Naslov originala ARISTOTELIS METAPHYSICA

Prema izdanju W. Christ, MCMXXX, Lipsiae; i W. Jaeger, MCMLVII, Oxoni

REC-DVE ARISTOTELU itaoci Kulturinih" izdanja imali su ve prilike da budu dovoljno obaveteni Aristotelovu delu i ivotu. Ne mislim samo na odeljak Aristotelu u sovjetskoj Istoriji filozofije pod redakcijom Aleksandrova, nego u prvom redu na prevode Aristotelove Politike i Nikomahove etike. U oba ta znaajna dela italac moe nai pouzdana i opirna obavetenja u tom pogledu koja potiu iz pera naeg priznatog strunjaka dra . N. uria, koji je u isti mah pesnik, naunik i filozof. Spominjem sve njegove kvalitete stoga to je i rad samog Aristotela obuhvatio sva tri pomenuta pravca. Ipak sam se rado odazvao pozivu kolege V. Pavievia da kaem nekoliko rei Aristotelu povodom ovog prevoda Aristotelova dela, koje se smatra glavnim i presudnim za njegovu celokupnu aktivnost. Ovaj zadatak mislim tako da izvrim da kaem re-dve Aristotelu, i to ne samo u vezi s njegovim prethodnicima Platonom i Demokritom, nego i obzirom na njegove naslednike Teofrasta i Stratona. Tako e se, smatram, moi bolje uoiti izuzetan znaaj Aristotelova rada ne samo za antiku kulturu i filozofiju nego i za sve potonje naunike i mislioce, evropske i afro-azijske. Ove poslednje moramo imati u vidu zbog arapskih naunika i filozofa kojima u mnogome pogleu dugujemo preciznije podatke ponekim mestima Aristotelova teksta iz prostog razloga to su se u arapskiin i sirijskim prevodima sauvali krupni fragmenti i ostaci ruevina Aristotelove monumentalne nauno-filozofske zgrade.

Time smo ve dodirnuli glavnu tekou koja ometa i spreava da se u potpunosti uoi, prikae i shvati sve ono to se sauvalo pod Aristotelovim imenom. Da bi italac imao bar neku predstavu veliini ogromnog dela, dovoljno je pomenuti samo to da prema opreznoj proceni Aristotelova zaostavtina prelazi 20.000 tampanih stranica dananje osmine. To znai da Aristotelu ne dugujemo samo dela, nego celu biblioteku. Stoga nije udo to je ovaj Danteov maestro postao u neku ruku kanonski filozof ne samo za katolike hriane nego i za islamske afro-azijske poslednike. Znai li to da je ovaj neobian ovek iz starobalkanskog Stagira bio doista u tolikoj meri i u tolikom obimu univerzalan da je mogao istovremeno sluiti i katolikim teolozima tipa Tome Akvinskog i islamskim mistiarima sve do Indijskog okeana? Na to pitanje moe donekle da odgovori upravo ovo delo koje izlae osnovne misli ovog prvog i najveeg Platonovog uenika. Obino se zaboravlja da je Aristotel imao jo dva uitelja osim Platona: prvi je njegov roeni otac, lekar na makedonskom dvoru, a drugi je glavni osniva antike atomistike, Demokrit iz Abdere, mlai savremenik Platonovog uitelja Sokrata. Od oca Nikomaha nasledio je smisao i interes za bioloke nauke (ali je sam zaostao u pogledu na medicinske nauke), a od materijaliste Demokrita univerzalizam za koji nije znala Platonova Akademija, jer je planski i svesno brisala i ignorisala i Demokrita i njegove atome zajedno s atomizmom. Aristotelu treba odati priznanje da je posle dvadesetogodinjeg uenja u Platonovoj Akademiji sauvao objektivan stav prema Demokritovim pogledima. Stavie, fiziar Straton, sholarh (glava kole") u Aristotelovom Peripatu posle Teofrasta, priznavao je, suprotno Aristotelu, postojanje praznog prostora koji okruuje minima, ali nije priznavao kontinuirani vakuum u Demokritovom smislu. Mi ovde ne moemo ulaziti u detalje pojedinih uenja filozofskih kola u Atini, ali moramo naglasiti okolnost da se Aristotelovo uenje ne moe pravilno ni posmatrati, ni oceniti ako ga odvojimo od njegovih glavnih prethodnika, Platona i Demokrita, i ako ga izdvojimo od onog to su u prirodnim naukama uinili njegovi uenici i naslednici, Teofrast u botanici i mineralogiji, a Straton u fizici i medicini, Eudem u matematikim naukama i Aristoksen u muzikim. Naroito treba istai okolnost da je Straton kao Teofrastov naslednik i glava Aristotelovog Peripata prihvatio Demokritov materijalizam i tako upravio Peripat u

novome pravcu koji je sasvim suprotan Aristotelovoj metafizici i teologiji. Takvih kolebanja i protivrenosti, pa i vraanja na staro i preeno, imamo i kod samog Aristotela. Iako mu je otac bio lekar i bez obzira na to to se sam Aristotel bavio eksperimentom i neposrednim posmatranjem, sve u suprotnosti s Platonovim racionalistikim spekulacijama, Aristotelovi pogledi na ljudski mozak i njegove funkcije pokazuju oigledan nazadak prema uenjima starije Hipokratove kole. Isto takav nazadak u shvatanjima ovog univerzalnog naunika moemo konstatovati i u njegovoj astronomiji koja zaostaje za Eudoksom i koja pobija obrtanje Zemlje oko svoje ose. Ova nazadovanja u uenjima osnivaa biolokih nauka mogu se objasniti samo time to je, za razliku od svog uitelja Platona, koji je preuzeo od pitagorovaca posebno interesovanje za matematike nauke, osobito stereometriju, bio prilino slab matematiar. Ali ne samo to. Ni u pogledu postanka drave nije Aristotel u osnovnim shvatanjima otiao mnogo napred od svog uitelja Platona. Platonu je sasvim jasno da se porodica nije mogla osnovati bez drave i pre drave, dok je za Aristotela kao sasvim prirodan put izgledalo raenje od manjeg ka veem, od prostijeg ka sloenijem, jer on smatra da je postala i postojala najpre porodica, pa naselje, zatim optina i najzad drava. Pa ipak dravno-pravni teoretiari i pod kraj prolog veka stoje na gleditu da se u pogledu drutvenih nauka moramo vratiti na Aristotela, koji nalazi da je bolja basileja od aristokratije, a aristokratija od politeje, pogotovo to se u basileji moe ostvariti idealan sluaj doivotnog vladara, dok Platonovu idealnu dravu treba da rukovode naunici, odnosno filozofi, kako taj izraz glasi grki. Koliko je Aristotel, i pored svih 158 prouenih dravnih ureenja, bio zaostao u pogledu drutvenopolitikih shvatanja vidi se najbolje po tome to u jednom pismu kori svog uenika Aleksandra Velikog to je proglasio jednakost izmeu Helena, u koje treba da spadaju i Aleksandrovi Makedonci, i pobeenih Persijanaca, koji su za Aristotela varvari i pored njihove nauke i tehnike samo stoga to ne govore grki. Ovakav nazadan stav Aristotelov moe se objasniti njegovim udnim shvatanjem da ima ljudi koji su od prirode robovi i, opet, drugih koji su od prirode slobodni. I u drugim disciplinama mogu se nai neobjanjive suprotnosti i protivrenosti, svojstvene svakom

univerzalnom enciklopedisti. Iako je Aristotel kao organizator ostavio daleko za sobom sve svoje uitelje, iako se odlikovao jedinstvenim darom za posmatranje i naoko beznaainih in.i'enica u prirodi, ipak mi ne smemo zaboraviti da su mnoge protivrenosti nastale otud to je ovaj neumorni i neobino plodni naunik i filozof mnogo radio i mnogo stvarao. Za razliku od svog glavnog uitelja Platona, on se raspitivao kod ribara i lovaca za neke pojave u prirodi. Razume se da je prouavao i doplatonske filozofe, pogotovo krupnu zaostavtinu prvih atomista, koia je imala univerzalan karakter, jer je uzela u obzir i formalne, i prirodne, i drutvene nauke. Meutim, neke protivrenosti mogu biti i prividne, ier dolaze otu to se izuavanje Aristotelove zaostavtine nalazi tek na poetku. Poslednjih deceniia filolozi i istoriari koji utvruju i interpretiraju tekstove poeli su pod uticajem Engleza Rosa i Nemca Jegera da temeljitije ispituju tekstove sauvane u Aristotelovu korpusu. Stil gotovo svih tih tekstova kojima danas raspolaemo ne zasluuje nikako onu visoku pohvalu koju Aristotelu daje Ciceron govorei da je zlatan. Izuzetak ini politika istorija Atine pronaena u Egiptu krajem prolog veka. Ve se od ranije zna da je Aristotel drao dve etnje () svakog dana jutarnju i veernju. Jutarnja je bila odreena za starije uenike i imala je sasvim naunoistraivaki karakter, a veernja za iri krug sa naunopopularnom tendencijom. Razume se da su samo predavanja iz ovog veernjeg kursa bila podesna za publikaciju, jer su bila redigovana kako treba, ali predavanja sa jutarnjeg kursa imala su karakter studentskih beleaka, odnosno predavaeva podsetnika. Misli se da pretena veina sauvanih dela Aristotelovih spada u predavanja sa jutarnje etnje i da u tim predavanjima nije uvek prosta stvar pouzdano razlikovati rei predavaa i dometke, odnosno greke u reprodukciji, koje potiu od njegovih slualaca. Pri tome treba istai da je u Peripatu vladala potpuna sloboda svestrane diskusije i da su se mogla uti i zabeleiti suprotna miljenja. Iz svih tih razloga mi u Aristotelovim tekstovima nailazimo esto ne samo na varijante i protivrenosti, nego i na ponavljanja i upuivanja na druga mesta, kojih, na alost, nema. Stoga je vrlo teak posao da se utvrde glavne razvojne linije kojima se kretala i napredovala Aristotelova nauna i filozofska misao. Slina tekoa, mada mnogo manja, postojala je ve i prilikom rekonstrukcije platonizma,

odnosno hronologije Platonovih dijaloga, iako za Platonov tekst znamo sasvim pouzdano da je samo njegov i da tu ne moemo traiti ostatke studentskih tabaka, kao kod Aristotelova teksta. Ipak su istraivai kao Lutoslavski, Ditemberger i moj uitelj Arnim pronali metod koji se zove jezika statistika da bi pomou njega rekonstruisali evoluciju Platonove filozofske misli. Ova statistika, sa morem tablica i procenata, uzima prvenstveno u obzir sveze i prelazne fraze, kao to je to ve ranije raeno prilikom rekonstrukcije Geteova teksta. Ovaj metod opravdan je kod pisaca koji se decenijama bave pisanjem. Platon i Gete pisali su preko pola veka, a Aristotel nekih tridesetak godina. Ali kod Aristotela je nevolja u tom to nismo uvek naisto ta je iz njegova pera, a ta je delo njegovih uenika i naslednika. Kako je poznato, slinu situaciju imamo i u kolaina velikih slikara. Pore svega toga, istraivai se nadaju da e detalinom i minucioznom analizom teksta i misli, rei i termina, koje je i sam Aristotel neobino uvaavao, doi do boljeg uvida i saznati glavni i pravi tok Aristotelovih misli. Aristotelov stil i proza njegove kole nalaze se na prekretnici u istoriji grkog jezika. Dok Platon pie klasinim stilom atikog dijalekta, dotle se u Aristotelovu tekstu susreu sve vie pojave helenistike , opteg dijalekta, ija je baza ipak atiki dijalekat. Ali to nije jedina tekoa. Svaki veliki pisac ima svoj stil i svoj ritarn, ima individualnu kadencu kojom zavrava frazu i periodu. To se pokazalo pri ispitivanju Ciceronovih klauzula. Stoga je fonetiar Sifers postavio zahtev da filolozi ne smeju raditi samo oima, nego i uima ako ele da prodru u sutinu individualnog stila velikih pisaca. On zahteva analizu zvuka koji je vaan svedok i za naunu prozu. Ovaj metod, koliko mi je poznato, nije jo primenjen prilikom ispitivanja Aristotelova teksta, iako se zna da se Aristotel bavio i pisanjem stihova i da je imao naroit interes za muziku. Njegovo nedovreno delo Poetika to nedvosmisleno pokazuje. Upravo u tom delu najuvenija je njegova definicija tragedije, definicija sa dosta preciznih detalja i sa jo uvek spornim zavrnim reima. Upravo se u tim reima krije ono to je ; same tragedije, njen krajnji cilj, koji mora biti presudan za Aristotelove teoloke i teleoloke spekulacije. Za ocenu Aristotelove naune i filozofske aktivnosti nita nije tako pouno kao razlika u definicijama izmeu njega i njegovog naslednika u upravi peripatetike kole, sholarha Teofrasta, koji je svega de~ setak godina mlai od

osnivaa Peripata. Zna se za negativan Platonov stav prema umetnosti uopte. Meutim, manje je poznata injenica da u njegovim dijalozima, tako rei, nema ni rei Demokritu iako je ovaj Sokratov savremenik i te kako bio zainteresovan za lingvistike i literarno-istorijske probleme. Za razliku od svoga uitelja, Aristotel je uzeo u obzir Demokritova uenja kojima su se zanimali jo u veoj meri njegovi uenici Straton i Eudem. Neto slino vidimo i kod drugog Aristotelovog uenika Aristoksena, koji je, oslonivi se na Pitagorinu muziku matematiku, usavrio teoriju antike muzike. Iz Pitagorine kole potie izraz , emu govori i Aristotel u svojoj Metajizici. Taj se izraz javlja i u drugim Aristotelovim delima, gde se uvek ne moe prevesti reima imitacija, podraavanje, jer kao da je ponegde opravdaniji prevod prikazivanje, reprodukcija. Bez obzira da li je imitacija, ili reprodukcija, ili prikazivanje, za Teofrasta tragedija naprosto iznosi kritian momenat u ivotu nekog junaka, dok je za Aristotela tragedija, i to ona istinska (jer je Aristotel znao za jo jednu vrstu tragedije, koju je teko razlikovati od komedije), samo krupnog i ozbiljnog dogaaja. Kako je Platonu bilo stalo u prvom redu do toga da to potpunije prodre do sutine samog bia i to putem naunog ispitivanja, umetnost je za platonizam predstavljala samo jednu smetnju, pogotovo ako prua imitaciju neke nestalne i promenljive kopije. Besenika umetnost, vana pre svega za politike rukovodioce, ima za Platona samo utoliko vrednosti ukoliko je filozofske prirode, drugim reima, ukoliko nastoji da naunim metodama utvrdi stvamost i da u tom pravcu povee drutvo i pojedince. Pri tom se treba setiti da prema Platonovu zahtevu rukovodioci moraiu biti naunici, ili naunici moraju postati rukovodioci. Iako je termin kome Aristotel govori i u ovome delu potekao iz Pitagorine kole, to se sada vie ne moe rei za termin , ije je pravo znaenje ,.prijatelj mudrosti", naunik", koji se sve doskora smatrao nesumnjivo tekovinom Pitagorine terminologije 1
1 Termin , kako je sada utvreno (W. Burkert, Hermes 88, 1960, 159), dugujemo pre Platonu nego Pitagori, pogotovo kad se setimo da su ve savremenici primetili kako Aristotel neka Platonova uenja bez razloga pripisuje Pi- tagori. Uzgred napominjemo da Aristotel ovog osnivaa evrop- ske matematike fizike smatra Hiperborejcem. To znai da je, prema Aristotelu, Pitagora poreklom iz severne Evrope, dok Strabon smatra da je rodom sa istonog Balkana. U svakom sluaju Pitagora, i pored svog grkog imena, nije grkog porekla, jer mu je otac Tirsenac, tj. sa

Aristotelova definicija tragedije ukazuje s jedne strane na pomenutu Teofrastovu definiciju, u kojoj se isto kao kod Aristotela dramska poezija vezuje za epsku, prema kojoj je Platon bio naroito neraspoloen. injenica to je Platon svoju kolu predao sestriu Speusipu, a ne svom najzrelijem i najsposobnijem ueniku Aristotelu, tumai se obino time to se Aristotel nije slagao s Platonovim uenjem idejama, koje su za osnivaa Akademije jedina stvarnost. Tako bi se doista Platon, za razliku od jonskih fiziara, mogao smatrati osnivaem nekog ne-fizikog, odnosno idealistikog monizma. On bi bio prema tome suta protivnost materijalizmu atomiste Demokrita za kojeg Platon riikako ne mari, pa ga ak i ne spominje u svojim dijalozima. Nije lako prihvatiti tumaenje da je Aristotel otiao od Platona svojim putem jer nije prihvatio uenje idejama, ili to se osetio povreenim kada je Platon odredio drugog naslednika. Nije iskljuena mogunost da je Speusip kao sholarh nasledio od ujaka njegovu Akademiju iz prostog razloga to se tu nije radilo samo idejama, nego i imanju i materijalnim dobrima. Za nasledstvo te vrste svakako je bio podesniji sestri od tuina. Manje je verovatna pretpostavka nekih engleskih strunjaka da je Aristotel odbacio uenje idejama samo stoga to nije imao dovoljno razumevanja za matematike nauke, naroito za geometriju i stereometriju, za koje je Platon bio pravi majstor. Tano je, dodue, da se Aristotel nrje naroeito zanimao za matematike nauke, a pogotovo za Pitagorinu mistiku brojeva i ni'ihovu venu harmoniju. Ali govorei u svojoj Politici (1316a) vremenskom trajanju jedne drave Aristotel preuzima naprosto iz Platonove Drave pitagorovsku mistinu formulu s aritmetikim potencijama. Tano je i to da Aristotel nije unapredio matematike nauke i da je u pogledu astronomije uinio korak nazad prema ranijim tekovinama grke nauke,
istonog Bal- kana. Strabona pominjem stoga tc> upravo njemu duguie- mo glavna obavetenja udno.i i zamrenoj sudbini Ar; sto. telove filozofske zaostavtine. Prema Strabonu, Aristotelovi rukopisi su etali izmeu Atine i severozapadne Anadoliie, dok nisu najzad stigli, pod kraj Republ'ke, u Rim Svakako da treba i ovaj detalj uzeti u obzir prilikom konane redak- cije Aristotelova teksta, u kome moramo raunati i s ubae- nim belekama njegovih uenika i naslednika, kako ie to ve ranije zapaeno. Preko Pitagore, odnosno donieg Podunavlja, saznao je najpre Platon, a od niega i Aristotel, za staroiran- sko uen.ie besmrtnosti due. Podunavski Geti, kao i mnogi primiitivni narodi, poznavali su, svakako poligenetskim pu- tem, takva uenja u brojnim varijantama. Sve to znai da i Aristotela treba shvatiti i tumaiti ne samo istom logi. kom, nego i raznim istorijskim uticajima.

ali to se sve moe objasniti njegovom predilekcijom za bioloke i drutvene nauke, ijim ga osnivaem mnogi smatraju. Stoga je teko shvatiti zato Aristotel svoju Metafiziku naziva i teologijom, a ne samo osnovnom naukom, onosno prvom filozofijom", pogotovo kad znamo da je njegov takmac Speusip, Platonov naslednik u Akademiji, docnije smatran ateistom. Ne vredi nam u ovom sluaju pozivanie na Teofrastovu Metafiziku, i to tim marije to je i ovaj prvak botanike i mineralogije, bavei se ne samo karakterologijom i moralnom teologijom, ostavio dela ko.ia su potonji strunjaci uvrstili u Teofrastovu Metafiziku" ( ). Znai da su se oba protomajstora iz Iikeja i oba prva peripatetika enciklopedista bavila pitanjima koja su docnije izdavai i redaktori njihove zaostavtine odredili skupnim imenom ,, to dolazi posle dela prirodi" = . Kako.se fizikim pitanjima, pa prema tome i matematikim naukama mnogo vie bavio Straton nego njegov prethodnik Teofrast i njegov prvi uitelj Aristotel, nije iskljueno da naziv , koji je sasvim nepoznat i Aristotelu i Teofrastu, potie iz Stratonove kole. To znai upravo iz one kole koja je ne samo peripatetiku filozofiju, usmerenu prvenstveno dualistiki, nego i Aristotelovu i Teofrastovu metafiziku stavila u drugi red, posle fizike i matematike. Tako je, moda i namerno, skinuta metafizika sa vieg ranga na koji ju je postavio sam Aristotel davi joj ime prva filozofija". Za ovakvo shvatanje govorila bi i pouzdana injenica to je Straton uinio ne samo velik zaokret prema uenjima svojih prethodnika u Peripatu, nego i to se, tako rei, vratio Demokritovoj atomistici i njegovom materijalistikom monizmu. Ovaj na prvi pogled sasvim udan postupak moe se jedino objasniti slobodom uenja i posledicom neprestanog naucnog ispitivanja kojim su se odlikovale, iako ne uvek u istoj meri, sve etiri filozofske kole u Atini. To je i razlog zato smo u prethodnike peripatetike filozofije stavili i Platona i Demokrita, koji tek u Stratonovoj epohi dolazi do punog uticaja. Sam termin metafizika dokumentovan je tek pod kraj stare ere, pa se tako moe pouzdano rei da je taj sad ve u naunoj filozofiji naputeni termin nepoznat starom Peripatu, onom Peripatu koji se bavio organizacijom naunih ispitivanja u ogromnim razmerama i kojim je filozofska Atina zauila oveanstvo. Postanak termina metafizika treba i formalno objasniti. Iz sintagme nastao je haplologijom, to jest

uproenim izgovorom koji izbegava gomilanje istovetnih slogova, u neposrednom kontaktu oblik , a docnije naprosto . Slinu pojavu haplologiie imamo i u srpskohrvatskom jeziku. Nju je zabeleio Vuk i u svom Reniku kod rei zakonoa, koja je oigledno postala od oblika zakononoa, kako se to vidi iz sloenice vodonoa, krstonoa itd. Kao to je ovde preskoeno ponavljanje sloga -notako je u grkoj sintagmi preskoeno ponavljanje sloga ta-. Ovo se moglo dogoditi samo na taj nain to je ta sintagma ee upotrebljavana u ivom govoru. To znai da je moralo proi izvesno vreme dok je od potpunijeg oblika postao docnije skraeni oblik , koji je prirodno potisnuo onaj stariji i ostao u upotrebi. Zaokret u pravcu materijalizma koji je meu peripatetiarima izvrio Straton, uenik i naslednik Teofrastov, nije usamljena pojava u istoriji grke filozofije. Neto slino dogodilo se i u Platonovoj Akademiji ve pod Speusipom, a naroito u srednjoj i poznoj, dakle, gotovo u isto vreme kad i u Peripatu. Tu je najpre Arkesilaj Platonov idealistiki monizam skrenuo u pravcu skepticizma, i taj je pravac znatno due zadran u Akademiji no to je to bio sluaj sa Stratonovim odstupanjima u Peripatu. Ove vane injenice pokazuju, prvo, da ne smemo suditi ni ceniti niti Platonovu Akademiju niti Aristotelov Peripat prema uenjima samih osnivaa. U istom smislu treba shvatiti i odlazak Aristotelov i Ksenokratov iz Akademije. On po svoj prilici znai samo to da se ova dva najuglednija Platonova uenika nisu odvojila od svog uitelja zbog nekih osnovnih razmimoilaenja isto teorijske prirode. Pogotovo to vai u veoj meri za Ksenokrata nego za samog Aristotela, koji je, kako je ve reeno, i inae imao malo interesa i jo manje razumevanja za matematike nauke, u prvom redu za astronomiju, dok je u medicinskim naukama oigledno zaostao za savremenim tekovinama tih nauka. Ksenokrat, meutim, iako je zajedno s Aristotelom napustio Akademiju, vratio joj se posle desetak godina, pa je posle oglaenog ateiste Speusipa postao sholarh i upravljao je Akademijom punih dvadeset i pet godina, uvajui verno liniju svoga uitelja. Odstupanja Stratonova i drugih peripatetiara mogu se objasniti u prvom redu time to je Aristotel ispitiva i organizator naunih ispitivanja u obe glavne oblasti, prirodnim i drutvenim naukama. Ali sam protomajstor radio je najvie u oblasti formalistikih nauka, logike i dijalektike, lingvistike i retorike. to se tie samih istorijskih nauka, u tom pogledu Aristotel, sudei po svemu, a naroito

po njegovom Atenskom ustavu koji daje ujedno i politiku istoriju Atine, nije imao istinskog smisla za istorijske procese. Tako je on istorijske nauke vie unazadio nego unapredio, jer ih je uputio isto formalistiki da se takmie sa umetnou, s poezijom i retorikom. Sve ovo znai da je Aristotelov uticaj jo jai van Peripata nego u njemu samom. I posle Stratonova zaokreta Peripat se prvenstveno odlikovao specijalistima u raznim naunim granama kao to su muzika (Aristoksen), kulturna istorija (Dikajarh), fizike i matematike nauke (Eudem) i dr. Za Aristoksena je ve reeno da je uneo u Peripat Pitagorina uenja, slino kao to se Straton vratio na Demokrita. Stoga nije nikakvo udo to su Aristotelova predavanja osnovnim problemima filozofije, docnije nazvana Metafizika, bila rasporeena u drugi red posle prirodnih nauka. Znai da su potonji peripatetiari izvrili krupne promene u Peripatu posle Aristotelove smrti, i to ne samo u osnovnim shvatanjima, nego i u redu i rasporedu pojedinih disciplina. Spomenuli smo Stratonov zaokret prema Demokritovu materijalizmu i Aristotelov uzmak prema Pitagori, dodavi da analognu pojavu imamo i u Platonovoj Akademiji, gde je Arkesilaj otiao meu skeptike, odnosno aporetike, koji ne samo kritikuju sve to se smatra pozitivnom tekovinom, nego i pobijaju mogunost svakog pouzdanog saznanja. Sve to znai da obe glavne filozofske kole u Atini, Akademiju i Peripat, ne smemo i ne moemo smatrati ortodoksnim i dogmatinim kad ve meu najstarijim uenicimai naslednicima nalazimo kolebanja i odstupanja, dok su nedoslednosti obina pojava i kod samih osnivaa tih kola. Na takve nedoslednosti nailazimo kod Aristotela i inae, a pogotovo u njegovoj Meta-

fizici. Ve je ranije ukazano na razliku izmeu njega i njegova prvog naslednika, Teofrasta, koja se odnosi na definiciju tragedije. Ta razlika nije beznaajna jer je dramska umetnost imala u Atini drutvenopolitiki karakter i zadatak. U Metafizici nailazimo na nedoslednosti i kolebanja u pogledu shvatanja dui i prvom pokretau. Iako se Aristotel moe pohvaliti ne samo jedinstvenom ocenom najvii" (summus Aristoteles, kako se zove u studentskim latinskim pesmama srednjeg veka) nego i priznanjima koja su mu odali osnivai naunog socijalizma Marks, Engels i Lenjin proglasivi ga univerzalnim i genijalnim organizatorom antike nauke uopte, a filozofske misli pogotovo, ipak smo duni da ponovo ukaemo na ta kolebanja i te nedoslednosti, mada njima govori i Aleksartdrov u pomenutoj Istoriji filozofije. Prema Aristotelovoj Metafizici, kategorija bia (bitak, stvarnost) ima deset, ali se na drugom mestu u istom delu govori sad tri, sad etiri kategorije. Odakle te nepodudarnosti? Zna se da je sam tekst Aristotelove zaostavtine tek poslednjih decenija podvrgnut filolokoj analizi, naroito od strane V. Jegera koji je pre nekoliko godina objavio i najnovije izdanje Metafizike. Ciceron hvali zlatnu reku Aristotelova stila. Kad znamo da je Ciceron naginjao i pod stare dane vie kitnj astom azijanizmu nego suvom atikizmu i da je ritmina proza sa dugim i u periode sloenim reenicama bila glavna odlika Ciceronova stila, jasno je da je i Aristotelov stil morao biti bar blizu Ciceronovim stilskim idealima. Verovatno su u tome obliku pisana njegova prva dela na kojima je radio dok je jo bio u Platonovoj koli. Mnoga od tih dela pisana su u obliku dijaloga, ali dijaloga sa manje dramske vetine ego to je to bio sluaj kod Platona i sa vie predavakih izlaganja. Dalje znamo da se svi Aristotelovi spisi dele u objavIjene i neobjavljene ( ). U prvu grupu bi spadao po svoj prilici, kako smo ve rekli, Ustav atinski sa drutvenoistorijskim uvodom, a u drugu pretena veina svih ostalih Aristotelovih spisa. To XVII

znai i sama Metafizika. Prilikom njenog itanja i izuavanja moramo esto postavljati pitanje da ii imamo posla s autentinim Aristotelovim tekstom, budui da su u nepublikovane spise ula njegova predavanja za ui krug starijih uenika koji su u najmanju ruku poneto dodavali uiteljevim reima. U tom smislu treba, na primer, objasniti pomenutu razliku izmeu Aristotela i Teofrasta, koji je i sam ostavio jednu Metafiziku. Sve ovo znai da ne moemo dati konaan sud, a jo manje neku osnovanu kritiku Aristotelovih pogleda i uenja dok se filolokim metodom ne utvrdi tradiicija Aristotelova teksta i dok se u jezikom i terminolokom pogledu ne prue ubedljiva objanjenja. Da u tom pravcu nismo daleko odmakli, dovoljno se jasno vidi kad Index rerum na kraju francuskog prevoda Metafizike, koji je s opirnim komentarom opremio 2. Triko, uporedimo s interpretacijama ostalih strunjaka. Jedinstvena i dosledna terminologija glavni je i prvi uslov za puno razumevanje nekog filozofskog dela. To pogotovo vai za Metafiziku, u ijim knjigama strunjaci sa manje ili vie razloga ukazuju na dosta irok hronoloki okvir. Nikada ne smemo zaboraviti da je sudbina Aristotelove zaostavtine koj j govori Strabon kroz gotovo tri puna veka bila prilino neizvesna. Tek pod kraj Rimske Republike, neto pre Trasilove redakcije Platonovih dijaloga, pojavljuje se peripatetiar Andronik koji zajedno s gramatiarem Tiranijonom sreuje i objavljuje filozofsku zaostavtinu prvih peripatetiara Aristotela i Teofrasta. Oni su, kau, rasporedili sve to nam se sauvalo od Aristotelovih spisa. Neki misle da od njih potie i naslov Metafizika za koji se u samom tekstu tog dela javlja izraz prva filozofija", dok se fizika zove druga filozofija". To znai da je termin metafizika, iji je postanak napred objanjen, mogao da znai trea filozofija", jer dolazi po rasporedu posle fizike koja je druga filozofija". Razume se da ovakva raunica ne odgovara nikako izuzetno vanom i osnovnom karakteru Aristotelove Metafizike, koja ispituje samo bie ( ) i pritom daje pregled ranijih uenja osnovnim pitanjima filozofije. Iako je Aristotel kao osniva biolokih nauka, i pored pomenutih zaostalosti u matematikim i medicinskim naukama i pored nekih nerazumevanja drutveno-istorijskih procesa, uvek isticao povezanost sa stvarnim ivotom i proveravanje pomou iskustva, nailazimo kod njega ee, pa tako i u Metafizici, na poneko formalistiko rezonovanje.

Meutim, ne smemo zaboraviti da je majstor upravljao Peripatom nekih dvanaest godina i da je pokrenuo mnoga nauna istraivanja i otvorio mnoge naune oblasti. Broj njegovih uenika i naslednika jasno dokazuje da Aristotelov rad ne smemo ceniti samo po onome to je sam napisao i objavio, jer je toga do nas malo dospelo, nego po onome to je uradio on sa svojim uenicima. Zapravo mi smo duni da uzmemo u obzir preeni put od enciklopediste Demokrita i matematiara Platona, pa sve do Aristotelovih naslednika Teofrasta i Stratona. Tako e nam sud ovom izuzetnom naunom i filozofskom trudbeniku iz Stagira biti pravedniji ak i onda kad nismo uvek u stanju da utvrdimo autentinost njegovih tekstova i evoluciju njegovih uenja, koja se i pri sadanjem stanju nauke moe jasno uoiti. Aristotelova kolebanja izmeu idealizma i materijalizma, na koja nailazimo u njegovom voluminoznom korpusu, bila su podesna i za hrianska mudrovanja kao i za teoloku spekulaciju i kazuistiku svake vrste. Stagiranin je ostao, kako Dante kae, maestro i dobrodoao rukovodilac srednjovekovne skolastike. Ali ne bi bilo pravo da od njega traimo neki celokupni i potpuno izgraeni filozofski sistem u kome ne bi bilo nigde mesta za protivrenosti i nedoslednosti. Stratonova odstupanja u pravcu punog materijalizma jasno pokazuju da Platonove ideje, protiv kojih ustaje Aristotel u svojoj Metafizici, nisu ostavile dubokih posledica u daljem izgraivanju peripatetikih uenja, koja su uvek nosila peat stalnog i uvek novog naunog istraivanja, esto kombiiiovanog sa eksperimentom i neposrednim poematranjem. Peripat se stoga koristio ne samo empirijom, tuom i sopstvenom, nego i spekulativnim, i formalistikim rezonovanjima koja se esto javljaju u ovome delu. Cini mi se, stoga, da je Aristotel u mnogo veoj meri naunik nego filozof i da je manje pesnik i pisac od svoga uitelja. Ova poslednja osobina bila bi svakako uoljivija da su nam sauvana njegova ranija dela, pisana u obliku dijaloga. Ipak moramo u ovome pogledu suditi oprezno jer smo jo daleko od poslednje filoloke redakcije njegove zaostavtine, a jo dalje od pouzdanih stilskih interpretacija njegovih tekstova. irok okvir njegove filozofske razvojne linije u kome mogu traiti i nai pouke i potvrde i idealisti i materijalisti bie da je u izvesnoj vezi 3 antidogmatinim stavom klasine grke misli, koja se nije zaustavljala ni pred Zevsovim autoritetom. Zahvaljujui tom antidogmatskom stavu mogle su se u staroj Atini i pojaviti etiri razne

filozofske kole, koje su svaka za se unutar svog kruga doputale razna odstupanja i podvajanja. Ova dragocena osobina grkog duha koji je stvorio uslove za slobodu naune misli ostavila je i docnije traga u izgraivanju hrianstva. Nasuprot monolitnom zapadnoevropskom hrianstvu, koje je Luter samo malo okrznuo, imamo na Istoku, dakle u zemljama s grkim nasleem, povei broj hrianskih crkava, a da i ne govorim sektama i jeresima to se tokom vekova javie u prostoru izmeu hladnog severa i Nilskih katarakta. Stoga i Aristotelova Metafizika, kad je itamo i prouavamo bez predubeenja, prua uglavnom veran izraz starobalkanske antropokratije i svega onog naprednog to se u balkanskoanadolskom prostoru ukazalo za poslednjih dvadeset i pet vekova, poevi od uenja sofista da je ovek svemu mera, pa do balkanske simbioze koja nije znala za krstake ratove. Ta nas simbioza ui da treba visoko ceniti sve ono to ide za unapreenjem ljudske misli i drutva. Sam Aristotel s pravom veli da je drava postala ivljenja radi i da postoji radi boljeg ivljenja. U tom smislu treba ceniti i njegovu Metafiziku koja, bez obzira na teoloka i teleoloka zastranjenja, otri ljudski duh za neprestanu borbu za bolji ivot. Milan BUDIMIR

KNJIGA I .
DOIVLJAJ, ISKUSTVO, SAZNANJE, UMETNOST, NAUKA I FILOZOFIJA

980a Svi ljudi po prirodi tee da dou do znanja; dokaz za to je radost izazvana doivljenim saznanjima: naime, i pored njihove korisne strane v.-t.if<N ona nam se sviaju sama po sebi, i to vizuelna saznanja vie od svih drugih. Jer mi vid cenimo iznad svega, tako da kaem, ne samo zato da bismo mogli da radimo nego ak i pod pretpostavkom da ne elimo nita da radimo. Uzrok ovome je taj to je od svih naih ula vid ono ulo pomou koga stiemo najvie saznanja i otkrivamo mnotvo razlika. Ziva bia su po prirodi obdarena ulnim oseajima, ali kod jednih oseaj ne raa pamenje, dok ga kod drugih raa. I ba zbog toga su ova druga mteligentnija i sposobnija da naue nego ona koja nisu u stanju da ce sete. Meutim, postoje bia, kao to su pele ili neka druga vrsta, koja su liena sposobnosti da naue, poto nisu u stanju da euju zvukove; naprotiv, sposobnost da naui pripada biu koje je, osim pamenja, obdareno ulom sluha. U svakom sluaju, ivot svih ivih bia osim oveka svoi se na slike i na seanja; njihovo 980b uestvovanje u iskustvenom saznanju veoma je malo, dok se ljudski rod uzdie o umet-

nosti i do rasuivanja. to se tie ljudi, njihovo iskustvo proistie iz pamenja: u stvari, iz mnotva seanja na istu stvar konano se saini jedno jedino iskustvo; a izgleda da je iskustvo 981a gotovo iste prirode kao nauka i umetnostsamo s tom razlikom to ljudi dolaze do nauke i umetnosti posredstvom iskustva, jer je iskustvo stvorilo umetnost, kao to s pravom kae Polos, a nedostatak iskustva stvorio je sluaj. Umetnost se raa onda kada se iz mnotva iskustvenih pojmova izvodi jedan jedini opti sud primenljiv na sve sline sluajeve. Zaista, doneti sud da je izvestan lek pomogao Kaliasu obolelom od izvesne bolesti, zatim Sokratu, a zatim mnogim drugima uzetim pojedinano, to je stvar iskustva; ali smatrati da je izvestan lek pomogao svima pojedincima izvesnog sastava, koji spadaju u granice odreene klase obolelim od izvesne bolesti, kao, na primer, flegmaticima, bolesnicima obolelim od ui ili od groznice, to potpada pod umetnost. Sto se, pak, tie iskustva, izgleda da se ono ni u emu ne razlikuje od umetnosti; tavie, mi vidimo da ljudi od iskustva postiu vie uspeha nego oni koji raspolau znanjem bez iskustva. Uzrok ovome je taj to je iskustvo saznanje pojedinanog, a umetnost opteg. Meutim, celokupno iskustvo i celokupno stvaranje odnose se na pojedinano. Onaj koga lekar isceljuje nije ovek samo uopte, osim sluajno, nego je to Kalias, ili Sokrat ili bilo koji drugi tako oznaeni pojedinac, za koga sluajno ispada da je ovek. Ako se, dakle, raspolae znanjem bez iskustva i ako se, poznajui opte, ne poznaje pojedinano koje je u njemu sadrano, esto e se uiniti greke u leenju, jer onaj koga treba leiti je pojedinac. Meutim, mi isto tako obino mislimo da umetnost stoji iznad iskustva, pa smatramo da ljudi od umetnosti nadmauju ljude od iskustva, mislei da je kod svih ljudi mudrost vieg reda obeleje koje prati znanje. Ovo se moe shvatiti tako stoga to jedni poznaju uzrok stvari, a drugi ga ne znaju. U stvari, ljudi od iskustva odista znaju da izvesna stvar postoji, ali ne znaju zato postoji, dok ljudi od znanja znaju i uzrok postojanja. Takoe iz istog razloga mi smatramo da arhitekti zasluuju vei ugled 98lb nego obini radnici, i da su iskusniji i pametniiji. Ovo stoga to oni poznaju uzroke onoga to se radi, dok obini radnici lie na beslovesna bia koja rade ali rade ne znajui ta ine, poput vatre koja gori; meutim, dok beslovesna bia vre svaku svoju funkciju po prirodnoj sklonosti, obini radnici to ine iz navike. Prema tome, ono to u naim oima arhitekte ini pametnijim to nije praktina vetina, nego to to vladaju teorijom i poznaju uzroke. I, uopte, obeleje po kome se raspoznaje naunik je sposobnost uenja drugih, i ba zbog toga mi verujemo da je umetnost odista vie nauka nego

iskustvo, jer su ljudi od umetnosti, a ne drugi, sposobni da ue druge. Osim toga, mi obino ne gledamo ni na jedno od naih oseanja kao na mudrost, premda nam ona pruaju najpouzdanija saznania pojedinim stvarima, ali ona nam ne kau zato ni za .iednu stvar na primer, zato je vatra vrua; ona se ograniavaju na to da utvrde da je vrua. Stoga je onaj koji je prvi pronaao bilo koju granu nauke, osloboenu optih oseanja, s pravom izazvao divljenje ljudi. To nije bilo samo zbog korisnosti njegovih pronalazaka nego zbog njegove mudrosti i nadmonosti nad ostalima. Zatim su se nove umetnosti umnoile, jedne koje su usmerene ka upravljanju potrebama ivota, druge ka njegovom ulepsavanju; a pronalazai ovih potonjih saznanja uvek su se smatrali mudrijim od drugih, i to stoga to njihova znanja ne tee korisnosti. Otuda dolazi da su sva ova razna znanja ve stvarno postojala kad su otkrivene nauke koje se ne primenjuju ni na zadovoljstvo ni na potrebe, a sama ova znanja najpre su se pojavila u zemljama u kojima su ljudi imali na pretek slobodnog vremena. Tako je Egipat bio kolevka matematike nauke, jer je tu svetenikom staleu bilo ostavljeno mnogo slobodnog vremena. U Etici smo pokazali kakva je razlika izmeu umetnosti, nauke i drugih disciplina iste vrste. Ali svrha naeg sadanjeg raspravljanja je da pokaemo da, pod imenom filozofije, svako obino podrazumeva ono to se odnosi na prve uzroke i na pranaela; tako se, kao to smo napred rekli, obino smatra da je ovek od iskustva vredniji od oveka koji jednostavno ima bilo kakvo oseanje, da je naunik nadmoan nad ovekom od iskustva, arhitekt nad obinim radnikom, a teoretske nauke nad praktinim naukama. Oigledno je, dakle, ve sada da je fi382a lozofija nauka iji su predmet izvesni uzroci i izvesna naela. 2.
POJAM I PRIRODA FILOZOFIJE I NJEN CILJ

Poto je filozofija kao nauka predmet naeg istraivanja, treba da se ispita zbog ega i po kojim naelima se filozofija moe smatrati naukom. Ako se r&zmotre milienja koja se obino donose filozofu, odgovor na ovo pitanje bie samim tim mnogo jasniji. , Fre svega, mi zamifjamo da filozof raspolae znanjem svim stvarima, koliko je to mogue, ne poznavajui pri tome svaku od njih napose. Zatim, za onoga koji je u stanju da upozna stvari sloene i teko pristupane ljudskom .": saznanju smatra se da je filozof (jer ulno saznanje, poto je zajedniko svima ljudima, lako je I nema nikakve veze s filozofijom). Osim toga, vei su filozofi oni koji tanije poznaju

uzroke i koji su u stanju da u svakoj vrsti nauke pouava4".; druge. Stavie, meu naukama se smatra da je aista vie filozofija cflia koja se izabere radi nje same i jedino u svrhu znanja nego ona koja se izabere radi njenib rezultata. Najzad, po naem miljenju, filozofija je vie vladajua nauka nego nauka koja joj je podreena: zaista, filozof ne treba da_dobija zakonfc. njcgovo je da ih. dajfi; on ne treba da se pokorava drugom, nego, naprotiv, njemu treba da se pokorava onaj koji je manje filozofski obrazovan. Takva su, dakle, po prirodi i po broju, miljenja koja se obino donose filozofiji i filozofima. meu obelejima koja smo upravo videli, poznavanje svih stvari nuno pripada onome koji raspolae u najveoj meri znaniem optem, jer taj jpoznaje, na izvestan nain, sve posebne sluajeve koji potpadaju pod opte. Zatim je ta znanja, mislim na ona najGptija, u stvari ljudima tee stei, jer su ona najudaljenija od ulnih zapaanja. Osim toga, najtanija znanja su ona koja su najvie znanja naelima, jer su ona koja polaze od apstraktnijih naela tanija od onih koja se izvode iz sloenijih naela. Aritmetika je, na primer, tanija od geometrije. Recimo jo i to da je izvesna nauka utoliko prikladnija za pouavanje ukoliko vie ulazi u uzroke, jer pouavati znai izlagati uzroke svake stvari. Stavie, upoznati i znati radi upoznavanja i znanja je glavno cbeleje nauke iji je predmet sticanje najvie spoznaje: zaista, onaj koji vie voli da stekne saznanje radi saznanja izabrae pre svega nauku u pravom smislu, a takva je nauka najvioj spoznaji; najvia spoznaja podrazumeva osnovna naela i prve uzroke, poto se do spoznaje svih fl 82b ostalih stvari dolo zahvaljujui po,znavanju pranaela i poev od pranaela, a nije se desilo obrnuto, da su se pranaela upoznala preko stvari koje od njih zavise. Najzad, osnovna nauka koja je i iznad podreene nauke jeste ona koja saznaje s kakvim ciljem treba uraditi svaku st.var u ivotu, a taj cilj je, za svako bie, njegovo dobro i, uopte, najvie dobro u celoj prirodi. "Sva ova razmatranja pokazuju da se pojam kome je ovde re odnosi na istu nauku: potrebno je. da to bude nauka koja ima u vidu prva naela i prve uzroke, poto je dobro njen krajnji cilj, odnosno jedan o njenih uzroka. i istorija najstarijih filozofa pokazuje, s druge strane, da tojtiije pesnika nauk_a. Zaista, znatieljaje, kao to je to sluaj i danas, podstakla prve mislioce na filozofska posmatranja ivota. Njihovo uenje u poetku se onsiTo na tekoe koje su se prve prikazale njihovom umu; zatim, napredujui tako malopomalo, oni su proirili svoje ispitivanje na znaajnije probleme, kao to je postojanje meseca, sunca i zvezda, a najzad i na postanje svemira. primetiti neku tekou i zauditi se znai priznati sopstveno neznanje (zbog toga je ak

i ljubav prema mitu u neku ruku Tjubav prema filozofiji, jer je mit skup udesnog). Prema tome, ako su se prvi filozofi odali filozofiji da bi izbeffli neznanje to je oigledno bilo stoga to su teili znanju jedino radi saznanja, a ne zbog neke korisne svrhe. to dokazuje ono to se u stvari desilo: gotovo sve ivotne potrebe i stvari koje se tiu njegove ugodnosti i prijatnosti bile su zadovoljene kad se poela istraivati nauna grana ove vrste. Zakljuujem da, oigledno, u naem itraivanju nemamo u vidu nikakav strani interes. Ali isto onako kao to slobodnim nazivamo onoga koji je sam sebi svrha i koji ne postoji radi nekog drugog, tako je i ova nauka jedina meu svima naukama koja je slobodno uenje, jer je ona jedina sama sebi svrha. Stoga se s punim pravom moe smatrati da je njeno posedovanje vie nego ljudsko. Zaista, oveja priroda je ograniena u mnogom pogledu, tako da, kako kae Simonid, Jedini bog moe uivati tu povlasticu", dok ovek treba da se ogranii na istraivanje nauke koja je u njegovoj srazmeri. Ako, dakle, ima neto istine u onome to pripovedaju pesnici, i ako je surevnjivost svojstvena boanstvu, izgleda da bi trebalo da se ona naroito odrazi u ovom sluaju i tada bi bila alosna sudbina svih onih koji se istiu u ovom znanju. 983a Ali neprihvatljivo je da je boanstvo surevnjivo, nego su, kako kae poslovica, pesnici velike varalice; stoga ne treba ni misliti da bi neka druga nauka mogla nadmaiti filozofiju u odnosu na njen znaaj. Zaista filozofija je najboanstvenija i najvia nauka, jedina za koju kaemo da mora iz dva razloga da bude najboanstvenija: jer boanstvena nauka je u isto vreme ona koju bi bog najradije posedovao i koja bi raspravljala boanskim stvarima. nauka kojoj govorimo stvarno jedina ima to dvostruko obeleje: s jedne strane, prema optem miljenju, bog je uzrok svih stvari i naela, s druge strane, takvu nauku moe posedovati jedino bog, ili bar uglavnom bog. Sve druge nauke su, dakle, potrebnije od nje, ali ni jedna nije bolja od nje. Medutim, njeno sticanje treba da nas dovede, u jednom smislu, do duevnog stanja suprotnog onome u kome smo se nalazili u poetku naih istraivanja. Svaki ovek, rekli smo, u poetku se udi da su stvari ono to jesu; ovo lii na pozorite s lutkama koje se kreu same, kako to izgleda onima koji jo nisu razmotrili uzrok tome, ili na dugodnevice i kratkodnevice ili na nemerljivost dijagonala: zaista svakome se ini udnim da se data koliina ne moe meriti ak ni najmanjom jedinicom. konano se mora doi do suprotnog uenja i, kako kae poslovica, do onoga to je bolje, kao to se to deava i u naim primerima, im se ovek upozna sa

uzrokom: jer geometra ne bi nita iznenadilo toliko koliko kad bi dijagonala postala merljiva! Takva je dakle priroda nauke koju elimo da prouimo, takav je cilj kome treba da bude usmereno nae istraivanje i celokupno nae ispitivanje.
3. POJAM PRAUZROKA KOD STARIJIH GRKIH FILOZOFA; PRANACELA, ELEMENTI, SUPSTANCE. DOBRO KAO PRANACELO BlCA

Poto je prema tome jasno da znanje treba da podrazumeva poznavanje stvari od njihovog poetka (jer kaemo da poznajemo svaku stvar samo onda kada mislimo da poznajemo njen prvi uzrok), onda se kae da se uzroci mogu shvatiti u etvorostrukom smislu. U jednorn smislu, pod uzrokom podrazumevamo samo postojanje neega i njegovu sutastvenost. (U stvari, razlog postojanja izvesne stvari konano se svodi na pojam toj stvari, a prvi razlog postojanja je uzrok i pranaelo); u drugom pak smislu, uzrok je materija, ili supstrat, u treem smislu, to je pranaelo od koga polazi kretanje, najzad, u etvrtom smislu, koji je suprotan treem, uzrok je razlog zbog ega neto postoji, odnosno to je neko dobro (jer dobro je svrha svakog postojanja i svakog kretanja). U Fizici smo dovoljno temeljito prouili ova pranaela; meu983b tim, podsetimo se ovom prilikom na miljenja onih koji su se, pre nas, posvetili prouavanju bia i koji su se kao filozofi bavili problemom istine, jer je oigledno da i oni govore izvesnim naelima i izvesnim uzrocima. Taj pregled bie koristan za nae sadanje istraivanje: odista, ili emo otkriti neku drugu vrstu uzroka, ili e pak nae poverenje biti uvreno onim to smo sada naveli. Veina prvih filozofa smatrala je pranaelima svih stvari samo pranaela materijalne prirode, to jest ono od ega su sainjena sva bia, ono od ega poinje njihovo postojanje i ime se zavrava njihovo propadanje, dok supstanea i dalje traje pod raznim nazivima: takav je za njih elemenat, takvo je pranaelo bia. Oni misle da iz ovoga mogu izvui zakljuak da nema ni postojanja, rri unitenja, s obzirom na to da ta prva priroda uvek postoji: jer mi ne kaemo da je Sokratov ivot poeo u apsolutruom smislu kad je on postao lep ili muziar, niti je taj ivot prestao kad je napustio ove naine postojanja, zato to supstrat ostaje, to jest ostaje sam Sokrat. Na ovaj nain filozofi kojima govorimo uveravaju da se ni jedna cd drugih stvari ne raa niti propada, jer mora postojati bilo kakva stvarnost, jedna ili vie njih, iz koje je nastalo sve ostalo, ali koja se sama odrala.

Sto se tie broja i prirode pranaela ove vrste, svi se filozofi u tome ne slau. Tales, osniva ove vrste filozofije, kae da je voda poetak svemu (zbog toga je 011 i govorio da zemlja pliva na vodi); on je bez sumnje doao do ovog verovanja zapaajui da se sve stvari hrane vlagom i da iz nje proistie i od nje ivi i sama toplota (meutim, ono iz ega sve stvari proistiu je njihovo pranaelo). Zbog ovakvog zapaanja on je prihvatio taj nain gledanja, kao i drugu injenicu, a to je da je seme svih stvari vlane prirode i da je voda uzrok prirode vlanih stvari. Po miljenju izvesnih filozofa i stari kosmolozi su mnogo pre sadanjeg pokolenja prvi raspravljali bogovima, zamiljajui prirou na isti nain. Stvarno, oni pominju Okean i Tetidu kao tvorce Sveta i kau da se bogovi zaklinju vodom, koju pesnici nazivaju Stiks: zaista treba najvie potovati ono to je najstarije, a zaklinjati se onim to se najvie potuje. to se tie toga da li je ovo miljenje 984a prirodi u stvari primitivno i staro, ta stvar je sasvim neizvesna; bilo kako mu drago, to je, kau, uenje koje je Tales objavio prvom uzroku stvari. Sto se tie Hipona, stvarno niko ne bi ni pomislio da ga uvrsti meu ove filozofe, zbog osrednje vrednosti njegovog miljenja. Anaksimen. i Diogen postavljaju vazduh kao stariji od vode i, meu prostim telima, oni ga pretpostavljaju kao pranaelo, dok je to vatra za Hipasa iz Metaponta i Heraklita iz Efesa. Empedoklo smatra elementima etiri prosta tela; on to ini dodajui etvrti, zemlju, onima kojima smo upravo govorili; ti elementi uvek postoje i podloni su postojaniu .iedino kvantitativnim poveanjem ili smanjivaniem, bilo da se ujedinjuju da bi stvorili neko jedinstvo, bilo da se dele, poinjui od toga jedinstva. Anaksagora iz Klazamena, stariji od Empedokla, ali oije miljenje izgleda da pripada docnijem dobu, prihvata beskrajan broj pranaela: gotovo sve stvari, kae on, koje su sainjene od slinih delova, kao to su voda ili vatra, podlone su postajanju i unitenju samo na jean nain, a to je sjedinjavanjem ili razdvajanjem delova; one niti postaju niti propadaju na neki drugi nain, nego veito traju. Izgleda, dakle, da iz svih ovih miljenia sledi zakljuak da postoji samo jedan uzrok, onaj za koji se kae da je materijalne prirode. Ali doavi o ove take, onima koji se bave tim pitanjima sama stvarnost oznaila je put i prinudila ih na dublje istraivanje. Zaista, ma koliko se pretpostavljalo da svako postaianje i svako propadanje proistiu iz jenog jedinog ili vie pranaela, pitanje je zato se to eava i koji je tome uzrok? Sam supstrat zacelo nije tvorac sopstvenih promena. Naime, ja smatram da ni drvo ni bronza nije uzrok promene jednog i drugog: ono to ini postelju nije drvo, niti je ono to

ini kip bronza, nego ima neto drugo to je uzrok promene. istraivati to neto drugo znai istraivati drugi princip ili, kao to bismo mi to rekli, ono od ega dolazi poetak kretanja. Meutim, filozofi koji su se u samom poetku upustili u istraivanje kome smo govorili, i koji su izraavali jedinstvo supstrata, nisu se mnogo muili tom tekoom; ali bar nekolicina od onih koji su potvrivali to jedinstvo podlegli su u neku ruku pod teretom pitanja koje su pokrenuli: oni tvrde da je jedinstvo nepokretno i, samim tim, sva priroda, i to ne samo to se tie postojanja i propadanja (jer u tom pogledu svi dele isto miljenje od samog poetka) nego ak i to se tie svake druge promene, ma kakva ona bila; a ovo uenje im je svoj984b stveno. Meu onima koji izraavaju shvatanje ovome jedinstvu ni jedan nije, dakle, doao do poimanja uzroka kome je re, izuzimajui moda Parmenida, i to samo ukoliko on pretpostavlja da postoji ne samo jedan uzrok nego i, u izvesnom smislu, dva uzroka. to se tie onih koji prihvataju vie elemenata, kao toplo i hladno, ili vatru i zemliu, njima je lake da naznae uinski uzrok: oni zaista vatri pripisuju prirodu pokretaa, a vodi, zemlji i drugim elementima suprotnu pasivnost. Posle ovakvih shvatanja, filozofi su, kao to smo to rekli, bili primorani samom stvarnou da potrae neki drugi uzroni princip, poto su se pranaela koja su pre bila otkrivena pokazala nedovoljnim za stvaranje prirode bia. Postojanje ili postanak dobrog i lepog u stvarima odista verovatno nema za uzrok ni vatru, ni zemlju, niti neki drugi element ove vrste, a ak ne izgleda ni verovatno da su to ovi filozofi i zamiljali. S druge strane, nije bilo razumno ni pripisivati sluaju i srei tako velianstveno delo. Stoga, kada se pojavio ovek koji je rekao da u prirodi, kao i kod ivotinja, postoji inteligencija, uzrok sveopteg reda i ureenja, izgledalo je kao da je on jedini pri zdravom razumu s obzirom na lutanja njegovih prethodnika. Jasno je, a i mi to znamo, da je Anaksagora prihvatio ovakva shvatanja, ali kae se da mu je prethodnik bio Hermotim iz Klazomena. U stvari, oni koji prihvataju ovo uenje, ne samo da su uzrok dobra postavili kao pranaelo bia, nego su od njega napravili onu vrstu pranaela koja biima daje kretanje.
4. POJAM PRANACELA U PRETPLATONSKOJ FILOZOFIJI

Moe se nasluivati da je Hesiod prvi traio slino reenje i, zajedno s njim, svi oni, ma ko oni bili, koji su postavili ljubav ili elju kao pranaelo bia, kao to je to

uinio i Parmenid. Ovaj, naime, prikazujui postojanje svemira, kae: Erot je stvoren prvi od svih bogova." Hesiod, opet, kae: Mnogo pre svih stvari bee Haos. zatim Zemlja irokih strana... I Ljubav, koja sija nad svima besmrtnicima." Mnogo je, dakle, trebalo da se u biima nae uzrok koji je u stanju da stvarima daje kretanje i red. to se tie pitanja kome treba pripisati prvenstvo u ovom uervju, neka nam se dozvoli da na sud odloimo za kasnije. Ali primetilo se da se suprotnosti dobra nalaze i u prirodi; da se u njoj nalaze ne samo red i lepo 985a nego i nered i runo, pa da ak zlo nadmauje dobro, a runo lepo. Otuda dolazi da je jedan drugi filozof uzeo u obzir prijateljstvo i mrnju: svaki od ova dva principa je uzrok jedne od ovih dveju pojava. Naime, ako bi se nastavilo Empedoklovo rasuivanje i ako bi se ono uzelo u njegovom smislu a ne u neposrednom znaenju, koje nije nita drugo nego mucanje, dolo bi se do toga da je prijateljstvo uzrok dobra, a mrnja uzrok zla. Prema tome, ako bi neko pomislio da je Empedokle, u jednom smislu, pomenuo, i to prvi, dobro i zlo kao pranaela, onda bi se lepo moglo rei da je uzrok svakog dobra samo dobro (a uzrok svakog zla samo zlo). Prema tome izgleda da su ovi filozofi u svojim istraivanjima dospeli do dva uzroka, meu kojima smo postavili razliku u Fizici, a to su materija i pranaelo kretanja; samo, oni su to uinili neodreeno i nejasno, kao to se u borbama ponaaju slabo obueni vojnici, koji se bacaju na sve strane i esto zadaju srene udarce, u emu znanje nema nikakvog udela: isto tako izgleda da ovi filozofi ne znaju ta govore, jer se gotovo uopte ne vidi ili, ako se i vidi, onda je to sasvim malo, da se slue tim svojim priincipima. Tako se Anaksagora slui inteligencijom samo kao nekom spravom za stvaranje svoga svemira: kada je u nedoumici da objasni nunost neke pojave, on tada izvlai na povrinu inteligenciju, dok u ostalim sluajevima nunost ovih pojava on pripisuje vie svima ostalim prinoipima nego inteligenciji. Pa i Empedoklo, premda se slui uzrocima vie nego ovaj koga smo pomenuli, ipak to ne ini dovoljno i, upotrebljavajui ih, on ne uspeva da se sloi sa samim sobom. Kod njega je bar esta pojava da je prijateljstvo ono to razdvaja, a mrnja ono to spaja. Odista, kad se celina razdeli na svoje elemente pod dejstvom mrnje, vatra se skuplja u jednu jedinu masu, kao i svi drugi elementi; obrnuto, kada se, pod dejstvom prijateljstva, izvri spajanje elemenata, delovi svakog elementa ponovo su primorani da se odvoje jedni od drugih. U svakom sluaju Empedoklo, udaljujui se od svojih prethodnika, prvi je uveo, delei ga, uzrok kome je re ne inei od pranaela kretanja jedno jedino pranaelo, nego postavljajui dva

razliita pa ak i suprotna pranaela. Osim toga, on je prvi ustanovio etiri elementa materijalne prirode, meutim, on se njima ne slui kao da ih je etiri, nego kao da su samo dva: 985b s jedne strane to je vatra uzeta sama za sebe i, s druge strane, njene suprotnosti, okupljene u jednoj jedinoj prirodi, to jest zemlja, vazduh i voda. U ovo se uostalom moemo uveriti itajui njegov spev. Takvi su, kaemo, priroda i broj pranaela, koja izlae ovaj filozof. Leukip i njegov drug Demokrit uzimaju kao elemente puno i prazno, koje nazivaju bie i ne-bie. Od prvih principa, puno i vrsto je bie; prazno i retko je ne-bie (zbog toga, po njihovom milienju, nebie isto tako postoji kao i bie, dok prazno postoji isto onako kao telo). To su uzroci bia u materiialnom smislu. I kao to oni koji prihvataju jedinstvo supstance uzete kao subjekt stvaraju sva ostala bia pomou promena te supstance, postavljajui retko i gusto kao pranaela promena, isto tako ovi filozofi tvrde da su razlike u elementima uzroci svih ostalih osobina. Samo, po njihovom miljenju, postoje tri razlike: lik, red i poloaj. Razlike izmeu bia, kau oni, dolaze jedino od razmere, dodira i sastava. razmera, to je lik, dodir je rad, a sastav poloaj: tako se razlikuje od likom, od redom, a od poloajem. U pogledu problema kretanja: odakle ili kako ga bia poseduju, ovi su ga filozofi, kao i ostali, jednostavno preutali. to se tie dvaju uzroka kojima je re, izgleda da su samo dotle doprla istraivanja onih filozofa koji su to inili pre nas.
FILOZOFSKE SKOLE PITAGOROVACA I ELEACANA

U vreme ovih filozofa, pa ak i pre njih, oni koje nazivaju pitagorovcima prvi su se posvetili matematici i unapredili je. Vaspitani u ovoj naunoj grani, oni su smatrali da su matematika naela u osnovi svih bia. kako su brojevi, po prirodi, prvi meu ovim naelima i kako su pitagorovci verovali da u brojevima zapaaju mnoge slinosti sa svim onim to postoji i postaje, vie nego to su ih primeivali u vatri, zemlji i vodi (s tim to je jedno odreivanje brojeva pravda, drugo dua i inteligencija, tree kritino vreme i slino tome, tako rei za svako drugo odreivanje); kako su, osim toga, oni videli da brojevi izraavaju muzike osobine i razmere; najzad, kako im je izgledalo da su sve ostale stvari, u celoj njihovoj prirodi, stvorene slino brojevima, i kako su brojevi izgle986a dali prvobitne stvarnosti svemira: u takvim uslovima, oni su smatrali da su brojevi elementi svih bia, i da je itavo nebo harmonija i broj. sva slaganja koja su mogli da zapaze, u brojevlma i muzici, sa pojavama na nebu i njegovim delovima i sa svemirskim redom oni su povezivali i unosili u svoj

sistem; i, ako bi se negde pokazala neka praznina, oni su hitno vrili potrebna dodavarn^ kako bi obezbedili potpunu doslednosl svoje teorije. Na primer, poto izgleda da je dekada savren broj i da obuhvata celokupnu prirodu brojeva, oni kau da ima deset nebeskih tela koja se kreu; ali budui da ima devet vidljivih tela, iz ovog razloga oni pretpostavljaju deseto, antizemliu. svim ovim stvariina raspravljali smo, sa potpunijim podacima, na drugom mestu. ako se na njih ponovo navraamo, to je zato da bismo od ovih filozofa nauili i to ta oni postavljaju kao pranaela, i kako njihova pranaela potpadaju pod uzroke koje smo ve nabrojali. u ovom pogledu izgleda da i oni smatraju da je broj pranaelo, istovremeno kao materija bia i kao inilac njihovih promena i njihovih stanja. Elementi broja su par i nepar; par je beskonaan, a nepar ogranien; jedan proizlazi iz ova dva elementa, jer je onu isto vreme par i nepar, a bnoj proistie iz pojma jedan; dok celokupno nebo, kao to je tome ve bilo rei, nije nita drugo nego broj. Drugi meu ovim istim filozofima prihvataju deset pranaela koja u dve uporedne grupe obuhvataju ono to je: ogranieno i neogranieno, parno i neparno, jedno i mnogostruko, desno i levo, muko i ensko, mirno i pokretno, pravolinijsko i krivo, svetlo i tamno, dobro i ravo, etvorougaono i duguljasto. Izgleda da je veoma slino bilo uenje Alkmeona Krotonskog, bilo da je ovaj svoje ideje primio od pitagorovaca, ili oni od Alkmeona, poto je ovaj imao najvie uspeha u doba Pitagorine starosti, a oba uenja su gotovo istovetna. On zaista kae da veina ljudskih stvari ide udvoje, oznaavajui tim ne odreene suprotnosti, kao to su suprotnosti pitagorovaca, nego suprotnosti uzete nasumce: na primer, belo i crno, slatko i gorko, dobro i zlo, veliko i malo. Tako je, dakle, ovaj filozof izloio svoja shvatanja ostalim stvarima, dok su se pitagorovci 986b jasno izrazili broju i prirodi njegovih suprotnosti. Sve to moemo da zapamtimo od ovih dveju kola je to da su suprotnosti prana-

ela bia, a jedna od njih ak moe da nam kae neto broju i prirodi tih naela. Ali to se tie naina na koji je mogue svesti ih na uzroke kojima smo govorili, to ovi filozofi nilsu jasno izrazili; ipak izgleda da oni svoje elemente svrstavaju pod ideju materije, jer je, prema njihovom miljenju, supstanca sastavljena od ovih elemenata uzetih kao njenih imanentnih delova. Miljenje starih filozofa koji su prihvatili vei broj elemenata prirode dovoljno je upoznato iz onoga to prethodi. Bilo ih je i drugih koji su, naprotiv, uili da je celina jedina stvarnost, ali nain izlaganja nije isti kod svih, kao ni slaganje sa injenicama. Meutim, raspravljanje njihovim uenjima ne moe ni u kom sluaju da ue u okvir naeg sadanjeg ispitivanja uzroka. Oni odista ne postupaju poput izvesnih istraivaa prirode koji, postavljajui stvarnost kao jednu, ipak izvode postanak svih stvari uzimajui jedan kao pranaelo materije. Uenje onih je druge vrste: dok fiziolozi pretpostavljaju i kretanje koje stvara celinu, filozofi kojima govorimo tvrde, naprotiv, da je celina nepokretna. Meutim ima jedna stvar koja nije tua naem sadanjem ispitivan.iu. Izgleda naime da je Parmenid prihvatio formalno jedinstvo, a Melis materijalna jedinstva: meutim, za prvog je to jedinstvo ogranieno, dok je za drugog neogranieno. to se tie Ksenofana, najstarijeg pristalice jedinstva (jer je Parmenid bio, kau, njegov uenik), on nije nita tano odredio, a izgleda da nije jasno shvatio prirodu ni jednog od dvaju uzroka. Meutim, posmatrajui itav materijalni svemir, on kae da je pojam jedan isto to i pojam bog. Ovi filozofi treba dakle, kao to smo rekli, da ostanu po strani od naeg sadanjeg istraivanja, a pogotovo ova dvojica iia su shvatanja zaista i suvie neizgraena, to jest Ksenofan i Melis. Naprotiv, izgleda da Parmenid ovde rasuuje sa vie pro-

2*

19

nicljivosti. Ubeen da ne-stvarnost ne postoji van stvarnosti, on misli da nuno postoji jedna jedina stvar, to jest samo bie, i da ne postoji vie nita drugo (ovo smo jasnije izloili u Fizici); ali, primoran da se prikloni pred injenicama, da prihvati u isto vreme formalno jedinstvo i ulno mnotvo, on postavlja dva uzroka: toplo i hladno, drugim reima vatru i vodu i, od ova dva principa, on jedan, toplo, svrstava 987a sa stvarnou, a drugi sa ne-stvarnou. Evo ta smo izveli iz svega to smo rekli i iz uenja filozofa kojima smo raspravljali: s jedne strane, najstariji filozofi smatraju da je pranaelo fizike prirode (jer voda i vatra i slini elementi su tela); kod jednih je to fiziko pranaelo jedan, kod drugih mnogostruk, ali i jedni i drugi smatraju njegovu prirodu materijalnom; s druge strane, neki filozofi prihvataju taj uzrok i, osim njega, jo jedan, iz koga se raa kretanje, uzrok koji je jedan kod jednih, a kojih ima dva kod drugih. Sve do italske kole, iskljuujui tu kolu, ostali filozofi su se dakle i suvie ukratko izjasnili tim principima, s tim to se pozivaju, kao to smo rekli, na dve vrste uzroka, i to jedan od njih, prvobitni uzrok kretanja, jedni postavIjaju kao da je jedan, a drugi kao da ih ima dva. U istom smislu pitagorovci su govorili dva pranaela, ali su dodali dve sledee pojedinosti: ogranieno, ili jedan, i neogranieno nisu, mislili su oni, neke druge stvarnosti, kao to su vatra, zemlja ili neki drugi element te vrste, nego su samo neogranieno i jedan supstanca stvari koje ih potvruju, pa su stoga tvrdili da je broj sutina svih stvari. Eto, tako su oni objanjavali ovu stvar. Drugo, to se tie sutine, oni su bili ti koji su poeli da nioj rasuuju i da je definiu; samo su postupali na suvie uproten nain. Oni su stvarno definisali povrno, a osim toga prvi broj na koji je bila primenli'iva data definicija nisu smatrali sutinom definisane stvari: kao kad bi se mislilo da su dvostruko i diada istovetni zato to je diada prva stvar koja potvruje dvostruko. Ali sutina dvostrukog i diade nesumnjivo nije ista, jer bi jedan bio mnogostruk; uostalom, to je zakljuak koji se oni nisu kolebali da izvedu. To je, dakle, sve to moemo da zapamtimo starim filozofima i njihovim sledbenicima.
6.

PLATOKOV ODNOS PREMA PITAGOROVCIMA I NJEGOVA TEORIJA C IDEJAMA

Posle filozofija kojima smo maloas govorili dola je Platonova teorija, koja je najee u skladu sa teorijom pitagorovaca, ali koja ima i svoja sopstvena obeleja, prilino razliita od filozofije italske kole. Jo od svoje mladosti, Platon, poto je najpre postao prijatelj

Kratila i upoznao se s Heraklitovim miljenjima, prema kojima su sve ulne stvari u veitoj promeni i ne mogu biti predmet nauke, ostao je i kasnije 987b veran ovom uenju. S druge strane, Sokrat, koji je bio obuzet mislima moralnim stvarima, a ne prirodi u celini, ipak je u ovoj oblasti traio opte i prvi utvrdio miljenje definicijama. Platon je prihvatio njegovo uenje, ali njegovo prvo formiranje navelo ga je na miljenje da to opte mora postojati u stvarnostima druge vrste nego to su to ulne stvari: nemogue je, zaista, mislio je on, da zajednika definicija postoji i za jednu od pojedinanih ulnih stvari, bar za one koje su u veitoj promeni. Rukovoen ovim razlozirna, on je onda ove stvari nazvao idejama, govorei, s druge strane, da su ulne stvari odvojene od ideja i da se sve nazivaju po njima: mnotvo ulnih stvari zaista postoji jedino izjednaenjem, i one imaju isto znaenje u odnosu na ideje. to se tie toga izjednaenja, Platon je promenio samo ime: pitagorovci zaista kau da bia postoje oponaanjem brojeva; za Platona je to izjednaenje, tako da se izmenila samo re. Ipak, to se tie istraivanja prirodi toga izjednaenja ili oponaanja ideja, oni su ga ostavili bez odluke. Stavie, osim ulnih stvari i ideja, Platon piihvata da postoje i matematike stvari, koje su prelazne stvarnosti, razliite, s jedne strane, od ulnih stvari po tome to su veite i nepokretne i, s druge strane, od ideja po tome to su one mnotvo slinih primeraka, dok je ideja sama po sebi jedna, pojedinana i zasebna stvarnost. Poto su ideje uzroci drugih stvari, on je smatrao da su elementi ideja elementi svih bia; tako su pranaela ideja, uzeta u smislu materije, veliko i malo, a uzeta u smislu formalne supstance, to je jedan, poto idealni brojevi nastaju poev od velikog i malog i izjednaenjem velikog i malog u jednom. Platon se slae s pitagorovcima da je jedan ipak sama sutina, a ne atribut neke druge stvari za koju se kae da je jedna; slino pitagorovcima on takoe kae da su brojevi uzroci sutine drugih stvarnosti. Meutim, on sam je uinio toliko to je zamenio beskonano, koje su oni zamiljali kao jednostavno, diadom, i to je sainio beskonano od velikog i 988a malog. Druga stvar koja mu je svojstvena je ta to brojeve sastavlja van ulnih stvari, dok pitagorovci tvrde da su same stvari brojevi i, s druge strane, to ne postavljaju matematike stvari kao posredna bia izmeu ideja i ulnog. To to je on jedan i brojeve na ovaj nain odvojio od ulnog sveta, suprotno pitagorovcima, i to je uveo ideje bilo je usled njegovih logikih istraivanja (jer njegovi prethodnici nisu znali nita dijalektici); ako on, s druge strane, postavlja beskonanu diadu kao drugu prirodu, to je zbog

toga to brojevi, izuzimajui neparne brojeve, lako nastaju iz diade, kao nekom arolijom. Ipak se u stvarnosti deava suprotno i miljenje ovih filozofa nije zasnovano na razumu. Oni stvarno iz materije izvode mnotvo stvari dok se, po njihovom miljenju, oblik stvara samo jedanput; meutim, oigledno je da se iz jedne materije moe napraviti samo jedan sto, dok umetnik, koji primenjuje oblik, proizvodi, premda je on jedan, vie stolova. Isti je sluaj s mujakom u odnosu na enku: ova se oplodi jednim jedinim pareniem, ali mujak oploava vie enki; to je ipak slika uloge koju igraju ova naela. Ovako je, dakle, Platon odredio svoje uenje stvarima kojima je re. Prethodna razmatranja oigledno pokazuju da se on sluio samo dvema vrstama uzroka: formalnim uzrokom i materijalnim uzrokom (u stvari, ideje su uzroci sutine svih ostalih stvari, dok je jedan uzrok ideja), a ta materija, koja je supstrat (i po kojoj se nazivaju ideje za ulne stvari, i jedan, za ideje) je diada, veliko i malo. U jedan od ova dva elementa Platon je jo stavio uzrok dobra, a u drugi uzrok zla, a to uenje, rekli smo, ve su nastojali da podre izvesni filozofi ranijeg doba, kao Empedoklo i Anaksagora.
7. ARISTOTEIiOVA ANALIZA OSNOVNIH UZROKA

Osvrnuli smo se ukratko i u glavnim linijama na filozofe koji su raspravljali pranaelima i istini i ispitali na koji su nain oni ovome govocrili. Na taj nain iz onoga to smo rekli sledi zakljuak da ni jedan od onih koji su raspravljali pranaelu i uzroku nije rekao nita to ne bi moglo da se svede na uzroke koje smo mi sami odredili u fizici. Izgleda, meutim, da su svi oni nekako nejasno nasluivali neki od tih uzroka. U stvari, jedni govore pranaelu kao materiji, za koje pretpostavljaju da je jedno ili vie njih, a koje smatraju da je materijalne ili nematerijalne prirode: za Platona je to, na primer, veliko i malo, za italsku kolu neodreeno, za Empedokla vatra, zemlja, voda i vazduh, za Anaksagoru bezbroj homeomerija. Svi ovi filozofi tako su nazirali tu vrstu uzroka, kao i svi oni za koje je to vazduh, ili vatra, ili voda, ili ak neki elemenat gui od vatre ali rei od vazduha, jer je, kao to neki kau, takva priroda prvobitnog elementa. Ovi filozofi bavili su se, dakle, jedino materijalnim uzrokom. Neki drugi imali su u vidu pranaelo od koga poinje kretanje: takvi su, na primer, oni koji uzimaju kao pranaelo prijateljstvo i mrnju, ili inteligenciju, ili ljubav. AJi to se tie sutine stvari, ni jedan je nije jasno prikazao; a oni koji su joj se najvie pri988b bliili, ipak su pristalice ideja. Oni zaista u ide~ jama ne vide materiiu ulnog sveta, niti u broju jedan materiju ideja, poto su ove za njih jo manje izvor iz koga dolazi

kretanje (one bi, kau oni, pre bile uzroci nepokretnosti i mirovanja), nego prikazuju ideje kao sutinu svake druge stvari, a jedan kao sutinu ideja. Sto se tie konanog uzroka delanja, promena i kretanja, nai prethodnici zaista prihvataiu, u jednom smislu, njegovu uzronost, ali tome nisu govorili u smislu po kome je konani uzrok kao takav uzrok po prirodi. Oni koji govore inteligenciji ili prijateljstvu zaista prikazu.iu ove uzroke kao neko dobro, ali ne kao svrhu bia uzetih u svom postojanju ili postajanju, poto su to, po njihovom miljenju, uzroci niihovih kretanja. Oni koji uveravaju da je jedan ili bie neko dobro, takoe kau da je to uzrok supstance, ali ne a bia postoje ili postaju radi toga uzroka. Stoga im se deava da. u neku ruku, u isto vreme kau i ne kau da je dobro uzrok, jer, prema njihovom miljenju, nije re dobru uzetom po sebi, nego dobru kao sluajnom uzroku. Tanost nae analize uzroka, kako u pogledu njihovog broja tako i u odnosu na njihovu prirodu, potvruje, izgleda, svedoenje svih ovih filozofa samom njihovom nemoi da dopru do nekog drugog uzroka. Osim toga oigledno je da pranaela treba razmotriti putem istraivanja ili na sve naine, ili samo na neki nain. Ostaje nam da ukratko, izloimo tekoe koje mogu nastati u pogledu jezika kojim je govorio svaki od ovih filozofa kao i u pogledu njihovog stava prema ovim pranaelima.
8.

PRIKAZ I OCENA FILOZOFSKIH SISTEMA KOJI SU PRETHODILI PLATONU

Oni filozofi za koje je svemir jedan i koji prihvataju jednu prirodu kao njegovu materiju, a ta je telesna i ima prostranstvo, oigledno ine mnogostruke greke. Oni samo pretpostavljaju elemente ulnih tela, iskljuujui bestelesna bia, dok takoe postoje i bestelesna bia. zatim, nastojei da objasne uzroke postajanja i propadanja i izgraujui svoj filozofski sistem svemiru, oni prelaze preko principa kretanja. Osim toga oni ni u kom sluaju ne priznaju za uzrok sutinu ili oblik. Oni tavie prihvataju bez ispitivanja, kao pranaelo bia, bilo koje prosto telo, izuzimajui zemlju, ne razmiljajui nainu uzajamnog stvaranja elemenata (mislim, u stvari, na vatru, vodu, zemlju i vazduh). Meutim, ovi elementi nastaju jedni iz drugih, bilo spajanjem bilo razdvajanjem, a ova razlika je od najveeg znaaja za odreivanje ta je postalo ranije, a ta docnije. Naime, izgleda prema izvesnom shvatanju da je elemenat u pravom smislu onaj od koga se, na prvom mestu, stvaraju sjedinjavanjem sva ostala tela, a takav element trebalo bi da bude najfinije i 989a najree telo. Stoga bi oni koji uzimaju vat.ru kao pranaelo najradije prihvatili ovo

gledite. Inae svi ostali filozofi priznaju da takvo treba da bude obeleje elementa tela; ni jedan od onih koji su kasnije usvojili jedan jedini elemenat nije uzeo zemlju za elemenat, i to oigledno zbog grubosti njenih delova. Ali svaki od ostala tri elementa bio je jedan za drugim prihvatan s njihove strane: za neke filozofe elemenat je vatra, za druge voda, a za tree, najzad, vazduh. Meutim, zato oni ioak nisu pomenuli i zemlju, kao to misli veina ljudi? Zaista se obino kae da je zemlja osnov svemu. I sam Hesiod uverava da je zemlja stvorena pre svih tela: toliko je zaista staro i popularno ovo verovanje. U ovom pogledu nisu, dakle, u pravu ni oni koji prihvataju neko drugo pranaelo a ne vatru, niti oni koji predstavljaju prvobitni elemenat kao gui od vazduha, a rei od vode. Ali, s druge strane, ono to je kasnije u redu postojanja ranije je u prirodi, i ako je sloeno telo i meavina kasnije u redu postajanja, onda e istina biti suprotno onome to smo upravo rekli: voda e imati prvenstvo pred vazduhom, a zemlja pred vodom. To je, dakle, sve to smo imali da kaemo filozofima koji su postavili jedan jedini uzrok. Iste primedbe primenjuju se i na one koji pretpostavljaju vei broj uzroka: takav je Empedoklo koji priznaje etiri elementa kao materiju stvari i koji stoga nuno zapada u tekoe, od kojih su neke uostalom istovetne s onima koje smo ve susreli. Ali ima ih i drugih koje su mu svojstvene. Pre svega vidimo da ta dela nastaju jedna od drugih, iz ega sledi zakljuak da jediio isto telo ne ostaje uvek vatra ili zemlja (ovo pitanje smo prouili u naoj raspravi prirodi). to se tie uzroka kretanja bia Empedoklo, mislimo, nije reio pitanje da li treba imati u vidu jedan ili dva takva uzroka, niti je ukazao na nain koji bi bio u potpunom skladu s njegovim sopstvenim sistemom. U svakom sluaju, nuno treba odbaciti menjanje, kad se usvoji njegovo miljenje, poto prema ovoj pretpostavci vlano ne moe da doe od toplog, niti toplo od vlanog: u ovom sluaju zaista bi trebalo da postoji izvesna stvar koja e primati same suprotnosti, neka priroda, jedina, koja bi postala vatra i voda, to Empedoklo odbija da prihvati. U vezi sa Anaksagorom moglo bi se pretpostaviti da on priznaje dva elementa, a ta pretpostavka najbolje bi se sloila s razlogom koji on sam nije izrazio, ali s kojim bi se on neminovno sloio da je doao do njega. Naime, besmisleno je tvrditi da su u poetku sve stvari bile izmeane jer, izmeu ostalih razloga, zaista je potrebno da je postojalo neko ranije razdvajanje, i da, osim toga, nije 989b prirodno da se bilo kakve sutine meaju tako nasumce i da bi, najzad, koliine i sluajnosti tada postojale odvojene od supstanci (iste stvari koje su podlone meanju takoe su

podlone razdvajanju). Isto tako, ako bi se sledilo ono to je Anaksagora hteo da kae, njegova misao bez sumnje bi izgledala savremenija. Odista, kad nita nije bilo razdvojeno, oigledno je da se ne moe nita stvarno rei u pogledu te prvobitne supstance. Hou da kaem da ona nije bila ni bela, ni crna, ni siva, niti bilo koje druge boje; ona je nuno bila bezbojna, jer bi inae bila ma koje od ovih boja. Slino tome i iz istog razloga, ona nije imala nikakav ukus niti ma koju drugu osobinu ove vrste. Ona nije mogla imati ni kakvou ni koliinu, niti ma kakvu odreenost, jer bi se na nju primenio bilo koji poseban oblik, to je nemogue, poto je sve izmeano; poseban oblik stvarno bi zahtevao prethodno razdvajanje, dok je, prema Anaksagori, sve bilo izmeano, izuzev inteligencije, koja je jedina bila ista i bez meavine. Iz ovog sledi da su pranaela koja on prihvata jedan (jer je ba to prosto i bez meavine) i drugi, koji igra ulogu koju mi pripisujemo neodreenom, pre svakog odreivanja i pre svakog uestvovanja u bilo kom obliku. Stoga ovom miljenju nedostaju pravilnost i jasnoa; meutim, ono nastoj i da lii na kasnija uenja i da se vie priblii reenjima koja sada nailaze na odobravanje. Miljenja svih ovih filozofa odnose se, u stvari, samo na postajanje, propadanje i kretanje: naime njihova se istraivanja gotovo ograniavaju na uzroke ulne supstance. Sto se tie filozofa koji svoja shvatanja proiruju na sve stvarnosti i koji, meu ovima, pretpostavljaju, s jedne strane, ulne i, s druge strane, neulne stvarnosti, jasno je da se oni bave ispitivanjem obeju vrsta. Iz ovog razloga bolje je da se zadrimo 11a njihovim uenjima, da bismo ocenili ta su dobro, a ta nisu dobro rekli onome to je u vezi s predmetom kome jo treba da raspravljamo. Oni koje obino nazivaju pitagorovcima pozivaju se na starija naela i elemente nego to to ine fiziolozi (a uzrok ovome je taj to ih oni ne izvode iz ulnih stvari, jer matematike stvari spadaju u vrstu bia bez kretanja, izuzimajui stvari kojima se bavi astronomija) a sve njihove rasprave i istraivanja ipak se odnose na prirodu: oni opisuju postanak neba i posma990a traju ta se deava u njegovim raznim delovima, [njegove promene i funkcije], Oni ovim prouavanjem potpuno iscrpljuju svoja pranaela i uzroke, oigleno u skladu s miljenjem drugih filozofa, prema kome se stvarnost uopte svodi na ono to je ulno i to je sadrano u onom to nazivamo nebom. S druge strane, njihovi uzroci i pranaela su dovoljna, kao to smo to rekli, da ih prema njihovom sopstvenom sistemu uzdignu do shvatanja stvarnosti vieg reda, i oni su pogodniji za ovu svrhu od njihovih fizikih teorija. Meutim, oni nita ne kau na koji nain nastaje

kretanje u svetu u kome postoji ogranieno i neogranieno, neparno i parno, kao to ne objanjavaju ni to kako se mogu vriti, bez kretanja i bez promene, postajanje i propadanje, ili kruenje tela koja se kreu nebom. Meutim, ako bi se neko i sloio s njima, ili uzeo da je dokazano da prostornost proistie iz njihovih pranaela, kako onda da se objasne lakoa ili teina tela? Prema onome to oni sami pretpostavljaju i govore, oni nita vie ne kau matematikim telima nego to nas obavetavaju telima koja doivljavamo ulima. Stoga, ako nisu nikad govorili vatri, zemlji i drugim telima ove vrste, uzrok je, mislim, taj to nemaju da kau nita naroito ulnim biima. Osim toga, kako da se shvati da su odreivanja broja i sam broj uzroci bia i postajanja materijalnog svemira, i to od samog poetka pa i sada, ako nema nikakvog drugog broja osim broja od koga je sastavljen svet? Ovi pitagorovci su odista stavili u izvestan odreeni. deo svemira milienje i kritino vreme i, malo vie ill nie, nepravdu i odluku ili meavinu; a oni to kao da dokazuju tim to je svaka od ovih stvari izvestan broj i to se, u stvari, na tom istom mestu ve nalazi okupljeno mnotvo veliina sastavljenih od brojeva, poto je determinacija broja koja ih sainjava smetena u raznim krajevima prostranstva. Ali tada se postavlja pitanje: da li je taj broj, koji treba shvatiti kao da predstavlja svaku od ovih apstrakcija, istovetan s onim koji se nalazi u svemiru, ili je to pak neki drugi broj razliit od njega? Platon tvrdi da je to neki drugi broj. Ipak i on misli da su sve ove stvarnosti, kao i njihovi uzroci, brojevi; samo, po njegovom miljenju, natulni brojevi su uzroci, dok su ostali ulni.
9. DIJALEKTIKOM DOKAZIVANJU POSTOJANJA IDEJA POBIJANJE PLATOKOVOG UCENJA IDEJAMA KAO PARADIGMAMA STVARNOSTI

Ostavimo sada pitagorovce: dovoljno je bilo posvetiti im onoliko panje koliko smo uinili. Pozabavimo se onima koji ideje postavljaju kao 990b uzroke; nastojei pre svega da dokue uzroke bia koja nas okruuju, oni su uveli druge stvarnosti iji je broj ravan broju tih bia: poput onoga koji bi, u elji da mu se sloi raun, verovao, zato to je broj predmeta suvie mali, da u tome ne moe uspeti, pa da bi ga onda poveavao da bi mu se sloio raun. Broj ideja je, u stvari, gotovo jednak, ili nije manji u poreenju s brojem ulnih bia od kojih su poli ovi filozofi traei njihove uzroke, da bi stigli do ideje: jer svakoj stvari odgovara neka istoimena stvarnost, a koja postoji odvojeno, kako u pogledu supstanci u pravom smislu tako i u odnosu na druge stvari koje

dozvoljavaju jedinstvo mnoine, bilo da je re ulnom mnotvu ili veitom mnotvu. Zatim, nije oigledan ni jedan od svih dijalektikih dokaza pomou kojih dokazujemo postojanje ideja. Neki od njih ne dovode do nunog zakljuka, dok drugi uvode ideje stvarima koje ih, po naem miljenju, nemaju. U stvari, sudei prema dokazima izvedenim iz postojanja znanja, ideje e postojati svima stvarima kojima postoji znanje; prema dokazu jedinstvu mnotva, postojae i negacije; najzad, prema dokazu da i ono to je uniteno sainjava predmet misli, postojae ideja i stvariina koje su podlone unitenju, jer predstava tim stvarima ostaje u misli. Cak i neka od tanijih rasuivanja dovode do prihvatanja ideja relativnim stvarima, kojima mi ne govorimo kao posebnoj vrsti, a druga do dokaza treem oveku. Dijalektiko dokazivanje postojanja ideja uopte rui principe do ijeg nam je postojanja stalo vie nego do samog postojanja ideja: iz ovog stvarno proistie da beskonana diada ne moe biti prva, nego e to biti broj; da e ono to je relativno prethoditi onome to postoji po sebi; i sve ostale protivrenosti s njihovim sopstvenim principima kojima su neki podlegli sledei uenje idejama. tavie, prema shvatanju od koga polazimo da bismo potvrdili postojanje ideja, postojae ne samo ideje supstancama nego jo i mnogim drugim stvarima (jer postoji jedno miljenje ne samo supstancama nego i drugim stvarima; zatim postoji znanje ne samo supstanci nego i drugim stvarima, kao i bezbroj shvatanja ove vrste). Meutim, sudei po samoj prirodi ideja i po miljenjima izloenim njima, ukoliko su ideje s njima zajednike, ideje neizbeno mogu postojati samo supstancama. U stvari, nema sluajnog izjednaenja, nego treba da bude izjednaenje u pogledu svake ideje, ukoliko se sama ideja ne pripisuje sluajno izvesnom predmetu. Pri tome mislim da, ako neka stvarnost proizla"la zi iz dvostrukog samog po sebi, ona takoe proizlazi iz veitog, ali sluajno, jer je sluajnost za dvostruko da je samo po sebi veito. Prema tome, ideje e postojati samo onome to je sutina stvari; a ta sutina znai isto u ulnom svetu to znai i u natuLnom: inae ta bi se htelo rei kad se govori da je jedinstvo mnotva neto razliito od toga mnotva? ako postoji istovetnost oblika izmeu ideja i bia koja u njima uestvuju, bie neeg zajednikog i izmeu ideia i tih bia. Zato bi, u stvari jedinstvo i istovetnost diade pre postojali izmeu propadljivih diada i matematikih diada nego izmeu diade koja je takva sama po sebi i neke pojedinane diade? Ako, naprotiv, ne postoji istovetnost oblika, postojae samo istoimenost, i tada e to biti slino kao kad bi se

ovekom nazivali u isto vreme Kalias i pare drveta, ne uzimajui u razmatranje nikakvu njihovu zajedniku prirodu. Najvanije od svega je pitanje od kakve su koristi ideje za ulne stvarnosti, bilo da je re veitim stvarnostima ili stvarnostima koje se raaju i propadaju. One zaista nisu za ta bia uzroci nikakvog kretanja niti ma kakve promene. One nisu ni od kakve koristi za upoznavanje drugih stvarnosti (one odista nisu njihova sutina, jer bi inae bile u njima) niti za objanjenje njihovog postojanja, jer one bar nisu imanentne stvarima koje od njih dolaze; kad bi bile imanentne, moda bi izgledale kao uzroci stvarnosti kao to je belo uzrok beline u belom biu, poto ulazi u njegov sastav. Ali i suvie je lako obesnaiti ovu tvrdnju koju je najpre prihvatio Anaksagora, a posle njega Eudoksos i neki drugi filozofi: naime, veoma je lako takvom shvatanju suprotstaviti mnoge nereive prigovore. Meutim, ni druge stvari ne mogu poticati iz ideja u onome smislu u kome se obino podrazumeva taj izraz. U pogledu tvrenja da su ideje paradigma i da ostale stvari dolaze od njih samo su prazne rei i pesnike metafore. emu je, u stvari, re kad se pogled upravlja ka idejama? Mogue je da zaista postoji i da postane izvesna stvarnost slina drugoj stvarnosti a da pri tome nije stvorena po uzoru na tu drugu stvarnost; tako, postojao Sokrat ili ne, mogao bi se roditi ovek slian Sokratu; oeigledno 'bibilotakoakikadbipostojao neki veiti Sokrat. Osim toga, bie vie paradigmi za istu stvarnost, i samim tim vie ideja toj stvarnosti; na primer, za oveka e to biti ivo bie, dvonoac i, takoe u isto vreme, ovek sam po sebi. tavie, ideje nee biti paradigme samo ulnih bia, nego i samih ideja i, na primer, rod uzet kao rod bie obrazac vrsta sadranih u rodu; ista stvar bie, dakle, obrazac 99ib i slika. zatim bi izgledalo nemogue da sutina stvari bude odvojena od onoga ija je supstanca; kako bi, dakle, ideje, koje su supstance stvari, bile odvojene od stvari? U Fedonu se tako govori kao da su ideje uzroci stvarnosti i postojanja. Pa ipak, ako i prihvatimo postojanje ideja, stvarnosti koje iz njih proizlaze nisu nastale bez uea pokretakog uzroka. kako su napravljene mnoge druge stvari, na primer kua i prsten, za koje kaemo da nemaju ideje, iz ovog sledi da je i za druge stvari oigledno nemogue da postoje i da postanu iz razloga slinih onima koji se tiu stvari kojima je sada re. S druge strane, ako su ideje brojevi, kako e one biti uzroci? Da li zato to su stvarnosti drugi brojevi, na primer jedan je broj ovek, drugi Sokrat, trei Kalias? Zato su onda idealni brojevi uzroci brojeva stvari? To to bi jedni bili veiti, dok drugi to ne bi bili, bie nedovoljna razlika. Ako je to zato to su ulne stvarnosti proizvod brojanih odnosa, kao to je na primer simfonija, jasno je da postoji neto iji su oni odnosi. Ako je to neto, to jest materija, izvesna odreena stvar,

oigledno je da e i sami idealni brojevi biti odnosi jedne stvari prema drugoj. Uzimam sledei primer: ako je Kalias brojni odnos vatre, zemlje, vode i vazduha, i ideja e biti brojni odnos nekih drugih supstrata, i ovek sam po sebi, bio on izvestan idealan broj ili ne, bie uprkos svemu brojni odnos izvesnih elemenata, a ne broj u pravom smislu i, iz ovog razloga, nee vie biti uopte nikakvog broja. Osim toga, iz mnotva brojeva stvoren je jedan jedini broj, ali kako da se iz mno-

tva ideja stvori jedna jedina ideja? Da li e se rei da je broj stvoren ne od samih brojeva nego od jedinica sadranih u broju, kao i mirijadi? Kakva e onda biti priroda tih jedinica? Ako su te jedinice specifino istovetne, iz toga e nastati mnoge besmislenosti a tekoa e biti ista ako one nisu specifino istovetne, bilo da jedinice koje ulaze u sastav istog broja nisu meusobno istovetne, bilo da jedinice koje pripadaju raznim brojevima takoe nisu sve istovetne u odnosu na celinu: u stvari, ime e se one razlikovati, poto su neodreene? Ove pretpostavke nisu ni verovatne ni u skladu s onim to mi mislimo u vezi s jedinicama. ako su .iedinice specifino razliite, onda e biti potrebno pronai neku drugu vrstu broja koji se biti predmet aritmetike i sainjavati sve ove stvarnosti koje izvesni filozofi nazivaju posrednicima. Kako postoje ti posrednici i iz kojih principa proizlaze? Zato treba da postoje posrednici izmeu ulnog sveta i ideja? Stavie, svaka jedinica u beskonanoj diadi dolazie od neke ranije diade, 992a to je, meutim, nemogue. Osim toga, kako da se objasni da je idealan broj, sastavljen od jedinica, jedna jedinica? Pa i to nije sve, jer ako su jedinice meusobno razliite, trebalo bi govoriti poput onih koji prihvataju dva ili etiri elementa, pri emu svi podrazumevaju ne jedan zajednjiki elemenat, na primer, telo uopte, nego vatru ili zemlju, bilo da je telo neto zajedniko ili ne. Ali platonovci se izraavaju kao da je idealno jedan poput vatre ili vode, neka vrsta homeomernog elementa. Ako je tako, brojevi nee biti supstance, ali jasno je da, ako postoji idealno jedan i ako je on princip, jedan e se samo odreivati na razne name, jer bi to inae bila nemogunost. Da bismo supstance sveli na naa naela, mi sastavljamo duine poev od kratkog i dugog, to jest od neke vrste malog i velikog, povrinu od irokog i uskog, i telo od

visokog i niskog. Meutim, kako e povrina sadrati liniju, ili vrsto telo liniju i povrinu? U stvari, iroko i usko, s jedne strane, i visoko i nisko, s druge strane, razliite su vrste. Isto onako kao to broj nije sadran u geometrijskim veliinama jer se mnogo i malo razlikuju od principa veliina, isto tako je oigledno da razne veliine, koje su logiki starije, nee biti sadrane u manjim veliinama. Ne moe se rei ni to da nisko spada u vrstu irokog, jer bi onda telo bilo neka vrsta povrine. Osim toga, odakle e proizlaziti take sadrane u liniji? Sam Platon pobijao je shvatanje prema kome bi taka bila samo geometrijski pojam, ali on ju je nazivao pranaelom linije i ak se esto sluio izrazom nedeljive liniie. Meutim, sigurno treba da te nedeljive linije imaju neku granicu; stoga dokaz koji utvruje postojanje nedeljive linije utvruje i postojanie take. I tako, dok je predmet filozofije istraivanje uzroka pojava, mi upravo to ostavljamo po strani (jer mi ne kaemo nita uzroku od koga potie naelo promene) i, u nameri da objasnimo sutinu ulnih bia, utvrujemo postojanje drugih vrsta supstanci. Ali u pogledu objanjenja kako su ove potonje supstance prethodnih, mi tome govorimo praznim reima: jer poticati od, kao to smo to ranije rekli, ne znai nita. Stvar ne stoji bolje ni u pogledu uzroka koji je, kako vidimo, pranaelo znanja, radi koga delaju itava inteligencija i sva priroda; zato ideje nemaju nikakve veze s tim uzrokom za koji mi kaemo da je jedno od pranaela. Meutim, matematika je za nae savremenike postala prava filozofija, premda oni kau 992b da bi se njom trebalo baviti radi drugih stvari Osim toga, ono to ovi filozofi prikazuju kao sutinu i subjekt bia moe se smatrati i suvie matematikom stvari, i to je vie atribut i diferencijacija supstance i materije nego sama ma-

8*

35

terija; takav je sluaj, na primer, s velikim i malim, koji odgovaraju retkom i gustorn, emu govore filozofi i to oni definiu kao prve diferencijacije supstrata: u stvari, to nije nita drugo nego neka vrsta vika i nedostatka. Sto se tie kretanja, ako se eli da ova odreivanja budu kretanja, oigledno je da e se ideje kretati. Inae, odakle je dolo kretanje? Time se rui celokupno prouavanje prirode. Izgleda da je lako dokazati da se sve to postoji svodi na jedinstvo, pa ipak se u tome ne uspeva; jer iz dokaza ekteze ne proistie da je sve jedno, nego samo da postoji izvesno odvojeno jedno samo po sebi, ako se sarno sloimo sa svim to trae platonovci; pa ipak se to moe dopustiti, samo ako se usvoji i da je opte neka vrsta: meutim, u izvesnim sluajevima to je nemogue. Ne moe se objasniti ni to kako postoje ili mogu postojati pojmovi kasniji od brojeva, to jest duina, povrine i tela, niti koje su ivjihove funkcije. Veliine, u stvari, ne mogu biti ni ideje (jer one nisu brojevi) ni posredne stvarnosti (koje nisu nita drugo nego matematike stvari) ni stvarnosti podlone unitenju; to bi, dakle, oigledno bio novi i etvrti rod stvarnosti. Istraivati na opti nain elemente stvarnosti, a da se ne utvrdi razlika meu njihovim raznim znaenjima znai nesposobnost da se one pronau, naroito kad se na ovaj nain istrauju elementi od kojih su sainjene stvari. Od kojih su elemenata sastavljene rei raenje, ili trpljenje, ili pravougaon? Sigurno je da je to nemogue otkriti: ak i pod pretpostavkom da se dospe do niihovih elemenata, to bi mogli biti samo elementi supstanci. Iz ovog zakliuujem da je pogreno traiti elemente svih stvarnosti, ili misliti da smo ih pronali. Kako bi se inae saznalo za elemente svih stvarnosti? Oigfedno je da ne bi trebalo raspolasati nikakvim nrethodnim znaniem. Tako onai koii poinie da ui geometriju, premda moe raspolagati prethodnim znanjima tuim geometriji, ne zna nita samom predmetu te nauke i stvarima koje namerava da sazna; a takav je sluaj sa svakim drugim sticanjem znanja. Ako, dakle, postoji, kao to se to tvrdi, neka nauka stvarima, trebalo bi da joj se moe pristupiti bez ikakvog prethodnog znanja. Ipak se svako pojedino znanje stie zahvaljujui prethodnim znanjima, celokupnim ili deliminim, bilo da ono proizlazi iz dokazivanja, bilo pomou definicija, poto je potrebno da elementi definicija budu prethodno poznati, ak i dobro poznati. Isti je sluaj i sa znanjem do koga se dolazi putem indukcije. Meutim, s druge strane, ako bi nauka bila sada 993a uroena, bilo bi udno da bez svoga znanja imamo u sebi najviu nauku. Zatim, kako e se dopreti do krajnjih elemenata od kojih su sastavljene stvari i kako emo u tome biti sigurni? To je nova tekoa. Ova stvar moi e uvek biti sporna, kao to je to sluaj u pogledu

nekih slogova, na primer: jedni kau da je slog ,, A" sastavljen od S", i od ,,D", i od ,,A", dok drugi tvrde da je re nekom posebnom glasu, a ne ma kome glasu koji poznajemo. Najzad, kako bi ovek, lien upotrebe ula, mogao upoznati stvari koje se doivljuju ulima? Ipak bi trebalo da je to tako, ako su sastavni elementi isti za sve stvari, isto onako kao to su sloeni glasovi sainjeni od elemenata svojstvenih glasu. Iz onoga to je ranije reeno jasno proizlazi da su uzroci koje smo pobrojali u Fizici isti oni koje su, izgleda, istraivali svi filozofi i da, van tih uzroka, ne moemo oznaiti neke druge. Ali ova shvatanja bila su prikazana nejasno. Moe se rei da su na neki nain sva ona bila izraena pre nas i, u drugom smislu, da ni jedno od njih nije bilo izraeno. Filozofija tog prvog doba, jo mlada i u samom poetku, izgleda zaista da svemu natuca; tako Empedoklo kae da kost postoji razmerom svojih elemenata, dok mi to nazivamo skupom uslova koji je odreuju i formalnom supstancom stvari. Ali onda je potrebno i da meso i svaki drugi organski element takoe budu razmera, iii pak da to ne bude ni jedno od njih; zaista, ba usled toga e postojati meso, kost i svaki drugi od ovih elemenata, a ne usled materije koju Empedoklo naziva vatra, zemlja, voda i vazduh. Empedoklo bi nuno prihvatio ove razloge da su mu bili objanjeni, ali on nije jasno izloio svoju misao. Mi smo, naime, jo ranije jasno pokazali kako gledamo na sve ove stvari. Ali treba da se vratimo na tekoe koje mogu da nastanu u vezi s ovim istim stvarima. Moda emo tako bre otkloniti tekoe koje budu kasnije iskrsle. KNJIGA Ia
10.

DEFINICIJA FILOZOFIJE

Razmatranje problema istine je, s jedne strane, teko, a s druge strane lako. Dokaz za to je i injenica to niko ne moe da potpuno dostig993b ne istinu, niti da mu ona sasvim izmakne, mada svako ima neto da kae prirodi; sama po sebi ova injenica nesumnjivo ne predstavlja nita, ili je od malog znaaja, ali iz svih ovih razmiljanja dolazi se do neeg velikog. To je sve tako da bi se, izgleda, na ovaj sluaj mogla primeniti poslovica: Ko ne bi strelom pogodio vrata? Tako posmatrano, ovo prouavanje je lako. Ali injenica da moemo posedovati istinu u celosti a ne postii ba onaj njen deo kome teimo pokazuje tekou poduhvata. poto postoje dve vrste tekoa, uzrok sadanje tekoe moda ne lei u stvarima nego u nama samima. Zaista, kao to dnevno svetlo zaslepljuje oi slepih mieva, tako i stvari najoiglednije po prirodi zaslepljuju inteligenciju nae due. Pravo je, dakle, da se pokaemo blagodarnim ne

samo prema onima ija uenja delimo nego i prema onima koji su predloili povrna objanjenja: i ovi su dali svoj doprinos i razvili nau sposobnost miljenia. Da Timotej nije postojao, mi bismo izgubili mnoge melodije, aJi Timotej ne bi postojao bez Frinisa. Isti je sluaj sa onima koji su raspravljali istini. Mi smo nasledili izvesna miljenja veeg broja filozofa, ali drugi filozofi bili su uzrok pojavljivanja ovih. Filozofija se s pravom naziva i naukom itini. Zaista, svrha teoretskih razmatranja je istina, a svrha prakse je delo;;jer i onda kada ispituju kako neto biva, ljudi od prakse ne razmatraju ono to je veno, nego ono to privlai njihovu panju u sadanjem trenutku. Meutim, mi ne upoznajemo ono to je istinito, a da ne upoznamo uzrok. tavie, stvar koju izvesna priroda poseduje u najveoj meri uvek je ona koja je zajednika drugim stvarima te prirode. Na primer, vatra je vrua u pravom smislu te rei jer je ona uzrok topline u drugim biima. Prema tome, ono to je uzrok istine koja postoji u stvarnostima proisteklim od drugih stvarnosti, to je istina u pravom smislu rei. Otuda dolazi da su pranaela vene stvarnosti nuno istinita u pravom smislu rei, jer ona nisu istinita samo u izvesnom trenutku, i nema uzroka njihovog postojanja; naprotiv, ona su uzrok postojanja ostalih stvarnosti. Prema tome, koliko izvesna stvar postoji, toliko sadri istine.
11.

KRITIKA TEORIJE POSTOJANJU BESKRAJNIH UZROKA 994a

Oigledno je, u stvari, da postoji neko prvo pranaelo i da uzroci stvarnosti nisu beskonani; oni ne teku u jednom pravcu, niti su izvedeni po jednom obrascu. Zaista, sa gledita materije nije mogue da jedna stvar proistie iz druge u beskonanost, da telo na primer proizlazi od zemlje, zemlja od vazduha, vazduh od vatre i tako u beskraj. Isto tako u pogledu poetka kretanja ne moe

se ii u beskraj, kao da je oveka stavio u pokret vazduh, ovaj sunce, sunce borba i da tome nema kraja. Ili pak, to se tie konanog uzroka, ne moe se ii u beskonanost i rei da etnja postoji zbog zdravlja, ovo zbog sree, srea radi neeg drugog, i da tako svaka stvar postoji radi neke druge stvari. Najzad, to isto vai i za sve ostale uslove koji odreuju neku posebnu stvarnost. to se tie posrednih stanja, van kojih se nalazi jedna poslednja i jedna prva granica, prva granica nuno je uzrok sledeih granica. Naime, kad bi trebalo rei koja je od triju granica uzrok, mi bismo odgovorili da je to prva. To sigurno nije poslednja, jer krajnja granica nije uzrok niega; to nije ni srednja, jer je ona uzrok samo jedne granice. Uopte reeno, nije vano da li postoji jedno ili vie prelaznih stanja, i da li je to prelazno stanje po svom broju beskonano ili ogranieno. Ali to se tie onih stvari koje su na ovaj nain beskonane i to se tie beskonanog uopte, sve granice nisu takoe nita drugo nego posredna stanja, sve do sadanje granice, tako da, ako ne postoji prva granica, onda uopte nema uzroka. Meutim, nije mogue doi do beskonanosti ni sputajui se do njenog dna poto postoji jedno pranaelo i na njenom vrhu, tako da bi voda proizlazila iz vatre, zemlja iz vode, i tako bi se neprestano stvarala neka druga vrsta stvari. Zaista, rei da ovo proizlazi iz onog" ima dvostruko znaenje, ne mislei pri tome na sluajeve gde to znai posle, kao to posle iistmijskih igara dolaze olimpijske igre: to moe biti pre svega u smislu u kome se kae kako od deteta koje se menja postaje ovek, ili pak kako vazduh postaje od vode. Govorei da ovek postaje od deteta, mi to podrazumevamo kao da ono to je postalo dolazi od onog to postaje, ili kao da ono to je dovreno dolazi od onog to se dovrava. Zaista, kao to uvek postoji neki posrednik, a to je postajanje, izmeu bia i nebia, isto tako postoji ono to postaje izmeu onog to postoji i onog to ne postoji. Kad se kae da od uenika postaje naunik, eli se oznaiti da onaj koji ui postaje naunik. Sto se tie drugog znaenja, pri emu se podrazumeva da jedna stvar proizlazi iz druge, kao to voda postaje od vazduha, ono ukljuuje unitenje te druge stvari. Zbog toga u prvom sluaju nema uzajamnog odnosa: dete ne postaje od oveka, jer ono to 99413 je stvoreno nije stvoreno samim stvaranjem. nego dolazi posle stvaranja. Tako i dan dolazi od zore u tome smislu to dolazi posle zore,

ali samim tim zora ne dolazi od dana. U drugoj vrsti stvaranja, naprotiv, postoji uzajamni odnos. Ali u oba sluaja nemogue je napredovati u beskonanost: u prvom sluaju, granice su nuno ograniene, poto oznaavaju posredna stanja, dok se u drugom sluaju veito vraamo s jednog elementa na drugi, jer unitenje jednog ukljuuje stvaranje drugog elementa. isto vreme je nemogue da prvi element bude uniten, s obzirom da je veit; naime, povratno stvaranje zaista nije beskonano, ono pretpostavlja jedan veiti uzrok; meutimuzrok koji proizvodi dejstvo samo sopstvenim unitenjem ne moe da bude veit. tavie, konani uzrok je svrha, i on je takve prirode da ne postoji radi neke druge stvari, nego te druge stvari postoje radi njega; tako da, ako postoji takva konana granica, nee biti napredovanja u beskonanost, a ako ne postoji, nee biti konanog uzroka. Ali oni koji pretpostavljaju postojanje beskrajnog, zaboravljaju da unitavaju samu prirodu dobra. Pa ipak, niko ne bi eleo nita preduzeti ako ne bi trebalo da stigne do izvesnog cilia. U takvim radnjama ne bi bilo mesta razumu: jer onaj koji poseduje razum uvek radi sa izvesnim ciljem; taj cilj predstavlja izvesnu granicu, i ta granica u stvari cilj. Meutim, ni ono to odreuje neku stvar ne moe se svoditi na neku drugu definiciju, viu u svom izraavanju. Nalme, uvek je jae ono to se pre kae od onoga to sledi docnije, jer ono to nema prvu granicu ne moe imati ni sledee granice. Stavie, oni koji tako govore rue temelje saznanja, poto se nita ne moe upoznati pre nego to se doe do onoga to je nedeljivo. znanje samo po sebi ne postoji. Jer kako da shvatimo umom ono to je tako beskonano? To nije isto kao kod prave koja je istina beskonano deljiva, ali koju misao ne moe shvatiti ako ne zaustavi proces deljenja. Zbog toga, prelazei tu beskrajno deljivu pravu, nee se moi izbrojati njeni delovi. Materija se uostalom moe upoznati samo u onome to se kree. Osim toga, ne moe postojati nita beskonano, ili tada beskonanost nije beskonana. Najzad, ak i kad bi se reklo da su uzroci beskonani po mnotvu vrsta, saznanje tome bilo bi nemogue, poto mi smatramo da stvari znamo samo onda kad poznajemo njihove uzroke: meutim, ono to je

beskonano ne moe se prei dodavanjem u ogranienom vremenu.

12.

ZAVISNOST VRSTE METODA OD PRIRODE NAUKE

Uspeh predavanja zavisi od navika slualaca. Mi, naime, volimo da se sluimo poznatim jezi995a kom, inae nam stvari vie ne izgledaju iste, poto nam ih upotreba neuobiajenih rei ini manje pristupanim i vie tuim; jer ono to se saznaje kao obino, najlake se saznaje. Koliko je velika mo navike najbolje pokazuju zakoni, poto u njima bajke i detinjarije imaju, na osnovu navike, veu mo nego poznavanje zakona. Meutim, jedni prihvataju samo matematiki jezik; drugi hoe samo primere; trei hoe da se pozove u pomo ugled nekog pesnika, najzad, neki zahtevaju za sve strogo dokazivanje, dok izvesni smatraju tu strogost preteranom, bilo iz nemoi da se sledi lanac rasuivanja, bilo iz straha da se ne izgube u beznaajnostima. Zaista ima neeg od ovog u primeni preterane strogosti, tako da je neki smatraju nedostojnom slobodnog oveka u svakodnevnom ophoenju u ivotu kao i u raspravljanju odreenih pitanja. Zbog toga treba najpre nauiti ta se sme zahtevati od svake vrste nauke, jer je besmisleno traiti u isto vreme nauku i nauni metod; ni jednu od ovih dveju stvari nije lako shvatiti. Zato ne treba u svemu zahtevati strogu matematiku tanost, nego samo onda kad je re nematerijalnim pojmovima. Stoga je matematiki metod neprimenljiv na fiziku, jer celokupna priroda verovatno sadri materiju. Iz tog razloga treba najpre razmotriti ta je priroda; na taj nain e se jasno videti emu raspravlja fizika (i da li spada u oblast jedne nauke ili vie njih da prouavaju uzroke i pranaela stvari). KNJIGA II .
ARISTOTELOVO SHVATANJE APORIJA: PREDMET NJEGOVOG RASPRAVLJANJA I TEKOCE U ODREIVANJU SUSTINE POJMOVA

Zbog nauke koju istraujemo potrebno je da ponemo sa ispitivanjem onih pitanja kojima treba najpre da raspravljamo. Takva su pitanja kojima su neki izloili uenje razliito od naeg, a osim toga i izvesna pitanja koja su bila zanemarena. oni koji ele da nau reenje za takve stvari treba da ih paljivo proue: naime, docnija lakoa misli pretpostavlja reenje tekoa koje su ranije postojale, a nemogue je razmrsiti vor ako se ovaj ne poznaje. Oigledno je da nepoznavanje predstavlja tekou za donoenje zakljuka predmetu naeg istraivanja. Jer onaj ko se nae u takvoj neprilici u slinom je stanju u kome se nalaze okovani ljudi, jer njih ni jedan ni drugi ne mogu da krenu napred. Iz tog razloga treba najpre ispitati sve tekoe, i to kako iz ovih razloga tako i stoga to ovaj lii na one koji nisu svesni kuda idu, tako da ovek ne zna da li je otkrio ono to 995b istrauje, ili nije to otkrio: takvom istraivau cilj nije jasan, dok je, meutim, jasan onome koji se unapred suoio sa odreenim tekoama. Najzad, ovek se nuno nalazi u boljem poloaju da rasuuje kad je sasluao, poput suparnikih stranaka, sve suprotne dokaze. Prva tekoa odnosi se na ona pitanja kojima smo se bavili u uvodu: Da li prouavanje uzroka spada u jednu nauku ili u vie njih? Da li ta nauka treba da razmatra samo pranaela sutine stvari, ili pak treba da obuhvati i opta naela dokazivanja, kao to je ovo: .,Da li je mogue, ili nije, potvrivati i poricati u isto vreme jednu i istu stvar", i sva ostala slina naela? Ako se nauka kojoj je re bavi supstancom, da li se jedna jedina nauka bavi svima supstancama ili ih ima vie, i, ako ih ima vie, da li su sve one zajednike vrste, ili pak jedne treba smatrati filozofskim naukama, a druge neim razliitim? Sama DO sebi javlja se potreba da se ispita da li bi trebalo priznati samo oseajne supstance, ili postoje i druge osim ovih; da li su te druge supstance jedne vrste, ili ih ima vie vrsta, kao to misle oni koji pretpostavljaju, osim ideja, matematike stvari kao posrednike izmeu sveta ideja i oseajnog sveta. Treba ispitati, kao to smo rekli, sve ove tekoe, kao i to da li nae prouavanje treba ograniiti samo na supstance ili ga treba primeniti i na bitne osobine supstance. Postavljaju se i drugi problemi u pogledu jednog i drugog, slinog i razliitog, istovetnosti i suprotnosti, ranijeg i kasnijeg, i ostalih stvari ove vrste kojima su raspravljali dijalektiari koji vre svoja istraivanja jedino pomou verovatnih premisa. Treba takoe ispitati u iju oblast ulazi razmatranje svega ovoga. Zatim e se videti koje su bitne osobine samih ovih pojmova, kao i to da li ne samo priroda svakog od njih, nego i jedna ista stvar uvek ima jednu jedinu suprotnost. Jo jedno pitanje: da li naela i elementi pojmova pripadaju

jednoj vrsti, ili su za svaki pojam sutastveni delovi na koje je on podeljen; a ako su to vrste, da li su to one za koje se kae da su najblie nedeljivim jedinkama, ili su to najvie vrste, i da li je naelo ivotinja ili ovek, i koje pre postoji samo za sebe. Naroito treba ispitati i prouiti jedan drugi problem: da li van materije postoji ili ne postoji neto to je uzrok sam po sebi, i to, opet, da li je to rastavljeno iii nije, i da li je to neto jedno ili ih ima vie? Ima li neega osim sloenih tela (pod sloenim telom" podrazumevam neto to je potvreno materijom), ili nema nieg odvojenog, ili pak ima li neeg odvojenog za izvesna bia a ne za druga, i koja su to bia? 896a Zatim, da li su naela ograniena broiem lli vrstom, bilo da je re pojmovima ili materijalnim principima? Da li su naela unitivih stvarnosti i naela neunitivih stvarnosti ista, ili su razliita? Da li su sva ona neunitiva, ili su unitiva samo naela unitivih stvari? Pored toga, evo i najteeg od svih pitanja, koje je skopano s najveom tekoom: da li su jedan i pojam ne svojstva neke stvari, kao to su to tvrdili pitagorovci i Platon, nego sama sutina stvari? Ili pak nije tako, nego da li postoji neto drugo to im slui kao supstrat, to je, na primer, za Empedokla bilo prijateljstvo, ili za jednog drugog filozofa vatra, za ovoga voda, a za onoga vazduh? Osim toga, da li su ona potencijalna ili u dejstvu? Da li su potencijaina ili u dejstvu inae, a ne samo u odnosu na kretanje. Ova pitanja su zaista skopana s velikim tekoama. Zatim, da li su brojevi duine, slike i take supstance ili nisu i, ako su supstance, da li su odvojeni od pojmova koje stiemo putem ula, ili su imanentni tim pojmovima? Sto se tie svih ovih stvari teko je otkriti istinu, a ak nije lako ni izloiti tekoe kao to bi to trebalo.
SUTINI SAZNANJA I VREDNOSTI DOKAZA

Pre svega, da vidimo u vezi s tekoom koju smo prikazali da li pripada jednoj nauci ili veem broju njih da prouavaju sve vrste uzroka? Naime, kako bi to bilo da jedna jedina nauka upoznaje naela koja nisu meusobno oprena? Stavie, kod velikog broja pojmova ne nailazi se na sva ova naela. Na koji bi nain odista naelo kretanja ili priroda dobra mogli da postoje kod nepokretnih stvarnosti, poto apsolutno sve to je dobro po sebi i po svojoj sopstvenoj prirodi je cilj, a samim tim uzrok, s obzirom na to da ostale stvarnosti postaju i postoje radi toga dobra, i poto je cilj ono zbog ega dolazi do neke akcije, a sve akcije ukljuuju kretanje? Stoga se kod nepokretnih

stvarnosti ne bi moglo prihvatiti postojanje ni ovog naela kretanja, ni dobro koje postoji samo po sebi. To je razlog zbog koga matematika ne dokazuje nita pomou uzroka ove vrste, i to ona takoe nita ne dokazuje pomou boljeg ili pomou goreg; pa ak ni jedan matematiar ne pravi aluziju na neto slino. Iz ovog razloga su sofisti, kao Aristip, raspravljali matematici s prezirom jer, kako su oni govorili, u ostalim umetnostima, ak i u zanatskim kao to su drvodeljaka i cipelarska, za sve se kae da je bolje i gore, 996b dok matematiari, naprotiv, ni jednom reju ne pominju dobro i zlo. Ali, s druge strane, ako ima vie nauka uzrocima i jedna razliita nauka za svako razliito naelo, koju od njih treba smatrati onom naukom koju traimo ili, meu onima koji ih poseduju, za koga treba smatrati da poseduje najsavrenije znanje stvari koju istraujemo? U stvari mogue je da jedan jedini predmet sadri u sebi sve vrste uzroka, kao to su kue kod kojih je naelo kretanja izraeno u umetnosti graditelja, dok je svrha samo delo, materija zemlja i kamen, a oblik njeno znaenje. Iz onoga to smo ranije raspravljali tome koju nauku treba nazvati filozofijom opravdano je da se tako nazove svaka nauka koja se bavi uzrocima. Jer samim tirn to je najvia i glavna nauka kojoj s pravom ostale nauke koje joj slue ne treba da protivree, nauka svrsi i dobru sigurno ima taj karakter (jer ostale stvari postoje toga radi). Ali, ukoliko bi filozofija bila odreena kao nauka prvim uzrocima i najviem saznanju, to bi bila nauka sutini stvari. Jer ista stvar zaista se moe upoznati na mnogo naina, ali mi kaemo da je bolje upoznati neki pojam kroz ono to postoji nego kroz ono to ne postoji i, u ovom prvom nainu samog saznanja, mi razlikujemo stepene: najsavrenije poznavanje predmeta je poznavanje njegove sutine, a ne poznavanje njegove koliine ili njegove kakvoe, njegove aktivnosti ili pasivnosti. Osim toga, u svim drugim sluajevima u kojima je predmet koji treba definisati neko svojstvo ije je dokazivanje mogue, mi opet mislimo da ga poznajemo samo onda kad nam je poznata njegova sutina; na primer, ta znai, u sutini, napraviti etvorougaonik ravan pravougaoniku? To znai nai srednju proporcionalu. tako je i u svima drugim sluajevima. Ali to se tie stvaranja pojmova, akcija i svake promene, mi verujemo da ih poznajeno onda kad poznajemo naelo kretanja, naelo koje je razliito od cilja, pa ak i od onoga to mu je suprotno. Prema tome izgleda da bi svaki od ovih uzroka trebalo da prouava posebna nauka. S druge strane, sporno je da li su naela dokazivanja, zajedno sa uzrocima, predmet jedne nauke ili vie njih. Naelima dokazivanja nazivam opta miljenja koja slue

kao osnova svakom dokazivanju, kao to je: svaku stvar treba nuno potvrivati ili poricati, i nemogue je da jedna stvar postoji i ne postoji u isto vreme, kao i sve ostale postavke ove vrste. Postavlja se pitanje da li je nauka ovim naelima ista ona koja se bavi sutinom stvari, ili se od nje razlikuje i, ako nije ista koju od njih dveju treba priznati za nauku koju upravo traimo. Ne izgleda verovatno da je re jednoj nauci. Zato bi zaista raspravljanje aksiomima bilo vie povlastica geometrije nego ma koje druge nauke? Ako dakle svaka nauka poseduje tu povlasticu i ako ipak nije prihvatljivo da je sve 897a one vre, onda ne pripada nauci sutini stvari vie nego drugim naukama da raspravlja ovim istinama. U isto vreme, na koji bi nain mogla postojati neka nauka ovim naelima? Svako od njih mi sada poznajemo iz neposrednog iskustva; a druge nauke slue se njima kao dobro poznatim stvarima. S druge strane, ako postoji neka nauka koja ih dokazuje, trebalo bi prihvatiti za ova naela jednu vrstu koja bi sluila kao osnova; pri tome bi neka od njih imala pasivno znaenje, dok bi druga obuhvatala aksiome (jer nemogue je da se sve dokazuje); naime, dokazivanje treba obavezno da polazi od izvesnih postavki, da se odnosi na izvesnu sutinu i da dokazuje izvesne osobine. Iz ovog e slediti da e se sve stvari koje se dokazuju moi svesti na jedinstvo vrste; jer sve nauke koje dokazuju slue se aksiomima. Meutim, ako je nauka aksiomima neka druga a ne nauka sutini stvari, koja e od njih dveju biti prirodno glavna i prva? Aksiomi su, u stvari ono to je najoptije i oni su naela svih stvari. Ako oni ne potpadaju u delokrug jednog filozofa, ija e onda biti dunost da proverava njihovu istinitost ili neistinitost? Da li uopte postoji jedna nauka sutini stvari, ili ih ima vie? Ako ih ima vie, kakvoj e sutini raspravljati naa nauka? Ali, s druge strane, bila bi nerazumna pretpostavka da se samo jedna nauka bavi prouavanjem svi-

ju supstanca: tada bi, naime, bila samo jedna nauka za dokazivanje svih osobina bia, ukoliko se smatra da svaka nauka koja dokazuje prouava u vezi s nekim predmetom njegove bitne osobine polazei od istih optih shvatanja. Vrsta koja je predmet svih supstanca pripadae jenoj nauci, dok e opta shvatanja takoe pripadati jednoj nauci, bez obzira da li e ona biti ta ista ili neka druga nauka. Na taj nain e se posmatrati i druge pojave, odvojeno ili u delokrugu jedne nauke. tavise, moe se postaviti pitanje: da li naa nauka obuhvata samo sutinu stvari, ili i rrjihova sporedna svojstva? Navodim kao primer ovo. Ako je telo supstanca i ako su prave i povrine takoe supstanca, da li e spadati u jednu istu nauku da prouava njih kao i osobine svake pojedine vrste, to je predmet matematikih dokazivanja, ili e to, pak, biti jedna druga nauka? Naime, ako je to ista nauka, onda bi trebalo da i ona na izvestan nain dokazuje tu supstancu; meutim, izgleda da ne postoji takvo dokazivanje sutine. Ako su to dve razliite nauke, koja e onda od njih raspravljati sporednim svojstvima supstance? Naravno, veoma je teko dati odgovor na ovo pitarrje. Osim toga, da li se moe rei da postoje samo supstance koje saznajemo putem ula, ili postoje i druge osim ovih? Postoji li jedna ili vie 97b vrsta supstanca, kao to misle pristalice ideja i posrednih stvari koje su, kako oni kau, predmet matematikih nauka. U naoj prvoj knjizi, koja raspravlja ovom predmetu, rekli smo da su ideje istovremeno uzroci i supstance same po sebi. Ovo uenje izaziva raznovrsne zamerke, ali nema nieg besmislenijeg nego tvrditi da postoje neke prirodne pojave van onih koje vidimo putem ula u svemiru i da su te pojave istovetne s onima koje doznajemo putem ula, izuzimajui jedino to to su veite, dok su ostale 4*
51

unitive. Oni, naime, kau da postoji ovek sam po sebi, konj sam po sebi i zdravlje samo po sebi i nita drugo, govorei pri tome slino onima koji kau da postoje bogovi, ali da bogovi imaju oveji lik. Oni ne rade nita drugo nego stvaraju ljude, koji, opet, nisu isto to i ideje, nego su veite stvarnosti koje upoznajemo preko ula. tavie, ako se, osim ideja i takvih pojmova postavljaju i posredne stvari, iz toga e proizii mnoge tekoe. U stvari, jasno je da e, pored pravih linija koje postoje same po sebi, postojati i prave koje upoznajemo putem ula, kao i svaka druga vrsta: tako da, ako je astronomija jedna od ovih nauka, postojae i neko drugo nebo osim onoga koje vidimo, neko drugo Sunce, drugi Mesec i tako redom za sva ostala nebeska tela. Pa ipak kako da verujemo u takve stvari? Ne moe se ak sa razlogom pretpostaviti da postoji takvo nepokretno telo, a potpuno je nemogue i to da je ono u pokretu. Isti je sluaj s pojavama kojima se bavi optika kao i sa matematikim prouavanjem harmonije. I ovde je zaista nemogue za ova bia da postoje odvojeno od ulnih bia, i to iz istih razloga. Ako stvarno postoje posredna bia koja upoznajemo putem ula, postojae i odgovarajua posredna oseanja, a postojae oigledno i iva bia koja e biti posrednici izmeu ivih bia koja postoje sama po sebi i onih koja su podlona unitenju. Neko e moda postaviti pitanje: na lcoju vrstu bia treba primenjivati ba ove nauke? Ako se, u stvari, geometrija razlikuje od merenja zemlje samo po tome to se merenje zemlje odnosi na stvari koje doivljavamo ulima, dok se geometrija primenjuje na vanulne stvari, jasno je da e takav sluaj biti i sa medicinom i svakom drugom naukom, pa emo imati posrednu nauku izmeu medicine same po sebi i obine medicine. Meutim, kako bi bilo mogue tako neto? Na taj nain postojale bi zdrave stvari van zdravih ulnih stvari i zdravog samog po sebi. Stavie, nije ak istina ni ako se kae da se merenje zemlje odnosi na ulne i unitive veliine, jer bi tada ova nauka propala sa samim ovim veliinama. Meutim, astronomija se ne bi mogla baviti veliinama koje su pristupane ulima, kao ni samim nebom. U stvari, to nije ona nauka kojoj govori geometar (jer nam ula ne daju 998a ni pravu ni krivu liniju, saglasno definiciji; oseajni krug ne susree tangentu samo na jednoj taki, nego onako kako je to pokazao Protagora pobijajui uenje geometara), niti su kretanja i kruenja neba ista kao u astronomskim proraunima, niti su, najzad, take iste prirode kao zvezde. S druge strane, ima filozofa koji prihvataju postojanje stvarnosti koje se smatraju kao posredne izmedu ideja i ulnog sveta, ali oni ih uopte ne odvajaju od ulnih stvari i kau da su one njima imanentne. Ali

nemogue je podrobno objasniti sve stvari u vezi s ovim, pa je zgodnije da se zadrimo samo na nekima. Nije razumno prihvatiti da e ove posredne stvarnosti biti samo u ulnim stvarima, nego je jasno da e u njima biti i same ideje, poto su u oba sluaja isti razlozi. tavie, iz ovog sledi da e dva tela nuno zauzimati isto mesto, i da posrednici nee biti nepokretni, jer e se nalaziti u ulnim stvarima koje su u kretanju. I uopte iz kog razloga bi trebalo da neko pretpostavi postojanje posrednika, da bi se oni stavili u ulne pojmove? Ponovie se iste besmislice kao to su one kojima smo ranije govorili. Tako e postojati neko nebo pored ovog koje vidimo, samo to ono nee biti odvojeno od njega, nego e se nalaziti na istom mestu, a to je sasvim nemogue.
ODNOS IZMEU NACELA I STVARNOSTI

Kao to se vidi, nain na koji treba doi do istine predstavlja veliku tekou. Isti je sluaj i u pogledu naela: da li vrste treba posmatrati kao elemente i pranaela stvarnosti? Ili je to pre uloga prvih delova koji sainjavaju svakog pojedinca? Na primer, elementi i pranaela rei izgleda da su odista prvi elementi koji sudeluju u pravljenju svih rei, a ne re uzeta kao opta vrsta: a elementima nazivamo geometrijske postavke ije je dokazivanje sadrano u dokazivanju drugih postavki, bilo svih, bilo veine njih. to se tie telesnih stvarnosti, oni koji prihvataju ili vie elemenata ili samo jedan, svi oni takoe podrazumevaju pod pranaelima delove od kojih su tela sainjena i sastavljena: Empedoklo, na primer, kae da su to vatra, voda i drugi posredni elementi, kao pranaela koja sainjavaju stvarnosti, ali on ih ne smatra za same vrste stvarnosti. Osim toga, ako bi neko eleo da ispita prirodu drugih stvari, na primer 998b postelje, on tada istrauje od kojih je komada sastavljena, njihov raspored, i tek onda upoznaje njenu prirodu. Iz ovog proizlazi da vrste ne bi bile pranaela stvarnosti. Ali, s druge strane, poto svaku stvar upoznajemo pomou definicija, i poto su vrste pranaela definicije, vrste su nuno i pranaela odreenih stvarnosti. Isto tako, ako sticanje znanja stvarnosti znai upoznavanje rodova kojima se stvarnosti potvruju, vrste e na svaki nain biti pranaela rodova. Meutim, izvesni filozofi koji prihvataju kao elemente onoga to postoji jedan i stvarnost, odnosno veliko i malo, izgleda da ih smatraju vrstama. Ali nije mogue istovremeno govoriti pranaelima u dva smisla. Naime, pojam supstance treba zaista da bude jedan; meutim,

definicija prema vrstama bie razliita od definicije pomou sastavnih elemenata. Osim toga, ak ako su vrste u najveoj meri naela, da li treba da se smatraju naelima prve vrste, ili su to najnii rodovi koji se pripisuju nedeljivim elementima? Jer, to je momenat koji se pojavljuje u oba sluaja. Ako je ono to je opte zaista uvek naelo u najveoj meri, jasno je da e najvie vrste biti naela, jer njih potvruju sve stvarnosti. Bie, dakle, onoliko naela onoga to postoji koliko ima prvih vrsta, tako da e stvarnost i jedan biti naela i supstance, poto su to pojmovi koje najvie potvruju sve stvarnosti. Ali nije mogue da jedan ili stvarnost bude vrsta stvarnosti. Zaista je nuno da postoje razlike svake vrste, i da svaka razlika bude jedna; meutim, nemogue je da se rodovi vrste pripisuju sopstvenim razlikama uzetim po sebi, a takoe je nemogue da se vrsta, uzeta odvojeno od svojih rodova, pripisuje tim razlikama. Ako je, dakle, jedan ili stvarnost jedna vrsta, niti e postojati ikakva razlika, niti e ona biti jedna. S druge strane, 999a ako stvarnost i jedan nisu vrste, oni nee biti ni naela, ako su vrste naela. tavie, posredni rodovi u kojima je vrsta spojena sa uzastopnim razlikama bie vrste, idui sve do nedeljivih estica: sada izgleda da su jedni takvi, a da drugi to nisu. Pored toga, izgleda da e razlike biti vie naela nego vrste; ali, ako su one i naela, ta naela bie, kako se to kae, u neogranienom broju, naroito ako se najvia vrsta postavi kao naelo. S druge strane, ako je istina da jedinstvo, izgleda, naroito pokazuje obeleje naela, ako je nedeljivo jedno, ako je svako nedeljivo takvo bilo po koliini bilo po rodu, i ako je nedeljivo po rodu vremenski ranije, i, najzad, ako se vrste dele na rodove, ono to se neposredno pripisuje poslednjem rodu bie sa vie istinitosti jedno; ovek zaista nije rod pojedinanih ljudi. Stavie, u stvarima gde postoji ranije i kasnije nije mogue da ono to se pripisuje tim stvarima postoji van njih. Na primer, ako je diada prvi broj, nee biti broja izvan vrsta pojedinih brojeva. Takoe nema oblika po sebi izvan rodova pojedinih oblika i, ako uopte nema vrsta izvan rodova, sa vie razloga nee ih biti ni kod ostalih stvari, poto izgleda da vrste naroito postoje kod brojeva i oblika. Ali kod pojedinanog nema ni ranijeg ni kasnijeg. tavie, svuda gde postoji bolje i gore, bolje je uvek ranije, tako da ni u ovim sluajevima ne moe da bude vrsta. Na osnovu ovih razmatranja, izgleda da je bolje pripisati ulogu naela rodovima koje vie potvruju pojedinane stvari nego vrste. Ali, nasuprot tome, nije lako shvatiti da su ti rodovi naela. Treba da stvar ili

naelo postoji izvan stvari ije je ona naelo i od koga se moe odvojiti. Meutim, zato bi se pretpostavljalo da naelo ove vrste postoji izvan pojedinanih stvari ako ne stoga to je ono potvreno kao opte i kao da obuhvata sve stvarnosti? Ali, ako se uvai ovaj razlog, za ono to je optije mora se pretpostaviti da je vie naelo, tako da bi prve vrste bile naela.
4. ODNOS POJEDINANOG PREMA OPSTEM

Ima jedna tekoa koja se nadovezuje na prethodne, koja je najtea od svih, a koju je najpotrebnije prouiti i kojoj e sada biti govora. Ako nema niega osim onoga to je pojedinano, a poto je broj pojedinanih stvari beskrajan, kako e onda biti mogue stei znanje bezbroju onoga to je pojedinano? U stvari, takvim saznanjem mi upoznajemo uopte sve kao neto jedno i istovetno, emu pripada neko opte obeleje. Ali, ako je to potrebno, i ako treba da postoji neto osim onoga to je pojedinano, potrebno je da to budu vrste koje postoje pored onoga to je pojedinano, bilo kao vrste najblie pojedinanom, bilo kao prve vrste. Meutim, upravo smo pokazali da je to nemogue. Osim toga, ako zaista neto postoji pored sloenih stvari kad god je izvesna stvar potvrena materijom, da li u tom sluaju ta stvar treba da postoji zasebno od svih stvarnosti, ili samo zasebno od nekih a ne od ostalih, ili pak ona nije van ijedne od njih? Meutim, 999b ako onda nema nieg osim onoga to je pojedinano, nee biti nieg natulnog, sve stvarnosti bie ulne i nee biti saznanja ni jednoj od njih, osim ako se oseanje nazove saznanje. Takoe nee biti nieg veitog i nepokretnog, poto su sve ulne stvarnosti unitive i u kretanju. Ali, ako nema nieg veitog, nije mogue ni samo postajanje; zaista je potrebno da u svakom stvaranju ima neeg to postaje i neeg iz ega se stvara ono to postaje, kao i da konani kraj niza bude nestvoren, jer se niz zaustavlja, a iz nebia ne moe nita da proizie. tavie, ako postoje postajanje i kretanje, potrebno je da i oni imaju kraj jer, s jedne strane, ni jedno kretanje nije beskonano, nego svako ima svoj kraj i, s druge strane, ne moe postati ono to nije u stanju da postane, dok ono to je postalo nuno postoji od trenutka kad je postalo. Stavie, ako materija postoji u zasebnom stanju zato to je nestvorena, iz vie razloga treba prihvatiti odvojeno postojanje supstance, koja nije nita drugo nego ono to materija postaje u datom trenutku. Zaista, ako se tvrdi da nema ni supstance ni materije, nee postojati apsolutno nita. poto je to nemogue, nuno postoji

neto van sloenih stvari, a to je oblik i pojam. Ako se, s druge strane, postavi takva pretpostavka, tekoa e se sastojati u tome za koje bi sluajeve trebalo prihvatiti to zasebno postojanje, a za koje se ono nee prihvatiti. Oigledno je, naime, da se ono moe prihvatiti za sve sluajeve, poto ne moemo rei da kua postoji van pojedinih kua. Osim toga, da li e sutina svega pojedinanog biti jedna, kao to je supstanca ljudi? Ali ovo je besmislica: jer je sve jedno, ija je supstanca jedna. Meutim, da li e supstanca biti mnogostruka i razliita? Ali i ovo je besmisleno. Na koji nain postaje materija u isto vreme kad i svaki pojedinani oblik i kako su sloene stvari ova dva elementa? Pored toga, neko bi mogao osetiti tekou u vezi s onim na ta se odnose naela stvari. Ako su ona specifino jedna, nita nee biti jedno brojano, ak ni jedan sam po sebi ni bie samo po sebi. Na koji e nain onda biti mogue znanje, ako nema izvesnog jedinstva zajednikog svima biima? Meutim, ako postoji brojno jedinstvo naela, ako je svako od njih jedno i nije, poput naela u ulnim stvarima, drugaije u drugim stvarima, na primer u nekom posebnom slogu koji je isti kao drugi, i naela su kao i slog ista u rodu kao to su u drugom slogu; u rodu, jer su i ova naela drugaija brojno, ako dakle nije tako i ako, naprotiv, naela bia imaju brojno jedinstvo nee postojati nita drugo izvan elemenata. U stvari, ako kaemo jedan ili pojedinaan, tu nema nikakve razlike, jer pojedinanim nazivamo ba ono to je brojno jedno, a optim ono to po1000a tvruju svi pojedinani elementi. Ovo se svodi na isto kao kad bi elementi izgovorenog glasa bili brojno ogranieni: zbir slova koja bi se mogla napisati ne bi mogao premaiti zbir tih elemenata, jer se ovi ne bi smeli ponavljati ni jedanput ni vie puta. Jo jedna tekoa, koja nije manja od bilo koje druge, a koja se zanemarivala i sada i ranije, je ta da li su naela unitivih stvarnosti i naela neunitivih stvarnosti ista, ili da li su druga. Naime, ako su naela ista, kako onda da su izvesna bia propadljiva, a druga nepropadljiva, i koji je tome uzrok? Hesiodovi uenici i svi takvi teolozi brinuli su se samo za ono to ih je moglo ubediti, ne mislei na nas. Smatrajui odista naela za bogove i kao roena od bogova, oni kau da su bia roena smrtna zato to nisu okusila nektar i ambroziju. Ovi su izrazi oigledno imali smisao koji je za njih bio zadovoljavajui, ali ono to su rekli samoj primeni ovih uzroka prevazilazi domaaj naeg shvatanja. U stvari, ako bogovi uzimaju ove napitke radi zadovoljstva, nektar i ambrozija nikako nisu uzroci njihovog bia; ako to ine, naprotiv, u svrhu svog

postojanja, kako bi bogovi mogli da budu veiti, kad im je potrebna hrana? Ali ovi mitoloki podaci ne zasluuju da budu predmet ozbiljnog ispitivanja. Osvrnimo se radije na one koji rasuuju putem dokazivanja i upitajmo ih kako je konano mogue da izvesne stvarnosti, premda proizlaze iz istih pranaela, imaju veitu prirodu, dok su druge unitive. Poto nam ovi filozofi ne kau koji je tome uzrok, i poto je ovakvo stanje stvari zaista neosnovano, oigledno je da ni pranaela ni uzroci ovih dveju vrsta stvarnosti ne mogu da budu isti. Na primer, onaj za koga bi se ipak verovalo da je najdosledniji u svojim rasuivanjima, Empedoklo, takoe je poinio istu greku. On stvarno postavlja jedno naelo, mrnju, kao uzrok propadanja stvari. Pa ipak se ne vidi da se iz ovog naela raa sve osim onoga to smatramo pod pojmom jedan; jer stvarnosti, izuzev boga, proizlaze iz mrnje. Evo ta on kae: Iz toga se stvara sve to je ikada postojalo, postoji ili e postojati, iz toga nie drvee, ljudi i ene, divlje ivotinje, ptice i ribe koje ive u vodi, pa ak i dugoveni bogovi." Uostalom, ovo je jasno i bez ovih stihova. Jer kad 1000b mrnja ne bi postojala u stvarima, sve bi bilo jedno, kao to kae Empedoklo: kad su se stvari spojile, onda konano izniknu mrnja". Iz ovoga sledi da je za Empedokla bog, kao savreno srean, manje razuman od ostalih bia, jer ne poznaje te elemente, poto u sebi nema mrnje; meutim, nema drugog poznavanja osim slinog po slinom. Zemlju vidimo, kae Empedoklo, po zemlji, vodu po vodi, eter po boanskom eteru, pa opet pogubnu vatru po vatri, ljubav po ljubavi i mrnju po alosnoj mrnji." Vratimo se naem rasuivanju: u najmanju ruku oigledno je da kod Empedokla mrnja nije ni uzrok unitenja ni uzrok stvarnosti. Isto tako prijateljstvo nije uzrok ni postojanja ni unitavanja, jer kad ono sjedinjuje stvarno postojanje u jednom, ono unitava sve ostale. u isto vreme on ne odreuje nikakav uzrok samom kretanju; on samo kae da je takva priroda stvari: Ali kad velika mrnja nadoji snagom svoje udove, tada se vine ka astima, poto je proteklo vreme koje je iscrpni ugovor naizmenino utvrdio za prijateljstvo i mrnju." Kao to se vidi, promena je potrebna, meutim nije jasno kakav je uzrok ovoj nunosti. Sam Empedoklo izbegava protivrenost time to ne prikazuje jedna bia kao unitiva a druga kao neunitiva; sva su ona unitiva, izuzev elemenata. Ali tekoa koju ispitujemo sastoji se u tome da saznamo zato su izvesna bia unitiva, a druga nisu, dok i jedna i druga potiu iz istih pranaela. Ovo to je reeno dovoljno je da bi se utvrdilo da naela ne mogu da budu ista. Ali ako su naela razliita, onda se javlja nova tekoa: da li e i ona biti

neunitiva ili unitiva? Ako su unitiva, jasno je da i ona nuno proizlaze iz izvesnih elemenata, jer sve to propada vraa se svojim elementima. Iz ovoga, dakle, sledi da e postojati druga naela, starija od tih naela. Meutim, to je nemogue, bilo da se stane, bilo da se ide u beskonanost. tavie, kako e moi da postoje neunitive stvarnosti, ako su naela unitiva? ako su, s druge strane, naela unitivih stvari neunitiva, zato e bia sastavljena od izvesnih neunitivih naela biti unitiva, dok e bia sastavljena od drugih neunitivih naela biti neunitiva? To se kosi s razumom: jer to je ili nemogue, ili mu nedostaje potpuno objanjenje. tavie, niko nije pokuao da trai prihvatanje razliitih naela, nego svi kau da su naela sviju stvari ista. Meutim, oni ovla 1001a dodiruju tekou koju smo gore najpre postavili, smatrajui je beznaajnom. Kao najtee od svih pitanja od bitne vanosti za upoznavanje istine jeste to da li su pojmovi stvarnost i jedan supstance stvari, da li svako od njih nije nita drugo nego stvarnost i jedan, ili da li treba istraivati ta je stvarnost i jedan, smatrajui da imaju neku drugu prirodu koja im slui kao svrha. Neki filozofi skloni su prvom, a drugi drugom shvatanju. Platon i pitagorovci zaista misle da stvarnost i jedan nisu neto drugo, nego da je ba to njihova priroda, poto je njihova supstanca upravo samo jedan i samo stvarnost. Fiziari su drugog miljenja; Empedoklb, na primer, da bi svoje naelo sveo na lake shvatljiv pojam, kae ta je jedan, jer izgleda da iz njegovih rei proizlazi da je jedan prijateljstvo; a prijateljstvo je uzrok jedinstva za sva bia. Drugi fiziari tvrde da je to vatra, a neki, opet, kau da je to vazduh, koji je jedan i stvarnost, i da su stvarnosti sastavljene i stvorene od ovih elemenata. Isti sistem zastupali su oni koji prihvataju mnotvo elemenata, jer i oni nuno moraju da nabrajaju stvarnost i jedan upravo onoliko puta koliko prihvataju naela. Ali, ako se jedan i stvarnost ne postave kao supstanca, iz toga sledi da ni jedan od drugih optih elemenata nije supstanca, jer stvarnost i jedan su ono to je najoptije, pa ako ne postoji jedan sam po sebi i stvarnost sama po sebi ne vidi se kako e moi postojati neka druga stvarnost van onoga to je j edan. tavie, ako jedan nije supstanca oigledno je da sam broj ne moe postojati kao stvarnost odvojena od bia: broj se u stvari sastoji od jedinica, a jedinica je upravo izvesna vrsta jednog. Ali, ako postoji jedan po sebi i stvarnost po sebi, potrebno je da njihova supstanca bude jedan i stvarnost, jer nema nieg drugog to bi se moglo uopte pripisati svemu to postoji ili to je jedan, izuzev same stvarnosti i pojma

jedan. ako su stvarnost po sebi i jedan po sebi supstance, velika tekoa bie u tome da se shvati kako e neka druga stvar postojati van stvarnosti i jednog, mislim kako e stvarnosti biti mnogostruke. U stvari, ne postoji neto drugo osim stvarnosti, tako da iz ovog nuno proizlazi ono to je tvrdio Parmenid, to jest da su sve stvarnosti jedno i da je to jedna stvar1001b nost. Meutim, oba ova shvatania nisu sasvim zadovoljavajua. Odista, bilo da jedan nije supstanca, bilo da postoji jedan sam po sebi, nemogue je da broj bude supstanca. U sluaju da jedan sam po sebi nije supstanca, mi smo ve rekli zato broj ne moe da bude supstanca. U sluaju da je jedan po sebi supstanca, tekoa e biti ista kao ona koju smo istakli u vezi sa pojmom stvarnosti. Odakle bi, naime, moglo da se nae neki drugi jedan van jednog po sebi? To bi nuno bio ne-iedan; ali sve su stvarnosti jedno ili su sastavljene od mnotva stvarnosti od kojih je svaka jedan. Zatim, ako je jedan po sebi nedeljiv, onda, prema Zenonovom shvatanju, to nee biti nita. Jer za ono to dodavanjem ili oduzimanjem ne biva ni vee ni manje, on kae da to nije stvarnost, poto je oigledno da veliina pripada svakoj stvarnosti. ako je stvarnost veliina, ona je telesna, jer telesno poseduje stvarnost u svima dimenzijama, dok e drugi matematiki predmeti, dodati na jedan nain, poveati ono emu su dodati; ali, dodati na drugi nain, oni nee poveati ono emu su dodati: takav e biti sluaj sa povrinom i sa pravom, dok dodavanje take i jedinice nema nikakvog dejstva. Ipak je Zenonovo rasuivanje nepotpuno: neto nedelj ivo moe da postoji, tako da i njega moemo pobijati i odgovoriti mu: kada se doda nedeljivo, ono nee poveati veliinu, ali e poveati broj. Meutim, kako e se uspeti da se iz takvog jednog, ili iz vie njih, obrazuje neka veliina? To je isto kao kad bi se reklo da se prava sastoji od taaka. Ali, ako se tvrdi, poput izvesnih filozofa, da je broj stvoren poev od jednog po sebi i nekog naela razliitog od jednog, ipak e ostati da se ispita zato i kako je taj proizvod as broj a as veliina, ukoliko je taj ne-jedan nejednakost, i ukoliko sainjava istu prirodu. Ne vidi se kako bi se, u stvari, veliine mogle stvarati iz jednog i nejednakosti i iz bilo koga broja i nejednakosti.
5. ODNOS POJMA STVARNOSTI I POJMA JEDAN"

Tekoa koja se nadovezuje na prethodne je sledea; da li su brojevi tela, povrine i take

supstance, ili nisu? Ako to nisu supstance, nemogue je rei ta je stvarnost i ta su supstance stvarnosti. U stvari, zbivanja, kretanja, odnosi, stanja, razmere izgleda da ne izraavaju supstancu bilo ega. Sve ove pojmove odista potvruje izvestan predmet, i ni jedan od njih nije pojedinana supstanca. to se tie stvari koje, kako izgleda, najvie pokazuju osobinu supstance, kao to su voda, zemlja, vatra i 1002a vazduh, od kojih su sastavljena sloena tela, njihova toplota, hladnoa i ostala svojstva iste prirode sigurno su obini telesni oseti, a ne supstance; s druge strane, telo kao predmet tih promena postoji kao stvarno bie i kao supstanca. Meutim, telo je sigurno manje supstanca nego povrina, povrina manje nego prava, prava manje nego jedinica. Telo se, u stvari, odreuje ovim veliinama, a one izgleda mogu da postoje bez tela, dok telo ne moe postojati bez njih. Zbog toga su mnogi filozofi, a meu njima najstariji, verovali da je telo supstanca i stvarnost, a da su ostale stvari samo telesni oseti, tako da su pranaela tela i pranaela stvarnosti; savremeniji filozofi, koji se smatraju uenijim nego njihovi prethodnici, smatrali su da su brojevi pranaela stvarnosti. Iz toga sledi, kao to smo rekli, da, ako ove stvari nisu supstance, nema apsolutno nikakve supstance niti ikakve stvarnosti, jer sluajna svojstva tih stvarnosti odista ne zasluuju da se nazovu stvarnostima. Ali, ako se prihvati miljenje da su prave i take tela vie supstance nego tela, mi ipak ne vidimo kojim bi telima mogle pripadati te stvari (jer nemogue je da se one nalaze meu ulnim telima), tako da ne bi bilo ni supstance. Stavie, izgleda da sve to nije nita drugo do podela tela, prava prema irini, povrina prema dubini, taka prema duini. Osim toga, ili je bilo koji oblik takode sadran u telu, ili se u njemu ne nalazi ni jedan; tako da, ako Hermes nije u kamenu, ni polovina kocke nije u kocki kao neto odreeno: u njoj takoe nije ni povrina, jer kad bi se tu nalazila bilo koja povrina, nalazila bi se i ona koja ograniava polovinu kocke. Isto rasuivanje vai za pravu, taku i jedinicu. Prema tome, ako je, s jedne strane, telo supstanca u najveoj meri, ali ako su, s druge strane, povrina, prava i taka supstance u veoj meri nego telo, a zatim ako ni same povrine, ni prave, ni take ipak nisu supstance, postaje nemogue saznati ta je stvarnost i ta je supstanca stvarnosti. Osim ovih tekoa, isto pitanje povlai i druge posledice u opreci s razumom stvaranju i unitenju. Odista izgleda, ako supstanca koja nije postojala ranije, postoji sada i, ako ona koja je ranije postojala zatim vie ne postoji, da je ta promena praena procesom stvaranja i unitenja. Naprotiv, take, prave i povrine, kojih as ima, a as nema, nisu logino sposobne za stvaranje i za unitenje. U stvari, kada tela stupe u dodir ili 1002b se

razdvoje, u samom trenutku dodira stvara se jedna povrina, a u trenutku razdvajanja stvaraju se dve povrine. Prema tome, kada su tela ujedinjena, nema vie povrina, nego ove prestaju da postoje, dok posle razdvajanja one postoje, premda ranije nisu postojale. Jer, najzad, taka, koja je nedeljiva, nije se mogla podeliti na dvoje. ako su ove stvarnosti podlone stvaranju i unitenju, one treba da proizlaze iz nekog supstrata. Sa ovim stvarnostima deava se neto slino kao sa trenutkom u vremenu: ni ovaj nije podloan ni stvaranju ni unitenju iako uvek izgleda drugaiji nego to jeste, jer on nije supstanca. Jasno je da je isti sluaj i sa takama, pravama i povrinama; naime razlog je isti, jer sve ovo na isti nain predstavlja ili granice ili deljenja.
6.

ARISTOTELOV STAV PREMA TEORIJI POSTOJANJU IDEJA KAO STVARNOSTI

Moglo bi se uopte postaviti pitanje zato je potrebno traiti jo druge stvarnosti, van ulnih i posrednih stvarnosti, na primer ideje, koje mi postavljamo. Ako je to iz razloga to se matematike stvari, koje se u drugom pogledu razlikuju od obinih stvarnosti, ne razlikuju od ovih time to su one mnotvo koje ima specifino jedinstvo, onda njihova naela ne mogu da budu ograniena po broju. Isti je sluaj s elementima azbuke, koji su ogranieni ne brojno, nego samo specifino, izuzev ako se ne razmatraju elementi nekog pojedinog sloga ili odreenog glasa iji e elementi tada biti ogranieni ak i brojno; to se deava sa posrednim stvarnostima, jer su i tu stvari iste vrste neograniene po broju. Prema tome, ako izvan ulnih i matematikih stvari ne postoje druge stvarnosti, kao one za koje izvesni filozofi tvrde da su ideje, onda nee biti supstance jedne po broju, nego samo jedne po vrsti, a pranaela stvarnosti nee biti odreena po broju, nego po kakvoi. Ako je nuna ova injenica, samim tim bie nuno prihvatiti i postojanje ideja. U stvari, mada se pristalice ovog uenja ne izjanjavaju sasvim jasno, oni ipak ele da to kau, pa je za njih nuno da tvrde postojanje ideja, jer je svaka ideja supstanca i jer nijedna od njih ne postoji sluajno. Ali, ako se uzme da ideje postoje i da su naela jedna brojno, a ne specifino, napred smo rekli kakve nemogunosti iz toga neizbeno proistiu. Druga tekoa je u tesnoj vezi s prethodnim problemom: da li elementi postoje kao mogunost, ili na neki drugi nain? Ako oni postoje drugaije a ne

kao mogunost, postojae i neto drugo, vremenski starije od pranaela, 1003a jer je mogunost vremenski starija od uzroka u delanju, a nije potrebno da svaka mogunost bude u delanju. Ali, ako elementi postoje samo potencijalno, mogue je da ne bude nikakve stvarnosti, jer ono ega nema moe jo da postane; zaista, ono to postaje je ono ega nema, ali nita ne postaje iz onoga to je nesposobno da postoji. Takve su, dakle, tekoe koje je potrebno istai u vezi s pranaelima. Osim toga, mora se postaviti pitanje da li su ona opta, ili se, pak, svode na ono to nazivamo pojedinanim stvarima. Ako su opta, ona nee biti supstance, jer ono to je opte nikada ne oznaava neku pojedinanu supstancu, nego izvesno svojstvo, dok je supstanca izvesna pojedinana stvarnost. Ako je zajedniko obeleje izvesna pojedinana stvarnost, za koju se moe uzeti da postoji odvojeno, onda e u Sokratu biti vie ivih, tj. on sam, ovek i ivo bie, poto svako od ovih bia znai izvesnu pojedinanu i jednu stvar. Ako su, dakle, pranaela opta, takve su posledice koje iz toga proizlaze. Ako nisu opta, nego ako su kao pojedinane stvarnosti, oni nee biti predmet nauke, poto se svaka nauka bavi optim. Prema tome, pored ovih, morae postojati druga, vremenski starija pranaela, ona koja imaju optu primenu, ako se eli da se stvori nauka njima. KNJIGA III 1.
PRAUZROCIMA STVARNOSTI

Ima jedna nauka koja prouava stvarnost kao stvarnost i njene bitne osobine. Ona ne predstavlja deo ni jedne od nauka zvanih posebne, poto ni jedna od ovih nauka ne posmatra uopte stvarnost kao stvarnost, nego, isecajui izvestan deo stvarnosti, one prouavaju bitnu osobinu samo toga dela, kao to je sluaj s matematikim naukama. poto mi istraujemo prva naela i najvie uzroke, oigledno je da nuno postoji neka stvarnost na osnovu njene sopstvene prirode. Ako su, dakle, filozofi koji su istraivali elemente stvarnosti istraivali ova ista naela, iz ovoga nuno proistie da su elementi stvarnosti takvi zato to se ne odnose na stvarnost kao stvarnost. Iz tog razloga je potrebno i nama da shvatimo prve uzroke stvarnosti kao stvarnosti.
2.

POJAM SUPSTANCE, JEDNOG I MNOGOSTRUKOG DOMEN FILOZOFSKIH ISTRAZlVANJA

Stvarnost se uzima u mnogostrukom smislu, ali u odnosu na jedan jedini izraz, na jednu istu prirodu, ali ne u smislu obine istoimenosti, nego u onom smislu u kome se sve to je zdravo odnosi na zdravlje, neto zato to ga uva, neto zato to ga stvara, neto stoga to je znak zdravlja, neto, najzad, stoga to je u stanju da ga primi; ili pak kao to se medicinsko odnosi na 1003b medicinu i kae se za ono to poseduje medicinsku vetinu, ili za ono to joj je prirodno svojstveno, ili, najzad, za ono to je delo medicine, a moemo nai i drugih primera stvari koje se govore u odnosu na jedan jedinstven izraz. Tako isto stvarnost se uzima u mnogim znaenjima, ali u svakom znaenju svako nazivanje vri se u odnosu na jedno jedinstveno naelo. Za izvesne stvari odista se kae da su stvarnosti zato to su supstance, za druge zato to su oseaji supstance, za tree zato to su idenje ka supstanci, ili, naprotiv, unitenje supstance, ili stoga to su one oduzimanja, svojstva supstance, ili pak zato to su one uinski uzroci bilo jedne supstance, bilo onoga to se naziva u odnosu na neku supstancu, ili, najzad, zato to su one poricanja nekog svojstva supstance, ili poricanja same supstance. Zbog toga za ono to ne postoji kaemo da je nestvarno. kao to svemu to je zdravo postoji samo jedna nauka, tako je i u svima drugim sluajevima. Pod jednu jedinstvenu nauku zaista potpada ne samo prouavanje stvari koje se nazivaju u odnosu na jedan jedini izraz, nego i prouavanje svega to se tie jedne jedine prirode, jer su to stvari koje se nazivaju, na izvestan nain, prema jednom jedinstvenom izrazu. Oigledno je, dakle, da

takoe pripada jednoj jedinoj nauci da prouava sve stvarnosti kao stvarnosti. uvek je poseban predmet nauke ono to je prvo, od ega zavise sve ostale stvari i po emu se one odreuju. Ako je to, dakle, supstanca, filozof e trebati da shvati naela i uzroke supstanci. Ali kao to za svaku vrstu ima samo jedno jedino oseanje, tako ima i jedna jedina nauka, kao to je, na primer, gramatika jedna jedina nauka koja prouava sve rei. Zbog toga e se jedna jedinstvena nauka baviti svima vrstama stvarnosti kao takvih, a pojedini njeni odeljci raznim vrstama stvarnosti. I sada, stvarnost i jedan su istovetni i iste prirode, zbog toga to je jedno u uzajamnom srodstvu s drugim, kao to su naela i uzrok u meusobnom uzajamnom srodstvu a da se ipak ne izraavaju istim pojmom (nema zaista nikakve vanosti da li emo stvarnost i jedan smatrati istovetnim; nae dokazivanje bilo bi ovim ak pojaano); u stvari, postoji istovetnost izmeu jednog oveka", oveka koji postoji" i oveka", i ne iizraava se neto razliito udvajanjem rei jedan ovek postoji", umesto ovek postoji" (oigledno je da se bie oveka ne odvaja od njegovog jedinstva ni prilikom roenja ni prilikom unitenja) kao to se jedan ne odvaja od stvarnosti. Prema tome, jasno je da u ovim sluajevima dodavanje ni u emu ne menja izraz i da pojam jedan ima isti smisao kao i pojam stvarnost. Stavie, ako je supstanca svake stvarnosti jedna, i to ne sluajno, ona je takoe u sutini stvar koja postoji, tako da, upravo koliko postoji vrsta jednog, toliko e biti i vrsta stvarnosti. Prouavanje sutine ovih raznih vrsta bie predmet jedne jedinstvene nauke, na primer, jedna ista nauka prouavae istovetno i slino i druge rodove jednog ove vrste, kao i njihove suprotnosti. Gotovo sve su1004a protnosti svode se na ovu glavnu protivnost: trebalo bi da razmotrimo ovo u izboru suprotnosti. Filozofija e inae imati onoliko delova koliko ima supstanca, a meu ovim granama filozofije bie, dakle, nuno prva filozofija, a zatim druga. Stvarnost i jedan u stvari neposredno potpadaju pod izvesne rodove, i zbog toga e nauke i odgovarati lim rodovima; jer filozof je kao matematiar, u smislu u kome se upotrebljava ova re, poto i u matematici postoje delovi; u ovoj oblasti postoji prva nauka, druga nauka i nauke koje su iz njih izvedene. Nauka suprotnostima je jedina, a mnogostruko je suprotno jednom; a jedna i ista nauka raspravlja poricanju i oduzimanju, samim tim to i u jednom i u drugom sluaju to stvarno znai raspravljati jednom jedinom izrazu koji se porie ili oduzima (u stvari, razlikuje se poricanje u pravom smislu rei, koje oznaava samo odsustvo stvari, i oduzimanje u izvesnoj odreenoj vrsti; u ovom potonjem sluaju dodaje se jo jedna razlika onome to je ukljueno u istom poricanju, jer poricanje je odsustvo

stvari kojoj je re, dok u oduzimanju takoe postoji u izvesnom predmetu posebna priroda ije se oduzimanje potvruje). Mnogostruko je, prema tome, suprotno jednom. Iz ovih razmatranja proizlazi da e suprotnosti pojmova koje smo pobrojali, kao to su drugi, razliit, nejednak i drugi oblici ove vrste, proizvedeni bilo iz ovih pojmova, bilo iz mnogostrukog i jednog, takoe ui u oblast nauke koju smo pokazali. Meu ove oblike treba uvrstiti suprotnost, poto je suprotnost razlika, a razlika je menjanje. Prema tome, poto se jedan uzima u vie znaenja, ovi razliiti izrazi takoe e se uzimati u vie znaenja, ali ipak jednoj jedinoj nauci pripada da ih sve upozna. U stvari, mnotvo znaenja jednog izraza ne ini ga predmetom raznih nauka, nego jedino injenica da se on ne naziva u odnosu na jedno jedino naelo, a takoe i to se izvedene definicije ne pripisuju nekom prvobitnom znaenju. poto se sve odnosi na prvi izraz, na primer, poto se za sve to je jedno kae u odnosu na prvo jedan, moramo rei da je takav sluaj i sa istim, drugaijim i suprotnostima uopte. Prema tome, poto smo izloili razliku izmeu raznih znaenja svakog izraza, nae objanjavanje treba zatim da se odnosi na ono to je prvo u sluaju svakog prideva kome je re i da kaemo kako dolazi do toga odnosa sa prvim izrazom. Odista, izvesne stvari nazvae se po tome to imaju u sebi taj prvi pojam, druge po onome to proizvode, a tree prema izvesnim istovetnim razlozima. Oigledno je, dakle, kao to je reeno u prethodnoj knjizi Aporijama, da jedna nauka treba da objasni te pojmove, kao i pojam supstance; ovo je upravo jedna od tekoa koje smo istakli. Inae pripada filozofu da moe raspravljati 1004b svima ovim stvarima. Ako to nije dunost filozofa, ko e ispitivati da li je Sokrat" istovetan sa Sokratom koji sedi", da li neto ima jednu suprotnost, ta je to suprotnost i u kome se smislu shvata? isti je sluaj i s drugim pitanjima ove vrste. Prema tome, poto su ovi naini postojanja bitna svojstva jednog kao jednog i stvarnosti kao stvarnosti, a ne kao brojeva, pravih linija ili vatre, jasno je da e ih naa nauka morati upoznati po onome to jesu kao i po njihovim obelejima. oni koji se bave ispitivanjem tih stvari ne gree zato to rasuuju stvarima tuim filozofiji, nego zato to zaboravljaju da je supstanca, kojoj nemaju nikakvog razumevanja, vremenski starija od svojih obeleja. Zaista, kao to se brojevi uzeti sami po sebi i u svojim meusobnim odnosima odlikuju posebnim svojstvima kao to su nepar i par, simetrinost i jednakost, viak i nedostatak, i kao to telo, nepokretno i pokretno, lako i teko takoe imaju druga posebna obeleja, tako i stvarnost kao stvarnost ima izvesne posebne osobine, i filozof treba da trai istinu u tom pogledu. Dokaz za to je ovaj: dijalektiari i sofisti, koji se odevaju na isti nain kao filozofi (jer sofistika, kao i dijalektika, samo je prividno filozofija) raspravljaju svima stvarima, a

zajedniki predmet svih tih raspravljanja jeste stvarnost. Meutim, jasno je da oni raspravljaju ovim stvarima zato to one spadaju oblast fiiozofije. Vrsta stvarnosti u kojima se kreu sofistika i dijalektika zaista je ista kao i u filozofiji, ali ova se razlikuje od dijalektike vrstom metoda, a od sofistike pravilom ivota koje propoveda. Dijalektika je isto kritika tamo gde filozofija prua pozitivno znanje. to se tie sofistike, ona se samo prikazuje da je ono to nije. tavie, od dva niza suprotnosti jedan znai iskljuivanje drugog: meutim, sve suprotnosti svode se na stvarnost i nestvarnost, na jedan i mnotvo, tako da mirovanje pripada jednom, a kretanje mnotvu. Inae, gotovo svi filozofi slau se u tome da su stvarnosti i supstanca sainjeni od suprotnosti; svi oni bar uzimaju suprotnosti za naela. Za neke je to nepar i par, za neke toplo i hladno, za neke ogranieno i neogranieno i, najzad, za neke prijateljstvo i mrnja. Sve ostale suprotnosti takoe se oigledno mogu 1005a svesti na jedan i na mnotvo, a naela ostalih filozofa onda se ovde svrstavaju bez izuzetka, kao pod vrste. Iz ovoga, dakle, jasno proizlazi i to da jednoj nauci pripada da razmatra pitanja stvarnosti kao stvarnosti. Sve stvarnosti su zaista suprotnosti ili su sainjeneod suprotnosti, a naela suprotnosti su jedan i mnotvo. Ovi, pak, pojmovi spadaju u jednu istu nauku, bilo da se odreuju prema jednom izrazu ili, to bi verovatno bilo tanije tvrditi, da se ne odreduju. Meutim, ak i kad se jedan uzima u vie znaenja, sva ostala znaenja svode se na jedan prvi izraz, a isti je sluaj i s njegovim suprotnostima. Ovo se deava ak i kad stvarnost ili jedan nisu neto opte i istovetno u svima pojedincima, ili kad nisu neto odeljeno od pojedinaca, kao to u stvari verovatno i nisu; ali jedinstvo je samo as obian odnos prema jednom jedinom izrazu, as jedinstvo reda. Zbog toga ne pripada geometru da prouava ta je suprotno, ili savreno, ili stvarnost, ili jedan, ili isti, ili drugi, nego e se on ograniiti na to da njihovo postojanje postavi kao naelo rasuivanja. Prema tome, oigledno je da samo jednoj nauci pripada da prouava stvarnost kao stvarnost i svojstva stvarnosti kao stvarnosti; a ta ista teoretska nauka prouavae ne samo supstance, nego i njihova svojstva, kako ona kojima smo govorili u vezi s pojmovima, kao to su ranije i kasnije, rod i vrsta, celina i deo, tako i ostale stvari ove vrste.
3. AKSIOMI KAO PREDMET INTERESOVANJ FILOZOFA NAELO SUPROTNOSTI

Sada treba da kaemo da li spada u domen jedne jedine nauke, ili raznih nauka, da prouava istine koje se u

matematici nazivaju aksiomima, kao i samu supstancu. Oigledno je da je njihovo ispitivanje predmet jedne jedine nauke, a filozof je taj koji e se time baviti. Jer aksiomi obuhvataju sve stvarnosti, a ne jednu izvesnu vrstu, iskljuujui ostale. ako se svi ljudi slue aksiomima, to je zato to aksiomi pripadaju stvarnosti kao stvarnosti, i to je svaki rod stvarnost; oni se njima slue ipak samo koliko im je to potrebno, to jest koliko se prua rod na koji se odnose njihova dokazivanja. Prema tome, poto je oigledno da se aksiomi primenjuju na sve stvarnosti kao stvarnosti (jer stvarnost je ono to je zajedniko svima stvarima) prouavanje ovih istina takoe pripada upoznavanju stvarnosti kao stvarnosti. Upravo zbog toga ni jedan od onih koji se ograniavaju na ispitivanje jedne posebne nauke nije sebi postavio zadatak da kae ma ta istinitosti ili neistinitosti ovih aksioma, ni geometar, ni aritmetiar. To su pokuali samo izvesni fiziari, iji stav, uostalom, ne treba da nas iznenauje, jer su verovali da su oni jedini koji ispituju itavu prirodu i stvarnost uopte. Ali samim tim to ima nekoga koji je jo iznad fiziara (naime, priroda je samo jedan odreeni rod stvarnosti) njemu, koji prouava opte i prvu supstancu, takoe e 1005b pripasti ispitivanje ovih istina. Fizika je zaista neka vrsta filozofije, ali nije prva. Sto se tie pokuaja izvesnih filozofa, koji su u svojim raspravljanjima istini nastojali da utvrde pod kojim se uslovima postavke mogu prihvatiti kao istinite, oni se mogu pripisati samo njihovom potpunom nepoznavanju analitike: zaista je potrebno upoznati analitiku pre nego to se pristupi ma kojoj nauci, a ne traiti stvari za koje se zna da ne pripadaju oblasti nauke. Prema tome, oigledno je da je zadatak filozofa, koji prouava prirodu svake supstance, da ispituje i naela silogistikog rasuivanja. Meutim, ovek koji raspolae izvanrednim znanjem iz bilo koje oblasti treba takoe da bude u stanju da postavi najpostojanija naela stvari kojoj je re, tako da bude u mogunosti da postavi najpostojanija naela svih stvarnosti. ta svojstva ima upravo filozof. S druge strane, najpostojanije naelo od svih postavlja se kao naelo odnosu na koje je nemogue da se ovek prevari; u stvari, potrebno je da se istovremeno to naelo najbolje upozna meu svima naelima (jer zabluda uvek obuhvata ono to se ne poznaje) i da bude bezuslovno, jer naelo ije je posedovanje nuno da bi se shvatila svaka stvarnost, ma kakva ona bila, ne zavisi od nekog drugog naela; a ono to nuno treba poznavati da bi se upoznala svaka stvarnost ma kakva ona bila takoe treba nuno posedovati jo pre svakog znanja. Onda je oigledno da je takvo naelo najpostojanije od svih. sada emo rei koje je to naelo. Nemogue je da ista osobina istovremeno pripada i ne pripada jednom istom predmetu u istom odnosu. Ako bismo tvrdili tako neto, onda bi takvo

tvrenje predstavljalo logiku tekou. Ovo je najpostojanije naelo, poto ono odgovara gornjoj definiciji. Zaista je nemogue ikada zamisliti da ista stvar postoji i ne postoji, kako neki misle da to kae Heraklit; jer ne mora se misliti sve ono to se kae. Meutim, ako je nemogue da suprotnosti pripadaju u isto vreme istom predmetu (a potrebno je da i u ovoj premisi dodamo uobiajena odreivanja), i ako je miljenje koje je u oprenosti s nekim drugim miljenjem njegova suprotnost, oigledno je da je istom oveku nemogue zamisliti da ista stvar postoji i ne postoji. Jer, ako bi se u ovome prevarili, imali bi istovremeno suprotna miljenja. Iz ovog razloga svako dokazivanje svodi se na ovo naelo kao na najviu istinu, jer je ono po svojoj prirodi ishodina taka ak i za sve ostale aksiome.
4. DOKAZ ISPRAVNOSTI NAELA PROTIVRECNOSTI

Ima filozofa koji, kao to smo rekli, tvrde da ista stvar moe u isto vreme postojati i ne 1006a postojati i da se to moe shvatiti. Ovim se tvrenjem slui i veliki broj fiziara. Sto se nas tie, upravo smo utvrdili da je za izvesnu stvar nemogue da u isto vreme postoji i ne postoji i, oslanjajui se na ovu nemogunost, pokazali smo da je ovo naelo najpostojanije od svih. Neki filozofi odista trae dokazivanje ak i za ovo naelo, ali to je krajnje neznanje: zaista je neznanje ne raspoznavati ono emu je potrebno dokazivanje od onog emu to nije potrebno. potpuno je nemogue sve dokazati: otilo bi se u beskonanost, tako da ak ni na ovaj nain ne bi bilo dokazivanja. ako ima istina ije dokazivanje ne treba traiti, neka nam kau za koje je naelo to manje potrebno nego za ovo? Meutim, mogue je pobijanjem utvrditi nemogunost da ista stvar postoji i ne postoji, samo ako protivnik neto kae. Ako ne kae nita, smeno je nastojati da se raspravlja s nekim ko nema ta da kae (ukoliko on to nema): kao takav, ovakav ovek stoga lii na biljku. Ali utvrivati pobijanjem je, kaem, sasvim drugaije nego dokazivati; dokazivanje u pravom smislu rei potpuno bi liilo na zakljuivanje iz onoga to treba da se dokae. Ali, kad je neko drugi duan da zakljuuje iz onoga to treba da se dokae, mi bismo se nali pred pobijanjem, a ne pred dokazivanjem. Poetna taka svih dokaza ove vrste jeste u tome da se od protivnika trai ne da kae da neto postoji ili ne postoji (jer moda bi se moglo misliti da se pretpostavlia ono emu se tei od samog poetka), nego da kae neto to ima smisla za njega samog i za drugog. To je neophodno ako stvarno hoe neto da kae. Meutim, ako nee, onda takav ovek nema ta da kae ni samom sebi niti nekome drugom. Ako, naprotiv, on u ovome popusti, moi e se vriti

dokazivanje, jer e ve biti neto odreeno. Ali zakljuivanje iz onoga to treba da se dokae nee vie vriti onaj koji dokazuje, nego onaj kome se dokazuje, jer ruei dokazivanje on pristaje na dokazivanje. tavie, sloiti se s ovim, znai sloiti se da ima neeg istinitog nezavisno od svakog dokazivanja, iz ega sledi da nita ne bi moglo da bude tako i da ne bude tako. Pre svega, jasno je da je sama po sebi istinita injenica da rei biti ili ne biti znae neto odreeno, tako da nita ne bi moglo u isto vreme da bude tako i da ne bude tako. Osim toga, ako pretpostavimo da ovek znai samo jednu stvar, i da to bude dvonono ivo bie. (Kad kaem da ovek znai jednu jedinu stvar, hou da kaem ovo: ako ovek znai neto, i ako je bilo koje bie ovek, to neto bie za njega sutina 1006b oveka. Uostalom, svejedno je da li se istoj rei pripisuje vie znaenja, samo ako im je broj ogranien, jer bi se svakoj definiciji mogla dodeliti razliita re: kao primer moglo bi se rei da ovek predstavlja ne jedno, nego vie znaenja, od kojih bi jedno imalo za definiciju dvonono bie; a moglo bi da bude jo vie drugih definicija, samo da im broj bude ogranien, jer bi se svakoj od tih definicija moglo dodeliti neko posebno ime. Ali, ako se ne bi postavile granice i ako bi se tvrdilo da postoji neogranien broj znaenja, oigledno je da tada ne bi moglo biti nikakvog rasuivanja. U stvari, nemati jedno znaenje isto je to i ne znaiti nita, a ako imena ne bi znaila nita, unitila bi se svaka razmena misli meu ljudima i, u sutini, i sa samim sobom; jer ne moe se misliti ako se ne misli na jednu odreenu stvar; a ako je mogue, toj stvari dae se i jedno odreeno ime.) Neka dakle, kao to smo rekli u poetku, imenica ima odreen smisao i odreeno znaenje. U tom sluaju ne moe se desiti da sutina oveka znai upravo sutinu onoga to nije ovek, ako je istina da ovek znai ne samo osobinu nekog odreenog lica, nego ba odreeno lice; jer, mi ne nameravamo utvrditi da postoji istovetnost izmeu znaiti neko odreeno lice, i znaiti to pripada nekom odreenom licu, zato to, kad bi bilo tako, muziar, beo i ovek takoe bi znaili jednu istu stvar, tako da bi sva bia bila jedno jedino bie, poto bi bila istog znaenja. Naime, nije mogue da ista stvar bude i ne bude ono to jeste, bar ne sa gledita obine omonimije, kao kad bi ono to mi nazivamo ovekom drugi nazivali neovekom; ali pitanje nije u iome da li je mogue da isto bie bude i ne bude u isto vreme ovek to se tie imena, nego da li je mogue da ono to bude to se tie same stvari. ako ovek i ne-ovek znae razliitu stvar, oigledno je da sutina ne-oveka nee biti nita rugo nego sutina oveka. Prema tome, sutina oveka bie sutina ne-oveka, poto e to biti jedna te ista stvar. Takvo je zaista znaenje pojma biti jedno; to je jedinstvo pojma, kao ogrta i odelo. ako postoji istovetnost, sutina oveka i sutina ne-oveka znaie jednu i istu stvar. Ali mi

smo upravo pokazali da je znaenje ovih dvaju izraza razliito. Meutim, ako se neto uistinu oznai imenom oveka, to neto je nuno dvonono ivo bie, jer je upravo to bio smisao koji smo dali oveku. ako je to nuno, ne moe se desiti da ta ista stvar ne bude dvonono ivo bie; jer takvo je znaenje pojma biti nuno; to je ne moi ne biti ovek. Zato se ne moe prihvatiti kao istinito tvrenje da je neto u isto vreme ovek, i da nije ovek. Isto rasuivanje primenjuje se i za biti ne-ovek, jer sutina oveka i 1007a sutina ne-oveka znae razliitu stvar, poto su i sutina belog i sutina oveka razliita stvar. ova prva dva izraza mnogo su vie protivrena; ona, dakle, treba sa vie razloga da znae razliitu stvar. Ako se, dakle, tvrdi da beo i ovek znae jednu i istu stvar, mi emo ponoviti ono to smo napred rekli, to jest da e postojati istovetnost svih stvari, a ne samo suprotnost. ako to nije mogue, iz toga sledi ono to smo rekli, pod uslovom da protivnik odgovori na ono to ga pitamo. Ali ako on na jednostavno pitanje odgovori odricanjem, on ne odgovara na ono to ga pitamo. U stvari, nita ne spreava da isto bie bude i ovek, i belo, i bezbroj drugih stvari; ali ako se postavi pitanje da li je istina ili nije kad se kae da je izvesna stvar ovek, protivnik treba da da odgovor koji znai jednu jedinu stvar i ne treba da dodaje da je ta stvar takoe i bela i velika. Naime, nemogue je nabrojati sve sporedne osobine, poto je njihov broj neogranien; neka se, nabroje sve, ili neka se ne nabroji ni jedna; makar isto bie bilo hiljadu puta ovek i ne-ovek, protivnik takoe ne treba, odgovarajui na postavljeno pitanje da li je to bie ovek, da dodaje da je ono u isto vreme jo i ne-ovek, osim ako u odgovoru doda i sve ostale sluajnosti, sve to to lice jeste ili nije; ali postupati tako znai odrei se svakog raspravljanja. Uopte uzevi, oni koji rasuuju na ovaj nain unitavaju supstancu i sutinu. Njima je u stvari nuno da tvrde da je sve sluajnost i da ne postoji ono to bitno sainjava sutinu oveka ili sutinu ivotinje. Ako se zaista hoe da postoji neto to je sutina oveka, to nee biti ni sutina ne-oveka, ni ne-sutina oveka, mada su to same protivrenosti oveka, jer je bila oznaena samo jedna stvar, a ta stvar je supstanca neega. oznaiti supstancu neke stvari znai isto to i sutinu te stvari. Ali ako se hoe da sutina oveka bude i sutina ne-oveka ili ne-sutina oveka, onda e sutina oveka biti neto drugo. Prema tome, oni koji tako misle treba nuno da priznaju da se nita ne moe definisati na ovaj nain, nego da e sve biti sluajnost. Takva je zaista razlika koju treba ustanoviti izmeu supstance i sluajnosti; belo je za oveka sluajnost jer, iako je ovek beo, belo nije njegova sutina. Ali ako se kae da je sve sluajnost, nee vie biti prvog subjekta sluajnosti, poto e sluajnost uvek oznaavati kategoriju samog subjekta.

Takav postupak nuno 1007b vodi u beskonanost. Meutim, to je nemogue, jer nikad nema vie od dveju sluajnosti koje su meusobno povezane. U prvom smislu, sluajnost je u stvari sluajnost samo ako su jedan i drugi atribut sluajna svojstva istog subjekta. Ja kaem, na primer, da je belo muziar i da je muziar belo samo zato to su i jedno i drago sluajnosti oveka. U drugom smislu, muziar je sluajnost Sokrata, ali ne vie u tom smislu da su i jedan i drugi izraz sluajnosti nekog drugog bia. Tako se, dakle, sluajnosti izraavaju as u prvom, as u drugom smislu. to se tie onih koje se uzimaju u drugom smislu, kao belo kod Sokrata, nemogue je ii u beskonanost u pravcu predikata. Na primer, belom Sokratu ne moe se pridodati nikakva druga sluajnost, jer sakupljanje svih obeleja ne ini jedinstvo. Isto tako, u prvom smislu belom se ne moe dodati neka druga sluajnost, na primer, muziar, jer muziar nije sluajnost belog, isto onako kao to belo nije sluajnost muziara. u isto vreme mi smo utvrdili razliku u znaenju sluajnosti; ona se uzima as u iednom smislu, as u smislu prema kome je muziar sluajnost za Sokrata. U ovom sluaju, sluajnost nije nikada sluajnost sluajnosti; to mogu da budu samo sluajnosti iz prvog sluaja, tako da se ne moe rei da je sve sluajnost. Prema tome, ak i na ovaj nain mora da postoji neto to znai supstancu. Meutim, ako je to tako, mi smo pokazali da se ne mogu istovremeno tvrditi protivrene stvari. Osim toga, ako su sve suprotnosti koje se odnose na isti predmet istinite u isto vreme, oigledno je da e sve stvarnosti sainjavati samo jednu. U stvari, postojae istovetnost izmeu triere, bedema i oveka ako je za svaki subjekt mogue podjednako tvrditi ili poricati bilo koji predikat, kako to nuno moraju priznati oni koji prihvataju Protagorino rasuivanje. Jer, ako neko misli da ovek nije triera, on oigledno nije triera; prema tome, on je takoe triera, jer je suprotno tano. Tada se dolazi do Anaksagorinog uenja da su sve stvari pomeane i da samim tim nita stvarno ne postoji. Izgleda da ovi filozofi tako raspravljaju neodreenom i, kada zamiljaju da raspravljaiu biu, oni raspravljaju ne-biu, poto je bie neodreeno kao mogunost, a ne kao entelehija. Ali oni koji ovako misle treba da kau da se svaki predikat moe potvrivati ili poricati za svaki predmet. Zaista bi bilo besmisleno kad bi se svakom predmetu mogla dodeliti njegova sopstvena negacija i kad bi mu se mogla dodeliti negacija nekog drugog predmeta koji mu se ne pripisuje. Pod ovim podrazumevam da, ako je tano kad se kae za oveka da je ne-ovek, oigledno je tano i kad se kae da je ne-triera. Ako se, dakle, prizna potvrivanje, treba nuno prihvatiti i opovrgavanje. Ako se odbije da se predmetu doda potvrivanje, treba bar priznati da e mu opovrgavanje pripasti vie nego opovrgavanje 1008a samog predmeta; ako se, dakle, predmetu prizna samo

opovrgavanje, takoe e mu se pripisati i opovrgavanje da je triera, a ako mu se ono dodeli, dodelie se i potvrivanje. Ovakvi zakljuci proizlaze, dakle, iz onoga to kau ovi filozofi, to znai da nije nuno tvrditi ili poricati. Zaista, ako je tano da je neko bie ovek i ne-ovek, takoe je oeigledno da ono nee biti ni ovek ni ne-ovek: dvema tvrdnjama odgovaraju dva opovrgavanja. Ako se prva smatra jednom postavkom, onda e i druga biti jedna postavka, oprena prvoj. U stvari: ili je uenje koje pobijamo tano svima sluajevima, i belo je takoe ne-belo, a bie ne-bie, i slino tome sa svima ostalim tvrdnjama i poricanjima; ili pak ova teorija ima izuzetaka, tako da se primenjuje na izvesne tvrdnje i poricanja, a ne na neke druge. Ako se ne primenjuje na sve, one tvrdnje koje se izuzmu bie tada, kako to priznaju i sami nai protivnici, sigurna miljenja. Ako se primenjuje na sve, samim tim tada se sve moe ili potvrivati, ili se moe i poricati, a sve to se moe poricati moe se i potvrivati; ili pak sve to se potvruje, to se porie, a sve to se porie, to se ne potvruje. Ali u ovom sluaju bie neto ega sigurno nema, a to je postojano miljenje: i ako je ne-bie neto postojano i dostupno saznanju, onda e suprotno prema suprotnom tvreniu biti

jo dostupnije saznanju. Ali, ako je mogue poricati sve, takoe je mogue i sve potvrivati, te se nuno deava ili da se potvruje tanost svakog predikata uzetog zasebno; na primer, ja kaem da je ovo belo, a zatim, obratno, da ovo nije belo; ili se pak ne potvruje tanost svakog predikata uzetog zasebno: u ovom sluaju, na protivnik ne kae ono to kae, i na kraju ne postoji apsolutno nita. Ali kako bi onda nebia govorila ili kako bi hodala? Osim toga, sve stvari sainjavae samo jednu, kao to smo to gore pokazali, i postojae istovetnost izmeu oveka, boga i triere i njihovih suprotnosti. Zaista, ako se suprotnosti mogu podjednako pripisivati svakom predmetu, jedno bie nee se ni u emu razlikovati od drugog bia, poto, ako bi se razlikovala, ta razlika bila bi neto istinito i posebno. Na isti nain, ak i u sluaju da se svaki predikat moe izraziti kao taan zasebno, iz toga sledi sve to smo upravo izloili. Druga posledica bie ta da e svako govoriti istinu i svako govoriti neistinu, i da sam na protivnik priznaje da je u zabludi. U isto vreme, oigledno je da je raspravljanje s ovim protivnikom bespredmetno: jer on ne kae nita; orTne kae ni tako ni drugaije, nego istovremeno kae tako i drugaije; a samim tim poriu se obe ove postavke, te on kae ni tako ni drugaije; jer inae bi bilo neeg odreenog. Osim toga, ako je poricanje neistinito kad je tvrdnja istinita, i ako je tvrenje neistinito kad je poricanje istinito, nee biti mogue da se ista 1008b stvar potvruje i porie u isto vreme. Ali moda bi se reklo da je ovo zakliuivanje izvedeno iz onoga to tek treba da se dokae. Osim toga, da li e se varati onaj koji misli da je iizvesna stvar ovakva, ili da nije takva, dok e onaj ko tvrdi obe postavke govoriti istinu? Ako je ovaj drugi u pravu, ta se odista moe oznaiti govorei da je takva priroda stvae*

83

ri? Ako nije u pravu, nego ako je blii istini od onoga koji misli da je izvesna stvar takva ili da nije takva, bia e ve imati neku odreenu prirodu i taj sud e bar biti istinit, i nee u isto vreme biti neistinit. Ali ako su svi podjednako u zabludi i u pravu, za bie koje se nalazi u ovom stanju nee biti mogue ni da izusti neki glas niti da kae neto razumljivo, jer ono u isto vreme kae i ne kae izvesnu stvar. Ako se ne stvara nikakav sud, ili, bolje reeno, ako se misli i ne misli bez raziike, u emu e se razlikovati od biljaka? Otuda proizlazi sasvim oigledno da se u stvari niko ne nalazi u ovakvom duevnom stanju ni meu onima koji zastupaju ovo uenje, ni meu drugima. Zato u stvari na filozof kree za Megaru i zato ne ostane kod kue, zadovoljavajui se tim to misli da ide tamo? Zato, ako u svitanju naie na bunar ili provaliju, ne ide tamo, nego zato ga, naprotiv, vidimo kako se uva, kao da rnisli da nije podjednako dobro i ravo da u njih upadne? Sasvim je jasno da on smatra da je jedno bolje, a drugo gore. Ali ako 011 tako postupa, on takode treba da rasuuje da je ova stvar ovek, a da ona druga nije ovek, da je ovo slatko, a da ono nije slatko. U stvari, on ne ispituje i ne rasuuje svemu jednako kada, mislei da je bolje da se napije vode ili da vidi nekog oveka, tek potom pone da trai te stvari. Pa ipak on bi to morao, kad bi ovek i ne-ovek bili potpuno ista stvar. Ali, kao to smo to rekli, nema nikoga za koga ne vidimo da izbegava ove, a ne one stvari. Iz ovoga sledi da svi ljudi oigledno donose isti sud, ako ne svima stvarima, ono bar boljem i gorem. ako se stavi prigovor da ti sudovi ne zavise od znanja, nego samo od miljenja, mi odgovaramo da se onda utoliko vie treba brinuti za istinu, kao to se bolesnik treba starati za svoje zdravlje vie nego zdrav ovek: jer onaj ko ima samo miljenje ne nalazi se u zdravom stanju to se tie istine u poreenju s onim koji raspolae znanjem. Najzad, neka se pretpostavlja koliko god se hoe da su sve stvari ovakve i onakve, vee i manje, u prirodi postoje na svaki nain stvarnosti; nikad se nee moi tvrditi, na primer, da su dva i tri parni brojevi na istom stepenu, niti da onaj koji veruje da je etiri ravno pet ini istu greku kao onaj koji misli da je etiri ravno hiljadi. Ako, dakle, greka nije jednaka, oigledno je da prvi zamilja manje netanu stvar, i da se prema tome vie pribliava istini. Ako je, dakle, ono to je vie izvesna stvar blie 1009a toj stvari, zaista mora da postoji neto istinito, emu je blie ono to je istinitije. S druge strane, kad toga ne bi bilo, ipak ima neto to je postojanije i istinitije od ovog neumerenoS uenja koje spreava misao da bilo ta jasno odredi.
5.

 PROTAGORINOM SHVATANJU RELATIVNE VREDNOSTI POJMOVA KRITIKA TOGA SHVATANJA

Protagorino shvatanje proistie iz istog uenja, pa je stoga nuno da oba moraju biti podjednako istinita ili podjednako pogrena. U stvari, ako su. sva miljenja i svi utisci istiniti, nuno je da sve bude u isto vreme istinito i neistinito. Uzrok tome je to veliki broj ljudi imaju miljenja koja su oprena jedna drugima, i to svako misli da su u zabludi svi koji ne dele njihova miljenja, tako da ista stvar treba nuno da postoji i u isto vreme da ne postoji. S druge strane, ako je tako, sva miljenja moraju biti istinita, jer oni koji su u zabludi i oni koji su u pravu imaju suprotna miljerrja; ako se, dakle, same stvari ponaaju u skladu s ovim uenjem, svi e oni biti u pravu. Prema tome, oigledno je da oba ova shvatanja proistiu iz istog naina miljenja. Ipak se u raspravljanju ne moe zauzeti isti stav prema svima kojih se tie ovaj razgovor. Jednima je potrebno da budu ubeeni, drugima da budu na to prisiljeni. Sto se tie onih koji su doli do shvatanja kome je re usled stvarnih tekoa, lako je leiti njihovo neznanje; ovde nije re prostom rasuivanju nego istinskom uenju. oni koji dokazuju dokazivanja radi mogu se izleiti samo ako opovrgnemo njihovo dokazivanje, onakvo kakvo se izraava u govoru i u reima. Oni koji oseaju stvarne tekoe doli su do ovog miljenja razmatrajui stvari koje se doivljavaiu ulima. Oni su verovali da protivrenosti i suprotnosti istodobno postoje u biima, poto su videli da ista pojava stvara suprotnosti. Ako, dakle, nije mogue, misle oni, da iz nebia ne proizlazi nita, to je stoga to su u predmetu ranije istovremeno postojale i suprotnosti, to jest, kako kae Anaksagora, to je sve izmeano u svemu, ili pak, kako kae Demokrit, to se prazno i puno nalaze i jedno i drugo podjednako u bilo kom delu stvarnosti, samo to je za ovoga drugog puno stvarnost, a prazno nestvarnost. Onima ije se gledanje zasniva na ovom dokazivanju mi emo stoga rei da je njihovo rasuivanje ispravno, s jedne strane, ali da su, s druge strane, u zabludi. Stvarnost se zaista zamilja na dva naina; prema tome, u jednom smislu moe da bude da neto proistie iz ne-stvarnosti, dok u drugom smislu to nije mogue; mogue je da ista stvar bude u isto vreme stvarnost i ne-stvarnost, ali ne sa istog gledita stvarnosti: kao mogunost, u stvari, treba da postoje u isto vreme protivrene stvari, ali ne u entelehiji. Osim toga zatraiemo od ovih filozofa da shvate da meu stvarnostima jo postoji jedna druga supstanca koja nije ni na koji nain podlona ni kretanju, ni unitenju, ni raanju. Slino tome, posmatranje ulnog sveta navelo je izvesne ljude da veruju u istinitost prividnosti. 1009b Oni zaista misle da se istinitost ne treba odluivati prema veem ili manjem broju glasova; meutim, ista stvar se ini onima koji je okuse, jednima slatka, a

drugima gorka. Iz ovoga bi sledilo: kad bi svi bili bolesni, ili kad bi svi izgubili razum izuzev samo dva ili tri lica koja su sauvala zdravlje ili razum, onda bi se samo ova lica smatrala bolesnim ili ludim, a ne ostala. Ovi filozofi dodaju da mnoge ivotanje dobijaju istim stvarima utiske suprotne naima i da, ak za svakog pojedinca, njegovi ulni utisci ne izgledaju mu uvek isti. Ne vidi se, prema tome, .iasno koji su od njih istiniti, a koji neistiniti: izvesne stvari nisu ni u emu istinitije od drugih, nego su to i jedne i druge u istoj meri. Ba zbog toga Demokrit uverava da uopte nema nieg istinitog, odnosno da je to za nas tajna. Meutim, uopte uzevi, upravo stoga to ovi filozofi smatraju da su misao i oseanje ista stvar i to smatraju da je ovo drugo obina fizika promena, oni kau da je obavezno istina ono saznanje do koga dolazimo putem ula. Upravo iz ovih razloga su Empedoklo i Demokrit i, tako da kaemo, i svi ostali filozofi doli do slinih miljenja. Za Empedokla menjati nae fiziko stanje znai merrjati nau misao: Prema onome to se prikazuje ulima, ljudska mudrost zaista raste." Na drugom mestu on kae: Ukoliko ljudi postaju drugaiji, utoliko se u njihovim duama uvek pojavljuju razliite misli." Parmenid se takoe izraava na isti nain: Kao to spajanje stvara gipke udove, tako se pojavljuje misao kod ljudi; jer razum i priroda ljudskih udova je ista stvar kod svih ljudi i za svakog oveka; jer ono to preovlauje u telu predstavlja misao." Sauvana je u seanju i Anaksagorina izreka upuena nekim njegovim prijateljima, naime, da e im bia biti onakva kakvim ih zamiljaju. Homer je, kau, takoe oigledno delio ovo miljenje, jer je prikazao Hektora, koji bunca zbog rane, kako leei misli druge misli, to pretpostavlja da oni koji misle naopako jo imaju misli iako to nisu vie iste misli. Ako imaju dve vrste razuma, stvarna su bia, dakle, oigledno u isto vreme i ovakva i onakva. ba ovde je najtee prihvatiti posledice ovakvog uenja. Ako odista oni koji su najjasnije zapazili itavu istinu koja nam je dostupna (a ti ljudi su oni koji je trae i vole s najvie revnosti), ako ljudi imaju slina miljenja i ispovedaju ova uenja istini, kako da nije prirodno da se problemima filozofije pristupa s obeshrabrenjem? Juriti ptice u letu eto, to bi bilo traenje istine. 1010a Razlog za miljenje ovih filozofa je taj to su oni, razmatrajui istinu u stvarnostima, pod stvarnostima podrazumevali jedino stvarnosti koje saznajemo putem ula. Meutim, u takvim stvarnostima ima mnogo neodreenosti i one vrste bia koja smo gore razmotrili. To objanjava zato miljenje kome je

re, mada nije izraz istine, ipak nije bez verovatnoe, poto je bolje govoriti ovako nego ono to je Epiharmo govorio Ksenofanu. Osim toga, ovi filozofi, videi da je itava ova ulna priroda u pokretu i da se ne moe suditi istinitosti onoga to se menja, smatraju da se ne moe iskazati nikakva istina, bar onome to se menja svuda i u svim pravcima. Ovaj nain gledanja proirio se u najtemeljitijem od svih uenja koje smo pomenuli, a to je uenje filozofa koji se nazivaju Heraklitovim uenicima, a koje je podravao Kratil; ovaj je konano doao na misao da ne treba nita rei i ograniio se na to da mie prstom. On je prigovarao Heraklitu to je rekao da se ne moe dvaput ui u istu reku, jer je smatrao da se to ne moe uiniti ak ni jedanput. Odgovoriemo na ovo dokazivanjem da predmet koji se menja, kad se menja, sigurno prua ovim filozofima izvestan razlog da ne veruju u njegovo postojanje. Ali i ovo je sumnjivo, jer najzad ono to upravo gubi jedno svojstvo jo uvek ima neto od onoga to se gubi, dok od onoga to postaje, neto treba da postoji. Uopte uzevi, ako neto propada, preostae neto od njega; a ako postaje, nuno je da ono nastaje iz neega i da je to od nekoga stvoreno, a takoe i da to ne ide u beskonanost. Nego, ostavljajui ova razmatranja, mi mislimo da nema istovetnosti izmeu kvantitativne i kvalitativne promene. Neka bude da stvarnosti neprestano traju u pogledu koliine; ali mi poznajemo sve stvari prema obliku. Ima jo jedan prigovor kome se izlau oni koji tako misle, a to je da oni proteu na itav svemir posmatranja koja obuhvataju samo ulne stvari, pa ak tek mali broj ovih. Oblast ulnoga koja nas otuuje zaista je jedina u kojoj vladaju raanje i unitenje, ali ona nije, ako se moe tako rei, ni jedan deo celine. Na taj nain bilo bi pravilnije odrei se ulnog u korist nebeskog sveta, nego osuditi nebeski zbog ulnog sveta. Najzad, jasno je da u odnosu na ove filozofe moemo ponovo upotrebiti odgovor koji smo dali ranije: treba da im pokaemo da postoji nepokretna stvarnost i da ih u to ubedimo. Dodajmo da su oni koji ispovedaju istovremeno postojanie bia i ne-bia svakako doli dotle da priznaju da sve stvari vie miruju nego to se kreu. U stvari, nema niega u to bi se one mogle pretvoriti, jer sve je u svemu. 1010b Sto se tie istine, moramo tvrditi da sve to izgleda istinito nije takvo. Pre svega stoga to doivljaji primljeni putem ula nisu lani, bar predmetu od koga potieu, dok, s druge strane, sama predstava jednog predmeta nije isto to i njegova ulna percepcija. Zatim se s pravom moemo uditi tekoama kao to su: da li su veliine i boje stvarno ovakve kakve izgledaju izdaleka, ili onakve kakve izgledaju izbliza; da li su one stvarno onakve kakve izgledaju bolesnicima ili zdravim ljudima; da li je

teina ono to izgleda teko slabima ili pak jakima; da li je istina ono to se vidi spavajui ili u budnom stanju? Sto se tie svih ovih stvari, zaista je jasno da nai protivnici ne veruju u ono to govore. Nema, u stvari, nikoga koji. sanjajui jedne noi da je u Atini dok se nalazi u Libiji, krene posle na put ka Odeionu. Stavie, u pogledu budunosti, kako je primetio Platon, miljeirje lekara i miljenje neznalice odista nemaju jednaku vrednost, kad se, na primer, radi tome da li e bolesnik povratiti zdravlje ili nee. Najzad, meu oseanjima posmatranim po sebi svedoenje jednog ula nema istu vrednost kad se radi predmetu drugog ula kao kad se radi sopstvenom predmetu, ili, pak, kad se radi predmetu bliskog ula kao kad se radi predmetu samog ula: za oseanje boje merodavan je vid, a ne ukus; ulo ukusa merodavno je za oseaj ukusa, a ne vid. Ni jedno od ovih ula, primenjeno u isto vreme na istu stvar, nikada nam ne kae da je ta stvar istovremeno ovakva i onakva. Stavie, ak i u razna doba jedno ulo ne moe da se ne slae sa samim sobom, bar to se tie kakvoe; neslaganje se moe odnositi samo ria supstrat kome pripada kakvoa. Uzimam jedan primer. Isto vino, zato to se ono samo promenilo, ili stoga to se nae telo promenilo, moi e izgledati jedanput slatko, dok u drugom trenutku nee izgledati slatko. Ali, u svakom sluaju, to nije slatkoa, onakva kakva je kad postoji, koja se ikada promenila; u odnosu na nju uvek se rekla istina, i ono to e biti slatko nuno je takvo. Pa ipak, ba ova nunost upropauje sve sisteme kojima je re; kao to poriu svaku supstancu, oni takoe poriu da ima ieg nunog, poto nuno ne moe da bude u isto vreme i na ovaj i na onaj nain; prema tome, ako je neto nuno, to nee biti u isto vreme i ovako i onako. Uopte uzevi, ako bi ulno zaista postojalo samo, ne bi postojalo nita kad ne bi postojala iva bia, jer tada ne bi bilo oseanja. bez sumnje je istina kad se kae da ne bi bilo ni ulnog ni oseanja (takav je doivljaj onoga koji to doivljava putem ula); ali neprihvatljivo je da i supstrati koji proizvode oseanje ne postoje nezavisno od oseanja. U stvari, oseanje zaista nije osearvje samog sebe, nego ima jo neeg drugog van oseanja, ije postojanje mora vremenski biti starije od oseanja, jer je pokreta prirodno stariji od onoga to se kree. Stvar ne bi izgubila nita 1011a od svoje vrednosti, ako bi se ovo tvrenje proteglo i na druge takve sluajeve.
6.

NASTAVAK KRITIKE PROTAGORINE TEORIJE

Ima filozofa, kako meu onima koji su ubeeni u istinitost ovih uenja tako i meu onima koji samo tako govore, koji istiu sledeu tekou. Oni pitaju ko odluuje zdravom oveku, i uopte ko odluuje ispravno svakom pitanju. Ali postavljati slina

pitanja isto je to i pitati se, na primer, u ovom trenutku da li spavamo, ili smo budni. Sve tekoe ove vrste imaju isto obeleje: njihovi zaetnici trae razlog za sve, jer oni trae naelo i hoe da dou do njega putem dokazivanja. Pa ipak, njihovi postupci jasno dokazuju da im nedostaje ubeenje. To je, kao to smo to ve rekli, njihova slabost; oni trae razlog za ono za to razlog ne postoji, poto svrha dokazivanja nije samo dokazivanje. Prema tome, bilo bi lako da ih u to ubedimo, poto ovo nije teko shvatiti. Meutim, oni koji, traei razlog podrazumevaju pri tome samo ono to mora biti po sili rasuivanja, trae nemogue: oni u stvari trae da mogu da govore protivrene stvari, a to traenje neposredno protivrei samom sebi. Meutim, ako sve nije relativno, nego ako ima bia koja postoje sama po sebi i kroz sebe, sve to izgleda nee biti istinito, jer ono to nekome izgleda tako je samo prividno; prema tome, rei da je istinito sve to izgleda, znai svesti na izvestan odnos sve to postoji. Stoga oni koji trae razloge u neminovnosti rasuivanja i u isto vreme nastoje da svoja miljenja izloe raspravljanju treba da se uvaju da jednostavno kau da postoji ono to izgleda; oni treba da tano odrede da ono to postoji tako za nekoga, nekada, nekom smislu i na neki nain. Ako, prihvatajui raspravljanje, odbiju da na ovo pristanu bez ovih tanih objanjenja, oni e brzo zapasti u protivrenosti sa samima sobom; jer, moe se desiti da ista stvar izgleda med vidu, a ne ukusu, i da samim tim to imarao dva oka stvari ne izgledaju iste svakom od njih ako im je vid razliit. Zaista, bar onima koji, iz ranije izloenih razloga, uveravaju da je istinito ono to izgleda, i da je samim tim sve podjednako istinito i lano, pod izgovorom da sve stvari ili ne izgledaju svima iste ili nisu uvek iste istom pojedincu, ali da esto izgledaju kao da su same sebi suprotne u isto vreme (jer kad prekrstimo prste, opip pokazuje dva predmeta, a vid samo jedan), ovim se moe odgovoriti da stvari zaista izgledaju kao da imaju suprotna obeleja, ali ipak ne istom ulu, niti u istom odnosu, niti pod istim uslovima niti u isto vreme; a sve su to odreivanja nuna za istinitost oseanja. Ali, 1011b iz samog ovog razloga, oni koji tako raspravIjaju, ne radi reavanja tekoe, nego zbog dijalektike zabave, treba nesumnjivo da odgovore da oseanje nije istinito, nego da je istinito samo za izvesnog pojedinca; a kako smo to gore primetili, oni e morati sve stvari staviti u odnos kako miljenja tako i oseanja, tako da nije bilo niega niti e ga biti ako neko nije na to mislio ranije. Ali, ako je istina da je neto bilo ili e biti, oigledno je. dakle, da se sve stvari ne odnose na miljenje. Osim toga, ako je izvesna stvar jedna, ona je jedna u odnosu samo na jednu stvar ili na odreen broj stvari; a ako je ista stvar u isto vreme polovina i jednaka, jednako se ne odnosi bar na dvostruko. Ako je, dakle, u odnosu na lice koje misli ovek istovetan predmetu misli, ovek nee moi biti lice koje misli, nego samo predmet misli; s druge strane, ako svako bie moe da postoji

jedino u odnosu na lice koje misli, lice koje misli odnosie se na beskrajan broj meusobno razliitih stvari. Rekli smo dovoljno da bismo utvrdili da je najpostojanije shvatanje to da suprotne postavke nisu istinite u isto vreme, a takoe i da bismo pokazali posledice i razloge suprotnog miljenja. Ali poto je nemogue da suprotnosti budu istinite u isto vreme i u odnosu na istu stvar, oigledno ie da nije mogue da suprotnosti postoje zajedno u istom predmetu. U stvari od dveju suprotnosti jedna je koliko liavanje, toliko suprotnost, to jest liavanje sutine; a liavanje je poricanje neega u nekoj odreenoj vrsti. Prema tome, ako je nemogue da su potvrivanje i poricanie istinita u isto vreme, takoe je nemogue da suprotnosti postoje zaiedno u izvesnom predmetu, osim ako se i jedna i druga ne potvruju na izvestan nain, ili pak ako se jedna potvruje na izvestan nain, a druga neogranieno.
ISKLJUENJU I POSTOJANJU POSREDNIKA IZMEU SUPROTNOSTI

Meutim, nije mogue ni da postoji ikakav posrednik izmeu oprenih iskaza; treba nuno ili potvrditi ili porei jedan jedini predikat, ma koji on bio, jednog jedinog subjekta. Ovo je oigledno pre svega za onoga koji odreuje prirodu istinitog i neistinitog. Rei za stvarnost da ne postoji, ili za nestvarnost da postoji, to je neistinito; rei za stvarnost da postoji, i za nestvarnost da ne postoji, to je istinito; prema tome, ko kae za neku stvarnost da postoji ili da ne postoji rei e ono to je istina ili to je neistina; ali rei da postoji posrednik izmeu suprotnosti, znai ne rei ni za stvarnost, ni za ne-stvarnost da postoji ili da ne postoji. Zatim, ili e stvarno postojati posrednik izmeu suprotnosti, kao sivo izmeu crnog i belog, ili e pak biti kao da ni neto to nije ni ovek ni konj nije posrednik izmeu oveka i konja. U sluaju posrednika ove druge vrste nee moi biti promene (jer kad postoji promena, to je, na primer, od ne-dobra ka dobru, ili od ovoga ka ne-dobru). Ali, u stvari, promena nam uvek izgleda da postoji jedino ka suprotnostima i njihovim posrednicima. S druge strane, ako se pretpostavi stvaran posrednik, ak i na ovaj nain moglo bi da bude stvaranje belog iz ne1012a belog, to se zaista nikada ne vidi. Osim toga, misao iJi potvruje ili porie svaki predmet kad god izraava istinito ili neistinito; a oigledno je da to proizlazi iz deiinicije istinitog ili neistinitog rasuivanja. Kad misao povezuje na ovaj nain subjekt i predikat, bilo potvrujui bilo poriui, ona iskazuje istinito, a kada povezuje subjekt i predikat na drugi nain, ona iskazuje neistinito. Osim toga mora da postoji posrednik meu svima suprotnostima, inae se

govori da bi se govorilo. Posledica ovoga bie, s jedne strane, da e se moi rei to nije ni istinito ni neistinito, i da e, s druge strane, biti neki posrednik izmeu bia i ne-bia, tako da e postojati neka prelazna vrsta promene izmeu stvaranja i unitenja. Osim toga, u svima vrstama gde poricanje jednog izraza nije nita drugo do potvrivanje onoga to mu je suprotno, bie neki posrednik ak i u ovim vrstama; na primer, u brojevima e biti jedan broj koji nee biti ni neparan ni ne-neparan, a to je nemogue, kao to jasno proizlazi iz definicije broja. Dodajmo da e se otii u beskonanost: broj stvarnosti bie ne samo tri, nego jo vei. Moi e se zaista u datom trenutku poricati ovaj posrednik u odnosu na njegovo potvrivanje i poricanje, a tako dobijeni izraz bie odreena stvarnost, jer je njegova sutina neto drugo. Stavie, kad onaj koga pitaju da li je izvesna stvar bela odgovori da nije, on ne porie nita drugo nego da je ta stvar bela, a poricanje znai isto to i nepostojanje. To to su neki filozofi doli do ovog miljenja objanjava se kao i toliki drugi paradoksi; kad nisu u stanju da pobiju sporna rasuivanja, oni usvajaju dokaz i saglaavaju se istinitosti zakljuka. Ovaj razlog je naveo neke da prihvate ovakvo uenje; drugi su ga usvojili zato to trae razlog za sve stvari. Meutim, svrha svega toga je definicija. Definicija nastaje iz potrebe da se svakom izrazu dade odreeno znaenje; pojam oznaen imenom zaista je sama definicija stvari. kako izgleda, Heraklitova misao, koji kae da sve postoji i ne postoji, predstavlja da je sve istinito. Po Anaksagorinom shvatanju, meutim, koji kae da meu suprotnostima postoji posrednik, izlazi da je sve neistinito; u stvari, kad postoji meavina, proizvod meavine nije ni dobar ni ne-dobar, tako da se ne moe rei nita istinito.
ISTINITI I NEISTINITI CLANOVI SUPROTKOSTI

Poto smo ovo utvrdili, jasno se vidi da ne mogu biti istinite, ni pojedinano ni skupno, tvrdnje onih koji veruju da nita nije istinito (jer nita ne spreava, kau oni, da sve bude onako kao to je sluaj s merljivou dijagonale), niti onih koji veruju da je sve istinito. Ova se rasuivanja u stvari nimalo ne razlikuju od Heraklitovih, jer rei, kao on, da je sve istinito i sve neistinito, znai izraziti svaku od ovih 1012b dveju postavki zasebno, tako da, ako je nemogue prihvatiti Heraklitovo uenje, onda su nemogue i ove postavke. Stavie, oigledno je da ima suprotnih postavki koje ne mogu biti istinite u isto vreme i, s druge strane, ima ih koje sve mogu biti istinite mada, prema onome to smo rekli, ovaj drugi sluaj izgleda shvatljiviji. Ali treba upitati sve filozofe koji brane ovakva miljenja, kao to smo to naznaili u naim prethodnim raspravljanjima, ne to da li oni brane miljenje da izvesna stvar postoji ili ne postoji, nego da li rei kojima se oni slue imaju izvestan smisao, tako da bismo mogli raspravljati polazei od jedne definicije, utvrujui naroito ta znai neistinito ili istinito. Ako

ono za ta se tvrdi da je istinito nije nita drugo nego ono to se porie kao neistinito, nemogue je da sve bude neistinito, jer je potrebno da jedan od dva lana suprotnosti bude istinit. Zatim, ako svaka stvar nuno zahteva da je ili potvrdimo ili osporimo, nemogue je da i jedna i druga postavka budu neistinite, jer je neistinit samo jedan lan suprotnosti. Sva ovakva uenja izloena su, dakle, prigovoru, tako da esto kaemo da sama sebe rue. U stvari, onaj koji kae da je sve istinito potvruje, izmeu ostalog, istinitost postavke suprotne njegovoj sopstvenoj, tako da njegova sopstvena postavka nije istinita (jer protivnik tvrdi da ona nije istinita), dok onaj koji kae da je sve neistinito potvruje i neistinitost onoga to sam kae. ako ine izuzetke, prvi tvrdei da jedino postavka suprotna njegovoj nije istinita, a drugi da jedino njegova nije neistinita, oni su ipak primorani da trae mnotvo izuzetaka kako za istinite tako i za neistinite postavke. Naime, onaj koji kae da je istinita postavka istinita, sam kae istinu; a to e nas odvesti u beskonanost. Oigledno je jo i to da ni orri koji tvrde da sve miruje ni oni koji tvrde da se sve kree ne govore istinu. Naime, ako sve miruje, iste stvari e biti veito istinite. Meutim, oigledno je da se u ovom pogledu stvari menjaju, jer ko zastupa miljenje da sve miruje ni sam nije postojao u datom trenutku, dok u drugom trenutku nee vie postojati. Ako se, naprotiv, sve kree, nita nee biti istinito; sve e, dakle, biti neistinito. Ali dokazano je da je to nemogue. Osim toga, potrebno je da ono to se menja postoji kao stvarnost, poto se promena vri od neega ka neemu. Najzad, ni.ie istina ni to da sve as miruje, a as se kree, i da nita nije veito, jer postoji jedna stvarnost koja neprekidno pokree stvari koje se kreu, dok je sam prvi pokreta nepokretan. KNJIGA IV l.
POJAM I DEFINICIJA NACELA

Pod naelom se podrazumeva pre svega ishodite kretanja stvari: takvo je, na primer, naelo prave i puta, kome odgovara drugo naelo na suprotnom kraju. To je takoe najbolja 1013a polazna taka za svaku stvar. Na primer, ak i u nauci ponekad ne treba ii od poetka i od prvog pojma stvari, nego od onoga to moe najbolje olakati uenje. Naelo je takoe prvi i imanentni element postojanja, kao dno broda i temelji kue i, za ivotinje srce, prema jednima, odnosno, prema drugima, glava ili svaki deo tela koji je sposoban da igra tu ulogu. Naelom se takoe naziva prvi i neimanentni uzrok stvaranja, prirodna poetna taka kretanja ili promena. Na primer, dete potie od oca i majke, a bitka od uvrede. Naelom se

jo naziva stvarnost ija svesna volja pokree sve to se kree i menja sve to se menja. Na primer, sudije u gradovima, oligarhije, monarhije i tiranije nazivaju se naelima, kao umetnost, a naroito arhitektonske umetnosti. Najzad, poetna taka znanja izvesnoj stvari takoe se zove naelom te stvari: hipoteze su naela dokazivanja. Uzroci se uzimaju u onoliko znaenj a koliko ima naela, jer svi su uzroci naela. Zajedniko obeleje

svih naela je, dakle, to to su oni izvor od koga potie stvarnost, ili stvaranje, ili saznanje. Meutim, meu ovim naelima jedna su imanentna, a druga spoljna; zbog toga je priroda jedne stvarnosti naelo, kao element, misao, izbor i formalna supstanca. Najzad, treba dodati konani uzrok, poto je za mnoge stvari dobro i lepo naelo saznanja i kretanja.
2.

POJAM UZROKA

Uzrokom se naziva, u prvom smislu, imanentna materija od koje je sainjena izvesna stvar: bronza je uzrok statue, a srebro pehara; a materija bronze i srebra takoe je uzrok. U drugom smislu, uzrok je oblik i obrazac, to jest definicija sutine i vrste. Na primer, to je odnos broja dva prema bro.iu jedan i broj uopte; ili kao to su delovi definicije, koji su takoe uzrok. Uzrok je jo prvo naelo promene ili mirovanja. Tvorac odluke je uzrok akcije, a otac je uzrok deteta, i uopte sila koja deluje je uzrok onoga to je uinjeno, a ono to vri promenu je uzrok onoga to trpi promenu. Uzrok je takoe svrha, to jest konana svrha. Na primer, zdravlje je uzrok etnje. Zato u stvari ovek eta? Mi odgovaramo: da bi bio zdrav i, govorei tako, mislimo da smo dali objanjenje uzroku. Isti je sluaj sa svim onim to je, pokrenuto neim drugim, a ne samo od sebe, po1013b srednik izmeu pokretaa i svrhe. Tako su mravljenje, ienje, lekovi i instrumenti uzroci zdravlja, jer se sva ova sredstva upotrebljavaju u izvesnu svrhu. Ovi uzroci meusobno se razlikuju samo utoliko to su jedni instrumenti, a drugi akcije. Takva su nesumnjivo razna znaerrja rei uzrok. Ova razlika u znaenju pojma uzroka ob7

99

janjava kako za isti predmet moe da bude vie uzroka, i to ne sluajno. Na primer, statua ima za uzroke vajarsku umetnost i bronzu, ne uopte uzev, nego ukoliko je to statua. Ali oni se ne pojavljuju na isti nain: jedan je materijalni, a drugi pokretaki uzrok. Uzroci mogu takoe biti uzajamni. Umor je uzrok dobrog zdravlja, a ovo je uzrok umora, ali ne na isti nain: jedno je svrha, a drugo naelo kretanja. tavie, isti uzrok moe ponekad izazvati suprotnosti. Za ono to je svojim prisustvom uzrok izvesne stvari kae se da je ponekad svojim odsustvom uzrok suprotnog. Na primer, odsustvo pilota je uzrok brodoloma, jer bi prisustvo pilota bilo uzrok spasa; dva uzroka, prisustvo i lienost, tada su i jedno i drugo uzroci kretanja. Svi uzroci koje smo upravo nabrojali oigledno spadaju u etiri vrste. Slova za slogove, materija za vetake predmete, vatra, zemlja i svi slini elementi za tela, delovi za celinu, premise za zakljuak su uzroci ukoliko iz njih proistiu stvari; a od ovih uzroka jedni su uzroci kao subjekt, kao to su to delovi, a drugi sutina, kao to su to celina, sastav il oblik. Za seme, lekara, tvorca neke odluke i uopte silu koja deluje svi ovi uzroci su naela promene ili zaustavljanja. Drugi uzroci su svrha i dobro drugih stvari. Konana svrha je zaista dobro u pravom smislu rei i cilj drugih bia. Uostalom, od malog je znaaja to se kae da je ta svrha dobro samo po sebi ili prividno dobro. Takvi su, dakle, uzroci i broj njihovih vrsta. Uzroci se pojavljuiu u mnogim nainima postojanja, ali svi ovi naini mogu se svesti na nekolicinu. Uzroci se mogu razlikovati prema raznim odnosima. Tako je meu uzrocima iste vrste jedan raniji, a drugi kasniji. Na primer, za zdravlje, lekar i strunjak; za celinu dvostruko i broj. vrste koje sadre poseban uzrok uvek su uzroci posebnog dejstva. Takoe ima sluajnih uzroka i njihovih vrsta. Na primer, Poliklet je, na jedan nain, uzrok statue, a na 1014a drugi nain to je vajar, jer je sluajnost da je vajar Poliklet. Zatim ima vrsta koje sadre sluajnost. Tako je ovek, ili ivo bie uopte, uzrok statue, poto je Poliklet ovek, a ovek ivo bie. Meu ovim sluajnim uzrocima jedni su dalji, a druSi blii, kao kad bi se reklo, na primer, da je uzrok statue belo i muziar, a ne samo Poliklet ili ovek. Za sve ove uzroke, one u uobiajenom smislu kao i one koji se odnose na sluajna zbivanja, smatra se da imaju sopstvenu mo ili da je stiu dejstvom. Na primer, neimar koji sebi gradi kuu, i neimar koji gradi uopte. To isto treba napomenuti za ono to predstavlja uzroke pomenutim stvarima. Na primer, jedna stvar moe se nazvati uzrokom neke pojedine statue, ili statue ili slike uopte; neke pojedine bronze, ili bronze ili materije uopte. Ista je stvar sa sluajnostima. Najzad, sluajni uzroci i uzroci u

pravom smislu rei mogu se nai ujedinjeni u istom pojmu. Kad se kae, na primer, ne Poliklet niti vajar, nego vajar Poliklet. Meutim, svi ovi naini postojanja uzroka svode se na kraju na est, a svaki od njih ima dva smisla. Oni su u stvari uzroci, kao pojedinac ili vrsta, sami po sebi ili sluajno, ili su kao vrsta sluajnosti, ili su sastavljeni ili jednostavni, a svi se mogu smatrati kao oni koji deluju, ili kao oni koji mogu da postoje. Ali razlika meu njima je ta to uzroci koji imaju snagu dejstva i posebni uzroci postoje u isto vreme, ili ne postoje. Na primer, ovaj lekar lei, a ovaj bolesnik je izleen, ovaj arhitekt gradi, a ova kua je sagraena. Naprotiv, to se tie potencijalnih uzroka, sluai nirje uvek ovakav: kua i arhitekt ne propadaju u isto vreme.
POJAM ELEMENTA

Za elemenat se kae da je prvi imanentni sastavni deo stvarnosti i specifino nedeljiv na druge vrste. Na primer, elementi rei su delovi od kojih je sastavljena re i na koje se ona konano deli, delovi koji se ne mogu vie podeliti na druge elemente ija je vrsta razliita od njihove. Ali kad bi se podelili njihovi delovi bili bi iste vrste, kao to je estica vode voda, dok deo sloga nije slog. Filozofi koji raspravljaju elementima tela ovako nazivaju i poslednje delove na koje se dele tela, delove koji se ne mogu vie podeliti na druga tela razliite vrste; i bilo da ima jedna ili vie stvari ove vrste, oni ih nazivaju elementima. Slino se kae i za ono to nazivaju elementima matematikih teorema 1014b i uopte elementima dokazivanja. Naime, prvi dokazi, koji su u osnovi veine dokaza, nazivaju se elementima dokazivanja; ovakve vrste su prvi silogizmi sastavljeni od tri izraza od kojih jedan slui kao posrednik. Polazei od toga i u irem smislu, pod elementom se podrazumeva jo i ono to slui velikom broju stvari, kao jedno i malo. Zbog toga se elementom naziva malo, jednostavno, nedeljivo. Iz ovoga sledi da su na.ioptiji pojmovi elementi, jer se svaki od njih, poto je jedan i jednostavan, nalazi u mnotvu stvarnosti, ili u svima, ili u veini njih. Zbog toga neki smatraju i jedan i taku kao elemente. poto su ovako oznaene vrste opte i nedeljive (jer se ne mogu definisati), neki tvrde da su rodovi elementi, i to ak vie nego to je to razlika, poto je rod najoptiji. Zaista, tamo gde postoji razlika, sledi rod, ali tamo gde postoji rod, nema uvek razlike. Meutim, zajedniko obeleje svih znaenja izraza je to to je elemenat svake stvarnosti njeno sastavno i imanentno naelo.
POJAM FRIRODE

Za prirodu se kae, u jednom odreenom smislu, da je stvaranje onoga to raste. Ako se, na primer,

samoglasnik ,,i" (iz rei priroda") izgovara dugo; u drugom smislu, to je prvi imanentni elemenat iz koga proizlazi ono to raste; to je takoe naelo prvog kretanja za svako prirodno bie u kome se ono sutinski nalazi. Prirodnim rastenjem bia naziva se prirataj koji ono dobija od drugog bia dodirom i prirodnim spajanjem, ili, kao u sluaju zametaka, sraivanjem. Prirodno spajanje razlikuje se od dodira; u ovom drugom sluaju zaista se ne zahteva nita drugo do sam dodir, dok za prirodno spajanje postoji neto to je jedno i istovetno kod dva bia; to, umesto obinog dodira, proizvodi pravo stapanje i sjediirjuje bia prema celini i koliini, ali ne prema kvalitetu. Prirodom se naziva i prva osnova od koje je sainjena ili proizlazi neka vetaka stvar, osnova liena oblika i nesposobna da izdri izvesnu promenu kako bi izila iz sopstvenog potencijalnog stanja. Na primer, bronza se naziva prirodom statue i predmeta od bronze, drvo prirodom predmeta od drveta i tako dalje. Jer, u svakoj tvorevini sainjenoj od ovih elemenata prva materija traje i dalje. U ovom smislu pod prirodom se podrazumevaju i elementi prirodnih stvari, bilo da se kao elementi uzmu vatra, zemlja, vazduh ili voda, ili neko drugo istovetno naelo, ili vie ovih elemenata, ili, najzad, svi ovi elementi zajedno. U drugom smislu, prirodom se naziva supstanca prirodnih stvari; ovo znaenje daju joj oni koji kau da je priroda prvobitni sastav, ili, kao to kae Empedoklo: ,,Ni 1015a jedno bie nema jednu prirodu, nego ima samo meavinu i razdvajanje meavine, a priroda je samo ime koje su dali ljudi". Takoe za sve to prirodno postoji ili postaje, iako ve ima u sebi prirodno naelo postajanja ili postojanja, kaemo da jo nema svoju prirodu ako nema znaenja i oblik. Prirodni predmet dolazi, dakle, iz spajanja materije i oblika. To je sluaj, na primer, sa ivim biima i njihovim delovima. Poto smo to rekli, priroda je ne samo prva materija (ona je prva na dva naina: ili prva u odnosu na sam predmet, ili apsolutno prva; tako je, za stvari od bronze, bronza prva u odnosu na te stvari, ali apsolutno prva nesumnjivo je voda ako se usvoji miljenje da su sva rastvorljiva tela voda), nego i znaenje i supstanca. To je, u stvari, cilj postojania. U prenosnom smislu i uopteno, svaka supstanca naziva se prirodom prema obliku, jer je priroda stvari takoe neka vrsta supstance. Iz svega to smo rekli sledi da je priroda u svom prvom i osnovnom znaenju supstanca bia koja sadre, u samim sebi i, kao takva, naelo svog kretanja. Naime, materija zaista dobija ime prirode samo zato to je sposobna da u sebe primi to naelo, i postajanje i rastenje zato to su to kretanja koja iz njega proizlaze. to naelo kretanja prirodnih bia, koje im je imanentno, postoji u njima ili kao mogunost ili kao entelehija.

5. POJAM NUZNOG

Nunim se naziva ono bez ega, uzeto kao uslov, nije mogue iveti. Na primer, disanje i hrana nuni su ivom biu; bez toga ono ne moe da ivi, Bez toga dobro ne moe ni da postoji ni da postane, bez toga zlo ne moe da se odbaci ni da se otkloni. Tako je nuno piti lek da ovek ozdravi, i ploviti prema Egini da tamo dobije novaca. Nuno je takoe ono to ie prinudno i prisilno, to jest ono to ini prepreku i smetnju nagonu i smiljenom izboru; jer prinudno se naziva nunim i zbog toga to je ono muno. Jer, kako kae Euenos: Svako delo nametnuto nunou je teko." Sila je takoe nunost, prema Sofoklovim reima: Sila me primorava da to inim." Nunost izaziva pomisao na neto nesavitljivo, i to s pravom, jer je ona suprotna kretanju koje proistie iz izbora i iz prorauna. S druge strane, kad neto ne moe da bude drukije nego to je, mi kaemo da je nuno da bude tako. Osim toga, iz ove nunosti izgleda kao da proizlazi i svaka druga nunost. U stvari se kae da postoji nunost, koja se vri ili trpi 1015b u smislu prinude, kad se usled nasilja ne moe zadovoljiti tenja, to je isto kao kad se kae da je nunost ono na osnovu ega je nemogue da izvesna stvar bude drugaija. Isti je sluaj to se tie uslova ivota i dobra. Kad u stvari postoji nemogunost ili za dobro ili za ivot i postojanje, da postoje bez izvesnih uslova, ti uslovi su tada nuni, a ova vrsta uzroka je vrsta nunosti. Osim toga, dokazivanje je deo nunih stvari, jer je nemogue da zakljuak bude drugaiji nego to je, kad se radi dokazivanju u pravom smislu rei. Razlozi za ovu nunost su premise, ako je tano da postavke iz kojih proistie silogizam ne mogu da budu drugaiie nego to jesu. Neke meu nunim stvarima ima.iu uzrok nunosti izvan sebe, a druge u samim sebi, i one su same uzrok nunosti i drugih stvari. Zakliuimo da je nuno u prvom i osnovnom smislu jednostavno; jednostavno odista ne moe da bude na vie naina, pa, prema tome, ono takoe nije u ovom i onom stanju, jer bi samim tim postojalo na vie naina. Ako, dakle, ima veitih i nepokretnih bia, nita ne bi moglo da silom primorava i ometa njihovu prirodu.
POJAM JEDNOG

Jedno znai ili ono to je takvo po sluajnosti, ili je to po sutini. Na primer, Koriskos i muziar, i muziar Koriskos su jedna i ista osoba, jer postoji istovetnost izmeu izraza Koriskos i muziar," i Koriskos muziar." Muziar i pravedan, s jedne strane, i muziar Koriskos i pravini Koriskos, s druge strane, takoe su jedna

osoba. Za sve ovo kae se jedno po sluajnosti jer, s jedne strane, pravian i muziar su sluajnosti jedne supstance i, s druge strane, muziar i Koriskos su uzajamno jedno drugome sluajnost. Isto tako na izvestan nain muziar Koriskos je jedno sa Koriskosom, poto je jedan od dvaju delova ovog izraza sluajnost drugog dela; drugim reima, muziar je sluajnost Koriskosa; a muziar Koriskos je jedno sa pravienim Koriskosom, poto je prvi deo svakog od ovih dvaju izraza sluajnost jednog i istog subjekta. Takav je sluaj i onda kad sluajnost potvruje rod ili neki pojam uzet u optem smislu. Ako se, na primer, kae da su ovek i ovek muziar ista stvar, to je stoga to je ovek supstanca koja ima za sluajnost muziara, ili pak stoga to su ovek i muziar sluajnosti nekog pojedinca kao to je Koriskos. Ali ovde ove sluajnosti nisu, meutim, sluajnosti na isti nain: jedna je verovatno kao rod i postoji u supstanci; druga je kao obino stanje ili sklonost supstance. Za sve to se kae jedno po sluajnosti kae se, dakle, u ovom smislu. Preimo na ono to se zove jedno po sutini. Imamo najpre ono to se naziva jednim po ne1016a prekidnom nizu, kao snop zbog veze, ili komadi drveta zbog lepka. Za liniju, ak i ako je izlomljena samo ako je neprekinuta, kae se da je jedna, kao to je to i svaki deo tela, kao noga i ruka. Od svega ovoga ono to je neprekidno po prirodi vie je jedno nego ono to je takvo vetaki. kae se da je neprekidno ono ije je kretanje bitno jedno i ne moe da bude drugaije; kretanje je jedno kad je nedeljivo, a ono je nedeljivo po vremenu. Stvari neprekidne po sutini su one koje imaju tenje jedinstvo nego ono koje proizlazi iz dodira. U stvari, ako stavite u dodir parad drveta, ne moete rei da je to jedno pare drveta, ili jedno telo, ili neprekidna veliina bilo koje vrste. Za stvari koje predstavljaju apsolutno neprekidnu koliinu tada se kae da su jedno, ak i ako su savijene, ali one koje nisu savijene to su jo vie. Na primer, cevanica ili butina vie je jedno nego noga, poto moe da bude da noga nema jedno kretanje; a prava linija vie je jedno nego izlomljena linija. Za liniju koja pokazuje savijenost i ugao kaemo da je jedna i ne-jedna, poto njeno kretanje moe podjednako da se ne vri u isto vreme, ili da se vri u isto vreme na itavoj njenoj duini. Naprotiv, za pravu liniju kretanje se uvek vri u isto vreme; ne moe da bude da jedan od njenih iseaka koji ima obim miruje, a da se drugi kree, kao u sluaju izlomljene linije. Jedno po sutini tizima se u jo jednom smislu: kad se subjekt ne izdvaja posebno; a ne izdvaja se posebno u sluaju bia iji je rod nedeljiv za zapaanje. Subjekt bilo da je bliski subjekt, bilo da je krajnji tada je konano stanje. Kae se, na primer, s jedne strane, da je vino jedno i da je voda jedno po tome to su nedeljivi po rodu. Kae se s druge, strane, da su sve tenosti jedno, kao ulje, vino, rastvorljiva tela, zato to je konani supstrat svih njiih istovetan, jer su svi voda ili

vazduh. Da su jedno po sutini kae se jo za bia iji je rod jedan iako je podeljen na meusobno suprotne razlike; za sva ova bia kae se da su jedno, jer je rod na kome se zasnivaju takve razlike jedan. Na primer, konj, ovek i pas sainjavaju jedinstvo, jer su svi iva bia; ovo je kao u slinom sluaju gde postoji jedinstvo materije. Za ova bifa kae se da su jedno as na nain koji smo maloas objasnili, as u odnosu na vii rod. To se kae kad su to poslednje vrste svog roda (koji je iznad drugih rodova). Na primer, ravnokraki trougao i ravnostrani trougao su jedna i ista slika, jer su oba trougli, ali oni nisu isti. Kao jedno po sutini jo se kae za stvari iji je pojam koji izraava sutinu nerazdeljiv od drugog pojma koji pokazuje sutinu druge stvari. Pri tome, meutim, svaki pojam sam po sebi moe da bude deljiv. Tako ono to raste i ono to se smanjuje sainjavaju jedinstvo, poto postoji jedinstvo pojma, kao to za povrine postoji jedinstvo definicije njihovog oblika. Jednom reju, u svima sluajevima kad je misao iji je 1016b predmet sutina nedeljiva i ne moe da izvri odvajanje ni u vremenu, ni u prostoru ni u pojmu, naroito u ovim sluajevima postoji jedinstvo, a pogotovu kad se radi supstancama. Uopte uzev, za sve to je nedeljivo, ukoliko je nedeljivo, samim tim kae se da je jedno. Ako su, na primer, kao ovek, dve stvari nedeljive, imamo jednu vrstu oveka; ako su one to kao ivo bie imamo jednu vrstu ivog bia; ako su to kao koliina, imamo jednu vrstu koliine. Veina bia naziva se, dakle, jednim samo zato to ili ine, ili imaju, ili trpe neto to je jedno, ili to se odnose na to jedno dok su bia kojima se jedinstvo pripisuje u prvom smislu ona ija je supstanca iedna, i to jedna bilo kao trajnost, ili kao rod, ili kao pojam. Naime, ono to ubrajamo meu mnogostruke stvari to su ili bia koja nisu neprekidna, ili su to bia koja nisu specifino iedna, ili bia iji pojam ne predstavlja jedno. tavie, u jednom sluaju mi kaemo da je neto jedno ako je ono takvo kao koliina ili neprekidnost; u drugom sluaju mi to ne kaemo ako to nije jedna celina, to jest to treba da bude jedno po obliku. Na primer, ne bismo mogli govoriti jedinstvu videi poreane bez reda, jedne za drugima, delove cipele; to se moe rei samo onda kad postoji, ne obina povezanost, nego takva sreenost da to bude cipela koja ve ima svoj jedan i odreen oblik. Iz tog razloga kruna linija je ona koja je od svih najvie jedna, jer ini celinu i jer je zavrena. Sutina jednog je ta to je on neka vrsta brojnog naela. U stvari, prva mera je naelo, jer ono iz ega prvobitno upoznajemo svaki rod je prva mera toga roda; naelo saznanja u svakom rodu je, dakle, jedno. Ali jedno nije isto u svima rodovima. Ovde je to poluton, tamo samoglasnik ili suglasnik; jedno je drugo za teinu, a drugo za kretanje. Ali u svima sluajevima

jedno je nedeljivo, bilo po koliini, bilo po vrsti. Ono to je nedeljivo po koliini, i kao koliina, i to je apsolutno nedeljivo, i bez poloaja, zove se jedinstvo; ono to je apsolutno nedeljivo, ali s poloajem, zove se taka; ono to je deljivo samo po j ednoj dimenziji to je linija; ono to je deljivo u dve dimenzije je povrina; ono to je apsolutno deljivo po koliini i po tri dimenzije, zove se telo. Obrnutim redom, ono to je deljivo u dva smisla jeste povrina; u jednom smislu, linija; ono to nije deljivo ni na koji nain po koliini to je taka ili jedinica: bez poloaja, jedinica; s poloajem, taka. tavie, ono to je jedno ono je to ili po broju, ili po vrsti, ili po rodu, ili po analogiji. Po broju, to su bia ija je materija jedna; po rodu, bia za koja se potvruje samo tip roda; najzad, po analogiji, to su sve stvari koje su jedna prema drugoj kao to je trea stvar prema etvrtoj. Kasniji naini postojanja jednog uvek sadre u sebi ranije naine. Na primer, ono to 1017a je jedno po broju takoe je jedno po vrsti, dok ono to je jedno po vrsti nije to uvek po broju; sve to je jedno po vrsti jedno je i po broju, ali ono to je jedno po rodu nije to uvek po vrsti, ono je to samo po analogiji; najzad, ono to je jedno po analogiji nije to uvek po rodu. S druge strane, oigledno je da e se mnogostruko deliti u obmutom smislu na onoliko naina koliko i jedno. Mnogostrukost, u stvari, postoji ili usled isprekidanosti, ili usled podele materije po vrsti, bilo da se radi bliskoj materiji ili krajnjoj materiji, ili pak usled mnotva pojmova koji odreuju sutinu neega.
7. POJAM STVARNOSTI KAO SLUCAJNOSTI, SUSTINE, 1STINE I KAO MOCl I DELA

Stvarnou se naziva ono to je to po sluajnosti, ili je to samo po sebi. Ono je to po sluajnosti kada, na primer, kaemo da je pravednik muziar, ili da je ovek muziar, ili da je muziar ovek; gotovo slino tome rei da muziar gradi, znai rei da je arhitekt muziar po sluajnosti, ili da je muziar arhitekt po sluajnosti. U stvari, rei: ovo je ono, znai da je ono sluajnost ovoga. Ista primedba vai za sluajeve koje smo pokazali. Na primer, ako kaemo da je ovek muziar i da je muziar ovek, iii da je belo muziar, ili da je muziear belo, ova dva druga izraza znae da su i jedan i drugi osobine sluajnosti iste stvarnosti koja postoji, i to prva je osobina sluajnost stvarnosti, a druga da je muziar ovek, iz ega sledi da je muziar sluajnost oveka. Isto tako kae se da ne-belo postoji, jer postoji ono ija je to sluajnost. Prema tome, tako se kae za stvari koje postoje po sluajnosti i to ili stoga to dve sluajnosti pripadaju onome to postoji, ili stoga to je sluajnost osobina onoga to postoji, ili, najzad, to postoii samo ono emu pripada kao sluajnost 0110 ija je to osobina.

Stvamost kao bie po sutini dobija sva znaenja prikazana tipovima vrsta, jer je broj znaenja stvarnosti ravan ovim vrstama. Zatim, poto jedne od osobina znae sutinu, druge kvalitet, tree koliinu, etvrte odnos, pete akciju ili strast, este mesto i sedme vreme svakoj od ovih vrsta odgovara jedno od znaenja stvarnosti. To je zato to nema nikakve razlike izmeu ovek je zdrav" i ovek je u dobrom zdravlju" niti izmeu ovek koji eta ili ee" i ovek eta ili see". Isto to vai i za druge sluajeve. Biti i jeste jo znai da je neka postavka istinita, a ne biti da ona nije istinita, nego da je neistinita, li to jednako za potvrivanje kao i za poricanje. Na primer: Sokrat je muziar" znai da je to istina, a Sokrat je ne-beo" znai da je i to istina. S druge strane, rei da dijagonala nije merljiva stranom, znai da je to neistinito. Osim toga, biti i stvarnost jo znae as potencijalnu stvarnost, as stvarnost u entelehiji 1017b raznih vrsta stvarnosti kojima smo govorili. U stvari, mi kaemo da vidi" i onaj koji vidi potencijalno i onaj koji vidi u entelehiji. Znanjem nazivamo kako mo ostvarivanja znanja tako i ostvareno znanje; a mirovati kaemo za ono to ve miruje, kao i za ono to moe da miruje. Ista je stvar i sa supstancama. Mi kaemo da je Hermes u kamenu, a polulinija u liniji; usevom, pak, nazivamo ito koje jo nije zrelo. Meutim, raspraviemo na drugom mestu tome kad je stvarnost potencijalna, a kad jo nije.
8.

POJAM SUPSTANCE

Supstancom se nazivaju prosta tela kao to su zemlja, vatra, voda i sve sline stvari, tela uopte i njihovi sastavni delovi, iva i boanska bia i, najzad, njihovi delovi. Sve ove stvari zovu se supstancama zato to nisu osobine jednog subjekta, nego su, naprotiv, druge stvari njihove osobine. Reeno na drugi nain, supstanca je sve ono to je imanentni uzrok postojanja stvarnosti ija se priroda sastoji u tome to ih ne potvruje neki subjekt, na primer,' dua u ivom biu. Takoe su imanentni delovi tih stvarnosti delovi koji ih ograniavaju i oznaavaju njihovu individualnost, a ije bi unitenje bilo unitenje svega. Takav je sluaj, kau neki, sa odnosom povrine prema telu i linije prema povrini. U irem smislu, oni broj smatraju supstancom ove vrste; jer, ako bi se on unitio, ne bi bilo vie niega, jer je broj ono to ograniava sve stvari. tavie, sutina izraena u definiciji takoe se naziva supstancom svake stvari. Iz ovoga sledi da se pojam supstance svodi na dva znaenja: to je konani subjekt koji vie ne potvrduje nikakav drugi i, s druge strane, to je jo ono to je, poto je jedinka uzeta u sutini,

takoe i deljivo; to je oblik i primarni smisao svake stvarnosti.

9. POJMOVI ISTO", DRUGAIJE", RAZLlClTO", SLICNO"

Kae se da je neto ,.isto" kad je takvo sluajno. Na primer, belo i muziar su istovetni, jer su sluajnost istog subjekta, kao i ovek i muziar, jer je jedan sluajnost drugoga; i muziar je ovek, jer je muziar sluajnost oveka. Naime, i jednom i drugom je isto obeleje, a odvojeno svaki od njih je takav, poto su i ovek i muziar istovetni s ovekom muziarem, i obrnuto, Meutim, sluajno obeleje je razlog zbog koga se ovakve istovetnosti ne mogu uoptiti. U stvari, nije istina kad se kae da je svaki ovek isto to i muziar, jer ono to je opte pojavljuje se samo po seb-i, dok sluajnost ne 1018a dolazi sama po sebi, nego se odreuje posebno za svaki sluaj. Tako smatramo da su Sokrat i muziar istovetni. Sokrata ne potvruje mnotvo, i zato se ne kae svaki Sokrat", kao to se kae svaki ovek". Osim istog po sluajnosti postoji i isti sam po sebi u onoliko znaenja koliko ih ima za jedan sam po sebi. Isto po sebi kae se u stvari za bia ija je materija jedna bilo po vrsti, bilo po broju, kao i za lica ija je supstanca jedna. Oigledno je, dakle, da je istovetnost stvarnosti, ili jedinstvo mnotva stvarnosti, ili, najzad, jedinstvo jedne stvarnosti s kojom se postupa kao s mnogostrukom kad se kae, na primer, da je izvesna stvar istovetna sa samom sobom; s njom se tada postupa kao da ih ima dve. Drugaije" se kae za pojmove koji imaju mnotvo vrste, ili materije, ili definicije njihove supstance; drugaije uopte ima znaenja suprotna znaenjima istog. Razliit" se kae za stvari koje, iako su drugaije, imaju izvesnu istovetnost, ne po broju, nego po vrsti, ili rodu, ili analogiji. Ovaj izraz upotrebljava se jo za sve to je drugo po rodu, ili pak za suprotnosti, ili, najzad, za ono to u svojoj sutini sadri menjanje. Slino" se kae za stvari kojtma se po svemu pripisuju isti atributi, koje imaju vie slinosti nego razlike i iji je sastav jedan. Najzad, ono to ima vei broj suprotnosti s nekom drugom stvari, ili znaajnije suprotnosti prema kojima su stvari sposobne za promenu, to je slino ovoj drugoj stvari. Sto se tie pojma oprean", 011 se upotrebljava u znaenju koje je suprotno znaenju pojma slian".
POJMOVI SUPROTNOST", OPRENOST", RAZLIKE" VRSTAMA

Suprotnost" se kae za protivrenost, za protivno, za liavanje i posedovanje za krajnosti, ishodinu i krajnju taku stvaranja i unitenja; iu svim sluajevima

kad dva atributa ne mogu da postoje zajedno u subjektu koji ih dobija, za te atribute kae se da su suprotni, bilo sami po sebi, bilo po svojim elementima. Sivo i belo zaista ne pripadaju u isto vreme istom subjektu; otuda dolazi da su njihovi elementi suprotni. Oprenim" se nazivaju atributi razliiti po rodu koji ne mogu da postoje u istom objektu, koji su sasvim razliiti u istom rodu i koji se sasvim razlikuju u istom subjektu koji ih dobija, ono to se najvie razlikuje meu predmetima koji potpadaju pod istu mogunost, i, najzad, one stvari koje se potpuno razlikuju bilo u apsolutnom smislu, bilo po rodu, bilo po vrsti. Ostale stvari koje su oprene nazivaju se tako jedne stoga to poseduju vrste suprotnosti kojima smo maloas govorili, druge 'stoga to dobijaju suprotnosti te vrste, tree stoga to stvaraju ili su u stanju da stvaraju te suprotnosti, ili to ih sada stvaraju ili trpe, ili to predstavljaju gubitke ili tekovine, posedovanja ili liavanja tih suprotnosti. poto se jedan i stvarnost uzimaju u vie znaenja, iz toga nuno sledi da se pojmovi izvedeni iz njih takoe uzimaju u ovim istim znaenjima, tako da isti", drugaiji" i suprotan" moraju da se menjaju prema svakoj" kategoriji. Drugaiji" po vrsti primenjuje se na stvarnosti koje, poto su istog roda, nisu jedne dru1018b gim podreene, koje, poto su istog roda, pokazuju izmeu sebe neku razliku, i koje imaju neku suprotnost u svojoj supstanci. Promena po vrsti postoji i meu suprotnostima, ili u svima suprotnostima, ili u onima koje se nazivajusuprotnostima u prvom znaenju ovog izraza; druge po vrsti su i suprotnosti ije se definicije razlikuju u poslednjoj vrsti roda. Na primer, ovek i konj su nedeljivi po vrsti, ali njihove su definicije razliite. Najzad, druga po vrsti su obeleja iste supstance koja imaju neku razliku. Isti po vrsti kae se u svima sluajevima suprotnim prethodnima.
11. ODREIVANJE POJMOVA RANIJE" I KASNIJE"

Poto se odredi postojanje onoga to je prvo naelo u svakoj vrsti, za izvesne stvari se kae da su ranije" i docnije" zbog najvee blizine nekom naelu odreenom ili uopte i po prirodi, ili u odnosu na neto, ili prema mestu, ili prema izvesnim osobama. Na primer, ono to je ranije po mestu to je najblie ili nekom mestu odreenom prirodom, kao sredina ili kraj, ili nekom predmetu uzetom nasumce; a ono to je od njega udaljenije, kasnije je. Ono to je ranije po vremenu udaljenije je od sadanjeg trenutka (tako je za prolost trojanski rat raniji od persijskih ratova, jer je udaljeniji od sadanjeg trenutka. To je, s druge strane, ono to je blie sadanjem trenutku. Nemejske igre su za budunost ranije od Pitijskih igara, jer su blie sadaniem

trenutku, poto trenutak slui kao poetak i ishodina taka. Ono to je ranije po kretanju blie je prvom pokretau. Na primer, dete je ranrje od odraslog oveka; takav je i bilo koji poetak uzet u optem smislu. Ranije po moi je ono to je nadmonije, ono to moe vie. Ovakvo je ono emu se nuno pokorava ono to je kasnije, tako da se ovo ne moe pokrenuti ako ga prvo ne pokrene, ali se kree ako ga prvo pokrene. Tu poetak stvari predstavlja volja. Prvi po redu" kae se\za stvari kjaje se nalaze na izvesnom rastojanju u odnosu na neki odreeni predmet, po nekom utvrenom pravilu. Tako je igra koji se nalazi iza kolovoe raniji od igraa iz treeg reda, a pretposlednja ica lire ranija je od najvie; naime, tamo je poetak kolovoa, a ovde je to srednja ica. Ovako, dakle, treba shvatiti ono to je ranije i kasnije. Reeno na drugi nain, ono to je ranije po znanju smatra se kao ono to je uopte ranije. Ali ono to je ranije po smislu nije isto to i ranije po oseajnom redu. Po logikom redu, opte" je ranije; po oseajnom redu, to je pojedinano". Osim toga, po logikom redu sluajnost je ranija od celine; na primer, muziar je raniji od oveka muziara, jer pojam celine ne moe postojati bez dela, iako muziar u stvari ne moe da postoji bez nekog bia muziara. Ranije se kae takoe za osobine ranijih stvari. 1019a Na primer, pravougaono je ranije od uglaane povrine, jer jedno je osobina linije kao takve, a drugo osobina povrine. Takvi su razni sluajevi ranijeg i kasnijeg. Takoe postoji ranije i kasnije po prirodi i supstanci. U ovom smislu ranije su stvari koje mogu da postoje nezavisno od drugih stvari, dok druge stvari ne mogu da postoje bez njih, sudei prema merilu kojim se sluio Platon. Poto je bie mnogostruko, onda je, pre svega, subjekt raniji, to ini da je supstanca ranija; zatim prema tome da li se radi mogunosti ili entelehiji, imamo ranije" u odnosu na mogunost i ranije" u odnosu na entelehiju. Na primer, po mogunosti, polulinija je ranija od itave linije, deo od celine, a materija od supstance; ali, po entelehiji, ove stvari su kasnije, poto e one biti u entelehiji tek kad se celina raspadne. U izvesnom pogledu, sve to se naziva ranijim i kasnijim zavisi od ovog drugog smisla. Izvesne stvari zaista mogu, u redu stvaranja, da postoje nezavisno od drugih stvari; na primer, celina bez delova. to mogu i druge stvari, u redu unitenja; na primer, deo bez celine. Isti je sluaj sa svima drugim znaenjima ranijeg.
12.

POJMOVI ,,MO", NEMO"

Reju ,,mo" naziva se naelo kretanja ili promene koje se nalazi u nekoj drugoj stvarnosti, ili u istoj stvarnosti uzetoj kao da je druga. Na primer, vetina graenja je mo koja se

nalazi u izgraenoj stvari; naprotiv, mo leenja moe da se nae u izleenom oveku, ali ne u svojstvu onoga koji lei. Mo, dakle, uopte znai naelo menjanja ili kretanja u drugom biu, ili u istom biu uzetom kao drugo. To je takoe sposobnost da se izvesna stvar valjano okona, ili da se slobodno izvri; jer za one koji samo hodaju ili govore, ali koji to ne ine dobro ili ne ine kako ele ponekad kaemo da nemaju sposobnost govora ili hodanja. Isti je sluaj sa pasivnom moi. Osim toga, sva stanja prema kojima su sve stvari uopte neosetljive ili nepromenlj'ive, ili se teko mogu promeniti u smislu goreg, nazivaju se imenom ,,mo". Naime, kad se stvari slomljene, smrvljene, iskrivljene, jednom reju, unitene, to nije usled neke sile, nego usled nemoi ili nedostatka neega; a stvari su neosetljive u pogledu promena ove vrste kad ove mogu da se na njima izvre samo s mukom i pomalo, usled njihove moi, njihove sile ili njihovog drania. Takva su razna znaenja moi; moan, sposoban, rei e se na odgovaraiui nain u prvom smislu za ono to ima poetak kretanja ili ak promene (jer ono to moe da izazove mirovanje takoe je neto mono), u drugom biu ili u istom biu uzetom kao da je drugo. U drugom smislu, moan se kae za ono nad im neko dru1019b go bie ima mo ove vrste. U jo jednom smislu moan znai ono to ima mo promene prema bilo kom stanju, prema gorem ili prema boljem. (Jer, bie koje propada zaista izgleda da ima i mo da propadne; ono ne bi bilo uniteno da nije imalo mo da to bude; meutim, potrebno je da se u njemu nalazi izvesna naklonost, uzrok, naelo za takvu promenu; prema tome, neko je moan, izgleda, as zbog toga to ima izvesnu sklonost ove vrste, as stoga to je lien te sklonosti; ali, ako je samo liavanje neka vrsta posedovanja, u svima sluajevima on e biti moan usled toga posedovanja; na taj nain mo se sastoji u posedovanju izvesnog stanja, izvesnog naela, kao i u posedovanju liavanja od toga stanja, ako je mogue posedovati liavanje; ako se, naprotiv, ne prihvati daje liavanje vrsta posedovanja, moan se tada upotrebljava u dva razliita znaenja). U jednom drugom smislu, bie je mono po tome to se mo ili naelo unitenja ne nalazi ni u nekom drugom biu ni u samom njemu uzetom kao drugo bie. Najzad, sve to naziva se sposobnim bilo naprosto stoga to moe da se ostvaruje ili da se ne ostvaruje, stoga to se ostvaruje ili ne ostvaruje kako treba. Mo ovakve vrste nalazi se u neivim biima kao to su sprave; na primer, za liru se kae da ima mo da daje zvukove, a za drugu liru da nema tu mo, ako ova nije harmonina. Nemo" je lienost moi, onakvog naela kakvom je bilo govora, uzetog uopte ili u odnosu na neko bie koje bi trebalo da ga prirodno poseduje, ili u odnosu na vreme kad bi ve trebalo da ga poseduje. Naime, ne bismo mogli rei da su dete, odrastao ovek

i evnuh u jednom smislu nemoni da stvaraju decu. tavie, svakoj vrsti moi odgovara suprotna nemo, kako moi koja jednostavno proizvodi kretanje, tako i moi koja proizvodi kretanje kako treba. Nemoan, nesposoban kae se, dakle, za nemo ove vrste; ali, u drugom smislu to je mogue i nemogue. Nemogue je ono ija je suprotnost nuno istinita. Na primer, nemogue je da odnos dijagonale prema strani kvadrata bude merljiv, poto je to neistinito; a suprotna postavka je ne samo istinita, nego i nuna, to jest da dijagonala bude nemerljiva. Merljivost je, dakle, ne samo neistinita, nego je nuno neistinita. Suprotno nemoguem je mogue, dakle, ono ija suprotnost nije nuno neistinita. Na primer, mogue je da ovek sedi, jer nije nuno neistinito da ne sedi. Prema tome, kao to je reeno, mogue znai u jednom smislu ono to nije nuno neistinito; u drugom smislu, to je ono za to je istinito rei da jeste; ili, najzad, ono za to je istinito rei da moe da bude. U prenosnom smislu navodi se pojam moi u geometriji. Ova znaenja mogueg nemaju veze s pojmom moi. Ali sva znaenja sposobnog upotrebljavaju se u 1020a odnosu na prvu vrstu moi, to jest na naelo promene u drugoj stvarnosti, ili u istoj stvarnosti uzetoj kao drugoj. Za ostale stvari zaista se ne kae da imaju mo, za jedne zato to neka druga stvarnost ima nad njima mo ove vrste, za druge, naprotiv, zato to je nema, a za tree, najzad, zato to je ima u jednom odreenom smislu. To vai i za stvari za koje se kae da nemaju mo. Prema tome, glavna definicija prve vrste moi bie odista sledea: naelo promene u drugom biu ili u istom biu uzetom kao drugo.
13. POJAM KCLIINE

Koliinom se naziva ono to je deljivo na dva ili vie sastavnih elemenata od kojih je svaki po prirodi jedan i pojedinaan. Mnotvo je koliina ako se moe izraziti brojem, a veliina ako se moe iskazati merom. Mnotvom se naziva ono to je potencijalno deljivo na necelovite delove, a veliinom ono to je deljivo na celovite delove. Neprekidna veliina u jednoj dimenziji je duina, u dve dimenzije irina, u tri dimenzije dubina. Ogranieno mnotvo je broj, ograniena duina linija, ograniena irina povrina, a ograniena dubina telo. Osim toga, razlikuje se koliina po sebi i koliina po sluajnosti. Na primer, linija je koliina po sebi, a muziar koliina po sluajnosti. Meu koliinama po sebi, jedne su to sutinski; na primer, linija je koliina (jer koliina ulazi u definiciju izraavajui sutinu linije); druge su to kao

odreivanja i stanja ove vrste supstance; na primer, mnogo i malo, dugako i kratko, iroko i usko, visoko i nisko, teko i lako i ostali oblici ove vrste. Veliko i malo, vie i manje, posmatrani kako sami po sebi tako i u njihovim uzajamnim odnosima, takoe su bitni oblici koliine. Ali ovi nazivi primenjuju se u irem smislu i na druge stvari. Koliina po sluajnosti podrazumeva se as u smislu u kome smo rekli da su muziar i belo koliine, to jest zato to je ono emu pripada koliina, as u smislu u kome su kretanje i vreme koliine. Ustvari, kae se da kretanje i vreme nisu koliine niti neprekidne koliine, usled deljivosti onoga iji su atributi. Pri tome mislim na deljivost ne samog tela koje se kree, nego prostora koji je prelo njegovo kretanje. Kretanje je u stvari koliina zbog toga to je prostor koliina, a vreme je koliina zato to je ono u kretanju.
POJAM KAKVOE

Kakvoom se naziva, u jednom smislu, razlika supstance. Na primer, ovek je ivo bie izvesne kakvoe zato to je dvonoac; kakvoa konja je da je etvoronoac, krug je figura ija je kakvoa da je bez ugla, a sve ove stvari po1020b kazuju da je razlika prema supstanci zaista kakvoa. U ovom prvom smislu za kakvou se kae da je razlika supstance. U drugom smislu pod kakvoom se podrazumevaju nepokretne matematike stvari; u ovom smislu, brojevi imaju izvesnu kakvou. To su, na primer, sastavlieni brojevi, i to ne brojevi koji oznaavaju jednu veliinu, nego oni ija su povrina i masa njihova slika (to su brojevi koji su proizvod dvaju faktora i brojevi koji su proizvod triju faktora); kakvoa je ono to lei u bitnosti broja, pored njegove koliine. U stvari, supstanca svakog broja je ono to postoji jedanput; tako, na primer, est nije dva ili tri puta jedan broj, nego jedanput, poto je est jedanput est. Kakvoom se jo nazivaju svojstva supstanci koje se kreu, kao toplota i hladnoa, belina i celina, teina i lakoa i druga odreivanja ove vrste, prema kojima se, kad se men-jaju, i za tela kae da trpe promenu. S druge strane u oblast kakvoe ulaze i vrlina i porok i uopte dobro i zlo. Znaenia kakvoe mogla bi se uglavnom svesti na dva, od kojih je jedno glavno. Prva kakvoa je u stvari razlika supstance, a kakvoa u brojevima predstavlja njen deo, jer je to razlika supstanci, ali supstanci koje ili nisu pokretne, ili se uzimaju kao pokretne. Drugo znaenje obuhvata odreivanje pokretnih bia uzetih kao takvih i razlike kretanja. Vrlina iporok spadaju u neku ruku meu ove oblike. Naime, oni pokazuju razliku kretanja i delanja prema kojima bia koja se kreu delaju ili trpe dobro ili zlo; u stvari, ono to moe da se kree ili da dela na ovaj nain je dobro, a

ono to moe da se kree ili da dela na onaj, suprotan nain je ravo. Dobro i zlo izraavaju kakvou naroito u ivim biima, a od ovih najvie u onima koja su obdarena slobodnim izborom.
15. POJAM RELATIVNOG

Relativno" se kae, s jedne strane, za 0110 to je kao dvostruko prema polovirri, trostruko prema treini i uopte mnogostruko prema mnogostrukom, i prekomerno prema nedovoljnom; s druge strane, kao ono to moe da zagreje prema onome to moe da se zagreje, ono to moe da see prema onome to se moe sei i, uopte uzevi, aktivno prema pasivnom. Relativno je takoe kao mereno prema meri, saznatljivo prema saznanju, oseajno prema oseanju. Odnosi prve vrste su brojni odnosi, neodreeni ili odreeni, bilo prema samim brojevima, bilo prema celini, kao to je dvostruko u odreenom brojnom odnosu sa jedinicom, dok je mnogostruko u brojnom odnosu s jedinicom, ali neodreenom: to moe da bude ovaj ili onaj odnos. Odnos izmeu jednog i po i manje od 1021a jedan i po je odreeni brojni odnos prema jednom broju; odnos nad-deliminog prema podnad-deliminom je neodreen, kao to je to odnos mnogostrukog prema jedinici. Odnos prekomernog prema nedovoljnom je potpuno neodreen brojni odnos; u stvari, svaki ceo broj je merljiv, ali ni jedan broj ne moe da izrazi nemerljive koliine. Naime, prekomerno u odnosu prema nedovoljnom je kao nedovoljno uveano za neto; a to neto je neodreeno, jer mo_ e podjednako da bude ili jednako ili nejednako nedovoljnom. Svi ovi odnosi su, dakle, brojni odnosi i odreivanja broja kao to su, ali na drugi nain, jednako, slino i isto. U stvari, jedan se nalazi u svakom od ovih oblika; isto je ono ija je supstanca jedna; slino je ono ija je kakvoa jedna, a jednako ono ija je koliina jednaka. Meutim, jedan je poetak i mera broja, tako da se moe rei da su svi ovi odnosi brojni odnosi, iako ne u istom smislu. Odnos aktivnog prema pasivnom je odnos aktivne sile prema pasivnoj sili i dejstva tih sila. Na primer, postoji odnos onoga to moe da zagreje prema onome to se moe zagrejati, a to je odnos potencijalnih bia. S druge strane, postoji odnos onoga to zagreva prema onome to je zagrejano, onoga to see prema onome to je seeno, a to je odnos bia u dejstvu. Naprotiv, brojevi ne potpadaju pod odnose prema delanju, osim ako se ovo ne uzme u smislu koji smo prikazali na drugom mestu. Ali tada se radi delanjima koja nemaju veze s kretanjem. to se tie odnosa prema potencijalncsti, meu nekima od njih nailazimo i na pojam izvesnih vremenskih razdoblja. To je, na primer, odnos onoga to je uinilo prema onome emu je uinjeno,

onoga to e uiniti prema onome to e biti uinjeno. Tako se za oca kae da je otac svoga sina; naime, jedan je izvrio, a drugi trpeo delanje na izvestan nain. Najzad, postoje odnosi izmeu lienja moi, kao to je nemoguno i drugi pojmovi ove vrste, kao to je nevidljivo. Prema tome, sve to se naziva relativnim brojno ili prema potencijalnosti je relativno u tom smislu to je to u pravom smislu rei u izvesnom odnosu prema neem drugom, a ne u smislu da je neka druga stvar relativna prema prvoj. Sasvim suprotno tome, za ono to se moe meriti, upoznati i zamisliti kae se da je relativno u tom smislu to je neka druga stvar relativna prema tome. Ono to se moe zamisliti u stvari znai da je misao relativna prema tome, ali misao nije relativna prema onome ija je misao, jer bi to bilo dvostruko ponavljanje istog. Slino tome, vid je uoavanje izvesnog predmeta, a ne onoga iji je vid (iako bi bilo istinito da se kae i to), nego 1021b je relativan prema boji ili neem drugom te vrste; inae bi se ista stvar ponavljala dva puta, to jest da je vid vid onoga iji je vid. Stvari zvane relativne same po sebi su to ili kao one kojima smo upravo govorili, ili su to stoga to su njihovi rodovi relativni na ovaj nain. Na primer, medicina spada meu relativne stvari, jer prema uobiajenom miljenju njen rod, nauka, spada meu relativne stvari. Osim toga, relativna sama po sebi su i obeleja na osnovu kojih se za stvarnosti koje ih imaju kae da su relativne. Na primer, jednakost zbog jednakog, i slinost zbog slinog. S druge strane, postoji i relativno po sluajnosti. Tako je ovek relativan, jer mu se sluajno deava da je duplikat neega; a taj dup]ikat je relativan. Belo moe takoe biti relativno ako je isto bie sluajno dvostruko i belo.
16. POJAM SAVRSENOG

Savreno se kae najpre za ono izvan ega nije mogue shvatiti ni jedan deo stvari, ak ni jedan jedini. Na primer, vreme jedne stvari je savreno kad izvan toga vremena nije mogue dokuiti neko vreme koje bi bilo deo toga vremena. Zatim se kae savreno za ono to nije nadmaeno u svom rodu u pogledu kakvoe i dobra. Tako se kae savren lekar" i savren svira" na frulu kad su oni nenadmani posmatrani pod vidom sopstvene sposobnosti. Ovaj naziv se primenjuje u irem smislu ak i na ono to je rdavo. Kaemo krajnja hulja", krajnji lopov"; inae im jo dajemo i osobinu dobrog; na primer, dobar lopov", dobra hulja". Odlinost nekog bia je takoe savrenstvo. Svako bie je zaista savreno, svaka bitnost je savrena kad, posmatrana pod vidom sopstvenih oblika, ima sve delove koji prirodno

sainjavaju njenu veliinu. Stvari koje su postigle svoju svrhu, s obzirom da je ta svrha dobro, takoe se nazivaju savrenim, jer postii svrhu znai biti savren. kako je svrha krajnja taka, ovaj pojam primenjuje se u irem smislu ak i na rave stvari, pa se kae potpuno izgubljen," potpuno uniten", kad su unitenje i zlo potpuni i kad su dospeli do krajnjeg stepena. Zbog toga se i smrt naziva, u metafori, imenom kraja, jer su i jedno i drugo krajnje take; ali i krajnji i poslednji uzrok takoe je kraj. Ono to se zove savrenim po sebi zove se, dakle, tako u svima ovim znaenjima. Ili je to, sa gledita dobra, ono to je potpuno, to se ne moe nadmaiti i to, van sebe, ne predstavlja nikakav deo; ili je to uopte ono to se ne moe nadmaiti u svakom 1022a rodu i to nema ni jednog dela izvan sebe. Najzad, ostale stvari su savrene prema prethodnim vrstama, ili zato to stvaraju savrenstvo, ili to ga imaju, ili to su u skladu s n/jim, ili to na bilo koji nain odravaju odnos sa savrenim u pravom smislu rei.
17. POJAM GRANICNOG

Granicom se naziva krajnja taka neega, to jest prva taka preko koje nije vie mogue dokuiti ma ta neemu, i prva taka unutar koje se nalazi celina stvari. To je takoe oblik, ma kakav on bio, veliine ili onoga to ima veliinu i kraj svake stvari, to jest krajnja taka kretanja i akcije, a ne ishodina taka. Meutim, ovaj naziv ponekad se daje kako ishodinoj tako i krajnjoj taki, to jest krajnjem uzroku. Granica je i supstanca svake stvari i njena sutina, poto je to granica znanja i, kao takva, to je i granica stvari. Iz ovoga oigledno proistie da granica ima onoliko znaenja koliko ih ima i naelo, ak i vie: naelo je granica, dok granica nije uvek naelo.
18.

POJAM IZRAZA ,,U CEMU", ClME", ZASTO"

U emu", ili ,,im," ili zato" ima vie znaenja. U prvom znaenju to je oblik i supstanca svake stvari. Na primer, ono po emu je dobar ovek dobar, to je dobro samo po sebi. U drugom smislu to je prvi i prirodni subjekt jednog atributa, kao to je povrina za boju. U emu, u prvom znaenju je, dakle, oblik, a u sporednom znaenju u neku ruku materija svake stvari, njen bliski subjekt. Uopte uzevi, ovaj izraz imae sva znaenja kao i re uzrok. U stvari kae se: zato je on doao, ili u koju je svrhu doao? Zato je napravljen paralogizam ili silogizam? Ili pak: koji je uzrok paralogizma ili silogizma? Zato se jo kae za poloaj: zato se stoji, ili zato se hoda, jer u svima ovim

sluajevima oznaavaju se poloaj i mesto. Iz ovoga sledi da se i nuno samo po sebi uzima u vie znaenja. S jedne strane, po sebi znai sutinu onoga to pripada svakom biu. Na primer, Kalias po sebi je Kalias i sutina Kaliasa. U drugom smislu, ono izraava sve to se nalazi u sutini. Na primer, Kalias je, po sebi, ivo bie, jer ivo bie ulazi u pojam Kaiiasa; naime, Kalias je ne_ ko ivo bie. Po sebi se kae i za atribut koji subjekt dobije neposredno u samom sebi ili u jenom od svoiih delova. Tako je povrina bela po sebi i ovek je iv po sebi, jer je dua, u kojoj se neposredno nalazi ivot, deo oveka. Ovaj izraz upotrebljava se jo i za ono to nema drugog uzroka osim samog sebe. Covek ima vie formalnih uzroka, to jest ivo bie i dvonoca; ali ovek je, meutim, ovek po sebi. Najzad, on se upotrebljava za svaki atribut koji pripada jednom subjektu uzetom kao neto to je jedino; zbog toga je to ono to je odvojeno po sebi.
19. POJAM RASPOREDA

1022b Rasporedom se naziva ureenje onoga to ima delove, i to ili prema mestu, ili prema svojoj moi, ili prema obliku. U stvari, potrebno je da postoji izvestan red, kao to to pokazuje sama re raspored". 20.
POJAM STANJA

Stanje je u jednom smislu kao neko delovanje onoga koji vri i koji je vrio neto kao akciju ili kretanje. Naime, izmeu umetnika i njegovog dela umee se stvaranje. Tako i izmeu onoga koji nosi odelo i noenog odela ima jedan posrednik, noenje odela. Oigledno je da ovakva vrsta stanja ne moe sama imati neko stanje, jer bi se otilo u beskonanost kad bi stanje onoga koji je imao" moglo i samo imati neko stanje. U drugom smislu stanjem se naziva raspoloenje, dobar ili rav poloaj stvarnosti ili po sebi ili u odnosu na drugu stvarnost. Na primer, zdravlje je stanje, jer je to raspoloenje ove vrste. Najzad, stanje se primenjuje na deo toga raspoloenja; zbog toga je odlika delova neke stvari takoe stanje.
POJAM USUD"

Usudom se naziva, u jednom smislu, osobina prema kojoj se neka stvarnost moe izmeniti, kao to su belo i crno, slatko i gorko, teina i lakoa i druge odreenosti ove vrste. U drugom smislu to je delovanje tih osobina i njihovo menjanje. Pod ovim se naroito podrazumevaju i tetne

promene i kretanja, osobito teke tete. Najzad, velike i teke nesree nazivaju se usudom.
22.

POJAM LIENOST"

Lienost" se kae, u jednom smislu, kad izvesno bie nema jedno od svojstava koje bi prirodno trebalo da ima, ak i ako sam subjekt nije stvoren da bi ih imao. Na primer, kae se da je biljka liena oiju. U drugom smislu tako se kae kad neko nema izvesnu osobinu koja bi od prirode trebalo da se nalazi u njemu ili u njegovom rodu. Tako su slep ovek i krtica lieni vida na sasvim drugaiji nain; za krticu je lienost protivna prirodi ivotinjskog roda, za oveka je ona protivna njegovoj prirodi. Lienost postoji jo i onda kad neko nema izvesnu osobinu koju bi od prirode trebalo da ima i u vreme kad bi je prirodno trebalo imati. Premda je slepilo u stvari lienost, neko bie nije slepo u svako doba, nego samo ako nema vid u doba kad bi trebalo da ga prirodno ima. Takoe se ovek naziva slepim ako od prirode nema vida, u sredini koja ga zahteva u pogledu odnosnog organa i u okolnostima u kojima bi ga trebalo imati. Nasilno uklanjanje izvesne stvari takoe se naziva liavanjem. I koliko ima rei koje su oznaene sa a" koje oznaava liavanje, toliko ima i vrsta lienosti. Za nekoga se, naime, kae da je pristrasan kad ne poseduje nepristrasnost koju daje sama priroda; da je nevidljiv kad je potpuno bez boje ili slabo obojen; da je hrom kad ne moe da se slui nogama, ili kad su ove slabe. Lienost od izvesne stvari postoji i onda kad se ova nalazi u maloj koliini. Takav je sluaj s voem bez kotice; ili pak kad je u pitanju neto 1023a to nije lako ili to nije lepo, kao to, na primer, izraz nedeljiv" znai ne samo ono to se ne moe deliti nego i ono to se ne deli lako ili lepo. Najzad, lienost je potpun nedostatak. Slepim se ne naziva onaj ko vidi samo na jedno oko, nego onaj ko ne vidi ni na jedno ni na drugo oko. Zbog toga svako bie nije dobro ili ravo, pravino ili nepravino, nego takoe postoji posredno stanje.
23. ZNACENJE POJMA ,,"

Imati" se kae u mnogostrukom znaenju. U jednom smislu to znai voditi izvesnu stvar prema sopstvenoj prirodi ili prema njenoj sopstvenoj sklonosti. Na primer, kae se da groznica dri oveka, tiranin svoje gradove, a da odeveni ljudi imaju svoje odelo. U drugom smislu to je ono u emu se izvesna stvar nalazi kao u posudi; u tome sluaju se kae imati stvar": bronza ima oblik statue, a telo bolesti. To je jo neto kao ono to sadri u odnosu na sadrano, poto se moe rei da je stvar zatvorena u

ono u emu je sadrana. Tako kaemo da posuda sadri tenost, grad ljude, a brod mornare. Isto tako celina sadri delove. Za ono to spreava bie da se kree ili da radi po sopstvenoj sklonosti takoe se kae drati to bie". Tako stubovi dre teret koji se nalazi na njima, dok pesnici prikazuju Atlasa kako dri Nebo, bez ega bi ono palo na zemlju, kako kau i neki prirodnjaci. U istom smislu jo se upotrebljava izraz imati" za ono to dri sve stvari koje se nalaze zajedno, jer bi se inae razdvojile, svaka po sopstvenoj sklonosti. S druge strane, biti u neemu kae se u slinom smislu koji se daje rei imati". 24.
STA ZNAI POTICATI OD"

Poticati od" kae se najpre za ono od ega je izvesna stvar napravljena u smislu materije. Ovo prvo znaenje moe se i samo uzeti na dva naina. Prema prvom rodu, ili prema posledrrjoj vrsti. Na prirner, za prvi sluaj, kako sve rastvorljive stvari potiu od vode, i za drugi, kako statua potie od bronze. U drugom smislu, poticati od" kae se kao za prvo pokretako naelo. Na primer, otkuda dolazi bitka? Od uvrede, poto je uvreda bila poreklo bitke. To jo znai poticati od sastava materije i oblika, onako kako delovi potiu od sredine, stih od Ilijade i kamenje od kue. U stvari, oblik je svrha, a ono to postigne svoju svrhu je savreno. U drugom smislu, poticati od" kae se kada neki oblik proistie od svoga dela. Tako ovek proizlazi od dvonoca, a slog uopte od slova uopte, ali ne na isti nain kao to statua potie od bronze, po1023b to sloena supstanca potie od materije koju doivljujemo ulima, dok oblik proizlazi od materije oblika. Ima, dakle, stvari za koje se kae da potiu od" u ovim razliitim znaenjima; za druge se kae potiu od" u svakom od ovih znaenja ako proistiu samo iz jednog dela stvari. Tako dete potie od oca i majke, a biljka od zemlje, poto proizlaze od izvesnog dela ovih stvarnosti. U drugom smislu, ovaj izraz oznaava redosled po vremenu. Tako no potie od dana, a oluja od mirnog vremena, poto jedno dolazi posle drugog. U ovim sluajevima as postoji uzajamno menjanje kao u naim poslednjim primerima, as samo redosled po vremenu. Na primer, krenuli su na plovidbu ravnodnevici, to jest krenuli su posle ravnodnevice; Targelijske sveanosti potiu od Dionisijskih sveanosti, to jest posle Dionisijskih sveanosti.
25.

ZNACENJE PCJMA ,,DEO"

Delom se naziva, u .iednom smislu, ono na to se jedna koliina moe podeliti na bilo koji nain. U stvari, sve to se oduzme kao koliina od izvesne koliine naziva se delom te

koliine. Na primer, dva se moe uzeti kao deo od tri. U drugom smislu, deo oznaava samo one delove kojima se odmerava celina. Tako e dva, sa jednog gledita, biti deo od tri; ali ne sa drugog gledita. Osim toga, ono na to se oblik moe podeliti, ne uzimajui u obzir koliinu, naziva se delom toga oblika; zbog toga se kae da su vrste delovi roda. Delom se naziva i ono na to se deli celina ili ono to sainjava celinu, pri emu celina moe da znai ili oblik, ili ono to ima oblik. Na primer, bronza je deo bronzane lopte ili bronzane kocke. U stvari, oblik je vezan za materiju; ugao je takoe deo neega. Najzad, delovi pojma koji izraava svako bie takoe su delovi celine. Zbog toga se rod moe smatrati i delom vrste, premda je, u drugom smislu, vrsta deo roda.
26.

ZNACENJE POJMA CELINA"

Celinom se naziva ono to ima delove za koje se kae da prirodno sainjavaju celinu. To je i ono to sadri stvari koje su unutarniim odnosom vezane tako da sainjavaju jedinstvo. ovo je dvostruko: ili kao ono u kome svaka jedinica predstavlja jedinstvo, ili po tome to jedinstvo proistie od njih sviju. U prvom sluaju opte i ono to se naziva optim u smislu celine je ono to obuhvata mnotvo bia, s tim to je predikat svakog od njih i to su sva ona jedno u tom smislu to je svako od njih jedinstvenost: na primer, ovek, konj i bog, poto su svi iva bia. U drugom sluaju, neprekidno i ogranieno je celina kad jedinstvo proistie iz vie sastavnih delova, naroito ako ti delovi postoje kao mogunost; a, ako to nije sluaj, ak i onda kad su u entelehiji. to se tie ovih drugih vrsta celine, prirodna bia su celina stvarnije nego vetaki predmeti, kao to smo to ve rekli povodom jednog", poto je ukupnost vrsta jedinstva. 1024a Osim toga, koliine koje imaju poetak, sredinu i kraj, u kojima je nevaan poloaj delova, nazivaju se zbirom, a ostale celinom; one koje mogu da spoje oba ova obeleja u isto su vreme celina i zbir. Takve su koliine ija priroda ostaje ista posle pomeranja delova, ali iji se oblik menja; na primer: vosak, odelo; one se tada nazivaju istovremeno celinom i zbirom, poto imaju oba obeleja. Ali voda, sve tenosti i broj nazivaju se samo zbirom, jer se re celina" ne primenjuje ni na broj ni na vodu, osim u irem smislu. za iste stvari za koje se primenjuje izraz zbir" kad se posmatraju po tome to sainjavaju jedinstvo upotrebljava se, kad se posmatraju kao podeljene, izraz celokupnost: celokupan broj, celokupne jedinice.
27. ZNACENJE POJMA KRNJE"

Krnje" se kae za koliinu, ali ne za bilo koju. Potrebno je ne samo da ta koliina bude deljiva, nego i da ini celinu. Broj dva odista nije krnj ako se oduzme jedna od dveju jedinica (jer deo oduzet krnjenjem nije nikada ravan ostatku), a isti je sluaj sa svima brojevima uopte. U stvari, potrebno je da supstanca ostane i dalje. Ako je pehar okrnjen, on je jo uvek pehar. Meutim, broj nije vie isti. Osim toga, ak i ako je stvar sainjena od razliitih delova, nee uvek biti krnjenja, poto u jednom smislu i broj ima nesline delove; na primer, dvojstvo i trojstvo. Ali okrnjenosti nema uopte za stvari u kojima je nevaan poloaj delova, kao to su voda ili vatra; nuno je da je njihova priroda takva da poloaj delova zavisi od supstance. Takoe je nuna neprekidnost. U muzikoj harmoniji zaista ima razliitih tonova rasporeenih izvesnim redom, pa ipak se sklad ne moe okrnjiti. Osim toga, stvari koje su celine nisu okrnjene oduzimanjem bilo kog dela, poto ne treba oduzimati ni sastavne delove supstance ni bilo koji deo. Na primer, probuen pehar nije krnj; on je krnj ako mu se oduzme drka ili rub. ovek nije osakaen ako izgubi mesa ili slezinu, nego samo ako izgubi neki ud, i to ne ak svaki ud: nuno je da, kad se taj ud sasvim oduzme, ne moe narasti nikad vie. Zbog toga oni koji su elavi nisu bogalji.
28.

ZNAENJE POJMA ,,ROD"

Rod" oznaava, s jedne strane, neprekidno raanje bia koja imaju isti oblik. Kae se, na primer, dok bude postojao ljudski rod", to jest: ,,dok bude postojalo neprekidno raanje ljudi". To je i ono od ega bia potiu, ono to je najpre dovelo do njihovog postoianja. Tako se jedni zovu Heleni po rasi, a drugi Jonjani, jer je Helen bio prvi roditelj jednih, a Jon drugih. Inae se rod vie odreuje po roditelju nego po materiji. Meutim, ime roda moe da se odreuje i po eni. Na primer, rod Pire. U drugom smislu, 1024b povrina je rod ravnih strana, a telo rod vrstih sastojaka. Naime, svaki oblik je ili izvesna povrina, ili izvesno telo. U tome je i osnovna razlika meu njima. Pored toga, kao i kod pojmova, rod je bitno potvren prvim sastavnim elementom, a njihove razlike nazivaju se kakvoom. Takva su, dakle, razna znaenja roda. On se primenjuje ili na neprekidno stvaranje istog oblika, ili na proizvoenje od strane prve pokretake sile ija je vrsta istovetna sa stvarima u pokretu, ili je kao materija, poto ono to ima razliku i kakvou, a to je ono to je u osnovi stvari, nazivamo materijom. Razliite po rodu kae se za stvari iji su bliski subjekti razliiti i ne mogu se svesti ni jedan na drugi, ni jedan i drugi na zajedniki subjekt. Na primer, oblik i materija razlikuju se po rodu. Isti je sluaj s onim to potpada pod razliiti tip kategorije bia, poto neke

stvari za koje se kae da postoje znae ili supstancu, IU kakvou, ili druge kategorije meu kojima smo ve utvrdili razliku; a ovi naini postojanja bia nesvodljivi su jedni u druge, niti se mogu svesti na jedan jedini. 29.
ZNACENJE POJMA NEISTINITO"
1.

Neistinito" se kae, na jedan nain, za to je kao neistinita stvar, i tada je neistinito bilo ono to u stvari nije ujedinjeno, bilo ono to je nemogue ujediniti. Ako se kae, na primer, da je dijagonala merljiva, ili da ti sedi prva od ovih stvari je uvek neistinita, dok druga moe ponekad da to bude, poto u oba sluaja one to nisu. Neistinito" se jo kae za stvari koje stvarno postoje, ali ija je priroda takva da izgledaju drugaije nego to jesu, ili to uopte to nisu. Na primer, u prvom i drugom sluaju, slika izdaleka daje iluziju stvarnosti, i snovi; ovo je odista donekle stvarno, ali to nisu predmeti iju nam sliku daju. Prema tome, kae se da su stvari neistinite ili stoga to ne postoje same po sebi, ili to se prividnost koja otuda potie odnosi na stvar koja ne postoji. Neistinit izraz je onaj koji, kao neistinit, izraava ono to nije. Stoga je neistinit svaki izraz koji se odnosi na neki drugi predmet, a ne na onaj za koji je istina. Na primer, neistinito je izraavanje kruga za trougao. U jednom smislu postoji samo jedno izraavanje svakoj stvari, a to je izraavanje njene sutine, ali u drugom smislu ima ih vie, jer u neku ruku postoji istovetnost izmeu same stvari i stvari oznaene nekim atributom. Takav je primer Sokrata i Sokrata muziara. Meutim, neistinito izraavanje u najuem smislu rei je izraavanje niega. Ova razmatranja pokazuju naivnost Antistenovog uenja, koji je mislio da se biu ne moe pripisati nita osim njegovog sopstvenog izraavanja, poto jedan jedini predikat potvruje jedan subjekt; on je iz ovog zakljuivao da nema protivrenosti i da bezmalo nita nije neistinito. U stvari, mogue je izraziti svako bie ne samo njegovim sopstvenim izraavanjem, nego jo i izraavanjem neke druge stvari. Izraavanje tada zaista moe biti potpuno neistmito, ali ono moe da bude i istinito. Na primer, osam se 1025a moe nazvati dvostrukim brojem, sluei se izraavanjem diade. Takva su, dakle, razna znaenja rei neistinito". sam ovek je neistinit kad voli i bira takve izraze, bez ikakvog drugog razloga osim njihove neistinitosti, ili kad ih izaziva u dui drugoga, u smislu u kome nazivamo neistinitim stvari koje stvaraju neistinitu sliku. Stoga je

neistinito ono Hipijmo tvrenje da je jedno isto bie u isto vreme istinoljubivo i lano. U njemu se, naime, neistinitim naziva onaj koji je sposoban da lae, a to je upravo onaj koji zna i koji je pametan; tavie, tu se daje prvenstvo onome koji je namerno nepoten. Ali ova neistina zasniva se na pogrenoj indukciji. Naime, onaj koji je namerno hrom sposobniji je od onoga koji je nehotino hrom, pod pretpostavkom da je hramanje oponaanje hromoga, poto bi onaj koji bi to inio namerno bio gori; a isto to moglo bi se rei i u pogledu karaktera.
30. ZNACENJE POJMA SLUCAJNOST"

Sluajnou se naziva ono to pripada nekom biu i za njega se moe potvrditi, ali uistinu nije ni nuno ni stalno. Na primer, ako se prilikom kopanja jame za saenje drveta nae koveg s blagom. Onaj koji kopa jamu naao je blago sluajno, jer jedna od ovih injenica nije ni nuna veza ni posledica druge, poto se prilikom saenja drveta ne nalazi uvek blago. Pretpostavimo jo da muziar bude beo. Meutim, poto ova osobina nije ni nuna ni opta, mi kaemo da je to sluajnost. Prema tome, poto postoji obeleje koje pripada nekome, i to neka od ovih pripadaju samo na odreenom mestu i u odreeno vreme, onda e ono to pripada nekom subjektu, ne zato to je to taj subjekt, ili to vreme ili to mesto, biti sluajnost. Takoe nema odreenog uzroka sluajnosti, nego postoji samo sluajan uzrok, a ovaj je neodreen. Sluajno se uplovi u Eginu kad se ne otplovi s namerom da se ode tamo, nego da bi se sklonilo od oluje ili se spasilo od napada gusara. Sluajna stvar je stoga stvorena i postoji, ne sama po sebi, nego kao neka druga stvar; oluja je uzrok da ste uplovili tamo kamo niste hteli da plovite, to jest u Eginu. Sluajnost se podrazumeva jo i na drugi nain. To je ono to, zasnovano na sutini neke stvari, ipak ne ulazi u njenu supstancu, kao to je osobina trougla da ima tri ugla koji su ravni dvama pravim uglovima. Sluajnost ove vrste moe da bude veita, ali ona druga to uopte nije. Razlog ovome oznaili smo na drugom mestu. KNJIGA V .
TEORETSKA SHVATANJA I PROUCAVANJA STVARNOSTI; TEOLOGIJA KAO NAJVlSA TEORETSKA NAUKA

1025b Predmet naeg istraivanja su poeci i uzuzroci stvarnosti, i to oigledno kao onih koje postoje. Naime, postoji neki uzrok zdravlja i dobrog oseanja; poeci stvari, elementi i uzroci takoe su predmet matematike, i uopte svaka nauka zasnovana na umovanju, ili u kojoj se rasuuje neemu, raspravlja ili tanim uzrocima ili poecima stvari. Ali sve ove nauke, koje usredsreuju svoje napore na neki

odreeni predmet, na neki odreeni rod, bave se tim ,> predmetom, a ne stvarnou uzetom u neogranienom smislu, riiti kao stvarnou, i ne daju nikakav dokaz njenoj sutini. Meutim, polazei od onoga to ini tu sutinu, jasno je da je jedne ine pristupanom ulima, a druge je uzimaju kao pretpostavku, tako da sa vie razloga ili manje ubedljivo dokazuju bitne osobine roda kojim se bave. Stoga je oigledno da iz takve indukcije ne moe slediti dokazivanje supstance ili sutine, nego neka druga vrsta znanja. Na isti nain ove nauke takoe nita ne govore postojanju ili nepostojanju roda kome raspravljaju, jer spada u istu duevnu radnju da jasno prikae u isto vreme sutinu i postojanje stvari. poto je Lfizika u stvari nauka odreenoj vrsti stvarnosti (naime, onoj vrsti supstance koja sadri u sebi poetak svog kretanja i mirovanja), oigledno je da ona nije ni praktina ni pesnika nauka. S jedne strane, naelo svakog stvaranja u stvari se nalazi u umetniku; to je ili duh, ili umetnost, ili ma koia sposobnost. S druge strane, naelo svakog izvrenja nalazi se u sili koja deluje; to je svestan izbor, jer postoji istovetnost izmeu predmeta delanja i predmeta izbora. Prema tome, poto je svaka misao ili praktina, ili pesnika ili teoretka, neka fizika mogla bi da bude teoretska nauka, i to u odnosu na onu vrstu stvarnosti koja je sposobna za kretanje i u odnosu na supstancu, i to u doslovnom smislu, ali koja nije odvojena od materije. Ne sme se izgubiti iz vida nain postojanja sutine i definicije, poto bez ovog poznavanja svako istraivanje ostaje uzaludno. Meutim, definisane stvari i sutine pokazuju se jedne kao pljosnatost, druge kao izdubljenost, dok se razlika meu niima sastoji u tome to se pljosnatost uzela u vezi s materijom, jer pljosnatost je spljoten nos, dok je ugnutost nezavisna od materije koju saznajemo putem ula. Ako su, onda, sve prirodne stvari 1026a iste vrste kao pljosnatost na primer, nos, oko, lice, telo, kost i ivo bie uopte, kao i list, koren, kora i biljka uopte (jer se ni jedna od ovih stvari ne moe definisati bez kretanja, a one uvek imaju neku materiju) vidi se na koji nain u prirodnim biima treba istraivati i odreivati sutinu. I upravo zbog

toga pripada fiziaru da raspravlja i onoj strani ivota due koia ne postoji nezavisno od materije. Iz ovoga to je reeno jasno se vidi da je i fizika teoretska nauka. Matematika je takoe teoretska, ali u sadanjem trenutku nije oigledno da je ona nauka nepokretnim i odvojenim stvarnostima. oigledno dolazi otuda to izvesne grane matematike prouavaju te stvarnosti kao< nepomine i odvojene. Meutim, ako postoji neto veito, nepokretno i odvojeno, upoznavanje toga oigledno pripada teoretskoj nauci. Ali ta nauka nije ni fizika (jer predmet fizike su izvesne stvarnosti u kretanju) ni matematika, nego neke druge nauke, starije i od jedne i od druge. Fizika zaista prouava odvojene stvarnosti, ali ne nepokretne, dok neke grane matematike prouavaju stvarnosti, istina nepokretne, ali verovatno neodvojive od materije i u neku ruku vezane za nju. Meutim, predmet prve nauke predstavljaju stvarnosti odvojene i nepokretne u isto vreme. Ali svi prvi uzroci nuno su veiti, a naroito nepokretni i odvojeni uzroci, poto su oni uzroci onoga to meu boanskim stvarima potpada pod ula. Prema tome, postojale bi tri teoretske filozofije: matematika, fizika i teologija. U stvari, jasno je da, ako je ono to je boansko negde prisutno, ono je prisutno u toj nepokretnoj i odvojenoj prirodi, i da najuzvienija nauka mora imati za predmet najuzvieniju vrstu. Stoga se teoretske nauke smatraju najviim naukama, a sama teologija najviom meu teoretskim naukama. U stvari, neko bi mogao postaviti pitanje da li je prva filozofija sveopta, ili da li raspravlja nekom posebnom rodu i posebnoj stvarnosti. Naime, nije sve jedna ista oblast istraivanja u matematikim naukama, nego je predmet geometrije i astronomije posebna vrsta koliine, dok opta matematika prouava sve koliine uopte. Na ovo odgovaramo: Kad ne bi bilo druge supstance osim onih koje je sainila priroda, fizika bi bila prva nauka." Ali, ako postoji neka nepokretna supstanca, nauka toj supstanci treba da bude starija i treba da bude prva filozofija; a ona je opta na taj nain to je prva. I njoj e pripadati

da razmatra stvarnost kao stvarnost, to jest u isto vreme njenu sutinu i atribute koji joj pripadaju kao stvarnosti.
ODREIVANJE POJMA I VRSTA STVARNOSTI; POJAM SLUCAJNOSTI

Meutim, poto se stvarnost u pravom smislu uzima u vie znaenja od kojih se jedno odnosi na stvamost kao sluajnost, zatim na stvarnost kao ono to je istinito, kome nasuprot stoji neistinito kao ne-stvarnost. Postoje, osim toga, i tipovi vrsta, kao to su supstanca, kakvoa, koliina, mesto, vreme i svi ostali slini naini 1026b oznaavanja stvarnosti. Najzad, pored svih ovih vrsta stvarnosti, ima i stvarnost koja moe da deluje i stvarnost koja je u dejstvu. poto govorimo raznim znaenjima stvarnosti, moramo pre svega napomenuti da stvarnost kao sluajnost nije nikada predmet teoretskog raspravljanja. To naroito pokazuje injenica da se n/jim ne bavi nikakva nauka ni praktina, ni pesnika ni teoretska. Graditelj kue zaista ne stvara razne sluajnosti koje prate graenje kue, poto je njihov broj neogranien; u stvari, nita ne spreava da, kad kua bude sagraena, jednima izgleda prijatna, drugima neugodna, treima korisna, i da se ne razlikuje da se izrazimo jednom reju od svih ostalih stvarnosti. Nita od svega ovoga ne spada u vetinu graenja. Isto tako ni geometrija ne razmatra sluajne atribute likova ni razliku koja moe postojati izmeu trougla i trougla iji je zbir triju uglova ravan dvama pravima. Svakako nije bez razloga da u stvari ne postoji nauka sluajnosti, jer sluajnost u neku ruku postoji samo po imenu. U izvesnom smislu, Platon nije, dakle, pogreio to je predmet sofistike uvrstio u ne-bie. Dokazi sofista u stva-

ri se uglavnom odnose na sluajnost. Takvo je, na primer, pitanje da li postoji razlika ili istovetnost izmeu muziara i gramatiara; da li postoji istovetnost izmeu muziara Koriskosa i Koriskosa; da li je sve to je veito bilo stvoreno ili nije, uz zakljuak da, ako je neko postao gramatiar zato to je muziar, on je takode postao muziar zato to je gramatiar, i mnoga druga takva mudrovanja. Prema tome, sluajnost je oigledno neto blisko nestvarnosti. Ovo obeleje sluajnosti izlazi na videlo na osnovu dokaza kao to je sledei: za sve stvarnosti koje postoje na neki drugi nain postoji stvaranje i unitenje, dok to nije sluaj sa stvarnostima po sluajnosti. Ipak je potrebno da u pogledu sluajnosti jo utvrdimo, koliko je to mogue, koja je njena priroda i njen uzrok, a u isto vreme e se videti i zato nema nauke sluajnosti. Meu stvarnostima jedne uvek ostaju u istom stanju, i to su potrebne stvarnosti, ne u smislu potrebe koju obeleava prinuda, nego potrebe za koju kaemo da je nemogue da bude drugaije. Ostale stvarnosti, naprotiv, ne postoje ni nuno ni uvek, nego samo najee. To je poetak i uzrok stvamosti po sluajnosti, jer za sve to nije ni uvek ni najee kaemo da je sluajnost. Na primer, ako za vreme najvee vruine zavlada oluja i hladnoa, mi kaemo da je to sluajno, ali to ne kaemo ako je toplo i suvo, jer se to deava uvek ili najee, dok to nije sluaj s olujom i hladnoom. Sluajnost je ako je ovek beo (jer on to nije uvek ni naiee), ali to to je on ivo bie nije sluainost. Takoe je sluajnost ako nam zdravlje uva arhitekt, poto rdje u prirodi arhitekta nego 1027a lekara da uva zdravlje i arhitekt je lekar sluajnou. kuvar, iako ima u vidu samo zadovoljstvo, moe zaista da spremi neko jelo korisno po zdravlje, pa ipak je ova posledica tua kuvarskoj vetini; stoga kaemo da je ona sluajna: u jednom smislu kuvar moe da je postigne, ali, uopte uzeto, ne mora. S jedne strane, ostale stvarnosti su proizvodi svojih stvaralakih sila, a, s druge strane, sluajnosti ne zavise ni od kakve umetnosti ni od ma koje odreene sile, poto je sluajan i sam uzrok onoga to postoji ili postaje po sluajnosti. Prema tome, poto sve stvari nisu potrebne i veite, ni u svom postojanju ni u svom postajanju, nego ih veina spada u ono to se deava najee, nuno je da i stvarnost postoji po sluajnosti.

Na primer, beo nije muziar uvek ni najee, ali poto mu se deava da to bude ponekad, on e to biti po sluajnosti. Inae bi sve bilo nuno. Prema tome, uzrok sluajnosti bie materija koja je u stanju da bude drugaija nego to jeste. za poetnu taku treba da uzmemo sledee pitanje: nema li nieg to ne bi bilo ni uvek ni najee, i da li je ova pretpostavka nemogua? To znai upravo da postoji neto drugo, a to drugo je ono to se deava nasumce i sluajno. to se tie pitanja da li postoji najee u stvarnostima, a ne uvek, ili da li postoje izvesne stvarnosti koje su veite, to emo ispitati kasnije. Meutim, ve sada je jasno da nema nauke sluaju. Zaista je svrha svake nauke ili ono to postoji uvek, ili ono to postoji najee. Kako da bez toga covek ui ili pouava drugog? Potrebno je da se stvar odredi kao da se deava uvek ili veoma esto. Tako se zaista moe rei da je medovina veoma esto dobra za obolele od groznice. Meutim, tako se ne moe govoriti izuzetnim sluajevima, kao to je vreme mladom mesecu, .ier ak i ono to se deava mladom mesecu, deava se ili uvek, ili veoma esto, a ono to se deava sluajno, nalazi se izvan toga. Naime, reeno je ta je sluaj i zbog kakvog razloga nastaje, kao i to da ne poetoji nauka njemu.
POJAM, PRIRODA I UZROCI SLUCAJA

Oigledno je da pranaela i uzroci izazivaju stvaranje i unitenje, a da za ta pranaela i uzroke nema onoga to bi dovelo do njihovog stvaranj a i unitenja. Kad ne bi bilo tako, sve bi bilo nuno, poto ono to je stvoreno i uniteno procesom stvaranja i unitenja nuno ima uzrok koji nije sluajan. Da li e se zaista izvesna stvar desiti ili nee? Ona e se desiti ako se dogodi neka druga stvar, inae nee. ta druga stvar dogodie se ako se desi neka trea. Oigledno je da e se, nastavljajui tako i postepeno oduzimajui vrerne od jednog ogranir enog vremena, stii do sadanjeg trenutka. Tako e ovaj ovek umreti od bolesti ili nasilnom smru; nasilnom smru, ako izie napolje; on e izii ako je edan; bie edan ako se desi neka druga stvar. Na ovaj nain doi e se do nekog sadanjeg 1027b dogaaja, ili do nekog dogaaja koji se ve desio. Na primer, on e izii napolje ako je edan; bie edan ako pojede ljuto jelo; a ovo ili postoji ili ne postoji. Ova.i e

ovek, dakle, nuno umreti, ili nee nuno umreti. Isti je sluaj ak ako se pree na prole dogaaje, a rasuivanje je istovetno; jer to, hou da kaem proli dogaaj, ve je ostvaren u neko]' stvarnosti. Svi budui dogaaji deavae se, dakle, nuno. Na primer, iv ovek nuno e umreti, poto ve nosi u sebi poreklo svo.ie smrti to jest prisustvo suprotnosti u istom telu. Ali, da li e to biti usled bolesti ili nasilne smrti, tome se jo nita ne zna; to e biti samo ako se desi neki drugi dogaaj. Jasno -je, dakle, da se ovako dolazi do jednog odreenog naela, koje se, meutim, vie ne svodi na jedno drugo. Takvo e, dakle, biti poetno naelo svega onoga to zavisi od sluaja; samo to naelo nee biti izazvano nikakvim drugim uzrokom. Meutim, potrebno je u najveoj meri ispitati na kakvo naelo i na koju vrstu uzroka se svodi sluajnost: da li na materiju, ili na konani uzrok, ili na pokretaki uzrok?
4.

POJAM STVARNOSTI KAO ISTINITOG

Sto se tie stvarnosti po sluajnosti, ostanimo, dakle, kod onoga to smo prethodno rekli, poto smo to dovoljno objasnili. to se tie stvarnosti kao istinite i ne-stvarnosti kao neistinite, one se sastoje u ujedinjavanju i u razdvajanju, ujedinjeno, istinito i neistinito meu sobom potpuno dele suprotnosti (u stvari, istinito je potvrivanje stvarnog sastava supstance i atributa i poricanje njihovog stvarnog razdvajanja; neistinito je opovrgavanje ovog tvrenja i ovog poricanja). Meutim, drugo je pitanje kako dolazi do toga da zamiljamo stvari ujedinjene i razdvojene. Kada kaem ujedinjene i razdvojene, ja pod tim podrazumevam da nema prostog toka misli, nego da one postaju jedno. Istinito i neistinito zaista nisu u stvarima, kao kad bi dobro bilo istinito, a zlo u sebi neistinito, nego u misli; a, to se tie prostih priroda i sutina, istinito i neistinito ne postoji ak ni u misli. Izloivi ovo, kasnije emo ispitati ta je potrebno znati stvarnosti i ne-stvarnosti posmatranim na ovaj nain. Ali, poto su veza i odvajanje u misli, a ne u stvarima i poto je stvarnost shvaena u ovom smislu rei (jer misao spaja ili razdvaja ili sutinu, ili izvesnu osobinu, ili izvesnu koliinu, ili ma koji drugi

nain postojanja), treba da ostavimo po strani kako stvarnost po sluajnosti tako i stvarnost onoga to je kao istinito. U stvari, uzrok stvar1028a nosti po sluajnosti je neodreen, dok je uzrok stvarnosti kao onoga to je istinito samo misaona percepcija. Obe ove vrste odnose se na druge vrste stvarnosti i ni jedna ni druga ne pokazuju postojanje neke prirode stvarnosti. Zato ostavimo i ispitajmo uzroke i naela same stvarnosti kao stvarnosti. jasno je da smo, odreujui razliiti smisao svakoga izraza, utvrdili da se pojam stvarnosti uzima u vie znaenja. KNJIGA VI 1.
ODNOS POJMA SVARNOST" PREMA POJMU SUPSTANCA"

Pojam stvarnosti se uzima u mnogim znaenjima, prema razlikama koje smo ranije naznaili govorei tome u poglavlju njegovim mnogostrukim znaenjima. S jedne strane, to znai ta je stvar, supstanca i, s druge strane, to oznaava kakvou, ili koliinu, ili neku drugu osobinu ove vrste. Ali meu svim znaeniima stvarnosti jasno je da je stvarnost u prvom znaenju ono to je stvar", pojam koji ne izraava nita drugo do supstancu. U stvari, kad kaemo kakve je kakvoe izvesna stvar, mi kaemo da je ona dobra ili rava, a ne da ima tri lakta ili da je ona ovek. Ka, naprotiv, izraavamo ono to je ona, mi ne kaemo da je ona bela ili topla, niti da ima tri lakta, nego da je ona ovek ili bog. Ostale stvari nazivaju se stvarnostima samo zato to su ili koliine stvarnosti u pravom smislu rei, ili kakvoe, ili ulni doivljaji te stvarnosti, ili neko drugo odreivanje ove vrste. Tako bi se ak moglo upitati da li je etati", biti zdrav", sedeti" stvamost ili nije. isto je tako i u bilo kom drugom slinom sluaju, poto ni jedno od ovih stanja nema samo po sebi prirodno sopstveno postojanje niti se moe odvojiti od supstance. Ali ukoliko tu ima neka stvarnost, to je onda stvarnost koja eta, koja sedi, koja je zdrava. ove stvari vie izgledaju da su stvarnosti, poto u svakoj od njih ima stvaran i odreen subjekt. Taj subjekt je supstanca i linost, a to

je zaista ono to se pokazuje u takvoj kategoriji, jer se dobar" ili sedi" ne kae bez toga subjekta. Oigledno je, dakle, da svaka druga kategorija postoji posredstvom ove kategorije. Na taj nain stvarnost u svom osnovnom znaenju ne izvestan nain postojanja stvarnosti, nego stvarnost uzeta u apsolutnom smislu moe da bude samo supstanca. Poznato nam je da ima vie znaenja izraza prvi". Ipak je supstanca apsolutno prva, istovremeno po smislu, po redu spoznaje i vremenski. Zaista, s jedne strane, ni jedna druga kategorija ne postoji u odvojenom stanju, nego jedino supstanca. S druge strane, ona je prva i logina, jer je u definiciji svake stvarnosti nu1028b no sadrana definicija njene supstance. Najzad, mi mislimo da najsavrenije poznamo svaku stvar kad upoznamo ta je ona na primer, ta je ovek ili vatra mnogo bolje nego kad poznamo njenu kakvou, njenu koliinu ili njeno mesto, poto svaku od ovih osobina upoznajemo tek kad saznamo ta su one, ta je koliina ili kakvoa. I, uistinu, predmet svih prolih, sadanjih i buduih istraivanja je jo uvek nereeni problem ta je stvarnost, koji se svodi na pitanje: ta je supstanca? To je, u stvari, ona supstanca za koju jedni filozofi potvruju jedinstvo, a drugi mnotvo, zamiljajui to mnotvo as kao ogranieno po broju, a as kao beskonano. Zbog toga i za nas glavni, prvi i gotovo jedini predmet naseg prouavanja mora da bude priroda stvarnosti uzete u ovom smislu.
TEORIJE VRSTAMA I PRIRODI SUPSTANCE

Sasvim je oigledno da supstanca pripada telima. Stoga supstancama obino nazivamo ne samo ivotinje, biljke i njihove delove, nego i prirodna tela kao to su vatra, voda, zemlja i svaki drugi elemenat ove vrste dodajui tome sve stvari koje su ili delovi ovih elemenata ili sastavljene od ovih elemenata, ili od delova, ili od elemenata u celosti, kao to je svemir i njegovi delovi, zvezde, Mesec i Sunce. Sto se tie pitanja da li su to jedine supstance, ili da li osim njih ima i drugih; ili da li su supstance samo neke od onih koje smo gore odredili, ili neke od ovih, a osim njih i druge, ili pak ni jedna od njih, nego samo neke druge to treba

ispitati. Neki filozofi su miljenja da su granice tela kao: povrina, prava, taka i jedinica supstance, i to ak s vie razloga nego telo i vrste stvari. Osim toga, jedni misle da osim stvarnosti koje se oivljavaju ulima nema niega to bi bilo supstanca; drugi prihvg.taju da ima veitih supstanci, brojnijih i stvarnijih. Tako su, prema Platonu, ideje i matematike stvari dve vrste supstance, a trea je supstanca tela koja se doivljavaju ulima. Speusip prihvata jo vei broj supstanci; on poinje od jednog, zatim postavlja naela za svaku vrstu supstance jedno za brojeve, jedno za veliine, zatim jedno za duu. Nastavljajui ovako, on po volji proiruje vrste supstanci. Najzad, ima filozofa za koje ideie i brojevi imaju istu prirodu; sve ostalo, prave i povrine, proistie iz ovoga, da bi se konano dospelo do supstance neba i stvari koje se doivljavaju putem ula. Sto se tie svih ovih stvari: ko je u pravu, a ko nije; koje supstance postoje i da li postoje ili ne postoje neke osim supstanci koje se doivljavaju putem ula i na koji nain one ROstoje; da li postoji jedna odvojena supstanca i, ako postoji, zato i kako; ili pak nema nikakve supstance razliite od onih koje se doivljavaju putem ula potrebno je to ispitati, poto se najpre izloi, u osnovnim potezima, priroda supstance. 3.
ODKOS SUPSTANCE PREMA MATERIJI

Supstanca se pominje ako ne u velikom broju znaenja, ono bar u etiri glavna. U stvari, obino se misli da je supstanca svake stvarnosti ili sutina, ili ono to je uopte, ili rod, ili, na etvrtom mestu, subjekt. Subjekt je ono to sve ostalo potvruje, a to samo nije potvreno neim drugim. Stoga je 1029a potrebno da se najpre utvrdi njegov pojam, o, prema uobiajenom miljenju, prvi subjekt izvesne stvari sainjava u stvari njenu supstancu. za taj prvi subjekt kae se, u jednom smislu, da je materija, u drugom smislu, da je oblik, i u treem smislu, da je sastavljen od materije i oblika. Pod materijom podrazumevam na primer, bronzu, pod oblikom-izgled koji ona dobija, a pod sloenim telom-statuu, stvarnu celinu. Iz ovog sledi da, ako je oblik stariji od materije

i stvarniji od nje, on e iz istog razloga biti stariji i od skupa materije i oblika. Sada je u glavnim potezima objanjena priroda supstance i pokazano je da ona ne predstavlja atribut nekog subjekta, nego, naprotiv, da je sve ostalo njen atribut. Ipak ne treba da se ograniimo na to da je oznaavamo na ovaj nain, poto to nije dovoljno. Samo nae izlaganje jt nejasno i, osim toga, materija tada postaje supstanca. Ako ona u stvari nije supstanca, zaista se ne vidi koja e druga stvar to biti, jer, ako se ukinu svi atributi, oigledno ne ostaje nita drugo osim nje. S jedne strane, druga svojstva su ista odreivanja, dejstva i sile tela; s druge strane, duina, irina i dubina samo su koliine, a ne supstance (jer koliina nije supstanca), ali supstanca je pre prvi subjekt kome pripadaju ovi atributi. Ali, ako ukinemo duinu, irinu i dubinu, vidimo da ne ostaje nita osim onoga to je odreeno ovim koliinama; sa ovog gledita, materija, dakle, nuno izgleda jedina supstanca. Materijom nazivamo ono to po sebi nije ni odreeno postojanje niti su to izvesne koliine ni od jedne druge kategorije kojima se odreuje stvarnost. Naime, ima neto ime se potvruje svaka cxi ovih kategorija i ija je stvarnost razliita od stvarnosti svake kategorije, poto su sve kategorije, osim supstance atributi supstance, a sama supstanca je atribut materije. Prema tome, konani subjekt nije sam po sebi ni neto u odreenoj koliini ni ma ta drugo; on se nee sastojati ak ni u prostom poricanju tih kategorija, poto e mu i poricanja pripadati samo po sluajnosti. Posmatrano, dakle, s ovoga stanovita, ovo pitanje se svodi na zakljuak da je materija supstanca. Meutim, to je nemogue. Izgleda, naime, da je glavno obeleje supstance to da je deljiva i da je pojedinana stvar. Prema tome, oblik i sutina materije i oblika mnogo bi vie izgledali da su supstanca nego materija. Treba prei utke preko sastavljene supstance, to jest supstance koja proizlazi iz spajanja materije i oblika; ona je vremenski kasnija i njena priroda nam je dobro poznata. S druge strane, jasno je i to kako se moe oceniti i materija. Ali trea vrsta supstance treba, naprotiv, da bude predmet naeg ispitivanja: na nju se u stvari odnosi glavna tekoa. Meutim, postoji saglasnost da se za supstance priznaju izvesne supstance koje se doivljavaju putem ula; prema tome naa istraivanja treba da ponu

meu ovima. U stvari, ii emo od spoznaje nieg reda ka viem saznanju. Naime, 1029b svi koji se bave naukom postupaju tako: preko onoga to se manje saznaje po svojoj prirodi ide se ka vioj spoznaji. I kao to je naa dunost u oblasti rada da poemo od posebnog dobra da bismo uinili da opte dobro postane svojina svih, tako treba poi od onoga to se poznaje bolje da bi se najvie saznanje uinilo dostupnim samom saznanju. Ova lina i prva znanja esto su znanja liena snage i sadre malo stvarnosti, ili je ne sadre uopte. Meutim, polazei od ovih skromnih ali linih znanja treba se truditi da se dospe do apsolutnih saznanja, prolazei, kao to smo to rekli, kroz prva znanja. 4.
POJAM I DEFINICIJA SUTINE

Poto smo u poetku izdvojili razne naine kojima odreujemo supstancu, a jedan od njih nam je izgledao da predstavlja ono to je sutina, treba da razmotrimo ta je ona sama. Pre svega uiniemo nekoliko dijalektikih napomena u pogledu sutine, i rei emo da je sutina svake stvarnosti ono to se naziva stvarnou po sebi. Postojati kao ti, u stvari, ne znai biti muziar, jer ti nisi muziar sam po sebi; tvoja sutina je ono to si sam po sebi. Ali sutina nije ak ni sve ono to je po sebi. Sutina nije po sebi u smislu u kome se nalazi delo po sebi prema povrini, poto sutina povrine niie sutina belog. Ali sutina povrine nije ni spajanje dvaju pojmova: povrina, bela. Zato? Zato to je povrina dodata kao suvian elemenat. Stoga je pravo iskazivanje sutine svake stvarnosti ono to izraava prirodu odreene stvarnosti, ali u kojoj se ne nalazi samo ta stvarnost. Zato e, ako je sutina bele povrine istovetna sa sutinom uglaane povrine, sutina belog i sutina uglaanog biiti jedna i ista sutina. Poto ima i spajanja supstance s drugim kategorijama (jer za svaku kategoriju ima jedan subjekt koji joj bitno pripada na primer, za kakvou, koliinu, vreme, mesto, kretanje), onda treba ispitati da li postoji definicija sutine svakog od. ovih

jedinjenja i da li i ovim jedmjenjima pripada neka sutina, da li, na primer, za belog oveka postoji sutina belog oveka. Neka njegovo ime bude himation. Kakva je sutina himationa? Prigovorie se da ni ta sutina niie sastavni deo stvari za koje se kae da postoje same po sebi. Meutim, moe se odgovoriti da se ono to postoji, ali ne samo po sebi, izraava samo na dva naina: u jednom sluaju, dodavanjem, a u drugom izostavljanjem. U prvom sluaju postoji ,,ne po sebi" zbog toga to je sam izraz koji treba definisati dodat nekoj drugoj stvari; ako bi se, na primer, odreujui sutinu belog, dala definicija belog oveka. U drugom sluaju, to je stoga to je izrazu koji je trebalo definisati morala da se doda neka druga stvar; na primer, ako bi se, prihvatajui da himation znai beo ovek, himation definisao kao beo; beo 1030a ovek je beo, to je tano, ali njegova sutina ipak nije sutina belog. Ali, da li je sutina himationa sutina u punom smislu rei? Ne bi li pre trebalo odgovoriti odreno? U stvari, sutina neke stvarnosti je njegova pojedinana i odreena sutina. Meutim, kad se jedna stvar doda drugoj kao atribut, njih dve spojene ne sainjavaju odreenu pojedinanu sutinu. Tako beo ovek nije odreena pojedinana sutina ako je tano da pojedinana sutina pripada jedino supstancama. Iz ovoga sledi da postoji sutina samo onih stvari ije je izraavanje definicija. Definicija ne postoji ako ime oznaava istu stvar, poto bi tada svako izraavanje bilo definicija. Naime, ako moe da postoji neko ime koje oznaava istu stvar kao bilo koje izraavanje, onda e i re Ilijada znaiti definiciju. U stvari, definicija postoji samo ako se izraava prvi predmet, to jest sve to nije sainjeno dodavanjem jedne stvari drugoj. Sutina nee, dakle, postojati ni u kom sluaju za specifine oblike koji ne pripadaju nuno svojoj vrsti; ona e postojati samo za oblike koji nuno pripadaju svojoj vrsti, poto zaista izgleda da se jedino ovi ne dodaju da bi uestvovali u nekoj drugoj stvari u svrhu promene ili sluajnou. Pa ipak, ak i za svaku od ovih drugih stvarnosti moi e da postoji izraavanje koje pokazuje ta znai njeno ime ako ga ima, to jest da izvestan atribut pripada izvesnom subjektu, ili e se pak prosto izraavanje moi zameniti tanijim izraavanjem. Meutim, tu se ne radi ni definieiji ni sutini. Zar se ne moe rei da i definicija,

kao i sutina, ne dobija mnotvo znaenja. Sutina jedne stvari odista znai, u jednom smislu, supstancu i odreenu stvarnost, u drugom smislu, svaki od atributa oznaava koliinu, kakvou i druge naine postojanja ove vrste. Jer, kao to izraz jeste" pripada svima kategorijama, ali ne u istom stepenu, poto pripada supstanci prvobitno, a ostalim kategorijama putem izvoenja, tako i sutina pripada neogranieno supstanci, a tek u izvesnoj meri ostalim kategorijama. U stvari, i za kakvou moemo da upitamo ta je ona; kakvoa spada, dakle, takoe meu sutine, ali ne u neogranienom smislu; a to se tie kakvoe, slian je sluaj kao sa ne-stvarnou za koju izvesni filozofi kau dijalektiki da postoji, i to ne neogranieno, nego zato to je ne-stvarnost. Potrebno je, akle, ispitati kako treba govoriti u svakom pojedinom sluaju, ali to sigurno nije vanije od potrebe da saznamo kako stoji stvar sa samim injenicama. Zbog toga sada, poto je j asno ono emu je bilo govora, moemo rei da e bitnost, kao i sutina, takoe pripadati prvobitno i neogranieno supstanci, a u sporednoj liniji i ostalim kategorijama, tada se radi, ne sutini u apsolutnom smislu, nego sutini kakvoe ili koliine. Supstancom u stvari treba nazivati stvarnosti i ostale kategorije, bilo upotrebom homonimije, bilo dodajui ili oduzimajui glagolu biti izvesnu oznaku (u smislu u kome kaemo da je pristupano saznanju ono to nije nesaznatljivo), poto, tanije reeno, ne odreujemo stvarnost ni homonimijom ni sinonimijom. Slian je sluaj kao sa izrazom lekarski", ija se 1030b razna znaenja odnose na jedan i isti izraz, ali ne znae jednu i istu stvar, pa ipak nisu homonimi, izraz lekarski" zaista ne oznaava pacijenta, operaciju, instrument ni kao homonim niti izraava jednu jedinu stvar, nego se samo odnosi na jedan izraz. Uostalom, od malog je znaaja kakvo e se miljenje prihvatiti ovoj stvari. Oigledno je to da definicija i sutina u prvobitnom i neogranienom smislu pripadaju samo supstancama. Moe se prihvatiti pretpostavka da definicija i sutina postoje i za druge stvari, ali to nije vie u prvobitnom smislu. Poto smo utvrdili ovo, ne sledi nuno da je definicija sve ono to oznaava istu stvar kao pojam, nego samo ono to oznaava istu stvar kao izvestan pojam, to jest pojam koji ima jean predmet ne

kontinuitetom, kao Ilijada, ili ono to je spojeno izvesnom vezom nego jedno u pravom smislu jednog, koji odgovara razliitim znaenjima stvarnosti; a stvarnost pokazuje ili supstancu, ili koliinu, ili kakvou. Prema tome, postojae pojam, ili definicija, belog oveka, aM ne u smislu definicije belog ili supstance.
DEFINICIJAMA KOJE SE STVARAJU DODAVANJEM

Meutim postoji jedna posebna tekoa. Naime, ako se prihvati da izraavanje do koga se dolo dodavanjem nije definicija, kako e se moi definisati izraz koji nije jednostavan, nego koji sadri dvojstvo? Ovo stoga to se ovde definicija nuno izraava dodavanjem. Navodim jedan primer. Uzmimo, s jedne strane, nos i ugnutost, a, s druge strane, pljosnatost koju potvruju nos i ugnutost prisustvom jedne u drugoj; ugnutost i pljosnatost su odista osobina nosa ne sluajnou nego po prirodi. U ovom pogledu nije isti sluaj kao sa belim koje se sluajnou primenjuje na Kaliasa ili na oveka, jer je Kalias, kome priroda oveka pripada sluajnou, beo; nego ovo je slino kao mujak u ivotinji, jednak u koliini, a kako svaki predikat za koji se kae sam po sebi pripada izvesnoj stvari, pod ovim podrazumevam atribute u iju definiciju ulazi izraavanje ili ime onoga iji je atribut stanje, a koji se ne mogu izraziti odvojeno od subjekta. Pojam belo", na primer, moe zaista da bude odvojen od pojma ovek", ali pojam enka" ne moe da se odvoji od pojma ivogbia. Iz ovoga sledi da nijedan od oviih pojmova nee predstavljati sutinu i efiniciju ili, ukoliko ih ima, to e biti u razliitom smislu kao to smo to napred pokazali. Ima jo jedna tekoa u pogledu sloenih priroda. Ako su pljosnat nos i uubljen nos istovetni, pljosnato i udubljeno bie takoe istovetni. Ako pljosnat i udubljen nisu istovetni, jer je nemogue govoriti pljosnatosti bez stvari iji je ona atribut po sebi (jer pljosnatost je udubljenost na nosu) onda se ili nee moi rei pljosnat nos", ili e to znaiti da se ista stvar kae dvaput: nos, udubljen nos, jer e udubljen nos biti nos, udubljen nos. Besmisleno je, dakle, prihvatiti sutinu za stvari ove vrste; ako ova postoji, otii e se u beskonanost, poto e biti jo jedan nos koji e u sebi sadrati nos, pljosnat nos. 1031a Jasno je, dakle, da postoji samo definicija supstance. Zaista, ako postoji definicija ostalih kategorija, onda

ona nuno nastaje dodavanjem kao za kakvou i nepar; ovo se ne moe definisati bez broja, kao ni enka bez ivog bia. Pod definicijama dodavanjem podrazumevam one u kojima smo logino primorani da dvaputa kaemo istu stvar, kao u naim primerima. Ali ako je to tano, nee biti ni definicije onoga to sadri dvojstvo na primer, neparnog broja. Samo mi to ne primeujemo, jer naa izraavanja nisu tano iskazana. ak i doputajui da su ovakve definicije mogue, one su ili razliite priroe, ili e, kao to smo rekli, trebati prihvatiti da postoji vie znaenja definicije i sutine. Prema tome, u .l'ednom smislu definicija i sutina postojae samo za supstance ali e u drugom smislu moi postojati i za druge stvari. Oigledno je, dakle, da je definicija izraavanje sutine i da se sutina nalazi jedino kod supstanci, ili se bar tu nalazi uglavnom, prvobitno i neogranieno. 6.
ODNOS STVARNOSTI PREMA NJENOJ SUTINI

Potrebno je ispitati da li je svaka stvarnost istovetna sa svojom sutinom ili je razliita. Naime, ovo ispitivanje je od velikog znaaja za prouavanje supstance. Izgleda da se stvarnost zaista nimalo ne razlikuje od svoje supstance, a sutina se naziva supstancom svake stvari. Kada se radi izrazima sastavljenim od supstance i atributa po sluajnosti, uopte e izgledati da se supstanca ne razlikuje od stvarnosti. Na primer, beo ovek je razliit od sutine belog oveka. Zaista, kad bi postojala istovetnost, takoe bi postojala istovetnost izmeu sutine oveka i sutine belog oveka, jer ovek i beo ovek je, kae se, ista stvar; na taj nain bi sutina belog oveka i sutina oveka takoe bile istovetne. Ali moda ne sledi nuno da je sutina sluajnih jedtnica ista kao sutina stvarnosti samih po sebi? Krajnji izrazi silogizma, u stvari, nisu istovetni na isti nain s onim koji ih povezuju. Bez sumnje, moglo bi se misliti da iz ovog proizlazi bar to da su krajnji izrazi, sluajnosti, isti na primer, sutina belog i sutina muziara ali svako se slae u tome da oni to nisu. to se tie stvarnosti zvanih stvarnosti same po sebi", da li je nuna istovetnost njihove supstance s

njihovom sutinom? Uzmimo, na primer, takve supstance od kojih ne bi bila vremenski starija nijedna druga supstanca, nijedna druga stvarnost, kao to su, prema nekim filozofima, ideje. Ako je dobro po sebi zaista razliito od sutine dobra po sebi, ivo bie po sebi od sutine ivog bia po sebi, stvarnost po sebi od sutine stvarnosti po sebi, onda e biti 1031b i drugih supstanci, drugih priroda i drugih ideja osim onih koje smo pomenuli. Osim toga, te supstance bie vremenski starije ako je tano da je sutina isto to i supstanca. ako se ideje odvoje od njihove sutine, onda vie nee biti nauke idejama; s druge strane, njihove sutine vie nee biti stvarnosti. Kad kaem odvoje", mislim ako se u dobrom samom po sebi ne nalazi vie ono to je sutina dobra niti ako se u ovome vie ne nalazi dobro samo po sebi. Naime, znanje svakome od njih postoji kod nas onda kad poznajemo sutinu svake takve stvarnosti. Isti zakljuak se namee bez obzira da li se radi dobru ili drugim stvarima. Iz ovog sledi da, ako sutina dobra nije dobro niti sutina stvarnosti stvarnost, onda ni sutina pojma jedan nije jedan. Isto tako sutina je istovetna za sve ideje, ili uopte nije takva, tako da, ako sutina stvarnosti nije stvarnost, onda to nee biti ni u pogledu drugih stvari. Osim toga, ono emu ne pripada sutina dobra nije dobro. Nuno je, dakle, da dobro i sutina dobra, lepo i sutina lepog budu jedno. Isti je sluaj i sa svima stvarnostima koje ne potvruju neku drugu stvarnost, nego koja su to sama po sebi i prva. Ako takve stvarnosti postoje, one su sebi dovoljne i kad ideje ne bi postojale; one su jo vie dovoljne sebi ako postoje ideje. U isto vreme jasno je da, ako su ideje onakve, kako to tvrde izvesni filozofi, subjekt nee biti supstanca. U stvari, ideje su nuno supstance i njih ne potvruje neki subjekt. Ako ne bi bilo tako, one bi postojale samo uestvovanjem. Iz ovih dokaza proizlazi da je svaka stvarnost jedno sa svojom sutinom i da do te istovetnosti ne dolazi po sluajnosti. Upoznati ta je svaka stvarnost, znai upoznati njenu sutinu. Otuda sledi da i zakljuivanje od posebnog ka optem dokazuje da nuno postoji istovetnost svake stvarnosti s njenom sutinom. Naprotiv, to se tie stvarnosti po sluajnosti, kao to je muziar ili beo, nije tano ako se kae, zbog njegovog dvostrukog znaenja, da je njena stvarnost istovetna s njenom sutinom. Ono odista znai

stvar ija je sluajnost beo, i samu sluajnost tako da, u jednom smislu postoji istovetnost, dok u drugom smislu nema istovetnosti stvarnosti s njenom sutinom. U stvari, sutina belog nije istovetna sa ovekom ili belim ovekom, nego je istovetna s kakvoom belog. Neopravdano odvajanje stvari i sutine pokazae se i onda ako se da neko ime svakoj sutini, poto e, osim prve sutine, biti i druga sutina. Tako e sutini konja kao takvog pripasti druga sutina. Ali ta, onda, spreava da stvarnosti budu neposredno svoje sopstvene sutine ako je tano da je supstanca, kako mi mislimo, sutina? tavie, supstanca i sutina su ne samo jedna i ista stvar nego je i njihov pojam isti, kao to to oigledno proizlazi iz onoga to smo 1032a maloas rekli. Naime, jedan i sutina jednog, na primer, nisu sluajno ista stvar. Osim toga, ako je sutina neto drugo, a ne stvar, otii e se u beskonanost; bie, s jedne strane, sutina jednog i, s druge strane, jedan, tako da e postojati isti pojam za ove stvari. Jasno je dakle, da je sutina prvih stvarnosti i onih za koje se kae da postoje same po sebi jedna i ista stvar. Sofistiki dokazi protivni naem tvrenju oigledno se pobijaju istim zakljukom kao i u sluaju pitanja da li postoji istovetnost izmeu Sokrata i sutine onoga to je Sokrat. U stvari, nema razlike ni u razlozima na osnovu kojih se postavljaju pitanja, ni u razlozima meu kojima se crpu odgovori. Tako smo, dakle, utvrdili pod kojim uslovima postoji istovetnost izmeu svake stvarnosti i njene sutine kao i pod kojim uslovima ta istovetnost ne postoji. 7.
POJAM ZBIVAKJA, POSTAJANJA I NJIHOVIH VRSTA

Meu zbivanjima koja se dogaaju jedna su tvorevina prirode, druga umetnosti i, najzad, trea su tvorevina sluaja. Sve to postaje postaje neto usled neega i poev od neega; a to neto ja nazivam prema svakoj kategoriji: supstancom, koliinom, kakvoom ili mestom. Prirodna raanja su stvaranja bia kojapotiu od prirode. Materijom nazivamo ono iz ega proistie stvarnost; ono to ga je stvorilo jeste stvarnost koja postoji po prirodi; uobliena stvarnost je ovek, biljka

ili neka druga stvarnost ove vrste, a stvarnosti su ono to uglavnom nazivamo supstancama. Stavie, sve stvarnosti koje su stvorene bilo od prirode, bilo od umetnosti imaju materiju, jer svaka od njih je sposobna u isto vreme da bude i da ne bude, a tu mogunost joj daje materija koja je u njoj. Uopte govorei, priroda je onoizega proistiu stvarnosti, a tip prema kome su one stvorene takoe je priroda. Naime, ono to je stvoreno, na primer, biljka ili ivotinja, ima prirodu; najzad, ono to vri stvaranje takoe je priroda, ali uzeta u smislu istovetnosti vrste. Takva kakva je nalazi se i u drugoj stvarnosti; naime, ovek se raa od oveka. Takva su, dakle, zbivanja koja nastaju prirodnim putem; ostala zbivanja nazivaju se stvarnosti. Sve stvarnosti proistiu bilo iz umetnosti, bilo iz neke sposobnosti, bilo iz misli. Neke od njih proistiu i iz sluaja i sudbine, kao to se ponekad deava s prirodnim zbivanjima; itu se izvesna bia podjednako raaju iz semenaili bez semena. Ali ove druge sluajeve ispitaemo kasnije. Sto se tie umetnikih tvorevina, pojam njima stvara se u dui umetnika. Pod pojmom 1032b smatram sutinu svake stvarnosti, njegovu prvu supstancu. Cak i suprotnosti imaju, u stvari, u izvesnom smislu isti pojam, poto je supstanca lienosti suprotnost, kao to je zdravlje supstanca bolesti, jer se bolest ispoljava odsutnou zdravlja. S druge strane, zdravlje je pojam koji se nalazi u dui lekara, a koji je predmet nauke. Zdrav nastaje kao povezanost misli na ovaj nain. Poto je izvesna misao zdravlje, ako ovek hoe da bude zdrav, nuno je da to ostvari na primer, ravnoteu. da bi se postigla ta ravnotea, potrebna je toplota. I lekar se tako postepeno uzdie u mislima do krajnjeg elementa koji je u stanju da sam stvori. Otuda se pokret koji dolazi od njega, to jest pokret u svrhu zdravlja, naziva stvaranjem. Iz ovoga, dakle, logino proizlazi da zdravlje na izvestan nain proistie od zdravlja, kua od kue i materijalno od nematerijalnog. Naime, medicina i graditeljska vetina su oblik zdravlja i kue. Pod nematerijalnom supstancom ja podrazumevam sutinu. Jedan deo tvorevina i pokreta naziva se misaonom predstavom, a drugi ostvarenjem. Misaona predstava je ono to dolazi od naela i oblika.

Ostvarenje je ono to se raa kao konani rezultat misli. nain stvaranja je isti za svaku fazu izmeu ovih dveju. Ja kaem, na primer, da zdravlje zahteva ravnoteu. Sta znai, u stvari, ta ravnotea? To je izvesno stanje; to stanje bie onda ako ima toplote. ta je toplota? To je neko drugo stanje. Ova stvar postoji potencijalno; a ono to postoji potencijalno, ve je u moi lekara. Prema tome, uinski uzrok, pokretako naelo zdravlja je oblik koji se nalazi u dui ako je zdravlje plod umetnosti; ako je zdravljeplod sluaja, uzrok je sve ono to je ishodina taka ostvarenja u pravom smislu rei za oveka koji deluje kroz umetnost. Na primer, u isceljeniu svrha je, bez sumnje, stvaranje toplote, a.lekar stvara toplotu trljanjem. Toplota koja se nalazi u telu je, dakle, ili sastavni deo zdravlja, ili iz nje sledi bilo neposredno, bilo kroz vie posrednika, izvesna stvar iste vrste koja je deo zdravlja. poslednji posrednik je onaj koji ostvaruje deo zdravlja i, samim tim, on je deo zdravlja; on e isto tako biti deo kue na primer, kamen ili ostalo. Prema tome, postupanje je, kako se to kae, nemogue ako nita ne postoji ranije. Oigledno je, dakle, da jedan deo stvorenog bia nuno mora postojati ranije; materija je, naime, jedan deo toga poto je ona bitanpredmet po1033a stajanja. Ali da li i u definiciji stvari ima neki elemenat koji postoji od ranije? tome nema sumnje, jer prirodu bronzanih krugova odreujemo na dva naina. Mi odreujemo njihovu materiju govorei da je to bronza, a njihov oblik govorei da je to izvestan lik; a lik je sledea vrsta kojom je obuhvaen krug. Bronzani krug sadri, dakle, u svojoj definiciji materijalni elemenat. Sto se tie naela koje u stvaranju igra ulogu materije, dodajmo da se za izvesne stvari, poto su jednom ostvarene, ne kae to", nego od toga". Na primer, statua nije kamen, nego od kamena. Naprotiv, ovek koji ozdravi ne dobija ime onoga odakle je poao da bi stigao do zdravlja. Razlog ovome je taj to se, premda izvesna stvar proizlazi u isto vreme iz svoje lienosti i svog subjekta koji nazivamo materijom, kao to je ono to postaje zdravo u isto vreme ovek i bolesnik, ipak radije kae da stvar potie od svoje lienosti. Tako zdrav ovek vie potie od bolesnika nego od oveka. Zato se za zdravog oveka ne kae da je bolesnik,

nego da je ovek, podrazumevajui pri tome zdravog oveka. U sluajevima u kojima je lienost neizvesnai bez imena, kao to je za bronzu lienost bilo kakvog oblika, ili za kamenje ili grede lienost kue, onda stvar po uobiajenom miljenju potie od ovih materijalnih elemenata, kao to je maloas zdrav ovek proistekao od bolesnog. Stoga se, kao i u ovom sluaju, za stvar ne kae da je ono od ega potie, isto onako kao to se za statuu ne kae da je drvo, nego se, menjanjem imena, kae da je od drveta, da je od bronze, a ne bronza, da je od kamena, a ne kamen, dok e kua biti od cigala, a ne cigle. Naime, kad se sve dobro razmotri, ne moe se apsolutno rei da statua dolazi od drveta ili kua od cigala, jer kad jedna stvar potie od druge, potrebno je da doe do promene te druge stvari, a ne da ona neprekidno traje. Takav je, dakle, razlog za ovaj nain izraavanja.
PROCESU POSTAJANJA

Poto je ono to je stvoreno nastalo usled nekog pokretakog uzroka (a pod ovim podrazumevam naelo stvaranja) i od nekog subjekta (neka to bude ne lienje, nego materija, jer smo ve definisali znaenje koje joj dajemo), onda to postaje neto (na primer, lopta, krug ili ma koji drugi predmet uzet nasumce). Kao to se ne proizvodi stvar, to jest bronza, tako se ne proizvodi ni krug, osim sluajno u tom smislu to je bronzani krug krug i to se proizvodi bronzani krug. U stvari, proizvoditi neku odreenu stvarnost, znai proizvoditi je poev od supstrata uzetog u punom smislu izraza. Kaem, na primer, da zaokruiti bronzu ne znai proizvesti okruglinu ili krug, to znai proizvesti neku drugu stvar, to jest ovaj oblik u neem razliitom. U stvari, ako se proizvodi sam oblik, treba 1033b ga izvesti od neke druge stvari, jer smo postavili tu drugu stvar. Na primer, proizvesti bronzanu loptu znai proizvesti od izvesnog predmeta, a to je bronza, neki drugi predmet, a to je lopta. Ako se, dakle, proizvodi i sam predmet, jasno je da e se to stvaranje vriti na isti na~ in i da e lanac stvaranja ii u beskonanost. Prema tome, oigledno je da ni oblik ili ma kako se nazvao oblik doivljen putem ula nije podloan postojanju, da nema njegovog stvaranja i da je isti ovakav sluaj ako se on posmatra kao sutina. On je, u stvari, ono to postaje u nekom drugom biu

 bilo od umetnosti, bilo od prirode, bilo obinom silom. Ali ono to je stvoreno to je, na primer, bronzana lopta, jer ona je nainjena od bronze i od lopte. Oblik je ostvaren u izvesnoj materiji, a rezultat je bronzana lopta. Ako se, naprotiv, uzme stvaranje sutine lopte uopte, to je stvar koja e morati da proizie iz neega. Naime, potrebno je da stvoreni predmet bude uvek deljiv, i da jedan deo bude ovo, a drugi ono, hou da kaem da jedan deo bude materija, a drugi oblik. Ako je, dakle, lopta oblik ije su sve take obima na podjednakoj razdaljini od sredita, u ovoj definiciji trebae razlikovati, s jedne strane, vrstu u kojoj e se ostvariti proizvedena stvar, s druge strane, razliku vezanu za tu vrstu i, najzad, ukupan. stvoreni oblik kao to je bronzana lopta. Iz ovoga to smo maloas rekli oigledno proizlazi da nije stvoreno ono to se naziva oblikom ili supstancom, nego je ostvareno spajanje materije i oblika koje dobija ime oblika, i da svako stvoreno bie sadri materiju jer je jedan deo stvari materija, a drugi oblik. Postoji li, dakle, neka lopta osim onih koje se doivljavaju putem ula, ili neka kua osim one od opeka? Ne bi li u tom sluaju trebalo rei: ako je tako, onda neka posebna stvarnost uopte ne bi mogla nastati". U stvari, oblik pokazuje predmet izvesne kakvoe i on nije neto pojedinano i odreeno, nego proizvodi ili stvara poev od izvesne odreene stvarnosti neto to ima izvesnu kakvou i, posle stvaranja, ta pojedinana stvarnost je ona koja ima tu kakvou. svako pojedino spajanje, Kalias ili Sokrat, je u istom sluaju kao pojedinana bronzana lopta, dok su ovek i ivotinja kao bronzana lopta uopte. Oigledno je, dakle, da uzronost ideja, koju izvesni filozofi obino pripisuju idejama, ne moe posluiti niemu, pretpostavljajui da postoje takve stvarnosti razliite od pojedinanih stvari, bar za stvaranje i obrazovanje supstanci. Iz ovih razloga ideje ne mogu, dakle, biti supstance same po sebi. Oigledno je, prema tome, da u izvesnim sluaievima onaj inilac koji stvara pripada isto.i vrsti kao i ono to je stvoreno, a da to ipak nije jedna i ista stvar u brojnom smislu. Postoji samo istovetnost oblika. se deava u prirodnom stvaranju, jer ovek stvara oveka. Potrebno je uiniti izuzetak u pogledu stvaranja protivnog prirodi. Konj, na primer, stvara mazgu. Naelo je isto, poto se stvaranje vri na osnovu tipa zajednikog konju i

magarcu neimenovane vr1034a ste koji je blizak jednom i drugom, koji je posrednik izmeu njih, neto slino mazgi. Otuda je jasno da nije ni najmanje potrebno da neki obrazac daje oblik za prirodne stvarnosti (u stvari, u pitanju bi bile uglavnom ove stvarnosti, poto supstance uglavnom postoje same po sebi), nego da je stvarnost koja stvara dovoljna za stvaranje i da je ona uzrok ostvarenja oblikau materiji. Prema tome, sve to je stvoreno jeste odreeni pojam ostvaren u izvesnom telu i u izvesnim kostima, Kalias ili Sokrat; on je razliit po materiji od stvaraoca, koji je drugaiji, ali je istovetan s njim kao pojam, a pojam je nedeljiv.
9.
POJAM STVARANJA

Neko moe upitati zato su izvesne stvari stvorene podjednako sposobnou ili sluajem, kao to je zdravlje, dok nije isti sluaj s drugim stvarima, kao to je, na primer, kua. Uzrok ovome je taj to je u izvesnim sluajevima materija koja upravlja stvaranjem svega to je ostvareno ili proizvedeno sposobnou i u kojoj lei jedan deo proizvedene stvari takva da ima slobodu kretanja koja joj nedostaje u drugom sluaju. U prvom sluaju ta materija moe imati neko ;posebno kretanje, dok druga materija nije sposobna za takvo kretanje. Mnoga bia su, u stvari, obdarena slobodnim kretanjem i ne mogu dati sebi neko posebno kretanje; naprimer, ona nee moi da igraju. Sve stvari kojeimajumateriju ove vrste, kao to je kamenje, nisu, dakle, sposobne za neko odreeno kretanje bez podsticaja izvesnog spoljnog uzroka, iako mogu da same po sebi vre neko drugo kretanje; takav je sluaj s vatrom. Iz ovog razloga izvesne stvari nee postojati bez umetnika, dok e druge postojati beznjegovog posredovanja, jer e ih moi staviti u pokret stvari koje nemaju sposobnost kojoj je re, ali koje se mogu same kretati ili pomou drugih sila koje dejstvuju a koje nemaju sposobnost, ili kretanjem koje potie od jednog dela koji ve postoji u stvorenoj stvari. Iz ovoga to smo upravo rekli jasno proizlazi da u jednom smislu i svaka vetaka stvar potie od istoimene stvari, kao u sluaju prirodnih raanja, ili, tanije, potie od istoimenog dela same sebe, kao to kua dolazi od kue u mati (jer umetnost je vezana za

odreeni pojam) ili od neeg istoimenog to sadri jedan njen deo, ukoliko ne nastaje sluajem. Uzrok stvaranja neposredno i po sebi doao je zapravo od proizvedenog bia. Tako toplota svojstvena trenju proizvodi toplotu u telu, a ova je ili zdravlje, ili deo zdravlja, ili joj sledi deo zdravlja, ili samo zdravlje. Zbog toga se kae da je toplota trenja uzrok zdravlja, jer je ona uzrok onoga ija je posledica zdravlje, Iz ovoga treba izvui zakljuak da je, kao i u silogizmima, supstanca naelo svakog stvaranja. Naime, silogizmi polaze od sutine, a odavde potiu i stvaranja. Stvamosti iji je sastav prirodan lie na umetnike proizvode. Na kraju seme igra ulogu umetnika, jer ono potencijaino sadri oblik, a ono od ega dolazi seme je u izvesnoj meri isto1034b imeno sa stvorenim biem. Meutim, u tome ne treba traiti potpunu istovetnost kao u stvaranju oveka od oveka, jer se od oveka raa i ena. Treba uiniti izuzetak sa sluajem kad je stvoreno bie nesavrenog oblika. Zbog toga se mazga ne raa o mazge. Sva prirodna stvaranja koja, poput izraenih predmeta kojima je maloas bilo govora, mogu da potiu od sluaja, jesu ona ija materija moe sama po sebi da preduzme kretanje koje prirodno proizvodi seme. to se tie bia koja nemaju materiju ove vrste, njih mogu stvoriti samo njihovi roditelji. Meutim, rasuivanje jasno pokazuje da se oblik ne stvara samo za supstancu. Isto rasuivanje primenjuje se i na sve prve vrste: koliinu, kakvou i ostale kategorije. Naime, topostaje isto onako kao bronzana lopta, i to ne lopta niti bronza. Isto to se moe rei i za bronzu ako je proizvedena (jer takav zakljuak uvek pretpostavlja materiju i oblik koji prethodno postoje), a takoe je isti sluaj istovremeno za supstancu i za kakvou, koliinu i sve ostale kategorije. Ono to postaje nije u stvari kakvoa, nego drvo koje ima tu kakvou: niti koliina, nego drvo ili ivo bie koji imaju tu koliinu. Pa ipak ima jedno obeleje svojstveno iskljuivo supstanci, a koje se moe shvatiti pomou ovih primera; to je da u stvaranju supstance treba nuno prihvatiti ranije postojanje neke druge supstance stvaralake u entelehiji kao to je ivo bie, ako se raa ivo bie. Ako se, naprotiv, radi kakvoi ili koliini, nije potrebno ranije postojanje kao dejstvo; dovolino je takvo postojanje kao mogunost.

10.

DEFINICIJI I NJEOTM ELEMENTIMA

Poto je efinicija izraavanje, i poto svako izraavanje ima delove, a s druge strane, poto je izraavanje u istom odnosu prema stvari kao deo izraavanja prema delu stvari postavlja se pitanje: da li izraavanje delova treba ili ne treba da bude sadrano u izraavanju celine. U izvesnim sluajevima izgleda da se ono tu nalazi, ali ne i u drugim sluajevima. Tako odreivanje pojma kruga ne sadri odreivanje pojma iseaka, dok pojam sloga" sadri odreivanje pojma slova. Meutim, krug je podeljen na iseke, isto onako kao slog na slova. Zatim, ako delovi prethode stvaranju celine, poto je otri ugao deo pravog ugla, a prst deo ivog bia, otri ugao e prethoditi pravom uglu, a prst e biti vremenski stariji od oveka. I zaista izgleda da su ove stvari vremenski starije; njihov pojam se odreuje ovim elementima, dok s druge strane, ovi mogu da postoje bez delova. Osim toga, re ,,deo" uzima se u vie znaenja, od kojih jedno odreuje odnos izvesne stvari prema njenoj koliini. Ali to neka ostane po strani; ono to treba ovde ispitati, to su sastavni delovi supstance. Ako, dakle, imamo, s jedne 1035a strane, materiju, s druge strane, oblik i, tree, spajanje materije i oblika i ako su materija, oblik i njihovo spajanje supstanca, onda seiza materiju kae u jednom smislu da je deo izvesne stvari, dok u drugom smislu ona to nije; u ovom drugom sluaju, delovi su samo elementi koji ulaze u definiciju oblika. Na primer, meso nije deo ugnutosti (jer je ono materija u koioj se stvara ugnutost); ono je deo spljotenosti. bronza je deo statue kao njen sastavni deo, a ne statue u smislu oblika. U stvari, pojam ili predmet ukoliko ima oblik treba da ga odredi, ali ni u kom sluaju ne treba da ga odreuje njegovim materijalnim elementom uzetim sam po sebi. Ovo je razlog zbog koga pojam kruga ne sadri pojam iseaka, dok pojam sloga sadri pojam slova; to je stoga to su slova delovi pojma, a ne materije sloga, dok su isecikruga delovi u materijalnom smislu kojima se dodaje oblik iako su ovi iseci blii obliku nego bronza kad se u bronzi ostvari okrugao oblik. Ali u jednom smislu ni sami elementi sloga nee uvek ui u izraavanje sloga. Na

primer, slova urezana u vosak ili izgovorena, poto se tu radi neemu to je ve deo sloga koji se doivljava putem ula kao materija. Iz toga to se prava, jedanput podeljena, rastavlja na poluprave, ili ovek na kosti, nerve i meso, ne sledi da su to za pravu i oveka sastavni delovi njihove supstance, nego su to delovi njihove materije, kaoi delovi njihove celine, ali to nipoto nisu i delovi oblika, to jest onoga to se izraava; stoga ni oni ne ulaze u sadraj pojma. U izvesnim pojmovima nalazie se, prema tome, i pojmovi tih delova, dok se ovi delovi nee nalaziti u sadraju i drugih pojmova, na primer, kad se izraavanje ne odnosi na odreeno bie. To objanjava zato izvesne stvari imaju kao naelo elemente na koje se rastavljaju, dok s drugim stvarima to nije sluaj. Tako se sve stvarnosti sainjene spajanjem oblika i materije, kao ugnutost ili bronzana lopta, rastavljaju na svoje elemente, a materija je sastavni deo tih elemenata. Naprotiv, sve stvarnosti u iji sastav materija ne ulazi, drugim reima, nematerijalne stvarnosti iji pojmovi izraavaju samo oblik, te stvarnosti se ili potpuno rastavljaju na svoje elemente, ili se uopte ne rastavljaju na ovaj nain. Prema tome, jedino materijalne stvarnosti imaju te materijalne elemente kao naela i delove. to se tie pojma, to nisu ni njegovi delovi ni njegova naela. Zbog toga se statua od ilovae rastavlja na ilovau, bronzana lopta na bronzu, a Kalias na meso i kosti. Iz istog razloga krug se rastavlja na iseke. U stvari, postoji neto to je sastavljeno od 1035b materije. Ime kruga je stvarno dvojako; ono znai u isto vreme krug uopte i pojedini krug, samim tim to za pojedmane krugove nema posebnog imena. Sada je, dakle, utvrena istina ovoj stvari. Meutim, objasniemo je jo bolje vraajui se na ovo pitanje. Delovi pojma na koje se rastavlja pojam vremenski su stariji od njega bilo u celosti, bilo samo neki od njih. Pa ipak se pojam pravog ugla ne odreuje pojmom otrog ugla, nego se otri ugao odreuje pravim. U stvari, pravi ugao slui za definisanje otrog ugla; otri ugao je manji od pravog. Isti je sluaj s odnosorn izmeu kruga i polukruga. Polukrug se definie krugom, a prst itavim telom. Prst je, u stvari, odreeni deo oveka. Prema tome, delovi uzeti u smislu

materije na koje se izvesna stvar deli kao na svoju materiju kasniji su od celine. Naprotiv, delovi u smislu sadraja pojma i njegove sutine su raniji bilo u celini, bilo u pojecUnim sluajevima. poto je dua ivih bia (jer to je sutina bia koje ima duu), sutina pojma njima i njihove vrste i onoga to ini sutinu tela izvesne vrste dakle, svaki deo tela, ako se pravilno definie, nee se smeti definisati nezavisno od njegove funkcije, koja e sadrati njeno poznavanje onda sledizakljuak da su delovi due raniji bilo u celosti, bilo u pojedinim elementima od ivog bia uopte uzev kao i od svakog takvog bia kao pojedinanog sluaja. S druge strane, telo i njegovi delovi su kasniji od same te sutine, i telo kao celina deli se na delove kao na svoju materiju, a ne supstanca. Budui da je tako, delovi tela su raniji na izvestan nain od njihovog spajanja, ali na drugi nain oni to nisu, poto ne mogu da postoje odvojeno. Prst ivog bia stvarno nije prst u svima svojim stanjima. Na primer, mrtav prst je prst samo po istoimenosti. ak postoje izvesni delovi tela koji su istodobni sa sloenim telom. To su oni koji su bitni i u kojima se neposredno nalaze pojimanje i supstanca, kao to su srce i mozak, ako su stvarno to. Naime, nije uopte vano da to bude ba takav sluaj. Meutim, ovek, konj i ostali pojmovi ove vrste uzeti pojedinano i uopte ne predstavljaiu sutinu bia, nego odreeno sloeno telo izvesnog oblika i od izvesne materije uzete uopte. Ali, u pogledu pojedinca, Sokrat postoji odmah iza krajnje materije; a isto je tako i u svima drugim sluajevima. Prema tome, deo moe da bude bilo deo pojma (a pojmom nazivamo ono to je bitno), bilo deo uske povezanosti materije i oblika, bilo deo same materije. Ali delovi pojma su samo delovi njegovog sadraja, a pojam iskazuje samo ono 1036a to je opte. Naime, sutina kruga i krug, sutina due i dua su jedna i ista stvar. Meutim, kad se radi sloenom telu, kao to je ovaj krug, to jest pojedinim krugovima, bio on dostupan ulnoj percepciji ili zamiljen (pod zamiljenim krugovima smatram, na primer, matematike krugove, a pod krugovima dostupnim ulnom saznanju, na primer, krugove od bronze ili od drveta), u tim sluajevima nema defirricije, nego se upoznaju putem zdrave pameti i ula. S druge strane, ako se odvoje od entelehije, onda nije jasno da li

postoje ili ne, premda se uvek mogu definisati i upoznati po svom optem pojmu. Najzad, materija sama po sebi nije dostupna saznanju. materlja se upoznaje ili putem ula, ili razumom. Culima, na primer, doivljujemo bronzu, drvo ili svaku mateiiju koja je u stanju da se kree; materija koja se doivljava umom je ona koja je prisutna u ulnim bikna, ali ne kao ulnim, kao to su, na primer, matematika bia. Reeno je, dakle, kako stvari stoje u pogledu celine ili dela i objanjen je njihov raniji i kasniji vremenski redosled. Sada treba da reimo drugi problem. Ne moe se dati jednostavan odgovor onome koji pita da li je vremenski raniji pravi ugao, krug ili ivo bie, ili su to njihovi delovi na koje se mogu podeliti i koji ih sainjavaju. U stvari, ako je dua ivo bie ili dua svakog pojedinca sam pojedinac, ako je sutina kruga krug i ako je sutina pravog ugla pravi ugao, onda za eelinu treba rei u jednom smislu da je kasnija od delova sadranih u pojmu, i od delova pojedinog pravog ugla. (U stvari, materijalni pravi ugao dostupan ulima i napravljen od bronze, i zamiljeni pravi ugao sainjen od pojedinih linija su kasniji od svojih delova). Sto se tie nematerijaLnog pravog ugla, on je kasniji od delova koji ulaze u sadraj pojma, ali raniji od delova pojedinog pravog ugla, te ovo pitanje ne sme biti predmet jednostavnog odgovora. Ako je, naprotiv, dua neto drugo ane ivo bie, ak i onda treba rei za izvesne delove da su raniji od celine, dok to nee trebati da se kae za druge delove, kao to smo upravo pokazali.
11.

RAZDVAJANJE POJMA NA NJEGOVE DELOVE

Opravdanu tekou predstavlja i pitanje koji delovi pripadaju sadraju pojma, a koji pripadaju, ne pojmu, nego onome to spaja pojam i materiju. Meutim, ne objasni li se ovo pitanje nije mogue definisati izvesnu stvar, jer definicija postoji samo za ono to je opte i za pojam. Ako se, dakle, ne zapazi jasno koji su delovi uzeti u smislu materijalnih delova, a koji to nisu, nee se videti ni kakva treba da bude definicija stvari.

U sluajevima kad isti oblik izgleda da se namee bitno razliitim materijama, jer krug moe da bude od bronze, od kamena ili od drveta, tada je, izgleda, oigledno da ni bronza ni kamen ne sainjavaju bitnost kruga, poto krug postoji nezavisno od njih. Ali za sve to se ne primeuje kao da postoji, ipak nita ne spreava da bude kao u prethodnom sluaju. Kad bi, 1036b na primer, krugovi kojima je bilo govora svi bili od bronze (jer bi bronza ipak bila deo pojma). Samo, teko je iskljuiti u mislima materiju. Na primer, izgleda nam da se pojam oveka uvek svodi na meso, kosti i sline delove. Da li e to, dakle, biti delovi pojma i samim tim definicije? Ili pak nije tako, i to bi pre bila materija? Ali, poto se pojam oveka ne namee drugim materijama, mi nismo u stanju da izvrimo razdvajanje. Prema tome, ralanjivanje pojma izgleda mogue, ali ne vidi se uvek jasno u kojim sluajevima. Stoga izvesni filozofi postavljaju pitanje ak i povodom kruga i trougla, tvrdei da nije zgodno definisati ih pomou linije i veliine. Naime, sve su ove osobine u istom odnosu na krug i trougao kao to su meso i kosti u odnosu na oveka, a bronza i kamen u odnosu na statuu, i oni svode sve matematike pojmove na brojeve i kau da je pojam linije sampojam broja dva. meu pristalicama ideja jedni kau da je linija sama po sebi diada, a drugi da je to ideja linije. Jer, ako ima stvari, kau oni, za koje postoji istovetnost izmeu ideje i onoga emu je ona ideja, kao izmeu diade i ideje diade, sluaj sa linijom nije isti. Iz ovog sledi da e jedna ista ideja biti ideja vie stvari koje ipak izgledaju bitno razliite, kao to su to smatrali i pitagorovci. Najzad, iz ovog sledi da e biti mogue stvoriti jednu ideju, koja postoji sama po sebi, od svih ideja, to znai iskljuiti kao ideju sve to je razliito od te ideje: na taj nain sve stvari svee se na jedno jedinstvo. Prema tome, moe se rei da postoji izvesna tekoa u odnosu na definiciie, koju smo prikazali i iji nam je uzrok poznat. Zbog toga je takoe suvino svoditi na ovaj nain sve stvari na ideje i iskljuivati materiju. U stvari, postoje stvarnosti ija je bitna odlika da su neto ostvareno u izvesnoj materiji ili da su izvesna materija koja ima na neki nain odreene osobine. uporeivanje, kao ono s krugom, kojim se

sluio Sokrat mlai, nije tano; ono nas, naime, udaljava od istine i navodi na pomisao da ovek moe da postoji bez svojih delova, kao krug bez bronze. U stvari, sluaj nije isti; ivo bie je ulno bie i ne moe se definisati bez kretanja, a samim tim ni bez delova koji imaju izvesno ustrojstvo. Meutim, ruka, u stvari, nije u svakom sluaju deo oveka, nego samo ruka sposobna da vri svoj rad, dakle, iva ruka; ako je bez ivota, onda nije deo oveka. to se tie matematikih pojmova, iz kog razloga definicije delova ne ulaze u definicije celine, kao to, na primer, polukrugovi ne ulaze u definiciju kruga? To nije zbog toga to su to stvari koje se doivljavaju putem ula, jer oni to nisu. Ali moda to ne sainjava razliku; jer, 1037a materija moe postojati ak i kod neulnih bia. U stvari, materija postoji u svemu to nije sutina i ist oblik, nego ima odreeno postojanje. Zato polukrugovi nee biti delovi kruga uopte, nego e biti delovi pojedinih krugova, kako smo to gore rekli. Postoji, naime, materija koja se doivljava ulima i, nasuprot tome, druga koju saznajemo duhom. Takoe je oigledno da je dua prva supstanca, da je telo materija i da se ovek uopte ili ivo bie uopte sastoji od due i od tela uzetih i jedno i drugo uopte. Sokrat, ili Koriskos, ima, ako je njegova dua isto to i on, dvostruko znaenje (jer se tim oznaava as dua, a as sloeno telo); ako Sokrat, ili Koriskos, jednostavno znai ova dua, ovo telo, onda pojedinano odgovara optem. Da li izvan materiie takvih supstanca postoji neka druga vrsta materije i treba li ispitivati da li postoji neka druga supstanca osim ovih supstanca, na primer, brojevi ili neto slino? Ovo pitanje prouiemo kasnije, jer se zbog ovog ispitivanja i trudimo da definiemo takoe prirodu ulnih supstanca, ije je prouavanje, meutim, u jednom smislu vie stvar fizike, to jest druge filozofije. Naime, znanje fiziara treba da se odnosi ne samo na materiju, nego jo vie na supstance izraene u definiciji. S druge strane, docnije treba da pokaemo u vezi s definicijom kako su elementi sadrani u pojmu, i zbog ega je jedan pojam definicije (jer je oigledno da je definisana stvar
obino

jedna; s druge strane, iako je jedna, ona ima svoje delove). Pokazali smo, uzimajui stvari u optem i objektivnom smislu, ta je sutina pojma i na koji nain ona postoji sama po sebi. U isto vreme objasnili smo zato definicija sutine jednog pojma as sadri njegove delove, a as ih ne sadri. Utvrdili smo da u definiciju supstance nee ui delovi uzeti u smislu materije, poto to nisu delovi supstance, nego sloenog tela. Postoji, naravno, definicija sloenog tela kao pojma i u drugom smislu. Sloeno telo ne moe se, u stvari, definisati u svom spajanju s materijom, to je neodreeno, nego samo u odnosu na svoju prvu supstancu, kao to je na primer, u sluaju oveka, definicija due. Naime, supstanca je bitan oblik ije spajanje s materijom sainjava ono to se naziva sloena supstanca, kao to je udubljenost; iz spajanja udubljenosti i nosa proistie spljoten nos i spljotenost (jer e se pojam nosa ponoviti dva puta u ovim izrazima). Ali u sloenu supstancu, kao pljosnat nos ili Kalias, ui e i materija. Najzad, pokazali smo da su sutina stvari i pojedinana stvarnost 1037b u izvesnim sluajevima istovetni, kao to je sluaj s prvim supstancama. Tako postoji istovetnost izmeu krive linije i sutine krive linii'e ako je ona prva supstanca. pod prvom supstancom podrazumevam onu supstancu koja nije nastala dodavanjem jedne stvari drugoj, nego je njen materijalni supstrat. Meutim, u svemu to je materijalne prirode, ili to sainjava sloeno telo s materijom nema istovetnosti sa sutinom ni u sluajnom jedinstvu, kao to su Sokrat i muziar; naime, tu postoji istovetnost samo> sluajnou.
12.

JEDINSTVU DEFINISANE SUPSTANCE

sada da kaemo definiciji emu nije bilo govora u Analitici. Pitanje koje smo postavili u ovom delu zaista nije bez koristi u pogledu naih istraivanja supstanci. Smatram da je tekoa u ovome: kako da se objasni jedinstvo u definisanoj stvarnosti za ije objanjenje kaemo da je definicija? Uzmimo, na primer, sluaj oveka kao dvononog ivog bia; neka ovo obeleje bude u stvari definicija oveka. Zato je, dakle, to bie jedno, a nema ih

vie, to jest da je bie ivo i dvonoac? U sluaju oveka i belog postoji mnogostrukost kad jedan izraz ne pripada drugom, a jedinstvo je kad je jedno atribut drugog i kad je subjektu ovek dodat neki atribut, jer tada se dobije jedno jedino bie, a to je beo ovek. Meutim, u sluaju koji nas zanima elementi definicije ne proizlaze jedan od drugog; rod, u stvari, izgleda da ne potie od svojih razlika, poto bi tada jedna ista stvar potieala u isto vreme od suprotnosti, jer su razlike koje dele rod suprotnosti. Cak prihvatajui i pretpostavku da rod ima udela u razlikama, nastala bi ista tekoa, jer i tu postoji mnotvo u razlikama koje karakteriu oveka, to jest sa nogama, dvonoac, bez krila. Zato se tu radi jedinstvu, a ne mnotvu? Sigurno ne stoga to ovi elementi pripadaju istom rodu, poto bi se slinim rasuivanjem moglo napraviti jedinstvo svih atributa izvesne stvari. Pa ipak je potrebno da sve to ulazi u definiciju bude stvarno jedno; definicija je, u stvari, izvesno jedinstveno odreivanje sutine; ona, dakle, treba da bude odreivanje jedne stvari, jer supstanca oznaava, kao to kaemo, jednu stvar i jednu odreenu stvarnost. Potrebno je da najpre ispitamo definicije dobivene deljenjem. U definiciji nema nieg drugog osim roda zvanog prvi" i razlika. Nii rodovi su prvi rod sa razlikama koje su mu dodate. Na primer, prvi rod je ivotinja, sledei rod je dvonono ivo bie, naredni dvonono ivo bie bez krila i tako redom, kad se u iz1038a laganju nalaze brojniji izrazi. uopte je od malog znaaja da li je broj izraza velik ili malen, pa prema tome da li je njihov broj mali ili ih ima samo dva. Od dva izraza jedan predstavlja razliku, a drugi rod; na primer, u izrazu dvonono bie", ivo bie je rod, a drugi izraz predstavlja razliku. Poto smo to rekli bilo da rod ne postoji uopte izvan vrsta bitnih za rod, bilo da postoji, ali samo kao njihova materija (jer glas je, na primer, i rod i materija, a njegove razlike ine vrste, to jest glasove) oigledno je da je definicija odreivanje pojma izvreno na osnovu razlika. Ali potrebno je i da se deljenje nastavi pravljenjem razlike meu razlikama, kao to se, na primer, kod ivih bia razlike mogu praviti na osnovu nogu. Drugim reima, treba uoiti razliku koja se tie ivih bia koja imaju noge, ukoliko ih imaju. Prema tome, ne treba rei za bie koje ima noge da je to bie koje ima krila, odnosno koje je bez

krila, ako se eli pravilno govoriti; tako e se postupiti jedino kad je nemogue nai bitne razlike. Ali deljenje e moi biti samo ovakvo. Od onoga to ima noge postoji ono to ima raseenu nogu i ono to nema raseenu nogu, jer su to razlike u nozi; osobina raseena noga" je nain postojanja noge. ovaj postupak treba tako postepeno produiti sve dok se ne doe do vrsta meu kojima ne postoji razlika. Toga trenutka dobie se onoliko vrsta nogu koliko ima poslenjih razlika, a broj vrsta ivih bia koja imaju noge bie ravan razlikama. Ako je tako, onda e poslednj a vrsta oigledno biti sama supstanca stvari i njena definicija, jer ne treba ponavljati iste stvari u definicijama; to je suvino. Meutim, to se ipak deava, kad se, na primer, kae ivo bie koje ima noge" i dvonono ivo bie"; to ne znai nita drugo nego ivo bie koje ima noge, koje ima dve noge. ako se ovaj poslednji izraz podeli deljenjem koje mu je svojstveno, bie vie ponavljanja, upravo onoliko koliko ima razlika. Ako se, dakle, pri svakom koraku napred postigne razlika u razlici, odna e jedna, i to poslednja, biti oblik i supstanca. Ako se, naprotiv, deljenje vri prema sluajnim osobinama, na primer, ako se iva bia s nogama dele na bela i na crna, onda e biti onoliko razlika koliko ima stepena u deljenju. Prema tome, jasno je da je definicija odreivanj e pojma izvreno na osnovu razlika, i to upravo poslednje razlike, ukoliko se deljenje \Ti pravilno. To bi se primetilo odmah kad bi se obrnuo red izraza definicija ove vrste, kad bi se, na primer, ovek definisao kao dvonono ivo bie koje ima noge; koje ima noge" je suvino ako se prethodno reklo dvonono. Meutim, u supstanci nema reda: kako se odista moe zamisliti neki raniji i neki kasniji elemenat? To su, dakle, primedbe koje treba da se kau prirodi definicija izvedenih metodom deljenja.
13. ODNOS SUPSTANCE 1 OPTIH POJMOVA

1038b Poto je sutina stvari predmet naeg ispitivanja, vratimo se ponovo tome predmetu. Kao to se supstancom naziva subjekt, sutina, njihovo spajanje,

tako se supstancom nazivaju i opti pojmovi. Prouili smo dva od ovih znaenja: sutinu i subjekt. Rekli smo da se subjekt podrazumeva na dva naina: ili kao odreeno postojanje, kao ivo bie sa svojim ulima, ili kao materija sa svojom entelehijom. Po miljenju izvesnih filozofa, opti pojam je takoe uzrok u punom smislu rei i prapoetak, uopte uzev. Ponimo, dakle, da raspravljamo i ovoj stvari. U stvari, izgleda nemogue da neki opti pojam, ma kakav on bio, bude supstanca. Pre svega, supstanca svakog pojma je ona koja mu je svojstvena i koja ne pripada nekom drugom. Opte je, naprotiv, neto zajedniko; naime, optim se naziva ono to pripada mnotvu. Cija e, dakle, biti supstanca onoga to je opte? Trebalo bi da bude sviju pojedinanih stvari kojima se pripisuje, ili nee biti ni jedne od njih. Ali nije mogue da ona bude zajednika svima njima; a ako je supstanca jedne stvari, ta pojedinana stvar e biti isto to i sve ostale, jer su stvarnosti ija je supstanca jedna, drugim reima, ija je sutina jedna, takoe jedno i ista stvarnost. Osim toga supstancom se naziva ono to nije atribut nekog subjekta; a opte je uvek atribut nekog subjekta. Ali, poto opte ne moe da bude supstanca u smislu sutine, rei e se zar ono ne moe da bude ukljueno u sutinu, kao to je, na primer, ivo bie elemenat sutine oveka i konja? Onda je jasno da postoji i neka definicija toga elementa. Uostalom, od malog je znaaja to ne postoji definicija za sve elemente koji ulaze u supstancu. Zivo bie uopte ipak e biti supstanca neega, isto onako kao to je ovek uopte supstanca pojedinanog oveka u kome je prisutan. Opet e se ponoviti iste posledice; u stvari opte, na primer, ivo bie uopte, bie supstanca onoga u emu je sadrano, kao u pojmu svojstvenom toj vrsti. tavie, nemogue je i besmisleno da neko odreeno bie i neka supstanca, ako su sastavljeni od delova, ne potiu ni od supstanci ni od neke odreene stvarnosti, nego samo od kvaliteta. Tada bi ne-supstanca i kvalitet bili vremenski raniji od supstance i od odreene stvarnosti. Meutim, to je nemogue, jer ni po logikom redu, ni po vremenskom redu, ni po redu postanka odreivanja ne mogu biti vremenski starija od supstance, jer bi tada bila odvojena od nje. Osim toga, u Sokratu, koji

je sam supstanca, postojae druga supstanca koja e tako biti supstanca dveju stvarl Iz ovoga uopte sledi da, ako je ovek supstanca i ako su ovakve vrste supstance, ni jedan od elemenata sadranih u definiciji nije supstanca bilo ega, niti postoji van vrsta i u nekoj drugoj stvari. Ovim mislim da kaem da, na primer, nema nekog drugog ivog bia osim posebnih vrsta ivih bia i da ni jedan drugi od elemenata sadranih u definiciji ne postoji zasebno. Ova razmatranja pokazuju da nita od onoga to u stvarnostima postoji kao opte nije supstanca; jo jedan razlog je taj to ni jedan od zajednikih atributa 1039a ne znai neku odreenu stvarnost, nego samo izvesnu osobinu stvari. U protivnom sluaju, osim mnogih nezgoda, dolazi se do dokazivanja treem oveku. da je to tako, jasno je i iz jednog drugog razloga. Nemogue je da supstanca proizlazi iz supstanci koje bi ona sadrala kao u entelehiji, poto stvarnosti koje su na taj nain dve u entelehiji, nisu nikada jedna stvarnost u entelehiji; ali ako postoji mogunost da budu dve, one mogu da budu jedna. Na primer, dvostruka linija sastoji se od dveju polulinija, ali samo potencijalno, jer entelehija razdvaja. Ako je, dakle, supstanca, jedna, ona nee moi proisticati iz supstanci koje su u njoj sadrane, i u ovom smislu Demokritova tvrdnja ima osnova. On kae da je nemogue da jedno postane od dva, ili da od jednog budu dva; naime, on poistoveuje supstance s nedeliivim esticama. Isto to moi e se zaista oigledno rei i za broj, ako je broj, kako to neki tvrde, spajanje jedinica; jer, ili diada nije jedna stvar, ili jedinica nije u entelehiji diade. Meutim, ovo razmatranje ima i jednu tekou. Ako nijedna supstanca ne moe da bude sastavljena od onoga to predstavlia opte osobine, poto opte" znai izvesnu osobinu stvari, a ne neku odreenu stvarnost, i ako nije mogue da supstanca bude sastavljena od supstanci u entelehiji, onda svaka supstanca mora da bude nesastavljena, tako da iz tog razloga ne bi moglo da bude definicije nijedne supstance. Ipak je celom svetu jasno, a mi smo to rekli ve ranije, da jedino supstanca, ili, bolje reeno, upravo ona, ima definiciju. sada izlazi da je nema ni ona sama. Onda e to biti definicija niega. Ili e to biti definicija u jednom smislu, a u drugom ona to nee biti. Ali ovo pitanje bie jasnije raspravljeno u onome to emo docnije rei.

14. ODNOS IDEJA I SUPSTANCE

Iz ovoga to je prethodno reeno jasno proizlazi miljenje onih koji tvrde da su ideje supstance sposobne da postoje odvojeno i koje u isto vreme predstavljaju pojam vrste i razlika. Ako ideje zaista postoje i ako je ivo bie po sebi u oveku po sebi i u konju po sebi, ivo bie je ili jedan isti pojam uzet u brojnom smislu, ili razliita stvar u svakoj vrsti. Meutim, iz definicije je jasno da je to jedna i ista stvar, jer pojam ivog bia ostaje isti kad se prelazi sa oveka na konja. Ako, dakle, postoji ovek po sebi i kroz sebe kao odreeno i zasebno bie, dva elementa od kojih se on sastoji, to jest ivo bie i dvonoac, onda to pokazuje da su to odvojena bia i supstance, tako da je i ivo bie supstanca. Pretpostavimo, dakle, da je ivo bie jedno i istovetno s konjem i ovekom, onako kao to si to ti sam sa sobom. Kako e ono to je jedno 1039b moi ostati jedno u odvojenim biima, i zato u ovom sluaju to ivo bie nee takoe biti odvojeno od samog sebe? Zatim, ako se kae da ivo bie potie od dvonoca i ivog bia sa mnogo nogu, onda se dolazi do onoga to je nemogue: suprotni atributi bie dodati u isto vreme jednoj istoj supstanci. S druge strane, ako nije tako, na koji se nain moe razumeti kad neko kae da je ivo bie dvonoac ili da ima noge? Moda e se odgovoriti da tu ima dodavanja, dodira ili meanja osobina. Meutim, sve ove pretpostavke su besmislene. U svakom ivom biu to je drugaije. S druge strane, ako to pretposta-" vimo, onda e biti, tako da kaem, neogranien broj vrsta ija je supstanca ivo bie. U stvari, nije sluajno da ovek vodi svoje poreklo od ivog bia. tavie, samo ivo bie nai e se u beskrajnom mnotvu; u stvari, ivo bie sadrano u svakoj vrsti bie sama supstanca te vrste, jer se svaka vrsta ne naziva po neem drugom nego po ivom biu. Ako ne bi bilo tako, onda bi neto drugo sainjavalo supstancu ljuidske vrste. tavie, ako se prihvati da su svi elementi koji sainjavaju oveka ideje, one nee pripadati jednoj stvari, a supstanca drugoj, poto je u ovom sluaju odvajanje nemogue. Prema tome, samo ivo bie postojae u svakoj od ovih vrsta. Osim toga, od koje e supstance poticati to ivo bie i kako od nje

postaje ivo bie? Ako ne potie od nje, kako je mogue da to ivo bie, koje je supstanca, bude ba ono to jeste? tavie, u vezi sa saznanjima koja primamo putem ula ponovo se pojavljuju iste posledice, pa i jo udnije. Ako su, dakle, one neprihvatljive, oigledno je da nema ideja stvarima koje saznajemo putem ula, kako to kau izvesni filozofi.
ODNOS IDEJA I POJEDINACNIH POJMOVA

Postoje dve vrste supstance: sloeno telo i oblik. Smatram da je jedna vrsta supstance pojam spojen s materijom, dok je druga pojam u punom smislu rei. Sva supstanca uzeta u smislu sloenog tela je unitiva, poto je sposobna i da stvara. Naprotiv, u pogledu pojma ne deava se tako neto kao to je propadanje; pojam postoji nezavisno od postanka (naime, ne stvara se ono to je sutina kue, nego 0110 to je bitno za neku posebnu kuu); ili on ne postoji bez stvaranja ili bez unitenja, jer smo pokazali da se on nikada ne stvara niti proizvodi. Razlog zbog koga nema ni definicije ni dokazivanja pojedinanih supstanci koje se saznaju ulima je taj to te supstance imaju materiju ija je priroda takva da mogu da postoje i da ne postoje; zbog toga su sve pojedinane supstance koje saznajemo putem ula podlone unitenju. Ako je, dakle, predmet dokizavanja ono to je potrebno i ako definicija pripada jedino nauci; ako, s druge strane, ne moe da postoji nauka koja je as nauka, a as neznanje, jer je ta neizvesnost obeleje miljenja, takoe nije mogue da postoji dokazivanje ili definicije onoga to moe da bude drugaije nego to jeste, poto se miljenje odnosi jedino na nesigumo. Pod ovim uslovima oigledno je da ne moe da 1040a bude ni definicije ni dokazivanja pojedinanih supstanci koje se saznaju ulima. Stvarnosti podlone unitenju nisu vie dostupne saznanju kad nestanu iz oblasti ulnog saznanja; premda se pojmovi njima sauvaju u svesti, za te stvarnosti nee biti ni definicije ni dokazivanja. Stoga je u odnosu na te definicije potrebno znati da je definicija pojedinanog uvek neizvesna i da prava definicija u stvari nije mogua.

Zbog toga je takoe nemogue definisati bilo koju ideju. Ideja, kako to kau neki filozofi, spada u vrstu pojedinanih pojmova i ona je zasebno bie. Meutim, definicija se nuno sastoji od rei, a rei ne sme da izmilja onaj koji definie, poto se inae ne bi razumele; s druge strane, rei stvorene upotrebom zajednike su svima lanovima vrste koju oznaavaju. One se, dakle, moraju nuno primenjivati na druge stvarnosti, a ne na stvar koja se definie. Ako bi, na primer, neko definisao tebe, rekao bi da si mrav ili belo bie, ili bi ti dao neko drugo obeleje koje bi se moglo pripisati i nekom drugom. Meutim, prigovorie se da nita ne spreava da se razna imena, svako napose, pripisuju mnotvu stvarnosti, i sva zajedno jednoj stvarnosti. Pre svega treba odgovoriti da je samo sloeno telo atribut koji pripada dvama elementima koji ga sainjavaju i da dvonono bie, na primer, obeleava ivo bie i dvonoca. Tako bi nuno bilo i u sluaju kad bi ivo bie i dvonoac bili veita bia, poto su u najmaniu ruku vremenski stariji od sloenog tela i delova sloenog tela; to su inae odvojena bia, jer je i sam ovek odvojeno bie. Zaista, ili ni ivo bie ni dvonoac nisu odvojeni, ili su odvojeni i jedno i drugo. Stoga, ako ni jedno ni drugo nisu odvojeni, rod nee postojati zasebno od vrsta; a ako rod postoji zasebno od vrste, isti e sluaj biti i sa razlikom. Jo jedan razlog je taj to su ivo bie i dvonoac vremenski stariji u redu bitnosti, a ono to je starije od sloenog tela ne iezava sa sloenim telom. Zatim, ako su iideje sastavljene od ideja (a one to moraju biti, jer su elementi manje sastavljeni od sloenih tela), onda treba da te ideje, koje su njihovi sastavni delovi, kao to su ivo bie i dvonoac, budu potvrene mnotvom bia; ako ne bi bilo tako, kako bi se dolo do njihove spoznaje? Tada bi postojala posebna ideja, koju bi bilo mogue potvrditi samo jednim pojedinanim sluajem, a ne mnogobrojnima. Meutim, to ne izgleda prihvatljivo, poto u ovakvom odnosu stvari svaka ideja dolazi od neega. Prema tome, kao to smo rekli, ne vidi se da je nemogue definisati ono to je veito, naroito ono to je jedinstveno, kao to su Sunce ili Mesec. Pogreno je ne samo dodavati obeleje ije ukidanje ne bi spreilo Sunce da postoji, kad se kae, na primer, koje se okree oko Zemlje ili koje se skriva nou (jer iz ovog bi sledilo da, kad bi se Sunce zaustavilo ili sijalo uvek,

ne bi vie bilo Sunca, to bi bilo besmisleno; jer Sunce znai izvesnu supstancu); ali takoe je pogreno pominjati atribute koji bi mogli biti prikladni za neku drugu stvar; na primer, ako bi ta druga stvar, koja ima te atribute, bila upravo stvorena, ona e oigledno biti Sunce i bie zajednika definicija. Meutim, Sunce je bilo uzeto 1040b u smislu pojedinca, kao to su Kleon ili Sokrat. S druge strane, zato ni jedan od onih koji prihvataju ideje ne stvori definiciju bilo koje ideje? Ako bi pokuali da to uine, onda bi postala jasna istinitost ovoga to smo upravo rekli.
16.

ODNOS POJMA JEDAN" I POJMA STVARKOST"

Oigledno je da ak i meu stvarima za koje se smatra da su supstance veina njih postoji samo kao mogunost. Takvi su delovi ivih bia (jer ni jedan od njih ne postoji odvojeno, pa i kad doe do odvajanja, svi oni tada postoje samo u stanju materije); kao to su takvi i zemlja, vatra i vazduh. U stvari, ni jean od ovih elemenata ili delova nije .i'edinstvo. Oni su kao isto dodavanje jednog drugom pre nego to se obrade i stvore neto to je jedno. Covek bi naroito mogao doi u iskuenje da pretpostavi da delovi ivih bia, kao i odgovarajui delovi due, postoje u entelehiji kao i u mogunosti, samim tim to poseduju naela kretanja poev od jedne take koja se nalazi u zglobovima. Iz ovog razloga neka iva bia ive i poto se iseku na delove. Pa ipak, ak i u ovom sluaju ovi delovi e postojati samo potencijalno, pod uslovom da njihovo jedinstvo i njihova neprekidnost budu delo prirode, a ne nasilja ili nepotpunog prirodnog spajanja. U takvom sluaju to bi bilo samo sakaenje. Poto se jedan uzima u znaenju jedne stvarnosti, poto je sama supstanca onoga to je jedno jedna, i poto stvarnosti ija je supstanca u brojnom smislu jedna predstavljaju brojno jedinstvo, oigledno je da ni jedan ni stvarnost ne mogu biti supstanca stvari. U ovom pogledu s njima je isti sluaj kao s elementom uopte i s prapoetkom uopte. Meutim, mi pitamo koji je to prapoetak da bi doli do potpunije spoznaje stvarnosti. Meu ovim pojmovima ,,bie" i jedan" zaista su vie supstanca nego to su to prapoetak, elemenat i uzrok; pa ipak to jo nisu supstance, jer nita od onoga to je zajedniko stvamostima nije

supstanca. Supstanca se zaista uvek pripisuje jedino samoj sebi i subjektu kome pripada kao njegova supstanca. Stavie, ono to je jedno ne moe da bude na vise mesta u isto vreme, dok se ono to je zajedniko nalazi u isto vreme na vie mesta. Prema tome, oigledno je da ni jedan od optih pojmova ne postoji van pojedinanog i u odvojenom stanju. Pa ipak, pristalice ideja su u jednom smislu u pravu to idejama pripisuju odvoieno postojanje, poto su hteli da od njih naprave supstance. Meutim, u drugom smislu oni gree to kod ideje prave jedinstvo od mnotva. Uzrok njihove zablude je u tome to nisu u stanju da objasne kakva je priroda tih supstanca, onih koje nisu podlone unitenju i koje su van i pojedinanih i ulnih stvari. Oni takoe stvaraju te ideje kao bitno istovetne sa stvarnostima podlonim unitenju (u stvari, mi ih poznajemo): ovek po sebi i konj po sebi pristupani su saznanju putem ula, a mi smo im samo dodali 1041a re po sebi. ipak bi zvezde, ak i kad ih ne bismo nikada videli, pri svemu tome bile, mislim, veite supstance, razliite od onih koje poznajemo. Iz ovoga sledi da i u ovom sluaju, ak i ako ne znamo koje supstance koje ne saznajemo putem ula postoje, ipak je potrebno prihvatiti da i one postoje. Prema ovome to smo rekli, jasno je da ni jedan od optih pojmova nije supstanca i da nema nikakve supstance sastavljene od supstanci.
17. POJAM GRANlCNOG

Potrebno je ustanoviti prirodu supstance,. drugim reima, kakva je ona vrsta stvari, ponovo se oslanjajui na jedno drugo naelo; moda emo pomou toga uspeti da unekoliko osvetlimo i onu supstancu koja postoji odvojeno od onih koje se saznaju putem ula. Supstanca je prapoetak i uzrok; to treba da bude naa ishodina taka. pitati se zato, uvek znai teiti ka saznanju zato neki atribut pripada nekom subjektu. U stvari, ispitivati zato je ovek muziar ovek muziar, znai istraivati ono to smo upravo rekli, ili zato je ovek muziar, ili istraivati neto drugo, a ne to. Meutim, istraivati zato je izvesna stvar ona sama, znai ne istraivati upravo

nita. (U stvari potrebno je da injenica, ili postojanje stvari, bude ve poznata, na primer, da Mesec prolazi kroz pomraenje; ali injenica da je neko bie to to jeste, jedini je razlog i jedini uzrok koji se moe navesti kao odgovor na svako pitanje, kao; zato je ovek ovek, ili muziar muziar), osim ako neko ne bi rekao da je to stoga to je svaka stvarnost nedeljiva u odnosu na samu sebe. to je opet samo potvrivanje njenog jedinstva, kao opti odgovor koji se primenjuje na bilo ta. Meutim, neko bi moda mogao postaviti pitanje zato je ovek ivo bie te vrste. U ovom sluaju se onda oigledno ne ispituje zato je ovek ono to je ovek. Pita se zato izvesna stvar pripada nekoj drugoj stvari. Ipak treba da je potpuno jasno da pomenuta stvar pripada subjektu; ako to nije sluaj, istraivanje je bespredmetno. Na primer, zato grmi? To je isto kao kad bi se reklo: zato nastaje grmliavina u oblacima? Naime, na ovaj nain ispituje se zato se izvesna stvar pripisuje nekoj drugoj, kao kad se pita: zato izvesne stvari, kao to su, na primer, opeke i kamen, ine kuu? Oigledno je, dakle, da se ovde istrauje uzrok. (Posmatran sa logikog gledita, uzrok je sutina), a sutina je u izvesnim sluajevima konani uzrok; takav je sluaj, bez sumnje, sa kuom ili sa posteljom; u drugim sluajevima, sutina je prvi pokreta, jer je i on uzrok. Ali, dok se ovakav uzrok istrauje samo ako se radi stvaranju i unitenju, drugi uzrok se trai i kad se radi onome to postoji kao stvarnost. Predmet istraivanja najlake izmie saznanju kad stvari kojima se govori ne stoje u odreenom uzajamnom odnosu kao, na primer, 1041b kad ispitujemo: ta je ovek; to je stoga to nemamo posla s prostim izrazom i to ne utvrujemo zbog ega izvesni elementi sainjavaju izvesnu celinu. Meutim, treba ispitivati stvari izdvajajui jasno njihove elemente, to znai u isto vreme ispitivati neto i ne ispitivati nita. poto je potrebno da se stvar najpre postavi i da postoji, oigledno je da se istraivanje odnosi na materiju: zato materija postoji kao izvesna stvar. Tako, na primer, moe se postaviti pitanje: zato je ovo kua? Zato to mu sutina kue pripada kao atribut. Na isti nain rei e se da je ova stvar ovek, ili da je ovo telo ovek. Na ovaj nain trai se uzrok

materije; drugim reima, to je pojam kojim se odreuje njeno postojanje. U stvari, to je njena sutina. Prema tome, jasno je da nije mogue nikakvo istraivanje ni prouavanje jednostavnih stvari; metod za istraivanje stvari ove vrste je drugaiji. Ono to je sastavljeno od neega na taj nain da ini jednu jedinstvenu celinu slino je, ne istom dodavanju jednoga drugome, nego slogu. slog ne znai slova koja ga sainjavaju: nije istovetno sa i A, niti je telo isto to su vatra i zemlja, jer posle raspadanja elemenata celine vie ne postoje, to jest telo i slog, dok slova postoje i dalje, kao i vatra i zemlja. Slog je, dakle, neto to ne ine samo njegova slova, samoglasnik i suglasnik, nego je jo neto; a telo nije samo vatra i zemlja, ili toplo i hladno, nego je jo neto drugo. Ako, dakle, smatramo da i ovo naelo mora da bude ili elemenat, ili sastavljeno od elemenata, onda e se ponoviti isto rasuivanje: telo e biti sastavljeno od toga elementa sa vatrom, zemljom i jo neim drugim, tako da e se otii u beskonanost. Ako je to spoj elemenata, on e oigledno biti sastavljen, ne od jednog elementa, nego od vie njih, poto bi inae taj jedini elemenat bio sama stvar, tako da moemo istai istu tekou kao za telo ili slog. Meutim, moe se pomisliti da postoji neko naelo spajanja koje, iako nije elemenat, jest uzrok da je ovo telo, a da je ono slog. Isti je sluaj i s drugim sloenim telima. Naime, ovo naelo predstavlja sutinu svake stvari; to je, u stvari, prvobitni uzrok njene stvarnosti. poto izvesne stvari nisu supstance stvari, nego su sve te supstance stvorene prirodom i prirodnim postojanjem, izgleda oigledno da sama priroda predstavlja sutinu stvari; ona nije elemenat, nego je sutinski prapoetak. Elemenat je ono na to se stvar deli i to je u njoj prisutno kao materija, kao to su na primer, za slog slova i B. KNJIGA VII 1.
PRIRODI SUPSTANCE

1042a iz onoga to smo rekli potrebno je da izvedemo zakljuke i da, povezujui ih u jednu celinu, odredimo njihov konani smisao. Rekli smo da su predmet naeg ispitivanja uzroci, prapoeci i elementi supstanci. U odnosu na supstance, prirodi jednih postignuta je saglasnost sviju filozofa, dok su drugima, naprotiv,

otvoreno prihvaena samo neka posebna tumaenja. One kojima se svi slau su prirodne supstance, kao vatra, zemlja, voda i druga prosta tela; zatim biljke i njihovi delovi, ivotinje i delovi ivotinja, i konano svemir i delovi svemira. to se tie supstanci koje su prihvatili samo neki filozofi to su ideje i matematiki pojmovi. Ali, rasuivanjem se moe utvrditi postojanje drugih supstanci, kao to su sutina stvari i njihov supstrat. Drugo rasuivanje dovodi, pak, do zakljuka da je rod vie supstanca nego to su to vrste, a ono to je opte da je vie supstanca nego to je to pojedinano; na opte i na rod nadovezuju se ideje, poto se one na osnovu istog rasuivanja smatraju supstancama. Poto je sutina stvari njihova supstanca, a definicija iskazivanje koje izraava sutinu, morali smo odrediti prirodu definicije i atriibuta po sebi. budui da definicja predstavlja jedan pojam, dok pojam ima svoje delove, bilo je potrebno razmotriti i pojam tih delova, videti koji su od njih delovi supstance, a koji nisu, i da li su delovi definisane supstance takoe delovi definicije. Zatim smo videli i to da ni opte ni rod nisu supstance. to se tie ideja i matematikih pojmova, njihovo znaenje protumaiemo docnije. Naime, izvesni filozofi smatraju da su to supstance razliite od onih koje saznajemo putem ula. Preimo sada na supstance kojima se svi slau. To su supstance koje saznajemo putem ula, a sve supstance dokuive ulima su materijalne prirode. Meutim, supstrat je supstanca. i to je u jednom smislu materija. Pod materijom ja smatram ono to je takvo kao mogunost, a ne kao aktivnost; u drugom smislu to je pojam i oblik to je, kad je u pitanju odreena stvarnost, odvojiv samo logikim razlikovanjem. U treem smislu to je telo sastavljeno od materije i oblika, koje je jedino podlono stvaranju i unitenju, i koje postoji u potpuno odvojenom stanju. U stvari, meu supstancama posmatranim u ovom smislu samo su jedne odvojene, dok druge to nisu.

Ali oigledno je da je supstanca ak i materija, poto u svima promenama od suprotnog ka suprotnom postoji neto to je predmet promene. Na primer, u promenama po mestu postoji ono to je sada ovde, a uskoro e biti na drugom mestu. U promenama rastenjem postoji ono to sada ima izvesnu veliinu, a posle e biti manje ili vee. U promenama kvarenjem postoji ono to je sada zdravo, a zatim bolesno. Najzad, 1042b isto tako u promenama po supstanci postoji ono to je sada stvoreno, a posle propada, ono to je u trenutku unitenja predmet odreen oblikom i u trenutku stvaranja predmet lien oblika. menjanje po supstanci sadri i druge promene. Naprotiv, menjanje po supstanci nije sadrano u dragim promenama, bilo u jednoj, bilo u dve, poto, ako izvesna stvar ima lokalnu materiju, nije potrebno da ima i materiju kao izvor stvaranja i unitenja. 2.
SUPSTANCA KAO MATERIJA, OBLIK I STVARNOST

Kakva je razlika izmeu apsolutnog i ne-apsolutnog stvaranja? tome je bilo govora u raspravi O fizici". Poto postoji saglasnost u pogledu supstance posmatrane kao supstrata i kao materije, a ona sama postoji kao mogunost, ostaje nam da kaemo ta je supstanca stvari koje doivljujemo putem ula, posmatrana kao delovanje. Izgleda da Demokrit zaista misli da meu stvarima postoje samo tri razlike. Poto telo, kao subjekt i materija, ostaje jedno i istovetno, stvari se razlikuju bilo po srazmeri, a to je njihov spoljni izgled, bilo po menjanju, a to je njihov poloaj, bilo po dodiru, a to je njihov red. Meutim, oigledno je da postoje mnogobrojne razlike. Tako je za jedne stvari bitan nain sastava njihove materije, kao to su one koje proistiu iz meavine, na primer medovina; za druge stvari to je veza, kao to je, na primer, snop. Za izvesne je to lepak, kao kod knjige. Kod drugih ulaze klinci, kao kod sanduka; kod nekih stvari dolazi u obzir vie ovakvih elemenata; kod izvesnih stvari postoji razlika u

poloaju: na primer prag i greda iznad vrata (ove se stvari razlikuju poto su postavljene na izvestan nain). Za neke stvari to je razlika u vremenu: ruak i veera; ili u mestu: vetrovi; ili u ulnim osobinama: tvrdoa i mekoa, gustina i razreenost, suvoa i vlaga. Izvesne stvari razlikuju se po nekim od ovih ulnih svojstava, druge po svima ovim svojstvima, i jedne uopte to ih imaju suvie, a druge premalo. Iz ovoga jasno proizlazi da e i stvarnost svake stvari imati mnogo znaenja. Izvestan predmet je u stvari prag, jer ima takav poloaj; njegova stvarnost znai za njega biti postavljen na izvestan nain. Biti led znai za vodu da je zgusnuta na izvestan nain. Za neke stvari njihova stvarnost definisae se svima ovim razlikama ujedno, poto su neki njihovi delovi izmeani, drugi spojeni, neki povezani, drugi zgusnuti, dok izvesrd imaju najzad i druge razlike; takav e biti sluaj ruke ili noge. U ovim uslovima potrebno je zapaziti rodove koji sadre razlike (jer e ovi rodovi biti prapoeci bia); na primer, kad se radi stvarima koje imaju kao prapoetak vie ili manje, ili gusto i retko, i druge razlike ove vrste, koje sve zaista nisu nita drugo do vrste prekomernosti i nedovoljnosti. Isto tako, ako izvesna stvar dobija svoju stvarnost od nekog oblika, ili od glatkog i rapavog, sve ove razlike moi e se svesti na pravu i na krivu liniju. Najzad, za neke druge stvari njihova stvarnost sa1043a stojae se u tome to su izmeane, a njihova nestvarnost postoji u suprotnoj injenici. Iz ovog izlaganja oigledno proizlazi da, poto je supstanca uzrok koji ini da je stvar ono to jeste, u ovim razlikama treba traiti uzrok koji ini da je svaka od ovih stvarnosti ono to jeste. Ove razlike zaista nikada nisu supstance, ak ni u njihovom spajaniu s materiiom; one su ipak u svima ovim sluajevima istovetne sa supstancom. kako je u definiciji supstanci ono to potvruje materija samo dejstvo, i u ovim drugim definici.iama to e biti ono to naivie lii na dejstvo. Na primer, ako treba definisati prag, mi emo rei da ie to komad drveta ili kamena koji ima izvestan raspored; kua, to su opeke ili grede rasporeene na izvestan nain (osim ako se ovome ponekad doda i konani uzrok). Ako se hoe definisati

led, rei e se da je to voda smrznuta ili zgusnuta na izvestan nain; sklad e biti izvesna meavina visokog i niskog zvuka, i tako redom. Na osnovu svega ovoga jasno je da je delanje razliito prema raznim materijama, pa je prema tome razliita i definicija; to je as jedinjenje, as meavina, as, najzad, neki drugi od pokazanih naina. Zbog ix>ga, kad se definie, kua se moe definisati da je od kamena, opeke i drveta; tada se govori kui kao mogunosti, jer je sve to materija. S druge strane, nameravati da se ona definie kao sklonite za zatitu ljudii i dobara ili neto drugo ove vrste znai govoritio kui u stvarnosti. Najzad, spajanje u defmiciji u isto vreme i jednog i drugog predstavlja, kao trei stepen, sutinu ovih stvari. Izgleda, naime, da definicija prema razlikama zavisi od oblika i dela, dok definicija koja se pravi poinjui sa bitnim elementima vie zavisi od materije. U ovu vrstu spadaju i one definicije koje je prihvatio Arhitas a koje se odnose na skup materije i oblika. Na primer: ta je zatije? To je mirovanje vazdune mase. Vazduh je materija, a mirovanje stvarnost i supstanca. ta je mirovanje? To je ravnina morske povrine. More je subjekt posmatran kao materija. Ravnina povrine je stvarnoet i oblik. Prema onome to smo rekli, jasno se zapaa kako je supstanca dostupna ulima i kako ona postoji; ona je as kao rnaterija, as kao oblik i stvarnost. U treem smislu to je skup jednog i drugog.
3. SUPSTANCA U ENTELEHIJI I NJEN ODNOS PREMA BROJU

s Treba da znamo da je u izvesnim sluajevima teko videti da li imenica izraava sastavljenu supstancu, ili stvarnost i oblik. Na primer, moe se upitati da li izraz kua" znai ili skup oblika i materije, sklonite napravljeno od opeke i delova prema izvesnom rasporedu, ili pak stvarnost i oblik, to jest sklonite. Isto tako, da li izraz linija znai diadu u duini, ili pak samo diadu. Da li ivo bie

izraava duu u telu, ili duu? Jer dua je supstanca i stvarnost odreenog tela. Izraz ivo bie" moe se ak primeniti na dva naina, ne kao neto to se moe izraziti jednom definicijom, nego kao neto to se odnosi na jedan jedinstven izraz. Ali ova dvosmislenost, koja je vana na drugim podrujima, bez znaaja je za nae istraivanje supstance dostupne ulima, poto supstanca na svaki nain 1043b pripada samo obliku i stvarnosti. Dua i sutina due u stvari su istovetne, ali sutina oveka i ovek nisu istovetni, osim ako se i dua ne oznaava imenom ovek"; onda je, u ovom poslednjem sluaju, bie istovetno sa svojom sutinom, dok ono to nije u prvom sluaju. Iz ovog ispitivanja oigledno je da slog ne sainjavaju slova i njihov spoj i da kuu ne ine opeke i njihov spoj. I ovo je sasvim tano. Naime, ni spoj ni meavina ne sainjavaju stvari za koje postoji spoj ili meavina. Isto je tako i u svima drugim sluajevima. Na primer, ako je prag to po svom poloaju, poloaj ne sainjava prag, nego je prag vie odreen poloajem. Covek takoe nije ivo bie i dvonoac, nego mora da ima i neko drugo obeleje, pored toga to je ivo bie i dvonoac, ako su to isto materijalni elementi, neto to nije ni elemenat, ni spoj elemenata; a to neto je bitna supstanca, prapoetak jedinstva koji se izx>stavlja kad se zadovoljavamo pominjanjem materijalnih elemenata. Ako je, dakle, ovaj prapoetak jedinstva uzrok postojanja i sutine neega, onda taj uzrok odreuie i samu sutinu stvari. S druge strane, nuno je da ta sutina mora biti ili veita, 111 podlona unitenju bez procesa unitenja. i sposobna za stvaranje bez procesa stvaranja. Meutim, na drugom mestu dokazano je i oigledno prikazano da oblik nije nikada ni proizveden ni stvoren, da je ono to je proizvedeno samo skup materije i oblika. Sto se tie pitanja da li su supstance bia podlonih unitenju odvojene, jo je daleko od toga da ovo bude oigledno. Jasno je samo jedno: to odvajanje je nemogue bar za neka bia. Takva su bia koja ne mogu da postoje odvojeno od pojedinanih stvari, kao to su, na primer, kua ili komad

nametaja. Moda ak ni same ove stvari nisu stvarno supstance, kao ni sve stvari iji sastav nije prirodan. Jedino bi neko mogao da samu prirodu smatra za supstancu kod stvari koje su podlone unitenju. Prema torne, tekoa koju su izazvale Antistenove pristalice i drugi neobaveteni ljudi ove vrste ima izvesnog opravdanja za tvrenje da ne postoji ono to se moe definisati, jer definicija nije nita drugo do prianje na iroko i ono moe objasniti samo kakve je vrste stvar. Na primer, za novac e se rei, ne ta je on sam po sebi, nego da je kao kalaj. Na taj nain moe se zakljuiti da postoji jedna jedina vrsta supstance koja se moe definisati i izraziti. To je sloena supstanca, bilo da je doivljavamo putem ula, bilo da je saznajemo duhom; ali najoptiji sastavni delovi koji sainjavaju tu supstancu ne mogu se odrediti, poto definisati neto znai dovesti to u vezu s drugom stvari, i poto jedan deo definicije mora da igra ulogu materije, a drugi deo ulogu oblika. Zbog ovoga je oigledno da, ako se supstance mogu izjednaiti s brojevima, to se moe uiniti na nain koji smo pokazali, a ne kako to tvrde izvesni filozofi, kao da je to samo zbir jediruica. Definicija je u stvari vrsta broja, jer je deljiva, i to deljiva na nedeljive esti, poto delenje definicije ne ide u beskonanost. Ovakva je i priroda broja. Isto onako kao to kod broja, ako mu se oduzme ili doda jedan od delova koji ga sainjavaju, to nije vie isti, nego drugi broj, ma kako malo bilo poveanje ili smanjenje, tako 1044a ni definicija ni sutina ne ostaju iste ako im se oduzme ili doda neki elemenat. S druge strane, treba da i kod broja postoji ono to ga ini jednim, dok oni koji ga sastavljaju od jedinica nisu u stanju da kau u emu je broj jedan, ako je jedan. Broj zaista ili nije jedan, nego je isto dodavanje, ili je pak jedan; ali onda treba da se kae ta sainjava jedinstvo mnotva. Po tom istom shvatanju, i definicija je jedna, ali neki filozofi ne mogu da objasne ta je ini jednom, a to je prirodna posledica, poto je u oba sluaja uzrok isti. Supstanca je jedna u smislu kako smo to pokazali, a ne, kako neki kau, na nain na koji je jedna jedinica ili taka jedno; u stvari, svaka supstanca je jedna entelehija, jedna

odreena priroda. Najzad, kao to broj ne podnosi ni vie ni manje, tako je i sa supstancom posmatranom kao oblik, ako ve nije to kad je sjedinjena s materijom. Neka se naa razmatranja postanku i unitenju supstanci kojima je re, mogunosti i nemogunosti toga postanka i toga unitenja, kao i svoenja supstance na broj zadre u ovim granicama.
4. POJAM UZROKA: MATERIJALNI, FORMALNI, POKRETAKI, KONACNI UZROK

U pogledu materijalne supstance ne treba izgubiti iz vida da, ak i ako sve stvari potiu od istog prvog uzroka ili imaju iste elemente kao prve uzroke, i ako ista materija slui kao ishodina taka njihovog spajanja, svaka stvarnost ima ipak neku blisku materiju koja mu je svojstvena. Na primer, bliska materija sirupa je slatko ili masno, ui gorko ili neto drugo; verovatno je da ove razne supstance potiu od iste prvobitne materije. Meutim, vie materija proizlaze od jednog istog uzroka kad jedna materija predstavlja materiju druge stvari. Tako, na primer, sirup postaje od masnog, ali i od slatkog, jer masno dolazi od slatkog; ono takoe potie od ui, razlaganjem ui na njenu prvu materiju. U stvari, jedna stvar postaje od druge na dva naina: to moe da bude ili putem napredovanja, ili vraanjem druge stvari na njene elemente. S druge strane, mogue je da od iste date materije proiziu razliite stvari, usled razlike pokretakog uzroka. Tako, na primer, od drveta moe da se stvori sanduk ili postelja. Meutim, ima sluajeva kad je materija nuno drugaija za druge stvari. Na primer, testera ne moe da proizie od drveta, poto to nije u moi pokretakog uzroka, om nikada nee napraviti testeru poinjui od vune ili drveta. Ako je, dakle, stvarno mogue proizvesti istu stvar od raznih materija, oigledno treba da umetnost i prapoetak uzet kao pokreta budu isto: jer, ako se materija i pokreta

razlikuju, onda e biti razliito i ono to iz toga proizlazi. Kad se, dakle, istrauje koji je uzrok, a uzrok se izraava na vie naina, treba navesti sve uzroke koji su vezani za izvesnu stvar. Na primer, koji je materijalni uzrok oveka? To su upravo meseni ciklusi kod ene. Koji je pokretaki uzrok tome? To je u stvari seme. Koji je formalni uzrok? Sutina. Koji je konani uzrok? 1044b Svrha ovekovog postojanja. Inae moda ova dva poslednja uzroka ine samo jedan jedini. Prema tome, potrebno je da se naznae najblii uzroci. Sta je materija? To nije vatra ili zemIja, nego ono to je svojstveno njoj samoj. Takav je, dakle, za prirodne supstance i supstance sposobne za stvaranje, red koga se treba drati ako se eli pravilno postupati, jer takvi su broj i priroda uzroka, a uzroci su ono to treba upoznati. Sto se tie prirodnih ali veitih supstanci, tu se postupa na drugi nain. Moda u stvari neke od njih nemaju materije, ili bar njihova materija nije iste prirode, poto je ona samo sposobnost za menjanje mesta. U stvarima koje, iako su prirodne, nisu supstance, nema ni materije; supstanca je njihov subjekt. Tako, na primer: koji je uzrok pomraenja i kakva je njegova materija? Nema je; postoji samo Mesec kao predmet koji ono pogaa. Koji je pokretaki i unitavajui uzrok svetla? Zemlja. to se tie konanog uzroka, njega, bez sumnje, nema. Formalni uzrok je pojam pomraenja, ali to je nejasan pojam ako mu se ne prikljui pojam pokretakog uzroka. Sta je, dakle, pomraenje? To je lienje od svetla. Ali, ako se doda: to lienje potie otuda to se Zemlja nala izmeu Sunca i Meseca, onda je to definicija koja ukljuuje uzrok. Drugi primer. Nije jasno koji je u snu bliski predmetni subjekt. Da li je to ivo bie? Da, ali po emu je to i ta je prvo u tome? To je srce ili neki drugi deo. Zatim, koji je pokretaki uzrok? onda kakva je priroda te promene bliskog subjekta, a ne itavog ivog bia? Da li e se rei da je to neka vrsta nepokretnosti? Da, ali kojom je promenom bliskog subjekta o<na izazvana?

5.
ODNOS MATERIJE I SUPROTNOSTI

Poto ima stvari koje postoje i koje ne postoje bez stvaranja i unitenja kao to su, na primer, take, ako se moe rei da one postoje, i likovi i oblici uopte (jer ono to postaje nije belo, nego je drvo ono to postaje belo ako sve to postaje proizlazi iz neega i postaje neto), iz toga sledi da sve suprotnosti ne mogu da nastanu jedna iz druge, nego beo ovek, na primer, potie na razliit nain od crnog oveka, i belo od crnog. Ni sva bia nemaju materije, nego samo ona za koja postoji raanje i uzajamno menjanje. sva ona koja postoje ili ne postoje, a da pri tome nisu podlona menjanju, nemaju materije. Tekoa je da se sazna kako se materija ponaa prema suprotnostima. Na primer, ako je telo potencijalno zdravo i ako je bolest suprotnost zdravlja, da li je telo potencijalno bolesno, isto onako kao to je i zdravo? I da li je voda potencijalno sire i vino? Ne moe li se odgovoriti da postoji jedna ista materija ija je jedna od suprotnosti pozitivno stanje i oblik, a ije je drugo stanje lienost oblika i unitenje protivno prirodi? Jo jedna tekoa je u tome da se sazna zato vino nije ni materija sireta ni potencijalno sire, a ipak sire proizlazi od vina; i zato ivo stvorenje nije potencijalni mrtvac? Ja odgovaram odreno. Ova unitenja su sluajna; 1045a samo materija ivog bia je ta koja je svojim unitenjem potencijalnost i materija mrtvaca, a voda je materija sireta. Mrtvac i sire postaju od ivog bia i od vina, onako kao to no postaje od dana. U svima sluajevima u kojima postoji ovakvo uzajamno menjanje treba da se bia vrate svojoj materiji; na primer, da bi mrtvac postao ivo bie, on mora najpre da ponovo proe kroz stanje materije i tek onda postaje ivo bie; a potrebno je da se sire pretvori u vodu da bi zatim postalo vino. 6.
JEDINSTVO KAO SUSTINA DEFINICIJE

Vratimo se na tekou koju smo istakli povodom definicija i brojeva: koji je uzrok njihovog jedinstva? U stvari, za sve ono to ima vie delova a ija ukupnost nije isto dodavanje jednog drugom, nego mu je celina neto drugo, a ne skupljanje delova, postoji jedan uzrok jedinstva. Naime, ak i u telima ovo naelo jedinstva je as dodir, as sastavljanje delova ili neko drugo odreivanje ove vrste. Meutim, definicija je govor, ne po jednostavnom sledu kao Ilijada, nego po sutinskom jedinstvu svog predmeta. Sta, dakle, ini oveka jednim i zato je on jedan, a ne vie njih; na primer ivo bie i dvonoac, naroito ako su ivo bie i dvonoac, kako to tvrde izvesni filozofi, ivo bie po sebi i dvonoac po sebi? Zato, u stvari, upravo to ne bi inilo oveka, poto ljudi tada postoje uestvovanjem, ne u oveku po sebi ni u jednoj jedinoj ideji, nego u jedinstvu dvoga, ivog bia i dvonoca? Uopte uzev, u protivnom sluaju ovek ne bi bio jedan nego mnogostruk, to jest ivo bie i dvonoac. Oigledno je da, drei se uobiajenih definicija i uenja ovih filozofa, nije mogue objasniti i reiti ovu tekou. Ali ako postoji, kao to mi tvrdimo, s jedne strane, materija i oblik, a, s druge strane, potencijalna stvarnost, zatim pozitivna stvarnost, onda zaista izgleda da postavljeno pitanje ne predstavlja vie neku tekou. Tekoa bi bila potpuno ista kao kad bi definiciia odee bio bronzani valjak. Re ,,odea" bila bi znak definicije, pa je prema tome postavljeno pitanje sledee: koji je uzrok jedinstva stvarnosti valjka i bronze? Tekoa je otklonjena, jer jedno je materija, a drugo oblik. Koji je, dakle, uzrok koji ini da stvarnost prelazi iz mogunosti u pozitivno postojanje, ako ne uinski uzrok, u sluaju stvarnoisti podlonih postojanju? Jer nema drugog uzroka koji ini da potencijalna lopta postane loptau stvarnosti, osim sutine jedne i druge. U odnosu na materiju postoji ona koju saznajemo intelektom i ona koju doivljujemo putem ula. Meutim, u definiciji se uvek nalazi na jednoj strani materija, a na drugoj stvarnost. Takavje, na primer, ravan lik za krug. Sto se tie stvari koje nemaju materiju, bilo da pripadaju intelektu, bilo ulima,

svaka od njih je neposredno i bitno 1045b jedinstvo, kao to je ono bitno za stvarnost, bilo kao supstanca, kakvoa, ili kao koliina. Zbog toga u definicije ovih vrsta ne ulaze ni stvarnost ni jedan; njihova sutina je jedinstvo, isto onako neposredno i bitno kao to je to bie. Ni za jednu od ovih vrsta nema, dakle, stranog uzroka koji ini njihovo jedinstvo i njihovu stvarnost, poto je svaka od njih neposredna stvarnost i jedinstvo, a ne ukoliko uestvuje u stvarnosti i u jednom kao u svome rodu, ni po tome to stvarnost i jedan mogu da postoje odvojeno od svake od ovih vrsta. Upravo zbog ove tekoe, koja se tie jedinstva, jedni filozofi govore uestvovanju; meutim, oni sami su zbunjeni kad treba da pokau koji je uzrok uestvovanja ili u emu se ono sastoji. Za neke druge jedinstvo sainjava zajednica, u smislu u kome Likofron kae da je nauka zajednica znanja i due. Najzad, za neke ivot je sjedinjenje ili veza due i tela. Meutim, u svima sluajevima pojavljuje se isto shvatanje. U stvari, injenica da je ovek u dobrom zdravlju takoe e biti sjedinjenje ili veza ili zajednica due i zdravlja. Cinjenica da je bronza trougao, bie sjedinjenje bronze i trougla, a injenica da je izvesna stvar bela, sjedinjenje povrine i belog. Uzrok svih ovih zabluda je taj to se traio uzrok koji bi ujedinio mogunost i entelehiju, kao i to da se vidi koja je njihova razlika. U stvari, kao to je ve reeno, konana materija i oblik su jedna i ista stvar, i to, s jedne strane, kao mogunost i, s druge strane, kao stvarnost. Prema tome, pitati kako se oni ujedinjuju isto je to i istraivati koji je uzrok jedinstva, i zato je jedno ono to je jedno. U stvari, svaka stvar je jedna, i ono to je takvo kao mogunost i ono to je takvo kao stvarnost samo su jedna ista stvar. Iz ovoga sledi da nema nikakvog drugog uzroka jedinstva osim dejstva pokretaa koji vri prelaenje s mogunosti na stvarnost. Sto se tie stvari koje nemaju materiju, one uopte sve predstavljaju u sutini jedinstvenu celinu. KNJIGA VIII

.
POJAM AKTIVNE I PASIVNE MOGUNOSTI

Raspravljali smo stvarnosti na koju se odnose sve ostale kategorije onoga to postoji. Drugim reima, raspravljali smo supstanci. Naime, sve ostale kategorije nazivaju se stvarnostima prema njihovom odnosu s pojmom supstance: kao koliina, kakvoa i ostali pojmovi koji se tako izraavaju. Jer, svi e sadravati pojam supstance, kao to smo to pokazali u prethodnim poglavljima. poto se stvarnou naziva, s jedne strane, supstanca, kakvoa ili koliina i, s druge strane, ono to je stvarnost kao mogunost, entelehija ili delo, raspravljaemo i mogunosti i entelehiji. Razmotrimo najpre mogunost u njenom najosnovnijem znaenju, iako je ona bez koristi za ono to sada elimo da utvrdi1046a mo. U stvari, mogunost i delanje izlaze iz okvira u kojima se uzima u obzir samo kretanje. Ali govorei njoj, objasniemo u naim raspravljanjima delanju i ostale vrste mogunosti. Utvrdili smo na drugom mestu da se mogunost i mo uzimaju u vie znaenja. Od ovih mogunosti mogu se ostaviti po strani one koje se tako nazivaju jedino zbog proste jednoimenosti. Neke od njih, u stvari, nose ime mogunosti zbog iste slinosti kao, na primer u geometriji, gde kaemo da je izvesna stvar, ili nije, stepen neke druge, na osnovu postojanja iii nepostojanja izvesnop meusobnog odnosa. Ali sve mogunosti koje se odnose na isti pojam sainjavaju naela izvesne vrste i nazivaju se mogunostima u odnosu na neku prvu i jedirm mogunost, koja se pojavljuje kao naelo menjanja u drugu stvarnost ili u istu stvarnost uzetu kao drugu. U stvari, prva vrsta izvedene mogunosti je pasivna mogunost, to jest naelo menjanja u pasivnoj stvarnosti koju je ono u stanju da trpi dejstvom druge stvarnosti ili same sebe uzete kao druge stvarnosti. druga vrsta je stanje stvarnosti koja ne moe da se izmeni u smislu goreg ni da bude uniteno od strane druge stvarnosti ili same sebe uzete u smislu druge stvarnosti pod dejstvom naela menjanja. U sve ove definicije ulazi pojam prve mogunosti.

Ove mogunosti, ovako nazvane, jo se mogu podeliti na ili jednostavno aktivne ili jednostavno pasivne, i na mogunosti da ine ili da trpe dobro, tako da su ak i u pojmovima ovih. drugih mogunosti sadrani na izvestan nain pojmovi ranijih mogunosti. Oigledno je, dakle, da su aktivna i pasivna mogunost u jednom smislu jedna jedina mo~ gunost (jer jedna stvarnost poseduje mo ili stoga to ono samo sadri mogunost da se izmeni, ili stoga to neka druga stvarnost moe da se izmeni pod njegovim dejstvom), dok su, u drugom smislu, razliite. Jedna postoji zaista u stvarnosti na koju se vri spoljni uticaj. Stvarnost se menja zato to sadri izvesno naelo i zato to je i materija naelo; ovo usled jedne sile koja deluje, a ono usled druge. Masno je, na primer, sagorljivo, aonoto je na izvestan nain savitljivo moe se saviti, a tako isto se dogaa i sa ostalim stvarima. Druga mogunost je u aktivnoj sili; takve su toplota i vetina graenja, od kojih se jedna nalazi u telu koje moe da greje, a druga u oveku koji moe da gradi. Zbog toga, ukoliko je stvarnost organska jedinica, ona ne moe da pretrpi nikakvu promenu koja dolazi od nje same, jer je ona ravna sainoj sebi, a ne nekom drugom. Nemogunost i ono to je nemogue predstavlja lienje koje je supnotno mogunosti kao to smo je definisali, tako da za istu stvar i po istom odnosu svakoj mogunosti odgovara odnosna nemogunost. Meutim, lienje se uzima u vie znaenja. Ono, naime, oznaava ono to nema izvesnu osobinu, kao i ono to bi prirodno trebalo da je ima ali je nema, bilo uopte, bilo u vreme kad bi je ta stvar trebalo prirodno da ima. u ovom poslednjem sluaju lienje se deava ili na izvestan odreen nain, na primer, kad se nema potpuno, ili kad se nema nimalo. Najzad, kad su stvarnosti nasilno spreene da imaju ono to im je prirodno, mi kaerao da te stvarnosti trpe lienja.
2.

RACIONALNE I IKACIONALNE MOGUCNOSTI

Poto se neka od naela ove vrste nalaze u stvarnostima koje nemaju duu, a druga u ivim stvarnostima, to jest u dui, u onome delu due koji ima razum, oigledno je da e jedne mo1046b gunosti biti iracionalne, a druge racionalne. Stoga su sve

umetnosti kao i sve pesnike nauke mogunosti, poto su to naela promene u drugoj stvarnosti, ili u samom umetniku uzetom u smislu druge stvarnosti. Sve racionalne mogunosti takode su mogunosti suprotnosti, ali svaka iracionalna mogunost je mogunost samo jednog dejstva, kao to je, na primer, toplota jedino mogunost zagrevanja, dok je medicina u isto vreme mogunost bolesti i zdravlja. Uzrok ovome je taj to nauka predstavlja pojam stvari i to isti pojam objanjava stvar i lienje stvari, iako ne na isti nain. U jednom smislu to je u isto vreme predmet i njegovo lienje, ali u drugom smislu to je vie pozitivni predmet. Ovakve nauke nuno su, dakle, nauke u suprotnostima, ali njihov predmet je jedna od suprotnosti na osnovu njene sutine, dok druga to nije na osnovu njene sutine. One su razlog jedne suprotnosti na osrnovu njene prirode, a druge kao po nekoj sluajnosti. One, u stvari, prikazuju suprotnost poricanjem i ukidanjem, jer je prvo lienje stvari njena suprotnost, a to prvo lienje je ukidanje nekog drugog izraza. Meutim, poto se suprotnosti ne stvaraju unutar iste stvarnosti, onda je nauka mogunost zbog toga to sadri pojam stvari i to dua sadri naelo kretanja, to zdravo stvara samo zdravlje, to moe da zagreje samo toplotu, to moe da rashladi samo hladnou, dok onaj koji zna stvara dve suprotnosti. Pojam stvari zaista je pojam jednog i drugog, ali ne na isti nain, a on se nalazi u dui koja nosi u sebi naelo kretanja, tako da e dua od istog naela proizvesti dva suprotna, jer e i jedno i drugopovezati za isti pojam. Stvarnosti koje imaju racionalnu mogunost proizvode, dakle, svoja dejstva na nain suprotan onome na koji to ine stvarnosti koje imaju iracionalnu mogunost, poto su dejstva stvarnosti koje imaju racionalnu mogunost sadrana u istom naelu, to jest u pojmu stvari. Takoe je oigledno da je aktivna ili pasivna mogunost jednostavno ukljuena u aktivnoj ili pasivnoj mogunosti dobra, ali obrnuto nije uvek sluaj. Nuno je da onaj koji radi dobro to i radi, dok onaj koji samo radi mora da radi i dobro.
KRITIKA PROTAGORINOG UCENJA

Ima filozofa kao to su, na primer, Megarani, koji tvrde da mogunost postoji samo onda kada postoji delo, i da nema mogunosti kada nema dela. Tako onaj ko ne gradi nema mogunost graenja, nego jedino onaj ko gradi, i to u trenutku kad gradi. Isto tako se moe zakljuiti kad su u pitanju druge stvari. Nije teko uoiti besmislenost ovog shvatanja u pogledu onog to iz njega proizlazi. Jasno je, naime, da ovek nee biti neimar ako upravo ne gradi (jer sutina neimara nije nita drugo do mogunost graenja), a to isto vai i za oistale vetine. Ako je, dakle, stvarno nemogue vladati vetinama ove vrste, a da ih ovek nije nauio i stekao u datom trenutku, i ako je nemogue njima dalje vladati a da ih ovek nije izgubio u datom 1047a trenutku (bilo zbog zaboravnosti, bilo zbog bolesti ili pod uticaiem vremena, ali ne zbog unitenja predmeta kome je re, jer je taj predmet veit), onda, kad ovek prestane da primenjuje vetinu. on je nee vie posedovati, aliipak e moi da odmah ponovo pone da gradi. Kako je onda ponovo stekao tu vetinu? Prema tome, isti e sluaj biti i sa neivim stvarnostima: ni hladno ni toplo, ni slatko, ni ono to se doivljava putem ula nee uopte biti nezavisno od lica koja ga oseaju. Na taj nain njima e se dogoditi da e se povesti za Protagorinim uenjem. I zaista nijedno bie nee imati ak ni sposobnost ulnog oseanja, ako ne vezuje takav nain doivliavania za odreeno delovanie. Ako je, dakle, slepo stvorenje ono koje ne vidi, dok je u njegovoj prirodi da vidi, u trenutku kada mu odgovara da vidi dok jo postoji, ista stvorenja bie slepa vie puta dnevno, a isto tako i gluva. Osim toga, ako je nemogue ono to je lieno mogunosti, ono to se nije desilo nee se moi desiti nikada; a poinie se greka tvrdei da jeste ili da e biti ono to je nemogue da postoji. Naime, pojam nemogue" oznaava upravo to. Na taj nain ovakva shvatanja iskljuuju mogunost kretanja i postajanja. Stvorenje koje stoji uvek e stajati, a stvorenje koje sedi uvek e sedeti; ono nee moi ustati ako sedi, jer ono to nema mogunost da ustane bie u nemogunosti da ustane. Ako su ove posledice neprihvatljive, oigledno je da su nemogunost i stvarnost

razliite stvari. Meutim, ova shvatanja Megarana stavljaju znak jednakosti izmeu pojmova mogunost i stvarnost; inei to, oni nastoje da omalovae stvar koja nije beznaajna. Iz ovoga sledi da neto moe imati svojstvo da postoji pa da ipak ne postoji, i da je mogue da ne postoji, a da ipak postoji. Isti je sluaj i sa svima ostalim kategorijama. Neko bie moe imati mogunost da hoda, a da ne hoda; imati mogunost da ne hoda, a da hoda. Stvar je mogua ako njeno prelaenje u stvarnost, za koju se kae da ima mogunost, ne povlai nikakvu nemogunost. Uzimam jedan primer. Ako neko bie ima mogunost da sedi i ako mu se desi da sedi, to to sada sedi nee za to bie povui nikakvu nemogunost. Ako se radi mogunosti da bude pokrenuto ili da se kree, da stoji ili da neto postavi da stoji, da postoii ili da postane, da ne postoji ili da ne postane, sluaj e biti isti. Izraz delovanje", koji uvek postavljamo Ur poredo sa izrazom entelehija", proiren je sa kretanja, odakle uglavnom dolazi, na ostale stvari. Zaista izgleda da je kretanje delovanje u pravom smislu rei. Iz ovog razloga, kretanje se ne pripisuje stvarima koje ne postoje, negoim se pridaju neke druge osobine. Na primer, stvari koje ne postoje mogu se zamisliti i poeleti, ali one nisu u kretanju. To je stoga to, poto ne postoje kao delovanje, one bi postojale kad bi bile u dejstvu. Meu stvarima koje ne postoje 1047b ima izvesnih koje postoje kao mogunost a da to nisu uistinu, poto nisu u entelehiji. 4.
ODNOS MOGUEG I NEMOGUEG

Ako je tano da je neto mogue, kao to smo to rekli, onoliko koliko je ostvarljivo, jasno je da se ne moe rei kao istina da je izvesna stvar mogua, ali da nee biti. Na taj nain dolo bi se do toga da se ospori sam pojam nemogunosti. Navodim kao primer ovo. Moglo bi se rei da je mogue da je odnos dijagonale prema strani kvadrata merljiv, ali da se nee meriti, ne razmiljajui prirodi nemogueg, poto nita ne spreava da postoji izvesna stvar sposobna da postoji ili da postane, niti da e postojati. Meutim, poto to nuno proizlazi iz naeg razmatranja ako

pretpostavimo sadanje ili prolo postojanje izvesne stvari koja ne postoji, ali je mogua, iz toga nee proistei nikakva nemogunost; a u ovom sluaju ipak e se doi do nemogunosti, jer je nemogue meriti dijagonalu. Prema tome, ne postoji istovetnost izmeu netanog i nemogueg. Netano je da ti sada stoji, ali nije nemogue. U isto vreme takoe je oigledno da, ako postojanje nuno povlai postojanje B, poto je mogue, je nuno mogue, jer ako postojanje nije nuno mogue, nita ne spreava da njegovo postojanje bude mogue. Neka, dakle, bude mogue; prema tome, kada je postojanje mogue, ako se pretpostavi postojanje A, iz toga ne proistie nikakva nemogunost. tada nuno postoji. Meutim, pretpostavilo se da je to nemogue. Neka, onda, to bude nemogue. Ako ]'e nuno da je nemogue, tada je nuno da to bude i A. Ali pretpostavilo se da je mogue; onda je upravo to i B. Ako je, dakle, mogue, e to biti takoe ako izmeu i postoji takav odnos da, ako postoji A, nuno postoji i B. Ako, dakle, poto su i u takvom odnosu, nije mogue, a je mogue, i neebiti u onakvom meusobnom odnosu kakav je postavljen. ako je, poto je mogue, nuno mogue u sluaju da postoji, nuno je da postoji i B. U stvari, rei da je nuno mogue ako je mogue znai da, kada postoji u vreme i na nain za koji se pretpostavilo da je u stanju da postoji, tada nuno postoji i B, i to isto onako kao i A.
5. POJAM SPOSOBNOSTI

Od svih sposobnosti, jedne suuroene, kao ula; druge dolaze usled navike, kao vetina sviranja na fruli; neke se stiu uenjem, kao to su umetnike sposobnosti; zbog toga je potrebno da se otpone ranije vebanje za sticanje sposobnosti koje proistiu iz navike i rasuivanja, dok sposobnosti druge vrste, koje ukljuuju pasivnost, ne zahtevaju vebanje. poto je 1048a mogue ono to se postie u izvesnom trenutku i na izvestan nain, sa svima drugim

obelejima koja se nuno dodaju u definiciji. Poto se izvesne stvarnosti mogu kretati racionalno i poto su njihove sposobnosti racionalne, dok su druge stvarnosti iracionalne i njihove sposobnosti su iracionalne; poto se prve od ovih sposobnosti nuno nalaze u ivotu stvarnosti, a druge podjednako u ivoj ili neivoj stvarnosti. Pod ovakvim uslovima, kad se susretnu sila koja dejstvuje i stvar koja trpi, na nain svojstven sposobnosti kojoj je re, nunoje da jedna dejstvuje, a da druga trpi, dok za prve sposobnosti ta nunost ne postoji. U stvari, poto svaka iracionalna sposobnost ne proizvodi vie odjednog jedinog dejstva, dok svaka racionalna sposobnost proizvodi suprotnosti, iz ovoga bi sledilo da bi raeionalne sposobnosti istodobno proizvodile suprotnosti, a to je nemogue. Potrebno je, dakle, dal tu bude neki drugi odluujuli elemenat, hou da kaem, elja ili racionalan izbor. Ma kakva bila ona od dveju stvari koju dejstvujua sila odluno eli, ona e to izvriti im se nae u prisustvu i blizini predmeta koji je trpi, na nain svojstven sposobnosti kojoj je re. Prema tome, nuno je da svaka stvarnost obdarena racionalnom sposobnou, im zaeli ono za to ima sposobnosti i prema nainu kako je ima, to i ostvari. ono ima isposobnost kojoj je re kad je prisutan predmet njegove delatnosti, uz izvestan nain postojanja; ako ga nema, nee moi to ostvariti. Pored toga, potrebno je da nikakva spoljna smetnja ne spreava dejstvo sposobnosti. Stvarnost zaista poseduje sposobnost kao mo delanja, i to ne u potpunosti, nego podvrgnutu izvesnim uslovima meu kojima e se podrazumevati odsustvo spoljnih smetrrji. Naime, iskljuenje tih smetnji proizlazi iz izvesnih obeleja nae definicije. Zbog toga, kad bi se u isto vreme htelo da se proizvedu dva dejstva ili suprotna dejstva, to se ne bi moglo po~ stii, jer na takav nain sposobnost ne moe da se ostvari kroz suprotnost, niti postoji mogunost da se one ostvare istovremeno, poto je mogue ostvariti ih samo onako kako to odgovara sposobnosti. 6.
DEFINICIJA POJMA OSTVARENJE"

Poto je bilo govora sposobnosti koja je odreena prema kretanju, sada emo objasniti ta znai pojam ostvarenje" i kakve je vrste.

 e nam omoguiti da u isto vreme jasno pokaemo da se pod pojmom sposoban" ne podrazumeva samo ono to ima prirodnu sposobnost da pokree drugu stvar, ili da ga ta druga stvar pokree u apsolutnom smislu ili na neki drugi nain, nego i da ima jo jedno znaeenje koje je pravi predmet istraivanja u toku koga smo raspravljali i ovim prethodnim znaenjima. Ostvarenje je, dakle, injenica koja pokazuje postojanje, itone na nain za koji kaemo da postoji kao mogunost; kaemo, na primer, da Hermes moe da postoji u drvetu, ili polulinija u celoj liniji, poto bi se ona mogla izdvojitiiz ove; ili da je moda uen onaj koji to ne pokazuje, iako poseduje sposobnost naunog rasuivanja. Meutim, ostvarenje je neto drugo. Jasno je da se pojam koji sebi postavljamo za svrhu moe objasniti posredno, pomou pojedinih primera, a da pri tome ne treba nastojati da se sve definie, nego se zadovoljiti zapaanjem slino1048b sti, kao to je bie koje gradi prema biu koje ima sposobnost graenja, budno bie prema biu koje spava, bie koje vidi prema onome koje muri ali ima vid, ono to je odvojeno od materije prema materiji, ono to je izraeno prema onome to nije izraeno. Nazovimo ostvarenjem prvi lan ovih raznih odnosa, dok je drugi lan mogunost. Meutim, kae se da sve nije u ostvarenju isto, nego da postoji meu tim stvarima odnos slinosti, kao kada kaemo da je jedna stvar u drugoj, ili u odnosu na tu stvar, ta druga stvar je u ovoj stvari, ili u odnosu na tu drugu stvar. U sutini, ostvarenje se uzima as kao kretanje u odnosu na mogunost, as kao supstanca u odnosu na neku materiju. Za beskrajno, prazno i sve stvari ove vrste kae se da su u mogunosti i u stvarnosti, ali na drugi nain nego za mnoge druge stvarnosti, kao ono to vidi, ide i to je vidljivo. U ovim poslednjim sluajevima ovi atributi zaista se moguuizvesnim trenucima i potvrditi kao istiniti, kao mogunost ili stvarnost, na neogranien nain, poto je vidljivo as ono to se vidi, as ono to se moe videti. Naprotiv, beskonano nije kao mogunost u tome smislu da treba da postoji kasnije u stvarnosti kao posebna stvarnost; ali ono postoji kao mogunost samo za saznanje: jer injenica da proces delenja ne izostaje nikada

objanjava da ta stvarnost postoji za beskonano samo kao mogunost, i da ne postoji kao zasebna stvarnost. Poto ni jedan rad koji ima kraj nije svrha samom sebi, nego je usmeren ka izvesnom cilju, kao to je, na primer, slabljenje mravljenjem, kada i sami delovi tela oslabe u toku jednog odreenog kretanja, koje nije cilj tih postupaka: iz ovoga sledi da u svima ovim sluajevima nemamo posla sa delanjem, ili bar sa zavrenim delanjem, jer to je svrha: delanje je samo kretanje u kome bitno postoji svrha. Na primer, u isto vreme se vidi i videlo se, shvata se i shvatilo se, i misli se i mislilo se, dok ne postoji mogunost da se u isto vreme neto naui i da se nauilo, niti da se lei i da se izleilo. Meutim, mogue je u isto vreme dobro iveti i da se dobro ivelo, uivati sreu i da se uivalo sreu. Zar bez toga ne bi trebalo da u datom trenutku bude izvestan zastoj, kao to se todeava sa mravljenjem? Ali, u stvari, ne postoji zastoj: ivi se i ivelo se. Ove razne procese treba nazvati jedne kretanjima, a druge stvarnostima; jer, svako kretanje je nesavreno, kao mravljenje, uenje, hodanje, graenje: sve su to kretanja, i to stvarno nepotpuna. Zaista se ne moe u isto vreme hodati i zavriti hodanje, graditi i zavriti graenje, postojati i zavriti postojanje, primati i zavriti primanje, kretati se i zavriti kretanje, jer kretati se i kretao se takoe su razliite stvari. Naprotiv, videlo se i vidi se u isto vreme je ista stvar, kao i misli se i mislilo se. Ovakav proces ja nazivam ostvarenjem, a onaj drugi kretanjem. 7.
MOGUNOST POSTOJANJA I NEPOSTOJANJA STVARI

Iz ovih i ovakvih primera treba da nam bude jasno ta je to ostvarenje i kakav je to pojam. S druge strane, potrebno je odrediti kada je jedna stvarnost sposobna da to postigne, a kada nije poto se to ne deava u svako vreme. Na primer, 1049a da li je zemlja ovek kao mogunost? Ili ona to nije, nego je bila pre no to je ve postala seme, pa i tada je to neizvesno. Isto tako ni medicina kao ni sluaj ne mogu izleiti sve, nego postoji samo neto to ima tu osobinu, a to je ono to je zdravo kao mogunost.

Prelaenje iz sposobnosti u entelehiju u stvaranju koje potie od misli odreuje se kao volja koja se ostvaruje ne nailazei ni na kakvu spoljnu smetnju i ne sukobljavajui se, s druge strane, u biu koje se lei ni sa kakvom unutranjom smetnjom. Isto tako kua e postojati kao mogunost ako se nikakva smetnja u predmetu koji trpi, drugim reima u materiji ne protivi tome da ona postane kua, i ako nema niega to bi ovome trebalo dodati, oduzeti ili izmeniti; to e biti kua kao mogunost. Isto se to moe rei i za sve ostale stvarnosti kojima uzrok postanka lei izvan njih samih. to se tie takvih stvarnosti koje imaju u sebi uzrok postojanja, one e postojati same po sebi ukoliko nema neke spoljne prepreke. Tako, na primer, ljudsko seme jo nije ovek; za to je potrebno da bude u drugom biu i da pretrpi izvesnu promenu. Ali kada je ono postalo, na osnovu svog sopstvenog uzroka, druge prirode ove vrste, ono predstavlja oveka kao mogunost, dok mu je u njegovom prvom stanju potrebno delovanje jednog drugog uzroka; tako zemlja jo nije statua kao mogunost; tek poto prethodno pretrpi promenu, ona e postati bronzana figura. Kada za izvesnu stvar kaemo da je, ne neto, nego od neeg na primer, sanduk nije drvo, nego od drveta; drvo nije zemlja, nego od zemlje, a to e biti tano i za zemlju ako je ona slino ovome ne neto drugo, nego od neeg drugog izgleda da je ova druga stvar uvek kao mogunost u apsolutnom smislu, ona koja dolazi neposredno posle. Tako sanduk nije od zemlje ni zemlja, nego je od drveta, poto je drvo sanduk kao mogunost, a drvo uopte je materija sanduka uopte; odredeno drvo je materija cdredenog sanduka. Meutim, ako postoji neto prvo to se vie ne moe potvrditi nekom drugom stvari kao da je od toga, ta stvar bie prva materija. Na primer, ako je zemlja od vazduha i ako vazduh nije vatra, nego od vatre, vatra e biti prva materija, a ne neka odredena stvar i supstanca. Subjekti ili supstrati razlikuju se jedni od drugih po tome to jesu ili to nisu odreena bia; tako je, na primer, ovek subjekt sluajnosti, to jest telo i

dua, dok je muziar i beo sluajnost. Kad se muzika sluajno nae u jednom odreenom subjektu ne kae se da je on muzika, nego muziar; ne kae se da je ovek belina, nego beo, niti da je on hod ili kretanie nego da on hoda ili da se kree, kao to se kae od toga. Prema tome, poslednji subjekt je supstanca; ali kad nije tako i kad je sam predikat oblik ili odreeni subjekt, krajnji subjekt je materija i materijalna supstanca. iz ovog sledi da se s pravom kae ,,da je od toga" kako za materiju 1049b tako i za dogaaje, poto su i jedno i drugo neodreeni. Tako smo utvrdili kada za izvesnu stvar treba rei da postoji ili ne postoji kao mogunost.
8.

ODKOS AKCIJE PREMA MOGUCNOSTI

Poto smo odredili razna znaenja pojma ranije, oigledno je da je ostvarenje ranije od mogunosti. pod mogunou ja podrazumevam ne samo onu koja se smatra uzrokom promene u drugoj stvarnosti, ili u istoj stvarnosti uzetoj kao drugoj, nego uopte svaki uzrok koji stvara kretanje ili mirovanje. U stvari priroda spada u istu vrstu kao mogunost, jer je ona uzrok koji stvara kretanje, premda ne u nekoj drugoj stvarnosti, nego u istoj stvarnosti uzetoj kao takvoj. Za svaku tako shvaenu mogunost ostvarenje je ranije od nje, kako po pojmu tako i po sutini; ali po vremenu ostvarenje je, u jednom smislu, ranije, dok u drugom smislu ono to nije. Oigledno je da je ostvarenie ranije u smislu pojma; to je stoga to se u prvom redu moe ostvariti samo ono to je mogue. Na primer, sposobnim za graenje nazivam onoga koji moe da gradi; obdarenim vidom onoga koji moe da vidi; vidljivim ono to se moe videti. Poto se isto rasuivanje primenjuie i na sve ostalo, iz ovoga nuno proizlazi da su pojam i saznanje ostvarenja raniji od saznanja mogunosti. Sto se tie vremenskog prvenstva, to je: stvarnost kao ostvarenje, ali ne i brojno istovetna sa stvarnou iste vrste koje postoji kao mogunost, vremenski je ranije od stvarnosti kao mogunosti. Ja smatram da su od nekog odreenog oveka koji ve postoji kao ostvarenje, od

penice i od lica koje vidi vremenski stariji materija, seme i sposobnost vida, ono to je samo potencijalno ovek, penica i lice koje vidi, ali to jo nije kao ostvarenje; ali od samih ovih mogunosti vremenski su starija druga bia kao ostvarenja od kojih one proistiu, poto postanak stvarnosti kao stvarnosti od stvarnosti kao mogunosti uvek vri neka druga stvarnost koja postoji kao stvarnost. Tako ovek ostvaruje oveka, a muziar muziara, poto uvek postoji neka pokretaka sila. a ta pokretaka sila ve postoji kao stvarnost. S druge strane, raspravljajui supstanci rekli smo da sve to postaje, postaje od neega i da je proizvedeno od neega, pri emu je proizvod bitno istovetan s pokretakom silom. Izgleda da je zbog toga nekome nemogue da bude graditelj ako nije nita sagradio ili da bude svira na kitari ako nije svirao na kitari. Naime, onaj ko ui da svira na kitari to ini svirajui na njoj. tako je i u svima drugim sluajevima gde se ui. Iz ovoga je proizila sofistika tvrdnja da e onaj ko ne raspolae znanjem uiniti ono to je predmet znanja, poto onaj ko ui izvesnu stvar nju samu ne poseduje, nego, s obzirom da svako stvaranje pretpostavlja neto ve stvoreno, i svako kretanje uopte neto ve u pokretu (to je j asno 1050a izloeno u raspravi O kretanju"), onaj ko ui treba, bez sumnje, da nuno raspolae jednim delom znanja. Ali onda je samim tim oigledno da je i u ovom smislu, to jest prema stvaranju i vremenu, ostvarenje starije od mogunosti. Meutim, ostvarenje je zacelo starije od mogunosti i u odnosu na supstancu; pre svega stoga to je ono koje je kasnije po redu stvaranja ranije po redu oblika i supstance. Na primer, zreo ovek je raniji od deteta a ovek uopte od semena, poto jedan ve ima oblik, dok ga drugi nema; a i stoga to sve ono to postaje ide ka nekom naelu, to jest svrhi. Naime, konani uzrok stvari je njeno naelo, a postajanie nastaje radi odreene svrhe. Svrha je ostvarenje, i zahvaljujui tome stvara se mogunost. U stvari, iva bia vide ne zato da bi imala mogunost da vide, nego imaju mogunost da vide da bi videla; takoe se raspolae vetinom graenja da bi se gradilo, i sposobnou posmatranja da bi se posmatralo; ali ne posmatra se da bi se

imala sposobnost posmatranja, osim kod onih koji se vebaju u posmatranju, i u ovom sluaju ono postoji samo na izvestan nain, odnosno zato to im uopte nije potrebno da posmatraju. Osim toga, materija postoji kao mogunost samo zato to moe da ide ka svome obliku: a kada je ona ostvarenje, onda ima svoj konaan oblik. Tako je i u svima drugim sluajevima ak i kod stvari ija je svrha kretanje. Na taj nain priroda je slina uiteljima koji misle da su postigli svoju svrhu tek onda poto su pokazali svog uenika kao ostvarenje. Ako ne bude tako, dogodie se sluaj kao to je onaj s Pausonovim Hermesom: nee biti jasno, kao to se ne vidi ni kod ovoga, da li je uenik uneo znanje u sebe, ili je ono isto spoljanje. U stvari, ovde je delo svrha, a ostvarenje je delo; a stoga re ostvarenje", koja je izvedena od dela, tei ka smislu entelehije. U izvesnim sluajevima svrha se mea sa samim delanjem. Tako za vid postoji izraz ,,vienje", a da iz vienja ne proistie nikakvo drugo delo osim vida; u drugim sluajevima, naprotiv, pojavljuje se neto drugo. Tako, na primer, iz vetine graenja proistie ne samo delo graenja, nego i kua. Pa ipak u prvom sluaju delo je svrha, a u drugom sluaju vie je svrha nego mogunost. U stvari, ovde je delo graeni'a u onome to je sagraeno, ono se raa i postoji u isto vreme kada i kua. Prema tome, u svim sluajevima u kojima se, osim delanja, neto proizvodi, delo je u proizvedenom predmetu, kao to je, na primer, delo graenja u onome to je sagraeno, i. delo tkanja u onome to je satkano; isti je sluaj i sa ostalim stvarima i kretanje je uopte u onome to se kree. Naprotiv, u svima sluajevima kada nije proizvedeno nikakvo delo osim delanja, ono se nalazi u samoj sili koja dejstvuje. Tako je vienje u osobi koja vidi, znanje u znalcu, a ivot u dui; to je razlog zbog oega je i srea 1050b u dui. Prema tome, oigledno je da su supstanca i oblik ostvarenje delanja. Prema ovakvom shvatanju, jasno je da je delanje u odnosu na supstancu vremenski ranije od mogunosti i, kao to smo rekli, po vremenskom redu delanje postoji uvek ranije od nekog drugog delanja, dok se ne stigne do prvog velikog pokretaa. Meutim, ono je vremenski ranije u jo jednom smislu: naime, veite stvarnosti su zaista vremenski ranije po supstanci od stvarnosti podlonih unitenju; nita od onog to je

veito ne postoji kao mogunost. Razlog tome je sledei. Svaka mogunost je istodobno mogunost suprotnih stvari. S jedne strane, ono to nema mogunosti da stvarno postoji, zaista ne moe pripadati, kao da stvarno postoji, nikakvom subjektu; s druge strane, sve to je mogue, moe da se ne ostvari. Prema tome, ono to moe da postoji, moe podjednako da postoji i da ne postoji. Dakle, ono to je mogue, moe i da bude i da ne bude, i mogue je da ono to ima mogunost da ne postoji, i ne postoji. ono to moe da ne postoji je podlono unitenju bilo u apsolutnom smislu, bilo samo u smislu u kome se kae da moe da ne postoji, na primer, s obzirom na mesto, koliinu ili kakvou, dok izraz apsolutno znai s obzirom na supstancu. Nita, dakle, od onoga to je apsolutno neunitivo nije apsolutno kao mogunost, iako nita ne spreava da ono to bude sa izvesnog gledita, na primer s obzirom na kakvou ili mesto. Prema tome, sve to je neunitivo postoji kao stvarnost. Ne postoje takoe ni stvarnosti bez kojih nema ivota kao mogunosti; a to su prve stvarnosti: jer kad ne bi bilo tih stvarnosti, ne bi bilo niega. Isto tako ne postoji veito kretanje kao mogunost. ako postoji neko veito pokretno telo, ono se kree po mogunosti, osim to moe da pree s jednog mesta na drugo, a nita ne spreava da mu se u ovom smislu pripie izvesna materija. Iz ovoga razloga su Sunce, zvezde i itavo nebo uvek u pokretu, i ne treba se plaiti da e se ikada zaustaviti, kao to se toga boje fiziari. Ova tela se ne zamaraju u svom kruenju, jer kretanje za njih ne predstavlja, kao za bia koja su podlona unitenju, mogunost suprotnih zbivanja. Kod ovih bia ta osobina ima za posledicu da im oteava neprekidnost kretanja, poto uzrok toga zamora proistie iz injenice da je supstanca propadljivih bia materija i sposobnost, a ne delovanje. Stvarnosti koje su u stalnom kretanju oponaaju neunitive stvarnosti, kao to su zemlja i vatra, koja su takoe veito u dejstvu, jer njihovo kretanje dolazi od niih samih i zbiva se u njima samima. Ali ostale sposobnosti, prema naem prethodnom raspravljanju, sve su sposobnosti suprotnih stvari, poto ono to ima sposobnost da proizvede kretanje odreene vrste moe

da proizvede i kretanje neke druge vrste. To je sluaj, na primer, racionalnih sposobnosti. druge strane, iracionalne sposobnosti predstavljaju svojim prisustvom ili odsutnou mogunost protivrenog zbivanja. Kad bi, dakle, postojale stvarnosti ili supstance one vrste kojoj govore pristalice ideja u svojim dijalektikim rasuivanjima, bilo bi neeg mnogo naunijeg od nauke same po sebi, i neeg mnogo pokretnijeg od kretanja samog po sebi, jer bi 1051a te stvari bile vie stvarnosti nego to su nauka po sebi i kretanje po sebi, koji su samo njiihove mogunosti. Oigledno je, prema tome, da je delanje vremenski ranije od mogunosti i od svakog uzroka promene.
9. POJAM DOBRA KAO MOGUNOSTI I STVARNOSTI

Iz ovoga to smo rekli jasno je da je ostvarenje dobra i bolje i plemenitije od sposobnosti koja tei ka dobru. Naime, u svima sluajevima gde se kae moi", postoji u stvari mogunost suprotnog zbivanja. Na primer, onaj za koga se kae da moe biti zdrav istovetan je s onim koji moe da bude i bolestan, poto jedna ista mogunost da se bude zdrav predstavlja mogunost da se bude bolestan, da se miruje i da se kree, da se gradi i rui, da se bude sagraen i da se bude sruen. Sposobnost primanja suprotnosti nalazi se, dakle, istovremeno u onome to postoji, ali suprotnosti ne mogu postojati istovremeno, kao to je nemogue da postoji istovremenost tih zbivanja, kao to su zdravlje i bolest. Iz ovoga nuno proizlazi da, dok je dobro u stvarnosti jedna od suprotnosti, mogunost je istovremeno jedno i drugo, ili u isto vreme ni jedno ni drugo; prema tome, ostvarenje dobra je bolje nego mogunost. Sto se tie zla, njegova svrha i njegovo ostvarenje nuno su gori od njegove mogunosti, poto je zbivanje kao mogunost istovetno sa dvema suprotnostima. Prema tome, oigledno je da zlo ne postoji nezavisno od stvari dostupnih ulima, jer je zlo po svojoj prirodi vremenski kasnije od mogunosti. U prvobitnim i veitim stvarima nema, dakle, ni zla, ni greha ni unitenja, poto se i unitenje ubraja meu zla. Deljenjem se takoe otkrivaju i geometrijske postavke. Naime, mi ih iznalazimo deljenjem.

Kad bi likovi bili prikazani u stanju deljenja, postavke bi se odmah primetile; ali u stvari one su prisutne samo kao mogunosti. Zato je zbir triju uglova trougla ravan dvama pravim uglovima? Zato to su uglovi napravljeni oko jedne jedine take ravni dvama pravim uglovima. Kad bi se, dakle, povukla linija uporedna sa stranom trougla, sam pogled na taj lik uinio bi postavku odmah oiglednom. Zato je pak ugao upisan u polukrug u svima sluajevima pravi ugao? Zato to su ove tri linije jednake, to jest dve polovine osnove i vertikala, povuena od sredita do vrha suprotnog ugla; zakljuak je onda jasan im se baci pogled na lik, kad se zna prva postavka. Oigledno je, prema tome, da se geometrijski crtei kao mogunosti otkrivaju kad se prenose u stvarnost; a uzrok tome je taj to je shvatanje geometra stvarnost. Prema tome, mogunost proizlazi iz stvarnosti; i zbog toga se geometrijski crtei upoznaju kad se prave, s napomenom da je ostvarenje geometrijskog lika vremenski starije od osobine toga lika.
10. POJAM ISTINITOG I NEISTINITOG

Poto se stvarnosti i ne-stvarnosti odreuju prema tipovima kategorija pa se zatim nazivaju prema osobinama ili delanju tih kategorija ili prema njihovim suprotnostima, u krajnjoj li1051b niji, one se odreuju prema onome to je istinito ili neistinito. Meutim, u pogledu injenica istinitost ili neistinitost zavisi od njihovog spajanja ili razdvajanja, tako da drati se istine znai misliti da je razdvojeno ono to je razdvojeno i da je spojeno ono to je spojeno, dok biti u zabludi znai misliti suprotno prirodi stvari. Kada, dakle, postoji ili ne postoji ono to se naziva istinitim ili neistinitim? Zaista je potrebno paljivo ispitati ta podrazumevamo pod ovim. Ti nisi beo zato to mi u istini mislimo da si beo, nego mi kaemo istinu govorei da si beo, kada si beo. Ako, dakle, postoje stvari koje su uvek spojene i koje je nemogue razdvojiti; ako postoje druge koje su uvek razdvojene i koje je nemogue spojiti; najzad, ako neke dozvoljavaju spajanje i razdvajanje onda biti" znai biti spojen", biti jedan"; ne biti, znai ,,ne biti spojen", biti

mnogostruk". Poto stvari stoje ovako, isto miljenje ili ista postavka postaje istinita i neistinita kad se radi nezavisnim stvarima, i mogue je da ona kae istinu u jednom trenutku, a neistinu u drugom trenutku; naprotiv, ako se radi stvarima koje ne mogu da budu drugaije nego to jesu, isto miljenje ne postaje as istinito a as neistinito, nego su ista miljenja veito istinita ili neistinita. Sto se tie jednostavnih stvarnosti, ta znai biti ili ne biti, ta znai istfinito ili neistinito? Stvarnost ove vrste zaif^ 3 sloena na takav nain da postoji kad je sloena i da ne postoji kad je razdvojena, kao kad se kae da je drvo belo ili dijagonala nemerljiva. Istinito ili neistinito takoe nee ovde biti ono to je kod sloenih stvarnosti; u stvari, kao to istinito nije isto za jednostavne stvarnosti to je za sloene, tako ni stvarnost nije ista. Prema tome, evo ta je onda istinito ili neistinito. Istinito znai shvatiti i izraziti ono to se shvati; naime, potvrivanje i izraavanje nisu istovetne stvari. Ne znati znai ne shvatiti. U stvari, ne moe se prevariti u pogledu prirode izvesne stvari, osim sluajno, a takoe se ne moe prevariti ni u pogledu jednostavnih supstanci. Nije mogue biti u zabiudi u odnosu na njih. Meutim, sve one postoje kao ostvarenje, a ne kao mogunost; u protivnom sluaju, one bi postajale i unitavale se. Ali ono to poetoji samo po sebi nema ni poetka ni kraja. Inae bi takva stvarnost proizlazila od neke druge stvarnosti. Ne moe, dakle, da bude zablude u pogledu onoga to je upravo sutma i to postoji kao ostvarenje; u stvari, postoji ili ne postoji saznanje tome. U vezi s tim injenieama potrebno je ispitati ta su one i kakva im je priroda. to se tie stvarnosti posmatrane u smislu onoga to je istinito i nestvarnosti posmatrane u smislu onoga to je neistinito, istmito je u jednom sluaju kad postoji spajanje, a neistinito kad nema spajanja. Meutim, u drugom sluaju, ako stvar postoji, ona postoji na odreen nain, a ako ne postoji na taj odreeni nain, 1052a ona uopte ne postoji. S druge strane, istina znai upoznavanje tih stvarnosti; u pogledu njih nema ni neistinitog ni istinitog, nego samo neznanje; ono, uostalom, nije slino slepilu, poto bi slepilo bilo onda kad se apsolutno ne bi imala sposobnost miljenia. Uostalom, u vezi s nepokretnim stvarnostima, oigledno je da one ne mogu biti predmet zablude u pogledu vremena im se prihvati da su nepokretne. Ako se, na primer, pretpostavi da se trougao ne menja, ne moe se zamisliti da je zbir njegovih uglova u

jecLnom trenutku ravan dvama pravim uglovima, a u drugom trenutku da nije ravan dvama pravim uglovima (inae bi bio podloan promeni). Meutim, moe se zamisliti da jedan lan neke kategorije ima izvestan atribut, a da ga drugi riema. Na primer, moe se zamisliti da nema ni jednog parnog broja koji bi bio prvi, ili da su jedni prvi, a da drugi to nisu. Ali, ako se radi prostoj brojnoj injenici, ova zabluda nije mogua, poto se onda ne moe vie zamisiiiti da izvesna stvar ima jedan atribut, a da ga druga nema, nego e na sud biti ili istinit ili neistinit, kao to to uvek tako biva. KNJIGA IX l.
POJAH I ZNAENJE JEDNOG

Jedan" kao pojam uzima se u vie znaenja, emu je prethodno bilo govora u poglavlju razliitim znaenjima. Meutim, ova mnogostrukost moe se ukratko svesti na etiri glavna znaenja koja obuhvataju pojam jedan" kao sutinu, a ne kao sluajnost. Postoji, naime, ono to je neprekidno uopte ili najee takvo po svojoj prirodi, a koje ne proistie iz nekog dodira ni iz neke spoljanje veze. meu takvim stvarima vie jedinstva ima i vremenski je ranije ono ije je kretanje nedeljivije i celovitiie. Zatim postoji jedinstvo, ak i vea mera jedinstva u onome to je celina i to ima svoj izgled i oblik, naroito ako je celina takva po svojoj prirodi, a nije kao neto to je na silu spojeno lepkom, ekserom ili vezom; drugim reima, ako celina nosi u sebi uzrok sopstvene neprekidnosti. ta stvar je takva zato to je njeno kretanie jedno i nedeljivo u prostoru i u vremenu. Iz ovoga oigledno proizlazi da je izvesna stvar koja po prirodi ima svoj uzrok kretanja, i to prvog te vrste, a to je kruno kretanje, ta stvar prva meu svim veliinama koje su jedno. Stoga je ,,jedan" u ovom smislu ili ono to je neprekidno, ili ono to je celina; to je takoe sve ono emu postoji jedan pojam, kao to su stvari kojima postoji jedinstvo misli, to jest stvari kojima je misao nedeljiva; a nedeljiva misao je misao onome to je nedeljivo u svojoj sutini ili je brojno takvo. U brojnom smislu nedeljivo je ono to je pojedinano; a po svojoj sutini nedeljivo je ono to je nedeljivo u

odnosu na saznanje i znanje, tako da po svojoj bitnosti mora da bude jedno ono to je uzrok jedinstva supstance. Takva je, dakle, mnogostrukost znaenja pojma jedan: ono to je po prirodi neprekidno, to je celina, to je pojedinano i to je opte. ono to saeinjava jedinstvo za sve ove stvari, to je nedeljivost kretanja za jedne, i nedeljivost misli ili pojmova za druge. 1052b Meutim, potrebno je obratiti panju da se na taj nain ne shvati da su stvari za koje se kae da su jedan istovetne sa sutinom pojma jedan", sa samim njegovim pojmom. Mi smo, s jedne strane, stvarno pokazali razna znaenja pojma jedan", i svaka stvar kojoj bude pripadao jedan od vidova ovog pojma bie jedna; ali, s druge strane, sutina pojma jedan" bie as jedinstvo jedne od stvari koje smo pokazali, a as e znaiti neko drugo jedinstvo blie doslovnom znaenju rei jedan, dok prvi vidovi pojma jedan" imaju samo jedinstvo kao mogunost. Takav je sluaj i s pojmovima elemenat" i uzrok" ako bi uopte trebalo da se odrede stvari koje se nazivaju elementima ili uzrocima i, s druge strane, ako bi trebalo dati njihovu definiciju. Tako je vatra u jednom smislu elemenat, a isto tako je neodreeno ili neto drugo slino po sebi elemenat, ali u drugom smislu ona to nije, poto se sutina vatre i sutina elementa ne meaju. U stvari, dok je vatra elemenat u tom smislu to je ona izvesna odreena stvar i priroda, ime elemenat" znai ono to ima osobinu da ue u sastav nekog bia kao prvi bitni deo. Ono to kaem za elemenat moe se takoe primeniti na uzrok", na jedan" i na sve izraze ove vrste. Takoe iz ovog razloga, sutina pojma jedan" sastoji se u nedeljivosti, u injenici da je ovaj pojam bitno jedna odreena i posebna stvar, odeljena po mestu ili obliku ili znaenju; ili to znai da je celovita i nedeljiva; najzad i naroito, to znai da je prva mera svake vrste, osobito prva mera koliine, poto je pojam jedan" proiren sa koliine na ostale kategorije. Mera je u stvari ono po emu se saznaje koliina. Prema tome, sve ono to je koliina upoznaje se merenjem sa jedinicom ili nekim brojem; a svaki broj upoznaje se kroz jedan. Prema tome, svaka koliina upoznaje se kroz j edan, a ono kroz to su se

koliine prvobitno upoznale je sam pojam jednog; iz ovoga sledi da je jedan prauzrok broja kao takvog. uda dolazi da se i u drugim kategorijama merom naziva ono kroz to se prvobitno upoznaje svaka stvar i da je mera raznih vrsta bia jedinica za duinu, za irinu, za dubinu, za teinu, za brzinu. Teina i brzina su neto zajedniko svakoj od dveju suprotnosti, jer se i jedna i druga uzimaju u dvostrukom znaenju. Na primer, teinu ima sve ono to ima bilo kakav teret, a teinu ima i ono to ima viak tereta; brzinu ima sve to ima bilo kakvo kretanje, a brzinu ima i sve to ima viak kretanja, poto ak i ono to je sporo ima izvesnu brzinu i ono to je lako izvesnu teinu. U svima ovim sluajevima postoji dakle mera i prauzrok koji su jedno i nedeljivo, poto se ak i u meri za linije stopa smatra nedeljivom; u stvari, svuda se tei za merom koja predstavlja neto to je jedno i nedeljivo; a ta mera je neto prosto prema redu kakvoe ili koliine. Prema tome, tamo gde se po svoj verovatnoi ne moe nita dodati niti nita oduzeti, tu je mera tana. Zbog to1053a ga je mera broja najtanija od svih, poto je jedinica postavljena kao apsolutno nedeljiva; sve nae druge mere nisu nita drugo nego njena oponaanja. Ako bi se talentu ili nekoj drugoj srazmerno velikoj meri neto dodalo ili oduzelo, ta radnja bila bi neprimetnija nego kad bi se izvrila na nekoj manjoj meri. Iz ovog razloga za meru se uvek uzima prva stvar kojoj nije mogue oduzeti ono to bi se moglo opaziti, bilo da se radi tekuinama, vrstim telima, teini ili obimu; a misli se da se koliina kojoj je re upoznaje kad se upozna pomou te mere. Isto tako kretanje se upoznaje pomou prostog i najbreg kretanja, jer to kretanje zauzima najmanji deo vremena. Zbog toga je u astronomiji jedan prauzrok i princip i mera. Naime, smatra se da je kretanje neba ujednaeno i najbre od svih drugih, i ono slui kao osnova za merenje drugih kretanja. U muzici je jedinica poluton, jer je to najmanje meuvreme, a u rei je to glas. Svaka od ovih jedmica je izvesna jedinica u ovom smislu: ne zato da bi jedan bio kao neki zajedniki pojam za sve, nego u smislu koji smo pokazali. Meutim, mera nije uvek jedna po broju; ponekad ih ima vie. Tako imaju dve vrste po lutona, i to ne polutona koji zapaa uvo, nego onoga koji se izraava brojem; takoe su

mnogostruki glasovi kojima merimo govor; najzad, dijagonala kvadrata meri se dvema koliinama, kao i strana kvadrata i sve prostorne koliine. Prema tome, jedan je mera svih stvari: razlog ovome je taj to upoznajemo elemente od kojih je sastavljena supstanca pomou koliinskog ili formalnog delenja stvari. jedan je nedeljiv upravo zato to je prvi elemenat svake vrste bia nedeljiv. Meutim, sve nije nedeliivo na isti nain, na primer, stopa i jedini.ca: jedinica je apsolutno nedeljiva. Naprotiv, kao to smo ve rekli, stopa treba da se uvrsti meu stvari koie su nedeljive zapaanjem, ali samo tako, poto je sve to je neprekidno verovatno deljivo. Mera je uvek iste vrste kao mereni predmet; veliine se mere veliinom, a naroito se duina meri duinom, irina irinom, zvukovi zvukom, teina teinom i jedinica jedinicom. Naime, ovo treba shvatiti ba na ovaj nain, a ne rei da je mera brojeva broj; to bi trebalo rei kad bi se radilo pojmovima koji pripadaju istoj vrsti. Meutim, ne radi se ni emu slinom, to je kao kad bi se tvrdilo da meru jediniea predstavljaju jedinice, a ne jedna jedinica, poto je broj mnotvo jedinica. Takoe kaemo da je znanje mera stvari, kao i oseanje; a ovo stoji iz istog razloga kao i ono to je reeno maloas, to jest da kroz njih upoznajemo izvesnu stvar. U stvari, znanje i zapaanje vie se mere nego to su oni sami mere. U odnosu na nas, to je kao da nas meri neko drugi: mi znamo kolika je naa visina, jer se lakat toliko puta primenjivao na nas. Protagora kae da je ovek mera svih stvari, 1053b mislei pri tome na oveka koji zna, ili oveka koji osea; on njih uzima u obzir zato to oni, jedan, odnosno drugi, predstavljaju oseanje i znanje koji su, kaemo, mera stvari. Ovo uenje ne kae, dakle, nita naroito i ono je znaajno samo prividno. Jasno je, dakle, da je jedinica u doslovnom smislu rei mera, da je ona iznad svega mera koliine, a zatim kakvoe. Izvesna stvar bie jedna ako je nedeljiva koliinski, a neka druga e to biti ako je nedeljiva kvalitativno. Zbog toga je pojam jedan" nedeljiv, bilo u apsolutnom smislu, bilo kao jedinica.
2.

PRIRODA POJMA JEDAN"

U pogledu odnosa pojma jedan" prema anci i stvarnosti, treba ispitati na koji nain postoji jedan u onome smislu u kome je tome raspravljano u naim aporijama. Pa vidimo ta je to jedan" i kako treba da ga shvatimo. Da li emo prihvatiti jedan" kao supstancu drei se miljenja koje zastupaju na prvom mestu pitagorovci, a zatim Platon? Ne postoji li pre izvesna stvamost koja slui kao subjekat pojmu jedan", i ne treba li shvatiti jedan kao neki poznatiji izraz i radije prihvatiti miljenje fiziara, od kojih neki kae da je jedan" prijateljstvo, drugi da je vazduh, a trlei da je beskonano? Ako nije mogue da nita od onog to je opte bude supstanca, kao to smo to rekli raspravljajui supstanci stvarnosti, i ako sama supstanca ne moe da bude supstanca kao jedna i odreena stvar, izvan mnotva (poto je ta stvarnost vezana u zajednicu sa tim mnotvom), nego ako je ono samo kategorija, .iasno je da jedan" ne moe da bude ni supstanca; jer stvarnost i jedan" su najoptije od svih kategorija. Otuda sledi, s jedne strane, da rodovi nisu stvarnosti ni supstance odvojene od ulnih stvari i da, s druge strane, jedan" ne moe biti ni rod, iz istth razloga zbog koj ih ni stvarnost ni supstanca ne mogu da budu rod. Neizbeno se pojavljuje isti sluaj ako se ,,jedan" posmatra u svima odnosima. Naime, pod pojmom jedan" podrazumeva se i pojam stvarnosti. To znai ako je, lcao kakvoa, jedan" neka odreena stvar, neka posebna stvarnost, i ako je takav sluaj i u pogledu koliine, onda je jasno da za sve kategorije treba postaviti pitanje prirodi pojma jedan", kao to se postavlja pitanje prirodi stvarnosti, poto nije dovoljno odgovoriti da je priroda pojma jedan" ta, da je to jedan". Meutim, u bojama jedan" je odista boja, to jest belo, poto ostale boje izgleda u stvari da proistiu od belog i crnog, a crno nije nita drugo nego lienost belog, kao to je mrak lienost svetla, poto mrak zaista nije nita drugo nego lienost svetla. Ako bi, dakle, stvarnosti bile boje, one bi bile odreen broj. Meutim, jasno je da bi to bio broj tih boja; pojam jedan" bio bi neki odreeni jedan, kao to je pojam belog. Slino tome, kad bi stvarnosti bile muziki zvuci, one bi predstavljale izvestan broj, svakako broj polutonova, ali to to bi bile broj ne bi sainjavalo njihovu supstancu, i jedan" bi bio izvesna odreena stvar, ija je supstanca, ne jedan", nego poluton. Isti

je sluaj sa izgovorenim 1054a glasovima. Stvarnosti bi tada bile izvestan broj glasova, a jedan" bi bio samoglasnik. Najzad, ako bi stvarnosti bile pravolinijski likovi, one bi sainjavale izvestan broj likova i jedan" bi bio trougao. Isto rasuivanje primenjuje se na sve ostale vrste stvarnosti. Ako, dakle, u odreivanjima, kakvoama, koliinama i kretanju postoje brojevi i jedinstvo, ako je u svima kategorijama osim supstance broj izvestan broj posebnih stvari, a jedan" izvesna odreena stvar, i ako je injenica da jedan" nije supstanca jednog, nuno je isti sluaj i kod supstanca, poto se jedan" ponaa na isti nain u svima kategorijama. Oigledno je, dakle, da je u svakoj vrsti ,,jedan" izvesna odreena priroda i da priroda pojma jedan" nije nikada jedan" koji postoji sam po sebi; ali kao to u bojama treba ispitivati ta je jedan sam po sebi, to jest boja, tako to treba istraivati i u supstancama i uzeti jednu supstancu da bi se obrazovao jedan" sam po sebi. da jedan i stvarnost imaju bezmalo isto znaenje, jasno proizlazi iz toga to je ,,jedan" podjednako vezan za bilo koju kategoriju i to se ne nalazi posebno ni u jednoj od njih, ni u supstanci niti u kakvoi, nego se ponaa na isti nain kao stvarnost prema kategorijama; ovo proistie i iz toga to se ne potvruje nita vie kad se kae neki ovek" nego kad se kae ovek", kao to ni stvarnost ne znai nita izvan supstance, kavoe ili koliine; i postojati kao jedan" znai postojati kao posebna jedinka.
ODKOS POJMA JEDAN" PREMA POJMU MNOTVO"

Suprotstavljanje jednog i mnotva jedinki vri se na vie naina. Na jedan nain, jedan i mnotvo suprotstavljaju se kao nedeljivo i deljivo, pri emu se deljeno ili deljivo naziva mnotvo", a nedeljivo ili nepodeljeno jedan". S obzirom da imaju etiri vrste suprotstavljanja i da se drugi od ova dva izraza naziva prema lienosti, onda bi se moglo raditi samo suprotnostima, a ne protivrenostima, ni odnosu neega prema neemu. Jedan" se oznaava i objanjava njegovom suprotnou, a nedeljivo" deljivim, poto se mnotvo i deljivo lake zapaaju ulima nego nedeljivo, tako da logiki mnotvo ima

vremensko prvenstvo ispred nedeljivog zbog naina zapaanja. Jednom pripadaju, kao to je reeno u podeli suprotnosti, isti", slian" i jednak", a mnotvu. drugaiji", razlian" i nejednak". Isti" ima razna znaenja; u prvom znaenju mi ga ponekad odreujemo izrazom brojna istovetnost"; u drugom znaenju je kad postoji istovremeno jedinstvo u definiciji i u broju: na primer, ti si jedno sa samim sobom po obliku i ma1054b terdji; isti" se kae kad postoji iedinstvo definicije prve supstance: tako su jednake prave linije iste, kao to su isti jednaki etvorougaonici i pravougaonici; tu zaista poetoji mnotvo predmeta, ali u ovim sluajevima jednakost je jedinstvo. Sline stvarnosti su one koje su, iako ne potpuno iste niti bez razlike u njihovoj stvarnoj supstanci, istovetne po obliku. Na primer, vei etvorougaonik slian je manjem; nejednake prave su sline: one su sline, ali ne apsolutno iste. Sline su i stvarnosti koje, iako imaju isti oblik, a u stanju su da budu vee ili manje. ipak nemaju takvog kvaliteta. Isto tako stvarnosti iji je kvalitet po izgledu jedan i isti, na primer belo, koje moe da bude zastupljeno u veoj ili manjoj meri, nazivaju se slinim zbog jedinstva njihovog izgleda. Najzad, slinim se nazivaju stvarnosti koje pokazuju vie slinosti nego razlike, bilo da se radi bitnim ili prividnim osobinama; tako kalaj lii na srebro po tome to je beo, a zlato lii na vatru po tome to je uto i crvenkasto. Prema tome, oigledno je da se i drugaiji" i razlian" uzimaju u vie znaenja. U prvom znaenju, drugaije je suprotno istom, tako da je svaka stvar uporeena sa drugom ovoj istovetna ili od nje razliita. U drugom smislu postoji menjanje, ako u isto vreme nema jedinstva materije i pojma: ti si drugaiji nego tvoj sused. U treem smislu menjanje je kao u matematikim stvarima. Drugaiji" i isti" takoe se mogu potvrditi svaim u odnosu na sve, samo ako se nalazi jedinstvo i postojanje; drugaiji" nije u stvari protivurenost istom"; zbog toga drugaiji" i isti" nisu obeleja nepostojeih stvari (u ovom sluaju moe se iei ,,ne-isti"), nego uvek postojeih stvari, poto sve to je

stvarnost i jedan", to je po svojoj prirodi ili jedno" ili ,,nejedno" sa nekom drugom stvari. Takvo je suprotstavljanje drugaijeg i istog; meutim, razlika i protivnost su meusobno razliiti pojmovi. Za dve stvarnosti koje su drugaije stvarno nije nuno da se menjanje tie neeg odreenog, poto je sve to postoji drugaije ili isto. Naprotiv, ono to je razliito mora se razlikovati od izvesne odreene stvari nekim odreenim mestom, tako da nuno treba da postoji neki istovetan elemenat po kome se stvari razlikuju. Taj istovetan elemenat je rod ili vrsta, poto se sve to se razlikuje razlikuje iili po rodu ili po vrsti: po rodu, ako nema zajednike materije ili uzajamnog proizvoenja, kao to je sluaj sa stvarima koje pripadaju jednom razliitom tipu kategorije; po vrsti, ako postoji istovetnost roda, poto se rod definie kao ono po emu se za dve razliite stvari kae da su sutinski jedna ista stvar. Suprotne stvari su razliite, a suprotnost je neka vrsta razlike. Jasno je iz same indukcije da smo ovu pretpostavku tano izveli. Naime, sve stvari koje su meu sobom suprotne jasno pokazuju da su takve, a ne da su samo drugaije: jedne pokazuju da su drugaije po rodu, dok su druge sadrane u isto j seriji kategorije, tako da pripadaju istom rodu 1055b i da su istovetne po rodu. Na drugom mestu utvrdili smo koje su stvari istovetne, a koje razliite po rodu. 4.
SUPROTNOSTI I NJIHOVE VRSTE

Poto se stvari koje su meusobno razliite mogu razlikovati vie ili manje, postoji, dakle, i neka najvia razlika koju ja nazivam oprenost." Indukcija jasno pokazuje da oprenost predstavlja najviu razliku. U stvari, dok bia koja se razlikuju po rodu nemaju veze meu sobom, nego su suvie udaljena jedna od drugih i nespojiva, bia koja se razlikuju po vrsti imaju kao ishodinu taku svog uzajamnog stvaranja suprotnosti uzete kao krajnosti; a razdaljina izmeu krajnosti, pa prema tome i izmeu suprotnosti, najvea je razdaljina. Meutim, ono to je u svakoj vrsti najvee to je zacelo potpuno, savreno, poto je najvee ono to se ne moe nadmaiti, a savreno je ono izvan ega nije mogue nita zamisliti. Savrena razlika u stvari

oznaava konanu svrhu, isto onako kao to se savrenim zove sve ono ije je obeleje da je postiglo izvesnu svrhu; a dalje od svrhe ne postoji nita, poto je ona u svakoj stvari poslednji kraj i obuhvata sve ostalo. Zbog toga, izvan svrhe ne postoji nita i savrenom nije potrebno nita. Iz ovoga oigledno proizlazi da je oprenost savrena razlika. kako se i suprotnosti nazivaju u raznim znaenjima, obeleje savrenog pripisivae se razliitim nainima oprenosti koji pripadaju suprotnostima. Osim toga, oevidno je da za jednu stvar ne moe postojati vie suprotnosti: pre svega ne moe postojati nita to je dalje od krajnosti, i za jednu razdaliinu ne moe postojati vie od dveju krajnosti; ovo je uopte jo oiglednije ako je svaka oprenost razlika, i ako razlika, pa prema tome i savrena razlika, postoji izmeu dve krajnje granice. Meutim, i ostale definicije koje se uopte daju suprotnostima takoe su nuno istinite. U stvari, savrena razlika je ne samo najvea razlika, nego su jo stvari koje se najvie razlikuju u istom rodu suprotnosti, jer je savrena razlika najvea razlika meu vrstama istog roda. Isto tako stvari koje se najvie razlikuju u istom materijalnom subjektu koji ih obuhvata predstavljaju suprotnosti, poto je za suprotnosti materija ista. Naime, suprdtnosti su stvari koje se najvie razlikuju pod istom mogunou; s druge strane, postoji jedno jedino znanje za jedan rod stvari u kojima je savrena razlika najvea razlika. Prva suprotnost je posedovanje i lienost, i to ne svaka lienost (jer se lienost uzima u vie znaenja), nego ona koja je konana. Sve ostale suprotnosti nazvae se tako prema ovoj prvoj oprenosti: jedne stoga to je poseduju, druge to je proiizvode ili su u mogunosti da je proizvedu, i, najzad neke stoga to su one same sticanje ili ukidanje tih ili drugih suprotnosti. Osim toga, ako su protivrenost, lienost, oprenost i odnos suprotnosti, ako je prvo suprotstavljanje protivrenost i ako protivrenost ne dozvoljava nikakvog posrednika, dok ovi mogu da postoje kod suprotnosti, jasno je da protivrenost i oprenost niisu isto to i suprotstavlj anj e. Sto se tie lienosti, ona je neka vrsta protivrenosti. Zaista, apsolutna nemogunost posedovanja, ili injenica da ne poseduje ono to je u njegovoj prirodi da poseduje, takva je za izvesno bie apsolutna lienost ili lienost na izvestan odreeni nain, poto se lienost uzima u vie znaenja, prema podelama

koje smo ustanovili na drugom mestu. Lienost je, prema tome, zaista neka vrsta protivrenosti; to je ili neka odreena nemogunost, ili nemogunost sadrana i primljena u subjektu. Otuda dolazi da, dok protivrenost ne dozvoljava posrednike, ovi mogu da postoje ako se radi lienosti. Sve je zaista jednako ili nejednako, ali sve nije ili jednako ili nejednako, osim jedino u subjektu sposobnom da primi jednakost. Ako se, dakle, stvaranje u materiji vri poinjui od suprotnosti i proizlazi ili od oblika i posedovanja oblika, ilii od izvesne lienosti oblika i lika, oigledno je da e svaka oprenost biti lienost, ali da verovatno svaka lienost nee biti oprenost. Uzrok tome je to je bie koje je bilo lieno moglo biti takvo na vie naina, jer su samo krajnje granice one suprotnosti iz kojih proizlazi promena. Ovo se takoe moe uvideti iz indukcije. U stvari, svaka oprenost pretpostavlja lienost kao jednu od dveju suprotnosti. Meutim, ta lienost nije uvek iste prirode. Nejednakost je lienost jednakosti, neslinost slinosti, a porok vrline. S druge strane, sluajevi se razlikuju na nain koji smo pokazali. as hoemo jednostavno da kaemo da je stvar pretrpela liavanje, as se radi liavanju ogranienom na vreme ili na neki deo, kao to je izvesno razdoblje ivota, ili se pak odnosi na ono to je glavno ili na celinu. Ovo pokazuje zato meu tim lienostima postoji neki posrednik, kao to je, na primer, ovek koji nije ni dobar ni rav, dok ne postoji u drugima. Svaki broj je nuno ili par ili nepar. Stavie, neke suprotnosti imaju svoj odreeni subjekat, dok ga druge nemaju. Prema tome, jasno je da se jedna od suprotnosti uvek odreuje kao lienost druge. Uostalom, dovoljno je da to bude tano za prve suprotnosti, to jest rodove ostalih suprotnosti, a to su jedan" i mnogostruk"; ostale se u stvari svode na njih.
5. ODNOS JEDNOG PREMA VELIKOM I MALOM

Poto jedna stvar ima samo jednu suprotnost, moe se postaviti pitanje na koji se nain jedan suprotstavlja mnotvu, a ono to je jednako velikom i malom. Naime, pitanje se postavlja uvek kad se radi suprotnosti, kao kada pitamo: da li je ovo belo, ili crno? i: da li je ovo belo, ili ne-belo? Meutim, mi ne

kaemo: da li je ovo ovek, ili beo? osim ako elimo da utvrdimo putem pretpostavke stvarnu suprotnost, pa pitamo, na primer: koji je od dvojice doao, Kleon ili Sokrat? Meutim, ovo ne mora da bude ni u jednom rodu. Alii takvo pitanje ipak se postavIja tamo gde su dva izraza suprotnost. U stvari, samo suprotnosti ne mogu postojati istovremeno: ta neistovremenost upotrebljava se upravo ovde kada se pita koji je od dvojice doao, jer bi pitanje bilo smeno ako bi se moglo desiti da su 1056a doli obojica zajedno. Meutim, ak i u ovom sluaju postavljeno pitanje ipak pada pod jednu oprenost, oprenost jednog ili mnogostrukog, to jest: da li su doli obojica, ili pak jedan od njih? Ako se, dakle, pitanje putem ralanjavanja postavlja uvek u sluaju suprotnosti, i ako se moe upitati koji je od dvojice vei iili manji ili jednak, kakva je suprotnost izmeu jednak" i dva druga izraza? Jednak" ne moe biti suprotnost samo jednom od dvojice, niti obojici zajedno; zato bi to bila suprotnost pre velikom nego malom? Stavie, jednak" je suprotnost nejednakom", tako da bi on bio suprotnost veem broju stvari. Meutim, ako nejednak" znai isto to vei i manji u isto vreme, jednak" e biti suprotnost obojici; i onda tekoa ide u prilog onih koji tvrde da je nejednak" nedeljiva diada, iz ega sledi da je samo jedna stvar suprotna dvema drugima, a to je nemogue. _ Najzad, jednak" je oevidno posrednik izmeu velikog i malog. Meutim, kao to to iskustvo pokazuje, ni jedna oprenost nije posrednik, niti to moe biti po svojoj definiciji. Oprenost ne bi bila savrena razlika kad bi bila posrednik, nego ba ona uvek ima nekog posrednika. Ostaje, dakle, da je jednak" suprotnost velikom i malom, bilo kao poricanje, biiLo kao liavanje. Ali to ne moe da bude poricanje ili liavanje samo jednog od dvojice. Zato naime da to bude pre velikog nego malog? To je, dakle, poricanje obojice. Stoga se pitanje mora postaviti u odnosu na dva izraza, a ne samo u odnosu najedan od dva, kao, naprimer: dali je on vei ili jednak, ili: da li je on jednak ili manji? Postoje uvek tri izraza. Ali liavanje ne postoji nuno, poto sve to nije ni vee ni manje nije jednako, nego su to samo bia koja po prirodi imaju te osobine. Prema tome, jednako je ono to nije ni veliko ni malo, posedujui pri tome po svojoj prirodi svojstvo da moe biti veliko ili malo.

Ono je opreno velikom i malom kao odreno poricanje i zbog toga je upravo posrednik izmeu ovih pojmova. ono to nije ni dobro ni ravo opreno je onome to je istovremeno dobro i ravo, ali ne dobija ime, poto se dobro ii ravo uzimaiu u mnogim znaenjima, a subjekat koji ih dobija niije jedan. Ime bi pre dobilo ono to nije ni belo ni cmo; pa ipak ak i u ovom sluaju nema jedinstvenog imena, nego su boje ije se poricanje potvruje u odrenom smislu u neku ruku brojno ograniene: one u stvari moraju biti ili smee ili ute, ili nekog drugog tona ove vrste. Prema tome, neosnovan je prigovor onih koji misle da se u svima sluajevima moe izraavati na isti nain; pod takvim uslovima bi onda izmeu cipele i ruke bio neki posrednik koji ne bi bio ni cipela ni ruka, pod izgovorom da je ono to nije ni dobro ni ravo posrednik izmeu dobrog i ravog, kao da u svima slueajevima mora postojati neki posrednik. Meutim, to uopte ne mora da bude tako. U prvom sluaju zajedniko poricanje je poricanje dveju suprotnosti meu stvarima koje dozvoljavaju izvesnog posrednika i izvesno prirodno rastojanje; ali meu drugim izrazima nema mogue 1056b razlike, poto dve oprene stvari koje su predmet zajednikog poricanja pripadaju raznim rodovima, tako da nema jedinstva subjekta.
6.

ODNOS JEDNOGA PREMA MNOSTVU

Neko bi mogao postaviti isto ptanje u pogledu suprotnosti izmeu jedan" i mnotva. U stvari, ako se mnotvo suprotstavlja jednom na apsolutan nain, iz toga proizlaze izvesne nemogunosti. Naime, jedan" e biti malobrojan ili mali broj, poto mnotvo predstavlja suprotnost i malom broju. Stavie, i ,,dva" ini mnotvo, poto i ono to je dvostruko predstavlja mnogostrukost, a dvostruko je dobilo svoje ime prema dva"; prema tome, jedan" znai isto to i malobrojan, jer u kome bi odnosu dva bilo mnotvo, ako ne u odnosu na jedan, koje je i malobrojno? U stvari, nita nije manje. Najzad, u pogledu na mnotvo ono to je mnogo i malobrojno odnosi se kao pojam drugog i kratkog u predstavi duine; i sve to je veliko takoe je mnotvo, a mnotvo je veliko. Ako postoji razlika u sluaju neprekidnog, to e se utvrditi. Prema

tome, ono to je malo predstavljae neko mnotvo. Iz ovoga sledi da e i jedan" biti neka vrsta mnoine, makar je i mali, on je to nuno ako ,,dva" predstavlja mnotvo. U istom smislu se kae da je i mnotvo ono to je mnogobrojno, ali i sa izvesnom razlikom: tako je voda mnotvo, ali ona nije mnogobrojna. U stvari, mnotvo se kae za sve to je deljivo; u jednom smislu ono znai veliinu koja prevazilazi drugu meru, bilo u potpunosti bilo relativno, suprotno malobrojnom koje je, u odnosu na prvo, mnotvo koje ne postoji; u drugom smislu mnotvo se uzima kao broj, i samo u ovom smislu ono je opreno jednom. Naime, mi kaemo jedan" ili mnotvo" onako kao kad bi neko rekao jedan i fedni, lli beo i beli, ili kad bi, se merene stvari uporeivale s merom. U ovom smislu nazivaju se i mnogostruke stvari. Svaki broj se u stvari naziva mnotvom, poto je ono sastavljeno od jedinica i poto je svaki broj merljiv jedinicom, a ona je mnotvo kao ono to je suprotno jednom, a ne kao ono to je suprotno malobrojnom. U ovom smislu je, onda, mnotvo ak i dva", ali ne kao mnotvo koje relativno ili apsolutno prevazilazi granicu te veliine; ,,dva" je prvo rnnotvo. Dva je mall broj u apsolutnom smislu, jer je to prvo mnotvo s nedostatkom brojnosti (a zbog toga Anaksagora nije pravilno shvatio stvar govorei da su sve stvari zajedno neograniene po mnotvu i po neznatnoj veliini svotjih estica: umesto da kae ,, neznatnosti", trebalo je da kae ,, maloj veliini"; naime, stvari ne mogu biti neograniene po maloj veliini), poto malobrojno nije nikako sainjeno od ,,jedan", kako to tvrde neki filozofi, nego od ,,dva". Jedan" i mnotvo" kod brojeva u protivnom su odnosu kao to je jedinica mere prema onome to treba da se izmeri; to su stvari koje su u takvom odnosu kao to su odnosi koji to nisu sami po sebi. Na drugom mestu videli smo da se odnosi uzimaju u dva smisla: oni koji postoje meu suprotnostima, i oni koji postoje izmeu znanja i njegovog predmeta, pri emu se, onda, za izvesnu stvar kae da jeuodnosu zbogtoga to se na nju odnosi neka druga stvar. Meutim, 1057a nita ne spreava da jedan bude manji od neega, na primer od dva, poto, ako je manji, on zbog toga nije malobrojan. Mnotvo je kao vrsta broja; naime, broj je mnotvo merljivo jednim, a jedan i broj su u jednom smislu opreni, ne

kao suprotnosti, nego kao to smo to upravo rekli da su u izvesnom odnosu. ,,Jedan"ibroj su opreni utoliko to je jedan" mera, a broj merljiiva vrednost. Zbog toga sve to je jedno nije broj, kao to je, na primer, neka nedeljiva stvar. I premda se u istom smislu kae za znanje da se odnosi na spoznajne stvari, taj odnos se ne postavlja na isti nain. Zaista bi moglo izgledati da je znanje mera i da su spoznajne stvari predmet merenja. U stvari, deava se da, ako je svako znanje spoznaja stvari, svaka spoznaja nije znanje, poto se na izvestan nain znanje meri onim to je predmet spoznaje. to se tie mnogostrukosti, ona nije suprotna malobrojnom. Malobrojnom je suprotnoet mnotvo, kao to je mnogostrukost koja prelazi granicu suprotnost mnotvu sa nedostatkom brojnosti. Mnogostrukost nije ni suprotnost jednom u apsolutnom smislu. Ali, kao to smo rekli, mnogostrukost i jedan" su suprotnosti na izvestan nain po tome to je mnogostrukost deljiva, a jedan" nedeljiv; u drugom smislu, oni se meusobno odnose kao to se znanje odnosi na ono to je spoznajno, a ukoliko je to broj, onda jedan" znaa meru broja.
POSREDNI ClKILAC MEU SUPROTNOSTIMA

Poto je mogue da meu suprotnostima postoji neki, posrednik i poto u izvesnim sluajevima on stvarno postoji, onda su oni nuno sainjeni od suprotnosti. Naime, svi posrednici su istog roda kao bia iji su oni posrednici. Posrednicima nazivamo ono u to se nuno mora najpre promeniti ono to se menja: na primer, ako se eli postepeno prei sa najdeblje ice lire na najtanju, najpre e se prei preko posrednih tonova; u bojama, ako se eli ii od belog ka crnom, prei e se preko crvenog i smeeg da bi se stiglo do crnog; i tako ide redom. Meutim, nemogue je da doe do promene jednog roda u drugi, osim sluajno, kao na primer od jedne boje do jednog lika. Nuno je, dakle, da posrednici budu u istom rodu jedrii kao drugi, i u istom rodu kao bia iji su posrednici. Ali, s druge strane, svi posrednici su posrednici meu suprotnostima, poto se promena moe izvriti samo meu suprotnostima uzetim samim po sebi. Stoga je nemogue da bude neki posrednik izmeu

stvari koje nisu oprene, poto bismo inae imali promenu, ak poev od stvari koje nisu suprotne. Meutim, meu suprotnim stvarima, protivrene stvari ne dozvoljavaju posrednika: protivrenost se, u stvari, sastojiu suprotstavljanju iji je jedan ili drugi lan nuno istinit za bilo koji subjekt, to jest bez ikakvog posrednika. Preostale suprotnosti su odnos, lienje i oprenost. od relativnih izraza oni koji nisu suprotni ne dozvoljavaju posrednika: uzrok ovome je taj to oni nisu istog roda. Kakav bi, u stvari, bio posrednik izmeu znanja i 1057b onoga to treba da se sazna? Meutim, on postoji izmeu velikog i malog. Ali ako su posrednici u istom rodu, kao to smo to pokazali, i ako su oni posrednici meu suprotnostima, nuno je potrebno da se oni sastoje od suprotnosti. Jer, ili e suprotnosti biti istog roda, ili one to nee biti. Ako su istog roda, tako da bude neeg vremenski ranijeg od suprotnosti, razlike koje sainjavaju suprotne vrste, poto i one spadaju u taj rod, bie i same suprotnosti vremenski starije od vrsta: naime, vrste se sastoje od roda i od razlika. Na primer, ako su belo i crno suprotnosti, i ako je prva boja ona koja je zgodna za izdvajanje a druga koja spaja razlike, onda su te razlike vremenski ranije od belog i od crnog; na ovaj nain u pitanju su suprotnosti od kojih je jedna vremenski ranija od druge, a suprotne razlike su ak vie suprotne nego suprotne vrste. Stoga e druge vrste i ono to meu njima predstavlja posrednike biti sastavljeni od svog roda i svojih razlika. Na primer, za sve boje koje su posrednici izmeu belog i crnog mora se rei da se sastoje od roda (pri emu je rod boja) i od izvesnih razlika. Meutim, te razlike nee biti prve suprotnosti. U protivnom sluaju svaka boja bila bi ili bela ili crna. One e, dakle, biti drugaije od prvih suprotnosti i samim tim posrednici izmeu prvih suprotnosti; a prve razlike predstavlja ono to je diakritino i sinkritino. Prema tome, potrebno je pre svega ispitati ove prve suprotnosti koje ne spadaju u rod iz koga potiiu njihovi posrednici. suprotnosti koje spadaju u isti rod moraiu se nuno sastojati od elemenata koji nisu sastavljeni sa rodom ili su sami nesastavljeni. Poto smo ovo utvrdili, suprotnosti se ne sastoje jedne od drugih pa, prema tome, one su principi; naprotiv, posrednici su ili svl sastavljeni od suprotnosti, ili to nije ni jedan.

Meutim, postoji neto sastavljeno od suprotnosti i to tako da e se suprotnost pre menjati u to neto nego to e se menjati u drugu suprotnost, poto to neto mora da bude vie nego jedna suprotnost, a manje nego druga. Prema tome, i to neto bie takoe posrednik meu suprotnostima. Samim tim i svi ostali posrednici sastojae se od suprotnosti. U stvari, biti vie nego jedno a manje nego drugo znai sastojati se na izvestan nain od stvari za koje se kae da postoje vie ili da postoje manje. poto ne postoje druge stvari vremenski ranije od suprotnosti istog roda, svi posrednici bez izuzetka sastojae se od suprotnosti. Prema tome, i svi nii izrazi, bili oni suprotnosti ili posrednici, sastojae se od prvih suprotnosti. Jasno je, dakle, da svi posrednici pripadaju istom rodu, da su oni posrednici izmeu suprotnosti i da se apsolutno svi sastoje od suprotnosti. 8.
MENJANJU VRSTA

Menjanje jedne vrste u drugu je menjanje jedne stvari sa drugom u neto to treba da bude zajedniko jednoj i drugoj. Na primer, ako je jedno ivo bie drugaije po vrsti od drugog, oba e biti iva bia. Potrebno je, dakle, da bia drugaija po vrsti pripadaju istom rodu. Rodom, u stvari, nazivam ono to sainjava jedinstvo i istovetnost dvaju bia a to se u tim biima razlikuje na nain koji nije prosto sluajan, bilo da se on shvati kao materija ili dru1058a gaije. Naime, potrebna je ne samo zajednika osobina izmeu dva bia da oba budu iva bia, nego treba da i samo to ivo bie bude razliito u svakom od ovih dvaju bia: to e biti, na primer, za jedno bie konj, a za drugo ovek. Prema tome, ovaj rod zajedmkibiimakojase razlikuju po vrsti i sam je razliit u raznim vrstama. U jednom sluaju, tako emo imati jednu vrstu ivog bia po sebi, a u drugom sluaju drugu: na primer, as konja, a as oveka. Prema tome, menjanje roda nuno predstavlja specifinu razliku, poto pod razlikom u rodu podrazumevam menjanje koje sam rod ini drugaijim. To menjanje bie, dakle, suprotnost. Ono se

moe jasno izvesti indukcijom. Svako deljenje vri se pomou suprotnosti, a pokazali smo da suprotnosti spadaju u isti rod, poto je oprenost kao to smo rekli, savrena razlika, a specifina razlika uvek je razlika od jedne do druge stvari, koja je na taj nain ista za dva lana iji rod sainjava. Otuda dolazi i to da sve suprotnosti koje su razliite po vrsti, a ne po rodu, pripadaju istoj kategoriji, da izmeu sebe imaju najveu razliku, poto je razlika potpuna, i da se uzajamno iskljuuju. Razlika, dakle, predstavlja suprotnost. ova razlika upravo i jeste ta suprotnost. To znai, u pogledu ivih bia, da pripadaju istom rodu, da su suprotna i da su nedeljiva, dok su istovetna bia ona koja, iako deljiva, nisu suprotna. Kaemo nedeljiva, jer tokom deljenja suprotnosti iskrsavaju ak i u posrednim fazama pre nego to se stigne do nedeljivih. Prema tome, jasno je da u onome to se naziva rodom nema ni istovetnosti ni menjanja (na primer: materija se manifestuje poricanjem oblika, a rod je materija onoga po emu se naziva rodom, ali ne u smislu u kome se kae ,,rod Heraklida", nego kao onaj koji je sadran u prirodi jednog bia); isti je sluaj i u odnosima vrsta s biima koja ne spadaju u isti rod. Vrste e se tada razlikovati po rodu od tih bia, naroito od bia koja spadaju u isti rod. Razlika izmeu izvesne stvari i onoga od ega se ona specifino razlikuje mora, dakle, nuno biti suprotnost; a ona sama moe postojati samo izmeu bia koja spadaju u isti rod.
SPECIFINIM RAZLIKAMA MEU VRSTAMA

Neko moe postaviti pitanje: zato se ena ne razlikuje kao vrsta od oveka, potosumuki i enski rod suprotni, a razlika meu njima je u stvari suprotnost, i zato se enka i mujak kod ivotinja takoe ne izdvajaju u razliite vrste, premda je ova razlika bitna za ivotinje i nije nikako kao belo ili crno, poto i mujaki enka pripadaju ivotinji? Ova tekoa svodi se uglavnom na sledee: Zato jedna suprotnost proizvodi specifinu razliku, a druga ne? Na primer, ono to ima noge i krila ini razliite vrste, a ne bela i crna boja. Ne bi li ova prva obeleja bile promene svojstvene rodu, dok su druga to u manjoj meri? kako postoji, s jedne 1058b strane, oblik, a, s druge strane, materija, suprotnosti koje se nalaze u obliku stvaraju razlike vrste, dok suprotnosti koje

postoje samo u posmatranom biu, udruene s materijom, ne stvaraju te suprotnosti. Zbog toga ni belina oveka, ni njegova crnoa ne sainjavaju specifine razlike, tako da nema specifine razlike izmeu belog i crnog oveka, ak i kada bi se svakome od njih nametnulo neko ime. Covek se ovde u stvari uzima kao materija, amaterijane stvara razliku, poto ona od pojedinaca neini vrste, iako su meso i kosti od kojih se sastoji ovaj ili onaj ovek drugaiji; sastav je zacelo drugaiji, ali nije drugaiji kao vrsta, poto u sutini tu nema suprotnosti, i poto je vrsta ovek poslednja i nedeljiva vrsta. Kalias je oblik sa materijom; a beo ovek je, onda, takoe oblik i materija, jer je Kalias belac; ovek je, dakle, beo samo sluajno. Ni bronzani krug i drveni krug ne razlikuju se po vrsti, a ako se bronzani trougao i drveni krug razlikuju po vrsti, to nije zbog materije, nego zato to u sutini postoji suprotnost. , upitae neko, da li je materija nesposobna da proizvede specifino razliita bia, kad je ona drugaija na izvestan nain, ili pak postoji neki pravac u kome ona to moedauini? Zato je, u stvari, ovaj konj specifino razliit od ovog oveka? Materija je ipak sjedinjena s njihovim oblikom. Da to nije stoga to postoji suprotnost u njihovom obliku? Suprotnost postoji takoe izmeu belog oveka i crnog konja, i to je specifina suprotnost, a ne po tome to je jedan beo a drugi crn, poto bi se, ak i kad bi i jedan i drugi bili beli, ipak razlikovali po vrsti. Meutim, muki i enski rod su odlike svojstvene ivom biu, ne sutinske, nego materijalne i telesne. Zbog toga isto seme, prema tome da li trpi ovu ili onu promenu, postaje mujak ili enka. Tako smo ustanovili ta je specifino menjanje i zato se izvesna bia razlikuju kao vrsta, a druga ne razlikuju. 10,
POJAM UNITIVOG I NEUNlSTIVOG KAO SUPROTNOSTI

Poto su suprotnosti specifino razliite i poto su unitivo" i neunitivo" suprotnosti (lienje je u stvari odreena nemogunost), onda je nuno da unitivo" i neunitivo" budu razliiti po rodu. Meutim, dosad smo govorili samo optim pojmovima, tako da bi se moglo pomisliti da ne postoji bezuslovno specifina razlika izmeu bilo koga uriitivog i bilo koga neunitivog bia,

kao to ona ne postoji ni izmeu bele i crne stvari. Ista stvar moe odista istodobno imati suprotna obeleja ako pripada redu optih pojmova, kao to ovek moe biti u isto vreme beo i crn. Ako je bie pojedinac, ono ih jo moe imati, ali ne istodobno: isti ovek moe da bude beo, a zatim crn. Belo je ipak suprotno od crnog. Meutim, meu suprotnostima jedne sluajno pripadaju izvesnim stvarima, takve su one kojima smo maloas govorili, a i jo mnoge druge; kod drugih ta mogunost ne postoji, kao 1059a to je sluaj unitivog i neunitivog, poto nita nije unitivo sluajno. Sluajnost zaista moe da ne postoji u stvarima, dok unitivo spada meu osobine koje nuno pripadaju stvarima koje ih poseduju. U protivnom sluaju, jedna ista stvar bila bi unitiva i neunitiva, poto bi se moglo desiti da joj ne pripada osobina unitivog. Osobina unitivog je, dakle, nuno supstanea svake takve stvari, ili se nalazi u njezinoj supstanci. Isti zakljuak odnosi se i na neunitive osobine, poto i unitivo" i neunitivo" nuno postoje u stvarima. Dakle, ono na osnovu ega i usled ega je na prvom mestu jedna stvar unitiva, a druga neunitiva sadri suprotnost, iz ega sledi da su ove stvari nuno razliite po rodu. Na osnovu ovoga oigledno je da ideje ne mogu postojati onako kako ih prihvataju izvestii filozofi. Tada bi, u stvari, postojao, s jedne strane, unitiv, i, s druge strane, neunitiv ovek; pa ipak su ideje, tvrde oni, specifino istovetne s pojedincima, a ne samo istoimene. Meutim, vea je razdaljina izmeu stvari koje se razlikuju po rodu nego izmeu onih koje se razlikuju po vrsti. KNJIGA l.
PREDMET ARISTOTELOVE FIZIKE KAO NAUKE

Da je mudrost nauka pranaelima, jasno proizlazi iz prvih izlag'anja u kojima se raspravljalo tome ta drugi filozofi misle u pogledu pranaela. Meutim, neko moe postaviti pitanje: da li pod mudrou treba podrazumevati jednu nauku ili vie njih? Ako je to jedna nauka, moe se prigovoriti da jedna nauka uvek obuhvata suprotnosti; meutim, pranaela nisu suprotnosti. Ako nije jedna, koje vrste nauka treba prihvatiti kao mudrost? Osim toga, da li pripada jednoj nauci ili mnogima od njih da prouavaju pranaela objanjavanja? Ako je to povlastica samo jedne nauke, zato da to bude vie ove nego neke druge? Ako je to

povlastica mnogih nauka, koje vrste nauka treba prihvatiti? tavie, da li su sve supstance predmet mudrosti ili ne? Ako se ona ne bavi svima supstancama, teko je odrediti supstance koje spadaju u njen delokrug. Ali, poto je to jedna nauka, ako ih prouava sve, ne vidi se kako ista nauka moe da obuhvati vie predmeta. Osim toga, da lii njeni dokazi obuhvataju samo supstance, ili u oblast njenih istraivanja ulazi i sluajna zbivanja? Ako je dokazivanje odista mogue za sluajna zbivanja, stvar tako ne stoji i sa supstancama. Ali, ako su supstance i sluajna zbivanja predmet dveju raznihnauka, koje je koja kod njih i koja je mudrost? Ako je odredimo kao demonstrativnu nauku, to e biti nauka sluajnim zbivanjima; meutim, ako kaemo da su njen predmet prvobitne stvarnosti, onda e ona biti nauka supstancama. S druge strane, nauka koju istraujemo nee se baviti ni uzrocima kojima smo govorili u Fizici. Isto tako ona se ne bavini konanim uzrokom. Naime, svrha nije nita drugo nego dobro, a dobro se susree samo u oblasti praktiinog ivota i kod bia koja se kreu; to je prvo pokretna sila (jer takvo je obeleje svrhe). Meutim, prva pokretna sila ne moe se pretpostaviti u sluaju nepokretnih bia. S druge strane, uopte uzevi dalije, najzad, nauka koju upravo istraujemo nauka supstancama 1059b dostupnim ulima ili ne, ili se ona bavi nekim drugim stvarima. Ako se bavi drugim stvarima, to e biti ili ideje ili matematike stvari. Jasno je da ideje ne postoje, tako da bi ostala jo jedna tekoa, ak i ako se prihvati njihovo postojanje: zato sa svima biima kojima postoje ideje nije isti sluaj kao s matematikim stvarima. Re je onim filozofima koji od matematildh stvari prave neku vrstu posrednika izmeu ulnih matematikih stvari i svojih ideja, i kao neku treu vrstu bia izvan ideja i uobiajenih stvari, dok ne prihvataju postojanje treeg oveka ni treeg konja, izvan oveka po sebi i pojedinanog oveka, ilikonja po sebi i pojedinanog konja. Ako pak same ove posredne matematike stvari, kojima govore ti filozofi, ne postoje, za koje stvari treba rei da se njima bavi matematiar? To sigurno nisu ulne stvari, poto ni jedna od njih nema osobine koje zahtevaju

matematike nauke. Ni nauka koju sada istraujemo ne bavi se matematikim stvarima, jer ni jedna od ovih nije odvojeno bie; ona se ne bavi ni supstancama koje saznajemo putem ula, jer su ove unitive. Uopte uzev, neko bi mogao postaviti pitanje: pod koju nauku potpada ispitivanje tekoa koje se tiu predmeta matematikih stvari? To nije fizika, jer se svi radovi fiziara odnose na bia koja imaju u sebiprincip kretanja ili mirovanja; to nije ni nauka koja raspravlja dokazivanju i nauci, jer su upravo dokazivanje i nauka predmet njenog istraivanja. Prema tome, ostaje da je to naa nauka, prva filozofija, koja se bavi ovim istraivanjem. S druge strane, neko bi se mogao nai u nedoumici ne znajui da li treba postaviti da se nauka koju istraujemo bavi principima koje neki filozofi oznaavaju imenom elemenata. Meutim, svako se slae s tim da elementi bitno pripadaju sloenim telima; a nauka koju istraujemo izgleda da bi trebalo da bude nauka optim pojmovima, jer defmicija i nauka mogu da budu samo za opte, a ne za pojedinane stvari. Prema tome, ona bi bila nauka najviim rodovima; ti rodovi bili bi stvarnost i jedan, jerse naroito onimoguzamisliti kao da obuhvataju sve stvarnosti i kao da imaju u najveoj meri obeleje pranaela, poto su ona prva po prirodnom redu: zaista, ako se unite stvarnost i jedan, sve ostalo nestaje s njima, jer se svaka stvar moe svesti na stvarnost i jedan. Ali, s druge strane, ako se hoe da se stvarnost i jedan postave kao rodovi, razlike e nuno dolaziti od stvarnosti i jednog, dok u stvari nikakva razlika ne dolazi od njenog roda; iz ovog razloga izgledalo bi da se stvarnost i jedan ne bi smeli postaviti kao rodovi ni kao principi. Stavie, ono to je jednostavnije vie je pranaelo, nego ono to je manje jednostavno; a poto su poslednje vrste sadrane u rodu jednostavnije od svog roda (poto su nedeljive, dok se rod deli na nmotvo ranih vrsta), zaista izgleda da e vrste biti vie pranaela nego rodovi. Ali, s druge strane, poto ukidanje rodova povlai ukidanje vrste, rodovi imaju vie obeleje pranaela, jer pranaelo je ono to, kad se ukine, povlai sve 060a ostalo za sobom. Takve su, dakle, tekoe koje se mogu postaviti, i mnogo drugih te vrste.

2.
O POSTOJANJU ODVOJENE SUPSTANCE

tavie, da li treba zamisliti neto izvan onoga to je pojedinano, ili, suprotno tome, da li nauka koju istraujemo raspravlja pojedinanim stvarima? Ali njihov broj je beskrajan. S druge strane, ono to je izvan pojedinca, to su rodovi ili vrste; a ni jedno ni drugo nisu predmet nauke koja se sada istrauje. Rekli smo zato je to nemogue. Uopte uzev, problem se zaista sastoji u tome da li treba prihvatiti postojanje neke odvojene supstance, izvan supstanci koje se saznaju ulima, to jest supstanci ovoga sveta, ili ne prihvatiti i rei da su ove druge jedina stvarnost i da su one predmet najvieg znanja. Meutim, mi oigledno traimo neku drugu vrstu supstance i na je cilj da vidimo ima li neeg odvojenog po sebi i to ne pripade niem ulnom. Osim toga, ako postoji neka druga supstanca izvan onih koje se saznaju ulima, izvan kojih odgovarajuih supstanci dostupnih ulima treba prihvatiti da ona postoji? Zato bi se u stvari reklo da ta odvojena supstanca pre postoji izvan ljudi ili konja, nego ostalih ivotinja ili neivih bia uopte? Ali ako utvrdimo da postoje druge, veite supstance ravne po broju ulnim i unitivim supstancama, moe izgledati da se prelaze granice verovatnoe. S druge strane, ako pranaelo koje traimo nije odvojeno od tela, koje bi pranaelo moglo da igra tu ulogu bolje nego materija? Meutim, materija ne postoji u stvarnosti, ona postoji samo kao mogunost: upravo ovo naelo izgleda da predstavlja pojam i oblik vie nego sama materija. Ali sam oblik je unitiv, tako da ne postoji u apsolutnom smislu veita supstanca, odvojena i nezavlsna. Aovo je besmisleno: oigledno je, naime, da postoji neka supstanca, i moe se rei da su se najodliniji umovi bavili tim istraivanjem, ubeeni u postojanje nekog pranaela i neke supstance ove vrste. Jer kako bi postojao red bez neke veite stvarnosti, odvojene i stalne? Osim toga, ako postoji neka supstanca ili neko pranaelo po prirodi onakvo kao ono koje sada istraujemo, i ako je ono jedino za sve stvari, kako za veite tako i za unitive stvarnosti, postavlja se pitanje

zato su konano, kad je taj princip isti, izvesne stvarnosti koje potpadaju pod to pranaelo veite, dok druge to nisu? To je, u stvari, besmisleno. Jer, ako postoji, s jedne strane, pranaelo unitivih stvarnosti i, s druge strane, pranaelo veitih stvarnosti, tekoa e biti ista ako je pranaelo unitivih stvarnosti veito kao i pranaelo veitih stvarnosti. Zato, onda, ako je to pranaelo veito, i stvari koje potpadaju pod to pranaelo nisu takode veite? Ako je on, naprotiv, unitiv, on proizlazi iz nekog drugog principa, ovaj iz treeg i tako e ii do beskonanosti. Ako se za pranaela prihvate naela koja su po optem miljenju najstalnija, to jest stvarnost" i jedan", onda, pre svega, ako ni jedno ni drugo od ovih dvaju pranaela ne znae ni 1060b pojedinano stvarno ni supstancu, kako e oni postojati u odvojenom stanju i nezavisno? To su ipak obeleja koja elimo da naemo u veitim i prvobitnim naelima. Meutim, ako ,,jedan" i stvarnost" izraavaju neko odreeno postojanje i supstancu, onda e sve stvarnosti biti supstance, jer stvarnost potvruju sve stvarnosti a takoe i jedan potvruje izvestan broj stvarnosti. U stvari, netano je da su sve stvarnosti supstance. Osim toga, filozofi koji tvrde da je jedan pranaelo i da je jedan supstanca; koji od jednog i materije stvaraju prvi broj i koji uveravaju da je taj prvi broj supstanca, kako oni mogu biti u pravu? Kako da se zaista zamisli jedinstvo diade i svakog od ostalih sloenih brojeva? ovoj stvari se ne kae nita, a uostalom nije ni lako na ovo odgovoriti. Ali, ako se eli da se kao pranacelo postave linije ili ono to od njih prodzilazi (mislim na prve koliine), te stvari nisu odvojene supstance, to su odseci i delovi, prve povrine, druge tela, a take linija; a sve ove stvarnosti postoje u drugim stvarnoetima i ni jedna od njih nije odvojena. zatim, kako da se zamisli supstanca jednog i take? U stvari, za svaku supstancu postoji proces raanja, ali ne postoji za taku, poto je taka prosto deljenje. Meutim, tekou predstavlja i to to predmet svake nauke ine opti pojmovi i izvesna kakvoa stvari, dok supstanca nije opti pojam, nego vie pojedinana i odvojena stvarnost; ako, dakle, nauka raspravlja pranaelima, kako se sme zamisliti da je pranaelo supstanca? Stavie, da li postoji, ili ne, neto izvan sloenog tela? Pod sloenim telom

podrazumevam materiju i ono to je s njom spojeno. Ako nema niega, rei e nam se da je unitivo sve to je materijalno; ako ima neega, to e moi biti samo pojam i oblik. Ali tada nee biti lako odrediti u kojim je sluajevima oblik odvojen, a u kojima nije, jer u izvesnim sluajevima jasno je da oblik nije odvojiv, kao to topokazuje pojam kue. Najzad, da li su principi istovetni specifino ili po svom broju? Ako su istovetni po broju, sve stvari bie istovetne.
STVARNOSTI KAO PREDMET FILOZOFSKIH RASPRAVA

Poto se izuavanje filozofa bavi stvarnou uopte, a ne delimino, onda se i pojam stvarnosti podrazumeva na vie naina, a ne na jedan nain. Ako je, dakle, izraz stvarnost" samo opti naziv koji stvarno nema nieg zajednikog izmeu svojih raznih znaenja, onda stvarnost ne potpada pod jednu nauku (jer nije jedan rod za razna znaenja tih naziva). Naprotiv, ako tu ima neeg zajednikog, onda e prouavanje stvarnosti pripadati jednoj nauci. ovaj izraz upotrebljava se, izgleda, u smislu koji smo pokazali, na isti nain kao lekarski i zdrav. Lekarski" i zdrav" uzimaju se zaista u 1061a vie znaenja, a svako znaenje ovih izraza ima izvesnu vezu bilo sa medicinskom naukom, bilo sa zdravljem, bilo sa neim drugim, ali je u svakom sluaju znaenje isto. Lekarski" se u stvari kae za rasuivanje i za anatomski no, poto jedno proizlazi iz medicinske nauke a drugo je korisno za tu nauku. Isti je sluaj i sa zdrav "; neto j e zdravo zato to j e znak zdravlja, a neto zato to ga proizvodi. Takav je sluaj i sa svima ostalim stvarima. Zato se na isti nain kae stvarnost za sve to postoji: svaka stvar koja postoji naziva se stvarnou, zato to je ili obeleje stvarnosti kao takve, ili stanje, ili raspoloenje, ili kretanje, ili, najzad, neto drugo ove vrste. poto se sve to postoji moe svesti na jedan jedini i zajedniki pojam, svaka suprotnost moe se takoe svesti na prve razlike i suprotnosti stvamiosti, bilo da se za prve razlike stvarnosti smatraju mnogostrukost i jedinstvo, bilo jednakost i nejednakost, ili druge razlike. To je pitanje za koje moemo smatrati da smo ga temeljito raspravili. Uostalom, od malog je znaaja da lise ono to postoji

svodi na stvarnost ili na jedan. Cak ako stvarnost i jedan nisu u stvari istovetni, nego drugaiji, oni su ipak u uzajarnnoj vezi, poto je na nelA nain jedan takoe stvarnost, a stvarnost je jedan. Poto suprotnosti potpadaju pod prouavanje jedne i iste nauke, onda e u svakoj od n.iih jedan izraz biti lienost drugog. (Ipak bi neko mogao postaviti pitanjeotome nakojise nain moe govoriti lienosti u sluaju suprotnosti koje, kao nepravedan i pravedan, dozvoljavaju neki srednji izraz. Sto se tie svih posrednika ove vrste, treba odgovoriti da srednji izraz nije liavanje definicije uzete u celosti, nego samo liavanje poslednje vrste: na primer, ako se definie kao pravian onaj koji se pokorava zakonima na osnovu izvesnog trajnog raspoloenja, nepravinog nee obeleavati apsolutna lienost svega to je sadrano u definiciji pravinog, nego on moe biti jednostavno onaj koji u neemu propusti pokoravanje koje se duguje zakonima, i on je lien kvaliteta pravednog samo u ovoj stvari. isto tako bie i u svima drugim sluaievima.) Slino tome, i prouavanie matematiara obuhvata apstraktne pojmove; on u stvari razmatra svoj predmet ne vodei rauna svima kvalitetima koje saznaiemo putem ula, kao to su teina i lakoa, tvrdoa i njena suprotnost, zatim toplota i hladnoa i sve ostale suprotne pojave ulne prii-ode; on zadravasamo koliinu i neprekidnu veliinu jedne, dveju ili trdjju dimenzija sa atributima ovih stvari ukoliko se na njih odnose koliina i neprekidna veliina, i on ih ne prouava u vezi s drugim odnosima; meu izvesnim stvarima ove vrste, on razmatra njihove odnose, poloaj i odreivanje; to se tie drugih stvari, on ispituje nji1061b hove odnose merljivosti i nemerljivosti; najzad, kod treih to su srazmere. Meutim, za sve ove stvari mi postavljamo jednu i istu nauku, geometriju. Isti je sluaj i u pogledu stvarnosti: zbivanja koja se tiu stvarnosti uzete kao takve i suprotnosti stvarnosti kao takve i njihovo prouavanje ne pripadaju ni jednoj drugoj nauci osim filozofiji. U pogledu fizike, njoj bi se moglo prepustiti prouavanje stvarnosti, ne kao stvarnosti, nego vie po tome to uestvuju u kretanju; to se tie dijalektike i sofistike,

njihov predmet su zbivanja koja se odnose na stvarnosti, a ne stvarnosti kao takve, i one se ne bave stvarnou koja je to sama po sebi. Prema tome, ostaje da filozofija raspravlja stvarima kojima smo govorili, ukoliko su one stvarnosti. poto se za sve to postoji kae da postoji na osnovu neeg to je jedno i zajedniko, iako u mnogim znaenjima; poto se suprotnosti nalaze u istom sluaju (jer one se svode na prve suprotnosti i razlike u pogledu bia); i, najzad, poto je jedna nauka u stanju da obuhvati sve ove stvari, onda je, izgleda, reen problem koji smo postavili u poetku, to jest pitanje kako stvarnosti, mnogostruke i razliite po rodu, mogu da budu predmet jedne jedine nauke.
4. ODNOS FILOZOFIJE PREMA FIZICI I MATEMATICI

Poto se i sam matematiar slui aksiomima jedino primenjujui ih na podesan nain na svoj predmet, i prouavanje naela matematike spadae u osnove filozofije. Aksiom ako se od jednakih stvari oduzmu jednake stvari, ostaci su jednaki" zaista je zajedniki svima koliinama. Meutim, matematika, razmatrajui odvojeno izvestan deo predmeta koji joj je svojstven, ini od toga dela predmet svog prouavanja. e biti, na primer, linije ili uglovi ili brojevi ili neka druga vrsta koliine, poto se ovi pojmovi uzimaju ne kao stvarnost, nego zato to je svaki od njih stalna veliina jedne, dveju ili triju dimenzija. Nasuprot tome, filozofija ne vri ispitivanje pojedinanih stvari po tome to svaka od njih ima neki sluajan atribut, nego raspravlja stvarnosti, ukoliko je svaka od ovih pojedinanih stvari stvarnost. Fizika kao nauka postupa na isti nain kao matematika nauka. Fizika stvarno prouava zbivanja i naela stvarnosti, ukoliko kretanjem pokazuju ili ne pokazuju kvalitete stvarnosti, dok prva nauka, kao to smo rekli, prouava stvari samo ukoliko su supstrati stvarnosti, a ne ukoliko su neto drugo. Zbog toga se fizika i matematika nauka moraju smatrati kao oblasti vrhovnog znanja.
5. naCelo protivreCnosti

U stvarnostima postoji naelo u odnosu na koje se ne moe prevariti, a ija se istinitost, naprotiv, mora uvek priznati. Nije mogue da 1062a ista stvar postoji i ne postoji u isto vreme. Isti je sluaj i sa svima drugim slinim suprotnostima, Ovakve istine ne dozvoljavaju dokazivanje u apsolutnom smislu rei, nego samo u jednom. Zaista nema sigurnijeg principa od onoga iz koga bi se moglo neto izvesti, to je, uostalom, uslov koji se trai ako se eli dokazivanje u apsolutnom smislu. Meutim, ako se eli dokazati da je u zabludi onai koji uverava da su suprotne tvrdnje takoe istlnite, treba od njega zahtevati da prihvati postavku takve vrste da, iako je stvarno istovetno sa principom da ista stvar ne moe postojati i ne postoji u isto vreme, ona mu ipak ne izgleda istovetna: to je jedino mogue dokazivanje onome koji tvrdi da suprotne postavke mogu biti u isto vreme istinite za istu stvar. Prema tome, oni koji budu meusobno raspravljali moraju se susresti na izvesnoj taki; kako bi moglo da doe do zajednikog meusobnog raspravljanja bez ostvarenja ovog uslova? Prema tome, potrebno je da svaka re bude poznata i da izraava ne vie stvari, nego samo jednu jedinu; a ako re ipak oznaava vie stvari, treba jasno pokazati na koju se od njih odnosi. Sledstveno tome, onaj koji kae da izvesna stvar postoji i da ne postoji, istog trenutka porie ono to kae. Na taj nain on kae da re ne znai ono to znai, a to je nemogue. Iz ovog sledi da, ako izraz izvesna stvar postoji, znai neto, ne moe se tvrditi istinitost protivurene stvari. Stavie, ako re znai neto i ako se to znaenje potvrdi kao istinito za neki predmet, taj predmet mora nurio imati tu osobinu; nije mogue da ono to nuno postoji moe ikada ne postojati; suprotne tvrdnje i poricanja ne mogu dakle biti istinite za isti predmet. Zatim, ako tvrdnja nije ni u emu istinitija od poricanja, rei ovek" ili rei ne-ovek", nee znaiti da se istina izraava u jednom sluaju vie nego u drugom. Takoe moe izgledati da rei da ovek nije konj znai izrei veu istinu, ali u svakom sluaju ne izrei manju nego kad se kae da nije ovek. Na taj nain opravdano je i kad se kae da je isti ovek konj, poto se tvrdilo da oprenosti mogu takoe biti istinite. Iz ovog proizlazi da je isto bie ovek i konj, ili ma koja druga ivotinja.

Prema tome, ako nema nikakvog dokazivanja ove istine u pravom smislu rei, ipak postoji jedno dokazivanje koje moe biti dovoljno da se pobije onaj koji se slui ovakvim dokazima. Pitajui samog Heraklita na ovaj nain, moda bismo ga primorali da prizna da nikada nije mogue da oprene postavke budu u isto vreme istinite za iste stvari. Zato to u stvari sam nije dobro shvatio ta, na kraju krajeva, hoe da kae, Heraklit je i prihvatio to miljenje. U svakom sluaju, ako je istinito ono za to on kae da je istinito, ak ni to to on kae ne moe biti istinito, to jest da jedna ista stvar 1062b moe u isto vreme da postoji i da ne postoji. Zaista, isto kao kad su postavke odvojene, tvrdnja nije istinitija od poricanja; isto tako, ako su tvrdnja i poricanja spojeni i sastavljeni kako bi inili jednu tvrdnju, tvrdnja i poricanje, uzeti zajedno, nee biti istinitiji od ukupnog odgovarajueg poricanja. Najzad, ako se odista nita ne moe potvrditi, bie netano rei ak i to da ni jedna tvrdnja nije istinita. Ali, ako postoji jedna istinita tvrdnja, onda e biti pobijeno miljenje onih koji stavljaju takve prigovore i koji potpuno onemoguavaju svako raspravljanje.
6.

PROTAGORINOM UCENJU OVEKU KAO MERI STVARI

Protagorino uenje blisko je miljeniima kojima smo maloas raspravljali. On je, naime, govorio da je ovek mera svih stvari, to se svodi na to da je stvarnost ono to kome kao takvo izgleda. Ako je tako, iz toga sledi da ista stvar postoji i da ne postoji, da je u isto vreme dobra i rava, i da su sve ostale suprotne tvrdnje takoe istinite samim tim to ista stvar esto izgleda jednima lepa, a drugima sasvim suprotna, tako da ono to nam se ini predstavlja za svakoga meru stvari. Ova tekoa mogla bi se reiti ako bismo ispitali odakle vodi poreklo ovakvo shvatanje. Jedni misle da je ono poteklo iz shvatanja fiziologa; prema drugima, ono je nastalo iz zapaanja da svi ljudi ne stiu iste utiske istim stvarima i da je izvesna stvar, koja se jednima ini slatka, drugima sasvim suprotna od slatke. U stvari, nita ne potie od onoga to ne postoji; sve proizlazi od onoga to postoji. Ovo je zaista

shvatanje zajedniko gotovo svima filozofima prirode. Samim tim, poto nita ne postaje belo kada se savreno belo i ono to uopte nije belo postavi kao da postoji, ono to postaje belo mora da postane od neega to nije belo. Iz ovoga bi trebalo zakljuiti, prema miljenju ovih filozofa, da belo dolazi od onoga to ne postoji, osim ako se prihvati da je ono to nije belo istovetno sa belim. Meutim, nije teko reiti ovaj problem. Mi smo u naim delima fizici stvarno rekli u kom smislu ono to postaje potie od ne-stvarnosti, a u kom smislu od stvarnosti. S druge strane, besmisleno je pridavati podjednaku vanost miljenjima i matanjima onih koji se meu sobom ne siau. Odista je jasno da se i jedni i drugi nuno moraju varati. tome se moemo uveriti iz onoga to se deava u saznanju ulnog: jer ista stvar nikada ne izgleda jednima slatka, a drugima su1063a protnog ukusa, osim ako je kod jednih poremeen i oteen ulni organ koji ocenjuje ukuse kojima je re. Meutim, ako je tako, onda za meru stvari treba uzeti jedno, a ne drugo. ja to kaem podjednako za dobro i zlo, za lepo i runo i ostale osobine ove vrste. U stvari, izraavati miljenje kome je re isto je to ii verovati da su stvari onakve kakve izgledaju onima koji, pritiskujui prstom donji deo one jabuice, daju jednom predmetu izgled da je dvostruk; to znai verovati da postoje dve stvari, jer se vide dve, i da zatim postoji samo jedna, jer se onima koji ne pokreu onu jabuicu jedan predmet ini kao jedan. Uopte je besmisleno polaziti od toga to ovozemaljske stvari uvek izgledaju promenljive i to nikad ne ostaju u istom stanju, da bi se od toga stvorio osnov za nae rasuivanje: u traenju istine treba polaziti od pojava koje ostaju uvek iste i koje nisu podlone nikakvoj promeni. Takva su, na primer, nebeska tela; ona ne izgledaju as s jednim obelejima, as s drugim, nego su uvek ista i ne dolaze ni od kakve promene. tavie, ako postoji kretanje, postoji i neto to se kree, a svaka stvar kree se od neega ka neemu. Prema tome potrebno je da pokretno telo najpre bude u onome poev od ega e se kretati, i da zatim tu vie ne bude; i da se kree prema nekoj drugoj stvari i da se pretvori u nju; i da tako protivrene postavke ne budu istinite u isto vreme, kako to tvrde nai protivnici.

S druge strane, ako su u odnosu na koliinu zemaljske stvari u stalnom menjanju i kretanju, bar ako to priznamo (iako to nije istina), iz kog razloga one to ne bi stalno inile i u odnosu na kakvou. Naime, oigledno je da glavni razlog zbog koga se prihvatilo da su protivurene postavke istinite za istu stvar dolazi otuda to se veruje da koliina u telima ne ostaje stalna. To bi dozvolilo da se smatra da je isto telo dugo etiri lakta i da to nije. Meutim, supstanca zavisi od kakvoe, to jest od jedne odreene prirode, a koliina od neodreene prirode. Osim toga, kad lekar prepie da se uzima odreena hrana, zato se to ini? Po emu je istinitije da je ovo hleb, nego da ovo nije hleb? Tada bi bilo svejedno da li se jede ili ne jede. Meutim, propisana hrana uzima se u stvari u ubeenju da je ovek u odnosu na nju u istini, i da je to zaista hleb. Pa ipak to ne bi trebalo initi, ako je istina da ni jedna priroda ne ostaje stvamo nepromenljiva u ulnim biima, nego da su sva ona u veitom kretanju i promeni. Inae, ako se neprekidno meniamo i ako nikada ne ostajemo isti, ta bi bilo neobino ako nam stvari koje saznajemo putem ula ne bi nikada izgledale iste? S nama je isti sluaj kao s bolesnicima. Naime, bolesnicima oseanja do kojih dolaze putem ula nikada ne izgledaju ista, po1063b to se ne nalaze u istom stanju kao kad su zdravi. Meutim, same ulne stvari nisu stoga pretrpele nikakvu promenu; one samo izazivaju kod bolesnika razliita oseanja, a ne ista. Bez sumnje, potrebno je da bude tako u menjanju kome smo ve ranije govorili. Ali, ako se mi ne menjamo, nego ostajemo isti, onda bi trebalo da ima i neeg stalnog. Vratimo se, dakle, onim naim protivnicima koji se oslanjaju na didaktiko rasuivanje da bi stvorili tekoe kojima smo maloas govorili. Njihovo reenje nee biti lako ako oni ne pristanu da se postavi princip i ako se ne odreknu ispitivanja njegovog uzroka. Naime, svako rasuivanje i svako dokazivanje vri se samo pomou principa ove vrste: ne postavljati nita stvarno znai onemoguiti raspravljanje i uopte uzev rasuivanje. Iz ovog sledi da rasuivanje nije mogue kad su u pitanju ljudi koji ovako misle. Sto se tie drugih, koje dovode u zabunu samo uobiajene tekoe, njima je lako odgovoriti i razbiti ono iz ega

potiu njihove zabune, kao to se to vidi iz onoga to smo gore rekli. Iz ovih zakljuaka jasno proizlazi da protivrena izraavanja koja se u isto vreme odnose na istu stvar ne mogu biti istinita; da ni suprotnosti ne mogu biti istinite, jer svaka suprotnost pretpostavlja liavanje to je oigledno kad se definicije suprotnosti svedu na njihov princip. Isto tako ni neki sredrrji izraz meu suprotnostima ne moe se potvrditi za jednu i istu stvar za koju se potvruje jedna od suprotnosti. Pretpostavimo da ta stvar bude bela; govorei da ona nije ni bela ni crna, mi neemo rei istinu. Naime, ispae da je ista stvar jednovremeno bela i da nije bela; u stvari, jedan od dvaju izraza sadranih u sloenom izrazu ni bela, ni crna, bie istinit za tu stvar, a taj izraz je protivrean belom. S druge strane, ne moe se dopustiti da govore istinu ni oni koji usvajaju uenje Heraklita i Anaksagore. Ako bi se postupilo drugaije, dogodilo bi se da suprotnosti potvruju istu stvar. Jer, kad ovaj kae da u celini ima deo celine, to znai da kae da nita nije slatko vie nego to je gorko, a isto tako i za bilo koju drugu suprotnost, poto je sve u svemu ne samo kao mogunost, nego kao stvarnost i izvesnost. Takoe nije mogue ni to da sve postavke budu neistinite ili da sve budu istinite, pre svega zbog mnogih drugih tekoa koje bi ovo tvrenje povlailo, a i zbog toga to, ako je sve neistinito, nee se ostati pri istini tvrdei da je sve neistinito; s druge strane, ako je sve istinito, govorei da je sve neistinito nee se izrei neistinito tvrenje.
7. ODNOS TEOLOGIJE PREMA FIZICI I MATEMATICI

Svaka pojedina nauka istrauje izvesne principe i izvesne uzroke za svaku stvar koju prouava. Tako postupa medicina, gimnastika i svaka 1064a druga pesnika i matematika nauka. Usredsreujui napor na odreenu vrstu, svaka od njih se zaista bavi tim predmetom kao subjektom i stvarnou, koju meutim ne uzima kao stvarnost, poto za stvarnost kao takvu, pored ovih nauka, postoji i druga koja ga prouava. Od

nauka koje smo upravo pobrojali svak uzima na izvestan nain za predmet u svakom rodu ono to je bitno i nastoji da svemu ostalom prui manje ili vie tane dokaze. Meutiim, jedne nauke dopiru do sutine pomou oseanja, dok ga druge prihvataju kao pretpostavku. Iz ovog razloga jasno proizlazi iz indukcije ove vrste da nema dokazivanja supstance i sutine. S druge strane, poto postoji nauka prirodi, ona e oigledno biti razliita i od praktine, i od pesnike nauke. U pesnikim naukama prlncip stvaranja zaista se nalazi u umetniku, a ne u onome koji prima spoljne utiske; taj princip je ili umetnost, ili neka druga sposobnost. Isto tako u praktinim naukama kretanje se vie nalazi u sili koja deluje nego u predmetu akcije. Meutim, nauka fiziara bavi se biima koja poseduju u samim sebi princip kretanja. Iz ovih razmatranja vidi se dakle da fizika nauka nije ni praktina, ni pesnika nauka, nego da je nuino teoretska nauka, poto u stvari treba da se svede pod jednu od ovih triju vrsta. poto je potrebno da svaka nauka poznaje, na ovaj ili onaj nain, sutinu i da se njome slui kao principom, mora se imati na umu to kako fiziar treba da definie, i kako treba da odredi definiciju sutine: da li je, na primer, neto spljoteno ili je to vie kao ugnuto. Od ova dva pojma, ovaj spljotenom odista ukljuuje materiju stvari, dok je pojam ugnutom odvojen od materije: spljoten oblik stvara se kod nosa, to ini da se i njegov pojam posmatra u vezi s pojmom nosu: spljoten u stvari oznaava vrstu nosa. Oigledno je jo i to da materija uvek mora ui u definiciju mesa, oka i drugih delova tela. S druge strane, poto postoji nauka stvarnosti kao onome to postoji i to je odvojeno, treba da ispitamo da li je, na kraju, potrebno prihvatiti da je ta nauka isto to i fizika, ili je pre razliita. Fizika se bavi stvarima, koje poseduju u samim sebi princip kretanja; s druge strane, matematika je teoretska nauka i ona raspravlja nepromenljivim, ali ne odvojenim stvarima. Ono to je odvojeno i nepokretno, predmet je nauke potpuno razliite od ovih dveju, pod pretpostavkom da je istina da postoji supstanca ove vrste, hou da kaem odvojena i nepokretna supstanca, kako emo se potruditi da to dokaemo. Ako meu pojavama ove vrste postoji neka stvarnost, to e ovde biti u neku ruku boansko, i to bi moglo biti samo prvo i

vrhovno naelo. Iz ovoga, dakle, jasno 1064b proizlazi da postoje tri vrste teoretskih nauka, fizika, matematika i teologija. Kao vrsta teoretske nauke, one su najplemenitije, dok je meu teoretskim naukama najuzvienija ona koju smo naveli kao poslednju, poto je njen predmet najdostojniji da ga slave sva ostala bia; u stvari vea ili manja vrednost svake nauke odreuje se njenim predmetom. Najzad, moe se upitati da li nauku stvarnosti kao takvoj treba smatrati ili ne za optu nauku. Tako u oblasti matematikih nauka svaka posebna nauka bavi se samo jednom odreenom vrstom, ali postoji i opta matematika koja obuhvata sve koliine. Ako bi prirodne supstance bile prve meu svima stvarnostima, onda bi fizika bila prva od svih nauka; ali, ako postoji neka druga stvarnost, odvojena i nepokretna supstanca, nauka toj stvarnosti mora nuno biti drugaija, starija od fizike i opta zbog samog svog predmeta u vremenu.
8.

OSNOVNE VRSTE STVARNOSTI

Poto se pojam stvarnosti uopte podrazumeva u vie znaenja, od kojih se za jedno kae da je stvarnost kao sluajnost, potrebno je ispitati stvamost uzetu u ovom znaenju. Razumljivo je samo po sebi da se ni jedna od tradicionalnih nauka ne bavi sluajnou. Vetina graenja u stvari ne polazi od toga ta e se desiti onima koji se budu sluili kuom, da li e, na primer, u njoj voditi muan ivot, ili e on biti suprotan takvom ivotu. Isti je sluaj sa vetinom tkaa, cipelara ili kuvara: svaka od ovih struka ima u vidu iskljuivo svoj sopstveni predmet, to jest svoju posebnu svrhu. Sto se tie rasuivanja kao to su: ovek koji, kao muziar, postane gramatiar, bie u isto vreme jedno i drugo, dok ranije nije bio jedno i drugo; ali ono to postoji a da nije uvek postojalo, mora da je postalo; prema tome, izvestan ovek mora da je postao u isto vreme muziar i gramatiar" nauka jednoduno priznata kao takva nikad ne istrauje slina rasuivanja; sama sofistika ih uzima kao svoj predmet, jer je ona jedina koja se bavi sluajnou.

Stoga Platon nije pogreio kad je rekao da sofistika ivi u ne-stvamosti. Jasno e se pokazati da nauka sluajnosti nije ak ni mogua ako pokuamo da vidima kakva ie konano priroda sluajnosti. Mi kaemo da svaka stvarnost ili postoji uvek i nuno (ne radi se nunosti u smislu prinude, nego nunosti na koju se pozivamo u dokazivanjima), ili je ona to to se deava najee, ili nije ni to to se deava najee, ni ono to je uvek i nuno, nego je ona to to se deava kao sluajem. Na primer, da moe biti hladno za vreme pasje vruine, to je neto to se ne 1065a deava ni uvek, ni nuno ni najee, nego je ono to se moe desiti samo ponekad. Sluajnost je, dakle, ono to se deava, ali ni uvek ni nuno, ni najee. Prema tome, poto je, po naem miljenju, takva priroda sluajnosti, iz ovog sasvim oigledno proizlazi nemogunost postojanja nauke stvarnosti ove vrste: svaka nauka, u stvari, ima za predmet ili ono to je veno, ili ono to se deava najee; a sluajnost nije ni jedno ni drugo. S druge strane, oigledno je da stvarnost kao sluajnost ima uzroke i naela koji nisu iste prirode kao uzroci i naela stvarnosti koja postoji sama po sebi. Kad bi bilo drugaije, sve bi bez izuzetka bilo nuno. U stvari, ako jedna stvar postoji kad postoji neka druga stvar; ako ova druga stvar postoji kad postoji trea; i ako ta trea stvar postoji, ne sluajno, nego nuno: ono iji je uzrok bila ta trea stvar bie takoe nuno, i tako e se stii sve do poslednjeg dejstva, kako ga nazivaju, koje je ipak bilo postavljeno kao da postoji sluajnou. Sve e, dakle, biti nuno i svaki sluaj, svaka mogunost postojanja i nepostojanja na taj su nain potpuno iskljueni iz toka stvari. ak kad bi se pretpostavilo da uzrok nije postojanje, nego postajanje, posledice bi bile iste: sve bi postajalo nuno. Sutranje pomraenje stvarno e se desiti ako se desi izvesna stvar, a ta stvar se deava ako se desi neka'druga stvar, a ta druga stvar ako se desi trea stvar; i na taj nain, ako se oduzme vreme ogranienom vremenu koje razdvaja sadanji trenutak od sutra, u datom trenutku doi e se do stanja koje ve postoji. Prema tome, postojanje ovoga nuno e povui sve to bude sledilo, tako da sve postaje nuno. U pogledu stvamosti uzete u smislu onoga to je istinito i stvarnosti kao sluajnosti, prva se sastoji u povezanosti misli, koja poiva u

dejstvu misli; stoga se ne istrauju naela tako shvaene stvarnosti, nego samo naela stvarnosti koja je izvan misli i koja je odvojeno od nje. to se tie druge stvarnosti pod kojom podrazumevam stvarnost kao sluajnost, ona nije nuna, nego je neodreena, a uzroci te stvarnosti su neodreeni i rrjihov broj je beskrajan. Svrha stvarnosti nalazi se u onome to postaje od prirode ili proistie iz misli. Sluaj postoji kada se dogodi neto od ovoga. Tako zaista stvarnost moe postojati sama po sebi ili kao sluajnost, a takav je sluaj i sa uzrokom. Sluaj je razlog za zbivanje onoga to se deava normalno, svesnim izborom radi izvesne svrhe. Stoga se sluaj i misao odnose na iste stvari, poto slobodan izbor ne postoji odvojeno od misli. Ali uzroci koji izazivaju ono to moe da doe kao posledica sluaja su neodreeni; sa ovoga razloga sluaj je nedosean ljudskom proraunavanju, on nastaje nepredvieno i, uopte govorei, on nije uzrok niega. Postoji dobar ili zao sluaj kad je ishod dobar ili rav; velika dobra i velika zla nazivaju se sreom L 1065b nesreom. poto ni jedna stvarnost sluajnou nije vremenski starija od stvarnosti po sebi, takoe ni jedan sluajan uzrok niie vremenski stariji od stvarnog uzroka. Ako je, u stvari, sluaj uzrok za postojanje neba, omda su um i priroda stariji od njega. 9.
O KRETANJU

Neto postoji samo kao stvarnost, dok drugo postoji kao mogunost. Meutim, neto postoji i kao mogunost i kao stvarnost, i to bilo u supstanci, bilo u koliini, bilo u ostalim kategorijama. Najzad, kretanje ne postoji izvan stvari, poto se menjanje uvek vri prema kategorijama stvarnosti; ne postoji zajedniki rod tiim predmetima promene ko.ii ne bi bio u nekoj odreenoj kategoriji. Najzad, svaka kategorija ostvaruje se u svima stvarima na dvojak nain: za supstancu, na primer, postoji njen oblik i lienost; za kakvou to je belo i crno; za koliinu potpuno i nepotpuno; najzad, u prelaznom kretanju, to je visoko i

nisko, lako i teko. Prema tome, postoji onoliko vrsta kretanja i promene koliko ima vrsta stvarnosti. Poto razlika izmeu onoga to postoji kao mogunost i onoga to je u entelehiji, postoji u svakom rodu, kretanjem nazivamo stvarnost onoga to postoji kao takvo u mogunosti. Da je definicija koju dajemo tana jasno e se videti iz sledeeg dokaza. Kad ono to se moe sagraditi, ukoliko kaemo da postoji kao takvo, postoji kao stvarnost, ono se gradi i to je graenje. Isti je sluaj sa izuavanjem, ieceljenjem, okretanjem, hodanjem, skakanjem, starenjem i rastenjem. Deava se, dakle, da imamo kretanje kad postoji entelehija, a ne ni pre ni posle. Entelehija stvarnosti kao mogunosti, kad se ovo uzima u entelehiji koju poseduje kao stvarnost, i to ne kao ono samo, nego kao pokretno telo, jeste kretanje. Pod takvim podrazumevam sledee. Bronza kao mogunost je statua; pa ipak, to nije entelehija bronze kao bronze u kretanju, poto nije ista stvar biti bronza i biti izvesna mogunost; kad bi to bilo potpuno ista stvar sa gledita definicija, entelehija bronze bila bi kretanje. Meutim, to zaista nije ista stvar. To se, uostalom, vidi u sluaju suprotnosti. Mogunost da ovek bude zdrav i mogunost da bude bolestan zacelo nisu ista stvar, inae bi biti zdrav i biti bolestan bilo isto; ono to je jedna i ista stvar to je subjekat; ono to je zdravo ili bolesno, bio taj subjekat vlaga ili krv. poto to nije ista stvar, isto onako kao to boja nije ista stvar to i vidljivo, onda je, prema tome, ono to sainjava kretanje entelehija bia kao moguruosti, ali samo ukoliko ono postoji kao mogunost. Oigledno je, dakle, da je kretanje takvo i da se ono deava samo u trenutku kad postoji sama entelehija, a ne ni pre, ni posle. Svaka je stvar zaista u mogunosti da as postoji, a 1066a as da ne postoji kao stvarnost. To je sluaj na primer sa onim to se moe graditi, uzetim u smislu graenja. Stvarnost izgradljivog, uzetog u tom smislu, jeste graenje. Stvarnost je zaista ili ono to smo maloas rekli, to jest graenje, ili kua. Ali im postoji kua, nema vie onoga to treba graditi; s druge strane, izgradljivo je ono to se gradi: nuno je dakle potrebno da stvarnost bude graenje, a graenje je kretanje. Isto rasuivanje vai i za ostala kretanja.

Tanost naeg tvrdenja proistie iz miljenja kretanju kod drugih filozofa i iz tekoe da se da neka druga definicija. Bilo bi zaista nemogue da se ono postavi u neku drugu vrstu stvari. Ovo jasno proizlazi iz njihovih rei. Za neke od njih, kretanje je menjanje, nejednakost, ne-bie, a sve su to pojmovi koji nuno ne ukljuuju kretanje; osim toga, ti izrazi nisu kraj i poreklo kretanja, isto onako kao to nisu njihove suprotnosti. Razlog koji je naveo ove filozofe da kretanje uvrste meu ove pojmove je taj to izgleda da je kretanje neto neodreeno i to su naela druge serije neodreena kao naela lienosti, poto ni jedno od njih stvarno nije ni supstanca, ni kakvoa, ni ma koja od ostalih kategorija. U stvari, uzrok zbog koga kretanje izgleda neodreeno je taj to se ono ne moe uvrstiti ni meu zbivanja koja postoje kao mogunost, ni meu zbivanja koja postoje kao stvarnost, poto se nuno ne kreu ni koliina kao mogunost, ni koliina kao stvarnost. Zaista izgleda da je kretanje izvesna stvarnost, ali to je nepotpuna stvarnost. Uzrok ovome je taj to je nepotpuna stvar kao mogunost ija je stvarnost kretanje. Eto zato je teko shvatiti prirodu kretania. Ono bi se zaista moglo uvrstiti u lienost ili u mogunost ili u istu stvarnost, a nita od svega ovoga nije oigledno prihvatljivo. Ostaje, dakle, na nain da ga shvatimo, to jest da je kretanje stvarnost, i to ocna vrsta stvarnosti koju smo opisali, koju je zacelo teko shvatiti, ali koja moe da postoji. Oigledno je da se kretanje nalazi u stvari koja se kree. Kretanje je, naime, entelehija stvari koja se kree pod ejstvom pokretake sile. Ali delo pokretake sile istovetno je sa delom stvari koja se kree: i jedno i drugo moraju da budu entelehija. Jer, pokretaka sila, posmatrana kao mogunost, je pokretaka sila, a posmatrana kao stvarnost, to je sila koja se kree; ali ono to seostvaruje pokretna je stvar, tako da je delo podjednako jedinstveno za pokretaku silu i stvar koja se kree. To je kao isti razmak od jedan do dva i od dva do jedan, od uzdizanja i sputanja, a da ipak nema jedinstva postojanja meu ovim stvarima. Isti je sluaj u pogledu odnosa izmeu onoga to pokree i onoga to je pokrenuto.
10.

POJAM BESKONACNOG

Beskonano je ili ono to je nemogue prei, jer nije u njegovoj prirodi da se pree, kao to je u prirodi glasa da bude nevidljiv; ili ono to se moe prei, ali je bez kraja; ili ono to se jedva moe prei; ili ono to se po prirodi moe prei, ali to ne dozvoljava da se pree 1066b i to nema kraja. Pored toga, postoji i beskonano koje nastaje sastavljanjem ili deljenjem, ili pomou i jednog i drugog istovremeno. Nije mogue da beskonano bude odvojeno, stvar po sebi. Ako ono odista nije ni veliina ni mnotvo, ako je samo beskonano sopstvena supstanca, a ne sluajnost, ono e biti nedeljivo, jer deljivo mora da bude veliina ili mnotvo. Ali ako je nedeljivo, ono nije beskonano, osim ako to nije onako to je glas nevidljiv. Ali ne govorimo tome beskonanom niti ga istraujemo, nego beskonanom koje je takvo po tome to se ne moe prei. Kako je, uostalom, mogue da beskonano postoji samo po sebi, ako broj i veliina, kojima je beskonano samo atribut, ne postoje sami po sebi? tavie, ako beskonano postoji sluajnou, ono ne moe biti elemenat bia uzetog u smislu beskonanog, isto onako kao to nevidljivo nije elemenat jezika, iako je glas nevidljiv. Najzad, oigledno je da beskonario ne moe postojati u stvarnosti, jer bi tada bilo koji deo beskonanog, uzet zasebno, bio beskonaan, poto su sutina beskonanog i beskonano zaista jedna ista stvar, ako je beskonano supstanca, a ne atribut neke stvari. Prema tome, beskonano je ili nedeljivo, ili deljivo na veito deljive delove, ako je podeliivo. Meutim, ista stvar ne moe biti u smislu mnogostrukosti, poto e deo beskonanog biti beskonaan, kao to je deo vazduha vazduh, ako je beskonano supstanca i naelo. U stvari beskonano nije sastavljeno od delova, pa je i nedeljivo. Ali nemogue je da stvarnoet kao entelehija bude beskonana, poto je ona nuno izvesna koliina. Beskonano, u stvari, pripada svom subjektu samo sluajnou. Ali u ovom sluaju rekli smo da ono ne moe biti prapoetak, nego je ono ija je beskonanost sluajna, to jest vazduh ili paran broj. Meutim, ovo je istraivanje opte prirode. Otuda jasno proizlazi da beskonano ne spada meu stvari koje saznajemo putem ula. Ako se telo definie kao ono to je

ogranieno povrinama, ne moe da bude beskonanog tela, bilo ulnog, bilo idealnog; broj, uzet kao odvojen, takoe nee biti beskonaan, jer je broj ili sve to ima broj mogue izbrojati. To je jasno i kad se ocenjuju stvari u fizikom smislu. Beskonano fiziko telo ne moe biti ni sloeno ni prosto. Telo nee biti sloeno ako je tano da su elementi koji ga sainjavaju brojno ogranieni. Zaista je potrebno da postoji jednakost meu suprotnostima i da jedna od njih ne bude beskonana, jer ako je u bilo kojoj koliini mogunost jednog od dvaju tela premaena, beskonano e biti uniteno beskonanim. S druge strane, nemogue je da svaki od sastavnih elemenata bude beskonaan, poto je telo ono to se prua u svima dimenzijama, a beskonano ono to se protee bez kraja tako da, ako je telo beskonano, ono e se u svima dimenzijama pruatj u beskonanost. Beskonano ne moe biti ni jedno i prosto telo ni, kao to to tvrde izvesni filozofi, neto izvan elemenata od kojih ga izvode ovi filozofi. Takvo telo zaista ne postoji izvan elemenata, poto se sve stvari rastavljaju na elemente od kojih potiu, ali oigledno nema nieg slinog izvan prostih tela. S druge strane, ni vatra ni ma koji drugi elemenat ne moe biti beskonaan. Ne govorei tekoi da se shvati kako bi jedan od njih mogao biti beskonaan, zaista je nemogue da sve, ak ako je i beskonano, bude ili postane jedan od njih, kao to Heraklit tvrdi da u datom trenutku sve postaje vatra. Razlog ovome je isti kao za pojam jedan, koji fiziari stavljaju izvan elemenata. Naime, svaka promena vri se od suprotnosti ka suprotnosti, na primer, od toplog ka hladnom. Osim toga, ulno telo nalazi se na odreenom mestu, a to je isto mesto za celinu i za deo, na primer, za zemlju. Prema tome, ako se pretpostavi da je beskonano telo istorodno, ono e biti ili nepomino ili u veitom pomeranju. Meutim, to je nemogue: zato bi ono vie mirovalo ili se vie kretalo nanie ili navie, ili u bilo kome pravcu? Uzmimo, na primer, grudvu zemlje: kuda e se ona pomerati, ili gde e ostati mirujui? Sopstveno mesto tela, koje je s njom istorodno, je beskonano. Ona bi ga prema tome ispunila celog. Ali kako? Kakvo e prema tome biti njeno mirovanje i njeno kretanje? Da li e ona svuda ostati u miru? U stvari nee biti kretanja. Ili e, naprotiv, svuda biti kretanja? Nee, dakle, biti mirovanja? S druge strane, ako se pretpostavi istorodna celina, to e takoe biti i mesto delova. Pre svega, u telu

nee biti drugog jedinstva osim jedinstva dodira. Drugo, delovi e biti ogranieni ili neogranieni po vrsti. Meutim, nije mogue da njihov broj bude konaan, jer bi u protivnom sluaju neki delovi bili beskonani po koliini, dok drugi to ne bi bili, ako je celina neograniena; na primer, vatra ili voda bila bi beskonana, ali takav beskonani elemenat znaio bi unitenje suprotnih elemenata. S druge strane, ako su delovi beskonani i prosti, njihova mesta bie takoe beskonana, a beskonaan e biti i broj elemenata; meutim, ako je to nemogue i ako je broj mesta stvarno ogranien, i celina je nuno ograniena. Uopte se ne moe postaviti neko beskonano telo i, u isto vreme, mesto za tela; jer, ako je istina da svako fiziko telo raspolae teinom ili lakoom, ono e se pomerati ili ka sreditu ili navie; meutim, nemogue je da se beskonano telo kree, bilo u celosti bilo polovinom, u jednom ili u drugom od ova dva pravca. Kako ete ga stvarno podeliti? Ili, pak, kako e se u beskonanom odrediti dole i gore, kraj i sredite? Osim toga, svako fiziko telo je na nekom mestu a ima est vrsta mesta koje je nemogue utvrditi u beskonanom telu. Jednom reju, ako ne moe da bude beskonano mesto, ne moe da bude ni beskonano telo: ono to je na izvesnom mestu stvarno je negde, a negde znai gore ili dole ili jedan od ostalih pravaca, od kojih svaki sainjava granicu. Najzad, beskonano nije isto u prostoru, kretanju i vremenu, kao kad bi ono bilo jedina stvarnost. meu ovim raznim pojmovima kasniji se odreuju prema ranijem: na primer, kretanje je beskonano s obzirom na prostor prema kome postoji kretanje ili menjanje ili rastenje, a vreme je beskonano po kretanju. IX.
ODNOS MENJANJA I KRETANJA

1067b Stvar koja se menja ini to ili sluajnou, na primer, kao kada muziar eta, ili stoga to se neto njeno menja. Ovo se naziva promenom u optem smislu, kao to je, na primer, delimina promena. Telo je ozdravilo, poto je ozdravilo oko. S druge strane, postoji neto to otpoinje kretanje samo po sebi, neto to je pokretno samo od sebe. Iste razlike postoje i u odnosu na pokretaa: on pokree ili sluajnou, ili

delimino, ili sam po sebi. U svakom kretanju postoji bliski pokreta. Postoji i stvar koja se kree, a osim toga ono u emu se vri kretanje, to jest vreme. Najzad, tu je polazna i krajnja taka kretanja. Ali vrste, raspoloenje koje prati kretanje i mesto do koga vre kretanje stvari koje se kreu su nepokretni, kao to su na primer znanje i toplota: toplota nije kretanje, nego je to zagrevanje. Menjanje koje ne nastaje sluajno ne nalazi se u svima stvarima, nego samo meu suprotnostima, meu njihovim posrednicima i meu protivrenostima. Tanost ovoga tvrenja pokazuje indukcija. Ono to se menja, menja se ili iz predmeta u predmet, ili iz ne-predmeta u ne-predmet, ili iz predmeta u ne-predmet, ili iz ne-predmeta u predmet. Pod predmetom podrazumevam ono to je jasno kao odreeni izraz. Iz ovoga proizlazi da nuno postoje tri vrste menjania: menjanje ne-predmeta u ne-predmet odista ni.ie menianje, jer kad izrazi nisu ni suprotni, ni protivreni nema suprctstavljanja. Menjanje nepredmeta u predmet, koji je njegova protivrenost, je raanje, za apsolutno menjanje to je apsolutno raanje, a za relativno menjanje relativno raanje. Menjanje predmeta u nepredmet je propadanje; za apsolutno menjanje apsolutno propadanje a za relativno menjanje relativno propadanje. Ako se, dakle, ne-stvarnost uzme u vie znaenja i ako se ne-stvarnost, koja se sastoji u spajanju i razdvajanju subjekta i predikata, ne moe kretati, i ako je isti sluaj sa ne-stvamou u smislu onoga to postoji samo kao mogunost i to je suprotno stvarnosti u pravom smislu (naime, ono to nije belo i to nije dobro moe se kretati sluajnou, jer ono to nije belo moe biti ovek; ali ono to apsolutno nema odreenog postojanja ne moe se ni u kome sluaju kretati) nemogue je da ne-stvarnost bude u kretanju. ako je tako, nemogue je i da raanje bude kretanje, jer ono to se rodilo je ne-stvarnost. Moe se prihvatiti koliko se hoe da se to raanje vri sluajnou. Meutim, ipak je istina da se nestvarnost mora dodeliti, kao ishodina taka, onome to je roeno u aspolutnom smislu. Isto tako ne-stvarnost ne moe biti u mirovanju. Takve su, dakle, tekoe koje proistiu iz ovog naina gledanja. Ima jo jedna, a ta je da je ono

to se kree na izvesnom mestu i da nestvarnost nije na izvesnom mestu, poto bi se inae nalazilo negde. Ni propadanje nije kretanje. U stvari, ono to je suprotno kretanju, to je kretanje ili mirovanje; a propadanje je su1068a protno postojanju. Prema tome, poto je svako kretanje menjanje, poto, kao to smo rekli, imaju tri vrste menjanja i poto od ove tri vrste menjanje prema raanju i menjanje prema propadanju nisu kretanja nego menjanja suprotnosti u suprotnost, iz ovog nuno sledi da je menjanje stvari u stvar jedino kretanje. stvari su ili suprotnosti ili posrednici (jer moe se prihvatiti da je i lienost suprotnost) koji se odreuju nekim pozitivnim izrazom, kao to je na primer go, bezub, crn.
12.

APSURDNOST PRETPOSTAVKI MENJANJU I STVARANJU

Ako se kategorije dele na supstancu, kakvou, mesto, delanje ili trpljenje, odnos, koliinu, nuno postoje tri vrste kretanja: kretanja kakvoe, koliine i prema mestu. U odnosu na supstancu nema kretanja, jer supstanca nema rdkakve suprotnosti. Nema ga ni u pogledu odnosa. U stvari mogue je da, ako se menja jedna od stvari koje stoje u uzajamnom odnosu, druga prestane da bude istinska, iako se nije izmenila ni u emu, tako da je njihovo kretanje samo sluajno. Nema kretanja aktivnog i trpnog, niti pokretne sile i onoga to se kree, jer ne postoji kretanje kretanja, ni stvaranje stvaranja, niti uopte promena promene. U stvari postoje dva naina da se zamisli kretanje kretanja. To moe biti ili preko subjekta, kao kada kaemo: ovek se kree, poto se od belog menja u crnog. Iz ovoga bi sledilo da bi u ovom smislu i kretanje trpelo zagrevanje, hlaenje, pomeranje ili rastenje. Ali to je nemogua stvar, poto se menjanje ne moe ubrojati meu subjekte. Ili to moe da bude kretanje u tome smislu to bi neki drugi subjekt prelazio iz jednog menjanja u drugi vid menjanja, kao to je, na primer, za oveka prelaz od bolesnog u zdravog. Meutim, ni ovo nije mogue, osim sluajno. Naime, svako kretanje, ma kakvo ono bilo, je menjanje jednog oblika u drugi. Isti je sluaj sa stvaranjem i propadanjem, s tom razlikom to su to menjanja meu suprotnim stvarima

na jedan nain, dok kretanje meu suprotnim stvarima postoji na drugi nain. Prema tome, u isto vreme postojae menjanje iz stanja zdravlja u stanje bolesti a iz ovoga menjanja u neku drugu promenu. Jasno je, dakle, ako se ovek razboleo, da se takoe morao izmeniti na neki nain (mogue je naime da ostane u istom stanju) i osim toga prei u stanje koje ne nastaje uvek sluajno. To novo menjanje vri se od neeg odreenog ka neem drugom odreenom; prema tome, to e biti suprotno menjanje, proces ozdravljenja. stvari, menjanje menjanja moe se desiti samo sluajnou: na primer, postoji menjanje stanja seanja u stanje zaboravljanja, poto je sam predmet toga procesa promenljiv i prelazi as u stanje znania, as u stanje neznanja. tavie, trebae da se ide u beskonanost ako se hoe menjanje menjanja i stvaranje stvaranja. Ono to je istinito za poslednje stvaranje nuno je istinito i za prethodno. Prema tome, kad bi stvaranje u pravom smislu bilo stvoreno 1068b i samo u datom trenutku, ono to je stvoreno takoe bi bilo stvoreno. Otuda stvoreno jo nije postojalo u apsolutnom smislu, ali ono je ve bilo stvoreno, na putu da se stvori. To stvaranje se onda stvorilo u datom trenutku, tako da u tome trenutku ono jo nije bilo na putu da se stvori. Ali poto u beskrajnom broju lanova nema prvog lana, prvi lan toga niza nee postojati, pa prema tome ni naredni lan. Onda nita ne moe ni da postane, ni da se kree, niti da se menja. Osim toga, subjekat sposoban za kretanje takoe je sposoban za suprotno kretanje kao i za mirovanje, a subjekat sposoban da bude stvoren takoe je sposoban da bude uniten; iz ovog sledi da stvoreno, kada se stvori kao stvoreno, propada u samom tome trenutku, poto to ne moe da bude ni u trenutku kad pone da se stvara, niti poto je stvoreno, jer treba postojati da bi se propalo. Najzad, mora postojati neka materija kao osnova onoga to se stvara i menja. ta je to to je, na isti nain kao telo i dua, subjekat svih promena, to postaje kretanje ili stvaranje? Osim toga, kakva je svrha kretanja? To mora da bude kretanje neeg idui od neeg ka neem. Kako e se, dakle, to moi initi?

U stvari, ne moe postojati izuavanje stvaranja izuavanja, pa sledstveno tome ni stvaranje stvaranja. Poto nema kretanja ni supstance, ni odnosa ni delanja i trpljenja, ostaje da postoji kretanje samo po kakvoi, koliini i mestu: naime, za svaku od ovih kategorija postoji protivurenost. Pod kakvoom podrazumevam ne onu kakvou koja je u supstanci (jer i razlika je kakvoa), nego pasivnu kakvou, prema kojoj se kae da bie jeste ili nije sposobno za menjanje. to se tie nepokretnog, to je ili ono to se apsolutno ne moe kretati, ili 0110 to se teko kree due vremena ili se kree polako, ili jo ono to, iako ima pokretnu prirodu i moe se kretati, ne kree se kada, gde i kako je to u njegovoj prirodi. Samo ovu poslednju vrstu nepokretnosti ja nazivam mirovanjem: mirovanje je suprotnost kretanju, tako da bi subjekat sposoban da primi kretanje bio lien toga svojstva. Istodobnost u odnosu na mesto kae se za stvarnosti koje su na jednom neposrednom mestu, a razdvajanje za stvarnosti koje su na razliitim mestima. Dodir postoji za predmete iji se krajevi dodiruju. Posrednik je ono u to prirodno dolazi stvarnost koja se menja, ije je menjanje neprekidno po njegovoj prirodi, pre nego to doe do poslednje take svoga menjanja. Suprotno prema mestu je ono to je najudaljenije u pravoj liniji. Uzastopan" se kae za izraz koji dolazi posle poetnog izraza, redom odreenim bilo po poloaju, bilo po obliku, bilo na ma koji drugi nain, i kada ne postoji posrednik iste vrste izmeu njega i izraza posle koga on dolazi. Na primer, linija dolazi posle linije, jedinica posle jedinice, kua posle kue. Meutim, nita ne spreava da bude posrednik neke druge vrste. Ono to je uzastopno u stvari je uvek iza neega, to je neto to je 1069a kasnije. Jedan nije uzastopan dvojici, niti je to prvi dan meseca drugom danu. Dodirno je sve ono to, poto je uzastopno, stoji u doticaju. poto se svaka promena vri meu suprotnostima, to jest meu oprenostima ili meu protivrenostima i poto protivrenosti ne dozvoljavaju neku srednju stvar, jasno je da se posrednik nalazi samo meu suprotnostima. Neprekidno je neka vrsta doticaja ili dodira. Kae se da postoji neprekidnost kada granice, kojima se dve stvari dodiruju i produuju, postanu jedna ista granica; tako da se na neprekidno oigledno nailazi kod bia koja su prirodno sposobna da dodirom postanu jedno bie. Oigledno je i to da je uzastopnost prvi meu ovim

pojmovima: uzastopno nije nuno u dodiru, ali ono to je u dodiru je uzastopno; ako postoji neprekidiiost, postoji i dodir, ali ako postoji samo dodir, jo nema neprekidnosti: za bia koja niisu u dodiru nema meusobnog prirodnog spajanja. Iz ovoga sledi da taka nije isto to i jedinica. Ako su take u stvari sposobne da budu u dodiru, jedinice to nisu; za njih postoji samo uzastopnost; najzad, izmeu dve take postoji posrednik, ali ne izmeu dve jedinice. KNJIGA XI l.
NACELA, UZROCI I VRSTE SUPSTANCE

Naa rasprava bavi se supstancom, poto istraujemo naela i uzroke koji se tiu supstance. Zaista, ako je svemir neka vrsta celine, supstanca je njegov prvi deo; a ako je on jedan samo po jedinstvu reda postojanja, ak i u tom sluaju supstanca se nalazi na prvom mestu; tek onda dolazi kakvoa, a zatim koliina. U isto vreme ove poslednje kategorije nisu u stvari ni bia u pravom smislu, nego su svojstva i kretanja; u protivnom, i ne-belo i ne-pravo bili bi stvarnosti. U svakom sluaju, mi kaemo da postoji i tako neto kao to je ne-belo. Dodajem da ni jedna od ovih kategorija nije odvojena izuzev supstance. Najzad, stari filozofi to potvruju sopstvenim delom: oni su u stvari ispitivali naela, elemente i uzroke supstance. Savremeni filozofi radije stavljaju na razinu supstance opte pojmove, jer su opti pojmovi oni rodovi koje oni radije prikazuju kao naela i supstance, zbog svog metoda dijalektikog istraivanja; ali za stare filozofe supstance su pojedinane stvari, kao to su na primer vatra i voda, a ne ono to im je zajedniko, to jest telo. Meutim, postoje tri vrste supstance. Jedna je ulna i otia se deli na veitu i propadljivu supstancu. U pogledu ove druge svi dele isto miljenje i ona obuhvata, na primer, biljke i ivotinje. Potrebno je shvatiti elemente ove ulne supstance, bili oni jedan ili vie njih. Druga supstanca je nepokretna; prema shvatanju nekih filozofa, ona ima potpuno odvojenu stvarnost; jedni je dele u dve grupe, drugi meaju u jednoj jedinoj prirodi ideje i matematike stvari, dok, najzad, neki od ovih dveju supstanci priznaju samo matematike stvari. Dve ulne supstance su predmet fizike, poto u sebi sadre

kretanje; ali nepokretna supstanca je predmet zasebne nauke, jer ona nema 1069b nikakvog zajednikog principa sa ostalim vrstama supstanci. Culna supstanca podlee promeni. ako se promena vri poev od suprotnosti ili posrednika, ali ne od svih suprotnosti (jer i zvuk je ne-beo) nego samo poev od suprotnog, nuno postoji supstrat koji se menja iz jedne suprotnosti u drugu; naime, same suprotnosti nisu ono to se pretvara jedno u drugo.
2.
VRSTE PROMENE

tavie, postoji trajno, dok suprotnost nije trajna. Postoji dakle, osim suprotnosti, neki trei pojam, a to je materija. Prema tome, postoje etiri vrste promena: prema supstanci, ili kakvoi, ili koliini, ili mestu. promena po supstanci je apsolutno raanje i propadanje; promena po koliini rastenje i opadanje; promena po kakvoi menjanje, dok je promena mesta pomeranje. U ovim uslovima promene e se vriti meu suprotnostima posmatranim kod svake od ovih kategorija. Materija koja se menja mora, dakle, nuno predstavljati dve suprotnosti kao istovremene mogunosti. poto stvarnost ima dvostruko znaenje, svaka promena vri se od stvarnosti koja postoji kao mogunost u stvarnost koja postoji kao stvarnost, na primer, ocl belog kao mogunost u belo kao stvarnost. Isti je sluaj i u pogledu rastenja i opadanja. Prema tome, moe se rei da ne samo sve to postaje proistie sluajnou iz nestvarnosti, nego i da sve proistie iz stvarnosti, pod uslovoni da se to shvati kao iz stvarnosti koja postoji kao mogunost, potie od stvarnosti koja zaista postoji. Takav je smisao Anaksagorinog jedan" (izraz koji zaista treba pretpostaviti njegovom: Sve je bilo izmeano") i Empedoklovih i Anaksimandrovih Raznih spisa. To je hteo oznaiti i Demokrit kad je rekao: Sve je bilo izmeano", pod uslovom da se doda s obzirom na mogunost", a ne ,,s obzirom na stvarnost". Oni su imali u stvari nejasno shvatanje materije. Sve to se menja ima materiju, ali ona je

razliita u svakom sluaju; i ona veite stvarnosti koje su, iako nesposobne za raanje, ipak podvrgnute kretanju, imaju materiju, i to ne kao predmet stvaranja, nego kao predmet kretanja s jednog mesta na drugo. Moe se upitati: poev od koje vrste nestvarnosti se vri raanje, poto se ne-stvarnost uzima u tri znaenja? Ako je, onda, izvesno da raanje potie od one vrste ne-stvarnosti koja je ne-stvarnost kao mogunost, ta mogunost nije u tome da se stvori ova ili ona stvarnost bez razlike, nego razne stvari dolaze od raznih materija. Takoe nije dovoljno rei da su sve stvari bile izmeane, jer se one razlikuju po svojoj materiji: zato bi se, bez toga, stvorilo bezbroj stvarnosti, a ne jedna: u stvari, misao je jedna; kad bi, dakle, i materija bila jedna, ispoljilo bi se u stvarnosti samo ono ija je materija postojala kao mogunost. Prema tome imaiu trl uzroka i tri naela: dva sainjavaju suprotnosti, od kojih jedno naelo predstavlja definiciju i oblik, a drugo lienost; tree naelo je materija.
POREKLO SUFSTANCE

Posle ovih razmatranja napomenimo da ni materija ni oblik ne postaju, mislim u krajnjoj liniji. Sve to se menja zaista je neto to se promenilo, usled neeg, u neto. Ono usled ega 1070a se vri menjanje je bliska pokretna sila; ono to se izmenilo je materija, a ono u to se ona promenila je oblik. Otilo bi se u beskonanost ako bi se proizvodila ne samo bronzana lopta, nego i okrugao oblik ili bronza; treba se, dakle, zaustaviti. Posle ovoga recimo da svaka supstanca proizlazi iz neke aktivne sile sline njoj, jer supstancu ine prirone stvarnosti, a i druge stvari. Stvarnosti zaista nastaju bilo umetnim, bilo prlrodnim putem, bilo po sudbmi, bilo sluajno. Umetnost je naelo kretanja koje se nalazi u nekoj drugoj stvari, dok je priroda naelo koje se nalazi u samoj stvari, poto ovek stvara oveka; ostale stvari su samo lienost ovih dvaju naela. Postoje dve vrste supstanci: prva je materija, koja je samo prividno odreena supstanca (poto materija i subjekat postoje samo tamo gde nailazimo na obian dodir, a ne na prirodnu vezu); zatim dolazi priroda stvari koju predstavlja oblik, svrha stvaranja, stanje.

to se tie tree supstance, ona se sastoji od dveju prvih, a to je pojedinana supstanca kao to su, na primer, Sokrat ili Kalias. Za neka od ovih biia oblik ne postoji izvan sloene supstance, na primer oblik kue, osim ako se pod oblikom ne podrazumeva vetina graenja (inae za oblike vetakih stvari ne postoji ni raanje ni propadanje: i kua, ona koja je nematerijalna, i zdravlje i sve to potpada pod umetnost postoji na jedan drugi nain, ili ne postoji). Ali, ako oblik moe da postoji odvojeno od sloenih stvari, to je samo kod prirodnih stvamosti. Stoga Platon nije pogreio kad je rekao da ideje postoje samo za prirodne stvari, ukoliko je ipak istina da postoje ideje odvojene od ovih stvari, kao to su vatra, meso, glava, sve to je materija, a poslednja materija je ona koja predstavlja supstancu u najveoj merii. S druge strane, pokretaki uzroci vremenski prethode svojim posledicama, dok formalni uzroci postoje istovremeno sa svojim posledicama: kad je ovek zdrav, postoji i zdravlje, dok oblik bronzane kugle postoji istovremeno sa bronzanom kuglom. to se tie pitanja da li neto postoji i dalje posle raspadanja sloenog tela, to je stvar koju treba ispitati. Ukoliko se to odnosi na izvesne stvarnosti, takvom zakljuku se nita ne protivi: to je sluaj, na primer, sa duom; ne sa itavom duom, nego sa njenim misaonim delom, jer je to isto tako nemogue u pogledu itave due. Zaista izgleda da, bar sa ovih razloga, nije potrebno prihvatiti postojanje ideja: pojedinaan ovek stvara pojedinanog oveka, pojedinac stvara pojedinca. takav je sluaj i sa vetinom: lekarska vetina je oblik zdravlja.
4. O SLINOSTIMA I RAZLIKAMA UZROKA STVARNOSTI

Uzroci i naela razliitih stvarnosti su, s jedne strane, razliiti, ali, s druge strane, ako bi neko tome govorio uopte i po slinosti, oni su isti za sve stvarnosti. Moglo bi se zaista upitati da li postoji razliitost ili istovetnost naela i elemenata za supstancu i stvari u vezi s njima, pri emu se

pitanje postavlja na isti nain za svaku kategoriju. Meutim, besmisleno je prihvatiti istovetnost naela za sve kategorije, jer bi onda relativne stvari i supstanca proizlazile od istih naela. Sta bi, dakle, bilo to zajedniko naelo? Odista nema nikakvog zajednikog roda 1070b iznad supstance i drugih atributa, dok elemenat mora vremenski prethoditi stvarima iji je elemenat. Supstanca takoe ne moe biti elemenat relativnih stvari, niti bilo koja relativna stvar elemenat supstance. Osim toga kako bi elementi svih stvari mogli da budu isti? Ne moe da postoji istovetnost izmeu tela sainjenog od elemenata i njegovih elemenata, kao to na primer BA nije istovetno sa ili A. Takoe ne postoji idealni zajedniki elemenat, kao jedan ili stvarnost, poto su to pojmovi koje potvruje svako telo, kako prosto tako i sloeno. U stvari, moglo bi se rei da ni jedno sloeno telo ne bi bilo ni stvarnost, ni jedan, bilo kao supstanca, bilo kao relativna stvar. Meutim, nuno je da ono to bude. Prema tome, sve stvamosti nemaju iste elemente, ili tanije, kao to to mi kaemo, elementi su isti u jednom smislu, dok u drugom smislu nisu isti. Tako nesumnjivo ulna tela imaju kao oblik toplo, a u drugom smislu hladno, koje je njegova lienost, i, najzad, materija im je ono to potencijalno obuhvata ove dve osobine; a supstance su sami ovi elementi kao i tela koja su od njih obrazovana i ija su one naela. Takvo je i svako jedinstvo stvoreno poev od toplog i hladnog, kao to su na primer meso ili kost, poto stvoreno bie mora biti drugaije od svojih elemenata. Ove ulne supstance imaju dakle iste elemente i ista naela, iako promenljive u svakom posebnom sluaju. Meutim, taj zakljuak se ne moe uoptiti u ovome smislu, poto se ovde radi samo analognom momentu, kao kad bi se reklo, na primer, da postoje tri naela, oblik, lienost i materija; ali svako od njih je drugaije u svakom rodu: na primer, za boju, to je belo, odnosno crno ili spoljni izgled, a za dan i no to je svetlost, mrak i vazduh. Poto su bitni elementi ne samo uzroci, nego i spoljanji faktor kao pokretaka sila, jasno je da postoji razlika izmeu naela i elemenata, da su oba njih uzroci, da naela treba podeliti na bitna i spoljanja i da je stvarnost, koja je spoIjana po tome to stavlja u pokret ili u mirovanje, naelo i supstanca.

Prema tome, po slinosti postoje tri elementa a etiri uzroka i naela; ali oni su razliiti u svakom posebnom sluaju, tako da se neposredni uzrok posmatran kao pokretaka sila menja u svakom sluaju. Na primer, za tela uzeta kao materija, oblik je zdravlje, lienost, bolest, a pokretaka sila je medicina; za kuu, materiju predstavljaju opeke, oblik odgovara ideji kue, lienost od toga je izvestan nered a uinski uzrok vetina graenja. Naela se, dakle, dele na ovaj nain. poto je, s jedne strane, kod prirodnih bia, na primer kod oveka, pokretaka sila ovek a, s druge strane, kod bia koja su proizvod misli, pokretaka sila je oblik ili njegova suprotnost, na jedan nain bie tri uzroka, a na drugi nain bie ih etirii: medicina je, u stvari, u jednom smislu samo zdravlje, vetina graenja je oblik kue, a ovek stvara oveka. Najzad, osim ovih uzroka ima i onaj koji, kao prvi od svih stvarnosti, pokree sva ostala.
5. PRANAC ELIMA CULNIH SAZNANJA

Poto su izvesne stvarnosti odvojene, a druge nisu, onda ove prve predstavljaju supstancu. 1071a Zato su uzroci supstanci takoe uzroci postojanja svih stvarnosti, jer zbivanja i kretanja ne postoje nezavisno od supstanci. A, zatim, ti uzroci e verovatno biti dua i telo, ili um, elja i telo. Osim toga, stvari imaju ista naela koja se ispoljavaju na drugi nain, a ne samo po slinosti, kao to su, na primer, stvanost i mogunost. Meutim, i to je ne samo razliito u raznim stvarima, nego im to pripada na razliite naine. U nekim sluajevima ista stvar zaista postoji kao stvarnost u datom trenutku, dok u drugom trenutku postoji kao mogunost, na primer za vino, telo ili oveka. ova dva naela spadaju meu uzroke koje smo pokazali. U stvari, oblik je, s jedne strane, u vezi sa stvarnou, ako je takav da se moe izdvojiti i sastavljen od obaju naela; a lienost je kao mrak ili bolest. S druge strane, materija je u vezi s mogunou, poto je ona ono to se moe ostvariti oblikom ili liienou. Meutim, razlika izmeu mogunosti i

stvarnosti deava se i na jedan drugi nain, u sluajevima kad materija uzroka i dejstva nije ista i kad, bar u nekim od ovih sluajeva, sam oblik nije istovetan, nego drugaiji. Tako ovek ima kao uzroke ne samo svoje elemente, to jest vatru i zemlju uzete kao materija, i svoj poseban oblik, nego jo jedan drugi, spoljni uzrok, to jest svog oca i, najzad, osim ovih uzroka, Sunce i Sunevu putanju, koji nisu ni materija od koje je sainjen ovek, ni njegov oblik, ni lienost od oblika, niti su istog oblika kao on, nego su to pokretaki uzroci. Osim toga, treba razmotriti i to da meu uzrocima jedni mogu biti opti, a drugi posebni. Samim tim, bliska naela svakog bia, s jedne strane, bie ono to je u stvarnosti neposredno izvesna odreena stvar i, s druge strane, ono to ta ista stvar predstavlja kao mogunost. Ne postoje, dakle, opti uzroci kojima smo govorili. Prauzrok pojedinaca je u stvari pojedinac; od oveka uopte proizaao bi samo ovek uopte, ali ovek uopte ne postoji; princip Ahila je Pelej, tvoj princip je tvoj otac, odreeno je princip odreenog sloga BA, poto je uopte princip sloga BA uopte. Zatim, ako je tano da su uzroci supstanci uzroci svih stvari, ipak su, kao to smo rekli, uzroci i elementi razliiti za razne stvarnosti. Stvarnosti koje ne spadaju u isti rod, boje, zvukovi, supstance, koliine imaju razliite uzroke, izuzimajui istovetnost po slinosti; a i stvarnosti koje pripadaju istoj vrsti imaju razliite uzroke, ne vie u posebnom smislu, nego po tome to su uzroci razliitih pojedinanih stvari razliiti: tvoja materija, tvoj oblik, tvoj uinski uzrok nisu moji, premda su isti po svom optem pojmu. Stoga, kad se istrauje koja su naela ili elementi supstanci, relativnih stvari i kakvoe, da li su isti ili razliiti, jasno je da su oni isti za svaku stvarnost, ali ako se razmotre njihova razliita znaenja, oni nisu vie isti, nego su razliiti, s tim to su uzroci svih stvari isti na nain koji emo pokazati. Pre svega, oni su isti po slinosti, u tome smislu to su materija, oblik, lienost, pokretaka sila zajednika svima stvarima; zatiin se uzroci supstanci mogu smatrati uzrocima svih stvari u

tom smislu to, ako se supstance unite, bie unitene i sve ostale kategorije; najzad, cmo to je prvo u entelehiji takoe je uzrok svih stvari. Naprotiv, u drugom smislu, koji je sledei, postoje razliiti bliski uzroci: to su suprotnosti koje nisu ni generiki izrazi, ni izrazi koji sadre vie znaenja. Osim toga, materije 1071b raznih pojedinaca su razliite. Tako smo izloili koja su pranaela stvari koje doivljavamo ulima, koliki im je broj, u kom smislu su ista, a u kom smislu su drugaija.
PRVI POKRETACKI UZROK KAO NUZNA STVARNOST

Poto postoje tri vrste supstanci, od kojih su dve fizike, a jedna nepokretna, potrebno je da govorimo ovoj i da pokaemo da nuno mora postojati neka nepokretna veita supstanca. Supstance su zaista prve od svih stvari koje postoje, i kad bi sve one bile unitive, takoe bi bile unitive sve stvari. Meutim, nemogue je da kretanje postane ili da prestane, jer je ono veito. isti je sluaj i sa vremenom. Naime, ne bi moglo postojati ni ono to je bilo pre, ni ono to e biti posle kad ne bi postojalo vreme. Sledstveno tome, i samo kretanje je neprekidno, na isti nain kao i vreme, poto je samo vreme ili istovetno sa kretanjem, ili izvesno odreivanje kretanja; a postoji samo jedno neprekidno kretanje, i to je lokalno kretanje, a jedino neprekidno lokalno kretanje je kruno kretanje. Ali, kad bi i postojao neki pokretaki ili aktivni uzrok, nee biti kretanja ako taj uzrok ne pree u delo, poto se moe desiti da se ono to postoji kao mogunost ne pretvori u delo. Prihvatainje takvog uzroka nije ni od kakve koristi, ak i ako pretpostavimo veite supstance kao to ine pristalice ideja, osim ako one ne sadre neko naelo sposobno za vrenje promene. Nije, dakle, dovoljna ni ta supstanca ni ma koja druga osim ideja, jer kretanja nee biti ako ta supstanca sada ne vri pokretainje. tavie, do kretanja nee doi ak i kad bi uzrok sada morao da pokree, ako je supstanca toga uzroka mogunost, poto kretanje tada nee biti veito: naime ono to postoji kao mogunost moe i da ne p>ostoii. Treba, dakle, da postoji takav princip ija e sama supstanca biti

delo. S druge strane, supstance kojima je re treba da budu nematerijalne,; poto je nuno da budu veite, ukoliko postoji neto veito; prema tome, one moraju da budu vezane za delo. Ovde ipak postoji jedna tekoa: izgleda naime da sve to vri akciju ima mogunost akcije, ali da sve to ima tu mogunost nije u akciji, tako da bi vremensko prvenstvo pripadalo mogunosti. Ali, kad bi bilo tako, moglo bi se desiti da ne postoji ba nita, poto je za sve stvari mogue da imaju mogunost da postoje, ali da jo ne postoje. Meutim, bilo da se drimo miljenja teologa, prema kojima se sve stvari raaju iz noi, bilo da se kae, poput fiziara, da su sve stvari bile izmeane, nailazi se na istu nemogunost. Kako e odista biti kretanja ako nema nikakvog uzroka u akciji? Sigurno se nee kretati neobraeno drvo, nego e se ono kretati vetinom drvodelje; nee se kretati ni mesena pranja, ni zemlja, nego im je potrebno seme i uzrok raanja. Stoga neki filozofi, kao Leukip i Platon, ue da je stvarnost veita, jer oni prihvataju veitost kretanja. Ali oni ne kau nita ni razlogu, ni prirodi, ni smislu, ni uzroku veitog kretanja. Pa ipak se nita ne kree sluajno, nego je potrebno da uvek postoji neki odreeni uzrok. Tako vidimo da se svaka stvar kree na ovaj nain po prirodi, na onaj pod prinudnom ili po razumu ili iz nekog drugog uzroka. A, zatim, koja je vrsta kretanja prva? To je zaista od velikog znaaja. Platon se ovde ak i 1072a ne poziva na ono za to ponekad pretpostavlja da je pranaelo kretanja, to jest dua sveta koja se sama kree, poto je dua sveta, kako sam kae, vremenski kasnija od kretanja, a istodobna sa nebom. Prema tome, smatrati mogunost ranijom od stvarnosti znai imati pravo u jednom smislu i ne imati ga u drugom, a rekli smo kako. Anaksagora tvrdi da je stvarnost ranija (poto je, prema njegovom shvatanju, razum delu), a zajedno s njim to kae i Empedokle, koji prihvata kao pranaela stvari prijateljstvo i mrnju, kao i filozofi koji, poput Leukipa, propovedaju veitost kretanja. Iz ovoga sledi da no i haos nisu postojali kroz beskonano vreme, nego su iste stvari postojale uvek bilo periodinim kruenjem, bilo po nekom drugom zakonu, poto je stvarnost ranija od mogunosti. Prema tome, ako to postoji kao veito

periodino kruenje, neto mora i dalje postojati delujui na isti nain. S druge strane, ako se eli objasniti da postoji stvaranje i unitenje, treba prihvatiti da postoji jo jedan uzrok koji je u vecitom dejstvu, as u jednom pravcu, as u drugom. Treba, dakle, da taj novi uzrok dejstvuje na jedan nain sam po sebi, a na drugi nain na osnovu neke druge stvari, koja e samim tim morati biti ili neki trei uzrok, ili prvi uzrok. Ali to je nuno na osnovu prvog uzroka, ier je ovaj naizmenino uzrok drugog i treeg; zbog toga je bolje prihvatiti da je to prvi uzrok. Ovaj uzrok je zaista, rekli smo, uzrok veite jednoobraznosti, dok se drugi uzrok tie razliitosti, a njih dva udruena oigledno su uzrok veite razliitostii. Kretanja se, dakle, vre na ovakav nain. Zato, onda, treba istraivati druga pranaela?
7. POJAM BOGA

Poto je mogue da bude onako kao to smo to rekli i poto e, ako se ne prihvati nae objanjenje, svet morati proizii iz noi, opte zbrke i ne-stvarnosti, moe se smatrati da su ove tekoe reene. Postoji, dakle, neto to se uvek kree neprekidnim kretanjem, a ono samo je kruno kretanje. To je, uostalom, oigledno ne samo na osnovu rasuivanja, nego i u stvarnosti. Prema tome, prvo nebo mora biti veito. Zatim, postoji i neto to ga pokree; a poto je ono to je u isto vreme u pokretu i pokreta samo srednji izraz, mora se pretpostaviti neki poslednji izraz koji je pokreta a da se ne kree, veno bie, supstanca i sama stvarnost. Na ovaj nain kree se ono to se eli i to je shvatljivo (to deluje kao pokretae a da se ne kree). Ova dva pojma, uzeta u najviem stepenu, su istovetna. U stvari, predmet elje je prividno dobro, dok je prvi predmet razumne volje stvarno dobro. Mi elimo izvesnu stvar zato to nam izgleda dobra, vie nego to nam izgleda dobra zato to je elimo: pranaelo je misao. misao se pokree pomoeu shvatljivog, i pozitivan niiz suprotnosti je shvatljiv sam po sebi. U ovom pozitivnom nizu supstanca je prva, dok je u supstanci prvo ono to je jednostavno i to je u

stvarnosti. Inae jedan i jednostavno nisu istovetni; jedan znai meru izvesne stvard, dok jednostavno znai izvesno stanje same stvari. Meutim, dobro po sebi i poeljno po sebi pripadaju i jedno i drugo is1072b tom nizu, a ono to je prvo u tome nizu uvek je najbolje ili slino najboljem. Razlika izmeu ovih znaenja pokazuje da se konani uzrok moe nalaziti meu nepokretnim stvarnostima. Konani uzrok je, u stvari, bie kome je on svrha, a to je i sama svrha; u ovom poslednjem smislu, svrha moe postojati meu nepokretnim stvarnostima, dok ona to ne moe da bude u prvom smislu. Konani uzrok kree se kao predmet ljubavi i sve ostale stvari kreu se zbog toga to pokreu same sebe. Osim toga, ako se jedna stvar kree, ona moe da bude drugaija nego to jeste. Prema tome, ako je njena stvarnost prva vrsta kretanja kojim se pomera, to je samo u tome smislu to je ona podlona promeni i to moe da bude drugaija, to jest prema mestu, ak i ako to ne moe biti po supstanci. Ali poto postoji jedna stvarnost koja pokree, pri emu je ona samo nepokretna i zaista postoji, ta stvarnost ne moe biti ni na koji nain drugaija nego to jeste: pomerno kretanje je u stvari prva promena, a prvo pomerno kretanje je kruno pomeranje; a to kruno kretanje vri prvi pokreta. Prvi pokreta je, dakle, nuno stvarnost i, po tome to je to nuno, njegovo bie je dobro; na taj nain ono je pranaelo. Jer ono to je nuno sadri dva sledea znaenja: postoji nunost koja proistie iz prinude, time to prisiljava nau prirodnu naklonost; zatim to je ono bez ega je dobro nemogue; najzad, to je ono to ne moe da bude drugaije, to postoji samo na jedan nain. takvom pranaelu vise nebo i priroda. to pranaelo je ivot koji se moe uporediti s najsavrenijim proivljavanjem jednog kratkog trenutka koji nam se daje. On je stvarno uvek taj ivot (to je za nas nemogue), poto je njegova stvarnost uivanje. Budnost, oseanje i misao su naa najvea uivanja zato to su to stvarnosti, dok se nade i uspomene uivaju samo kroz ona prva. misao i to ona koja je to sama po sebi odnosi se na ono to je najbolje po sebi, dok je najvia misao misao najviem dobru. Um postaje svestan samog sebe shvatajui natulno, poto stupajui u dodir sa svojim predmetom i promiljajui njemu on sam

postaje shvatljiv, tako da postoji istovetnost izmeu uma i shvatljivog: um je stecite shvatljivog i same supstance. S druge strane, um je u akciji kad dostigne ono to je shvatljivo. Iz ovoga proizlazi da je boanski elemenat koji um sadri vie stvarnost nego mogunost, a in posmatranja je savreno i najvie blaenstvo. Za divljenje je dakle ako se bog nalazi uvek u stanju radosti koji mi oseamo samo u iizvesnim trenucima, a jo je za vee divlj enje ono to kod njega postoji u jo veoj meri. on ga ima ba na taj nain. Zivot takoe pripada bogu, jer je ivot delo uma, a bog je to samo delo; boje delo koje postoji samo po sebi je savreni i veni ivot. Stoga kaemo da je bog veita i savrena stvarnost, tako da ivot i stalno i veito trajanje pripadaju bogu; sam bog je upravo to. Meutim, postoji izvestan broj filozofa koji smatraju, kao Pitagorovci i Speusip, da se lepo i dobro ne nalaze u pranaelu, tvrdei da su pranaela uzroci biljaka i ivotinja, dok se lepo i savreno nalaze samo kod stvarnosti koje su proizile iz neega. Ali oni nisu u pravu. Seme zaista proistie od drugih jedinki koje su vremenski starije i savrene, ali ono 1073a to je prvo nije seme nego savrena stvarnost: na primer, moe se rei da pre semena postoji ovek, ne ovek koji proizlazi od semena, nego drugi, od koga proistie seme. Iz ovoga to smo rekli oigledno sledi da postoji jedna veita supstanca, nepokretna i odvojena od stvarnosti koje saznajemo putem ula. Takoe smo pokazali da ta supstanca ne moe imati prostorne veliine, nego da je nesastavljena i nedeljiva. Ona se, u stvari, pokree kroz neogranieno vreme, dok nita od onoga to je ogranieno nema neogranienu mogunost; i dok bi svaka prostorna veliina mogla da bude samo neograniena ili ograniena, ova supstanca ne bi mogla imati, iz navedenog razloga, ogranienu veliinu; ona ne moe imati ni neogranienu veliinu, poto neograniena prostoma veliina uopte ne postoji. Nasuprot tome, pokazali smo i da je ona neosetliiva i nepromenljiva, jer su sva ostala kretanja vremenski kasnija od lokalnog kretanja. Takvi su, dakle, oigledni razlozi zbog kojih se stvari' ponaaju na ovaj nain.
TEORIJE I PREDAVANJA KOSMOSU

Meutim, ne treba da smetnemo s uma pitanje da li tu supstancu treba shvatiti kao jednu ili vie njih, a zatim koliko ih ima. S druge strane, treba da se podsetimo na izjave drugih filozofa. Ni jedan od njih nije dao objanjenje broju supstanci koje bi bilo jasno. Tako teorija idejama nema posebnog gledita ovoj stvari. Oni koji prihvataju postojanje ideja odista kau da su ideje brojevi, ali brojevi koji su po njihovom miljenju as neogranieni a as ogranieni na dekadu. Oni ne daju nikakav ubedljiv dokaz tome zato priznaju ba ovaj broj. to se nas tie, treba da raspravljamo ovom pitanju polazei od osnova i razlika koje smo postavili. Pranaelo i prva stvarnost su nepokretni; oni su to sutinski i sluajnou i oni daju prvo, veito i jeno kretanje. Ali poto je ono to se kree nuno pokrenuto neim; poto je prvi pokreta sutinski nepokretan i poto veito kretanje mora proizii od neke veite stvarnosti, a jedinstveno kretanje od jedinstvene stvarnosti; poto, s druge strane, osim prostog pomernog kretanja celine, koje proizvodi, kako mi kaemo, prva i nepokretna supstanca, vidimo da postoje druga veita pomerna kretanja, kretanja planeta (naime, telo koje se kree kruno je veito i ne moe da miruje, kako smo to pokazali u fizici. Zbog svega toga, nuno je da svako pomerno kretanje takoe bude proizvedeno od neke supstance istovremeno nepokretne same po sebi i veite. Priroda zvezda je zaista veita, poto je ona izvesna vrsta supstan.ce a pokreta je veit i vremenski stariji od onoga to se kree, pa onoto je starije od supstance nuno mora biti supstanca. Prema tome, oigledno je da, koliko ima kretanja zvezda toliko mora da bude i supstanci, veitih po prirodi, bitno nepokretnih i bez ve1073b liine iz razloga koje smo naveli ranije. Jasno je da su i pokretai supstance, da je jedan od njih prvi, jedan drugi. istim redom koji vlada u kretanjima zvezda. Ali, samim tim, broj tih kretanja treba da istrauje ona matematika nauka koja je najblia filozofiji, to jest astronomija. U stvari, njen predmet je ulna, ali veita supstanca, dok se ostale matematike nauke ne bave nikakvom supstancom, kao to je to sluaj, na primer, sa aritraetikom i geometrijom. Oigledno je da su kretanja brojnija od tela koja se kreu, to je jasno ak i onima koji su ovim stvarima posvetili tek osrednju panju. Svaka planeta ima u stvari vie od jednog pomernog kretanja. Ali to se

tie stvarnog broja kretanja, da bismo dali ideju ovoj stvari, naveemo ta tome kau neki matematiari, kako bismo dali potpuno odreeni broj zahtevima nae misli. Sto se tie ostalog, to treba da delom istraujemo sami, a delom da se obavestimo kod istraivaa; ako se pokae neka razlika izmeu naih sadanjih miljenja i miljenja koja ovoj stvari imaju ljudi koji se njima bave, odista emo voditi rauna i jednim i drugim, ali emo svoju veru pokloniti samo najtanijima. Eudoks je objanjavao pomerno kretanje Sunca i Meseca pomou triiu sfera za svaku od ovih zvezda. Prva ima isto kretanje kao sfera zvezda nekretnica, druga se kree u krugu koji prolazi du sredine zodijaka, a trea se kreeu krugu koji je nagnut preko irine zodijaka; ali krug u kome se kree Mesec nagnut je pod veim uglom nego krug u kome se kree Sunce. Za svaku od njih kretanje planeta zahteva etiri sfere. Prva i druga sfera imaju isto kretanje kao prva i druga Sunca i Meseca (jer sfera stajaica daje kretanje svima sferama, a sfera koja se nalazi ispod prethodne i ije je kretanje u krugu koji prolazi sredinom zodijaka zajednika je svima planetama); trea sfera svake planete ima svoje polove u krugu koji prolazi sredinom zodijaka, dok je kretanje etvrte u krugu nagnutom prema ekvatoru tree sfere. Meutim, polovi tree sfere razliiti su za svaku planetu izuzev polove Venere i Merkura koji se podudaraju. Kalip smatra da je poloaj sfera, to jest red njihovih razdaljina, isti, to odgovara Eudoksovom sistemu. Ali dok je Kalip pripisivao Jupiteru i Saturnu isti broj sfera kao i Eudoks, on je mislio da treba dodati jo po dve sfere Suncu i Mesecu, ako se eli voditi rauna prirodnim pojavama, a takoe i po jednu sferu svakoj ostaloj planeti. Meutim, 1074a da bi se moglo voditi rauna zapaenim injenicama, potrebno je da za svaku planetu bude isti broj sfera manje jedna, i da se te sfere okreu u obrnutom smislu i dovedu u isti poloaj sferu najudaljeniju od zvezde koja je u svakom sluaju smetena s ove strane odnosne zvezde. Naime, jedino ovako sve ove sile mogu da proizvedu pomerno kretanje planeta. poto ima osam sfera u

kojima se kreu planete, uzevi zajedno Saturna i Jupitera, a dvadeset i pet za druge, i poto one meu ovim sferama ne zahtevaju da bude drugih koje se kreu u pravcu obrnutom od onoga u kome se kree planeta koja se nalazi unutar svih ostalih, onda e za prve dve planete biti est sfera koje se kreu u obrnutom pravcu, i esnaest za etiri sledee planete, tako da e ukupan broj sfera, onih sa neposrednim i onih s obrnutim kretanjem, biti pedeset i pet. Ali ako se Mesecu i Suncu ne dodaju kretanja kojima smo maloas govorili, bie u svemu samo etrdeset i sedam sfera. Pretpostavimo li da je toliki broj sfera, onda je razumno rei da smatramo da je broj nepokretnih supstanci i pranaela isti. U stvari, dopustimo da je nuno da tome odlue oni koji su upueniji u tu stvar. Ako je nemogue da uopte postoji pomerno kretanje koje ne bi bilo podreeno pomernom kretanju neke zvezde, i ako osim toga svaka stvarnost, svaka supstanca koja se moe upoznati ulima a koja je sama po sebi dostigla dobro u pravom mislu, treba da se smatra svrhom, onda ne bi mogle postojati druge prirode osim onih koje smo pokazali a broj nebeskih kretanja nuno je ravan broju nepokretnih supstanci. U stvari, kad bi bilo drugih supstanei one bi bile uzroci kretanja, poto su svrha pomernog kretanja; ali nemogue je da bude drugih pomernih kretanja osim onih koja smo nabrojali. Ovaj zakljuak normalno proizlazi iz posmatranja tela koja se kreu. Ako u pomernom kretanju svaki pokreta u stvari postoji radi predmeta koji se pomera, i ako svako pomeranje pripada predmetu koji se pomera, ne bi moglo postojati nikakvo pomeranje ija bi svrha bila ili ono samo ili neko drugo pomeranje, nego sva pomerna kretanja moraju da postoje s obzirom na zvezde. Ako pomerno kretanje stvarno treba da ima za svrhu pomerno kretanje, tada e ovo kretanje takoe trebati imati za svrhu neto drugo. Ali kako se na ovaj nain ne moe ii u beskonanost, svrha svakog pomernog kretanja bie dakle jedno od boanskih tela koja se kreu nebom. Jasno je, meutim, da postoji samo jedno nebo. Ali, ako bi stvarno postojalo vie neba, kao to postoji vie ljudi, pokretaki princip svakog neba bio bi na izgled jedan, a brojno mnogostruk. S druge strane, sve to je brojno mnogostruko sadri materiju. jedan isti pojam, na primer, pojam oveka,

odnosi se na mnoga bia, dok je u stvari Sokrat jedan. Meutim, ono to predstavlja sutinu nema materije: to je entelehiia. Prva pokretaka nepokretna sila bila je dakle jedna istovremeno i kao pojam i kao broj pa je, prema tome, i sve to se veito kree i to je neprekidno samo jedno. Postoji, dakle, samo jedno nebo. 1074b predanje, primljeno iz drevne prolosti i kao mit ostavljeno budunosti ui nas da su prve supstance bogovi i da ono to je boansko obuhvata itavu prirodu. Sve ostalo u vezi s ovim predanjem bilo je dodato kasnije u vidu mita da bi ubedile mase i da bi se posluilo zakonima i optoj koristi: tako se bogovima daje ljudski lik, ili se oni prikazuju kao da lie na neke ivotinje i ovome se dodaju svakovrsne pojedinosti ove prirode. Ako se od ovih tumaenja odvoji ono to predstavlja njihovu poetnu osnovu i ako se ona razmotre zasebno, to jest da su sve prve supstance bogovi, ondaese pomisliti da je to zaista boanska tvrdnja. S druge strane, mogue je, kao to izgleda, da su se razne umetnosti ili filozoiija razvijale u vie mahova u najveoj moguoj meri i svaki put se gubile, a ova miljenja su u stvari ostaci drevne mudrosti koji su se sauvali do naeg doba. S ovakvim ogranienjem mi prihvatamo predanje naih otaca i naih najstarijih prethodnika. 9.
PRIRODI BOANSKE MISLI

Odreivanje svojstva boanskog uma sadri u sebi nekoliko potekoa. Taj um zaista izgleda da je najboanstvenija od svih stvari koje izgledaju boanske. Ali, da bi imao ovo obeleje, kakav treba da bude njegov nain postojanja? Tu ima nekoliko tekoa. Ili on ne misli nita. Ali ta tada biva s njegovim dostojanstvom? On je onda u stanju slinom snu. Ili, pak, 011 misli, ali ako je njegova misao zavisna od nekog drugog pranaela (poto njegova supstanca nije in miljenja, nego obina mogunost), onda on ne bi mogao biti najvia supstanca, jer se njegova vrednost sastoji u miljenju. Osimtoga, biloda ie

njegova sutina razum ili in miljenja, emu on misli? On misli ili samom sebi ili neem drugom; ako misli neem drugom, to je ili uvek isto, ili as jedno a as drugo. Da li je prema tome vano da predmet njegove misli bude dobro ili prva stvar na koju sluajno naie? Ili bi pre bilo besmisleno da izvesne stvari budu predmet njegove misli? Oigledno je, dakle, da on misli onome to je najboanstvenije i najvanije i da ne menja taj predmet, poto bi to bila promena na gore, a neto slino ve bi bilo kretanje. Ako pre svega boanski um nije in milienja nego mogunost, umesno je pretpostaviti da mu onda neprekidno miljenje predstavlja prevelik teret. Zatim je jasno da e postojati neto drugo, plemenitije od boanskog uma, to jest sam predmet njegove misli. Naime, moi misliti i samo miljenje stvarno e pripadati i onome koji misli gorem, tako da, ako se eli ovo izbei (a to se mora, jer ima stvari koje je bolje ne videti nego videti), in miljenja bie samo ono to je najbolje. U stvari, boanski um misli samom sebi, poto je on najizvrsnija stvar a njegova misao je misao misli. Pa ipak, rei e se, nauka, oseanje, miljenje i misao izvedena zakljuivanjem oigledno uvek imaju predmet koji je razliit od njih samih i oni se bave samim sobom tek uzgred. Osim toga, ako su miljenje neem i miljenje sebi razliite prirode, na koje se od njih odnosi pozitivna misao? Naime, nije ista stvar misliti i biti predmet kome se misli. S druge strane, zar u izvesnim sluajevima nauka nije sama sebi predmet? U pesnikim naukama, to 1075a je supstanca i sutina predmeta, izuzimajui pri tome materiju; u teoretskim naukama pravi predmet nauke je definicija i in misli. za 305 tim, poto nema razlike izmeu onoga to se misli i misli koje se tiu nematerijalnih stvari, boanska misao i njen predmet bie istovetni i misao e biti jedna sa predmetom misli. Ostaje jo jedna tekoa: da li je predmet boanske misli sloen? U ovom sluaju boanski um bi se menjao, prelazei s jednog dela celine na drugi. Nije li bolje rei da je nedeljivo sve to nema materije? Sa boanskom niilju isti je

sluaj kao sa ljudskim razumom u jednom odreenom vremenu. On, u stvari, ne poseduje svoje dobro u ovom ili onom trenutku, nego shvata najvie dobro u nedeljivoj celini, koje za njega postoji kao neto osobito: boanska misao ne misli na ovaj nain, ali ne misli samoj sebi za vreme itave venosti.
10.

DOBRO KAO PRANACELO; ODRICANJE POSTOJANJA IDEJA

Treba takoe da ispitamo na koji od sledeih naina priroda celine poseduje dobro i najvie dobro: da li kao neto dobro to postoji samo po sebi i kroz sebe, ili kao sam red ili pre na oba naina istovremeno, kao u vojsci. Dobro vojske je zaista u njenom redu, a zapovednik koji njom upravlja taikoe je njeno dobro, i to ak u najveoj meri, poto zapovednik ne postoji zbog reda, nego red postoji zahvaljujui zapovedniku. Sve stvari ureene su zajedno na izvestan nain, ali ne na isti nain, kao to su ribe, krilate ivotinje i biljke. Meutim, stvari nisu ureene tako da jedna nema veze s drugom, nego su u uzajamnom odnosu. U stvari, sve su one usmerene ka jednoj jedinoj svrsi. priroda lii na porodinu zajednicu u kojoj je slobodnim ljudima najmanje dozvoljeno ida rade ta im padne na pamet, nego su sva delanja, ili najvei deo njih, odreena. to se tie robova iivotinja, naprotiv, malo je njihovih dela koja su u vezii s optim dobrom i veina njih je preputena sluaju. Takvo je, u stvari, naelo koje sainjava prirodu svake stvari. Mislim da je potrebno, na primer, da se sva bia vrate u svoje sastavne elemente, a takav je sluaj i s drugim osobinama koje se sjedinjuju u jednu celinu. Na ovom mestu treba da obratimo panju na sve nemogunosti i besraislenosti koje su posledica drugaijih shvatanja, i na najprivlanija uenja, ali koja su skopana s najmanje tekoa. Tako svi filozofi stvaraju sve stvari poinjui od suprotnosti. Ali oni nisu u pravu kad kau sve stvari, kao to to nisu ni kad govore stvaranju poinjui od suprotnosti. Pa ak i stvari koje dozvoljavaju suprotnosti, kako bi one proizlazile iz suprotnosti? Oni to ne objanjavaju: jer

jedne suprotnosti ne deluju na druge. Ali za nas je tekoa reena sasvim prirodno postojanjem treeeg izraza. Ima filozofa koji uzimaju jednu od dveju suprotnosti kao materiju druge; takvd su oni koji od nejednakog ine materiju jednakog, i od mnogostrukog materiju iednog. I ovo uenje se pobija na isti nain: neodreena materija nije suprotnost niega. Osim toga, onda bi sve dolazilo od zla, izuzimajui jedan", poto je samo zlo jedan od ova dva elementa. Drugi filozofi uveravaju da ni dobro ni zlo nisu pranaela; ipak je dobro sutinski pranaelo u svima stvarima. Oni koji prihvataju dobro kao pranaelo odista su u pravu, ali na koji je nain dobro pranaelo? Da li je ono to kao konaan uzrok, ili kao pokretaki uzrok, ili kao sutinski uzrok? Oni to 1075b ne kau. Empedoklovo uenje takoe je besmisleno. Za njega je dobro prijateljstvo, a prijateljstvo je u isto vreme pranaelo kao pokretaki uzrok, poto ono ujedinjuje elemente, i kao materijalni uzrok, poto je deo meavine. Cak i pretpostavljajui da bi se moglo desiti da ista stvar bude pranaelo ujedno kao materija i kao pokretaki uzrok, ipak bi sutina materije i sutina pokretake sile bile razliite: sa koga od ova dva gledita prijateljstvo, dakle, sainjava pranaelo. Druga je besmislenost ta to se mrnja predstavlja kao neunitiva, dok je mrnja sama po sebi isto to i priroda zla. Anaksagora priznaje dobro kao pokretako pranaelo; naime, um je snaga koja pokree stvari. pokree ih radi izvesne svrhe koja sledstveno tome, mora da bude neto razliito od njega samog, osim ako nije onako kako mi mislimo. Naime, za nas medicina predstavlja na neki nain zdravlje. Uostalom, besmisleno je ne dopustiti postojanje suprotnosti dobru i boanskom umu. tavie, svi filozofi koji tako misle stvarno se ne slue suprotnostima, izuzev ako neko od njih ne prosudi tome pravilno. zato su jedne stvari unitive, a druge neunitive? To ne objanjava ni jedan od njih, jer za njih sva bia potiu od istih pranaela. Ima ih i koji izvode bie iz ne-bia; drugi, da bi izbegli tu potrebu, svode sva bia na jedno jedino. Osim toga, zato e uvek postojati stvaranje, i koji je uzrok stvaranja, to niko ne kae. Oni koji prihvataju kao pranaela dve suprotnosti moraju nuno priznati postojanje jednog drugog, vieg pranaela. Takav je sluaj i sa pristalicama ideja, koji takoe moraju prihvatiti pranaelo

koje je vie od ideja. Zaista, zato je postojala, ili zato postoji takva povezanost odnosa?A drugi filozofi su nuno primorani da navode izvesnu suprotnost najvioj mudrosti i nauci; meutiin, mi to ne inimo. Po naem miljenju, prva stvarnost zaista nema nikakvu suprotnost. Naime, sve suprotnosti imaju materiju i potencijalno su istovetne. neznanje zahteva predmet suprotan predmetu najvie nauke, dok, s druge strane, prva stvarnost ne dozvoljava nikakvu suprotnost. Uostalom, ako se eli da nema drugih stvarnosti osim onih koje saznajemo ulima, nee biti ni prvog pranaela, ni reda, ni stvaranja, ni nebeskih kretanja, nego e pranaelo pranaela ii u beskonanost, kao to se to vidi kod teologa i kod svih fiziara. Ali, s druge strane, ako se tvrdi da postoje ideje ili brojevi, oni nee biti uzrok niega; ako se ne eli ii dotle, oni bar nee biti uzrok kretanja. zatim kako e neprostorni brojevi biti uzroci prostornosti i neprekidnosti? Broj zaista nee moi proizvesti neprekidnost, bilo kao pokretaki uzrok, bilo kao oblik. Osim toga, ni jedna suprotnost ne moe bitno sainjavati naelo stvaranja i kretanja, jer bi se moglo desiti da ona ne postoji, ili bar da trjeno dejstvobude kasnije od njene mogunosti. U ovom sluaju ne bi, dakle, bilo veitih stvarnosti. Meutim, njih ima. Mora se, dakle, odbaciti jedna od ranijih postavki, a mi smo rekli kako. tavie, na koji nain brojevi sainjavaju jedinstvo, ili ta ini jedinstvo due i tela i oblika i materije uopte to ne objanjava ni jedan od pristalica ideja. I niko nije u stanju da to kae, nego da prihvati, kao i mi, da je to dejstvo pokretakog uzroka. to se tie filozofa koji tvrde da je matematiki broj prva bitnost, i koji tako prihvataju neogranienu uzastopnost i razliita pranaela za svaku supstancu, oni ine od supstance svemira niz epizoda 1076a bez uzajamne veze (poto jedna supstanca ne vri nikakav uticaj na drugu svojim postojanjem ili nepostojanjem) i pruaju nam mnotvo pranaela. Meutim, bia ne ele da se njima upravlja ravo: Vladavina mnogih nije dobra: neka bude jedan vladar." KNJIGA XII

1.
MATEMATICKI POJMOVI I IDEJE

U pogledu supstance stvari koju doivljavamo putem ula, reeno je ta je supstanca, najpre u raspravi fizici, kada smo prouavali prirodu materije, i kasnije, kada smo njoj raspravljali s obzirom na njeno dejstvo. Meutim, poto je predmet naeg ispitivanja: da li postoji, ili ne, nepokretna i veita supstanca zasebna od ulnih supstanci i, ako ona postoji, kakav jo je priroda, potrebno je najpre prouiti miljenja drugih filozofa tako da, ako su se oni u neem prevarili, mi ne budemo izloeni istim zabludama. ako je neko nae shvatanje zajedniko s njihovim, mi tim neemo biti ni malo pogoeni, jer ovek mora biti zadovoljan ako izvesnim stvarima rasuuje bolje od svojih prethodnika, a to drugima ne rasuuje gore. Postoje dva miljenja u odnosu na predmet koji nas zanima. Tvrdi se, naime, da su matematiki pojmovi izvesne supstance, kao tosu, na primer, brojevi, linije i predmeti njima srodni. S druge strane, takoe se kae da su i ideje supstance. poto jedni prave od ovih stvari dve razliite vrste: ideje i razliite brojeve, a drugi ine od ovih dveju vrsta jednu stvarnost; zatim, poto su za neke filozofe matematiki pojmovi jedine supstance, onda je potrebno da najpre ispitamo matematike pojmove i da ih razmotrimo nezavisno od svake druge stvarnosti. Pri tome se neemo pitati na primer da li su oni stvarno ideje ili nisu, ili da li su pranaela i supstance bia ili nisu; pitaemo se samo da li matematiki pojmovi postoje ili ne i, ako postoje, kakav im je nain postojanja. Posle toga imaemo da razmotrimo zasebno u njima samima ideje u pravom smislu, ali samo onoliko koliko to bude zahtevao na predmet. gotovo svima ovim pitanjima stvarno se ve raspravljalo u egzoterikim raspravama. Osim toga, najvei deo naeg prouavanja mora se zavriti objanjavanjem ovog drugog pitanja: kada budemo ispitivali da li su supstance i pranaela pranaela stvarnosti, brojevi i ideje. U stvari, posle raspravljanja idejama to e biti tree istraivanje koje nam ostaje da izvrimo. Naime, nuno je da matematiki poj , ukoliko su stvarnost, budu ili pojmovi do kojih dolazimo putem

ula, kao to misle izvesni filozofi, ili su odvoieni od ulne spoznaje stvarnosti (jer ima ih koji zastupaju i ovo miljenje). Ako oni nisu ni u ulnim spoznajama, niti su odvojeni od ovih, onda oni ili ne postoje, ili postoje na neki drugi nain, tako da e se nae raspravlianje odnositi ne na samo njihovo bie, nego na njihov nain postojanja. 2.
ODNOS MATEMATICKIH POJMOVA I SUPSTANCE

U knjizi Aporijama rekli smo da je nemogue da matematiki poimovi budu imanentni ulnoj spoznaji i, u isto vreme, da je to ista izmiljotina, jer je nemogue da dva vrsta 1076b tela istovremeno postoje na istom mestu; a to je nemogue i stoga to bi se, prema istom dokazivanju, ostale mogunosti i ostale prirode nale u ulnom i to ni jedna ne bi bila od njega odvojena. To smo rekli ranije. Meutim, oigledno je, prema ovome shvatanju, da je nemogue da bilo koje telo bude deljivo: u stvari, ono bi se delilo na povrinu, povrina na liniju i linija na taku, tako da, ako se taka ne moe deliti, ni linija ne bi bila delfiva; a ako je linija nedeljiva, u tome sluaju bi takvo bilo i itavo telo. Od kakvog je onda znaaja da linije i take budu, ili ne budu, apsolutne stvarnosti, ako te stvarnosti, ma kakve one bile, postoje u ulnom? U svakom sluaju ishod stvari e biti isti. Ako su pojmovi koje stiemo ulnim putem deljivi, onda e se deliti ili delienje nee postojati ni za takve stvari. Jo manje je mogue da takve stvarnosti budu odvojene. Ako stvarno postoje druga vrsta tela osim onih koja saznajemo ulima, odvojena od ovih i vremenski starija od njih, jasno je da e, pored povrina koje poznajemo, postojati i druge povrine koje nuno moraiu da budu izvan dometa ulnog saznanja, kao i druge take i druge linije. Naime, sve to pripada rasuivanju iste vrste. Ali ako je tako, ondatreba pretpostaviti, osim povrina, linija i taaka matematikog tela, odvojeno postojanje drugih povrina, drugih linija i drugih taaka. Naime, ono to je nesastavljeno vremenski je starije od sastavljenog. ako su pojmovi do kojih ne dolazimo putem ula vremenski raniji od onih koje stiemo

preko ula, iz istog razloga morace postojati povrine koje sainjavaju nepokretna tela, uzete same po sebi i u svojoj sutini. Postojae, dakle, i druge povrine i druge linije osim povrina i linija vezanih za sastav odvojenih tela; naime, dok ove povrine i linije postoje istodobno sa matematikim pojmovima, ostale su vremenski ranrje od matematikih pojmova. S druge strane, postojae linije koje pripadaju tim povrinama i, pretih li.ni.ia, trebae pretpostaviti postojanje drugih linija i drugih taaka vezanih za sastav linija, i to iz istog razloga; najzad, pre taaka koje ulaze u sastav tih ranijih linija, bie drugih taaka koje nee vie imati taaka koje bi bile starije od njih samih. Tako se dolazi do besmislenog nagomilavanja. Najpre e biti jedna vrsta vrstih tela kojima dobivamo saznanje putem ula, zatim tri vrste povrina osim onih koje saznajemo preko ula, to jest natulne povrine, povrine vezane za matematika tela i povrine koje postoje same po sebi izvan povrina ovih tela; zatim tu su etiri vrste linija i pet vrsta taaka. Koje e, onda, meu ovim vrstama biti one na koje e se odnositi matematike nauke? Naime, predmet nauke je uvek ono to ima vremensko prvenstvo. Isto rasuivanje primenjuje se i na brojeve. Osim naih pet vrsta taaka, postojae i druge jedinice, i to zasebno za svaki pojedini pojam do koga dolazimo putem ula, a zatim za sve to se moe zamisliti da postoji, tako da e biti beskraj vrsta matematikih brojeva. Inae, to se tie pitanja do kojih smo doli knjizi Aporijama, da vidimo na koji nain 1077a je mogue da ih reimo. Predmet astronomije treba da budu natulne stvari, isto onako kao i geometrije. kako da se zamisli odvojeno postojanje neba i njegovih delova ili svake druge stvari sposobne za kretanje? Ista tekoa se postavlja i za optiku i harmoniju: postojae zvuk i opaaj i osim ulnih i pojedinanih zvukova i opaaja. Oigledno ee biti isti sluaj i sa drugim oseanjima i ulnim doivljaiima. Naime, zato ovi da budu pre nego oni? Ali ako je tako, treba da postoje i odvojena iva bia, poto postoje i takva oseanja. Osim toga, matematicari su izradili izvesne opte aksiome nezavisno od matematikih supstanci. Postojae, dakle, neka druga srednja sutina, odvojena

kako od idej a tako i od posrednikih matematikih pojmova, a koja nee biti ni broj, ni taka, ni veliina ni trajanje. Ali ako je nemogue zamisliti takvu matematiku sutinu, oigledno je nemogue i to da matematiki pojmovi postoje odvojeno od pojmova do kojih dolazimo putem ula. Uopte uzev, ako neko eli da se matematiki pojmovi postave kao odvojene prirode, iz toga proizlaze posledice suprotne istini i uobiajenom shvatanju. U stvari, potrebno je da, zbog svog naina postojanja, matematike veliine imaju vremensko prvenstvo pred ulnim veliinama, dok su one zaista kasnije od ovih, poto je nesavrena veliina, iako starija prema redu stvaranja, ipak kasnija prema redu sutine, kao neivo u odnosu na ivo. Pored toga, koji e uzrok komano sainjavati jedinstvo matematikih pojmova? Dua je ono to ini jedinstvo ulnih tela, ili deo due ili neko drugo prikladno naelo, bez ega se telo rastura i raspada. Ali za matematike pojmove, koji su deljivi poto su koliine, koji je uzrok postojanja i stalnosti toga jedinstva? Drugi dokaz je stvaranje matematikih veliina. Ono se stvarno vri najpre od takekaduini, zatim ka irini, najzad, ka dubini, i to je njegov kraj. Ako je, dakle, tano da je ono to je kasnije prema redu stvaranja ranije prema redu sutine, telo e stvarno biti ranije od povrine i od duine. Ono je to jo sa razloga to ima savrenije postojanje, to je vie celina nego veliina i povrina, jer ono moe da postane ivo; kako bi, naprotiv, linija ili povrina postala iva? Takvo shvatanje prevazilo bi domaaj naeg ulnog saznanja. tavie, injenica je da je telo supstanca, jer ono ve ima izvesno savrenstvo. Ali kako bi liniie bile supstance? One to odista ne bi bile ni kao pojam, ni kao oblik, kao to je, na primer, dua, ako je dua stvarno takva, ni kao materija, kao to je telo: odista se ne vidi ni jedno telo koje bi se moglo sastaviti od linija, kao ni od povrina ili taaka, dok kad bi linije, povrine i take bile materijalna supstanca, bilo bi tela koja bi dozvoljavala takav sastav. Prema tome, dozvolimo da take, linije i povrine imaju logiko vremensko prvenstvo; me1077b utim, logiko vremensko prvenstvo nema uvek za posledicu sutinsko vremensko prvenstvo. Sutinsko vremensko prvenstvo je u stvari podela bia, to ima za posledicu sposobnost da njegovi delovi postoje u zasebnom stanju; logiko vremensko prvenstvo je

prvenstvo bia kome pojam ulazi u sastav drugih pojmova; meutim, ova dva prvenstva ne postoje istovremeno. Ako kakvoe stvarno ne postoje zasebno od supstanci, na primer, pokretno telo ili belo; belo odista ima logiko vremensko prvenstvo ispred belog oveka, ali ne sutinsko prvenstvo, poto ne moe postojati u zasebnom stanju, nego je uvek vezano za slceno telo; a pod sloenim telom podrazumevam oveka koji je beo. Jasno je dakle da ni zamiljeni proizvodi nemaju vremensko prvenstvo, niti su rezultati dodavanja sutinski vremenski kasniji: jer dodajui oveka belom kaemo beo ovek. Dovoljno je utvreno da su matematiki pojmovi manje supstance nego tela, da oni po redu postojanja nisu raniji od pojmova do kojih dolazimo putem ula, da imaju samo logiko vremensko prvenstvo ispred pojmova koje saznajemo ulima, kao i da nigde ne mogu postojati u odvojenom stanju. S druge strane, poto smo videli da oni ne mogu da budu u samim pojmovima koje saznajemo putem ula, jasno je da oni ili uopte ne postoje, ili da imaju poseban nain postojanja, i sa ovog razloga ne postoje u strogom smislu rei. Naime, mi znamo da se pojam postojati" uzima u viestrukom znaenju.
3. STVARNOSTI KAO MATEMATIKI POJMOVI

Kao to se opte poetavke u matematici u stvari ne odnose na stvarnosti koje postoje u odvojenom stanju, po strani od veliina i brojeva, nego se odnose na veliine i brojeve, koji se ipak ne uzimaju po tome to imaju veliinu ili deljivost, tako je oigledno mogue da bude postavki i dokazivanja u pogledu veliina koje saznajemo putem ula, posmatranih ne u odnosu na ula, nego po tome to imaju izvesne odreene osobine. Naime, kao to ima mnogo pojmova koji se tiu stvari posmatranih samo po tome to se kreu, nezavisno od sutine svojstvene svakoj stvari ove vrste i od njihovih osobina, tako da zbog toga nije potrebno da bude neki pokreta odvojen od ulne stvari, ili da u ulnim stvarima kretanje bude posebna priroda odvojena od ostalih: tako e i stvari koje se kreu omoguiti

postavke i nauke koje e ih posmatrati ne po tome to se kreu, nego jedino kao tela; sa svoje strane, tela e se posmatrati samo kao povrine, ili samo kao duine, ili kao deljiva ili nedeljiva, ali zauzimajui izvestan poloaj, ili najzad samo kao nedeljiva. Iz ovoga proizlazi da, govorei u strogom smislu istinu, stvarnosti mogu biti ne samo odvojene, nego i neodvojene, kao to na primer postoje pokretna tela; strogo uzevi, moe se zaista rei da se mogu nazvati stvarnou i matematiki pojmovi, sa obelejima koja im pripisuju matematiari. I kao to se sa potpunom izvesnou moe rei za druge nauke da raspravljaju ne onome to je sluajno predmet njihovog interesovanja, kao, na primer, to to nee biti ono to je belo, ako je zdravo belo i ako je predmet nauke ono to je zdravo, nego onome to je za svaku od njih njen predmet, 1078a zdravo, ako ona razmatra svoj predmet kao zdravo, ovek, ako je to ovek, onda je takoe tano da se to kae i za geometriju: ako se desi da su stvari kojima ona raspravlja predmeti koje doznajemo putem ula, ona ih ipak ne prouava kao takve i matematike nauke nee biti zbog toga nauke ulnom; s druge strane, one nee biti ni nauke drugim stvarima odvojenim od ulnog. Stvari imaju velik broj bitnih atributa koji im pripadaju samo stoga to se svaki od atributa ove vrste nalazi u njima. Na primer, postoje osobine svojstvene samo ivom biu kao enki ili kao mujaku iako nema niega to bi bilo enka ili mujak nezavisno od ivog bia; iz ovoga sledi da je sluaj isti ako se stvari posmatraju samo kao duine ili kao povrine. to su predmeti naeg znanja logiki stariji i jednostavniji, utoliko je nae znanje tanije, poto tanost nije nita drugo nego jednostavnost. Otuda proizlazi da je nauka koja nema veze s prostorom tanija od one koja ima vezu s prostorom; i dok je najtanija nauka ona stvarnostima koje su izvan kretanja, najtanija meu naukama kretanju je ona iji je predmet prva vrsta kretanja: naime, to je najjednostavnije a naroito jednoobrazno kretanje. Isto shvatanje moe se primeniti i na harmoniju i optiku. Ni jedna ni druga zaista ne posmatra svoj predmet kao opaaj ili kao zvuk, nego kao linije ili brojeve, poto su linije i brojevi promene svojstvene opaaju i zvuku. Isti je

sluaj i sa mehanikom. Prema tome, kad se postavljaju osobine odvojene od osobina koje ih prate i kad se podvrgnu kao takve ispitivanju, zbog toga se nee pogreiti, kao to ne grei ni geometar koji, povukavi na zemlji liniju, smatra da je ona dugaka jednu stopu dok ona to nije; greka naime ne lei u premisama rasuivanja. Ovim metodom moe se, tavie, doi do izvanrednih rezultata u prouavanju svakog pitanja postavljajui kao odvojeno ono to nije odvojeno, upravo onako kao to to ine aritmetiar i geometar. ovek je zaista jedan i nedeljiv kao ovek, a aritmetiar ga je uzeo kao nedeljivu stvar i zatim traio da li neka osobina pripada oveku kao nedeljivom. Geometar, pak, ne posmatra njega kao oveka ni kao nedeljiva, nego kao matematiko telo. Stvarno, pretpostavljajui da ovek nije deljiv, jasno je da mu mogu pripadati osobine koje bi pripadale oveku zasebno od nedeljivosti i od ovekove prirode. Zato geometri rasuuju ispravno: njihova raspravljanja odnose se na stvarnosti a predmet njihove nauke zaista su stvarnosti, poto postoje dva znaenja pojma stvarnost: stvarnost kao entelehija i stvarnost kao materija. S druge strane, s obzirom na razliku izmeu dobrog i lepog (jer na prvo nailazimo samo u oblasti delenja, dok se lepo nalazi i kod nepokretnih bia) filozofi koji tvrde da u matematikim naukama nema mesta ni za lepo ni za dobro sigurno gree; one raspravljaju lepom u najveoj meri i pruaju svoje dokaze za to. To to ga one ne imenuju nije razlog da bi se reklo da one njemu ne govore, jer one pokazuju njegova dejstva i odnose. Najvii oblici 1078b lepog su red, simetrija i odreenost a matematike nauke naroito to pokazuju. poto su ovi oblici (mislim pri tome na takve kao to su red i odreenost) oigledno uzroci mnogih stvari, jasno je da bi matematiari mogli izraziiti miljenje da je ono to je lepo na izvestan nain takav jedan uzrok. Ali ovoj stvari raspravljaemo na pristupaan nain na drugom mestu.
4. ISTORIJAT I KRITIKA UCENJA IDEJAMA

Neka bude reeno toliko u vezi sa stvarima koje pripadaju oblasti matematike: da one postoje i kako postoje i u kome su smislu vremenski ranije, a u kome to nisu. Meutim, u pogledu ideja potrebno je pre svega da ispitamo samo uenje ideji, ne dodirujui prirodu bro.jeva; uzeemo je onakvu kako su je prvobitno zamislili oni koji su prvi govorili da ideje postoje. Uenje idejama bilo je kod njegovih osnivaa posledica Heraklitovih dokaza istinitosti stvari, dokaza koji su ih ubedili i prema kojima su sve stvari koje saznajemo putem ula u veitoj promeni, tako da, ako postoji neka nauka i miljenje izvesnoj stvari, onda moraju da postoj e i neke druge stvarnosti koje su izvan domaaja ula, postojane stvarnosti; meutim, stvarima koje su u stalnom menjanju ne postoji jedna odreena nauka. Sokrat se odao prouavanju moralnih vrlina i on je bio prvi koji je nastojao da njima prui optu definiciju. Meu fiziarima, Demokrit se stvarno jedva dotakao ove oblasti odreujui samo toplo i hladno; to su pre njega pokuali Pitagorejci u vezi s malim brojem bia ije su pojmove povezivali s brojevima, izraavajui tako na primer bitnost prilike, pravinog ili braka. Sokrat je traio sutinu i to je bilo logino, jer je nastojao da napravi silogizme a pranaelo silogizama je sutina. U to doba dijalektika jo nije bila dovoljno snana da bi podvrgla svom ispitivanju suprotnosti nezavisno od sutine i da bi odredila da li ista nauka raspravlja suprotnostima. Postoje dve stvari za koje bi se zaista zasluga mogla s pravom pripisati Sokratu. Induktivna rasprava i opta definicija koje, i jedna i druga, predstavljaju nacelo nauke. Sokrat ipak nije pripisivao odvojeno postojanje ni optim pojmovima ni definicijama. Meutim, drugi filozofi su ih razdvojili i takve stvarnosti nazvali idejama. Tako se dogodilo da su na osnovu skoro istog rasuivanja doli dotle da prihvate kao ideje sve to je opte potvreno. to je slino kao kad bi neko, elei da neto izrauna, pomislio da, zato to je broj predmeta suvie mali, u tome ne moe uspeti, pa bi ga onda poveao da izvri obraunavanje. Moe se rei da su ideje stvarno brojnije od po.iedina1079a nih. pojmova steenih putem ula ije uzroke ovi filozofi istrauju i od kojih su poli da bi stigli do ideja. Svakom pojmu zaista ogovara istoimena stvarnost

koja postoj i zasebno i od supstanci u pravom smislu i od sutine drugih stvari koje sadre jedinstvo mnotva, bez obzifra da li se mdi ulnom. ili veitom mnotvu. Zatim, nije oevidan ni jedan dokaz pomou koga ovi filozofi nastoje da potvrde postojanje ideja. Neki od njih ne vode nunom zakljuku, dok drugi, prema njihovom sopstvenom miljenju, pretpostavljaju postojanje ideja tamo gde ih nema. Prema dokazima izvedenim i postojanja nauka, ideje e zaista postojati svima stvarima kojima postoji nauka; prema dokazu jedinstvu mnotva, one e postojati i negacijama; najzad, prema dokazu da ak i ono to je propalo sainjava predmet misli, ideja e po~ stojati i unitivim stvarima, poto predstava tim stvarima ostaje u misli. Stavie, neka od sasvim tanih rasuivanja vode ka prihvatanju ideja relativnim pojmovima, za koje ovi filozofi kau da ne postoje kao zasebna vrsta; drugi zakljuci vode ka dokazu treem oveku. Uopte reeno, dokazi postojanju ideja rue naela do ijeg je pK>stojanja pristalicama ideja vie stalo nego do samog postojanja ideja. Iz ovoga u stvari proizlazi da beskrajna diada nee biti prva, nego e to biti broj; da e relativno imati vremensko prvenstvo ispred onoga to postoji samo po sebi; odavde proizlaze i sve ostale stvari koje se, stojei u skladu s njihovim uenjem idejama, protive njihovim sopstvenim naelima. Stavie, prema shvatanju po kome, kako kau platonovci, ideje postoje, ideje e postojati ne samo supstancama, nego i mnogim drugim stvarima. Naime, misao postoji ne samo supstancama, nego i ne-supstancama; s druge strane, postoji nauka ne samo supstanci i u tom smislu bie i bezbroj slinih posledica. Meutim, prema onome to je nuno i prema miljenjima izloenim u pogledu ideja, ako se moe imati uea u idejama, onda ideje mogu nuno postojati samo supstancama. Zaista nema uestvovanja sluajnou, nego u pogledu svake ideje treba da uestvovanje bude onoliko koliko se sama ideja ne pripisuje sluajno izvesnom predmetu. Ovim hou da kaem da, ako neko bie dolazi od dvostrukog koje postoji samo po sebi, ono takoe dolazi od

veitog, ali sluajnou, poto je sluajnost za dvostruko samo po sebi da je veito. Na taj nain postojae, dakle, ideje samo supstanci; a ono to supstanca znai u ulnom svetu, ona to znai i u idealnom svetu. Inae, ta bi imalo da znai da je jedinstvo mnotva neto razliito od samoga mnotva? eko postoji istovetnost oblika izmedu ideja i stvarnosti koje u njima uestvuju, postojae neto zajedniko izmeu ideja i tih stvarnosti. Zato bi zaista izmeu unitivih diada i matematikih diada, kojih takoe ima mnogo ali su veite, postojalo jedinstvo i istovetnost diade pre nego izmeu diade koja postoji sama po sebi i neke posebne diade? Naprotiv, ako nema istovetnosti oblika, postojae 1079b samo istoimenost, i to je onda kao kad bi neko nazivao ovekom istovremeno Kaliasa i komad drveta, ne vldei pri tome meu njima nita zajedniko. S druge strane, ako pretpostavimo d& u svemu ostalom opti pojmovi odgovaraju idejama, kao to, na primer, krug sam po sebi predstavIja oblik, povrinu i ostale delove pojmova, i da tome dodamo i pitanje ija je ieja krug sam po sebi, onda je potrebno ispitati da li to dodavanje nije sasvim zaludno. Kome e se elementu pojma stvarno dodati obeleje ideje? Da li sreditu kruga, ili povrini, ili svima elementima pojma? Svi elementi sadrani u supstanci zaista su ideje, kao to su na primer ivo bie i dvonoac sadrani u ideji oveku. Oigledno je potrebno da i obeleje da je neto ideja, kao to je to povrina sama po sebi u odnosu na krug po sebi, bude i samo jedna odreena priroda koja je kao vrsta sadrana u svima idejama.
5.
ODNOS IDEJA PREMA SAZNANJU

Najvanije od svih pitanja koje bi trebalo postaviti je ovo: u kakvom su odnosu ideje prema saznanjima steenim preko ula, bilo da su ta saznanja veita, bilo da su prolazna? One za njih nisu, u stvari, uzroci ni nekog kretanja ni ma kakve promene. One takoe nisu ni od kakve koristi za nauku drugim stvarnostima (one stvarno nisu njihova supstanca, poto bi inae bile u njima) niti za objanjenje njihovog postojanja, jer one bar nisu imanentne stvarima za

koje ih vezujemo: u pozitivnom sluaju moda bi nam izgledale i kao uzroci stvarnosti, kao to se pojam beline mea sa onim to je belo. Ali, i suvie je lako obesnaiti ovaj zakljuak koji potie od Araaksagore i koga su kasnije prihvatili Eudoks u njegovoj raspravi tekoama i neki drugi filozofi. U stvari, takvom uenju mogu se bez tekoa suprotstaviti mnogi nereivi prigovori. Uostalom, druge stvari ne mogu ni na koji nain proizlaziti iz ideja, shvatajui izraz u uobiajenom smislu. to se tie tvrdnje da su ideje obrasci i da sve druge stvari dolaze od njih, to nije nita drugo do govorenje praznih rei i pravljenje pesnikih metafora. emu se radi u konkretnom smislu, kad se imaju u vidu ideje? Mogue je da postoji i da postane neko bie slino drugom biu a da nije stvoreno po njegovom uzoru; tako, bilo da Sokrat postoji ili ne, mogao bi se roditi ovek slian Sokratu; jasno je da bi slina stvar mogla biti ak i kad bi postojao neki veiti Sokrat. Osim toga, ima vie uzora istog bia i, sledstveno tome, vie ideja tome biu. Na primer, za oveka e to biti ivo bie, dvonoac a u isto vreme i ovek onakav kakav je sam po sebi. Stavie, ideje e biti primeri ne samo za pojmove do kojih dolazimo putem ula, nego i samih ideja, kao to e, na primer, rod uzet kao rod biti primer za vrste sadrane u rodu; ista stvar bie, dakle, primer i pojam. zatim bi bilo nemogue da supstanca bude odvojena od onoga 1080a ija je supstanca; kako bi, dakle, ideje, koje su supstance stvari, bile odvojene od stvari? U Fedonu se kae da su ideje uzroci stvarnosti i postojanja. Ipak, ak i kad bi prihvatili postojanje ideja, ono to u rvjima uestvuje nije stvoreno bez dejstva pokretakog uzroka. stvorene su i mnoge druge stvari, kao to su, na primer, kua i prsten, za koje, kako kau pristalice ieja, ne postoje ideje. Prema tame jasno je da je nemogue i za ostale stvari za koje oni kau da postoje ideje, da budu i da postanu iz uzroka slinih onima koji se tiu stvari kojima govorimo, a ne zbog ideja. Uostalom, protiv uenja idejama mogu se istai mnoge druge tekoe sline onima koje smo upravo prouili pobijajui ga na isti naiin i jo loginijim i jaim dokazima.

6.

TEORIJA IDEALNIH BROJEVA

Poto smo ovo utvrdili, dobro je da jo jednom ispitamo posledice teorije brojevima s obzirom na tvrenje da su to odvojene supstance i da su prvi uzroci bia. Ako je broj stvarnost i ako njegova supstanca nije nita drugo nego samo to isto, kako tvrde izvesni filozofi, iz toga nuno proistie sledei zakljuak: Poto je svaki broj razliit po svom sadraju, u njemu postoji prvi i drugi: i onda to neposredno odreuje obeleje jedinica, pa je bilo koja jedinica nesabirljiva sa bilo kojom jedinicom; ili su pak sve jedinice neposredno uzastopne i bilo koja jedinica je sabirljiva sa bilo kojom drugom jedinicom, kao to se kae da je to sluaj sa matematikim brojem. Naime, u matematikom broju nema nikakve razlike izmeu jedne i druge jedinice. S druge strane, meu jedinicama jedne se mogu meusobno sabirati a druge ne mogu. Na primer, ako se pretpostavi da je diada prva posle jedan, triada prva posle diade, i tako redom za ostale brojeve, i da u svakom broju bude sabiranje izmeu jedinica, to jest izmeu onih koje sainjaveju prvu diadu, zatim onih koje sainjavaju prvu triadu i tako redom za ostale brojeve. Nasuprot tome, ne moe da bude sabiranja jedinica idealne diade sa jedinicama idealne triade, a to isto vai i za ostale uzastopne brojeve. Iz ovog razloga matematiar broji redom kako sledi: posle jedan dva, koje nastaje dodavanjem druge jedinice prvoj, zatim tri koje nastaje dodavanjem drage jedinice prvim dvema, i tako to ide redom. Meutim, kod idealnog broja stvar stoji drugaije. Posle jedan dolazi dva, drugaije nego jedan i nezavisno od prvog jedan; zatim ima triada, nezavisna od diade, i to vredi za sve ostale brojeve. Najzad, meu brojevima jedni spadaju u prvu grupu kojoj smo maloas govorili, drugi su brojevi koji se podrazumevaju u matematikom znaenju, dok su ostali u poslednjem od ova tri sluaja koja smo razmotrili. Pored toga ovi brojevi ili su odvojeni od stvari, ili nisu odvojeni nego se nalaze u ul1080b nom, ali ne na nain koji smo najpre razmotrili, nego kao brojevi imanentni ulnim stvarima i koji sainjavaju njihovo bie; u tom sluaju, jedni ili postoje u ulnim

stvarima, a ostali ne postoje, ili u njima podjednako postoje svi brojevi. Takvi su, dakle, naini na koje brojevi postoje i oni su nuno jedini mogui To su gotovo iste pretpostavke koje su istakli filozofi koji postavljaju jedan kao naelo, supstancu i elemenat svih stvari, dok broj proistie iz jedan i nekog drugog izraza. Svaki od njih je prihvatio neki od ovih naina postojanja, izuzev onoga da su sve iedinice nesabirljive izmeu sebe. To je, uostalom, sasvim razumljivo, jer se za brojeve ne moe zamisliti neki drugi nain postojanja osim onih koje smo maloas naveli. Neki filozofi tvrde aa postoje dve vrste brojeva: brojevi kao ideje u kojima ima ono to je ranije i kasnije, i matematiki broj koji po~ stoji izvan ideja i pojmova steenih putem ula, pri emu su inae ove dve vrste brojeva odvojene od ulnog saznanja. Drugi filozofi priznaju postojanje samo matematikog broja kao prvog pojma i odvojenog od ulnog saznanja. I za pitagorovce je matematiki broj jedini broj; samo broj nije vie odvojen nego, kako oni kau, sainjava ulne supstance. Oni zaista izgrauju itav svemir pomou broieva, samo ovi brojevi nisu sastavljeni od jedinica, nego oni jedinicama pripisuju prostornost. Sto se tie objanjenja sastava prve jedinice koja sadri prostornost, izgleda da im to predstavlja izvesnu tekou. Jedan drugi filozof kae da prve vrsta broja, broj kao ideja, postoji sam, a ima ih koji ak poistoveuju broj kao ideju s matematikim brojem. Isti takvi zakljuci mogu se izvoditi u pogledu duina, povrina i vrstih tela. Izvesni filozofi smatraju matematike veliine kao razliite, a pojmove kao kasnije od ideja. Meu onima koji pokazuju razliita miljenja, jedni prihvataju matematike veliine, ali samo kao matematike: to su oni koji ne gledaju na ideje kao na brojeve i koji ne prihvataju ni postojanje ideja; drugi prihvataju matematike veliine, ali njima ne govore kao matematiari: po njihovom miljenju, svaka veliina se u stvari ne deli na veliine, a diada se ne sastoji od bilo kojih jedinica. Svi filozofi smatraju da postoje monadski brojevi izuzimajui pitagorovce koji, kao to smo napred videli, brojevima

pripisuju prostornost. Ova razmatranja pokazuju nam, akle, na koliko se naina mogu posmatrati brojevi kao to daju i potpun pregled raznih pretpoetavki. Nemogue je prihvatiti ih sve odreda; meutim, za neke od njih to se moe rei u veoj, za druge u manjoj meri.
7. IDEALNI BROJEVI I SABIRLJIVE I NESABIRLJIVE JEDINICE

Treba najpre da ispitamo da li su jedinice sabirljive ili nesabirljive i, pod pretpostavkom 1081a da su nesabirljive, da li smo pravili razliku izmeu jedne i druge vrste. Stvarno je mogue rei da je bilo koja jedinica sabirljiva sa bilo kojom drugom jedinicom; takoe je mogue rei da su jedinice idealne diade nesabirljive sa jedinicama idealne triade i da su tako jedinice sadrane u svakom idealnom broju nesabirljive s jedinicama nekog drugog broja. Poto smo utvrdili da su sve jedinice sabirljive i da meu njima nije ustanovljena nikakva razlika, onda se dolazi do matematikog broja i samo do njega, i nije mogue da ideje budu tako dobiveni brojevi. Kakav bi, u stvari, bio broj ovek sam po sebi ili ivo bie samo po sebi ili ma koja druga ideja? Za svaku stvarnost postoji samo jedna ideja, kao, na primer, samo jedna ideja za oveka samog po sebi, a takoe samo jedna, ali drugaija, za ivo bie samo po sebi, dok postoji mnotvo slinih brojeva meu kojima nije utvrena nikakva razlika, tako da ne bi bilo razloga da izvesna triada bude ovek sam po sebi pre nego neka druga triada. Ali ako ideje nisu brojevi, one ne mogu uopte postojati, jer od kojih bi pranaela mogle da dou ideje? Broj potie od jedinice i neograniene 'diade, a za pranaela i elemente kae se da su pranaela ili elementi broja, tako da nema nikakvog razloga da se ideje stave pre ili posle brojeva. Meutim, ako su jedinice nesabirliive, i to na taj nain da je bilo koja jedinica nesabirljiva sa bilo kojom jedinicom, onda tako sainien broj ne moe biti matematiki broj (poto je matematiki broj sastavljen od jedinica meu kojima nisu utvrene nikakve razlike, a sve radnje koje se mogu izvriti na matematikom broju odgovaraju tako proizvedenom

broju). On ne moe biti ni broj kao ideja, jer idealna diada nee biti prva posle jedan i beskonane diade i njoj nee slediti brojevi oznaeni uzastopnim redom, dva, tri, etiri. U stvari, jedinice prve diade stvorene su istovremeno, bilo, kao to je to tvrdio prvi predstavnik ove teorije, to one proistiu iz izjednaenja nejednakih izraza, bilo na neki drugi nain. Ako se sada pretpostavi da je od ovih jedinica diade jedna ranija u odnosu na drugu, ona e biti ranija od diade stvorene od ovih dveju jedinica, poto, kad je jedna stvar ranija, a druga kasnija, spoj tih dveju stvari mora da bude raniji od jedne a kasniji od druge. Meutim, u sluaju ove poslednje pretpostavke, poto je idealna jedinica zaista prva jedinica, onda meu ostalim brojevima ima neka druga jedinica koja dolazi prva, ali koja je druga posle idealne jedinice, a posle nje ima trea, koja je druga posle druge, ali trea posle idealne jedinice koja je prva, tako da e jedinice biti ranije od brojeva koje sainjavaju. Na primer, u diadi e biti jedna trea jedinica pre nego to postoji triada sama po sebi, a u triadi e biti etvrta jedinica i u tetradi peta jedinica, pre nego to postoje tetrada i pentada. U stvari, ni jedan od ovih filozofa nije tvrdio da su jedinice nesabirljive na ovaj nain; s druge strane, takav zakljuak logiki proizlazi iz njihovih pra1081b naela. Meutim, to je nemogue s obzirom na stvarnost. Logino je rei da postoje ranije i kasnije jedinice, ako ve postoji jedna prva jediniea i neki prajedan, kao to je sluaj s diaama, ako takoe postoji jena prva diaa. Posle nekog prvog izraza, stvarno je logino pa ak i potrebno da bude neki drugi izraz, da posle drugog izraza bude trei, i tako redom za sve uzastopne brojeve. Ali nemogue ie tvrditi ve sivari u isto vreme, to jest da iedinica sadrana u diadi dolazi posle pra-iedan i da ona takoe dolazi na dragom mestu, posle pradiade, koja je prva. Meutim, ovi filozofi zaista prihvataju prvu jedinicu, pra-iedan, ali nita ne kau za drugu i treu jedinicu; oni stvarno prihvafaiu pra-iadu. ali ne kau nita za drugu i treu diadu. Ako su sve iedinice nesabirliive, oigledno ie da ne moe Postojati pra-diada, niti pra-triaa niti ma koii druei broi. Bilo da meu jedinicama niie utvrena nikakva razTika, bilo da ie sv^ka od niih razliita o svakp druge, na svaki nain nuno je da svaki broi

nastaje sabiranjem, kao to na primer diada proistie od neke jedinice dodate drugoj jedinici, triada od neke druge jedinice dodate diadi, a takav je sluaj i se tetradom. Poto stvari stoje ovako, nemogue je da se stvaranje brojeva vri, kako ih izvode ovi filozofi, poev od beskonane diade i jedinice, poto je diada u stvari deo triade, a triada deo tetrade; to se dogaa na isti nain i sa sledeim brojevima. Primetie se da je tetrada nastala od prve diade uveane beskonanom diadom. U tome sluaju e dve diade trebati do~ dati idealnoj diadi koja postoji sama po sebi. Ako se odbaci ovaj zakljuak, idealna diada trebae da bude sastavni deo tetrade, koja e na taj nain biti stvorena dodavanjem neke druge diade prvoi diadi, a sama prva diada nastae dodavanjem neke druge jedinice idealnoj jedinici. Ali, ako je tako, onda nije mogue da drugi elemenat broja bnde beskonana diada, poto ona tada stvara samo jednu jedinicu, a ne beskonanu diadu. Osim toga, kako e moi biti drugih triada i drugih. diada osim idealne triade koja postoji sama po sebi i idealne diade? Na koji e nain dne biti sastavljene od ranijih i kasnijih jedinica? Sve ovo nije nita drugo nego obina pretpostavka, a nemogue je da bude neka prva diada, a zatim idealna triada. Meutim, to je nuna posledica miljenja da su jedan i beskonana diada elementi brojeva. Ali ako su ovi zakljuci nemogui, onda je takoe nemogue da su to pranaela brojeva. Prema tome, ako su sve jedinice meusobno razliite, onda su takvi i drugi slini zakljuci do kojih se nuno dolazi, Ako su jedinice razliite u raznim brojevima i ako meu njima nije utvrena nikakva razlika u istom broju, onda i ovde nastaju isto tako velike tekoe. Tako se na primer u idealnoj dekadi nalazi deset jedinica; dekada je sastavljena od tih jedinica a takoe i od dveju pentada. kako idealna dekada nije bilo koji broj i kako ona nije sainjena od bilo kojih dveju pentada, kao to takoe nije sastavljena od bilo kojih jedinica, nuno je da jedinice koje se nalaze u toj dekadi budu speciiino razliite, jer ako se one ne ra1082a zlikuju, nee se razlikovati ni dve pentade koje sainjavaju dekadu. Ali poto se prihvata da se ove dve pentade razlikuju, razlika e postojati i meu jedinicama. ako se razlikuju pentade, zar nee biti drugih pentada u dekadi osim dveju ve pomenutih pentada? Besmisleno je da ne bude drugih; a ako ima i drugih, kakvu e vrstu dekade

obrazovati te pentade? U dekadi stvarno nema druge dekade osim same dekade. tavie, sistem zahteva da i tetrada bude sastavljena od diada koje nisu bilo kakve, poto je beskonana diada, kau ovi filozofi, stvorila dve diade primivi beskonanu diadu, jer je beskonana diada podvostruena brojem koji je primila. Zatim kako je mogue da idealna diada sainjava stvarnost nezavisnu od svojih dveju jedinica, a idealna triada stvarnost nezavisnu od svojih triju jedinica? U stvari, to e biti ili kao neko uestvovanje subjekta u njegovom atributu, onako kao to je beo ovek razliit od belog i od oveka (poto on uestvuje i u jednom i u drugom), ili e to biti kao kad je od dva pojma jedan razliit od drugog, kao to je ovek razliit od ivog bia i dvonoca. Sjedinjenje se jo vri as dodirom, as meanjem, as stavljanjem jedne stvari pored druge. Ni jedan od ovih naina ne moe pripadati jedinicama od kojih su sainjene diada i triada; ali kao to dva oveka nisu neto jedno nezavisno od jednog i od drugog, sluaj je nuno takav i za jedinice. u odnosu na njih sluaj ne bi bio razliit zbog toga to su nedeljive. Take su takoe nedeljive, pa ipak par taaka nije neto razliito od dveju odvojenih taaka. Ne sme nam izmai jo jedan zakljuak, a to je da e, u stvari, biti ranijih i kasnijih diada, i da e isti takav sluaj biti i sa drugim idealnim brojevima. Naime, s jedne strane, dve diade nalaziie se zajedno jedna s drugom u tetradi. S druge strane, one su prve u odnosu na diade koje se nalaze u idealnoj oktadi, poto je svaka od njih stvorila po jednu od dveju tetrada koje se nalaze u idealnoj oktadi, na isti nain kao to ih je stvorila prva diada. Iz ovoga sledi da, ako je prva diada idealna, ostale diade bie takoe idealne. Isti zakljuak vai i za jedinice: jedinice sadrane u prvoj diadi stvaraju etiri jedmice koje se nalaze u tetradi. Samim tim sve jedini.ce su ideje, a ideje e biti sainjene od ideja. Prema tome, jasno je da e biti sloeno i ono za to se pokae da su ove ideje njegove ideje; na primer, moglo bi se rei da su iva bia sastavljena 1082b od ivih bia, ako njima postoje ideje. Uopte uzevi, utvrivati bilo kakvu razliku meu jedinicama je besmislica i izmiljotina. Izmiljotinom nazivam nasilje izvreno nad istinom da bi se zadovoljila neka pretpostavka. Znamo da se u stvari

jedinica ne razlikuje od jedinice ni po koliini ni po kakvoi. Nuno je potrebno da broj bude jednak ili nejednak. Ovo je tano za sve brojeve, a naroito za broj sastavljen od apstraktnih jedinica, tako da je on jednak ako nije ni vei ni manji. kad se radi brojevima, mi smatramo istovetnim stvari koje su jednake i meu kojima nema apsolutno nikakve razlike. Ako se tvrdi suprotrio, i diade koje ulaze u idealnu dekadu takoe e biti meusobno nejednake, iako su jednake: naime, koji bi bio razlog da se kae da meu njima nema razlike? S druge strane, ako jedna jedinica i druga jedinica uvek ine dve, jedinica izdvojena iz idealne diade i jedinica izdvojena iz idealne triade sainjavae diadu. Ali ova diada bie sastavljena od razliitih jedinica. Meutim, da li e ona biti ranija ili kasnija od idealne triade? Izgleda, naime, da treba nuno da bude ranija poto je jedna od ovih dveju jedinica stvorena istodobno s triadom, a druga istovremeno s diadom. I mi uopte prihvatamo da u svim sluajevima jedan i jedan, bilo da se radi jednakim ili nejednakim stvarima, ine dva (na primer, dobro i zlo, ovek i konj), dok filozofi kojima govorimo ak i ne smatraju da su dve jedinice dva. Cudno bi bilo i to da idealna triada ne bude vei broj od idealne diade. Ali ako je ona vea, jasno je da u triadi ima neki broj ravan diadi, koji se na taj nain nee razlikovati od idealne diade. Meutim, to nije mogue, ako je tano da ima neki broj koji je prvi, i jo jedan koji je drugi. ako meu brojevima nema nikakve razlike, ni ideje nee biti brojevi. U ovom pogledu imaju pravo filozofi koji misle da jedinice moraju biti razliite, ako se eli da brojevi budu ideje, kao to je to ranije reeno: sama ideja je u stvari jedinica. Naprotiv, ako meu jedinicama nema nikakve razlike, razlike nee biti ni meu diadama i triadama. Iz toga razloga oaii su primorani da kau da brojati kako sledi: jedan, dva, ne znai postupati dodajui jednu jedinicu datoj jedinici; u tom sluaju stvaranje brojeva ne bi polazilo od beskonane diade niti bi bilo mogue da broj bude ideja. Ideja bi, u stvari, bila sadrana u nekoj drugoj ideji i sve ideje bi bile delovi jedne jedinstvene ideje. Stoga ovi filozofi rasuuju pravilno prema njihovoj sopstvenoj pretpostavci, ali uzeto u apsolutnom smislu njihovo rasuivanje uopte nije pravilno. Oni stvarno rue mnoge matematike istine, jer idu dotle da trae tekou

u pitanju da li kad brojimo govorei: jedan, dva, tri brojimo doavanjem, ili pak pravimo svaki broj zasebno. U stvari, mi inimo i jedno i drugo. Stoga je smeno uveavati ovako sitnu razliku u nainu broianja da bi se od nje napravila tako kruprta razlika u samoj sutini broja.
KRITIKA TEORIJA BROJEVIMA PLATONOVACA I PITAGOROVACA

1083a Pre svega, pametno je utvrditi kakva razlika postoji izmeu broja i jedinice, ukoliko ta razlika postoji. Nuno je da ta razlika postoji ili u koliini ili u kakvoi; meutim, oigledno je da se ovde ne moe utvrditi ni jedna ni druga od ovih razlika. Ali, sam broj dozvoljava razliku po koliini. ako bi se jedinice razlikovale i po koliini, onda bi se jedan broj razlikovao od broja koji bi mu bio ravan zbirom svojih jedinica. Zatim, da li su prve jedinice vee ili manje, i da li poslednje jedinice rastu, ili stvar stoji obrnuto? Sve ove pretpostavke su besmislene. S druge strane, jedinice se mogu jo manje razlikovati po koliini, jer im ne moe pripadati nikakav atribut. Cak i za brojeve se stvarno kae da je kakvoa kasnija od koliine od koje zavisi. Osim toga, takva kvalitativna razlika ne bi mogla proizlaziti ni od pra-jedan, ni od beskonane diade. Pra-jedan nije kvalitativan, a beskonana diada je stvaralac kakvoe, i upravo ziato to je njena priroda takva ona je uzrok mnotva bia. Ako se, dakle, eli da jedinice budu na neki nain razliite, trebalo bi to rei u samom poetku, naroito bi trebalo utvrditi zato mora da postoji razlika meu jedinicama, a ako je nema, onda kakvoj je razlici re? Jasno je, dakle, da, ako su ideje brojevi, nije mogue da sve njihove jedinice budu sabirljive, niti da sve one budu medusobno nesabirljive na jedan od dva naina koje smo pokazali. Ali nije tano ni ono to drugi filozofi kau za brojeve. To su oni koji misle da ideje ne postoje u apsolutnom smislu niti se mogu uzeti kao istovetne s izvesnim brojevima, nego tvrde da matematike stvari postoje, da su brojevi prva bia i da je pranaelo brojeva idealna jedinica. Meutim, bilo bi paradoksalno kad bi postojala, kao to oni kau, neka

prva jedinica ranija od ostalih i da ne bi bilo idealne diade ranije od diada, ni idealne triade ranije od triada, jer je u svima sluajevima razlog isti. Ako je, dakle, tano ono to se kae za broj i ako se uzme da postoji sam matematiki broj, njegovo pranaelo nee biti jedan. Morala bi zaista postojati razlika izmeu takvog jedan i drugih jedinica; ali kad bi bilo tako, prva diada trebalo bi takoe da se razlikuje od diada, a isti je sluaj i sa ostalim uzastopnim brojevima. Ali, ako se eli da jedan bude pranaelo, bolje je nuno prihvatiti Platonova gledita brojevima i rei da postoji jedna prva diada i jedna prva triada i da brojevi nisu meusobno sabirljivi. Meutim, umesto toga, ako se podrava to miljenje, ve smo pokazali mnotvo nemogunosti koje iz toga proizlaze. Pa ipak stvari moraju nuno postojati bilo na ovaj, bilo na onaj nain, tako da, ako ni jedno od ova dva miljenja nije tano, nee biti mogue da broj bude odvojen. 1083b lz ovih razmatranja jasno proizlazi da se najgorim od svih moe nazvati trei sistem koji idealni broj izjednauje sa matematikim brojem, jer se tada dve prethodne greke nalaze u jednom uenju. S jedne strane, matematiki broj ne moe biti ovakve prirode, nego ovi filozofi proiruju preko mere pojam matematikog broja dodeljujui mu sve vrste posebnih osobina; s druge strane, ovde se nuno nalaze sve tekoe koje su posledica teorije idealnom broju. to se tie naina miljenja pitagorovaca, on s jedne strane dovodi do manjih tekoa nego prethodni sistemi, dok, s druge strane, stvara druge tekoe koje su mu svojstvene. Uiniti broj vezanim za ulno saznanje znai, u stvari, otkloniti velik deo nemogunosti na koje smo ukazali. Naprotiv, nemogue je prihvatiti pretpostavku da su tela sastavljena od brojeva i da je broj koji ih sainjava matematike prirode. Naime, nije tano kad se kae da postoje nedeljive veliine. Pa ak i kad bi se prihvatilo postojanje veliine ove vrste, jedinice u svakom sluaju nemaju veliinu. S druge strane, kako prostor moe da bude sastavljen od nedeljivih koliina? Meutim, dok je matematiki broj bar zbir jedinica, ovi filozofi tvrde da su bia sam broj i na svaki nain

primenjuju na tela teoreme brojeva, kao da su ona sastavljena od tih brojeva. Ako je tano da je broj stvarnost i da postoji sam po sebi, nuno je, dakle, da on to bude na jedan od naina koje smo pokazali. Ali, ako on ne moe da to bude ni na jedan od tih naina, oigledno je da priroda broja nije onakva kakvu stvaraju ovi filozofi koji od njega prave odvojeno bie. Osim toga, da li svaka jedinica proizlazi iz izjednaenja velikog i malog, ili pak jedne jedinice dolaze od malog, a druge od velikog? U ovom sluaju svaka jedinica ne dolazi od svih elemenata broja a jedinice takoe nisu meusobno razliite, poto e se u jednima nai veliko a u drugima malo, koje je po svojoj prirodi suprotno velikom. Zatim, kako e se jedinice raspodeliti u idealnoj triadi? Zaista postoji jedna jedinica koja je neparna. Svakako da bi izbegli tu tekou, ovi filozofi ine od idealnog jedan neki srednji izraz u neparnom. Ako se, naprotiv, prihvati da svaka od dveju jedinica idealne diade dolazi od izjednaenja velikog i malog, kako e idealna diada biti jedina stvarnost, dok proistie iz velikog i malog? Po emu e se ona razlikovati od jedinice? Stavie, jedinica je ranija od diade, jer ako nestane jedinica, nestaje i sama diada. Jedinica onda mora nuno biti ideja neke ideje, poto je ranija od ideje diade i nuno je bila stvorena od diade. Odakle, onda, ona proizlazi? Ne iz beskonane diade, jer je ova bila stvaralac dvojstva. Osim toga, broj treba da nuno bude beskonaan ili konaan. Naime, ovi filozofi ine od 1084a broja odvojenu stvarnost, tako da nije mogue da on ne bude ili konaan ili beskonaan. Meutim, oigledno je da on ne moe biti beskonaan, jer broj uzet kao beskonaan nije ni paran ni neparan, dok je stvaranje brojeva uvek stvaranje bilo parnog, bilo neparnog broja. Prema prvom nainu stvaranja, stavljanje jednog u paran broj proizvodi neparan broj; prema drugom nainu, stavljanje diade u paran broj proizvodi parne brojeve dobivene udvajanjem poev od jedan; zatim, prema treem nainu, stavljanje neparnih brojeva u paran broj proizvodi ostale parne brojeve. Najzad, ako se svaka ideja odnosi na neto i ako su brojevi ideje, beskonaan broj takoe e morati da bude ideja neem, bilo nekoj stvari koju saznajemo putem ula, bilo neko drugoj. Ali to nije mogue ni sudei po

pretpostavci idejama, ni kad se sudi po zdravom razumu: pa ipak ovi filozofi stvaraju svoje ideje upravo na ovaj nain. Meutim, ako je broj konaan, dokle treba brojati? U ovom pogledu ne treba se zadovoljiti govorei ono to jeste, nego treba rei i zato. Ako idealan broj ide do dekade, kao to to neki tvrde, pre svega ideje e brzo nedostajati stvarima: ako je, na primer, triada idealan ovek, koji e broj biti idealan konj? U stvari, niz idealnih brojeva ne prelazi u dekadu, a potrebno je da to bude jedan od brojeva sadranih u granicama dekade, poto su upravo oni supstance i ideje. Ali njih e brzo ponestati i nee ih biti dovoljno ak ni za vrste ivotinjskog roda. U isto vreme oigledno je da, ako je idealna triada idealan ovek, ostale triade takode e biti ljudi, jer su triade koje spadaju u iste brojeve sliine i onda e broj ljudi koji postoje sami po sebi biti beskonaan. Meutim, ako je svaka triada ideja, onda e to biti i svaki ovek. Ako, naprotiv, svaka od ovih triada nije ideja, ipak e biti beskonaan broj ljudi. tavie, manji broj je deo veeg broja, jer su jedinice koje ga sainjavaju sabirljive, bar u istom broju. Prema tome, ako je idealna tetrada ideja nekom biu, na primer, konju ili belom, i ako je idealna diada ovek, trebae da ovek bude deo konja. Zatim, besmisleno je tvrditi da postoji ideja dekadi, ali da ne postoji hendekadi ni sledeim brojevima. Tano je da postoje i da se raaju i bia kojima nema ideja: prema tome, zato da se ne pretpostavi da nema ideja ni u sluaju koji nas zanima? Ideje zaista nisu uzroci. Uostalom, udno je da se stvaranje brojeva zaustavlja kod dekade; po ovome shvatanju, jedna predstavlja veu stvarnost nego dekada iji je on oblik; a ono po emu se jedan razlikuje od dekade je injenica da ne postoji postanak za jedan, dok za dekadu to postoji. Ovi filozofi istina pokuavaju da tvrde da je, poto se stiglo do dekade, postignut savren oblik. Oni bar stvaraju izvedene pojmove kao to su: prazno, razmera, nepar drugo ove vrste, u granicama dekade, pripisujui jedne, kao kretanje, mirovanje, dobro, zlo pranaelima, a druge

brojevima. Tako je za njih iedan nepar; jer, kad bi se nepar sastojao u triadi, kako bi pentada bila neparna? Osim toga, veliine i pojmovi ove vrste ne prelaze po njihovom miljenju granice 1084b dekade. To su pre svega .iedinica, nedeljiva linija, zatim linearna diada, a onda ostale veliine do dekade. Zatim, ako je broj odvo.ien, tekoa se moe pojaviti u tome da li je raniji jedan, ili triaa, ili diada. Po tome to je zaseban broj sastavljen o jeinica, raniji je jedan; ali po tome to su opte i oblik raniji, raniji je broj. Svaka jedinica je u stvari elemenat broja, kao materija, dok broj ima znaenje oblika. Isto tako pravi ugao je u izvesnom smislu raniji od otrog ugla, jer je pravi ugao odreen, a on je to i po samoj svojoj definiciji; ali u drugom smislu raniji je otri ugao zato to je deo pravog ugla i to se pravi ugao moe podeliti na otre uglove. Tako su otri ugao, elemenat i jedinica raniji sa gledita materije; ali, sa gledita pojma i sutine stvari, raniji su pravi ugao i celina sastavljena od materije i od oblika, jer je stvarni sastav blii obliku i onome to je izraeno u definiciji; naprotiv, on je kasniji po stvaranju. U kom je, dakle, smislu jedan pranaelo? On je pranaelo zato to nije deljiv, kau platonovci. Ali nedeljivost pripada i optem, poiedinanom i konano elementu; pa ipak se to dogaa na drugi nain. Opte je nedeljivo logiki, dok su pojedinano i elemenat nedeljivi hronoloki. Na koji e, onda, od ova dva naina jedan biti pranaelo? Kao to smo to maloas rekli, pravi ugao je, izgleda, raniji od otrog ugla, dok, s druge strane, otri ugao prethodi pravom uglu i svaki od njih je jedan. Meutim, ovi filozofi postavljaju jedan kao pranaelo na dva naina. Ali to je nemogue. S jedne strane, jedan bi bio raniji kao oblik ili supstanca, dok bi, s druge strane, bio raniji i kao deo i kao materija. Kakav je, onda, nain postojanja dveju jedinica diade? One se zaista u njoj nalaze samo kao mogunost, ukoliko je broj, kako to tvrde platonovci jedina individualnost, a ne prosto stavljanje jednog pored drugog, poto je svaki broj inae razliit od drugih brojeva zbog razliitih jedinica koje ga sainjavaju, dok svaka od dveju jediniea ne postoji u diadi po entelehiji. Uzrok greke u koju su zapali ovi filozofi je taj to su njihova istraivanja polazila u isto vreme od matematikih teoretisanja i od

teoretisanja optem. Prva su ih navela i da kao taku postave jedan, to jest pranaelo, poto je jedinica u stvari samo taka bez poloaja. Poput nekih drugih, oni su onda sastavili bia od poslednjih nedeljivih veliina. Time jedinica postaje materija brojeva i u isto vreme ranija je od diade. Posmatrana sa suprotnog stanovita, ona je od nje kasnija, iz razloga to je diada celina, jedinstvo i oblik. S druge strane, njihova istraivanja optem dovela su ih da raspravljaju jedan, optem broju, kao da je on takoe deo broja. Ali nemogue je da ove osobine pripadaju u isto vreme istoj stvari. Naime, ako idealni jedan" treba da sam bude lien poloaja (jer je jedina razlika izmeu njega i drugih jedinica ta to je on pranaelo), i ako je diada deljiva dok jedinica to nije, iz ovoga sledi da e jedionica biti najslinija idealnom jedan". Ali, ako je ovako u pogledu jedinice, i idealni jedan" bie slieniji jedinici nego diadi; prema tome, svaka od ovih dveju jedinica trebae da bude ranija od diade. Meutim, platonovci tvrde suprotno; oni stvaraju najpre diadu. Stavie, ako su idealna diada 1085a j idealna triada jedna individualnost, one e obe sainjavati diadu. Odakle, onda, proizlazi sama ta diada? 9.
KRITIKA TEORIJE IDEALNIM BROJEVIMA

Meutim, neko bi mogao biti u nedoumici: poto meu brojevima nema dodira, nego obian sled, da li su to jedinice izmeu kojih ne postoji posrednik na primer, jedinice diade ili triade koje slede idealni jedan ili je, naprotiv, diada ranija u redu uzastopnosti, vie nego bilo koja od ovih dveju iedinica? Iste tekoe nastaju u pogledu vrsta kasnijih od broja, to jest linije, povrine i vrstog tela. Naime, neki filozofi ih izvode iz pojmova velikog i malog; na primer, oni prave linije od dugakog i kratkog, povrine od irokog i uskog, vrsta tela od visokog i niskog: to su, u stvari, pojmovi koji se odnose na veliko i malo. u pogledu pranaela koje se odnosi na pojam oznaen izrazom jedan, razni filozofi objanjavaju ga na razne naine. Pri tome se javljaju bezbrojne

nemogunosti, izmiljene predstave i poricanja svake verovatnoe. Linije, povrine i vrsta tela stvarno nemaju bitne meusobne veze, izuzev to se njihova pranaela izmeu sebe logiki povezuju, tako da iroko i usko postaju dugako i kratko; ali, ako je tako, povrina e biti linija, a vrsto telo povrina. Osim toga, kako e se objasniti uglovi, likovi i drugi pojmovi ove vrste? Pri tome se dogaa isto to i s odreivanjima broja. To su samo obini naini prostiranja i veliine ne proizlaze iz ovih sluajnosti, isto onako kao to ni duina ne proistie iz pravog i krivog ili vrsta tela iz glatkog i rapavog. Usled svega ovoga, nastaje ista tekoa kao i kod ideja posmatranih kao oblika svoje vrste, kad se opti pojmovi kao supstance ostave po strani. Na primer, da li je ivo bie samo po sebi imanentno pojedinanom ivom biu ili je to neto drugo, a ne ivo bie po sebi? Ako ivo bie po sebi nije zasebna stvarnost, nee nastati nikakva tekoa; ali ako su jedan i brojevi, kako to kau ovi filozofi, neto odvojeno, onda nije lako reiti ovaj problem. Taniie govorei, on je ak potpuno nereiv. U stvari, kad se misli na jedinicu u diadi i u broju uopte, da li se misli na to ili na neto drugo? Kao to se vidi, neki filozofi stvaraju veliine iz materije ove vrste; drugi ih izvode iz take (njima izgleda da taka nije jedan, nego neto to je kao jedan) i iz neke druge materi.ie sline mnotvu, ali ne iz samog mnotva. Zbog toga se javljaju iste tekoe. Ako je materiia zaista jedna, postojae istovetnost linije, povrine i vrstog tela i iz ovoga proizlazi da e ta sama injenica predstavljati jedno i isto naelo. 1085b Naprotiv, ako je materija mnogostruka, onda e ona biti drugaija za liniju, drugaija za povrinu i drugaija za vrsto telo, ali da li e onda postojati ili ne neka bitna veza izmeu ovih razliitih materija? Ponovo e iskrsnuti iste tekoe, ak i pod ovom pretpostavkom: ili povrina nee sadrati liniju, ili e ona biti linija. S druge strane, uopte se ne nastoji da se objasni kako broj moe da bude sastavljen od jedan i mnotva. Ali ma ta govorili ovi filozofi, oni se sukobljavaju sa istim tekoama kao oni koji broj izvode iz jedan i iz besoknane diade. Jedan zaista stvara broj poev od mnotva posmatranog kao opteg pojma, a ne poev od nekog odreenog mnotva; drugi, poev od izvesnog

odreenog mnotva, prvog mnotva, beskonane diade, poto je diada neka vrsta prvobitnog mnotva. Iz ovoga sledi da nema gotovo nikakve razlike meu ovim miljenjima, nego ona povlae iste tekoe. To je neko meanje, stavljanje jednog do drugog, spajanje, stvaranje ili ma koji drugi nain sjedinjavanja ove vrste. Meutitm, u najveoj meri bilo bi teko ovo pitanje: ako je svaka jedinica jedan, otkuda to dolazi? Svaka od njih, u stvari, ni.ie idealno jedan". Ona, dakle, nuno proistie, s jedne strane, iz idealnog jedan, i, s druge strane, iz mnotva, ili jednog dela mnotva. Ali nemogue je tvrditi da jediinica ima u sebi neto od mnotve uopte, poto je ona nedeljiva. S druge strane, tvrditi da ona proistie iz jednog dela mnotva vodi nas mnogim drugim tekoama. Naime, svaki deo mnotva bie nuno nedeliiv, osim ako se pretpostavi da e svaki do tih delova biti mnotvo; eli to, onda, znai da je deljiva sama jedinica, a elementi broja nee biti jedan i mnotvo, poto svaka jedinica ne proistie iz mnotva i iz jedan. Drugo, izvoditi jedinicu na ovaj nain ne znai nita drugo nego uzimati za pranaelo broja neki drugi broj, poto je svako mnotvo nedeljivih veliina neki broj. Pored toga, treba postaviti pitanje pristalicama ovakvog shvatanja da li je broj kome je re beskonaan ili konaan. Naime, postojalo je, kako izgleda, neko mnotvo koje je samo bilo konano, iz koga su proisticale konane jedinice u isto vreme kad i jedan; meutim, postoji razlika izmeu idealnog mnotva i beskonanog mnotva. Koja je, dakle, vrsta mnotva ovde elemenat koji se povezuje sa pojmom jedan? Na isti nain moglo bi se postaviti pitanje u vezi s takom, to jest elementom od koga ovi filozofi prave veliinu. Ova taka sigurno nije jedna. Onda treba rei odakle proistie svaka druga taka. Ove take zacelo ne dolaze iz izvesnog meuprostora, povezane s idealnom takom. Takoe ne mogu postojati nedeljivi delovi meuprostora, kao to su to delovi mnotva koji sainjavaju jedinice. Ako broj predstavlja ono to je nedeljivo, veliine to nisu. Sve ove tekoe kao i druge iste vrste jasno ukazuju da je nemogue prihvatiti postojanje odvojenih brojeva i veliina. Stavie, injenica je da su

razmimodlaenja meu filozofima koji su prvi raspravljali brojevima znak zbrke u 1086a koju ih baca netanost njihovih sistema. Oni meu njima koji su priznali matematike pojmove kao da postoje zasebno od ulnih stvari odbacili su idealan broj i postavili matematiki bro.i videvi tekoe i proizvoljnost koju povlai uenje idejama. Ali, oni koji su hteli da ideje budu u isto vreme brojevi, ne primeujui da bi se pod ovom pretpostavkom matematiki broj mogao uiniti nezavisnim od idealnog broja, poistovetili su idealni i matematiki broj, ali samo na dijalektiki nain: u stvari, to je znailo unititi matematiki broj, jer mu oni proizvoljno pripisuju posebne, a ne matematike osobine. onaj ko je prvi postavio da su ideje takoe brojevi odvojio je s razlogom ideje od matematikih pojmova. Desilo se, dakle, da su svi ovi filozofi naili na istinu izvesnoj stvari, ali, uopte uzevi, oni su je promaili. Oni to sami priznaju ne tvrdei iste, nego suprotne stvari. Uzrok ovome je taj to su njihove postavke i naela neistiniti. Teko je doi do istinitog zakljuka polazei od neistinitog i, kako kae Epiharm: Cim se to izgovori, odmah izgleda kao neistinito." Meutim, u pogledu brojeva dovoljno su istaknute tekoe i zakljuci do kojih smo doli; vei broj dokaza samo bi uvrstio u ubeenju onoga koji je ve ubeen a ne bi ni malo ubedio onoga koji to jo nije. S druge strane, u vezi s onim to se odnosi na prapoetke, prauzroke i elemente, uenja filozofa koji raspravljaju jedino ulnoj supstanci delimino su prouena u raspravi prirodi, dok ostalo ne spada u nae sadanje istraivanje. Ali dunost nam je da ispitamo miljeirja onih koji tvrde da postoje druge supstance osim onih koje doivljavamo putem ula. ako izvesni filozofi uveravaju da su ideje i brojevi supstance ove vrste i da su njihovi elementi elementi i pranaela bia, treba ispitati ta oni kau tome i u kom smislu. Sto se tie onih koji priznaju samo brojeve, to jest matematike brojeve, njih emo prouiti kasnije; a to se tie onih koji prihvataju ideje, mogli bismo ispitati njihov nain miljenja u isto vreme kad i tekoe koje on izaziva. U stvari, dok smatraju ideje kao opte sutine, oni ih u isto vreme ine zasebnim i pojedinanim supstancama; a mi smo ranije rekli da je to nemogue.

Razlog zbog koga su filozofi, koji ideje postavljaju kao opte pojmove, sjedinili u jednom predmetu tako razliite prirode je taj to oni same supstance ne smatraju istovetnim sa ulnim stvarima. Oni su mislili da su u ulnom svetu pojedinane stvari u veitoj promeni i da ni jedna od njih 1086b ne ostaje stalna, dok je ono to je opte izvan ovih pojedinanih bia i to je neto drugo. Kao to smo rekli ranije, ovom shvatanju dao je podrku Sokrat svojim definicijama, ali on, u stvari, nije odvojio opte od pojedinanog i bio je u pravu to to ni.ie uinio. To jasno pokazuju injenice. Bez opteg nije mogue doi do saznanja, a odvajanje opteg je uzrok svih tekoa koje povlai uenje idejama. Meutim, drugi filozofi, mislei da je potrebno, ako zaista postoje druge supstance osim ulnih koje su u stalnom menjanju, da te supstance budu odvojene a nemajui drugih na raspolaganju; izdvojili su te supstance smatrajui ih kao opte. Iz ovoga sledi da gotovo postoji istovetnost prirode optih i pojedinanih supstanci. Takva bi, dakle, bila sama po sebi jedna od tekoa koje povlai ono emu smo govorili.
10.

ODNOS SUPSTANCE I ELEMENATA

Sada emo govoriti stvari koja predstavlja izvesnu tekou kako za one koji prihvataju uenje idejama tako i za one koji ga odbacuju a kojoj smo govorili ranije u raspravi diaporijama. Naime, ako bi neko pretpostavio da supstance ne postoje odvojeno, na onaj nain na koji se to pripisuje pojedinanim stvarnostima, tada e se unititi svaka supstanca u onome smislu kako je mi shvatamo; s druge strane, ako se supstance uzmu kao odvojene, kako e se predstaviti njihovi elementi i njihova pranaela? Meutim, ako su ti elementi i ta pranaela pojedinane supstance, a ne opti pojmovi, broj stvarnosti izvedenih iz njih bie nuno jednak broju elemenata a osim toga elementi nee biti dostupni naem saznanju. Pretpostavimo, na primer, da su slogovi rei supstance i da su njihova slova elementi supstanci; tada e trebati

da bude jedan jedini slog i da svaki slog bude jedini jer oni nisu opti pojmovi niti su specifino istovetni, nego je svaki od njih brojno jedan i sainjava odreenu supstancu, a ne kategorij u istoimenih stvarnosti. (Platonovci smatraju da je idealna stvarnost u svakom sluaju jedna.) ako su slogovi jedni, jedna e biti i slova od kojih su slogovi sastavljeni, tako da e biti samo jedan alfa; a tako e biti i sa svakim drugim elementom nja osnovu istog dokaza prema kome jedan slog moe postojati samo jedanput. Ako je tako, onda nee biti drugih stvarnosti, nego e postojati samo elementi. Meutim, elementi nee biti predmet nauke, poto nisu opti pojmovi, dok nauka postoji samo optem, kao to to jasno pokazuje ono to se zna dokazima i definicijama. U stvari, ne moe se izvesti zakljuak da su tri ugla ovog trougla ravna dvama pravima ako se nije dokazalo da su tri ugla svakog trougla uopte ravna dvama pravima, niti zakljuiti da je ovaj ovek ivo bie ako svaki ovek nije ivo bie. 1087a s druge strane, ako su pranaela opti pojmovi, ili e supstance koje iz njih proizlaze takoe biti opti pojmovi, ili e ono to nije supstanca biti ranije od onoga to je supstanca. Naime, opti pojam nije supstanca nego su elemenat i pranaelo opti pojmovi a elemenat i pranaelo raniji su od onoga iji su pranaelo i elemenat. Sve se ovo pojavljuie logino kad se ideje izvode iz elemenata i kad se pretpostavi u isto vreme da osim supstanci koje imaju isti oblik postoje i ideje, od kojih je svaka jedna i odvojena jedinka. U stvari, ako nita ne spreava da sa supstancama i njihovim elementima bude kao sa elementima rei, da postoji vie i vie i da izvan ovog mnotva slova nije potrebno pretpostavljati postojanje samog po sebi ili samog po sebi, samim tim moi e postojati beskrajan broj slinih slogova. to se tie pretpostavke da je predmet svake nauke ono to je opte, to povlai kao posledicu da bi bilo potrebno da pranaela stvarnosti budu opti pojmovi a da ipak ne budu odvojene supstance, ona za nas predstavlja najveu tekou od svega to smo rekli. Ona je ipak tana u jednom smislu, iako to nije u drugom. Znanje, kao i pojam znati, ima, u stvari, dvostruko znaenje: jedno postoji kao

mogunost, a drugo kao stvarnost. Poto je mogunost, kao materija, opta i neodreena, ona se odnosi na opte i neodreeno. Meutim, poto je znanje kao stvarnost odreeno, ono se tie izvesnog odreenog predmeta. Ali oko vidi boju uopte sluajnou, poto je izvesna boja koju vidi boja; a ono posebno alfa koje prouava gramatiar jeste alfa. Ako su pranaela u stvari nuno opta, ono to iz njih proizlazi takoe je nuno opte, kao u dokazivanju; a u ovome sluaju nee vie biti nieg odvojenog i nee vie biti supstance. Meutim, nauka je oigledno opta u jednom smislu, dok u drugom ona to nije. KNJIGA XIII 1. PRANACELA KAO SUPROTNOSTI STVARNOSTI I
SUPSTANCE

U vezi s ovom supstancom, ostanimo pri onome to smo rekli. Medutim filozofi smatraju pranaela kao suprotnosti kako u pogledu prirodnih stvarnosti tako i u pogledu nepokretne supstance. Ali poto se ne moe desiti da postoji neto to je ranije od pranaela svih stvari, bilo bi nemogue da pranaelo postoji kao atribut izvesne stvari. To je kao kad bi se reklo da je belo pranaelo ne kao neto drugo, nego kao belo, i da je ipak svojstveno tome predmetu, to jest da je bitnost belog neto drugo a ne belo: onda bi to neto drugo zacelo bilo ranije. U stvari, sve postaje od protivrenosti kao osobina svojstvenih izvesnom predmetu. Prema to1087b me, suprotnosti su u najveoj meri nuno sadrane u predmetu. Stoga protivrenosti predstavljaju odreivanje nekog predmeta i ni jedna od njih nije odvojena. Meutim, ne postoji protivrenost supstanci, kao to to pokazuje iskustvo a potvruje razum. Prema tome, nijedna protivrenost nije prvobitno pranaelo svih stvari, nego je to neto drugo. Ali ovi filozofi smatraju materiju kao ono to je drugaije od protivrenosti. Jedni suprotstavljaju jednom, kao istovetnom sa jednakim, nejednako, kome daju prirodu mnogostrukog; drugi jednom suprotstavljaju samu mnogostrukost. Prema prvima, brojevi su stvoreni od diade nejednakog, to jest od velikog i malog. Prema drugima, oni su stvoreni od

mnogostrukosti; a prema shvatanju i jednih i drugih oni nastaju od supstance pojma jedan. U stvari, i onaj koji priznaje nejednako i jedan kao elemente, a nejednako kao diadu velikog i malog, prihvata istovetnost nejednakog sa velikim i malim ne objanjavajui da se tu radi logikom, a ne brojnom odnosu. tavie, ovi filozofi ne izlau tano ta pranaela, koja inae nazivaju elementima. Jedni prihvataju veliko i malo vezano uz jedan, koji su na taj nain tri elementa brojeva, pri emu su dva prva materija, a jedan je oblik. Drugi prihvataju mnogo i malo, jer im velik i mali izgledaju prikladniji da poslue kao pranaela veliinama nego brojevima, dok neki smatraju preteranost i nedostatak kao elemente od optijeg znaaja. Meu ovim miljenjima ne moe se, tako da kaem, utvrditi nikakva razlika u pogledu nekih zakljuaka koji otuda proizlaze; postoje jedino logike tekoe koje oni izbegavaju, jer svoja dokjaizivanja ograniavaju na opte pojmove. Meutim, isti razlog zbog koga su prihvatili kao pranaela preteranost i nedostatak radije nego veliko i malo trebalo je da ih navede da prihvate da broj izlazi iz elemenata pre odreene diade, poto je broj optiji od diade, kao to su preteranost i nedostatak optiji od velikog i malog. U stvari oni sada prihvataju jedno miljenje. ali odbacuju drugo. Drugi filozofi suprotstavljaju jednom razliito i drugo. Najzad, neki jednom suprotstavliaju mnotvo. Ako stvari stoje tako da se eli kao to to ine ovi filozofi, da pojmovi proizlaze iz suprotnosti, onda jedan ili nema nikakvu suprotnost ili, ako treba da je ima, to moe da bude samo mnotvo. To nije ni nejednako, koje je suprotno jednakom, ni razliito, koje je suprotno istovetnom, ni drugaije, koje je suprotno istom. Pod ovim uslovima miljenje koje jedan. suprotstavlja mnotvu stvarno izgleda najverovatnije. Meutim, ono nije dovoljno tano. U stvari, jedan e tada biti malobrojan, poto mnotvo predstavlja suprotnost malobrojnosti, odnosno, ono to je mnogo suprotno je onome to je malo. S druge strane, jasno je da jedan ne znai nita drugo nego jedinicu mere. Za svaku merenu stvar zaista postoji neka druga stvar, sa izvesnom osnovom, razliita u svakoj vrsti a kojom se meri prva. Na primer, za muziki akord to je poluton, za veliinu prst, stopa ili neka druga slina jedinica, za ritam otkucavanje ili slog. Slino tome, za teinu se uzima izvestan odreeni teret. Najzad, za sve ostale sluajeve uzima se slino tome za

oso1088a bine izvesna osobina, za koliine izvesna koliina (jedinica mere uvek je neto nedeljivo bilo po svojoj posebnoj prirodi, bilo u odnosu na oseanje) iz ega proizlazi da jedan nije stvarnost i supstanca koje postoje same po sebi. Ovo je zasnovano na razumu. Naime, jedan ima samo tu osobinu da bude mera izvesnog mnotva, a broj da bude mereno mnotvo i mnotvo mera. Stoga se jean sasvim opravdano ne smatra brojem, poto jedinica mere nije mnotvo mera, nego su i jedinica mere i jedan u stvari naela. Mera mora uvek biti atribut zajedniki svima stvarima koje se mere. Na primer, ako je konj jedinica mere, merena bia su konji, a ako je to ovek, onda su to ljudi. Ako treba meriti oveka, konja i boga, mera e verovatno biti ivo bie a broj koji obrazuju ova bia predstavljae broj ivih bia. S druge strane, za pojmove ovek, beo, koji eta, ne moe uopte postojati ukupan broj, poto se sve ove osobine nalaze kod istog subjekta brojno jednog; broj koji one sainjavaju bie najvie broj vrsta ili neki drugi naziv te vrste. Drugi filozofi, meutim, kau da posmatrati nejednako kao prost izraz i beskonanu diadu sastavljenu od velikog i malog znai suvie se udaljavati od verovatnih pa ak i moguih miljenja. To su stvarno vie odreivanja i sluajnosti nego supstrati, kako za brojeve tako i za veliine, poto su mnogo i malo odreivanja broja, dug i kratak prostora, a takvi su i pojmovi par i nepar, gladak i rapav, pravolinijski i kriv. Dodajte ovoj zabludi da su veliko i malo, kao i slina odreivanja, nuno relativni pojmovi. meui svima kategorijama odno-s je onaj koji je najmanje odreena stvarnost ili supstanca; on je ak kasniji od kakvoe i od koliine. Odnos je, kao to smo rekli, mera koliine i ne moe biti materija supstance, ako je tano da se, posmatran bilo uopte, bilo u svojim delovima i vrstama, odnos ne moe zamisliti bez neega drugog to mu slui kao subjekat. U stvari, nita nije ni dugo ni kratko, ni mnogo ni malo, niti, uopte uzevi, relativno to ne bi bilo neto drugo, pri emu je to ipak ili dugo ili kratko, ili veliko ili malo, ili relativno. Ono to pokazuje da odnos nije nikako supstanca ni stvarno bie jeste to to on jedini nije podvrgnut ni stvaraniu, ni unitenju ni kretanju,

kao to za koliinu postoji rastenje i opadanje, za kakvou menjanje, za mesto kretanje i za supstancu potpuno stvaranje i unitenje. Za odnos ne postoji nita slino. Naime, ne trpei sam nikakvu promenu, jedan izraz moe postati as vei, as manji, as jednak iedino kvantitativnom promenom drugog izraza. S dru1088b ge strane, nuno je da je materija izvesne stvari ono to je ta stvar kao mogunost, a sledstveno tome takav je sluaj i sa supstancom uopte. Meutim, odnos nije supstanca ni kao mogunost, ni kao stvarnost. Besmisleno je ili gotovo nemogue praviti od ne-supstance elemenat supstance i od nje praviti neto to je ranije od supstance, poto su sve druge kategorije kasnije od supstance. tavie, elementi nisu atributi onoga iji su elementL mnogo i malo bilo da su odvojeni, bilo da su spojeni jesu atributi broja, dugako i kratko atributi linija, dok povrina ima za atribute iroko i usko. Meutim, ako postoji izvesno mnotvo koje uvek potvruje malo, kao to je, na primer, diada (jer kad bi diada predstavljala mnogo, jedan bi predstavljao malo) takoe mora postojati neko mnotvo koje bi bilo apsolutno mnogo. Na primer, dekada znai mnogo ako nema veeg broja od dekade, ili je to deset hiljada. Kako e, onda, broj moi ovako proizlaziti od onoga to je malo i mnogo? Trebalo bi ih potvrditi ili istovremeno za svaki broj, ili ne potvrditi ni jedno ni drugo. U stvari broj potvruje samo jedno od ovo dvoje. 2.
KRITIKA PLATONOVSKIH SHVATANJA SUPSTANCI; PROBLEM MKOSTVA I MNOGOSTRUKOSTI

Uopte uzev, potrebno je ispitati da li je mogue da su veite stvarnosti sainjene od elemenata. One bi tada imale u sebi neku materiju, poto je sve to je sainjeno od elemenata sloeno telo. Prema tome, ako neka stvarnost bila ona veita, ili stvorena nuno proistie iz elemenata koji je sainjavaju, i ako svaka stvarnost postaje ono to postaje poev od onoga to je ta stvarnost bila kao mogunost (jer ona sigurno nije postala od onoga to ne bi imalo mogunost da je stvori). S druge strane, ako je ono

to postoji kao mogunost u stanju da postane stvarnost ili da to ne postone, onda bi broj ili ma koja druga stvar koja ima materiju, ak i kad bi joj se pripisivalo veito trajanje, ipak bila ono to bi mogla da ne bude, i to na isti nain kao to se stvarnost koja traje samo jedan dan ni u emu ne razlikuje, to se tie mogunosti da ne postoji, od stvarnosti koja traje vie godina. Ali, ako je to tako, onda e mogunost da ne postoji pripadati i onome ije je trajanje takvo da nema kraja. Ove stvari ne bi, dakle, mogle da budu veite, poto ono to postoji kao mogunost da ne bude nije veito, kao to smo imali priliku da to utvrdimo u drugim raspravama. S druge strane, ako nae sadanje dokazivanje ima obeleje opte istine, to jest da ni jedna supstanca nije veita ako ne postoji kao stvarnost i ako su elementi materija supstance, onda ni jedna veita supstanca ne bi mogla imati u sebi elemente od kojih je sainjena. S druge strane, postoje izvesni filozofi koji od elementa vezanog za pojam broja jedan prave beskonanu diadu, ali koji se protive da prihvate nejednako, i to opravdano, zbog nemogunosti koje iz toga proistiu. Meutim, oni se na taj nain ne oslobaaju tekoa koje neizbeno potiu otuda to je nejednako, to jest relativno, uzeto kao elemenat. Sto se tie drugih tekoa, nezavisnih od ovog posebnog miljenja, i oni ih sami nuno trpe, ako od ovih elemenata sastavljaju bilo idealni, bilo matematiki broj. Mnogi razlozi objanjavaju zastranjivanje platoniara u vezi s obrazloenjem njihovih 10S9a shvatanja, naroito stoga to na ove stvari gledaju na zastareo nain. Naime, njima je izgledalo da bi sve to postoji sainjavalo jedno jedinstvo, to jest sam pojam, ako bi se uspela reiti i pobiti Parmenidova tvrdnja: U stvari, nikada se nee uiniti da postoji ono to ne postoji." Drugim reima, bilo je potrebno dokazati da postoji ne-pojam. U tom sluaju pojmovi e poticati, ako se eli da ih bude mnotvo, od pojmova kao stvarnosti i od nekog drugog naela. Ako se, pre svega, pojam odista uzima u vie znaenja (jer jedan pojam oznaava supstancu, drugi kakvou, zatim koliinu i druge

kategorije), pod kojim bi kategorijama, onda, svi pojmovi bili jedno, kad ne-pojam ne bi postojao? Da li e to biti pod supstancom, ili kakvoom: ili isto tako pod nekom od ostalih kategorija? Ili e to biti pod svima kategorijama zajedno pa e se svi pojmovi svesti pod supstancu, kakvou i koliinu, jednom reju, pod sve ono to znai pojam? Ali besmisleno je, ili, bolje rei, nemogue, da uvoenje ove jedine prirode bude uzrok razliitosti kategorija i da jedna vrsta pojmova bude supstanca, druga kakvoa, trea koliina i, najzad, etvrta mesto. Zatim, kakve e vrste biti ne-pojmovi koji, ujedinjujui se s pojmom, stvaraju mnotvo pojmova? Znaenja ne-pojma su u stvari mnogostruka kao i znaenja pojma: ne-ovek znai ne-pojam po supstanci, nepravolinijski je ne-pojam po kakvoi, ne-dugaak-tri-lakta je ne-pojam po kollini. Iz koje vrste pojmova i iz koje vrste ne-pojmova proistie, onda, mnotvo pojmova? Istinu govorei, jedan filozof je hteo definisati kao netanu ovu prirodu ne-pojam iz koje, sa pojmom, proizlazi mnotvo stvari. Zbog toga je morao rei da neistinito treba uzeti kao neto to se pretpostavlja, isto onako kao to geometri pretpostavljaju da je dugako jednu stopu ono to nema duinu od jedne stope. Ali nemogue je da bude tako. Pre svega, geometri ne prihvataju pogrene pretpostavke (jer, ovde se ne radi nacrtanom liku) niti od ne-pojma ove vrste mogu postati ili nestati stvarni pojmovi. Ali, poto se ne-pojam uzima sa gledita raznih kategorija u onoliko znaenja koliko ima kategorija pojmova i poto osim toga postoji ne-pojam u smislu onoga to je neistinito i ne-pojam kao mogunost, onda se stvaranje vri samo poev od ovog ne-pojma. Stvaranje oveka vri se poev od ne-oveka, ali koji postoji kao ovek u mogunosti; belo proizlazi iz ne-bela, ali koje postoji kao belo u mogunosti, pri emu stvoreno bie isto tako moe da bude jedno ili njih vie. S druge strane, kod ovih filozofa javlja se tenja da objasne mnotvo pojmova koje postavljaju u odreeni odnos prema supstanci. Naime, ono to je stvoreno postoji u obliku brojeva, veliina i tela. Meutim, neopravdano je istraivati zato postoji mnotvo shvaenih u svojstvu supstance, a ne traiti i razlog zato postoji mnotvo kakvoa ili koliina. Ni besko nana diada,

ni veliko i malo nisu uzrok to imaju dve vrste belog, ili mnotvo boja, ukusa 1089b iii likova, poto bi, kad bi ovo bilo tako, ove ulne osobine bile brojevi i jedinice. Ali, da su ovi filozofi naili na ta pitanja, zapazili bi koji je uzrok zbog koga te stvari postoje, podrazumevajui tu i supstance. Naime, uzrok je isti za sve kategorije, bar po slinosti. Ovo isto zastranjivanje navelo ih je da, traei uzroke pstojanja onoga to je suprotno pojmu i broju jedan, od kojih potiu pojmovi, pretpostave da su to odnos i nejednako, koji nisu ni suprotnost ni poricanje pojma i jednog, nego im je priroda kao i kod pojmova, kao to su to supstanca i kakvoa. Takoe je trebalo da ispdtuju kako je mogue da u samom odnosu postoji mnotvo, a ne jedinstvo. U stvari, oni ispituju na koji nain postoje mnoge monade pored prve jedinice, ali se uopte ne pitaju kako je mogue da bude mnotvo nejednakih pored jednakog. Oni ipak upotrebljavaju i oznaavaju kao osnovne pojmove veliko i maleno, mnogo i malo iz kojih proizlaze brojevi, dugako i kratko, iz kojih proizlaze duina, iroko i usko, iz kojih proistie povrina, visoko j nisko, iz kojih proizlaze vrsta tela, i nabrajaju jo vie vrsta relativnog odnosa. Koji je, dakle, uzrok mnotva za ove oblike? Potrebno je, dakle, pretpostaviti, kao to to mi smatramo, kao materiju svake stvari ono to ona predstavlja kao mogunost. Ali, onaj koji je priznavao ono to mi pobijamo hteo je osim toga prikazati i prirodu te stvari koja postoji u mogunosti kao pojam i supstanca, iako nije pojam koji postoji sam po sebi, smatrajui da je to relativan odnos. To je isto kao da je rekao kakvoa". Meutim, odnos, kao ni kakvoa, nije potencijalno jedan ili pojam, to nije ni poricanje jedinice ni pojma, nego je, u stvari, jedna od kategorija pojma. Mnogo je bolje ako se ispita, kao to smo to ve rekli, na koji nain postoji mnotvo pojmova, ukoliko je u pitanju istraivanje jedne iste kategorije, kao to je mnotvo supstanci ili mnotvo kakvoa, nego treba ispitati zato postoji mnotvo svega to postoji: jedno su supstance, drugo kakvoe, a tree odnosi. U pogledu drugih kategorija, postoji i jedno drugo istraivanje koje se odnosi na problem mnotva. To, u stvari, dolazi otuda to su kakvoe i koliine, poto nisu odvojive od supstanci, mnogostruke samim tim to njihov subjekat postaje ili je ve mnogostruk. Pa ipak, da

bi se objasnila ova mnogostrukost, svakoj takvoj vrsti treba pripisati neku posebnu materiju, iako se ta materija ne moe odvojiti od supstanci. Meutim, u pogledu supstanca postavlja se i pitanje: kako tu postoji mnotvo ako ne na taj nain to treba smatrati da supstanca predstavlja u isto vreme neki odreeni oblik i neku odreenu vrstu prirode. Medutim, ova tekoa uglavnom proizlazi iz nedoumice da se objasni na koji nain moe da bude vie supstanci u stvarnosti, a ne samo jedna. Ali ne moe se rei osim ako se ne poistoveuju supstanca i koliina da su platonovci pokazali kako i zato postoji mnotvo pojmova. Oni su pokazali samo na koji nain postoji mnotvo koliina. Svaki broj znai, u stvari, izvesnu koliinu, a sama jedinica je koliina, osim ako se ne posmatra kao mera, po tome to je ona nedeljiv elemenat u redu veliine. Prema tome, prihvatiti shvatanje da su koliina i supstanca razliite, znai ne objasniti ni od ega poinje 1090a ni na koji nain postoji mnotvo supstanci. Nasuprot tome, usvojiti miljenje istovetnosti supstance i koliine znai pomiriti se sa mnotvom protivurenosti. Moda bi se neko mogao posvetiti ispitivanju jo jedne tekoe u vezi s brojevima, da vidi otkuda dolazi verovanje u njihovo postojanje. Za onoga koji pretpostvalja postojanje ideja, brojevi predstavljaju neku vrstu uzroka postojanja, poto je svaki broj izvesna ideja, i poto je ideja uzrok postojanja drugih stvari, na jedan ili drugi nain. Dopustimo ovom filozofu tu pretpostavku. Ali u pogledu filozofa koji ne izraava isto miljenje, zbog tekoa koje, po njegovom shvatanju, sadri teorija idejama, tako da on ne uzima u obzir brojeve u ovome smislu i prihvata samo matematiki broj, kako emo verovati u postojanje takvog broja i emu bi taj broj sluio pri obrazovanju drugih pojmova? Prihvatiti postojanje odvojeno od broja, znai rei da to nije broj niega, nego znai kao da je to samo neka posebna stvarnost koja postoji sama po sebi i koja oigledno nije neki uzrok. Naime, doputamo da su mogue sve teoreme aritmetiara pa i one koie se tiu spoznaje putem ula, kao to je to ve ranije reeno.
POJAM ODVOJENOG BROJA; KRITIKA TEORIJE PITAGOROVACA VEClTIM PROMENAMA

Sto se tie onih koji prihvataju da ideje postoje i da su one brojevi, u isto vreme dok kroz razlaganje stvari posmatraju jedinicu zasebno od mnotva ija je ona sutina, oni se trude da objasne kako i zato je to tako. Ali poto to nije ni nuno ni mogue, upravo zato nije potrebno da zbog toga potvrdimo postojanje takvog broja. Meutim, pitagorovci videi da je veina brojeva imanentna pojmovima do kojih dolazimo putem ula, pretpostavili su da su ti pojmovi brojevi; oni ipak nisu odvojeni, nego ti pojmovi proizlaze iz brojeva. Iz koga razloga? Zato to se, govorili su oni, odreivanja brojeva susreu u muzikoj skali, na nebu i u mnogim drugim stvarima. U pogledu filozofa koji tvrde da je matematiki broj jedini broj, oni nisu u stanju da brane ma ta slino, jer ih u tome spreavaju njihove sopstvene pretpostavke; oni su se zadovoljili da kau da ne moe postojati nauka stvarima koie saznajemo ulnim putem. Sto se nas tie, mi tvrdimo, naprotiv, da postoji nauka ovim stvarima, keo to smo to ranije rekli. jasno je da matematicki pojmovi nisu odvojeni, jer kad bi bili odvoieni ne bi se moglo naii na njihova odreivanja u ulnim telima. U ovom pogleu miljenja pitagorovaca se, u stvari, ne mo>m do~ voditi u sumnju. Naprotiv, kad sastavljaju od brojeva prirodna tela, kad od onoga to nema ni teine ni lakoe sainjavaju neto to ima teinu ili lakou, oni izgledaju kao da govore nekom drugom nebu i drugim telima, a ne nebu i telima koja mi zapaamo. Meutim, platonovci, koji prihvataju odvojen broj, tvrde da on postoji, kao i da je odvojen, iz razloga to se aksiomi ne bi primenjivali na stvari koje saznajemo putem ula, dok su matematike postavke istinite i zadovoljavaju razum; isto tako je i s matematikim veliinama. Onda je oigledno da e protivnika te1080b orija izraziti sasvirn suprotno shvatanje i da e onima koji brane uenje kome govorimo biti potrebno da ree malopreanju tekou. Ako se sami brojevi ne nalaze ni na koji nain u onome to saznajemo putem ula, zato se tu nailazi na odreivanje brojeva? Ima izvesnih filozofa, koji, na osnovu toga to je taka granica i kraj linije, linija granica povrine, povrina granica tela, misle da takve stvamosti treba nuno da

postoje. Ali potrebno je ispitati i ovo dokazivanje i videti da nije i suvie slabo. Krajnosti nisu, u stvari, supstance, nego su sve te stvari preteno izvesne granice. Naime, pokretanje i kretanje uopte takoe imaju granicu, dok bi prema njihovom shvatanju ta granica trebalo da bude neko odreeno bie i supstanca. Meutim, to je logika nemogunost. Stavie, ak i kad bi granice bile supstance, to bi bile samo supstance stvari koie saznajemo ulima; a tome je ranije ve bilo govora. Zato bi se to, onda, inilo sa odvojenim pojmovima? Stavie neko bi mogao primetiti io i to da u pogledu vrste brojeva i matematikih stvari oni nisu ni od kakve koristi jedni drugima, poto prvi ne doprinose postoianju sledeih. Naime, ak kad broj ne bi postojao, veliine bi ipak postojale za one koji prihvataju jedino matematike pojmove, a kad ne bi bilo ovih veliina postojali bi dua i ulna tela. Meutim, izgleda da priroda, prema slici u kojoj nam se pokazuje, nije sastavljena od beznaajnih nepovezanih dogaaja kao neka rava tragedija. Oni koji priznaju postojanje ideja sigurno ne podleu ovom prigovoru, poto izgrauju veliine od materije i idealnog broja, duine od diade, povrine verovatno od triade, a vrsta tela od tetrade. Oni se slue i drugim brojevima; u stvari, tu nema nikakve razlike. Ali da li e onda te veliine biti ideje, kakav e biti njihov nain postojanja i Sime e doprineti mogunosti da se utvrdi postojanje stvarnosti koje upoznajemo putem ula? One nee tome doprineti ni u kom pogledu, kao to to nee uiniti ni matematiki pojmovi, a na njih se nee moi primeniti ak nijedna matematika postavka, osim ako neko ne eli da u matematici napravi zbrku i stvori proizvoljne pretpostavke. U stvari, nije teko uzeti bilo koju pretpostavku i iz nje izvesti dug niz zakljuaka. Ovi filozofi gree ba u tome, elei da sjedine matematike pojmove i ideje. Prvi predstavnici uenja idejama koji su ustanovili dve vrste brojeva, idealni i matematiki broj, nisu uopte rekli niti su mogli rei kako postoji i odakle proizlazi matematiki broj. Oni, u stvari, od njega prave posrednika izmeu

idealnog broja i broja koji saznajemo putem ula. Ako ga izvode od velikog i malog, on e tada biti istovetan s onim drugim, idealnim brojem, (koji je sastavljen od nekog drugog velikog i nekog drugog malog: naime, postoji jena druga 1091a diada koja stvara veliine). Ali, ako se uzme jo jedna druga diada, tada e se dobiti mnotvo pranaela. S druge strane, ako je pranaelo svake od dveju vrsta brojeva broi jedan, taj broj jedan bie neto zajedniko svima diadama. S druge strane, potrebno je ispitati na koii nain broj jedan moe biti mnogostruk, dok u isto vreme nije mogue da broj bude stvoren drugaiie nego od jedan i od be^konane diade. Sve su to besmislena shvatanja koja se sukobljavaju jedna s drugim i protive se zdravom razumu. Ona veoma lie na beskrajan govor kome govori Simonid. Naime, beskrajan govor, kao, na primer, onaj robovima, dri se kada se nema rei nita pametno. S druge strane, izgleda da se sami elementi, veliko i malo, protive mestu na koje su postavljeni: jer oni ne mogu ni na koji nain stvoriti druge brojeve osim onih koji proizlaze iz dvostruke diade. Takoe je besmisleno podvrgavati stvaranju pojmove koji su veiti ili neto to spada u nemogunosti. U pogledu pitanja da li pitagorovci prihvataju stvaranje veitih pojmova, ono uopte ne dolazi u sumnju. U stvari, oni jasno kau da, poto je broj jedan obrazovan ili od povrina, ili od ravni, ili od semena, ili od elemenata ije ih jasno prikazivanje dovodi u zabunu, onda se ono to je najblie neogranienom odmah odreuje i odmerava izvesnom granicom. Meutim, poto oni izgrauju jedan odreeni svet i hoe da govore jezikom fizike, pravo je da se pristupi ispitivanju njihovih teorija prirodi; ali ovom prilikom mi ih ostavljamo izvan naeg sadanjeg istraivanja. Naime, mi stvarno istraujemo naela pojmova nepokretnim stvarima, tako da nam je potrebno da prouimo stvaranje brojeva ove vrste.
4. ODNOS ELEMENATA I PRAKACELA PREMA LEPOM I DOBROM

Prema onome to smo rekli, vidi se da platonovci ne govore stvaranju neparnog, to oigledno podrazumeva postojanje parnog. Neki drugi filozofi izgrauju prvi parni broj izjednaavanjem nejednakih pojmova, velikog i malog. Stoga nejednakost nuno prethodi izjednaavanju. Meutim, kad bi izjednaavanje postojalo oduvek, ono to je nejednako ne bi moglo biti ranije, poto u onome to je veito nema nieg ranijeg. Prema tome, jasno je da se ovi filozofi ne bave problemom stvaranja brojeva radi njihovog prouavanja. S druge strane, postoji jedna tekoa koja je takva da bi se lako moglo prigovoriti onome koji bi smatrao da je moe reiti. Ona se sastoji u pitanju kako treba shvatiti odnose elemenata i pranaela prema lepom i dobrom. Tekoa je u tome da li je jedno od dvaju pranaela takvo da moemo s pravom rei da je ono dobro i savreno, ili pak nije tako, nego su dobro i savreno kasniji u redu stvaranja. Izgleda da se teolozi slau s izvesnim filozofima naeg vremena koji kau da nije tako, nego smatraju da se i dobro i lepo pojavljuju tek poto se prethodno stvori priroda pojmova. Cinei to oni su hteli izbei stvarnu tekou koju povlai uenje onih koji, poput izvesnih filozofa, ine od broja jedan pranaelo. Meutim, tekoa ne 1091b dolazi otuda to se dobro pripisuje kao svojstvo pranaela, nego stoga to je pranaelo broj jedan, i to pranaelo uzeto u smislu elementa, kao i stoga to je idealni bro.i stvoren od broja jedan. Pa i stari pesnici su delili to miljenie, kao to se vidi po tome to carstvo i vrhovnu vlast ne daju biiraa koja su se pojavila prva u vremenu kao: no i nebo, ili haos, ili okean nego Zeusu. Meutim, ako se ovi pesnici izraavaju tako, to je stoga to po njihovom miljenju boanstva koja vladaju svetom nisu uvek ista: a oni meu njima u kojima je ujedinjen karakter pesnika i filozofa, poto ne govore uvek jezikom mita, kao to su, na primer, Ferekid i neki drugi, aju savrenom ulogu stvaralakog pranaela svih stvari; takvo je i miljenje maga i nekolicine mudraca koji su se pojavili kasnije, kao to su Empedoklo i Anaksagora, od kojih prvi smatra prijateljstvo kao elemenat, a drugi uzima razum

kao pranaelo. ak i meu pristalicama nepokretnih supstanci neki sjedinjuju idealni broj sa idealnim dobrom. Pri tome, oni misle da se supstanca idealnog jedan sastoji pre svega u njegovom jedinstvu. Sva tekoa je, dakle, u tome da se vidi koji je od ova dva naina shvatanja ispravan. Meutim, udno je, ako se pranaelo prizna kao neto prvo, veito i potpuno dovoljno samom sebi, da se nije shvatilo da pranaelo ima u svojoj sutini ove osobine, kao to autarhija i srea sadre dobro kao bitan atribut. Meutim, ono nije podlono unitenju iz bilo koga uzroka, nego stoga to poseduje dobro kao svoju osobinu i to je autarhino. Prema torne, tvrenje da je pranaelo takvo po svojstvima je logiki opravdano i istinito. Meutim, nemogue je da takav bude pojam jedan" ili, ako to nije jedan, onda je to elemenat, i to elemenat brojeva. Iz ovoga proizlazi velika tekoa i, da bi je izbegli, neki filozofi su odbacili ovo uenje. Poto su se saglasili da je jedan zaista prvobitno naelo i elemenat, oni su njemu raspravliali jedino kao naelu matematikog broja. Svaka od ovih jedinica stvarno postaje upravo ono to je dobro i tako se dobija ogromno obilje dobra. Osim toga, ako se pretpostavi da su ideje brojevi, sve ideje prestavljae upravo ono to je dobro. Ali neko slobodno moe da idejamja; nae mesto tamo gde eli. Ako se ideje odnose samo na ono to je dobro, onda ideje nee biti supstance; a ako su ideje supstance, svi pojmovi koje stvaramo putem ula, iva bia i biljke bie obri, jer proizlaze iz ideja. Meutim, ovi zakljuci su besmisleni, a elemenat suprotan pojmu jedan, bilo da se javlja kao mnotvo ili kao ono to je nejednako s pojmom jedan odnosno kao veliko i kao malo bie zlo po sebi. Stoga je jedan filozof izbegao da povee, kao ono to je nuno, dobro s pojmom jedan, poto se stvaranje vri od suprotnosti, iz ega proizlazi da je zlo isto to i priroda mnotva. Drugi smatraju da nejednako s pojmom jedan ini prirodu zla. Iz ovoga, onda, sledi da e svi pojmovi proizlaziti iz zla, osiim pojma jedan", koji postoji kao jedan sam po sebi, i to e brojevi proizlaziti od onoga to ne valja u 1092a veoj meri nego veliine. To znai da e zlo imati funkciju dobrog, da e prodzlaziti od

dobrog i da e teiti njemu, iako kao prema svome sopstvenom unitenju. Naime, suprotnosti se meu sobom unitavaju. Ako je, kao to smo to utvrdili, materija svakog bia ono to ono predstavlja kao mogunost, kao to je, na primer, vatra kao mogunost materija vatre kao stvarnosti, onda e zlo kao mogunost u sutini biti dobro. Sve ove pretpostavke prolstiu, s jedne strane, otuda to ovi filozofi uzimaju svako pranaelo u smislu elementa; s druge strane, to oni smatraju da pranaela predstavljaju suprotnosti, da je pojam jedan" pranaelo i, najzad, da su brojevi prve supstance, da su odvojene stvarnosti i ideje.
5.

POSTANKU BROJA ODNOS BROJA PREMA PRANACELU, SUPSTANCI I UZROKU

Ako je, dakle, podjednako nemogue da se dobro ne stavi u pranaela i da se tu postavi na ovaj nain, oigledno je da pranaela nisu pravilno prikazana, isto onako kao to to nisu ni prve supstance. Takoe ne bi poao od pravilne pretpostavke ni neko ko bi pranaelo svemira smatrao istovetnim s pnanaelima ivih bia 1 biljaka, zbog toga to se ono to je savrenije uvek pokazuie u biima kasnije od neodreenog i nesavrenog; to je navelo ove filozofe da tvrde da je takva priroda i pranaela, tako da pojam idealnog jedan" ne bi uopte ni bio neki pojam. Meutim, pranaela od kojih potiu iva bia i biljke su savrena. Naime, ovek stvara oveka, a seme nije ono to je prvo. Takoe je besmisleno smatrati da mesto postoji zajedno s telima i to matematikim (u stvari, svaki pojedinani pojam ima svoje posebno mesto, koje je uzrok njegovog prostornog odvajanja, dok se matematiki pojmovi ne nalaze nigde) i rei da e oni biti negde, ne oznaavajui prirodu toga mesta. Oni filozofi koji tvrde da pojmovi potiu od elemenata i da su ti prvi pojmovi brojevi trebalo bi da razlikuju razliite naine na koje se moe zamisliti da jedan pojam nastaje od drugog i da onda kau na koji od ovih naina broj postaje od pranaela. Da li do toga dolazi njihovim spajanjem? Ali sve se ne moe spojiti; tavie, proizvod spajanja je drugaiji od

njegovih elemenata, i samim tim jedan" nee vie postojati u odvojenom stanju ni kao nezavisna stvarnost, kao to bi to hteli ovi filozofi. Ili bi to nastajalo stavljanjem jednog elementa uz drugi, kao kod sloga? Ali stavljanje jednog elementa uz drugi nuno znai poloaj a, s druge strane, misao e zamisliti odvojeno iedan i mnotvo. U tom sluaju broj e biti jedinlca i mnotvo, ili jedan i nejednak. Zatim, poto sve to dolazi od neega proistie bilo od elemenata imanentnih proizvedenoj stvari, bilo od spoljnih pranaela, na koji se, onda nain moe objasniti broj? On ne postoji kao proizvod imanentnih elemenata, poto to stvaranje moe da bude samo za bia za koja postoii raanje. Da li je postao kao da je stvoren od semena? Meutim, nije mogue da se moe neto izdvojiti od jedan, koji je nedeljiv. Da li bi, onda, broj postao od svoje suprotnosti kada ona prestane da postoji? I to se uglavnom zbiva na taj nain i postaje od neega to i dalje postoji kao subjekat promene. poto ipak jedan od 1092b ovih filozofa uzima jedan" kao suprotnost mnotvu, dok ga drugi postavlja kao suprotnost nejednakom dodeljujui na taj nain jednom ulogu jednakog, broj se mora predstaviti kao da proizlazi od suprotnosti. Mora, dakle, da bude neki drugi subjekat od koga je, poto nastavlja svoje postojanje s jednom od suprotnosti, broj obrazovan ili stvoren. Stavie, dok je svaki pojam koji proizlazi iz suprotnosti ili koji sadri suprotnosti podloan unitenju, a to bi bio i bez sve te suprotnosti, zato bi broj bio izuzetak od toga? tome, meutim, ovi filozofi ne daju nikakvo objanjenje. Pa ipak, bila ona imanentne ili spoljne prirode, suprotnost izlae unitenju sloeno telo onako kao to mrnia unitava ljubav (a ne bi trebalo da je uniti, jer ona sigurno nije suprotna prvobitnoj Ijubavi). Takoe nije uopte odreeno na koji su nain brojevi uzroci supstanci i pojmova: da li kao granice onako kao to, na primer, take odreuju veliinu, odnosno, na nain kako je Euritos utvrdio na to se koji broj odnosi, nalazei tako izvestan broj za oveka, a drugi za konja i prikazujui sklop ivih bia pomou kamenia, na isti nain kao to se brojevi svode na likove trougla i kvadrata; ili, pak, pojam

 brojevima predstavlja simfoniju, onako isto kao to svaka druga stvar takoe predstavlja brojni odnos? Ali, kako bi, onda, ulne kakvoe kao: belo, slatko, toplo bile brojevi? Oigledno je, meutim, da brojevi nisu ni sutina ni uzrok oblika, poto je pojam sutina, a broj je samo materija. Na primer, sutina mesa ili kosti u smislu materije sainjava broj: to su tri dela vatre i dva dela zemlje. S druge strane, ma kakav on bio, broj uvek oznaava skup izvesnih stvari bilo delova vatre ili zemlje, bilo jedinica. Meutim, supstanca oznaava koliko ega ima u meusobmoj vezi; i tu uopte nije u pitanju broj, nego smisao veze tih brojeva, bilo da se tiu telesnih iii ma kojih drugih stvari. Prema tome, broj bio to broj uopte, ili sastavljen od jedinica ne predstavlja ni uzrok, ni materiju, ni odnos ni oblik stvari; on takoe nije ni uzrok neega.
6.

OBJANJENJE ODNOSA BROJA I UZROKA I ODBACIVANJE TEORIJE IDEJAMA

Neko bi mogao upitati: kakvu korist imaju stvari od brojeva, zbog toga to je njihov sastav odreen nekim brojem koji se moe ili lako izraunati, ili je iznad obine mere? Naime, medovina, u stvari, nije uop te zdravija ako je meavina odreena srazmerom tri prema tri. Naprotiv, ona e biti korisnija ako nema nikakvog odreenog odnosa, ako je razblaena vodom, nego ako je odreena brojem a ista. Osim toga, odnosi koji odreuju meavine sastoje se od dodavanja brojeva, a ne od samih brojeva kao to je, na primer, tri vie dva, a ne tri puta dva. U stvari, kod mnoenja faktori treba da pripadaju istoj vrsti, tako da se proizvod faktora jedan puta dva puta tri mora onda meriti sa jedan, a proizvod etiri puta pet puta sedam treba da je merljiv sa etiri; na taj nain su proizvodi u svima sluajevima merljivi istom merom. Broj vatre ne moe, dakle, biti dva puta pet puta tri puta sedam, a u isto vreme broj vode dva puta tri. S druge strane, 1093a ako je nuno da broj ima udela u svima stvarima, onda e se neminovno desiti da e mnogi pojmovi biti

istovetni i da e se jedan isti broj odnositi i na ovaj i na onaj pojam. Prema tome, da li taj udeo broja u pojmovima moe, onda, biti njihov uzrok, odnosno da li zbog njega postoji neka stvar, ili je to pre neto sasvim nejasno? Takav je, na primer, izvestan broj koji odgovara kretanjima Sunca, odnosno neki drugJ koji odgovara kretanjima Meseca, i, najzad, trei koji odgovara ivotu i dobu svakog ivog bia. ta, dakle, moe spreiti da meu ovim brojevima jedni budu kvadratni, drugi kubni, neki jednaki meu sobom, a neki dvostruki? Za ovo ne postoji nikakva smetnja, nego je nuno da se stvari moraju kretati u ovim granicama, ako je tano da broj ima udela u svima stvarima i da je mogue da razliiti pojmovi potpanu pod isti broj. Na taj nain bi se dogodilo, ako bi jedan broj bio isti za razliite pojmove, da bi pojmovi koji imaju isti oblik broja bili istovetni, na primer, bili bi istovetni Sunce i Mesec. ta je uzrok tome? Postoji sedam samoglasnika, sedam ica, odnosno, sedam tonova u muzikoj harmoniji, broj Plejada iznosi sedam, u sedmoj godini iva bia (bar neka, dok druga ne) gube zube, a pred Tebom je bilo sedam zapovedrtika. Da li se, dakle, tu desio toliki broj njih zato to je ovaj broj prirodno takve vrste, ili zato to se Plejada sastoji od sedam zvezda? Ili je to, kad je re zapovednicima, zbog broja vrata Tebe, ili iz nekog drugog razloga? Naime, u Plejadi mi brojimo sedam zvezda, kao to ih brojimo dvanaest u Velikom Medvedu, dok ih drugi raunaju u veem broju. poto se kae da suglasnici x, y, predstavljaju muziki sklad, onda postoje tri dvostruka suglasnika zato to postoje tri muzike sknfoniie. bez ikakvog je znaenja injenica to se u ovakvom sluaju moe nai hiljadu slova: jer " i ,,P" bi se konano mogli izraziti samo jednim znakom. Naprotiv, ako bi se reklo da su samo ova tri dvostruka suglasnika, iskljuujui svaki drugi, jednaka dvama prostim slovima zato to u ustima postoje samo tri mesta i na svakom mestu jedno slovo, sigma, to znai pokazivati pravi razlog zbog koga postoje samo tri dvostruka suglasnika. Meutim, to ne znai da postoje tri simfonije poto ima vei broj simfonija, dok onib dvostrukih suglasnika ne moe biti uopte vie.

Na taj nain ovi filozofi podseaju na stare Homerove tumae koji primeuju sitne slinosti, a zanemaruju krupne. Neki od njih navode mnoge druge sline sluajeve. Na primer, poto je jedna od srednjih ica kao devet, a druga kao osam, epski stih je kao sedamnaest, broj ravan zbiru tih dveju ica; i desna polovina 1033b stiha skandira se na devet slogova, a leva polovina na osam. Oni jo kau da je razmak izmeu slova a l f a i omega. ravan razmaku koji u fruli deli najniu od najvie note i da je broj ove note ravan broju koji sainjava potpunu harmoniju neba. Ali, potrebno je biti obazriv kad treba da se ustanove ili otkriju takve slinosti kod veitih stvarnosti, kad se ve mora postupati tako i kad su u pitanju stvari podlone unitenju. Meutim, toliko hvaljene osobine brojeva i njihove suprotnosti, kao i matematike stvarnosti uopte, onakve kakvim ih zamiljaju izvesni filozofi koji od njih. ine uzroke prirode, izgleda da nestaju pred ovako iznesenim ispitivanjem. Naime, ni jedna od matematikih stvari nije uzrok ni u jednom smislu koji smo ustanovili u pogledu pranaela. Zaista se moe rei da nam ovi filozofi jasno pokazuju da se i dobro nalazi u brojevima i da neparno, pravolinijsko, jednako i stepeni izvesnih brojeva spadaju u obim lepog. U isto vreme postoji, u stvari, podudaran.ie izmeu godinjih doba i jedne posebne vrste broja; a uporeenja koja se izvode iz matematikih postavki nemaju druge vrednosti i samim tim potpuno lie na obina poudarani'a. To su sluajnosti, ali sve stvari su uzajamno srodne u jedinstvu koje je samo jedinstvo po slinosti. U stvari, u svakoj kategoriji pojmova postoji ono to je analogno. Ono to je pravolinijsko u duini, to je ravan u povrini, isto kao to je neparno u broju i belo u boji. tavie, idealni brojevi nisu ni uzroci muzikih skladova i slinih stvari. Pa, iako su jednaki, idealni brojevi se, u stvari, meusobno razlikuju, poto su jedinice idealnih brojeva meu sobom razliite. Iz ovoga sledi da ne treba prihvatiti teoriju idejama. Takve su, dakle, posledice ove teorije i njoj bi se moglo staviti jo vie zamerki. Mnoga uporna nastojanja da se dokae stvaranje pojmova pomou

brojeva i nemogunost da se na bilo koji nain otkrije unutarnj a povezanost ovog sistema izgleda da ukazuju na to da matematiki pojmovi ne postoje, kao to to neki tvrde, odvojeno od pojmova koje saznajemo putem ula, i da oni nisu pranaela.

SADR2AJ Milan Budimir: Re-dve Aristotelu . ................................... V Knjiga I 1. Doivljaj, iskustvo, saznanje, umetnost, nauka i filozofija ......................................................................... 3 2. Pojam i priroa filozofije i njen c i l j . . . 6 3. Pojam prauaroka kod starijih grkih filozofa; pranaela, elementi, supstance. Dobro kao pranaelo bia ................................................................................. 10 4. Pojam pranaela u pretplatonskoj filozofiji . 14 5. Filozofske gkole pitagorovaca i Eleaana . . 17 6. Platonov odnos prema Pitagorovcima i njegova teorija idejama........................................................ 21 7. Aristotelova analiza osnovnih u z r o k a . . . 2 3 8. Prikaz i ocena filozofskih sistema koji su prethodili Platonu 25 9. dijalektikom dokazivanju postojanja ieja pobijanje Platonovog uenja idejama kao paradigmama stvarnosti ............................................... 30 Knjiga 1 10. Definicija filozofije 11. Kritika teorije postoianju beskrajnih uzroka 12. Zavisnost vrste metoda od prirode nauke . . 43 39 40

Knjiga II 1. Aristotelovo shvatanje aporija: Premet njegovog raspravljanja i tekoe u odreivanju sutine pojmova .. 45 2. sutini saznanja 1 vrednosti d o k a z a . . . 4 8 3. Odnos izmeu naela i stvarnosti............................. 54 4. Odnos pojedinanog prema o p t e m . . . . 5 6 5. Odnos prema stvarnosti i pojma ,.jean" . . 63 6. Aristotelov stav preima teoriji postojanju ddeja kao stvarnosti ................................................................................... 65 Knjiga III 1. prauzrocima stvarnosti................................................ 2. Pojam supstance, jednog i mnogostrukog domen filozofskih istraivanja ........................................................................... 68 3. Aksiomi kao predmet interesovanja filozofa naelo suprotnosti ...................................................... 74 4. Dokaz ispravnosti naela p r o t i v r e n o s t i . . . 5. Protagorinom shvatanju relativne vrednosti pojmova. Kritika tog shvatanja............................................................ 85

68

76

6. Kastavak kritike Protagorine t e o r i j e . . . . 7. iskljuenju i postojanju posrednika izmeu suprotnosti 94 8. Istiniti i neistiniti lanovi s u p r o t n o s t i . . . . 9 6 Knjiga IV 1. Pojam i definicija naela ............................................... 2. Pojam uzroka ................................................................. 3. Pojam elementa ............................................................. 102 4. Pojam prirode ...............................................................103 5. Pojam nunog................................................................. 104 6. Pojam jednog.................................................................. 106 7. Pojam stvarnosti kao sluajnosti, sutine, istine i kao moi dela .......................................................110 8. Pojam supstance ............................................................ 111 9. Pojmovi isto", drugaije", razliito", slino" 10. Pojmovi suprotnost", oprenost", razlike po vrstama".................................................................... 114 11. Odreivanje pojmova ranlje" i kasnije" . . 12. Pojmovi mo", nemo".............................................. 117 13. Pojam koliine ...............................................................119 14. Pojam kakvoe ..............................................................121 15. Pojam relativnog ...........................................................122 16. Pojam savrenog ..............................................................124 17. Pojam graninog ............................................................125 18. Pojam izraza ,,u emu", ime", zato" . . 19. Pojam rasporeda ...........................................................127 20. Pojam stanja ..................................................................127 21. Pojam usuda .............................................. .... 22. Pojam lienosti ..............................................................128 23. Znaenje pojma imati" ...............................................129 24. ta znai poticati od"...................................................130 25. Znaenje pojma deo" ..................................................131 26. Znaenje pojma celina" ..............................................131 27. Znaenje po.ima krnie" ..............................................132 28. Znaenje pojma ,,rod" ..................................................133 29. Znaenje poima neistinito" .........................................134 30. Znaenje pojma sluajnost"........................................136 Knjiga V 1. Teoretska shvatan.ia i prouavanja stvarnosti; teologija kao najvia teoretska n a u k a . . . 138 2. Odreivanje pojma i vrsta stvarnosti; pojam sluajnosti 141 3. Pojam, priroda i uzroci sluaja............................................ 144 4. Pojam stvarnosti kao istinitog ........................................ 145 Knjiga VI

91

98 99

112 115

126 128

1. Odnos pojma stvarnost" prerna pojmu ,,supstanca" .147 2. Teorije vrstama i prirodi supstance . . . 149 3. Odnos supstance prema roateriji....................................150 4. Pojam i definicija sutine...................................................... 152 5. definicijama koje se stvaraju odavanjem . 156 6. Odnos stvarnosti prema njenoj s u t i n i . . . . 157 7. Pojam zbivanja, postojanja i njihovih vrsta . 160 8. 'O procesu postojanja ......... ................................................. 164 9. Pojam stvaranja .................................................................... 166 10. definiciji i njenim elementima ........................................ 168 11. Razdvajanje pojma na njegove delove . . . 173 12. jedinstvu definisane supstance ....................................... 177 13. Odnos supstance i optih pojmova..................................... 179 14. Odnos ideja i supstance .......... .......................................... 182 15. Odnos ieja i pojedinaenih p o j m o v a . . . . 184 16. Odnos pojma jedan" i pojma stvarnost" . . 186 17. Pojam graninog ................................................................ 188 Knjiga VII 1. 2. 3. 4. prirodi supstance............................................................... 192 Supstanca kao materija, oblik i stvarnost . 194 Supstanca u entelehiji i njen odnos prema broju ........ 196 Pojam uzroka: materijalni, formalni, pokretaki, konani uzrok .................................................................................199 5. Onos materije i suprotnosti................................................ 201 6. Jeinstvo kao sutina definicije............................................ 202

Knjiga VIII Pojam aktivne i pasivne m o g u n o s t i . . . . 206 Racionalne i iracionalne m o g u n o s t i . . . . 208 Kritika Protagorinog uenia ................................................ 210 Odnos mogueg i nemogueg ............................................... 212 Poiam sposobnosti ................................................................. 213 Definicija pojma ostvarenje" ............................................. 214 Mosunost posto.ianja i nepostojanja stvari . 217 Odnos akcije prema mogunosti .......................................... 219 Poiam dobra kao mogunosti i stvarnosti . . 224 10. Pojam istinitog i neistinitog 225 Knjiga IX Pojam i znaenje jednog.................................................. 228 Priroda pojma jedan" ................................................... 232 Odnos pojma jedan" prema pojmu mnotvo" 235 Suprotnosti i njihove vrste .............................................. 237 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Odnos jednoga prema velikom i malom . . . 240 Odnos jednoga prema mnotvu ...................................... 242 Posredni inilac meu s u p r o t n o s t i m a . . . . 245 menjanju vrsta .................................... ........................ 247 specifinim razlikama meu vrstama . . . 249 10. Pojam unitivog i neunitivog kao suprotnosti . 250 Knjiga X 1. Predmet Aristotelove fizike kao nauke . . . 252 2. postojanju odvojene supstance ................................... 255 3. Stvarnosti kao predmet filozofskih rasprava . 258 4. Odnos filozofije prema fizici i matematici . . 260 5. Naelo protivrenosti....................................................... 261 6. Protagorinom uenju oveku kao meri stvari ....... 263 7. Odnos teologije prema fizici i matematici . . 267 8. Osnovne vrste stvarnostl ................................................. 269 9. kretanju ........................................................................ 272 10. Pojam beskonanog ............................................... .... . 275 11. Odnos menjanja i kretanja ........................................... 279 12. Apsurdnost pretpostavki menjanju i stvaranju ....... 281 Knjiga XI 1. Naela, uzroci i vrste supstance ...................................... 285 2. Vrste promene............................................................. .... 286 3. Poreklo supstance ............................................................ 288 4. slinostima i razlikama uzroka stvarnosti . 289 5. pranaelima ulnih saznanja ...................................... 291 6. Prvi pokretaki uzrok kao nuna stvarnost . , 294 7. Pojam boga....................................................................... 296 8. Teorije i preanja kosmosu ......................................... 300 9. prirodi boanske misli ................................................ 304 10. Dobro kao pranaelo; odricanje postojanja ideja .......................................................................................306 Knjiga XII 1. Matematiki pojmovi i ideje ........................................... 310 2. Odnos matematikih poi'mova i supstance . . 311 3. Stvarnosti kao matematiki p o j m o v i . . . . 315 4. Istorijat i kritika uenja i d e j a m a . . . . 318 5. Odnos ideja prema saznanju .......................................... 322 6. Teorija idealnih brojeva...................................................... 323 7. Idealni brojevi i sabirljive i nesabirljive jedinice .................................................................................. 326 8. Kritika teorije brojevima platonovaca i pitagorovaca .. 333

9. Kritika teorije idealnim b r o j e v i m a 339 10. Odnos supstance i elemenata 344 Knjiga XIII

....

1. Pranaela kao suprotnosti stvarnosti i supstance ............. 347 2. Kritika platonovskih shvatanja supstanci; problem mnotva i mnogostrukosti........................................................ 351 3. Pojam odvojenog broja; kritika teorije pitagarovaca veitim promenama.................................................................. 357 4. Odnos elemenata i pranaela prema lepom i dobrom ..... 306 5. postanku broja odnos broja prema pranaelu, supstanci ii uzroku ................................................................... 363 6. Objanjenje odnosa broja i uzroka i odbacivanje teorije idejama........................................................ 366