broj 13 - jul/avgust 2012.

rad Ivana Radenkovia

AMpE PDF protiv t 4

: BOJAN S AVI OS TOJI 7
italite:

: Pogled iz ugla

TRINAESTI
Sluaj je hteo da ba trinaesti broj bude dosad najdeblji Avangrad. Mestimino poveanje broja stranica (od nekadanjih 28 na sadanjih 44) svakako znai komotniji i itljiviji koncept. Pre svega, eleli smo da ne tedimo na stranicama na kojima se nalaze aktuelne teme, da ne seemo i sakatimo tekst. ini nam se, recimo, da problematika tampanog ili elektronskog izdanja knjiga zasluuje da premai predvieni prostor za rubriku Pogled iz ugla, s obzirom na veliki broj dilema i pitanja u vezi sa sudbinom literature. to se nas tie, dragoceno iskustvo koje nosimo posle trogodinjeg rada na ovom listu ogleda se u tome to smo i sami saznali (i saznajemo) neke stvari koje nismo znali ili su nam ko zna kako i zato izmicale. Pa je, eto, ovo prava prilika da neto doznamo i nauimo od pravih ljudi na pravim mestima, gde god da su ta mesta i ko god da su ti ljudi. Bitno je da znaju ta rade. I od tih razliitih znanja i umea sastavili smo aroliki, opseniji sadraj. Pravi handmade. Etno. Naizgled miran pejza o kom je matao Veljko Petrovi dok se divio ravnici. A u stvari, kada se zae malo dublje u pranjavi atar, e, tek se tu onda naziru pravi obrisi ivog Avangrada. Branko uri

interv ju

+ SLOBODAN TIMA + PRIE IZ ZONE SUMRAKA + MILAN B. POPOVI + UTOPIJA: ZA SVAKOGA + OSVRT NA PRIU

DUAN MitANA

10

TENTINOSTI RTRETISANJA AU STRANPUTICE PO ERIKOM FILMU U SAVREMENOM AM

psihologija/film

15

KONJAC KOKAN RA 18
PRESECANJE STVARI
+ s.milenkovi

film:

muzika:

+ goribor

+ e.kantautor + mark lanegan + unsane + m.wagner

20

A ruhjbl flig kicsomagolt n

24

spomenik KIPOVI

ovde blizu:

literarni

26

PROESIS

sokak

29

foto: ivka Suvi Petrovi

Urednici: Branko uri i Milan ivkovi; redakcija: Ivan Pani, Brankica Opai, Dejan imurda, Sanja Ivkov; saradnici: Sinia Trifunovi, Jaroslav Ki, Branka Selakovi, Dejan Bogojevi, Svetolik Jozi, Danilo Miloev Wostok, Jelica Kiso, Ivan Despotovi, Joef J. Fekete, Branka Nedimovi, Olivera Markovi, ivka Suvi Petrovi, Slavko Mali, Marina Vicanovi, Verica Ili Milan Gromovi, Ivan Radenkovi, Jadranka Beanovi Sovilj, Alen Alispahi, ore urica, Sonja Peji, Branko Radakovi, Aleksandar ilas (plakat) (Srbija); Marko Gregur, Valentina Vukman Zeli, Jagoda Kljai, Mirko Savkovi (Hrvatska); Jasmina Hanjali, Semir Avdi, Admir Danko (BiH); dizajn: Branko uri; izdaje: Udruenje ARTiFAKT Sombor; tira: 500 primeraka. Rad na naslovnoj stranici: Sinia Trifunovi. Rad na poslednjoj stranici: Marko Na. Priloge primamo na e-mail: avangrad@gmail.com Sajt: www.avangrad.weebly.com; www.facebook.com/avangrad Telefon: 064/157-34-48
CIP - , 008(05) AVANGRAD : besplatni list za kulturu / urednici Branko uri i Milan ivkovi. - 2009, br. 1 (maj)- .- Sombor : ARTiFAKT, 2009-. - Ilustr. ; 24 cm ISSN 1821-133X COBISS.SR-ID 239782407

Ovaj broj Avangrada pomogao je Grad Sombor

pogled iz ugla

AVANGRAD

Put do PDF izdanja bilo kakve literature danas je laki nego ikad. Dovoljno je svega nekoliko puta kliknuti taster mia da bismo stigli do neke besplatne virtuelne biblioteke. Valja imati u vidu i to da se pojedine knjige rade iskljuivo kao elektronska izdanja, bez tampane verzije, pa se onda pomalo zabrinuti za sudbinu dobrih starih ,,lisnatih tiva. Pored knjiga, znamo svi, na isti nain su nam dostupni i filmovi i muzika za koje bi se nekad ekalo u redovima kod pirata-tezgaa. Ali, s obzirom da je itanje ipak drugaiji vid recepcije fiktivnog (ili realnog) sadraja, trebalo bi se zapitati kako emo u blioj i daljoj budunosti konzumirati knjige i koliko je opteprihvaenom i rasprostranjenom ,,download metodom ugroen smisao poimanja sutine nekog dela. Zbog toga smo reili da na ovim stranicama prenesemo miljenja ljudi iji je poriv, strast ili zanat upravo pisana (ili nacrtana) re.

PDF Stampa ta pa
v

-Sudbina knjige:

vs.

SADR@AJ, PRE SVEGA...

Mislim da svako vie voli da dri klasinu knjigu u ruci nego da je ita sa ekrana ili nekog drugog elektronskog pomagala. Meni lino je, meutim, ova neverovatna ponuda elektronskih knjiga koje se potpuno besplatno mogu nabaviti jako poveala mogunost da itam ba ono to me najvie zanima, a ne samo ono to mi iz materijalnih, izdavakih ili nekih drugih razloga jeste dostupno. Meni je daleko vanije TA itam, nego u kakvoj je to formi objavljeno. Smatram da su ovo sjajna vremena za svakog istinskog ljubitelja, ne samo knjige, nego kulture uopte, pravi informacioni komunizam i to ne u teoriji, ve u praksi! Mogu i da navedem knjigu koja je do mene stigla iskljuivo zato to sam je mogao skinuti u elektronskom obliku, a koju sasvim sigurno u klasinom izdanju nikada ne bih imao zadovoljstvo da proitam. To je The Face of the Third Reich Joakima Festa, koju od srca preporuujem u bilo kom obliku klasinom ili elektronskom! Danilo Miloev Wostok

CITANJE ILI KONZUMERISTICKA ZABAVA

V

ne pripada. Ne uklapa se. U nita. eem ulicom i pomiljam kako je knjiga stvar prolosti. Ona nam vie sti. eem ulicom i promatram ravne linije novih kua. Sve na Gotovo da vie ne ulazi u sustav vrijedno npr. Medicinsku enciklopediju njima i u njima je ravno, pravocrtno, sterilno. Moderno. Pokuavam zamisliti se vie ne kupuje ak ni kako bi stajala na polici u dnevnom boravku jedne takve kue i ne uspijevam. Knjiga m ljudima. Najbolji dokaz za to je na polici te odailjala poruku o domainima kao o obrazovanim, pametni Encyclopaedia Britannice. Knjiga se vie ne kupuje ak ni kako bi barem odustajanje od tiskanog izdanja itati vie ne znai nita. Znanje vie stajala na polici i govorila o nama, predstavljala nas u boljem svjetlu, jer vrijednosti. ne predstavlja nita. Zbog toga knjiga vie ne ulazi u sustav je postojala elja za stvaranjem itanje je stvar prolosti, vremena tukatura i balustrada, vremena u kojem kojem je najvanije ovo to je sad, velikih, bezvremenskih djela koja e sluiti svima, nikako vremena u ve itanje ili konzumeristika zabava koja vremena novca i otuenja. Stoga kljuno pitanje nije pdf ili tisak, elja za velikim djelima ili je jedini e stvoriti generaciju plonih, ispraznih likova? Pitanje je postoji li jo interes obogatiti se? neka nova renesansa u kojoj Vjerujem ipak da e nakon to dotaknemo dno gluposti i besmisla, nastupiti koja se nee mjeriti samo rasponom krila privatnog aviona i e se traiti smisao dublji od novanika, irina biti vano. Nadam se knjigama u da e ljudi teiti neemu viem od poslovnog tornja te da e i itanje opet tiskanom obliku. Marko Gregur

AVANGRAD

pogled iz ugla

NEODOLJIVOST HARTIJE
U savremenom dobu u kom ivimo elektronska izdanja knjiga i asopisa postala su dostupna svim ljubiteljima pisane rei. Lako je informisati se o novim izdanjima, novim asopisima, naruivati knjige tampane forme preko interneta. To je i praktino, s obzirom na finansijska stanja italaca koji nisu u mogunosti da esto kupuju knjige tampane forme i kojima na neki nain vie prija itanje knjige sa monitora nego tampane knjige. Tu se miljenja razilaze. Generacije koje su stasale uz tampani vid knjige ne daju mnogo znaaja elektronskoj formi. Elektronska forma za njih predstavlja vetaku tvorevinu, a sve to je vetako nema neku posebnu vrednost, nema identitet, karakter, jednostavno nema duu kao to je to sluaj kod tampane forme knjige ili asopisa. tampanu knjigu italac jednostavno moe da oseti, da je dri u rukama, ona ima svoj miris hartije, svoju teinu, smisao...upravo takav italac koji moe da oseti te karakteristike tampane forme nikada se nee odrei tog zadovoljstva itanja. S obzirom da se nove biblioteke sve ee otvaraju, da se stare pune knjigama i ne zatvaraju, tampana forma ima veliku budunost. Tu je, takoe, i injenica da sajmovi knjiga odlino funkcioniu i svake godine je sve vie posetilaca i sve vie novih izdanja. O tome nam svedoi meunarodni Sajam knjiga u Beogradu koji je iz godine u godinu poseeniji. Moja prologodinje iskustvo posete frankfurtskom Sajmu knjiga, gde se okuplja veliki broj i italaca i pisaca, lino mi govori o tome koliko je tampana forma bliska ljudima. Dakle, tampana forma i te kako ima svoju budunost, ali to, naravno, zavisi i od samih italaca. Koliko se knjige budu itale, kupovale, toliko e se i tampati. To se u sutini i dogaa, postoje razna izdanja za svaiji dep, najbitnija stvar u svemu ovome jeste to da knjigu pribliimo itaocu, da se oplemenjujemo, da stiemo razna iskustva i na kraju da budemo bolji ljudi. Jaroslav Ki

EKTRONSKOG OSTI I MANE EL PREDN

[TIVA

e novih radova i literature autora nja knjiga koja su laka za plasiranj Danas su dostupna elektronska izda e. Svaki knjievnik ipak eli stva za tampanje klasinog oblika knjig sti koji nemaju izdavaa ili finansijska sred tronskim izdanjem nestaje moguno reakciju, ali sa elek rad predstavi publici, da oseti povratnu ivu re i u oima da svoj n. Ljudi vole kontakt sa itaocima, koji je vrlo vaa enu. Vrlo je vana promocija knjiga i sam lini, fiziki e misli i pokae im to, da im na proc izuje svoj i itaoca si pravi pisac ukoliko materijal loge knjiga koje su inae jako stare nude i elektronske kata st itanja knjiga u bibliotekama koje ova. Pripadam i moguno delo za vjek vjek u svetu, to je odlina opcija za sauvati u svojim rukama. postoji samo nekoliko primeraka istih o delo dok ga itaju ukoliko ga dre vljavaju sam grupi onih koji na drugaiji nain doi no traganje po antikvarnicama ce, razliita tekstura knjiga, beskona Taj fantastini miris knjige, povez, kori Ako me pitate da li biram elektronsku m knjigama, je fascinantan oseaj. za neobinim delima, kao i retki lutno drugaiji, moniji. Volim za ovo drugo, jer je efekat itanja apso ili pravu knjigu odluila bih se uvek jam ni elektronska izdanja, jer ne sna na svoju biblioteku. Ali ne odbi knjige, sakupljam ih i vrlo sam pono na klasian nain. lanaka koje elim da proitam da nee uspevam da doem do svih knjiga i e nad drugom, biram da verujem nost i raspravljamo o prevagi jedn Ako predviamo budu skim izdanjima. Pisaca je tron nu, kao ni da je literatura ugroena elek elektronska knjiga pobediti ovu standard imaju svoje beleke i ostavljaju je vie, jer po drutvenim mreama svi uvek bilo i bie, a koliko vidim sve ih la. Te stoga moda nekome nije entare drugih posetitelja njihovog profi svoje prie, pesme koje napiu za kom tu raste, ali to i daje podstrek da se onih koji piu, konkurencija na tri ni mila ova injenica, ali sve je vie oko nadmetanja, to je u aktiviraju. Budi se jedno uzbuenje e, kreativnost i potreba za pisanjem sive elij a konkurentima, jer itaoca ipak om, ak ni za razmiljanje o kolegam redu, ali isto tako nema potrebe za strah knjievnog rada. itaoci, bilo ika koju emo privui kvalitetom svog ima, i za sve nas postoji italaka publ pesme, te kliknu da im se svia, i ca na Fejsbuku, koji prelete preko prie oni koji pripadaju grupi instant itao h slojeva tiva, ima u zavisnosti od ete vaem delu dolazei do najdublji ili onih drugih koji se duboko posv i da svoje delo pusti da ivi, a pisac bi trebalo da ostane dosledan sebi njihovih afiniteta. Svako bira svoj put, je na samom umetniku. dardnom izdanju knjige ta odluka osta da li e to biti u elektronskom ili stan Branka Selakovi

intervju

AVANGRAD

BIBLIOTEKA U BUNKERU

Danas, kad sami moete dosta jedn ostavno objaviti elektronsko djelo i bez po muke postii zamiljenu planetarnu itanost, praktino gdje god postoji internet, odjednom izranja mno go znaajnih usputnih pitanja. Prije svega pitanje autorskih prava, jer sve to se postavi na uvid globalnoj mrei moe se metodom copy paste lako prisvojiti, a to malo ko kont rolie. ISSN broj koji ui na prvim ili zadnjim stranicama knjige daje nam kakvu-takvu garanciju da smo mi ba ti koji su objavili originalno djelo . Na samu pomisao da bih svojim prija teljima, kolegama, saradnicima, umje sto knjige poklonila CD, najeim se. Znam, vrlo lako i jeftino se mo e narezati koliko elite tvrdih diskova, ali kako npr. olovkom napisati toliko oekivanu posvetu. Ona se pie spontano, u trenutku, i odraz je naeg odnosa prema itaocu, koji na taj nain eli i sam biti vaan. A, uz to, CD se ne moe itati u svakom slob odnom trenutku i bilo gdje trebalo bi uvijek sa sobom nositi kompjuter. Na kraju, stari CD nema mirisa... Razmiljajui o ovoj dilemi zamilja m se kako ulazim u kilometarski podz emni objekat, moda ak i negdje na povrini Mjeseca, sa labirintom nepreglednih hodnika u kojima su arhiv irane elektronske knjige, jer i najbolje uvana elektronska informac ija se sa jednim delete moe unititi, a mi elimo trag. Da, u tome je izgleda sutina ove dileme: piemo jer mislimo da imamo rei neto vrije dno ljudima oko nas, ali i onima koji e doi poslije. To svakog stvaraoc a inspirie i smiruje, jer i nepriznat autor u aktuelnom trenutku gaji vjerovanje da e jednom neko prihvatit i i cijeniti njegovo djelo. Zato, kad uet e npr. u Franjevaki samostan u Fojnici ili bilo koji drugi sakralni obje kat u cijeloj regiji, vidjeete stoljetne knjige koje je toliko oiju prije vas gledalo, divilo im se, uivalo u njim a, odgajalo se i napredovalo. Zaista, za sada se ne mogu zamisliti u biblioteci u onom podzemnom bunk eru, pa makar bila i na drugoj planeti.

Jasmina

VESELI PESIMISTA

Hanjali

Prva knjiga koju pamtim mirisala je na memlu i imala uto-braon pege po stranicama, kao urije jaje. Iz nje nam je na polupismeni stric itao bajku o Guliveru, sriui slova, oteui samoglasnike i seckajui slogove. Bio je to neponovljivi performans. Nas dece koja otvorenih usta zurimo u njega, i strica koji s naporom, ali predano, pokuava da nam doara napisano. Sad nalazim takve knjige po buvljacima. Izbacio ih je pred kontejner neki novovremac, da bi u kuu ubacio raunar najnovije generaci je kojim ne zna da rukuje, i ostavio dovoljno vazduha, kao na livadi sa koje je doao. Kad se vratim kui sa buvljaka nosei knjigu ispod mike, pun sam radosti. Legnem na kripavi drveni krevet, otvorim je, a iz nje zamirie prozukla dunja, izleti jato zamiljenih moljaca, i nedokuivih oseanja. Bacim pogled na svog gordog P.C. Gulivera i nasmejem se u sebi. Moji mali tampani Liliputanci razbacani svuda po kui tiho pletu nevidljivu mreu od due oko njega, ali on to ne osea. Uostalom, ba me briga ko ita elektronska, a ko tampan a izdanja. Meni, brate, puca grbina dok sedim poguren pred monitorom, i muti mi se pred oima. A ionako e krajem 2012. da rikne sva elektronika, 2013. da se zatuli sunce, pa emo da preemo na usmena, a moda i telepatska izdanja. Dakle, kao to vidite, sudbina knjige moe da bude i neto sasvim tree. A moda je i nee biti ali Slavko M

PRIRODNO

misiju. ne postoji. I jedna i druga izdanja imaju svoju jasnu Za mene dilema tampana ili elektronska izdanja o jeftinijem vidu , dobu koje navodno trai sve odmah, Moemo govoriti o prednostima i manama, o brzini zameniti tampana nikaciji... Ali elektronska izdanja nikada ne mogu publikovanja dela, o masovnoj komu poljskog cvea ne moe oponaati nijedan Kao to ni miris tampana su iskrenija, imaju duu, imaju miris. stavno, prirodno je iznad... tampano je iznad ga prave najbolji strunjaci iz te oblasti. Jedno parfem iako dvienu je da tamparska maina negde napravi otisak, nepre elektronskog. Iz jo bar jednog razloga: mogue enje pa moemo posedovati original vo slino iznena mrlju koju Fotoop ne moe ukloniti, ili nekak ! I knjigu ili asopis moemo staviti pored Avantura je tu, ne treba da se nje olako odreknemo tampanog dela. Dejan Bogojevi glave ili izmeu dve glave u polusnu...

AVANGRAD

intervju

UVID U POEZIJU
Bojan Savi Ostoji je pisac i prevodilac, autor knjiga poezije Stvaranje istine (2003) i Tropue (2010). Priprema poemu Stereorama i knjigu eseja Aleatorij. Prireiva je brojnih dosijea o savremenoj francuskoj knjievnosti, objavljenih u periodici. Ureuje Agon, asopis za savremenu poeziju. Radi kao knjievni prevodilac sa francuskog. Zato je upravo on prava osoba koja nam moe pojasniti pomalo skrajnuti pojam sutine poezije i pojave koje dananju poeziju prate, a nametljivo se istiu u prvi plan nae svakodnevice.
Ureujete asopis za poeziju Agon. Samim tim ste u kontaktu sa velikim brojem autora iz regiona. Kakve teme preovlauju u savremenoj poeziji? Da li je veinom re o dekonstruisanju postojeih motiva, ili ima mesta gradnji nekih novih formi i promociji novih ideja? Zadrao bih se na ovoj distinkciji koju ste izneli u poslednjem delu pitanja, izmeu dekonstruisanja postojeeg i gradnje novog. Smatram da je ono to se oduvek, i uvek na brzu ruku, naziva novim, pre svega preraeno, ili ako vie volite Deridu, dekonstruisano staro. Danas je neupuenom itaocu-sluaocu teko, na nekakav kolski nain, definisati poeziju spolja. Ono to se danas naziva poetskim tekstom sve se vie odlikuje heterogenou: poetski tekst je sve neuhvatljiviji. Sve ga je tee razlikovati od drugih anrova, jer koketira sa prozom, promilja se u eseju, ne okleva da se dramatizuje, ak ni da se sebi podsmehne kao poeziji. anrovska istota nije nikakav imperativ: padaju mi na pamet knjige Sonje Veselinovi (Poema preko), Jelice Kiso (Crna srea), Vlade Stojnia (Poziv na sauesnitvo), Bojana Vasia (Tomato); one se nazivaju poetskim knjigama (teko ete u poslednje vreme uti izraz pesnika zbirka), premda su heterogene i sklone pripovedakom i esejistikom zamahu. Zanemarivanje znaaja pitanja forme navodi nas na zakljuak da je dananji pesnik postulirao da se poetsko deklarie iznutra. (Ali setimo se: pravo na protejstvo i eklektinost forme doskora je dodeljivano uglavnom romanu.) to se tie tematskih tendencija u savremenoj poeziji, ne bih se iscrpno posvetio njihovom pregledu, ve bih izdvojio dve, po meni preovlaujue, koje bih stavio, potpuno arbitrarno, pod injel Remboa i Malarmea. Prvu bih grubo nazvao kognitivnom poezijom, i stavio bih je pod Remboov znak. U ovakvoj poeziji je dominantna prizma jednog osetljivog subjekta, suoenog sa svim to mu se predstavlja kao Drugo (preko kojeg se afirmie kao ja), a

Bojan Savi Ostoji na fotografiji Danila Luia

intervju
apsolutizuje se kao uvid. Kognitivna crta koju ovde nalazim je moda iznenaujua, ali dominantna. Njena re-vodilja je istina. Drugu tendenciju bih komotnosti radi mogao nazvati metapoezijom, pod metaforinom egidom Malarmea. Pesma postaje poprite dijaloga drugih tekstova, sa jakom programskom, teorijskom i retorikom crtom (koja, ponovo iznenaujue, iako je prisustvo teorije dominantno, zasenjuje kognitivnu crtu, pripisanu lirizmu). Njen moto je efekat. Iako ih ovde razdvajam, ove tendencije ne postoje u istom stanju; teko da ete zatei danas nekog pesnika koji je dosledno veran samo jednoj tendenciji. Heterogenost e i ovde prevladati nad istotom anra, zastarele odrednice. Agon, asopis koji od 2009. ureujemo Vladimir Stojni i ja, sem to je otvoren za poezije, daje prostor i za njeno teorijsko problematizovanje. ta, po Vama, u aktuelnoj domaoj knjievnosti ne valja i na ta se to naroito obruava pesniki jezik i filozofija dananjih autora mlae generacije? Pozvan sam da govorim o poeziji, tako da u zanemariti svoj pogled na situaciju u dominantnijem rodu. Postoji u Srbiji, od devedesetih naovamo, hrabrenje jednog retrogradnog pesnikog stereotipa, koji je iao u korak i uz dlaku sa nedavnim buenjem nacionalnog i religioznog identiteta. Osetila se potreba da se prokazani i zatvarani pesnici iz komunistikih godina stave u slubu nove srpske nacionalistiko-bigotne ideologeme. Na stranu to to je sluenje nekoj stvari potpuno zastareli, ak romantiarski nain poimanja poezije, pesnici poput Matije Bekovia, Rajka Petrova Noga nisu oklevali da se angauju na tom anahronom zadatku vaspostavljanja identiteta. To su sadanji prinevi pesnika, sadanji bardovi. Za mene su oni i njima slini odavno mrtvi, pre svega zato to ih je toliko opila ta ideoloka motivacija, na tetu svega to je poeziji potrebno: jezika. Eto jedne svakako zastarele koncepcije zastarele i kada se pojavila kojoj se, naalost, priklanjaju i mnogi drugi, nekada dobri pesnici, skladajui svoje akatiste, hukake pesmice, veto se prilagoavajui oscilacijama politike situacije. A uz njih i, takoe po slubenoj dunosti dodeljeni, kritiari. ta je danas dobro u poeziji? Ne nuno ono to se ne angauje, nekakav moderni larpurlartizam, kao to je bio tzv. neosimbolizam. Smatram da je poezija sama po sebi angaovana, jeziki dakle politiki, da joj ne treba pokrie nekakve svetovne stvari da bi se proula. Francuski pesnik ak Dipen rado je govorio kako je svaka neumerena slava koja snae pesnika suti nesporazum. Znam da se dananji akademici ne bi ni zapitali o tome; zato to je poezija za njih sredstvo za neto drugo. U ta bi se pretvorila srpska poezija i knjievnost uopte da se iz nje odstrani politika? Kad bi se iz knjievnosti odstranila politika, vie ne bismo imali mogunost da je itamo. To ne mora da bude neko politikantsko, ideologo-pokloniko knjiestvo. Politika je nuno usaena u re. Problem je to se, ne samo u knjievnosti, i ne samo kod nas, esto meaju politikantski i politiki stav.

AVANGRAD
Da li kod nas postoje pisci ije je vreme, po idejnoj strukturi njihovih dela, na neki nain prolo? Doe mi da odgovorim: nastupilo je vreme smrti pisca! Nije li taj kult dovoljno osporen, jo pre pola veka? Ima pisaca koji su, iako fiziki prisutni, knjievno odavno mrtvi. (Ima i onih, njihovih italaca i podraavalaca, koji su mrtvoroeni:) Njih na aparatima odrava jedna idolopoklonika recepcija verna kultu autora, u svemu slina nekakvoj pastvi, koja ne moe da smogne snage i prizna: Pisac je mrtav! Setim se, usled ovoliko spominjane smrti, Ristievog teksta Tri mrtva pesnika, meu kojima je naveden i, tada iv, Milo Crnjanski. Vidite kako jedan ideoloki profil moe da doprinese sahranjivanju jednog ivog autora, koji e se, kad se steknu povoljni ideoloki uslovi, povampiriti naravno, kao svetac. Setim se takoe i nedavnih, stvarnih smrti Radomira Konstantinovia, Novice Tadia. Te su smrti bile neprimeene; ove je pisce javnost pustila da umru za ivota, iz jednog stratekog nemara; a tolerisala je i hukala velikosrpske pojce i od njih stvorila instant-korifeje. Moe li angaovana literatura (ili samo ,,obina, dobra literatura) angaovati javnost? Mnogi pisci ne ele da nas angauju, ve da nas demagoki zavode, da ispevaju svoje apologije, i stiu pristalice, a ne itaoce. Kao stranaki lideri: da se ni ne zapitamo pred tim njihovim kukanjem, ve samo da ih usvojimo ili im se usprotivimo. Crno-belo: eto na ta je svedena ideja angamana: na pripadnost klanu, udruenju. Pogledajmo (ve zaboravljeni) sluaj teksta Andreja Nikolaidisa, ili skoriji, tekst Gintera Grasa posveen politici Izraela. Tekst je i dalje sposoban da izazove buru. Ali onda bura tee svojim tokom, povinujui se drutvenim pravilima igre: knjievnost, kapisla, odmah je zaboravljena. Niko u ovom sluaju ne pamti ta je zaista pisalo u tekstovima, ve zvanine demare i smene koji su bili njihova posledica. Meni je tu najzanimljivije kako autori sami reaguju, bilo na salve, bilo na drvlje i kamenje. Ginter Gras, koji je dobio zabranu ulaska u Izrael (ozbiljno shvaen!), odmah je rekao: ta mora da se kae je pesma u prozi: kao elei ovim knjievnim atributom da kastrira i relativizuje posledice tog naglog amara. Ovi, nesreni sluajevi, ipak samo potvruju da je odnos izmeu knjievnosti i drutva sve slabiji; da nema, od strane drutva, pokuaja dubokog razumevanja angaovanih implikacija knjievnosti. Oni koji su osudili Nikolaidisov tekst, a potom i proglas Foruma pisaca koji ga je podrao, i Ugriia kao sutpotpisnika, nijedan od ovih tekstova nisu ni proitali. Ovo mogu da potpiem. Kakvo delo (prozno, poetsko ili dramsko, svejedno), po Vama, mora u dananje vreme da se oznai kao hrabro? Moe li se izdvojiti autor, ili grupa autora, koja se istie specifinom, ,,umetnikom portvovanou? Za mene je delovanje Beogradskog kruga i Druge Srbije za vreme devedesetih predstavljalo poduhvat koji bi se mogao nazvati hrabrim, a to je bio jednostavan produetak razvojnog puta jedne antinacionalistike jugoslovenske inteligencije. Pisci kao to su Filip David, Mirko Kova,

na elu sa Radomirom Konstantinoviem, i mnogi drugi, predstavljali su tih godina trn u oku ovdanjih novoizabranih monika, i time su sebi svesno upropastili ivot. Hrabrost je bila u takvom se vremenu odupreti konformistikoj potrebi za normalnim ivotom ili, kako Predrag udi duhovito kae, sinekurinom jer upravo hlebu veina naih intelektualaca nije odolela, pa se silom prilika adaptirala novim ideolokim uslovima. (To je moda isto tako hrabro: tako spremno pogaziti svoje ideale; moda je ovo politikantsko vreme trgovine glasakim telima jedno hrabro vreme!) Rei za pisca da je hrabar takoe potie iz jedne drutvene optike. Eto, Gras je, tako je milion Nemaca rezonovalo, rekao za Izrael ono to smo svi izbegavali da kaemo. Masovno identifikovanje, dakle, to je uslov da me proglase da sam hrabar? Za mene su, naprotiv, oduvek bili hrabri pisci koji ideoloko ne pretpostavljaju umetnikom, koji nisu napravili kolu od svojih uverenja, a koji su iz te spoljne, nuno elitistike pozicije nastavili neumorno da kritikuju stanje stvari; takvi su retki: Moris Blano, kod nas: Danijel Dragojevi i Milan Milii. Toliko o nekadanjim hrabrostima. Danas smatram hrabrom i inicijativu skoro osnovane Radne grupe iz Beograda, kojoj pripadaju pesnici Bojan Vasi, Goran Korunovi, Tamara uki, Uro Kotlaji i Vladimir Tabaevi. esto ih spominjem kao neku vrstu metonimije ivosti aktuelne pesnike scene. Oni su pokrenuli malu pesniku ediciju Cach, koju sami tampaju i uvezuju, runo; te dele prijateljima i zainteresovanim itaocima. Biti u ovom smislu aktivan, a ne ekati, pogrueno, milost drave, to je danas hrabro. Kako gledate na regionalne knjievne manifestacije i festivale? Koji biste izdvojili kao naroito znaajan i kvalitetan? Prole godine sam uestvovao, kao pesnik i prevodilac, na Beogradskom festivalu poezije koji organizuje Trei trg. Taj festival, iako ambiciozan, po meni je bio vie nego revijalan. Slino bih mogao rei za ovogodinje formalno obeleavanje Svetskog dana poezije u KCB-u. Nedostaje nam ozbiljan festival posveen poeziji, koji bi bio sklop itanja i okruglih stolova; za nijansu vie razgovora, za nijansu manje excathedra itanja. Sluaju vas iz auditorijuma, i znate da vas samo toleriu; a vi hoete da vam odgovore. (Dobro, nee svi pesnici da im se odgovori: nisu svi tako hrabri :) Volim zato da prisustvujem skromnijim i kamernijim itanjima, na kojima moe doi do slobodne, neinstitucionalizovane razmene energija. Tako neto organizuje ARGH. Na takvim se nenametljivim mestima obrazuju fokusi mlae scene. Da li obavezno proitate knjigu koja je dobila, recimo, NIN-ovu nagradu i ta mislite o domaim knjievnim nagradama? Idu li one u prave ruke? Ne proitam sveeg Ninovca. Ponekad se desi da sam ga ve proitao (ovo je ve hipsterski odgovor:). Moram priznati da ne pratim mnogo naa savremena prozna dostignua. Romane slabo itam, vie me privlae prie, a pripovedai ne idu u Ninovce. Navijao sam, pri poslednjem dodeljivanju NIN-a, za Slobodana Timu kao pesnika, kao oveka koji je napisao pesmu Ogledalo Lune. Eto, malo iskrenog pozeraja za kraj.

AVANGRAD

intervju
ini mi se da danas u knjievnoj produkciji (vie nego u knjievnosti) postoji imperativ, izriit nalog nekog literarnog super-ega, u formi itaoca, izdavaa, da se napie roman; jer inae se, toboe, ne moe smatrati piscem. Ali potranja, potreba italita, ne svedoe o kvalitetu pisanja, ne definiu ga: sve su to spoljne kategorije. Voleo bih da nekog ponukam da napie unutranju ako takva uopte postoji apologiju romana. Radovan Ivi, hrvatski pesnik i dramski pisac, govorio je kako su nagrade najbolji nain da se pisac pripitomi, uini bezopasnim: Daj nekome nagradu, malo pozlaenog pleha ili veliku ogrlicu, pa se vie nee buniti i postat e dobar graanin i pokoran sluitelj reima. Sve je u ovoj otroj invektivi i dalje aktuelno; i ogrlica, i pokornost, i reim. S obzirom da se bavite i prevodilakim poslom, da li moete da nam kaete koja ste dela preveli? Za prevodioca esto kau da je neostvareni pisac; ja smatram da se te dve funkcije u mom sluaju nadovezuju; ali primarna svakako ostaje pisanje. Prevodim sa francuskog jezika, u poslednje vreme uglavnom filozofiju i teoriju knjievnosti. Dosta svojih prevoda poezije sam objavio u Agonu, a za mnoge druge asopise priredio sam nekoliko knjievnih dosijea: o Remonu Ruselu (Gradina), Oulipo-u (Polja), skoro o Morisu Blanou (Polja). Poslednji prevod koji sam objavio je jedan pseudo-putopis aka Deride, Za Moskvu u oba pravca, nedavno izaao za Karpos. Rekao bih, ako dozvolite, neto o odnosu prevodioca i pisca u sebi. Primera radi, za poslednjih mesec dana izala su mi tri prevoda: ne kaem to da bih se hvalio. Ali zato ve dve godine ne uspevam da objavim pripremljenu knjigu poezije. Postoji taj jasni raskorak, koji se esto, iz eufemizma, naziva trinim. Ja smatram da je na delu jedna dublja strategija obeshrabrivanja mladog pisca, pogotovo ako je pesnik (gore smo videli kako se Radna grupa bori s tim frustriranjima). Teko je rei da je pesnika knjiga objavljena i kada izae; to je jedno objavljivanje pro formae: jer uglavnom, nema distribucije, nema dostupnosti. Moja poslednja knjiga Tropue (iz 2010) na nekom sajtu se deklarie kao rasprodata. Dobro, da znam da je razgrabljena, pa da tampam novo izdanje! :) Uslovi se, svakako, menjaju: ova je godina, po svemu sudei, posveena mlaoj pesnikoj sceni; pojavie se nekoliko antologija, zbornika, koje objavljuju znaajne kulturne institucije (KCB, DKSG). Ne ivi se od prevodilakog rada; danas, ovde, ne. Ali, svakako, ne prevodi se da bi se ivelo. Niti se zato pie. (To takoe poruujem akademicima.) Vraam se esto Blanoovom i Dipenovom uskliku o pisanju kao jednoj sutinski neokajivoj i nenadoknadivoj delatnosti. Ovo geslo ponekad poslui kao hrabra, nimalo maloduna uteha u vremenu kada se pisanje odreuje kao nepotrebnost. razgovarao: Branko uri

italite

AVANGRAD

Slovacki val cer ov ac ki valcer Sl

v
Kraj igre i Patagonija Duana Mitane
Slovaki pisac Duan Mitana je uspeo da spoji dve vetine neopohodne za siloviti proboj meu iri krug italaca i ui krug kritiara. Njegovo pripovedanje je lako, a psiholoka ubedljivost likova fascinantna. On jednostavno poznaje ljude. Pred nama se nalaze romani u kojima slojevitost ljudske psihe nadilazi samu fabulu koja je, opet, samo nusproizvod ovekovih predstava o sebi i svom sivom okruenju. Ovom prilikom bi se moda trebalo uzdrati od toga da se to sivo okruenje okarakterie kao birokratska realnost (ili kafkijanski komar) tadanje komunistike ehoslovake. Naravno da to sve stoji, o tome je toliko toga napisano, ali kritika takvog sistema nije u prvom planu kod ovih dela Duana Mitane. Nepotizam, mito,

10

politika ulizivanja i ostale drutveno korisne delatnosti univerzalna su karakteristika jadnog ljudskog mozga. Zna to Mitana dobro i zato je u Kraju igre komesar Rehora marginalan lik, obian i bedno ambiciozan inovnik koji udovoljava sebi tako to zadovoljava onog iznad sebe, a sve ispod sebe kinji. Njegov mozak, kao i mozak doktora Butora koji bi, eto tako, da postane glumac a zauzvrat nudi svoje usluge (inae je patolog), je predstavljen kao anomalija organizma. Nisu to mane drutvenog poretka, to su strane ovekove izopaenosti koje ostavljaju svoj trag u stvarnosti i ine je onakvom kakva jeste smena i uasna, groteskna pre nego apsurdna.

AVANGRAD
Kraj igre je objavljen jo 1984. godine i nimalo nije izgubio na svojoj aktuelnosti. Ba zbog gore navedenog. Nema u njemu ba nikakvih anahronizama, atmosfera istonoevropskih osamdesetih se nigde ne osea, a glavni lik, Peter Slavik, televizijski reditelj, jeste samoizolovana figura, moderna individua iji je greh zabluda o sopstvenom ivotu. Mitana je, inae, ovek sive televizijske produkcije, uio je na fakultetu u Bratislavi tehniku TV filma, a njegov junak je, moebiti, neki njegov davnanji zabludeli kolega ili on sam, pomalo. Peterovo interesovanje za reiju jeste opsesivno, ali povrno, on je ovek koji dobija posao reisera sasvim sluajno (smru glavnog reisera), ali koji ne moe da se izbori sa svojim ivotom i svojim oseanjima da bi stvorio priu o drugim ljudima. Muen, pre svega, potresima u porodinom ivotu, preteranom lepravou supruge Helene i posesivnou svoje majke, on gubi nit koja predstavlja granicu snimljenog i doivljenog. Ubija Helenu ne shvatajui da je ona samo glumica kojoj je potrebna izuzetna panja i nastavlja da ivi ivot po svom scenariju dok ga dostojevtina (eh, ti bahato uticajni Rusi) potresa sa svih strana. Saznaje da ga je supruga ipak volela, na svoj nain, saznaje i da je bila trudna i da je to dete zaista njegovo. Prokljualu savest ne moe da ugui, to koristi islednik, kapetan tevurka, hvatajui Petera tamo gde je uhvaen i Raskoljnjikov, u psiholokom neskladu koji prouzrokuje raskol izmeu sopstvenih ideala i ivotnih injenica. Slavikov pad je dvostruk. On gubi bitku i u svom scenariju i u stvarnosti. Ni jedno ni drugo nije uspeo da iskontrolie. Njegova kazna je, u oba sluaja, usamljenost, dok mu na dui lei majka koja u zatvoru trune umesto njega, jer je sebe podmetnula kao ubicu ne bi li tako zatitila svoje preoseajno udovite. Kraj igre ima obrise detektivskog trilera u kom se tano zna ko je ubica, znaju se i motivi, a dokazi lee naoigled aktera drame. Istraga je psiholoka igra make i mia u kojoj se mi samo vrti u krug. Sve je to, uostalom, bila samo igra, jo od poetka romana. ivot glavnog junaka jeste njegov autorski film (ono za im toliko ezne u filmskoj umetnosti), prava drama, dok za itaoca moe biti i britko, humorno tivo, ali i kratki vodi kroz strme predele ljudskog duha. Nasuprot Kraju igre, roman Patagonija sadri u sebi vei procenat autobiografskog. To je pria o bekstvu glavnog junaka, Ivana Mraza, iz sigurnosti porodinog doma u neizvesni i opaki lavirint, meu slobodne prestonike umetnike ija je velianstvenost u tome to sami kroje svoj ivot i svoju smrt. U traganju za linim mitom, Ivan Mraz prolazi kroz mete svakodnevice koja, kroz njegovu vizuru, deluje tajanstveno i urokljivo. Slikoviti obred vaenja ivca iz zuba nenametljivo je povezan sa duevnim stanjem glavnog junaka koji se tim inom oslobodio prese graanskog ivota, majke, oca, fakulteta, budue ene i slube. Metaforiki, mrtav zub korespondira sa njegovim oseanjima. Problem

italite
je u tome to on nije ovek bez strasti, ali one ostaju nekako umrtvljene, stavljene pod kontrolu nezadrivog nagona za slobodom. Dok zavodi Vjeru Kriovu, udatu novinarku, on se igra, ona prihvata tu igru i raa se naizgled laka, slatka ljubav koju e pisac majstorski demantovati suprotstavljajui joj puku i obinu realnost. Ponovni susret Ivana Mraza sa roditeljskim gnezdom, tanije sa majkom (otac mu je umro), vraa ga na poetni kolosek. Da bi zaista zavoleo dom, svetilite svojih preadaka, valja mu otii to dalje, jer e samo tako njima biti blii. Naalost, ovo su zasad samo dva prevedena Mitanina romana (Kraj igre u izdanju beogradskog Arhipelaga i Patagonija u izdanju zrenjaninske Agore, oba dela prevela je Zdenka Valent-Beli). ta se deava u ostalim njegovim delima, iji su naslovi i te kako privlani (None sprave, Slovaki poker, Hristov povratak...), ostaje nam samo da nagaamo i nadamo se da e prevoenje Mitaninih dela na srpski jezik jo vie produbiti prijateljstvo dve tradicionalno prijateljske zemlje, kao to bi rekao neko sa naeg arenog Dnevnika. Branko uri

Patagonija i None sprave; korice slovakog izdanja (izdava: KK Bagala)

11

italite Pogled iz Bernardijeve sobe

Bernardijeva soba Slobodan Tima Kulturni centar Novog Sada, 2012.

AVANGRAD

Pita Petrovi, ovek koji ne radi, misli i ivi u ljuspi staroga mercedesa, ovek koji razmilja o lepoti plastinih kesa kada se fronclaju u jesen, ovek koji ivi na dnu Okeana, zagnjuren u svet, ovek iji je Kairos sa pramenjem samoe mesto sree jer njemu srea i nije toliko bitna. Ali, bitni su detalji, nijanse, boje i oblici. Ne dodiruje ih, iako ih posmatra. Kao to se na kraju romana jasno vidi, njegovo osnovno naelo je Lepota, lepota po sebi. Estetika iznad lepog, to bi Merlo-Ponti rekao: Oko gleda ali je duh taj koji vidi, Lepota je u i dublje, izvan samog oka posmatraa, lepota je u biu. Dakle, Pita Petrovi, zagledan u svoje ruke (svoje prazne ruke), svet oko sebe i njegove delie. Razlaganje slagalice Razlaganje na delie ljupkosti u stvarima. Ljudi su prolazni, sve je prolazno a on nema poverenja u svet zagledan u sebe, on je osobenjak. Pita Petrovi, pria nam priu o sebi, o svetu kako ga on vidi. Priu o samoi i ledenom Okeanu, udljivom, a nekad i toplom. Ovo je jedna pria o jedinstvu u mnotvu jer ta je ovek ako ne jedinstvo, individua, kap u masi, moru. I tako baen u okean, to bi Andri rekao bez asova plivanja, koprca se, batrga se ili pak naui, ali umori se i nestaje na dnu, zauvek izgubljen za ivot kao zrnce peska, pa pepela, i na kraju praha. S druge strane, ovo je pria o krahu Bratstva i Jedinstva. I pria o otuenosti pojedinca. Ex-Jugoslavija kao jedna mnogolana porodica gde su deca ostala u veitom pubertetu, a otila - svako na svoju stranu (ili meu). Ovo je, takoe, pria o jednom domu, o razuenosti porodice i izgubljenih delia iz prolosti koje junak nalazi u seanjima. Ne zadrava se. Pria priu o ljubavi koja je u njegovoj glavi, koja se moda desila u jednom deliu sekunde, ali nije vie siguran. I to je pria o ljubavi liene sjedinjavanja, erotske elje, ve o Lepoti i smrti. Sakriven, kao i veina pojedinaca (u imaginarnoj ljusci) on je u materijalizovanoj ljusci, olupini, sakriven od sveta. Njegovo mesto samoe a tamo gore ga eka Soba, dragocena, zapakovana, zatiena, i prazna. Minimilistiki dizajn je slika pretapanja i nestajanja oblika. ( Str. 129; Bernardijeva soba, iz recenzije izvrsne Maje Solar). Zatvorio sam knjigu, otvorio prozor i dugo zurio kroz njega. Volim ba ovakvu nijansu plave. Samo boja, nigde oblaka, veliko nebo kao okean, veliki okean, perverzno edan, jer ta je ednost danas ako ne jedna osobenost, toliko osobena da je u neku ruku i perverzna. Svet, okean, i ja na dnu, u svojoj koljci, Pozdravljam te Veliki Okeane, Pozdravljam te dragi Pito Petroviu! Svetolik Jozi

Kako iveti nezdravo?

Na kori integralnog hleba i olovci Milan B. Popovi Narodna knjiga / Alfa, 2011.

Danas se puno pria i pie o (ne)zdravom ivotu. Moda previe. Moda toliko da ovek pone da se prederava, prkosei propisanim pravilima, ali prkosei i sebi. U intimnoj pesnikoj ispovesti, Milan B. Popovi prenosi sopstveno vienje sveta kao nekog ogromnog pajza, gde sve moe biti hrana. I duh i materija. I ljudi. I sve se da pojesti. Mogue je samog sebe smazati, napraviti gozbu za dvoje od istih tih dvoje (kao u pesmi Prirodno). Hrana za pesnika nije uitak, nikako, ona ga progoni, juri, on nema kud osim da se brani, da jede. Zanimljiv je taj motiv izobilja kod Milana B. Popovia. Lirski subjekat kao da ivi u specijalnom hipermarketu (koji prodaje iskljuivo hranu: sveu, ubualu, posnu, masnu), dostupno mu je sve, ali on ini izvesni autoironini raskorak izmeu proizvoda i elje da taj proizvod prodere. Ono to je znaajno jeste da se pesnik sebi smei, sebi vraa milo za drago: sve ono to je pojeo i to namerava da pojede. A one to ga kritikuju zbog debljanja, zbog nezdravog ivota, svakako eka sudbina kakvog prehrambenog proizvoda. Nema rableovskog guta u hrani i piu, pesniku to ne dozvoljavaju ni okolni, nutritivno korektni kritiari, ali ni on sam sebi. Ostaje mu seanje na smazano: Nekada sam mogao da pojedem ceo svet. / Sad mi se ini da ga samo gustiram. (Umreu od gladi).

Zora sumraka

x VHS k as i xx e

Zona sumraka preveo sa engleskog: Gavrilo Vukovi Knjievna zajednica Novog Sada, 1988.

12

a,

Ova knjiga je dobar dokaz da su protekla vremena ipak bila, ako ne lepa, onda bar matovitija. I to ba u oblasti anra fantastike, kako na filmu, tako i u knjievnosti, jer su se obe umetnosti meusobno dopunjavale (setimo se nekih autora ija su dela, tokom pedesetih i ezdesetih godina dvadesetog veka, uspeno pretoena u filmove Herbert Dord Vels, Artur Klark, Rej Bredberi). Onaj ko je, pored ostalih, zasluan za jedan ovako uspean spoj jeste Rod Serling (1924-1975), bivi vojnik i ovek koji je krajem pedesetih godina minulog veka televizijsku produkciju armirao svojom harizmatinom pojavom dok je govorio o petoj dimenziji i ljudskim snovima, strahovima, nadanjima, eljama, to se u toj dimenziji prepliu. Najpreciznija re kojom bi se moda mogla okarakterisati TV serija Zona sumraka (1959-1964, pet sezona), kroz koju je nae majke i oeve (i babe i dede) vodio gospodin Serling, jeste neoekivanost. Jednostavne i pitke fabule u jednom se trenutku zakovrnu te postanu udesne parabole posveene, pre svega, modernom oveku. Originalnu seriju Zona sumraka je 1981. godine koncepcijski nastavio istoimeni asopis, gde su poznati pisci objavljivali svoje radove inspirisane upravo Serlingovom modelom koji potuje ovekov zdrav razum i njegovu skrivenu ili otvorenu elju da estim ulom poveruje u postojanje pete dimenzije. Danas, kada veina visokostilizovanih sf predstava iz mora holivudske produkcije (i njenih literarnih supstrata) vie promovie odreeni tip ivljenja (nain odevanja i izgled, recimo), prie iz Zone sumraka deluju, to je zaista neobino, poput otrenjenja, vraanja sebi, promeni stereotipa u vieslojni znak. U ovoj knjizi su sakupljeni takvi radovi nekoliko majstora prie koji su objavljivali u asopisu Zona sumraka (Robert ekli, Pamela Sardent, Brajan Ferguson, Dozef Brenan...). Branko uri
o{enih ~a izn ra

KNJIGE SA PIJACE

ta

Izme|u

sa

te, la
luka, kabl ov

pa

AVANGRAD

italite
koliki je njegov teorijski doprinos naunofantastinoj knjievnosti. Takvoj pojavi je svakako doprinela i injenica da Suvin jasno komunicira s publikom na srpskohrvatskom jeziku, to jeste svojevrsna privilegija. Pominjanje njegove ive prepiske o razliitim pitanjima s velikim misliocima dananjice je posebno interesantna. Trebalo bi rei, izmeu ostalog, da je Suvin tvorac najpotpunije i, danas, opteprihvaene definicije utopije kao knjievnog podanra po kojoj ona predstavlja verbalnu konstrukciju o odreenoj pseudoljudskoj zajednici u kojoj su drutvenopolitike institucije, norme i individualni odnosi organizovani po savrenijem principu nego u autorovom drutvu, pri emu je ta konstrukcija zasnovana na ouavanju koja proistie iz hipoteze o alternativnoj istoriji (Darko Suvin, Metamorphoses of Science Fiction: on the Poetics and History of a Literary Genre, 1979: 49) Ovom definicijom, Suvin je razreio mnoga sporenja i dileme kada je re o utopiji: da li je ono to je ostvarivo ili ono to je neostvarivo zapravo utopija; da li je utopija vrsta eskapizma ili, pak, anticipiranje budunosti i slino. Da je re o svestranom intelektualcu potvruje i injenica da je Darko Suvin tokom beogradskih dana bio gost na nekoliko fakulteta i drugih institucija razgovarajui sa zainteresovanim ljudima. Sem naune fantastike i utopije, autor je priao o Bertoldu Brehtu, politikoj levici, komunizmu itd. Suvin se bavi i pisanjem poezije, filozofskih eseja, kao i pitanjima politike epistemologije. Sadanji i budui itaoci utopijske knjievnosti bi, pored Suvinove knjige, trebalo da obrate panju i na izvanrednu knjigu Utopija: alternativna istorija autorke Zorice ergovi-Joksimovi koja je objavljena iste godine kada i knjiga Darka Suvina. Milan ivkovi

O S V R T

Neposredan povod pisanja ovog teksta mogla bi biti znatielja, interesovanje ili, pak, ista utopijska elja da iri krug ljudi proita poneto o naunofantastinoj knjievnosti i, jo uvek, njenim podanrovima utopiji i distopiji. Ovaj put, meutim, jedan izvanredan dogaaj bio je motiv da se tako neto i uradi. Pisati o utopijskoj knjievnosti nikada nije bilo lako. To, meutim, ne moe i ne sme biti razlog da se ova vrsta knjievnosti ne pomene, a da, pri tom, Srbija i Beograd ugoste najveeg ivog teoretiara naunofantastine i utopijske knjievnosti, izvanrednog intelektualca i, nadasve, zanimljivog sagovornika, Darka Suvina. Re je o dugogodinjem profesoru engleske i komparativne knjievnosti na Univerzitetu Mekgil (McGill) u Kanadi, a sada profesoru emeritusu i lanu kanadske Akademije nauka i umetnosti. Pored mnotva gostujuih predavanja i nemerljivog doprinosa, pre svega, naunofantastinoj knjievnosti, zanimljiv podatak za nas je da se radi o autoru jugoslovenskog porekla, roenom u Zagrebu, 1930. godine. Povod za ovaj nesvakidanji susret jeste Suvinova knjiga Nauna fantastika, spoznaja, sloboda koja je objavljena jo 2009. godine, ali je autor tek sada doao u Srbiju da je predstavi. Re je o zbirci Suvinovih radova o naunoj fantastici i putevima kojima ona koraa u budunost, te delima znaajnih pisaca naune fantastike i autorovim razmiljanjima o drutvu s preteno leviarskih pozicija. Radovi su pisani u prilino dugom periodu, od 1969. do 2007. godine. Suvin u svojoj knjizi, izmeu ostalog, pojanjava neke od fundamentalnih termina neophodnih za razumevanje utopije, distopije i naune fantastike: Novum, Post-Fordizam, Fantasy. Pored Suvina, na predstavljanju knjige su govorili i sigurno najvei poznavaoci ove vrste knjievnosti kod nas Zoran ivkovi, Novica Petrovi, Zorica ergoviJoksimovi i Bojan Jovi. Sm autor nije suvie govorio o svojoj knjizi, to je i razumljivo; potrebno je da drugi o njoj govore. Ovde valja naglasiti i Suvinovu interesantnu pojavu koja deluje gotovo nestvarno imajui u vidu

U za O P I J A: T svakoga

Darko Suvin na Filolokom fakultetu u Beogradu, maj 2012.

13

O S V R T

A
14

italite

AVANGRAD
Polako, vrlo polako stvrdnjavati se kao dragi kamen i na kraju leati mirno i za radost venosti. Nie, ZORA

(Oh) taj vrt

Priu Bojana Babia pod nazivom Poetak dobrog dana pronalazim u asopisu Pria1 (broj 14, godina V, mart 2011.), koji je tom prilikom istakao Plejlistu s poetka veka, odnosno, mlau proznu scenu. Pria je data, to je vano naglasiti, na jedva jednoj stranici, preciznije reeno na pola stranice, dakle, kao kratka, moda ak isuvie kratka. No, veliina ili pak kratkoa bilo koje prozne vrste ne ini se ovde presudna. Obilnost ispripovedanog, u tekstu koji vizuelno podsea na proznu skicu, beleku s margine, ehovljevsku tezu, antitezu i sintezu, Harmsovu fusnotu ili Gogoljevu napomenu, ili pak na onu poznatu igru svetlosnog mia kojeg as ima as nema, nadrasta nejasnu definiciju kratke prie, u ijem pogledu meu teoretiarima nema vee saglasnosti od injenice da treba govoriti zapravo o noveli, onda kada se govori o prii (pa i kratkoj), makar se time zadravali samo na optim nazivima sloenih proznih oblika. Oevidnim (p)okretanjem tradicionalnog toka, koji istovremeno i inspirie (otvara, multiplicira, individualizira) i retardira (zaustavlja, usporava, koi) pravi dodir sa savremenou, ne podrazumeva samo vraanje ili uzmicanje, nego prvenstveno bacanje napred na sam problem. Iz te injenice izbijaju latencije: Poetak dobrog dana jednog dogera, rekreativca, manekena sa fenom u kosi, mladia koji tri svoju rutu, onog ja koje moemo, putem analokog determinizma, poistovetiti sa autorom lino, donosi jo neto; zapravo, donosi latentno ja, ono koje se ogleda, svesno ili nesvesno, to uopte vie nije vano, ono koje proverava, kako bizarno, frizuru na crnom mermeru nadgrobnih spomenika. U trenutku kada doger stupa na tlo mrtvih, ini to s namerom da ocrta taj neutralni dodir umrlog i ivog (isuvie ivog, poto tri, krvnim sudovima dotie ivot), dodir orfejskog i biografskog u dubokim i nepomirljivim suprotnostima. Na horizontu takvog susreta uviam onu verziju antikog fatuma meu ijim mastiljavim redovima usplahirene retorike pronalazimo bisere lirizma, ali isto tako i svedoanstvo naeg vremena, vreme koje zovemo savremenost, savremenost koja je turobna, kobna, antitetina. Impuls mladog dogera, ije srce moemo uti kako kuca, postaje glava do glave mrtvog. Muki udarac, nema ta. Onaj koji je pokrenut od strane ivota, u nagonu, tenji, dejstvu, koji penetrira, koji prodire u gustu i nepromoivu mo hladnog mermera... Privremeni susret njih dvojice, ovoga dnevnog i onoga koji pripada venosti, mogao bi se antropoloki objasniti kao opasnost suoavanja sa sopstvenim likom u ogledalu. Neemo li ugledati lice svojeg smrtnog parnjaka odmah pored naeg? Predgrka legenda o Narcisu eksplicira neto slino. Pored poznate prie o lepom i sujetnom mladiu kojeg kanjavaju bogovi, postoji i racionalistika verzija mita koja, moe biti, vie odgovora ovoj kratkoj prozi. Narcis je zapravo

bio zaljubljen u svoju sestru bliznakinju, ona je umrla, a u vodi se ogledao da bi se podsetio njenog lika... Babievi blizanci spojeni su sa svetom ivih i upokojenih. Pesnikim potezom on stavlja taku na prisustvo smrti; smrt nas upozorava, smrt nas prati, ak i u najbletavijim trenucima izbija smrt, a to su ponori, to su ponori nad kojima se nadnosi doger, ispod njega zemlja (taj vrt) je teka kao olovo... Stari Grci su nazivali ataraksijom stanje ili mo mudrosti da se gr ivota pretvori u u(s) pokojenje, i upravo to skrovite mrtvih (mirnih) izum je dvojnika; kada dvojnika nema, a esto ga nema, ivot, odve emeran, klizi ka apsurdu. Specifinost optike se, dalje, zasniva na onome to predstavlja potencijale samog autora. Iseak stvarnosti koji nam Bojan Babi predoava, u trenutku preklapanja ivog i mrtvog, zumira jedan rezultat koji se samo uz oprez i elastinost moe porediti sa realnou. Ogledalo je neverno, a druga je stvar to u rukama majstora deluje ubedljivo2; ubedljivo je ovde ironino, farsino, groteskno savijanje pred realnim formama ivota. No ono to jo vie udi, i ime se pojaavaju potezi, i usled ega izbija nekakva estina, jeste sam doger, kvazi-Narcis, nekakav maneken, glupak, sueni ovek, koji bez razmiljanja popravlja frizuru (zabrinut oko toga da li e se dopasti lepim devojkama) i odlazi, dok kolega sa slike ostaje. Da li je doger sposoban da uvidi fatalnost tog susreta? Izvesno je kako itav posed ovog proznog ostvarenja obuhvata podjednako i oblast traginog u oveku, i ono to bismo mogli da nazovemo prijatnim i razigranim; razigrano se zatim povlai u drugi plan pred jakim i tekim notacijama smrti, oslobaa posed utiskujui peat tegobe i nespokoja. Saimanje, na kraju, poruuje kako se ovek ne moe oteti svom svetu i kad svim silama nastoji da mu se otme. Istina, fatum, zatvara liniju kruga, mogunosti prilaza su razliite, nepostojee (smrti) postaje prisutno, ipak, nema mesta velikom optimizmu.
asopis za priu i prie o priama; osniva: Slobodan Stojadinovi; izdava: Knjievno drutvo Sveti Sava, Beograd; odgovorni urednik: Slavoljub Markovi Petar Dadi, knjievni kritiar, roen u Bitolju 1929. godine, umro u Beogradu 1996; urednik u Prosveti od 1960; urednik studentskog knjievnog lista Vidici; jedan od osnivaa i urednika asopisa Delo; citat je preuzet iz knjige Iz dana u dan II, Zavod za udbenike, 1996.
2 1

Jelica Kiso

AVANGRAD

psihologija/film

crte: ila imurda

Stranputice portretisanja autenticnosti v u savremenom AMERICKOM FILMU

v

Autsajderska pozicija subjekta u odnosu na drutvenu sredinu stoerni je konstituent brojnih dela popularne kulture, kako u oblasti literarnog stvaralatva, tako i u muzici i filmu koji se njime ispomau. Akumulacija fiktivnih junaka iji se stavovi i ponaanja na neki nain ne uklapaju u uobiajene drutvene norme dovela je i do kulturnog kontraefekta koji bi se ukratko mogao definisati formulacijom popularizovanje prihvatljive neprilagoenosti. Popularnost podrazumeva masovno prihvatanje, to znai da vrednosti iji je nosilac popularna individua nisu u koliziji sa postojeim poretkom stvari u smislu da ga ne dovode u pitanje i ne ugroavaju ga. Za razumevanje sloenosti znaenja fenomena koji e u daljem tekstu biti predmet panje, potrebno je u njegovoj formulaciji operacionalizovati i tip neprilagoenosti na koji se misli. U pitanju je etiketa koja je nastala kao rezultat voljnog samoetiketiranja. Etiketiranje u psihologiji ima po pravilu negativnu vrednosnu konotaciju jer

implicira socijalnu stigmatizaciju i diskriminaciju, negaciju jedinstvenosti osobe, i njeno svoenje na stereotip ili kakvu drugu jednodimenzionalnu sliku. Obino je povezano sa patnjom objekta i oseanjem manje vrednosti. Bilo kako bilo, samoetiketiranje o kom u ovom sluaju priamo, instrument je ni manje ni vie nego prilagoavanja drutvenoj stvarnosti. Dakle, posredi je samoproklamovana neprilagoenost u funkciji prilagoavanja! Kakav je to svet u koji je mogue uklopiti se na ovaj nain? Svet u kome, kao to je reeno na poetku, masovna proizvodnja nastoji da obesmisli i poziciju oveka koji se kritiki odnosi prema svetu oko sebe. Kako se ova diverzija sprovodi u filmskom mediju? Prikai protagoniste ranjenim (pre nego ranjivim), i igraj kod publike na kartu saoseanja. U drugom inu, kada su simpatije publike zadobijene, pusti svoje junake da svom silinom krenu u ofanzivu za koju su od samog poetka bili spremni.

15

psihologija/film
Ponimo pregled brendiranja drutveno prihvatljive neprilagoenosti od filma Garden State (2004). Budui da sam u vreme kada sam odluio da ga gledam bio laka meta za manipulaciju imidom nezavisne amerike produkcije koja pria priu o obinom (mladom) oveku (naroito zato to sam u okviru date produkcije esto pronalazio line favorite), moj bes zbog izneverenih oekivanja bio je srazmerno vei. Ono to je naroito perfidno u vezi sa ovim uratkom je to to ima nedvosmislene pretenzije da bude generacijski film. Proraunatost u tom pogledu toliko je agresivna da moemo da shvatimo scenu iz filma u kojoj se protagonisti slono deru nad provalijom u pravcu objektiva kamere kao njen najdirektniji izraz. Da je glavni lik jedan od nas sugerie se time to ima sijaset psihikih problema (prema kojima je, uzgred, potpuno ravnoduan). Preputa se matici da ga nosi u neobine avanture prema kojima je takoe potpuno ravnoduan. Usput, magnetna privlanost njegove ravnodunosti privlai devojku koja odbija da bude neoriginalna i zato stalno lae. Koje su to pretpostavljene generacije centralni i periferni likovi u filmu personifikacije? Odgovor je: generacije otupelih (na engleskom jaded), onih koji veruju da su pre tridesete godine sve proiveli, sve videli i ija oseanja vie nita ne moe da uzburka. Kada na kraju filma otupelost trijumfuje u svom osvajakom pohodu, glavni protagonista se pita: I ta emo sad? Sasvim nesvesno, autor scenarija pokazao je da ne veruje ni u kakvu transformativnu mo individue, ime je, podjednako nesvesno, ouvana konzistentnost u portretisanju lika. Zaista, transformacija je odlika autentine linosti, nikako otupele, pa jo pritom i ponosne zbog toga (to je sadrano u omiljenoj argonskoj uzreici kako god/whatever). U prethodnom primeru videli smo da se slavi lina disfunkcionalnost kao takva. Na vii nivo u igri glorifikacije forsirane (i prihvatljive) disfunkcionalnosti otiao je film Its Kind of a Funny Story (2010). Zbog navodnih suicidnih tendencija o kojima zakljuuje, verovali ili ne, na osnovu svojih snova, jedan tinejder

AVANGRAD
se prijavljuje svojevoljno na leenje na psihijatrijskom odeljenju. Deurni lekar ga prima na pet dana, isto da mu odri nekakvu lekciju. Nasuprot oekivanom raspletu, mladi uspeva kao od ale da animira ljude oko sebe svojom stidljivom superpouzdanou (bez uenja moliu) i postaje apsolutna zvezda meu pacijentima i osobljem. Alal vera! Da smo na polju fantazije a ne realnosti, jasno je ve u startu, ili bi barem trebalo da bude jasno. Ponekad itava oigledna dramaturka ravan vrlo efektno slui prikazu primarnih procesa u linosti, i tu nita nije sporno. Plaim se da u ovom sluaju format prie ipak nije ispunjenje elje u fantaziji jednog pubertetlije. Nasluujem da je u pitanju pak sluaj pubertetlijske svesti odraslog scenariste koja vrvi od predrasuda prema osobama sa hroninim psihikim smetnjama, poluznanja o metodama terapije istih smetnji i neobuzdanih narcistikih predstava o sopstvenoj inteligenciji i kreativnosti. Ovo je, na alost, ko zna koja u nizu vulgarnih reinterpretacija Leta iznad kukavijeg gnezda, u pakovanju komedije za mlade svih(?) uzrasta koji su kul. Kako da znate da li ste kul po meri autora ovog filma? Ako ne moete da ivite bez toga da vam je svaki dan ispunjen arenom kreativnou koju kod ljudi cenite iznad svega, nemate razloga za brigu, a kamoli za depresiju, daleko bilo. Vi ne birate depresiju kao neki, vi birate kreativnost, bre! Jeste nekako kul biti depresivan, ali samo u malim dozama. Heroja nae filmske prie spopadoe devojke i opta popularnost u koli zbog te njegove (fingirane) epizodice, malo li je. Na kraju krajeva pokazao je vrnjacima da je on iznad uobiajenih adolescentskih nesigurnosti, strahova i slinih dosadnih gluposti, da je dovoljno zreo da moe da pokae da je stvaaaarno sjeban, ali nikako nalik svojim roditeljima, to bi bilo potpuno neoriginalno (eng. lame). Fundamentalna glupost i greh ovog filma jeste zamena teza koju pravi. Oekivati od drugih da priznaju da ste kul, i to jo po vaoj definiciji, jeste stvar svesnog izbora, biti depresivan nije!

16

AVANGRAD

psihologija/film

Prototip etikete kul moda je sa najvie panje dizajniran kroz lik Duno iz istoimenog filma Juno (2007). Duno je toliko kul da kao modnu ekscentrinost nosi svoj trudniki stomak. Kako se tinejderi u Its Kind of a Funny Story odnose prema svojim problemima koje imenuju depresijom, tako se Duno odnosi prema svojoj trudnoi kao prema atraktivnom defektu. Prevremeno intelektualno prezrela (eng. precocious), prisilno prosipa doskoice u svim razgovorima koje vodi sa ljudima i zna sve bolje od svih. Duno ipak znaajno podbacuje na jednom planu svoje prihvatljive neprilagoenosti. Porodica joj nije dovoljno luda, udna (mada Duno ipak ne proputa priliku da se tu i tamo pohvali nekim sitnijim odstupanjima od normalnog kod svojih roditelja)... Vie takvih porodica sree mlad par koji oekuje prinovu u filmu Away We Go (2009). Gledaocima se kontrastiranjem upadljive nenormalnosti drugih nametljivoj obinosti para koji je u centru radnje sugerie da gledamo dvoje ljudi koji su istinski autentine linosti. Moe se postaviti pitanje zato bi iko portret dvoje nezavisnih ljudi slikao pomou boja koje dobija iz palete krajnje neautentinih likova. Disfunkcionalna porodica opte je mesto u familiji novijih amerikih filmova u kojima se likovi takmie u disciplini poznatoj pod imenom sjebanost (eng. fuckedupness). U grubljoj, sumornijoj varijanti discipline gledali smo porodicu u filmu Igby Goes Down (2002). Zamena za autentinost isporuuje se u vidu mrnje, prezira i cinizma. U blaoj, komedijskoj verziji ove discipline gledali smo porodicu u filmu Little Miss Sunshine (2006). Surogat autentinosti ponuen je u obliku otkaenosti (eng. quirkiness). Otkaenost, ekscentrinost likova oduvek je bila jedna od preferiranih dimenzija portreta likova u filmovima amerike nezavisne produkcije. U filmovima produciranim od strane velikih studija, koji su proizvod tendenciozne krae miljea iz malih nezavisnih filmova, preferencija se pretvara u eksploataciju, a autentino autsajderstvo u pitku i plitku izvetaenu pozu. Uskakanje u voz (ili kombi) za festival Sandens, gde se u prolosti okupljao mahom skromniji, a talentovaniji deo filmskih radnika Amerike, takvom vrstom kopiranja danas je ostvarivo.

Medijske slike kojima smo okrueni stalan su izvor socijalnog uenja. Imitativno ponaanje u samoj je sri ovekovog odnosa prema stvarnosti. Ono to je jue bilo nepoeljno ponaanje, danas je prihvatljivo. to je danas prihvatljivo, sutra e biti poeljno. Mnotvo uzora za oponaanje u dananjem svetu aktivnu pretragu istih ini zahtevnijom. Prilagoavanje drutvenoj stvarnosti na nama prihvatljiv nain, uz ouvanje individualnosti, tj. autentinosti, mogue je i iskljuuje konformiranje ovde predstavljenoj, u masmedijskoj sferi narastajuoj, tiraniji prihvatljive neprilagoenosti. Ponekad smo vie autentini, ponekad manje, ponekad neautentini, a sve to zavisi od smera u kom odluimo da razvijamo svoju linost. Ivan Pani

crte: ila imurda

17

K o o K K A A NN RR R AA A KK K OO O NjNj Nj AA A CCC

film

AVANGRAD

Prilozi za istoriju srpskog filma povodom njegove stogodinjice

na kome je bio pomonik reije. Naravno, ni datum smrti nije nepoznanica za one koji ele to da znaju. Umro je 12. juna 1969. u Beogradu. Ostavio je malo filmova zbog prerane smrti, mada, s druge strane, ako uzmemo u obzir injenicu da je iveo kratko, snimio je, moe se slobodno rei, obiman opus, opus na kome bi mnogi autori i sa znatno duim staom mogli samo da mu zavide. Za osam godina karijere, Kokan Rakonjac snimio je osam kratkih filmova: Bela maramica (1957), Snovi na vetru (1958), Zid (1960), Krug (1962), Pahuljica (1963), Bela misterija (1963), Suze (1964) i Popodne jednog pauna (1966), kao i est dugometranih filmova: Izdajnik (1964), Klakson (1965), Nemirni (1967), Divlje seme (1967), Pre istine (1968) i Zazidani (1969). Uestvovao je i u omnibusima Kapi, vode, ratnici (1962) i jedinom zvanino zabranjenom filmu u istoriji Jugoslavije, omnibusu Grad (1963). I kratkometrani film Zid nezvanino je zabranjen, dok ostali filmovi nikada nisu promovisani na nain na koji su zasluili, te ih moemo okarakterisati kao ostvarenja koja su sklonjena od javnosti, te su tako unapred nasilno osuena da budu manje poznati domai filmovi.

Legendarni reditelj Kokan Rakonjac roen je 1. aprila 1935. u gradu Struga, u Makedoniji. Porodica Rakonjac potie iz Bijelog Polja koje se nalazi u Crnoj Gori. Kokanov otac Milo bio je profesor, pa zbog njegovog posla Rakonjci dolaze u Beograd, gde je Kokan studirao na Filozofskom fakultetu. Karijeru reditelja zapoinje u Kino klubu Beograd. Prema svedoenju Kokanovog bliskog saradnika Mihaila Ilia, Rakonjac je umeo odlino da peva, te bi da nije zakoraio u svet filma verovatno postao profesionalni peva. Teme koje je obraivao ovaj veliki umetnik tadanja vlast nije volela da vidi na platnu, te je on tada bio jedan od glavnih aktera crnog talasa i tako marginalizovan. Danas, ako ne raunamo prave zaljubljenike u film i istinske sineaste, veoma retko neko uopte i zna za Rakonjca, a o njegovom ivotu i stvaralatvu retko ko pie. Tako se onima koji se malo vie zainteresuju za ovog reditelja deava da lako ostanu uskraeni za vei broj informacija o njemu. Moemo naii, recimo, na podatak da je bio mu Milene Dravi, kao i na informaciju od onih koji su saraivali sa njim da je vezu sa njom zapoeo u vreme snimanja filma ovek nije tica

18

Iako su u Kino klubu svi autori radili sve i tako istovremeno bili i reditelji i scenaristi i glumci i sve to je potrebno da bi zavrili film, Kokan ipak nije uspeo da finiira neke svoje projekte, od kojih je najzanimljiviji bio Snaga volje koji je za glavnu priu imao bogalja na golu kome svi pokuavaju da daju gol, ali ne uspevaju jer on brani svojom snagom volje. Pored navedenih naslova, Kokan je snimio i manje zapaene filmove: Murdova smrt, Kia i ljubav i Rad. Danas teko moemo doi u mogunost da pogledamo celokupan njegov opus osim ako ba ne naiemo na neke dobro snabdevene kolekcionare domaih filmova, mada sigurno je da danas nema oveka koji ima sva njegova ostvarenja. Inae, zvanino je izaao na DVD-u, prvo film Pre istine, a onda nakon nekog vremena i Nemirni. Za film Nemirni nije ni udo, jer je to njegovo najkomercijalnije ostvarenje i u isto vreme i film koji nikako ne izliva energiju ostalih njegovih dela i samo na trenutke lii na karakteristian i specifian Kokanov stil, dok je DVD izdanje Pre istine pravo iznenaenje jer se retko deava da izae neto zaista umetniki vredno, a istovremeno i nekomercijalno. Kokan je iao daleko ispred svog vremena u svakom pogledu, a pre svega u nainu na koji je montirao filmove i sklapao ih u celinu. Bio je majstor u doaravanju mrane atmosfere koja je u isto vreme bila i neobino romantina. ini se da danas postoje oni koji nisu pogledali nijedan njegov film, a takvih je definitivno mnogo vie i oni koji su pogledavi jedan njegov film ili postali njegovi verni i iskreni ljubitelji ili su ga nakon toga potpuno zaboravili, samo zbog toga jer vie vole pitku komercijalu i nisu navikli na istinsku umetnost. Verujem da oni koji su pogledali makar i deli amosfere nisu ostali ravnoduni, bilo to u pozitivnom ili negativnom kontekstu. Koliko ga potuju pojedini reditelji dovoljno govori injenica da u filmu Mie Radivojevia Uvod u drugi ivot iz 1992. imamo u jednoj sceni, na poetku filma, na trenutak, u krupnom kadru plakat filma Zazidani na kom se nalazi fotografija Ljube Tadia i pitolj na njegovom elu. Ovaj u sutini nebitan detalj za celokupan Radivojeviev film je, moemo pretpostaviti, zapravo neka vrsta odavanja poasti velikom umetniku Rakonjcu. Naizgled nevaan kadar nije nimalo sluajan jer moemo osetiti u filmovima ovog reditelja odreen uticaj Kokana Rakonjca, i to pre svega u nainu snimanja: neobini kadrovi su ti koji daju posebnu dra u filmovima ova dva legendarna umetnika.

AVANGRAD

film
Iz knjige ivojina Pavlovia Planeta filma moemo da saznamo i uzrok smrti Kokana Rakonjca. uveni reditelj i pisac zapisao je da je Kokan u sauni hotela Jugoslavija posle neumerenih kura doiveo u svom stanu smrtonosni srani udar, jer je hteo da se lii suvinih kilograma. Ipak, vie informacija o ivotu i radu ovog autora teko se nalazi. Jedini je Miroslav Bata Petrovi u knjizi Alternativni film u Beogradu od 1950. do 1990. godine posvetio malo veu panju Kokanu Rakonjcu. Spomenu ga tu i tamo odreeni reditelji i teoretiari, a i u pojedinim emisijama progovore o njemu, ali veoma retko. Zato dolazimo do zakljuka da je nepravedno zapostavljen, iako je svojim potencijalom i radom mnogo obeavao i dao. Uostalom, ko danas od istinskih umetnika uopte i dobija prostor i panju koju zasluuje u medijima? Sve to, na kraju krajeva nije ni vano. Ono to je vano su dela, a njegova ostvarenja pokazuju da je bio hrabar autor koji je u potpunosti znao da svoju ideju istera do kraja bez obzira koliko ona bila hermetina. Neke filmove od pre par godina zaboravimo brzo, jer nisu posedovali umetniku vrednost. Uprkos zabranama i uprkos svemu, to nikako nije sluaj sa ostvarenjima Kokana Rakonjca. Da su njegovi filmovi istinski umetniki vredna dela koja ne zastarevaju i ne gube vrednost vremenom, ve to su starija, to su i znaajnija i bolja, govori injenica da je poslednji film napravio 1969. a da se i dalje kada se spomenu njegovi filmovi, bez obzira to to nije tako esto, ozbiljno kritiki polemie o njima kao da su nedavno snimljeni. Pored toga, oni izazivaju ozbiljno interesovanje kod malobrojne publike koja zna da prepozna kvalitet. Njegov opus predstavlja znaajnu eru nae kinematografije i ona bi da Rakonjac nije rano fiziki napustio ovaj svet bila jo bogatija. Ko zna kako bi danas izgledao domai film da je jo uvek iv. Branko Radakovi

scena iz filma Pre istine

19

muzika

presecanje STVARI

AVANGRAD

Goribor - Emanuel Kantautor - Mark Lanegan - Unsane - Mirel Wagner

Ba se dugo nismo videli... decembar je davno prohujao s vihorima, a sad je leto naih ivota. Proli su i izbori. Blago nama, jer tu su dva nova domaa izdanja, dve gromade. Ukupno dva i po sata muzike, avolski dobre.

Goribor su vredno radili i snimali se u Pulskom studiju Partyzan, pa na prolee gospodnje 2012. objavili dvostruki album nazvan Evo Je Banja za Dancing Bear. I, i, i... ta rei, a ne zaplakati? Ve na prvo sluanje je jasno, imamo posla sa remek-delom a bogami, davno nismo uli nit videli neko domae remek-delo. Ko se ne slae, neka me razuveri. Ovaj album kupujte, skidajte, sluajte, pa otrpite par amara. Ovako: trip-hop olupina e povremeno da iskalje pokoju crnu smradnu mrlju na asfalt ebe,

kasnije identifikovanu i mapiranu kao nonu poluciju autentinog srpskog bluza. Na krilima gadnog vetrivesnika utog gripoznog prolea stii e suvi poljupci Aleksandra Stojkovia, znanog kao ST, apsolutnog majstora mamurnog mrzovoljnog stiha. Evo je banja u vrtlogu sjebanog apata i gorke melase bitova i basova. Koliko darova za vas. Uz malo vebe biete SVEZNAJUI, jer tu su sve subote, ponedeljci, utorci; tu je i poneki petak 12. ukraen vencem rutinske itulje. Tu je svaka anksiozna provalija, vapaj davljenika u prljavoj kadi, poetika narkoze gluvog jastuka nad tupavim nasilnim urlicima sa ulice u 5 ujutro. Tu je lo trip teturavih vikendaa veito zaglavljenih na birou; tu su sluajni nemi susreti sa negdanjim prijateljima, odavno mrtvookim i politiki angaovanim u naprasnim roze kouljama. I jo toliko toga... Tako radi Goribor. Dobra doza, sat i po. Daj mi puku, pitolj, tenk, da mozak raznesem. Ja ovo vie ne mogu da podnesem. Daj mi blaeni mrak, da od svega pobegnem. Da se u tamnom prostranstvu sakrijem. Ko su svi ovi ljudi? Samo dolaze. Neki nai dragi pevai poete su mrtvi, a neki su debeli. Neki su drogirani, neki su debili, a neki liu sladoled po reklamama. Goribor pate od nesanice ve godinama. To je to, to je sve. Sledei je niko drugi do Emanuel Kantautor, ili Ristovi Borko iz Nove Varoi. Evo kako on opisuje svoje sabrano djelo imenovano Nag Izraz: Jeftine, olupane gitare, ulice, zgrade koje fasada polako naputa, kie, tople kafane i artikli tamo, bunovna glava poremeene dijalektike, velike sobe sa malo stvari, svedok jutara koja sviu. U 63 minuta Kantautorove muzike vi dobijate upravo to (a to, naravski, nije malo). Jo

20

AVANGRAD
samo par odrednica, da se ne izgubite u magli ovog sveta: akustino/alternativno/minimalno/home made. Borko je, dakle, napravio fenomenalan akustik album, i to mono. Nag Izraz je KINA POSLASTICA. ,,Pa, gukni ve, drue i prijatelju - koji je recept Ristovi upotrebio, deder sastojke? 1) Dragocen um to teksturu daje, zrncad noi i pijane ponoi, mogu kao takav samo u kunoj radinosti. Anatemisan kao nuspojava, ali ponekad neizostavan i nezamenjiv, jer on je magija mesta, iliti sobna osobenost. 2) Durutti Column levitacija Sex & Death letnjeg podneva. 3) Mrvica nekakvog eza, a to ne moe ba svako. 4) Patetike ni, nita, nula. Umesto tog toksina rabiti metafiziku, recimo, Les Tziganes Ivanovich u ruskom umezu, nek bude novembar. 5) Vokal bariton jo nenaet artiklima ve pomenute tople kafane, ali dovoljno COOL da iznese tako zabavne i zanimljive stihove o svima nam znanim dragim stvarima malo ljubavi, malo pijanstva, malo Dostojevski pijanstva, malo hipohondrije, malo zajebancije u prirodi uz lagana fejsbuk-tag-foto o(ne)sveenja. 6) Redovno filovanje instrumentalima, sa dodatkom pokojeg psihodelik fluid sloja na vrh.

muzika
Tako idem iz jedne kafane u drugu Uzmem pivu i pelin i zapalim pljugu Celu no bez ikakvog smisla sam ulicama lunjo Svirajte mi jesen stie moja dunjo, joooj.. Dalje, bez reda i zakona, eklektika bruji, i to u mom ozloglaenom stilu. Iz Srbije u Amerike!

Za kraj: umotati u foliju, turiti u houm mejd spejs krntiju, pa tornjati pravo na mesec. Par dana strpljenja vratie se to kao radioaktivni bumerang i zafrljaiti u dvorite... sijae udno, poto na mesecu pada radioaktivna kia, jelda. Poslati Zdenku Franjiu da objavi. Da ne duim dalje sa pohvalama i SF-om, jer ni vremena ni prostora nema dovoljno: eto nama jo jednog remek-dela. Ristovi Borku elimo dug ivot, jer ovaj ovek je odlian gitarista, ovek sa kojim treba piti, ovek-kantautor-singer-songvrajter ovde i sada, 2012. U sluaju da ponekad poelite odmor od gorine Avdieve ili narkoze KKNebojine, posegnite za Nagim Izrazom.

Mark Lanegan je zabrljao. Njegov album se zove Blues Funeral. Nekima je to bio album nedelje, a nekima sranje. Marko Artukovi spominje redundantnost. Dakle, pustim ja da ujem, bubnjevi se dokotrljaju, krene Gravediggers Song, viski promuklina tvrdi da je with piranha teeth sanjao ba o tebi. Uverljiv kao i uvek. To je taj glas, stari dobri Lanegan, a malo amerikanske injekcije ne moe da kodi jednom ravniarskom smrtniku. Bluz, pogreb, mirgla, post dop otkrovenja. Ve sam spreman za tuu, Boga i rakiju, te zato evo meni na poklon Bleeding Muddy Water. Uf, jo jedan punokrvni klie, ali nema veze. est minuta krvari, zavija i zuji taj madi voter. Monotonija, droun i tresetite, sjajan teren za laneganovsko iivljavanje. Pun sam poverenja, jer to je tek druga pesma. A kako li se zove sledea, Bluesy Mud Funeral? Whiskey Grave Hell? Jok, ime joj je Gray Goes Black, hehe. Tu ve poinjem da se brinem, jer stvari postaju dosadne. Moda je problem u arandmanima, nisam siguran. Nekako mi smeta crta elektro nenosti, istina zasad samo u naznakama. Idemo dalje, evo je St Louis Elegy, jo suza u mom piu, haleluja i reka Jordana. Riot In My House je razigrana na sve strane, solae pucaju, elektrika pri, gruv pii, a ja ujem onaj isti, stari dobri glas kako rimuje choking strangulation, amputation i tehnikolore. Pakao je u glavi Laneganovoj, neka bude to nam je svima jasno posle toliko godina. Oda Tunom Disko Klubu (Ode To Sad Disco) je zaista elektro disko oda, i to, zamislite, tuno otpevana. Meni zvui kao manje halucinogeni M83 kome gostuje niko drugi do tuni Lanegan. Harborview Hospital je jo

21

muzika
jedna elektro-depresija sa finom gitarskom udicom, i tu zamalo da se upecamo na pravi Lanegan bolni pop hit, ali avaj, ovek je odluio da sve naisto sintetizuje i nekako utanji, to nikako ne moe da ponese breme ovog eto, ovde jeste utrefio monog teksta. I tako, drndanje u slinom stilu do kraja albuma. Ispada da ja mrzim tune disko klubove. Ispada da mislim da Marku nije mesto tamo. Ma ne, bio je on sintetik sa Soulsavers i UNKLE, to je skroz u redu. Ovaj album jednostavno nije uspeo ao mi je; ne mogu ba toliko da verujem u njegovu pukovnik Kurca u ambis virio - horore vidio nedodirljivost & nepogreivost. Isobel i Greg Duli su izgleda bili pravo drutvo za njega. Naravno, Mark bi mene nokautirao jednim potezom kad bi se sutra sreli u tunom disko klubu, pa u vam preporuiti nedavno odsviranu 4AD sesiju na jutjubu. Ovde izvodi etiri ve pomenute stvari u malo sirovijem izdanju. I bogami zastraujue je dobro. Da li su bile u pitanju samo nijanse? Ko e ga znati. Ja ekam povratak Gutter Twins.

Jo pakla oete? Evo onda prave stvari: Unsane se vratili sa Wreck, svei, obrijani i, naravno krvavi. Visqueen je izaao jo 2007. za Majk Patonov Ipecac Rec, i tu su zvuali pomalo ulickano, a zapravo umorno i zamorno. Vue se Kris Spenser sa tim dernjanjem i nojz rok masakriranjem ve 20 godina. Posluajmo samo divnu retrospektivu za najupornije fanove Lambhouse; treba to izdrati od poetka do kraja. Ali Unsane je Ansejn, to je njihova zarasla staza s koje ne odstupaju. Sabrao je Kris snage pa spojio 2009. genijalnog Nika Venera iz Oxbow sa samim sobom i momcima iz Flu ID, uz dirigenta Ari Bendamina Mejersa poznatog po Redux Orchestra eksperimentima, i nazvao to Celan. Album Halo je bio vrlo dobar i vrlo zao, kako drugaije a i provirilo se van lagano rajuih reetki Unsane obrasca. Ove godine zato dobijamo sve i osveen Wreck, simpatini krvavi izbljuvak, i sve je jasno od

22

prvih taktova pesme Rat. Panika, infarkt, ekcem vreva, grad vri, olupana erpa prepuna kanalizacija-orbe, bremenita rutinom zverstava, au! Odmah sleduje atak distorzirane dreke dobro nam dolog Krisa, matorog snaf fanboja. Vokali na ivici razuma, obeznanjeni besom dok Vini Sinjoreli udara nepogreivo, ulee iz plemenske orgije u Swans kontuzije, a bas smrdi na mainsko ulje znai svi Ansejn fazoni su tu, i nije dosadno! 2012. funkcioniu kao nikad do sad. Produkcija odlina, gitare majstorske, pletu po sivilu, slikaju zjapee rane kao kad bi po platnu radila kuka za meso ima tu melodije, ne bojte se kad krene Decay, kad ujete Stuck, shvatate posle toliko godina koliko su Unsane jedan istokrvni odvratni, prljavi potmuli podmukli rok bend. Wreck peva o velikom gradu, Wreck je pajser bluz urbane trulei. Za finale, obrada Flipper, i to Ha Ha Ha. Strano. Red je da spustimo loptu Mirel Wagner, tj. Mirel Vagner, je, kako strunjaci tvrde, sa 16 godina poela da pie pesme. U njenoj krvi: Etiopija i Finska. Ona ima glas i akustinu gitaru, ona vreba iz Mraka; kad priaju o njoj spominju naravno Mrak i tamu, korene, folk, atmosferu, Van Zandta, Pi Dej Harvi... Njen debi nudi sve to, osim Pi Dej, ali ta ja znam, jer ja sam niko i nita iz Sombora. Dosta o meni, vreme je da zavrimo ovu recenzentsku epizodu poznatom dopadljivom preporukom: nije ovo loe. Poinje sa To the Bone, znai golo do koske i dozlaboga jezivo, u transu voskresenija kroz bol-blato (o my little one, youll be just fine, your bruise will fade and your bones didnt brake). Ima tu zloupotrebe folk korenja u stilu odabranih Smog muenikih momenata, ali nemojmo se zavarati, Kalahan je suvie obuzet sobom. Ja ovde ne ujem Mirel V., ona je medijum, a ovo su nita drugo do Ouija balade! Moe i ovako: u pravoj vudu tradiciji ona puta da je zaposednu razni nesveti entiteti, pa glasom Houp Sandoval saoptava dekodirane lamente lune i htona, nekad davno nam znane i kao misisipi delta jauke; tradicija O Death kod nje je No Death, jer blato i trule ne smetaju ljubavi da okiti oreolom jedan Pikantni Kadaver. Gitara u pesmi Dream se kovitla po gustoj magli seanse u pola 4 ujutro, a melodija maznuta iz saundtreka neke vlane none more je pala na ice jezivo neno. Ako se potrudimo, moemo uti mrtvog Roberta Donsona kako se smeka u pozadini, kroz pucketavu visceru. Who is this creature, crawled into my head, into my bed, I dare you to, and you dare, cause else its the truth, and that wont do. Mirel nije perverzna hipsterska zabava u iekivanju trezne Cat Power; nije prazna egzotika nit trening iz opskurantizma. Duboko je ona zagazila u smrti snova kraljevstvo. Vredelo bi saekati njen sledei korak Laku no. Dejan imurda

AVANGRAD

AVANGRAD

muzika

crte: Alisa Koen

Ispod aprilskog neba

Stefan Milenkovi, to zvui ba klasino. I te kako za nekog ko klasiku, pogotovo klasinu muziku, posmatra iza kulisa, sa sigurne distance. Lini povod za odlazak na koncert izvoaa koji se, tu i tamo, u seanju sluajno pojavi, i to kroz retrospektivna magnovenja na davnanji gorki poetak nae nove istorije, jeste takoe sluajan. A dalje, vie se nita ne deava iznebuha. No prepuna stereotipa o proleu, izborima i usputnim blokadama, razlupala se kao aa baena na pod neke krajputake kafane zbog pregoleme tuge i veselja. Poreenje svakako neprimereno jednom koncertu klasine muzike. Ali poreenje koje odgovara uzburkanoj krvi. Nesputan i nepredvidiv, Stefan Milenkovi je te veeri delovao estoko i srano (da li je u pitanju gluma ili ne, svejedno je), kao da se upravo dokazuje pred irijem koji odluuje o sudbini njegove dalje karijere. Izmeu rok-folk i folk-rok starova u izbornim kampanjama, iva svirka ustrog violiniste (uz klavirsku pratnju Srebrenke Poljak iz Hrvatske) bila je istinska i buntovnika, pomalo avangardna, predstava. U njoj se uspeno spojila stendap gluma Stefana Milenkovia sa njegovim stilom iskusnog gospodina koji zna da komunicira sa svakom publikom (pa i ravangradskom: povuenom, zahtevnom, angrizavom, emotivnom, lenjom, pronicljivom). I naravno, nita od toga ne bi bilo zapamtljivo da nije bilo violinskih opsenarija, od romantiarskih do suzdranih i pritajeno vatrenih.

Stefan Milenkovi i Srebrenka Poljak u Somoboru, 25.4.2 012., u organizaciji Kulturnog centra La za Kosti

Vredno je napomenuti da uveni violinista nije hteo po svaku cenu da ispadne prizeman i blizak ljudima (koji znaju da valja biti ozbiljan kad je klasika u pitanju). Nastup je izgledao spremno i isplanirano, ali ujedno i prirodno i nenametljivo. Zabavno. Neverovatno za pojam koncerta klasine muzike, ali tako je. Brzo je prolo tih sat i neto vremena, moda vie, moda manje, ko zna. Uglavnom, moglo je da traje jo toliko. I niko se ne bi bunio, niti vrteo turom po stolici. itav koncept koncerta je bio bez pompeznih tehnikih zahvata, ali u celini dopadljiv i prijatan. Za svakog besplatna karta za put unutar sebe. Bez onog uvenog provincijskog prokletstva da se na ovakve priredbe ide da bi se video narod i da bi narod video onog to narod gleda. Izolovan i neoptereen spoljanjim uticajima, koncert je bio prava novotarija za sve one koji su oekivali ozbiljnost i istu klasiku, ali i za one koji bi se sutra pohvalili komijama da su izdrali pola sata uz zvuke violine i klavira i izbliza proanalizirali poznatu linost, ne toliko zastupljenu u medijima, ali ipak dovoljno prisutnu za videti uivo. Svejedno, muzika je progovorila o nekim stvarima koje stoje iznad jednih i drugih i odluuju o tome kada emo svi, skupa ili pojedinano, nestati ili postati. Branko uri

23

olvaskr

AVANGRAD

A ruhjbl flig kicsomagolt n

Terk Anna: Duna utca. sszefgg versek. Antal Lszl illusztrciival. Forum Knyvkiad, jvidk, 2011, 125 oldal

U samoi - Verica Ili; ulje na platnu

Tbb rst is olvastam Terk Anna Duna utca cm versktetrl, a mltatk zmmel ugyanazon jellemzit emeltk ki. A gondos szerkesztst, a motvumok sodrdst, a trbeli s rzelmi elmozdulsok egybevgsgt, a beszl rzelmi talakulsnak hiteles artikullst, a tapasztalat s a ltoms hatsos tvzst. Mindezek valban a ktet ernyei, a szerz tehetsge mellett a knyv szerkesztsben s az rzelmek radsnak formt ad alanyi beszdben megnyilvnul fegyelmrl is tanskodnak az egymsba fond versek. Az n olvasatomban egyetlen versknt mutatkozik a hrom ciklusba sorolt tizent kltemny, s egy ilyen olvasat lehetsgt ersti meg a knyv alcme is: sszefgg versek. Olyan mltatssal viszont nem tallkoztam, ami termszetesen nem zrja ki, hogy ne lenne ilyen, amely rmutatott volna, hogy Terk Anna sajt identitskeresst rta versbe a Duna utca cm ktetben. Szerintem ebbl az irnybl is olvashatjuk kltemnyeit. A versben beszl szemly nazonossga, identitstere irnti elbizonytalanodsa a nyelv szintjn bontakozik ki. Ez a bizonytalansg nem j kelet jelensg, hiszen a vajdasgi magyaroknak attl fogva szembe kell nznik vele, amitl fogva a Dlvidken l magyarok vajdasginak szmtanak. A mlt szzad hatvanas veiben flfutott rnemzedk is szembetallta magt a nemzeti nazonossg problematikjval, amit

azzal oldott fl, hogy a kultrk egymsba hatolsnak terben l vilgpolgrknt ttelezte magt, akinek magyar az anyanyelve. Ksbb, amikor egyszersdtt a Magyarorszg s a Vajdasg kzti hatrtlps, kitereblyesedett a kommunikci, a vajdasgi dikok magyarorszgi iskolkba, egyetemekre kezdtek jrni, majd mg ksbb, amikor a jugoszlv polgrhbork idejn az orszghatr tlpse klnleges privilgiumnak szmtott, akkori fiatal rink, gy Lovas Ildik, Bence Erika, Szakmny Gyrgy s msok magyarorszgi krnyezetben dbbentek r az ltaluk beszlt nyelv eltr mivoltra, s e nyelvhasznlati mssguk miatt ket rt megklnbztetsrl is szltak mveikben. Nagyjbl ugyanennek a tapasztalatnak ad hangot tagolt hosszversben Terk Anna, fiatalabban a nyelvi elklnbzdst eltte flpanaszolktl, jabb empirikus lmnyek nyomn ugyanannak a visszautast s megalz, lekezel magatartsnak a tovbblsrl, rvnyessgi krnek megsznte hinyrl. A versekben beszl elhagyja a minden nyomorsga mellett is otthonos, a boldogsgot megtestest Duna utct, s idegen helyeken jr, Dubrovnikban, Budapesten, Rovinjban, Prizsban, Szarajevban, majd jra Pesten, s csupn itt, a magyar fvrosban lesz magnyos, elszigetelt, folyton magyarzkodsra knyszerl, lenzett, vagyis idegen. Ebbl az lmnybl fakad taln legersebb megjelent erej kltemnye, a pesti esben, amelyben Jzsef

24

AVANGRAD
Attila A Dunnl sorsrtelmez, s Arany Jnos halltncos Hdavatsnak hangulatt szvi tovbb egy hangslyozottan szrrealisztikus ltomsba, a kirls, az emlkek tkletes lenullzsnak, vgs kislsknek roppant vzijba, A kltnek viszont egyebe sincs, mint az emlkei, hiszen verslett a mlt lmnyeibl ptette fel. Ezeknek az elvesztse azonban nem a versben beszl egzisztencijt veszlyeztetik, csupn a lthelyzet megfogalmazsnak lehetsgt nyjtjk. Az emlkek flidzse, spontn elvesztse, s a tlk szabaduls tudatossga hrmassgban formldik Terk Anna msodik versktetnek sszefgg vilga. A tnyszersg s a ltomsok sszefondsa elre s htrafel is thatjk a verseket. a pesti esben elkpt, az alulrl s fllrl egyarnt ml vz, a Duna s az es ltal kilgozd ltlmnyek trpe mivoltt a nagyvros nyzsgse ltal kiemel megszlalst mr ott talljuk a Kkgoly utcban versben, amelynek kzepn fedetlen keblekkel, vdtelenl, nisgt fltrva, szeldsget s kiszolgltatottsgot sugrozva ll a versben beszl a nagyvrosban, s a jrkelket mg a kitakart mellei se rdeklik, gyet se vetnek r, semmibe veszik, s ez a vers ppen a szemlyes rintettsg lnyegisgt, az intim trtnsek, az emlktrmelkek fontossgt hangslyozza a metropolisz rzelemmentes dszleteivel szemben: rkig llhattam ott, / kigombolt blzzal, / a hd korltjra dntve, / fjta a melleimet / a februri szl, / egszen / piroslott a libabrm. / kinyitva a szememet lttam, / hogy mr / nem ll ott elttem / senki, / a jrkel frfiak is csak / elhaladnak mellettem, / mintha nem is lenne fedetlen / a kt mellem, / mintha nem is lennk / a ruhjbl flig kicsomagolt n. Ez a flakt, a httal a hd korltjnak tmaszkod, pucr kebl n nem eszttikai kpzdmny, legalbbis nem konkrt ltvny, hanem Terk Anna versbeszdnek rzki metaforja, a versben beszl nyitottsgnak, szintesgnek, a vallomstevs bels knyszernek s a konfesszi katartikus lmnynek sszefondsbl megkpzdtt alakzata, az eszttikum elvont, de mgis trgyszer megjelense. Valami hasonlra rezhetett r a ktetet kivl alkotsokkal illusztrl Antal Lszl, akinek a gyermekrajz s a fotnegatv trgyi megjelentst tvz, a jelkphordoz szimbolizmus s a flszabadt szrrealizmus lmnyvilga kzt villz alkotsain ugyangy ismtldnek a motvumok, miknt Terk Anna cmekkel tagolt hosszversben a

olvaskr
nyelvi mintzatok, varilt, vagy ismtelt versmondatok. Ezek az ismtldsek ketts funkcival brnak: egyfell tktsknt vezetnek egyik versbl a msikba, s gy teremtik meg az egybefggsg tapasztalatt, msfell meg ritmizljk a versbeszdet. A Duna utca hosszverse a spontaneits hangjn szlal meg, a versmondatok lenygzen laznak tnnek, mintegy leplezik nnn feszessgket s az ltaluk kihordott feszltsget, rzelmi tltetet. gy tnik, ez a kltszet gy az letrzs, gy a forma tekintetben visszavezethet Tolnai Ottnak az egyebek kzt a jeans-prza ltal is ihletett verselshez: a sajt szigetltnek flismershez, a konfrontldsok s megalkuvsok sorn gerjed rzelmek hossz, gondolatilag s ismtlsekkel tagolt, kiemelt motvumok kr szervezett szabadversek ltali flmutatsig. Ugyanakkor dbbenetes, ahogy a kivetettsg s a megkapaszkods vgya kztt feszl identitsproblma ma is milyen elevenen, s mennyire jszeren fogalmazdik meg Terk Anna Duna utca cm remek versktetben. Fekete J. Jzsef

25

ovde blizu

KIPOVI t2
Mesto gde se u XVIII veku zaustavila kuga

Spomenik

AVANGRAD

Srbi kau da je kuga iva kao ena (to osobito dokazuju oni koji su leali od nje). Mnogi kau da su je viali gdje ide zavjeena bijelom maramom; a gdjekoji pripovijedaju da su je i nosili, tj. ona nae ovjeka u polju, ili srete gdje na putu, a gdjekom doe i u kuu, pa mu kae: Ja sam kuga, ve hajde da me nosi tamo i tamo (kud ona hoe)... Kuge imaju preko mora svoju zemlju (gdje samo one ive), pa ih Bog polje amo (kad ljudi zlo rade i mnogo grijee), i kae im koliko e ljudi pomoriti; ali i njih mnogo propadne od pasa; za to kau da se vrlo boje zlijeh pasa. Kad kuga mori, onda joj slabo govore kuga, nego kuma (kao da bi je s tim umilostivili), niti smiju u vee ostaviti neoprane sudove, jer ona doe nou u kuu te gleda jesu li sudovi lijepo oprani, pa ako ne budu, a ona sve kaike i anke izgrebe i otruje... U narodu je ouvana izreka za neto to neko odnese: ,,Odnio ga kao kuga ecu. Tako belei Vuk Stefanovi Karadi u svom delu ivot i obiaji naroda srpskog o jednoj od najveih poasti ljudske civilizacije. Tokom istorije, Evropa je vie puta nosila kugu. Protiv nje su se borili lekari prepoznatljivi po karakteristinom crnom kostimu koji je obuhvatao zatitnu odoru, rukavice, naoare i masku nalik ptijem kljunu. U kljunu su se nalazili okrepljujui, aromatini mirisi koji su lekara titili od kunog vazduha. Danas su takozvani lekarikljunovi inspiracija mnogim umetnicima ija su interesovanja vezana za okultno i bizarno, mada su ti ljudi (pre svega entuzijasti, ne i profesionalni lekari) bili u slubi napretka medicine. Epidemija ove teke bolesti 1795. godine nije zaobila ni nae krajeve. Tada je jedna od najugroenijih oblasti bio Srem, posebno Irig i njegova okolina, pa se zbog toga u literaturi pominje kao irika kuga. Kao i mnoge nesree, i kugu su donele Osmanlije, a ljudi koji su od nje beali iz Beograda preneli su je na Fruku goru. Bolest je prvo zahvatila mesta blizu Vojne granice, ali je ubrzo ugaena efikasnim merama austrijske vojne vlasti. Navodno je kugu u Irig donela izvesna Anelija koja je bila na sahrani sestre u Krnjaevcima odakle je donela sa sobom ilime koji su bili zaraeni. Umrla je 14. jula 1795. godine (po starom kalendaru), i taj datum se smatra poetkom epidemije kuge na ovim prostorima. Zabeleeno je i da je izvesna prosjakinja Sara prenela zarazu u Jazak preko svilene marame koju je dobila na dai u Irigu. Takoe, u Neradin je zarazu doneo jedan ovek iz Krnjeevaca koji je tu imao vinograd. Kako se kuga ne bi dalje irila, austrijska vlast je naredila da se itavo podruje blokira i postave strae oko Iriga, Jaska, Kamenice i oblinjih mesta. Petanski Univerzitet i beka Vojna akademija

26

AVANGRAD
poslali su 15 lekara da se bore protiv zaraze, ali Sremci nisu imali poverenja u njih te su skrivali bolesnike i zbog toga ih je jo vie stradalo. Tako je bilo sve do februara 1796. kada je prestala epidemija. Odnela je 2.548 stanovnika frukogorske prestonice, dok je njih 841 ozdravilo. Videvi ta se deava u susednom Irigu, Rumljani su odluili da umilostive vie sile i zahvale se to ih je kuga mimoila. Odluili su da na mestu gde je kuga prestala da se iri, 4 km od centra Rume i 7 km od Iriga, podignu spomenik Kugi (u narodu poznat kao Kipovi) u znak zahvalnosti to se nije proirila na njihov grad. Spomenik je podignut 1797. godine, a smatra se da je na tom mestu odmah nakon epidemije postojalo spomen obeleje. Ovaj spomenik je jedinstven u Evropi, kako po formi, tako i po poruci koju nosi. Predstavlja jedan od retkih spomenika zdravstvene arhitekture u ovom delu Evrope. Glavna grupa, u formi baroknog rimokatolikog oltara, nalazi se sa leve strane ako se ide od Rume ka Irigu, a sporedna grupa, u obliku jednostavnih stubova sa krunom osnovom, je sa desne strane. Na glavnoj grupi nalaze se figure Svetog Sebastijana i Svetog Roka, svetitelja zatitnika od kuge, dok je na vrhu Raspee, simbol trijumfa nad ovom opakom boleu. Prema ivopisu svetitelja rimokatolike Crkve, Sveti Rok je bio hodoasnik, dobrotvor i zatitnik od kuge i kolere. Roen je u Monpeljeu, na jugu Francuske. Rano je ostao bez roditelja, te je svoje bogatstvo razdelio siromanima i uputio se na hodoae ka Rimu. Po povratku u rodno mesto, razboleo se od kuge u Pjaenci, odakle su ga prognali. Sklonio se u jednu umu gde se hranio biljem, a spominje se da mu je svaki dan jedan pas donosio komad hleba, to je est prizor na ikonama posveenim ovom svetitelju. Preminuo je 16. avgusta 1327. godine. Svetitelj je zatitnik grada Subotice i Bakog Brega, kao i mnogih drugih mesta irom sveta. Slina pria prati i drugog svetitelja ija je figura predstavljena na ovom spomeniku, Svetog Sebastijana. On je roen u Milanu i kao mladi posvetio se vojnoj slubi. Car Dioklecijan ga je postavio za naelnika svoje dvorske garde. Prema hrianskoj tradiciji, spominje se da je bio udotvorac, mnoge ljude je iscelio, a potom krstio. Zbog preobraenja u hrianstvo ubijeni su svi ti ljudi koje je iscelio, a potom je i sam Sebastijan izveden pred cara Dioklecijana. Car je naredio da ga skinu i gaaju strelama. Ali i tako sav pokriven strelama, Sebastijan je ostao iv i potpuno zdrav, te su ga ubili motkama 287. godine. Na ikonama se esto slika vezan za stub i izboden strelama. Takoe, obino dri ma, koplje, raspee, tit i oklop ispod nogu. Smatra se zatitnikom zaraenih od kuge, ratnih invalida, kamenorezaca, strelaca, lovaca, batovana, vatrogasaca, policajaca i vojnika. Jednako je potovan i u pravoslavnoj i u rimokatolikoj Crkvi. Na spomen ploi Kipova ispisan je tekst: Za blagodarnu uspomenu mesta Rume poteenog od kune zaraze, koja je u okolini besnela 1795. i 1796. godine, sagraen, a 1858. godine obnovljen dareljivim prilozima rumskih esnafa i drugih upljana. Ponovo popravljen 1941. godine. Kipovi su obnovljeni 2010-2011. godine sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, optine Irig i Rotari kluba iz Rume, koji je pokrenuo inicijativu za obnovu spomenika, to predstavlja dobar primer brige nadlenih za spomenike kulture. Sada, putnici prolazei ovim putem mogu da se zaustave i pogledaju ovaj spomenik koji e im ispriati zanimljivu priu u kojoj se da sagledati deli ne tako poznate istorije nama bliskih krajeva. Brankica Opai

ovde blizu

27

O S V R T

A NE T L I S
ovde blizu
Krajem aprila ove godine odrana je interesantna izloba fotografija Branke Nedimovi (njene radove moete pogledati i u desetom Avangradu) u prvom italijansko-srpskom izlagakom prostoru pod nazivom Beo_Project u Beogradu. Sama izloba, predstavljena u dinaminom okruenju ija je namena prikaz kreativnih projekata iz savremene perspektive, nosi naziv Nestali. Zajedniko miljenje (istraivaa) naunika je da raspadanje tela poinje od momenta smrti, gotovo odmah nakon nje, iako se vizuelni efekat razlaganja relativno kasnije odvija. Rad Branke Nedimovi preokree ovaj proces. Njene fotografije formalno predstavljaju raspadanje razlaganje, dajui reprezentovanim portretima posmrtnu auru. Projekat ini selekcija 14 radova, kroz istraivanje od ukupno 300 preuzetih fotografija sa razliitih internet stranica, na kojima su objavljeni podaci i fotografije nestalih lica. Preuzete fotografije su uveane do granice kada se njihova struktura razlae na piksele veliine zrna. Iako nas oigledno ovim postupkom udaljava od subjekta, krajnji ishod vodi do sutine, tanije do samog nestanka. Umetnik priziva strahove predaka koji su oduvek uticali na oveanstvo, strah od smrti i nepoznatog, a naroito gubitak voljenih osoba. Ako posmatramo fotografije sa odreene distance, u mogunosti smo da nazremo konture portretisanih osoba, neke od osnovnih crta njihovih lica, ali ako se pribliimo istim, nae saznajno polje se gubi u nedostatku detalja, podvlaei anksioznou nemogunost borbe protiv ljudske tragedije.

AVANGRAD

Beo_Project, pokrenut od strane nezavisne kustoskinje Zare Audielo, funkcionie zahvaljujui mrei izgraenoj u saradnji sa Asocijacijom 22:37 (iji je suosniva Zara Audielo) sa eljom da bude mesto konekcije izmeu internacionalnog umetnikog sveta i regiona Balkana. Glavni fokus jeste stvaranje prostora za umetnika i kustosa, mesto gde je mogue razmeniti ideje, izlagati i objavljivati radove, ukljuujui razne oblike izlaganja; dogaaji, performansi, radionice, saradnja i umetniki projekti bazirani su na edukaciji i ueu graana. Odluka za otvaranje jednog ovakvog izlagakog prostora doneta je tokom istraivanja. Ve nekoliko prethodnih godina kroz kustosku praksu, interes Zere Audielo je orijentisan prema istoku oblasti ispunjenoj potencijalom koji nije u potpunosti razmatran.
informacije preuzete iz zvaninog teksta o izlobi

28

PROESIS SI ak PROEsokS rarni lite

rad ivke Suvi Petrovi; kombinovana tehnika, 100x70cm

proesis

STRICA O
kroz suvo granje izbledele kore mesec udvojenu uad pustio nepravilnim obruem sredite zauzele nadvijene budnim okom srebrnim nitnama oklop svijen gledaj na vrhu otrice presijavanje lepljive tenosti

AVANGRAD

glas slobode visoko puten grlom

Olivera Markovi

BESKUCNICI
I
Obini ljudi, pod kratkotrajnim prosinakim boanstvom to zapada niz obrub blijedog neba. Beskunici na marginama. Licem u lice saekuju sumrak pod ruevnim krovovima derutnih zgrada, u ijim zaprljanim staklima, zrcali se odsjaj mlakog svjetla mjeseeva srpa. Kao aglji iz sklonita s dva oka u glavi, i zloinom za koji smo krivi, lutaju ulicama ponoi. Obini ljudi, van korica drutva to u kazalitu ovog svijeta zauzimaju neobiljeena mjesta. Beskunici ne stoje pod barjacima, jer hodaju suprotnim stazama od onih koji obnavljaju svijet. Valentina Vukman Zeli

30

rad ivke Suvi Petrovi; ulje na platnu, 80x30cm

ALI, Z ABRANIMO - ALI

AVANGRAD
Odrekli smo se uvenoga alo, alo ne koristimo se vie klasinim telefonskim aparatima, postalo nam preteko, prekomplicirano okretati brojanik, a odnosi i dragocjeno vrijeme. Za koje se zavaravamo da emo ga pametnije potratiti. Prebrzo nam se to dogodilo, prehitro smo zaboravili radost dobivanja telefonske linije, memoriranje vlastitoga broja, malu dozu uzbuenja kad zaujemo reski zvuk na nekoj bivoj Iskri ili Tesli. Mladi i ne znaju kako zvoni telefon, nisu upoznali popularni hit iz sredine prologa stoljea kako to staro zvui - Meugradska molim hitno Memphis Tennessee, a starijima prijeti opasnost da izgube sjeanje. Sve to zamijenili su neki novi aparatii preko kojih se sve manje privatno i intimno govori, jo manje razgovara. Ulica, cesta, tramvaj, automobil, autobus, kafi, supermarket, butik, obini duan peceraja, restoran, park, kupalite, etalite, pica, korzo - to su mjesta na kojima rasprostiremo svoje ivote. Da to vie ljudi uje kako je nae miljenje vano. Ponekad pomislim da ljudi uistinu razgovaraju sami sa sobom samo zato da si dadu na vanosti u vlastitim oima. Galame, smiju se, deru, dogovaraju, nareuju onima koji ih ne sluaju ni kad se gledaju u oi, provjeravaju, gestikuliraju, pa nisam ba uvijek sigurna da li je netko tko slua i razumije s one, druge strane, satelitske frekvencije. Ponekad se frekvencije i signali isprepletu, pa eto belaja kao da od toga zavisi iva glava na ramenu. esto samo piemo, a sve svakodnevnije i gledamo, to znai da jo neko vrijeme nema opasnosti da emo zaboraviti govoriti, pisati, itati i vidjeti. Dok uskoro ne dou nova uda tehnologije koja e nam eventualno ostaviti mogunost da mislimo, a misao e, uz tehniku podrku, odraivati sve drugo. Sad bi na red trebalo doi ali, ali ali nee biti strunjaka za taj postupak. To bi bilo epohalno dostignue ukinuti i zabraniti rije ali. Izbrisati iz svih rjenika, stvoriti ip koji bi je automatski eliminirao, ak i ako bi bila pomiljena, lansirati nekim nepoznatim svjetovima to bi se moda s njom znali nositi i savladavati njenu snagu. Koja je apsolutno negativna, stresna, zastraujua, neoekivano oekivana.

proesis
Zato to tom pojmu prethodi igra zavaravanja. Sva u superlativima. Paljivo birane rijei i geste, namjeten ljubazan osmijeh, pohvale svemu to ste ponudili. Sve visoko kvalitetno, zanimljivo, korisno, lijepo, sadrajno, potrebno, imalo bi svoju publiku ili klijentelu ali. Situacija se povoljno razvija, poduzeto je sve to je u moi, uinjen maksimalan napor, struna znanja, objektivno je oekivan oporavak ali. Dobro i struno odraeno, za svaku pohvalu, pa i materijalnu nagradu ali. Zaslueno je, nema dvojbe, ulog je velik, rezultat jo vei ali. Zamjetan je trud i novouloena energija, puno je bolje nego proli put ali. Unato nekim nejasnoama, tematika je razumljivo i svima prihvatljivo obrazloena ali. U poetku ne razabirem kraj balade, sluam umilni monolog, u odsjaju neke rijei uini mi se da nee biti ali, ali se prevarim. Lako je biti prevrtljiv u igri rijeima, nije teko nauiti, za to nema nikakve kazne, a posljedice svejedno ne osjea onaj koji govori. Utjeno je samo to da e i on, prije ili poslije, naii na svog ali - mentora, ocjenjivaa i suca, koji e u ali ocjenjivanju biti jo nemilosrdniji. Vie me plai ta jedna rije nego cijela situacija koja joj prethodi. Odavno sam savladala pojam relativnosti, jasno mi je da nita nije jasno, poznajem igru crno bijelo, sudjelujem u njoj dobrovoljno, kao klinka sam nauila toplo hladno, ne mogu se opei, ali stalno i iznova prizivam Einsteina. Nadajui se da moda jo nisu otkriveni svi njegovi izumi i da je meu njima nepostojanje rijei od tri slova. Uvijek, kad odlazim od ali, pitam se to mu je to sve trebalo. Ne meni, nego tome ali. emu trud oko opirnoga uvoda, zato uzaludno potraeno dragocjeno vrijeme i moje i njegovo, kome su bili potrebni svi epiteti i pokuaji uvjeravanja u suprotno od evidentnoga, odakle mu pravo na odlaganje bitnoga, tko mu je dao dozvolu i mo da unaprijed odreuje kraj. Pa mi nekako bude i ao toga ali. I pokreem inicijativu da rije koja je nagovjetaj loega, negativnoga, nepotrebnoga, slamajuega, sramotnoga, razoaravajuega, tunoga, nepodnoljivoga, poraavajuega, rije koja nije istina, nego njen privid da je zabranimo. Jagoda Kljai

31

proesis

AVANGRAD

KAKO JE BITI

KONDUKTER U INTER CITY VOZU?

foto: Sinia Trifunovi

1. JOZEF M: Je l ovaj vagon ide do Novog Sada? KONDUKTER: Da. JOZEF M: A ovaj? KONDUKTER: Ne, taj ide do Subotice. /kroz vetaki osmeh/ JOZEF M: A onaj tamo? KONDUKTER: A, taj ide samo do Zemuna. /i dalje vetaki osmeh/ 2. N LICE: /proviruje iz vagona/ Moramo li sesti na numerisana sedita? KONDUKTER: Ne, ne morate, svejedno je. /vetaki osmeh, naravno; a N lice se vraa u vagon/ /malo potom/ N LICE: A u koja kola moramo da uemo? KONDUKTER: Svi ulaze ovde. /vetaki osmeh/ 3. JOZEF M: Hej, pa ovaj vagon koji ide za Novi Sad je puaki! A na mojoj karti stoji da sam u nepuakoj zoni! Onda znai da moram da sednem u ovaj za Suboticu?! KONDUKTER: Svi su nepuaki. /ozbiljno lice/ JOZEF M: Uuu...! /veselog izraza lica, razrogaenih oiju, odraava detinje zabavljanje/ /zatim se Jozef M. i njegov prijatelj upitno pogledaju i ponu da apuu neto meu sobom./ JOZEF M: /prijatelju/ Aha, izgleda da je stvarno u pitanju kampanja. 4. NN LICE: Hej, izvinite, a gde su ova sedita? ... Ili nije vano? /zbunjeno/ KONDUKTER: Nije vano, sedite bilo gde. /pomirljivo, uz blagi osmeh/ 5. JOZEF M: /veselo/ A Vi se ovde susreete sa kojekakvim budalama, je l da? KONDUKTER: Da. /iskreni osmeh/ JOZEF M: A kako je to biti kondukter? KONDUKTER: /ravnoduno/ Nije loe.

JOZEF M: A kako je biti kondukter u inter city vozu? To je drugaije... KONDUKTER: Zanimljivo. JOZEF M: Postavljaju Vam svakakva glupa pitanja... KONDUKTER: /zagonetno/ I glupa i vrlo inteligentna... /vidi se da i kondukter ima oseanja/ Ovi do sad su jo i svi bili kulturni. /Ugleda dvoje, mukarca i enu, sa koferima, kako se pribliavaju./ A evo i ovih koji e da prave probleme. MUKARAC: /uljudno/ Dobro vee. Moemo li ui u ovaj voz? KONDUKTER: Ne moete. MUKARAC: Ali mi moramo da putujemo za Suboticu! KONDUKTER: Ne moete ovim vozom. ENA: /dramatino/ Ali zatoooooo?! KONDUKTER: /iritirano/ Nemate kartu za inter city voz. /obraa se Jozefu M./ Evo pogledajte! Ovako oni mene svakog dana zajebavaju! /Pone da prepriava Jozefu M. situaciju sa parom i dok to ini postaje sve ljui, eskalira postepeno. Za to vreme par ravnoduno stoji sa strane./ Dolaze svaki boiji dan, u 18 uvee, sa istim pitanjem: /krevelji se/ Moemo li ui u voz? Moemo li ui u voz?!. Svaki dan dolaze sa istom kartom za obian voz i hoe da uu u moj inter city voz. Ve mesecima! Ja im svaki dan objanjavam da ne mogu sa tom kartom ui u voz, da moraju da je zamene na alteru, oni onda odu na alter, svaaju se sa slubenicom, prete joj, runi su, krevelje se, psuju, gaaju je stvarima, pljuju po podu alter sale. Onda se vrate ovde i nastave da prete: Videete vi! Sve emo da vas raskrinkamo! Ne date potenim ljudima da putuju! Da se vrate kui, u Suboticu! Roena deca su nas zaboravila! Sedimo ovde na stanici ve godinama, ne moemo kui da se vratimo!. Jednom su ak doneli i neku potvrdu iz Doma zdravlja da je ena bolesna i da joj treba kuna nega!! Ej, molim Vas! Kuna nega! Pa, ta ja imam sa tim?! Ja sam samo kondukter inter city voza!

32

AVANGRAD
Moj posao je bio lak, dok se nisu pojavila ova dva skota! Radio sam lepo na drugoj liniji, dnevnoj i imao kontakta sa finim svetom. A ova veernja linija... To je strano! /Bes polako kree da jenjava, sve dok potpuno ne splasne./ Seam se ja, pre par godina i kolega mi se jedan alio na ove! Kae on: Imaju jedan mu i ena koji me maltretiraju ve dva meseca, kupili su pogrenu kartu i sad nee da uu u pravi voz niti da zamene kartu, nego se svaki dan svaaju sa mnom i sa slubenicom na alteru i hoe poto poto da uu u moj voz. I ta karta im je ve davno istekla, ali oni su zapeli... Slubenica na alteru je ve uzela bolovanje, kae mora malo da se odmori od stresa na poslu, a i ja sam naet. Vidi kae kolega meni kako mi se ruke tresu! Ne mogu dobro da spavam, decu nisam poljubio est meseci, hrana mi se zgadila, a ena preti da e da me ostavi! I to sve zbog ova dva idiota! Traio sam premetaj zbog njih, ali ga ovi u upravi razmatraju ve dve godine, kau: Nemamo koga da postavimo na tu liniju, plae se ljudi, a ti si ve naviko sa njima... I eto, taj moj kolega je ubrzo potom dao otkaz, preselio se sa enom na selo, kod njenih, sad ive mirno. Mada, uo sam da je slab sa ivcima. /Kondukter je sad ve potpuno miran i rezigniran./ I tako mene premeste na njegovu liniju, rekli su mi kako sam ja najtvri orah, da mogu da se nosim sa dva ludaka istovremeno. /Onda zaurla na par koji i dalje ostaje nezainteresovano da stoji tu./ I sad me oni non stop maltretirajuuu!!! /Par se malo udalji i pone da podie ator, iz njega izvlae mali poret, stavljaju lonac i kuvaju veeru. Zapiti zvidaljka skretniara koja oznaava polazak voza. Prijatelj Jozefa M. se uurbano pozdravi sa Jozefom i uleti u vagon za Novi Sad./ JOZEF M: /Ostaje na stanici dok voz kree. Obraa se kondukteru, uz osmeh/ Srean put, gospodine! KONDUKTER: /Takoe, uz iskren osmeh, ulazi u vagon za Novi Sad./ Hvala! A dokle? Do Novog Sada ili do Subotice? JOZEF M: Dokle idete? KONDUKTER: Do Subotice. JOZEF M: Onda sve do Subotice! /osmehuje se/ /Voz odlazi. Jozef M. se okrene i krene kui. Prolazei pored para kod atora, oni ga mrko pogledaju i ponude da veera sa njima./ ENA: Hoete supu? JOZEF M: /Zastane, pogleda ih, namrti se, odseno izgovori/ Ne! /i nastavi dalje. ena i mukarac sru supu iz tanjira./ ....... /Jozef M. pie prijatelju/ Jesi li dobro stigao? Onaj kondukter je uao u pogrean vagon, rekao je da ide do Subotice a uao u vagon za Novi Sad. Marina Vicanovi

Zurka na neimanju gospodina Peruna boga groma

Kia Snegova i olujina ki Grom Niiji i svaiji Orkestar potopa Glasonoa bez ica I mrtvi konj Ili moral Kia i Grom Putujuih trpeza Bezdomnih ur Na kojem Za korak Za pet Plaeva sevaju Budale I poslednji sektai Kau uvele ideologije Nekakvog velianstava Ljubavi.

proesis

RAT

RATGOVORni TONOVI
Govore Praini
Govarkaju esto Ugovore cilj Tiini Ugorkaju pepeo Gorkoga govora Nagovorno G-mol Dami? Govorki Govorkanoj

Armirani slogovi
Nastasijeviu
Gvozdenim apatom Sabiraju se slogovi Kroz mostove Pod crne mermere Iza obroka Zorom se kuju Maevno Zakamenjeni onde Kao Preutanik? Trae se Ulovljeni, a love Svedoe zamku Dre doline Brzine i tonjenja Stoje Tamo gde ih ne Klee Gore, gde ih da Miluje Po preutanim Oima. Milan Gromovi

33

proesis

AVANGRAD

POD PRITISKOM
crte: Ivan Radenkovi tekst: Mirko Savkovi

p
34

objegao bi, gdje? Okruen sam, vrebaju u hodnicima, iz zraka, iz noi. I zrak je ustajao, i topao, i gui me. Ali neto moram napraviti, moram neto. Samo ja jo ivim u iluziji da imam manevarskog prostora i da neto mogu. Strah, neopisivi strah u prsima. Vruina je nepodnoljiva, u zraku vie ni nema kisika i prostor je sve manji, zidovi se prelivaju preko prozora i potpuno ih zatvaraju. Padam u nesvijest. Iz smijera neasnog da bi ga se osvojilo dolazi pomo i jo sam iv. Sada se mogu predati, prestati morati i osjeati se bolje. ivjeti u nadi da me sada poraenoga vie niko nee htjeti unititi.

AVANGRAD

podgaja
Ja sam dijete garei
Ja sam dijete sivila Malo, blijedo sam i tek mi je devet. Dom mi je tamo, dolje Niz tamni vlani hodnik to crn je kao podzemni tunel. Eto, tamo dolje je moja soba Sa malim prozorskim okonom to zagasitu svjetlost cijedi Drei je daleko od moje psorijatine koe, tedi svoje umiljate zrake. Boji se zaraze. U toj tami sam, Mirno i svezano, Ja sjedim pod staklenim zvonom ekam opet one metalne klikere Sa brda da se ponovo srue i odzvone Pono to bi mi sudbinu skratit mogla S pravom, kao mala nona muzika Kada zaleluja pauinu u obrisima Svijea i uljanih kandila to na tamjan miriu. Iskriave oi kao od sree Zasvijetle pod zabrujalim jatom Helijevih kometa to me satiru u podrum me Crne mieve, moje kune ljubimce Koji me zabavljaju kada mi je dosadno Jer ne mogu van od crnih orlova Izai da na poljima igram lopte. Ne mogu ni u stanu biti, Rekoe mi stariji, kada nema plina Jer mogu u zrak odletjeti ako on Sluajno doe u davno isuene cijevi. Nisu to kie sine, kae majka, To su suze lastavica to Pustie eljad da lete sa paperjem U krajeve opasne, brdske ivice pokropljene Im krvlju brae i roaka, to mladi Se nabodoe na nemilo trnje procvalih rua. Ja sam dijete garei Ja sam dijete sivila, More me nije sedam godina pralo, Koa na suncu bila, Jer brdske bitange oduzee Dueke i laufe iz moje kue I bacie na paljive gomile ivota, djetinjstva i sjeanja. Semir Avdi

dijete iz

Oto

proesis

Sneg je vejao i vejao. I ta tu ima neobino ? Pogotovu ako je januar. Ali, ja sam bio zavejan u kabini ute uline telefonske govornice. Kad sam jutros izlazio iz kue supruga mi ree: Ne zaboravi da se javi ! Eto, konano, prilike. Podigoh slualicu i posle due tiine zauh glas: Vi ste zavejani u telefonskoj govornici 1957. Molim vas, nemojte priati nita, inae Oto nee doi ! - Koji Oto? zavapih. - Oto Vajnsbender ! - A ta e mi on? - Da vam sredi mozak. - A ta je s mojim mozgom ? - Pa zavejan je ! Zamislih se nad ovom injenicom. ica je zujala u prazno, dok sam zamiljeno zurio kroz staklo govornice u sneg koji je uporno i sve gue vejao. - Alo - promrmljah odsutno u slualicu. - Izvolite - zau se usluni glas sa druge strane. - Kad e doi Oto ? - NIKAD odgovori odluno glas. - Ali zato, pa ja sam ovde zavejan, znam da sigurno ima mnogo posla, i druge govornice su verovatno zavejane, evo vidim i jednu ovde, i tamo neki ovek uporno dri slualicu u ruci, evo, mahnuu mu, odmahuje mi, znai nisam sam A recite mi, molim vas, kad e doi Oto, sneg sve vie pada, polako zatrpava govornicu, a i obeao sam eni, ovaj telefon nema brojanik, ima samo jednu liniju molim vas Oto mi je jedina nada Ko je zapravo Oto ? - Ja sam Oto zauh ravnoduan glas s druge strane. Trgnuvi se iz paninih misli, kroz gusti leprajui sneg, na deliu stakla koji jo ne bee zavejan, ugledah malu utu govornicu u daljini. ovek u njoj mi nehajno odmahnu rukom i oputeno spusti slualicu. Sneg je vejao i vajao Nita neobino za januar. Osim ako ti nije zavejan mozak. Onda pria i kad ne bi smeo Slavko Mali

doci
I

nece
I

35

proesis

STVAR I
I kasnije se seao jedne zime pod snegom. Bilo je to negde u Vinjikoj banji. Smetovi napadali na kosine paviljona, vozila zatrpana kao jelke. Sa drugom decom govorio je o snovima. Njegovi su ili tamo par puta godinje, na roendan kume i jo poneku proslavu. I tada je imao onaj san. Nou bi padao sa bedema na Kalemegdanu, to jest sam je skakao, budei se letei ka ambisu. Zidovi tvrave liili su na naslone nametaja u babinoj sobi ili zamak to ga je u koli napravio od kartona. Ona je takoe bila tamo, viao ju je sa roditeljima, uestalou koju su u to doba definisali kao: S vremena na vreme. Oduvek je sanjao jo neto, to nikom nije hteo izneti, ba kao da se jedino to odnosilo na njega lino: ulicu, prolaz izmeu dva kolovoza, nalik parku (mada je re nalik zapravo bila strana, jer je u snu sve zauvek ostalo neto drugo); kvadratni, stepenicom malo izdignuti travnjak koji treba prei dijagonalnom stazicom, na ijoj se sredini (kraj nje) nalazi glavni problem tog sna jedan stari hidrant. Bee no, valjda je svetiljka neto obasjavala. Nije pamtio da je metalni stvor grgoljio ili bio iv, sve se inilo nemo, ali se seao straha. Nije znao zbog ega se plai hidranta, to je u prevodu znailo kako ga prosto osea. Moda ga se bojao kao ega stvarnog, iako ga nigde nije video. U tom dobu su i inae boravili mnogi udni predmeti. No, nita ne bi izgledalo neobino kada bi video nju. Ne stoga to je izgledala naroito posebno; naprotiv zato jer je bila poput njega, obina, to je znailo da ima vie takvih kao njih dvoje, te je njeno prisustvo potiralo nesvakidanje u stvarima. Iznimno bee samo ono jedno. Svaki put kad bi se ponovo videli, sa radou bi konstatovali da su i dalje isti. Kao sneg u Vinjikoj banji i gomila drugog... Sve je nagovetavalo ivot: mnotvo ljudi i njihovih profesija, bezbroj budunosti, duga letovanja na Jadranu, pa i neka sasvim sluajna terasa, no, dvorite... kao da svaka kapija krije novu igru (sto za ping-pong, bilijar) u koju se ulazi po prvi put. Moda je i onaj hidrant neto znaio. Voleo je stari metalni mlin za kafu u fioci kuhinje, ipkastu vagu sa tasovima, u pajzu koji je predstavljao priu za sebe, i njegov uski prozor koji gleda u jablan. etvoro vrata u predsoblju udenuta u debele zidove liila su na etiri trumfovske kuice; oblina Singerove ivae maine na pripitomljenu crnu zebru. Onda je detinjstvo prolo, ali je i dalje iao na onaj roendan i poneku proslavu. I ona je bila tamo. Prekrstila je noge za ovalnim stolom i uinilo mu se da je izmeu njih nekako sakrila stari mlin boje zlata.

AVANGRAD
Izrez na grudima podsetio ga je na tasove vage, pa se skoro nasmejao u sebi, a kada je ustala da neto izvadi iz pletene torbe koju su kumovi uvek drali kod ulaza, onako sagnuta neodoljivo je podseala na ivau mainu ili pripitomljenu zebru. Oseaj bezazlenog osmeha izazvanog ovom promenom nestao je u njemu kada je ona u povratku pogledala jedan jablan to je rastao u bloku. Kako su samo toplina i tamna seta i ljupko poistoveivanje isklijali iz njenog lica, zaobljenog poput senke deteta ili zrna pasulja. Tom prilikom, posle dezerta, sedeli su kratko sami u maloj sobi. Imala je ovalno lice, oi to se pomou ravnih obrva ine kao spokojna krila, kreu u susret svemu to je dobro. Malko dui nos izraavao je crtu dostojanstva karaktera ove devojke, bez napuene varljivosti, pa su i usta tvrdila kako shvataju poneto ispod samih stvari; budui time jedno sa osobom koja ih vidi ili uje. Tada joj je rekao da je voli. Strano je pocrvenela i dugo ga gledala u oi. Zatekli su ga kako je ljubi. Bee mu roaka, iako po jednoj dalekoj liniji. Rekli su mu kako je neumesno da se njih dvoje viaju, oseao je straan stid, ali je ona za njega ve postala inspiracija sveta; gipki struk ove devojke, kao kakav subatomski sudara estica, menjao je u temelju postulate stvarnosti gde se

36

rad ivke Suvi Petrovi; crte na papiru, kombinovana tehnika, 100x70cm

AVANGRAD
nalazio. Stoga ju je ipak zvao da se vide, a ona ga odbila drsko i kroz pla. Sigurno su rekli i njoj... Seo je na krevet u jednoj od etiri sobe ija su se vrata udubila u zid poput trumfove kuice i poeo plakati, to je trajalo celu no, zato jer je oseao da vie nee moi da ivi. Video ju je jo jednom. uala je pa nije odmah ni shvatio kako je to ona na putu iz kole otkuda se vraao. Okrenuvi se, imala je u naruju macu koju je izvadila iz toka automobila. Rekla mu je zdravo, zabrinuta da ova kola ne pregaze ivotinjicu i koliko se samo ljupkosti tog trenutka zadralo u njoj, kad ju je drala u ruci! Nekakav materinski oseaj (izraen samom njenom suknjom sklupanom pod onim tokom) provocirao ga je da arko zaeli biti obuhvaen njim; mesto toga je samo uhavtio ruku koji mu je pruila i nestao na zebri to ga je vodila u drugi kraj ulice. Dugo je nou sanjao kako je uzima na silu, zatim je dosta vremena proteklo i mnogo toga se promenilo. Dobio je otpust iz vojske i stigao u nepoznati grad. Drugi su to obino koristili da se vide sa devojkama, on je nikad nije imao. Bila je no. Tamo je prvi put video hidrant iz svog sna. Nekoliko stepenika dizalo se do naputene trafo-stanice a odatle travnjak preicom pruao do druge ulice. Bee to mali prostor. Ubeivao je sebe kako nije isto kao u snu, ali mu je intimni oseaj, gvozden poput banalne sprave, govorio da to jeste to. Kako je samo eleo da ivi sa njom, to bi zapravo znailo da uopte ivi, a oseao je da e umreti. Koliko je samo stvari, jo od detinjstva nagovetavalo ivot i govorilo o njemu, a sada saznade da to bee varka, zapletena u predmete koje je ta devojka upila u sebe, poput nesrenog sluaja. Dakle, oni skokovi sa zidina i san znaili su kako e jednog dana morati svojevoljno da umre, slutio je to po kratkoj stazi; moda niko ne bi ni poverovao njegovim reima kako je tada najvie na svetu eleo da ivi. Hidrant mu je delovao kao simbol one stvari, detalja posle kojeg vie ne postoji nita, drugost ili izlaz iz ivota. Zato je prolaz u snu bio straan. Samoubistva u vojsci nisu zvuala neuobiajeno; idui stazom kao u snu, oseao je za gotovo sigurno da e sebi oduzeti ivot, iako nije predvideo na koji nain. Znao je to po strahu kome nije nalazio nikakav razlog. Srea ili nesrea, kako e se kasjnije pokazati, jeste da ga je na kraju ove preice izmeu dva kolovoza udario auto. Sirena mu je nemuto zjapila u glavi, poput onog metalnog otvora na stazi, podseala ga na deli rasklopljene puke. (...) Negde oko tridesete, zaposlio se kao domar u jednoj koli na periferiji. U vazduhu je vazda lebdeo miris staja i ubriva, na

proesis
koji seanja iz minulih vremena nisu bila tolerantna. I dalje bee sam, prividno okruen gomilom dece. Njegova sobica nalazila se u niskom prolazu, pod zgradom, na sredini izmeu sale za fiziko i tehniko i glavnih uionica, do kojih su se pele spiralne podzemne stepenice. itava kola leala je nasaena na padini, kao telo vremene gljive. Donja sala je bila enska, pa su mnoge srednjokolke prolazile kriom ovuda posle asova, iako je prolaz sluio samo za zaposlene. Buljuk deurlije u pubertetu ponekad bi mu privukao pogled, a u jednoj grupi je primetio crnku ljupkog ovalnog lica i oblih butina koja se stalno neto smekala. Ove devojke elele su da se dokazuju, ponekad zavodei odrasle, nepredvidive kao i sve nove generacije. Tako je crna jednom ula u njegov kabinet, ostavivi drugarice napolju, pod izgovorom da trai suner. Nosila je hulahopke i bluzu sa izrezom srca. Skoro arhajski osmeh deje usne koja je zurila u njega pretvorio se u alibi za njene prste... Prislonila mu ruku na svoju malu dojku, uivala u tuoj zbunjenosti... smejuljiva ba kao njene iparice. Danima ih je viao tuda a zatim je doao raspust, iznenadio se kako je opet nabasao na nju. Pitao je da li imaju dopunsku nastavu. Umrla je od smeha. Rekla je kako eli da uradi neto tamo dole i dok je on u udu posmatrao kako mu otkopava pantalone, nanjuivi neiju nevinost, nalik ivotinji, podsetila ga je na njegovu ljubav. Pomenula je kravice to ih je videla kroz prozore kombinatovih tala dolazei u kolu, i kako joj radnici nisu dali da ih pomazi. Liila je na arenu pticu to ga kljuca izmeu nogu, to pohotnije i vre, to joj on due doputa, zatim vie nije mogao da prekine. Ta je simulacija ljubavi postala slatka ba kao i prava stvar, virtuelno zadovoljavajui njegovu potrebu. Prepustio se devojici kao eni, da ga dri za jedno mesto, ba kao da ga grli. Kroz seanje mu je protekla ona, mlin skriven izmeu nogu, grudi kao tasovi pod branom, presavijena poput maine za ivenje, nalik na tamnu zebru. Prolo je neko vreme dok nije bilo gotovo a on ostao crven, da li zbog njene mladosti ili od sree. Tada je dogaaj saznala i direktorka. U novinama je pisalo kako je sline odnose imao sa deset uenica. Izbacili su ga iz kole. Sam Bog zna koliko je od ovog trenutka nadalje eleo da umre, kajui se to je svojevremeno propustio priliku za samoubistvo i tako ostao da boravi u paklu. Matao je o smrti kao o nedostinoj stvari, nerealizovanom snu... Na ovoj strani preice drala ga je ta mala, banalna ar, i protiv njegove volje, kao da je u stvarnosti bila toliko sitna da je nikada nije ni sanjao, a ipak je sve reila mesto Darka. Morao je da ivi.

Ivan Despotovi

37

proesis

RAZBOJNICKO SANjARENjE
U naoj su vlasti miljenje, delanje, udnja, izbegavanje, jednom rei: dela koja od nas proizilaze. Nisu u naoj vlasti: telo, imanje, ugled, spoljanji poloaj, jednom rei: sve to nisu naa dela. Flavije Arijan

AVANGRAD

POPUSTITI @ELjAMA
U to vreme. Preci rekoe da poemo i uinimo bez izgnanstva. Halapljivo gutajui vodu sve smo unitilili kao pisak voza u planininama. Bezgranino prinoenje rtve. Vatrena reka obmotana tamom. Bezgrene visine. Na njenim usnama amor ara. Popustiti eljama greh je, upamti...

RAZBOJNI^KO SANjARENjE
Nezamenjiv vijadukt, vremene fasade, jezgrovite zgrade, misli robovi, svodovi nonih etnji po otroj meseini... Popravljanje aparata za espreso, tri pesme pre spavanja ukucane u raunar, sopstvenu vrstu pohvalio. Sam, odve najbolji u razbojnikom sanjarenju, prizivanju darova, ispaljenih gromova, po rubovima izvora. Nanjuih gnev, ja, nebeski podvinik.

DOGRA\IVANjE ISTINE
U drvetu dreme razum istrajava, koa se hladi, nije vie gipka ni svetla, ni topla. Curenje mastila kao hir nasuprot uplivu mastila. I mudraci retko postoje. I nisu svesni svojih elja. A o tome se i ne radi na filmu: Ne plai, lutko moja, osporavan je ovaj as u kome ostavljamo haos insektima. I dalje je sve po dogovoru. Dograivane istine. Istinite karijere putnika.

Dejan Bogojevi

38

crte: Jadranka Beanovi Sovilj

Zapis o Ljudima

AVANGRAD

proesis

[..Daba nam vas dunjaluk kad u njemu nema nas..] ..Evo opet smo svi na okupu jo jednog od nas valja ispratiti u lahku zemljicu i sklopiti u molitvu ruke, a onda nam se valja nanovo, starim znancima, upoznavati: Tek pokoju teku rije prevalimo i u osmijeh muno razvuemo usne, a potom jurimo natrag u konicu jurimo strepei da se i na san ne potare.. ..Nema vie onog rahatluka da sjedne i vascijeli dan da muhabeti sa prijateljima: Svak se u svojim sapleo brigama, kako da to vie mala navue i kuu dublje u osakaeno nebo zabode: A dua, gola kao pustinja, zrnce sunca, alicu razgovora zaziva, ali nema.. ..Hodimo, poput zombija, praznih pogleda zabaenih u daljine uvijek u potrazi za vie: Ne vidimo ni zemlju to nas obgrljava niti bore po tijelu razmiljene poput ara izgaena ilima: Od silne poude ne primjeujemo da nas Vrijeme zatire jedno po jedno, da odlazimo ne stigavi se ni upoznati, da ivimo u matanjima i planovima vrtei se sve bre i bre u krugu u kom se tiho osipamo: I sve tako, do nekog novog ispraaja.. Admir Danko

nostalgija

SVETLOSTI
Oseam mrano ilovau uda, i uvek slabe kosti pune truda rasplela se ova muda u sto uda slabou moju u visuljak to me vreba. Danas sam zgnjeen veliinom neba. Kakva e meka ruka da me spase od mojih crnih beznadenih muka? Ja patnju svoju, svu, na mesu golu, telesa ena sva od stare gline. Jo mi na njih poteku sline. Danas sam zgnjeen veliinom svoga sjeba. Znam da e sunca kojim ne znam ime da drugima podare nove, bolje, rime. A sve su oi pune guste tmine.

Krug
Ovaj krug sam smislio. Ne dirajte ovaj krug. Ako i nije olimpijski, jesu olimpijske moje estice u njemu. Kvadrat njegov. Rairene moje ruke. Rairene moje noge. Raspee moje. Pupak moj, centar kruga. Nemam drage, nemam druga. Klupko zmija pupana su vrpca. Ovaj krug je prsten venan sam za vatre pakla. Krug voli svakog ko mene voli. Okrene mu ringipil u glavi. Onaj ko me slavi. Krug svakog onog ko me mrzi bez spomena ostavi. I na snu i na javi on je oma to ga davi. Ringipil to se ne pokrene kad se pokvari. Ovaj krug sam stvorio opisao opasao obe pesme: Alen Alispahi

Slu{aj ti{inu, re}i }e ti sve o meni

Ne utim to re ne umem da prezborim, utim to stud mi nagriza grudi, utim to dua mi kleca, sto djavo je budi. Sluaj tiinu, rei e ti ljudi. U meni re se okameni, krv se ledi, utim u ime svih poraza i batina to nosi ih svet u ime svih mirisa to ima ga cvet. utim u ime Boga i ljudi, utim i sanjam u bedi. Rui me, govori da sam u krivu i kad sam u pravu rui me, ti rugobo to imas lepu glavu, priaj i bednom i sjajnom i gubavom i zdravom sluaj tiinu, darovae te venom slavom. Sluaj tisinu, rei e ti sve o meni uj njen jasan zvuk u praskozorje to rumeni korak putnika, srce pesnika, pred sudbom ne crveni. Sluaj tiinu, govori ti sve o meni. Jaroslav Ki

39

Prole su godine od dogaaja u kom je deak shvatio da je napustio svet detinjstva. On je sada odrastao, ali mu se u san iznova i iznova vraa ona ista no. Bilo je jutro. U kiosku vie nije bilo dnevnih novina. Prijele su mu se virle. Samoposluga je bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na stepenicama je leao isueni tetrapak. Semafori su se prilagoavali saobraaju kao kameleoni. Pekle su ga oi. akao je ui. Potar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se oseala praina. ivot mu je bio pun nepromenljivosti. udno je to kada se posle nekoliko godina probudi i vidi da je sve oko tebe ipak isto. Isti je ugao pod kojim pada svetlost, iste su stvari koje te okruuju, isti je zvuk zidnog sata, isti su mehurii u ai bajate vode. Sve se nalazi u nekom usklaenom ritmu. Njegov ivot odvijao se bez nekih veih zbivanja. U stvari, ne postoji tok, ne postoje zbivanja, postoje samo niti izmeu pojedinih dogaaja koji se tegle kao fino tkanje pauine. Takav je bio njegov ivot, okruen nekom barutinom nepromenljivosti i depresivnosti. Deak, koji je sada ve odrastao, nije imao prijatelje. Zapravo, on nije imao nikoga sa kim bi mogao da popria i provede vreme. Nikoga do svoje pokojne majke sa kojom je razgovarao svako vee. Ali znate kako se kae: Onaj koga ne vidi, taj ne postoji. Jer i da je neto video, onda ne bi video nita, a to je upravo i video svako vee kada bi krenuo na poinak. A onda je najednom ugledao Nju. Sedela je u kafiu preko puta okruena raznim ljudima. Svi su eleli da se nau u njenoj blizini. Neonska svetlost tonula je izmeu alkoholnih isparenja. eleo je da joj prie, da joj omirii kosu i da je pogleda pravo u oi, ali bio je nesiguran. Stajao je tako nasred puta, ovla razmaknutih stopala isturenih prema napolje i posmatrao je. uo je kako joj se taru arape svaki put kada prekrsti noge. Video je njeno rumeno lice, crne oi i fino oblikovane prste. Boja laka na njenim noktima je uznemiravala, ali nije obavezivala. Njeno elo bilo je sasvim glatko bez ijedne bore. Gledajui je, shvatio je da se svet sastoji od prizora. Sa mnogo prezira pogledao je momka koji joj se na trenutak pribliio. Tada je osetio ono to se zove ljubav. Jer strast je samo ista podudarnost, a ljubav je kretanje ka istini. Mrnja udaljava oveka od prirode, ljubav ga vraa natrag, duboko u kolevku postanaka. Teak ivot otpadnika nauio ga je da prvo mora biti kao svi ostali, a tek kada ovlada tom vetinom moe da pone da se razlikuje. Jo uvek je stajao na ulici i posmatrao je, a poslednji zraci zalazeeg sunca bojali su predmete u njegovoj okolini. Kosti glave pucale su mu od naprezanja, a on je oseao samo kako se u njemu raspadaju i ponovo sastavljaju krupni molekuli ljubavi. eleo je da bude siguran

Prica o Decaku
v v

proesis

AVANGRAD
u sebe, samouveren, ali mu esta kinjenja i zlostavljanja u ivotu nisu pomogla. Na trenutak se vratio u detinjstvo. Nalazio se u svom kupatilu, a iznad njega stajao je njegov otac. Zidovi kupatila bili su beli. Ogledalo i mali prozor, roletna crna i polomljena, kada, klozetska olja i ploice. Otac je skinuo kai sa svojih pranjavih pantalona i promuklim glasom mu rekao: Dobro, spusti pantalone. Deak je spustio pantalone. A sad smakni gae. Smaknuo ih je. Otac je zamahnuo kaiem. Prvi udarac izazvao je pre ok nego bol. Drugi ga je ve zaboleo. Svaki sledei udarac uveavao je bol. U poetku, bio je svestan zidova, WC olje, kade. Na kraju nita vie nije video. Mlatei ga, otac je neto psovao, ali on nije razumeo rei. Trudio se da ne jaukne. Suze su mu tekle iz oiju, ali je utao. Najzad, otac je zavrio. U kupatilo je uletela majka koja mu je rekla: Ako eli da bude jai i sigurniji, onda prvo mora da ovlada nesigurnou. Tek kada dozna ta znai biti nesiguran, moe da se prepusti sigurnosti. Te rei nikada nije zaboravio i odluio je da ih konano primeni. Reio je da prie devojci i kae joj neto. Jer neke rei mogu da se kau samo jednom u ivotu i ako se taj trenutak propusti... Dok je hodao ka njoj razmiljao je o ritmu. Ritam je smenjivanje gustog i retkog, punoe i praznine. Kada diem postajem neko, a onda ponovo uz uzdah postajem niko. Nema me, nita nije moje, jedino u ustima oseam debljinu jezika, njegovu snagu. Tada jezik iezava i ja postajem nem. Do tada je ve pao mrak, ribe su bile u reci ispod leda. Mesec je iznad njega. Vazduh je gust i pitak kao med. Prag kafia bljeti usijan od mnogobrojnih stopala. Put vodi do nje. Otvoreni ampanjac pucketa kao pitolj. Kada je doao do devojke, ona se okrenula i upitala ga ta doavola sad on hoe. Zbunjen njenim reima on upita: Hoe li me voleti sutra kao to me voli danas? Na to se ona osmehnu, ustade, namesti svoj mini, okrenu se i ree svima u kafiu: Ljudi, gledajte, ova nakaza me je upravo pitala da li u ga voleti sutra kao to ga volim danas. Da li moete da zamislite to? Deak, koji je sada ve odrastao ovek, istra napolje osramoen, izgnan i odbaen po ko zna koji put u svom ivotu. Trei kui, pomislio je: Nikada ne gubi onaj ko voli, gubi samo onaj ko je voljen. Od toga dana, prole su dve sedmice, a deak, koji je sada ve odrastao, povlaio se u sebe vie nego to je mogao i da zamisli. eleo je da veruje da e biti bolje, ali ivot ga je nauio da stvari nisu dobre ili loe po sebi, nego da su stvari nikakve. Takoe je uveravao sebe da se ljudi ne mogu i ne smeju optuivati zbog tue greke. Napolju se gusnuo mrak, podjednako kao u njegovoj sobi, svetlost se povremeno odbijala o neku zvezdu ili od cev pitolja prislonjenog na njegovu glavu. Dolo je vreme. Kucnuo je as da se prozor ivota zatvori i ostavi nas bez prizora. Kada vie nema ni prozora ni prizora, ostalo je samo da se povue obara. Djore Djurica

40

AVANGRAD

TTrzzaaj j r Skrivenog
proesis
Hodam laui tvoj osmeh, rizik preuzima kvaka na ulazu u tebe. Dobro si sakrio mekano tkivo, boji se, zar ne? Hou li te povrediti na ovom putu? Grubi dodir trepavica razotkrio mi je licemernost tvoje elje. Na tragu istine bilo je praine. Deca kojoj si pevao su nestala, aa piva ih je progutala dok su lovila kitove na limunovoj kori. Otri zadah smrti kruio je licima tih malih heroja dananjeg dana. Svakodnevno briem talase koji zapljuskuju tvoje lice, tragam na krmi putovanja, dozivam beznae. Neka te snau pomraenja, neka te slau mrtvi. Moje te ive usne nee ljubiti, pena halucinacija nee sprati doivljaj grenosti. Pitaj se moe li da jezikom miluje svoj ud, dok se granice kidaju i razum te tiho podsea. Ti nisi peder dananjice, ali si kurva budunosti, ti si laljiva, isprana slika izobilja. Siromatvo isparava iz tvojih prohteva. Gurni te zle misli pod tepih, protrljaj obraz koji sam dodirnula. Odsjaju propasti romantizma, iskro jednostavnosti, to si me odvela u krevet? Pitaj senke ima li stvarnosti. Panika trza miie. Tri gonjen potragom lamenta. Ugradio si se u moje oko, ti suzo realnosti. Emaniraj se u projekciju mog tela, da bi snimak nae propasti dao zamuenje istine. Nema radosti dok padaju labudova pera. Ti si svaka emocija, kraj beznadenom traganju za smislom. Okreni se, svi oko tebe smo ludi. Sonja Peji
crte: Jadranka Beanovi Sovilj

41

vodi/vesti
Uzmite Va primerak AVANGRADA na sledeim mestima:
Gradska biblioteka Karlo Bijelicki (Kralja Petra I 11)

AVANGRAD
Avangrad je neprofitni list, ali uvek spreman da profitira tako to e biti tiraniji i deblji, te je iz tih razloga otvoren za saradnju, donacije i sponzorstva.

PEDAGOKI FAKULTET i STUDENTSKI DOM DR ZORAN INI (PODgorika 4) GALERIJA KC LAZA KOSTI (LAZE KOSTIa 5) biletarnica Narodnog Pozorita (Trg Koste Trifkovia 2 Bioskop Narodni (Kralja Petra I) Kafe Des ARTS (Kralja Petra I 18) Kafe Mali Akvarijum (Zmaj Jovina 3 pasa)

SO MB

OR

NOVI SAD
knjiara Most (Zmaj Jovina 22)

RADIO KAFE (Miletieva 45)

IZBA (eleznika 4)
Crna kua CK13 (Vojvode Bojovia 13) Gradska biblioteka (Dunavska 1) Biblioteka Matice srpske (Matice srpske 1)

www.muzejvojvodine.orG.rs

dunavska 35, novi sad

Gradska biblioTeka u novom sadu dunavska 1 www.Gbns.rs

TIN APA Kulturni centar / Gale

rija (Petefi andora 4)

Kulturno-etnolo ki klub ISKON (Bratstva i jedinstva 155

BA

BEOPOLIS (TC EUROCENTAR, Deanska 5 /Makedonska 30)

BEOGRA D

bioskop NarodNi sombor

www.bioskopsombor.com/ reperToar:

Art Pozorini klub Pro ca 28) (Trg srpskih dobrovolja

KIKINDA

kralja peTra i

01repertoar

Venac Radomira Putnika 3

WWW.KCSOMBOR.ORG.RS

narodno pozoriTe sombor

bileTarnica:

Trg KosTe TrifKovia 2 025/436-373

www.npozorisTeso.co.rs/srp/reperToar.hTm

reperToar:

Gradski muzej sombor TrG republike 4 www.Gms.rs

Gradska biblioteka Karlo Bijelicki kralja peTra i 11 www.biblioso.orG.rs

PRVI dugometrani dokumentarac Branka Radakovia Bilo jednom u Parainu (Avangrad br. 11) koji je zavren poetkom oktobra 2011. premijerno je prikazan u Dvorani kulturnog centra u Beogradu, 7. maja na jednom od najznaajnijih festivala dugometranog dokumentarnog filma - BELDOCS. U periodu pre premijere, na Branka Radakovia je u noi izmeu 13. i 14. aprila sasvim neoekivano i iz nepoznatih razloga, na podmukli nain, pokuano ubistvo, ali je Branko preiveo. Brutalno je pretuen nekim predmetom (jo uvek se ne zna kojim, kao to se ne zna ni poinilac) u predelu glave i deset dana je proveo u bolnici, a trenutno je pod terapijom. I pored toga uspeo je da prisustvuje pres konferenciji, a bio je i na premijeri svog filma, gde se posle projekcije obratio publici, dok je moderator razgovora bio poznati reditelj Darko Lungulov. Drago mi je ovaj moj prvi dugometrani dokumentarni film premijerno prikazan na tako znaajnom festivalu jer time sam sebi potvrdio da moja dugogodinja borba sa vetrenjaama nije bila uzaludna. Ovim filmom zadao sam udarac svim takozvanim institucijama i ljudima koji su do sada ignorisali i potcenjivali moj rad, jer e me oni, posle ovoga, jo vie mrzeti, a onima koji su me podravali, njima e u najmanju ruku, biti drago zbog toga, jer su na neki nain i oni uspeli zajedno sa mnom, naglasio je Radakovi.

KNJIEVNU nagradu Edo Budia koju Istarska upanija prvi put dodeljuje mladom autoru do 35 godina za najbolju zbirku kratkih pria objavljenu u proloj godini dobio je Sran Srdi za zbirku pria Espirando, izdavaa Stubovi kulture iz Beogra da. Za isto delo Srdi je nagraen priznanjem Biljana Jovano vi za 2011. godinu. Intervju sa Sranom Srdiem moete proitati u desetom broju Avangrada. DOBITNIK ovogodinje Knjievne nagrade Isidora Sekuli je Slobodan Vladui, za studiju Crnjanski, Megalopolis, u izdanju Slubenog glasnika iz Beograda. U saoptenju irija (Marko Nedi, Petar Pijanovi i Aleksandar Jerkov) navodi se da je Vladuievo delo celovita i provokativna studija o Crnjans kom, jednom od najznaajnijih pisaca srpske i svetske knjievn osti 20. veka. Nagradu Isidora Sekuli ve 45 godina dodeljuje istoimeni Fond, koji je osnovala Optina Savski venac. Intervju sa Slobodanom Vladuiem moete proitati u osmom broju Avangrada. IZ TAMPE je izala zanimljiva knjiga iz oblast i etnomuzikologije pod nazivom Soko bira gde e nai mira autora Vlade urkovia, a koja se bavi astalskim pesmama i epskom tradicijom Srba Bavana. Astalske pesme su posebna grupa pesam a u narodnoj kulturi Srba Bavana za koje je karakteristian poseban napev, stih deseterac i predstavljaju izdanak epske kulture Srba. One su nekada bila negovane uz guslare, za koje se zna da su postojali tokom XIX veka u Bakoj. Sa njihovim nestankom poele su da nestaju i ove epske pesme. Guslarske epske pesme Srba Bavana su se transformisale u astalske pesme.

42

rad ivke Suvi Petrovi; crte na papiru, kombinovana tehnika, 100x70cm