Você está na página 1de 5

Derrida

francuski filozof Sadraj: 1. 2. 3. 4. 5. 6. Jacques

Jacques (1930

Derrida Binarne

(1930

Bibliografija Derridinih junoslovenske jezike

radova

na

francuskom

) opozicije Dekonstrukcija Decentriranje Razlika prevodima na

Francuski filozof, jedan od glavnih predstavnika francuskog poststrukturalizma. Studije zavrava na Ecole Normale Suprior u Parizu, gde je od 1965. profesor filozofije. Od 1983. je Directeur d'Etudes na Ecole des Hautes Etudes en Science Sociales u Parizu. Kljuna problematika, odnosno pojmovi koji se vezuju za Derridinu filozofiju su dekonstrukcija, logocentrizam (odn. fallogocentrizam), criture (pismo) i diffrance (razlika) koji su razvijeni jo '60-tih godina XX veka. Kao "osniva" dekonstrukcije, Jacques Derrida spada medu najuticajnije teoretiare dvadesetog veka. Nominalno filozof, njegova brojna dela su imala dubok uticaj na knjievna prouavanja od sredine 60-tih, naroito u SAD. Radikalno progresivne politike implikacije njegovih ideja stoje u kontrastu sa esto kvijetistikim, neki bi rekli nihilistikim tendencijama Paul de Mana i protodekonstruktivistike "Yale kole", a njegovo delo je nairoko usvojeno od strane feministikih teoretiarki kao to su Luce Irigaray, Judith Butler i Gayatri Chakravorty Spivak. Njegova veza sa feminizmom je, medutim, u izvesnom smislu problematina iz dva fundamentalna razloga. Prvo, uprkos njegovim ponovljenim raspravama o polnoj razlici, on retko postavlja konkretna feministika pitanja ( kao to je "glass ceiling") direktno. Drugo, on usvaja kontraverzno zabavne i izazovne stance u svojim raspravama o polnim razliitostima; otuda je znaaj njegovog rada za feminizam teko odrediti. Derridino filozofsko delo "O gramatologiji" je utvrdilo osnove za njegovu kritiku "logocentrizma". Ovaj termin se odnosi na predubedenje u zapadnom metafizikom miljenju koje favorizuje lingvistiko "prisustvo" govora ("logos") na tetu lingvistikog "odsustva" pisanja: postavka koja se prenosi u socijalne strukture zasnovane na metafizici (na primer, u judeo-hrianstvo, moral, politiku strukturu, patrijarhat). Derrida dekonstruie tradicionalnu suprotstavljenost izmedju govora i pisanja (izmedju prisustva i odsustva) pokazujui kako govor zavisi od istih lingvistikih struktura kao i pisanje, "dekonstruiui" tako razliku izmedu govora i pisanja. On proiruje svoju kritiku logocentrizma u seriji eseja u delu "Diseminacija" (La Dissemination) i "Marginama filozofije" (Marges de la Philosophie, obe 1972.) Kujui re "fallogocentrizam", Derrida smatra da je logocentrizam sutinski vezan za falocentrizam, privilegujui mukost ("phallus") u odnosu na enskost. to se tie logocentrizma, Derrida tvrdi da fallogocentrizam proima jednako zapadnu metafiziku misao kao i socijalne strukture zasnovane na toj misli. Derridina dekonstrukcija stoga prua teorijske osnove za feminizam na dva nivoa. Omoguava kritiku simptoma rodne nejednakosti onako kako se ona pojavljuje u drutvu. Ali takode nudi analizu duboko ukorenjenih mukih predrasuda zamrenih u pletivo patrijarhalne kulture, i na taj nain otvara mogunost razmatranja rodne nejednakosti viestranije nego to je to simptomatski front. Sa njegovim istraivanjima Hegela i Kanta u "Glas" (1974), Derrida je zapoeo fokusiranije preispitivanje polnih razlika kao retorikog obrta (tropa) i struktuirajueg principa u zapadnoj misli. Hegel je, na primer, smatrao da rodna opozicija "muko-ensko" funkcionie dijalektiki i da postie istu sintezu u kopulaciji odobrenoj brakom. Kant, nasuprot, smatra da postoji fundamentalna nekompatibilnost izmedju mukaraca i ena u braku, zato to kulturna institucije braka daje enama neprirodnu i zbog toga "perverznu" mo nad mukarcima. Derrida kritikuje Kantovo fallogocentrino miljenje tako to pokazuje njegovo negiranje ena. On potom dekonstruie opoziciju izmedu Kantovih i Hegelovih pogleda da bi pokazao kako Hegelova sinteza zavisi od identine negacije ena: Derrida razotkriva muke predrasude navodno neutralnih i ne-rodnih sintetikih pojmova kao to su "brak" ili "subjekat". On tako ilustruje kako polna nejednakost nije jednostavno stvar toga kako se pojedini mukarci i ene odnose jedni prema drugima, ve pre uslov socijalne strukture, naroito

onih struktura koje nastoje da izbegnu pitanja o rodu. Derrida nastavlja svoju analizu polne razlike u delu "Mamuze: Nietzscheovi stilovi" (Eperons: Les Styles de Nietzsche, 1976). On ita Nietzscheova fragmentarnai kruta mizogina razmiljanja o "eni" kao (moda nesvestan) napor da deesencijalizuje "enu" kao kategoriju. Derrida prati naine na koje Nietzscheove izjave o enama uestvuju i njegovoj obuhvatnijoj kritici zapadne filozofske tradicije. Zato to je tako mnogo od te tradicije zasnovano na negaciji ena, Nietzscheova kritika tradicije neizbeno kritikuje njeno negiranje ena. Rezultat toga je Derridina tvrdnja da je identifikovao neke feministike postavke u Nietzscheovoj misli: feministike postavke nerazdvojne od preovladavajueg antifeministikog tona Nietzscheovog dela. U stvari, Derrida koristi Nietzscheove tekstove da da primere naina koji kategorija "ena" nema definisanu sutinu i gde je uvek-ve rascepljena u sebi. (split against itself) Otuda "Mamuze" postavljaju scenu za Derridinu dekonstrukciju polnih razlika u "The Law of Genre" (u: Critical Inquiry 7 (autumn) 1980, 55-81.) i Geschlecht: Polna razlika, ontoloka razlika("Geschlecht: difference sexuelle, difference ontologique Sexual/Difference, Ontological Difference" u : J. Derrida, Psyche. Inventions de l'autre, 1987; vidi takodje i Geschlecht II). "Geschlecht" je Derridino ispitivanje Heideggerovog "neuspeha" da razmatra polnost. On smatra da je ovaj Heideggerov neuspeh manje zasnovan na njegovoj averziji ili nelagodnosti u odnosu na pitanje roda, nego na nainima na koje Heideggerov jezik podrazumeva problem koncepta polne razlike kao takve. Derrida smatra da za razliku od Hegelove sinteze "iznad" polne razlike, Heideggerov koncept "dasein-a" ("tu-bivstvovanja") jeste seksualno neutralan samo ukoliko izbegava pojam polne opozicije, dualnosti "muko" i "ensko". Ba kao to fallogocentrizam buja na vetaki privilegovanom mukom prisustvu u odnosu na ensku odsutnost, tako i sama opozicija izmedu mukog" i enskog" zavisi od vetakog privilegovanja dijadinog koncepta polnosti nad konceptom polnosti kao mnotva . Ova dekonstrukcija polne razlike doputa Derridinu tvrdnju u "The Law od Genre": "Ja sam ena." Ovakva stanovita osvetljavaju Derridin napor da misli polnost mimo binarne opozicije. Kao to naglaava u "Koreografije"(Choreographies, 1982), u intervjuu sa Christie McDonald dekonstrukcija polne opozicije nije brisanje polne razlike, ve pokuaj da se potisne fallogocentrizam polnosti shvaen kao dualizam. Njegov stav je na taj nain kritika "porekla" samog fallogocentrizma. Pa ipak, mnoge feminiskinje su oprezne sa dekonstrukcijom polne razlike. Neke to shvataju kao poricanje polnih razlika, druge to itaju kao odbacivanje enskog iskustva. Feministkinje su takodje pokrenule pitanja dekonstrukcije polne razlike u odredjenom istorijskom trenutku u kom su poele da koriste teorije polne razlike da bi uticale na drutvene promene. Ukoliko je Derrida imao raznolik prijem u nekim feministikim krugovima, njegova sveukupna kritika fallogocentrizma je postala osnova mnogih feministikih projekata. Njegova kontraverzna dekonstrukcija polnih razlika otvara nove mogunosti za dalja feministika istraivanja. Da navedemo samo jedan - Derrida je povezao rodno-mnotvo sa potencijalnim mnotvima seksualnih preferencija mimo biseksualnosti ( koju vidi kao vodjenu istom dualistikom logikom kao to je heteroseksualnosthomoseksualnost). Terence Brank Binarne opozicije Pod binarnom opozicijom se podrazumevaju dve jedinice koje se medusobno iskljuuju i koje slue tome da proizvode znaenje kroz gradenje suprotnosti kao to su gore/ dole, svetlo/ tamno. Termin (lat. binarius, dvodelan, dvostruk) uvodi francuski antropolog Claude Lvi-Strauss i on igra vanu ulogu u strukturalizmu gde se on naroito primenjuje u naratologiji za opisivanje znaenja u knjievnim tekstovima. Jacques Derrida je pokazao na koji nain zapadni misaoni sistem organizuje svet uz pomo binarnih opozicija, gde oba dela jednog pojmovnog para nemaju istu vrednost, nego su asimetrini: "Hijerarhijski odnos koji postoji izmedu dva dela opozicije, postavlja jedan pojam kao izvoran i centralni, drugi kao izvedeni i marginalan" (Lindhoff str. 97, v. lit.). Naslanjajui se na Derridu, feministika kritiarka Hlen Cixous je podvrgla pre svega knjievnost, psihoanalizu i filozofiju jednom rodno-specifinom razmatranju, gde se ispostavlja da na simboliki sistem

struktuirajuih pojmovnih parova kao aktivnost/ pasivnost, kultura/ priroda, duh/ telo, heteroseksualnost/ homoseksualnost, nisu samo hijerarhijski organizovani nego takode rodno obeleeni. Oni se izvode iz opozicije mukarac/ ena; muko-konotirana strana, dakle aktivnost, kultura, duh, pojavljuje se kao pozitivna i nadredena, ensko-konotirana strana kao podredena, negativna instanca. Cixous pokuava da potkopa logo-, odnosno falogocentrino miljenje u binarnim opozicijama i da zameni binarnu rodnu konstrukciju jednim konceptom vieslojne razlike. Luce Irigaray se takode bavi binarnom rodnom konstrukcijom; ona u njoj prepoznaje funkcionalizaciju enskog putem mukog diskursa, koji enu ini osnovom mukog subjekt-ocrta; ena se tako ne pojavljuje kao svojstven, nego kao od mukraca izveden rod -upravo ono to misao rodne diference onemoguuje. Kerstin Heyd

Prevod: N(icodemus) Dekonstrukcija "Dekonstrukcija", pojam koji je skovao Jacques Derrida, oznaava analizu koja pokazuje da izvestan metafiziki sistem poiva ne na prisustvu apsolutne sutine koja centrira sistem (kao to je "Bog"), ve na lingvistickoj opoziciji - razlici - izmedu pretpostavljene sutine i njenih antiteza ("zlo", "smrtnici" i tako dalje). Gayatri Chakravotry Spivak, koja je prevela Derridino vano filozofsko delo"O gramatologiji", smatra da je dekonstrukcija bitna za feministiki projekat izlaganja mukih privilegija kao ljudskih konstrukta pre nego kao prirodnog prava. Dekonstrukcija otkriva da je odredeni metafiziki sistem diskurs -jeziki (lingvistiki) a ne prirodan. Sistem se ne dri na okupu pomou centra koji je izvan njega(transcedentalno oznaeno) ve zapravo centrira sopstveni centar. Derrida kritikuje sisteme zasnovane na jednom, totalitarnom konceptu, "logosu" ili "Bogu" - rei. Na primer, svi predikati Boga - beskrajni, sveznajui, svemogui, stvaralac - odredujemo samo u opoziciji sa konanim stvorenjima sa ogranienim znanjem i moima. Ni pridev "sveznajui" ne opisuje boju sutinu, po definiciji,mimo ljudske mogunosti opisa. Paradoksalno, "Bog" je ono to jezik ne moe da opie, pa ipak moemo da zamislimo Boga jedino kroz jezik. Pitanje apsolutne sutine Boga, ili bilo kog metafizikog centra, jeste sporno. Da li postoje ili ne takvi centri, moemo da pojmimo jedino unutar odredenih diskursa i jedino sredstvima kojima se suprotstavljaju ili iskljuuju. Otuda je "realnost" svakog metafizikog centra uvek diskurzivna. "Diskurzivan", medjutim, ne znai "nerealan". Kako apsolutni centri ostaju nedostupni, nae realnosti se stvaraju kroz diskurs. Stoga se dekonstrukcija pokazuje kao korisna za (nuno) politiki pokret kao to je feminizam. On nam dozvoljava da kritikujemo logiku pomou koje konstruiemo navodno "neutralne" centre naih vrednosnih sistema, naih ideologija, naih kultura. Dekonstrukcija ukazuje na inherentnu kontradikciju (koju Derrida naziva difference) u centru svakog centra: sam pokuaj da se (po)tvrdi neki totalitet ("Bog") poiva na suprostavljenom pojmu koji izmie i tako ustanovljava granice totalnosti ("zlo") i odlae svoju savrenu samo-refleksiju ( u hrianskoj teologiji, sve do kraja sveta). Jo vanije, budui da metafiziki centriodravaju svoju iluziju totalnosti samo kroz iskljuivanje, dekonstrukcija moe da potkopa logike baze kulturnih hijerarhija. Na primer, psihoanalitike feministkinje kao Jane Gallop i Luce Irigaraysmatraju da je muki identitet sam po sebi iluzija totalnosti. Zato to totalnost - identitet - jeste iluzoran, mukarci projektuju svoje sopstvene podeljene psihe na ene. Kultura podrava ovu projekciju u velikoj meri time to prikazuje ene kao opasnost po muki identitet i samokontrolu. U svojoj primernoj dekonstrukciji u "Literary Theory", Terry Eagleton primeuje da takvo prikazivanje ena jeste "blisko vezano za mukarca kao slika onoga to on nije, i zato kao bitan podsetnik onoga ta on jeste". HelenCixous, naroito u "The Newly Born Woman", dekonstruie knjievnu i filozofsku istoriju prikazivanja ene kao jednostavno drugo u odnosu na mukarca. Pa ipak, mnoge feminiskinje ostaju skeptine u pogledu korisnosti dekonstrukcije za feminizam. Nancy Miller, na primer, smatra da dekonstrukcija autoritativnog govornog subjekta "prerano zatvara pitanje delovanja za (ene)". Kritika Millerove ini se da je primerenau odnosu na rad kritiara yalske kole, poput Paul De Mana, Geoffrey Hartmanna i J. Hillis Millera, za koje je dekonstrukcija ostala estetika praksa koja

oznaava beskonano ponavljanje teksta kao neto to ne potie od neke istine, ve od drugih, prethodnih tekstova. Potencijal dekonstrukcije da dovodi u pitanje sve apsolutnosti ima za posledicu to da su politiki kritiari nevoljni da je prihvate. Ako dekonstrukcija moe da potkopa moralne ili filozofske ili psiholoke ili naune temelje za opresiju drutvenih grupa, mogla bi takodje da potkopa slino zasnovane zahteve koje bi grupa mogla da postavi u svoje ime. Ipak, videti dekonstrukciju kao cilj po sebi - trijumfalno (ponovo)izjaviti "nema istine ni u ovom tekstu!" - znai da se zanemaruje njen politiki potencijal, kako to Eagleton opisuje, njen potencijal "da razmontira logiku pomou koje odredeni sistem miljenja, i iza toga itav sistem politikih struktura i socijalnih institucija, odrava svoju mo. "Dekonstrukcija nema potrebu da porie istorijsku specifinost naina na koji je odredjena grupa ugnjetavana u datom vremenu; u stvari, moe da pokae nain na koji je neka reprezentacija ne samo stvorena, ve uzvratno stvara, individalnu ili grupnu svest o samoj sebi. Kao to smatra Spivak, "Ljudi koji stvaraju knjievnost, mukarci i ene, takodje su podstaknuti idejama sveta i svesti kojima ne mogu da daju ime."Ideologija na kojoj se odredjeni oblik seksizma zasniva ne mora da bude zasnovana na nekom apsolutu, ali ipak ima efekt-realnosti: to oblikuje definicije koje ljudi stvaraju o sebi samima.Dok dekonstrukcija ne moe nikome da da prednost izvan sistema kulturnih tekstova koji ih stvaraju - dekonstruktivista shvata da ne moe da pie iz pozicije "Boanskog oka" koje nadzire svet - moe da izloi pretpostavke koje saoptavaju njegovo vidjenje i doputaju muda sudi o njihovoj korisnosti za sopstvene ciljeve. U stvari, feministkinje su koristile dekonstrukciju da poprave neke iskljuivosti samog feminizma. Dela teoretiarki Toril Moi "Sexual/ Textual Politics" i Elisabeth Mees "(Ex)Tensions" kritikuju feministike pokuaje da se definie enska ili feministika sutina. Mees otkriva da je guranje u jedinstveni teoretski okvir, od strane nekih feminiskinja, apsolutnog odgovora na pitanja "ta je ena? ili "ta je feminizam?" rezultiralo iskljuivanjem mnogih enskih perspektiva iz tog jedinstvenog okvira. U svakom sluaju, dekonstrukcija je ve postala znaajano polazite za znatan deo opozicione kritike, bez obzira da li teoretiari priznaju njene vrednosti ili ne. Na primer, u "Playing in the Dark", Toni Morrison se uputa u izvesnu dekonstrukciju kada tvrdi da je fiziko prisustvocrne ropske populacije omoguilo amerikim piscima da pojme i predstave autonomnog, radikalno slobodnog, mukog junaka. Veina feminiskinja podrazumeva da je muka privilegija konvencionalna,a ne prirodna. Mada relativno mali broj sledi specifinu formu dekonstruktivistike kritike - to znai, rasplee filozofski argument istiui nain na koji on zavisi od hijerarhije, binarne opozicije "pojma Boga" do njegovog iskljuenog drugog - veina kree od pretpostavke da je transendentalno oznaeni "mukarac" ve dekonstruisan. Colleen Kennedy Decentriranje /Decentring Ako "centar" drutvenog, politikog, ili teorijskog sistema jeste organizujui princip ili struktura koja odreduje kako sistem dela, onda "decentriranje" sistema znai ponovno pozicioniranje tog organizacijskog principa, ili razumevanje njegovog odnosa sa sistemom u drugaijem svetlu. Jacques Derrida je uveo dekonstruktivnu praksu "decentriranja" u knjievnu teoriju u spisu "Structure, Sign, and Play in the Discourse of the Human Sciences." Derrida pokazuje da centar"nema prirodno mesto" (no natural site); on dri svoju poziciju kao centar jedino tako to potinjava "razlike" unutar sebe. Decentriranje stoga nije proces odbacivanja centra, vec vie razotkrivanje represija koje su prethodno uinile da neto izgleda i funkcionie kao centar. Feministkinje su politizovale ovu tehniku, pokazujui da patrijarhalna kultura i socijalni, politiki i teorijski sistemi unutar nje jesu muko-centrirani. Ovaj androcentrizam nije prirodan, ve umesto toga reflektuje represiju ena. Joan W. Scott smatra u "Gender and the Politics of History" da se samo kroz " izlaganje iluzije" patrijarhalnih pretpostavki o rodu moe postii promena. Sledstveno tome, feminiskinje tee da otkriju i naglase ivote i dela ena da bi decentrovali muke predrasude iz oblastirazvrstanih od istorije i socijalne prakse do nauke i umetnosti. Naroito tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, kritika snaga decentriranja je koriena za raspravljanje sloenih problema unutar samog feminizma. Na primer, Audre Lorde, Gayatri Spivak i bell hooks (medju mnogim drugim) kritikovale su feministiku teoriju i praksu kao suvie centriranu na teme belih pripadnika srednje klase, heteroseksualna iskustva i na evro-

ameriki centrizam. Terence Brunk

Razlika / Diffrance Jacques Derrida smatra da ovaj termin saima operacije jezika. Diffrance, poigravanje sa francuskim glagolomdiffrer(razlikovati (se) i odloiti, odgoditi) ukazuje na to da jezik stvara znaenje kako kroz razliku tako i kroz odlaganje. Derrida prati svoj pojam diffrance sve do lingvistikih teorija jezika vajcarca Ferdinanda de Saussurea (1857-1913). Saussure je smatrao da su rei (oznaitelji) nekog jezika proizvoljno pripisani odredenim predmetima i pojmovima (oznaenima) radi stvaranja znaka sloenice rei i znaenja. Prema Saussureu, proizvoljnost jezikog znaka se vidi po tome to razliiti jezici ukazuju na isti objekat razliitim reima: "dog" na engleskom je "chien" na francuskom, npr. Da postoji inherentna veza izmedu rei i objekta, razliiti jezici ne bi bili moguni. U tom proizvoljnom sistemu znaenja, znakovi su pojmljivi samo zbog toga to su razliiti jedni od drugih: "pas" je pojmljivo zato to nije "ovek" ili "maka". Derrida naglaava da u ovom sistemu razlika nema pozitivnih odrednica, nijedan znak se ne moe razumeti ukoliko se ne stavi u odnos prema drugom znaku sistema. Drugim reima, znaci se shvataju po onome to nisu,isto toliko po onome to jesu. Ne postoji "transcendentalno oznaeno" ili znaenje koje bi se moglo spoznati samo sobom i samo po sebi, nezavisno od ovog sistema razlika. U ovom sistemu razlika, znaenje je uvek dvostruko odloeno, samim znakom i sistemom. Kao to Derrida objanjava, "znak je stavljen na mesto same stvari, prisutne stvari - "stvar" se ovde dri za smisao kao i ono na ta se odnosi (referent)." Drugim reima, znak ukazuje na posredovano razumevanje ili indirektnost poto znak stoji za samu stvar. Znaenje znaka se dalje odlae pomou sistema razlika u kojima se javlja znaenje. Kakav je znaaj ovog pojma razlikovanja i odlaganja za feministiku (knjievnu) kritiku? Vana implikacija diffrance-aje njena uloga u dekonstrukciji: diffrance pokazuje na koji je nain konstruisano znaenje putem sistema razlika, i stoga se moe razbiti i analizirati. Naroito, binarne opozicije (subject/ object, muko/ ensko, evropljanin/ neevropljanin, heteroseksualac/ homoseksualac) zbog kojih su mnogi feministiki kritiari zainteresovani za ispitivanje, mogu sepokazati kao deo "vievrednosnog" ("multivalent") sistema znaenja. Na primer, prednost kojuzapadna metafiikapridaje pojmu subjekta ili jastva (identitet prvog lica), modelovano na belom, mukom gradjaninu, moese sporiti, poto sa (konceptom) diffrance nita nije oznaeno kaosnanije u odnosu na drugo. Derrida proiruje svoju raspravu o razlicida bi ukljuio pojam subjekta, i dekonstruisao "samo-prisustvo" koje subjekti podrazumevaju,i na taj nain status njihovih "drugosti" kao objekata. Pokazivanjem kako je pojam subjekta konstruisan jezikom, Derrida dekonstruie pretpostavke koje omoguavaju subjektu da misli o sebi kao prisutnom, vrstom, nepokolebljivom i nezavisnom. Zato to se ljudi obraaju sami samii drugima kroz jezik, sama subjektivnost je implicirana u razlikovanju i odlaganju diffrance. Neki feministiki knjievni kritiari nalaze da je Derridina dekonstrukcija binarnih opozicija i subjekta oslobadjajua, takva da im omoguava da istrauju naine na koji su razni "drugi" konstruisani u knjievnosti, recimo.Drugi nalaze da jediffrance koristan model za analizu struktura znaenja razliitih od onih prihvaenih u fallogocentrinom jeziku, i koriste diffrance da istrae fluidnost, multivalentnost, i tiine u knjievnosti ili u enskom pisanju. Medjutim, pitanje nekih feministikih knjievnih kritiarki, kao to je Linda Kintz, jeste da li dekonstrukcija "univerzalnog" subjekta znai "ponovo nestanak ena kao aktivnih subjekata, jedino neto suptilnije ovog puta?" To znai da neki kritiari tvrde da bi moglo biti koristi od konstruisanjamodela enske subjektivnosti, iako je i model muke subjektivnosti dekonstruisan. Susan B. Taylor