ARISTOFAN: abe i njihova veza sa istorijskim dogaajima. Odnos umetnosti i politike u abama. Agon Eshil / Evripid u abama.

Znaaj i mesto Dionisa u delu, mitu, obiajima. Odnos sluga/gospodar, ko je Ksantija? Kako izgleda svet mrtvih? ? ? ARISTOFAN - delo mu je posveeno politikim i kulturnim krizama najburnijeg i najtraginijeg perioda u Atini, Peloponeskog rata (431-404) sa Spartom, koji je poveden pod Periklom. Glavni je i jedini sauvani predstavnik Stare k-je ija je glavna odlika slikanje trenutne politike scene. U 44 komedije, od kojih je sauvano 11, kroz humor igoe sve ono to smatra krivcima za propast Atine. Veruje da su sofisti i Euripid idejni podstrekai neposrednih krivaca za propast, a to su demagozi i ratna histerija, ali sofiste i Eur. ne smatra namernim krivcima: krive su okolnosti koje su se pravile u takvom istorijskom trenutku. Sofisti, putujui filozofi i uitelji atinske omladine, irili su Protagorino stanovite antroposmetrona, to je rezultiralo preispitivanjem svih tradicionalnih vrednosti drutva i drave, odatle i idejom da su sve vrednosti relativne, nita nije veno ni nepromenljivo. Graanstvo je tokom 27 godina rata, siromaenja, bolesti poelo pod uticajem sofistike da gubi veru u bogove i vlast. Iako je Aristofan po slobodi duha, obrazovanju, nastojanju na pravinosti, igosanju lanosti, zalaganju za mir za celi grki svet a ne samo za otadbinu, i sam izdanak sofistike, ini mu se da ratno vreme nije momenat za revidiranje tradicionalnih shvatanja, nego za jedinstvenost i usredsreenost ka odbrani drave, jer je opstanak nacije trenutno prei od intelektualnog preporoda koji namee sofistika. Osim toga, sofistike metode dokazivanja, razvijene radi razvoja moi i slobode miljenja, pretvorene su u trijumf dokazivanja te vetine dokazivanja, ime se negira njihov osnovni cilj. To golo intelektualno ongliranje Ar. napada u svim svojim komedijama, pa i u . nije za to da se sedi i aska sa Sokratom, ime je i njega, iako protivnika sofista strpao i isti ko. POLITIKA: Peloponeski ratovi su obeleeni unutranjim sukobima dve strane, oligarhijske i demokratske. Ar. nije bio ni oligarh, ni reimski demokrata, jer su prvi pod pozom intelektualnih voa nacije preuzimali vlast krvoproliem, a drugi u ime demokartskih ideala zloupotrebljavali privrenost naroda, njegovo neznanje i praznoverje da bi ostvarili line ambicije. On ak napada demokratiju, ali ne kao princip, nego onu aktuelnu, agresivnu, ogrezlu u nepravdi i svireposti, a ti napadi su upereni na tano odreene linosti Alkibijad, Teramen, Arhedem, ekstremni demokrata i demagog, i druge politiare, pisce, filozofe, a ruga se gomili koja naseda na njihove smicalice. U trenutku pisanja i prikazivanja aba, posle pada ekstremne oligarhije, pa zatim i umerene, ponovo su u Atini na vlasti demokrati koji sprovode krvave sankcije protiv svakoga ko je i najmanje bio umean u oligarhijsku zaveru. Aristofan kroz usta Euripida na kraju pesnikog agona sa scene to eufemistiki naziva ukazivanjem nepoverenja" oligarsima. Eur: Eto, da nepoverenje zamenimo poverenjem, a na mesto poverenja da nepoverenje krene, to mu Dionis lukavo prebacuje: Kako misli? Ne razumem. Malo vie daj sutine s manje uene vetine. Euripid, koji je posle pada oligarhije pobegao u Makedoniju, predlae ovde da se otkae poverenje demokratima i da se vrati oligarhija. ABE: Sam naslov parodira loe pesnike, sofistiko nadgovaranje, a u politici aristokratskooligarhijsko intelektualno blebetanje i demokratsko-demagoko glasno kreketanje. Radnja: Dionis, bog vina i zatitnik dramske umetnosti, ide iz Atine u Had da iz sveta mrtvih na atinsku pozornicu vrati velikog pesnika Euripida, ali posle agona, verbalnog nadmetanja izmeu Euripida i Eshila, vraa Eshila meu ive. Euripida koji je po padu oligarhije pobegao iz Atine Ar. je napadao zbog tetnog uticaja na drutveni moral, budui da se poezija smatrala uiteljicom graanske etike. Knjievno-estetski stav Ar. je potpuno nezavisan od njegovog stava prema politici. Aristofanova knjievna kritika oba pesnika u abama je otra i objektivna. Iako je pobednik Eshil, iz celog agona

se vidi da Aristofan smatra Eurupida veim pesnikom. Meutim, merilo za pobedu nije knjievnoestetska vrednost njihovog dela, nego njihov drutveno-vaspitni znaaj trenutna korisnost ideja koje zastupaju. Zato Dionis odvodi Eshila iz Hada u Atinu, da bi je spasao. ODNOS PREMA RELIGIJI: Naime, u Euripidovim dramama prvi put teite nije na boanskoj pravdi i moi, niti na naelima pravednog delanja, nego na linim ivotnim dramama i psiholokim dilemama ljudi koji su prikazani onikvi kakvi su, a ne kakvi bi trebalo da budu. Euripid je gajio skeptian i kritiki stav prema tradicionalnom moralu i religiji, a njegovi likovi su razdirani strastima i unutranjim sukobima. To je svet izgubljenih, prokletih, osuenih, morbidnih, a za tako neto nije trenutak, smatra Ar, koji Euripidu prigovara da je upropastio tragediju, jer mu linosti nisu bogovi, nego ljudi, koji vie od bogova ne zavise. U interesu spasa Atine, Ar. iz Hada izvodi Eshila, nekadanjeg uesnika u pobednikim ratovima protiv Persije, duboko religioznog i potinjenog vie bojoj mudrosti nego ljudskoj psihologiji. Nije izabrao Sofokla za spasioca Atine zbog njegovog pesimizma, isticanja ljudske nemoi u odnosu na mo vlasti, sudbine i bogova. Dravnicima Pluton po Eshilu alje no, konopac, otrov da se unite i poruuje da to pre dou u Had. Aristofan nije pobornik religije, nego religioznosti kao skupa uputstava za moralno delanja, jer je ono potrebno za spas Atine. On u abama napada oba vida dravne religije, i kult olimpskih bogova, koji je u narodu ve bio mrtav, a odravan samo u spektakularnim hramovima, simbolima vie dravne nego boije moi, i drugi vid religije, iv u narodu, ceremonijalan, ali tetan u etikom smislu: Eleusinske misterije, drevni kult zasnovan na eleusinskom, orfikom i dionizijskom ritualu. Aristofan se ne ustruava da ismeva ak i Dionisa, boga pozorita u kome mu se izvode komedije. U prvom delu aba se egai sa bogovima i herojima, pa je Dionis prikazan kao plaljiv, hvalisavac bez pokria, krtac. Linosti su nerealne, ili su karikature, ili alegorije ili tipovi klasa i profesija, mada nisu lieni individualnosti i istinskih oseanja. Savremenici su esto prepoznavali sebe u linostima koje su aljive, vesele, domiljate, energine, rugala, nepoverljive, slika tadanjih gragana Atine. Aristofan od dravnih institucija naroito ismeva narodni sud, savet i skuptinu, pristrasne i potkupljive. VEZA SA ISTORIJSKIM DOGAAJIMA: Predmet aba je Atina nekoliko meseci posle pobede kod Arginuza 405. godine a pre konanog poraza kod Egospotama 404. abe su izvedene 405. godine. Bitka kod Arginuza bila je poslednja pobeda Atine ne samo u Peloponeskom ratu, nego i u istoriji. Malo kasnije, u bici kod Egospotama na Dardanelima Atina je poraena za sva vremena. Atina je u Peloponeskom ratu bila vie puta bila za dlaku pred konanom pobedom, pod vostvom demagoga i uglednog trgovca Kleona i briljantnog, amoralnog vojskovoe Alkibijada, protivnika oligarha, koji su u napadu osujetili Alkibijadove genijalne planove jer su oligarsi u Atini izdejstvovali njegovo progonstvo, na ta je on dezertirao i preao na stranu Sparte, ali su ga kasnije Atinjani pozvali natrag. Oligarsi obaraju i inae poljuljanu demokratiju i stupaju na vlast, ali je ta pobeda kratkotrajna. Neki Atinjani je ne priznaju, pa zemlji usred rata sa Spartom preti i graanski rat. Na elo pobunjenih protiv oligarha staje Alkibijad, a njegova je najvea zasluga to je oligarhija, koja je njegovom krivicom i uzurpirala vlast, sruena bez velikog krvoprolia. Alkibijad postaje glavnokomandujui atinskih pomorskih snaga, ali tuom krivicom Atina doivljava novi poraz i dolazi u kritinu situaciju. Pod najteim uslovima od poetka rata grozniavo se priprema za bitku koju smatra odsudnom, ali pobeda kod Arginuza nije joj donela veliku korist. Aristofan ovom komedijom ne agituje, kako se esto misli, za povratak Alkibijada kao jedinog mogueg spasioca Atine, iako od dvojice uesnika agona kao poslednji test trai da se o Alkibijadu izjasne, i obojica su protiv njega. Eshil, koga zbog mudrih saveta Dionis vraa meu ive, uopte ne savetuje obraanje Alkibijadu, nego se njegov savet svodi se na nekadanji Periklov: drati se flote i voditi pomorske, a ne kopnene bitke.

OSNOVNA IDEJA ABA: nai spas za Atinu, ali ga pesnik u abama ne vidi ni u ratu, ni u miru, nego u prolim, herojskim vremenima pobeda nad Persijancima na Maratonu i kod Salamine koje su izvojevali Eshilovi junaci, savremenici i on sam, tj. spas u proputenom: da se dralo naela mere, pravinosti i potovanja ne samo svojih, nego i tuih prava, ne bi dolo do besmislene propasti, razularenih ambicija, svireposti, dugotrajnog ratovanja. Zato nosioca moralne i duhovne nestabilnosti, preminulog Euripida, treba zauvek pokopati, a vratiti meu ive duh Eshila, tj. dobrih vremena, kada su Grci ratovali protiv varvara, za spas naroda, a ne meusobno, za ambicije demagoga. Umesto stranakog ubeenja zahtevao je u politici oseanje mere, osnovno u helenskoj teoriji, ali nikad dostignuto u praksi osim u arhitekturi i skulpturama. Ar. je u abama dao i ozbiljnu kritiku pesnitva, naroito dramskog. Takoe je uoio zakone ljudske prirode u politici, koji, ako se previde, mogu imati tragine posledice. Njegova pacifistika poruka je jedno od najveih vrednosti dela. Kod starih pisaca trai ideale kojih smatra da nema kod novih: moralnu vrstinu, pravinost, miroljubivost, hrabrost, potovanje tuih prava sve ove pojmove obuhvata pojam vrline. ABE U DETALJE: Kompoziciju ine prolog, paroda, knjievni agon izmeu E. i E. i veseli komos na kraju. U prologu predstavljen je glavni junak komedije Dionis, u iju su se ast i izvodile drame u Atini, i njegov rob Ksantije. Poto je posle smrti Euripida i Sofokla oni nemaju dostojne zamene na tragikoj pozornici, Dionis ide u Had, carstvo mrtvih, da od Plutona izmoli i svetu vrati velikog pesnika Euripida. Dionis je obukao utu haljinu i koturne, odeu visokih linosti u tragedijama, ali i atinskih ena, a preko nje je prebacio lavlju kou i toljagu da bi izgledao kao junak Herakle. Njemu on najpre i odlazi po savet kako da se spusti u Had, jer je ovaj ve jednom bio tamo, i sreno se vratio. U prologu Ar. predstavlja dve vane linosti u komediji: Dionisa i njegovog roba Ksantiju. Literarna" diskusija, koju Dionis i Ksantija odmah pokreu, za koju je Dionis kao bog pozorita neosporno pozvan, dok je Ksantija sputa na najnii nivo, ismejava neke Aristofanove kolege komediografe - Frinih, Amejpsija, Likida koji vrhunac kominog efekta, vic godine, postiu, na alost, jeftinim efektima, npr. tako to robovima stavljaju u usta opscene ale, dok rasni komediograf Aristofan, parodirajui ovaj otrcani motiv roba koji stenje pod teretom, uspeva da ga ne samo tekstualno uini stvarno kominim, ve i da stvori kominu situaciju: bog ide peke, a rob jae na magarcu, i prtljag nosi na tapu, preko ramena. Razgovor izmeu Dionisa i Herakla, kada se saznaje za cilj Dionisovog puta u donji svet. Dionis, bog drame, razneen i plaljiv mekuac, izlae se dobrovoljno opasnostima ovakvog puta, da bi blagovremeno vratio svetu jednog velikog pesnika. Herakle je dobar poznavalac dramskog pesnitva i da ak ima sigurniji knjievni ukus od svog polubrata Dionisa, boga dramske poezije. Zato je to, bar za sada tako? Dionis je ovde bog-publika, ili olienje mentaliteta prosenog atinskog graanina - prialica, plaljiv, lakomislen, hvalisav, u svemu povran, ali duhovit. Aristofan ga na licu mesta, tokom puta ispravlja da bi ga osposobio da posle bude merodavan sudija u pesnikom agonu. Isti cilj ima pesnik, izgleda, i u odnosu na publiku. Herakle je u ovom trenutku olienje iskonski zdravog elementa koji rasuuje narodski zdravo i normalno, a ne knjiki izvetaeno. Dionis koji kasnije sa sa strepnjom okleva da kuca na Plutonova vrata, on sada lupa iz sve snage na vrata svog polubrata Herkula, koji je inae mnogo opasniji od Plutona. Dionis se ponaa jo uvek kao bog, jer mu samopouzdanje jo nije poljuljano kao kasnije u raznim dogodovtinama na putu za donji svet. No i sada ve, na ljutito reagovanje Herakla, Dionis se odmah pokoleba, trai pribeite i oslonac u svom robu, kome se sa obraa sa Momak!", to je znak prisnosti i ravnopravnosti. Ksantija je olienje robova iz ratne Atine, mrzi ga, makar i po cenu slobode, da reskira glavu za propalu otadbinu koja mu je u najboljim danima nudila samo

ropstvo, ali se zato bezono ruga svaki as kukaviluku i manama svoga gospodara, ne bojei se posledica, jer zna da mu je neophodan. Posle kraeg razgovora sa Heraklom o tragiarima, krene Dionis sa Ksantijom dalje. Aristofan daje SLIKU HADA koji podsea na Atinu: raspored aristofanovskog donjeg sveta. Prvo dolazi Aheruzijsko jezero sa vozaem Haronom, zatim mesto gde ive zmijurine, ale i razne zastraujue betije; posle dolazi orfika" oblast Hada, koja se opet deli na dva dela - jedan odeljak je ispatanje grenika i drugi gde je gaj blaenih. To je neka meavina folklornlh i religijskih predstava. Haron zahteva inae samo 1 obol za vozarinu, i on se stavlja mrtvacu u usta pre sahrane. Aristofan ovde podie cenu, aludirajui na mnogobrojne atinske takse u iznosu od 2 obola. U blatu i izmetu lee prema orfikom verovanju, teki grenici. Navedeni su povreda gostoprimstva, zloupotreba dece, zlostavljanje roditelja i krivokletstvo, koji se kod Grka jo od najstarijih vremena smatraju za najtee grehove. Zavoenje deaka smatrano je grehom mada je bilo esto, ali je Herakle dodao tome jo tei, takoe est greh: da mu se pri tom jo i ne plati. Aluzijom na loe pesnike na kraju ovog nabrajanja grenika Aristofan postie u stvari ovde komini efekat. Morsipove tragedije bile su toliko loe, da i onaj ko iz njih krade zasluuje najteu kaznu na onom svetu. Ksantija, koga zbog neuestvovanja u bici kod Arginuza Haron nije pustio u amac, mora peke da obie jezero. Haron je slika i prilika amdija iz grkih luka koji izvikuju na sav glas svoje usluge da bi privukli muterije. Dok Haron prevozi Dionisa, pri emu ovaj mora sam da vesla, pojavljuje se hor aba, prema kome je komad i dobio ime, i bog se nadgovara sa abama koje celim putem krekeu, pevaju pesmu sa uvenim refrenom. to abe bre krekeu, mora Dionis bre da vesla, a to ih on vie moli da prestanu kreketati, time je njihov kreket ivlji. Naslov komedije aludira pre svega na loe pesnike, a njihovo uporno i besmisleno nagvadanje moe da se uporedi sa upornim veernjim kreketanjem aba koje niko ne moe zaustaviti dok same ne zaute, a alegorija moe da se odnosi i na borbe stranaka u Atini. Konano, Dionis ih uutka dokazujui da se i on razume u kreketanje kao i one. Sastaje se sa Ksantijom, i idu dalje do Plutona. Sluga Ksantija se sa svojim plaljivim i uznemirenim gospodarom bogom Dionisom egai izmiljajui razne strahote, i ovaj, naveden da se nalazi pred Empuzom, duhom podzemnog sveta, pobegne od straha u publiku i nae zaklon na mestu gde sedi Dionisov svetenik on bog i zatitnik teatra trai zatitu od onog koji mu slui. Na putovanju kroz Had putnici su sreno proli kroz predeo udovita i kraj blata u kome ispataju teki grenici. Sada nailaze na mrtve koji u Hadu vode blaen ivot, jer su za ivota pripadali kultu Demetre, boginje plodnosti i njene keri Persifone, koji se ritualno izraavao Eleusinskim misterijama. Ovaj deo komedije ispunjen je u originalu horskim partijama izuzetne pesnike lepote, razliitog metra: pesma Jakhu, parodija ritualne eleusinske pesme, rugalice Arhedemu. Aristofan se sprda sa bogovima. U parodi nastupa HOR MISTI, posveeni u Eleusinske misterije, igraju na ledini i slave Jakha, ba kao to se, primeuje Ksantija, ini i u atinskoj agori. Aristofan ovde smeta u Elisij, boravite smernih i pobonih u Hadu, i miste, one Grke koji su bili za ivota pripadnici tajnog eleusinskog kulta. Ovi su za ivota bili ovenani mirtinim vencima, pa ih stoga i Aristofan ovde u ironiji stavlja u gajeve mirti" da bi imali dovoljno rastinja za svoje ritualno ukraavanje. U vreme kada Aristofan pie svoje komedije, olimpske bogove iz homerskih vremena i tradicionalnu religiju predaka pokriva patina tradicije i legende. Ove vidove religije potiskuje u Atini stari kult Demetre, i ritual Eleusinske misterije koje se, po Aristofanu, tobo nastavljaju i u donjem svetu. DIONISOV KULT se rairio meu grcima u periodu 7-6. veka, stigavi jo mnogo ranije iz Trakije. Traki Dionis je bog vegetacije i plodnosti uma i gajeva, atribut mu je falos. Njegov kult

pun je mranih pria o posmrtnim kanjavanjima i oienjima, gde su, kao u nijednoj drugoj staroj religiji, postojali i izgledi na nagradu posle smrti, ali za posveene, pa se siromanima, koji nisu niim nagraeni za ivota, preporuivano je da preziru blagodeti ivota i da polau veu nadu u ivot posle smrti. Kult trakog Dionisa asimilovali su grki svetenici u Delfima, ali ga je preuzeo i kult Orfeja. Sva ova verovanja sakupljena su u tzv. orfikoj" literaturi, a njihov uticaj je uoljiv i u hrianskoj dogmi. Mnoge ovakve prie, kao i mitove o legendarnom trakom pevau Orfeju i njegovom silasku u donji svet, sakupili su i zabeleili pisci iz 6.veka, pa su ova primitivna i surova verovanja dobila i literarni oblik, a vrhunski kasnije u Euripidovoj tragediji Bakhe. Ovaj orfikodionisijski kult asimilovan je u Eleusinske misterije. To je sveanost koju Aristofan parodira, dajui ovoj religioznoj manifestaciji as dostojanstven i uzvien ton kakav bi trebalo da ima, as je sputajui na najnii nivo iivljavanja njenih fanatinih vernika oni sami u abama ritual svom bogu Jakhe srozavaju na besomuno cepanje cepanje odee i deranje obue u neprekidnom igranju od Atine usput do Eleusine, i to sada, usred propisanih mera tednje, jer je zemlja finansijski iscrpljena posle 26 godina ratovanja. Zatim, hor se obraa Jakheu od praprapra od svih pra, se ti najlepem kolu svetih sad veseli, a Ksantija to uje pa kae: O, preasna gospodarko, Demetrina curo fina, oh, kako mi tajanstveno i mistino zamirisa prasetina. Prase je bilo rtva u Eleusinskim misterijama, pa Dionisov rob odmah travestira sveano-uzvienu ritualnu frazu hora prema svom ovozemaljskom ukusu, to je upereno protiv eleusinskog hora posveenih koji jedva ekaju da se zavri ritual, pa da navale na prasetinu koja im se mota po glavi. Aristofan se ruga nekim negativnim i izopaenim linostima atinskog drutva, kao to je poreznik Torkion, pesnik Kratin, ili Arhedem, zvani krmeljavko", ekstremni demokrata i demagog. Iskoristivi ogorenje Atinjana zbog mnogo rtava u bici kod Arginuza, on je pokrenuo uveni proces protiv vojskovoa, kada je estorica stratega pogubljeno bez suenja (najvie na osnovu optubi kapetana brodova Teramena i Trazibula, koji su svoju krivicu prebacivali na stratege, svoje naredbodavce). Tako je Atina izdala sve svoje pisane i nepisane zakone na osnovu kojih je Perikle tvrdio da je demokratija ideal dravnog ureenja za ceo svet. Kritiari demokratije dobili su jak adut ovom degradacijom svih naela humanosti. Narod, koji je dobrim delom odgovoran za pogubljenje bez suenja, uskoro se pokajao i traio da se tuilac izvede pred sud. Ali, i u sudstvo je narod ve bio izgubio poverenje zbog sve eih pojava podmiivanja. Arhedem je inae stranac, a to to mrtvakom drutvu gore, tj. u Atini, prodaje demagogiju, mist je pravi, znai aluziju na zamrlu savest Atinjana u nedavnom arginuzijskom procesu. Tri scene pred ulazom u Had ine jednu celinu povezanih kominih situacija. Dionis obuen kao Herakle zapada stalno u neprilike iz kojih pokuava da se izvue na taj nain to prisiljava Ksantiju da promene odela; nastaju zabune i svaki put kad promene opremu stvari se nekako okrenu protiv Dionisa. Najzad dolazi do toga da Eak obojicu podvrgava testu batinanjem da bi se utvrdilo koji je od njih stvarno bog (jer bog ne bi trebalo da osea bol od udaraca). Poslednja scena je vrsta takmienja u podnoenju batina. Dakle, najpre Dionis okleva, ali ipak udara u Plutonova vrata, otvara vratar donjeg sveta Eak, i hoe da ga bije, mislei da se vratio Herakle koji je svojevremeno savladao Kerbera. Poto ga Ksantija zadirkuje jer se bog uneredio od straha, Dionis ga nateruje da zamene uloge, ali se potom pojavljuje jedna Persefonina slukinja i po nalogu svoje gospodarice ljubazno poziva Herakla, tj. Ksantiju na bogatu gozbu. To je za Dionisa razlog da trai ponovo da bude gospodar. Ksantija se buni: Ne pomilja na to valjda da mi uzme to to si mi jednom dao?, ali najzad ipak izmene kostime. Sudei po pripremama za Heraklov doek sa sve tek propupelim igraicama, Aristofan ne veruje mnogo u Persefoninu uvenu ednost.

Hor misti ovo izmenjivanje odee poredi sa mudrim Teramenom: politiar, sofista, jedan od inicijatora obaranja demokratije i uspostavljanja oligarhije, ali je kasnije i nju zbacio i zalagao se za ponovno uspostavljanje demokratije. U Arginuzama nije uspeo da spase brodove i preivele iz bitke, ali je krivicu prebacio na stratege, koji su zato stradali. Posle poraza kod Egospotama, vodio besplodne pregovore sa Spartom, dok je Atina teko stradavala pod opsadom. esto kritikovan zbog oportunizma, prelaenja iz stranke u stranku i napada na ranije istomiljenike i prijatelje. Napadali ga i demokrati i ekstremisti oligarsi. Krmarice (napadaju Herakla)- jo jedna sliica iz ivota Atine prenesena u Had. Dve krmarice stanuju u istoj kui i imaju zajednike interese. One su meteci, stranci u Atini koji su plaali porez i iveli kao tienici ugledni graana, smeli su se baviti zanatom, ali nisu imali graanska prava. Dve krmarice su stavljene da bi bujicom naizmeninih optubi i pretnji ta e uraditi prodrljivom Heraklu sasvim dotukle plaljivog Dionisa. Obe imaju obavezno svaka svoga patrona. Kleon i Hiperbol, demagozi (zatitnici naroda") za ivota, postali su posle smrti, u nedostatku boljega, advokati patroni krmarica u Hadu. Dionis u paninom strahu pristaje na najgora ponienja ne bi li privoleo Ksantiju da opet promene uloge: priznaje da nikada nije bio u pravu, pristaje i da ga ovaj prebije, zarie se da vie nikada nee traiti da promene uloge. Poto sve to kod Ksantije ne pali, Dionis u oajanju pribegava pesnikoj formuli proklinjanja samog sebe, svoje ene i dece, iako ih nema. Izraz u korenu" je tipian za visokoparni stil u tragedijama, a sree se i kod Homera, Sofokla i Evripida, pa je Dionis i njega i celu formulu imao esto prilike da uje na pozornici u svom teatru. Usred ovog sveanog samoproklinjanja smeno zvui kada se Dionis, okoreli neenja, proklinje zajedno sa svojom enom i decom. Kako ni to ne pomae, on se hvata za slamku, dodajui kletvi i Arhedema krmeljavka". Tek ovo poslednje je upalilo" i Ksantija odluuje da prihvati predlog Dionisa. To je jo jedna prilika da se nagovesti koliko je Arhedem bio omraen u Atini. Eak izlazi da ostvari svoje pretnje. Ksantija kao Herakle nudi, prema obiajima atinskog sudskog postupka, svoga roba (Dionisa) da bude, umesto njega, podvrgnut istrazi sa najstranijim muenjem. Dionis odbija da ga stavljaju na muke, pozivajui se na to da je bog. Nastaje nedoumica - ko je od njih dvojice stvarno bog. Test batinanjem treba da odlui: onoga ko je stvarno bog udarci ne mogu boleti. Proba se zavrava nereeno. Stoga ih Eak puta u kuu Plutona i Persefone koji e, kao bogovi, moi prepoznati pravog boga izmeu njih dvojice. PARABASA: Hor mista se obraa gledaocima: Dunost svetog hora jeste da koristanbude gradu, da graane savetuje, dobru ui. Stoga smatram da je prvai najprea dunost sadada jednakost graanima damo i da oteramoovu moru stalnog straha. Hor trai oprotaj za pripadnike oligarhijske stranke, naglaava krivicu voe oligarha Friniha, a ostale smatra zavedenim, trai da se njima omogui javno suenje na koje imaju pravo i ostali Atinjani, da im se vrate politika prava, ismeva Kleofonta, demagoga ekstremnih demokrata, protivnika mira. Zakljuuje kako se u Atini cene nevaljalci i poganci, a odbaeni su asni i plemeniti graani. Zatim sledi burleskni uvod u pesniki agon. Razgovaraju Ksantije i Plutonov rob koji najavljuje Plutonovu nameru da organizuje takmienje izmeu Eshila i Euripida koji polae pravo na prvo mesto u tragediji i poasti u donjem svetu: U Hadu vlada zakon po kome najbolji umetnik u svojoj vrsti dobija poasnu hranu u Pritaneju i poasno mesto pored Plutonovog prestola, i ova pota traje sve dok ne doe bolji umetnik. (Zakoni i obiaji u donjem svetu su isti kao i u Atini. Pravo na hranu u Pritaneju je bila poast dodeljivana graanima za izuzetne zasluge). Do tada je to bio Eshil, ali kada je u Had nedavno stigao Euripid, on je svojom retorikom, sofistikim nadgornjavao privukao na svoju stranu svu silu lopova i drugih protuva, pa se usudio da trai mesto koje je pripadalo Eshilu, jer je i u Hadu, kao i u publici, premalo potenih ljudi. Sofoklu je eshil to mesto

ponudio, ali je ovaj to skromno odbio, bie mu samo zamena, ako E. podlegne. U tom pesnikom sporu oko prvog mesta Pluton je izgubio glavu, pa je pristao da se oba pesnika E. I E javno nadmeu, ali dosad nije imao sudiju koji bi se razumevao u tragiku umetnost. U pravi as mu je stigao Dionis, i on e biti sudija. AGON Eshil i Euripid u pratnji Dionisa pojavljuju se na pozornici. Poinje agon. Kontrastno prikazivanje jednog i drugog pesnika sprovedeno je strogo do kraja agona. Eur. oholo nee da se odrekne borbe za tragiki presto, jer smatra da je bolji tragiar od Eshila, a ovaj, isprva poboan i tih, a posle gnevan i ponosan, ne eli da se nadmee sa onim sa ijom je smru umrla i njegova poezija, ali za ljubav mira u Hadu, poputa Dionisovoj elji i time pokazuje potovanje prema bogu Dionisu koji u ovoj sceni izuzetno deluje kao gospodar i merodavni zatitnik poezije. Pre poetka agona Dionis se moli muzama da ga nadahnu na nepristrasnu odluku, jer mu nee biti lako da se snae u predstojeim sofizmima. Hor priziva muze da nadahnu pesnike da se pokau dostojni takmaci u poeziji. Budui da je Eshil rodom iz Eleusine, on se moli Demetri. Aristofan Euripida optuuje za ateizam, a bogovi koje on navodno priznaje su Eter i Vazduh. Na zdrav razum Evripid se se svaki as poziva u svojim tragedijama (Hipolit, Trojanke, Hiketide). Nadmetanje poinje Euripid. Pokuava da dokae da tragedija ima njemu da zahvali za svoj najvei napredak. Eshilu zamera da se suvie ugledao na svoje prethodinike, da ima suvie lirizma a malo dijaloga. Junaci njegovih tragedija figuriraju nepomini, ute dok hor melje, a kada posle dugog utanja, kao Nioba, otvore usta, bubnu nekoliko rei, ali takvih da ih publika ne razume (velikih ko bik i grivatih). Parodira Eshilov arhaian stil i govor: Lavotice iskovane konjosedlouzjanule, sloenice nezbacive, a udljive, neshvatljive, pridruuje mu se i Dionis u toj parodiji, ali hvali utanje Eshilovih likova, koje je nasuprot blagoglagoljivosti njegovog takmaca, efektno kao i kod njegovih likova Niobe, Ahila. Eur. je morao da izlei t-ju od bolesti, naduvesnosti, i da joj raznim purgativnim sredstvima (filosofiranjem, psihologijom likova) umanji patos, pe je time postigao da njegova t-ja u sebi ima istinsku demokratiju. Evripid prvo nabraja svoje izraajne kvalitete i metriku vrednost svoje poezije. Zatim istie svoje teme i stil. Posle toga prebacuje Eshilu visokoparni stil i udovine likove nepostojee ustvarnosti, dok sam bira likove iz svakodnevnog ivota koji govore jezikom obinih ljudi, atinskih graana. Lica mu nisu kao Eshilova, kao Kikno, din i sin Posejdonov, koji se kod E. Rve sa Ahilejem, ili Memnon, koji na konju izlazi pred publiku, nego ivi ljudi kakvi se susreu u ivotu. Peva slavopojku samom sebi u kojoj ponovo istie svoje prednosti: u poeziji on vlada zdravim razumom, proverava i posmatra. Usvajanje ovih odlika ima, po njemu, poseban praktini znaaj u svakodnevnom ivotu graana. Na ovo Dionis, tj. Aristofan nagovetava da je nova sofistika racionalnost delovala u stvari samo na karakter obinog graanina: postao je sitniar i cepidlaka. GLAVNI DEO AGONA: Kad konano Eshil doe do rei, iznosi Aristofanove misli o glavnom cilju pesnike umetnosti: 1006-1076 - Razvija se pravi dijalog, a otvara Eshilovim pitanjem: zato pesnik zasluuje da mu se svet divi? Eur. odgovara, zbog njegovog talenta i njegove pozuke, a i zato to u dravama inimo ljude boljima - pesnik treba da je vaspita naroda. Eshil se slae, i utvruje da Eur. ba tako nije postupio, nego je od plemenitih i estitih ljudi napravio nikogovie. Dionis predlae smrt za to. Prva skepsa istie Eshilov ideal odgoja u muevnom pravcu - emu suprotstavlja produkte sofistike: junake na jeziku, zazjavala i zabuante" (to je u stvari podjednako i posledica rata). Eshilu je ideal junatvo. Daje primer Sedmorica protiv Tebe, sa temom iz drevnih herojskih vremena. Predmet ove tragedije je borba Tebanaca protiv Polinika i njegovih saveznika i uzajamno ubistvo brae Eteokla i Polinika. Dionis u ali prebacuje Eshilu da je ova drama hvalospev Tebancima, susedima Atinjana, koji su jo na poetku peloponeskog rata

prili Spartancima - to nije ba podsticajno za atinske graane. Uopte, uoljivo je da Eshilu ozbiljnije prigovore pravi Dionis, nego Evripid. injenica da ti prigovori dolaze od merodavnog sudije - boga teatra - istie OSNOVNU IDEJU: Eshil treba da pobedi u pesnikom agonu i postane spasilac Atine ne toliko zbog svojih poetskih kvaliteta, koliko zbog moralnog efekta podsticaja na hrabrost i tenji ka veliini koje izazivaju njegove drame (bez obzira na vreme i mesto dogaanja radnje). Eshil istie i dramu Persijanci, posveenu Kserksovom porazu i ne odigrava se u Grkoj gde je on pretrpeo poraz, ve pred palatom persijskog kralja, predoavajui strane posledice ovog poraza po persijski narod i kraljevu porodicu, a Eshilova poruka je: Iznad svega eli da pobedi, da slavljenjem najvelianstvenijih podviga izazove u narodu udnju da uvek slavno pobeuje neprijatelja. Druga skepsa. Eshil prelazi na pesnike koji su njemu bili uzor. Pominje Homera i Hesioda univerzalne udbenike atinske omladine pre dolaska sofista; Eshil dakle ne priznaje novu sofistiku kolu. Hesiodu, Dela i dani, pesniku seoskog ivota, Aristofan ovde pridruuje i Homera, pesnika slavnih borbi i junaka. Za Eshila su iskustvo u zemljoradnji i ratnika vetina podjednako vani za uspeo i srean ivot. Eshil sada istie moral u prvi plan svoga napada na Euripida, pominje kakve je junake opisivao: Da razdrmam graanina, pa da ipi i da zapne da ubija, ko i oni, im ga prene trube jeka, i onda krae u napad na Eur. jer je iznosio razne incestne, porone i perverzne ljude kojima je u narodu uguio rodoljublje i via oseanja, a izazvao sklonost prema njihovim uivanjima: Al' da kurve kakve stvaram, Fedre razne, Stenobeje, Zevsa mi, u takve stvari uputo se nisam nikad. I u celom mome delu sumnjam da e iko ivinai enu koja voli. Po njegovom miljenju erotine scene nisu uopte za scenu, a pogotovu sa likovima kao to su Fedra i Stenobeja. Fedra je pokuala da zavede svoga pastorka Hipolita, Stenobeja, ena kralja Arga, optuila je lano Belerofonta da je silovao; otkrivena u prevari izvrila je samoubistvo. Euripid mu prigovara da mu je ljubav do sada nepoznata, aludira na prelazak granice normalne erotike, a Eshil okree isti prigovor protiv Euripida primedbom koja takoe predstavlja linu uvredu. Dionis to prihvata i odmah tumai na svoj nain: Euripida, koji se dva puta enio, i inae dosta ismevaju u antici kao rogonju, ak neki izvori tvrde da ga je ena varala sa njegovim prijateljem i saradnikom, robom, zbog ega je, navodno, i pobegao u Makedoniju. Eshil primeuje da su mnoge Atinjanke, pod uticajem Evripidovih traginih junakinja, izvrile samoubistvo. Euripid se ne osea krivim, budui da nije sam izmislio mitove o tim linostima, ve ih samo preuzeo i obradio, i navodi Fedru, ali Eshil odgovara: Nisi stvarno, al' poroke pesnik mora da prikriva, a ne da ih jo na sceni u stihove ak izliva, da publiku pouava. Malu decu ui, zna se, uitelj, a za odrasle pesnik je to. Pesnik mora da opeva asne stvari - ukazuje na pedagoku ulogu pesnika, te da stoga nemoralnost ne moe biti predmet umetnike obrade. Evripid se pita kakvu korist i moralnu pouku pruaju tvoje teme o uzvienim stvarima? Nije li vreme da se pree na ljudska merila? Dionis (u ime Aristofana) u figuri govori o sofistiki obrazovanoj eliti (prooligarhijski nastrojenoj omladini) koja dri govore o upravljanju dravom, a gleda samo svoje interese: a sad samo prazne rei, diskutuje, protivrei, vesla dri forme radi, a brod vrda levo-desno. Poetak drugog agona. Prvi deo pesnikog agona zavren je, izgleda, u korist Eshila. Poetak drugog dela takmienja najavljuje hor parodirajui sofiste koji termine iz sporta metaforino primenjuju u filozofskim diskusijama. Eur. postavlja zahtev za jasnim razgranienjem pojmova, to je sofistiko pravilo, i pronalazi kod Eshila tautologije i pleonazme, npr. u istom stihu ponavlja dva ista pojma na razliite naine, ili mea bogove, olimpskog i htonskog Hermesa. Sada su na redu Evripidovi prolozi. Kod njega nema tautologija i pleonazama ni skrpljenih sloenica, to mu i Dionis priznaje. Meutim, Dionis na primeru stihova o kralju Edipu, da je od najsrenijeg postao

najnesreniji smrtnik, pokazuje da Evripid uopte nije u stanju da se jednostavno izrazi. On ne ume ni tano da se izrazi. To je sutina sledeih prigovora. Dionis: Apolon je prorekao da e oca svog da smakne. Kako je to onda bio u poetku srean ovek"?. Ovaj stih je silogizam. Dionis parodira sofistiki metod dokazivanja i polako prelazi na Eshilovu stranu. Ismejava se slaba taka" Evripidova - uvek isti metriki kliei njegovih prologa. Evripid od fragmenata iz raznih horskih partija Eshilovih napravio je celinu potpuno besmislenog sadraja. Cela ova partija predstavlja i kritiku Eshilove nejasnosti i nepovezanosti: muzika stiha i uzvien ton su esto vaniji od sadraja i zato je svejedno da li se ita redom ili preko reda. Eshil mu vraa u istom stilu, takoe skrpljenom od stihova pokupljenih iz raznih drama protivnikovih, i to namerno bez ikakve logike povezanosti. Ovim mozaikom muzikih arabeski Eshil kritikuje kod Evripida disparatnost ideje i slike, dvosmislenosti i nejasne aluzije (proroanstva, stadije) i najzad sklonost ka neoekivanoj duini stiha. Ali, iza Eshila je Aristofan, iza ovih prigovora stoji u stvari i pohvala jednoj sasvim novoj lirici pesnike slike i duboke emotivnosti. Sadraj Eshilove parodije sa priprostom enom: ona je predui vunu koju sutradan namerava da proda na pijaci zadrema i usni straan san. Kad se probudila, ona priziva No alei se to joj je poslala tako straan san i poziva svoje sluge da joj donesu vodu za oienje od more sna. To je prilika za novu invokaciju, sada boga mora. Zatim ona utvruje da joj je susetka ukrala jedinog petla. Zbog toga sada priziva nimfe, svoga slugu, Kriane eda Ide" da dou i pretrae susetkinu kuu. Artemidi se obraa ak da doe sa svojim psima i pomogne u temeljitom pretresu. Najzad se obraa i Hekati, Zevsovoj keri. I sve to zbog jednog ukradenog petla! U ovoj parodiji Evripidovog knjievnog manira Eshil kritikuje kod Evripida sledee: 1. to trivijalne teme obrauje pompeznim i patetinim stilom. 2. Konfuznost i nepreglednost izlaganja. 3. Smislom nemotivisano povezivanje pojmova (s duom a bez due..."). 4. Neadekvatnost prideva (tame nevidljive", umesto neprozirne). 5.Nejasan raspored rei (samo interpunkcija, tj. vizuelna, a ne akustika sredstva mogu smisaono razluiti celinu: S duom a bezdue mrane ioi edo jeze puno..."). 6. Patetino podvostruavanje rei (a ja bolna, bolna...", suze, suze iz oiju..." itd.). 7.Metrike nepravilnosti. 8. Izbor teme: Eshil ismejava ovde ene patnice' iz Evripidovih tragedija i njihove ivotne"probleme. Na pomolu odluke Dionis kae Plutonu: jedan mi je drag ko pesnik, a drugoga smatram mudrim: vie voli Evripida kao pesnika, ali ne i kao oveka. ODLUKA: Agon koji je u poetku motivisan borbom za pesniki presto u Hadu, zavren je nereeno. O povratku u gornji svet Eshila ili Evripida odluuje tek sledea scena koja takoe predstavlja takmienje - ali u drugom smislu: ko e dati mudriji savet za spas Atine. Dionis trai od pesnika da daju miljenje o vraanju Alkibijada, protivnika oligarhije, a miljenja su o tome bila podeljena u Atini. Oba pesnika se izraavaju nepovoljno. Euripid ga proglaava nedobronamernim i, zbog svog prevrtljivog karaktera, nesposobnim da spase Atinu. Ipak Euripid ovde prebacuje Alkibijadu ono to je u stvari i sam uinio: pobegao i tako naao izlaz i reenje za sebe. Eshil nasluuje u Alkibijadu potencijalnog tiranina. Verovatno kroz njihova usta Aristofan kazuje svoje miljenje. Posle pada ekstremne oligarhije, pa zatim i umerene, sada su ponovo u Atini na vlasti demokrati koji sprovode krvave sankcije protiv svakoga ko je i najmanje bio umean u oligarhijsku zaveru. Aristofan sada kroz usta Euripida sa scene to eufemistiki naziva ukazivanjem nepoverenja" oligarsima. Eur: Eto, da nepoverenje zamenimo poverenjem, a na mesto poverenja da nepoverenje krene, to mu Dionis lukavo prebacuje: Kako misli? Ne razumem. Malo vie daj sutine s manje uene vetine. Euripid, koji je posle pada oligarhije pobegao u Makedoniju, predlae ovde da se otkae poverenje demokratima i da se vrati oligarhija. Euripid nije pobednik u ovom takmienju u mudrom savetovanju, nego Eshil, pa i ovo mesto opovrgava gledite o

Aristofanovom prooligarhijskom stavu. Eshil, na ijoj je strani Aristofan (i Dionis) je protiv oligarhije, i pita: kako nai spas narodu koji nee ni guber, ni kouh pravi": ni demokratiju, ni oligarhiju. Eshilov odgovor Nek neprijateljsku zemlju smatraju za svoju odsad, a svoju pak za njihovu, ko to je reeno nekad. Osim toga, vaa flota - to je prihod, to su sredstva, svi ostali fondovi su, znajte, jalova rabota, podsea na Periklove rei, po Tukididu: Ako spartanske kopnene snage provale u Atiku, mi emo s brodovima na Peloponez; jer nije to nimalo ista stvar - opustoiti deo Peloponeza ili celu Atiku. Najzad, oni nemaju nikakvu drugu oblast za pribeite, nego je moraju orujem stei; mi, meutim, imamo jo mnogo teritorije i na ostrvima i na kopnu". Ovo podseanje ka Periklovo sagledavanje situacije je vano sada kada je spartanska vojska ve osam godina stacionirana u Dekeleji, na atikoj teritoriji. Smisao ove aluzije na Periklove rei je da Atina treba da vodi rat na spartanskoj teritoriji (flotom, uz obalu) i neka se pomiri privremeno sa postojanjem neprijateljskih trupa na svojoj teritoriji. Dionis se odluuje za Eshila. Hor tumai odluku: Svaka ast mu to ne ui kraj Sokrata da s njim aska, prezrev sveti zahtev muza, odbaciv sve uzvieno to umetnost dramska prua. A da prazne fraze sipa i jalove prie pria, to je poso bezumnika. Eshil, mudar pesnik po miljenju Aristofana, razlikuje se od pesnika iz Sokratove kole i od sofista koji, kao Euripid, ne priznaju pravu misiju tragikog pesnitva, nego samo prepriavaju mrane afere i neto dokazuju. Pluton ispraa Eshila na gornji svet i po njemu alje atinskim dravnicima oruje da se sami ubiju, i zove ih u Had. Kleofont atinski demagog, posle Alkibijadove pobede kod Kizika, kada je Sparta ponudila povoljne uslove mira, najvie se zalagao za nastavak rata. Kleofont, polustranac, moe u svo joj Trakiji da raspiruje rat, ali ne u Atini. Aristofan ovim upozorava i na sve vei uticaj stranaca u Atini. ARISTOFANOVA KRITIKA PESNITVA: Euripid zamera Eshilu: sporo razvijanje dramske radnje, ostavljanje glumca bez teksta na sceni, preduge horske partije, visokoparan stil, udne kovanice, tautologiju i pleonazam u prolozima. Euripid istie u svom stvaralatvu: uvoenje govornog jezika, potpuno predstavljanje svojih junaka u prologu, prikazivanje svakodnevnog ivota i uvoenje likova iz svakodnevnog ivota koji govore jezikom obinih ljudi, da vlada zdravim razumom, provera i posmatra. Eshil zamera Euripidu to je zanemario osnovnu funkciju dramskog pesnitva da vaspitava, da ljude ui moralu, razvija svest i razum. Eshilu je ideal junatvo. Zamera Euripidu: upotrebu uvek istog metrikog kliea u prologu, estu upotrebu deminutiva, disparatnost ideje i slike, neke muzike inovacije, obraivanje trivijalnih tema pompeznim i patetinim stilom, izbor tema i motiva (incest i skrnavljenja) koje loe utiu na graane. Pesniki agon je nereen. Na kraju Dionis trai savet za Atinu. Obojica nisu za Alkibijada, koji je u to vreme bio iv, s tim da Euripid trai da se oligarsi vrate na vlast, a Eshil predlae da se napadne Sparta sa mora i da se flota obnovi i da se na to troe sredstva. Zavrava se pobedom Eshila.