1. PREDMET IZUCAVANJA EKONOMIJE URBANE SREDINE Sam termin urboekonomije upuuje na osobenosti ove grane ekonomije.

U pitanju su zakonitosti, gradske ekonomije koja je odavno nala svoje mesto meu specifinim ekonomskim disciplinama. U naim uslovima postepeno dobija mesto koje je jo uvek daleko od potrebnog. U svim tim sloenim elementima urboekonomija se konstituie kao samostalna ekonomska disciplina koja kao neposredan predmet istraivanja ima bar tri osnovna polja: - oveka kao ekonomsko bie koje stupa u odreene proizvodne odnose sa drugim ljudima u osobenoj urbanoj sredini; - Sve funkcije koje ovek zakonito razvija u toj sloenoj gradskoj sredini koje svoj koren vuku prvo iz duhovnosti i materijalizacije ljudskih potreba; - Urboekonomsku morfologiju tj. prostor koji ini trojstvo zemljita, infrastrustrukture i suprastrukture. Ove osobeno urbane strukture poseban su predmet arhikteture i urbanizma i zahtevaju paljiv tretman urboekonomskih postupaka primeren ba tim trajnim i vrednim urboekonomskim morfolokim elementima. 2. DEFINICIJA GRADA Grad kao najvei domet ljudskog stvaralatva ima bezbroj definicija, vienja, slika, shvatanjaPark definie grad: Grad je neto vie od meavine ljudi i kolektivnih oprema ulica, zgrada, elektrinog osvetljenja, tramvaja, telefona, itd ... grad je takoe, neto od obinog skupa ustanova i administrativnih tela: sudovi, bolnice, kola, policije i raznih dravnih slubi. Grad je pre stanje duha, zbir obiaja i tradicija i utvenih stavova i oseanja koji se nerazluivo povezani sa ovim obiajima i prenose se tradicijom. Drugim reima, grad nije samo fiziki mehanizam i neka vetaka konstrukcija. On je ukljuen u bitna zbivanja koja se deavaju ljudima koji u njemu ive, on je proizvod prirode i to ponajvie ljudske prirode. Definisanje grada moe biti vrlo raznovrsno, zavisno od ciljeva i potreba, ali je uvek nedovoljno precizno i jasno da opredeli svo bogatstvo funkcija, izraza, oblika, interakcija, posledica i delovanja grada na ljude, sutinu grada, okruje. Grad je suvie sloen da bi se lako definisao. 3.NAVEDITE I KRATKO OPISITE TRI FAZE RAZVOJA GRADA itav istorijski razvoj grada na tri najvanija perioda: Agrarni grad; Industrijski grad; i Urbano drutvo tj. postindustrijski grad kao urbani totalitet.

Urboekonomski gledano ovim trima najvanijim periodima u istoriji razvoja grada odgovara i slina funkcionalna podela ukupnih ljudski aktivnosti na: Primarne delatnosti kao pretene sa urbanim sreditem kao agrarnim gradom gde su poljoprivreda, i umarstvo bile najpretenije privredne oblasti, bez obzira to je grad razvijao ostale, neagrarne funkcije; Sekundarne funkcije (industrija, graevinarstvo i proizvodnozanatstvo) opredeljuju sutinu industrijskog grada, te

Tercijalne, kvartalne i kvinatlne delatnosti (trgovina, ugostiteljstvo, turizam, finansijske i druge usluge, kultura, obrazovanje) ine najmasovnije delatnosti urbanog drutva. Tim finkcijama morae se prilagoavati i ljuska naselja i ljudska stanita.

Osnovna delatnost agrarnog grada je duhovno i politiko sredite koje se komplementira zanatskim i trgovinskim elementima da bi, u okviru gradskog zida, na malom prostoru sve komponente zajednice bile dovedene u stanje dinamike napetosti Industrijski grad razbija zatvorenu gradsku srednjovekovnu posudu eksplozijom svojih funkcija i prostora a preduzetniki duh postepeno prevazilazi okvire svojih matinih drava, koje su mu omoguile razvoj i trai internacionalizaciju ekonomije, trai profit po svaku cenu. Na alost i po cenu ugroavanja same bioloke osnove nae Planete. Urbano drutvo ili urbano tek nastupaNazire se novi cilj ukupnog i urbanog razvoja ali se teko sagledavaju njegovi obrisi, organizacija, funkcije, forme. 4.DEFINICIJA URBANIZACIJE Moda najinteresantniju definiciju ovog sloenog procesa navodi sam Lefevr: Ekonomski rast, industrijalizacija, proiruju svoja delovanja na sve teritorije, oblasti, nacije, kontinente. Rezultat: tradicionalno grupisanje svojstveno seljakom ivotu, tj. selo, preobraava se; vee celine ga upijaju ili ga preplavljuju; ono se ukljuuje u industriju i u potronju proizvoda te industrije. Koncetracija stanovnitva prati koncetraciju sredstava proizvodnje, urbano tkivo buja, iri se, nagriza ostatke agrarnog ivota. Ove rei urbano tkivo, ne oznaavaju usko gradsko podruje, ve sveukupnost ispoljavanja prevlasti grada nad selom. U tom znaenju, neko sporedno obitavalite, autoput, neka velika trnica usred sela, sve je to deo urbanog tkiva. Vie ili manje zbijeno, vie ili manje gusto ili aktivno, ono poteuje samo zaostale oblasti ili pak one u opadanju, zavetane prirodi. Za poljoprivredne proizvoae seljake ocrtava se na vidiku agrograd, budui da staro selo iezava. Lefevr ve sagledava dalju perspektivu totalne urbanizacije kao nain ivota, gde e selo postati oblik osobenog grada za poljoprivrednu proizvodnju, to se ve u najrazvijenijim zemljama polako deava. 5.KOMPONENTE URBANIZACIJE tri osnovne komponente urbanizacije: 1. Funkcionalna; 2. Demografska i 3. Prostorno fizika. Analizirajui tako demografsku komponentu, moemo pratiti promenu broja stanovnika, njihovih kvantitativnih i kvalitativnih obeleja (prirodni i migratorni prirataj, vitalne karakteristike, nivo obrazovanja, kvalifikacionu strukturu, kao i strukturu zaposlenosti itd.), to nam, po pravilu, omoguuje i zvanina statistika. Ako nas, meutim, vie zanimaju socioloke promene, poput onih u jaini porodinih i komijskih veza, u stepenu politizacije, zatim posledice raslojavanja drutva, razmere alijenacije, stope kriminaliteta i sl., po pravilu, zahteva dodatne podatke i dopunska istraivanja. Pravilnosti koje su dosad uoene u promenama demografskih obeleja govore da stope, i nataliteta i mortaliteta, opadaju sa poveanjem nivoa urbanizacije. Pri tom, stopa prirodnog prirataja u poetku neko vreme raste, da bi potom dosta brzo opadala. Nadalje, prosena duina se postepeno poveava, kao i stepen obrazovanja (kojeg karakterie spor poetak sa naglim ubrazanjem posle neke prelomne take, vezane za proces industrijalizacije). Naime, grad kao tip naselja koji je najpogodniji za produbljivanje drutvene podele rada, predtavlja i poprite svih kljunih civilizacijskih promena. Otuda kod raalanjivanja funkcionalne komponente procesa urbanizacije prvo razlikujemo poljoprivredne od nepoljoprivrdnih aktivnosti. Zatim, pratimo podelu po

delatnostima na primarne (poljoprivreda i umarstvo), sekundarne (industrija, rudarstvo, graevinarstvo) i tercijalne (sve vrste usluga). Pri tome, irenje trita, posebno sa rastom najveih gradova, vodi daljem ralanjavanju tercijalnog sektora, iz kojeg se izdvajaju kvartarne (informacijsko komunikacijske) i kvintijarne (obrazovno istraivake) delatnosti. Usled toga, promene u strukturi gradskih aktivnosti jesu jedan od najvanijih pokazatelja za razgranienje faza procesa urbanizacije. No, pored ove, prevashodno ekonomske podele, u urbanizmu se uvreila i podela svih gradskih aktivnosti na etiri osnovne grupe: rad, stanovanje, rekreaciju i saobraaj koje imaju razliite prostorne zahteve.31 Moe se rei i da je ova podela izvedena iz dnevnog rasporeda vremena svakog stanovnika grada, koji podsea na prolovekovnu formulu 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati rekreacije. Dodavanjem vremena provedenog u saobraaju odreen je i gradski raspored vremena. Iz navedenog, ve postaje jasno da struktura gradskih aktivnosti presudno utie na organizaciju prostora i raspored namena po lokacijama. Ali, prostorni raspored aktinosti ima niz sopstvenih zakonitosti, poev od obaveze uklapanja izgraenog gradskog prostora u prirodne procese, pa sve do odreivanja najpogodnije namene za neku lokaciju i posebnih uslova njenog korienja. Prostornu komponentu moemo tako, npr., ralaniti na tradicionalno, istorijsko jezgro grada (kao realitvu kontantu) i na delove koji ee menjaju svoju namenu, poev od ire zone poslovnog centra, preko periferije grada sve do nekoliko obrua predgraa i satelitskih naselja. 6.RAZVOJNE FAZE PROCESA URBANIZACIJE Ruralna faza urbanizacije Ova, dosad uverljivo najdua faza urbanizacije, nastavlja se na jo neuporedivo dui predurbani period, u kome se odvijala potraga za najpogodnijim oblicima trajnih ljudskih naseobina. Usled toga, paralelno sa pojavom prvih gradova, i dalje tee proces (i to jo breg) stvaranja novih sela i poetne kultivacije ukupnog prostora. Stoga ovi segmenti gradskog i nepoljoprivrednog stanovnitva nisu dovoljno uticajni da bi pokrenuli bri proces ukupnog razvoja i ubrzali tempo urbanizacije. Nizak nivo razvoja uslovljava, meutim, da ni kvalitativna demografska obeleja nisu nita povoljna. Stepen obrazovanja, a na samom poetku ak i stepen elementarne pismenosti, izuzetno je nizak, te se bez potrebne podloge, ukupan razvoj odvija izuzetno sporo.U takvim uslovima, uverljiva veina radno sposobnog stanovnitva bavi se tradicionalnom poljoprivredom, jer to nalae njena niska produktivnost. Industrijska faza urbanizacije Sa industrijskom revolucijom, koja je izazivala stalni rast veine postojeih i nicanje mnogih novih gradova, dolazi do prelomnog ubrzanja procesa urbanizacije. Nagli razvoj industrije je tako uslovio da se udeo nepoljoprivrednog stanovnitva, u istorijski kratkom periodu (od oko vek i po), uvea za polovinu (sa 40 % na 60%), to je zbog vee produktivnosti u industriji nego u poljoprivredi imalo dalekosene posledice. Tako je dolo praktino i do udvostruenja udela gradskog stanovnitva u istom periodu (sa 1/4 na blizu 1/2), ime je oformljena i njegova kritina masa, koja je dalje ubrzavala itav proces urbanizacijeBrzi tempo industrijalizacije, vodi i do krupnih promena u strukturi zaposlenosti. Regionalna faza urbanizacije Ova faza je u toku i u najrazvijenijim zemljama, te sva iskustva jo nisu sumirana. No, oito je da kriza velikih gradova, nesleena iz prethodne etape, ne moe biti prevladana begom

u predgraa i da je umesto daljeg stihijonog irenja velikih gradova, nuno njihovo sve promiljenije uklapanje u okvire regionalne mree naselja, odnosno regionalnog grada. Tek u tom sluaju moe se govoriti o ovoj fazi sazrevanja procesa urbanizacije.To, izmeu ostalog, podrazumeva i sve bri razvoj sekundarnih i tercijalnih gradskih centara ,radi ubrzanja urbanizacije sela u njihovom zaleu i usporavanja tempa migracija selo grad. Faza totalne urbanizacije Poto ova, zavrna faza procesa urbanizacije jo nigde nije dostignuta, o njoj je mogue dati samo nekoliko naelnih napomena. Tako u pogledu demografske komponente ini razumnom pretpostavka da e se stopa prirodnog prirataja ustaliti na nekom, dinamiki optimalnom nivou. Nadalje, zahvaljujui urbanizaciji sela, moe se oekivati da se intezivniji migracioni pokreti nee odvijati vie na relaciji selo grad. Produktivnije korienje ovekovih kreativnih potencijala. Takve promene podstai e dalja automatizacija i robotizacija, koja e omoguiti dalje poveanje produktivnosti u industriji i poljoprivredi. 7. POKAZATELJI NIVOA URBANIZACIJE Stepen urbanizacije stanovnitva; Stepen ruralizacije stanovnitva; Stepen dezagrarizacije; Udeo poljoprivrednog stanovnitva u ukupnom; Stepen koncetracije stanovnitva u veim gradovima; Stepen koncetracije stanovnitva u prestonici ili najveem gradu; Pomoni pokazatelji nivoa urbanizacije.

Stepen urbanizacije stanovnitva predstavlja odnos gradskog prema ukupnom stanovnitvu posmatrane teritorije. Stepen ruralizacije stanovnitva je, suprotno prethodnom, odnos ukupnog seoskog prema celokupnom stanovnitvu posmatrane teritorije, drave, optine i sl., i takoe se iskazuje u procentima. Stepen dezagrarizacije je odnos neagrarnog, nepoljoprivrednog stanovnitva prema ukupnom iskazan u Udeo poljoprivrednog stanovnitva je, suprotnom prethodnom, pokazatelj o odnosu poljoprivrednog prema ukupnom stanovnitvu iskazan u procentima. Stepen koncetracije stanovnitva u velikim gradovima je odnos stanovnitva veih gradova prema ukupnom stanovnitvu posmatrane teritorije. Stepen koncetracije stanovnitva u prestonici ili najveem gradu je odnos broja stanovnika tog grada prema ukupnom stanovnitvu date teritorije, ili prema ukupnom gradskom stanovnitvu, iskazan u procentima. Pomoni pokazatelji nivoa urbanizacije su udeo poljoprivredne proizvodnje (ili zaposlenih) u drutvenom proizvodu ili nacionalnom dohotku, zaposlenosti i sl.; zatim, opti nivo razvijenosti iskazan dohotkom na 1 stanovnika godinje, vrednou osnovnih sredstava na 1 stanovnika, investicijama, automobilima i sl. 8. PREDMET I NASTANAK PREDMETA PROSTORNE EKONOMIJE Urbana ekonomija je osobena ekonomska disciplina koja ima poseban predmet i metod istraivanja. Tako se urbana ekonomija konstituie kao ekonomska disciplina sa svim specitinostima predmeta i metoda

istraivanja koja izrastaju iz osobenosti gradova kao svojevrsnih ljudskih tvorevina. U okviru predmeta urboekonomije, pored osnovnih urboekonomskih zakonitosti razvoja grada kao sistema izdvajaju se posebni podsistemi: greevinsko zemljite, energetska, saobraajna i komunalna infrastruktura, te svi oblici suprastrukture stanovanje kao podsistem, privredna i neprivredna suprastruktura. Prostor je naa ivotna preokupacija. Osmiljavanje, planiranje, programiranje, projektovanje, izgradnja, korienje, ivljenje u prostoru i sa prostorom, samo su vidovi aktivnosti istraivaa prostora ali i ljudi uopte. Sa razvojem oveka menja se odnos prema prostoru. Prostorna i, posebno, urbana ekonomija nisu blagovremeno i dovoljno uticale na osmiljavanje te proizvodnju prostora u zadovoljavanju ljudskih potreba. Takoe, i danas se u planiranju, programiranju i graenju prostora, u proizvodnji objekata svih vrsta, nedovoljno shvata i prihvata ravnopravan tretman ekonomije sa ostalim, posebno tehnikim naukama, koje su odvajkada dominantne u ovoj iskonskoj ljudskoj delatnosti. Ekonomski prostor, meu ostalim saznajnim oblicima prostora, oito ima dominantno mesto kao oblik egzistencijalnog prostora, posebno u gradovima koji su u celosti proizvod ljudskog stvaralatva. Da bi dalje potvrdili ovu tezu nuno je detaljnije istraiti posebne urboekonomske oblike meu kojima se istiu osnovni: Prirodni ambijent tj. zemljite, voda, vazduh; Infrastruktura (enrgetska, vodna, saobraajna i komunalna), te Suprastruktura (svi fiziki oblici izgraenih objekata).

9. NAJVANIJI ASPEKTI JAVNOG SEKTORA GRADSKE PRIVREDE a) Reformulisani koncept javnog dobra Samjuelson (54), u svojoj poznatoj reformulaciji koncepta javnog dobra, ukazuje na to da kljuni problemi izviru iz toga to se ekterni efekti nalaze u samoj osnovi pojma kolektivnih javnih dobara. A kako eksterne efekte, nije mogue adekvatno uvesti u ekonomski raun, to je teko odrediti optimalnu veliinu javin dobara i usluga i takav mehanizam njihovog finansiranja koji bi obezbedio adekvatno optereenje svakog od njihovog korisnika. Nepostojanje trita javnih dobara i usluga, zatim poseban javni interes u pruanju takvih usluga i korienju javnih dobara, monopolski poloaj aktera koji odravaju takva dobra i pruaju javne usluge, nedeljivost ovih dobara i nuna meuzavisnost njihovih korisnika tokom potronje, oteavaju da se efikasnost njihove proizvodnje priblii onoj koja karakterie proizvodnju trinih dobara i usluga. Stoga se, u odsustvu trita ovih dobara i usluga, kljunim problemom smatra utvrivanje preferencija stanovnitva u pogledu znaaja koji pridaju njihovoj potronji, na bazi ega bi se utvrdio i optimalni obim njihove proizvodnje i rasporedio teret njenog finansiranja. Kod raspodele fiskalnog tereta, i pored razlike u drutvenim sistemima, po pravilu sugerie progresivno oporezivanje, a time i socijalni transferi. Na taj nain se siromani slojevi srazmerno daleko manje oporezuju, ili ak dobijaju i odgovarajue subvencije u okviru programa socijalne zatite koji obuhvata, pre svega, finansiranje potronje ovih javnih usluga i dobara. b) Tajbautov model lokalnih javnih finansija Tajbaut konstruie model u kome se kao na tritu, na strani ponude takmie optine (gradovi), nudei razliit izbor komunalnih usluga i javnih dobara, odreen prema kolektivnim preferencijama sveg stanovnitva, i za koji je veliina date optine optimalna. Na strani tranje javljaju se domainstva (stanovnici) koji trae upravo onakvu optinu iji

im obim i izbor javnih dobara i usluga, kao i njihova cena (u vidu poreskih dabina za njihovo finansiranje), najvie odgovaraju. Pet osnovnih pretpostavki ovog modela jesu: 1) Potpuna mobilnost potroaa glasaa koji glasaju nogama, tj. sele u onu optinu koja najbolje zadovoljava njihove preferencije, 2) potpuna informisanost glasaa o razlikama izmeu optinskih programa javnih rashoda i prihoda, 3) veliki broj optina za izbor, 4) ogranienja po mogunosti za zapoljavanje nisu ukljuena u model, 5) javne usluge ne izazivaju meuoptinske eksternalije. 6) da za svaki program komunalnih usluga postoji optimalna veliina optine 7) optine ispod optimalnog broja stanovnika e tee da privuku dodatno stanovnitvo, one iznad, tee da ga odbiju 10. EKOLOKE DEBATE U DISCIPLINI EKONOMIKA IVOTNE SREDINE Paralelno sa pootravanjem ekolokih propisa u SAD, u periodu 1968 72., tekla je i ekoloka debata u kojoj su izneseni praktino svi kljuni elementi i razmotrene najvanije ekonomske implikacije ekolokih problema. Iskristalisala su se tri osnovna stava: 1) Liberalni - iji su se zagovornici protivili bilo kakvom uplitanju drave, uz tvrdnju da je teite i samo sposobno da rei ekoloke probleme. 2) Pasivni - iji zastupnici zagovaraju samo minimalnu intervenciju drave, i to tek ex post, poto do zagaenja doe. 3) Radikalni - iji zagovornici zahtevaju potpuno eliminisanje svakog vida zagaenja preventivnim merama drave, i to u to kraem roku. Jasno je da su liberalno stanovnite zastupali advokati najveih zagaivaa koji su, najpre, ak tvrdili da su ekoloki problemi trivijalni i da ne zavreuju poseban zakonski tretman. No, kad ih je serija sve teih ekolokih nesrea demantovala, prelaze u drugu krajnost i tvrde da je zagaenje okoline neizbean pratilac tehnikog progresa, te da bi nas zato radikalni zahtevi ekologa vratili u kameno doba. Uzimajui pred dokazima koji su i tu tvrdnju obarali, ublaili su svoj stav tvrdnjom da bi prelazak na nezagaujue tehnologije bio po drutvo preskup. Zagovornici pasivnih mera dravne regulacije nastavili su tamo gde su liberali stali. Po njima nivo zagaenosti bi se obarao sve dok bi drutvo cenilo da je dodatni stepen istoe vredan dodatnih (inae rastuih) trokova potrebnih za njegovo dostizanje. Zakljuak debate - Osnovni zakljuak debate je da se ekoloki NEE(znai ne mogu da nadjem od cega je to skracenica :x), iz navedenih razloga, ne smeju zakonski tolerisati. Stoga ih valja tretirati kao nedozvoljivu subvenciju zagaivaa koja vetaki obara njihove trokove proizvodnje i time na neprihvatljiv nain podie njihovu rentabilnost. tavie, ne uvoenje ovih ekolokih NEE u ekonomski raun, deformie preciznost ekonomskih pokazatelja uspenosti i drutvene svrsishodnosti investicija, a drutveni proizvod prikazuje veim no to on to u stvari jeste.

11. POVELJA O LOKALNOJ SAMOUPRAVI. Savet Evrope je 1985. godine usvojio Povelju o lokalnoj samoupravi kojom se utvruju osnovni principi lokalne demokratije. Povelja, dakle, ne pretenduje da nametne model lokalne samouprave koji bi se primenjivao na sve drave lanice, pa shodno tome ona ne regulie strukturu i ovlaenja lokalne samouprave. Njen cilj je izgradnja standarda u uspostavljanju, funkcionisanju i zatiti onog nivoa vlasti koji je najblii graanima, samim tim i obezbeivanje stvarnog uea graana u odluivanju o onome to se tie njihovog svakodnevnog ivota. U preambuli Povelje se istie da su lokalne vlasti jedna od glavnih osnova svakog demokratskog sistema, kao i da je pravo graana da obavljaju javne poslove jedan od osnovnih demokratskih principa, koje se najneposrednije moe ostvariti na lokalnom nivou. Povelja o lokalnoj samoupravi odreuje sadraj prava graana na lokalnu samoupravu. Ona izriito garantuje pravo na lokalnu samoupravu ustavom ili zakonom (l. 2). Lokalna samouprava podrazumeva pravo i osposobljenost lokalnih vlasti da u zakonskim granicama reguliu i rukovode odreenim javnim poslovima, u interesu lokalnog stanovnitva. Ovo pravo se vri putem saveta ili skuptine izabrane na slobodnim izborima, tajnim glasanjem, po naelu neposrednog, opteg i za sve jednakog birakog prava. Postojanje saveta ili skuptina niukoliko nee derogirati bilo koji neposredni oblik uea graana u odluivanju (l. 3). Principi Povelje podrazumevaju, dakle, i samostalne i jasne funkcije i nadlenosti lokalnih organa; njihovo slobodno obavljanje uz strogu omeenost administrativne kontrole centralne, odnosno vie izvrne vlasti; efikasnu i nepristrasnu sudsku zatitu u sluaju spora sa kontrolnim organima; samostalna, iroka i adaptibilna finansijska sredstva kojima se funkcije mogu samostalno vriti; unutranju organizaciju koja e biti demokratska ali i efikasna, uz ire uee predstavnikih organa i uvoenje principa podele vlasti, transparentan i efikasan model obavljanja javnih poslova i zadovoljavanja potreba graana, puno uee manjinskih zajednica uz mogunost ouvanja ali i razvoja njihovih potreba, kulture i tradicije. 12. ZAKON O LOKALNOJ SAMOUPRAVI SRBIJE I LOKALNI ORGANI VLASTI Zakon o lokalnoj samoupravi gradovima i optinama daje pravo da autonomno upravljaju svojim poslovima koji su od neposrednog, zajednikog i opteg interesa za lokalno stanovnitvo. Zakon utvruje dve vrste javnih poslova: izvorne i poverene. Optina, izmeu ostalog, donosi programe razvoja, urbanistike planove, budet i zavrni raun, ureuje sferu komunalnih delatnosti, donosi programe ureenja graevinskog zemljita, stara se o zatiti ivotne sredine, osniva ustanove i organizacije u oblasti osnovnog obrazovanja, kulture, primarne zdravstvene zatite, fizike kulture, sporta, deje i socijalne zatite i turizma, prati i obezbeuje njihovo funkcionisanje, obrazuje organe, organizacije i slube za potrebe optine i ureuje njihovu organizaciju i rad. Optina moe obavljati i druge poslove od neposrednog interesa za graane, u skladu s Ustavom, zakonom i statutom. Lokalni organi vlasti su: skuptina optine (odnosno grada); predsednik optine (gradonaelnik); optinsko (gradsko) vee. Skuptina je predstavniki organ optine koji donosi statut optine i poslovnik skuptine, budet i zavrni raun optine, propise i druge opte akte, itd. Skuptina ima odbornike koji se na neposrednim i slobodnim izborima biraju na period od etiri godine. Broj odbornika se ureuje Statutom jedinice lokalne samouprave i

ne moe biti manji od 19 niti vei od 75. Skuptina na predlog predsednika optine bira do 11 lanova optinskog vea, a ukoliko skuptina dva puta odbije predsednikove predloge, ona e izabrati lanove vea po sopstvenom izboru. Skuptina se mora sastati jednom u tri meseca, a ukoliko se u tom periodu ne sastane, Vlada Republike Srbije ima pravo da je raspusti. Predsednik optine se bira na neposrednim izborima na etiri godine i ima izvrnu funkciju. Predsednik predsedava optinskim veem. Predsednik optine izvrava i stara se o izvravanju odluka i drugih akata skuptine optine. Optinsko vee ima nadlenost da vri nadzor nad radom optinske uprave, ponitava ili ukida akte optinske uprave koji nisu u saglasnosti sa zakonom, statutom, i drugim optim aktom ili odlukom koji donosi skuptina optine. Vlada moe pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti statuta optine, ako on nije u skladu sa Ustavom ili drugim republikim aktom, ona to moe uraditi i ukoliko opti akt optinskog organa nije u skladu sa optinskim statutom, ili je protivan zakonu. Zakon precizno odreuje samo dva razloga zbog kojih Vlada moe da raspusti skuptinu optine i uvede prinudnu upravu. To su sluajevi kada skuptina ne zaseda due od tri meseca i kada ne donese statut ili budet u roku utvrenom zakonom. Vlada moe da obustavi izvrenje propisa ili drugog optinskog akta organa jedinice lokalne samouprave, ako smatra da e njegovim izvravanjem nastati nenadoknadiva teta, oduzeti ili ograniiti zajamene slobode i pojedinana prava i kolektivna prava graana i tee povrediti opti interes. 13. EVROREGIONI Jedan od najstarijih zapadnoevropskih integracionih procesa je evroregionalizam. Sredinom prolog veka stvorene su prve Evroregije kao oblici prekograninog povezivanja susednih oblasti, regiona ili irih jedinica lokalne samouprave zemalja lanica EEZ. Krajem osamdesetih godina XX veka, uspostavljanjem jedinstvenog trita Unije, filozofija regionalizma i regionalnog povezivanja postaje jedna od najvanijih inicijativa EU. Regionalni i provincijski nivoi vlasti imali su koristi od direktne raspodele pomoi iz Evropskog fonda za regionalni razvoj i reagovali su tako to su traili direktno predstavljanje u Briselu, ili znaajnije uee u ekonomskom planiranju i razvoju infrastrukture. Evroregije su zamiljene kao budui javnopravni subjekti, dakle nezavisni od subjektiviteta drava, to dovodi do promena u tradicionalnoj koncepciji suvereniteta i vodi do neke mogue Evrope regija. Ideja Evrope regija podrazumeva da se regionalnim institucijama i grupama omogui direktan pristup telima EU i na taj nain zaobiu nacionalne vlade. Evroregionalizacija nije ograniena samo na stvaranje evroregija meu lanicama EU, ve omoguava i drugim evropskim zemljama da u njoj uestvuju. Izgradnja infrastrukturnih, privrednih i kulturnih veza izmeu delova susednih zemalja je razlog postojanja evroregiona. Ova filozofija je operacionalizovana kroz program INTERREG koji ima za cilj stimulisanje meuregionalne i transnacionalne saradnje u Evropi. Realizacija ovog programa podrazumeva meuregionalnu prekograninu saradnju susednih drava (najmanje tri) sa ciljem uspostavljanja meugraninog ekonomskog centra u okviru kojeg e se razvijati zajednika strategija razvoja i saradnju nacionalnih, regionalnih i lokalnih vlasti. Konani cilj programa je unapreenje integracija u okviru Evropske unije preko formiranja velikog broja evropskih regiona i meuregionalne saradnje kroz sprovoenje efikasne regionalne razvojne politike.

14. TA JE L.E.R. ? Lokalni ekonomski razvoj (LER) moe biti definisan kao rast kapaciteta lokalne ekonomije da stvara bogatstvo za stanovnike date lokalne zajednice, a time i da unapreuje njihov kvalitet ivota kroz poveanje zaposlenosti, realnih zarada, vrednosti line imovine, obima i kvaliteta usluga lokalnih vlasti i slino. Takav razvoj se dogaa kada se ili lokalni nezaposleni resursi, kao to su radna snaga i zemlja, ponu koristiti ili kada se ve zaposleni resurski ponu koristiti na produktivniji nain, u novim sektorima i sa novim tehnologijama. U jednom uem smislu, lokalni ekonomski razvoj se shvata kao proces stratekog planiranja kroz partnerstvo lokalnih vlasti, privatnog komercijalnog sektora i nevladinog sektora usmerenog na podsticanje investicija koje e obezbediti visok i dugoroan ekonomski rast lokalne zajednice. Svaka strategija lokalnog ekonomskog razvoja neminovno se fokusira na komparativne prednosti lokalne zajednice, na postojea ili potencijalna trita i na prepreke ili slabosti unutar lokalne zajednice. Ona obino ne treba da ima uticaj samo na pojedine sektore lokalne privrede, ve na celu ekonomiju zajednice i susednog podruja. Osnovni cilj je jaanje konkurentnosti, to e obezbediti visok odrivi razvoj. Postoje dve glavne strategije podsticanja lokalnog razvoja:
-

prvo, privlaenje stranih firmi da investiraju u datoj lokalnoj zajednici, a kroz podsticaje koje lokalna vlast daje pojedinim firmama, kao to su jeftino zemljite, poreske olakice itd, i drugo, podsticanje lokalnih grupa od strane lokalne vlasti da razviju poslove i, time, ubrzaju ekonomski razvoj zajednice; ta podrka je obino jednokratna, jer kasnije lokalni biznis sam nastavlja proirenje sopstvenih poslova.

Neto drugaija klasifikacija je sledea: podrka pojedinim preduzeima; bilo domaim bilo stranim; stvaranje povoljnije investicione klime, to koristi svim potencijalnim investitorima (i domaim i stranim). Postoji irok dijapazon mera koje lokalne zajednice preduzimaju u cilju jaanja konkurentnosti i poboljanja lokalne investicione klime, ukljuujui sledee: - podrka malim i srednjim preduzeima; - obezbeenje da je lokalna investiciona klima povoljna za lokalni biznis; - ohrabrivanje stvaranja novih preduzea; - privlaenje spoljnih investicija (bilo iz inostranstva, bilo iz drugih krajeva zemlje); - investiranje u teku/fiziku infrastrukturu; - investiranje u laku infrastrukturu, ukljuujui ljudske resurse, regulaciju i sisteme institucionalne podrke; - podrka pojedinim sektorima; - prostorno targetiranje, odnosno podrka razvoju pojedinih delova grada; - podrka pojedinim ranjivim grupama itd. Dubinski posmatrano, u temelju strategije LER-a stoji spoznaja da je kapital vrlo pokretljiva stvar i da moe lako i otii iz date lokalne zajednice i u nju doi, zavisno od lokalne poslovne klime, odnosno od uspenosti napora lokalne vlasti i ostalih inilaca da stvore povoljnu investicionu klimu.

15. UNAPREENJE TVRDE INFRASTRUKTURE. Infrastruktura u uem smislu rei (tvrda infrastruktura), odnosno infrastrukturne delatnosti, izuzetno su bitne za lokalni ekonomski razvoj, budui da ona ini jedan od kljunih elemenata poslovne klime u svakoj lokalnoj zajednici. Stanje tvrde infrastrukture, odnosno ponuda infrastrukturnih usluga te vrste, utie na lokalni ekonomski razvoj, odnosno predstavlja integralni deo tog razvoja na dva naina:
-

Direktan, tako to poboljanje stanja te infrastrukture, odnosno poboljanje snabdevanja infrastrukturnim uslugama predstavlja pogodnost zbog koje se investitori odluuju da svoj kapital uloe upravo na podruju te lokalne zajednice; Indirektan, tako to navedena unapreenja infrastrukture poboljavaju kvalitet ivota stanovnika lokalne zajednice, pa se poveavaju i podsticaji za doseljavanje na to podruje, pa se tako poveava obim i kvalitet ponude radne snage, to predstavlja dodatni razlog investitorima da svoj kapital uloe upravo na podruju takve lokalne zajednice.

Znaaj tvrde infrastrukture (u daljem tekstu ovog odeljaka samo infrastrukture) je toliko veliki da se ponekad smatra da odreeni nivo infrastrukture predstavlja preduslov bilo kakvog lokalnog ekonomskog razvoja. U gradovima Srbiji postoje dve vrste infrastrukture: jedna koja je deo nekog od nacionalnih sistema i nad kojom lokalne vlasti nemaju praktino nikakvu ingerenciju. U tu infrastrukturu spadaju telekomunikacije, snabdevanje elektrinom energijom, snabdevanje gasom visokog pritiska, kao i saobraajna infrastruktura: nacionalna i regionalna mrea puteva, eleznice, kao i aerodromi i luke koji opsluuju podruje lokalne zajednice. Ukoliko se na teritoriji optine, odnosno grada, nalaze infrastrukturni objekti ovih delatnosti, oni predstavljaju iskljuivo lokalni segment odreenog nacionalnog infrastrukturnog sistema. Budui da lokalne vlasti nemaju nikakvu ingerenciju nad ovom vrstom infrastrukture, postavlja se pitanje da li uopte postoji mogunost uticaja na ovu vrstu infrastrukture, odnosno da li ona treba da ima mesto u strategiji lokalnog ekonomskog razvoja. Nacionalni infrastrukturni sistemi svakako da treba da budu deo takve strategije, budui da postoji nekoliko naina na koji lokalne vlasti ipak mogu da utiu na razvoj ove vrste infrastrukture na sopstvenom podruju: - Prvo, lokalne vlasti mogu u okviru svojih ingerencija da pospee razvoj ove vrste infrastrukture, na primer, pravovremenim davanjem urbanistikih uslova, odnosno urbanistikih i graevinskih dozvola za infrastrukturne objekte koji se nalaze na njihovom podruju; - Drugo, lokalne vlasti mogu da stupe u direktan kontakt i pregovore sa javnim preduzeima koja gazduju ovom infrastrukturom i pruaju ove infrastrukturne usluge i da sa njima nau reenja u pogledu breg razvoja te infrastrukture koja bi bila zadovoljavajua za obe strane. Tree, lokalna zajednica moe da, zajedno sa drugim lokalnim zajednicama, izvri pritisak na zakonodavnu vlast kako bi se uvela regulatorna reenja koja bi pospeila razvoj ovih infrastrukturnih delatnosti, odnosno poveala ponuda tih usluga. Nasuprot nacionalnoj, postoji lokalna infrastruktura, pre svega u oblasti komunalnih infrastrukturnih sistema, odnosno komunalnih delatnosti, koje su, prema vaeim zakonskim reenjima u Srbiji, u potpunosti u nadlenosti lokalnih vlasti. Prema vaeem zakonu o komunalnim delatnostima, u te delatnosti spadaju: - proizvodnja i distribucija vode (vodovod); - odvoenje i preiavanje otpadnih voda (kanalizacija); - proizvodnja i distribucija toplotne energije (daljinsko grejanje); - distribucija i snabdevanje gasom (lokalna gasovodna mrea niskog pritiska); - odravanje istoe javnih povrina; - odnoenje smea; - trajno odlaganje (deponovanje) smea;

javni gradski i prigradski saobraaj; odravanje ulica, trotoara i drugih javnih povrina; odravanje javnog zelenila, parkova i drvoreda; odravanje grobalja kao javnih povrina; pogrebne usluge (usluge sahranjivanja); javna parkiralita (parkiralita sa slobodnim pristupom); pijane usluge; odravanje mostova i renih korita u naseljenim mestima; dimniarske usluge; javna rasveta u naseljima; javna kupatila i WC; hvatanje i zbrinjavanje nezbrinutih ivotinja (kafilerija i interaj); Mogunost poboljanja ponude u sluaju ove vrste infrastrukture, odnosno u sluaju ovih komunalnih delatnosti unutar postojeeg zakonskog okvira praktino se svodi na reformu poslovanja postojeih javnih komunalnih preduzea, odnosno uveanje njihove ekonomske efikasnosti, a u nekim sluajevima i dodatne investicije u ovu infrastrukturu. Tu se javlja nekoliko potencijalnih mogunosti: - sporazum o rezultatima; - ugovor o upravljanju; - ugovaranje usluga; - koncesija; - privatizacija kapitala (preduzea). Sporazum o rezultatima sklapaju lokalne vlasti i postojee poslovodno rukovodstvo javnih komunalnih preduzea. Predmet sporazuma su oekivani poslovni rezultati, nagrada za postizanje tih rezultata, kao i kazna za njihovo neispunjenje. Poslovni rezultati mogu da se specifikuju kao finansijski rezultati (iznos profita, odnosno gubitaka, ili stepen naplate potraivanja, na primer), ili kao odreeni tehniki rezultati (umanjenje gubitaka na vodovodnoj mrei, uveanje broja prikljuaka, redovnost vodosnabdevanja itd.). Iskustvo je pokazalo da je bolje da se koriste tehniki indikatori, mada je mogua i njihova kombinacija sa finansijskim rezultatima. Ugovorom o upravljanju javnim komunalnim preduzeem, nova, privatna uprava se obavezuje da e postii odreene ciljne, precizno definisane poslovne rezultate. Pored toga, istim ugovorom se lokalna zajednica, odnosno lokalna vlast, obavezuje da e privatnoj upravi javnog komunalnog preduzea obezbediti slobodu delovanja, a definie se i nain na koji e lokalne vlasti nagraditi tu upravu za ispunjenje ugovornih (ciljnih) rezultata. Uobiajeno je da se ugovori ove vrste sklapaju na period od tri do pet godina. Javna komunalna preduzea u Srbiji su veoma esto organizovana tako da, pored osnovne, komunalne delatnosti, obavljaju jo i veliki broj pomonih delatnosti (aktivnosti). To se, na primer, odnosi na sve delatnosti (aktivnosti) vezane za odravanje postrojenja, podrku obavljanju osnovne delatnosti, kao i pruanja usluga zaposlenima u preduzeu. Veoma esto je broj zaposlenih u ovim, pomonim delatnostima vei od broja zaposlenih u osnovnoj delatnosti javnog komunalnog preduzea.
-

16. KONCESIJA KAO NAIN INVESTIRANJA U KOMUNALNU INFRASTRUKTURU Koncesija (concession) je aranman koji moe da rei problem novih investicija, odnosno privlaenja privatnog kapitala za finansiranje komunalne infrastrukture. U tom aranmanu drava, odnosno lokalne vlasti (koncedent), predaju koncesionaru (privatnom koncesionom preduzeu) na upotrebu odreena postrojenja za obavljanje komunalne delatnosti, to ukljuuje i pravo obavljanja te delatnosti, odnosno ostvarivanje prihoda po tom osnovu. Obaveze koncesionara prema lokalnim vlastima, odnosno dravi ili lokalnoj zajednici, jesu da investira dodatni kapital i unapredi primljena postrojenja (osnovna sredstva), koja se, po isteku koncesionog ugovora, vraaju lokalnoj zajednici, kao i da dravi, odnosno lokalnim vlastima, plati koncesionu naknadu za pravo obavljanja delatnosti. Tokom trajanja koncesije, koncesionar, tj. privatno

komunalno preduzee, obavlja komunalnu delatnost, tj. posluje, naplauje uslugu od krajnjeg korisnika, ili ostvaruje prihode na neki drugi nain, i prisvaja profit, ime otplauje uloenu investiciju. Trajanje koncesije mora da bude dovoljno dugako da bi se koncesionaru omoguilo da otplati svoju investiciju, tako da koncesije retko kada traju krae od deset godina, a veoma esto koncesioni ugovori traju i do 30 godina. Posebnu i veoma rasprostranjenu vrstu koncesije ine tzv. BOT i BOO aranmani. Pri ovom aranmanu, inicijalno ne postoje nikakva osnovna sredstva (postrojenja), ve ona nastaju investicijom privatnog komunalnog preduzea, odnosno bilo kog privatnog pravnog lica koje je ulo u ovaj aranman. Koncesija, odnosno BOT i BOO aranmani, pre svega su modeli privlaenja novog privatnog kapitala, odnosno mehanizam za realizaciju novih investicija u komunalnu infrastrukturu. Postojei Zakon o koncesijama, naalost, predvia da je koncedent iskljuivo Republika, tako da je prostor za samostalno delovanje lokalnih vlasti jo uvek prilino suen, naroito imajui u vidu nedostatak detaljno razraenih procedura uea lokalnih vlasti u pokretanju koncesionog projekta i donoenja odluka o njemu. Ipak, reenjima ovog zakona otvara se prostor za partnerstvo javnog i privatnog sektora u oblasti komunalne infrastrukture. Koncesija, ve pomenuta pri razmatranju mrenih komunalnih delatnosti, moe da bude dodatni mehanizam unapreenja ostalih komunalnih delatnosti, odnosno pripadajue infrastrukture, naroito ukoliko je veoma vrsto vezana za konkurentno dodeljivanje franize. Upravo se primenom mehanizma koncesije mogu obezbediti znaajne investicije u unapreenje komunalne infrastrukture koja ne spada u tzv. mrene komunalne delatnosti. 17. UNAPREENJE MEKE INFRASTRUKTURE Unapreenje meke infrastrukture predstavlja jedan od preduslova lokalnog ekonomskog razvoja. Ova vrsta infrastrukture odnosi se na pruanje nefinansijske i finansijske podrke poslovnim poduhvatima. to se nefinansijske podrke tie, ona pre svega ukljuuje veliki broj raznorodnih usluga koje dovode do poboljanja u oblasti poslovnog upravljanja i organizacije poslovnih poduhvata, oblasti poslovnih finansija, raunovodstva i pravne pomoi, ukljuujui i pravno zastupanje. Nefinansijska podrka je kljuna za one kojima je ona zaista potrebna, budui da oni sami ne raspolau potrebnim znanjima i nemaju mogunosti da komercijalno angauju konsultante. U tu grupu spadaju pre svega mala i srednja preduzea (ukljuujui i mikro preduzea), kao i samostalni preduzetnici, naroito oni koji tek zapoinju sa poslom. Pored nefinansijske podrke u najuem smislu rei, u tu vrstu podrke spada i kolovanje ljudi, odnosno osposobljavanje radne snage prema zahtevima poslodavaca investicije u ljudski kapital. Pri tome u jednu vrstu obuke spada prekvalifikacija radnika koji su ostali bez posla ili onih koji ele da promene posao, a u drugu obuka potencijalnih preduzetnika, ljudi koji ele da oplemene svoj preduzetniki talenat i da okuaju sreu u tom poslu. Segment finansijske podrke kao deo meke infrastrukture dugo vremena je smatran jednom od kljunih komponenti lokalnog ekonomskog razvija. U Srbiji je takav odnos prema finansijskoj podrci formulisan stavom: Imamo odline razvojne projekte (mislilo se na poslovne poduhvate), samo nema para za njihovo finansiranje. Meutim, vremenom se pokazalo da je nefinansijska podrka poslovnim poduhvatima od daleko vee vanosti i da uz dobru podrku ove vrste raste verovatnoa pribavljanja kapitala za realizaciju poslovnih poduhvata. to je poslovni poduhvat bolje pripremljen, ne samo da je vea verovatnoa za pribavljanje kapitala, nego e se i taj kapital pribaviti pod boljim uslovima. Kljuno pitanje vezano za finansijsku podrku u okviru strategije lokalnog ekonomskog razvoja jeste da li lokalne vlasti treba da finansijski podravaju poslovne poduhvate pod uslovima koji su povoljniji od trinih. Odgovor na ovo pitanje je negativan, a za takav odgovor postoji nekoliko snanih argumenata:

1 - trini uslovi finansiranja poslovnih poduhvata disciplinuju preduzetnike i vre trinu selekciju projekata. 2 - davanje finansijske podrke pod uslovima povoljnijim od trinih znai formiranje specijalizovane nekomercijalne finansijske institucije, a lokalne vlasti jednostavno nemaju odgovarajua znanja, odnosno administrativne kapacitete za osposobljavanje takve institucije da kako-tako funkcionie. 3 - otvara se pitanje po kojim kriterijumima e se dodeljivati sredstva pod povlaenim uslovima, a moe se oekivati da e prioritet dobiti oni poslovni poduhvati koji ne zadovoljavaju trine uslove, to znai da dolazi do fenomena negativne selekcije napreduju oni koji to ne zasluuju. 4 - povlaeno finansiranje i arbitrarne odluke dravnih slubenika u pogledu takvog finansiranja otvaraju prostor za korupciju svakako da se preduzetnicima isplati da podmiivanjem dravnih slubenika dobiju finansijska sredstva pod povlaenim uslovima, to problem vraa na neodgovarajuu selekciju poslovnih poduhvata koji e se finansirati. Svim navedenim argumentima protiv direktne finansijske podrke treba dodati i taj da Srbija, naalost, ima dugu tradiciju finansijske podrke, odnosno finansiranja projekata pod privilegovanim uslovima. 18. FINANSIRANJE LER-A IZ DONACIJA Jasna predstava o tome ta eli da se ostvari u optini, kolika su finansijska sredstva za to potrebna i koji su potencijalni izvori ve raspoloivi, veoma su vani. Oni pokazuju potencijalnom donatoru, ne samo ozbiljnost, sposobnost i kompetentnost lokalne samouprave, nego i njihovu preduzimljivost i aktivnu ulogu. Lokalna samouprava se, dakle, ne uklapa u planove donatora, ve ima sopstveni plan u koji donatori mogu da se uklope. Vano je pri tom da ta jasna predstava o onome ta eli da se ostvari u optini bude formulisana i prezentovana donatorima u formi koja je njima prepoznatljiva. Idealno je da optina na primer ima izraen plan lokalnog razvoja, sa akcionim planom za naredni period. U skladu sa optim trendovima postupak izrade plana treba da bude participativan da bi donatori bili sigurni da planovi izraavaju potrebe i volju graana, a ne samo onih koji su na vlasti. Umesto lokalnog plana razvoja optina moe da prezentira i lokalni plan za ouvanje ivotne sredine, lokalnu strategiju za smanjenje siromatva, plan za lokalizaciju milenijumskih razvojnih ciljeva i sline dokumente koji po svojoj prirodi sadre iri spektar aktivnosti, a prepoznatljivi su i donatorima. Zahvaljujui irem planu koji se prezentira, donatoru e biti jasniji kontekst u kojem njegova investicija treba da predstavlja doprinos. Ukoliko optina ne poseduje ni jedan od ovih dokumenata onda treba prezentirati osnovne podatke o optini i detaljne podatke o onome to se trai od donatora. 19. FINANSIRANJE LER-A IZ BUDETA Najtei deo procesa stratekog planiranja LER-a svakako je obezbeenje finansiranja programa i projekata. Uvek je puno dobrih ideja, ali je malo novca. Ipak, novca ima i u lokalnoj zajednici, a moe se nai i izvan nje. Pogledajmo neke mogunosti: - tekui prihodi lokalne vlasti prvi su i najvaniji izvor

- transferi od centralne vlasti kod nas su slabo koriena mogunost, ipak, postoje pokuaji da se ovo promeni, a time se javlja mogunost da u budunosti i drava uestvuje u finansiranju lokalnih projekata; - sredstva komunalnih preduzea, kojima i jeste zadatak da iz sopstvenih izvora finansiraju sopstveni razvoj; dodue u mnogim lokalnim zajednicama to nije mogue, poto se cene komunalnih usluga dre niskima, kako bi se popravio ivotni standard stanovnitva, sa iscrpljivanjem komunalnih preduzea kao posledicom; - zaduivanje lokalne zajednice legitiman je nain obezbeenja sredstava za finansiranje infrastrukturnih i slinih dugoronih projekata; ono esto predstavlja kako jedini nain obezbeenja novca, tako i nain da se trokovi razvoja podele i sa sledeim generacijama, koje e takoe imati koristi od investicije; - prodaja imovine+prihodi od privatizacije predstavlja konverziju postojee u novi oblik imovine; u ovo vreme tranzicije i novih pogleda na ulogu lokalnih zajednica sasvim je prirodno da se lokalna vlast oslobaa imovine koja joj vie ne treba i da obezbeuje onu koja je potrebna i njoj i stanovnitvu; prihodi od privatizacije bili su znaajni u nekim optinama i gradovima, ali oni nee dugo predstavljati finansijski izvor od znaaja; - privatni sektor je vaan izvor finansiranja lokalnih projekata, i to ne kao izvor budetskih prihoda. ve kao partner u razvojim procesima; - fondacije, uglavnom inostrane, mogu biti vrlo vaan izvor finansiranja u oblastima socijalne zatite, zdravstva, prosvete i slino; - donatori (pokloni i zajmovi) poslednjih godina bili su veoma znaajan izvor finansiranja u Srbiji, pa i na lokalnom nivou, ali je sigurno da e se njihova uloga vremenom smanjivati, ipak, neki od njih i dalje su veliki finansijeri. 20. PRIHODI I RASHODI OPTINA I GRADOVA Prihodi: 1. Izvorni prihodi - porez na imovinu, naknada za korienje gra. zemljita, naknada za ureenje gra. zemljita, komunalne takse, samodoprinos. 2. Ustupljeni prihodi - porez za zarade, porez za prenos apsolutnih prava, porez od prihoda na samostalne delatnosti. 3. Transferi od drave - namenski, nenamenski. 4. Zaduenja kod banaka. 5. Ostali prihodi. Rashodi: - Rashodi za finansiranje navedenih aktivnosti i rashodi na zaposlene u lokalnoj samoupravi. 21. HIJERARHIJA URBANISTIKOG PLANIRANJA Planiranje je hijerarhizovano, ostvaruje se na razliitim nivoima vlasti, nacionalnom, regionalnom, lokalnom, pri emu je vii nivo obavezujui za nii. Dok se generalni ciljevi i politike kreu u domenu drutveno ekonomskih odnosa i donose centralizovano, na najviem nivou, nii nivoi sistema planiranja usmeravaju svoje delovanje na planove i politike koji se bave namenom zemljita i uslovima za izgradnju. Uobiajeno je da se planiranje koncentrie na pojedine, na izgled odvojene sektore delovanja (stanovanje, zdravstvo, saobraaj, zapoljavanje itd.) na razliitim nivoima (dravnom, regionalanom, lokalnom) i kroz

razliite institucije (ministarstva, ad hoc tela, lokalne vlasti itd.) Osnovna ideja je da fiziko planiranje doprinosi razvoju kroz usmeravanje izgradnje i namene povrina u okvirima drutvenih ciljeva i ekonomskih politika. U razliitim sistemima planiranja postoje razliiti stepeni slobode izbora na svakom hijerarhijskom nivou, odnosno, razliiti stepen definisanja okvira koji obezbeuje jasne uslove/sredstva za odravanje vertikalnih veza. U naem sistemu planiranja hijerarhija planiranja je odreena vrlo kruto i podrazumeva samo jednosmerne veze od najvieg nivoa ka najniem. U hijerarhijskom sistemu koji obavezuje na potovanje svega to je definisano na viem nivou, ukoliko strategije i politike nisu jasno i koherentno prezentovane i stalno modifikovane, nii nivoi planiranja nemaju na ta da se oslone. 22. PROBLEMI SA TRADICIONALNIM URBANISTIKIM PLANIRANJEM Mada veina zakona koji reguliu sistem planiranja insistira na ulozi urbanog planiranja u realizaciji drutvenih i ekonomskih promena, svoenje planiranja samo na fiziko regulisanje namena povrina, bez niza metoda koji su od sutinske vanosti za upravljanje promenama, predstavlja svesno ograniavanje njegove uloge. Vlast je najee svesna ovog paradoksa, ali nita ne ini da bi ga eliminisala i uinili planiranje efektivnijim. Zapravo, polazna opredeljenja koja definiu ulogu, mesto i obim urbanog planiranja su politike prirode, vezana za osnovne karakteristike drutvenog sistema i ne menjaju se lako i pored oigledne neefikasnosti i jasne potrebe za promenama. Mera definisanosti planova na odreenim nivoima treba da bude vezana za mogunost njihove realizacije. Da bi vrsto postavljeni sitem hijerarhijskog planiranja bio uspean, podrazumeva se potpuno razumevanje ciljeva koji se ele postii na svakom nivou, odreene uloge svakog nivoa vlasti u pribliavanju tim ciljevima kao i savrena komunikacija meu njima. Ove uslove je vrlo teko postii u praksi, pogotovo je teko identifikovati sve horizontalne veze na svakom nivou koje su nune za ostvarivanje generalnih politika. Brze promene dovode do situacije da ciljevi i kriterijumi, kao i naini njihove realizacije koji su predloeni na viem nivou, nisu saglasni sa realnim potrebama lokalnih zajednica. Urbanistiko planiranje moe ispuniti svoju ulogu samo ako na svakom nivou upravljanja postoji odreena autonomija koja omoguava i strateko i regulativno ureenje razvoja. U uslovima pak nerazvijenog sistema planiranja gde se ciljevi, politike i regulativa doneseni na najviem nivou ne menjaju godinama i decenijama, nerealno je oekivati da se kroz namenu povrina i regulativu realizuju drutveni ciljevi na lokalnom nivou. To je zahtev koji je sasvim konzistentan sa ustrojstvom hijerarhijskog sistema planiranja, ali u isto vreme i nemogu u uslovima jednosmerne hijerarhijske komunikacije i neodgovarajueg modela lokalnog planiranja. 23. OSNOVNI PRINCIPI MODERNOG UPRAVLJANJA URBANIM RAZVOJEM Urbanistiko planiranje nije skup apstraktnih metoda i procedura koje se mogu primeniti bez obzira na konkretan drutveno ekonomski kontekst. Veina istraivaa zemalja u tranziciji smatra da nema srednjih reenja, ve imamo iste modele, kao na primer: socijalistiko plansko usmeravanje svih aktera u izgradnji ili intervencija usmerena samo na korekciju dominirajue trine ekonomije. ini se da je u specifinim

uslovima u kojima se nalazimo ipak potrebno uloiti napor u pravcu iznalaenja zadovoljavajueg oblika planiranja koji bi stvorio adekvatan okvir za delovanje trita ali i omoguio integralno usmeravanje urbanog razvoja u skladu sa modernim principima i standardima. Pri tome treba biti svesan da je to izuzetno teak zadatak koji sa jedne strane trai prevazilaenje nasleene rutine, a sa druge, u ovoj oblasti ne moemo sebi pomoi nekritiki primenjujui iskustva razvijenih zapadnih zemalja. Pre svega zato to promene u razliitim segmentima drutva nisu istovremene, i dalje, ne postoje komplikovane demokratske procedure odluivanja koje ine osnov zapadnog modela planiranja. U transformaciji modela planiranja potrebno je: 1. Odrediti meru planiranja kontrole - koja odgovara mogunostima drutva 2. Transparentnost - Ceo postupak odluivanja, izrade planova, njihove modifikacije i adaptacije mora biti dovoljno jasan i transparentan svim uesnicima u procesu. 3. Fleksibilnost - Brza promena drutveno ekonomskih uslova nije u skladu sa krutim i jednosmernim hijerarhijskim odluivanjem. Osnovno pitanje koje se postavlja je kako uloiti to manje resursa i ostvariti eljeni rezultat. Odnosno, cilj je dobiti to bolje rezultate u odnosu na uloene resurse: rad, energiju, vreme, novac. Iskljuivo insistiranje na brzini i racionalnosti ne mora uvek dati najbolje rezultate. Efikasnost primenjena na tradicionalnu strukturu planskih dokumenata moe formalno dati rezultat, ali ne moe se postii da u svakom momentu imamo adekvatan planerski okvir za razvoj. Idealno zamiljeno planiranje razrauje probleme na razliitim nivoima da bi se na kraju procesa dobili uslovi za izgradnju. Efektivnost znai tano odreivanje svega to se eli postii. Ona se odnosi prvo, na sam proizvod (na primer plan koji e se ostvarivati) i drugo na proces planiranja. Efektivnost podrazumeva da se odredi ono to su potrebe, a resuri se usmeravaju da se to i ostvari.Ako nema resursa da se sve ostvari, nuno je skratiti listu elja i ograniiti je samo na ono to se moe ostvariti. 24. PREDUSLOVI ZA TRANSFORMACIJU PODRUJA URBANISTIKOG PLANIRANJA 1. Potrebna je otvorenost u odnosu na raznovrsnost razvojnih situacija. Ekonomska liberalizacija i promocija trine ekonomije uvode u centar panje teme produktivnosti, efikasnosti, trine konkurencije, partnerstva sa privatnim sektorom, participacije graana u upravljanju. Lokalne vlasti treba da rade u sadejstvu sa tritem, da budu osetljive na stalno promenljive situacije na tritu, sa jedne strane i da u sve aktivnosti ukljuuju najiru javnost, sa druge strane, kako bi se izbegli konflikti u fazi realizacije odluka. Osnovni uslov za uspeno funkcionisanje planiranja je ostavljanje dovoljnog prostora za nosioce promena (razliite aktere zainteresovane za izgradnju) da odrede adekvatna sredstva za postizanje dogovorenih ciljeva. 2. Upravljanje razvojem lokalnih zajednica je integralni a ne sektorski posao. Odelenja za planiranje (urbanizam) imaju po pravilu jako skromne resurse za obavljanje kompleksne delatnosti modernog upravljanja razvojem. Zato je neophodno razviti oblike zajednikog rada sa drugim uesnicima u procesu, drugim resorima uprave, privatnim sektorom, medijima, graanima. Sve politike i planske odluke moraju biti produkt pregovaranja i kompromisa. Umesto iskljuivo tehnikih vetina vezanih za pripreme planova i formulisanja uslova za izgradnju, sada je potrebno razviti sposobnosti ubeivanja i pregovaranja koje e omoguiti razreenje konflikta i dolaenje do sporazuma.

3. Neophodno je razumevanje sloenost novog ekonomskog i politikog okruenja u kome se urbanistiko planiranje odvija. Od kljunog je znaaja poznavanje naina funkcionisanja i upravljanja savremenim gradovima, regionima i drugim prostornim celinama kao i moguih oblika poeljnih, ciljnih situacija. Pored praenja politika koje su direktno vezane za izgradnju neophodno je ukljuivanje i drugih politika koje se donose na internacionalnom i nacionalnom nivou i vezane su za: socijalnu pravdu, ublaavanje siromatva, ekologiju, odrivi razvoj i drugo. 25. PLANOVI AKCIJA UNUTAR URBANISTIKOG PLANIRANJA Planovi akcije su deo integralnog plana, obuhvataju izbor zahvata kojima se realizuje program stratekog plana. To su tematski planovi, skup konkretnih planova zasnovanih na principima koje promovie vizija razvoja, koji su najhitniji i najvaniji za zajednicu, ali takoe, to su planovi za koje postoji dogovor o njihovoj realizaciji, kao i konkretna sredstva. To mogu piti planovi vezani za pojedine teme, sektore ili teritorije. Naglasak kod ovih projekata nije na postavljanju sloenih ciljeva i ostvarenju generalnog konsensusa, ve na realizaciji zadataka, reavanju konkretnih problema i usklaivanju neposrednih, bliskih interesa. Akcioni planovi kao delovi integralnog plana mogu imati razliite oblike i razliiti stepen kontrole: od preciznih politika, vezanih na primer za zatitu okruenja ili odnos prema zelenim povrinama u gradu do okvira za izgradnju sa regulativom koja odreuje dozvoljene dimenzije objekta, namenu zemljita i objekata za pojedine teritorije, do konkretnih projekata, kada se radi o objektima infrastrukture ili veim investicionim zahvatima. Na osnovu ovih planova bi se direktno mogli izdavati uslovi za izgradnju. Akcioni planovi se mogu raditi selektivno, prema potrebi, ne pokrivaju nuno sve teme koje se javljaju u kontroli izgradnje. Posebno je znaajno da ne ukljuuju detaljna i praktina razmatranja namene povrina i naina izgradnje na celoj teritoriji grada. Za svaki problem, temu moe se upotrebiti odgovarajui, primereni oblik kontrole koji ide od politika do precizne regulative.