrati grafskih shema veoma sloena, a njihov znaaj i primena lokalnog karaktera. ezdesetih godina XX veka razvija se "Delta 0 izotopa", koja predstavlja globalnu hronologiju kvar o promeni klime i uzrocima glacijacija.
18

stratigrafija", ili "stratigrafija kiseonikovih tara i koja potvrdjuje astronomsku teoriju

03.04. Globalna hronologija kvartara stratigrafija kiseonikovih izotopa9 Globalna hronologija kvartara zasniva se na astronomskoj teoriji o promeni klime i uzrocima glacijacija, a naziva "stratigrafija kiseonikovih izotopa". Zasniva se na marinskim izotopskim stadijumima (MIS - Marine Isotope Stage), koji su ranije nazivani kiseonikovi izotopski stadijumi (OIS). Marinski izotopski stadijumi su vremenski intervali izdvojeni na osnovu prouavanja odnosa kiseonikovih izotopa u karbonatnim ljuturicama foraminifera, koji odraavaju promene u klimi (vii odnos 18O/16O - hladnija klima, nii odnos toplija). Svaki od ovih stadijuma predstavlja jedan glacijal, interglacijal, stadijal ili interstadijal. Interglacijali su predstavljeni neparnim brojevima, a glacijali parnim, a brojanje poinje od sadanjosti pa sve dublje u prolost. Stadijumi su objedinjeni u cikluse, koje ine obino jedan interglacijal i jedan glacijal, i obeleeni su velikim latininim slovom. Izuzetak je ciklus A, koji je nedovren, odnosno sastoji se samo od interglacijala MIS1, i ciklus B, koji obuhvata 4 stadijuma, MIS2-5, pri emu MIS2-4 odgovaraju poslednjem glacijalu (MIS3 je prvobitno pogreno smatran za interglacijal), a MIS 5 poslednjem interglacijalu.
9

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, prilagodjeno

Od poetka srednjeg pleistocena, odnosno poslednjih 700.000 godina, izdvojeno je osam kompletllih ciklusa (glacijal + interglacijal), i jedan nedovren (ciklus A, holocen), odnosno 10 ciklusa u poslednjih milion godina. Od poetka kvartara zabeleeno je oko 50 klimatskih ciklusa, od ega vie od polovine nije registrovano na kopnu, jer su klimatske promene na poetku kvartara bile manjeg intenziteta. Ciklusi su oznaeni velikim latininim slovima, a granice izmedju ciklusa rimskim brojevima. Apsolutna starost najvanijih granica odredjena je na osnovu granica izmedju paleomagnetnih epoha i epizoda. Poetak kvartara odredjuje poetak reversne paleomagnetne epohe Matujama; poetak ciklusa I, odnosno granicu IX, tj, donju granicu srednjeg pleistocena odredjuje poetak normalne paleomagnetne epohe Brines. Najvanija topli intervali u "zapisu" kiseonikovih izotopa da tovani su U /Th metodom u koralnim sprudovima.- Pojedini ciklusi, intervali i granice izmedju njih, datovani su drugim metodama apsolutnog datovanja kao to je C14 za intervale pretposlednjeg ciklusa (ciklus B). 03.05. Regionalne stratigrafske podele kvartara10 Regionalne hronostratigrafske podele u raznim oblastima sveta vezuju se za stratigrafiju razliitih genetskih tipova kvartarnih naslaga. U oblastima koje su u glacijalima bile pod velikim lednikim pokrovima (npr. severna Evropa, severna Amerika) to su morene i fluvioglacijalne naslage, u visokoplaninskim regionima (npr. alpska oblast zagleeravanja) - eone morene i fluvioglacijalne terase, u periglacijalnim oblastima - les i aluvijalne naslage, a u priobalnim oblastima - marinske tvorevine. Usled toga je korelacija regionalnih hronostratigrafskih shema sloena, a znaaj i primena imaju lokalni karakter. Hronostratigrafske jedinice izdvojene u najbolje prouenim oblastima, naroito u severnoj Evropi i alpskoj oblasti zagleeravanja, dugo su koriene u geolokoj i arheolokoj literaturi kao hronoloke jedinice i nekritiki primenjivane i na druge genetske tipove kvartarnih naslaga. Osim toga, ustanovljeno je da su klasine hronostratigrafske sheme u mnogo emu pojednostavljene. Na primer, virm, izdvojen kao poslednji ili najmlai glacijal u alpskoj hronostratigrafskoj shemi, dugo je u evropskoj geologiji kvartara bio sinonim za poslednji glacijal. Utvreno je, meutim, da virmske naslage obuhvataju tvorevine vie od jednog glacijala, i, takoe, interglacijalne naslage. Zbog toga se smatra da je korienje termina virm kao morfostratigrafske jedinice, pravilno iskljuivo u alpskoj oblasti zagleeravanja. Isto vai i za druge hronostratigrafske jedinice u regionalnim podelama kvartara, pa treba izbegavati njihovu upotrebu kao hronoloke jedinice. Stratigrafsku podelu pleistocena u Alpima i u Severnoj Evropi treba znati zbog toga to se u ovim oblastima nalaze znaajna paleolitska nalazita, ali i zbog toga to se sa njima, kao hronolokim odrednicama sreemo u starijoj literaturi. 03.05.01. Stratigrafska podela pleistocena u Alpima11 Podela pleistocena u Alpima izvrena je na osnovu broja flu vioglacijalnih terasa, pre svega na terasama pritoka Dunava u Bavarskoj i Austriji. Ovde je ustanovljeno je da se u dolinama reka nalaze eone morene koje se mogu svrstati u etiri grupe koje se ste penasto nalaze uz reku na razliitim visinama (Penk i Brukner, 1909). Sa svakom eonom morenom stoji nizvodno u vezi po jedna fluvioglacijalna terasa. Starije terase ostale su u "viseem poloaju" u odnosu na dno rene doline i znatnim delom su razorene postglacijalnom erozijom i denudacijom. S obzirom na neposrednu vezu sa susednom eonom morenom, Penk i Bikner su smatrali da svaka fluvioglacijalna terasa odgovara jednom glacijalnom stadijumu i zakljuili da su se u Alpima smenila etiri glacijala, koje su nazvali imenima manjih reka u Alpima: Wrm (virm), Riss (ris), Mindel (mindel) i Gnz (ginc). Umesto punih naziva glaci jalnih stadijuma, u literaturi se, esto, kao oznake,
10 11

iz Arheoloki leksikon, Hronologija kvartara, prilagoeno iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno

upotrebljavaju poetna slova: W, R, M, G. Navedeni glacijali razdvojeni su toplim interglacijalnim faza ma kada su se gleeri povlaili preputajui svoje doline radu rene erozije. Dok se tokom glacijala vrilo intenzivno nasipanje terasnog ljunkovitog materijala, u interglacijalima alpske reke, smatrali su Penk i Brikner, sa poveanom koliinom vode, produbljuju svoje korito i usecaju se ispod nivoa aku mulativne terase. U manjim jezerima ili u mova rama alpske oblasti, taloili su se limniki i barutinski sedimenti, kao to su trakasta glina, jezerska kreda, kriljavi lignit. Tri interglacijacije koje su izdvojene izmedju navedene etiri glacijacije oznaene su, prema neposredno starijoj i mladjoj glaci jaciji, kao ris-virm interglacijal (R/W), mindel-ris (MIR) i ginc -mindel interglacijal ( G/M). U novije vreme izdvojena su i dva starija glacijala: Dunav i Biber, a u okviru ve postojee etvorolane podele pleistocena u Alpima i vie stadijala i interstadijala vezanih za svaki glacijacijal. U virmskom glacijalu izdvojena su tri stadijala (W1, W2 i W3) i dva interstadijala (W1/2, W2/3), a u risu, mindelu i gincu po dva stadijala i jedan interstadijal. 03.05.02. Stratigrafska podela pleistocena u severnoj Evropii12 Glacijalni stadijumi u oblasti koju je nekada pokrivao Skandi navski ledniki tit nazivaju se Weichsel ili Visla, Warthe (varta), Saale (zala) i Elster. Ustanovljeni su na osnovu sistema eonih more na koje se pruaju kroz Dansku, Holandiju, severnu Nemaku i Polj sku, a nazive su dobili po rekama ovih oblasti. Morene glacijacija visle i varte imaju ouvanu topografiju, morene zala glacijacije su raskomadane i zaravnjene, a morene elster su gotovo potpuno izgu bile prvobitnu morfologiju, tako da je pruanje leda u glacijalu elster rekonstruisano na osnovu rasprostranjenja tilova i eratikih blokova. Starije eone morene lee junije od mladjih, to je bio i osnovni uslov za njihovo ouvanje i prepoznavanje. Na primer, u stadijumu visla, ledniki tit nije dostigao rasprostranjenje ka jugu iz stadijuma zala ni na jednom mestu, dok elsterske morene imaju najmanje raspros tranjenje na povrini, jer su na irokoj teritoriji prekrivene naslagama zala glacijacije. eone morene varta glacijacije neki autori svrstavaju u glacijacije visla ili zala. Drugi joj priznaju samostalnost i izdvajaju je kao posebnu glacijaciju. Dok su mladji glacijalni stadijumi izdvojeni na osnovu morenskih naslaga, stariji su uspostavljeni preteno na osnovu fosila koji ukazuju na hladniju klimu. To su menap, eburon i brigen (Briiggen) zahla djenje. Mogue je da se u glacijalima preelsterskog doba ledniki tit nije pruao dalje od junih obala Severnog mora i Baltika, tako da u Nemakoj i Poljskoj nije ostavio direktne dokaze o svom rasprostranjenju. Klasini interglacijalni stadijumi severne Evrope su em (Eem), holtajn (Hol stein) i kromer (Cromer). Predstavljeni su naslagama iz marinskih transgresija i tresetita iji sadraj polena dokumentuje postojanje uma umerene klime u severozapadnoj Evropi. Stariji in terglacijalni stadijumi izdvojeni su takodje prevashodno na osnovu ostataka faune i flore, kao topla razdoblja val (Waal) i tegelen. Prema tome, u klasinoj podeli pleistocena u severnoj Evropi izdvojeni su: Visla glacijacija Em interglacijacija

12

Zala glacijacija Holtajn interglacijacija Elster glacijacija Kromer interglacijacija Menap zahladjenje Val topli period Eburon zahladjenje Tegelen topli period Brigen zahladjenje Morske naslage najmladje, emske interglacijacije, mogu se pratiti od Holandije, preko Dan ske, severne Nemake, sve do Poljske i Baltika. One su se nataloile u Baltikom moru, koje se irilo skoro 200 km na jugoistok od Finskog zaliva, a ka severoistoku prualo se u vidu moreuza, koji je spajao Baltiko sa Belim morem. Mekuci pronadjeni u ovim naslagama ukazuju da je tempera tura mora tokom emske interglacijacije bila via od dananje. Holtajnski interglacijalni sedimenti poznati su iz Holandije, Da nske, severne Nemake i Poljske i predstavljeni su morskim i reno jezerskim sedimentima. Tokom ove interglacijacije holtajnsko more je zauzimalo Baltiki basen i severno more, uz transgresiju u nekim udolinama vie od 100 km od dananje obale. U tipskim oblas tima, izmedju interglacijalnih naslaga holtajna, nalaze se sedimenti sa karakteristikama hladne klime. Tipska lokalnost interglacijacije kromer, Cromer Forest Bed, na lazi se na klifovima Severnog mora kod Runtona u Engleskoj. Pred stavljena je serijom slatkovodnih, brakinih i marinskih slojeva koji se smenjuju, a sadre ostatke "toplodobnih" sisara i polen meovitih uma. Medjutim, iz Holandije su opisana najmanje tri posebna inter glacijala u okviru stratigrafskog poloaja kromera; viefazni karakter horizonata sa kromerskom faunom poznat je i iz Nemake. Takodje je i za glacijalne naslage, za koje se ranije smatralo da pripadaju jednom glacijalu, utvrdjen viefazni karakter, to je omoguilo da se izvre lokalne podele glacijala zala i elster na po tri podfaze. Pokuaji korelacije alpskih i severnoevropskih glacijacija dali su razliite rezultate, ali veina autora prihvata korelaciju izloenu na sledei nain: Alpi Virm glacijacija Ris glacijacija Mindel glacijacija Ginc glacijacija Severna Evropa Visla glacijacija Zala glacijacija Elster glacijacija Menap zahladjenje

Donau glacijacija Biber glacijacija

Eburon zahladjenje Brigen zahladjenje

03.05.03. Podela kasnog glacijala i holocena u Baltikoj oblasti Mladja epoha kvartara i najmladja epoha Zemljine istorije naziva se holocen ( (holos) = ceo i (kainos) = nov). Poinje priblino pre 11.500 godina. Podela holocena zasniva se na redosledu dogadjaja kroz koje je prolazilo Baltiko more, odnosno smeni marinskog i jezerskog reima tokom povlaenja velikog lednikog tita. Rekonstrukcija evolucije Baltikog mora izvrena je na osnovu prouavanja trakastih glina, palinolokih analiza i primenom metode 14C, koji su omoguili odredjivanje starosti pojedinih faza u godinama. Idui hronolokim redom, izdvojeni odeljci se nazivaju preboreal, boreal, atlantik, subboreal i subatlantik.

04 Reljef i promene reljefa u ovekovoj prolosti

04-01 Reljef. Predeli. Geomorfoloki agensi. 04-02 Paleogeografske promene u ovekovoj prolosti. 04-02-1 Kako je izgledala Evropa tokom ledenih doba? 04-02-2 Pleistocenski ledniki pokrovi i gleeri u drugim delovima sveta: Severna Amerika, Antarktik, Juna Amerika, Australija13 04-02-3 Nezagleerene oblasti Evrope u plaeitocenu 04-02-4 Promene obalskih linija 04-01 Reljef. Predeli. Geomorfoloki agensi. Reljef je spoljanji izgled zemljine povrine. Prouavanjem reljefa bavi se geomorfologija. Geomorfologija prouava povrinski oblik zemlje. Prouavanjem reljefa u prolosti bavi se paleogeografija. Zato je potrebno da poznajemo reljef ukoliko se bavimo arheologijom? 1. Da bi smo pronali arheoloko nalazite. Uspena prospekcija podrazumeva poznavanje reljefa i osobina sedimentacione sredine. Reljef i geomorfoloki oblici pokrivaju tj. otkrivaju naslage odreene starosti. Geomorfoloki oblici mogu biti slini arheolokim nalazitima. 2. Da bi smo razumeli poloaj arheolokog nalazita. Poloaj stanita i organizacija ivota na stanitu zavisi od karakteristika reljefa (blizina vode, preglednost, zatienost od vremenskih nepogoda, odbrambene mogunosti, blizina obradivih povrina, blizina resursa, poloaj u odnosu na komunikacije, osunanost...) 3. Da bi smo razumeli promene u reljefu od vremena koje prouavamo do danas. Reljef se menja. Po veliini (odnosno visinskoj razlici) oblici reljefa mogu se podeliti na vie grupa:

13

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.

-oblici I reda su kontinenti i okeani (tzv. ORORELJEF). Oblici ororeljefa nastaju tokom desetina miliona godina npr. izdizanje Alpa odvija se tokom tercijara14, naroito tokom oligocena i miocena15. -oblici II reda su planine, visoravni i nizije (MAKRORELJEF). Oblici makroreljefa nastaju i menjaju se tokom miliona godina, na primer, nae velike reke su veinom nastale u pliocenu. -oblici III reda su bregovi, rtovi, doline, uvale (MEZORELJEF), nastaju i menjaju se tokom nekoliko hiljada godina. -oblici IV reda- svi oblici sa visinskom razlikom manjom od 1 m (MIKRORELJEF); mogu nastati i menjati se praktino trenutno, pred naim oima. Prirodne sile koje uestvuju u stvaranju i menjanju reljefa su: endogene (unutranje) i egzogene (spoljanje) geoloke sile. Endogene sile su pokreti koje prouzrokuje Zemljina tea, strujanje magme i drugi inioci iz unutranjosti zemljine kore. One izazivaju promene u litosferi, ali i na Zemljinoj povrini. Egzogene sile su spoljanjeg porekla iz atmosfere, hidrosfere ili biosfere, a njihovo dejstvo se ogleda u razaranju stena i prenoenju i taloenju sedimenata koji su tim razaranjima stvoreni. To su: suneva energija, voda, vetar, led i zemljina tea. Nazivamo ih takodje i geomorfoloki agensi, jer utiu na reljef i menjaju ga.

04-02 Paleogeografske promene u ovekovoj prolosti16. Od vremena pojave oveka do danas u ivotnoj sredini dolazilo je do velikih promena. Preovladjujue hladna klima, kao i smena glacijala i interglacijala, bili su praeni velikim promenama u organskom svetu, i bitnim promenama karaktera i intenziteta geomorfolokih procesa u mnogim delovima sveta. Nesumnjivo najizrazitije posledice klimatskih promena ogledaju se u irenju leda na Zemlji - velike povrine kopna i mora na se vernoj hemisferi nalazile su se, tokom glacijala, pod lednikim pokrovom. U vreme kada su ledniki titovi imali najvee rasprostranjenje, oko jedna treina Zemljine povrine bila je pod ledom debelim i po neko liko kilometara. Na junoj hemisferi, Antarktiki ledniki pokrov bio je, tokom najhladnijih glacijala, za oko 10 % vei od dananjeg, pruajui se prema moru do oboda konti nentalnog elfa. Plovei ledniki elfovi produkovali su obilje ledenih bregova i santi, a povrina okeana zaledjena preko zime, bila je znatno proirena. Plovei led pokrivao je polovinu ukupne povrine okeana. Dolinski gleeri postojali su na Novom Zelandu, Tasmaniji i Austra liji. U Junoj Americi, gleeri su silazili sa Anda u ravnicu Patago nije. ak se i u tropima odrazio efekat globalnog zahladjenja; gleeri su se, na primer, formirali na visovima Mauna Kea i Mauna Loa na Havajima i Mont Elgon u Ugandi - u planinama na kojima danas nema leda. Napredovanje i povlaenje lednikih pokrova uticalo je na irenje i suavanje oblasti u kojima su se manifestovali periglacijalni fenome ni. Geomorfoloki procesi bili su pod jakim uticajem ciklinih prom ena rasprostranjenja i tipa vegetacijskog pokrivaa. U kontinentalnim oblastima sputanje erozionog bazisa usled opadanja nivoa mora u glacijalima znaajno je uticalo na fluktuacije aluvijalnih procesa. Na niim geograf skim irinama faze suve klime smenjivale su se sa periodima vlanijih klimatskih uslova, a nivo vode u pluvijalnim jezerima se izdizao i sputao.
14

poinje pre 65 miliona godina 15 oligocen poinje pre 34, a zavrava se pre 23 miliona godina, miocen poinje pre 23, a zavrava pre oko 5 miliona godina.
16

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.

Smenjivanje glacijacija i interglacijacija na kontinentima sever ne hemisfere imalo je za posledicu kolebanje nivoa svetskog mora. U proseku, nivo mora u glacijalima bio je preko 100 m nii nego danas. Sputanje nivoa mora u glacijalima uticalo je na proirivanje priobal skih ravnica poveavajui ukupnu povrinu kopna. Obalske linije i granice izmedju morskih basena i kontinenata izgledale su drugaije nego danas, danas moreuzima razdvojeni kontinenti bili su spojeni, dananja ostrva bila su spojena sa kopnom. kopnom, Severna Amerika i Evroazija bile su povezane kopnom irokim vie od 1.600 km koje se nalazilo na mestu dananjeg Beringovog moreuza. Arhipelag ostrva koja se pruaju jugoistono od Malajskog poluostrva bio je jedinstveno kopno koje je povezivalo Sumatru, Javu i Filipine sa Azijskim kopnom. Samo uzani kanal razdvajao je Celebes od Nove Gvineje, koja je bila spojena sa Aus tralijom. Neke zemlje u Evropi, koje danas razdvaja more, bile su tokom glacijala geografski povezane: Irska sa Britanijom, Britanija sa Francuskom. 04-02-1 Kako je izgledala Evropa tokom ledenih doba?17 Veliki deo severne i severozapadne Evrope nalazio se tokom glaci jala pod lednikim pokrivaem, koji je pri maksimalnom rasprostra njenju imao povrinu od oko 5.5 miliona km 2. Ledniki pokriva nastajao je spajanjem nekoliko manjih ledni kih titova, koji su imali autonomne centre zagleeravanja, iz kojih su se lepezasto irili tokom glacijacija. Od zapada ka istoku prostirali su se: Britanski ledniki pokrov (prekrivao je Britanska ostrva i Irsku), Skandinavski tit, koji je imao najvee rasprostranjenje (pruao se preko Skandinavskog poluostrva, srednjoevropske nizije i severoza padlnog dela ruske platforme), zatim ledniki pokrov Barencovog elfa (obuhvatao je ostrvske arhipelage picberg, Nova Zemlja i Zemlja Franca Josifa), i na krajnjem severoistoku Evrope, Severnouralski ledniki tit i leduniki pokrov Severne Zemlje koji se dalje prostirao u Aziju. Britanski ledniki pokrov razvijao se u glacijalima spajanjem nekoliko lednikih kapa u planinama kotske, Velsa i Irske. Nje gova juna granica prostirala se juno od Irske i preko Engleske od Bristolskog kanala do Temze. Iako su nadmorske visine rela tivno niske - 1.300 m u kotskoj, 1.000 m u Velsu i Irskoj, niska je i snena granica, zahvaljujui primorskoj klimi sa izraenom let njom oblanou, odnosno prinosu vlage iz relativno toplih morskih vazdunih masa sa Atlantika. Centri zagleeravanja su indentifikovani veinom na osnovu strija i rasprostranjenja eratikih blokova. Nji ova rekonstrukcija oteana je time to su se gleeri iz razliitih centara spajali, kao i zbog variranja relativne snage lednikihh tokova iz razliitih centara, dok je glacijacija napredovala i povlaila se. Pravci kretanja leda bili su kontrolisani topografijom, pre svega pruanjem glavnih renih dolina i ravnica. Tokom maksimuma najjaih glaci jacija Britanski ledniki pokrov spajao se sa Skandinavskim ledenim titom. Skandinavski ledniki tit bio je najvei u Evropi. Njegova juna granica se u pretposlednjem glacijalu prostirala se od ua Rajne preko Rajnskih kriljavih planina i Rura, do planine Harc, zatim do Sudeta i Karpata, odakle se odvajala i ila preko Ukrajine, pravei dva lakta: jedan na Dnjepru, usmeren prema jugu, i drugi, izmedju Harkova i Tule okrenut prema severu. Centar zagleeravanja nalazio se iznad Botnijskog zaliva u Skandinaviji. tit je bio asimetrian. Prema jugoistoku pruao se u duini od 1.300 km u poslednjem glacijalu, u ranijim glacijalima i do 2.000 km, na zapad i severozapad oko 300 km. Osnovni inioci koji su uticali a ovakvu morfologiju i irenje Skandinavskog lednikog tita su, osim globalnog snienja temperature tokom glacijala, koliina padavina, na koju je odluujui uticaj
17

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.

imalo kretanje vazdunih masa sa Atlantika, i topografija Skandinavskog poluostrva. Skandinavske planine pruaju se celom duinom poluostrva, gotovo 1.000 km. Njihova visina je 1.200 do 1.500 m, a u junoj Norvekoj dostie 2.500 m. Vazdune mase koje donose vlagu sa Atlantika dolaze do norveke obale sa jugozapada, tako da se godinja koliina padavina kree od 3.000 mm, na jugu, do 750 mm, na severu. Opadanje temperature poetkom svake glacijacije dovodilo je do iren ja postojeih gleera (gleeri i danas pokrivaju povrinu od priblino 5.000 km 2) i njihovog spajanja. Akumulacija snega i leda isprva je bila najobimnija na strmim zapadnim stranama planina, ali je u tim delovima blizina obale spreavala irenje lednikog pokrova. Nasuprot tome, led na istonim padinama planina, sporije se kretao du blaih i duih padina, pri emu njegovo irenje nije nailazilo na prepreke. Tako su se gleeri koji su se sputali istono irili i medjusobno spajali u ravnici Botnijskog zaliva u supodinske gleere, a zatim u ledniki tit koji je postepenim narastanjem prekrio i planine. S obzirom da su juni, kao i istoni delovi Skandinavskog tita bili tanki, ledniki tit se zavravao na severnim padinama visokih planina Nemake, kao to su Sauerland, Harc, Rajnske kriljave pla nine odnosno Sudeti i Karpati u junoj Nemakoj i Poljskoj. Ledene mase du june granice rasprostranjenja nisu prekrile nia brdska po druja. Na primer, brda izmedju dolina Dnjepra i Dona, koja se uzdiu svega 75-150 m iznad okolnog terena, formirala su u titu bezlednu zonu duu od 450 km u starijim glacijalima. Klimatski uslovi i proces zagleeravanja tokom pojedinih glaci jalala bili su slini; gleeri su se formirali u istim oblastima i irili uglavnom istim putevima. Glavne razlike su u njihovom rasprostran jenju. Na pr., tokom pretposlednjeg glacijala oblast Skandinavskog lednikog tita bila je znatno vea od oblasti koji je pokrivao ledniki pokriva poslednjeg glacijala. Poslednji maksimum irenja Skandinavskog tita vezuje se za 17.000 do 20.000 g. pre n.e. Do 7.000 g. pre n.e. ledniki pokrov se povukao a do 5.000 veina gleerskih jezika je ili nestala ili svedena na male dimenzije. U vreme maksimalnog rasprostratranjenja Skandinavski ledni ki pokrov se spajao sa ledom koji se sputao sa Urala (Severnouralski ledniki tit), i lednikim pokrovom Barencovog mora, sa centrima zagleeravanja na visokoplaninskim arhipelazima picberga, Zemlje Franca Josifa i Nove Zemlje. Tokom glacijala ovo je bio jedinstven pokrov iznad plitkog elfa Barencovog mora. Skoro cela oblast ovog mora ima danas dubinu manju od 400 m, to je u uslovima sputanja nivoa mora u glacijalima omoguavalo formiranje jedinstvenog lednikog pokrova na ovom prostoru. Ledniki pokrov Barencovog mora spajao se sa sibirskim ledni kim pokrovom koji se prostirao dalje na istok sve do Laptevskog mora. Sibirski ledniki tit bio je manji i tanji od Skandinavskog, i imao je za nekoliko stepeni geografske irine manje rasprostranjenje prema jugu, to se moe objasniti manjom koliinom vlage koju je primao. Pored velikog lednikog tita, tipa inlandajsa, koji je pokrivao veliki deo severne i severozapadne Evrope, u visokim planinama sred nje i june Evrope postojali su mnogobrojni dolinski gleeri tipa dananjih alpskih glecera, formirani u visokoplaninskim oblastima u kojima su nadmorska visina i koliina padavina bili takvi da su omogucavali akumulaciju snega i leda. Najprostrallija takva oblast zagleeravanja nalazila se u Alpima, koji su tokom glacijala, bili prekriveni sloenim planinskim lednikim titom. Planinski masiv Alpa prua se na duini 2 od oko 1.050 km, sa visinama od 4.000 do 4.500 m i vie. Danas je oko 3.850 km u Alpima pokriveno gleerima, dok je u pleistocenu tokom maksimalnog rasprostranjenja led pokrivao

povrinu od 150.000 km 2, i znaajno uticao na klimu u Evropi. Alpski gleeri su se na severu sputali do nadmorske visine od 500 m, a na jugu i do visine od 100 m. Visina snene granice sputala se do 1.800-2.000 m, dok se danas u Sredinjim Alpima nalazi na oko 3200 m. Zagleeravanje u Alpima poinjalo je irenjem dolinskih gleera, koji su se poveavali sa napredovanjem glacijacija, i meusobno spa jali. Tako se formirao planinski ledniki tit koji je mestimino, iznad dubokih dolina, dostizao debljinu od 1.500 m, i iz koga su virili, kao nunataci, samo najvii vrhovi. U gleerskim dolinama erozija je bila intenzivna. Akumulacijom morenskog materijala formirani su luni bedemi eonih morena koji pregradjuju nekadanje gleerske doline, odnosno dananje subalpiske reke. Na spoljanju stranu eonih morena naslanjaju se akumulativne fluvioglacijalne terase. Takve terase prate gornje tokove gotovo svih alpskih reka koje izviru u oblasti nekadanjih gleera. Naroito su brojne i za stratigrafiju pleistocena znaajne terase desnih dunavskih pritoka u Bavarskoj i severnoj Austriji: Ilera, Leha, Ilma, Ina, Salzaha i njihovih pritoka: Ginca, Mindela, Risa i Virma. Gleeri su se takodje formirali u visokim delovima Pirineja, Kar pata, Apenina, kao i na visokim planinama Balkanskog poluostrva, centralne Evrope, Francuske, Pirinejskog poluostrva i Britanije.

04-02-2 Pleistocenski ledniki pokrovi i gleeri u drugim delovima sveta: Severna Amerika, Antarktik, Juna Amerika, Australija18 Veliki deo severnoamerikog kontinenta bio je takodje tokom pleistocena prekriven ledom. Ledniki pokrov se, tokom svog maksi malnog rasprostranjenja, kontinualno pruao preko severne polovine kontinenta od Atlantika do Pacifika, prekrivajui povrinu veu od 16 miliona km 2, to je predstavljalo vie od treine svetskog lednikog pokrivaa. Nastajao je spajanjem dva lednika pokrova, koji su se irili iz dve oblasti zagleeravanja, razliitim po karakteru i mestu postanka. U centralnim i istonim delovima prostirao se Laurentijski ledniki tit, a u zapadnom delu Kordiljerijski gleerski kompleks. Najvei ledniki tit bio je Laurentijski. Njegov centar zaglee ravanja nalazio se iznad zaliva Hadson. Na istoku se spajao sa lednikim pokrovom Elzmirovog i Bafinovog ostrva, a preko njih i sa Grenlandskim inlandajsom. Verovatno su prvo nastali gleerski ko pleksi preko iroke oblasti Labrador- Ungava platoa i na visoravnima arktikih ostrva, kao to su Bafinovo i Elzmirovo ostrvo, gde najvii vrhovi dostiu 2.400 m, da bi se led zatim irio daleko na zapad i jug preko ravniarskih terena, obuhvatajui celu istonu Kanadu, i sputajui se na jug prema Novoj Engleskoj, Ilinoisu, Indijani i Ohaju. Du njegovih zapadnih granica, kracima koji su se odvajali od glavnog toka leda, dolazio je u kontakt sa lednickim titom Kordil jera, koji se pruao od Kanadskih stenovitih planina, preko Aljaske, veeg dela zapadne Kanade i delova amerikih drava Vaington, Aj daho i Montana. Juno od granice kontinualnog lednikog pokrova nalazili su se brojni odvojeni centri zagleeravanja, skoncentrisani u oblasti visokih planina ili visoravni (Jeloustonski plato, Siera Nevada itd.). Najvea povrina na Zemlji danas prekrivena ledom nalazi se na Antarktiku, kontinentu koji lei gotovo u celini unutar arktikog kruga, i na kome se nalazi juni pol. 2 Povrina kontinenta je oko 14 miliona km . Oko 90% ove povrine, ne raunajui elf pod
18

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.

2 ledom, prekriva ledniki pokrov, a jo oko 50.000 km zauzimaju drugi gleeri. Ledniki tit Antarktika znaajno utie na globalnu klimu Zemlje jer znatno sniava temperaturu budui da predstavlja izvor hladne morske vode koja od Antarktika tee ka niim geograf skim irinama.

Najvea masa leda pokriva istoni Antarktik (deo kontinenta istono od meridijana 0180. Ledniki tit ima glatku, kupolastu povrinu, a najveu debljinu, od oko 4 km, dostie istono od pola. Na zapadnom Antarktiku ledniki pokrov ima niu stensku podlogu, iji veliki deo lei ispod sadanjeg nivoa mora, a oblik tita komp likuju velike nepravilnosti obalske linije i reljefa. Na mnogim mestima vrhovi planina probijaju ledenu povrinu kao nunataci, dok je istoni deo kontinenta, sve do obala, potpuno prekriven debelim slo jem leda. Veliku povrinu led pokriva i du obala Antarktika, naroito iz nad plitkih zaliva gde se spaja u ledene elfove. elfovi se istanjuju prema moru i zavravaju klifovima koji mogu biti visoki i do 30 m iznad mora. Od njih se odlamaju ploasti ledeni bregovi koji mogu biti ogromnih dimenzija, ak do 30.000 km 2. Starost glacijacije Antarktikog kontinenta je velika. Na osnovu fosila tercijarnih biljaka utvrdjeno je da je na Antarktiku, pre mio cena, vladala umerena klima. Medjutim, ve u gornjem miocenu led je pokrivao znatnu povrinu zapadnog Antarktika (tilit na Jones planini datovan je K/Ar metodom u 10 miliona godina). Od vremena kada se ledniki tit formirao, s obzirom na poloaj unutar arktikog kruga i veliku nadmorsku visinu kontinenta, fluktuacije su verovatno bile minorne u odnosu na njegovu masu. Smatra se da je tokom pleistocena, njegova povrina bila za oko 10 % vea od dananje. U Junoj Americi rasprostranjenje zagleerenih oblasti u pleis tocenu vezano je za Ande, koji se pruaju du zapadne obale preko celog kontinenta. Na krajnjem jugu planinski ledniki tit bio je irok oko 200 km a u svom sredinjem delu imao je debljinu 800 1.200 m. Juno od 50 geografske irine irio se i do Atlantika, a na severu se suavao, da bi se negde na 38 geografske irine kontinu alno zagleerena oblast zavravala; dalje na sever javljali su se samo izolovano manji planinski ledniki titovi, dolinski i cirkni gleeri. Na Australijskom kontinentu, s obzirom na njegov geografski poloaj i ogranieno rasprostranjenje visokih planina, gleeri su se u pleistocenu formirali na ogranienoj povrini od oko 52 km 2, u Snenim planinama na krajnjem jugu kontinenta. Vea oblast bila je prekrivena ledom na Centralnom platou Tasmanije, kao i na Novom Zelandu.

04-02-3 Nezagleerene oblasti Evrope u pleistocenu Delovi Evrope nisu se nalazili pod debelim ledenim pokrivaem, ali su jasno reagovali na klimatske oscilacije tokom pleistocena. Oblasti uz lednike pokrove nazivaju se periglacijalnim oblastima. Karakteriu ih sledee vegetacijske zone: niska bunasta i mahovinasta vegetacija pojasa tundre, zona travnate vegetacije hladnih stepa i zona etinarskih uma ili tajga. Periglacijalne oblasti imale su veliko rasprostranjenje na evroazijskom, kao i na severnoamerikom tlu. Za vreme maksimalnog zahladjenja na podruju Evrope izvan ove oblasti nalazile su se samo mediteranske zemlje. Za periglacijalne oblasti karakteristini su permafrost ili stalno smrznuto tlo, i taloenje praine izduvane iz morenskih naslaga lesa. Permafrost ili stalno smrznuto tlo nastaje u oblastima u kojima je temperatura tokom veeg dela godine ispod take mrnjenja. Samo njegov povrinski sloj debljine od nekoliko centimetara do nekoliko metara predstavlja aktivni sloj, koji se usled sezonskih promena temperature topi i ponovo mrzne. Danas permafrost zauzima priblino petinu celokupne kopnene povrine sa

debljinama koje variraju u intervalu od 1.000 m na severu do 30 cm na jugu. Savremeni permafrost na podruju Evroazije19zauzima oko 12 miliona km2, dok je u poslednjem glacijalu na tom prostoru prekrivao vie od 22 miliona km2. Niske temperature spreavaju razlaganje organske materije i kretanje vode nanie, to onemoguava razvoj zemljita i uzrokuje nagomilavanje organske materije na povrini. Tokom letnjeg perioda led se topi tokom dana, ali se ponovo smrzava tokom noi proces poznat kao krioturbacija. U takvim uslovima zemljite menja strukturu, slojevi se deformiu, a u nekim oblastima nastaju karakteristini oblici reljefa i deformacija u stenama kao to su poligonalna tla, pingosi, ledeni klinovi, kameni prstenovi, "kamene pruge" i dr. Les je stena koja nastaje u uslovima hladne i suve pleistocenske klime. Jaki vetrovi koji duvaju preko kontinenta u vreme postojanja lednikih pokrova, izduvavaju prainu iz glacijalnih morena i taloe je juno od lednikih pokrova na prostorima koje prekriva stepska vegetacija. Naslage lesa karakterie smena horizonata lesa i pogrebenih zemalja horizonti lesa se taloe u glacijalima, a u interglacijalima, kada prestaje navejavanje praine, formira se vegetacijski pokriva i otpoinju pedogenetski procesi. U narednom glacijalu, ponovo dolazi do navejavanja praine, i do prekrivanja zemljita. Pogrebene zemlje na profilima lesnih naslaga, predstavljaju fosilna zemljita, stvarana u interglacijalima, ili interstadijalima. Lesne naslage u Evroaziji ine skoro 20 milona km2 tla najplodnijeg zemljita, jer se na lesu formira najplodniji tip zemljita, ernozem. Pored evropskog tla, lesne naslage se prostiru i u azijskom delu Rusije (Kazahstan), na podruju Mandurije i Kine, oblasti prerija Severne Amerike i u pampaskim stepama u Junoj Americi. Na podruju Evrope lesne tvorevine prostiru se od atlantske obale na zapadu, preko ua reke Rajne, Bavarske, eke, Donje Austrije i Moravske, Panonske nizije, Karpata (gde se javlja sve do 1.200 m nadmorske visine), obodu Dakijskog basena, severne Bugarske, Vlake i Moldavije. iroke i debele naslage ovog sedimenta nalaze se na podruju Ukrajine i june Rusije (izmedju dnjeprovskodonskih eonih morena na severu i Crnog mora na jugu). Debljina mu je prilino neujednaena: od 30 m na podruju Panonske nizije i ua reke Rajne, do 80 m na podruju Ukrajine. Za periglacijalne oblasti karakteristini su takodje i sistemi renih terasa. Postanak renih terasa je sloen, i one mogu nastajati i tokom glacijala i tokom interglacijala.Tokom glacijala, kada se sputao nivo svetskog mora, reke su se dublje usecale u svoja korita, i na taj nain stvarale rene terase. Klimatske oscilacije su dovodile do promena u vegetaciji koje su imale veliki uticaj na intenzitet erozije i akumulacije u renim dolinama. U interglacijalima, u uslovima humidne klime postojalo je obilje uma koje su spreavale povrinsku denudaciju, dok je u toku hladnih razdoblja, kad je uma zamenjivana niskom vegetacijom tundre i stepe, erozija bila intenzivirana, a reke nosile velike koliine materijala i akumulirale ih u donjim delovima tokova. Usecanjem korita u ve akumulirane slojeve ljunka formiraju se rene terase. Na primer, na Dunavu kod Bea je izdvojeno pet renih terasa: prve dve su pliocenske starosti, sledee tri su pleistocenske, a najmladja, peta, je holocenske starosti. Dok su beke terase uglavnom ljunkovite, rene terase kod Budimpete izgradjuju preteno sitnozrne i finozrne naslage, ukljuujui i les. Tu je izdvojeno sedam terasa, pri emu tri najvie odgovaraju pliocenu, tri nie pleistocenu, a najmladja, visoka samo nekoliko metara, holocenu. U oblasti Djerdapa i Negotinske Krajine J.Cviji (1908) izdvojio je sistem prostranih terasa koji se sastoji od sedam nivoa. U Nemakoj, u slivnom podruju Zale i Elstera utvrdjeno je postojanje 15 renih terasa: sedam donjopleistocenskih, pet srednjepleistocenskih i tri gornjopleistocenske. 04-02-4 Promene obalskih linija

19

VELIKO, 1982 i dr.

Smenjivanje glacijacija i interglacijacija na kontinentima sever ne hemisfere imalo je za posledicu kolebanje nivoa svetskog mora, odnosno sputanje nivoa svetskog mora u glacijalima, i njegovo ponovno izdizanje u interglacijalima. U proseku, nivo mora u glacijalima bio je preko 100 m nii nego danas. Ovo je uticalo na promene obalskih linija, spajanje kontinenata i ostrva sa kopnom u glacijalima, i njihovo ponovno razdvajanje u interglacijalima. Uspostavljanje veze izmedju kontinenata i spajanje ostrva s kopnom omoguilo je naseljavanje ranije nenaseljenih oblasti. Na primer, uspostavljanje veze izmedju Sibira i Aljaske, odnosno Azijskog i Severnoamerikog kontinenta u poslednjem glacijalu, omoguilo je naseljavanje Severne i June Amerike. Na mestu dananjeg Beringovog moreuza, nalazilo se u poslednjem glacijalu kopno iroko oko 1000 km, a cirkulacija izmedju Arktikog i Tihog okeana bila je obustavljena. Opadanje nivoa svetskog mora za nekih 200 m omoguilo je i naseljavanje Australije, pre priblino 45000 godina, a po nekim podacima i pre 60000 godina, jer je smanjilo razdaljinu izmedju kontinenta i susednih ostrva, Nove Gvineje i Tasmanije, i razdaljinu izmedju ovih ostrva i jugoistone Azije. Takodje, tokom poslednjeg glacijala, Indoneansko poluostrvo je bilo povezano sa Borneom, Sumatrom i Javom. U Evropi, Severno more je bilo daleko na zapadu u odnosu na dananje prostiranje. Britanska ostrva zajedno sa Lofotskim i etlandskim bila su spojena sa evropskim kontinentom. Baltiko more za vreme glacijala u donjem i srednjem pleistocenu nijje postojalo, jer se, preko prostora koji danas zauzima, iz pravca Skandinavije prema jugu pruao ledniki tit. Tek krajem poslednjeg glacijala, sa otapanjem leda nastaje Baltiki basen koji prolazi kroz jezersku fazu ("ancilusovo more") i marinsku ("joldijsko more"), sve do uspostavljanja iroke veze sa okeanom. Jedno vreme je Baltiko more dugakim moreuzom, koji se pruao preko Finske, bilo spojeno sa arktikim basenom, odnosno Belim morem. Zahvaljujui primeni metode C 14 za odredjivanje apsolutne sta rosti, brojanja metodom trakastih glina (varvi) i rezultatima pali noloke analize, izvreno je ralanjavanje holocena na faze kroz koje je prolazilo Baltiko more, i izraunato njihovo trajanje u godinama . Ovo ralanjavanje posluilo je kao osnova za podelu kasnog glacijala i holocena, koja danas ima iroku primenu ne samo u oblasti Baltika, ve u Evropi uopte. Jadransko more zauzimalo je mnogo manju povrinu u poslednjem glacijalu nego danas. Pre oko 25000 godina nivo svetskog mora bio je za oko 100 m nii od dananjeg, pa je severni deo Jadranskog basena bio kopno preko koga su se odvijale migracije biljnog i ivotinjskog sveta i kontakti izmedju paleolitskih zajednica koje su naseljavale Balkansko i Apeninsko poluostrvo. Reka Po bila je tada preko 300 kilometara dua i ulivala se u more priblino na crti Gargano-Palagraa-Mljet. Srednjejadranska i severnojadranska ostrva bila su spojena s kopnom. Reka Neretva ulivala se u more ispred dananjih ostrva Visa i Korule.

05. Sedimentologija. Sedimentoloke sredine.

05-01 Nastanak i osnovna podela sedimentnih stena 05-02 Sedimentne stene i slojevi neki osnovni pojmovi 05-03 Sedimentoloke analize 05-04 Tipovi kopnenih sedimenata Mnoga nalazita iz istorijskog perioda, pa i kasne praistorije nalaze se na povrini, prekrivena samo antropogenim naslagama, ili deljim ili tankim pedolokim supstratom. Medjutim, druga nalazita, a naroito ona iz rane praistorije nalaze se u geolokom kontekstu, ispod ili unutar sedimenata koji su nataloeni nekim geomorfolokim agensom. Za takva nalazita, najvanije podatke o procesu formiranja nalazita daje sedimentologija. Taloenje sedimenata se deava istovremeno sa ovekovim aktivnostima na odredjenom mestu, ili oznaava prekide u naseljavanju. I u jednom i u drugom sluaju, sedimentoloka prouavanja arheolokih lokaliteta daju vane podatke o ivotnoj sredini u prolosti oveka i o uticajima koje je ona imala na oveka. Detaljna sedimentoloka analiza na arheolokom lokalitetu zadatak je sedimentologa, analiza procesa formiranja arheolokih nalazita uglavnom zahteva specijalistu geoarheologa, ali podaci o matriksu koji se belee kako iskopavanja teku, i vane informacije koje iz njih proizilaze, zadatak su SVAKOG arheologa. Zbog toga je neophodno da arheolog bude u stanju da prepozna osnovne komponente matriksa20, i da bude u stanju da ih opie, odnosno da poznaje terminologiju, koja e, svakako, biti preuzeta iz oblasti koja se primarno bavi sedimentima a to je sedimentologija.

05-01 Nastanak i osnovna podela sedimentnih stena Sedimentne (=talone) stene mogu biti: klastine, hemijske i biohemijske. Ova podela se zasniva na nainu postanka stena klastine nastaju pretaloavanjem, hemijske obaranjem iz hemijskih rastvora (na primer krenjaci), a biogene radom ili nagomilavanjem ostataka organizama (na primer tzv. krenjak puarac, nagomilavanjem ljuturica pueva). Najvei znaaj u arheologiji imaju klastine stene, jer one najee uestvuju u formiranju arheolokih nalazita. Klastine stene nastaju raspadanjem i pretaloavanjem ve postojeih stena magmatskih, metamorfnih i starijih sedimentnih. Dobile su ime po tome to se sastoje od delia klasta. One se medjusobno razlikuju pre svega na osnovu veliine i oblika klasta, odnosno delia od kojih su izgradjene, zatim da lu su vezane ili nevezane. S obzirom da je tako, odredjivanje vrste klastine stene moe da izvri i arheolog: potrebno je da poznaje klasifikaciju klastinih stena, da odredi veliinu klasta, za stene izgradjene od krupnih klasta da li su klasti zaobljeni ili uglasti, i da li je stena vezana ili nije. Na osnovu veliine klasta klastine stene se dele na krupnozrne, srednjozrne, sitnozrne i finozrne. Krupnozrne su izgradjene od klasta iji je prenik vei od 2 mm, srednjozrne od klasta sa prenikom od 2 do 0,05 mm, sitnozrne od klasta sa prenikom od 0,05 do 0,005 i finozrne od klasta iji prenik ne prelazi 0,005 mm.
20

Praksa je, medjutim, sasvim drugaija. U naoj arheolokoj svakodnevici, u dnevnicima sa naih arheolokih iskopavanja, nalaze se najee neprecizni i terminoloki pogreni opisi arheolokog mastriksa. Na primer, vrlo esto se govori o "zemlji", kada su u pitanju sedimenti. esto se koriste "knjievni" termini, tamo gde su potrebni precizni struni termini. Na primer, "konglomerat" u srpskom jeziku figurativno oznaava "meavinu svega i svaega", i , upravo u tom znaenju e se esto nai u dnevnicima sa naih arheolokih iskopavanja. Konglomerat je, medjutim, jasno definisana vrsta stene krupnozrna nevezana stena izgradjena od zaobljenih klasta, i u opisu sedimenata, i arheolokog matriksa, samo u tom znaenju bi se smela koristiti. Vrlo esto, verovatno od straha da se u opisu ne pogrei, opisu su krajnje svedeni, napr. "crvenkasti sediment", ili "ukasti sloj"

Krupnozrne klastine stene su drobina, brea, ljunak i konglomerat. Drobina je krupnozrna klastina stena izgradjena od uglastih, nezaobljenih klasta. Drobina je nevezana stena. Njenom konsolidacijom nastaje brea. Brea je vezana krupnozrna klastina stena izgradjena od uglastih, nezaobljenih klasta. ljunak je nevezana krupnozrna stena izgradjena od zaobljenih klasta. Konglomerat je vezana krupnozrna stena izgradjena od zaobljenih klasta, odnosno konglomerat nastaje vezivanjem ljunka. Srednjozrna nevezana klastina stena je pesak, a vezana srednjozrna klastina stena je pear. Sitnozrna nevezana klastina stena je alevrit, a vezana sitnozrna klastina stena alevrolit. Finozrna nevezana klastina stena je glina, a vezana finozrna klastina stena je glinac. Kako se praktino, na terenu, razlikuju pesak, alevrit i glina? Zrna peska se oseaju pod prstima, dok je alevrit praina kod koje ne razaznajemo individualna zrna; glina, izgradjena od najfinijih, nevidljivih zrna, je, pri tome, po pravilu i plastina (moe se "mesiti"). Vrlo esto na arheolokim nalazitima sreemo se sa meovitim klastinim stenama, kao to su: glinoviti alevrit, peskoviti konglomerat, i sl. One se odredjuju isto kao i osnovne klastine stene, na osnovu veliine i zaobljenosti klasta, a u opisu je poeljno navesti u kom procentu su zastupljeni razliiti klasti. Odredjivanje veliine i oblika klasta ne slui samo prostoj klasifikaciji, ve nam govori i o poreklu, tj. nainu postanka stena. Nezaobljeni krupniji klasti preli su dui put od zaobljenih, sitnijih. Bree su po pravilu starije od drobina, a konglomerati od ljunkova. Nastanak klastinih stena: 1. raspadanje (magmatskih, metamorfnih i starijih sedimentnih stena) 2. transport (sedimentnog materijala) 3. akumulacija (donoenje sedimentnog materijala do mesta odlaganja i nj.taloenje) 4. dijageneza (preobraaj sedimenata u sedimentnu stenu). 05-02 Sedimentne stene i slojevi neki osnovni pojmovi Osnovna karakteristika sedimentnih stena je slojevitost. Osnovna jedinica slojevitosti je SLOJ. Sloj je geoloko telo izgradjeno od vie ili manje istovetnog materijala, izdvojeno od podinskog i povlatnog sloja postojanjem mehanikog ili bilo kog drugog diskontinuiteta. Za sloj je karakteristina mala debljina u odnosu na prostiranje. Geoloka tela koja imaju ogranieno prostiranje nazivamo soivima. Povlata je sloj iznad sloja o kome se govori. Podina je sloj ispod sloja o kome se govori. Granice (prelazi) izmedju slojeva mogu biti: postepene, nejasne, otre. povlata SLOJ podina Konkrecije su tela nastala segregacijom male koliine mineralne materije u steni domaina, napr. silicije u karbonatima, karbonata u alevrolitima ili pearima.
S

05-03 Sedimentoloke analize u arheologiji Sedimenti u kojima se nalaze arheoloka nalazita ili predmeti pruaju informacije o fizikoj sredini i nainu formiranja nalazita, i o prirodi prostornih odnosa izmedju artefakata u sloju. Prouavaju se na profilima, na kojima se uoavaju karakteristike slojeva i prostorni odnosi izmedju komponenti, i u laboratoriji, analizom uzoraka. Sedimentoloke analize objedinjuju itav niz terensko - labora torijskih postupaka za makroskopko i mikroskopsko ispitivanje stena. U arheologiji se najee primenjuju sledei postupci: -utvrdjivanje mineralnog sastava Odreivanje minerala moe se vriti preko preparata, pod mikroskopom u proputenoj i odbijenoj svetlosti. Ako se obrada materijala vri analizom lihova (drobljenog materijala), tada se odvajaju minerali male gustine (laka frakcija) ija je specifina teina manja od 2,85 g/cm3, i minerali velike gustine (teka frakcija), ija je specifina teina preko 2,85 g/cm3. Odvajanje frakcija vri se pomou tekih tenosti, zatim magnetnim i elektromagnetnim postupcima. Na osnovu utvrdjivanja mineralnog sastava dobijaju se podaci o primarnom mestu sa koga potie materijal od koga je sediment izgradjen. Na osnovu prisustva lake frakcije moe se proceniti duina transporta, a samim tim i mesto sa kog potie materijal, poto laka frakcija uglavnom ukazuje na kratak transport. - utvrdjivanje granulometrijskog sastava (veliine zrna) Veliina estica (granulometrijska analiza) kod krupnozrnih nevezanih stena utvrdjuje se najee na terenu pomou metra, milimetarskog papira ili nonijusa, a kod ostalih stena u laboratoriji: kod peskovitih sedimenata prosejavanjem, a kod alevrita i glinovitih sedimenata dekantovanjem. Kod vezanih stena potrebno je uraditi petrografske preparate i merenja vriti pod mikroskopom pomou mikrometarskog okulara. Podaci koji se dobijaju ovim analizama ukazuju na dinamike uslove transporta i depozicije. Njihova obrada se vri statistiki, a rezultati prikazuju histogramima, kumulativnim krivama i krunim dijagramima. Obraeni podaci se porede sa etalonskim podacima dobijenim na osnovu granulometrije savremenih naslaga u uslovima razliitog transporta, geomorfolokih i klimatskih obrazaca. Poreenjem tih rezultata mogue je utvrditi genetski tip i vrstu naslaga. -utvrdjivanje vrste vrste i tipa vezivne materije (matriksa ili cementa)

-odredjivanje boje, koja se uobiajeno vri uz pomo standardizovanih kartica, od kojih su najpoznatije tzv. Munsell -odredjivanje oblika zrna, odnosno stepena zaobljenosti. Po obliku klastina zrna mogu biti zaobljena ili uglasta sa svim prelaznim oblicima izmeu ova dva tipa. Zaobljenost zrna se odreuje u terenskim i laboratorijskim uslovima, pri emu je najpoznatiji vizuelni postupak odreivanja pomou skale Habakova. Po ovoj skali, zrna mogu biti nezaobljena (uglasta), poluuglasta, poluzaobljena, zaobljena i dobro zaobljena (okrugla ili ovalna). Stepen zaobljenosti zavisi od vrste materijala, sredine transporta (voda, vetar, gravitacija) i duine transporta. -odredjivanje karakteristika povrine zrna Povrina zrna takoe ukazuje na koji nain je izvreno premetanje (transport) materijala. Moe biti sjajna ako je transport izvren vodom ili mat ako je izvren uglavnom pod dejstvom vetra. Glacijalne naslage esto imaju karakteristine linije i brazde (strije) na povrini valutaka i na stenskoj masi du kojih je dolo do kretanja lednika. -odredjivanje orijentacije zrna ili valutaka

Orijentacija zrna ili valutaka zavisi od tipa i pravca transportnog sredstva. Valuci se odlau duom osom paralelno sa pravacem toka, nagnuti pod nekim uglom u smeru suprotnom od izvora energije. Kod renih naslaga to je nasuprot renom toku, tj. uzvodno (poznato kao imbrikacija valutaka u konglomeratima), a kod morskih nasuprot puini, odakle dolaze talasi (izvor energije). -odredjivanje interne slojevitosti Interna slojevitost nastaje kao posledica unutranjeg rasporeda estica u sloju. Tanki slojii unutar sloja, esto vidljivi samo pod mikroskopom, nazivaju se lamine. Zavisno od orijentacije lamina u odnosu na povrine eksterne slojevitosti, interna slojevitost moe biti horizontalna, kosa i talasasta laminacija. Horizontalna laminacija ima slojie paralelne povrini glavnog sloja. Karakteristina je za mirne sedimentacione prostore, kao to su jezera i bare. Poseban tip horizontalne slojevitosti, gradaciona slojevitost, nastaje taloenjem iz mutnih tokova pod uticajem gravitacije koja uslovljava razliitu brzinu taloenja estica razliite veliine. Kosa laminacija nastaje pod dejstvom kretanja u jednom pravcu, pri emu se estice unutranjeg sloja orijentiu pod nekim uglom prema povrinama eksterne slojevitosti. Ova pojava je esta u kontinetalnim naslagama kao to su reni sedimenti, eolske, fluvioglacijalne tvorevine i deltne naslage. Na osnovu poloaja i pada ove slojevitosti moe se odrediti tip i pravac transportnog sredstva, te obeleja sredine u kojoj su formirane ove naslage. Talasasta laminacija ukazuje na prisustvo slabih, ali stalno prisutnih, struja i talasanja vezanih za podruja morskih basena, a veoma retko se moe formirati i u vodenim basenima na kopnu. 05-03 Tipovi kopnenih naslaga Pod dejstvom gravitacije, vetra, lednika, tekuih voda i stajaih voda, nastaju na kopnu razliiti tipovi sedimenata. Za razliku od sedimenata koji se taloe na dnu mora i okeana, koji su veinom ujednaenog sastava i debljine na velikom prostoru, kopneni sedimenti se odlikuju velikom raznovrsnou u razliitim klimatskim zonama, i brzom smenom u vertikalnom i bonom pravcu. Prema nainu postanka mogu se izdvojiti sledei glavni tipovi kopnenih naslaga: -eluvijalne naslage predstavljaju raspadnutu stensku masu koja nije pretrpela nikakav transport, ve je akumulirana na mestu, naziva se eluvijum. Razaranje i fragmentisanje primarne stenske mase uglavnom se vri dejstvom mraza, temperaturnih varijacija (naroito u podrujima pustinja), kristalizacijom soli u porama i pukotinama, te dejstvom vode. Ovim procesom se prvobitno vrste stene prekrivaju sopstvenim raspadnutim i rastresitim materijalom. Prilikom raspadanja materijal ostaje praktino na mestu, a iznos transporta je najee milimetarskog ili centimetarskog reda veliina. -koluvijalne naslage nastaju obruavanjem materijala i njegovim odlaganjem gravitacionim putem. Materijal od koga nastaju obino je pokrenut pod dejstvom sopstvene teine i akumuliran u neposrednoj blizini mesta sa koga potie. Materijal je nesortiran, nezaobljen (uglast) i haotino rasporeen, a retko cementovan. Od ovih naslaga izgraeni su sipari na strmim planinskim padinama. -proluvijalne naslage nastaju na padinama pod dejstvom povremenih tokova (bujica). Izgraene su od slabo sortiranih, uglastih i slabo zaobljenih klasta. To su naslage odlagane najee u obliku plavinskih konusa ili lepeza, rasporeene u podnojima planinskih odseka, na izlazu manjih tokova na aluvijalne ravni veih reka. -aluvijalne naslage nastaju pod dejstvom stalnih tokova - reka. Izgrauju rene terase i aluvijalne ravni. U okviru aluvijalnih naslaga izdvajaju se

tvorevine renog korita koje u planinskim predelima esto predstavljaju jedini tip aluvijalnih naslaga. To su sortirani ljunkovito-peskoviti sedimenti, mestimino sa blokovima i krupnim valucima u gornjem delu renog toka, sa izraenom kosom slojevitou tvorevine povodnja karakteristine za mirne meandarske ravniarske tokove i predstavljene alevritima, glinama i soivima peska. Nastaju za vreme periodinih poplava kada se taloe sitnozrne naslage koje po pravilu zauzimaju gornji deo aluvijalnih naslaga. tvorevine staraa ili mrtvaja obrazuju se u naputenim renim dolinama i rukavcima. Predstavljene su sitnozrnim stenama, alevritima i glinama sa dosta organske materije, uglavnom biljnog porekla. -glacijalne naslage nastaju pod dejstvom leda i sonice (vode koja nastaje otapanjem leda) u oblastima koje pokrivaju ledniki pokrovi i dolinski gleeri. Materijal od koga su izgraene naziva se til, ukoliko je nevezan, ili tilit, ukoliko je vezan. Glacijalne naslage karakterie slaba sortiranost, slaba zaobljenost, neslojevitost i odsustvo organskih ostataka. Fragmenti stena u tilu po pravilu imaju uglaste ili otre ivice, sa karakteristinim strijama na povrini, a u peskovito-glinovitom materijalu nalaze se uvaljani manji ili vei stenski blokovi. Od organskih ostataka javljaju se samo ostaci krupnih sisara u ledu i polen i spore u ledu i sedimentima lednikih jezera. Glavni morfoloki oblici su morene, koje mogu biti eone, sredinje, bone i podinske. Najvea akumulacija glacijalnog materijala nalazi se u eonim morenama koje oznaavaju maksimalni domet lednika, koji se u ciklusima povlaio i ponovo nadirao. Imaju izgled luno povijenih i asimetrinih bedema, koji esto predstavljaju prirodne brane glacijalnih jezera. eone morene nastale na obodu velikih lednikih pokrova su vrlo duge i mogu se pratiti desetinama i stotinama kilometara. Za kretanje lednika i njihov maksimalni domet vezuju se i eratiki blokovi ili lutajue kamenje. Re je o krupnim stenskim blokovima od kojih neki dostiu veliinu omanjih kua, zapremine do nekoliko stotina hiljada kubnih metara, a teine i do 15.000 tona. Geoloka nepodudarnost ovih naslaga sa podlogom na kojoj se nalaze govori da je materijal otrgnut i pokrenut iz druge geoloke sredine, transportovan hiljadama kilometara i odlagan u sasvim drugoj sredini. Eratiki blokovi nastaju i kod alpskog i kod kontinentalnog tipa lednika. -jezersko-movarne naslage Jezerske naslage nastaju taloenjem u depresijama na kopnu u kojima se formiraju vodeni baseni jezera. Predstavljene su preteno sitnozrnim klastitima (alevritima i glinama), redje laporcima21 i krenjacima. esto sadre dobro ouvane organske ostatke organizama koji ive u jezerskoj vodi kao to su mekuci, ostrakodi i ribe, i kopnenih organizama iji su ostaci naplavljeni u basen, kao to su kopneni kimenjaci, kopnene biljke, spore i polen. Movare su najvie zastupljene u udubljenjima humidnih regiona, u kojima je znaajan uticaj podzemnih voda i pogodni uslovi za razvoj biljne vegetacije. U glacijalnim jezerima taloe se trakaste gline, ili varve. Vode koje nastaju otapanjem lednika u jezero ritmino donose velike koliine materijala: leti krupnozrniji materijal, ijim se taloenjem stvara svetlija traka, a zimi sitnozrniji materijal, tamnije boje. Par slojeva, formiranih u letnjim i zimskim uslovima, odgovara jednoj godini, zahvaljujui emu su trakaste gline u skandinavskoj oblasti koriene za odredjivanje apsolutne starosti. -eolske naslage nastaju radom vetra. U odnosu na druge geomorfoloke agense, vetar ima manju snagu: vetrom se mogu prenositi samo srednjozrne i sitnozrne estice. Ipak, u toku samo jedne snane oluje pokree se i do stotinu hiljada kubnih kilometara vazduha, koji moe poneti milione tone materijala, preneti ih i akumulirati na rastojanjima i do nekoliko hiljada kilometara. Npr. praina iz Sahare ponekad je transportovana sve do Engleske, a pepeo vulkana Krakatau iz Indonezije vetrovima je prenet ak do Holandije. Sitnije estice prenose se vetrom na veoma velika rastojanja
21

Laporac, (engl. marl) je meovita sedimentna stena izgraena od karbonatne i glinovite komponente, pri emu procenat kalcijum-karbonata varira u irokom rasponu od 25 do 75%

i taloe na irokom prostoru, dok se eolski peskovi nagomilavaju uglavnom u neposrednoj blizini osnovnog materijala od kojeg potiu. Najvaniji faktori, koji utiu na taloenje eolskih naslaga su klima i reljef. Eolske naslage su este u pustinjskim regionima i primorskim oblastima sa retkom vegetacijom, a mogu se taloiti i u glacijalnim i periglacijalnim oblastima u kojima duvaju snani vetrovi. Na severnoj hemisferi, veliko rasprostranjenje ima stena eolskog porekla les, nastala izduvavanjem praine iz glacijalnih naslaga, pre svega iz morena, i taloene tokom pleistocena u nezagleerenim oblastima Evroazije i Amerike, juno od nekadanjeg lednikog pokrova. Les je taloen u uslovima suve (aridne) klime, u travnatim oblastima stepa ili hladnih suvih tundri, preteno tokom glacijala. Vetrovi koji su duvali od lednika ka jugu nosili su fini alevritski materijal (prah) i taloili ga daleko od oboda gleera, po travnatim stepama. Tokom interglacijala smanjivala se snaga vetra, prestajao prinos lesne praine, a u uslovima toplije i vlanije klime, razvijale se ume i otpoinjao pedogenetski proces - na povrinama lesnih naslaga formiralo se zemljite crnica (ernozem). Tokom narednog glacijala zemljite je bilo prekriveno lesnom prainom, zbog ega se naziva pogrebena zemlja. Lesne naslage u periglacijalnim oblastima, prema tome, odlukuje smena horizonata lesa i pogrebenih zemalja. Les je masivna sedimentna stena alevrolitsko-glinovitog sastava, preteno utomrke boje. Njegove osnovne gradivne komponente, iji je odnos promenljiv, su alevriti, gline i kalcijumkarbonat. Kod tipinog lesa najvie je zastupljena (6o-8o%) alevritska komponenta, sa veliinom zrna od o.o1-o.o5 mm. Kalcijum-karbonat je rasprostranjen po celoj stenskoj masi, ili u obliku lesnih konkrecija - "lesnih lutkica". Les karakterie fina porozna struktura i kapilarna poroznost. Na profilu se vertikalno cepa i pravi strme odseke, kao na primer du Dunava kod Zemuna. Debljina lesnih naslaga je promenljiva i kree se uglavnom u granicama od 2-15 m, ali moe da bude i znatno vea. U dolini Rajne i Dunava na nekim mestima les je debeo i do 30 m, u Ukrajini do 80 m, u Kini, u oblasti ute reke (les pustinjskog i polupustinjskog porekla), ak i do 300 m dok u Severnoj Americi retko prelazi 10-15 m. Les moe da nastane i od praine izduvane iz prostranih aluvijalnih nanosa i drugih slinih nekonsolidovanih sedimenata, ili iz pustinjskih i polupustinjskih nanosa. -potpovrinske naslage To su tvorevine nastale taloenjem u podzemnim vodama i na mestima njihovog pojavljivanja na povrini terena. Nastaju u krakim oblastima u krenjacima, dolomitu, gipsu i drugim rastvorljivim stenama. U podzemnim oblicima krakog reljefa, peinama, formiraju se peinski sedimenti. Oni obuhvataju mehanike i hemijske tvorevine. Mehanike obuhvataju naslage nastale obruavanjem zidova i svodova peine, vetrom naneeni materijal, i naslage koje taloe vodeni tokovi. Naslage koje taloe podzemni vodeni tokovi sline su tvorevinama renog korita i povodnja povrinskih tokova, i predstavljene ljunkovima, peskovima i glinama. Hemijske tvorevine nastaju u procesu rastvaranja krenjaka, i predstavljene su razliitim mineralima i stenama kao to su kalcit, travetrin, oniks. Formiraju raznovrsne oblike peinskog nakita, od kojih su najpoznatiji stalaktiti (nastaju rastom sa poda) i stalagmiti (nastaju rastom sa stropa).

0.6.

Pedologija. Pedologija i pedoloki horizonti. 0.6.01. ta je zemljite i kako nastaje 06.02. Tipovi zemljita

0.6.01. ta je zemljite i kako nastaje Arheoloki predmeti, pa i cela nalazita, javljaju se u zemljitu. Laiki pod zemljom, ili zemljitem, esto se podrazumevaju razliite tvorevine: za zemljoradnike zemlja je obradivi sloj, u kome rastu gajene biljke; za gredjevinare i geotehniare zemlja je mekani, odnosno rastresiti materijal (koji moe da se kopa), koji se protee sve do konsolidovanih stena koje se moraju razbijati. U pedologiji, nauci o zemljitima, zemljite se definie kao specifina prirodna tvorevina nastala na odredjenom geolokom supstratu pod uticajem fizikih, hemijskih i biohemijskih procesa. To je trofazni sistem koji se sastoji iz vrste faze (mineralni + organski deo), tene faze i gasovite faze. Posle taloenja na odredjenom mestu, na sediment deluju hemijski i fiziki procesi. Podzemne vode, obogaene ugljen dioksidom (okiseljene), rastvaraju i redeponuju soli i okside, i tako zapoinje proces dijageneze pretvaranja sedimenta u stenu. Ako se u ovaj proces ukljue ivi organizmi oni pomeraju, meaju i usitnjavaju delie materijala u sedimentu, i uz pomo vlage i temperature proizvode hemijske promene, zapoinje proces pedogeneze. Formiranje zemljita je proces koji zapoinje na stabilnom supstratu (na kome se ne odvija ni taloenje ni erozija), a prestaje kada dodje bilo do zatrpavanja, bilo do erozije. Dok su sedimentacija i erozija dogadjaji, bez obzira na to to se mogu odvijati kroz kratko, ali i vrlo dugo vreme, formiranje zemljita je proces. Faktori od kojih zavisi formiranje zemljita su klima, organski svet, topografija, stenska podloga i vreme. Glavni faktori klime su temperatura i vlanost, pa su to istovremeno i faktori od kojih najvie zavisi formiranje zemljita. Pri tome, ekstremne vrednosti temperature i vlanosti ne pogoduju pedogenetskim procesima, tj. pedogenetski procesi se odvijaju u rasponu tememperature i vlanosti izmedju ekstremnih vrednosti, dok se na ekstremnim vrednostima pedogenestki procesi zaustavljaju. Napr. formiranje zemljita ispod nivoa podzemnih voda izostaje - nema oksidacije, koja je inae tipina za aktivno zemljite, nema uslova za opstanak organizama, i pedogenetski proces se zaustavlja. Iz istih razloga, zemljite se ne formira ni u ekstremnim aridnim uslovima, ni u permafrostu. Organski svet uestvuje u pedogenezi na dvojak nain: daje zemljitu organski materijal u vidu uginulih biljaka i ivotinja, i aktivnou koja dovodi do usitnjavanja i meanja materijala. Dejstvo ivih organizama u ovom smislu naziva se bioturbacija. Bakterije i veliki broj vrsta ivotinja ivi i hrani se u zemljitu: crvi, gliste, larve, mravi, mekuci, bubojedi, glodari i zeevi. Kreui se u potrazi za hranom, ili gradei svoja stanita, ivotinje premetaju materijal, a neke od njih "vare" svakodnevno znatnu koliinu sedimenta. Kine gliste, na primer, proputaju organske ostatke kroz svoj probavni trakt zajedno sa mineralnim materijama, a zatim ih izbacuju u zemljite i utiu na obrazovanje zrnaste strukture zemljita. Biljke takodje menjaju strukturu zemljita korenje se kroz zemljite probija, i razdvaja ga, a kada ugine i istruli, prazne prostore u kojima se nalazilo ispunjavaju delii ispremetanog materijala. Uticaj topografije na formiranje zemljita proizilazi iz efekta nagiba. to je padina strmija, efekat gravitacije je izraeniji, intenzivnija je erozija i manja stabilnost naslaga, pa se na vrlo strmim padinama zemljita uopte ne mogu formirati. Nadmorska visina i (aspekat (osunanost)) utiu na mikroklimu, pa time i na organizme koji uestvuju u procesu formiranja zemljita. Uticaj stenske podloge ogleda se u tome to od stenske podloge potie primarno neorganska materija koja uestvuje u izgradnji zemljita. Stenska podloga se karakterie sastavom, veliinom zrna, rastvorljivou i strukturnim sklopom razliite konzistencije, to sve utie na osobine i brzinu razvijanja zemljita. Kako se zemljite razvija, tako je uticaj stenske podloge sve manji, odnosno pedogenetski procesi modifikuju stensku podlogu. Neki karakteristini tipovi zemljita vezuju se iskljuivo odredjenu vrstu stenske podloge, napr. mediteranska crvenica koja nastaje na krenjacima. Da bi se na stenskoj podlozi, pod uticajem pedogenetskih procesa formiralo zemljite, potrebno je da protekne odredjeno vreme. I pored velike raznovrsnosti faktora koji utiu na pedogenetske procese, proces formiranja zemljita ima neke opte osobine. U organskom materijalu koji se nalazi na povrini zemljita, tj u

povrinskom sloju, usled raspadanja organske materije dolazi do stvaranja humusnih kiselina. Voda iz atmosferilija u dodiru sa ovim kiselinama postaje kisela, i kao takva prodire u dubinu zemljita, gde rastvara soli, okside i gline. Horizont u kome je rastvarako dejstvo kiselih rastvora preovladjujue naziva se eluvijalni, a proces eluvijacija. Ovaj rastvoreni materijal se prenosi u dublji horizont, i u njemu taloi, i taj horizont, u kome preovladjuje taloenje materijala naziva se iluvijalni, a proces iluvijacija. Pedogenetski procesi, prema tome, formiraju u zemljitu horizonte, koji su paralelni povrini slojevitosti, i koji nastaju, utvrdjenim redosledom, od povrine ka dubini. Sled pedolokih horizonata ini pedoloki profil. Nikako ne treba zaboraviti da pedoloki horizonti NISU slojevi, i da se razlikuju od geolokih i arheolokih/kulturnih slojeva po tome to nastaju od materijala na mestu, a ne prinosom i taloenjem materijala, i po tome to formiranje pedolokih horizonata ide u suprotnom pravcu od povrine ka dubini. Pedoloki horizonti ne samo da nisu slojevi, nego oni menjaju, i na kraju unitavaju geoloke i/ili arheoloke/kulturne slojeve. Nerazlikovanje pedolokih horizonata i arheolokih/kulturnih slojeva moe dovesti do drastinih greaka u interpretaciji stratigrafije arheolokih nalazita u zemljitu: razdvajanje arheolokog sloja na osnovu granica pedolokih horizonata, ili, spajanje razliitih arheolokih slojeva u jedan, tamo gde su intenzivni pedoloki procesi modifikovali ili izbrisali granice izmedju slojeva. 06.02. Tipovi zemljita Zemljita su vrlo raznovrsna po boji, mehanikom sastavu, dubini, plodnosti i drugim osobinama. Najvaniji tipovi zemljita su ernozem smonica, gajnjaa, podzol i crvenica. ernozem (ukrajinski , crna zemlja) je zemljite sa visokim sadrajem humusa (15-20%) i veoma plodno. Nastaje u uslovima suve ili umerene klime, u ravnicama pokrivenim travnatim pokrivaem. To je tip zemljita koji se razvija na lesu . Profil ernozema je A, AC i C. U svetu se javlja u dva velika pojasa. Jedan se prua od Panonske nizije, preko Ukrajine i june Rusije do Sibira, a drugi u svernoamerikim prerijama. Javlja se takodje u Kini. Smonica je narodni naziv za zemljite crne boje, glinovitog sastava, koje je lepljivo kao smola. Najee se razvijaju na blago zatalasanom reljefu, na tercijarnom supstratu. U Srbiji su este na nadmorskoj visini 200-600 m, naroito u umadiji, oko Zajeara i u Vranjskoj kotlini. Meunarodni naziv vertisol (lat. vertere okrenuti) ukazuje da je specifinost ovog tipa zemljita da usled nejednakog bubrenja i bonih pritisaka dolazi do meanja povrinskih sa donjim horizontima. Ovo je relativno plodno zemljite, iji humusni horizont dosee do 1 m debljine. Kada ima dosta vlage glina bubri i zemljite ima smolast izgled. U sunom periodu dolazi do stvaranja pukotina. Na profilu su zastupljeni horizonti A i C. Gajnjaa je smee zemljite koje nastaje procesom "ogajnjaavanja" ve postojeeg zemljita (ernozem, smonica, i dr.) ili direktno na odgovarajuoj geolokoj podlozi. Ovaj proces je dugotrajan i podrazumeva oglinjavanje. Naziv potie od rei gaj=umica. Nastaje u umereno vlanoj i umereno toploj klimi, u oblasti listopadnih uma, na nadmorskoj visini 50-500 m, na veoma raznovrsnoj geolokoj podlozi (na jezerskim sedimentima, aluvijonu, lesu). Profil zemljita je A-(B)-C. Podzol je tip zemljita koje se stvara u polarnim i umerenim oblasti, u kojima vladaju relativno niske temperature, a organska materija se sporo razlae i na taj nain obrazuje veliku koliinu humusa. Boja zemljita je preteno svetlo siva, a debljina moe dostii 10-20 metara. U sluaju prezasienosti vodom, podzolski proces je usmeren na formiranje blatnih zemljita, to je karakterstina pojava u zonama tundri ili na viim geografskim irinama umerenih oblasti (u graninom pojasu prema polarnim oblastima). Vegetacij je predstavljena etinarskim umama i tresavama. Razvija se na supstratu bogatom silicijumom. Horizonti A, B i C. Kod nas je ovaj tip zemljita slabo zastupljen, a zauzima vie poloaje planinskih podruja, iznad 900 m nadmorske visine.

Crvenica (italijanski=terra rossa) je tip zemljita karakteristian za Mediteran. Razvija se na krenjacima i dolomitima, a prirodna vegetacija je makija zimzelenog i listopadnog iblja, ili umska zajednica crnog jaseena i primorskog hrasta. To je relativno plitko zemljite, dubine 50-60 cm, i obino se prostire na relativno maloj povrini, u depresijama krakim poljima, i vrtaama. Profil zemljita je A-(B)-C.

08. Arheopetrologija 08.01 Utvrdjivanje vrste i porekla stena i minerala koriienih za izradu artefakata i objekata: arheopetrologija 08.02 Metode prouavanja stena i minerala 08.03 Stene i minerali kao omiljene sirovine za izradu artefakata: ronac, opsidijan, lapis lazuli 08.01 Utvrdjivanje vrste i porekla stena i minerala koriienih za izradu artefakata i objekata: arheopetrologija U praistoriji kamen je najvanija, ili jedna od najvanijih sirovina za izradu artefakata. Takodje, za razliku od artefakata izradjenih od organskih materijala, koji se ouvaju samo u izuzetnim okolnostima, kamen je mnogo otporniji na razaranje, pa to moe biti razlog dominacije kamenih artefakata na mnogim na arheolokim nalazitima. ovek je birao kamen za izradu svojih artefakata, zavisno od njegovih osobina. Na primer, cepljivost i tvrdina ronaca su osobine zbog kojih je ova stena postala najvanija sirovina za izradu okresanih artefakata u praistoriji. Kao to je ovek koji je izradjivao artefakte morao da ui o kamenu, da upoznaje njegove osobine i da razlikuje razliite vrste kamena da bi odabrao najbolju sirovinu za izradu svojih artefakata, tako je i arheologu koji prouava kamene artefakte potrebno da zna vrste i osobine kamena od koga su artefakti izradjeni. Ova znanja arheolog e stei tako to e se obratiti naukama i naunim disciplinama koje prouavaju stene, minerale i materijale, od njih pozajmiti neke metode prouavanja, odnosno na bazi tih metoda razviti nove, specifino vezane za arheologiju. Te nauke su, pre svega, mineralogija i petrologija. Mineralogija je nauka o mineralima, a petrologija o stenama. Petrologija izuava postanak, sastav, osobine i nain pojavljivanja stena u Zemljinoj kori. Primenom metoda ispitivanja stena i minerala od kojih su izradjeni artefakti i utvrdjivanja njihovog porekla razvila se nova disciplina u arheologiji arheopetrologija. ovek je bio spreman da utroi puno vremena za izradu predmeta od kamena. Kamene statue na Uskrnjim ostrvima izradjivane su tako to su kamenim sekirama bile klesane iz ive stene. Eksperimentalnim putem proraunato je da je 6 klesara trebalo da radi oko godinu dana da bi isklesali statuu duine od 5 m. Da je kamen bio vrlo cenjena sirovina pokazuje i to to je ovek bio spreman da zbog cenjene sirovine prevaljuje velike razdaljine. Dobar primer za to su kameni blokovi dolerita, teki do 4 tone, koji su u Stounhend dopremani sa razdaljine od 386 km. Dolerit je vulkanska stena, prilino retka, a pegavi dolerit kakav je korien u Stounhendu ima izvorite samo u planinskoj oblasti severozapadno od Stounhenda. Vei deo puta mogli su da predju vodom morem i rekama, to je olakavalo transport, ali deo puta su morali da preu kopnom. Za transport samo

jednog bloka na kopnenom delu puta bilo je potrebno 40 ljudi za tegljenje, i jo 20 za podmetanje oblica. Posle utvrivanja materijala od koga je artefakt izraen, to je osnovni zadatak arheopetrologije, utvrdjivanje porekla22 materijala je drugi vaan zadatak arheopetrologije. To je sloen istraivaki proces, koji podrazumeva: 1. postavljanje istraivakog pitanja o poreklu sirovine (u kom kontekstu se nalazi kamen, ili neka druga sirovina, i ta bi utvrivanje porekla moglo da pokae) 2. izbor metode (destruktivna/nedestruktivna, mikroskopska, spektroskopska, izotopska ili dr.) 3. uzorkovanje 4. analiza uzoraka u laboratoriji (utvrdjivanje mineralnog sastava i petrolokih karakteristika na osnovu kojih se odredjuje vrsta materijala) 5. tumaenje rezultata (analiza geolokih karata, utvrdjivanje gde se i na kojoj razdaljini od arheolokog nalazita u prirodi nalaze leita sirovine) 6. arheoloka interpretacija (povezivanje podataka dobijenih petrolokim analizama sa kontekstom u kome su artefakti pronadjeni, i sa podacima o nalazitu i kulturnom kompleksu kome nalazite pripada). Poreklo pegavog dolerita u Stounhenu utvrdjeno je zahvaljujui tome to je to relativno retka stena. Za veliki deo materijala koji je ovek koristio u svakodnevnom ivotu ne moemo odrediti tano poreklo. Neke stene i minerali su vrlo esti u prirodi (na primer krenjak, pear, ronac, kalcit), stvarani su tokom razliitih razdoblja u geolokoj prolosti i na irokom prostoru. Ukoliko ne nose nikakav karakteristian signal (na primer, prisustvo nekog retkog elementa) ne moemo suziti dovoljno oblast u kojoj se moe nai da bi to bilo znaajno za utvrdjivanje razdaljine od arheolokog konteksta u kome se nalazi predmet izradjen od te stene ili minerala. U svakom sluaju, da bi poreklo uopte moglo da se utvrdi, potrebno je poznavanje geoloke grae terena i postojanje detaljnih geolokih karata. Utvrdjivanjem porekla kamena korienog za izgradnju objekata, ili izradu artefakata, utvrujemo koliku oblast je eksploatisala neka zajednica u odredjenom periodu, da li je postojala mrea razmene, koje su zajednice bile ukljuene u mreu razmene i na kom prostoru, odnosno odgovore na vrlo vana pitanja, ne samo tehnoloka, ekonomska, nego i socijalna.

08.02 Metode prouavanja materijala Metodi ispitivanja stena mogu biti: makroskopski i laboratorijski. Prouavanje materijala zapoinje na terenu, makroskopskom odredbom. Makroskopski se, po pravilu, odreuje u koju grupu stena spada kamen pronaen u arheolokom kontekstu, dok se analize kojima se detaljno utvrdjuje mineralni sastav i petroloke karakteristike vre u laboratoriji. U laboratorijskim uslovima prouava se mineralni sastav i sklop stene pod mikroskopom (mikroskopija), i na osnovu karakteristika spektra (spektroskopija). Mikroskopija znai prouavanje pomou aparata za uveliavanje (mikroskopa). Da bi se stena mogla posmatrati pod mikroskopom, od materijala koji se ispituje napravi se presek dovoljno
22

(engl.) provenancing

tanak da proputa svetlost. Presek, fiksiran za staklenu ploicu, koji se naziva preparat, posmatra se pod svetlosnim mikroskopom. Ova metoda, koja se naziva optika mikroskopija, ili metoda "tankih preseka" koristi se za ispitivanje stena, minerala, ali i vetakih materijala, napr. keramike. Optiki mikroskopi uveavaju obino oko 1000 puta. Osim posmatranjem preparata tankih preseka, mineralni i petroloki sastav se moe prouavati i usitnjavanjem stene i posmatranjem praha pod mikroskopom. Uzorak usitnjene stene se stavi u centrifugu, koja izdvaja laku i teku frakciju minerala. Analiza teke frakcije (u koju spadaju, po pravilu spadaju redji minerali, na primer, cirkon, turmalin) se zatim vri pod mikroskopom. Za prouavanja za koja su potrebna vea uveanja, koristi se elektronski mikroskop, a metoda se naziva elektronska mikroskopija. Osnovni princip je da se, umesto vidljive svetlosti i optikih soiva, za dobijanje uveliane slike objekta koristi snop elektrona koji se usmerava i fokusira uz pomo elektromagnetnog polja. Uveanje kod elektronskih mikroskopa je obino oko 100.000 puta. U elektronskoj mikroskopiji se koriste razliite tehnike, kao to su TEM transmisiona elektronska mikroskopija (daje sliku kroz objekat, to podrazumeva da se posmatra uzorak ju obliku tankog preseka), SEM skening elektronska mikroskopija (daje sliku povrine objekta). Ispitivanje sastava prouavanjem spektara naziva se spektroskopija, ili spektrometrija. Zasniva se na injenici da mnoge supstance apsorbuju svetlost i emituju je. Mi to vidimo kao boju ukoliko supstanca apsorbuje i emituje svetllost iz vidljivog dela spektra. Neke supstance, ne apsorbuju tu svetlost jer je ona nedovoljno visoke energije ili previsoke energije (to zavisi od strukture jedinjenja). Tako one apsorbuju svetlost iz nevidljivog dela spektra - ultraljubiastog (talasne duine manje od 400nm i velike energije) i infracrvenog (talasne duine vee od 760nm) ili ak neke druge oblike zarenja. Ako znamo koje zraenje neka supstanca emituje i apsorbuje moe nam rei mnogo o nekoj supostanci. Moemo saznati njenu strukturu, a kasnije spektroskopiju koristiti za testiranje prisustva neke supstance. Razliite metode koje se zasnivaju na ovim principima su optika emisiona spektrometrija, plazma masena spektroskopija, atomska apsorpcija, fluorescencija x-zraka, i dr. Za utvrdjivanje porekla stene, bez obzira kojom metodom se vri, naroito je znaajna odredba retkih elemenata, odnosno analiza elemenata u tragovima. Elementi u tragovima (eng. trace elements) je naziv koji se koristi za elemente koji su vrlo retki u steni, odnosno zastupljeni sa nekoliko delova na milion. Za analizu elemenata u tragovima ne postoji jedinstvena tehnika kojom bi se analizirali svi elementi u tragovima, ali se najee primenjuje fluorescencija x-zraka.

08.03 Neke omiljene sirovine za izradu artefakata: ronac, opsidijan, lapis lazuli Izbor sirovine za izradu artefakata zavisio je od namene artefakata i eljenih osobina koje odredjene stene i minerali imaju. Za izradu orudja i oruja najznaajnije osobine stena i minerala su vrstina i mogunost da se dobije otar radni deo alatke, a za nakit je obino najznaajnija tekstura, boja i sjaj. Otar radni deo alatke neophodan je kod alatki koje se koriste za seenje i buenje, pa su za njihovu izradu pogodni samo finozrni varijeteti stena, kao to su finozrni kvarciti i ronaci. Nasuprot tome, za mlevenje itarica pogodni su krupnozrni varijeteti stena, pa se za izradu rvnjeva koriste srednjozrni i krupnozrni peari, kvarciti, graniti i druge magmatske stene. Izbor sirovine, kao i kvalitet izradjenog artefakta, zavisi u velikoj meri od homogenosti i kristaliniteta sirovine od koje je izradjen. Homogena struktura omoguuje kontrolisano modelovanje artefakta, dok razliite neistoe oteavaju izradu artefakta i, po pravilu, smanjuju eljenu vrstinu i otrinu artefakta.

Za izradu okresanih alatki koriste se stene sa takozvanim koljkastim prelomom, kao to su ronac, opsidijan i kvarc, dok se za izradu glaanih alatki najee koriste magmatske, ree sedimentne i metamorfne stene. Ronac (engl.=chert) je kompaktna silikatna sedimentna stena koljkastog preloma, izraena preteno od kvarca i kalcedona. Javlja se u tankim slojevima ili bancima, kvrgama ili soivima u krenjacima. Ronac je najee koriena sirovina za izradu artefakata od okresanog kamena. Laiki naziv za ronac dobrog kvaliteta, koji se koristi kao sirovina za izradu artefakata od okresanog kamena je kremen (eng.=flint, franc.=silex). Okresani artefakti izrauju se i od silikatnih minerala, odnosno varijeteta silicijum-dioksida, kao to su kvarc, kalcedon, opal. Kvarc je kristal silicijum-dioksida, kalcedon kriptokristalni varijetet silicijum-dioksida ujednaene boje, a opal je amorfni varijetet silicijum-dioksida. Drugi varijeteti koriste se kao ukrasni kamen, na primer, oniks, koji karakteriu paralelne trake, ili agat, koji sa raznobojnim trakama koje prate oblik upljine. Opsidijan je prirodno vulkansko staklo, crne, sivo-crne ili mrke boje. Nastaje hlaenjem lave u odreenom temperaturnom ritmu. Poluprozraan je ili neprovidan, karakterie ga koljkast prelom i pri prelomu daje otre ivice. Njegova upotreba proizala je iz mehanikih svojstava slinih kremenu. Korien je za izradu okresanih artefakata kao to su noevi, srpovi, strelice, strugai, zatim za izradu ogledala, na primer u neolitu Anadolije (atal-hujuk), peata i vaza, na primer u bronzanom dobu Egeje i drugih ukrasnih predmeta. Upotreba opsidijana poznata je od srednjeg paleolita, takodje u gornjem paleolitu i mezolitu, ali se najvie koristi poev od neolita, kada se razvija mrea razmene izmeu praistorijskih zajednica. Sa pojavom metala opada uloga opsidijana, kao i drugih okresanih artefakata. Postoje tri vulkanske oblasti u Evropi sa poznatim leitima opsidijana. To su ostrvo Melos u Egejskom moru, Sardinija i Lipari (Eolska ostrva) u Italiji, Kapadokija u Anadoliji, i Karpati O nekim vrstama stena i minerala korienih za izradu artefakata vidi u: Srejovi D. (ur.), 1997, Arheoloki leksikon, na primer: alabaster, lapis lazuli, jaspis, kvarcit, porfir, itd. 08.1 Biljni svet kao osnovna komponenta ivotne sredine 08.2 Promene u vegetaciji u poslednjih 2 miliona godina. Pleistocenska vegetacija. Holocenska vegetacija. 08.3 Metode prouavanja vegetacije u ovekovoj prolosti. Palinologija. 08.4 Prirodna vegetacija Balkanskog poluostrva i razvoj kroz holocen.

08.1 Biljni svet kao osnovna komponenta ivotne sredine Biljke predstavljaju osnovnu komponentu ekosistema i po pravilu ine najvei deo njegove biomase. One vezuju sunevu energiju i proizvode organske materije, i tako obezbedjuju hranu veini ostalih organizama na Zemlji. Stvarajui organsku materiju, biljke paralelno obogauju atmosferu kiseonikom. Osnovna odlika biljaka je prisustvo celuloze u elijskom zidu i zelenog pigmenta hlorofila koji im obezbedjuje autotrofni nain ivota. Biljno carstvo obuhvata zelene alge i kopnene biljke. U kopnene biljke spadaju mahovine, paprati, golosemenice i skrivenosemenice. Najvei znaaj za oveka imaju vie biljke,

golosemenice i skrivenosemenice. Ishrana je gotovo u celini zasnovana na njima, a i drugi aspekti upotrebe biljaka. Alge, mahovine i paprati imaju manji znaaj. Nauka koja se bavi prouavanjem biljaka zove se botanika, a nauka iji je predmet prouavanja biljni svet u geolokoj prolosti paleobotanika. Prouavanjem ostataka biljaka na arheolokim nalazitima i odnosom izmedju biljaka i oveka bavi se posebna arheoloka disciplina arheobotanika. Ne postoji, naravno, otra granica izmedju paleobotanikih istraivanja u arheologiji i arheobotanikih istraivanja. Razlika izmedju ove dve naune discipline je hronoloka paleobotanika prouava biljni svet od njegovog postanka u prekambrijumu do danas, a arheobotanika samo biljni svet za vreme postojanja ljudi. Osim toga, paleobotanika istraivanja su preteno okrenuta rekonstrukciji vegetacije, odnosno ivotne sredine, a arheobotanika istraivanja odnosu oveka i konkretnih biljnih vrsta koje on koristi u svakodnevnom ivotu za ishranu i u druge svrhe. Prouavanjem odnosa biljaka i oveka bavi se i etnobotanika, a prouavanjem odnosa biljaka i oveka u prolosti paleoetnobotanika. Ova disciplina je naroito razvijena na amerikom kontinentu. Predmet istraivanja se u velikoj meri poklapa sa arheobotanikom, ali je naglasak na saznanjima koja se mogu dobiti u etnografskim i etnoarheolokim istraivanjima. Biljni svet odredjene oblasti naziva se vegetacija. To je iri pojam nego flora, koja takodje oznaava biljni svet odredjene oblasti, ali u smislu sastava skupa biljnih vrsta koje obuhvata. Pod vegetacijom podrazumevamo biljni pokriva odredjene oblasti, koji predstavlja jednu od najvanijih komponenti ekosistema, jer regulie protok najvanijih komponenti biohemijskih ciklusa (vode, ugljenika i azota), odnosno protok energije i materije. Biljni svet, takodje, znaajno odredjuje sastav atmosfere produkujui kiseonik, odluujue utie na karakteristike zemljita, i predstavlja stanite i izvor energije za ivotinjski svet. Glavni tipovi ekosistema biome, nazivaju se prema tipu vegetacije. Postoji osam osnovnih kopnenih bioma: tropske kine ume, tropske savane, pustinje, stepe i prerije, mediteranska makija, listopadne ume, tajge i tundre. 08.2 Vegetacija u ovekovoj prolosti. Pleistocenska vegetacija Biljni svet Evrope u poslednjih 2,5 miliona godina, sastavljen je preteno od istih vrsta koje i danas postoje. Medjutim, njihovo geografsko rasprostranjenje se, tokom smene glacijala i interglacijala u kvartaru, znatno menjalo. Pliocenski egzotini etinari qoia, Taxodium, Glyptostrobus) povukli su se iz Evrope pre poetka kvartara.

(Se-

Usled smenjivanja toplih i hladnih epoha. kroz pleistocen, pre lazak toplije tercijarne flore u dananju evropsku floru nije bio poste pen i kontinuiran. Naroito su se osetili prekidi u oblastima koje je prekrivao inlandajs na severnoj hemisferi (srednja i severna Evropa i Azija, kao i severni deo severnoamerikog kontinenta). Flora arktikih krajeva, sa nadiranjem leda prema jugu, odstupa u tom pravcu, a sa povlaenjem lednikih kalota vraa se na trag u svoj dananji areal rasprostranjenja, ustupajui mesto oblicima umerenog klimatskog pojasa. Ovakva smena vegetacije ponavljala se sa svakom smenom ledenih doba, tako da se u jednoj istoj oblasti u profilima naslaga moe zapaziti naizmenino smenjivanje glacijalne i interglacijalne flore, odnosno borealne i umerene. Borealna flora razvijala se u blizini oboda lednikih pokrova. To je bila movarna vegetacija tundre uz koju se na uzvienjima formirala za jednica bunastih cvetnica na elu sa "borealnom ruom" (Dryas octopetala), zajedno sa krljavim "polarnim vrbama" (Salix

polaris ) i brezama (Betula nana). Ovakva zajednica ("drijasova vegetacija") nadjena je u fosilnom stanju na mnogim mestima u srednjoj i severnoj Evropi u oblastima koje su pokrivali ledniki pokrovi. U nekim oblastima (Alpi, Dinaridi), glacijalni Dryas sauvao se kao relikt sve do danas. U ravnicama u periglacijalnoj oblasti, vegetacijski pokriva bio je mnogo raznovrsniji nego to je to sluaj u savremenim ravnicama. Ova raznovrsnost imala je veliki uticaj na brojnost i raznovrsnost sisara, a naroiro krupnih biljojeda, koji su u njima iveli. Na pojas tundri, nadovezivao se pojas travnatih stepa. Posle toga, dalje prema jugu poinjao je pojas uma. ume, kako listopadne, tako i etinarske, u glacijal nim epohama bile su potisnute daleko na jug u toplije krajeve. Sa povlaenjem lednikog pokrova na sever pomerale su se uporedo u tom pravcu i ume, prvo borove i smreve, a za njima brezove, bukove i hrastove. Pomeranja umskih regiona u Evropi u pravcu sever - jug i obra tno bila su oteana usled alpsko-karpatske planinske barijere, tako da su, usled pogoranja klimatskih uslova i nemogunosti migracije stradali mnogi kotlinski tercijarni relikti. Samo neki od njih uspeli su da se iz srednje Evrope presele na atlantsku obalu ili zadre na Balkanskom polu ostrvu i u Maloj Aziji. U Severnoj Americi bilo je drugaije, jer su planinski venci orijentisani pravcem sever - jug, tako da nisu spreavali migraciju vegetacije u tom pravcu, a time i opstanak veeg broja tropskih formi sve do dananjeg vremena. Najvei broj toplih tercijarnih relikata u Evropi preiveo je lede no doba u refugijumima na Balkanskom i Pirinejskom poluostrvu i na junim padinama Kavkaza. Medju takve toplije forme spada i Rododendron ponticum koji danas raste kao relikt u panskoj Siera Nevadi i po severoistonim pribrenim oblastima Crnog mora i u Zakavkazju. U Alpima i uopte u Srednjoj Evropi, Rododendron je izdrao hladnu klimu sve do kraja pretposlednje interglacijacije, ali je sa poetkom poslednjeg glacijala u srednjoj Evropi definitivno iezao. 08.3 Metode Palinologija. prouavanja vegetacije fosilnih i subfosilnih ostataka biljaka.

Fosilni i subfosilni ostaci biljaka zahtevaju i razliite metode prouavanja, zavisno od njihove veliine, morfologije i naina fosilizacije. Tradicionalno se odvojeno prouavaju makrobotaniki i mikrobotaniki ostaci. Makrobotaniki ostaci obuhvataju ostatke biljaka vidljive golim okom, kao to su plodovi, seme, delovi stabla, listovi, korenje i sl. Mikrobotaniki ostaci obuhvataju ostatke biljaka koji se mogu prouavati samo pod uveanjem, kao to su polen i spore, i jo neki sitni delovi viih biljaka, ali takodje i nie biljke, kao napr. alge. Indirektne podatke o vegetaciji odredjene oblasti daju podaci o drugim elementima ivotne sredine: zemljitu, sedimentima, fauni, klimi, itd. U prouavanu ostataka biljaka osnovna znanja o taksonomiji i morfologiji biljaka i terminologija preuzimaju se iz botanike. Medjutim, uobiajena procedura odredbe taksona u botanici pri kojoj se posmatraju razliiti delovi iste biljke, napr. cvet, stabljika i listovi, u paleobotanici gotovo nikad nije mogua. Paleobotaniki materijal sastoji se najee samo od odredjenih delova biljaka ili ak od njihovih fragmenata, a odredba se vri na osnovu fragmentovanih ostataka biljnih tkiva ili organa: stabla, kore, stabljike, listova, kutikule, cveta, plodova, semena, korena, ili ak mineralnih nagomilanja u biljnim celijama fitolitima. Takodje, ostaci biljaka su najee specifino modifikovani tafonomskim procesima i procesima fosilizacije ugljenisani, dehidrisani, presovani. Osim specijalizovane literature na osnovu koje se vri odredba na osnovu fragmentovanih biljnih ostataka, za rad sa paleobtotanikim materijalom najeese se

koristi komparativna zbirka, u kojoj se skupljaju recentni i fosini primerci delova biljaka iz odredjene oblasti. Jedna od najznaajnijih metoda prouavanja vegetacije je palinologija. Ova metoda se zasniva na prouavanju rasplodnih elemenata biljaka, tzv. palinomorfi, u koje spadaju polen i spore. Princip se sastoji u tome da veina biljaka: drvea, grmlja i trava emituje ogromne koliine spora i polena kao rasplodne elemente. Polen je cvetni prah semenih biljaka. Spore su specijalne elije ili grupe elija koje biljke stvaraju pri bespolnom razmnoavanju. Spore se odnose na nie biljke kao to su paprati, alge, rastavii, a polen na vie biljke, golosemenice i skrivenosemenice (drvee, trave). Vana karakteristika polena i spora je njihova mala veliina i teina: veliina spora i zrna polena iznosi od 0,01 do 0,1 mm, a apsolutna teina je reda veliine 10 9 g. Zahvaljujui tome, polen i spore se vetrom lako prenose na velike udaljenosti. Oblik i morfologija spora i polena razliitih biljaka se razlikuju i preteno se lako odreuju do roda, a u nekim sluajevima i do vrste. Otporni su na spoljanja razaranja u uslovima ograniene oksidacije. Najlake se mogu ouvati u finozrnim sedimentima sa poveanim sadrajem organske materije (barski ugljevi, treset, ugljevite gline), esto u glincima, laporcima, krenjacima i sitnozrnim pearima, a vrlo retko u lednikim, fluvioglacijalnim i svim gruboklastinim sedimentima (bree, konglomerati i sl.). Palinoloka analiza podrazumeva: uzorkovanje, laboratorijsku obradu uzoraka, koja podrazumeva maceraciju - izdvajanje organske materije iz sedimenata hemijskim rastvaranjem, izradu mikroskopskih preparata, kao i statistiku obradu i grafiko predstavljanje rezultata analiza. Statistika obrada je potrebna zbog toga to su zrna polena i spora prisutna u velikom broju, i to je potrebno ustanoviti procentualni odnos izmeu razliitih vrsta i tipova vegetacije, na primer izmeu polena drvea i trava, a grafiki prikaz da bi rezultati analize mogli jasnije da se predstave i uporeuju. Palinoloki spektar ili palinoloki dijagram podrazumeva grafiki predstavljene rezultate polenske analize iz jednog uzorka. Izrauje se kada je identifikovano 100-200 zrna. Odreuje se procentualno uee pojedinih tipova spora i polena u odnosu na njihov ukupan broj (po pravilu vie od 200). Na osnovu palinolokog spektra precizira se karakter vegetacije i relativna starost naslaga. Utvruje se i odnos izmeu toplih i hladnih formi i na taj nain rekonstruiu klimatski uslovi. Palinoloki dijagram podrazumeva grafiki predstavljene rezultate analiza polena i spora iz serije uzoraka: na apscisu se nanosi procentualno uee pojedinih tipova palinomorfi, a na ordinatu geoloki profil sa naznaenim dubinama. Pokazuje sukcesivne promene u sastavu i paleoekolokim karakteristikama vegetacije neke oblasti. Za praenje promena vegetacije tokom smene glacijala i interglacijala u naim oblastima, naroito je vano procentualno uee polena j jedne strane, drvea, kao to su Betula breza Salix - vrba Pinus bor Picea smra Abies jela Quercus hrast Corylus leska Carya orah Acer javor Populus topola Castanea kesten Alnus jova Tilia lipa

Ulmus brest Fagus bukva Carpinus beli grab a sa druge strane trava i zeljastih biljaka, kao to su, na primer Artemisia pelin Sphagnum tresetnica Graminae trave. 9. 9.1. 9.4. ivotinjski svet. Holocenska i pleistocenska fauna. Izumiranje kvarftarne megafaune. ivotinje u doba pleistocena na teritoriji Evroazije. Mamut. 09.02. ivotinje u doba pleistocena na teritoriji Amerike i Australije 09.03. Ostrvske faune Izumiranja pleistocenske megafaune

ivotinjski svet u pleistocenu karakterie smena hladnodobnih i toplodobnih formi, migracije, odnosno promena areala, kao i izumiranje relativno velikog broja vrsta. Za razliku od danas, na veini kontinenata iveli su vrlo krupni kimenjaci. U Evropi su iveli mamuti i runasti nosorozi, u Americi mastodoni, kamile, vukovi, dinovski lenjivci i oklopnici, u Australiji dinovski kenguri i vombati. Tokom glacijala vee rasprostranjenje imale su izrazito hladnodobne ivotinje, kao to su Mammuthus primigenius (runasti mamut), Coelodonta antiquitatis (runasti nosorog), Rangifer tarandus (irvas), Alces alces (los), Ovibos moschatus (mousno govee), i drugi. Tokom interglacijala i interstadijala irili su se areali toplodobnih i ivotinja prilagodjenih na ivot u umerenim uslovima, kao to su Palaeoloxodon antiquus (umski slon), Rhynoceros mercki (Merkov nosorog), Dama dama (jelen lopatar), Cervus elaphus (umski jelen), Bos primigenius (tur ili pragovee), Megatherium giganteum (dinovski lenjivac) itd. Razliite ivotinjske vrste su se prilagoavale promenama u ivotnoj sredini, evoluirale, ili izumirale. Tako su se u razvojnoj liniji mamuta na teritoriji Evroazije smenile najmanje tri vrste: Mammuthus meridionalis (juni slon), iveo je u ranom pleistocenu, Mammuthus trogontherii (stepski mamut), u srednjem, a Mammuthus primigenius (runasti mamut), u kasnom pleistocenu. Prilagodjavanje na klimatske promene i promene u vegetaciji, dovelo je do poveanja broja glenih lamela na zubima ove tri vrste mamuta. Holocenska fauna je slina dananjoj, a na njen sastav, od poetka holocena do danas, sve vei uticaj ima ovek. Karakteristina je pojava domaih ivotinja, ivotinja koje je ovek pripitomio, kao i komensalskih vrsta, tj. ivotinja koje ive u blizini oveka, na primer, domai mi, golub. 9.1. ivotinjski svet u pleistocenu na teritoriji Evroazije. Mamut.23

Najkrupnija ledenodobna ivotinja koja je ivela na prostorima Evrope i Azije bio je runasti mamut, Mammuthus primigenius, iji su ostaci nalaeni veoma dobro sauvani u sibirskom permafrostu. Bio je visok do 3 metra. Imao je debelo krzno (dlake duge i po pola metra), duge i savijene kljove duge do 4 metra, dve kvrge (na glavi i ramenima) u kojima su uvane rezerve masti. U poslednjem glacijalu mamut je bio rasprostranjen irom evropskog kontinenta. Na Balkanskom poluostrvu dopirao je sve do Solunskog zaliva, na Apeninskom poluostrvu do srednje Italije, a u jugozapadnoj Evropi - sve do Pirinejskog poluostrva. Ova vrsta mamuta izumire krajem pleistocena na najveem delu oblasti koju je naseljavala, ali su male i izolovane populacije preivele na ostrvu Svetog Pavla na Aljaski (do 6,000. pne.) i Vrangelovom ostrvu u blizini Beringovog moreuza (do 1600. pne.).
23

delovi iz Nenadi i Bogievi, 2010, Geologija kvartara, prilagoeno

Kako su mamuti izgledali, ukljuujui ak i boju krzna, poznato je na osnovu leeva ouvanih u smrznutom zemljitu - permafrostu. Da bi se zamrznuta tela ivotinja konzervirala u permafrostu potrebne su izuzetne okolnosti. Potrebno je da ivotinja brzo nakon smrti bude zatrpana tenim ili polutenim supstancama, kao to su mulj, praina ili ledena voda koji se zatim zamrzavaju. To se moglo desiti tako to su mamuti upadali u movare i tu umirali zaglavljeni, ili bi se udavili u ivom pesku. Neki su mogli propasti kroz led u barama ili movarama. Mnogi su stradali u rekama, verovatno u poplavama. Na jednom mestu u dolini reke Bereleh u Jakutiji (Sibir) naeni su ostaci od najmanje 156 mamuta, koje je oigledno donela poplava. 1977. godine u sibirskom permafrostu naeni su dobro ouvani ostaci bebe mamuta stare 78 meseci koja je dobila ime Dima. Dima je bio visok oko 104 i dug 115 cm, a teak oko 100 kilograma. Ovaj mali mamut umro je pre oko 40,000 godina. Slino je graen kao dananji slonovi, ali su mu ui bile 10 puta manje od uiju afrikog slona. Dlaka nije ouvana, ali koa, unutranji organi i meka tkiva su sauvani i ispitani. To je bilo prvi put da je neki potpuno sauvan mamut ispitan savremenim naunim metodama. Trideset godina je Dima bio najpoznatiji mamut na svetu, sve dok 2007, takoe u Sibiru, nije naeno ensko mladune od oko 6 meseci u permafrostu starom oko 37 000 godina. Nova "beba" dobila je ime Ljuba. (Obratite panju da su Ljuba i Dima gotovo "vrnjaci" po starosti u doba smrti i savremenici po vremenu u kome su iveli.) Ljuba je sada najbolje ouvani mamut ouvane su ak i surla i oi, samo rep nedostaje. Bila je duga oko 130 cm, visoka 90 cm i teka samo 50 kilograma. Kao to je ve pomenuto, na teritoriji Evroazije smenile su se najmanje tri vrste mamuta: Mammuthus meridionalis (juni slon), iveo je u ranom pleistocenu, Mammuthus trogontherii (stepski mamut), u srednjem, a Mammuthus primigenius (runasti mamut), u kasnom pleistocenu. Prilagodjavanje na klimatske promene i promene u vegetaciji, dovelo je do poveanja broja glenih lamela na zubima ove tri vrste mamuta. U Srbiji su pronaena dva veoma dobro ouvana skeleta stepskog mamuta. Jedan je pronaen 1996. godine kod Kikinde u pogonu fabrike "Toza Markovi" na dubini od 21 m. Pronaen je gotovo kompletan skelet, sa oko 90% kotane mase. Potpuno ouvane kljove duge su 3,5m. ivotinja se verovatno zaglibila u priobalnom delu movare, pa je postala plen leinara (pronaeni su i tragovi zuba hijena na njenim kostima). Na istom prostoru pronaeni su i ostaci drugih organizama kao to su vodene voluharice, ribe, puevi, koljke, kao i spore paprati i fosilizovani listovi vrba. Originalni skelet i replika od plastike u prirodnoj veliini izloeni su u Narodnom muzeju u Kikindi. Jo jedan skelet stepskog mamuta pronaen je 2009.godine u srednjepleistocenskim peskovima na ugljenokopu Drmno, na teritoriji na kojoj se nalazi i antiki Viminacijum. Druga grupa krupnih ivotinja koja se javlja u sastavu pleistocenske megafaune su nosorozi. Najstariji predstavnik u Evropi bio je dvorogi nosorog - Dicerorhinus; u starijem i srednjem pleistocenu vrsta Dicerorhinus etruscus, a u srednjem pleistocenu vrlo krupna vrsta Dicerorhinus mercki (Merkov nosorog), koja je dostizala veliinu dananjeg azijskog slona. Druga grupa nosoroga obuhvata runaste nosoroge Coelodonta antiquitatis, koji je iveo u stepi i esto nalaen zajedno sa mamutima. Bio je dug oko 3.7 i visok 2 metra. Iezao je krajem pleistocena. Veoma dobro ouvan runasti nosorog (nedostajali su samo rogovi i kopita) pronaen je u ozokeritu (jednoj vrsti parafina) u Staruniji (Poljska) 1929. godine. Na teritoriji Evrope i Azije ivele su razliite vrste jelena tokom pleistocena. Najkrupniji je bio dinovski jelen (Megaloceros giganteus) sa rasponom rogova od 3.65 metra. I ova vrsta je izumrla na najveem delu oblasti koju je naseljavala, ali su izolovane populacije preivele zapadno od Urala, u Sibiru sve do oko 5000 godine pre nove ere.

Sabljozube make (ili "sabljozubi tigrovi") koje su se odlikovale ogromnim gornjim onjacima, lovile su krupne biljojede tokom ranog pleistocena, a samo jedna vrsta je preivela do srednjeg pleistocena. U sastavu mesodera, dolazilo je i do drugih velikih promena. U ranom pleistocenu iveo je Canis etruscus, predak dananjih vukova, koga u srednjem i mlaem pleistocenu zamenjuje pravi vuk Canis lupus. U gornjopleistocenskim naslagama naroito su esti ostaci "peinskih" sisara, ivotinja koje su povremeno ili trajno koristile peine kao zaklon. Meu njima je najpoznatiji peinski medved Ursus spelaeus, vrlo krupan medved koji se hranio uglavnom biljkama. U nekim peinama su nalaeni ostaci (kosti i zubi) hiljada medveda svih uzrasta. Peinska hijena (Crocuta spelaea), srodna i slina dananjoj pegavoj hijeni, samo je znatno krupnija. Hijene su u svoje jazbine dovlaile ostatke ubijenih ivotinja. Panthera spelaea, peinski lav, bio je 5-10% krupniji od dananjih lavova. Lovio je krupne biljojede, kao to su jeleni i bizoni. Na nekim peinskim crteima predstavljeni su peinski lavovi kako love u grupama. Fauna beskimenjaka tokom pleistocena i holocena nije se drastino menjala kao fauna kimenjaka, naroito sisara. Ali ostaci beskimenjaka (naroito puevi i koljke, ostrakodi i insekti) mogu nam pruiti dragocene podatke o klimi i klimatskim promenama, jer su pojedine njihove vrste posebno dobro prilagoene na toplu ili hladnu klimu. Na primer u kvartarnim aluvijalnim naslagama iz starijih odeljaka pleistocena u Panonskom basenu, ukljuujui terene severne Srbije, poznate su odavno fosilne koljke roda Corbicula. One se u biostratigrafsko-paleontolokim prouavanjima koriste kao karakteristini, tzv. index fosili, za odredbu starosti i korelaciju pleistocenskih sedimenata. Kao termofilne forme korbikule su se poetkom vrlo hladnih epizoda ledenih doba u srednjem pleistocenu povukle iz Panonskog basena u toplije predele naseljavajui u mlaem pleistocenu i holocenu prostore u junom delu Kaspijskog basena, srednjoj Aziji, Indiji i Americi. Nakon pauze od nekoliko stotina hiljada godina korbikule ponovo naseljavaju prostore Dunavskog sliva u Srbiji i susednim oblastima. Utvreno je da je nakon izgradnje erdapske akomulacije u poslednjih petnaest godina, Corbicula fluminea, vrsta srodna pleistocenskoj Corbicula fluminalis naselila prvo Dunav, a zatim i njegove velike pritoke Savu i Tisu. Nema ih u brim i hladnijim rekama ukljuujui Veliku Moravu i Drinu. Uzroci povratka korbikula jo nisu dobro proueni, ali se pretpostavlja da su njih ili njihove larve u dananji ambijent Dunava i njegovih pritoka prenele ptice. Mogue je da su pored ptica delimino u njihovom transportu iz probalnog pojasa Crnog Mora uzvodno uz Dunav uestvovali i brodovi. 09.02. Pleistocenska fauna Amerike i Australije24 Pre oko 3.5 miliona godina (u mlaem pliocenu) stvaranjem Panamskog zemljouza povezane su Severna i Juna Amerika, koje su pre toga bile razdvojene morem vie od 100 miliona godina. Preko te prevlake ivotinje migriraju sa severa na jug i sa juga na sever. Ovaj dogaaj naziva se "Velika razmena faune". Iz June u Severnu Ameriku prele su ivotinje kao to su armadiljo, oposum, lenjivci i gliptodoni. Oni su opstali u Severnoj Americi do pre par hiljada godina, ali su danas gotovo svi izumrli. U suprotnom pravcu, iz Severne u Junu Ameriku preselili su se zeevi, mievi, lisice, medvedi, rakuni, lasice, make, pekari, jeleni, tapiri i kamile. Jedno od najbogatijih nalazita pleistocenske faune na Severnoamerikom kontinentu su katranske jame u Rancho La Brea kod Los Anelesa. Katranske jame nastaju kada se nafta polako izliva na Zemljinu povrinu kroz pukotinu u kori, pri emu laka frakcija nafte isparava, ostavljajui teki katran ili asfalt u lepljivim barama. Katran iz La Brea katranskih jama je hiljadama godina korien od strane Indijanaca kao vodonepropusno sredstvo za oblepljivanje korpi i kanua. Prva iskopavanja su otpoela 1901. godine. Pronaeno je najmanje 59 vrsta sisara, i preko 135 vrsta ptica, zatim biljke, insekti i beskimenjaci ukupno 660 vrsta organizama. Samo ptijih ostataka
24

iz Nenadi i Bogievi, 2010, Geologija kvartara, prilagoeno

naeno je preko 100.000 (ptice se vrlo retko ouvaju u fosilnom stanju jer su im kosti nene i uplje!). Naeni su i brojni ostaci insekata, takoe retkih u fosilnom stanju - skakavci, termiti, muve. Fosilni ostaci iz katranskih jama La Brea stari su 40.000-8.000 godina (kasni pleistocen holocen). Oko 90% sisara su mesoderi i leinari. Verovatno je razlog taj to bi se prvo ivotinja biljojed zaglavila u lepljivom mulju, a mesoderi i leinari bi navalili na bespomonu rtvu, pa bi se i oni ulovili. U katranskim jamama naeni su ostaci kolumbijskog mamuta (Mammuthus columbi), amerikog mastodona (Mammut americanum) (otprilike dvostruko manjeg od mamuta), dinovskog lenjivca (visokog oko 2 m), konja, kamile, tapira, lame, vuka, medveda sa kratkim licem, amerikog lava, sabljozubih maaka i mnogih drugih ivotinja. U Australiji, fauna je i danas specifina u odnosu na ostale kontinente, jer je tokom geoloke istorije bila izolovana, tako da u njoj preovlauju primitivni sisari, kao to su monotremati (sisari koji se razmnoavaju pomou jaja) i torbari, dok su vii (placentalni) sisari dovedeni uglavnom u istorijskom periodu od strane oveka. U pleistocenu su u Australiji ivele jo neobinije ivotinje: dinovski kengur, visok do 3 metra, dinovski vombat, torbarski lav, dinovski guter (Megalania) dug 7 metara i teak do 2 tone i krupne ptice-neletaice. Masovno izumiranje megafaune u Australiji odigralo se ranije nego u ostalom delu sveta (pre oko 47,000 godina), delimino se poklapa sa dolaskom oveka, ali i sa klimatskim promenama (pre svega suama), koje su takoe mogle uticati na izumiranje.. Za afriku pleistocensku faunu se moe rei da je pretrpela najmanje promena, jer su klimatska kolebanja i dejstvo oveka na ovom kontinentu imali najmanji uticaj. '09.03. Ostrvske faune25 Na ostrvima se tokom kvartara deava neto zanimljivo. Fauna na njima je slina onoj sa oblinjeg kontinenta, odakle i potie, ali dolazi do pojave "ostrvskih patuljaka" i "ostrvskih dinova". Fosterovo pravilo (poznato i kao "ostrvsko pravilo") definisao je D. B. Foster 1964. i ono glasi da lanovi neke vrste postaju vei ili manji u zavisnosti od uslova koji su postojali u njihovom okruenju. On je pretpostavio da na ostrvima neke sitne ivotinje postaju krupnije od svojih kontinentalnih predaka zbog nedostatka predatora (grabljivica), dok neke krupne ivotinje postaju sitnije zbog nedostatka izvora hrane. Ove pojave nisu vezane iskljuivo za kvartar deavale su se i ranije, na primer kod dinosaurusa, ali su u kvartaru dobro poznate i prouene. "Patuljci" se javljaju naroito meu sisarima. Na primer, poznato je da su patuljasti mamuti na Vrangelovim ostrvima postali od mamuta normalne veliine. Slian razvoj se deavao i kod slonova (na Malti, Kipru, Kritu i Siciliji), nilskih konja (mediteranska ostrva i Madagaskar), jelena (na Filipinima i Kritu) a moda i ljudi. Suprotna pojava je ostrvski gigantizam, gde ivotinje koje ive na ostrvima nemaju vie predatore kao u normalnim okolnostima, zbog ega narastaju do dinovskih dimenzija. Za razliku od patuljaka, gigantizam se javlja kod mnogih grupa kimenjaka, kao i beskiemnjaka. Primeri za ovu pojavu su mnogobrojni: gigantske rovice i zeevi (mediteranska ostrva), dinovski puhovi (Majorka i Minorka), ptica-slon Aepyornis (Madagaskar), moa - Dinornis (Novi Zeland), itd. Sa dolaskom ljudi i pratee faune (psi, make, pacovi...) mnogi ostrvski "dinovi" su izumrli dinovske ptice na Novom Zelandu, na Madagaskaru dinovski lemur veliine gorile (Archaeoindris) i Aepyornis, patuljasti slon Stegodon na ostrvu Flores itd. Nedavno su (2003. godine) na ostrvu Flores (Indonezija) pronaeni ostaci minijaturnih ljudi, stari svega oko 18.000 godina. Naen je gotovo kompletno ouvan skelet jedne male ene (visoke oko 1,06 m i sa zapreminom mozga od samo 380 cm3) stare 30-ak godina, koja je dobila nadimak "mala dama iz Floresa" ili "Flo". Nova vrsta je dobila ime Homo floresiensis ("ovek sa Floresa"). Ubrzo po objavljivanju rezultata dolo je do rasprave da li se zaista radi o patuljastoj ostrvskoj vrsti ljudi
25

iz Nenadi i Bogievi, 2010, Geologija kvartara

koja je ivela istovremeno sa modernim ljudima, ili o obinim ljudima obolelim od mikrocefalije, bolesti koja izaziva mali rast mozga i glave? Najnovija istraivanja odbacuju ideju o mikrocefaliji. 9.4. Izumiranja pleistocenske megafaune26

Mnoge vrste sisara izumrle su krajem pleistocena, pre oko 15.000-12.000 godina. Izumrlo je nekoliko vrsta surlaa, nosoroga, dinovski jelen, stepski bizon, peinski medved, peinska hijena. Neke vrste nale su utoite na severu, pratei povlaenje leda (los, mousno govee, deravac) ili u planinama (kozorog, divokoza) ili su migrirali tokom holocena (evropski bizon, jelen, irvas). Ovo izumiranje u Evroaziji je bilo manje katastrofino nego u Australiji i Americi. Postoji nekoliko najvanijih pretpostavki o tome zato je dolo do velikog izumiranja krajem pleistocena, od kojih nijedna jo nije opte prihvaena: 1. hipoteza o preteranom lovu ("overkill " hipoteza) ljudi su lovili krupne biljojede i istrebili ih. Na taj nain su krupni mesoderi i leinari koji su takoe lovili te biljojede ostali bez plena. U prilog ovoj hipotezi ide injenica da je 80% vrsta krupnih sisara u Americi iezlo tokom 1.000 godina od prvog naseljavanja ljudi na tom kontinentu. Istrebljavanja raznih vrsta ivotinja od strane ljudi deavala su se vie puta u istorijskom vremenu, na primer na ostrvima (Madagaskar, Novi Zeland), a deavaju se i danas. Paul Martin je glavni zagovornik ideje da su za izumiranje krajem pleistocena odgovorni ljudi, odnosno lovci. Kao argumente u prilog te hipoteze, on navodi: da su najvie bili pogodjeni krupni sisari i ptice koje ive na zemlji (35 rodova je izumrlo u Severnoj Americi, a u junoj jo vie), da je izumiranje pogodilo razliite kontinente/ostrva/oblasti u razliito vreme; kada je izumiranje dobro datovano, ispostavlja se da je naglo. Najbolji primeri su Severna Amerika i Novi Zeland; ima dokaza, ali malo, o ostacima sisara i ljudskim ostacima, odnosno artefaktima u asocijaciji. To ukazuje na kratku koegzistenciju. 2. hipoteza o promeni klime kao uzroku izumiranja pre 10.000-15.000 godina dolo je do globalnog otopljavanja prosena godinja temperatura se poveala za 6 o C. Naglo otopljavanje dovelo je do neke vrste "smrti od toplotnog udara" za ivotinje ledenog doba opremljene debelim krznom. Loa strana ove hipoteze je to promena temperature na granici pleistocen-holocen nije bila vea nego tokom granica prethodnih glacijalnih i interglacijalnih perioda. Pored toga, neke ivotinje nisu izumrle, kao na primer mamuti na Vrangelovom ostrvu (na kojem nije bilo ljudi!), a ba oni bi morali da budu najugroeniji, jer nemaju gde da pobegnu sa ostrva. Druga verzija ove hipoteze pretpostavlja da je poveana kontinentalnost klime uticala da se tip vegetacije promeni na granici pleistocen-holocen, pa krupni biljojedi nisu uspeli da se prilagode novoj hrani. Dale Gutrie (1984) smatra da su klimatske promene na kraju pleistocena bile dovoljno velike da su mogle da izazovu izumiranje mnogih kopnenih ivotinja. Po njegovom miljenju, te promene su u Severnoj Americi bile nagle, i dovele su do irenja travnate vegetacije prerija, koje se karakteriu malim brojem biljnih vrsta. Ove prerije bile su idealne za bizone, koji su se posle pleistocena jako proirili. Ali, ivotinje kao to su mamuti, lenjivci i konji, koji imaju manje specijalizovan sistem za varenje (za razliku od preivara), imaju potrebu za raznovrsnijom ishranom, i nisu mogle da se prilagode ishrani koja se sastojala od svega nekoliko vrsta trava. Guthrie takodje smatra da je pojaana sezonalnost, odnosno smanjeno trajanje sezone rasta vegetacije, moglo doprineti izumiranju. U prilog ovoj hipotezi ide i injenica da je kod veine vrsta koje su opstale, dolo do naglog smanjenja rasta. Za izumiranje u Australiji David Horton (1984) nalazi objanjenje u naglom irenju pustinje, koja je prekrila ceo kontinent; on navodi da se naseljavanje od strane ljudi vezuje za 30.000 bc.,
26

iz Nenadi i Bogievi, 2010, Geologija kvartara; pod megafaunom se podrayumevaju sisari te\i od 44 kg.

moda i 45.000 bc., dok se vrhunac izumiranja odigrao u periodu 24 -13,000 bc., to se poklapa sa periodom sue u Australiji. Mnogi naunici podravaju neku vrstu kombinacije izmeu ove dve hipoteze, jer nijedna u potpunosti ne objanjava izumiranje na granici pleistocen/holocen. Takoe, postoje razlike u intenzitetu i vremenu izumiranja na razliitim kontinentima, pa se i razlozi izumiranja po svoj prilici razlikuju na razliitim kontinentima. Osim hipoteze o izlovljavanju i hipoteze o klimatskim promenama, kao mogui uzroci uzumiranja navode se i neki drugi razlozi, na primer, da je dolaskom ljudi i njihovih ivotinja (naroito pasa) neka teka virusna bolest preneta na krupne sisare. 10. Procesi formiranja, destrukcije i modifikacije arheolokih nalazita 10.1. Kulturne transformacije arheolokih ostataka 10.2. Akulturne transformacije arheolokih ostataka 10.2.1. Predepozicioni procesi modifikacije i destrukcije 10.2.2. Fiziko hemijski uslovi sredine taloenja 10.2.3. Postdepozicioni faktori modifikacije i destrukcije 10. Procesi formiranja, destrukcije i modifikacije arheolokih nalazita Proces formiranja arheolokog nalazita poinje od momenta kada ovek poinje da koristi stanite ili mesto koje koristi u neke druge svrhe, pa sve do otkria i iskopavanja. Po pravilu, svako arheoloko nalazite ine fiziogena, biogena i antropogena komponenta (Butzer (1982: 77-78). Fiziogena komponenta najee izgradjuje najvei deo nalazita, odnosno ini matriks nalazita, koji moe biti predstavljen sedimentom ili zemljitem. Biogenu komponentu ine produkti i ostaci biljaka i ivotinja, kao to su seme, ugljen, kosti i ljuture. Antropogenu komponentu ine proizvodi oveka, odnosno artefakti i objekti, ili njihovi delovi, kao na primer kamena sekira, keramika posuda, lep, itd. Procesi koji deluju na formiranje arheolokih nalazita mogu se, takoe, podeliti na fiziogene, biogene i antropogene. Fiziogeni procesi se odvijaju u fizikoj sredini pod uticajem endogenih i egzogenih geolokih sila, i u njih spadaju, na primer, navejavanje praine, klienje naslaga na padinama, pedogenetski procesi. Biogeni procesi podrazumevaju aktivnosti biljaka i ivotinja, na primer rast korenja biljaka, glodanje kostiju, gaenje, gomilanje sovinih izbljuvaka. Oni mogu biti naroito znaajni u vreme kada je stanite privremeno ili trajno naputeno, ali su, po pravilu, izraeni i u vreme ovekovog prisustva, bilo usled aktivnosti biljaka i ivotinja koje ovek gaji, ili flore i faune koje ine deo prirodne biocenoze. Antropogeni procesi su oni koji predstavljaju rezultat ovekovih aktivnosti, kao to su loenje vatre, pravljenje artefakata, obrada zemlje. Treba voditi rauna da antropogeni procesi mogu proizvesti, ili uticati na stvaranje ili gomilanje, ne samo produkata koje emo svrstati u antropogenu komponentu, ve i produkte koje svrstavamo u fiziogenu ili biogenu komponentu arheolokog nalazita. Na primer, loenje vatre u peini je antropogeni proces jer je rezultat ovekove aktivnosti, a za posledicu moe imati akumulaciju drobine koja se formira otpadanjem kamena sa tavanice usled zagrevanja i hladjenja. ivotinjske kosti koje ostanu posle kasapljenja ulovljene ivotinje predstavljaju biogenu komponentu, ali su produkt antropogenog procesa. Arheoloka nalazita formirana u slinoj fizikoj sredini imaju puno zajednikih karakteristika, odnosno imaju u svom sastavu esto iste fiziogene i biogene komponente, a na njihovo formiranje deluju, po pravilu, isti fiziogeni i biogeni procesi. Razlike izmedju arheolokih nalazita u jednom tipu fizike sredine najee su najizraenije kada su u pitanju antropogena komponenta arheolokog nalazita, i antropogeni procesi koji su uetvovali u formiranju tog nalazita.

Arheoloka nalazita Butzer (1982) je podelio na povrinska i nalazita u geolokom kontekstu, a prema sedimentacionoj sredini u kojoj nastaju, nalazita u geolokom kontekstu je podelio na aluvijalna, jezerska, eolska, padinska, peinska i priobalna. Istovremeno sa procesima formiranja, na materijalne ostatke i tragove koje arheologija prouava deluju i faktori koji ih menjaju, osiromauju i unitavaju. Pojedini procesi modifikacije i destrukcije mogu uticati na promenu poloaja arheolokog materijala, i time na gubljenje konteksta, ali istovremeno, stvoriti uslove za njegovo pohranjivanje, i time ouvanje. Ili, pojedini faktori mogu, do izvesne mere, delovati destruktivno, a zatim omoguiti konzervaciju. Na primer, vodeni tok moe izmestiti arheoloki materijal iz prvobitnog konteksta, transportovati ga i fragmentovati, ali zatim i prekriti naslagama, to e omoguiti da se ovaj materijal sauva. Ostaci nekog naputenog grada bie vremenom devastirani radom egzogenih sila koje deluju na Zemljinoj povrini temperaturnih kolebanja, vode i vetra, ali istovremeno mogu biti zavejani prainom koju nosi vetar, i zahvaljujui tome sauvani od daljeg izlaganja spoljanjim uticajima i konzervirani da opstanu kroz hiljade godina. Faktori modifikacije i destrukcije mogu se podeliti u skup faktora koje proizvodi ovek i skup faktora koje proizvodi ivotna sredina. 10.1. Kulturne transformacije arheolokih ostataka Faktore koje proizvodi ovek, a koje naziva kulturnim transformacijama arheolokih ostataka, Butzer (1987: 98-100) svrstava u tri oblika: primarnu kulturnu depoziciju, sekundarnu kulturnu depoziciju i kulturne poremeaje. Primarna kulturna depozicija se odnosi na neporemeene tragove aktivnosti. Najjasniji i neosporni primeri primarne kulturne depozicije su grobovi i ostave. Ovde spadaju i zone aktivnosti, kao to su radionice u kojima su ostavljeni artefakti i sirovina za izradu artefakata. Kod definisanja primarne kulturne depozicije treba biti oprezan, i pre ozbiljne provere, ne iskljuiti mogunost ponovne upotrebe, koja bi ukazala na sekundarnu kulturnu depoziciju. Sekundarna kulturna depozicija podrazumeva ponovnu upotrebu predmeta, objekata ili prostora, bez obzira na vreme i aktere. Funkcija objekta ili zone aktivnosti se ne menja, mada se mogu promeniti pojedinci koji je koriste, ili populacija. Na primer, ponovno naseljavanje peine moe dovesti do gaenja i formiranja sloja u kome su pomeani artefakti i tragovi aktivnosti sa artefaktima i tragovima aktivnosti iz prethodne faze naseljavanja. Ili, suprotno tome, naseljavanje u jednoj fazi, usled gaenja i aktivnosti na nekompaktnom sedimentu i neravnoj podlozi, mogu formirati sloj debljine i do 50 cm, i simulirati vie nivoa naseljavanja. U nekim sluajevima "refitting" kamenih artefakata moe da ukae da se radi samo o jednom sloju (iz Butzer, 1987: 99, prema Cahen et al., 1979). Jedna kremena alatka moe biti doradjena naknadnim retuiranjem i koriena tokom jedne ili vie epizoda kasapljenja ivotinje, ili u neke druge svrhe, od istog pojedinca, ili nekog drugog. Stambeni, ili neki drugi gradjevinski objekti mogu biti korieni od strane razliitih zajednica tokom vie godina, vekova, ili ak hiljada godina. Kulturni poremeaji predstavljaju reorganizaciju ili uklanjanje arheolokog materijala, kao i promenu funkcije predmeta ili objekta. Najjednostavniji primer je pljaka grobova. Pri tome, do pljake moe doi u vreme postojanja zajednice kojoj je pripadao pokojnik, ili u bilo koje vreme do momenta iskopavanja. Jame i rovovi ukopane u podinski kulturni sloj predstavljaju uobiajene kulturne poremeaje na vieslojnim nalazitima. Najvei broj arheolokih nalazita otriva se zahvaljujui savremenim poljoprivrednim (oranje) i gradjevinskim radovima, ali oni istovremeno proizvode kulturne poremeaje i dovode do destrukcije arheolokog materijala. Poseban oblik kulturnog poremeaja je smo arheoloko iskopavanje. Svako arheoloko iskopavanje predstavlja kulturni poremeaj, ali ono moe biti dodatno naglaeno ukoliko je strategija iskopavanja selektivno sakupljanje "lepih" nalaza, ili sakupljanje nalaza po veliini i ouvanosti.

10.2. Akulturne transformacije arheolokih ostataka Skup faktora koje proizvodi prirodno okruenje odnose se na faktore koji deluju pre (rasipanje), za vreme (fiziko-hemijski uslovi sredine, bioturbacija, krioturbacija, ledeni klinovi, soliflukcija, bubrenje gline i soli i drugo) i posle pohranjivanja (pretaloavanje). 10.2.1. Predepozicioni procesi modifikacije i destrukcije Osnovni uslov da se arheoloki ostaci ouvaju je da budu prekriveni naslagama. Medjutim, pre nego to dospe u naslage, ili je prekriven njime, pokretni arheoloki materijal moe biti izloen procesu koji nazivamo rasipanje pre pohranjivanja. Rasipanje (disperzija) predstavlja primarne horizontalne pokrete povrinskih agregata koji pogaaju delie razliite mase i oblika, u razliitoj meri, i imaju za posledicu poremeaj ili nestajanje prvobitnih mikroprostornih odnosa. Uzroke takvih poremeaja nalazimo u geomorfolokih procesima, odnosno dejstvu geomorfolokih agenasa, kao to su voda, gravitacija, vetar, mraz, i dr. Najvea opasnost od rasipanja preti neposredno za vreme pohranjivanja, i vrlo esto isti faktor vri pomeranje i pohranjivanje. Gravitacija ree utie na rasipanje kao jedini faktor, a ee zajedno sa drugim faktorima, kao to su voda i mraz. Tokom rasipanja, ukoliko je naglo, materijal nije sortiran po veliini, ali, ukoliko se odvija kroz dui vremenski period, dolazi do sortiranja. Kod materijala rasutog gravitacijom, vei, tei komadi rasuti su neto dalje od lakih. Vode i vodeni tokovi koje mogu uticati na rasipanje mogu biti veoma raznovrsne po energiji i pravcu kretanja: od kie i pljuskova, preko bujica, tankog filma vode preko blagih padina, poplava, talasa itd.

11.2.2. Fiziko hemijski uslovi sredine taloenja

Na arheoloko nalazite ili arheoloki materijal u zemlji ili sedimentu deluju faktori koje nazivamo fiziko-hemijskim uslovima sredine taloenja. Oni mogu uticati na konzervaciju arheolokog materijala, ili na njegovo pomeranje i unitavanje. Glavne osobine sredine taloenja su kiselost (ph vrednost), oksidacija i temperatura. Kiselost sredine izraava se vrednostima ph na skali od 1 do 14, pri emu vrednost 1 oznaava kiselu sredinu, vrednost 14 alkalna ili bazna, a sredina koja ima ph vrednost oko 7, odnosno od 5,5-7,5, naziva se neutralnom. Oksidacija podrazumeva aerobne uslove tj. prisustvo kiseonika koji uestvuje u hemijskim reakcijama i omoguava ivot mikroorganizama, a time i intenzivno raspadanje. Suprotnno tome, u anaerobnim uslovima dolazi do konzervacije. Temperatura: visoke temperature takoe pogoduju razvoju organizama i podstie raspadanje. Kisela aerobna sredina podrazumeva vrednost ph<5,5. Hranljivih materija je malo, sedimenti su provetreni, a kiseonik slobodan za direktne hemijske reakcije. Bioloka aktivnost je u ovakvoj sredini slaba, a intenzivno ispiranje mineralnih materija. Od organskih materija, ljuture i kosti po pravilu bivaju rastvoreni, dok se polen, ugljen, fitoliti (silikatni skelet trava), kremirane kosti, dijatomeje ponekad mogu ouvati.

Alkalna aerobna sredina podrazumeva vrednost ph>7,5. Prisutno je dosta hranljivih materija. To su karbonatni provetreni sedimenti. Bioloka aktivnost ovde je intenzivna, kao i akumulacija mineralnih materija. Od temperature i sadraja kiseonika zavisi konzervacija organskih materijala (via temperatura i vie kiseonika svakako utiu na intenzivnije raspadanje organskih materija). Organska materija se brzo raspada, kost moe da se ouva, kao i ljuture molusaka, a ugljen, i ostaci biljaka ouvaju se u karbonatnim naslagama, kao to je travertin. Neutralna aerobna sredina podrazumeva vrednost ph od 5,5 do 7,5. Od organskih materija mogu se ouvati ugljen, kosti i karbonatne ljuture; ostali organski materijali teko se ouvaju. Anaerobna sredina je sredina bez slobodnog kiseonika i mikroorganizama koji razlau organske materije. Mogu se odrati sve vrste materijala. Anaerobni uslovi sreu se: na dnu bunara, jezerskim sedimentima, zatrovanim sredinama, katranskim jamama, u pustinjskim oblastima, permafrostu itd. 10.2.2.3. Postdepozicioni faktori modifikacije i destrukcije Postdepozicioni poremeaji se javljaju kod pogrebenih nalazita, u zemljitu ili geolokom kontekstu. To su preteno vertikalni pokreti pogrebenih agregata, koji na razliite naine pogaaju delie razliite mase, oblika i vrste materijala, a za posledicu imaju promene orijentacije, vertikalnog i horizontalnog poloaja. Te promene menjaju ili unitavaju prvobitne odnose delia u prostoru. Poremeaji delia u prostoru mogu biti delimini, kada se nazivaju distorzija, ili potpuni. Mogu biti izazvani fizikim (mehanikim) i organogenim procesima. Obuhvataju poremeaje koji nastaju pod dejstvom mraza, kao to su krioturbacija, soliflukcija i ledeni klinovi, poremeaje koji nastaju pod dejstvom bubrenja gline i soli, poremeaje koji nastaju pod uticajem ivih organizama, koji se nazivaju bioturbacija, zatim mikrotektonske deformacije i pretaloavanje. Poremeaji pod dejstvom mraza mogu biti pomeranje pokretnog arheolokog materijala, ili poremeaji slojeva u kojima se arheoloki materijal nalazi. Pomeranje pokretnog arheolokog materijala od kamena, deava se na istom principu kojim nastaju kameni prstenovi u periglacijalnim oblastima. Zbog toga to kamen bre sprovodi hladnou nego okolno zemljite, ispod kamena se formira led. Kada kristalie, led pomera kamen navie, a kada se otopi, on se samo delom sputa nanie, jer delii tla ili sitnozrnijeg matriksa upadaju ispod njega. Na taj nain, mraz sortira/razdvaja sitnozrni i finozrni materijal od kamena, izbacuje kamen na povrinu, i "rea" ga u kamene prstenove. Kada se ovaj proces deava na padinama, pod uticajem gravitacije, prstenovi se raskidaju, i pruaju niz padinu u obliku "kamenih pruga". Na paleolitskom nalazitu Toralba, u paniji, koje je bilo naseljeno tokom hladnog glacijala, Butzer (1982) je pokazao da krune strukture od kamena u najstarijim arheolokim slojevima, nisu kulturnog porekla, ve nastale pod dejstvom mraza. Na padinama pod nagibom od 2 do 5, strukture su bile krunog oblika, na padinama pod nagibom od 5 do 10, elipsoidnog oblika, a onima pod nagibom veim od 10 kameni lukovi su bili raskinuti u pruge, ili pojedinani kamenovi rasuti sa duom osom u pravcu nagiba. Pod dejstvom mraza moe doi i do poremeaja u sloju u kome se arheoloki materijal nalazi, pa samim tim i arheolokog materijala. Takvi poremeaji su ledeni klinovi, krioturbacija i soliflukcija. Ledeni klinovi nastaju tako to, usled mrnjenja, dolazi do stvaranja pukotine koja se prua vertikalno kroz sloj i koju ispunjava led. Kada se led otopi, pukotinu ispuni voda, a zatim i zemlja ili

sediment. Kod sledeeg zamrzavanja led iri i produbljuje pukotinu, i proces se nastavlja. U periglacijalnim oblastima ledeni klinovi mogu dostii dubinu od 4-5 m, a ponekad i do 10 m. Krioturbacija podrazumeva naizmenino smrzavanje i odmrzavanje sedimenata. Zbog razliite plastike i hemijskog sastava sedimenata dolazi do njihovog nepravilnog meanja tj. uzdizanja i upadanja pojedinih delova. Jedna vrsta krioturbacije je involucija - na profilu se javlja u vidu malih nabora unutar sloja. Soliflukcija, ili teenje tla, nastaje pod udruenim dejstvom mraza i gravitacije. Deava se kada povrinski sloj, destabilizovan sezonskim smrzavanjem i odmrzavanjem, klizi niz padinu. Bubrenja gline i soli dovode do poremeaja pokretnog arheolokog materijala, na slian nain kao i dejstvo mraza. Glina je nepropusni materijal, koji sakuplja vodu, iri se i bubri, a kada voda isparava, glina puca. Ovo dovodi do bonog meanja i pomeranja navie kamena, odnosno artefakata, u vlanoj sezoni, kada glina skuplja vodu i bubri. Potpovrinski arheoloki materijal moe na taj nain biti izbaen na povrinu. Tokom sue, javljaju se pukotine isuivanja, duboke 10 cm do 1,5 m, u koje upada materijal sa povrine. Ovakvo meanje materijala karakteristino je za smonice, tip zemljita est u Srbiji. U aridnim oblastima, u pustinjama, slian efekat proizvodi bubrenje i suenje soli, jer soli kristaliu, i pri tome se ire kada gube vlagu. Poremeaji koji vrlo esto utiu na arheoloka nalazita, a koje izazivaju ivi organizmi, obuhvaeni su pod zajednikim nazivom bioturbacija. Ovakve poremeaje izazivaju biljke i ivotinje, na primer, glodari koji kopaju podzemne hodnike, jazavci, lisice, i drugi mesoderi, koji u zemlji prave jazbine, medvedi koji peine koriste kao legla, milipedi, koji transportuju organski materijal nanie, na primer 4 m kroz suve peinske sedimente, crvi, koji riju zemlju i nose je na povrinu tako da se originalna povrina pomera nanie do 30 cm dubine, termiti, koji u termitnjake ugrauju mineralne materije sa dubine od 8 m, i prave tzv. kamene linije, korenje drvea i trava, koje po pravilu dosee dubinu od nekoliko metara. Mikrotektonske deformacije podrazumevaju: diferencijalnu kompakciju, mikrorasede, mikronabore i deformacije pod uticajem zemljotresa. Diferencijalna kompakcija nastaje kada u podini jednog sloja ili nekog objekta postoje delovi razliite plastinosti, na primer, u primarno horizontalnom sloju iznad jame moe doi do sleganja jer je jama rastresitija od okolnog supstrata. Ovakvi, ili slini razlozi, mogu dovesti do stvaranja mikronabora, ili mikroraseda. Mikronabori i mikrorasedi mogu nastati i pod uticajem tekstonskim pokreta, a poznate su i deformacije na arheolokim nalazitima usled zemljotresa (Akrotiri na Santoriniju, Stobi u Makedoniji). Najdrastinij poremeaj, tokom kojga dolazi do potpunog gubljenja prostornih odnosa arheolokog nalazita, odnosno konteksta arheolokog materijala je pretaloavanje. Pretaloavanje je prenoenje materijala sa jednog mesta na drugo i formiranje novog sloja.

...... Ouvanost nalaza zavisi od kompleksa antropogenih, biogenih i fiziko-hemijskih uticaja koji deluju direktno na nalazite, kao i perifernih geomorfolokih procesa koji pospeuju njihovo dejstvo. Mikromorfologija prouava neporemeeni materijal u tankim presecima. Omoguava da se osobine tla i sedimenata prouavaju pod mikroskopom u originalnom rasporedu i poloaju.

Kao to se procesi nastajanja, konzervacije i devastacije nalazita, ne mogu hronoloki potpuno odvojiti, tako se ni uticaji ne mogu strogo razdvojiti na faktore formiranja i konzervacije s jedne strane, i destrukcije, s druge strane. Iste sile, isti faktori, mogu da deluju i kao uvari arheolokog materijala i kao njegovi ruitelji. Za vreme i nakon formiranja arheolokog nalazita deluju procesi destrukcije koji arheoloki zapis sve vie osiromauju. Istovremeno, pohranjivanje i odredjeni uslovi depozicione sredine stvaraju uslove za konzervaciju arheolokih

nalazita, predmeta i materijala. 11. Arheobotanika 11.1. ta je arheobotanika? Predmet prouavanja. Istorijat istraivanja. 11.2. Metode sakupljanja i prouavanja biljnih ostataka 11.3. Domestikacija biljaka. Penica i druge itarice. 11.4. Druge vrste gajenih biljaka. 11.5. Arheobotanika istraivanja u Srbiji. Arheobotanika istraivanja Vine. 11.1. ta je arheobotanika? Predmet prouavanja. Istorijat istraivanja27. Arheobotanika je nauna disciplina arheologije koja se bavi prouavanjem ostataka biljaka sa arheolokih nalazita i rekonstrukcijom odnosa izmeu ljudi i biljaka u prolosti. Metode prouavanja biljaka u arheobotanici oslanjaju se na metode prouavanja biljaka u botanici. Od paleobotanike, paleontoloke discipline koja se bavi prouavanjem ostataka biljaka u geolokoj prolosti, arheobotanika preuzima saznanja koja se odnose na biljni svet dela geoloke istorije u kome se odvija ovekova egzistencija. Od etnobotanike, koja se bavi prouavanjem interakcije ljudi i biljaka, naroito kod tradicionalnih naroda, arheobotanika dolazi do saznanja o nainima korienja biljaka od strane lokalnog stanovnitva i raznovrsnim vezama izmedju ljudi i biljaka. Arheobotanika se drugaije naziva paleoetnobotanika. Prvi naziv discipline se vie koristi u Evropi, gde su arheobotanika istraivanja, naroito u poetku razvoja discipline, bila usmerena prevashodno na preciznu odredbu botanikog materijala, dok je naziv paleoetnobotanika uobiajen u Americi, gde se vie panje posveivalo socio-kuturnom aspektu biljaka u ivotu ljudi.28 "Biljke su oduvek imale znaajnu ulogu u ivotu ljudi. Koriene su prvenstveno u ishrani, potom za pravljenje odee i bojenje tkanina, za izradu alatki, predmeta za domainstvo, nametaja, zatim kao gorivo i graa za objekte, kao lekovita i kozmetika sredstva, kao materijal kojim se trgovalo, bile su deo rituala i mitologije, sluile su kao statusni simboli u drutvu, i tako dalje". "Odnos izmeu ljudi i biljaka u prolosti se, kao i danas, odlikovao izvesnom dinamikom (Popper, Hastorf 1988:1): raspoloivost i bogatstvo prirodnih resursa uticali su na drutveni razvoj jednako kao to je ovek, koristei i prilagoavajui okolinu svojim potrebama (krenjem uma, proirivanjem njiva i panjaka), menjao ekosistem. Zato arheobotaniari prouavaju kako sociokulturni razvoj ljudskih zajednica, tako i promene koje su se deavale u neposrednom prirodnom okruenju tih zajednica. Rezultati arheobotanikih istraivanja u tom smislu donose mnotvo podataka o relaciji ljudi-biljke u prolosti, o nekadanjoj vegetaciji u ovekovom okruenju i eksploataciji prirodnih resursa, o tome kako se sezonalnost u biljnom svetu odraava na sistem ljudskog naseljavanja, o ulozi razliitih biljnih vrsta u ekonomiji zajednice, te pripitomljavanju pojedinih za ishranu ljudi i ivotinja, a onda i o posledicama ovekovog uticaja na prirodnu sredinu."
27

veinom iz iz Miloevi Dragana, 2004: Arheobotanike analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih ostataka na lokalitetu Vina Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad. 28 Grubii Ivana, 1994. . Glasnik Etnografskog instituta SANU, 39-49.

"Prve analize biljnih ostataka iz arheolokog konteksta sproveo je C. Kunth 1826. godine na mumificiranom materijalu iz staroegipatskih grobnica (Pearsall 2000:4). Na evropskoj teritoriji prvi je na prikupljanju i identifikaciji biljnih ostataka sa arheolokih lokaliteta radio botaniar O. Heer i to na praistorijskim sojenikim naseljima na obalama vajcarskih jezera, otkrivenim sredinom 19. veka (Hastorf 1999:55)". "I pored ekspanzije arheobotanikih istraivanja krajem prolog veka, ona su i dalje na lokalitetima mnogo manje zastupljena nego analize, na primer, ivotinjskih i ljudskih kostiju. Jedan od osnovnih razloga je nedostatak strunjaka za tu oblast, jer je za arheologe potrebna dodatna specijalizacija, iako je ona potrebna i za druge arheoloke poddiscipline. Upravo zato su prve arheobotanike analize obavljali botaniari za potrebe arheologa (Nesbitt 1995:68). Drugi razlog moe biti sama priroda biljnih ostataka koji su na terenu mnogo manje vidljivi u poreenju sa, recimo, keramikom, kostima ili okresanim kamenom. Stoga se ne mogu uzeti u obzir u prvim, radnim interpretacijama arheolokog konteksta na samom terenu, a rezultati arheobotanikih analiza obino su dostupni tek mesecima po zavretku kampanje, kada su ve mnogi kulturni slojevi i konteksti definisani i objanjeni. Pored navedenih, sigurno da je jedna od glavnih prepreka za arheobotanika u okviru arheolokih istraivanja i nedostatak sredstava za opremanje laboratorije i izradu maine za flotaciju." Osnovne etape u arheobotanikim istraivanjima su: 1. 2. 3. 4. sakupljanje biljnih ostataka na terenu laboratorijska obrada (izdvajanje i preparacija ostataka biljaka) odredba i statistika obrada rezultata interpretacija u biljnih ostataka u arheolokom kontekstu

11.2. Metode sakupljanja i prouavanja biljnih ostataka Kako se biljke ouvaju na arheolokim nalazitima? Vie biljke, u koje spadaju sve biljke koje igraju znaajnu ulogu u ivotu oveka, su sloene gradje, i sastoje se od podzemnih (koren, krtole) i nadzemnih (stablo, lie), vegetativnih (koren, stablo) i generativnih (cvet, seme, plod) delova. Razliiti delovi biljaka ouvaju se na arheolokim nalazitima, po pravilu, zasebno, jer ih ovek koristi u razliite svrhe, a takodje, za ouvanje razliitih biljnih delova potrebni su razliiti uslovi fosilizacije. Ostatke biljaka koje moemo videti golim okom nazivamo makrobiljnim, ili makrobotanikim ostacima, a one koji se mogu prouavati samo pod uveanjem, mikrobotanikim ostacima. "Makrobotaniki ostaci se najesce ouvaju kao ugljenisani. Ugljenizacija (engl. = karbonizacija) je proces dugotrajnog i postepenog zagrevanja do 200 stepeni C, bez veeg prisustva kiseonika. Karbonizovani, odnosno ugljenisani biljni materijal sastoji se uglavnom od ugljen-dioksida i zbog toga ne podlee procesima biolokog raspadanja i ne napadaju ga mikrobi (Kroll 1998:305; Borojevi 1990:59). Ukoliko tokom vekova on ostane zatien i od mehanikog uticaja, onda su veliki izgledi da e biti otkriveni tokom arheolokih iskopavanja. Ugljenisani plodovi i semena veinom zadravaju svoj oblik i veliinu (koji su specifini za svaku biljnu vrstu), tako da se mogu relativno dobro determinisati, a iz semena se ak mogu ekstrahovati lipidi, DNK i druge supstance za hemijske analize (Nesbitt 1995:69). Ponekad i pripremljena hrana moe biti ugljenisana i tako ouvana, kao to je to sluaj na srednjovekovnoj tvrdjavi Ras, gde je otkrivena neka vrsta kae u posudi i deo ugljenisane pogae (Borojevi 2002:196). Drugi nain fosilizacije biljnog materijala je mumifikacija u ekstremno vlanim ili suvim, to jest, anaerobnim uslovima sredine (u vodi, tresetitima, pustinjama) (materijal iz sojenikih naselja na vajcarskim jezerima i mumificirani delovi biljaka iz staroegipatskih grobnica (Borojevi

1990:60); zatim kalcifikacija, u sredinama bogatim organskim materijama i mineralima (na primer jame za otpatke, koproliti). Delovi biljaka mogu se nai i inkorporirani u erpiu, keramici ili opekama, gde su dospeli sluajno prilikom sakupljanja gline za izradu ovih predmeta ili prilikom njihovog suenja na otvorenom, ili, pak, namerno pleva se, na primer, dodaje kako bi materijal ovrsnuo i bio manje krt, a i da bi se ubrzalo peenje (Borojevi 1990:60). ei je, meutim, sluaj da ti delovi biljke vremenom propadnu (bilo da izgore ili se jednostavno dezintegriu), ali u materijalu ostave otisak na osnovu kog se vide morfoloke karakteristike, pa se moe utvrditi koji je deo biljke u pitanju (mnoge posude su ukraavane utiskivanjem klasja ita ili zrna). "29 Sakupljanje ostataka biljaka na arheolokim nalazitima moe se obavljati na tri naina: 1. runo sakupljanje 2. suvo i vlano prosejavanje 3. flotacija Runim sakupljanjem se na arheolokim nalazitima mogu sakupiti delovi drveta, recimo stabala korienih za izgradnju kua, redje osueni plodovi i seme. Sitniji ostaci biljaka, po pravilu, ostaju uklopljeni u zemlju ili sediment i golim okom se ne mogu primetiti. Prosejavanje omoguava sistematinije sakupljanje biljnih ostataka. Suvo prosejavanje je pogodno za izdvajanje biljnog materijala ouvanog u suvim anaerobnim uslovima. Medjutim, prosejavanje esto dovodi unitavanja biljnog materijala, posebno ako se ovaj nalazi u kompaktnom, glinovitom, vlanom sedimentu koji se mora mehaniki sitniti da bi proao kroz sito. Kod vlanog sejanja uzorak zemlje sipa se u sito, ili niz sita razliite gustine, poreanih od krupnijeg do sitnijeg promera, i zatim se preko uzorka paljivo sipa voda tako da mulj i neistoe odlaze kroz sito, a u situ ostaje ist materijal. I jedna i druga vrsta prosejavanja traju dugo, pogotovo ako dolazi do zapuenja okaca zbog gustine sita ili sastava sedimenta, a botaniki materijal esto biva oteen ili uniten. Najvanija metoda sakupljanja biljnog materijala na arheolokim nalazitima je flotacija. To je tehnika izdvajanja organskih ostataka iz zemlje, odnosno sedimenta, potapanjem u vodu, pri emu makroostaci biljaka (seme, plodovi) i sitni fragmenti kostiju, usled manje specifine teine i povrinskog napona isplivaju na povrinu. Flotacija je zahtevna i relativno skupa metoda za njenu primenu neophodno je obezbediti protok vode, flotacionu mainu, uslove za suenje i pakovanje materijala, i dovoljno ljudi koji mogu da obave poslove u vezi sa flotacijom, naroito ukoliko se flotira velika koliina zemlje. Osnovni deo flotacione maine je kontejner u koji se potapa uzorak zemlje za flotaciju, i u koji ulazi voda. Zemlja, kamen, kosti i fragmenti artefakata (keramika, lep, kremen, metal) tonu na dno, dok biljni materijal, lake kosti (glodara, riba, ptica) i, ljuture mekuaca, plutaju na vodi. Materijal koji padne na dno naziva se teka frakcija, a materijal koji ispliva na povrinu laka frakcija. Kada se kontejner napuni vodom, dolazi do prelivanja i laka frakcija prelazi u manji kontejner. Kada je flotacija zavrena, teska frakcija se sakuplja sa sita na dnu veeg kontejnera, a laka sa sita manjeg kontejnera. Manje koliine sedimenta ili zemlje mogu se flotirati i jednostavnijim prirunim sredstima. U posudu odgovarajue zapremine sipa se voda, a zatim i uzorak zemlje. Sadraj se promea i ostavi da odstoji, kako bi laki materijal isplivao na povrinu. Potom se voda polako sipa kroz sito, tako da se ne uzburkava nataloeni materijal na dnu. Zatim se voda dodaje i postupak ponavlja sve dok se u situ ne sakupi sav materijal koji pluta. Flotirani materijal se ostavlja da se sui, a materijal sa dna posude ispire vodom kroz sito, sui i posebno pakuje.

29

ibid

Bez primene flotacije kao metode sakupljanja, ne moe se raunati na sakupljanje ozbiljnije koliine arheobotanikog materijala. Na arheolokim nalazitima, ovaj metod sakupljanja biljnog materijala primenjuje se poev od ranih '60-tih godina prolog veka. 30 S obzirom da je prosejavanje ili flotacija celokupne iskopane zemlje ili sedimenta tokom iskopavanja najee nemogue, usled nedostatka vremena i sredstava, potrebno je, pre poetka iskopavanja, usvojiti strategiju sakupljanja arheobotanikog materijala, kojom se odreuje metod sakupljanja, broj i veliina uzoraka, kao i konteksti iz kojih se uzimaju uzorci. Kod vlanog prosejavanja i flotacije, vaan deo procesa je suenje i pakovanje, koje je neophodno sprovesti tako da se prikupljeni biljni materijal dalje ne lomi i oteuje. Suenje je najbolje sprovesti u hladu, da ne bi bilo naglo i dovelo do pucanja, i mora biti potpuno. Pakovanje jo uvek vlanog materijala dovodi do njegovog budjanja i upropaivanja. Pakovanje se vri tako da biljni materijal bude zatien od trenja i pritiska uvijanjem u alu foliju, stavljanjem u plastine kutijice ili staklene epruvete. Po pravilu, posle vlanog prosejavanja i flotacije biljni materijal na situ je pomean sa razliitim materijalom druge vrste: sitnim kamenom, faunistikim ostacima i fragmentima artefakata. Ukoliko to uslovi na terenu dozvoljavaju, pre pakovanja se vri sortiranje, odnosno izdvajanje razliitih kategorija materijala, a biljni materijal pakuje zasebno.

09.3. Domestikacija biljaka. Penica i druge itarice. Jedno od najvanijih pitanja u arheobotanici, i ono koje je disciplini dalo zamah 60-tih godina prolog veka, je kada i gde su ljudi poeli da gaje biljke za ishranu i da se bave zemljoradnjom. Poeci domestikacije biljaka oznaavaju prelomnu taku u razvoju drutva, ali i promenu ivotne sredine pod uticajem oveka. Sposobnost oveka da koristi i menja druge organizme, da proizvodi hranu, bila je osnova za dalji razvoj drutva i tehnologije. Istovremeno, zemljoradnja je uslovila menjanje prirodne vegetacije, eroziju i degradaciju zemljita i izumiranje velikog broja biljnih i ivotinjskih vrsta, bilo pod direktnim uticajem oveka, bilo smanjenjem njihovih prirodnih biotopa usled irenja obradivih povrina. Domestikacija biljaka je proces koji se odvija u tri glavne etape: 1. Sakupljanje. Karakteristino je za lovako-sakupljake zajednice. Malo je potrebno da se od sakupljanja semena divljih biljaka predje na ranu kultivaciju: kada se tapom napravi rupa u zemlji i seme posadi, biljka dalje raste sama za sebe, i dovoljno je doi na etvu u odredjeno doba godine zbog etve. Vaan prednost koju donosi ovakvo ponaanje su obezbedjene zalihe. 2. Kultivacija. Odnosi se na unapredjenje rasta biljaka (uveanje prinosa, ubrzanje rasta). Obuhvata pripremu zemljita, setvu, negu tokom rasta zalivanje, upanje korova i etvu. Inicijalno, moe se smatrati proirenim principom smanjenja vremena potrebnog za sakupljanje biljaka, gde je glavni cilj da se obezbede zalihe. Ali, poto se vreme koje nije utroeno za sakupljanje preusmeri na radove na polju, brzo se ispostavi da biljke na panju reaguju boljim zdravljem i veim prinosom. Kultivacija, prema tome, vodi ka poboljanju prinosa, pored toga to obezbedjuje zalihe. 3. Domestikacija. Zapoinje kada selekcija eljenih osobina postane svestan i vaan aspekt celog procesa. Za razliku od prvobitne kultivacije, gde lov i sakupljanje ostaju vani ekonomski inioci, jednom kada se ustali zemljoradnja, zajednica je solidno zavisna od proizvodnje hrane, i vei deo zaliha hrane se obezbedjuje zemljoradnjom. Ono to

Struever S., 1960: Flotation Techniques for the Recovery of Small Scale Archaeological Remains, American Antiquity.
30

razlikuje kultivaciju od zemljoradnje, nije precizno odredjena vrsta ponaanja, ve intenzitet. Zemljoradnja je vrlo intenzivna kultivacija, koja ostavlja premalo vremena za druge metode obezbedjivanja zaliha. Zahvaljujui toj razlici u intenzitetu, ona se moe nepogreivo ustanoviti na arheolokim lokalitetima. Odredjivanje vremena prirpitomljavanja i geografskog porekla domaih biljaka nije jednostavno. Prisustvo ostataka biljaka na arheolokim nalazitima ne mora da znai da su u pitanju kultivisane biljke, to mogu biti i njihovi divlji preci. Ali se, logino, pretpostavlja da su se poeci domestikacije biljaka odvijali u oblastima u kojima su rasli njihovi divlji preci. Najznaajnije domestifikovane biljke su itarice. U razliitim centrima, na razliitim kontinentima, proces njihove domestikacije odvija se od kraja pleistocena do 5.milenijuma pre n.e. Jednoredna i dvoredna penica, jeam i ra domesticirani su u oblasti plodnog polumeseca, pirina u Dalekoj Aziji, a kukuruz u srednjoj Americi. itarice (Cerealia) su jednogodinje biljke iz porodice trava (Poaceae). Za ishranu se koristi seme, koje sadri znaajnu koliinu skroba (oko 70%) i proteina (12-15%) (Borojevi 1990:37).31 itarice su pogodne za skladitenje i mogu da slue kao izvor hrane kada drugi izvori hrane presue ili su umanjeni. U itarice spadaju: penica, jeam (Hordeum vulgare), proso (Panicum miliaceum), ra (Secale cereale), ovas (Avena sativa) kukuruz (Zea mays) i pirina (Oryza sativa). Seme divljih itarica igralo je znaajnu ulogu u ivotu zajednica na Bliskom istoku ve u gornjem paleolitu. Na primer, stanovnici naselja Ohallo II (dananji Izrael) sakupljali su jeam i dvorednu penicu 17000 godina pre n.e.32 Na nalazitu Abu Hureyra (Aleppo, Sirija), pronadjeni su ostaci ak 150 razliitih vrsta biljaka koje su sakupljali njihovi stanovnici. U naselju su iveli od ranog prolea do kasne jeseni. Ovde je pronadjeno seme kultivisane rai, koje se razlikuje od divljeg srodnika po tome to je primetno vee i zaobljenije. Za jedno seme je dobijen datum 13000 godina, to bi znailo da je ra najstariji dokaz o kultivisanoj itarici uopte33. U severnoj Siriji pronadjeni su ugljenisani ostaci divlje jednoredne penice 10000 godina pre n.e., i od tog razdoblja su ostaci penice na arheolokim nalazitima na Bliskom Istoku sve ei, a penica e postati najznaajnija itarica u Starom Svetu. Postoje 4 vrste penice: 1. Triticum monococcum, ili jednoredna penica (ajnkorn). T. m. boeoticum je divlja podvrsta, a T. m. monococcum domaa podvrsta. 2. Triticum turgidum (=dicoccum), ili dvoredna penica. T.d.dicoccoides je divlja, a T.d.dicoccum domaa podvrsta koja ima obuveno zrno, i naziva se emer. Varijetet sa neobuvenim zrnom (T.d.durum) naziva se durum. 3. Triticum aestivum, hlebna penica, ili penica belica. Nastala je ukrtanjem T.turgidum sa jednom vrstom divlje trave oko 4700 pre n.e. Varijeteti su aestivum i spelta. 4. Triticum timopheevi. Divlja i domaa podvrsta poznati samo u Gruziji. "Domai varijeteti imaju poveane korisne delove, lake se rasadjuju, a gube odbrambene delove, ka napr. trnje. T. monococcum i T. dicoccum spadaju u grupu penica obuvenog zrna. Naime, posle vridbe klasnih vretena, zrna ovih vrsta ostaju obavijena unutranjom plevom, dok spoljanja pleva ostaje na klasnom vretenu. Zrno se potom oslobaa pleve zagrevanjem i nakon toga razvejavanjem. esto se, meutim, zrna skladite bez uklanjanja pleve, jer su tada manje podlona propadanju i delovanju mikroorganizama. est nalaz u arheolokim slojevima su osnove pleve, koje imaju oblik rave, pa se nazivaju rave klasia. One predstavljaju vrste delove pleve i
Borojevi, K. 1990, Analize paleobotanikih makroostataka sa arheolokih lokaliteta u Srbiji, Magistarski rad, Univerzitet u Beogradu, Odeljenje za arheologiju. 32 vidi Mordechai Kislev 33 vidi Hillman Gordon & Susan Colledge
31

ostaju ouvane putem ugljenizacije, tako da su dobar pokazatelj prisustva penice obuvenog zrna na lokalitetima. Kod penica golog zrna (T. aestivum, T. durum, i druge) sva pleva nakon vridbe ostaje na klasnom vretenu, tako da zrno iz klasia ispada neobavijeno. Dvoredna penica, emer, domestikovana je u 8.milenijumu pre ne. e., a od divljeg pretka razlikovala se po krupnijem semenu i razvijenoj sposobnosti da se ne rasejava lako (tako to je vrena selekcija biljaka sa vrstom ravom klasia). Sa Bliskog Istoka, kultivacija ove vrste penice preneta je u Egejsku oblast, zatim na Balkansko poluostrvo i u centralnu Evropu. esto se javlja zajedno sa jednorednom penicom, ajnkorn. Podaci o domestikaciji jednoredne penice, poev od 7000 pre n.e. postoje sa arheolokih nalazita u Siriji, Turskoj i Iranu, a u neolitu na Kipru, Grkoj, Balkanu i na Kavkazu. Ove dve vrste penice igraju vanu ulogu tokom celog neolita, sve do bronzanog doba. U sedmom milenijumu javljaju se varijeteti neobuvenog zrna, mada se i obuveni emer i ajnkorn jo uvek proizvode. Medjutim, u kasnom bronzanom dobu, neobuveni varijeteti (durum) dominiraju u oblasti Mediterana i Bliskog Istoka. U oblasti Kavkaza, u petom milenijumu (4700 pre n.e.) javlja se hlebna penica, koja e zatim, potisnuti upotrebu ajnkorna i emera. U antiko doba ajnkorn i emer su koriene uglavnom kao stona hrana. Danas su to reliktne vrste koje se tu i tamo gaje u zapadnoj Turskoj, na Balkanu, centralnoj i junoj Evropi za ishranu stoke (Zohary, Hopf 2000:33-34). Ljudi ih cene zbog velike otpornosti na delovanje mikroorganizama i gljivine zaraze (Nesbitt 1995:74). Hlebna penica (Triticum aestivum) je hibridna vrsta nastala je spajanjem divlje vrste iz porodice trava Aegilops squarrosa, koja raste u centralnoj Aziji, i neke od ve pritomljenih vrsta iz grupe turgidum - penica (gde spada i T. dicoccum) koje su karakteristine za Bliski istok. Stoga je ova vrsta mogla da se javi tek onda kada su se prve pripitomljene vrste penice proirile ka istoku (Zohary, Hopf 2000:56). U Evropi je najranije zabeleena na neolitskom lokalitetu Sakharova u Moldaviji (4700 godina pre nove ere), dok se kasnije javlja u eneolitu i neto vie u bronzanom i gvozdenom dobu. U savremenoj agrikulturi T. aestivum je najvanija penina vrsta sa brojnim, novim, varijetetima (Zohary, Hopf 2000:51). Uz jednozrnu i dvozrnu penicu, jeam (Hordeum vulgare) takoe predstavlja najraniju kultivisanu itaricu i javlja se i na preneolitskim bliskoistonim lokalitetima. Njegov divlji predak je Hordeum vulgare ssp. spontaneum koji uspeva na istonim obalama Mediterana i na prostoru zapadnoazijskih zemalja, sve do Turkmenistana, Avganistana i Tibeta, a najvie u okviru Plodnog polumeseca, gde je, pretpostavlja se, i dolo do njegove domestifikacije (Zohary, Hopf 2000:65)".34 Jeam je manje hranljiva itarica od penice, ali uspeva u suvljoj klimi i na manje plodnom zemljitu. Koristi se i za fermentaciju piva i u ishrani ivotinja. "Proso (Panicum miliaceum) se relativno rano javlja u Evropi prvi nalazi zabeleeni su na arheolokim lokalitetima s kraja 5. i poetka 4. milenijum pre nove ere u istonoj i centralnoj Evropi, a u poznom neolitu i kasnije, u bronzanom dobu sve ee je deo arheobotanikog inventara. Divlji predak prosa za sada nije pouzdano utvren, iako su srodne forme iz porodice trava (Poaceae) registrovane u centralnoj Aziji, pa se pretpostavlja da je tu i dolo do kultivacije ove vrste, koja je zatim, zajedno sa bliskoistonim kulturama (penicom i jemom) preneta u Evropu. Danas se proso najvie gaji u istonoj i srednjoj Aziji (Zohary, Hopf 2000:83). Panicum miliaceum uspeva u uslovima tople klime sa dosta sunanih perioda, pa se zbog toga seje iskljuivo u prolee, za razliku od penice i jema koji se mogu sejati u prolee ili jesen. Proso, meutim, dobro podnosi visoke temperature, suu i manje plodno zemljite, a zrno sazreva za vrlo kratko vreme (u periodu od 60 do 90 dana). Oiena semena se kuvaju kao pirina, ili se mrve za spravljanje kae, obino u kombinaciji sa drugim itaricama; bogata su proteinima. Koriste se i kao hrana za ptice (Zohary, Hopf 2000:83)."35
34

iz iz Miloevi Dragana, 2004: Arheobotanike analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih ostataka na lokalitetu Vina Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad. 35 iz iz Miloevi Dragana, 2004: Arheobotanike analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih ostataka na lokalitetu Vina Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad.

Nezavisni centri pripitomljavanja biljaka, osim u oblasti "Plodnog polumeseca", pojavili su se vrlo rano i u drugim delovima sveta: u jugoistonoj Aziji i Indiji (domestikacija pirina), u centralnoj i junoj Americi (tikva, kukuruz). Najraniji nalazi pirina (Oryza sativa) (prvo divljeg, a kasnije i domestifikovanog) potiu sa nalazita u oblasti reke Jang-Ce u Kini, i datuju se u razdoblje 15.000-9.000 godina pre sadanjosti (Liu et al., 2007). Pirina raste u vlanoj, toploj klimi, i zbog toga su podaci o domestikaciji siromani, jer se zrna retko ouvaju. Divlja forma ima jestivo, krupno zrno, dovoljno produktivno da je vredno sakupljanja. Proces domestikacije je trajao dugo, ali su pre 9000 godina, neolitske zajednice i na severu i na jugu oblasti koju pokriva dananja Kina pouzdano sakupljale divlji pirina, i zapoele njegovu kultivaciju. Pre 8000 godina pirina se rairio i u basen ute reke, daleko izvan oblasti rasprostranjenja divlje vrste, do ega je moglo doi samo pod uticajem oveka. Nezavisno od domestikacije pirina u Kini, odvija se domestikacija ove vrste itarice i na indijskom potkontinentu. U dolini Ganga u severnoj Indiji podaci o sakupljanju divljeg pirina i moguu kultivaciju vezuju se za 5. i 6. milenijum pre n.e. Na amerikom kontinentu najvanija itarica je kukuruz, u upotrebi od 5000 pre n.e.Poreklo kukuruza je najkontroverznije od svih itarica, jer su svi primerci primitivnog kukuruza ve domae forme. Zea mexicana je divlja trava koja je najsrodnija domaem kukuruzu, ali neki smatraju da se iz nje nije mogla razviti domaa sorta; po jednom shvatanju domaa sorta je nastala ukrtanjem Zea mexicana i neke nepoznate vrste trave. A postoje i sasvim drugaije hipoteze o poreklu kukuruza. Jedna je hipoteza o (izumrloj vrsti) divljeg kukuruza (koja arheoloki nije opravdana), a druga je hipoteza o drastinim genetskim mutacijama.

11.4. Druge vrste gajenih biljaka36. "Priblino u isto vreme kada su pripitomljene itarice, dolazi i do pripitomljavanja osnovnih vrsta mahunarki (Leguminosae) (graak, soivo, grahorica, sastrica, naut), takoe na Bliskom istoku, odakle su se ratarske kulture i tehnike irile ka Evropi (Zohary, Hopf 2000:92). Pretpostavlja se da su divlje mahunarke, divlje itarice, zajedno sa drugim biljnim vrstama (voem, oraicama, korenjem) bile sastavni deo ishrane epipaleolitskih lovaca-sakupljaa u Levantu. Pojedini istraivai smatraju da postoje indikacije da su mahunarke sakupljane, a potom i pripitomljene ak pre itarica, te da je model kasnije posluio za domestifikaciju drugih vrsta; kao argumente oni navode njihovu veu hranljivu vrednost, rano sazrevanje semena (u martu aprilu, to je najmanje mesec dana ranije nego zrna itarica), iru distribuciju u istonom delu mediteranskog basena i laku pripremu za ishranu (ne zahtevaju etvu, vridbu, provejavanje, prebiranje)(Kislev, Bar-Yosef 1988). Mahunarke su jednogodinje biljke, a gaje se zbog semena koje sadri visoki procenat proteina (zahvaljujui brojnim amino-kiselinama), tako da u ishrani predstavljaju savrenu dopunu itaricama koje imaju malo proteina, a veliku koliinu skroba. U tradicionalnim poljoprivrednim zajednicama mahunarke su glavna zamena za meso. Zrna se jedu sirova, bez prethodne pripreme, ili kuvana, a i same mahune mogu se konzumirati dok su jo zelene. Mahunarke vezuju atmosferski azot i oslobaaju ga u zemljite odakle ga preuzimaju druge biljke, posebno itarice. Zbog toga se u agrikulturi praktikuje rotacija useva mahunarki i itarica, kako bi se odravala plodnost zemljita, pri emu se mahunarke seju u rano prolee (Zohary, Hopf 2000:92).

36

iz iz Miloevi Dragana, 2004: Arheobotanike analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih ostataka na lokalitetu Vina Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad.

Jedna najstarijih i najcenjenijih mahunarki Starog sveta je soivo. Kulturna biljka Lens culinaris ima najvie slinosti sa divljom vrstom Lens orientalis koja raste na Bliskom istoku (u Turskoj, Siriji, Libanu, Izraelu, Jordanu). Ugljenisana zrna divljeg soiva otkrivena su na preneolitskim lokalitetima s kraja 10. milenijuma pre nove ere (Mureybit, Tell Abu Hureyra). Kasnije, krajem 8. i u 7. i 6. milenijumu pre nove ere soivo se javlja zajedno sa pripitomljenim penicama i jemom, pa se pretpostavlja da je tada ve u pitanju domaa vrsta, tim pre to su zrna vea nego ona divljih vrsta, to je jedan od kriterijuma za utvrivanje domestifikacije. U 6. i 5. milenijumu soivo je prisutno u poljoprivrednim zajednicama jugoistone Evrope (Zohary, Hopf 2000:94-99). Zajedno sa soivom, graak (Pisum sativum) spada meu najranije pripitomljene biljne vrste. Ova povrtlarska kultura sadri proteine znaajne za ljudsku ishranu i danas je veoma znaajan poljoprivredni proizvod sa velikim brojem modernih varijeteta. Divlji predak domaeg graka najverovatnije je Pisum humile ija je distribucija ograniena na Bliski istok, gde ive i divlje forme penice, jema, soiva i lana. Prvi arheoloki nalazi zrna graka potiu iz druge polovine 8. i iz 7. milenijuma pre nove ere sa lokaliteta u Siriji (Tell Aswad), Turskoj (ayn), Jordanu ('Ain Ghazal). U neolitu Evrope graak se javlja zajedno sa penicom i jemom, najpre na lokalitetima u Grkoj (Nea Nikomedeia, Sesklo), zatim u Bugarskoj (Azmaka Mogila) i drugim delovima Balkana (Zohary, Hopf 2000:106). Najranije pripitomljena biljka koriena za dobijanje ulja i vlakana je lan (Linum usitatissimum). Divlji predak kultivisanog lana, Linum bienne, uspeva u vlanim oblastima irom mediteranskog basena i Bliskog istoka; njegova ugljenisana semena otkrivena su na epipaleolitskim arheolokim lokalitetima u Siriji (Tell Abu Hureyra) i nalazitima prekeramikog neolita u Turskoj, Iranu i Jordanu, to pokazuje da je lan bio u upotrebi i pre domestifikacije. Neto kasniji nalazi sa Bliskog istoka, iz 7. milenijuma pre nove ere ve imaju odlike pripitomljenog lana (Linum usitatissimum), ija semena imaju tanju i meku semenjau (spoljanji omota) i sadre veu koliinu ulja (Zohary, Hopf 2000:125). Sa Bliskog istoka domestifikovani lan stie u Evropu, gde najstariji nalazi potiu sa ranoneolitskih lokaliteta 6. milenijuma pre nove ere u Tesaliji, dok se u centralnoj i zapadnoj Evropi javlja u 5. milenijumu pre nove ere (Zohary, Hopf 2000:130). Viestruki znaaj lana za ljude ogleda se u tome to se iz stabljika izdvajaju vlakna (koja su vra od vlakana pamuka i vune) od kojih se prave tkanine i uad, dok se iz semena dobija ulje za ishranu, osvetljenje, bojenje (slui kao podloga za pigment). Za ekstrahovanje ulja semenke lana se najpre potope u vodu kako bi smekale, a potom se izmrve da bi se iz njih oslobodilo ulje. Stabljike lana za izdvajanje vlakana anju se pre sazrevanja semena, potom se sue i potapaju u vodu da bi se od ostalog tkiva oslobodile vlaknaste elije, duge oko 4 cm, koje se pruaju du stabljike formirajui prsten vidljiv u horizontalnom preseku. Stabljike se potom sue, mehaniki mrve i eljaju, da bi se prikupila vlakna za tkanje (Borojevi 1998:69). Pored itarica i mahunarki, koje su, uz hranu ivotinjskog porekla, predstavljale osnovni izvor energije praistorijskih populacija, vaan deo ishrane inili su plodovi sakupljani u divljini. Pripitomljavanje divljeg voa, pak, poinje znatno kasnije u odnosu na prve ratarske kulture najraniji tragovi hortikulture u Mediteranu potiu sa Bliskog istoka, iz 4. milenijuma pre nove ere (halkolitski period), a u pitanju je gajenje maslina, groa, smokvi, urmi. Razlog relativno kasne kultivacije voki lei verovatno u sloenijoj tehnologiji hortikulture. Naime, dok su itarice i mahunarke spremne za etvu, odnosno branje, nekoliko meseci nakon setve, i njihovi usevi nisu vezani za istu povrinu iz godine u godinu, to voke, kao viegodinje biljke poinju da daju plodove tek nekoliko godina posle saenja, a za pun rod eka se jo due. Voarstvo stoga zahteva vezanost za jedno mesto naseljavanja, to jest potpunu sedentarizaciju (Zohary, Hopf 2000:142). Domestifikacija voki podrazumeva promenu naina razmnoavanja, od polnog kod divljih vrsta, ka vegetativnom kod domaih. Vegetativno razmnoavanje, u ovom sluaju vetako,

sa obzirom da ga sprovodi ovek, podrazumeva odvajanje delova biljke (deljenjem bokora buna, stvaranjem sadnica od delova stabla, kalemljenjem) koji e posluiti za reprodukciju (Koji, Peki, Daji 2001:202-203). Sposobnost biljaka da se vegetativno razmnoavaju daje oveku priliku da izvri selekciju i gaji samo one jedinke koje mu, po svojim karakteristikama (pre svega, koliini i kvalitetu plodova), najvie odgovaraju. Prve kultivisane voke bile su one koje su se lako prilagoavale vegetativnoj reprodukciji maslina, vinova loza, smokva, urmina palma, nar. Vrste poput jabuke, kruke, ljive, trenje nisu pogodne za jednostavnije metode vegetativnog razmnoavanja, ve zahtevaju kalemljenje, za koje se ne zna tano kada je uvedeno u upotrebu (najraniji podaci o primeni ovog, sloenijeg metoda potiu iz Kine u vezi sa kultivacijom junog voa). Smatra se da su navedene vrste pripitomljene tek u 1. milenijumu pre nove ere, da bi njihova iroka upotreba zapoela u antici (Zohary, Hopf 2000:143). Pre kultivacije, sakupljani su plodovi divljeg voa, kao to su grodje, kruke, dren, kupina i dr. Divlje groe (Vitis vinifera ssp. sylvestris) uspeva na irokom prostoru od obale Atlantskog okeana do Tadekistana i zapadnih Himalaja, a verovatno je poreklom iz vlanih umskih oblasti sa blagom klimom juno od Kaspijskog jezera i du june obale Crnog mora. Vrsta se odatle proirila ka junoj Evropi, a dolinama Dunava i Rajne u centralnu Evropu (Zohary, Hopf 2000:152). U pitanju je biljka puzavica (drvenasti lijan) kojoj drvee retkih kronji (kroz koje prolaze sunevi zraci) slui kao potpora (Borojevi 1998:252). Zrna divljeg groa su kisela, ali u procesu suenja (bilo na vazduhu ili blagim zagrevanjem u pei) gube znatnu koliinu tanina, od kog kiselost i potie, tako da postaju ukusne i mogu da se uvaju due vreme (Wiltshire 1995:387). U sveem stanju mogu da se upotrebe za pravljenje vina, soka ili sireta. Lie divlje loze negde slui kao salata (Borojevi 1998:82). Vrsta V. vinifera ssp. sylvestris smatra se divljim pretkom domae vinove loze V. vinifera ssp. vinifera koja je pripitomljena zajedno sa prvim vokama oko kojih se razvila hortikultura u Mediteranu u halkolitu i ranom bronzanom dobu (najraniji nalazi su iz Levanta). Zrna divljeg groa su neto manja od onih domaeg, ali imaju vei broj semenki. Sakupljana su jo u poznom paleolitu i mezolitu (to potvruju tragovi iz donjih slojeva peine Frankti u Grkoj), a u neolitu se javljaju na arheolokim lokalitetima irom Balkana. Nema, meutim, dovoljno podataka na osnovu kojih bi se pretpostavilo da su stanovnici ovih naselja od divljeg groa spravljali sok ili vino. Moda su zrna jednostavno bila sakupljana zajedno sa drugim vrstama namenjenim ishrani ivotinja (Borojevi 1998:84). Kruka (Pyrus sp.). Divlje kruke rastu u umerenim oblastima Evrope i Azije. Vrste Pyrus pyraster i Pyrus caucasica srodne su domaoj kruki (Pyrus communis) i smatraju se njenim precima. U junom Balkanu uspeva i divlja vrsta Pyrus spinosa koja je moda doprinela genetskoj raznovrsnosti domaih sorti kruke (Zohary, Hopf 2000:177). Plodovi divlje kruke su sitni (prenika 1,5 3 cm) i u ugljenisanom obliku (nekad prepolovljeni, radi lakeg suenja) su otkriveni na nekoliko neolitskih i bronzanodopskih lokaliteta u Italiji, vajcarskoj, Nemakoj, Grkoj, Rumuniji. Prema McLaren i Hubbard (1990) u Srbiji su na lokalitetu Selevac/Staro selo otkriveni ostaci domae kruke Pyrus communis. Dosadanji arheoloki dokazi, meutim, ne nude odgovor na pitanje poetka domestifikacije ove vrste; prve pouzdane informacije o tome nalazimo u radovima grkih i rimskih pisaca koji opisuju metod kalemljenja i gajenja kruke (Zohary, Hopf 2000:177).

11.5. Arheobotanika istraivanja u Srbiji. Arheobotanika istraivanja Vine37. Na veini arheolokih lokaliteta u Srbiji predmet arheobotanikih analiza mahom su ugljenisani makroostaci. Prve takve analize izvrio je agronom S. Lomejko na materijalu sa lokaliteta Vina-Belo brdo za vreme iskopavanja M. Vasia izmeu Prvog i Drugog svetskog rata i identifikovao vie vrsta penice (Vasi 1936:170-173). Nakon ovih, tek se od '70-ih godina prolog veka ponovo rade analize arheobotanikog materijala u Srbiji, i to ih uglavnom obavljaju strunjaci iz inostranstva. Tako je M. Hopf obradila biljni materijal sa nekoliko vinanskih lokaliteta: Staro Selo/Selevac, Vina (K), Vala i Predionica (Hopf 1974). W. van Zeist je u to vreme prikupljao i analizirao biljne ostatke veinom u Vojvodini i objavio rezultate sa vieslojnog lokaliteta Gomolava (1974) i lokaliteta Kalakaa (1978) iz gvozdenog doba. Neto kasnije je S. Bottema analizirao deo materijala takoe sa Gomolave i svoje rezultate uporedio sa van Zeist-ovim (Bottema, Ottaway 1982). J. M. Renfrew objavila je rezultate arheobotanikih analiza sa ranoneolitskog lokaliteta Starevo (Renfrew 1979). U okviru iskopavanja bronzanodopskog lokaliteta Novaka uprija G. H. Willcox je izvrio analizu botanikog materijala (Binkoff, Vukmanovi, Winter 1986). E. Grger i H. J. Beug analizirali su polen i makrobiljne ostatke sa neolitskih lokaliteta Divostin i Grivac (Grger, Beug 1988), a F. S. McLaren i R. N. L. B. Hubbard sa neolitskog lokaliteta Selevac (McLaren, Hubbard 1990). U nekoliko radova objavljeni su rezultati analiza makrobiljnih ostataka prikupljenih na vieslojnom lokalitetu metalnog doba, Feudvaru, pod rukovodstvom H. Kroll-a (Kroll 1998), a uz saradnju K. Borojevi. K. Borojevi, je u svom magistarskom radu (Borojevi 1990), izmeu ostalog, iznela rezultate dobijene analizom makrobiljnih ostataka sa ranoneolitskih lokaliteta Mesarci i Beloti u Mavi, Zablae-Popovo brdo u Pocerini, sa kasnovinanskih lokaliteta Petnica i Opovo i iz latenskog sloja Gomolave. Detaljan prikaz rezultata arheobotanikih analiza sistematski prikupljanih uzoraka sa Opova sa iscrpnim opisom svake od otkrivenih biljnih vrsta i rekonstrukcijom poljoprivrednih delatnosti i drutvenih odnosa, kao i vegetacije u okolini kasnovinanskog naselja u Opovu, K. Borojevi je dala u svojoj doktorskoj disertaciji (Borojevi 1998). U meuvremenu su objavljeni i rezultati analiza makrobotanikih ostataka koje je K. Borojevi obavila na uzorcima sa ranosrednjovekovnog lokaliteta Svetinja (Borojevi 1988), a nedavno i sa srednjovekovne tvrave Ras (Borojevi 2002). U toku je i identifikacija biljnih makroostataka sa vieslojnih lokaliteta metalnog doba idovar (Medovi 2002) i Hisar i sa Petrovaradinske tvrave (A. Medovi 2004). Na osnovu arheobotanikih analiza na neolitskim nalazitima moe se zakjuiti da su u neolitu Srbije najzastupljenije jednozrna i dvozrna penica, i da su gotovo uvek prisutne obe vrste. Od njihovih zrna verovatno su spravljane razne vrste kaa, a od brana pogae. Na metalodobnim lokalitetima Feudvar (Kroll 1998), idovar (Medovi 2002) i u latenskom sloju Gomolave (Borojevi 1990) otkrivena je podvrsta hlebne penice, T. aestivum ssp. spelta (odnosno, T. spelta) (krupnik). Ova podvrsta ima obuveno zrno i verovatno se razvila pre podvrsta golog zrna (oznaenih zajedno kao T. aestivum), meutim, kao primitivniji oblik, ona se nije tako brzo irila iz oblasti porekla. U Evropi je, za sada, najranije zabeleena na neolitskom lokalitetu Sakharova u Moldaviji (4700 godina pre nove ere), dok se kasnije javlja u eneolitu i neto vie u bronzanom i gvozdenom dobu. T. aestivum golog zrna (meka penica) do sada je, u manjoj koliini, otkrivena i na neolitskim lokalitetima u Srbiji: na Starevu (Zohary, Hopf 2000:225), Mesarcima i Belotiu (Borojevi 1990), Divostinu (Grger, Beug 1988) i na Vini Belo brdo.
37

iz iz Miloevi Dragana, 2004: Arheobotanike analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih ostataka na lokalitetu Vina Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad, malo izmenjeno

Zajedno sa penicom, jeam ini osnovnu ratarsku kulturu na neolitskim lokalitetima Srbije (Borojevi 1998:61). Za neolitske kulture Balkana i centralne Evrope karakteristino je prisustvo mahom estoredog jema golog zrna. U neolitu Srbije proso je do sada otkriveno na Gomolavi (Borojevi 1990) i Vini. Na lokalitetu Vina Belo brdo, poev od 2002.godine redovno se vri flotacija. Arheobotanike analize, uradjene na uzorcima iz 2002. i 2003.godine pokazale su prisustvo velikog broja divljih i gajenih vrsta biljaka. Osim uobiajenih vrsta itarica pouzdano su identifikovana semena tri vrste mahunarki: soivo (Lens culinaris), graak (Pisum sativum) i grahorica (Vicia ervilia), zatim razliitih vrsta divljih plodova kruke (Pyrus sp.), crne zove (Sambucus nigra), drena (Cornus mas), kupine (Rubus fruticosus), divljeg groa (Vitis vinifera ssp. sylvestris), vodeniog kestena (Trapa natans) i dr. Za dobijanje ulja i vlakana korien je lan. Osnovu kasnorimske ratarske proizvodnje (od druge polovine 3. do druge polovine 5. veka) ini meka penica (Triticum aestivum L. s.l.), dok se u manjoj meri uzgajaju proso (Pani cum miliaceum L.), vieredi plevni jeam (Hordeum vulgare L. subsp. vulgare) i ra (Secale cereale L.). Meu tri iden ti fi kovane vrste mahunarki najzastupljenije je soivo (Lens culinaris Med.). U ovom periodu sakupljanje samoniklog voa je imalo veliki znaaj. Sa druge strane, ranovizantijska ratarska proizvodnja (od kraja 5. do druge polovine 6. veka) se za sni- va na veem broju itarica koje su skoro podjednako sejane na oranicama: proso, ovas (Avena), ra, jednozrna penica (Triti cum monococcum L.), jeam i meka penica. Osim toga est razliitih vrsta mahunarki ukazuje na veliki znaaj ovih ople menjivaa zemljita u ishrani stanovnika: soivo, bob (Vicia faba L.), sastrica (Lathyrus sativus L.), leblebija (Cicer arie tinum L.), graak (Pisum sativum L.) i urov (Vicia ervilia [L.] Willd.). Jedini predstavnik biljaka uljarica u oba perioda je obini lanik (Camelina sativa [L.] Crantz). U rimskom periodu od voa se uzgaja samo vinova loza (Vitis vinifera L. subsp. vinifera), dok su u ranovizantijskim uzorcima osim loze pronaeni ostaci voarskih kultura: kruka (Pyrus communis L. em. Gaertn.), orah (Juglans regia L.) i breskva (Persica vulgaris Mill.). U batama ranovizantijskog perioda uzgajaju se korijander (Coriandrum sativum L.) i obina blitva (Beta vulgaris L.).